ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА ДО 1942. ГОДИНЕИсторија Југославије

Аутор :

Марија Шеган

Литература :

- Б. Петрановић, Историја Југославије 1918 – 1978, Београд 1981.- Н. Гаћеша, Д. Живковић, Љ. Радовић, Историја за III разред природно-

математичког смера и IV разред гимназије општег и друштвено језичког смера, Београд 1999.

- Љ. Младеновић – Максимовић, Историја за VIII разред основне школе, Београд 1989.

- Мирослав Стојановић, Скрипта за Историју Југославије- ,,Ивина скрипта'' посвећена историји Југославије- ,,Питања'' – непотписана скрипта посвећена историји Југославије

Садржај :

I – Предратни период

1) Југословенска идеја у Првом датум обраде: 15.11.2006.светском рату и уједињење 16.11.2006.

2) Државноправни провизоријум датум обраде: 17.11.2006. 18.11.2006.

3) Револуционарна партија радничке класе датум обраде: 19.11.2006.

4) Парламентаризам и његове датум обраде: 19.11.2006.противуречности 20.11.2006.

5) Шестојануарска диктатура датум обреде: 21.11.2006.22.11.2006.

6) Карактер националног датум обраде: 23.11.2006.преуређења државе 24.11.2006.

7) Исход политичке неутралности датум обраде: 25.11.2006.26.11.2006.

8) Војна катастрофа датум обраде: 27.11.2006.

28.11.2006.

II – Ратни период

1) Борбе у Србији 1941. датум обраде: 29.11.2006.30.11.2006.

2

Испитна питања по одељцима:

I део

1) Југословенска идеја у Првом светском рату и уједињење

01. Чиниоци југословенског уједињења02. Нишка декларација03. Српска влада и Југословенски одбор04. Крфска декларација05. Женевска декларација

2) Државноправни провизоријум

06. Признавање Краљевине СХС07. Војска као политички фактор08. Државноправни провизоријум09. Народно представништво10. Нацрти устава. Пројекат Стојана Протића11. Видовдански устав

3) Револуционарна партија радничке класе

12. Важне године у историји КПЈ

4) Парламентаризам и његове противуречности

13. Парламентаризам14. Марков протокол

5) Шестојануарска диктатура

15. Шестојануарска диктатура16. Закони у време шестојануарске диктатуре17. Идеологија шестојануарске диктатуре18. Загребачке пунктације

6) Карактер националног преуређења државе

19. Влада Милана Стојадиновића20. Споразум у Фаркашићу21. Конкордат22. Споразум Цветковић – Мачек23. Бановина Хрватска

7) Исход политичке неутралности

24. Спољна политика Краљевине25. Југославија од фебруара 1939. до априла 1941.

8) Војна катастрофа

26. 27. март и Априлски рат

Необрађено

27. Србија у Првом светском рату28. Верско питање29. Парламентаризам (ХСС, Радикали)30. Идеја народног фронта 1935 – 1941

3

II део

1) Борбе у Србији 1941.

31. Србија 1941. године32. Јосип Броз Тито33. Дража Михаиловић34. Паралела Тито – Дража35. Избегличка влада у Другом светском рату

36. АВНОЈ37. Србија 1944 - 1945.

4

I

ПРЕДРАТНИ ПЕРИОД

5

ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У ПРВОМСВЕТСКОМ РАТУ И УЈЕДИЊЕЊЕ

Испитна питања

Чиниоци југословенског уједињењаНишка декларацијаСрпска влада и Југословенски одборКрфска декларацијаЖеневска декларација

Чиниоци југословенског уједињења

Идеја о уједињењу југословенских народа и стварању заједничке државе настала је и развијала се током 19. и почетком 20. века.

Идеја се јавила са:- распадом феудалног поретка- слабљењем Аустроугарског и Турског царства- снажењем грађанства у југословенским земљама, које је тежило за

политичким и економским осамостаљивањем

Истакнути поборници идеје о уједињењу веровали су да југословенски народи уствари чине један народ подељен племенским границама.

На развој идеје о уједињењу повољно су утицале:- самосталност две југословенске државе – Србије и Црне Горе- страх од територијалног проширења пограничних држава на рачун

југословенског етничког простора- уједињење Немачке и Италије и страх од њихове експанзионе политике

преко Балкана

Идеја о уједињењу се постепено развијала и у разним срединама различито уобличавала. На пример, у Србији су се јавиле две идеје: тзв. источна и тзв. западна идеја.

- источна је подразумевала уједињење Срба и Бугара у једну државу- западна, заснована на Начертанију Илије Гарашанина (из 1844),

подразумевала је уједињење југословенских земаља под вођством Србије.

Присталица ове последње био је и српски политичар Никола Пашић. Он је 1890. године објавио расправу Слога Србо-Хрвата. Сматрао је да се прво мора решити српско национално питање и потом приступити чину уједињења. Веровао је да се српске земље у Турској могу ослободити уз помоћ Црне Горе и Бугарске, а српске

6

земље у Аустроугарској уз помоћ Русије. Тек по ослобађању српских земаља, могло се приступити уједињењу. Код југословенских народа који су живели у Аустроугарској такође су преовладала два схватања.

- идеја о тријалистичкој монархији – стварање југословенске јединице у саставу Аустроугарске

- идеја о уједињењу и стварању самосталне југословенске државе.

Противници уједињења били су:- Аустроугарска, која је тежила територијалном проширењу преко Балкана

на исток, према Малој Азији1

- Италија, која је претендовала на источну обалу Јадранског мора- Ватикан, који је страховао од превласти православља у новој држави- чланице Атанте, које су до средине 1918. године желеле очувати

Аустроугарску као противтежу Русији на Подунављу

Нужност уједињења коначно се искристалисала и сасвим оформила током Првог светског рата. Никола Пашић је, имајући на уму колебљивост ратне среће, развио два програма: велики југословенски и, ако се овај први покаже неуспелим, мали српски програм, који је предвиђао окупљање Срба у једну државу. Он је на почетку рата Јовану Цвијићу изнео мишљење да ће нова држава досегнути границу до линије: Клагенфурт (Целовец) – Марбург (Марибор) – Сегедин.

Нишка декларација

Крајем 1914. године, после победа на Церу и Колубари, коалициона влада Краљевине Србије коначно је формулисала идеју о југословенском уједињењу као део свог ратног програма.07. децембра 1914. године у Нишу се састала Народна скупштина Краљевине Србије под председништвом Николе Пашића. Том приликом усвојена је тзв. Нишка декларација, која је прокламовала и прихватила ратне циљеве Србије. Поред борбе за независност Србије, усвојен је програм за ослобађање Срба, Хрвата и Словенаца у Аустроугарској, као и програм за стварање заједничке државе. Пошто су одредбе Нишке декларације предочене посланицима држава Атанте, овим је декларација добила на међународној тежини. Декларација је такође представљала основ сарадње српске владе и политичких емиграната у Аустроугарској, а који су се залагали за цепање Аустроугарске и стварање заједничке државе са Србијом.

1 Аустроугарска је страховала од спајања Србије са Црном Гором, а на другој страни од њеног претварања у ослонац Русији на Балкану и од њеног повезивања са силама Атанте. АУ је југословенско питање у Монархији решавала разбијањем српско-хрватске сарадње, истовремено размишљајући о стварању треће државне јединице – словенске или југословенске – бар формално равноправној Аустрији и Мађарској. Пошто би Србију војно поразила, укључила би је у свој састав.

7

Југословенски одбор

Политичари југословенске оријентације у емиграцији били су, поред осталих и: Анте Трумбић, Фрањо Супило, Иван Мештровић, Никола Стојановић и браћа Газари.Окупљање и рад ове емиграције подржавала је и финансирала српска влада. Рад се заснивао на пропаганди о југословенском питању. У једном тренутку је српска влада овој емиграцији предложила да се организационо конституише стварањем једног одбора са седиштем у Лондону. Уследили су састанци политичких емиграната из Аустроугарске у Фиренци 1914. године и Риму крајем 1914. почетком 1915. године. Пошто је постао познат тајни Лондонски споразум2, маја 1915. године напокон је у Паризу основан Југословенски одбор, а за председника изабран др Анте Трумбић, истакнути политичар из Далмације. Непосредно по свом формалном конституисању Југословенски одбор је одбацио Лондонски споразум, означио Србију и Црну Гору за протагонисте ослобођења свих југословенских народа, а Југословене је третирао као јединствен народ.Тако су се јавила два носиоца борбе за уједињење: српска влада и Југословенски одбор. Међутим, ова два тела нису била равноправна током рата, нити су уживала исту моћ и утицај. Српска влада, иако формално ван Атанте, била је спремна да са њом дели ратну судбину. Ослањала се на Русију и остале савезничке државе и уживала њихову дипломатску, војну и материјалну подршку. За остваривање својих државних циљева српска влада је могла да рачуна на војску. Југословенски одбор пак, мада је бранио интересе југословенских народа у Аустроугарској, није могао непосредно утицати на политичке прилике у Монархији. Са друге стране, Одбор је финансијски зависио од српске владе и у редове Одбора су улазили мање истакнути политичари. Истина, покушао је да образује војне формације (Јадранска легија, Југословенска легија) од добровољаца из САД и других савезничких држава, али је то довело до подозрења српске владе. Југословенски одбор није био међународно признат.Убрзо је дошло до сукоба између српске владе и Југословенског одбора око две ствари: 1) уређења будуће државе и 2) међународног положаја Одбора:

1) Југословенски одбор на челу са Фрањом Супилом залагао се да будућа држава буде заснована на федерализму. Будућу заједницу чиниле би историјске покрајине у следећем саставу: Србија са Војводином и Македонијом, Хрватска са Славонијом и Далмацијом, Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора. Овом се оштро супроставила српска влада на челу са Николом Пашићем, који се залагао за централизам под изговором да се ,,не квари јединиство државе''.

2) Српска влада је Југословенски одбор посматрала као себи потчињено тело, чији је задатак да пропагира српски програм уједињења. Овом се супроставио Анте Трумбић, председник Одбора, који се залагао да Одбор буде признат као равноправни чинилац у борби за уједињење.

2 Предвиђао да Италија добије Трст, Истру, Горицу, Кварнерска острва, Далмацију

8

Крфска декларација

У жељи да елиминише сукоб, Никола Пашић је предложио преговоре између српске владе и Југословенског одбора на Крфу. Резултат преговора била је Крфска декларација, усвојена 20. јула 1917. године.Мада српска влада није признала Југословенски одбор за равноправног чиниоца у борби за уједињење, једна и друга страна сложиле су се да Срби, Хрвати и Словенци представљају један народ. Српска влада је била спремна пристати на уједињење југословенских народа у независну државу на начелу народног самоопредељења, а Југословенски одбор је био спреман пристати на монархијско уређење будуће државе на челу са српском династијом. Крфска декларација је предвиђала:

- да се нова држава организује као уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са српском династијом Карађорђевића

- да нова држава има један грб, једну заставу и једну круну- да се словеначки, хрватски и српски језик, као и два писма: ћирилица и

латиница, признају равноправним- да се гарантује слобода исповедања три вероисповести: православља,

католицизма и исламаКрфска декларација није разматрала положај Македоније и Црне Горе, пошто је српска влада, уз сагласност Југословенског одбора, њихов статус сматрала својим унутрашњим питањем.

