Boris Mouravieff

GNOZA

KNJIGA PRVA

Egzoterijski ciklus

DRUGI DEO

UNIVERZUM

2

POGLAVLJE VIII

(1) Videli smo da ezoterijska nauka paralelno sa proučavanjem čoveka proučava i Univerzum. Na taj način sprečava da se čovek izoluje od svog organskog konteksta. Ona sagledava čoveka unutar celine (ensemble) života na Zemlji; jednog elementa planetarnog sveta, koji kruži oko Sunca, jedne od zvezda Mlečnog Puta, našeg sveta, roñenog unutar manifestovanog Apsoluta, koji osigurava njegovu egzistenciju i opstanak. Činjenica da čovek svojim aktivnostima sve više teži da se izoluje od Zemlje – hodajući na ñonovima cipela, putujući kolima, vozom ili avionom – vodi do nastanka ideje u njegovoj podsvesti da je odvojen od Prirode. Ipak, uprkos svim mašinama, koje su stvorene ili će biti stvorene, on nikada neće prestati da bude integralan deo Majke Zemlje, jer sve u Univerzumu živi i čini deo celine. To je razlog zašto je neophodno proučavati Univerzum dok proučavamo čoveka. Tradicija posmatra Univerzum kao živo biće. Origen ga u „Principima“ poredi sa džinovskim organizmom, čija je Duša Bog. Ovaj koncept je u gotovo netaknutom obliku očuvan u ezoterijskoj Tradiciji; nalazimo ga izraženog u skraćenom obliku u liturgijskim molitvama i odgovorima, nazvanim Great Ektenia. (ruska reč za litiju prim.ur.). Ovaj stari koncept je prikazan jednim dijagramom; počevši od Boga, koji je Duša naše Duše, i postepeno stižući do Boga, koji unutar sebe sadrži sve što postoji. Ovaj dijagram je napravljen od dvanaest koncentričnih krugova: pošavši od centra, oni reprezentuju elemente, date u figuri 12. Ta dvostruka koncepcija jedinstvenog Boga – Duše naših Duša – koji kao Bog grli Univerzum koji je kreirao – je karakteristika ezoterijske Tradicije. Nalazimo je i u Jevanñeljima i tekstovima Apostola, ali ona u principu ostaje nezapažena. Mi smo je već spomenuli, citirajući Sv. Isaka Sirijskog u vezi sa identitetom unutrašnjih i spoljašnjih kaveza. („Filokalija“/“Dobrotljublje“: Sveti Isak Sirijski, 2. 30. pouka). U vezi sa time možemo citirati govor Sv. Pavla u Atini, koji Luka prenosi sledećim rečima: „.. A Atinjani svi i putnici iz drugijeh zemalja ne bijašu ni za šta drugo nego da što novo kazuju ili slušaju. Pavao, stavši nasred Aeropaga, reče: ’Ljudi Atenjani! Po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni. Jer prolazeći i motreći vaše svetinje nañoh i oltar na kome bješe napisano: Bogu nepoznatome. Kojega dakle ne znajući poštujete onog vam ja propovijedam. Bog koji je stvorio svijet i sve što je u njemu, on budući gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenijem crkvama. Niti prima ugañanja od ruku čovječijih, kao da bi onome trebalo da što koji sam daje svima život i dihanje i sve. I učinio je da od jedne krvi sav rod čovječij živi po svemu licu zemaljskome i postavio je naprijed odredjena vremena i medje njihovoga življenja.

3

Da traže Gospodina, ne bi li ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga od nas. Jer kroz njega živimo i mičemo se i jesmo; (Djela apostolska, XVII: 21-29).

(2) Kosmos, posmatran sa naše planete, nam izgleda onako kako izgleda, jer posmatramo telo Univerzuma iznutra. Ne sagledavamo ga u njegovoj celovitosti, jer su naša opažanja nastala i interpretiramo ih na našoj sopstvenoj skali, beskonačno maloj u odnosu na tu celinu. To nas vodi u zabludu u pogledu udaljenosti izmeñu zvezda, koje su fokusi žive materije i delovi univerzalnog organizma. Posmatrane iz perspektive unutrašnjosti, one izgledaju ogromne, ipak, gustina Univerzuma u svojoj celini je analogna gustini našeg tela. Čovek u Univerzumu nalikuje mikro-organizmima u ljudskom telu. Kada bismo bili mikrobi, videli bismo svoje telo iznutra – nalik zvezdanom nebu punom galaksija, koje bi bile naši organi. Sa druge strane, kada bismo bili ogromni i kada bismo videli Univerzum na njegovoj sopstvenoj skali, videli bismo živo telo. To je posledica Principa Relativnosti.

(3) Kakvo je onda značenje ljudskog života u tom Kosmosu kakvog ga znamo? Čovekova egzistencija ima dve glavne svrhe: - kao element univerzalnog organizma, on služi njegovim ciljevima; - kao izolovana jedinka on može težiti sopstvenim ciljevima;

Da bismo bolje razumeli zašto i kako su ta dva cilja povezana jedan sa drugim, uzmimo jedan primer:

4

Položaj čoveka u Univerzumu je analogan položaju ćelije u ljudskom telu. Svaka ćelija je deo organa koji sa je druge strane element grupe organa koji osiguravaju pravilno ostvarenje neke odreñene funkcije organizma. Ispitajmo sa te tačke gledišta ćeliju našeg tela. Radi pojednostavljenja, reći ćemo da je ona izložena dvema kategorijama zakona. Prvi drži ćeliju na njenom mestu. U ezoterijskoj nauci ga nazivamo Generalnim Zakonom. Drugi ostavlja ćeliji izvesnu slobodu delovanja i naziva se Zakon Izuzetka. Prvi zakon, koji je konzervativan, obezbeñuje da organ, čiji je ćelija deo, obavi svoju funkciju bez ometanja. U tu svrhu, prvi uslov je da tokom svog života ćelije, koje čine organ, ispune ulogu, koja im je poverena. Taj zakon prisiljava ćelije da ostanu na svojim mestima, da dovrše svoj rad i da mu posvete svoj život. Evidentno je da, kada taj zakon ne bi držao ćelije tela unutar granica svakog organa, kada ih ne bi prisiljavao da ispune svoju funkciju, ti organi ne bi mogli da postoje. Zato je taj zakon koristan; obezbeñujući egzistenciju svakog organa, on omogućava postojanje čitavog tela. Meñutim, mi znamo da potpuno uklanjanje odreñenih organa iz tela ne dovodi u pitanje njegov opstanak. Na sadašnjem nivou našeg znanja čak se čini da uklanjanje nekih od njih ne vodi do ozbiljnog narušavanja njegovog funkcionisanja. I više; organizam toleriše resekciju nekih organa, a da to ne dovede u opasnost ulogu, koju oni igraju u ukupnoj ekonomiji. To pokazuje da nestanak nekoliko ćelija, beskonačno malih delova celog organizma, prolazi nezapaženo: njegovo funkcionisanje je nenarušeno. Pošto je suštinska uloga Generalnog Zakona da nadzire kontinuitet funkcionisanja, taj nestanak za njega prolazi nezapaženo. Zbog toga on ne postavlja daljnje prepreke. Simbolično, može se reći da ćelije, koje pobegnu od ovog zakona, sada ulaze u domen Zakona Izuzetka. Taj beg nekoliko ćelija je fenomen koji se stalno dogaña. Sve naše ćelije, od epidermnih do nervnih, se neprestano obnavljaju u skladu sa različitim i varijabilnim ritmom. Kao dodatak uz to obnavljanje iznutra, postoje i nestanci, koji se kompenzuju ili ne kompenzuju novim celinama. Do ove tačke se analogija sa onim što se dogaña sa čovekom zbog Generalnog Zakona i Zakona Izuzetka može posmatrati kao potpuna. Ali ona se tu zaustavlja, barem prema sadašnjem stepenu našeg znanja. U toj aktivnosti života, migracijama i smrti ćelija, ne postoji opravdanje za mišljenje da prelazak sa Generalnog Zakona na Zakon Izuzetka rezultira iz bilo kakve svesne aktivnosti ćelija. Kod čoveka se to odvija drugačije.

5

Kao ćelija čovečanstva, čovek čini deo organskog života na Zemlji. Taj život u svojoj celini predstavlja veoma osetljivi organ naše planete, koji igra veoma važnu ulogu u ekonomiji sunčevog sistema. Kao ćelija tog organa čovek se nalazi pod uticajem Generalnog Zakona, koji ga drži na njegovom mestu. U stvari, taj zakon mu ostavlja odreñeni prostor na margini ili toleranciju. On mu dopušta neke slobodne pokrete unutar ograničenja koje postavlja. Unutar tih granica, koje su objektivno veoma uzane, mada subjektivno izgledaju široke, čovek može da se prepusti svojim fantazijama ili svojim ambicijama. Bez daljeg upuštanja u definiciju tih granica i detaljnog opisa komponenti Generalnog Zakona, možemo kao primer reći da je jedan od tih faktora glad: zavisnost od rada, da bismo osigurali svoj opstanak. Lanac: seksualni instinkt; rañanje; roditeljska briga za decu je drugi faktor. Ezoterijska maksima koja se primenjuje na taj aspekt života je to koncipirala na sledeći način: čuvstvena ljubav je neophodna za opšte dobro. Konačno, strah u svojim mnogobrojnim oblicima predstavlja treću grupu faktora. U celini, margina slobodnih pokrete, koje toleriše Generalni Zakon je ograničena nečim, što je najbolje opisano terminom, manje naučnim, više plastičnim: buržoaska sreća. Karijere u svakoj oblasti ljudskih aktivnosti; sreća; porodica; ljubav; čast itd. sve oni se izložene sine qua non stanju bezuslovnog, iako samo podsvesnog prihvatanja neizbežnosti Smrti. Dok god čovek prihvata principe konačnog uništenja svoje Ličnosti bez borbe, on može nastaviti u životu, a da ne privuče rastući pritisak Generalnog Zakona na sebe. Slučaj je potpuno drugačiji ako se on bori da preñe postavljene granice. To izaziva delovanje tog Zakona i njegovih derivata. On deluje simultano na nekoliko planova: fizičkom, mentalnom i moralnom. Čovek je njegovo delovanje na moralnom planu od pradavnih vremena predstavio u vidu personifikacije: ðavo. U Tradiciji demonologija zauzima značajno mesto. Nalazimo tamo praktične konstatacije, prefinjena i duboka zapažanja o visoko sofisticiranim i podmuklim oblicima, koje poprima delovanje tog ðavola u veoma različitim okolnostima, u kojima on ide tako daleko da koristi dobru veru ljudi za svoje sopstvene ciljeve. Nalazimo takoñe dragocene savete, zasnovane na sakupljenom iskustvu tokom vekova, koji su od praktične pomoći učenicima ezoterijske nauke; jer čim se postignu prvi pozitivni rezultati, ti učenici će nepogrešivo izazvati protiv sebe aktivno suprotstavljanje tog zakona i igru Lukavog. Mora se razumeti da svojim ulaskom pod pokroviteljstvo Zakona Izuzetka, čovek deluje protiv Generalnog Zakona, koga je čak i pozvan da porazi, iako samo na individualnom nivou. On ne sme zaboraviti – pod kaznom ’iznenadnog napada’ – da spasenje zavisi od pobede nad ðavolom, koji je, kako smo rekli, personalizovani moralni aspekt Generalnog Zakona. To je tako, iako je on, budući kosmički zakon, prirodno božanski zakon. Čovek ne sme da se plaši, jer je Zakon Izuzetka takoñe božanski zakon: birajući njega, čovek nastavlja da služi interesima celine, ali drugačije i na neuporedivo efikasniji način. Tokom svoje borbe protiv prvog zakona, on je izložen ispitima, koji često poprimaju oblik iskušenja. U Doktrini su ovoj temi posvećene produbljene studije.

6

Kao što je navedeno, one sadrže dragocene savete praktične prirode, čije detalje ne možemo detaljnije razmatrati u ovom radu. Meñutim, možemo skrenuti pažnju na indirektnu prirodu ñavolske akcije. Ako stremeći pravo ka svom cilju, koji je osloboñenje i spasenje, tragalac uspešno preñe te prepreke i time da dokaz snage, koji će mu omogućiti da izazove autoritet Generalnog Zakona, taj zakon će početi da deluje na njega indirektno, po pravilu preko njegovih bližnjih, ukoliko oni ne slede istu stazu: to delovanje se odvija na moralnom planu i često poprima emocionalne oblike apela na najplemenitija, najvelikodušnija i najnesebičnija osećanja: na dobrotu; dužnost; sažaljenje. On ga gura na dole, insinuirajući da će se na taj način vratiti svojoj dužnosti, da će, čineći tako, hodati ispravnom stazom itd. Ovo će razjasniti dubinu Isusovih reči: ’Čovekovi najveći neprijatelji su oni iz njegovog doma.’ (Mateja, X: 36).

(4) Ponovimo sada, jer je važno, da je ezoterijski rad po svojoj prirodi revolucionarni rad. Tragalac traga za promenom svog stanja: da prevlada Smrt i dosegne Spasenje. To je cilj, koji navode Pismo i Apostoli. Kako Sveti Pavle kaže: ’Jer ako živite po tijelu, pomrijećete.’ (Rimljanima, VIII: 13). Ali ne zaboravimo što još kaže: ‘Jer svi nećemo umrijeti, nego ćemo se svi pretvoriti.’ (Korinčanima I, XV: 51). Čovek, koji pasivno živi pod prvim zakonom, neosetno i bez svesti o njemu – čak i ako je izvrstan grañanin – ide ’Širokim putem koji vodi do uništenja; oni koji biraju Zakon Izuzetka kreću ’uzanim putem koji vodi u Život’.

(5) Započinjući od Apsoluta kao inicijalnog fokusa života, Univerzum se sastoji od široke skale elemenata, koji se šire u mnogim izdancima do spoljne kore; epiderma, koje predstavljaju sateliti svih planeta. Pre nego što započnemo proučavanje strukture Univerzuma, bilo bi dobro ukratko izložiti stanja Kreacije. Tradicija uči da je Univerzum kreiran žrtvom Boga. Razumećemo taj postulat bolje ako razmotrimo razliku izmeñu manifestovanog Božanstva i nemanifestovanog Božanstva – koje je samim tim bez ograničenja i slobodno od svih uslova. Žrtva Boga je Samo-ograničavanje putem manifestacije. Kakvi su uslovi tog ograničenja? Njih je tri: Univerzum je kreiran u Prostoru, u Vremenu i zatim u Ravnoteži. Tri osnovna stanja Kreacije se manifestuju u Univerzumu u vidu tri osnovna principa života: statičkih, dinamičkih i neutralnih principa.

7

Bilo šta u kreaciji se može analizirati i proučavati u svetlu ova tri principa, koji se javljaju na način analogan onom, koji je opisan kada smo govorili o uslovima kreiranja Sveta. On se uniformno primenjuje na sve nivoe Kosmosa. Ako kao primer uzmemo stvaranje nekog preduzeća, moći ćemo da kažemo da se prva ideja mora posmatrati kao moguća, projekat se proučava, razvijaju se planovi. Sve to je zasnovano na Statičkom principu. Zatim se prelazi na realizaciju u skladu sa Dinamičkim Principom. Svaki princip deluje u manifestovanom svetu u skladu sa odgovarajućim zakonom, koji će kasnije biti proučen. U praksi, jedno preduzeće, stvoreno na taj način rizikuje da propadne, ako direktori ne razmotre treći princip, princip Ravnoteže i pažljivo ga ne primene na svoju kreaciju. Princip Ravnoteže mora proizaći iz proučavanja projekta, sve preko njegove realizacije i mora se striktno održati tokom čitavog toka preduzeća. Na veoma uopšten način možemo reći da promoteri – u bilo kojoj sferi ljudskih aktivnosti – održavaju ravnotežu izmeñu napora, koji zahteva njihova kreacija i načina, kojima raspolažu za tu realizaciju. Ukoliko se bavimo naučnim istraživanjima – a to se podjednako primenljuje i na ezoterijske nauke – moramo da održimo ravnotežu, ali na drugačiji način: u tom slučaju, plan za proučavanje mora korespondirati sa prirodom i strukturom objekta, koji se proučava.

(6) Govoreći o kreaciji u Univerzumu, neophodno je spomenuti predstavu Večnosti. Mi po pravilu imamo pogrešnu ideju o tome. Po navici, predstavljamo sebi Večnost kao produženje Vremena do beskonačnosti. Večnost nije Vreme; ona je, tako reći, vertikalna u odnosu na Vreme. Sledi da ona nije beskonačna, već ograničena: Tradicija kraj Večnosti i kraj sveta postavlja zajedno. Mi tako slavimo Boga u Njegovom pre-ovekovečenom stanju. Kao i kraj Sveta, mi ga sebi dočaravamo u vidu Ispunjenja, koje je, prema Isusovim rečima, Obelodanjenje ispunjenih dela i činjenica.

(7) Dva od tri osnovna principa Kreacije, Prostor i Ravnoteža, ne predstavljaju opasnost za kreirani Univerzum. To ne važi kada je Vreme u pitanju. Kao dinamičan princip koji leži u osnovi svih akcija – uključujući i kreaciju i svaku realizaciju – ono podrazumeva sigurnost uništenja svega stvorenog. U vezi sa time se moramo setiti mita o Hronosu koji proždire svoju decu. Da ublaži tu opasnost, nastalu aktivnošću vremena, božanska Mudrost uvodi jedno sredstvo kako bi izbegla momentalno uništenje stvorenog sveta. Ona deluje kroz jedan od dva zakona, čije ćemo osnove proučiti u narednim poglavljima u njihovim principima; u njihovom radu; i u njihovim efektima. U ovom trenutku će za nas biti dovoljno da kažemo da je, zahvaljujući tom veštačkom zakonu, direktan tok Vremena zatvoren u

8

cikluse i to eliminiše njegove destruktivne efekte – naravno, uz odreñene limite. Tako Vreme neće delovati u pravoj liniji, već će se uviti u krivu. Ovi ciklusi se zatvaraju i ponavljaju. Zahvaljujući toj cikličnoj aktivnosti sam Univerzum i svi elementi, od kojih je sastavljen, mogu da opstanu. Svaki element sledi svoj sopstveni ciklus. Ljudi antike su bile veoma svesni ovog zakona; njihova filozofija nikada nije dopuštala prave linije; ona je bila zasnovana na cikličnom principu.

