1

1. ДОЛАЗАК СТЕФАНА НЕМАЊЕ НА ВЛАСТ

- Политичку ситуацију у Србији средином 12. века, битно су одређивали међусобни односи Угарске и Византије.Доласком на власт византијског цара Манојла I Комнина 1143 године, Византија је постала главна сила која је утицала на постављање великих жупана у Србији;

- Угарска краљевина, која се током 11. века развила и ојачала, осећала је од краја тог века неодољиву потребу да добије излазак на море.Њена експанзивна снага тражила је, сем тога, и друге путеве.Одбачени с немачких граница, Мађари се упућују према Балканском полуострву као подручју слабијег отпора.Мађари тако долазе у непосредне везе са Хрватима и Србима балканског подручја и отада живо утичу на њихов политички живот.

- Византија, која се под три енергична цара из династије Комнина, под Алексијем, Јованом и Манојлом, 1081. до 1180. године дигла поново и обновила свој стари сјај и своју моћ, морала је доћи у сукоб с Угарском, која је тако снажно закорачила на Балкан.Угарско ширење вршило се на подручју које се налазило под суверенитетом византијске круне и на њен рачун.

- Разумљиво је да су у тим трвењима и једни и други, и Мађари и Грци, обраћали посебну пажњу српском држању.Ако и кад дође до борбе, оне ће се водити на самом подручју где Срби живе или на њиховим границама;у таквој околности држање Срба могло је понекад да буде одлучно.Отуд настојања Мађара да са Србима уђу у што тешње везе, као и тежње Грка да међу Србима нађу за себе што поузданије поглаваре;

- Велики жупани1 Србије користили су током 12. века сваку прилику да збаце византијску власт.Због тога је цар често био приморан да уводи промене на српском престолу.У једном тренутку довео је на власт Тихомира, једног од четворице Завидиних синова, који је био члан бочне гране владарске династије.Остала браћа су се звала Мирослав, Страцимир и Немања;Свакоме од браће била је додељена по једна област којом је управљао, а оне су назване удеоне кнежевине2.Врховну власт обављао је велики жупан Тихомир;

- Најмлађи брат Немања није био задовољан својим уделом у овако осмишљеној власти.Због неслоге са браћом, Немања је утамничен.Избавивши се из заточеништва, Немања је одлучно решио да се супротстави својој браћи.До сукоба је дошло код места Пантина на Косову 1166 године.После битке, у којо је Тихомир изгубио живот, Немања се силом наметнуо осталој браћи као велики жупан;

- Тако је 1166 године на власт дошао човек чија је снажна личност и политичка мудрост предодредила даљу двовековну судбину српске срдењевековне државе;

1 Велики жупан је титула коју је носио владар Србије од почетка 12. века до крунисања Стефана Немањића за краља, почетком 13. века; 2 Српске удеоне кнежевине биле су облик територијалне организације у средњовековној Србији 12. века за време владавине династија Вукановића и Немањића.У средњовековној Србији се под удеоном кнежевином подразумевао део територије који је углавном контролисао неко од чланова владарске породице (владарев рођак) и који је овом територијом управљао непосредно. Удеоне кнежевине постојале су и у источноевропским државама током средњег века али на тим подручјима овај термин има другачије значење.

2

- Велики жупан Стефан Немања, родоначелник династије Немањића, најпознатије и најдуговечније српске династије, први пут се са том титулом помиње 1168 године;

2. СТЕФАН НЕМАЊА – ВЛАДАР, МОНАХ, СВЕТИТЕЉ

- Стефан Немања је владао Србијом од 1166. године до 1196. године.Био је изузетна личност, веома храбар, прагматичан владар, државотворац и велики ктитор;Његова владавина била је испуњена војничким походима, дипломатским акцијама и духовним подухватима;

- После ступања на власт Стефан Немања је водио непријатељску политику према Визнатији.Велики жупан је ушао у сукоб са царем Манојлом I;Византијски цар га је победио, заробио и одвео у Цариград заточеништво.Обавезавши се на покорност и верност византијском цару, Стефан Немања је био помилован и враћен на власт.До Манојлове смрти је одржавао своје обећање и није ратовао против Византије;

- Смрт византијског цара коме се Стефан Немања обавезао се на верност била је знак за промену српске политике према Византији.Немања је 1183 године, заједно са Мађарима, предузео обимне војне походе, освајајући византијске области и градове.Своју државу ширио је у више праваца.

