184401940 Todor Kuljić Prevladavanje Prošlosti

Br. 3 Todor Kulji: PREVLADAVANJE PROLOSTI uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka IZDAVA: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji ZA IZDAVAA: Sonja Biserko * * * UREIVAKI KOLEGIJUM: Latinka Perovi Sonja Biserko Seka Stanojlovi PRELOM: Neboja Tasi KORICE: Ivan Hraovec TAMPA: "Zagorac", Beograd 2002. TIRA: 400 ISBN - 86-7208-066-1 Zahvaljujemo se Vladi Sjedinjenih Amerikih Drava na pomoi za objavljivanje ove knjige

Prevladavanje prolosti 5

Predgovor

Najbri i najsigurniji nain da naete sadanjost u prolosti jeste da je stavite ispred prolosti.

S. Cohen

U ovoj knjizi re je o kljunoj idejnoj strani procesa koji je u njenom podnaslovu.

Dramatina zbivanja krajem XX veka praena su snanim promenama u misli o drutvu. Promene su tekle kroz burna sukobljavanje razliitih miljenja koja su se zgunjavala u irim idejnopolitikim strujama. Osnova novih sukoba neodvojiva je od izmenjenog vidjenja prolosti. Istoriji se otvoreno priznaje mo da snai ili slabi politiku legitimnost svuda u Evropi. Nacijama i etnikim grupama je neophodna zajednika prolost. Bez nje bi bilo nemogue stvoriti drutveni identitet i solidarnost. Zajednika prolost stvara kontinuitet i zajednitvo u iskustvu nunih za integraciju grupe. Zajednika prolost grupe se iskazuje u prii koja stvara episteminu osnovu postojanja grupe. Ispriano kolektivno seanje iskazuje istoriju prolosti grupe. Verovanja u kolektivno seanje tvore priu, stvaraju oseaj kontinuiteta sa prolou, objanjavaju sadanjost i slue kao osnova za planiranje budunosti. Kolektivno seanje nije nuno istinito vidjenje prolosti, ve vie funkcionalno, tendenciozno i selektivno vidjenje prolosti kojepomae odranje i funkcionisanje grupe. Kolektivno seanje je deo samopoimanja i identiteta lanova grupe. Ono je jedinstveno, distinktivno i ekskluzivno (D. Bar-Tal). Erik Hobzbaum je pokazao da su tradicije kao vaan drutvenointegrativni segment pamenja izmiljane. A politike tradicije su dosledno izmiljene radi uih polit. ciljeva. Tradicije, ceremonijali i jubileji treba da obezbede kontinuitet sa prolou. Ona je idejna osnova mobilizacije lanova grupe. Vera u kolektivno seanje moe pravdati nasilnu aktivnost grupe i unitenje drugih, sugerirajui viziju ekskluzivnosti i nadmoi. Nakon krupnih prekretnica istorija se preocenjuje i menja na svim planovima: od pojedinanog do organizovanog seanja u nauci i ideologiji. U ovoj knjizi promenjena vidjenja prolosti bie praena u glavnim medjunarodnim naunopolitikim raspravama krajem XX veka, ali i istorijskim sadrajima slubenih ideologija glavnih evropskih zemalja. Poseban deo posveen je idejnim promenama u Jugoslaviji. Uporedno razmatranje trebalo bi da olaka razlikovanje globalnih i lokalnih idejnopolitikih promena. Snana izmena epohalne svesti nametnula je debatama nekoliko osnovnih tema. U svetlu krupnih promena trebalo je izmeniti sliku

6 Todor Kulji

istorije ne samo u zemljama biveg socijalizma nego i ire. Izmena vidjenja socijalizma uticala je na promenu odnosa prema faizmu, a to je opet trailo izmenu mnogih slubenih mitova o antifaizmu na kojima je poivala integracija evropskih reima posle Drugog svetskog rata. Trebalo je iznova dati bilans minulog stolea, novo vidjenje rtava, delata i normalnosti.