(8) Pokušajmo sada da damo opštu sliku strukture Univerzuma. Ovde su elementi koje u ezoterijskoj nauci nazivamo Zrak Kreacije, mnogo reñe Konus Kreacije Sveta. Možemo nacrtati njegovu figuru na sledeći način. Zemlja ima Mesec kao svoj satelit. To je granica: poslednja stepenica Kreacije, posle koje nema ničega. Mesec – kao i sateliti drugih planeta – nema sopstveni satelit. Upravljajući pogled prema centru, nalazimo da je Zemlja deo planetarnog sveta, koji kruži oko Sunca, poglavara našeg sistema. Sunce je jedna od mnogih zvezda galaksije, poznate pod imenom Mlečni Put, sistema kome celina sunčevog sistem pripada. Znamo da Mlečni Put nije jedinstven u tom pogledu. Na nebu možemo otkriti druge galaksije slične našoj i možemo isto tako pretpostaviti da tamo ima svetova, koji bi ličili na njih. Te ogromne jedinice zajedno obrazuju Sve Svetove: čitav sadržaj Univerzuma, koji kruži oko onoga što u Tradiciji nazivamo Centralnim Suncem: Apsolut, tako reći, manifestovani Bog. Ta figura izgleda ovako:

Nastavićemo da koristimo ovaj dijagram. Veoma je podesan za razvijanje i razjašnjavanje našeg razmišljanja. Ne smemo zaboraviti da on predstavlja samo jedan zrak kreacije, ne ceo Univerzum. Niti smemo zaboraviti da je Univerzum kao celina u svojoj strukturi sličan drvetu, gde se, počevši od korena – Apsolut na našoj figuri – cela serija izdanaka pruža sve do lišća, od kojih bi jedan list odgovarao mesecu u našem Zraku.

9

Ukoliko želimo da konstruišemo figuru, koja bi bila bliža realnosti, moramo locirati sve nivoe figure 28 jedan unutar drugog, uključujući one unutar velikog kruga, koji bi predstavljao Apsolut – u čijem krilu živi sve što postoji – koji sve prima u svoj zagrljaj. (Iz tehničkih razloga grafički prikaz na ovoj figuri se zaustavlja na nivou 5, prim.ured.).

POGLAVLJE IX Opisali smo tri osnovna uslova, pod kojima je kreiran Univerzum. Sada ćemo proučiti dva fundamentalna zakona koja vladaju nad svim što postoji i živi, na svim stupnjevima kreiranog Univerzuma. Prvi od tih zakona uslovljava postojanje svega što ispunjava Kosmos, bilo da su to bića, objekti ili dogañaji. Drugi fundamentalni zakon vlada nad svakom aktivnošću i svakim pokretom, posebno nad procesom života u svim njegovim oblicima, sve do najsuptilnijih i najintimnijih pokreta mišljenja i osećanja. Ta dva fundamentalna zakona su sveprisutna i prožimaju sve: niko i ništa im ne može umaći.

(2) U ezoterijskoj nauci prvi zakon se naziva Zakonom Tri. Njegova definicija objašnjava njegovo ime: Definicija: Sve što postoji, postoji kao rezultat konvergentne akcije tri sile na istoj tački i u isto vreme: pasivne, aktivne i neutralne.

10

Primetićemo da te tri tačke reflektuju tri osnovna stanja u kreaciji Univerzuma, o kojima smo već govorili. Kao takve, one unutar kreiranog Univerzuma predstavljaju manifestaciju ta tri osnovna stanja, kako su osmišljeni od strane ne-manifestovanog Božanstva u pre-egzistenciji Sveta. Pasivna sila je izvedena iz statičkog stanja: Prostora. Aktivna sila je izvedena iz dinamičkog stanja: Vremena. Najzad, neutralna sila osigurava održanje Ravnoteže u svim Univerzumima, na svim planovima i na svakom koraku. Prirodno, budući da su sile, te tri sile si aktivne. Njihova imena izražavaju ulogu, koju svaka od njih igra u saradnji, koja raña odreñeni fenomen koji se razmatra. Sagledan iz tog ugla, život u Univerzumu nije ništa drugo do neprekidan proces kreacije u svakom domenu, na svakom planu i na svakom koraku. Uz to, na svaki dogañaj, veliki ili mali, važan ili beznačajan, se prenosi aktivnost analogna Prvoj Kreaciji čitavog Univerzuma, sa svim očuvanim proporcijama; u tom aktu, kao što smo rekli, te tri sile deluju kao replika tri stanja, koja su osmislila kreirani Univerzum pre njegove manifestacije. Klasičan primer, koji ezoterične škole daju da predstave igru te tri sile je hleb. Da bismo napravili hleb, moramo imati brašno, vatru i vodu. U tom primeru, brašno je sprovodnik pasivne sile, vatra aktivne sile, a voda neutralne sile. Istražimo te promene u drugom klasičnom primeru, primeru začeća deteta. Žena se tu javlja kao pasivna sila, muž kao aktivna sila, a čuvstvena ljubav kao neutralna sila: ukoliko su te tri sile prisutne, začeće postaje moguće. Ako sa čuvstvene ljubavi preñemo na moralni plan, vidimo da je situacija obrnuta. Tu je žena ona koja deluje – ili je pre pozvana da deluje – bivajući izvor inspiracije kao aktivna sila, dok muškarac – ako je saradnja na tom planu plodna – figurira kao pasivna sila. Na isti način, kako na fizičkom planu, žena nosi plod ljubavi tokom trudnoće, donosi ga na svet, hrani ga i vaspitava ga, na moralnom planu muškarac je taj koji nosi ideje inspiracije, oploñen od žene, razvija ih u sebi i najzad iznosi u svet u obliku nekog rada ili uopšte u vidu neke kreacije. Primordijalni karakter pasivne sile se može ilustrovati brojnim primerima. Uzmimo primer trgovine: roba predstavlja pasivnu silu: potreba ili želja za robom interveniše kao aktivna sila, a cena koja se plaća za te predmete kao neutralna sila. U opštijem smislu, ponuda interveniše kao pasivna sila, potražnja ka aktivna sila a plaćanje kao neutralna sila. Da je pasivna sila sila i kao takva poseduje aktivni karakter je demonstrirano dosta jasno, posebno na psihološkom planu; aktivno, kako samo može biti, žensko zavoñenje predstavlja pasivnu silu u ljubavnim romanima. Što se tiče treće ili neutralne sile, ona često izmiče našem opažanju – bilo usled bipolarnog karaktera našeg uma, ili zbog svoje sopstvene prirode – što u mnogim slučajevima može usloviti da ostane neprimećena. Ona ponekad takoñe igra ulogu katalizatora – mnogo manje upadljivog, nego što je to vezivna spona, koja je osnovna uloga neutralne sile. U skladu sa načinom na koji tri sile deluju kroz materiju, Tradicija pravi narednu razliku:

11

Ako supstanca služi kao provodnik pasivne sile, nazivamo je kiseonik (0); ako služi kao provodnik aktivne sile, nazivamo je ugljenik (C); ako služi kao provodnik neutralne sile, nazivamo je azot (N). Ako se posmatra nezavisno od sila, za koje je provodnik, supstanca se naziva vodonik (H). Ukoliko spajanje sila ostane sterilno, to znači da u ezoteričnom smislu njihova saradnja nije bila potpuna. Greška je mogla uslediti iz jedne od te tri sile, od dve od njih ili čak iz sve tri. Analize u svetlu ovog zakona mogu veoma pomoći u odreñivanju jednog ili više razloga za neuspeh. Na primer, sa istim dobrim brašnom hleb može biti nejestiv, ako smo dodali suviše vode – ili nedovoljno – ili ako je brašno bilo suviše meko ili suviše oštro. Poslednja konstatacija nam omogućava da shvatimo smisao i neke efekte pomoćnog zakona Zakona Tri. Vidimo da sa istim brašnom – pasivnom silom u našem primeru – možemo doživeti neuspeh usled nepotpunog učešća aktivne sile (vatra) i neutralne sile (voda) ili usled oba faktora. To nas vodi do zaključka da delovanje aktivne i neutralne sile mora da bude regulisano u skladu sa sadržajem pasivne sile, koja ovde utiče na reakciju kao stabilan element: matematička konstanta. Pasivna sila sadrži sve mogućnosti za kreiranje fenomena, dok aktivna sila interveniše kao realizator a neutralna kao regulator odnosa izmeñu dve druge sile, odreñujući doziranje za obe na optimalan način. To objašnjava i opravdava činjenicu pre-eminencije fenomenološkog (pojavnog, prim.prev.) sveta pripisane pasivnoj sili. Primetimo ovde da je ta pre-eminencija direktan rezultat stanja u prvoj Kreaciji. Da bi se prešlo ili izašlo iz nemanifestovanog stanja – mono-polarnog, koncentrisanog u jedinstvenoj svesti Sopstva, unutar koga Božansko boravi pre Kreacije Sveta – prva ideja, koja čini da Božansko izañe iz nemanifestovanog stanja da bi se manifestovalo, je neophodna ideja o Ti. Ta ideja, osmišljena kroz božansku žrtvu samo-ograničenja, ima Ljubav, neutralnu silu, kao svoju treću silu. Jezikom, dostupnim ljudima, Jovan je to izrazio rekavši: „Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jednorodnoga dao, da nijedan koji vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni.“ (Jovan III: 16). Možemo videti da je taj položaj manifestovanog Apsoluta, po sebi, regulisan u skladu sa pasivnom silom – Svetom: univerzalno Ti, osmišljeno kao predmet Njegovog staranja. Od početka Kreacije božanska egzistencija postaje bipolarna, pri čemu je Ljubav neutralna sila koja održava odnose izmeñu univerzalnog ’Ja’ i univerzalnog ’Ti’. Važno je potražiti i pronaći mnogo primera za ovo delovanje Zakona Tri. To ne treba da bude učinjeno samo da bismo sebe uverili u njegovu validnost, već da bismo ubrzali ponovno obrazovanje naše inteligencije na ezoterijskoj osnovi. Mi znamo da je struktura nižeg intelektualnog centra bipolarna. Ta struktura je perfektno prilagoñena onome što se u Tradiciji naziva ’Svet’. ’Svet’ se sastoji od jednog ansambla ’A’ uticaja o kojima smo govorili ranije (Poglavlje VI, figura 20). To je svet u kome živimo, koji se ljudskoj Ličnosti čini kao jedina realnost, ali je u stvari relativan ili čak iluzoran. Istražili smo figuru, koja prikazuje ’A’ i ’B’ uticaje (figura 20) i kao što smo već konstatovali, sve ’A’ strelice imaju svoje parnjake, koji ih neutralizuju. To simbolizuje kreaciju sveta,

12

počevši od Nule, podelom u dve grupe ili sile, jednake u snazi i dijametralno suprotne u pravcu. Bipolarna struktura inteligencije, tačan ekvivalent strukturi ’Sveta’, omogućava čoveku da proučava i prepozna sve te ’A’ uticaje, da se orijentiše u njihovom sadašnjem u budućem polju dejstva, da primeni sposobnosti na njih, da bi istraživao, kalkulisao, kombinovao, intervenisao i čak kreirao svoje aktivnosti unutar tog polja dejstva. Meñutim, mi znamo da je takav ’Svet’ u stvari iluzoran; da ’B’ uticaji predstavljaju jedinu nepromenljivu realnost u životu. Zar nije Isus rekao: „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i i rña kvari, i gdje lupeži potkopavaju i kradu; Nego sabirajte sebi blago na nebu, gdje ni moljac ni rdja ne kvari, i gdje lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Jer gdje je vaše blago, ondje će biti i vaše srce Dobro je shvaćeno da je ovde reč o dva sveta koji prožimaju jedan drugi: svet sastavljen od ansambla ’A’ uticaja - ’zemlja’; i ezoterijski svet – ’nebo’, sačinjeno od ’B’ uticaja. Proučavajući pažljivo igru te tri sile, tragalac se uvežbava da prepozna dejstvo ’A’ i ’B’ uticaja i napravi razliku izmeñu njih. To je jedan od suštinskih elemenata ponovnog učenja (re-education) o kojem smo ranije govorili.

(4) Budimo, meñutim, veoma oprezni da razliku izmeñu ’A’ i ’B’ uticaja ne odredimo suviše uzano. ’A’ uticaji deluju kroz Generalni Zakon i tako su saobrazni Božanskoj volji. Već znamo jedan razlog za njihovo postojanje: da služe Celini. Ipak, ne zaboravimo da je sve relativno. Onaj ko proučava ezoterijske nauke ne sme naivno da se suprotstavlja ’A’ uticajima. Iz toga bi sledila jedino katastrofa. To je bilo Don Kihotovo instinktivno iskustvo – tako pogrešno shvaćeno. ’A’ uticaji igraju pozitivnu ulogu u ekonomiji Univerzuma. Kombinuju se sa destruktivnom silom da se suprotstave svakome ko pokuša da ih napadne direktno u njihovoj celovitosti. Zadatak tragaoca je drugačiji. Umesto da pokušava da uništi ’A’ uticaje ili da za sebe napravi stazu kroz njih svojim podvizima, dok nastavlja svoju ezoterijsku obuku, tragalac treba da umakne njihovom domašaju. Važno je razumeti da nikada ne možemo dostići taj cilj samo sopstvenim snagama. Tek putem apsorbovanja ’B’ uticaja – božanskih uticaja sa viših planova, koji su shodno tome moćniji – i poklanjajući im puno poverenje, kao i pružajući dokaz o kapacitetu i posvećenosti, ćemo se osloboditi vlasti ’A’ uticaja – kojima rukovodi Generalni Zakon, potpomognut Zakonom Slučaja. Onaj, čiji su napori krunisani uspehom, ko dostigne više nivoe bića – se odmah koristi da učestvuje u upravljanju i rastu datog nivoa nižih sila Kosmosa. U principu, on mora da izvrši – kao misiju – zadatak iz domena ’A’ uticaja. Pre svega, taj zadatak će zahtevati proučavanje bipolarnog sveta. Inteligencija je jedina alatka koju posedujemo a sa kojom možemo postići taj cilj. To je pravi razlog za njeno postojanje,

13

kao i razlog zašto njena struktura verno reflektuje svet ’A’ uticaja. Taj instrument tako omogućava čoveku, u skladu sa Platonovim principom, da shvati i spozna slično putem sličnog. Znajući to, učenik ezoterijske nauke mora da vodi računa da ne ode u krajnosti, koje su izražene u nekim učenjima; ne sme da prezre ili zanemari svoje intelektualne sposobnosti. Inteligencija mora biti razvijena i izoštrena do najveće moguće granice i treba da bude oštra kao vrh igle. Ali ne sme se zaboraviti da Ličnost, uprkos svojoj kompleksnoj strukturi i svojim mnogim sposobnostima, nije ništa drugo do instrument, čije funkcionisanje ostaje mehaničko. Iz tog razloga ona u ezoterijskoj nauci neće znati i neće hteti da zna ništa sa sigurnošću. Po svojoj prirodi agnostička i zabavljena fenomenima (pojavnim stvarima), ona je po obliku i funkciji ograničena na tri dimenzije. Ona nije u stanju da premaši te granice i iskreno smatra svet ’A’ uticaja za jedinu realnost.

(5) Znanje o Zakonu Tri nam omogućava da budemo potpuno svesni kompleksne strukture Zraka Kreacije. (figura 29). Na početku Apsolut poprima prvi aspekt Svoje manifestacije. On je Jedno i tri sile počivaju ujedinjene unutar njega. To je tradicionalna doktrina o Svetom Trojstvu, jedno-suštastvenom i nedeljivom. Sagledano od dole prema gore, Trojstvo se alegorično naziva summum bonum (lat. vrhovno dobro, prim.prev.), koje kruniše Univerzum, osmišljen kao Piramida. Tri sile Apsoluta, tri Hipostaze Trojstva, obdarene autonomnom voljom, ali u meñusobnoj zavisnosti, kreiraju fenomenološki Univerzum i sve što on sadrži. U prvom koraku one kreiraju Svetove. Ti Svetovi, čija egzistencija više nije jedno-suštastvena, budući da su razdvojeni, zavise direktno i u potpunosti od volje Apsoluta, a tri sile, koje ih održavaju, stoje u disjunkciji. Stvoreni od strane te tri razdvojene sile, ovi Svetovi su ipak prožeti tim silama u njihovom jedno-suštastvenom stanju u skladu sa Apsolutom u njegovom manifestovanom obliku. Nameravajući (aiming, takoñe i ciljati, prim.prev.) razvoj Zraka Kreacije od gore ka dole, kreacija i dalje sledi isti proces. Svaki svet je stvoren od strane te tri sile u skladu sa njim i podreñen silama, koje upravljaju prethodnim stepenima, iz kojih proizilaze. Svaka od tih kreativnih sila predstavlja grupu zakona istog reda i ti zakoni će oformiti svet, koji pripada odreñenom stepenu i učiniti da on obavi svoju funkciju. To nam omogućava da upotpunimo figuru 28 putem skale, koja će reprezentovati broj grupa korekcionih zakona duž čitavog Zraka Kreacije (figura 30): takva hijerarhija zakona nije ništa drugo do hijerarhija kompetencije i moći.

14

Spuštajući se sa stepena na stepen, dok ne dosegne koru Kreacije, volja Apsoluta prodire kroz sve i sva bića u Univerzumu – do dole, do najprimitivnijeg organizma, i dalje, do najinertnije materije, koju Tradicija označava nazivom kamen.

(6) Kakvo je značenje brojeva u prethodnoj figuri? Oni predstavljaju stanja ili sile Kreacije; drugim rečima, zakone ili tačnije kategorije zakona pod kojima stoji svaki stupanj Zraka Kreacije. Jedinstvo pripada samo Apsolutu i taj broj 1, nedeljiv, mada sadrži jedno-suštastvenu Trijadu, predstavlja i znači slobodu Boga. Sve što potiče od Njega progresivno gubi svoju slobodu u smislu da je izloženo sve većem broju zakona – ili kategorijama zakona – koji sve više raste. Biće, koje utire svoj put kroz Zrak Kreacije od Apsoluta do Meseca će biti sve više i više vezano; mi sa Zemlje smo vezani sa 48 grupa zakona, broj koji je po sebi enormno veliki. Za spoljašnjeg čoveka moramo dopuniti tu grupu od 48 grupa zakona – pod čijim uticajem stoji Zemlja - zakona, koji se odnose na organski život na Zemlji, drugim zakonima, koji rezultiraju iz ljudskog društva i organa i ćelija društva: rasa, kasta, porodica itd. Mi živimo u ’divljini’ zakona i to je razlog zašto naši životi uprkos odreñenom poletu nailaze na sve vrste prepreka. Spasenje se sastoji tačno u progresivnom oslobañanju od jarma tog velikog broja zakona. U svakom slučaju, iako čovek ne sme da pregazi te prepreke, on mora barem da ih zaobiñe. Ezoterijska nauka kaže: ’Ne možemo se boriti protiv zakona, koji nas vezuju, sukcesivnim napadom na svaki od njih; takvim postupkom nikada nećemo postići ništa.’ Možda bi nam bilo potrebno hiljadu uzastopnih života da bismo na taj način postigli traženi rezultat. Moramo zato izmaći tom stanju stvari u njegovoj celini i u tome se sastoji šansa. Šta ona predstavlja? To ćemo otkriti u sledećim poglavljima.

(7)

Budući da hijerarhija zakona nije ništa drugo do hijerarhija moći, što smo više vezani, to manje moći posedujemo. Moramo promeniti način na koji shvatamo pojam moć. U ezoterijskoj nauci moć znači sloboda.

15

Svaki put kada potpišemo neki ugovor, mi se dobrovoljno podvrgavamo novoj grupi zakona, koji upravljaju oblašću u okviru koje je načinjen taj ugovor. O ovome ne razmišljamo dovoljno, pogotovo kada smo mladi. Možemo reći, da čovek provodi prvu polovinu svog života praveći sporazume, a drugu pitajući se kako da živi sa njima.

