01 Dejan m. Pavicevic - Pojam Prava u Sintetickoj Pravnoj Filozofiji Tome Zivanovica

8/20/2019 01 Dejan m. Pavicevic - Pojam Prava u Sintetickoj Pravnoj Filozofiji Tome Zivanovica

1/21

Pravno-Ekonomski Pogledi, br. 2/2012

Dejan M. Pavićević1 Vlada Republike Srbije, Kancelarija za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu

POJAM PRAVA U SINTETIČKOJ PRAVNOJ

FILOZOFIJI TOME ŽIVANOVIĆA

UVOD

O Sintetičkoj pravnoj filozofiji prof. Tome Živanovića dosta je kod nas govoreno, ocenu

njegovog dela davali su mnogi, uključujući i vodeće pravne mislioce XX veka u nas, kao

što su prof. Lukuć i prof. Vračar.

Prof. Lukić smatra da je prof. Živanović razvio, i u izvesnoj meri precizirao neke

Hegelove ideje o pravu. On smatra da je prof. Živanović, idući za iskustvom znatno

obogatio nadiskustvenu suštinu prava, odnosno samog prava, stvarajući jedno sintetičko

filozofsko-sociološko-antropološko-evolucionističko gledište o pravu, koje obuhvata

skoro sve činioce prava i uticaje pod kojima nastaje i razvija se.2 Takođe, prof. Lukić,

kaže da je jedna od bitnih crta prof. Živanovića svakako njegova neobično stroga,

neumoljiva logika i doslednost, kao i smisao za nepogrešivu logičku konstrukciju,

raskošna u pojedinostima, ali sva izvedena iz nekoliko osnovnih pretpostavki, tako da

izaziva divljenje.3

Prof. Vračar smatra da kritičkim preispitivanjem Kantovih i Hegelovih filozofskih

premisa i isticanjem rezultata teorijskopravnih i pozitivno pravnih nauka u savremeno

1 Doktorand, Pravni fakultet, Univerzitet Union u Beogradu2 Radomir D. Lukić , Sistem filozofije prava, Sabrana dela IV tom, ZUNS i BIGZ, Beograd, 1995.3 Radomir D. Lukić, Istorija politič kih i pravnih teorija, Sabrana dela IX tom, ZUNS i BIGZ, Beograd,1995.


2/21


3/21

3

Kako bi objasnio pravo u ekstenzivnom, ili kako to sam prof. Živanović kaže,

enciklopedijskom smislu, on se vraća na logičko sagledavanje pojma prava i kao

polazište uzima već pomenuta pravna pravila, koje sam naziva skupom (kompleksom)

onih pravnih pravila (normi)6. Prof. Živanović je veoma sistematičan u svom radu i sklon

dijalektičkom, ponekad čak i algoritamskom razmišljanju, što ga navodi da očekuje da će

pojam prava definisati kroz skup normi koje sastavljaju pozitivno pravo i koje će kao

objekti generalizacije voditi ka stvaranju pojmova pojedinih grana prava, a na kraju i

samog pojma prava, kao genusa svih grana prava. Pa logički dolazi do toga da skup

pravnih pravila (normi) koje same po sebi sačinjavaju pozitivno pravo čine pravo u

ekstenzivnom smislu prema pojmu prava u logičkom smislu, što dovodi do zaključka da je skup pravnih propisa (normi) pravo u ekstenzivnom smislu.

Prof. Živanović se u svom shvatanju skupa pravnih propisa oslanja na nemačku pravnu

filozofiju, pa tako citirajući Mayera i Gariesa, dolazi do toga da se u skupu pravnih

propisa ispoljava egzistencija jednog određenog reda u ljudskim delatnostima (norme

agendi).7 Taj red on naziva pravnim poretkom, te dalje smatra da je javni mir sastojak tog

pravnog poretka u užem njegovom smislu, što u svom krajnjem cilju ima mirovni

poredak (Friedensordnung). Ovaj koncept u potpunosti je preuzet od nemačkih autora

koji su u to vreme bili veoma skloni konceptima mirovnog poretka (Friedensordnung) i

teoriji pravne države ( Rechtsstaat). Koncept pravne države je tvorevina Imanuela Kanta,

a sâm termin pravne države verovatno je prvi put pomenut u delu Die deutsche

Polizeiwissenschaft nach den Grundsätzen des Rechtsstaates (Nemačka nauka o policiji

sa stanovišta pravne države)8 čiji je autor Robert von Mohl.

Pojam pravne države bi trebalo da bude suprotnost policijskoj državi, odnosno trebalo bi

da obezbedi vladavinu zakona i onemogući svaki pokušaj otelotvorenja državne vlasti uliku jednog čoveka – diktatora - ili nekolicine ljudi koji imaju vlast u svojim rukama.