Мајска декларација

Значајну улогу у развијању свести о југословенству међу словенским народима у Аустроугарској одиграла је тзв. Мајска декларација, која је донета од стране 33 представника Југословенског клуба на бечком парламенту. Мајска декларација је донета два месеца пре потписивања Крфске декларације. Захтевала је решавање југословенског проблема у оквиру монархије, а супроставила се српском програму уједињења, тј. праву Србије да заступа словеначки и хрватски народ, као и да одлучује о њиховим судбинама. Ову декларацију су маја 1918. године забраниле аустроугарске власти.

Без обзира на све покушаје (Нишка декларација, Југословенски одбор, Крфска декларација), решавање југословенског проблема лебдело је у ваздуху све до средине 1918. године. Тек пошто је Атанта решила да сруши Аустроугарску, међународне силе су се озбиљније позабавиле југословенским проблемом. Треба поменути и став америчког председника Вудроа Вилсона о праву малих народа Аустроугарске на аутономан живот, објављен 08. јануара 1918. у његових ,,14 тачака''.

9

Народно вијеће и покушај стварања државе Словенаца, Хрвата и Срба

Октобра 1918. године, месец дана после пробоја Солунског фронта, у Загребу је основано Народно вијеће, које је представљало политичко представништво оних Срба, Хрвата и Словенаца који су живели у Аустроугарској, односно у Словенији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, Банату, Бачкој... За председника Вијећа је изабран Антон Корошец, а за потпредседнике Анте Павелић и Светозар Прибићевић. У Вијећу је веома утицајна била српско-хрватска коалиција на челу са Прибићевићем. Вијеће се залагало за уједињење свих Слованца, Хрвата и Срба у независну демократску државу. Већ 19. октобра одбацило је манифест аустријског цара Карла о организацији Аустрије као савезне (тријалистичке) државе. Десет дана доцније (29. октобра) Хрватски сабор је прекинио државноправне односе и везе између Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације са једне и Краљевине Угарске и Царевине Аустрије са друге стране. Такође је прогласио неважећом хрватско-угарску нагодбу из 1868. године3.Тако је Народно вијеће, мада није било међународно признато, поред српске владе и Југословенског одбора, постало трећи носилац борбе за уједињење и имало реалнију снагу од Југословенског одбора.

Женевска конференција

Од 06. до 09. новембра 1918. године уз присуство председника српске владе, српске опозиције, Југословенског одбора и Народног вијећа, одржана је Женевска конференција. Том приликом је донета тзв. Женевска декларација, која је предвиђала:

- уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу- оснивање Заједничког министарства са задатком организације нове

државе до сазивања уставотворне скупштине. На пример, Заједничком министарству били би поверени унутрашњи и спољни послови нове државе, ратна морнарица, поморска трговина

- да питање уређења нове државе: монархија или република, остане отворено до сазивања уставотворне скупштине. У прелазном периоду функционисале би две владе: српска влада и Народно вијеће.

Никола Пашић је покушао супроставити се овим предлозима, али је у Женеви остао усамљен. Под притиском српске опозиције, Југословенског одбора, Народног вијећа и сила Атанте, прихватио је декларацију.

Одступањем од српског програма уједињења били су угрожени српска буржоазија и династија. Стога је регент Александар изазвао кризу владе, дезавуишући Пашића

3 Бечки двор склопио је споразум са мађарским племством и буржоазијом о подели власти над аустријским ненемачким и немађарским народима (1867).Према споразуму Мађарима је препуштено да регулишу односе са Хрватима. Према Хрватско-угарској нагодби (1868) установљено је да ће у своје време Угарска тражити да се Далмација присаједини Хрватској и Славонији - али до тога није никад дошло.

10

и избегавајући потврђивање декларације. Елиминацијом Пашића, регент Александар је постао главни фактор у даљој борби за уједињење. Декларацију потом нису признали ни Југословенски одбор ни Народно вијеће. Тако се као нови државно-правни субјект појавила Држава Словенаца, Хрвата и Срба, која није била међунарнодно призната.

Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

У међувремену је Држава Словенаца, Хрвата и Срба, коју је са једне стране угрожавала Италија, а са друге стране потресали револуционарани покрети, затражила помоћ од српске војске, која је одмах одговорила на позив и продрла све до северо-западне границе.

У таквим приликама је 24. новембра 1918. године у Руми Народно веће Срема донело одлуку за непосредним присаједињењем Срема Краљевини Србији.

25. новембра 1918. године у Новом Саду Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је одлуку да се Банат, Бачка и Барања непосредно присаједине Краљевини Србији.

26. новембра 1918. године Велика народна скупштина Црне Горе донела је следеће одлуке:

- да се краљ Никола Петровић Његош и његова династије збаце са црногорског престола

- да се Црна Гора присаједини Краљевини Србији, те тако уједињена ступи у државу Срба, Хрвата и Словенаца

28. новембра 1918. године Вијеће народних првака и посланика донело је одлуку о припајању БиХ Краљевини Србији.

Упутства, односно Напутак делегације Народног вијећа (Државе СХС) која је крајем новембра 1918. године стигла у Београд, представљала су неку врсту услова за уједињење. Упутства су предвиђала:

- да о уређењу нове државе одлучи свеопшта народна скупштина 2/3 већином гласова

- да уставотворна скупштина донесе устав, одреди форму владавине и унутрашње уређење

- да се уставотворна скупштина сазове најкасније у року од 6 месеци по потписивању мира

- да до сазива уставотворне скупштине власт врши краљ, а законодавну делатност Државно веће састављено од представника Народног вијећа, Југословенског одбора и српске владе

- да изборе за уставотворну скупштину спроведе Државно већеДелегација Државе СХС се није држала датих Упутстава због италијанске експанзије на њене територије, револуционарних врења, као и чињенице да

11

Народно вијеће није било признато као правни субјект. Стога је делегација признала монархијски облик владавине и династију Карађорђевић.Користећи све те околности, регент Александар је 01. децембра 1918. године прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама Словенаца и Хрвата у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

12

ДРЖАВНОПРАВНИ ПРОВИЗОРИЈУМ- прелазни период од проглашења уједињења до Видовданског устава -

Испитна питања

Признавање Краљевине СХСВојска као политички факторДржавноправни провизоријумНародно представништвоНацрти устава. Пројекат Стојана ПротићаВидовдански устав

Признавање Краљевине СХС

01. децембра 1918. године регент Александар је прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама Хрвата и Словенаца у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, после проглашења многа питања остала су нерешена, на пример: нова држава нити је била међународно призната нити је имала утврђене границе.Француска и Енглеска признале су Краљевину СХС тек почетком јуна 1919. године. Потписивањем Версајског уговора (28.07.1919.) колективно је призната Краљевина СХС. Ватикан је нову државу признао почетком новембра исте године.

На мировној конференцији у Паризу, одржаној 1919. године, положај делегације краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, био је веома тежак, јер није уживала подршку Атанте. Делегација се свим силама трудила да одбрани југословенске интересе, али се исто тако и Италија залагала за потпуну примену Лондонског уговора из 1915. године.12. новембра 1920. године потписан је Рапалски уговор, којим су регулисане границе између Краљевине СХС и Италије. Овај уговор није био повољан по Краљевину, али га је Краљевина прихватила из два разлога: због неповољних међународних прилика, као и због тежње династије да са западним суседом оствари добре односе. Рапалским уговором Италија је добила: Истру, Задар, острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружу. Ријека је призната за независну државу, али ју је Италија припојила већ 1924. године.Рапалским уговором ван Краљевине СХС је остало више од пола милиона Хрвата и Словенаца.

10. септембра 1919. године потписан је Санжерменски уговор, који је регулисао границе између Краљевине СХС и Аустрије. Краљевина је покушала придобити корушке Словенце, али у томе није успела. Наиме, октобра 1920. је спроведен плебисцит, када се становништво са 22 000 гласова определило за останак у саставу Аустрије, док их се 15 000 изјаснило за прикључење Краљевини.

13

04. јуна 1920. године у Тријанону је потписан уговор између Краљевине СХС и Мађарске. Овим уговором Краљевина је добила: Прекомурје, Међумурје, Славонија, Срем, део Барање, Бачка и део западног Баната.

После извесних тешкоћа 27. новембра 1919. године у Неију у Француској потписан је мировни споразум између Краљевине СХС и Бугарске. Овим уговором Краљевина је добила Струмицу, Босиљград и Цариброд.

10. августа 1920. у Севру је потписан мировни споразум између Краљевине СХС и Турске.

Разграничавање између Краљевине СХС и Краљевине Румуније извршено је поделом Баната, којом ниједна страна није била задовољна. Румунији је Банат био обећан као услов за приступање Атанти, а Србија га је, према етничком саставу становништва, сматрала својом територијом.

Пошто је Француска преузела главну улогу у европским међународним односима, подржала је склапање билетералних одбрамбених уговора између Краљевине СХС, Чехословачке и Румуније ради:

- очувања версајског поретка- онемогућавања продора Аустрије, Мађарске, СССР, Немачке

Војска као политички фактор

У Краљевини СХС српска војска је представљала значајан политички фактор. Пре проглашења уједињења Држава Словенаца, Хрвата и Срба позвала је у помоћ српску војску, јер ју је са једне стране угрожавала Италија, а са друге стране су је потресали револуционарни покрети у Хрватској и Босни. Српска војска је одговорила на позив, прешла Дунав и Саву и продрла све до северо-западне границе Државе СХС. После проглашења уједињења српска војска је добила задатак да брани границе нове државе, као и да чува унутрашњи поредак. Највећи непријатељ Краљевине СХС на спољном плану била је Италија, а на унутрашњем: црногорски сепаратисти4, франковци у Хрватској, сепаратисти у Македонији (ВМРО5)... Тако је војска постала главни фактор одбране територијалног интегритета нове државе, која није била међународно призната и која није имала утврђене границе. Војска је обезбеђивала објекте, складишта, луке, комуникације... а војна лица су имала и цивилна овлашћења, на пример команданти железничких станица, граничних постава...

Јединствена војска Краљевине СХС је створена марта 1919. године, када је у стални кадар регрутовано 140 000 војника под српском командом. За чување унутрашњег поретка формирана је јануара исте године жандармерија јачине 10 000 људи.