(8) Inicijalna kreativna sila, neutralna sila koja vezuje univerzalno Ti uz Apsolut ’Ja’ je Ljubav. Uvek ista u svojoj suštini, ta sila prožima čitav Univerzum od vrha do dna – i vica versa – poprimajući drugačiji oblik na svakom stepenu Kreacije. Jovan kaže jasno: ’Bog je Ljubav.’ Ako to obrnemo, možemo reći: Ljubav je Bog. Apostol zaključuje: ’Ko ne voli, ne poznaje Boga.’ Ljubav, božanska Osnova, manifestuje se u Univerzumu kao sila ponovnog roñenja i stalne obnove.

(9) Život Univerzuma je organizovan u skladu sa striktnim i perfektnim redom. Sve što izgleda kao nered ili anarhija, čini nam se takvim usled manjkavosti naše percepcije i prosuñivanja. Veći deo ’B’ uticaja nam izmiče. Ipak, u ekonomiji Velikog Univerzuma, svako biće ili fenomen ima svoje mesto. Svako, svesno ili nesvesno, služi postizanju precizno odreñenog cilja. To su suštinske karakteristike prvog božanskog zakona, Zakona Tri.

POGLAVLJE X

(1)

Ustanovili smo da u Svetu, kreiranom igrom tri sile, Zakon Tri reflektuje tri fundamentalna stanja Kreacije: statično, dinamično i ravnotežu. Nikada ne možemo dovoljno naglasiti važnost ovog zakona. Sve što postoji u Univerzumu, istinski ili kao potencijal, postoji samo kao milost kombinovanog dejstva ove tri sile. Sada ćemo proučiti sledeći osnovni zakon: Zakon Sedam. Taj zakon se ne primenjuje niti na kreaciju, niti na postojanje stvari i fenomena u prostoru, već na njihovu evoluciju u Vremenu. On se odnosi na delovanje svih vrsta pokreta na svim planovima i svim stupnjevima Kreacije. Da bi se bolje razumeo Zakon Sedam i da bi se shvatila njegova važnost, moramo proučiti drugi aspekt ovog problema. Videli smo da je za čoveka, dok živi u takvoj džungli zakona, jedina mogućnost da sebe postavi pod vlast Zakona Izuzetka, ezoterijskog zakona, koji mu omogućava da pobegne od ansambla ’A’ uticaja, čije delovanje u spoljnjem svetu direktno zadire u naš unutrašnji svet. Kao aktivnost, to izmicanje takoñe potpada pod vlast Zakona Sedam.

16

U skladu sa tim zakonom, kao što ćemo uskoro videti, svaka aktivnost je izložena jednoj ili više promena pravca i kao posledica toga, osuñena na propast. Meñutim, analizirajući delovanje Zakona Sedam shvatićemo karakter te devijacije i njenu neophodnost sa objektivne tačke gledišta. Naučićemo kako se možemo boriti protiv te devijacije i nastaviti u odreñenom pravcu, težeći za svojim ciljevima.

(2) Priroda Zakona Sedam i njegova objektivna neophodnost rezultira iz destruktivnog karaktera Vremena, drugog uslova Kreacije. Usled delovanja ovog principa sve što je roñeno ili stvoreno – uključujući i čoveka – je osuñeno na uništenje. Samom Univerzumu od njegovog stvaranja preti opasnost od uništenja usled dejstva Vremena. Bilo je neophodno prevladati tu opasnost. Zakon Sedam predstavlja načine putem kojih se destruktivno delovanje Vremena u izvesnom stepenu neutrališe. Pokret se ne može odvojiti od njegovog trajanja. Kako su sve aktivnosti bilo spoljašnji, bilo unutrašnji pokreti, svaka aktivnost zahteva Vreme. Zakon Sedam se precizno rečeno sastoji u činjenici da svaki pokret, jednom stavljen u dejstvo, podleže na odreñenom mestu devijaciji i zatim, pošto je neko udaljenje prešao u novom pravcu, sledećoj devijaciji, i tada ponovo. Ukoliko je inicijalni impuls dovoljno snažan, pokret će se posle prelaska Heksagona vratiti na tačku na kojoj je počeo. Na taj način, pod uticajem Zakona Sedam, svaka aktivnost, koja je generisana u Univerzumu, se odvija u ciklusima. (figura 31).

Dok je Zakon Tri prirodan zakon, Zakon Sedam je veštački. Ako i ne neutralizuje destruktivno delovanje Vremena u potpunosti, on ga barem ograničava, uvodeći kod svake aktivnosti ili pokreta sukcesivna zakrivljenja, da bi ih zatvorio u cikluse. Na početku, i samo Vreme će biti savijeno u krivu, stvarajući devijaciju od prave linije, da bi se

17

zatvorilo u Veliki Ciklus, koji okružuje sve sporedne cikluse. Zbog Zakona Sedam do uništenja ne dolazi u prvom ciklusu, niti u narednim ciklusima, sve dok se snaga inicijalnog impulsa ne iscrpi. U meñuvremenu, taj zakon omogućava da se obnovi svaki pokret, koji gubi svoju energiju i svoje ubrzanje, uvodeći dodatne impulse u nju u podesnim trenucima i tačkama. Veliki Ciklus, koji opasuje Vreme od prvog impulsa božanske manifestacije do Ispunjenja, to znači, do kraja Sveta, se u Tradiciji naziva Večnost. Večnost, kao što smo ranije već ukazali, tako nije beskonačna. Kao i svaka kreirana stvar, ona je ograničena. Ona obgrljuje celokupnu Manifestaciju i sadrži u sebi ispunjenje svih mogućnosti i svih obećanja. Zakrivljenje Vremena – rezultat Zakona Sedam – predstavlja čak i povratak na ovu tačku polaska posle opasivanja poligona Večnosti. Ovako sagledana, kao što ćemo videti kasnije, Večnost ima odreñeno trajanje, od 2.10 na 15 zemaljskih godina. Ova razmatranja o zakrivljenosti Vremena i svih pokreta – uključujući fizičke, mentalne ili moralne aktivnost bilo koje prirode - nam dopušta da damo definiciju Zakona Sedam. Definicija: Svaki pokret koji započne u odreñenom pravcu podleže u odreñenom trenutku devijaciji. Obrnuto: Za svaki pokret, koji ide ka odreñenom cilju, neophodno je uvesti adekvatne dodatne impulse u odreñenim trenucima i tačkama, da bi nastavio kretanje bez devijacije. Zaključak: Ukoliko je prepušten samom sebi, posle treće devijacije pokret, koji sledi odreñeni pravac, se kreće u dijametralno suprotnom pravcu od početnog. To su suštinske karakteristike Zakona Sedam.

(3) U ljudskim aktivnostima na moralnom planu, primena gornjeg navoda se može naći u svakom trenutku. Koliko krvi je proliveno i ime Sina Božijeg koji je propovedao Ljubav? Koliko surovosti, nasilja i hapšenja je izvršeno tokom revolucija u ime slobode i bratstva? Te primere možemo dopuniti jednim beskrajnim nizom. U trenutku, kada se dogañaju, te devijacije gotovo uvek izmiču opažanju. Mi i dalje zamišljamo da sledimo isti pravac, dok smo, a da to ne shvatamo, neosetno vučeni ka suprotnom pravcu. U tom trenutku naša aktivnost na moralnom planu automatski prima novi impuls, koji dolazi iz reakcije onih oko tog originalnog impulsa. Što je on intenzivniji, što je ’avangardniji’, ’revolucionarniji’, to je snažnija reakcija principa Ravnoteže. Na taj način pokret u suprotnom pravcu, u svakodnevnom jeziku, nazvan reakcija, ima tako neočekivanu snagu, da ponekad gura pokretača inicijalne akcije daleko iza tačke polaska. To je gotovo uvek slučaj sa političkim doktrinama. Da bi se konsolidovao taj prvi uspeh, drugi impuls mora da dopusti njegovo korišćenje. Istorija nam daje mnogo primera o neophodnosti drugog impulsa: tamo gde je on nedostajao posle dobijene bitke, rat bi često bivao izgubljen.

18

Moramo ukazati na drugi aspekt ovog zakona. Videli smo da moraju proći dve konsekutivne devijacije da bi se došlo do pravca, koji je suprotan inicijalnom pokretu. To znači da čovek mora predvideti dva konsekutivna dodatna impulsa, da bi održao inicijalni pravac pokreta i osigurao uspeh nekog poduhvata.

(4) Da bismo napravili korak dalje u proučavanju Zakona Sedam i tako razumeli zašto je on dobio to ime, moramo pogledati odnose izmeñu materije i energije i takoñe prirode cikličnih pokreta, koji su za njih karakteristični. Moderna prirodna nauka je ustanovila bliske odnose izmeñu materije i energije, u stvari poznate ezoterijskoj nauci od pradavnih vremena. Danas više nije besramno reći da je materija samo statički oblik energije – čija je priroda uvek dinamična. Odreñeni fenomeni, koji su bili poznati od pradavnih vremena, su već dopuštali jasnu percepciju te ideje: kuglasta munja ili meteor, koji poseduje odreñene karakteristike specifične za materiju, kao što su volumen i boja. Ali nivo znanja u prethodnim vekovima nije dopuštao produktivno proučavanje ovog fenomena; on je ostao relativno neprimećen zbog retkog pojavljivanja. Nedavni napredak prirodne nauke je vodio do otkrića, ako ne u svim detaljima, ipak makar delimično, davnog tradicionalnog znanja, pogotovo u oblasti odnosa izmeñu materije i energije. Tradicionalna ezoterijska nauka posmatra manifestaciju sve energije kao oblik cikličnog vibratornog pokreta. Ona dalje uči da je materija sačinjena od relativno ograničenog broja nukleusa različitog kvaliteta i po prirodi slična kuglastoj munji. Ti nukleusi su animirani cikličnim vibratornim pokretima različitih frekvencija i amplituda. Ovde Tradicija uvodi pojam denzitet (density – gustina), koji je primenljiv kako na energiju, tako i na materiju. Najzad, ona postavlja zakon u skladu sa kojim su: gustina materije i gustina vibracija obrnuto proporcionalni. Uvek u skladu sa tim tradicionalnim učenjem, kvantitet nukleusa u materiji, nukleusa, koji su da budemo precizni, sama materija, je minimalan. Volumen, koji zauzima neki objekat, kakav god da je, je ispunjen onim što nazivamo veoma brzim linijama kretanja: pokreta ograničenog broja nukleusa. Sve zavisi od gustine tih pokreta i njihove brzine. Što su teže i sporije vibracije, to je veći broj nukleusa potreban da bi sačinio telo i obrnuto. Mi znamo da se brzinom kretanja mogu modifikovati fizičke karakteristike materije. Na primer, ako rotiramo lagano parče papira na čekrku sa pet ili šest hiljada obrtaja u minuti, ono postaje sposobno da pretesteriše komad drveta. Na toj frekvenciji naš komadić papira izgleda kao disk, mada je u stvari kvadrat. Ukoliko povećamo brzinu rotacija daleko iznad ove gore pomenute, disk će naprotiv za naša čula poprimiti izgled čvrstog objekta koji miruje. Tada ćemo biti u stanju da dotaknemo list papira, ne rizikujući da nam on odseče ruku. U svetlu ove teorije struktura materije izgleda slično strukturi Univerzuma, koji posmatramo ’iznutra’, sa rotacijama zvezdanih sistema. O tome smo već govorili (poglavlje VIII, str. 67) i rekli da, kada bismo – svoñenjem sebe na proporcije beskrajno malog bića – bili u stanju da posmatramo svoja tela iznutra, kao što posmatramo telo

19

Univerzuma, ne bismo uočili nikakvu razliku. Struktura Univerzuma je potpuno ista na svakoj skali, uz ogradu uslovljene primenom principa Relativnosti.

(5) Tradicija posmatra sve pokrete kao ubrzanje ili redukciju vibracija istog reda. Ona odbacuje ideju stabilnosti, budući da sve što postoji, postoji kao rezultat pokreta i nalazi se u stalnom stanju kretanja. Isto telo može da izvede – i u principu i izvodi – nekoliko pokreta istovremeno. Na taj način je naša planeta Zemlja animirana velikim brojem pokreta, od kojih se dvanaest posmatraju kao primarni. Kao naš satelit, Mesec je prožet sa više od hiljadu. Na mentalnom planu i čak na fiziološkom planu možemo često posmatrati zbir suprotstavljenih komponenti u jednom i istom obrascu kretanja: jedan deo napreduje, drugi nazaduje; ni za šta se ne može reći da je stabilno. Sa ezoterijske tačke gledišta stabilnost je nezamisliva; ona je fikcija. Jedina stabilnost koja se može dopustiti je stabilnost u kretanju: ovaj fenomen je od presudne važnosti, kao što je to i onaj koji je omogućio kreiranje materije, kakvu je znamo u njena tri oblika.

(6) Sada ćemo pogledati aktivnost Zakona Sedam u pokretima, čije vibracije rastu. U tom slučaju, konsekutivna devijacija, o kojoj smo govorili na početku ovog poglavlja, će kreirati diskontinuitet. Taj diskontinuitet interveniše u rasprostiranju svih pokreta, iako oni mogu izgledati i izgledaju progresivni i neprekidni. U tom kontekstu ćemo ispitati muzičku oktavu, čija struktura perfektno reflektuje Zakon Sedam. Kod oktave mislimo na udvajanje vibracija. Muzička lestvica je postavljena unutar granica jedne oktave i sadrži sedam tonova i pet polutonova. Mesta, na kojima nedostaju polutonovi, su na narednoj figuri označena strelicama:

_____DO1_____RE_____MI_____FA_____SOL_____LA_____SI____DO2____

figura 33

Prvo se nalazi izmeñu nota MI i FA, a drugo izmeñu SI i DO. Pogledajmo sada put napredovanja vibracija, koje se, kako smo već rekli, javlja diskontinuirano. Naredni dijagrami prikazuju taj diskontinuitet, izražen u frakcijama i celim brojevima sa jedne strane i u krivi diskontinuiteta muzičke lestvice sa druge.

20

(7) Rekli smo da svaki postojeći fenomen egzistira u Vremenu i da shodno tome predstavlja pokret. Svi pokreti, kao funkcija Vremena, stoje pod vlašću Zakona Sedam; drugim rečima Zakona Oktava. Akcija Apsoluta, koji je kreirao Univerzum – egzistenciju koja je na svakom nivou obezbeñena Zakonom Tri – je takoñe razvijena u Vremenu u skladu sa Zakonom Sedam. Zrak Kreacije, u svom napredovanju od Apsoluta do satelita planeta – Meseca u našem slučaju – mora obavezno da sledi silaznu sekvencu oktave. U Tradiciji se ona naziva Velika Oktava ili Kosmička Oktava. To je silazna oktava:

(8) Iscrpno istraživanje naziva nota, koje obrazuju muzički oktavu, pokazuje direktnu vezu sa notama Velike kosmičke Oktave, kao što se vidi iz narednog dijagrama:

21

(9) Vratimo se na problem materije – energije, da bismo razjasnili pitanje atomske strukture, kako je razume ezoterijska nauka. Videli smo da se prva manifestacija energije javlja u obliku cikličnog unutar-atomskog vibracionog pokreta. Taj pokret, koji animira odreñeni broj nukleusa, obrazuje materiju. Ako možemo da kažemo da ti nukleusi, koji se kreću, u stvari obrazuju materiju, onda ne smemo da zaboravimo da se oni sami sastoje od energije u statičkom obliku. Obrnuto, energija nije ništa više nego materija koja poprima dinamički oblik. Dezintegracija atoma nam daje jasan primer takve transformacije. Sa druge strane, pomenuli smo kuglastu munju kao primer za koncentraciju dinamičke energije u obliku nukleusa. Ovaj proces je suprotan u odnosu na prvi i može se uporediti sa fenomenom atomske fuzije. Spomenuli smo da je struktura materije izložena uticaju principa Ravnoteže i da je njena gustina obrnuto proporcionalna gustini unutrašnjih vibracija, koje je animiraju. Time u naša proučavanja uvodimo pojam atoma, kako ga razume ezoterijska Tradicija. U skladu sa klasičnom definicijom atom je čestica bilo kog elementa koji se naziva jednostavnim: koji ne može dalje da se deli, a da pri tome očuva sva ona hemijska svojstva koja odreñuju različite načine, na koje se on kombinuje sa drugim telima. Ezoterijska nauka ima drugačiji pogled na to. Evo ga: Definicija: Atom je najmanja čestica, poslednja podela bilo koje date supstance, koja integralno zadržava sva svoja svojstva: fizička, hemijska, mentalna i kosmička. Možemo videti da je ta definicija bliža definiciji molekula, iako ide dalje od nje. Mi tako razlikujemo atome različitih složenih tela, kao i atome onih elemenata koje hemija posmatra kao jednostavne. Na primer, postoji atom vode, atom vazduha itd… U vezi sa kosmičkim svojstvima atoma, definisanim na taj način, ezoterijska nauka razlikuje različite Redove Materije, klasifikovane u skladu sa gustinom tipičnih atoma koji na svakom nivou korespondiraju sa Velikom Oktavom. Ovaj koncept u principu ne dopušta nikakvu razliku izmeñu Materije i Duha. Ako jedan stavimo naspram drugog, to je korisna konvencija, kao što astronomija i dalje koristi Ptolomejev sistem radi praktičnih ciljeva, iako je svesna da Kopernikov sistem mnogo tačnije reflektuje realnost. Sa tačke gledišta

22

ezoterijske nauke, koja je u principu monistička, sva je materija u manifestovanom svetu. Materija je manifestacija energije, koja nije drugo do oblik Duha. To znači, da to možemo tako razumeti, da je samo atom Apsoluta istinski jednostavan i nedeljiv: ovde pojedinačni nukleus Energije-Duha vibrira maksimalnim intenzitetom. To je najlakši atom; u ezoterijskoj nauci njegova gustina-materija/materija-gustina se uzima kao jedinstvo. Tada, spuštajući se niz Zrak Kreacije korak po korak, vibracije progresivno gube brzinu. Sledi, da će na svakoj narednoj noti Kosmičke Oktave konstitucija atoma zahtevati sve više i više materije: atom postaje sve teži i sporiji. Kao što ćemo kasnije videti, tipičan atom na svakom nivou reflektuje oblik kreacije u skladu sa Zakonom Tri, kako je opisano gore (poglavlje IX, str. 81, figura 30, poglavlje X, str. 89, figura 36), na takav način da gustina tih tipičnih atoma sledi note Velike Oktave i može biti predstavljena figurom na sledećoj strani. Prirodna nauka uzima u obzir samo četiri od sedam nivoa kosmičke materije: ona proučava nivo Zemlje integralno; velika proporcija na nivou Meseca i proporcijalno smanjivanje proporcija na nivoima Planetarnog Sveta i Sunca. Ona ipak ne poseduje načine za opažanje i spoznaju tri viša nivoa. Atomi Planetarnog Sveta – kako je on gore definisan – se već javlja na neki način hipotetički. Jer kada je reč o Suncu, mi znamo samo nekoliko stvari u vezi sa tom zvezdom. Meñutim, napredak prirodne nauke nas je danas doveo do predvečerja važnih otkrića na tom polju, kao i o pogledu našeg znanja o našem satelitu. Bićemo iznenañeni kada objektivno naučimo, da Sunce ima potpuno drugačiji izgled od onog koji opažamo, i da Zemlja, viñena sa Meseca, izgleda sasvim drugačije, nego što je sebi predstavljamo.