Nažalost, nekada je veoma lako napraviti konfuziju između pojmova vladavine prava i

pravne države, što može biti potencijalna opasnost za svako demokratsko društvo,

6 Ibid7 Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.8 Prev. autor


4/21

4

naročito za mlade i još potpuno nerazvijene demokratije, gde se u potpunsti nesazreloj i

neizgrađenoj svesti ljudi, kada je u pitanju poimanje demokratije, pojam pravne države

veoma lako pretvara u pojam policijske države. To je nažalost bila praksa u Srbiji tokom

devedesetih godina XX veka, kada se od strane vlasti, državna represija olako

predstavljala „funkcionisanjem pravne države“. Smatram da je daleko bolje držati se

termina vladavina prava, koji je tvorevina engleske pravne teorije. Koncept vladavine

prava smešta državu u jedan potpuno drugačiji kontekst u odnosu na koncept pravne

države. U svojoj suštini, vladavina prava se bazira na postavljanju prava iznad države, tj.

iznad nosioca vlasti, te se pod tim podrazumeva da vlada pravo – zakon i da iznad tog

prava niko ne može biti, a da zakoni treba da budu tako koncipirani da se ne mogukoristiti kao prikriveni metod pravnog nasilja od strane države, odnosno onih koji te

zakone donose i implementiraju, tj. bilo kog vida vlasti.

Dalje analizirajući pojam prava u svom ekstenzivnom smislu, prof. Živanović u skupu

normi koje sačinjavaju „mirovni poredak“ nalazi sadržane pravne ustanove ili institute

kao što ih on navodi: svojina, brak, ubistvo. To ga dovodi do zaključka da je pravo u

ekstenzivnom smislu po svojim objektima skup (sistem) pravnih ustanova.9

Prof. Živanović smatra da da bi se objasnila pitanja vezana za izvor prava, pravnih

adiafora, praznina u pravu, klasifikacije prava, itd. neophodno je pitanja pojma prava u

logičkom smislu „nasloniti“ na pojam prava kao skup pravnih normi. Iz tog razloga on

smatra da je nužno činiti razliku između prava u logičkom smislu i prava u ekstenzivnom

smislu.10

9 Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.10 Ibid.


5/21

5

2. PRAVO KAO NORMA (PROPIS, PRAVILO) ILI IMPERATIV

Prof . Živanović počinje ovu glavu zaključkom da je pravo kao pojam, dakle u logičkom

smislu, pravna norma (pravilo ili propis) a u ekstenzivnom (enciklopedijskom) smislu

skup pravnih normi.11 On zapravo ovde po prvi put daje jasnu definiciju prava, koju će

kasnije menjati i proširivati, kako bi ona po njegovom shvatanju egzistirala u sistemu

sintetičke pravne filozofije, kako ga je on zamislio. Takođe, cilj prof. Živanovića je da

dođe do definicije prava za koju misli da bi dala odgovor na čuveno Kantovo zapažanje

da „juristi još traže definiciju za svoj pojam o pravu“12

, čemu u prilog ide daljerazmatranje i čiji se filozofski fundus nalazi zakopan duboko baš u Kantovoj filozofiji.

Prof. Živanović smatra da je doktrina uvek vladajuća i da je pravo po svom osnovnom

obeležju norma, za čije sinonime vidi propis, pravilo, zakon. On odbacuje stanovište da

pravne norme nisu pravo, niti pravni poredak, sve dok nisu primenjene. I baš prilikom

objašnjavanja navedenog, prof. Živanović se poziva na Kanta i njegovo shvatanje da

norma ima značenja – biti i trebati.

Međutim, prof. Živanović nijednog trenutka ne pokušava da diferencira pojmove prava i

pravnog poretka, što je po mom mišljenu veoma važno za ovakvo razmatranje, naročito

prateći analogiju prethodnih razmatranja gde se pojam prava uzima kao vrhovni genus

pravne filozofije.

Pojam prava i pravnog poretka nikako ne treba izjednačavati i ,verovatno, da je između ta

dva pojma prof. Živanović napravio razliku, dalji tok njegovog razmatranja dobio bipotpuno drugačiju formu.

Pojam prava treba ostaviti potpuno filozofskom prilazu, možda mu čak treba prići i

metafizičarski, dok pravni poredak treba posmatrati kao derivat samog pojma prava



6/21

6

nastao primenom norme, pa čak i prinudom. Ako pojam prava i pojam pravnog poretka

gledamo kao jedno te isto, lako možemo logički zaključiti da je tačno i jedno i drugo.

Naime, prof. Živanović je potpuno u pravu kada kaže da je po svom osnovnom obeležju

norma, ali ne možemo a da se ne složimo da pravnog poretka nema i ne može biti ako te

pravne norme nisu i primenjene. Stoga smatram da ako se ova dva pojma, pojam prava i

pojam pravnog poretka, jasno ne diferenciraju, ulazimo u circulus vitiosus iz koga je

nemoguće izaći i doći do željenog zaključka.