Masovni zloini su istorijske take ija je obrada proeta sa najvie strasti, pa se lako politizuju. to je vie isticana rtva vlastite grupe to je zloin nad njom shvatan kao neuporediv i sui generis. Monopol na patnju bio je vana oseajna osnova antikomunistikih ideologija poslesocijalistikih elita. Debate nisu vodjene toliko oko interesne osnove faizma i socijalizma (kao ranije) ve oko njihovih rtava. Na izmenjenom bilansu rtava i na isticanju njihove neuporedivosti nosioci nove epohalne svesti grade vlastitu legitimnost i novo shvatanje normalnosti.

Nova epohalna svest je protivrena. S jedne strane upadljiva je selektivnost seanja, ostraena prerada prolosti i idejna konverzija. S druge strane stoji hladna i trezvena raunica multinacionalnog kapitala, kao glavnog nosioca globalizacije i nove epohalne svesti, koja sa razliitim uspehom nadzire i usmerava instrumentalizovanje prolosti. Normalizovani liberalizam poiva na isticanju rtava svih totalitarnih reima, dok konzervativci, neutralizujui faizam, vie insistiraju na rtvama socijalizma. U ovu osnovnu polarizaciju ukljuuju se druge mone grupe koje pretenduju na relativno nezavisno polaganje prava na monopol na rtvu (Jevreji) to se uvek ne podudara sa osnovnom antitotalitarnom i antikomunistikom usmerenou liberalne normalnosti. Kao zbirna i sve manje odredjena oznaka konkretnih zloina, ali i kao opti simbol stradanja razliitih grupa, uvrstio se pojam holokaust. Savremena rastegljiva Holokaust ideologija je sloena, a njena upotreba protivrena i zamrena. Ova ideologija je vana idejna poluga globalizacije. Drugim reima, savremeno bavljenje holokaustom manje je rezultat iskrenog seanja na 6 miliona ubijenih Jevreja, a vie potreba savremenih monih zapadnih sila da prikladnom formulom demoniziraju protivnike. Holokaust ne pravda samo savremenu izraelsku borbu protiv Arapa, nego i savremeni zapadni imperijalizam. Holokaust je sredstvo za diskreditovanje znatno irih snaga od faizma. Preko iroko shvaenog i rastegljivog negativnog pojma holokaust pravdaju se interesi razliitih grupa, a svako polaganje monopola na rtvu vlastite grupe stvara osobenu iskrivljenu svest.

Holokaust i faizam jesu moda najupadljivije, ali ne i jedine opte teme glavnih naunopolitikih debata s kraja XX veka. U njih su ukljuena i ostala vana zbivanja iz druge polovine XX veka: pobune unutar sovjetskog lagera od 1948. do 1989, slom lagera i socijalizma 1989. i rat u Jugoslaviji. Suoavanje sa ovim zbivanjima oblikovalo je, ali i menjalo opredeljenje intelektualaca. U apologiji i kritici oivljenog nacionalizma ponovo je suoena antitotalitarna i antifaistika perspektiva. Izmedju antifaistike kritike nacionalizma i kapitalizma i antitotalitarne kritike socijalizma postoji ne samo niz manje ili vie znaajnih razlika, nego i otra naelna suprotnost. Bilo bi pogreno ovu suprotnost svoditi na idejnopolitiku sukobljenost, a previdjati temeljne pojmovne, teorijske i metodske razlike. U knjizi e biti pokazana jo uvek aktivna dubina ovih razlika. Neki


osnovni idejnopolitiki obrasci (antifaizam, antikomunizam, antitotalitarizam, anti-antikomunizam) aktivni su i u latentnom, tj. katkad i neshvaenom smislu, jer su se odvojili od izvornog idejnoistorijskog sklopa. Tako je npr. podtekst debate oko rata u Jugoslaviji 1990-ih u Nemakoj bilo pitanje nacionalnog identiteta nove ujedinjene drave, u Francuskoj je preko kritike realsocijalizma ruen autoritet KPF, anti-antikomunizam nekih liberalnih struja u SR Nemakoj vaan je sastojak njihove kritike savremenog desnog ekstremizma, teorijski sporovi oko holokaust industrije kriju dublje napetosti oko ne malog obeteenjenja Nemake i vajcarske Jevrejima i sl. Dakle, teorijska kritika nuno je upuena na diferenciranu ideoloko-kritiku analizu jer se ispod slinih usmerenja kriju razliiti interesi. Sukobljenost gledita u raspravama donekle redukuje sloenost i haotinost savremenog idejnog stanja jer nuno polarizuje struje i otkriva njihovu katkad skrivenu srodnost ili napetost.