- Када су Мађари прекинули освајања, Немања је наставио да ратује самостално.Неке од освојених градова није успео трајно да задржи, али је увећао своју државу новим територијама.

СТЕФАН НЕМАЊА И ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ3

Стефан Немања је још једном покушао да искористи новонасталу политичку ситуацију и да се потпуно одвоји од Византије.Крајем осамдесетих година 12. века велика западноевропска краљевства спремала су се за нови, трећи по реду, крсташки поход у Свету земљу.Учесници у овом походу били су енглески краљ Ричард Лављег Срца, француски краљ Филип II Август и немачко – римски цар Фридрих I Барбароса (Риђобради).Стефан Немања, желећи да ојача везе своје државе са Немачким царством, послао је уочи почетка похода једно посланство на двор Фридриха Барбаросе у Нирнберг.Следеће, 1189 године, очекујући неприлике на проласку немачких крсташа преко византијске територије, велики жупан је желео да их што боље искористи.Немачком цару Стефан Немања је припремио раскошан дочек у граду Нишу са надом да ће закључити савез против Византије.До савеза ипак није дошло, а већ 1190 године Византија је поново заратила против српског великог жупана.

- У обновљеном рату против Византије Стефан Немања је био поражен, али су овога пута последице по српску државу биле другачије.Закључен је мир, велики жупан није одведен у ропство, али је признао врховну византијску власт и одрекао се дела својих освајања.Да би се међусобне везе ојачале, његов син Стефан Немањић оженио се византијском принцезом Евдокијом и одређен је за престолонаследника, мимо права примогенитуре4, према којој је престо требао да наследи његов најстарији син Вукан;

3 Трећи крсташки рат трајао је од 1189. до 1192. године и покренуло га је Саладиново освајање Јерусалима 1187. године. Крсташи нису успели да освоје Јерусалим и поход се окончао договором да Јерусалимској краљевини остане обала од Тира до Јопе и да хришћани имају слободан приступ Јерусалиму.

3

- Већ остарео, 1196. Године на Сабору у Расу Стефан Немања се одрекао власти у корист сина Стефана, који је у међувремену, као царев зет, добио значајну византијску титулу севастократора5.Тада се опростио од световног живота и замонашио, добивши име Симеон;

- Његова највећа задужбина у Србији је манастир Студеница;- Још за време Немањине владавине Србијом, његов најмлађи син Растко, који је

као млад властелин управљао Захумљем, одлучио да се одрекне световног, властелинског живота.Противно очевој вољи, напустио је своју удеону кнежевину и отишао на Свету гору.Тамо се замонашио и добио име Сава.Убрзо се Немања одазвао позиву свог најмлађег сина и придружио му се на Светој гори, где је и преминуо по,етком 1199. године.

- После Немањине смрти почео је да се успоставља и његов хришћански православни култ.

- Проглашењем Немање за светитеља, његови наследици су добили и божанско, светитељско порекло своје власти.Династија Немањића постала је светородна.

3. СРБИЈА У ВРЕМЕ СТЕФАНА НЕМАЊИЋА И СРБИЈА КАО КРАЉЕВИНА

- На Сабору у Расу 1196. године Стефан Немања је власт предао свом средњем сину Стефану.