Dalje, prof. Živanović nastavlja „kantovski“ pa dolazi do toga da se norma kao genus

prava definiše kao „jedna vrsta stava trebanja“ ili bliže kao „stav koji postavljamo ma u

kojoj oblasti činjenica kao jedan zahtev“, dakle kao jedan zahtev.13

Postavlja se tako pitanje da li su norme ustvari: norme konkretni stavovi trebanja ili

zahtevi, ili su pak norme apstraktni zahtevi, tj. oni koji se odnose na sve slučajeve iste

vrste. Prof. Živanović ovde poseže za svojom sintetičkom pravnom logikom

pokušavajući da i ovde nađe izvor iz koga sve nastaje pa tako dolazi do potrebe da se za

pravnu mormu nađe subjekat – adresat i da se utvrdi njegovo mesto u celom sistemu,

kako bi se, koristeći baš taj subjekat, „doplivalo“ do samog izvora. Prof. Živanović potpuno ispravno smatra da ne mogu biti pravne norme ako polažu na važenje samo pod

uslovom pristanka svog adresata. Neminovno, ovaj adresat, subjekat uvodi novo pitanje,

a to je imperativnost pravne norme.

Prethodni zaključci i pitanje imperativnosti pravne norme navode prof. Živanovića da uz

pomoć svoje neosporno brilijantne logike, zaključi da prava pravna norma treba da je

takva da sve slučajeve određene vrste obuhvati prema njihovom genusu i tako da se

pojavljuje „apstraktni ili generalni pravni stav“, kao opšta norma.14 Na osnovu ovogaprof. Živanović zaključuje da je pravna norma hipotetički imperativ i da nastupanje

jednog događaja, u normi obeleženog samo genusom, povlači normom postavljena

ovlašćenja i obaveze.



7/21

7

Ovim prof. Živanović, koristeći više analogiju nego logiku, pravnu normu definiše kao

hipotetički imperativ, što se može osporavati jer se obrnutom analogijom možemo vratiti

na to da pravna norma tvori pravni poredak, pa da onda i sam pravni poredak počiva na

hipotetičkom imperativu. Ako izjednačimo pravo i pravni poredak, o čemu je već

govoreno, onda sâm pojam prava možemo definisati kao hipotetički imperativ. Ali ne

treba ići toliko daleko, pošto čvrsto verujem da je ovakvo razmišljanje bilo daleko od

stavova prof. Živanovića.

Treba se fokusirati na pitanje da li je pravna norma u stvari u svojoj esenciji hipotetički

imperativ i da li pravna norma uopšte može postojati bez elemenata imperativnosti.Da bi

se to utvrdilo, treba se pozabaviti samim pojmom imperativa, što prof. Živanović i čini pa

imperativ (ili zapovest), bio on konkretan ili apstraktan, definiše kao izjavu (stav) volje,

koja zahteva nešto od drugog ili drugih, bez obzira na to da li oni sami hoće da je

sleduju.15 Dalje dolazi do toga da je imperativ izjava volje, a ne ta volja.

Ovakvo definisanje pojma imperativa dovodi prof. Živanovića do zaključka da je izraz

norma, označavajući osnovni elemenat pojma prava, sinonim izraza propis (pravilo

pravni stav), bez obzira na to koji se pravni propis ima u vidu.16

Izjednačavajući pravnu normu sa propisom, prof. Živanović nalazi opravdanje za svoj

stav da je norma u stvari hipotetički imperativ. Kako on to vidi, svaki se pravni propis

temelji na imperativnosti, a ako je imperativ izjava volje, a ne ta volja, onda ovakvo

razmišljanje ima jako logičko utemeljenje, te nam ostaje da razmatramo samo da li je

imperativ izjava volje, sama volja, ili nešto između.

Ovde nailazimo na problem, kako filozofski tako i leksič

ki, pošto imamo veliki brojpojmova koje treba složiti kako bi se dobila krajnja slika (a to je pojam prava). Mi te

pojmove možemo oblikovati kako nam je volja i slagati u logičku kompoziciju koja će u

potpunosti opravdati našu krajnju definiciju, ma kako ona glasila, a kako je prof.



8/21

8

Živanović virtuoz logičkog razmišljanja, svaki odgovor koji na kraju budemo dobili, a

kao proizvod njegove logike, biće potpuno imun na svaka osporavanja.

Sledeći svoje razmišljanje, prof. Živanović postavlja još jednu zamku svakome ko pokuša

da ospori njegovu teoriju deleći pravne norme na samostalne i nesamostalne.

Kao poseban paragraf u Sintetičkoj filozofiji prava pojavljuje se spor o imperativnosti

kao opštem obeležju pravnih normi i vrstama pravnih normi u kojem prof. Živanović,

koristeći različite deobe pravnih normi, pokušava da utvrdi njihovu imperativnost.