Zato su u sreditu ove knjige rasprave. Stupanj i kultura neslaganja najjasnije pokazuju arolikost idejnog spektra: kada se argumenti izotravaju ili dovode do apsurda potpunije se ispoljavaju perspektive razliitih strana koje bi bez sukoba katkad ostale nedomiljene. Nakon nestanka hladnog rata idejnopolitiki sklop postao je sloeniji jer nije vie ideoloki bipolaran poto su u igri mnogi ranije potisnuti interesi: dravni, nacionalni, regionalni. Naunopolitike rasprave tekle su u sredstvima masovnog optenja, a svaka strana bila je zainteresovana za irenje vlastitih nazora, to je olakalo pristup gradji preko Interneta. Prouavane rasprave nisu vodjene samo u nanim asopisima nego dobrim delom u nedeljnoj i dnevnoj tampi. Pored naunika uestvovali su i novinari. To je svakako pokazatelj demokratizacije i odbacivanja krutog akademizma. Medutim, neretko su pri tome sloeni istorijski procesi, zbog preglednosti i iskljuivosti tumaenja, sabijani u monokauzalna tumaenja, a ton debatama su vie nametali zakoni medijske javnosti, nego traganje za diferenciranom istinom. U ovako skraenom ideoloko-kritikom pristupu gnoseoloki zadaci bili su podredjeni traganju za politikom ulogom objanjenja. Objanjenja iznoena u medijskim raspravama, po prirodi stvari, optereena su skandalizacijom, trivijalizacijom i banalizacijom.

Uprkos tome, sloenost analizi ovih sadraja nametala je okolnost da se ni medijske rasprave ne mogu celovitije pratiti bez razumevanja idejnih tradicija konkretnih zemalja koje su duboko ukorenjene u njihovom istorijatu i razliitom gledanju na perspektivu ujedinjenja Evrope. Trebalo je uvek imati na umu krupne razlike izmedju antifaistike i antitotalitarne tradicije u Nemakoj, Francuskoj i SAD. Premda je nestanak hladnog rata oslabio ove idejne strukture na Zapadu, ipak ih nije doveo do raspada kao to je bio sluaj sa uruavanjem leviarske tradicije u eruptivnoj konverziji intelektualaca u bivem evropskom socijalizmu. Konverzija je, dodue, zahvatila i Zapad, ali u drugaijem vidu od istonoevropskog. U Francuskoj su najglasniji antitotalitarni intelektulaci upravo bivi maoisti, a renegatsvo i konverzija konstitutivni su segment kulture francuskih intelektualaca koja namee ton savremenim raspravama. U Nemakoj je leviarski politiko-intelektualni blok homogeniji i postojaniji, pa je izdrao idejni udar nakon sloma realsocijalizma. Na Balkanu su gradjanski rat i nacionalizam doveli konverziju do

8 Todor Kulji

ekstrema. Ovde je prerada komunistike prolosti u vlastitim biografijama najvie uticala na misao o drutvu i politiko samopoimanje novih antitotalitarnih intelektualaca. Stari misaoni obrasci naputani su, a novi nekritiki prihvatani iz razliitih razloga. U treem delu knjige skrenuta je panja na razliitu postojanost angamana stvaralake inteligencije u Jugoslaviji i obrasce pravdanja konverzije. Cilj je bio da se drutvena odredjenost misli o politici pokae ukazivanjem na interesnu osnovu prerade linog iskustva kod stvaralake drutvenonaune inteligencije. To se pouzdanije moe pokazati na uporednom nego na monografskom planu.