- Најстарији син Вукан се није помирио са очевом одлуком.Он је 1202. године уз помоћ Угарске заратио с братом и преотео му престо.Сукоб међу браћом потрајао је неколико година и изложио је земљу великом пустошењу.После неколико година разарања и пустошења, браћа су исцрпљена ратом, била спремна на договор и измирење.У процесу измирења браће важну улогу одиграо је најмлађи њихов брат Сава Немањић.По измирењу, Стефан је учврстио своју власт у Србији;

- У јеку борби завађене браће догодио се велики се преокрет за даљу судбину Србије и њен политички положај у свету.У време Трећег крсташког рата и проласка Фридриха Барбаросе кроз Србију, Стефан Немања је покушао да искористи за рат против Византије, али у томе није успео.Четврти крсташки рат је омогућио Србији да независност и оствари;

ПРВИ ПАД ВИЗАНТИЈЕ И КРСТАШКЕ ДРЖАВЕВизантија на почетку 13. века више није била моћна држава. Потресена унутрашњим сукобима око престола, постала је лак плен крсташких војски које

4 Примогенитура је устаљена традиција наследства где прворођенче има предност. Често се користи у монархијама. Као механизам наследства у наследним монархијама нека врста примогенитуре је најчешће коришћена, али није једина врста традиције нити је најстарија метода.5 Севастократор – висока византијска титула која спада у ред највиших „царских достојанстава“ и коју додељује искључиво цар својим сродницима.

4

су промениле свој циљ ратовања. Првобитно замишљен поход против ислама и усмерен на Египат завршио се пред капијама Цариграда. У пролеће 1204 године крсташи из западноевропских земаља заузели су византијску престоницу, срушили и раскомадали Византијско царство. На територији некадашњег Царства основано је неколико држава: Латинско царство са центром у Царграду, Епирска деспотовина, Ахајска кнежевина на Пелопонезу, Атинско војводство, Солунска краљевина, а у Малој Азији држава у Трапезунту и Никејско царство, у коме је прибежиште нашао цариградски патријарх и које ће постати наствљач традиције византијске државе.Тек пола века касније, 1261. године под династијом Палеолога, Цариград је поново доспео у руке Ромеја.Византија се тада ослободила већине крсташких држава основаних на њеном тлу и поново постала царство достојно поштовања и улоге коју је раније имало у овом делу света.Обновљено Византијско царство више никада није достигло онакву моћ и утицај какав је раније имало.

- У првим годинама после пада Цариграда, 1204. године, Србија се нашла у новом геополитичком6 окружењу.

- Искористивши сукобе у Бугарској и између Бугарске и Латинског царства, Стефан је 1208. године проширио државу коју му је отац оставио у наслеђе.

- Новонастале околности изазване падом Цариграда искористио је Стефан Немањић, који је затражио и 1217. године од римског папе добио краљевску круну.

- Још уочи пада Византије Стефан Немањић отерао је своју жену, византијску принцезу Евдокију, јер више није било политичке користи од тог брака.Неколико година касније велики жупан је себи обезбедио политичку подршку Млетачке републике, односно Венеције, покретача похода на Цариград.Стефан се оженио Аном Дандоло, унуком млетачког дужда.Своју рођену сестру удао је за јужног суседа, епирског деспота.

- Обезбедивши мир у земљи и на границама, Стефан је покушавао да добије краљевску круну од римског папе, али се Угарска томе снажно противила.

- Тек 1217. године папа Хонорије III, је послао краљвску круну у Србију.Крунисање великог жупана Стефана Немањића за краља обављено је у његовој задужбини, манастиру Жича.

- Тиме је Стефанов углед и углед Србије веома порастао.Србија је тада стекла својеврсно међународно признање;

- Од тада се Стефан назива Првовенчани (први српски краљ, први владар који је овенчан краљевским венцем, тј круном).

У старо доба круна се називала венац, а крунисање венчање.Због тога је Стефан, као први владар који се венчао (крунисао), добио надимак Првовенчани.Из истог разлога склапање брака се назива венчање јер приликом црквеног обреда будући супружници носе круне (венце) на глави.

6 Реч геополитика потиче од грчких речи γη (земља) и πολιτική (политика). Овај термин је први употребио Рудолф Кјелен 1889. године. Употреба појма у Европи шири се у периоду између Првог и Другог светског рата, да би се после Другог светског рата његова употреба проширила на цели свет. У савременом политичком дискурсу, геополитика је често синоним за интернационалну политику.