Tako, on prvo uzima podelu pristalica teorije imperativiteta i to koristeći podelu kojoj jenajskloniji bio Del Vecchio: na pozitivne (preceptivne) i negativne (prohibitivne), dalje

se oslanjajući na Del Vecchijevu podelu na premisivne, abrogativne i eksplikativne

(deklarativne) norme pokušava da reši spor imperativnosti pravnih normi. Tako za ove

prve, premisivne, ili kako ih tačnije definiše ovlašćujuće pravne norme, tvrdi da su

nezamislive same po sebi, već da mogu imati smisla samo na druge norme imperativnog

karaktera, čiju sferu sužavaju. Abrogativnim normama nalazi imperativni karakter, baš u

njihovoj nameni da ukidaju, proglašavaju nevažećom druge norme, pa se samim tim kroz

njih provlači prećutna imperativnost. U deklarativnim (eksplikativnim) normama, on

takođe vidi prećutnu imperativnost u tome što sadrže (prećutnu) naredbu primenioca

prava da uzme onako kako one propisuju.

3. PRAVO KAO OD DRŽAVE POSTAVLJENA NORMA

(DRŽAVNOST NORMI U PRAVU)

Ovu oblast u svojoj prof. Živanović počinje rezimeom prethodne, a to je da je norma

imperativ, a imperativ izjava volje, i odmah postavlja pitanje (što je i bilo za očekivati)

čija je to volja u pitanju?


9/21

9

Pošto samo država daje zaštitu objektivnom pravu, dok subjektivnom tu zaštitu može dati

i njegov nosilac, logično je smatrati da pravna norma pretpostavlja državu. Država je

uostalom jedina koja može dati prinudu, a bez prinude nema pozitivnopravne norme,

naravno po mišljenju Hegela koji je etatizam doveo do vrhunca u svojoj Filozofiji prava.

Sa druge strane imamo Gierke-a, Jellinek-a, Pollock-a, Holland-a i dr. koji protivno

shvatanje zastupaju izričito ili prećutno. O etatizmu je već govoreno u ovom radu, pa

izneto ne treba ponavljati.

Prof. Živanović je po ovom pitanju veoma sklon Duguitovom razmišljanju: da država ne

stvara proizvoljno pravne norme nego ih nalazi već formirane u svesti mase članova

socijalne grupe, te joj se one nameću, kao što se nameću individuama.17

Prof. Živanović zaključuje da se državnost norme izražava kao izjava opšte ili kolektivne

volje, opšteg ili državnog htenja.

Bilo kako bilo, on odmah postavlja pitanje mogućnosti opšte volje, kao jedne psihološke

pojave. Dalje, nalazi da opšta volja pripada političkim predstavnicima države, tj. onima

koji pravne propise donose u njeno ime.

Na ovom mestu se možemo zapitati da li norma koju donose politički predstavnici van

volje naroda predstavlja pravnu normu koju treba poštovati, i tu dolazimo ponovo na

pitanje prinudljivosti pravne norme, pa tako onaj koji ima instrument prinude može

oživeti svaku pravnu normu bez obzira na to da li za nju postoji opšta volja. Na ovaj

način moguće je državu podrediti interesima malog broja ljudi u čijim je rukama

instrument prinude, i tako državu postaviti dijametralno suprotno od opšte volje i umesto

države u službi naroda, dobijamo narod u službi države, tač

nije onih koji imajuinstrumente prinude. Onda se postavlja pitanje šta je uopšte opšta volja iz koje nastaje od

države postavljena norma i ko tu opštu volju izražava, odnosno ko ima instrumente da tu

volju sprovede u delo.

17 Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.


10/21


11/21

11

uticaj na ljudsko ponašanje, pa samim tim one ispunjavaju svrhu preventivnog delovanja

na ljudsko ponašanje.

Dalje, prof. Živanović tvrdi da pravne norme regulišu samo spoljne radnje (spoljno

držanje, ponašanje), i da je u pravu potrebno samo da je pravna norma ispunjena, bez

obzira na to da li je to učinjeno svesno ili nesvesno. Ovakav stav može se definisati

činjenicom da je prof. Živanović, pored toga što je pravni filozof, isto tako i teoretičar

krivičnog prava, i da vrlo često ta dva prepliće, tako da ponekad pravnu normu posmatra

kroz prizmu krivično-pravne teorije. Ako bismo ovo njegovo razmišljanje sagledali i sa

neke druge tačke gledišta, utvrdili bismo da ponekad mora biti ispunjen i onaj unutrašnji

faktor i da nije uvek dovoljno da norma bude u potpunosti poštovana, bez obzira na to da

li o njoj postoji svest, već da se neke norme moraju ljudskim razmišljanjem prilagoditi

trenutnoj situaciji. Potpuna rigidnost u tumačenju i implementaciji, pa i samo slepo

poštovanje pravnih normi sigurno će voditi nepravdi i nepravu. Smatram da pragmatizam

u tumačenju i primeni pravnih normi u mnogim situacijama može izbeći pojavu

nepravde.

Dejstvo pravnih normi je, kako se veli, da se jednom subjektu „dodeljuje ovlašćenje ilizahtev prema drugom subjektu, kome se tim samim, dodeljuje jedna obavaza, tj. pravna

dužnost“,20 objašnjava prof. Živanović. Baš u ovome on vidi razliku između pravnih, sa

jedne strane, i konvencionalnih i moralnih normi sa druge strane. Iz ovoga se zaključuje

da svakoj pravnoj dužnosti jednog, odgovara pravno ovlašćenje drugog subjekta. Stoga,

on smatra da nema dužnosti bez korelativnog prava i obrnuto.