Osim pomenutog osvrta na konkretne rasprave, ovo istraivanje ima i nekoliko optih ciljeva: predstaviti kljune sadraje nove epohalne svesti onako kako se iskazuju u novom vidjenju prolosti, razdvojiti ideoloke od naunih i sredinje od prateih sadraja u nepreglednoj "graji" i rastumaiti glavne iskljuivosti novom interesnom polarizacijom. Klasini ideoloko-kritiki pristup sociologije saznanja nastao u preglednom hladnoratovskom bipolarnom svetu trebalo je modifikovati, dopunjavati i prilagodjavati "novoj nepreglednosti" kraja XX veka. Objanjenje izmenjene drutvene stvarnosti trailo je nove odgovarajue naune teorijske i metodske postupke. U spletu novih teorija i metoda trebalo je odabrati one koji su najprimereniji zadatku istraivanja. Trebalo je razdvojiti ideoloke od naunih sadraja na temelju kriterija promiljenog prosvetiteljskog racionalistikog nasledja izbegavajui naglu konverziju i tvrdokorni dogmatizam. Drugim reima trebalo je izbei iskljuivost bilo kog pristupa, ali i eklektiki relativizam koji bi istraivanje liio profila. Zato je valjalo odabrati najinkluzivniji pristup, odnosno onaj koji dozvoljava dopunu i ugradnju metodskih naela iz drugih pristupa, a da ne predje u eklektiku. U ovom radu sociolokosaznajno nasledje marksizma nije odbaeno kao smetnja tom sloenom zadatku ve naprotiv kao korisna osnova za integraciju ostalih metodskih i teorijskih postavki. Interesna pozadina poslehladnoratovskih idejnih sukobljavanja i razliiti stupnji ideolokog iskrivljavanja naune i druge svesti mogu se objanjavati samo razudjenom milju koja u svom okviru raspolae sredstvima za ispitivanje te veze, a koja je i otvorena za ukljuivanje raznovrsnih sadraja drugih pristupa.

Osnovna vizija novog epohalnog stanja i kljuni elementi pristupa izneti su u prvom delu knjige. Najvie prostora (drugi deo knjige) posveeno je medjunarodnim debatama s kraja "veka ideologija" jer su u njima ponajvie izdiferencirana razliita gledita. Na njihovom sadraju pokazano je izmenjeno vidjenje istorije u svetu. Naime, nije nepoznato da se stavovi dogmatizuju do iskljuivosti najee u sueljavanju sa drugaijim miljenjem. Nekada bi bez polemika konformisti ostali manje rigidni, a neka gledita nedoreena. Ve samo isticanje prioritetnih sadraja iz pomenutih rasprava moe donekle olakati razumevanje istraivakog pristupa ovoga rada. Nije teko uoiti da je pristup ovog istraivanja gradjen pod pretenim uticajem predstavnika drutvene (a ne dogadjajne niti politike) istorije: E. Hobsbauma, M. Levina, I. Volerstina, J. Koke, itd. Manje ili vie posredno pristup je povezan sa opredeljenjem. Verovatno je u treem delu knjige o Jugoslaviji opredeljenje pisca najvidljivije u kritikom odnosu prema masovnoj


konverziji intelektualaca. Kod prikaza sukobljenosti dananjeg razliitog srpskog i hrvatskog istorijskog seanja, uticaj prisutne perspektive rtve kod obeju strana u saznajnosociolokom pogledu uoen je kao glavni podstrek iskrivljene vizije, jer je ostavio malo prostora za istraivanje senki istorije vlastite nacije. Drugim reima, kritika raznovrsnih pristrasnosti koje izviru iz velianja vlastite nacije ovde se shvata kao nuni uslov objektivnog poimanja sloenog procesa prevladavanja prolosti krajem XX veka. Kao ne manje vana komponenta za stvaranje vieslojnog i dijalektikog kriterija u oceni istorijske funkcionalnosti reima i ideologija istaknuta je kritika jednostrane demonizacije socijalizma.