4 тзв. зеленаши, присталице збаченог краља Николе Петровића Његоша, који је уточиште нашао у Италији5 Унутрашња македонска револуционарна организација

14

Регент Александар је именовао војног министра и висок официрски кадар.Официрски кадар Краљевине СХС углавном се састојао од српских, затим црногорских и напокон аустријских официра. Интересантно је поменути да је више од половине официрског кадра својевремено ратовао на страни Централних сила.Врховну војну команду чинио је руководећи ратни кадар српске војске: Живојин Мишић, Петар Бојовић, Степа Степановић, Милош Васић...Маја 1920. године армија Краљевине СХС је бројала 200 000 војника, а већ августа исте године, због италијанске претње, тај број је удвостручен на 400 000 војника.

Државноправни провизоријум

Током прелазног периода, од проглашења уједињења до усвајања Видовданског устава, власт у Краљевини СХС била је поверена:

- краљу, односно регенту Александру- влади- привременом народном представништву (ПНП)

После проглашења уједињења, требало је образовати владу, која би до потпуног конституисања нове државе и доношења устава обављала све послове. Тако је већ 20. децембра 1918. године образована прва влада Краљевине СХС.Приликом избора председника владе регент Александар је погазио страначки споразум, заобишао Николу Пашића и за председника изабрао Стојана Протића, првака Народне радикалне странке. У новој влади, у коју су ушли представници најважнијих странака, положај потпредседника је био поверен Антону Корошецу, положај министра унутрашњих послова Светозару Прибићевићу, а положај министра спољних послова Анти Трумбићу.Влада је обухватала 17 министарстава, поред осталих, Министарство за Уставотворну скупштину на челу са Албертом Крамером. Оснивање владе представљало је значајан корак ка централизацији државне управе и смањивању компетенција покрајинских влада. Наиме, са оснивањем владе престале су функције Народног вијећа и Југословенског одбора. Покрајинске владе пак у Словенији, Славонији, Хрватској, Далмацији, Срему... именовао је краљ, а потврђивала централна влада.

Привремено народно представништво

Друга значајна институција у конституисању државе и припреми избора било је Привремено народно представништво. ПНП је сазвано 24. фебруара 1919. године. Међутим, његово оснивање било је предвиђено још Упутством Народног вијећа, а његово оснивање је обећао својом прокламацијом од 01. децембра 1918. године и регент Александар.За председника ПНП-а је изабран Драгољуб Павловић. У редове ПНП-а су улазили представници свих југословенских покрајина. Међутим, они нису непосредно бирани, већ су делегирани. Наиме, министар за Уставотворну скупштину Алберт Крамер саставио је списак канидата за улазак у Народно представништво, а на

15

основу предлога Српске народне скупштине, Народног вијећа, Велике народне скупштине Црне Горе, Земаљске владе у Сплиту, Народног већа БиХ... Било је предвиђено да ПНП обухвата 296 посланика, али их је у стварности било мање.Главни задатак ПНП је био припрема избора за посланике Уставотворне скупштине. ПНП је било подређено централној влади, која је често ограничавала његове компетенције. ПНП је пре представљало политичку трибину за разматрање политичких, међународних, економских прилика... него што је стварно могло утицати на прилике у држави.У раду ПНП долазило је до дужих пауза изазваних честим владиним кризама.

до августа 1919. влада Стојана Протића август – новембар 1919. влада Давидовића. фебруар – мај 1920. влада Стојана Протићавлада Миленка Веснићавлада Николе Пашића

Уставотворна скупштина

02. септембра 1920. године ПНП је усвојило нацрт закона о избору посланика за Уставотворну скупштину; нацрт који је израдила влада Миленка Веснића. Закон је предвиђао:

- право гласа уживају сви мушкарци који су навршили 21 годину живота, који су држављани Краљевине СХС и који живе најмање 6 месеци у месту у коме су пријављени. Ни жене ни војна лица нису имали право гласа, као ни они Италијани, Немци, Мађари, Румуни, јевреји настањени на територији Краљевине.

- због великог броја неписмених гласање се могло обављати уз помоћ куглица

- на 30 000 становника бирао се један посланик- рад Уставотворне скупштине ограничен је на две године

Уочи избора Краљевина СХС је бројала око 11 600 000 становника. На изборима, одржаним 28. новембра 1920. године, од 2 480 623 уписаних бирача, гласало је 64,95 %. На изборима је учествовало 22 странке, а бирано 419 посланика. Највише мандата освојиле су: Демократска странка (92), Народна радикална странка (91), Комунистичка партија Југославије (59) и Хрватска републиканска сељачка странка Стјепана Радића (50).Избори су показали да је дошло до јачања републиканских странака, као и да је нагло порастао утицај комуниста. Међутим, иако су постојале јаке снаге против краљевог монархистичког и унитарног пројекта, буржоазија је још у припремама за изборе успела наметнути своја становишта. На пример, Пословник Уставотворне скупштине предвиђао је да сви посланици положе заклетву краљу. Пословник је такође предвиђао усвајање устава простом већином гласова, а не 2/3 већином како је предвиђала Крфска декларација.

16

Уставотворна скупштина је заседала у периоду од 12. децембра 1920. до јула 1921. када је претворена у Законодавну народну скупштину. За председника скупштине је изабран Иван Рибар.

Нацрти Устава. Пројекат Стојана Протића

Током рада Уставотворне скупштине дошла је до изражаја подла између странака.

Хрватска републиканска сељачка странка Стјепана Радића залагала се за потпуно нов концепт државе, у којој би Хрватска постала самосталан чинилац. Залагала се за конфедеративно организовану државу, у чији састав би ушле Словенија, Хрватска и Србија. Остале покрајине пак, као на пример: Црна Гора, Македонија, БиХ... придружиле би се једној од чланица савеза. На челу државе стајало би врховно представничко тело... Овај пројекат није наишао на одобравање, па је ХРСС одлучила да бојкотује рад Уставотворне скупштине,

Радикали су се у својим редовима суочили са другачијим мишљењем. Наиме, Стојан Протић, првак странке, залагао се за деобу државе на 9 историјских покрајина, које би имале своје скупштине и владе (наравно, уз постојање одговарајућих централних органа), и то на: Стару Србију, Србију са Македонијом, Хрватску са Славонијом, Међумурјем и Истром, Босну, Црну Гору са Херцеговином, Боку Которску са приморјем, Далмацију, Срем са Бачком, Банат, Словенију са приморјем. Међутим, нацрт Стојана Протића није наишао на одобравање ни федералиста ни централиста. Стога је и он одлучио бојкотовати рад Уставотворне скупштине.

Југословенски клуб је предложио деобу државе на 6 покрајина: 3 православне и 3 католичке.

Јосип Смодлака се залагао за монархистички облик владавине и деобу државе на 12 покрајина.

Анте Трумбић се залагао за унитаризам комбинован са децентрализацијом.

Републиканци и комунисти су били за унитаристичко уређење државе, али без монархистичког облика владавине.

Радикали и демократе су се залагали за монархистички облик владавине, централистичко уређење и унитаристичку организацију државе. Федерацију пак сматрали су највећом претњом по јединство државе како на унутрашњем, тако и на међународном плану.

17

Видовдански устав

Заједничким наступом у Уставотворној скупштини, радикали и демократе, уз подршку неких мањих странака, као на пример Савеза земљорадника и Југословенске муслиманске организације, обезбедили су прихватање владиног нацрта устава. У придобијању подршке појединаца и група, радикали и демократе користили су се свим могућим средствима, у првом реду подмићивањем и куповином гласова. Тако је 28. јуна 1921. године, на Видовдан, усвојен тзв. Видовдански устав са 223 гласова посланика. Видовдански устав је озаконио унитаристичко уређење државе.

Према Уставу држава је представљала уставну, парламентарну и наследну монархију.

Устав је за службене језике прогласио српски, хрватски и словеначки.

Предвидео је да државна химна, грб и застава представљају комбинацију обележја три народа – Срба, Хрвата и Словенаца.

Законодавна власт поверена је Народној скупштини и краљу, са тим да је краљ уживао предност над скупштином. Овим је парламентарна форма владавине недемократски регулисана. Наиме, краљ је:

- уживао право да сазива и распушта Народну скупштину- да потврђује и проглашава законе- био је врховни заповедник војске- заступао је државу у односима са иностранством- није могао бити тужен- судске пресуде су проглашаване у његово име- одлучивао је о рату и миру- постављао је председника и чланове владе...

Ради постизања јединствености државе, територија Краљевине је према природном, социјалном и економском мерилу подељена на области, округе, срезове и општине. Краљевина СХС је била подељена на 33 области, а на челу сваке налазио се велики жупан, кога је постављао краљ. Циљ ове поделе је био да се уништи сваки утицај бивших историјских покрајина.

Устав је гарантовао грађанима демократска права: бирачко право, право на удруживање, право на збор и договор, слободу штапме...

Устав је укинуо феудалне односе.

18

РЕВОЛУЦИОНАРНА ПАРТИЈА РАДНИЧКЕ КЛАСЕ

Испитна питања

Важне године у историји КПЈ

Комунистичка партија Југославије1919 – 1929. године

На стварање јединствене радничке партије 1919. године утицала су револуционарна кретања у земљи, као и успешан завршетак Октобарске револуције.

Инцијатива за уједињењем потекла је од социјал-демократа из БиХ, а прихватила ју је Српска социјал-демократска странка и потом позвала остале социјал-демократске странке на уједињење.

Априла 1919. године у Београду је одржан Конгрес уједињења. Том приликом је основана Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) – СРПЈ (к). Образовано је централно веће партије, а за секретаре су изабрани Филип Филиповић и Сима Марковић.СРПЈ је приступила III инетрнационали.Пошто је констатовано да је капитализам ушао у завршну фазу развоја, нофоформирана партија се определила за освајање политичке власти од стране радничке класе. Осудила је реакционарни поредак Краљевине СХС, а залагала се за реформе, на пример: укидање феудалног поретка. Поздравила је руску и мађарску револуцију.

Октобра 1919. године у Загребу су се састали представници комунистичке омладине. Том приликом је основан Савез комунистичке омладине Југославије – СКОЈ.

Период од 1919. до 1920. године обележен је активностима комуниста за:- боље услове рада (осмочасовно радно време, прослава 1. маја)- успесима на изборима - бројним штрајковима и демонстрацијама (нпр. железничара)

Јуна 1920. године у Вуковару одржан је Други конгрес СРПЈ. Том приликом партија је променила име у Комунистичку партију Југославије – КПЈ. Донет је нов статут, образовано ново централно веће партије, а за секретаре су изабрани Филип Филиповић и Сима Марковић.КПЈ је усвојила програм о борби против капитализма и стварању совјетске власти у земљи. Против овог програма су устали тзв. центрумаши. За центрумаше друштвене снаге у новој држави нису биле зреле за револуционарни преврат, ниту су за револуцију постојали услови. Стога су предлагали реформе ради припреме за будуће окршаје. Ипак, предлог центрумаша није усвојен.