23

POGLAVLJE XI

(1)

Zakon Sedam je opšti zakon, koji upravlja svim kategorijama pokreta, svesnim ili mehaničkim, koji se odvijaju u kreiranom Univerzumu. To znači da se svaki pokret ili kreacija razvija kroz oktavu. U svakoj oktavi taj prirodni progres je predmet devijacije. On slabi i ponekad se zaustavlja na intervalima izmeñu DO i SI i izmeñu FA i MI. To je dublje značenje pojma Sudbine kako su je shvatali stari. Po njima ni sam Zevs nije umakao tom

24

pravilu. U stvari, aktivnosti Apsoluta u njegovom kreativnom delovanju, koje sledi Zrak Kreacije, su takoñe izložene ovom zakonu. Kao i svaki kreativan rad, ta aktivnost sledi silaznu oktavu. Jer da bi volja Apsoluta prešla na stepen manifestacije i zatim se spustila kroz svaku stepenicu Zraka Kreacije, dole do konačne tačke RE, Meseca, bilo je i još uvek jeste neophodno, da se prvo ispuni interval izmeñu DO i SI. Zatim je neophodno neutralizovati tendencije ka devijaciji, uslovljene iznenadnim usporavanjem napretka na prelazu od FA do MI. Taj prvi interval je ispunjen voljom Apsoluta. U STVARI, Njegovom kreativnom voljom, koja se na toj tački manifestuje kao svesni napor, dajući prvi impuls neposrednoj i unapred odreñenoj kreaciji. Ta kreativna sila, kao što je već rečeno, je Ljubav. Interval izmeñu FA i MI je takoñe ispunjen voljom Apsoluta, ali ne više direktno, kao u prvom slučaju. Ova volja ovde deluje u drugom stepenu, ali uvek kao kreativna sila Ljubavi. Ona se na tom stepenu javlja na nižem planu, korespondirajući sa intervalom o kome smo već govorili. To komplementarno isijavanje sila, na tom mestu i u tom kosmičkom trenutku, omogućava da ta prva kreativna aktivnost nastavi svoj razvitak bez ometanja. Dva dijagrama koja slede reflektuju sa jedne strane plan Kreacije (figura 39), a sa druge njegovu primenu (figura 40). Tehnički, u ostvarenju kosmičkog plana, transmisija kreativne energije preko drugog intervala se obavlja uvoñenjem pomoćne bočne Oktave, koja počinje od Sunca: SOL Velike Oktave. Kreacijom Planetarnog Sveta, SOL Velike Oktave počinje da odjekuje kao DO bočne oktave.

25

(2) Pre nego što nastavimo, adekvatno je dati komentar uz smisao i svrhu bočne oktave, u njenoj celini, i tada utvrditi važnost svake od nota, koje je čine. Gledajući dijagram, koji predstavlja Kosmičku Oktavu, možemo konstatovati da nikakvo posredno telo izmeñu Apsoluta i Sunca nije suštinski različito u svojoj prirodi. U stvari nota SI - SVI Svetovi – i LA – Mlečni Put – naš Svet – su sačinjene od tela na različitim stupnjevima egzistencije (sklopa, zrelosti, starosti i smrti), ali potpuno istih ili barem veoma sličnih našem suncu. Kao što ćemo videti kasnije, Sunce, kao i sve zvezde astronomskog Univerzuma – svaka sunce svog sopstvenog sistema – predstavljaju celinu. Izmeñu Apsoluta i te celine, koju Tradicija posmatra kao telo kosmičkog Hrista, ne postoji posredno telo koje je različito u svojoj prirodi. Ne nalazimo različite sklopove tela, koja sva imaju istu solarnu prirodu. To je razlog zašto se Duh ovog integralnog solarnog tela posmatra kao jedno-suštastveno Biće Apsoluta, začeto a ne kreirano, Sin Božiji, kosmički Hrist, kako smo rekli. Njegova manifestacija se u našem Zraku Kreacije javlja tačno zbog toga što SOL Velike Oktave odjekuje kao DO bočne oktave, koja je nerazdvojno povezana sa ovim Zrakom Kreacije. Bočna oktava je provodnik života u Univerzumu, u svim njegovim različitim formama. Duh Sunca, Hrist živi; On unutar Sebe objedinjava punoću solarnog, planetarnog i satelitskog života u svim njihovim oblicima, sadašnjem, prošlom i budućem. To nam pruža opšti smisao bočne oktave. Pogledajmo sada kako se izvor života, koji potiče od Sunca, manifestuje kroz note SOL, FA, MI i RE Velike Oktave, kao i kroz note SI, LA, SOL, FA, MI i RE sopstvene oktave.

(3) Ovde se moramo čuvati suviše astronomskog ili astro-fizičkog pogleda na Univerzum. Mi kosmičke fenomene opažamo samo parcijalno, u meri svoje ograničene percepcije. Budući da smo spoljašnji ljudi, mentalni element života Univerzuma nam izmiče; da budemo precizniji, nemamo objektivnih predstava o njemu.

26

Budući da nam nedostaje Znanje, ograničeni smo na domen verovanja: pozitivnih, koja su da tako kažemo emocionalna ili religiozna; negativnih, koja su pre racionalistička i ateistička. U stvari, mi znamo veoma malo o našem Suncu, o njegovim mnogim funkcijama ili o uticajima, kojima upravlja preostalim trima notama Velike Oktave, posebno MI, notom naše planete.

(4) Da bismo bolje razumeli princip delovanje oktave, hajde da uzmemo primer iz svakodnevnog života. Iz toga ćemo videti da čovek uvek instinktivno pokušava da preskoči te intervale, u trenutku začetka, kao i tokom realizacije svojih projekata. Mi znamo, da bismo delovali sa nekim šansama na uspeh, treba brižljivo da sledimo plan, koji je pažljivo razvijen unapred. Kakvo je ezoterično značenje ovog principa? Ono je dvostruko: prvi smisao je svima poznat; on odgovara na zahteve Zakona Tri, koji vlada svim kreacijama; drugi cilj je materijalizacija projekta – njegova implementacija. Potonje obavezno sledi Zakon Sedam. Uzmimo primer, koji nikome nije stran, primer vlade. Znamo da neki zakon normalno prati jedna ili više uredbi o njegovoj primeni, koje su sa njime direktno povezane. One igraju ulogu neutralizujuće sile izmeñu DO zakona, aktivne sile, i pasivne sile, SI, koja predstavlja izvršenje mera, sadržanih u začetku zakona. Kao opšta uredba, izvršenje ne zavisi od zakonodavnih vlasti, koje odobravaju zakon, već od podreñenih službi, kao i sa Suncem u Velikoj Oktavi. To su tačno te ’vlasti druge instance’ koje se bave privoñenjem poslova kraju, počevši od SOL, koje dolazi posle SI i LA, koje predstavljaju akumulaciju mentalnih i bioloških resursa, i pre note FA; materijalne načine svih vrsta, koji su stavljeni na raspolaganje. U normalnom razvoju administrativne aktivnosti, nota MI pokazuje prve rezultate. Kod note RE uspeh je stabilizovan, da bi omogućio ubiranje konačnih plodova. Taj plod se javlja kao DO sledeće oktave, tada u potpunosti roñene i sposobne od tada za nezavistan život i razvoj. Teoretski, to je evolucija u skladu sa glavnom Oktavom. Meñutim, dobro osmišljen zakon, srećan izbor izvršnih vlasti, pogodna akumulacija neophodne mentalne, biološke i materijalne podrške, ne može da učini da kreacija napreduje dalje od note FA. Jedino uz pomoć bočne oktave akcija može biti dovedena do objektivnog rezultata, koji se, kako smo videli, dostiže tek na noti DO oktave. Bočna oktava počinje sa notom DO, koja proističe iz note SOL glavne oktave. To ukazuje da ’vlasti druge instance’, SOL glavne oktave, preuzimaju inicijativu izvršenja planiranog zakona unutar granica tog propisa. Te vlasti nemaju potpunu slobodu delovanja; ona je omeñena zakonom i precizirana uredbom. Ali unutar time definisanih granica, mi

27

očekujemo njegovu inicijativu. Ako ne počinimo grešku da se umešamo u njihovo delovanje, drugostepene vlasti će delovati unutar fiksnog okvira kao apsolutni gospodari: u svom sopstvenom domenu DO bočne oktave je slično DO glavne oktave. Pošto su utvrdili plan na korektnoj osnovi i osmislili sve potrebne načine da ga ostvare, talenat krajnjih izvršitelja se sastoji u promišljenom izboru saradnika. Obrnuto, saradnik mora da dovede svoje talente do ostvarenja u svakom aspektu svog života, posebno ezoterijskom. Sada možemo razumeti da je Isus imao taj aspekt Zakona Sedam na umu, kada je izgovorio ove reči, koje na prvi pogled izgledaju neobično: ’Onome koji ima će se dati; onaj ko nema, od njega će se uzeti i ono što ima.’ Ili tačnije: ’ono što misli da ima.’ Čovek u ovom životu deluje pod vlašću Zakona Sedam, naravno, bez znanja o tome. Tek kada šokiran teškoćama, koje su izronile na njegovoj stazi bez vidljivog uzroka, i samo akumulacijom iskustva putem sukcesivnih promašaja, on počinje empirijski da traga za načinima da prevaziñe te teškoće.

(5) Osnažen prethodnim, neko, ko je izučavao ezoterijsku nauku, može i mora bolje da razume komediju života, u kojoj pretenciozni slepi čovek vodi drugog umerenijeg slepog čoveka ka ambisu, koji će ih obojicu progutati. Jednom kada to sazna, unutar ograničene nezavisnosti, koja mu je ostavljena posle obaveza, koje je preduzeo, i koje ga i dalje vezuju, on će naći mogućnost da izbegne štetne efekte ’A’ uticaja. U mreži ’A’ uticaja od kojih je izatkan život, on će meñu ’B’ uticajima naći neophodan podsticaj da ispuni dva intervala u svakoj oktavi koju započne – ili u koju upadne kao žrtva. Predmet njihove igre, on mora postati subjekt pre nego što sebe učini gospodarem. Ono što nam većini izmiče je da, pošto smo započeli sa ezoterijskim istraživanjem, mi i dalje nastavljamo kao i pre, živeći i delujući u istoj komediji života – proizvedenoj od ’A’ uticaja. Često nam se čini da ćemo, jednostavno nastavljajući svoje proučavanje, biti slobodni. To je greška! Možemo takoñe otići i do suprotne krajnosti. Moramo se čuvati da sledimo primer Don Kihota, koji je uporno napadao te ’A’ uticaje u svim njihovim oblicima, pogotovo u vidu vetrenjača. Tragalac mora da nauči kako da zagospodari tim uticajima, pogotovo onima koji postaju faktori u filmu njegovog ličnog života. On će to postići crpeći energiju iz izvora ’B’ uticaja, koje mora koristiti u svom ’životu’ uz striktno pokoravanje zahtevima Zakona Sedam. Za to, on mora sebe dovesti do toga da prepoznaje sve oktave – makar one najvažnije – čiji je on ili uzročnik ili žrtva i u čijem središtu se nalazi u svakom trenutku. To je prvi deo njegovog rada, koji u principu korespondira sa znanjem. Drugi deo, ne manje važan, korespondira u principu sa savoir-faire (znati kako prim.prev.). Objektivno prepoznavši svoje mesto u oktavi, on će u svakom datom trenutku nastaviti da povezuje te podatke sa praktičnim načinima, koji mu stoje na raspolaganju, u skladu sa izabranim ili opaženim ciljem unutar ezoterijskog plana. Tada će savoir-faire steći snagu, omogućavajući tragocu da deluje na dva načina. On mora prvo da izvuče neophodnu energiju iz izvora ’B’ uticaja, da bi ih kasnije primenio na

28

oktave ’A’ uticaja, čiji deo predstavlja. To se čini u striktno realističnom duhu, osloboñenom svih licemernih tendencija, svih mehanizama samo-opravdavanja i pre svega svih laganja o samom sebi. Poslednji uslov je nužan za uspeh. U svakom slučaju, koji je izložen delovanju Zakona Sedam, period primene će uneti svesne napore u igru, uvodeći bočne oktave, na način sličan onome kojim se bočne oktave uvode u kosmičku Oktavu. Moramo odmah reći da čak i kada se okolnosti striktno nadziru, čovek retko doseže željeni rezultat a da ne napravi mnogo grešaka u proceni i primeni. Morali bismo biti jedan od jednostavnih (just), pa da prirodno ne pravimo pogreške u delovanju i percepciji. Oni ne-jednostavni (unjust), gordi – i to je opšti slučaj – padaju iznova u iste pogreške, samo zato što misle da su sami jednostavni (just) i u skladu sa time da su u pravu, dok svi ostali greše, a okolnosti su pogrešne. U svojoj pretencioznoj slepoći oni idu čak tako daleko da namerno izvrću činjenice. Izreka ’utoliko gore po činjenice’ (ili u engleskoj verziji: ’moj um je otvoren, nemojte me zbunjivati činjenicama.’) je postala čuvena. Onaj ko se bavi ezoterijskom naukom mora paziti da se ne vrati ponovo u gomilu, ili da, ’kao svi drugi’, ne sledi široki put koji vodi u ambis.

(6) Vratimo se proučavanju bočne oktave, koja je povezana sa kosmičkom Velikom Oktavom. Prvo ćemo ponoviti da se njeno DO, potekavši od SOL Velike Oktave, ovde javlja kao Apsolut. To je, kako smo već rekli, Hristos, Miropomazani Apsoluta I, Drugi Logos, Duh Sunca, koji sija svojim sopstvenim svetlom, začet a ne stvoren, i jedno-suštastven sa Ocem.

DO bočne oktave predstavlja Apsolut organskog života na Zemlji, oživljujući princip Sunca. Drugim rečima, svi elementi organskog života na Zemlji u njihovom manifestovanom ili latentnom stanju – na gore do njihove granice mogućeg razvitka i bez ijednog izuzetka – zavise od Sunca. Interval izmeñu DO i SI bočne oktave je ispunjen kreativnom voljom Apsoluta II, slično kao kod Apsoluta I Velike Oktave, koji je Ljubav.

29

Ističući iz Apsoluta II, ta kreativna i svesna sila interveniše kao neutralizujuća sila izmeñu aktivne sile DO i pasivne sile SI, koja pripada celini Planetarnog Sveta. Kao rezultat konvergentnog (Konvergencija je proces, ili odreñena okolnost postepenog približavanja tački u prostoru, ili vremenu; različitih ili srodnih mišljenja, ili vrednosti; pomirenje suprotnosti, ili postepeno kretanje prema ravnoteži. Prim.prev.) delovanja ove tri sile, pojavljuju se neophodni uslovi za postojanje i razvoj organskog života na površini planeta. Ovo se na Zemlji manifestuje kao atmosfera. Tri note: LA, SOL i FA predstavljaju tri oblika organskog života: čoveka, faunu i floru. Note MI i RE bočne oktave predstavljaju živ uticaj Apsoluta II, koji prožima planetu Zemlju i njen satelit pojedinačno preko stanice transmisije LA-SOL-FA. Već smo rekli da note Velike Oktave SI, LA i FA predstavljaju mentalne, biološke i materijalne elemente pojedinačno, predate Sinu za dovršenje Kreacije, koja je počela Ocem. To je razlog zašto je Isus rekao: ’Sve stvari koje Otac ima su Moje.’, jer – kako je rekao na drugom mestu - ’Ja i moj Otac smo jedno.’.

(7) Nota SI bočne oktave korespondira sa stvaranjem, organizacijom i održanjem atmosfere planeta, kao što je to slučaj sa Zemljom. Vremenom, atmosfera menja svoju strukturu i kompoziciju da se prilagodi evoluciji planete. Atmosfera je sine qua non (neizostavan) preduslov za organski život, čija je karakteristika disanje. Čak i više, ona je provodnik svih vrsta zemaljskih i izvanzemaljskih uticaja uključujući planetarne, solarne i kosmičke uticaje, čija radijacija prodire kroz atmosferu i koji se apsorbuju disanjem. Čovek je ignorantan prema mnogima od tih uticaja, koji, kada su apsorbovani, odmah prodiru u krv i tada prolaze kroz njegove organe i kroz sve njegove psihološke centre. Naredne tri note kosmičke bočne oktave, LA, SOL i FA, kao celina, čine organski život na Zemlji. FA korespondira sa biljnim životom, SOL sa životinjskim životom i LA sa ljudskim životom. Povezane zajedno, ove tri note obrazuju jedan organ planete, jednu vrstu veoma senzitivne membrane, transmitersku stanicu za kreativnu energiju koja dolazi od Apsoluta I, koji stiže do nje posredstvom Apsoluta II. Čulnom ljubavlju – notom SOL bočne oktave – i stalnim ponovnim rañanjem taj se organ održava, evoluira i osigurava transmisiju kreativne energije od Apsoluta I preko intervala izmeñu FA i MI Velike Oktave. Note MI i RE bočne oktave se sažimaju sa onima iz Velike Oktave i reprezentovane su telom Zemlje i telom Meseca pojedinačno. Dejstvo ove dve note, MI i RE bočne oktave, manifestuje se kao razvoj ova dva tela. U gruboj skici, to bi bilo značenje i uloga kosmičke bočne oktave.

(8) Možda smo bili u stanju da primetimo, da i sama bočna oktava podleže usporavanju ili devijaciji u intervalima izmeñu svoje dve note, FA i MI, dok ispunjava interval izmeñu FA i MI Velike Oktave. Kako se oni ispunjavaju? Kada dobijemo odreñene informacije, koje

30

će nam omogućiti da se tom problemu efikasnije približimo, vratićemo se na ovo važno pitanje.

(9) Ova kratka analiza funkcionisanja bočne oktave nam omogućava da shvatimo odreñene važne probleme u novom svetlu: problemi koji okupiraju sve umove, kao što je prenaseljenost zemlje, problem opskrbljivanja hranom, sagledan na globalnoj skali, opšta organizacija ljudskog društva, kosmičko značenje ratova prošlosti i njihova uloga u budućnosti i čak probleme kao što su meñuplanetarna i meñuzvezdana putovanja.