Govorei modernijim argonom predmet ove knjige je promena identiteta koji su sadrani u viziji prolosti nakon sloma evropskog socijalizma. Kritiki osvrt na ovo sloeno stanje, koje je jo u previranju, ne pretenduje na apsolutnu nepristrasnost slobodnolebdeeg intelektualca niti je relativistiki skeptian. Pristup je opredeljen. Opredeljenje pisca su u teorijskom pogledu oblikovala dosadanja vlastita sociolokoistorijska istraivanja, a u idejnopolitikom pogledu vreme u kom je sazrevalo. Bilo je to doba podela sveta izmedju kapitalizma i socijalizma s jedne i faizma i antifaizma s druge strane. Moe se uiniti da na stranicama ove knjige moralizam pomenute druge podele nije prevladan. Taj utisak nije prividan. Antifaizam, a ne antitotalitarizam, ovde je shvaen kao teorijski postulat i moralnopolitika vertikala XX veka. Faizam je esktremni nacionalizam, a dosledno rastumaeni antifaizam najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalistike uskogrudosti. Dok etnokratski liberalizam i "demokratski nacionalizam" poivaju na kritici rastegljivog totalitarizma, internacionalistika vizija drutva lienog antagonistikih imovinskih razlika uoava faizam i njegovu etnokratsku osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski osmiljeni antifaizam pretpostavlja kritiku drutvenoekonomskih izvora nacionalizma, dok antitotalitarizam ovu kritiku zamagljava i preusmerava. Zato treba "militantnim prosveivanjem" spreavati zaborav faizma, odnosno razvijati strategije protiv razaranja seanja na sistem zla (Adorno).

Premda je ova knjiga pisana na razmedji vekova i nakon jasnog kraja jedne epohe, verovatno je prepoznatljivo opredeljenje pisca, formirano u tradiciji antifaizma XX veka. Sa stanovita istraivake distance, re je o perspektivi pisca umeanog u istoriju XX veka bar u meri u kojoj je to bio neposredni akademski posmatra optereen predubedjenjima idejnog i vrednosnog opredeljenja kojeg se nije mogao lako liiti. Uprkos samokritikom trudu, ak ni svest o snazi predubedjenja nije imuna od pristrasnosti koje ono krije. Ovaj rizik prisutan je kod svake analize tekuih idejnih sukoba. Ipak, sa stanovita nune redukcije sloenosti, bez minimuma opredeljenja ne bi se mogao uneti red u nepregledni haos oseajnih debata oko socijalizma i faizma krajem XX veka koje su zgusnuti izraz dubokih idejnih tradicija minulog stolea, ali i raznovrsnih grupnih interesa savremenog doba.

U Zrenjaninu, septembra 2001.

10 Todor Kulji

I DEO

PROMENA EPOHALNE SVESTI KRAJEM XX VEKA

1. Istorija, seanje, identitet, ideologija Krajem XX veka duboko se izmenilo gledanje drava, etnikih i socijalnih grupa

na vlastitu prolost. Nestanak hladnog rata snano je ubrzao ovaj proces. Promene su razliite: odbacuju se ranije slubene verzije istorije, rehabilituju se preutane strane istorije, oivljava kult "korena", menja se kultura seanja, prevladavanje prolosti iznova se pravno regulie itd. Francuski istoriar P. Nora smatra da je dolo do "ubrzavanja istorije", jer kontinuirane i trajne pojave vie to nisu, ve su na delu promene koje teku sve bre. To je snano uticalo na seanje. Idejni preokret razbio je jedinstvo istorijskog vremena, tj. vezu koja je spajala sadanjost sa prolou i budunou. Ovo jedinstvo poivalo je na ubedjenju da drutvo, nacija ili grupa stvaraju budunost tako to odredjuju ta treba zadrati iz prolosti to bi dalo smisao sadanjosti. To je bio ujedinjujui elemenat. Dananja neizvesnost oko budunosti takodje namee sadanjici odredjenu vrstu obaveze da se sea. Trijumfalistiki je obznanjen slom istorije koja nam je bila bliska, a koja je optereivala sadanjicu sa imperativom "obaveznog seanja". Ubrzavanje promena izazvalo je dramatino pomeranje celokupne prolosti na distancu, kao da smo od nje odseeni, stvarajui utisak "sveta koji smo izgubili". Sadanjost je postala sumnjiva zbog naglo iskonstruisane vlastite istorijske svesti, koja poiva na novim seanjima. Pored ubrzanja na delu je i "demokratizacija istorije" (Nora 1999). Krupne idejne promene pokrenute su sloenim tektonskim drutvenopolitikim i ideolokim preokretima krajem XX veka. Ova knjiga bavi se samo delom idejnih promena koje se tiu izmenjenog vidjenja istorije.