19

На парламентарним и општинским изборима 1920. године КПЈ је учествовала и постигла успех. По броју освојених мандата била је трећа, а по броју освојених гласова четврта странка у Краљевини, одмах после: Југословенске демократске, Народне радикалне и Хрватске републиканске сељачке странке. Успех КПЈ нагнао је владајући режим да донесе Обзнану. Донета је децембра 1920. године, а забрањивала је рад комунистичке партије. Творац Обзнане је био Милорад Драшковић, министар унутрашњих послова.На овај тзв. ,,бели терор'' известан број младих комуниста одговорио је акцијама (,,црвеним терором''). Организовани су атентати на истакнуте личности. На пример: молерски радник Спасоје Стејић бацио је бомбу на регента Александра, а Алија Алијагић и тзв. ,,Црвена правда'' у Делницама су убили Милорада Драшковића.Све ово нагнало је владу на још ригорозније мере. Године 1921. донет је Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави. Овим законом свака активност комуниста проглашена је злочином, а казнене мере су предвиђале и до 20 година тешког затвора или смрт. На основу закона вршена су хапшења комуниста. Стога у периоду од 1921. до 1929. године КПЈ је у илегалности.

У илегалности, септембра 1921. године у Бечу на инцијативу Симе Марковића формиран је Загранични комитет КПЈ.Од 1921. до 1928. године конференције и конгреси КПЈ обележени су фракцијским борбама десничара (Сима Марковић) и левичара. Размимоилажења су се јављала по националном, сељачком и синдикалном питању. На пример, десна фракција:

- није желела расправљати о узроцима капитулације пред капитализмом- заступала је став да је национално питање проблем буржоаског друштва

и државе, а не проблем радничке класе и њене партије- била против повезивања са сељаштвом, сматрајући га ,,резервом

буржоазије''- сматрала је да синдикалну борбу треба одвојити од борбе КПЈ

Новембра 1928. године у Дрездену на Четвртом конгресу КПЈ на инцијативу Комитерне, осуђена је фракцијска борба. Изабран је нов централни комитет – ЦК, а на место секретара су доведени Јован Малишић-Мартиновић и Ђуро Ђаковић.

20

ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ И ЊЕГОВЕ ПРОТИВУРЕЧНОСТИ

Испитна питања

ПарламентаризамМарков протокол

Криза парламентаризма

Доношењем устава 1921. године очекивало се да ће нова држава организовати парламент попут других држава западног капиталистичког света, да ће Народна скупштина представљати највиши орган власти, да ће се у Народној скупштини доносити закони, бирати владе... Међутим, пошто је краљ уживао подршку дворске камариле и војске6, а искористивши поделу између странака, као и њихово недовољно искуство, остварио је предност над Народном скупштином. Довољно је поменути да је у периоду од 1921. до 1929. године било чак 23 министарских криза. Само две владе – 1920. Миленка Веснића и 1926. Николе Узуновића – биле су оборене у скупштини. Остале је сменио сам краљ, на пример, пошто је на изборима 1925. године Хрватска републиканска сељачка странка угрозила радикалску већину, краљ је распустио скупштину и владу оставио без већине до следећег заседања. Иначе, да би осигурао свој положај, краљ се мешао у рад странака, тражио у њима своје послушнике, које је доцније даривао разним повластицама. Често је изазивао размирице између странака и потом се наметао као арбитар без кога се не може.

У Краљевини СХС је било доста политичких странака. На пример, на изборима одржаним 1925. године учествовало је чак 45 странака. Главна борба вођена је између две струје у грађанским странкама: унитаристичко-централистичке, која се залагала за монархијски облик владавине, централизам и унитаризам, и федералистичке, која се залагала за деобу власти и нов концепт државе.Грађанске странке су ради остваривања својих циљева стварале привремене политичке савезе и опозиционе или владајуће блокове. На пример, априла 1923. године Федералистички блок, који се састојао од Хрватске републиканске сељачке странке, Словенске људске странке и Југословенске муслиманске организације, сачинио је са радикалима Марков протокол7 - споразум о почетку разговора за решавање питања државног уређења, који је раскинут чим су радикали саставили хомогену владу. Од 1924. ХРСС, СЛС, ЈМО и демократска странка иступају као ,,Опозициони блок'', а уочи избора 1925. радикали и Самостална демократска странка су створили ,,Национални блок''. После избора настао је ,,Блок народног споразума''8.

6 на пример: организације ..бела рука'' на чијем челу се налазио генерал Петар Живковић, заповедник краљеве гарде.7 назван по Марку Ђуричићу, представнику Радикалне странке8 Погледати: споразум у Фаркашићу

21

Због деловања ванпарламентарних фактора и нерешавања основних социјално-економских питања, парламентаризам је на крају изгубио сваки углед у народу. На пример, у овом периоду Народна скупштина је представљала праву арену. У борби за остваривање политичких позиција и заштиту страначких интереса, прваци политичких партија нису бирали средства да дискредитују вођу супарничке странке. Половином 1928. године полемика између Сељачко демократске коалиције (СДК) и радикала завршила се крвавим обрачуном. 20. јуна 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић је у скупштини убио двојицу посланика СДК – Павла Радића и Ђуру Басаричека, и тешко ранио Стјепана Радића, који је доцније подлегао ранама. Мада је то био лични Рачићев акт, послужио је као повод краљу да заведе диктатуру.

Основни подаци о појединимполитичким странкама

Необрађено

22

ШЕСТОЈАНУАРСКА ДИКТАТУРА

Испитна питања

Шестојануарска диктатураЗакони у време шестојануарске диктатуреИдеологија шестојануарске диктатуреЗагребачке пунктације

Шестојануарска диктатура

06. јануара 1929. године краљ Александар је завео монарходиктатуру. Суспендовао је Видовдански устав, распустио Народну скупштину, забранио рад странкама са верским и племенским обележјима и за председника владе именовао Петра Живковића, генерала и заповедника краљеве гарде.На овај чин краља су нагнале три ствари:

- криза парламентаризма у периоду од 1921. до 1929.- идеја југословенства- демонстрација моћи ка спољном непријатељу, у првом реду Италији, да

неће доћи до распада државеУ Прокламацији краљ је покушао објаснити своје разлоге завођења диктатуре. Споменуо је највише народне и државне интересе. Истина је да се краљ још раније припремио за овај потез, о чему сведочи пакет закона, који су ступили на снагу одмах по доношењу Прокламације.

Законодавство шестојануарске диктатуре

Закон о краљевској власти и врховној државној управиПрема овом закону Краљевина СХС представља наследну монархију у којој краљ ужива целокупну власт, на пример: он је врховни заповедник војске, он доноси и проглашава законе... Одредбе Видовданског устава о уставној и парламентарној монархији су заобиђене.

Закон о заштити јавне безбедности и поретка у државиОвај закон забрањује рад оним странкама и организацијама са верским и племенским обележјима

Закон о штампиОвај закон је био рестриктиван и предвиђао је стварање јавног мњења

Закон о општинама и самоправамаОвај закон предвиђао је стварање добре локалне управе

Закон о Суду за заштиту државеОвај закон је предвиђао институционалну заштиту законодавства диктатуре

23

Краљ Александар је у завођењу диктатуре уживао на унутрашњем плану подршку: војске, полиције, судства, хрватских финансијских кругова и дворске камариле. Од међународних сила пак подршку су му пружиле Француска и Чехословачка, земље са највише страног капитала у Краљевини СХС.Сељаштво није пружило отпор завођењу диктатуре, јер је од краља очекивало решавање социо-економске кризе. Српска опозиција се такође није супроставила, јер после доношења закона о забрани рада странака са националним обележјима, она није била способна за ванпарламентарну, тј. неполитичку борбу. Хрватска опозиција није пружила отпор, јер се надала коначном решавању хрватског питања. Краљ је осудио и протерао неке истакнуте политичке личности, које су могле угрозити његову политику, на пример: Светозара Прибићевића, Влатка Мачека, Антона Корошеца...После неуспелог покушаја оружаног устанка (1929), многи чланови КПЈ похапшени су и осуђени на 82 процеса организована пред Судом за заштиту државе од 1929. до 1932. године. Пред Судом комунисти су одговарали за политичке злочине и антидржавну заверу. Многи су били и убијени, на пример, Ђуро Ђаковић, секретар КПЈ.

Идеологија шестојануарске диктатуреидеја југословенства

Идеја југословенства је под краљем Александром постала државна идеологија. 03. октобра 1929. године Александар је Краљевину СХС преименовао у Краљевину Југославију. Овом променом желео је елиминисати национална обележја три народа у називу државе, затим образовати југословенску нацију и успоставити званичну политичку идеологију.Државну територију је у жељи да уништи бивше историјске покрајине, поделио на 9 бановина и Округ града, који се састојао од Београда, Земуна и Панчева. Бановине су носиле географска имена: Дунавска (Нови Сад), Моравска (Ниш), Вардарска (Скопље), Дринска (Сарајево), Зетска (Цетиње), Приморска (Сплит), Врбаска (Бањалука), Савска (Загреб) и Дравска бановина (Љубљана). На челу бановине се налазио бан, кога је постављао сам краљ.Образоване су потом организације које су у свом називу имале префикс ,,југословенске''. На пример, Југословенска радикална сељачка демократија, која је 1933. променила име у Југословенску националну странку. Ова странка је победила на изборима 1931. године, а уживала је подршку краља. Треба имати на уму да на тим изборима нису учествовале многе странке, јер је њихов рад био забрањен због верских и племенских обележја.

Септембарски устав

Године 1929. избила је велика економска криза. Економска ситуација у Краљевини, која ионако није била повољна, додатно се погоршала. Краљ је чинио све што је било у његовој моћи не би ли је побољшао, на пример, узео је 1930. године зајам од Француске, сељацима је отписао дугове. Међутим притиснут од стране спољних сила (Француске и Чехословачке), као и унутрашњим неприликама, пристао је на

24

делимичну уставност. Тако је 1931. године донет тзв. Септембарски или Октроисани устав. Последњи назив потиче од тога што је устав представљао једнострани монархов акт.Септембарски устав није укинио диктатуру. Он је чак вешто избегао термин парламентаризма. Устав је предвиђао уставну и наследну монархију на челу са династијом Карађорђевић. Уставом је формиран дводомни парламент под називом Народно представништво, које се састојало од: Народне скупштине и Сената. Посланици Народне скупштине бирани су на општим изборима, а чланове Сената делегирали су Народна скупштина и краљ. Да би један закон био пуноважан морао је проћи кроз оба дома и на крају бити признат од стране краља. Овим краљ опет добија предност над парламентом.Овим уставом краљева овлашћења су проширена у односу на Видовдански устав. На пример, 116. чланом Септембарског устава краљ је добио право да дела мимо Устава и закона у случају ванредних ситуација. Ванредне ситуације пак нису биле јасно дефинисане тако да су се могле широко тумачити.