Геополитика је анализа географских утицаја на односе центара моћи у међународном контексту. Постоје уже и шире схватање геополитике. Уже схватање обухвата географско-детерминистичка схватања по коме географија одређује политику. У најширем схватању, геополитика означава свако довођење у везу појма географије и политике.

5

- Стефан Првовенчани владао је до 1228. године, када га је на престолу наследио син Радослав;

4. АУТОКЕФАЛНА ЦРКВА И САВА НЕМАЊИЋ

- Аутокефлност – значи независност у црквено – правном погледу;- До 1219. године православна црква у српској држави била је потчињена

Охридској архиепископији, док су католичке епископије, махом у Приморју, биле потчињене надбискупијама у Дубровнику и Бару;

- Васељенски патријарх, који је до 1204. године имао седиште у Цариграду, после доласка крсташа прелази у Никеју, где се образује нова византијска држава.Управо у далеку Никеју упутио се Сава Немањић са молбом да патријарх посвети посебног архиепископа за Србију;

- У преговорима које је водио на двору и у патријаршији Сава је успео да издејствује аутокефалност, односно стварање самосталне српске цркве;

- Сава је постао први архиепископ „српских и поморских земаља“;- Једна од привилегија која му је додељена било је и самостално постављање на

положај наредних архиепископа (рукоположење), без обавезног одласка на посвећење код патријарха;

- У наредним годинама Сава се посветио стварању чврсте црквене организације у Србији, оснивањем нових манастира и епископија, окупљањем монаха, и правним уређењем манастирског живота;У ту сврху, поред манастирских типика7, које је још раније саставио, Сава је превео зборник грчких црквених закона под називом Номоканон, који је био непходан за управљање црквом;

- Ширење православља и учвршћивање вере међу Србима били су његови основни просветитељски задаци, које је и годинама касније обављао.После смрти, 1236. године, проглашен је за светитеља и главног српског просветитеља;

5. УСПОН ДРЖАВЕ НЕМАЊИЋА – ВЛАДАВИНА КРАЉЕВА РАДОСЛАВА И

ВЛАДИСЛАВА

- Стефана Првовенчаног је први на престолу наследио Радослав, који је владао од 1228. до 1234. године.У духу обичаја средњовековне дипломатије био је ожењен страном принцезом;

- Његова жена била је ћерка епирског владара и солунског цара Теодора I Анђела, који је убрзо остварио јак утицај на зета.Радослав је као владар био до те мере подложан утицајима да је, у свом ослањању на грчку фамилију, озбиљно уздрмао положај српске аутокефалне цркве.Он се у црквеним питањима обраћао охридском архиепископу, заобилазећи српску архиепископију;

- То је разгневило његовог стрица, архиепископа Саву, који је тада напустио Србију и отишао на ходочасничко путовање у Свету земљу, које је искористио за ширење угледа и значаја новостворене српске цркве у хришћанском свету;

- На повратку с путовања, 1236. године, умро је у Трнову, на двору бугарског цара;

7 Типик – црквени устав, правилник, односно, писано правило по коме треба да живи неки манастир;

6

- С обзиром на то да се краљ Радослав сасвим везао за политику Епирске деспотовине, њен пораз против Бугарске довео је до смене на краљевском трону у Србији;

- Наследио га је брат Владислав, који је владао од 1234. до 1243. године.Владислав је имао другачију политичку орјентацију и био је зет бугарског цара.И на његов пад са власти утицала је претерана везаност за старну силу, овога пута Бугарску.Слабљењем бугарске моћи Владислав је изгубио подршку.Са власти га је свргнула крупна властела и на власт довела његовог брата Уроша I;

6. УРОШ I НЕМАЊИЋ И ЈАЧАЊЕ ПОЛОЖАЈА ВЛАДАРА

- Урош I, трећи син Стефана Првовенчаног, владао је Србијом од 1243. до 1276. године.За време његовог краљевања Србија није постигла велике успехе на спољнополитичком плану.