Vana poluga "ubrzanja i demokratizacije istorije" je savremena politika sa prolou koja se koleba izmedju hladnog i vrueg seanja. Ideologiji je uvek korisnije ovo drugo jer uspenije mobilie oseanja. Izgleda da su ovo imali na umu istoriari A. Bezankon (Besancon) i . Majer (Maier), kada su sa aljenjem konstatovali, da je seanje na nacizam vrelo, zbog prisustva brojnih fotografija zloina, a uspomene na komunizam hladne upravo zbog odsustva fotografskog materijala o gulagu. Nestanak stabilnih hladnoratovskih podela podstakao je svuda na Zapadu "konjukturu seanja i pamenja". "Ekonomiju novog pamenja" karakterie ubrzano jaanje politike, turistike i komercijalne upotrebe prolosti. Politika podjednako uspeno koristi sjaj i bedu istorije. Struni istoriari gube monopol nad tumaenjem prolosti, jer uvek kada se pamenje

12 Todor Kulji

koristi za "pozivanje na vlastita prava" pretee uticaj ljubitelja istorije. U drutvenointegrativnoj misli rad na seanju katkad se naziva dunou seanja. Zbog oseanja koja budi prolost, prosveena politika sa prolou zalae se za "dehisterizaciju seanja", tj. ne toliko za izmirenje koliko za miroljubivu koegzistenciju neusaglaenih gledanja. Re je o svetovnom i istovremeno religijskom momentu u dananjem predavanju istoriji koji se na paradoksalan nain dopunjavaju i iskljuuju. U ovoj knjizi prikaz odnosa kulture seanja i politike odnosi se na poslehladnoratovske svetovne institucionalizovane forme seanja u Evropi. To nije samo spomenika kultura, ve i oblici ideologizovane istoriografije. Politizacija javnog istorijskog seanja svedoi o povezanosti tumaenja prolosti, poimanja sadanjice i vizije budunosti.

Osnovni pojam "prevladavanje prolosti" odavno se odvojio od svog izvornog znaenja. Od oznake za obeleavanje moralnog odnosa prema nacistikoj prolosti u SR Nemakoj, postao je iroki rodni pojam, koji je danas stekao vrsto mesto u politikim i naunim analizama odnosa prema prolosti nakon nestanka hladnog rata u mnogim zemljama, a naroito tamo gde je istorija postala sredinji deo nacionalnog identiteta. Ve sam pojam "prevladavanje prolosti" sugerira da prolost nije prola. Re je o odbacivanju celokupne prolosti ili njenog dela, ali i o odgovornosti za prolo. U uem smislu isti pojam se koristi za oznaku idejnog prelaza iz socijalizma u kapitalizam. Politika sa istorijom (Geschichtspolitik) je dodatna kategorija analize koja istrauje" sporove oko istorije kao politike injenice, i u vezi s tim posebnu panju obraa na interese politikih aktera". Dakle, politika sa istorijom uvek je prisutna u pluralistikom drutvu, jer politike elite na razliit istorijski nain utemeljuju vlastiti identitet.

Prevladavanje prolosti, promena identiteta i prerada istorije sindromski su povezane teme koje obeleavaju zaokret u misli o drutvu nakon sloma evropskog socijalizma. Nije re samo o promeni drutvenoekonomskog sistema niti o uruavanju ideologije ili epohalne svesti nego i o promeni vidjenja sutine vlastitog bia kod irokih drutvenih grupa. Moda bi se ovaj krupni istorijski proces krajem XX veka i mogao nazvati revolucijom, da nije podstakao povratak nizu prevazidjenih iracionalnih identiteta, a zatim neizvesnost, haos i neprogresivne drutvene sukobe. Slom evropskog socijalizma izazvao je haos u medjunarodnim odnosima, koji su gotovo pola stolea bili stabilni, a jo vie u misli o drutvu koja je bila vezana za ovu podelu. Uruavanje jedne epohalne svesti razotkrilo je unutranju nesigurnost slike prolosti i svega to je na njoj poivalo, od linog identiteta do partijskih ideologija. U ovoj knjizi bie praena samo jedna strana idejne krize krajem XX veka i to pre svega u Evropi, iako svet ve dugo nije evrocentrian.