POGLAVLJE XII

(1) Proučili smo strukturu Univerzuma u obliku Zraka Kreacije, njegovu konstituciju u skladu sa Zakonom Tri i njegovo funkcionisanje u skladu sa Zakonom Sedam. Već to prvo proučavanje Kosmosa nam omogućava da razumemo dubinu ovog termina, kome je antika ispravno pripisivala značenje Reda i Lepote. U prethodnim poglavljima smo opisali Univerzum u terminima reda, podvlačeći njegovo stvaranje i funkcionisanje. Videli smo da se taj red primenjuje na striktno jednobrazan način. Kao vozilo volje Apsoluta on vlada Univerzumom, kako u njegovoj celini, tako i u najmanjim delovima. To potvrñuje davnu ezoterijsku formulu: ’Kako gore, tako dole.’ Sada ćemo početi sa proučavanjem Univerzuma sa stanovišta života, koji ga animira i koji u okviru strukture, koju smo proučili, na neki način formira pokretni okvir Univerzuma. To će nam omogućiti da bolje razumemo, iako samo delimično, neizrecivu lepotu Kosmosa. Ne zaboravimo da je naš kapacitet zamišljanja ograničen. Čak i najbogatije slike koje pokušavamo da uobličimo, su nezanimljive i bezbojne. U okruženju u kome živimo ne možemo – bez kalkulacije i bez specijalnog treninga – da u potpunosti shvatimo meru tih kontinuiranih promena, budući da naša percepcija teži ka tome da registruje stereotipe objekata koji nas okružuju. Mi smo tako normalno transportovani do statičkog sveta sa dve dimenzije, iako u stvari pripadamo trodimenzionalnom svetu, uvijenom u Vreme, koji sadrži čak i više dimenzija – skrivenih od nas, tako da ih ne percipiramo direktno. Predstave o Univerzumu i njegovom životu, koje možemo zamisliti – prožete od beskonačno velikog do beskonačno malog neprekidnim vibracijama Ljubavi – te predstave će uvek biti ravne, banalne i nikada neće reflektovati njegovu neizrecivu lepotu osim iz daleka i na čisto konvencionalan način. Tek putem progresivne evolucije, dostigavši nivo bića čoveka 4 i pošto preñemo prag i postanemo čovek 5, direktna kontemplacija o Kosmosu nam postaje dostupna u svom dvojnom aspektu Reda i Lepote. Ipak, napori spoljašnjeg čoveka da shvati taj red i lepotu nisu uzalud. Oni su čak nužni. To je isto kao i kod proučavanja prirodnih nauka; čovek prvo mora da uči, da bi kasnije razumeo. U tom duhu ćemo pristupiti ovom poglavlju.

31

(2)

Kako možemo sebi da predstavimo Univerzum, uzevši u obzir tu faktičku ogradu? Drvo je jedna slika. Isus ju je koristio, govoreći o sebi kao o stablu vinove loze i o svojim učenicima kao o čokotima. Možemo sebi predstaviti ’tout ensemble’ (čitavu celinu) Zraka Kreacije, koji obrazuje razgranatu krošnju drveta … trostruki koren, iz koga izranjaju deblo i grane. Ta skeletna figura je prekrivena pupoljcima, iz kojih rastu listovi, cvetovi i najzad plodovi. Drvo je živo i kroz svoje grane iznosi različite manifestacije života: manifestacije koje stoje u meñuzavisnosti, korisne, čak neophodne jedna drugoj, budući da osiguravaju postojanje, rast i razvoj celine. Iako je ta slika daleko od savršenstva, ona je podesna i mi ćemo se pozvati više puta na nju. Njeno nesavršenstvo je u tome da različiti delovi – na svojim različitim nivoima Drveta – ne nalikuju potpuno jedan drugom. Ako grane i liče na deblo, a grančice liče na grane, cvetovi, lišće i peteljke imaju potpuno drugačiji pojavni oblik nego ’drvo’. Život Kosmosa takoñe ima mnogo nivoa, sa sedam osnovnih; svih sedam nivoa njegove manifestacije su osmišljeni kao slika prvog, u srcu u kome živi preostalih šest. Sve u svemu, postoji sedam kosmosa ili tačnije, sedam redova kosmosa – čiji je trostruki koren jedan – koji postoje i žive jedan unutar drugog, sledeći grananje Zraka Kreacije. Vremenom je to drevno učenje, koje je povezivalo svaki Zrak Kreacije sa muzičkom skalom sedam kosmosa, delimično zaboravljeno ili namerno deformisano. Ezoterijska nauka je uvek bila predstavljena u šiframa. Petoknjižje i Jevanñelja predstavljaju svedočanstvo za to. Ali dok je istinsko značenje Doktrine bilo sakriveno, u ta vremena se vodilo računa o tome da se prenese profani – u ovom ili onom značenju – deo istine, koja je izgledala kao potpuno i sistematsko objašnjenje. Tako je tokom vekova i čak milenijuma, kroz uspone i padove civilizacija, mogućim tragaocima davano dovoljno indikacija da ih podstaknu na dublje istraživanje.

(3) Skraćena verzija drevnog učenja u vezi sa Sedam Kosmosa nam je predata, prvenstveno u Kabali Rabi-Ben-Aliba, koji govori o dva kosmosa: malom kosmosu, koji simbolizuje čoveka i velikom kosmosu, koji simbolizuje Univerzum. Potpuna analogija izmeñu Mikrokosmosa i Makrokosmosa – da upotrebimo grčku terminologiju – reflektuje čitavu paradigmu geneze, koja je gore citirana: ’čovek kreiran po slici i prilici Boga.’, teza, koja jasno priznaje princip jedinstva Sveta. U isto vreme, ovo učenje je bilo ograničeno na opis dva kosmosa, dok kompletna doktrina, kao što je rečeno, ne razmatra samo dva kosmosa, već sedam kosmosa, koji zajedno čine potpuni ciklus života stalnog ponovnog rañanja. Treba napomenuti da sistem Sedam Kosmosa unutar sebe sadrži sve što postoji, to jest, integralno Biće koje zamišljamo – suviše astronomski – kao Veliki Univerzum. Sa druge strane taj sistem sadrži sve što dotiče život tog Bića, njegovu celokupnu organizaciju i sve njegove manifestacije. To je važno zapamtiti, jer Znanje, u punom ezoterijskom smislu te reči, neminovno izvire iz te činjenice: izučavanjem sistema – uz obavezan uslov, da se proučavanje delova uvek obavlja u odnosu na celinu.

32

(4) Makrokosmos u njegovoj celini:

Ovo su primarni podaci za ovu doktrinu. Svaki kosmos je živo biće. Svaki je trodimenzionalan slično Mikrokosmosu – to je da tako kažemo čovek – i nalik njemu živi u Vremenu. Svaki kosmos se graniči sa dva susedna kosmosa i ta trijada sukcesivnih kosmosa čini jednu potpunu celinu. Meñutim, on ne stvara nepropusne barijere izmeñu trijada, budući da – a to je važno zapamtiti – centralni kosmos date trijade obrazuje kako niži element na trijadi iznad, tako i gornji element na trijadi ispod. Razmatrajući Zrak Kreacije, već smo rekli - i to je primenljivo na integralnu celinu Makrokosmosa – da različitim kosmosima unutar njega vladaju identični zakoni. Ali njihova primena na svakome od njih, iako slična, nije apsolutno identična. Primetićemo usput da se aktivnost može preduzeti u jednom odreñenom kosmosu u skladu sa zakonima drugog kosmosa. Klasičan primer takve aktivnosti su sa jedne strane bolesti bakteriološkog ili virusnog porekla i sa druge strane, aktivna borba protiv tih bolesti putem vakcinacije, terapije serumima itd. To je mešanje dva kosmosa jedan drugom u domen, kosmosa čoveka i kosmosa mikro-organizama. Mešanje zakona višeg kosmosa u ljudski život je reñe, ili nam se tako čini. To uključuje fenomene koje u svakodnevnom jeziku nazivamo čuda.

(5) Nastavimo sada sa komparativnim istraživanjem pojma Kosmosa i Zraka Kreacije.

33

Ako su Zraci Kreacije piktoreskno definisani kao grane Velikog Drveta koje je Univerzum, i ako je drvo, čiji je trodelni koren manifestovani Apsolut, tada se Sistem Kosmosa javlja kao život na tim istim granama. Taj život izvire iz istog trodelnog korena, Apsoluta I, od koga u potpunosti zavisi. Tu, na početku se Zraci Kreacije i Sistem Kosmosa spajaju. To nam omogućava da identifikujemo Apsolut I kao Protokosmos ili Prvi Kosmos. Vidimo da naš Zrak Kreacije pokazuje samo jednu granu, duž koje se javlja život različitih elemenata Sistema Kosmosa. Ovde se moramo zaustaviti da bismo sprečili grešku u koncepciji, koja bi mogla biti inspirisana ovom slikom Drveta. Prema analogiji, odreñeni aspekti ove slike nam mogu pomoći da shvatimo naš predmet bolje, ali ona ne predstavlja sve odnose izmeñu Zraka Kreacije i Sistema Kosmosa na svim nivoima. Naša mentalna lenjost i stalna tendencija ka učmalosti – inerciji materije koja se ispoljava kod novih koncepata – nagoni nas na brze zaključke i neosnovane generalizacije. Ne zaboravimo da analogija nije sličnost; još manje je identičnost. Moramo koristiti simbole uz oprez i opomenuti sebe da ne prekoračimo granicu podudaranja izmeñu dijagrama i objekta koji se proučava. Smatramo da je ovo pravi trenutak za ovu opomenu, jer sa proučavanjem Sistema Kosmosa ulazimo sve dublje u domen novih pojmova. Sa druge strane novi karakter tih pojmova, bilo naučenih ili osmišljenih, zahteva svestan napor od svakoga. Na odreñeni način to je kreativan napor. To je relativno teška materija za naš um, koji uvek odbija taj napor. Može se simbolično reći da svaki novi koncept ostavlja trag na površini mozga. Što je misao, koja formira koncept novija i izazovnija, to je dublji žljeb koji ona ostavlja u mozgu. Da bi se taj žljeb fiksirao, potrebna je koncentracija pažnje i misli. Misao mora postati fina i oštra, kao vrh igle. Onda će ona utisnuti žljebove dovoljno duboko da se oni ne ispune odmah, tako da je za cerebralnu materiju moguće da obavi svoj rad na utvrñivanju. U meñuvremenu, ovaj proces nailazi na dve prepreke. Jedna je mentalna iscrpljenost, koja je posledica iscrpljenosti rezervi sila koje su neophodne za željenu koncentraciju. Kasnije ćemo videti da je ta rezerva u spoljašnjem čoveku minimalna. On po pravilu živi na granici svojih nervnih snaga. Apsorpcija energija je gotovo odmah kompenzovana utroškom snage istog reda veličine. Ovo istovremeno iscrpljivanje neophodnih energija vodi čoveka do toga, da napusti stazu koja ga vodi do novog i nepoznatog i njegove misli klize unazad do staze na kojoj su bile ranije, proces koji ne zahteva niti svesni napor niti koncentraciju. Druga prepreka proizilazi iz toga da se sama cerebralna materija opire tim izoštrenim mislima, koje je, kao i vrh igle, ranjavaju.

34

Brzi zaključci, lake generalizacije i slogani su uobičajene tehnike, kojima troma i inertna strana čovekove prirode pokušava da nagna tragaoca da napusti istraživanje u domenu novog i nepoznatog … koje zahteva, kako smo rekli, svestan i kreativan napor. Za borbu protiv te dvostruke prepreke, koja različitim ljudima stvara različite teškoće, preporučuje se praktičan metod – čiji je predmet dvostruk. Sa jedne strane, on nudi vežbe koje nam omogućavaju da akumuliramo snagu i da tako obrazujemo rezerve energije. Sa druge strane, on nudi vežbe čiji je cilj da oplemeni rad cerebralnih ćelija. Te ćelije – opskrbljene najvećom postojanošću unutar granica života u telu – mogu biti obučene. Njihova senzitivnost može postići gotovo čudesnu prodornost. (pronicljivost, oštrinu). Plemenita priroda se razlikuje po stepenu finoće svojih ćelija. Zbog toga, evolucija je u principu moguća za sve; vrata su širom otvorena. Ali da bi se ovaj skok izveo, zahteva se stalan, svestan i kreativan napor, bez koga se oplemenjivanje ćelija zaustavlja. Ono se u principu zaustavlja kada je formiranje individue završeno. Život tada počinje da crpi ovu strukturu, što suviše često vodi do mentalne skleroze ’stvrdnjavanja’ mozga, koja čini da čovek gubi sve više od svog kapaciteta za prilagoñavanje i kapaciteta – najvažniji razlog za tu oštrinu – za oblast nepoznatog. Bez spominjanja drugih uzroka, na koje smo već ukazali i na koje ćemo se vratiti kasnije, ideje i činjenice iznete u ovom odeljku objašnjavaju zašto su ezoterijske studije nasleñe samo manjine, koja je okupirana pitanjima duha, i sposobna da nalik vitezovima Grala, osvoji znanje.

(7)

Konstatovali smo da su kod korena Zrak Kreacije i Sistem Kosmosa jedno te isto. Odmah posle (tog početka) počinju razlike. Odnos izmeñu koraka u prvom i izmeñu onih u drugom su različiti, sledeći varijacije u oktavi; u Sistemu Kosmosa one su konstantne. Odnosi izmeñu susednih kosmosa su isti kao i odnosi izmeñu beskonačno male količine i beskonačno velike. Zbog Zakona Sedam ti odnosi nikada ne dostižu svoj limit, to jest, od Nule do Beskonačnosti, što bi neminovno rezultiralo prekidanjem lanca i padom sistema. Pokušajmo sada da razumemo značenje imena, koja su data različitim ešalonima Sistema Kosmosa. Već smo razgovarali o Protokosmosu i o Apsolutu. Sledeća dva stepena, Aghiokosmos i Megalokosmos, su povezani sa notama SI i LA Velike Oktave, to znači, Svim Svetovima i Mlečnim Putem Zraka Kreacije. Ova dva stepena predstavljaju psihološki i fiziološki život Makrokosmosa, Veliki Univerzum, viñen kao živo Biće. Ovakvi kakvi jesmo, mi sigurno ne možemo razumeti taj pojam, niti sebi predstaviti sliku onoga, o čemu smo upravo govorili. Ta vrsta znanja i razumevanja ne može doći osim kao posledica ezoterijskog razvoja, tako da u ovom trenutku ono ima samo teorijsku vrednost. Na našem nivou bića praktični smisao sistema počinje tek sa Deuterokosmosom. Ali zašto Deuterokosmos, to jest, drugi kosmos, kada je on u stvari četvrti stepen sistema? Odgovor na ovo pitanje bi čitalac mogao da da sam. To je usled toga (poglavlje XI, str. 97)

35

što izmeñu Apsoluta I i Apsoluta II, Sunca, ne postoji posrednik suštinski različite prirode. Na nivou note SI Velike Oktave, koja korespondira sa Aghiokosmosom, nalazimo nebulu. Ona emituje neizmernu energiju, iz koje se rañaju galaksije sunca-zvezda procesom kondenzacije atoma. Tako, dok Apsolut I, DO Velike Oktave korespondira sa Protokosmosom, Apsolut II, DO kosmičke bočne oktave, dolazi drugi i analogan je prvom. Ostavimo za trenutak Mesokosmos po strani kao pitanje na koje ćemo se vratiti mnogo kasnije. Treba samo uzgred da spomenemo da je život na tom stepenu Sistema u Tradiciji ponekad predstavljen slikom nižeg Neba, kojim vladaju Prinčevi Vazduha ili gasni Arhoni. Spomenuli smo to da bismo locirali Mesokosmos u odnosu na FA Velike Oktave i notu SI bočne oktave. Ispitajmo sada problem Tritokosmosa i Tesarokosmosa. Počećemo sa ovim drugim. Tradicija ne daje indikacije o predmetu Tesarokosmosa, a Doktrina još manje. Ne nalazimo ništa više do nekoliko aluzija u tekstovima koji se bave tim problemom, koje je napredak prirodne nauke stavio van dnevnog reda. Dok je Tritokosmos život na Zemlji – i život Zemlje, utoliko što je ona živo biće – pojam Tesarokosmosa se na sličan način odnosi na naš satelit. To znači da je Mesec, iz perspektive Sistema Kosmosa, tek fetus, koji se približava kraju trudnoće: Tesarokosmos još nije roñen. On mora da apsorbuje energije i elemente, neophodne zbog svog nepotpunog rasta. U stvari, masivna zaliha tih elemenata mu je postala dostupna u obliku napretka tehnologije, ubrzanim umnožavanjem novih organizacija ljudskog društva, množenjem stočnog fonda i racionalizacijom poljoprivrede. Ti elementi obećavaju brz i povećan rast u sledećem veku. Kao i fetus u majčinoj utrobi, Tesarokosmos vrši ogroman uticaj na Tritokosmos i tako i na čoveka, koji je integralni deo organskog života na zemlji i tako doprinosi rastu Meseca, kosmičkog fetusa. To je sve što se za sada može reći o Tesarokosmosu. Vratimo se na Tritokosmos. On nosi ime trećeg, iako Mesokosmos stoji izmeñu njega i Deuterokosmosa, drugog kosmosa; ali isti razlozi koji su nas naveli da Deuterokosmos posmatramo kao drugi su i dalje validni, iako izmeñu njega i Protokosmosa postoje dva druga kosmosa. Tritokosmos je Zemlja viñena kao živo biće. Unutar ograničenih mera naših mogućnosti percepcije, Tritokosmos je organski život na Zemlji. Pokušajmo da odredimo njegovu poziciju u odnosu na dva susedna kosmosa. Razmotrimo Deuterokosmos – Sunce sa celinom (ensemble) svog sistema – kao jedinstvo. Lako možemo konstatovati da je u efektu odnos izmeñu dva kosmosa uporediv sa onim izmeñu beskonačno velike količine i beskonačno male količine – iako samo sa astrofizičkog aspekta. Da to predstavimo na drugačiji način, Deuterokosmos je sledeći viši kosmos Tritokosmosa. Koji je onda sledeći kosmos ispod Tritokosmosa? To može biti samo organizam koji je, iako beskonačno mali u odnosu prema čitavoj celini, najreprezentativniji u organskom životu na Zemlji. Budući da je on priključen Tritokosmosu, čovek je bez sumnje njegov najreprezentativniji organizam.

36

Čovek je tako Mikrokosmos, shvaćen – kao i svaki drugi kosmos – u slici i prilici Boga. Ovde bismo mogli spomenuti jednu neobičnu stvar: lako nam je da zamislimo Deuterokosmos kao Hrista u njegovom kosmičkom aspektu, ili čak kao individualizovanu solarnu predstavu u tradicionalnoj antropomorfnoj slici, koja verovatno odgovara objektivnoj realnosti. Ali nam je teško da zamislimo Tritokosmos – ili čak Mesokosmos – u istom antropomorfnom obliku. Ipak, u vezi sa ovim drugim, govoreći o Nebeskoj Hijerarhiji ili o Prinčevima Vazduha, Tradicija se uvek okreće slikama te vrste, dodajući im ponekad zoo-morfne figure.

(8) To je mesto Mikrokosmosa, osmišljenog na ovaj način, u skali Sistema Kosmosa. Predstavljen je na figuri 43. Ne smemo i dalje misliti da je Mikrokosmos konačni nivo organskog života na Zemlji. Znamo da se fiziološki život čoveka zasniva na životu mikro-organskog sveta ili svetova, počevši od transmitera života, nosilaca principa vrste, spermatozoida i jajne ćelije. Jer postoji čitava skala ćelija, velikih i malih; protozona, bakterija i virusa, koji čine svet oko nas, ali su nevidljivi bez instrumenata.

Vrativši se na princip grupisanja kosmosa u vidu drveta, iz prethodno navedenog možemo zaključiti da je život čoveka, kao Mikrokosmosa, omeñen sa jedne strane organskim životom na Zemlji – Tritokosmosom – čiji beskrajno mali deo predstavlja, i sa druge strane, životom sveta mikro-organizama, koji evoluiraju unutar njega i čija je svaka jedinica podjednako beskrajno mala u poreñenju sa njim. Naredna figura prikazuje te odnose:

37

Ova figura će nam pomoći da razumemo kosmičku bočnu oktavu, koja je, sagledana u terminima aktivnog aspekta, bočna oktava Deuterokosmosa (figura 45).