- Притешњен са севера од Угарске, против које је безуспешно ратовао, и од 1261. године са јужне стране од обновљене Византије поддинастијом Палеолога, Урош није ширио државне границе.Његов упад у јужни део Угарске 1268. године завршио се поразом и заробљавањем.Краљ Урош је морао да се откупи из заробљеништва, да призна вазалне обавезе према угарском краљу, као и да пристане на брак старијег сина Драгутина с угарском принцезом Каталином.Тиме се утицај Угарске у Србији учврстио.

- Драгутин је том приликом добио и престолонаследну титулу младог краља8, по угледу на Угарску;

- Краљ Урош је престао да даје на управу Захумље, Травунију и Зету члановима владарског рода.Тиме је успостављена непосредна краљевска власт на читавој територији државе;

- Од средине 13. века у Србији је обновљено рударство, које је било прекинуто доласком Словена на Балкан;Заслуга за то припада немачким рударима Сасима, које је Урош довео у земљу.

- Оживљавање рударства и ковање новца ојачали су положај владара и државе.Рударски производи били су веома тражена роба.Нарочито је на цени било сребро, којим је Србија била богата.

Једна од последица монголског упада у Европу било је и измештање, тј долазак Саса, немачких рудара у Србију.Они су донели своје умеће копања руде и производње племенитих метала.Богата рудама, познатим још из римских вемена, територија средњовековне Србије је престављала плодно тле за рударство.Отварање рудника, пре свега Брскова на Тари (код данашњег Мојковца), а затим и на планини Рудник, на Косову у Трепчи и Новом Брду, знатно су ојачали српску привреду;

- Владар је убирао приходе од прераде и извоза руда, ковања новца и трговине,

па је његова кеса почела убрзано да се пуни;- Краљ Урош није ишао у освајања, али је створио предуслове својим

наследницима да то учине.Он је успео да сачува државу неокрњену и да је ојача изнутра;

8 Млади краљ – титула резервисана за престолонаследника у средњевековној Србији преузета из Угарске, за време краља Уроша I;

7

- Био је ожењен Јеленом Анжујском;- Један поход против Угарске означио је почетак краја Урошеве

владавине.Заробљен је у борби, а потом враћен на престо као угарски вазал.Услов је био да његов син Драгутин, који је био ожењен угарском принцезом, добије део државе на управу.Стари краљ није присато на деобе државе.Због тога је незадовољни син, добивши војну помоћ Угарске, устао на оца и свргнуо га с престола;

7. ВЛАДАВИНА КРАЉЕВА ДРАГУТИНА И МИЛУТИНА

- Незадовољан својим положајем у оквиру прерасподеле власти у Краљевству, млади краљ Драгутин организовао је војску и, уз помоћ Угара и Кумана9, у бици код Гацка 1276. године поразио свога оца;

- Урош I је преживео, предао престо сину и замонашио се;- Тако је почела владавина краља Драгутина, који је српском државом управљао

од 1276. до 1282. године.- И Драгутин је био подложан страним утицајима, па је водио, не баш успешно,

политикуусмерену против Византије, а ослоњену на Угарску;- Византијски упади на југ српске државе, изазвали су међу српском властелом

нерасположење према краљу Драгутину.Коначно, 1282. године, приликом лова, који је био омиљени вид владарске забаве, Драгутин је несрећно пао са коња и сломио ногу.Та тешка повреда га је учинила привремено непокретним и за извесно време онемогућила да влада.Према тадашњим схватањима, појединац са неким телесним недостатком није могао да буде владар;

- Зато је на Сабору у Дежеву, код Раса, предао власт свом брату Милутину, вероватно уз договор да Милутина на престолу наследе Драгутинови синови;

- Драгутин је, после силаска са престола, задржао једну област у западној Србији којом је владао.Њу је чак касније увећао, добивши од Угарске територију Мачванске бановине и град Београд, који се тада први пут нашао у оквирима једне српске државе.У изворима је још називан и „сремским краљем“;

Београд је први пут дошао под власт једног српског владара за време краља Драгутина.Он је тада подигао цркву посвећену Богородици.У њој је било смештено седиште београдског епископа, касније митрополита.