Загребачке пунктације

После доношења Устава политички живот је у Краљевини постепено оживео. Политичке странке, критикујући диктатуру, показале су да њоме нису решена акутна питања привредног и друштвеног развоја. Први јавни протест против дикатуре био је организован на Београдском универзитету октобра/новембра 1931. године од стране комуниста. Председник владе Живковић морао је да плати цех одласком са политичке сцене априла 1932, уступајући место Војиславу Маринковићу.КПЈ је диктатуру називала фашистичком. Наиме, сарадња са финансијским круговима, приврженост војске и сурови прогони противника давали су режиму обележја фашистичке владавине.

Са друге стране завођење диктатуре допринело је оживљавању сепаратистичких тенденција у Хрватској и Македонији. Један број посланика Хрватске странке права, међу њима и Анте Павелић, емигрирао је у иностранство, стварајући тамо, уз помоћ Италијана и Немаца, усташку организацију. У Македонији су пробугарски елементи, под видом борбе за њену аутономност, појачавли своју антијугословенску пропагандну делатност.

На састанку Сељачко демократске коалиције (СДК) одржаном у Загребу новембра 1932. године, присуствовали су, поред осталих: Влатко Мачек, Анте Трумбић и Миле Будак. Том приликом донета је резолуција под називом Пунктација СДК или Загребачке пунктације. У овом документу се истиче да је народ извор политичког ауторитета, а сељаштво темељ организације свеукупног живота. Осуђује се ,,србијанска хегемонија'' и тражи враћање на 1918. годину и нови договор о устројству државе.

25

Поред СДК и друге странке су предлагале нове концепте за устројство државе. На пример, Антон Корошец се залагао за уједињење свих Словенаца у оквиру јединствене југословенске државе. ЈМО је тражила да Босна буде призната као равноправна политичко-историјска јединица Југославије. ДС Љубомира Давидовића је тражила образовање и четврте државне заједнице – Босне са јужном Далмацијом.

26

КАРАКТЕР НАЦИОНАЛНОГПРЕУРЕЂЕЊА ДРЖАВЕ

Испитна питања

Влада Милана СтојадиновићаСпоразум у ФаркашићуКонкордатСпоразум Цветковић – МачекБановина Хрватска

Влада Милана Стојадиновића

Године 1934. у Марсељу је убијен краљ Александар. На престолу га је требао наследити син Петар II. Међутим, како је овај био малолетан власт је преузело намесништво на челу са кнезом Павлом, краљевим братом од стрица, Раденком Станковићем, сенатором, и Иваном Перовићем, баном Савске бановине. На петомајским изборима 1935. године смењена је влада Богољуба Јевтића, пошто није успела споразумети се са хрватском буржоазијом. На место председника владе доведен је уз подршку кнеза Павла и Британаца Милан Стојадиновић. Милан Стојадиновић је био један од најбогатијих људи тадашње Југославије. Два пута је био министар финансија: 1923. у влади Николе Пашића и 1935. у влади Богољуба Јевтића.

Влада Милана Стојадиновића ослањала се на кнеза Павла и ЈРЗ – Југословенску радикалну заједницу. ЈРЗ представљала је савез дела српских радикала, које је предводио Милан Стојадиновић, затим, Словенске људске странке, коју је предводио Антон Корошец и напокон, Југословенске муслиманске организације, коју је предводио Мехмед Спахо. ЈРЗ је себе сматрала за наследником радикала, а у Милану Стојадиновићу је видела наследника Николе Пашића. На политичкој сцени потиснула је Југословенску националну странку, чији утицај слаби после краљевог убиства. ЈРЗ се залагала за државни централизам и унитаризам.

Дошавши на место председника владе, у жељи да реши хрватско питање Милан Стојадиновић је Влатку Мачеку, прваку Хрватске сељачке странке, понудио неколико места у влади. Међутим, Мачек је свој улазак у владу условио равизијом Устава из 1931. године. Стојадиновић пак је одбио његов захтев. Наиме, Стојадиновић се залагао за државни централизам и унитаризам под вођством српске буржоазије. Био је заговореник тзв. реалног југословенства; признавао је постојање племенских разлика народа Краљевине, али је исто тако сматрао да се те разлике могу превазићи економским везама. Против ревизије Устава био је и кнез Павле.

У жељи да ојача свој унутрашњи, као и међународни положај, Стојадиновић се повезао са силама Осовине – Италијом и Немачком. Надао се да ће овим

27

онемогућити сарадњу хрватског националног покрета са ове две земље, као и паралисати рад Анте Павелића и усташке емиграције. Време, гласило ЈРЗ, чији је уредник био Стојединовићев брат, повољно је писаo о Италији и Немачкој, а преносио је Герингове и Гебелсове говоре. Гроф Ћано је тврдио да је ЈРЗ била копија фашистичке странкеСтојадиновићева блокада хрватског питања допринела је наглом јачању хрватске опозиције. Његово диктаторско понашање, као и оријентација на сарадњу са Немачком и Италијом пак допринеле су јачању српске опозиције.

Споразум у Фаркашићу

Незадовољне владом Милана Стојадиновића хрватска и српска опозиција удружиле су се у Блок народног споразума. Резултат удруживања СДК и Удружене српске коалиције9 био је тзв. споразум у Фаркашићу код Загреба, донет 08. октобра 1937. године. Споразум је предвиђао:

- формирање концентрационе владе- укидање Устава из 1931. године и доношење привременог закона- привремени закон је подразумевао

- монархистички облик владавине на челу са династијом Карађорђевић

- парламентаризам- гаранцију грађанских и политичких слобода- доношење изборног закона, изборе за Уставотворну скупштину и

доношење устава гласовима Срба, Хрвата и СловенацаМилан Стојадиновић, као ни кнез Павле нису пристали на овај споразум, изговарајући се малолетношћу Петра II.

Конкордат10

Углед Милана Стојадиновића озбиљно је пољуљан у вези са конкордатом. Наиме, 1935. у Риму је потписан конкордат између папе и Краљевине, али том приликом он није био усвојен. Милан Стојадиновић је прво желео постићи споразум са Српском православном црквом (СПЦ) и потом покренути питање усвајања конкордата у Народној скупштини из два разлога: не би ли се приближио Ватикану и Италији и не би ли остворио повољније односе са католичким верницима у Хрватској. СПЦ се изјаснила против усвајања конкордата, као и српске опозиционе странке. До кулминације је дошло јула 1937. године када су поворке православних свештеника и присталица, предвођене патријархом Варнавом, демонстрирале улицама Београда. Свети синод СПЦ запретио је ескомуникацијом оним посланицима који буду гласали за конкордат. СПЦ је у конкордату видела опасност по свој положај. Милан Стојадиновић је на крају био принуђен одустати од своје намере.

9 коју су чиниле НРС Аце Станојевића, ДС Љубе Давидовића и СЗ Јована Јовановића 10 Конкордат јесте уговор између папе и једне државе о решавању правних односа између католичке цркве и те државе

28

Пад владе Милана Стојадиновића

На последњим општим изборима у Краљевини Југославији, одржаним 11. децембра 1938. године, највише гласова (55%) добила је ЈРЗ Милана Стојадиновића. Друга на листи са 44% гласова била је коалиција СДК и Удружене српске коалиције, коју је предводио Влатко Мачек и која се залагала за спровеђење споразума у Фаркашићу. Трећа на листи са 1% гласова био је Збор Димитрија Љотића, адвоката из Смедерева и пријатеља покојног краља.Задружна борбена организација рада или Збор настала је 1935. године. Била је то антикомунистичка и антилиберална организација под утицајем национал-социјализма и фашизма. Залагала се за приближавање Југославије Немачкој и предлагала организацију сталешке државе са парламентом састављеним од представника сталежа.

Избори одржани децембра 1938. показали су да је дошло до јачања ХСС, као и да су Хрвати били уједињени, односно Срби подељени у својим захтевима. На пример, део Срба је гласао за ЈРЗ, део за Удружену српску коалицију.

После избора, ХСС Влатка Мачека је одбила да уђе у скупштину. Изјаснила се за право народа на самопредељење. Мачек је желео решити хрватско питање у оквирима Југославије. Међутим, насупрот његовој струји у странци, постојале су и снаге деснице, које су биле за издвајање Хрватске из састава Југославије. И кнез Павле и Британци били су свесни неопходности решавања овог питања у циљу унутрашњег консолидовања земље пред очигледни почетак Другог светског рата.

Паду владе Милана Стојадиновића допринели су:- немогућност да реши хрватско питање не само да изазвао

нерасположење хрватског националног покрета, већ изубио подршку и кнеза Павла и сопствене странке

- због диктаторских склоности и понашања изазвао неповерење кнеза Павла и сопствене коалиције

- повезивањем са Италијом и Немачком изгубио подршку Британије и Француске

- покушајем усвајања Конкордата изгубио подршку СПЦ

Фебруара 1939. године оборена је влада Милана Стојадиновића, који се сматрао изданим од стране кнеза Павла. На место председника владе доведен је Драгиша Цветковић.Други светски рат Милан Стојадиновић је провео на Маурицијусу под надзором Британаца. Написао је мемоаре Ни рат ни пакт.

29

Споразум Цветковић – МачекБановина Хрватска

Фебруара 1939. године оборена је влада Милана Стојадиновића. На место председника владе доведен је Драгиша Цветковић, радикал из Ниша и министар за социјалну политику у Стојадиновићевој влади. Нов председник владе поставио је себи као један од најважнијих задатака решавање тзв. хрватског питања. Ово је створило услове за преговоре са Влатком Мачеком, који је уживао подршку Хрватске сељачке странке (ХСС). Британија је поздравила напор нове владе. Наиме, била јој је неопходна стабилна Југославија како би сачувала своје позиције у Подунављу, у залеђу Медитерана и на Балкану.

Мачек је иступио са предлогом о деоби државе на 7 федералних јединица: Србију, Хрватску, Словенију, Далмацију, Босну и Херцеговину, Војводину, Црно Гору и Македонију. Био је спреман да се питање Црне Горе и Македоније реши административном аутономијом у оквиру српске јединице, али се залагао и за претварање Војводине у посебну јединицу. Његов предлог није наишао на опште одбравање.У циљу остваривања свог пројекта, Мачек је подршку тражио од иностраних сила, на пример од Италије. Марта 1939. године, пошто су Немци ушли у Праг, гроф Ћано, министар спољних послова у Италији, предложио је Мачеку да Хрватска иступи из Југославије и потом склопи персоналну унију са Италијом. Мачек је одбио ову понуду.