To nas vodi do konstatacije da sa jedne strane razvoj Univerzuma još uvek nije završen duž našeg Zraka Kreacije – budući da Tesarokosmos još nije roñen – sa druge strane i evolucija čoveka kao individualnosti takoñe gotovo miruje, obeležavajući vreme na nivou tri niža centra, to jest, na nivou tri razdvojene sile u spoljašnjem čoveku. Za njega je neophodno da shvati njihovo jedinstvo i to je praktičan cilj ezoterijskog proučavanja i rada. Zadaci koje treba obaviti, da bi se dostigao razvoj Makrokosmosa i Mikrokosmosa, su prikazani na narednoj figuri:

38

Ideje i činjenice, koje su objašnjene u ovom poglavlju, omogućavaju čitaocu da uoči ulogu, koju je namenjena čoveku u celini Sistema Kosmosa i odgovornost koja mu je namenjena.

(9) Napretkom nauke i tehnologije čovek ostvaruje sve veću kontrolu nad materijom i do izvesne mere nad organskim životom Zemlje na biološkom planu. Organski život, kao što smo videli, služi kao transmisijska stanica za životodarnu energiju, koja se kreće ka Zemlji i Mesecu, kroz interval Velike Oktave FA – MI. Taj zadatak je razarajući. U normalnim okolnostima mira na Mesec se transmituju nedovoljne količine energije kao rezultat rada na ljudskom društvu i flori i fauni, koja ga okružuje. To iziskuje intervencije na delu Deuterokosmosa, koje izazivaju nemire u Tritokosmosu. Zadatak ovog drugog je da poveća energiju, koja je potrošena do tog nivoa, da bi obezbedio ishranu i rast kosmičkog fetusa, Tesaroskosmosa. To je na primer kosmičko poreklo ratova i revolucija ili epidemija i čitave velike skale drugih katastrofa, koje muče čovečanstvo. Davno je primećeno da masovna pojava sunčevih pega rezultira olujama na Zemlji i psihološkim stanjem, koje vodi do konflikata na socijalnom, meñunarodnom i rasnom planu. Što je čovečanstvo brojnije i što je uspešnije u povećanju poljoprivrednog fonda, šireći oblasti obradive zemlje itd. to će note LA, SOL i FA bočne oktave povećavati čistotu i snagu svoje rezonance, sledeći kosmičke zakone, tako da će odreñena razmena energije, koju svaki pojedinac treba da proizvede, izgubiti na važnosti naspram kvantiteta i život na Zemlji će postati srećniji i lakši. Ali dok se to ropstvo, nametnuto čoveku, postepeno smanjuje, pred njim se javljaju drugi problemi i nastaviće da se javljaju. To će mu se dogoditi na drugom i višem planu, ali pre nego što se to dogodi, čovečanstvo mora uspešno proći testove i iskušenja zrelosti. Napredak tehnologije se ubrzava i u tom pogledu naš vek je pun obećanja. Ali kada je reč

39

o moralnom napretku, on će se dogoditi na sasvim različit način. Da bi se uspostavila ravnoteža izmeñu Nauke i S(a)vesti (Science and Conscience), spoljašnji čovek mora učiniti svestan napor na ezoterijskom planu, pre nego što čovek bude mogao da efikasno doprinese, kao što mora – svojom sopstvenom evolucijom – harmoničnoj evoluciji Sistema Kosmosa.

POGLAVLJE XIII

(1) Setićemo se da je Vreme drugi veliki princip u Kreaciji i Manifestaciji Univerzuma. Univerzum – sa svim što sadrži – postoji u Vremenu i Prostoru. Njime vladaju dva fundamentalna zakona, Zakon Tri i Zakon Sedam, čija je svrha da zatvore destruktivno delovanje Vremena unutar velikih i malih krugova i tako omoguće kreaciji trajanje. Naš pojam Vremena je neodvojiv od pojma kretanja. Da to predstavimo na drugačiji način, mi konceptualizujemo vreme u terminima kretanja, koje je sa svoje strane izloženo Zakonu Sedam. Pokušajmo sada da prodremo u pravu prirodu Vremena, onoliko koliko nam je to moguće. Činjenica da smo - sa svim svojim konceptima – uronjeni u Vreme, otežava to istraživanje i očigledno ograničava njegov obim. Proučavanje Vremena iznosi na svetlo princip Relativnosti. Ovaj princip obuhvata sve manifestacije fenomena Vremena i prikazuje ih kao oblike koji iščezavaju u stalnom kretanju pod svetlom Čarobne Lampe. Sve što postoji, postoji u Vremenu, sve do trenutka kada će se oglasiti Sedam Truba da proglase da je rad, koji je preduzeo Apsolut, dovršen. Tada će Kraljevstvo Sveta postati Kraljevstvo Božije i Njegovog Hrista, Alfe i Omege manifestacije. U viziji Sv. Jovana na ostrvu Patmosu anñeo se zakleo da tada više neće biti Vremena.

(2) Proučavajući Vreme ne smemo nikada izgubiti iz vida subjektivnost naših čula. Mi ne možemo doseći objektivno osim kroz medijum subjektivnog. To je osnovni razlog za ezoterijske studije: one omogućavaju spoljašnjem čoveku da pruži objektivnu validnost svom subjektivnom načinu mišljenja. On to može dostići tehnikom sličnom onoj koja se primenjuje na precizne instrumente: pre nego što ih upotrebimo, odreñujemo grešku u čitanju kod svakog. Kada na ovaj način uzmemo u obzir „subjektivnost“ instrumenata, dobijamo od njih tačno čitanje bez obzira na njihove nedostatke. Da bismo posmatrali fenomene našeg unutrašnjeg sveta i spoljnog sveta sa preciznošću, moramo prepoznati i odrediti grešku u čitanju našeg mentalnog instrumenta za opservaciju, jedne od glavnih alatki Ličnosti. Sva ezoterijska učenja su orijentisana ka tom cilju, koji se dostiže drugim Roñenjem – kada čovek postigne novi oblik svesti i postojanja, koje je sasvim različito, objektivno – i koje spoljašnji čovek može da zamisli samo na nejasan i nerazumljiv način.

40

Sve dok naša priroda ostane subjektivna i tako relativna, mi možemo proučavati Vreme samo indirektno, uz pomoć principa Relativnosti.

(3) Naša percepcija vremena varira. To je tačno na dva načina: ona varira od jedne osobe do druge i za svaku osobu varira s obzirom na njenu fizičku ili mentalnu kondiciju. Uticaj godina, zdravlja i emocionalnog stanja su dovoljno poznati. Pored tih opštih primera, postoje pojedinačni slučajevi, kada vreme potpuno prestane: na primer tokom spavanja bez snova, kratkog gubitka svesti ili pod opštom anestezijom. Ali možemo učiniti da vreme nestane i dobrovoljnim, svesnim naporom, posebno naporom koncentracije. Praktikujući ovo istrajno, opazićemo ovaj fenomen već od prvih vežbi. Kako sve više pojačavamo svoju koncentraciju, tako sve manje opažamo vreme. Ako metodičkim i stalnim naporom uspemo da eliminišemo iz svog polja opažanja sve osim fizičkog ili etičkog predmeta, na koji smo usredsreñeni, i ako smo uz to u stanju da održimo usmerenu pažnju na toj pojedinačnoj tački – što omogućava kontemplaciju – vreme potpuno nestaje. Obrnuto, što je više čovekova pažnja raspršena, to se više ono na njega rasteže. Taj fenomen je objektivan sam po sebi. On je zakon. Razlog za njegovo postojanje – kao i mehanizam putem koga deluje – će biti objašnjen kasnije, u Doktrini Sadašnjosti. Zanimljivo je ukazati na drugi fenomen: našu sposobnost da modifikujemo brzinu naše percepcije vremena. To se dogaña mnogo puta tokom dana. Ne obraćamo pažnju na to, jer se taj fenomen odvija mehanički na maloj skali. Ali on može biti proizveden i dobrovoljno na mnogo većoj skali. Jedan teniski šampion nam je ispričao da kada tokom meča primi posebno tešku loptu, on je iznenada vidi kako mu se izuzetno sporo približava. Toliko sporo da on ima neograničeno vreme da proceni situaciju, donese ispravnu odluku i konačno vrati loptu majstorskim udarcem, koji pobuñuje divljenje eksperata. Primeri u kojima se vreme širi su rezultat znatnog ubrzanja vibracija u centrima, posebno u motoričkom centru, koji upravlja našom percepcijom fenomena kako spoljnjeg, tako i unutrašnjeg sveta. U principu, što više brzina percepcije nekog pojedinca raste, to će mu sporije izgledati kretanje opaženog objekta. Obrnuto, što je slabija percepcija, to će mu se bržim činiti pokret ili proticanje vremena. Subjektivno, možemo razlikovati četiri kategorije pokreta u pogledu njihovog odnosa prema brzini percepcije: - Pokreti tako male brzine, da se objekat u kretanju čini nepokretnim. Primeri:

fenomen rasta generalno; kretanje velike i male kazaljke na satu;

41

- Pokreti, čija brzina je uočljiva, ali kod kojih naša percepcija oblika pokreta ostaje nepromenjena – velika većina pokreta u svakodnevnom životu. Primeri: hodanje, plesanje, automobili, avioni, brodovi, kazaljka sekundara na satu itd.

- Pokreti toliko brzi, da je naša percepcija objekta u kretanju u toj meri iskrivljena, da možemo uhvatiti samo trag tog pokreta. Primeri: brzi gestovi, pogotovo ako se ponavljaju; vibracioni pokreti kao podrhtavanje račvi itd;

- Pokreti toliko brzi, da predmet u kretanju „nestaje“. Primeri: putanja metka itd. Ove kategorije su subjektivne, u tom smislu, da će različiti ljudi različito opažati istu brzinu datih pokreta – pogotovo ako su ti pokreti približavaju granici odreñenih kategorija. Ali za svaku odreñenu osobu te kategorije su objektivne u odnosu na njenu sopstvenu brzinu percepcije. To je važno primetiti. Modifikujući našu percepciju pokreta, možemo proceniti rezultat pokušaja da kontrolišemo motorički centar i motorički sektor dva druga centra. Sticanje sposobnosti da svesno modifikujemo brzinu percepcije u oba smera igra važnu ulogu u ezoterijskoj evoluciji, budući da se primenjuje na sve pokrete. Kako je sva mentalna aktivnost u suštini kretanje, uz odgovarajući trening je moguće primeniti to na misli, prvo da bismo uhvatili ideje, koje bi nam inače pobegle, i drugo, da bismo prodreli do njihovih najfinijih detalja sa većom oštrinom. Istovremeno, ova sposobnost značajno povećava našu sposobnost za rad. Primenjen na osećanja, ovaj trening nam omogućava da direktno percipiramo latentne aspiracije velikih kolektiva – nacija, ili čak grupa nacija – i da im damo oblik. Na individualnom planu to otvara neslućene dubine emocionalnog života. Velike voñe čovečanstva, čija su postignuća dala novi pravac istoriji čovečanstva, kao što je Aleksandar Veliki, posedovali su tu sposobnost u veoma razvijenom obliku. To objašnjava veliku tajnu njegove izvanredne sposobnosti da koriste vreme, nešto što bi u suprotnom ostalo neobjašnjivo. U vezi sa ovim razmatranjima, moramo spomenuti jedan od aforizama Tradicije, koji kaže: ’Tačnost štedi vreme.’

(5)

Uzevši princip Relativnosti u obzir, pokušajmo sada da odredimo neke jedinice vremena. Videćemo da su one prirodne, ali da se njihova vrednost – u suštini apsolutna – različito meri kada se primenjuje na različite stupnjeve Kosmosa. Dah je karakteristika organskog života. Nije rečeno da je čovek stvoren od zemaljskog praha: ’Bog je udahnuo kroz njegove nozdrve dah života i on je postao živa duša.’ Zar nije kralj David podigao svoj glas: ’Neka sve što diše, slavi Večnost.

42

Ukoliko je, kako smo upravo rekli, disanje suštinska karakteristika organskog života, primum mobile koji prenosi pokrete do svih organa i reguliše njihov rad, bilo bi logično uzeti period udaha i izdaha vrste kao osnovnu jedinicu vremena. Organski život na Zemlji je podreñen ljudskoj vrsti i sledi njenu evoluciju. Ubrzanim maršom napretka čovek preuzima sve veću kontrolu nad evolucijom životinjskog i biljnog sveta. On transformiše tlo, menja tok vode, istražuje i eksploatiše unutrašnjost Zemlje i dezintegriše atome. Možemo predvideti da će u sasvim skoroj budućnosti ubrzanje i racionalizacija organskog života dostići svoj limit. Iako toga nije svestan, čovek time efikasno doprinosi razvoju našeg Zraka Kreacije i time i razvoju naše planete i njenog satelita. Sagledano na drugačiji način, čovek u sebi sadrži sve elemente Prirode. Zbog toga je normalno uzeti trajanje udaha i izdaha kod odraslog čoveka kao osnovnu jedinicu vremena za Tritokosmos koji čini organski život na Zemlji. Znamo da je za odraslog čoveka trajanje svakog udaha i izdaha otprilike 3 sekunde. To je prva osnovna jedinica Vremena. Druga osnovna jedinica za sav organski život je jedan ceo dan. Za čoveka i životinjski svet jedan ceo dan obuhvata ciklus budnog perioda za kojim sledi san; aktivnost koju naizmenično smenjuje odmor. Najzad, najveća prirodna jedinica vremena za čoveka je dužina njegovog života. Mi je u principu procenjujemo na osamdeset godina. U poreñenju sa te tri jedinice zajedno, uočićemo izmeñu njih odnos od otprilike 1 prema 30.000. U stvari, svakih 24 časa sadrži 28.800 udaha od po 3 sekunde, dok osamdeset godina sadrži 29.200 dana. Ukoliko sada podelimo 3 sekunde, koliko traje udah i izdah, istim koeficijentom od 30.000, dobićemo desethiljaditi deo sekunde. To je trajanje munje, što je naš najkraći vizuelni utisak. Sa druge strane, ukoliko trajanje daha kod čoveka iznosi 3 sekunde, on je u Prirodi – pogotovo kod biljnog sveta – mnogo sporiji. Ciklus udaha i izdaha kod biljaka traje 24 sata; udisanje se odvija tokom dana, izdisanje tokom noći. Kao deo organskog života na Zemlji čovek takoñe učestvuje u respiratornom ritmu prirode, čiji ciklus, kao što je spomenuto, ostaje konstantan 24 časa. Tokom sna čovekovo disanje u stvari menja svoj ritam, kao i svoj hemijski sadržaj. Iz prethodne napomene možemo zaključiti da koeficijent od 30.000 ostaje konstantan u skali jedinica vremena za Mikrokosmos, kao i u odnosu izmeñu respiratornog ciklusa i ciklusa višeg kosmosa, organskog života na Zemlji. Ta razmatranja nam omogućavaju da to predstavimo sledećom tabelom:

ČOVEK ORGANSKI ŽIVOT NA ZEMLJI Utisak ............................ 0.0001 sekunde — Respiratorni ciklus............. 3 sekunde 24 časa Budno stanje i san........... 24 časa ? Normalno trajanje života . 80 godina ?

43

Bilo bi primamljivo primeniti isti koeficijent od 30.000 na organski život kao celinu. To bi, meñutim, bila greška. Brzo ćemo videti zašto. Organski život na našoj planeti bi bio ograničen na 80 x 30.000=2.400.000 što je očigledno nedovoljno.

(6) Koristeći moderne metode odreñivanja starosti praistorijskih ljudskih i životinjskih skeleta, antropologija je ustanovila periodnu tablicu u skladu sa evolucijom ljudske vrste od njenog odvajanja od viših životinjskih vrsta. Ti podaci su samo približni, ali prikazuju veličinu reda na koji se odnose. Da bi se bolje razumela osnovna uloga čoveka i njegove evolucije unutar opšte evolucije organskog života i da bi se iz toga shvatila važnost njegove misije u evoluciji našeg Zraka Kreacije, uključujući Tesarokosmos – korisno je baciti kratak pogled na rezultate, do kojih je došla antropologija koristeći samo metode prirodnih nauka:

Starost čoveka prema ovoj tablici ne bi trebalo da nas iznenadi. U stvari, nekoliko dodatnih podataka nam pružaju opštu predstavu o sporosti evolucije ljudske rase:

1. Maksimalan obim mozga antropoidnog majmuna nikada nije veći od - 600 – 800 2. Obim mozga pitekantropusa (visina od 165 – 170cm) - 850 – 950

Čovek ove vrste je već koristio osnovne reči i hodao uspravno. 3. Kod sinantropusa, prvog humanoidnog tipa, mozak žene je imao kapacitet od - 1050 mozak muškarca kapacitet od - 1100 -1200

44

(Da bi se izbeglo jednostrano tumačenje podataka iz poslednje kolone, citirala bih naredno: „Izmeñu razvitka psihe i veličine mozga nema direktne veze. Mozak slona je tri puta veći od mozga čoveka, ali mozak čoveka je 1/40 njegovog tela, a slona samo 1/440. Što je razvijenija psiha životinje to je veća relativna veličina njenog mozga.“ Prim. prev.). Davanje prednosti korišćenju desne ruke u odnosu na levu – indikator koji karakteriše čoveka – se prvo jasno opaža kod sinantropusa, iako je uočljivo već kod pitekantropusa. Ta dominacija desne ruke je praćena lakom asimetrijom mozga. Sinantropus koristi reči. 4. Obim lobanje modernog čoveka varira izmeñu - 1400-1500 To je funkcija njegovog kapaciteta za rad i budući da je imao sposobnost da ispusti odreñenu skalu glasova – koja mu omogućava da razradi jezik – taj primitivni čovek je stupio na dugu stazu materijalnog progresa.