- На Сабору у Дежеву Милутин је добио краљевску круну од свог брата.Владао је

Србијом од 1282. године до 1321. године.Милутинова владавина била је испуњена великим заокретима у вођењу спољне политике, крећући се од прозападне до провизантијске.

- Његови односи са братом такође су имали успоне и падове, доводећи до међусобних отворених сукоба, али до помирења и заједничких војних похода;

- Убрзо по ступању на престо краљ Милутин је кренуо у освајачке походе против Византије.У прве две године владавине освојио је пространа подручја у данашњој Македонији и северној Албанији.Тада је освојено и Скопље у којем ће повремено столовати српски владар.

- Покушаји Византије да поврати изгубљено су пропали, а једино решење било је да се склопи споразум са српским краљем.Милутин је добио руку

9 Кумани – народ турског порекла

8

једанаестогодишње цареве кћери Симониде, а освојене византијске области признате су му као невестин мираз.

- Овим уступком византијски цар се помирио са губитком територија, али је зато уместо опасног суседа стекао савезника и пријатеља.

- Врло брзо после склапања овог политичког брака сукобили су се интереси краља Милутина и Драгутина.Борбе међу браћом почињу већ 1301. године и трајале су са прекидима до 1312. године.Исход без победника вратио их је на почетне положаје, закључен је мир и свако је самостално управљао својом државом.

8. СТЕФАН ДЕЧАНСКИ И БИТКА КОД ВЕЛБУЖДА

- Највеће искушење Милутинове владавине било је питање наследника престола.Због тога је после Милутинове смрти 1321. године дошло до немира у земљи и до сукоба око наслеђа круне;

- Још за очеве владавине Стефан је био преодређен за пресолонаследника и носио је титулу младог краља.Управљао је облашћу Зете којом је раније владала његова бака Јелена Анжујска и тако се припремао да наследи оца.

- Подстакнут од стеране властеле, Стефан је непромишљено подигао побуну против оца 1314. године.То га је коштало одузимања титуле и губитка вида јер је по очевом наређењу ослепљен.Послат је у седмогодишње изгнанство у Цариград код цара Андроника II.Стефан се вратио у Србију још за очева живота.ПослеМилутинове смрти испоставило се да Стефан није био трајно ослепљен и успео је да уколни свог брата Константина, коме је био остављен престо.

- Стефан је краљевао од 1321. до 1331. године и добио надимак Дечански, по својој манастирској задужбини Високи Дечани.

- За разлику од свог оца Милутина, Стефан није показивао освајачке склоности.Водио је ратове само онда када је била угрожена територија којом је владао.

- Међутим, мешање у грађански рат у Византији донело му је непријатељство са византијским и бугарским царем.Они су склопили савез и покренули војску на Србију.

- Стефан је прво одлучио да одмери снаге са бугарским владаром.- У бици код Велбужда (Ћустендил у данашњој Бугарској) 1330. године, бугарска

војска доживела је катастрофу.Погинуо је и сам бугарски цар Михајло Шишман.

- Сазнавши за пораз савезника, византијски цар није ни покушао да настави ратни поход.

- Тријумф код Велбужда учврстио је премоћ Србије у источном делу Балкана;- Своју ратничку вештину у бици је показао Стефанов син, млади краљ Душан.- Стефан Дечански није побрао све плодове ове победе и тиме разочарао крупно

племство које је имало освајачке намере;- Почетком 1331. године избила је побуна властеле у Зети, на чијем је челу стајао

Стефанов син Душан.Сукоби су се распламсавали, да би средином те године Душан коначно свргнуо свог оца са престола и утамничио га.