Prema svemu iznetom, pravna norma je imperativ, ali ne samo u formi postavljanja

dužnosti, tj. moranja, već i davanja ovlašćenja.

Sagledavajući ovakvo mišljenje prof. Živanovića, da je norma imperativ iza koga stoje

dužnost i ovlašćenja, možemo lako zaključiti da se te dužnosti upravo odnose na objekte,

a ovlašćenja na subjekte, kako je govoreno u prethodnim razmatranjima. Otuda korelacija



12/21

12

među njima. Oslanjajući se na sve prethodno navedeno, mogu da zaključim da su baš

dužnost i ovlaščenja u korelaciji i da ne mogu egzistirati jedno bez drugoga. Ako jednom

damo ovlašćenje, nečija će dužnost biti da poštuje, ako jednom nametnemo dužnost,

nekome moramo dati ovlašćenje da se postara da se ta dužnost i poštuje. Sve nas ovo

vraća na razliku pravne od moralnih i kovencionalnih normi i dovodi nas do pitanja

prinudljivosti, kojim će se prof. Živanović posvetiti u narednom delu svog izlaganja.

5. PRINUDLJIVOST KAO OBELEŽJE PRAVNIH NORMI (PRAVA)

Pravnim normama se, prema iznetom, njihovim regulisanjem ljudskih radnji postavljaju

pravne dužnosti, obaveze. Norme prava su, dakle, obavezne (obligatorne) norme, norme

„s obaveznom (obligatornom) snagom.“21

Ovom definicijom prof. Živanović počinje poglavlje o prinudljivosti pravnih normi, ali

već u sledećoj rečenici, on zaključuje da se ove norme „obraćaju na volju obavezanih“22

,pa je samim tim moguće da ih obavezani neće ispunjavati i pored pravne obaveznosti

normi na njih. Tako dolazimo do toga da kada u rukama onog koji pravne norme i

postavlja, tj. države, ne bi bilo i neke prinude (kojom će se poslužiti da bi te pravne

norme sprovele u delo), takve norme ne bi bile pravne, već bi bile ravne ostalim

socijalnim normama, konvencionalnim i moralnim.

Prof. Živanović dalje zaključuje da je baš ta prinudljivost pravnih normi ono što ih odvaja

od ostalih normi (konvencionalnih i moralnih) te, on prinudljivost vidi kao spoljno

obeležje prava, prema unutrašnjem, normi.23

Razmatrajući dalje prinudljivost pravne norme, prof. Živanović govori o Austinu i

mišljenjima iznetim u engleskoj analitičkoj školi prava, tzv. pozitivni moral. Otuda

21 Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.22 Ibid.23 Ibid.


13/21

13

nalazi, da prema tim shvatanjima, norme međunarodnog prava imaju karakter moralnih

normi, zbog svoje neprinudljivosti. Naime, prema tom shvatanju, u međunarodnom pravu

ne postoji naddržavna organizacija, vlast koje te norme mogu prinudom sprovesti, te se

one mogu okarakterisati kao leges imperfectae, i mogu se smatrati samo moralnim, a

nikako pravnim normama.

Međutim, imajući u vidu da je John Austin stvarao u XIX veku, međunarodno pravo

imalo je potpuno drugačiji karakter nego danas. Tako da danas ne možemo norme

međunarodnog prava okarakterisati kao moralne. Razlog je veoma jednostavan, mnoge

međunarodne organizacije (npr. UN, EU24) imaju danas metode prinude koje mogu

koristiti i prema državama članicama (pa i nečlanicama), tako da se danas može smatrati

da mnoge norme međunarodnog prava sadrže elemente prinudljivosti, pa samim tim

ispunjavaju uslove da bi se, u skladu sa navedenim shvatanjima, mogle smatrati pravnim

a ne moralnim normama.

Prof. Živanović se dalje bavi samim pojmom prinudljivosti, pa prinudljivost definiše kao

obeležje svih pravnih normi, a tako i kao element pojma prava, i to važi za međunarodno-

pravne norme i pravne norme o dužnostima šefova državne vlasti.25

Kao što vidimo prof. Živanović zastupa stanovište da su međunarodno-pravne norme

prinudljive i čak odvaja norme koje se tiču šefova država i njih, takođe, smatra

prinudljivim i svrstava u korpus pravnih normi.

Prof. Živanović prinudljivost dalje definiše kao mogućnost (fizičke) prinude. On fizičku

prinudu vidi kao pravnu prinudu, pošto pravo reguliše njenu dopuštenost i forme. On

dalje navodi da fizič

ka prinuda kod normi, koje za objekat imajuč

injenje, ne možepostojati, pošto se takve norme ne mogu izdejstvovati bez volje obavezanog (nemo

24 Diskutabilno je da li EU možemo smatrati međunarodnom organizacijom ili konfederacijom ili čakfederacijom. Prim. autor25 Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.