Da bi se osmislile promene treba izmeniti i videnje prolosti. Istorija je predmet istoriografije, a ova potonja, zbog nune drutvenointegrativne funkcije, manje ili vie je politizovana disciplina. Istorija jeste ono to se zbilo. Ali, jeste i ono to je trebalo da se desi. Istorija je vidjenje dogadjanja kako istoriara tako i njihovih itaoca. Ona je i ogledalo budunosti. Istorija stvara samopotovanje, uvruje identitet i potrebna je svakom narodu da se homogenizuje i ostavi utisak na druge. Zato istorija obnavlja legende i mitove. to su krupniji drutveni preokreti, to je akutnija drutvenointegrativna uloga


istoriografije. to je akutnija ugroenost nacije ili drave, to je jednostraniji i selektivniji odbir prolosti, i manji su izgledi da se celovitije ukljue zbivanja i procesi koji bi doveli u nedoumicu pozitivnu sliku prolosti ili podstakli sumnju u ispravnost identiteta koji poiva na prolosti. Zato i nema razvijene drutvenointegrativne misli bez istorijskog utemeljenja. Istoriografija najpre prikazuje postojei reim kao istinski nastavak najdubljih istinskih nacionalnih i socijalnih tenji, a zatim, to je ne manje vano, osigurava identitet odgovarajui na pitanje od kuda smo doli i kuda idemo. to je eksplozivniji idejni vakuum nakon uruavanja kljunih drutvenointegrativnih vrednosti prethodnog reima, to raste potreba za prevrednovanjem istorije i utemeljenjem novih vrednosti u prolosti. Na krupnim prekretnicama istorija je i neophodan mehanizam redukcije sloenosti i putokaz u haosu nepredvidljivih i nerazumljivih deavanja. Ovu redukcionistiko-saznajnu ulogu treba razdvajati od ideoloke, tj. od nastojanja da se novom vizijom istorije interesi vladajue grupe prikau kao opti interesi. Odmah treba rei da nije svaka grana istoriografije podjednako podlona ideologizaciji. Bavljenje uim segmentima prolosti, tzv. specijalnim istorijama prua pouzdanije znanje nego to to ini opta nacionalna istorija koja je vie zaokupljena identitetom. Nakon svake revolucije ponovo se pie istorija, uvek u ime objektivnosti. Istoriar Kalisten, koji je pratio Aleksandra Velikog u osvajanjima, rekao je da Aleksandar nije postao uven zbog svojih dela, ve zato to je Kalisten o njima pisao. Bez istorijskog utemeljenja svaka politika bi se svela na prozirni karijerizam vladajuih. Kao to je istoriografija selektivna pria o prolosti, tako je i utopija selektivna vizija budunosti. Svakoj revoluciji potrebna je vlastita istorija, ali i utopija kao selektivna vizija budunosti. Seanje je selektivno vidjenje prolosti. Za istoriju se pretpostavlja da stvara znanje, dok seanje uliva znaaj (identitet). Svaka istorija koja pretenduje na naunost kritina je prema seanjima koja shvata kao lina vidjenja. Istorija je bila oblast kolektivnog, a seanje pojedinanog, istorija je bila jedna, a seanja uvek ima vie. Identitet je od pojedinanog postao kolektivni, od subjektivnog objektivni. Identitet je kao i seanje obaveza (Nora 1999). Predodredjen sam da postanem ono to jesam. Isticanje identiteta moe imati pozitivnu i oslobodilaku snagu, ali postoji i tiranija seanja naroito kada jaa njena etnika dimenzija.