Априла 1939. одржана су три састанка на релацији Цветковић – Мачек. Пошто су Хрвати у својим захтевима били јединствени за разлику од Срба, током преговора су остварили доминацију. Какав је у међувремену био положај Српске удружене опозиције (СУО)? Још октобра 1937. године Сељачко демократска коалиција и СУО склопиле су споразум у Фаркашићу, који је предвиђао демократизацију и ново уређење земље. Ступивши у преговоре са Цветковићем, Мачек је одустао од програма споразума у Фаркашићу и окренуо леђа СУО. Пошто је СУО била напуштена од наводних хрватских савезника и заобиђена од стране власти, њен утицај у политичком животу јењава.

Приликом трећег сусрета Цветковића и Мачека постигнута је сагласност о територијалном разграничавању. Највише спотицања било је око утврђивања опсега тзв. Бановине Хрватске, пошто је Мачек тражио: Дубровник, Боку Которску, делове БиХ, Срем и део Бачке. На крају је постигнут договор да се Савска и Приморска бановина уједине у Бановину Хрватску, као и да се границе Бановине Хрватске накнадно утврде одлуком народа – плебисцитом у БиХ, Војводини, Далмацији. Међутим, намесништво није прихватило одредбу о плебисциту у Боки Которској и Војводини. Према новој преформулацији било је предвиђено да се опсег Бановине одреди одлуком народа у БиХ и Срему. Давању територијалних концесија Мачеку у Босни супроставили су се Југословенска муслиманска организација (ЈМО) и Мехмед Спахо, као и Срби из Босне.

30

Споразум је коначно склопљен 26. августа 1939. године. Споразум је предвиђао:- оснивање Бановине Хрватске, која би настала уједињењем Савске и

Приморске бановине са срезовима: Дубровником, Шидом, Илоком, Дервентом, Градачацом, Брчком, Травником и Фојницом

- накнадно утврђивање граница Бановине плебисцитом.- да законодавну власт у Бановини деле краљ и Сабор- да бана именује краљ; бан је одговарао и краљу и Сабору. - да су у надлежности Бановине: пољопривреда, трговина, индустрија,

судство, социјална питања, унутрашња управа...- оснивање заједничке владе ради спровођења споразума

Ово је први споразум који се залагао за државни федерализам, а не државни централизам.Споразум је био правно утврђен 116. чланом Септембарског устава. По доношењу споразума, Народно представништво је укинуто. Требало је одржати нове изборе, образовати нов парламент и потврдити споразум. Међутим, како ништа од овога није учињено, споразум никада није ступио на снагу.

Истина је да сам споразум није задовољио ни једну страну.Демократска странка Љубомира Давидовића одбацила је идеју о четворочланој федерацији и предложила образовање посебне српске јединице.Народна радикална странка Аце Станојевића се и даље залагала за државно јединство.Словенска људска странка Антона Корошеца залагала се за образовање једне словеначке бановине.ЈМО и Мехмед Спахо залагали су се за претварање БиХ у посебну јединицу.Постојали су и предлози за стварање посебне српске јединице. На пример, сачуван је нацрт Уредбе о организацији Српске земље. Према нацрту Српска земља би се састојала од следећих бановина: Дунавске, Моравске, Вардарске, Дринске, Зетске и Врбаске, са седиштем у Скопљу. Остале бановине биле би претворене у области са својим седиштима.Десница ХСС је замерала Мачеку што Хрватску није издвојио из Југославије.

31

ИСХОД ПОЛИТИЧКЕ НЕУТРАЛНОСТИ

Испитна питања

Спољна политика КраљевинеЈугославија од фебруара 1939. до априла 1941

Спољна политика Краљевине до фебруара 1939. године

Краљевина СХС је међународни живот започела ослањајући се на Француску. У Француској је нашла заштитника против:

- Италије, која је тежила да се прошири на Балкан- Мађарске, која је тражила ревизију Тријанонског уговора- Бугарске, која није била задовољна уговором у Неију

Краљевину СХС и Француску везивао је и заједнички језик у непријатељству према СССР11. Године 1927. Краљевина СХС и Француска склопиле су један уговор пријатељства и мира. Међутим, ове две земље никада нису потписале какву војну конвенцију. До размимоилажења је долазило око питања Италије. Француска је у Италији видела могућег савезника против Немачке, а Краљевина СХС, тј. Југославија је Италију сматрала за вечног непријатеља.

Да би се очувао версајски систем у средњој и југоисточној Европи, на инцијативу Француске оживела је идеја стварања Мале атанте. Мала атанта је представљала регионални савез у који су ушле Чехословачка, Румунија и Краљевина Југославија. Румунија и Југославија биле су заинтересоване да сузбију бугарски ревизионизам, а заједно са Чехословачком да спрече Мађарску да измени Тријанонски уговор. Прво су између ове три земље склопљени билетерални одбрамбени уговори. Напокон, 1933. године у Женеви образован је Стални савет Мале атанте.

Краљ Александар је био заинтересован за стварање још једног регионалног савеза – Балканског. Фебруара 1934. у Атини је потписан Балкански пакт између Краљевине Југославије, Румуније, Грчке и Турске. Хоптнер пише да је овај пакт штитио границе балканских држава од агресије неке друге балканске државе, али не и од напада неке изванбалканске силе. Дакле, пакт је био уперен против бугарског ревизионизма, али не и против Италије. Треба имати на уму да је савез био отворен и за Бугарску, али је Бугарска одбила да му приступи.

Године 1933. у Немачкој је победио Хитлеров национал-социјализам. Ова победа пореметила је равнотежу сила у Европи и довела је до нових прегруписавања. Француска се приближила Италији, која је била против немачког припајања Аустрије и која је страховала да ће јој Немачка угрозити позиције на Балкану, у

11 Владајући слој Краљевине СХС био је познат по свом изразитом антикомунизму. После револуције Краљевина СХС је примила бројне руске емигранте.

32

Подунављу и Медитерану. Француска је такође склопила уговор са СССР, којим је СССР изашао из дугогодишње изолације. Победу немачког фашизма пак подржале су ревизионистичке земље – Бугарска и Мађарска.Какав је био став Краљевине Југославије? Краљ Александар је са зебњом гледао на француско-италијанско, односно француско-совјетско приближавање. Сам је одлучио приближити се свом дотадашњем непријатељу – Немачкој. Две земље повезивали су:

- привредни интереси; Немачка је била високоразвијена земља, а потребне су јој биле сировине и пољопривредни производи. Југославија пак је била аграрна земља и било јој је неопходно велико тржиште.

- антикомунизам и Хитлера и краља Александра- непријатељство према Италији.

Страхујући од повезивања Југославије и Немачке, Луј Барту, министар спољних послова Француске, јуна 1934. године посетио је Београд. Том приликом покушао је убедити краља да побољша односе са Италијом12. Краљ је био спреман наставити ове преговоре за неколико недеља у Француској. Међутим, до њих никада није дошло, пошто су и Луј Барту и краљ Александар убијени у Марсељу 09. октобра 1934. године од стране усташа.

Године 1934. у Марсељу је убијен краљ Александар. На престолу га је требао наследити син Петар II. Међутим, како је овај био малолетан, власт преузима намесништво на челу са кнезом Павлом, краљевим братом од стрица. Кнез Павле је преко владе Милана Стојадиновића зацртао два спољнополитичка циља: ,,већ данас'' се приближити Берлину, а затим ,,сутра'' поправити односе са Римом.

Године 1935. Италија је напала Етиопију, а 1936. године Немци су заузели Рајнску област. Пошто су и Британија и Француска заузеле став немешања, Краљевина Југославија је била принуђена одбацити политику ослањања на Француску и усвојити политику неутралности. Хоптнер сматра да је циљ ове политике био добијање времена и проналажење начина да се одржи југословенска држава.

У међувремену, Мала атанта је изгубила сваки значај. Чехословачка је ступила у савез са СССР, јер се бојала немачког припајања Аустрије. Румунија и Југославија пак биле су спремне прихватити Аншлус (припајање) радије него да се у Подунављу поново успостави династија Хабсбурга. Француска је покушала обновити Малу атанту, али у томе није успела.

И Француска и Немачка из личних интереса залагале су се за зближавање Југославије и Италије. Године 1937. у Београду су гроф Ћано, министар спољних послова Италије и Милан Стојадиновић потписали политички и привредни

12 Од 1920. до 1934. краљ Александар је покушао постићи споразум са Италијом, која, међутим, никако није могала одбацити своје тежње ка апсолутној контроли над Јадранским морем. Ради добросуседских односа 1922. потписана је Сантамаргаретска конвенција, затим 1924. Римски уговори (обухватили Спораум о Ријеци и Уговор о пријатељству)... Ипак сви преговори су се разбили на албанском питању.

33

споразум. Политичким споразумом се Италија обавезла да ће поштовати територијални интегритет Југославије и да неће помагати снаге на својој територији (усташе), које раде против постојећег поретка Југославије. У случају да једна од потписаница споразума буде нападнута, друга ће остати неутрална. Усмено је гарантована независност Албаније, на коју је раније претендовала Италија.

Дакле, од 1935. године, нарочито од образовања владе Милана Стојадиновића, Краљевина Југославија мења савезнике и везује се за фашистичке државе Немачку и Италију. Искористивши економску кризу, фашистичке државе су повећавале свој увоз, нудиле капитал и потискивале старе сараднике Краљевине Југославије.

Октобра 1936. потписан је споразум између Немачке и Италије, а исте године Немачка и Јапан закључују Антикомитерна пакт, коме 1937. прилази Италија. Тиме је оформљен блок Осовине: Рим – Токио – Берлин.

Поштујући политичке преговоре влада Милана Стојадиновића је 1938. године прихватила Аншлус и избијање Немачке на подручје Караванки, мислећи да то неће утицати на независност Југославије. Влада је подржала и Минхенски споразум. Међутим, када је Италија заузела Албанију (1939), независност Југославије постаје несигурна. У периоду од новембра 1940. до марта 1941. Тројном пакту приступиле су Мађарска, Румунија и Бугарска. Овим је Југославија била опкољена фашистичким државама и стално наговарана да прихвати пакт. Југославија више није могла заступати политику неутралности.

Краљевина Југославија одфебруара 1939. до марта 1941.

Фебруара 1939. године оборена је влада Милана Стојадиновића због: његових политичких амбиција, организовања државе према фашистичким моделима, шуровања са силама Осовине, неспособности да постигне споразум са Хрватима... На место председника владе доведен је Драгиша Цветковић, а министар спољних послова је постао Александар Цинцар-Марковић, дотадашњи амбасадор у Берлину.Нова влада имала је задатак убедити Италију и Немачку да променом владе неће доћи до промена у спољној политици Краљевине.