14/21

14

praecise ad factum cogi potest )26. Tako da možemo dalje zaključiti da se prinuda kod

ovih normi može pojaviti jedino u vidu surogata izvršenja sudskim putem27.

Prof. Živanović dalje smatra da se kod pravnih normi gde se postavlja obaveza na

nečinjenje, ovo može postiči fizičkom prinudom, ali kod nekih takvih pravnih normi to

nije moguće.28

Treba postaviti pitanje upotrebe fizičke prinude kod, kako prof. Živanović kaže, surogata

izvršenja sudskim putem, pošto je čest slučaj primene fizičke prinude kod samog sudskog

izvršenja. Naime, da bi se neka činidba izvršila protivno volji obavezanog, veoma je čest

slučaj upotrebe instrumenata fizičke prinude, koju vrše ovlašćena lica (policijski

službenici), kao npr. kod zaplene imovine, iseljenja iz stana, oduzimanja deteta, itd.

Sada se sa pravom možemo zapitati da li je hipoteza da se kod pravnih normi koje za

objekat imaju činjenje, može smatrati da u potpunosti zavise od volje obavezanog i da se

prilikom njihove primene ne može upotrebiti fizička sila, već surogati za nju.

Naime, prof. Živanović kao primere za ta činjenja navodi: održavanje čistoće u radnji,

prijavu zločinstva, ispunjenje ugovora, kazivanje istine pri svedočenju. Ovde se fizičkom

primenom ne može delovati preventivno, ali svakako fizička prinuda igra ulogu u

sprovođenju ovakvih pravnih normi. Naime, ne može se fizičkom prinudom niko naterati

da očisti radnju, ali je sanitarni inspektor može zbog nehigijene zatvoriti, a ako vlasnik

odbije da po tom nalogu postupi, ovlašćena lica će ga primenom fizičke sile iz radnje

ukloniti, a radnju zaključati i zapečatiti. Zatim, neispunjenje ugovora može dovesti do

prinudne naplate plenidbom i prodajom, a ako obvavezani (izvršni poverilac) odbije da

preda popisanu imovinu, onać

e mu uz pomoć

fizič

ke prinude biti oduzeta. Isto tako i uslučajevima vezanim za krivično-pravnu odgovornost, ukoliko neko ne prijavi zločin ili

izvrši krivokletstvo, može kao posledicu toga (ukoliko se otkrije) očekivati da će

fizičkom prinudom biti lišen slobode.

26 Ibid.27 Ibid.28 Ibid.


15/21


16/21

16

spoljnom) i prinudljivost fizičkom32 prinudom (ili unutrašnjom), pravnim sankcijama

poduprta izvršenjem ovih, ili kraće sankcija prinudljivosti.33

Prof. Živanović dalje tvrdi da prva postoji kod jedne grupe pravnih normi, izuzetna je,

dok je druga kod svih redovna no kod jednih kao dopunska, tj. pridružujuća prvoj, a kod

ostalih kao isključiva.

Ovom podelom prinudljivosti, prof. Živanović je uspeo da „nađe izlaz iz lavirinta“,

međutim i ovakvo shvatanje prinudljivosti nije do kraja pojašnjeno, odnosno, nije

utvrđeno u potpunosti kako ona utiče na pravnu normu, pa samim tim i na pojam prava

uopšte.

Da bi rešio ovakve nedoumice, prof. Živanović poseže za sintetičkom filozofijom i u njoj

nalazi da je rezultat sintetičke generalizacije na pravnim normama da je prinudljivost, u

navedena dva smisla, element pojma prava, i to spolja njegov najkarakterističniji element

prema drugim vrstama normi.34

Ovakva karakterizacija prava može se pripisati laicima, jer samo neko ko nije pravnik

može u elementu prinudljivosti videti najdistinktivniji deo pravne norme, pa samim tim i

prava uopšte, te dalje prof. Živanović ističe da pravu suštinu prava čini objekat pravne

norme, zapovesti.35

Ustanovljavanje dužnosti za jednog i ovlašćenja za drugog je, prema prof. Živanoviću

ono što razdvaja pravo od drugih, moralnih i konvencionalnih normi. Postavljanja

uzajamnih prava i dužnosti nema u drugim normama, osim u pravnim. A sama

prinudljivost ovde je predstavljena kao relativni, i to spoljni element prava, mada

specifični prema moralnim i kovencionalnim normama.36

32 Verovatno je štamparskom greškom napisano fizičkom umesto psihičkom prinudom. Prim. autor33 Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.34 Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.35 Ibid.36 Ibid.


17/21

17

Ovakva definicija pravne norme, data od strane prof. Živanovića, može se smatrati

najracionalnije izrečenom i verovatno najsveobuhvatnijom. Prinudljivost, uistinu, jeste

relativan i spoljni element prava, ali je baš ta prinudljivost ono što pravnu normu čini

specifičnom u odnosu na sve druge, moralne i konvencionalne norme.

6. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Kao istorijski univerzalnu (opštevažeću ili apsolutnu) definiciju (formalnog) pojma

(objektivnog) prava (ili pravne norme), prof. Živanović navodi sledeće:37

Pravo (objektivno, pozitivno [u formalnom smislu]) je shodno iznetom i spajajući

navedenim logičkim redom pet obeležja, prinudljiva, ljudske radnje i time

društvene odnose uređujuća državna norma.38

Ako ovu definiciju prava, radi lakšeg razumevanja, uskladimo sa duhom jezika, doći

ćemo do toga da prof. Živanović pravo vidi kao prinudljive, državne norme, koje uređuju

ljudske radnje i samim tim i društvene odnose.

Iz ovoga se vidi da prof. Živanović potpuno izjednačava pravo i pravnu normu (kako

gore kaže prava ili pravne norme) s tim što pravnoj normi dodaje prinudljivost,

karakteriše je kao državnu normu i daje joj apsolutni sociološki karakter, jer samu njenu

svrhu vidi u regulisanju ljudskih radnji, pa iz toga proilzilazi da je svrha pravne norme

regulacija društvenih odnosa.

Ovu definiciju možemo postaviti i na sledeći način: Pravo je pravna norma. Pravna

norma je državna norma, koja pomoću svojih elemenata prinude uređuje ljudske radnje, a

time i društvene odnose. Ovakvoj definiciji bi se obradovao Hegel, pošto se iz ove

37Toma Živanović , Sistem sintetič ke pravne filozofije-Sintetič ka filozofija prava I , NIU Službeni list SRJ,Beograd, 1997.38 Ibid.


18/21

18

definicije može izvući: država + prinuda = društveni odnosi, a sa njim i mnogi sociolozi,

pošto ovakva definicija predstavlja pojam prava mnogo više u sociološkom, nego li u

pravno-teorijskom smislu.

Iako sam u ovom radu u više navrata hvalio brilijantnu logiku prof. Živanovića, daću sebi

za pravo da konstatujem da ovakva definicija pojma prava nije plod logike, već

algoritma, i to ne baš ni matematički, a kamoli logički ispravnog. Prof. Živanović je

izgleda ovom definicijom hteo da odgovori Kantu (makar i posthumno), veoma oštro i

odsečno, kratko i jasno, i da mu dokaže da su juristi konačno našli definiciju za svoj

pojam o pravu, a to se jasno vidi iz činjenice da je prof. Živanović svoju definiciju

nazvao istorijski univerzalnom (opštevažećom ili apsolutnom) definicijom (formalnog)

pojma (objektivnog) prava (ili pravne norme). Usuđujem se da kažem, uz ogromno

poštovanje prema prof. Živanoviću i njegovom delu, da ovakvu karakterizaciju definicije

pojma prava ne treba tumačiti iz ugla pravne teorije, jer bi na nju odgovor mogao da dâ

jedino Frojd, kao najeminentniji stručnjak za pitanja ljudskog ega.

Smatram da bi se moglo reći da je ovakva definicija, univerzalna, istorijska, opštevažeća,

sveobuhvatna definicija pravnog poretka, ali nikako pojma prava. Sada se možemovratiti na pitanje postavljeno ranije u ovom radu da li je izjednačavanjem pojma prava i

pojma pravnog poretka prof. Živanović „skrenuo sa koloseka“ koji vodi odgovoru šta je u

stvari pojam prava.

Baš to nerazlikovanje ova dva pojma dovelo je do ovakve krajnje definicije, koja se

nažalost, pojavila kao proizvod izvanrednog filozofskog dela, koje je trebalo da utre put

definisanju samog pojma prava.

Svrha pravnog poretka je, da uz pomoć prinudljive državne norme uredi društvene

odnose. Iz ovoga se postavlja pitanje šta je onda pravo ako nije pravni poredak? Na to

pitanje moram pokušati da dam odgovor, pošto nema ništa gore od kritičara koji zna da

kritikuje tuđa dela, ali nije u stanju sam da stvori bilo šta, a svoj autorski opus bazira na

kritikama tuđih dela stvorenih mukotrpnim radom.