(7) Iz gornjeg prikaza možemo jasno videti da – u najmanju ruku na sadašnjem stadijumu nauke – ne bismo mogli da primenimo isti koeficijent od 30.000 na susedne kosmose, kako to neki autori sugerišu. Sa druge strane, podaci iz prethodne tabele nas vode do sledećeg opažanja: isti koeficijent od 30.000 izražava odnos izmeñu čovekovog daha i daha organskog života: tako bi bilo logično primeniti ga na skalu čovekove evolucije, a ne na evoluciju kosmosa. Ako se tablica sa jedinicama vremena i primenjuje na spoljašnjeg čoveka – uključujući i čoveka 4 – ona ne bi bila ista i za čoveka koji je dosegao viši stepen svesti, unutrašnjeg čoveka 5, 6 i 7. Na osnovu ovog principa, rasporedili bismo jedinice vremena prema različitim stupnjevima čovekove ezoterijske evolucije, kako je to prikazano u sledećoj tabeli. Treba da obratimo pažnju na to da se prva kolona odnosi na čoveka 1, 2, 3 i 4, koji i dalje predstavlja spoljašnjeg čoveka, ali balansiranog. Treba da se setimo da je kod tipova 1, 2 i 3 zemaljskog čoveka fizičko telo potpuno razvijeno. Integralnim razvojem Ličnosti i drugim Roñenjem, koje sledi – čovek stiče astralno telo. Postavši čovek 5 on više ne pripada samo Tritokosmosu, već istovremeno i Mesokosmosu, koji korespondira sa notom FA Velike Oktave. Kažemo da je sada obdaren planetarnim životom. Postavši čovek 6 sa roñenim i razvijenim mentalnim telom, on će učestvovati u Deuterokosmosu. Pošto je konsolidovao rezultate, postignute tu, on postaje čovek 7. Time dolazi do kraja evolucije, koja je moguća za čoveka koji živi na Zemlji. Obdaren telom milosti (ili mentalnim telom) on će biti primljen u Veliko Bratstvo o kome je Sv. Pavle rekao da će u njemu Sin biti: Prvoroñeni meñu mnogom braćom (Rimljanima, VIII: 29). Sledi tabelarni prikaz:

45

(8) Princip relativnosti je bio poznat od najranijih vremena. Apostol Pavle je rekao: ’Jedan dan pre Gospoda je kao hiljadu godina.’. U Mojsijevoj molitvi čitamo: 'Za tvoj pogled hiljadu godina je nalik jučerašnjem danu … kao straža u noći'. Kod Gnostika nalazimo sličnu indikaciju, koja, kako se čini, potiče iz istog izvora: 'Dan svetla je hiljadu godina sveta (Pistis Sophia). Ne znamo tačno šta se u ovom tekstu podrazumeva pod rečima ’dan’, ’noćna straža’ i ’dan svetla’. Meñutim, možemo videti jasno utvrñen princip. Tek istraživanjem antičkih izvora se može doći do toga da se interpretacije harmonično usaglase.

(9) Ovo su indikacije – neizbežno sažete – koje možemo da izvedemo iz sažetog proučavanja tablice ekvivalentnosti Vremena. Čovek 5, dostigavši drugo Roñenje i stekavši time astralno telo, čini deo Mesokosmosa, dok još uvek živi na Zemlji. To bi mu pružilo mogućnost da kontemplira o sledećem višem kosmosu, o Deuterokosmosu. Kosmosu Sina. To je razlog zašto u himni Istočnog ciklusa nalazimo narednu izjavu, koja bi suprotnom zvučala neobično: ’Vidim tvoju palatu, Gospode.’ Planetarni život od preko dva miliona godina je sigurno bogata nagrada za trud, koji se zahteva od učenika ezoterijske nauke. Čak i ako ne uzmemo u obzir solarni život, preimućstvo čoveka 6 i 7, već i život čoveka 5 relativnoj i ograničenoj svesti naše Ličnosti izgleda kao Spasenje i beskrajan Život koji je predmet molitve u hrišćanskoj liturgiji. Ipak, budući da je svaki kosmos po sebi trodimenzionalan i analogan drugima, i percepcija vremena u različitim kosmosima je takoñe ista. To je usled toga, što je samo vreme različito u različitim kosmosima. Iz ovoga sledi da ako je život fizičkog tela normalno ograničen na 80 zemaljskih godina, život astralnog bi bio ograničen na 80 astralnih godina, ili godina Mesokosmosa i tako dalje. Uspinjući se stepenima kosmosa – u životu ograničenom, osim u slučaju izuzetnih okolnosti, na 80 godina u skladu sa njegovim

46

nivoom Relativnosti – ljudska Individualnost će doseći prag Protokosmosa, da tamo bude pozdravljena kao bludni sin u krilu Apsoluta I.

(10) Utvrdili smo karakteristike vremena za Mikrokosmos, domen fizičkog tela, za Mesokosmos, domen suptilnog tela, i za Deuterokosmos, domen mentalnog tela, konsolidovanog telom milosti. Ono što se nalazi iza Deuterokosmosa je nedostupno čoveku sve dok zadržava fizičko telo. To je ekvivalentno izjavi da kolona Deuterokosmosa u prethodnoj tabeli predstavlja gornju granicu vremenske relativnosti zemaljskog čoveka. Meñutim, da bi tablica bila kompletna, moramo dodati još jednu kolonu, u ovom slučaju sa leve strane od Mikrokosmosa. Ona bi bila označena kao Mikro-mikrokosmos, to jest, svet mikroskopskih organizama, baze i osnove ljudskog tela. Primenivši isti koeficijent od 30.000, ali u suprotnom pravcu, dobijamo 24 sata za život jedne obične ćelije ljudskog organizma i 3 sekunde za čitav dan. Da bi bila tačna, kompletna analiza ekvivalentnosti izmeñu Mikrokosmosa čoveka i Mikro-Mikrokosmosa bi iziskivala proučavanje čoveka samog kao celine sedam kosmosa. U ovom trenutku bi bilo dovoljno da se podsetimo da u skladu sa principom Relativnosti život u Mikro-Mikrokosmosu doduše traje 24 časa čovekovog života, ali se oseća i doživljava u trajanju od 80 godina, dok taj dan, koji iznosi 3 sekunde čovekovog života, izgleda potpuno kao i čovekov dan od 24 časa. To sa druge strane objašnjava fenomen brzine fizioloških reakcija, neophodnih da obave čitavu seriju kompleksnih operacija u našem organizmu, koji bi inače ostao neobjašnjiv. Princip Relativnosti nam omogućava da razumemo da u suštini ćelije imaju sve vreme, koje im je potrebno, da obave te operacije. Ako čovek oseti efekte uzimanja alkohola gotovo odmah, to je zbog toga što jedna ili dve sekunde predstavljaju osam ili šesnaest sati za Mikro-mikrokosmos – i to je dovoljno vreme za njega da obavi svoje operacije, koje će proizvesti efekte na različitim mestima u organizmu.

(11) Na kraju našeg kratkog proučavanja Vremena moramo se dotaći i pitanja dimenzija. Govorimo o svetu koji ima tri dimenzije, ili o trodimenzionalnom svetu. U stvari, ako nekom objektu, koji već u potpunosti poseduje sve tri dimenzije, ne damo ni trunku postojanja u vremena, on odmah nestaje. Zato, sve ono što postoji u Prostoru, postoji i u Vremenu, tako da se može reći da ono predstavlja četvrtu vertikalu; četvrtu koordinatu, dodatu Dekartovim koordinatama. Naša percepcija vremena čini da se ono javlja kao linija. Karakteristični pojmovi vremena: Budućnost i prošlost, zajedno sa tačkom Sadašnjosti, gde se budući dogañaji misteriozno transformišu u prošle dogañaje, su identični onima koji karakterišu geometrijsku liniju, gde je sve smešteno ili ispred ili iza date tačke. Vratićemo se kasnije na proučavanje ovog važnog problema, kada budemo objasnili Doktrinu Sadašnjosti. U ovom trenutku, biće dovoljno reći da Vreme ne poseduje samo jednu, već tri dimenzije i da te dimenzije striktno odgovaraju dimenzijama Prostora. Već smo napravili aluzije na te više dimenzije. U ovom trenutku ćemo se ograničiti na to da kažemo da je budna svest, svest ’Ja’ naše Ličnosti, ekstremno relativna i da nije u stanju

47

niti da shvati, niti da direktno opazi niti te dve više dimenzije Vremena, niti njihove efekte. Ona ih meša sa četvrtom dimenzijom, u pojedinačnoj percepciji celine, koja je Linija Vremena. Peta dimenzija predstavlja geometrijsku tačku svih mogućnosti datog trenutka, od kojih se samo jedna ostvaruje u Vremenu – dok sve druge ostaju neostvarene. To je jedna vrsta plana. Linija Vremena ga probija u tački gde je locirana jedna mogućnost koja se – kao posledica toga – realizuje. A za šestu dimenziju, to je Vreme Univerzuma; zahvaljujući svom volumenu, ono ne sadrži samo sve mogućnosti, već dovršenje svih mogućnosti svakog trenutka – kompletan ciklus svih linija Vremena. Najzad, postoji i sedma dimenzija, koja je tačka; tačka smeštena istovremeno i u Prostoru i u Vremenu. Linija Vremena; Večnost i Svemir; to su termini iz našeg svakodnevnog jezika koji korespondiraju sa četvrtom, petom i šestom dimenzijom. Termin nulte tačke korespondira sa sedmom i poslednjom dimenzijom, koja bi se možda mogla posmatrati kao pre-inicijalna dimenzija. Pojam nulte tačke igra veliku ulogu u ezoterijskoj filozofiji. To nije praznina. To je seme i završetak, Alfa i Omega svega što postoji.

POGLAVLJE XIV

(1) Posle Prostora i Vremena, treći veliki princip manifestacije je Ravnoteža. Univerzum je uravnotežen kao celina, sasvim do dole, do najsitnijih delova. Ali ne smemo pretpostaviti da to znači jednoličnu, stabilnu ravnotežu na svakom stupnju Kreacije. Ona je stabilna samo na početku. To je način kako su DO Kosmičke Oktave i Protokosmosa jedno. Ali podudarnost izmeñu Zraka Kreacije i Sistema Kosmosa se tu završava. To podudaranje – da budemo sasvim precizni, to jedinstvo – je obezbeñeno prirodom samog Trojstva, koje je jedno i nedeljivo. Već u noti SI, koja korespondira sa Agiokosmosom, te tri jedno-suštastvene sile, koje su do tada bile ujedinjene, se manifestuju kao odvojene sile. To je ono što obrazuje prvu Trijadu i raña prvi svet, o kome se može ispravno reći da je roñen. Taj fenomen je posebno vredan pomena zbog svoje jednostavnosti – kao i zbog dubine razumevanja. Tek što počnu da se razdvajaju te tri sile se sabiraju u pravcu iste tačke primene. Meñutim, budući da toj kreativnoj konvergenciji prethodi dezintegracija, stabilnost Prve Ravnoteže – koja je obezbeñena jedno-suštastvenom prirodom Trojstva – je prekinuta. To je razlog za odvajanje note SI Velike Oktave i Agiokosmosa. Ovo razdvajanje se progresivno ubrzava duž Zraka Kreacije i Sistema Kosmosa, na dole ka njihovim granicama.

(2) Pojmovi i znanje, koje smo sada stekli o strukturi Univerzuma, nam omogućava da shvatimo raison d’etre (razlog postojanja) i važnost za brojne grupe korektivnih zakona

48

koji se umnožavaju od 1 do 96 i deluju duž čitavog Zraka Kreacije (figura 30). Njihov cilj je da u potpunosti nadoknade progresivan gubitak stabilnosti Ravnoteže. Što se više udaljavamo od DO-Protokosmosa, to je ta stabilnost u većoj meri dovedena u pitanje i više je napora potrebno da bi se ponovo uspostavilo ono što ona dobija na kompleksnosti, gubeći svoj intenzitet. Drugim rečima, nepokolebljiva stabilnost Ravnoteže pripada samo Univerzumu u njegovoj celovitosti. Kao za šest kosmosa, koji dolaze posle Protokosmosa i koji žive u krilu te celine, oni su neprestano u stanju nestabilne ravnoteže. Ta nestabilnost ravnoteže se sve više povećava, kako se ona odvaja od Protokosmosa. Usled svoje prirode nestabilna ravnoteža, u kojoj svet živi, se prekida svakog trenutka, da bi se odmah ponovo uspostavila delovanjem korespondirajućih grupa korektivnih zakona. To je mehanički aspekt ovog fenomena. Suština ne leži u ovome, već u njegovoj biološkoj važnosti. U stvari, korišćenje nestabilne ravnoteže, uz ovladavanje opasnim efektima Vremena, koje donosi Zakon Sedam, su osnovni uslovi za pojavu Života. Priroda tih uslova ostaje ista duž univerzalne skale, iako život poprima odreñene aspekte na nivou svakog kosmosa. Ukoliko bi trebalo da zamislimo savršen Svet, baziran na savršenoj i stabilnoj ravnoteži, to bi bila skamenjena slika – slika Smrti. Pre svega drugog, Život je kretanje; kretanje u vidu stalnog toka. Ali kretanje je uvek efekat razlike u potencijalu. Obrnuto, ti različiti potencijali se javljaju u svim oblastima kao posledica narušene ravnoteže. Kao i perfektno stabilna ravnoteža, prava linija Vremena bi isključila fenomen Života, kao i ideju o mogućnosti za evoluciju. Moramo narušiti ravnotežu, da bismo kreirali kretanje. Uvoñenjem principa Nesavršenosti u koncept Kreacije učinjeno je da Život klija na svakom stepenu Makrokosmosa. Čovek – Mikrokosmos – je stvoren po Njegovom liku i prilici. Njegovi viši centri, savršeni, savršeno uravnoteženi i stabilni, unutar njega obrazuju njegov sopstveni Protokosmos. Ali ta ravnoteža je narušena na sledećem stepenu, koji se sastoji od tri mentalna centra, stepenu koji je analogan Aghiokosmosu.

(3)

Da sumiramo, možemo reći da je Život posledica vibracione igre na svakom stepenu Univerzuma, igra koja u svakom slučaju poprima oblik poremećaja ravnoteže, za kojim sledi njeno ponovno uspostavljanje. Taj poremećaj je moguć zato što sve što postoji u Univerzumu, iako stoji u ravnoteži, stoji u nestabilnoj ravnoteži. Princip Ravnoteže nalazi svoju praktičnu primenu u kompenzaciji za taj poremećaj. Ipak, retki su slučajevi u kojima je kompenzatorsko delovanje uspešno u ponovnom uspostavljanju potpuno ante actum situacije. U principu to ne bi ni bilo poželjno. Kao rezultat principa Nesavršenosti sve što postoji je u stanju kretanja. Posebno u organskom životu, vibraciona igra – poremećaj – kompenzacija – često poprima oblik otvorenog

49

kruga – spirale. Ovde ponovo možemo da konstatujemo perfektnu logiku sistema. Mi znamo da je translacioni pokret – takav kao evolucija – uvek težak. Spirala usporava brzinu progresa, ipak ga čineći lakšim. U slučaju pada, on koči regresiju.

(4) Vreme, Prostor i Ravnoteža, tri osnovna stanja Manifestacije i Kreacije Univerzuma, su rodili tri sile u kreiranom Univerzumu: aktivnu, pasivnu i neutralnu, kao što je već spomenuto. Princip Ravnoteže poprima dinamički oblik u trećoj kategoriji, kao i reaktivna sila sa zadatkom da kompenzira poremećaj, da bi se uspostavio balans. Njena manifestacija uvek ima karakter jednosmerne reakcije. Primenjen na celinu Univerzuma, princip Ravnoteže deluje mehanički i pokreće se automatski. Kao rezultat, kod svake akcije, na svakom mestu, u svakom kosmosu obavezno postoji protivteža. Prethodna razmatranja nam omogućavaju da razumemo i shvatimo značenje odreñenih fenomena za koje prirodna nauka ne nalazi objašnjenje. Da počnemo sa velikim problemom smrti. Kako je Život roñen iz poremećaja (ravnoteže), tako je Smrt neophodna zbog principa Ravnoteže. U svakom slučaju, bez izuzetka, poremećaj mora da bude kompenzovan i ravnoteža da bude ponovo uspostavljena. Smrću se stvara ta kompenzacija. Roñenje na svim planovima, jeste rad revolucionarnog i remetilačkog akta, koji je Ljubav. Ljubav sama je roñena pre Kreacije, sa pojavom – u svesti Apsoluta – ideje o Ti, koja se neizbežno javlja iz ideje o ’Ja’. To je bio prvi poremećaj stabilne ravnoteže pre-večnosti. Tako imamo dobar razlog, čak i samo instinktivno, da kontrastiramo Smrt sa Ljubavlju, a ne Život. Iz podjednako dobrog razloga – naspram svih dokaza razumnog uma – ljudsko srce oseća da je Ljubav nadmoćna sila, koja je u stanju da pobedi Smrt. Pobediti Smrt je geslo ezoterijske nauke. Ali hajde da doñemo do jasnog, zajedničkog razumevanja pravog smisla tog izraza. Šireći se, te tri sile deluju kroz čitav Univerzum. One se manifestuju na sledeći način u Sistemu Kosmosa i u Zraku Kreacije: Ljubav se javlja kao aktivna remetilačka sila, smrt kao pasivna, stabilizujuća sila, a život kao neutralizujuća sila, koja meri egzistenciju izmeñu granica definisanih prvim dvema silama. Iz prethodnog sledi da je smrt neizbežan uslov egzistencije – i time života – čiji su plodovi u kasnijoj trijadi potomci. Pitanje je da li se borba protiv smrti, da bi se stekao večan život – najviša nada čovečanstva, koju propovedaju sve religije - u realnosti može preduzeti sa razumnim šansama za uspeh. Pitanje je kompleksno. Da bi ga rešio, čovek ga mora proučiti iz mnogo aspekata. Religije se ovim bave na planu verovanja i stvaraju od toga predmet vere. Meñutim, sada, na pragu nove Ere, Ere Svetog Duha, takva pozicija više ne zadovoljava prosvećene duhove. Oni sada žele da shvate i razumeju nešto što se još juče posmatralo kao predmet Verovanja. Sigurno je lakše tražiti od istinskih vernika da veruju u to pitanje, umesto pokušati da se objasni nešto tako teško objašnjivo. Ali ezoterijska nauka namerava da pruži odgovor na to pitanje.

50

Lice sveta se menja. Ciklus Sina se završava, kao što je to bio slučaj i sa Ciklusom Oca pre njega. Sa Hristom, Zakon, primljen davno od Mojsija, se okončava i biva zamenjen vladavinom Vere, Nade i Ljubavi. U današnje vreme, sa ratovima i revolucijama u našem veku i sa izuzetnim napretkom prirodne nauke, mi ulazimo u period tranzicije čija je svrha da nam pruži ulaz u Ciklus Svetog Duha. Tokom tog perioda, Vera će progresivno biti zamenjivana Znanjem, a Nada će se okončati u Ispunjenju. To će biti konačan trijumf Ljubavi. 'Jer Ljubav nikad ne prestaje, čak i ako proroštvo prestane, jezici ako umuknu i znanje ako nestane. (Korinćanima, XIII: 8).

(5) U Tradiciji se pod pobedom nad smrću podrazumeva pobeda naših usavršenih Ličnosti nad smrću. To je značenje Spasenja, predmeta molitvi i cilj religijskih praksi Hrišćanstva. Već smo citirali reči Sv. Pavla: ’Pazite, reći ću vam tajnu: nećemo svi umreti, već ćemo se svi promeniti.’ (Korinćanima, XV: 51). Istinsko značenje reči ’promeniti’ u ovoj rečenici leži u činjenici da će spoljašnji ljudi, kao i oni, koji su dostigli nivo 5, 6 i 7, pre ili kasnije biti pozvani da napuste fizičko telo. Razlika je u tome, da će ovi drugi to učiniti kao neko ko skida staro odelo, da bi obukao drugo, dok će smrt fizičkog tela za ljude 1, 2 i 3 rezultirati raspadanjem njihovih Ličnosti-fetusa. Smrt je astralni pobačaj. Spasenje dolazi drugim Roñenjem, kada se potpuno razvijena i roñena Ličnost neraskidivo poveže sa pravim ’Ja’ da bi obrazovala Individualnost. Jednom roñena, Individualnost više ne zavisi od fizičkog tela, na isti način kao što dete, koje je roñeno, ne umire, čak i ako je roñenje prouzrokovalo smrt njegove majke. Na to apostol aludira rečima ’nećemo umreti’.