- У заточеништву је Стефан Дечански умро, под нејасним околностима;

9. КРАЉЕВАЊЕ СТЕФАНА ДУШАНА

9

- Краљ Стефан Душан показао је да су наде које је ратоборна властела полагала у њега биле оправдане.Пре него што је све снаге усмерио у освајање византијских области, изгладио је односе с Бугарском оженивши се сестром бугарског цара Јеленом;

- Ступајући на власт, Душан се одмах суочио са тешкоћама.Морао је да угуши побуну властеле у Зети и да прихвати губитак Захумља и територија у долини Неретве, које су ушле у састав босанске државе;

- Душан је искористио грађанске ратове у Византијском царству.Сукобљене стране настојале су га придобију за савезника, што му је додатно олакшало освајања.За кратко време и ненаилазећи на осетнији отпор, Душан је покорио велика пространства у данашњој северној Грчкој и у Албанији.Као неочекивани савезник помогла му је и велика епидемија куге, која је харала остацима Византије 1347. године;

- Убрзо су под његовим оружјем поклекли Епи и Тесалија, тако да се под Душановом влажћу нашла огромна територија – највећа којом је један српски владар господарио у средњем веку;

- Укључивањем великих територија Византијског царства у своју државу, краљ Душан је сматрао да је стекао право на стварање новог српско – грчког царства.

- Освајање значајног византијског упоришта, града Сера, у јесен 1345. године, било је успех после кога је, у истом граду, уследило проглашење Стеана Душана за цара Срба и Грка.

- Проглашење за цара је био само формалан чин, док је много значајнији био други корак – крунисање.Царску круну је световном владару могао даровати само врховни духовни поглавар који је у црквеној хијерархији био у рангу цара.На западу је то био папа, а на истоку васељенски патријарх.

- Душан није могао да рачуна на њих и стога је српског архиепископа Јоаникија прогласио патријархом, који га је на Ускрс, 16. априла 1346. године у Скопљу свечано крунисао за првог српског цара.

- Крунисањем за цара Срба и Грка Душан је византијском цару показао да су његове намере крајње озбиљне, да га ништа не може зауставити и да представља озбиљну претњу Цариграду;

- Своју нову државу Душан је организовао тако што ју је поделио на земљу која припада краљу и земљу која припада цару.За савладара са титулом краља проглашен је његов син Урош.

- Византијски утицај био је преовлађујући, према византијском моделу уређене су државне институције, титуле, церемоније на двору па и мода.Стефан Душан је, поставши цар, добио право и да додељује својој властели и родбини највише византијске царске титуле“: деспота, севастократора и кесара;

- Да би управљање Царством правно утемељио и учврстио своју власт, цар Душан је донео Законик, у Скопљу 1349. године, а допунио га 1354. године у Серу.

- Већ 1347. године Душанов некадашњи савезник, а потом супарник Јован Кантакузин, ушао је у Цариград и приграбио власт, прогласивши се за цара;

- Грађански рат у Византији који је поново избио имао је овог пута далекосежне последице и п осудбину самог Царства, али и читавог Балканског полуострва.Јован VI Кантакузин, да би увећао своју војску, ангажовао је бројне турске одреде.Турци су 1352. године као његови најамници у бици код Дидимотике потукли удружене српску, бугарску и војску Кантакузиновог противника, младог византијског цара Јована V.

- Пораз код Дидимотике Душан је схватио озбиљно и кренуо у велике припреме војног похода против Турака.Ради стварања озбиљног савеза против Турака, цар Душан је ступио у везе и са папом.У јеку припрема за крсташки рат, Душан

10

је 20. децембра 1355. године изненада умро, чиме је почела нова епоха за српску државу и династију Немањић;

10. ДРЖАВА, ПРИВРЕДА И ДРУШТВО У СРБИЈИ НЕМАЊИЋА

- На челу српске средњевековне државе налазио се владар из династије Немањића који је носио највишу државну титулу.У почетку то је била титула великог жупана коју је носио Стефан Немања, а потом извесно време и његов наследик Стеан Немањић.Од 1217. године, па све до 1346. године, владарска титула у Србији била је краљевска.Српско царство постојало је од проглашења Стефана Душана за цара све до смрти цара Уроша 1371. године.Од 1402. године до пада под Турке титула деспота постојала је као владарска;

- Власт владара била је неприкосновена.Он је био врховни судија и војсковођа.Одлучивао је о рату или миру.Ипак, најважније одлуке владар није доносио сам већ на државним саборима.