19/21

19

Da bi definisali pojam prava treba poći od zapažanja prof. Živanovića, od koga se kasnije

udaljio, da je sâm pojam prava u svojoj suštini vrhovni genus za pojmove raznih grana

prava (građanskog, krivičnog, itd.), i da je pravo kao apstraktno biće na koje se svodi

pojam svake pojedinačne grane prava, pa samim tim i sva pravna pravila.39 Možda onda

treba odbaciti vladajuću doktrinu da je pravo po svom osnovnom obeležju norma, za čije

sinonime vidi propis, pravilo, zakon. Smatram da se prilikom određivanja pojma prava

što manje treba oslanjati na strane autore, prvenstveno engleske i nemačke, ali ne zbog

toga što su njihova stanovišta loša, već zato što oslanjanjem na njih upadamo u jezičku

zamku. Treba razmišljati o tome da se engleska reč law, u svim delima prevodi kao

pravo, ali da reč law ima svojih razlika u odnosu na našu reč pravo. Law može biti pravo,ali može biti i zakon, a može biti i norma, što se donekle može definisati upotrebom člana

the ili a, pa se postavlja pitanje da li je, ponekad, reči pravo bliža reč justice, koja u svom

izvornom značenju označava pravdu. Moramo imati u vidu da se u zemljama anglo-

saksonskog prava pravo, pravda, pravni poredak i pravni sistem shvataju veoma drugačije

nego što to mi činimo. Takođe, kod nas reč pravo, može definisati i nauku o pravu, što

nikako nije slučaj u engleskom govornom područ ju. Manja je razlika, kako u samim

terminima, tako i u konceptu prava između našeg i nemačkog pravnog sistema, ali

svejedno ona postoji.

Zatim se treba pozabaviti i samom terminologijom srpskog jezika, naime napraviti

razliku između reči pravo i pravda. Možemo reći da je pravda univerzalna istina,

apstraktno savršeno biće, kojoj ljudska jedinka teži, kako bi uspostavila unutrašnji

psihološki ekvilibrijum. Ili jednostavnije rečeno pravda je savršenstvo, kojem težimo, a

pojava nepravde (kao antonima pravdi) dovodi do patnje ljudske jedinke, baš zbog tog

subjektivnog emocijonalnog stanja, oseć

aja nepravde.

Tako da ću na osnovu rečenog pokušati da postavim definiciju prava:

Pravo je ljudski pokušaj da kroz pravnu nauku i pravni poredak dođe do pravde.

(uzimajući da je pravni poredak jednak definiciji pojma prava prof. Živanovića)



20/21

20

I evo još jednog razočarenja definicijom. Bilo je lako posle brilijantnog izlaganja prof.

Živanovića biti razočaran krajnjom definicijiom, koja je izgledala ogoljeno, sirovo i tako

daleko od pojma prava. To me je navelo, naravno oslanjajući se na sve što je prof.

Živanović ranije rekao, da tragam sa svojom univerzalnom istinom, definicijom pojma

prava, ubeđen da ću, baš ja, uspeti tamo gde niko drugi nije. Možda je ovo savršeno

mesto za pomenuti Frojda, i to po istom osnovu kao i ranije.

Dok sam pisao neke svoje teze koje su me dovele do pojma prava, ushićeno sam

očekivao kapitalnu misao, grandioznu definiciju, od koje će Kant vaskrsnuti samo da bi

se izvinio pravnicima zbog svoje izjave o njihovom traganju za pojmom prava i priznao

da nije u pravu. Umesto toga došao sam do jedne tužne rečenice, koja u stvari pojam

prava prof. Živanovića karakteriše kao ljudski pokušaj da se dođe do pravde, dok se

pravna nauka u sve to može i implementirati, jer je jedina njena svrha služba pravnom

poretku, pa se njeno isticanje može okarakterisati samo kao priznanje naučnim radnicima.

Zaključak svega je da je pojam prava kao i Sveti Gral, niko ne zna šta je tačno, ali svi

imaju neku svoju viziju, niko ne zna koja mu je prava svrha, ali svi imaju svoje nade,

niko ne zna gde je tačno, ali svi tragaju, i na kraju niko ne zna da li uopšte postoji, aliniko ne odustaje.

Možda je Kant u pravu kada kaže da juristi još traže definiciju za svoj pojam o pravu, a

možda je ona toliko apstraktna da je ljudski um, kao i neke druge fenomene, nikada neće

u potpunosti sagledati.

.

LITERATURA:

1. Živanović Toma, Sistem sintetičke pravne filozofije-Sintetička filozofija prava I, NIUSlužbeni list SRJ, Beograd, 1997.

2. Lukić D. Radomir, Sistem filozofije prava, Sabrana dela IV tom, ZUNS i BIGZ,Beograd, 1995.


21/21

21

3. Lukić D. Radomir, Istorija političkih i pravnih teorija, Sabrana dela IX tom, ZUNS iBIGZ, Beograd, 1995.

4. Vračar Stevan, Ocena tri glavne filozofskopravne knjige Tome Živanovića, Zbornik zateoriju prava, sveska II, ur. Dr Radomir D. Lukić, SANU, 1982, str. 217-248

5. Babić Dragan, Dva pitanja iz filozofije prava Tome Živanovića, Zbornik za teorijuprava, sveska II, ur. Dr Radomir D. Lukić, SANU, 1982, str. 217-248

6. Popović, Milijan, Toma Živanović kao pravni filozof, Izdavačka knjižarnica ZoranaStojanovića Sremski Karlovci, Novi Sad, 2003.

Documents

01 Dejan m. Pavicevic - Pojam Prava u Sintetickoj Pravnoj Filozofiji Tome Zivanovica