Јуна 1939. године Берлин су посетили кнез Павле и Александар Цинцар-Марковић. Хитлер их је покушао убедити да приступе Антикомитерна пакту, али без успеха. Кнез Павле је био спремнији на обнављање добрих односа са Француском и Британијом.

Уочи избијања рата Хитлерово нерасположење према Југославији је расло. Наслућивао је да Југославија жели бити неутрална у предстојећем рату до оног тренутка када Британија и Француска не почну остваривати успехе, а у повољном тренутку би им се и сама Југославија придружила. Стога је Хитлер предложио

34

Италији да у рат уђе нападом на Југославију. Гроф Ћано, министар спољних послова Италије, сматрајући Италију неспремном, одбио је Хитлеров предлог.

У припреми за рат, не би ли ослабила Југославију, Италија је подржала хрватски устанак. Југославија се тада окренула сили на коју до тада није рачунала – СССР. Јуна 1940. године потписан је споразум о успостављању дипломатских односа између Краљевина Југославије и СССР.

Септембра 1940. Немачка, Италија и Јапан су потписале Тројни пакт. Италија је истог месеца, не обавестивши Хитлера, напала Грчку. Југославија је показала интересовање за Солун. Међутим, после успешне грчке контраофанзиве, министар војске Милан Недић, један од зачетника плана о заузимању Солуна, био је смењен. Истог месеца дошло је до тајних италијанско-југословенских преговора. Хитлер је тада изнео став да је за истеривање Британаца из Средоземља кључно придобијање Београда. У периоду који следи за придобијање Југославије борбу су водиле Немачка и Британија.

За пролеће '41. Хитлер је испланирао операцију Мариту – напад на Грчку из правца Бугарске. Да би то извео, став Југославије морао је бити јасан.14. фебруара '41. године одржан је састанак у Брехтесгадену. Хитлер је енергично захтевао од Цветковића и Цинцара-Марковића да Југославија напокон приступи Тројном пакту. Југословенска делегација је истакла да би Југославија могла прићи савезу уз гаранције територија и добитак Солуна. Ипак, тежина одлуке препуштена је кнезу Павлу, који је 04. марта посетио Берлин. На састанку крунског савета 06. марта, након тешке расправе, одлучено је да се пакт прихвати. На пуном састанку кабинета 20. марта увече Цинцар-Марковић је затражио да се према препоруци крунског савета пакт потпише. Од седамнаест министара, само три су се изјаснила против, а двојица су поднели оставке. 25. марта у дворцу Белверде у Бечу Цветковић и Цинцар-Марковић су потписали Протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Потом су примили три ноте које су потписали Рибентроп и Ћано, а које нису смеле бити предочене јавности да због учињених уступака Југославији не би дошло до протеста других чланица Тројног пакта. Ноте су предвиђале:

- да Италија и Немачка поштују суверенитет и територијални интегритет Југославије

- да (не?)ће за пролазак кроз југословенску територију док траје рат тражити одобрење југословенске владе

- да неће од Југославије тражити војну помоћ - обећан излазак на Егејско море

35

ВОЈНА КАТАСТРОФА

Испитна питања

27. март и Априлски рат

27. март и Априлски рат

Незадовољни због приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, а подржани од стране Британије, генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић организовали су 27. марта пуч или државни удар. Оборена је Цветковићева влада и на место председника владе је доведен Душан Симовић. За потпредседнике пак изабрани су Влатко Мачек и Слободан Јовановић. Да би ушао у нову владу, Мачек је захтевао:

- поштовање Споразума Цветковић-Мачек- проширење компентенција Хрватске бановине- добре односе са Немачком- смену Богољуба Јевтића са положаја министра војске и морнарице

У подне 27. марта становништво већих градова је изашло на улице и речима ,,боље рат него пакт'' и ,,боље гроб него роб'' поздравило пуч. Енглески премијер Винстон Черчил поздравио је пуч од 27. марта речима да је Југославија напокон пронашла своју душу. САД су такође пружиле своју подршку.

Да би озаконио своју владу Душан Симовић је краља Петра II прогласио пунолетним. Потом је прочитана наводна краљева прокламација којом се Симовићу даје мандат за састав нове владе. У међувремену је кнез Павле покушао напустити земљу и прећи у Грчку. Међутим, на граничном прелазу је ухапшен и потом предат Британцима. Други светски рат кнез Павле је провео у Кенији под надзором Британије.

У новој влади нико није јавно говорио о иступању Југославије из Тројног пакта. Нова влада је чак уложила велике напоре не би ли убедила Немачку и Италију да је пуч био унутрашње питање Југославије. Међутим, Хитлер, сматрајући да је издан, одлучио је одложити напад на Русију (операција Барбароса) и ударити на Југославију. Главне кривце је пронашао у Србима.

Немачка врховна команда израдила је Директиву 25 за напад на Југославију. Министар пропаганде, Гебелс је на инсистирање Хитлера, наредио немачкој штампи да неповољно пише о Србима и да их оптужи за прогон и угњетавање малих народа, на пример Хрвата. Хитлер је позвао Хрвате и остале народе у Југославији да му се придруже и одупру хегемонији Срба. Већ 28. марта је Мусолини примио Анту Павелића и обећао му независну државу.

05. априла '41. Хитлер је обавестио Италију да ће наредног дана у зору напасти Југославију. Тако је 06. априла без претходне објаве рата Југославија нападнута. Напад је дочекала усамљена, без савезника.

36

Југославија није била припремљена за рат. Њено наоружање је било скромно и застарело. Мобилизација није била добро спроведена. Наиме, влада је одлагала мобилизацију, бојећи се да би могла послужити Немцима као повод за рат. Тако се мобилизацији приступило тек 03. априла.Југославија је нападнута са свих страна: из правца Граца и Клагенфурта и из правца Софије. 06. априла Александар Лер, командант ваздухопловиних снага Немачке, наредио је бомбардовање Београда, иако је уочи рата Београд проглашен за отворен град. 13. априла Немци су ушли у град.10. априла Немци су ушли у Загреб. Пошто је основана Независна држава Хрватска (НДХ), 15. априла у Загреб је стигао Анте Павелић.12. априла Лист је из правца Бугарске разбио југоисточни фронт Милана Недића, чиме је прекинута веза између Југославије и Грчке.

Овај тзв. Априлски рат трајао је кратко, 11 дана (06 – 17.04). Током рата влада се непрекидно повлачила ка унутрашњости земље. Крајња тачка њеног повлачења био је Никшић. У Никшићу је донета одлука да се евакуишу краљ, двор, влада, генералштаб; укупно око 200 људи.13. априла влада је објавила рат Немачкој и Бугарској. 14. априла на предлог патријарха Гаврила Дожића, краљ је са Никшићког аеродрома одлетео за Грчку. Наредног дана то је учинила и влада. 17. априла 1941. године у Београду у згради чехословачког посланства потписан је између Краљевине Југославије, коју је представљао Цинцар-Марковић и Немачке, коју је представљао генерал Максимилијан фон Вајс, Споразум о миру, тј. безусловна капитулација Југославије. Овим је завршен тзв. Априлски рат.

Подела Краљевина Југославије

Још током Априлског рата Хитлер је сковао план о подели Југославије.

Необрађено

37

II

РАТНИ ПЕРИОД

38

БОРБЕ У СРБИЈИ 1941.

Испитна питања

Србија 1941. годинеЈосип Броз ТитоДрагољуб МихаиловићПаралела Тито – ДражаВлада у емиграцији

Јосип Броз Тито до 1941. године

Јосип Броз је рођен 1892. у Кумровцима у Хрватској. Његов отац Фрањо је пореклом био Хрват, а мајка Марија је пореклом била из Словеније.По завршетку основне школе, Броз је изучио браварски занат у Сиску. Преселио се у Загреб, запослио и учланио у Социјал-демократску странку Хрватске и Словеније.1913. године је регрутован у царски пук у Бечу, а затим у одбрамбени пук у Загребу. У Првом светском рату ратовао је на страни Аустроугарске. 1915. године је рањен, заробљен и одведен у Русију. 1918. постао је члан Интернационалне црвене гарде.1920. се вратио у Загреб, запослио се у фабрици, учланио у Синдикат и КПЈ.1927. постао је члан Месног комитета КПЈ за Загреб.1928. на тзв. ,,бомбашком процесу'' осуђен је на 5 година затвора.1934. је кооптиран за члана Политбироа ЦК КПЈ.1937. је преузео руковођење КПЈ, а 1940. је поново изабран за генералног секретара партије.

Драгољуб Михаиловић до 1941. године

Драгољуб Михаиловић је рођен 1893. године у Ивањици, а 1900. се преселио у Београд.Завршио је III мушку и II Београдску гимназију, а затим Војну академију. Учествовао је у I и II Балканском рату, као и у I светском рату. Године 1915. је добио златну медаљу за храброст. 1916 – 1918. је био на Солунском фронту, када је рањен. Уочи пробоја Солунског фронта унапређен је у чин поручника. 1920. добио је нову златну медаљу за храброст.По завршетку рата, од 1925. до 1935. напредовао је у чин капетана I класе, мајора, потпуковника и пуковиника. У међувремену је завршио Вишу војну академију, а био је и војни аташе у Бугарској и Чехословачкој.Будући пробритански оријентисан, био је противник политике министра војног Милана Недића. Током априлског рата нашао се на положају начелника штаба II армије.

39

Србија 1941. године

Квислиншка творевина

17. априла 1941. године у Београду у згради чехословачког посланства потписан је између Краљевине Југославије и Немачке Споразум о миру, тј. безусловна капитулација Југославије. Овим је завршен тзв. Априлски рат, који је трајао веома кратко (само 11 дана). Још током рата Хитлер је сковао план о подели Југославије.Централна Србија, источни Срем, Банат, Нови Пазар и Косовско Митровачки округ дошли су под директну власт Немачке. Већ октобра 1941. источни Срем је припојен НДХ. Банат пак Немци нису желели препустити Мађарима да не би дошло до мађарско-румунског рата.

Немачка је желела искористити привредни потенцијал Србије. На пример, област Космета је била позната по рудном богатству. Преко Новог Пазара Немци су могли контролисати Ибарску долину, која је представљала значајну саобраћајницу. Немци су контролисали и пруге Београд-Ниш-Софија, Београд-Ниш-Скоп ље, као и Дунав, којим је превожена нафта из Србије.