- Државни сабор је био скуп најзначајније властеле и највиших црквених великодостојника.

- Српски владари су власт обављали преко својих поверљивих људи који су у појединим областима имали задатак да спроводе владареве одлуке и представљају централну власт.Државни апарат је би онедовољно развијен, а неке од најзначајнијих титула и функција често су преузимане из већ разрађених државних апарата какав је био византијски.

- Тако је и фунција кефалије10 доспела у српску средњевековну државу.Владарев двор био је уређен и постојале су одређене дворске дужности;

- Друштво у средњевековној Србији било је подељено на три основна друштвена слоја: властелу, свештенство и зависно становништво.

- Властела је била основни потпорни стуб владареве власти.Она је била елитни друштвени слој са највећим привилегијама.У односу на целокупно становништво, били су најмање бројна група.Улога властеле у животу државе била је двострука.Обезбеђивала је несметано функционисање двора, спровођење владаревих одлука учешћем у државној цивилној управи, а такође је била најзначајнија војничка организована сила у држави.Своју моћ и богатство заснивала је на земљишним поседима који су могли бити или наследни, као што је породична баштина11, или даровани на привремено коришћење од стране владара, као што је пронија12;

- Властела је, такође, међу собом била подељена на крупну властелу – велможе и ситну – властеличиће;

- Други повлашћени друштвени слој било је свештенство.Ни, свештенство није било јединствена друштвена група.Чинили су је свештеници и монаси и црквени великодостојници.Њихов живот имао је своје посебности везане за живот у манастирима, али је утицај великодостојника у друштву и на поједине владаре био велики (архиепископи, патријарх, игумани манастира).Средства

10 кефалија – титула византијског порекла, намесник, представник локалне власти у граду и околини 11 баштина – врста феудалног добра, имања, земљопоседа, који се налази у трајном власништву неког властелина и његове породице и којим могу слободно да располажу 12 пронија – врста феудалног поседа које је владар давао свом вазалу за обављање војне службе на привремено коришћење.Пронија није била наследна и њоме властелин није могао располагати својевољно као баштином

11

за издржавање обезбеђивали су манастирски поседи и дарови које је црквама и манастирима додељивала властела;

- Зависно становништво је било најбројнији друштвени слој.Називани су себрима, у које је спадало све невластеоско становништво.Раслојавања и подгрупе у оквиру себара били су многобројни.Међу њима су најзаступљенији били меропси – сељаци, земљорадници.Постојали су још и отроци, који су били потпуно обесправљени и имали су статус сличан робовима;

- Сточари су називани власима и њихов положај је био бољи у односу на земљораднике.Обавезе и права зависног становништва били су строго утврђени, о чему говори и Душанов законик;

- Земљорадња је била основна и најраширенија привредна грана у средњевековној Србији.Земљу су обрађивали сељаци, пре свега меропси.Они су два дана у недељи обрађивали земљу свог властелина, и још један дан косили сено или радили у винограду, док су остало време радили на својим њивама.

- Друга развијена привредна грана било је сточарство.Сточарство је било развијено по селима и на племићким и манастирским властелинствима, па су се њиме бавили и земљорадници;

- Поред ових земљорадника – сточара, постојала је посебна друштвена група која се бавила искључиво сточарством.То су били Власи, потомци балканских сатоседелаца, романског порекла.Они су претежно гајили овце, говеда и мале брдске коње.Стоку су напасали по планинским пашњацима и обитавали по планинским катунима.13

- По градовима, као привредним центрима, поред трговаца, најчешће су биле насељене занатлије.Умешност и стручност различитих врста занатлија била је неопходна за несметано функционисање града или властелинства.Занатлије, зидари, ковачи, дрводеље, кројачи и различити оружари били су распрострањени по читавој земљи, а средњевековних заната у Србији било је више од педесет;

13 катуни – насеља пастира, а такође и привредна и друштвена заједница Влаха – сточара;