(6) Upravo smo videli da je Vreme različito u različitim kosmosima. Ukoliko proračunamo život u višem kosmosu u terminima zemaljskih jedinica, dobijamo veoma visoke vrednosti. Ipak, sve to je relativno. Rekli smo da, ako prihvatimo normalno trajanje života zemaljskog čoveka od 80 zemaljskih godina, život astralnog tela, koje pripada Mesokosmosu, korespondira sa 2.400.000 naših godina. To ne predstavlja, kako bismo mogli poverovati, pravu večnost; ta figura samo predstavlja istih 80 godina, ali astralnih godina. Na taj način, jednom, kada je fizička smrt pobeñena, suočićemo se sa problemom pobede nad astralnom Smrću, zatim mentalnom Smrću, raspolažući pri tome životom od oko 80 mentalnih godina. Tek kristalizacijom tela milosti, u krilu Apsoluta, Smrt će konačno biti pobeñena. Biće će se onda naći u stanju primordijalnog Bitka, u krilu stabilne Ravnoteže. To neće biti privremeno Spasenje, već konačno Spasenje. Ovo stanje blaženstva se više ne može okarakterisati kao život u skladu sa definicijom života, koju smo prethodno dali. Život, kao akt voljne nesavršenosti, prirodno prestaje u trenutku povratka Apsolutu Protokosmosa, gde princip Nesavršenosti nije dopušten. Neki ljudi smatraju da je to stanje potpunog Ne-Bitka, to znači, Ništavilo, apsolutna Nula. To sigurno nije život u terminima koje poznajemo, ograničen fizičkim roñenjem i smrću. Takva egzistencija, ako još uvek možemo da koristimo taj termin, je smeštena izvan

51

prostora i Vremena. Ovakvi kakvi jesmo, sigurno ne možemo imati validnu predstavu o takvom stanju. Nasuprot hladne slike – ili one koja tako izgleda – koju često povezujemo sa Nirvanom, Tradicija se poziva na jedini pojam u ljudskom jeziku koji reflektuje božansko stanje: Ljubav. Bog je Ljubav, kaže Sv. Jovan Apostol. Onaj ko postigne trostruku pobedu nad fizičkom, astralnom i mentalnom smrću, će biti primljen u krilo apsolutne Ljubavi koja je bez početka i stalna bez kraja. To je Pleroma pravoslavne Tradicije.

(7) Ta apsolutna Ljubav je dostupna ljudskoj duši čak i ovde. Meñutim, niti muškarac, niti žena je ne mogu dostići odvojeno. Ona je dostižna samo za par i u uslovima svesne i potpune integracije oboje u jedno Biće sintezom pravog ’Ja’ i ’Ti’, koje ima snage da slomi ljusku svojih pojedinačnih Ličnosti. U praksi, to se može dogoditi samo ako su obe Ličnosti već veoma razvijene i obe bogate iskustvom, koje je svaki od njih odvojeno stekao u spoljašnjem životu. Kakvo je značenje te duge staze regeneracije, koja, počevši od pada Adama, kao svoj konačni cilj ima savršenstvo koje dotiče božanstvo? Tradicija ne daje konačni odgovor na ovo pitanje. Ona jednostavno ukazuje da su putevi Božji nedokučivi i da: ’Sve je u njemu, od Njega i za Njega.’ Opis stanja blaženstva, koji je kružio i ranoj Crkvi, je uklonjen od strane Očeva Prvog Saveta, da ne bi izbio skandal zbog njegovog karaktera, koji je čini se bio erotičan. Ali u Doktrini nalazimo indikaciju: ljudska ljubav nije ništa do krhotine božanske ljubavi. Već smo na to ukazali. Sigurno je da se stanje Blaženstva ne može opisati na odgovarajući način ljudskim jezikom, ipak, Tradicija insistira na činjenici da ga je uprkos ogromnih teškoća moguće postići. Sa tim ciljem na umu, ezoterijska nauka je izradila kompletnu nauku o vežbama.

(8) Konstatovali smo da je smrt jedna od manifestacija principa Ravnoteže, koji automatski odgovara na remetilačku aktivnost čuvstvene ljubavi u kreiranom svetu. Ta ljubav, mada nesavršena, tada raña život. Ljudska ljubav je nesavršena jer je instinktivna i impulsivna. Dok god čovek automatski sledi svoje impulse, njegova ljubav će služiti samo kosmičkim ciljevima celine. Zadovoljstvo, koje on iz toga dobija, je uravnotežavajući element kao nagrada. Takva kakva jeste, ona neće služiti njegovoj ezoterijskoj evoluciji ni na koji način. Ipak, Ljubav je najsigurniji i najmoćniji način da se ostvari ta evolucija. To je zbog toga što je Ljubav jedini objektivan element u našim životima. Ta objektivnost ostaje istinita u svim mnogim aspektima Ljubavi i kroz sve varijetete njenih manifestacija. Ljubav kao posledica može da služi čoveku u ezoterisjkoj evoluciji. Meñutim, da bi dostigao taj cilj, čovek mora da primeni svestan napor na tu ljubav, ne dozvoljavajući sebi da bude voñen svojim impulsima. Na taj način, on će neutralizovati remetilačko delovanje Ljubavi na sebe, što će sprečiti – i učiniti nemoćnim – intervenciju principa Ravnoteže, sa njegovom reakcijom smrću. U tom slučaju, učešće energije, koju obezbeñuje Ljubav, neće biti utrošeno odmah da bi služilo opštim ciljevima, već će ostati

52

u čovekovom posedu. Ono tada može biti upotrebljeno da ubrza rast njegove Ličnosti i njen napredak prema drugom Roñenju, prvom opipljivom rezultatu ezoterijske prakse. To je teorija monaškog rada i suštinski se odnosi na seksualni centar. Mi težimo da ovladamo njegovim impulsima putem vežbi. Bez detaljnog istraživanja prednosti i neprijatnosti ove metode, moramo reći da u novoj Eri ezoterijski rad mora izaći izvan kripti i manastira. Od sada on se umesto toga mora obavljati unutar života, na polju svakodnevnih aktivnosti ljudskog društva. Taj zadatak je sigurno mnogo teži, jer mi unutar života nismo niti zaštićeni manastiru, niti imamo štit od ’A’ uticaja. Sa druge strane, život nudi mnogo efikasnije načine i vodi do manje krhkih rezultata; ezoterijska praksa unutar života takoñe omogućava jednostavnu kontrolu seksualnog centra, dopuštajući kultivaciju manifestacija ljubavi načinima emocionalnog i intelektualnog centra, čineći da se kreativni duh ispolji u svim svojim različitim oblicima. Taj viši red kulture će imati cilj da fokusira sve kreativne napore prema jednoj i istoj tački aplikacije, integralnom razvoju Ličnosti: drugom Roñenju; kristalizaciji astralnog tela i njegovim stapanjem sa pravim ’Ja’ da bi se formirala Individualnost. Taj rad, koji obavljaju muškarac i žena koji rade zajedno, se može razviti sa izuzetnom snagom i dati veoma brze rezultate … pod uslovom da ta dva bića sa ezoterijske tačke gledišta u potpunosti odgovaraju jedno drugom i takoñe pod uslovom da su savršen par, to jest, da njihova kombinacija – uz ogradu u pogledu osobenosti njihovog ljudskog tipa – reflektuje odnos izmeñu apsolutnog ’Ja’ i ’Ti’, pre Kreacije Univerzuma. To je slučaj kod onih bića, koje ezoterijska nauka poznaje kao polarna bića. Vratićemo se kasnije na ovo važno pitanje, koje postaje pravo pitanje na početku nove Ere. U vekovima kulture u ciklusu Svetog Duha, ljubavna romansa – karakteristika prethodnog Ciklusa – će ustupiti mesto jedinstvenoj ljubavnoj romansi polarnih bića, onih koji su pozvani da oblikuju društvo sutrašnjice. Princip Ravnoteže, pomoću koga svi poremećaji i svi slobodni pokreti – posebno organskog života i posebno u njegovoj ljudskoj oblasti – traže i dobijaju kompenzaciju, se javlja kao strog, ali nepristrasan čuvar. Sa Zakonom Sedam on obezbeñuje trajanje sveukupne egzistencije u skladu sa zakonom. Ljudska mudrost je bila svesna te činjenice od pradavnih vremena. To je princip Karme, Nemezis kod Grka (Nemesis, Boginja Pravde u grčkom Panteonu, prim.prev.), Arhanñeo Uriel (ili Urilo prim.prev.) hrišćanske božanske hijerarhije – prema Tradiciji jedan od sedam Duhova Božjih, koji se – kao jedini u Univerzumu – nikada ne menjaju. Oni nadziru ponovno uspostavljanje narušene ravnoteže na svakom stupnju kosmičke skale, uključujući i Mikro-Mikrokosmos. Karmičko delovanje se pokreće automatski. Uvek treba da se setimo tog automatskog odgovora i da ga uzmemo u obzir barem u svojim unapred osmišljenim aktivnostima. To nije lako, jer smo retko svesni poremećaja i efekata koje naše aktivnosti proizvode. To je razlog zašto karmička aktivnost tako često prekoračuje granice predviñenog. Meñutim, moramo ponoviti da Karma gubi svoj preteći aspekt za jednostavne (just): ona im samo donosi radost. To je zbog toga što njihove aktivnosti nikada ne proizvode poremećaje, koji prelaze opšte i lokalne kosmičke zakone. Jednostavni (Just) ne zapadaju u grešku, dok običan čovek, čak i delujući u dobroj veri i verujući da radi ispravno, čini greške. One

53

započinju greškama u koncepciji, koje su istinski razlog greha. Greh po sebi ne sadrži nikakav element takozvane mistične prirode. U tom smislu da predstavlja pogrešku, greh može uklonjen adekvatnom kompenzacijom. Tradicija na to ukazuje kada kaže: ’Nema neoprostivog greha, osim greha bez pokajanja.’ Lako možemo razumeti istinsko značenje ove maksime. Pokajanje je pre svega jedan akt svesnosti, koji prirodno rezultira blagom i efikasnom kompenzacijom za grešku koja je počinjena. To je teorija. U praksi to nije tako jednostavno; to zahteva detaljno proučavanje svakog slučaja. Očigledno je lakše počiniti greh, nego ga pronaći i nakon toga napraviti kompenzaciju. Ukoliko pokajanje, u tačnom smislu koji je ovde dat toj reči, ne usledi na vreme, uravnotežujuća karmička akcija automatski snažno deluje. Jednom kada započne, mi smo obavezni da joj se pokorimo pasivno. Jedna karmička akcija se pokreće automatski i deluje mehanički, ona kompenzira svaki poremećaj na svom sopstvenom planu. Kompenzacija se vrši za svaki račun pojedinačno, kao u trgovačkoj knjizi, a ne izmeñu celokupnosti dobrih i loših rezultata.

(9) Sada treba da ispitamo uticaj koji princip Ravnoteže vrši na Zakon Sedam. Zbog tog zakona, ciklični karakter koji deluje na svaki dugotrajni pokret stvara rotaciju – bilo sporu ili brzu - koja u svakom slučaju ide u samo jednom pravcu. To neizbežno ima poremećaj kao svoju posledicu. Shodno tome, njemu će biti potrebna kompenzacija. Ta kompenzacija će takoñe poprimiti ciklični oblik, rotirajući u obrnutom pravcu. Tako će svaka oktava rada – to jest, svaka silazna oktava – odmah stvoriti drugu oktavu, koja je njena tačna kompenzacija, ali uzlazna; proizvod originalnog rada. Ako se rad dobro razvija, oktava će onome ko radi doneti odgovarajuće pozitivne rezultate i obrnuto. Treba da znamo da će svaka silazna oktava aktivnosti, počevši od kosmičke Velike Oktave, automatski stvoriti drugu oktavu – oktavu paralelnu sa njom, na istoj skali, ali uzlaznu – oktavu, koja je rezultat inicijalne akcije. To je generalni zakon, jedna od posledica principa Ravnoteže. U prirodi, te dve vrste oktava su tako osmišljene da pomažu jedna drugoj. Proučavanje primene ovog zakona na fenomene – fizičke, hemijske i biološke – predstavlja divan i veličanstven spektakl u kome čovek može opaziti Inteligenciju koja njima vlada. U odreñenom slučajevima to proučavanje nam takoñe omogućava da pronañemo odgovore na probleme koji bi – prepušteni našem linearnom načinu razmišljanja – u suprotnom ostali nerešivi. To se na primer pokazuje na pitanju ishrane Univerzuma kao celine. Ishrana biljaka, životinja i ljudskih bića je osmišljena u skladu sa različitim cikličnim grupama. Čovek i životinje apsorbuju kiseonik i ispuštaju ugljen-dioksid; biljke apsorbuju ugljen-dioksid i ispuštaju kiseonik. Čovek i životinje jedu biljke; sa druge strane, njihove izlučevine služe kao hrana biljkama. U svim tim slučajevima i u mnogim drugima, koje je teže opaziti, prisustvujemo jednoj aktivnosti, koja kombinuje uzlazne i silazne oktave, aktivnosti, čija je celina savršeno uravnotežena. Ishrana, kao što znamo, se može precizno opisati kao apsorpcija sunčeve energije kompleksnim procesom metabolizma, koji nauka još uvek ne poznaje dovoljno; paralelno sa time, pošto se organizam iz tih supstanci opskrbi materijama i energijama, koje su mu potrebne, biće izbačeni ostaci, koji će hraniti

54

biljni svet. Njegovi proizvodi će se kasnije vratiti na sto u vidu hrane. Uzlazna oktava proizvoda metabolizma je balansirana silaznom oktavom, koja transformiše jelo u izlučevine. Možemo pronaći beskonačno mnogo drugih primera balansirane igre oktava u različitim domenima i na različitim planovima: fizičkom, mentalnom i moralnom. Naravno, pokreti proizvedeni u skladu sa tim balansiranim i kompenziranim šematskim planovima ne izazivaju nikakvu karmičku reakciju. Ako to sada prenesemo sa pojedinačnog slučaja na opšti slučaj i ako ispitamo problem ishrane u celom Univerzumu, budući da je on živo biće, i dalje ćemo morati da priznamo, da on neće naći hranu izvan sebe, jer ništa ne postoji izvan njega. Meñutim, Tradicija insistira na činjenici da je veliki Univerzum, Makrokosmos, živo biće, kao što su to i svi drugi kosmosi Sistema. Konačno, s obzirom da je sačinjena od živih elemenata, čitava celina može biti samo živo biće. Kao živom biću njemu je potrebna hrana. Ali budući da, kao što smo rekli, Makrokosmos ne može da pronañe hranu izvan sebe, to nas vodi do zaključka da je on pronalazi unutar sebe. To je naša prva konstatacija. Posle toga možemo reći da, ukoliko Univerzum u svojoj celini ostaje u savršenom stanju ravnoteže, njegova ishrana takoñe može biti osmišljena u vidu cikličnog sistema udvojenih oktava.

Već smo uočili kako taj mehanizam funkcioniše u vidu toka i kontra-toka energija duž čitavog Zraka Kreacije. Vratićemo se na to sa više detalja u drugom tomu.

(10) Moramo još da istražimo drugu manifestaciju principa Ravnoteže. Ona se odnosi na organsku vezu izmeñu oblika i sadržaja. Taj problem je širok koliko i komplikovan; plan za ovo poglavlje ne dopušta detaljne analize. Ali bi možda bilo korisno dati jedan primer koji je citiran mnogo puta od početka ovog veka. On se tiče zakona, koji upravlja odnosima izmeñu oblika i sadržaja u političkim režimima. Taj zakon može lako biti otkriven refleksijom o tom predmetu, ali na žalost, politički lideri bilo kog režima tom problemu posvećuju malo pažnje, a i tada pre instinktivno nego u vidu disciplinovanog razmišljanja. Zakon je precizan: vremenom, elementi koji rastu se

55

razvijaju i pošto su dostigli vrhunac, počinju da opadaju, degenerišiću se i klizeći ka potpunoj propasti. Taj zakon upravlja svim političkim režimima, ’klasičnim’ i ’novim’. Okolnosti se menjaju, posebno političke. One se menjaju kao odgovor na modifikacije, koje utiču na ljudsko društvo, za koje se može reći da napreduje u odreñenim aspektima, dok nazaduje u drugim. Princip Ravnoteže se manifestuje na unutrašnjem političkom planu Države, da bi održao odreñenu jednakost izmeñu oblika vlade i političkog sadržaja postojećeg sistema. Ta dva faktora moraju biti u ravnoteži, ipak u stvarnosti, oni su to retko. Iz različitih razloga, vlade u principu sporo odgovaraju na sled dogañaja. Suočeni sa istorijskom evolucijom politički režimi ne bi mogli da očuvaju oblik ureñenja i sadržaj posle jedne odreñene granice. Ali vreme se ne zaustavlja. Posle odreñenog perioda revolucionarna vlada će biti ostavljena iza. Što je nasilnija revolucija, to je kraći period za to potreban. To je bio slučaj sa Francuskom revolucijom 1789. To isto je bio slučaj sa Ruskom revolucijom 1917. Engleska pruža primer zapanjujuće tradicionalne stabilnosti. Ali često se gubi iz vida da je to stabilnost u pokretu, jedina moguća u Univerzumu, u kome su egzistencija i život bazirani na stalno narušavanoj nestabilnoj ravnoteži. Britanska Vlada čuva svoj tradicionalni oblik kroz vekove, jer državnici te zemlje znaju kako da modifikuju njen sadržaj sa izuzetnom političkom fleksibilnošću – i na vreme. Vlada cara Nikolaja II – svojeglavo i protiv uprkos dokaza – je istrajala na svojoj želji da održi oblik carevine i autokratski sadržaj svoje vladavine. Rezultat je dobro poznat.

(11) Ponekad neravnoteža izmeñu oblika i sadržaja može dostići proporcije veće od države. Ne može se poreći da je kriza, u kojoj se čovečanstvo nalazi od početka ovog veka, sadrži najveću opasnost. Pored opasnosti od direktne kataklizme, koju može izazvati lančana reakcija atomske eksplozije, postoji druga opasnost sasvim druge prirode, akumulacija onoga što možemo nazvati gomilanje karmičkih tereta. Kada se dogodi takav slučaj, ravnoteža se ponovo uspostavlja bilo katastrofom, kao što je Potop, ili, ukoliko je težina Karme znatna, intervencijom sa viših kosmosa. To je bio osnovni razlog za inkarnaciju Hrista i Njegovu misiju na Zemlji, Njegovo mučenje i žrtvu. Sasvim očigledno, opasnost od karme, koja se akumulirala upravo pre njegovog dolaska, je bila realna i velika. Apostol Jovan je rekao da je Bog poslao svog Sina, ’koji je trebalo da spase svet’. Moramo verovati da je Hristova propoved, njegova žrtva, koja je predstavljala balans za karmičke terete u tom trenutku, ponovno uspostavila ravnotežu na planeti i spasla svet i čitavo čovečanstvo sa njim.