Немачка управа у Србији била је подељена на:- политичко-административну, на чијем челу се налазио немачки

опуномоћеник- привредну, на чијем челу се налазио Франц Нојхаузен- контролну, која се састојала од војног команданта Србије Паула Бадера,

затим од обавештајне службе Абвера и напокон од Главног уреда безбедности

Територија Србије пак била је подељена на:- фелдкомандантуре- крајскомандантуре- ортскомандантуре

Крајем априла '41. на инцијативу Паула Бадера образована је прва домаћа установа власти – Савет комесара на челу са Миланом Аћимовићем, некадашњим министром унутрашњих послова у Стојадиновићевој влади. Савет комесара је представљао извршни орган власти Управног штаба Паула Бадера. Међутим, пошто Савет није уживао подршку народа, 29. августа '41. образована је влада армијског генерала Милана Недића. Према неким изворима, Немци су запретили Недићу да ће, у случају да не преузме функцију, остатак Србије поделити између НДХ, Бугарске и Мађарске. Под паролом Само слога Србина спасава, Недић је позвао Србе да се не супростављају окупатору. Образовао је државну и граничну службу, која је бројала око 18 000 људи. Мада није уживао подршку владе у емиграцији, Недић је одржавао везе са Дражом Михаиловићем, Костом Пећанцем...

Један од сарадника окупатора из Србије био је Димитрије Љотић, велики противник комунизма. Сматрао је да Србија може опстати само ако се ослони на Немачку и на ЗБОР. На територији Србије у служби немачког окупатора деловала је и руска емиграција.

40

Покрет отпора

По немачкој окупацији у Србији су се јавила два покрета отпора, идеолошки различита. Један је био четнички на челу са Дражом Михаиловићем, други партизански на челу са Јосип Брозом Титом.

Уочи априлског слома пуковник Дража Михаиловић је био на положају начелника штаба Друге армије. По априлском слому, маја 1941. године он се са групом од 26 официра из Добоја, повукао на Равну Гору. Изабрао је западну Србију за почетак ратних операција против непријатеља из више разлога: због њене слободарске традиције, отпора окупатору, четничког покрета.Дража је сматрао да српски народ треба заштити од терора. Међутим, сматрао је да се покрет отпора прво мора војно и организационо припремити и тек онда када се стекну услови (напад западних савезника) ударити на непријатеља.Јула '41. образован је први четнички одред. Четнички покрет је био изразито српски.

До 22. јуна '41. КПЈ се залагала за пружање отпора окупатору и вршила је неке војно-организационе припреме. После немачког напада на СССР, 23. јуна КПЈ је донела одлуку да се у Србији дигне устанак. 27. јуна Војни комитет прерастао је у Главни штаб НОП Југославије, а за команданта је изабран Јосип Броз. 28. јуна у Ваљеву образован је први партизански одред. КПЈ је за почетак ратних операција одабрала западну Србију из сличних разлога због које ју је одабрао Дража. Такође, брдовита конфигурација западне Србије одговарала је партизанском начину ратовања.

07. јула 1941. године пошто је у Белој цркви Жикица Јовановић убио два српска жандара, почео је устанак. Он се брзо ширио захваљујући четничко-партизанској сарадњи.Борбе против окупатора су вођене на подручју Посавине, Шумадије, Мачве и Поморавља. У јесен '41. партизански одреди су бројали 25 000 бораца, а под њиховом влашћу нашло се 2/3 територије. На ослобођеној територији образована је тзв. Ужичка република, која се протезала од Београда и Саве на северу до Косовске Митровице на југу и од Дрине на западу до Ибра на истоку. У Ужичкој републици формирана је војна и цивилна власт. Привреда је стављена у службу рата: фабрика оружја, железнички саобраћај, партизанске радионице... Међутим, наведена територија није у потпуности била очишћена од Немаца. Немци су се одржали у Краљеву, Крагујевцу, Ваљеву...

16. септембра '41. године ЦК КПЈ донео је одлуку да из Београда пређе на ослобођену територију и организује једно политичко-војно саветовање. Десет дана касније саветовање је одржано у Столицама код Крупња. Донете су одлуке да се:

- пређе на чвршће војне формације (одреде, батаљоне, чете) са јединственом командом

- примењује партизански начин ратовања- стварају слободне територије- образују народно-ослободилачки одобри као органи нове власти- Главни штаб преименује у Врховни штаб НОП Југославије- усвоји петокрака за аблем- усвоји поздрав ,,смрт фашизму, слобода народу'' са стиснутом песницом

На саветовању је Броз поднео извештај о неуспелим преговорима са Дражом у Брајићима.

41

Србија у јесен 1941. године

16. септембра '41. године Хитлер је наредио да се угуши устанак у Србији. У то време у Србији су биле стациониране три немачке дивизије. Међутим, оне нису биле оспособљене за активну борбу, већ за окупациону службу у мирнодопским условима. Стога су у Србију послате немачке трупе из Француске, Грчке, са Источног фронта. 18. септембра у Србију је стигао немачки генерал Франц Беме са задатком гушења устанка.

19. септембра '41. у Стурганику се Тито састао са Дражом. Позвао га је на активнију борбу против окупатора. Дража је у међувремену радио везом ступио у контакт са владом у емиграцији и Британијом. Пошто је заслуге за покретање устанка приписао себи, Запад га је прогласио херојем. Иначе, Дража се бојао да ће партизански одред у једном тренутку надјачати његов.

28. септембра Беме је покренуо офанзиву у правцу Шапца. Фелдмаршал Кајтел је донео одлуку да се за једног убијеног Немца стреља 100, а за једног рањеног стреља 50 Срба. Офанзива Немаца била је пропраћена терором над цивилним становништвом.

Октобар '41. је обележен великим борбама.

26. октобра у Бољевцима су се поново састали Тито и Дража. Постигнут је половичан споразум. Дража није пристао на стварање заједничког оперативног штаба, осудио је оснивање народно-ослободилачких одбора и био је против мобилизације на добровољној основи. Са друге стране, он је пристао да се четници и партизани међу собом не нападају, да се обезбеди сигуран транспорт и деоба оружја.

Крајем октобра и почетком новембра '41. у рејону Ужица дошло је до већих сукоба између партизана и четника и почетка грађанског рата.11. новембра у Дивцима Дража се састао са Немцима, тражећи оружје и подршку у борби против партизана. Неповерљиви, Немци су тражили његову безусловну предају.

До 20. новембра када је потписано примирје између четника и партизана, оба покрета су ослабила. Прилику су искористили Немци да у периоду од 25. до 29. новембра заузму Ужице и потисну партизане. Остатак партизанских одреда се преко Санџака пребацио у Босну. У периоду од 05. до 07. децембра Немци су напали Дражу на Равној Гори и разбили га. Дража се склонио у источну Босну.

Бранко Петрановић сматра да је до потпуног разлаза четника и партизана дошло услед Дражиног инсистирања на вођство у покрету отпора

42

Влада у емиграцији

Огорчени због приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, а подржани од стране Британије, генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић организовали су 27. марта '41. пуч или државни удар. Оборена је Цветковићева влада и на место председника владе је доведен Душан Симовић. И поред великог залагања, нова влада није могла избећи рат. Априлски рат трајао је кратко, само 11 дана. Током рата влада се непрекидно повлачила у унутрашњост земље. Крајња тачка њеног повлачења био је Никшић. У Никшићу је донета одлука да се евакуишу краљ, двор, влада, генералштаб, укупно око 200 људи.

14. априла на предлог патријарха Гаврила Дожића, краљ је са Никшићког аеродрома одлетео за Грчку. У Грчкој је објавио проглас у коме наводи разлоге свог напуштања земље. Навео је да га је војна надмоћност непријатеља нагнала да напусти земљу. Међутим, он није одустао од даље борбе. Изразио је спремност да се придружи савезницима – Француској и Великој Британији, у борби против непријатеља. Ова изјава била је нереална, будући да су војне снаге Југославије ван земље биле симболичне.

15. априла влада је напустила земљу. Из Грчке је прешла прво у Јерусалим, затим у Каиро и напокон у Лондон.

Ентони Идн, министар спољних послова Енглеске, признао је владу у емиграцији као јединог легитимног представника земље. Овим ни Велика Британија ни САД нису признале поделу Југославије од стране окупатора. Совјети пак прекинули су везе са владом у емиграцији све до немачког напада на СССР. После 22. јуна Совјети са једне стране обнављају дипломатске односе са владом у емиграцији, а са друге стране одржавају везе и са КПЈ.

Влада Душана Симовића трајала је до јануара 1942. године, Слободана Јовановића до јуна 1943, а Милоша Трифуновића до августа 1943, када је влада поново пребачена у Каиро.

Слабе тачке владе у емиграцији биле су:- што није имала своју војску. Наиме, одступањем из земље, влада није

успела извући ниједан батаљон. Постојеће војне снаге ван земље биле су симболичне

- што је владу предводио осамнаестогодишњи краљ, који није био дорастао озбиљности ситуације и који је често потпадао под туђи утицај

- што влада није била хомогена, већ национално и политички подељена. Српски део владе оптуживао је Хрвате за издају током Априлског рата. Хрвати пак оптуживали су Србе за дводеценијску хегемонију, која је узроковала априлски слом. Између хрватских и српских политичара налазили су се словеначки, заокупљени интересима свог народа. Од почетка рад владе у емиграцији био је обележен недостатком

43

интересовања за ,,југословенску ствар''. Сами савезници стали су се питати вреди ли очување овакве владе.

Средином 1943. године на захтев енглеског премијера влада Слободана Јовановића морала се изјаснити о ратним циљевима, као и будућем унутрашњем уређењу државе. Слободан Јовановић сматрајући да је доба унитаризма прошло, предложио је тријалистичку монархију, у којој би Србија била највећа јединица; обухватала би Војводину, Србију, Косово, Македонију, Црну Гору, БиХ и северну Далмацију. Исте године Крњевић је иступио са својим пројектом према коме би Хрватска обухватила: БиХ, Срем, Бачку и Истру.Неки су и даље бранили југословенско национално јединство.

Крајем маја '43. Рендел и Ситон Вотсон саставили су Нацрт декларације, који је предвиђао да се југословенска држава организује као монархија и федерација уз пуну равноправност Срба, Хрвата и Словенаца. Нацрт је предвиђао да се пре доношења Устава Хрватима призна аутономија. Слободан Јовановић је одбацио Нацрт, оптужујући Вотсона да ради за хрватске интересе.

1943. године Британци прелазе на политику компромиса, која је подразумевала проналажење заједничког језика између владе у емиграцији и НОП уз одбацивање Драже. Под притиском Велике Британије смењена је влада Милоша Трифуновића и успостављена влада Божидара Пурића. Супротно очекивању, Пурић се супроставио смени Драже са положаја војног министра, кога је сматрао херојем. Маја 1944. падом Пурићеве владе, створени су услови за преговоре.

44