Ljude nita toliko ne razdvaja kao identitet, pa stvaranje novih identiteta slui homogenizovanju irih grupa na istorijskim prekretnicama. Kolektivni identitet je osnova samopotovanja, ali i okvir zatite interesa. Ranije klasna, a danas preteno nacionalna svest, poimana je kao pogodan okvir zatite interesa. Obnova nacionalnog identiteta naroito je dramatina kod poslesocijalistikih reima. U ovoj obnovi ak i samo priseanje na univerzalne ideologije nuno izaziva reakcionarne odgovore u obliku demonizacije internacionalizma kao mondijalizma, a ranijeg nadnacionalnog socijalistikog identiteta kao totalitarnog. Identitet uspostavlja veze, ali je i naelo izdvajanja. U etniki izmeanim sredinama separacija vodi ienju prostora. Naroito je "duboka Evropa" sanduk napetih i promenljivih identiteta (Boyadijev). Najstariji kontinent dubok je, jer sadri niz identiteta koji se preklapaju kod razliitih naroda. Formiranje identiteta je dinamian, ali i manipulativan proces. Nezamisliv je bez oslonca na prolost.

14 Todor Kulji

Identitet je povezan sa seanjem na poreklo. Ukoliko je seanje povezano sa grupom, oblau, nacijom ili nekom irom strukturom, nuno je politiko. Politiarima je vrlo vaan smisleni kontekst sadanjosti, ali i prolosti, tj. relativno koherentno povezivanje prolosti i sadanjice. U svakoj celovitijoj ideologiji prisutan je odgovor na pitanje kako sadanjost nastaje iz prolosti, koje su pokretake snage, a koje smetnje, ko su rtve, a ko delati. to se slika odgovorne prolosti smislenije povezuje sa tekoama sadanjice i to se snanije podudara sa nadama ireg kruga ugroenih, to istoriografija postaje vanija u svaranju saglasnosti. Seanje na prolost treba da stvori oseaj kontinuiteta i da bude pokreta razvoja. Sadanjost je smetena na kraju kolektivnog puta kao smisleno, nuno i nezamenljivo stanje. Idejni pokreta promena jeste poimanje sadanjosti kao neadekvatnog izraza herojske mitoloke prolosti. Cilj je obnova ideala koji su izgubljeni u nesavrenoj sadanjici. Dakle organizovano seanje je stalno ponovno tumaenje sadanjosti u terminima prolosti da bi se odluilo o budunosti. Na Balkanu je Evropa najdublja (Kluitenberg 1999), pa su i sukobi oko identiteta i seanja najdramatiniji: sporovi oko istorije, teritorije, jezikog i verskog identiteta imaju tradicionalno nasilan karakter i povezani su sa najkonfliktnijim poglavljima istorije Evrope. U epohi globalizacije ovi sukobi jo su akutniji.

Rairenost pojma identitet u strunim raspravama smanjila je njegovu pojmovnu jasnou i izraajnu otrinu. Identitet iskazuje najvie rodni, dravni i nacionalni sadraj. U raspravama oko identiteta nema mestu pojmu klasa. Obino se zaboravlja da identitet nije monolitni nepromenljivi entitet nego preteno ideoloka tvorevina. Identitet je "plastina re" (U. Porksen), ekspanzivno se iri u razne discipline, a zaudjujue je sadrinski siromana. Jezik identiteta je sadrinski prazan, pa se otuda nairoko koristi jer je u stanju da prikriva realne sadraje. Identitet i nacionalni identitet su kljune rei argona nove epohalne svesti. Pojam kapitalizam krajem XX veka lien ozbiljne realne suprotnosti kao da gubi smisao: gotovo da je iezlo seanje na poniene i ugnjetene koji su se bunili protiv eksploatacije. Novo drutvo nema konzistentnu ideologiju. Klasina kritika ideologije danas se suoava sa tekoama, da pored racionalne rekonstrukcije ideologije kao "nuno lane svesti", razume i iracionalne uzroke formiranja ideologije. Nacija, a ne klasa, sve vie daje sloenom promenljivom odnosu jedinke i drutva konkretno zvuno ime, kojim svaki lan drutva postaje ispravni pripadnik nadindividualne celine. Nacija unosi red u drutvenu stvarnost. Realni raspad starih klasnih struktura stvara difuzni strah od drutvene izolacije. Preokret 1989/90. nuno je otvorio pitanje prevrednovanja rtvi i delata u istoriji kratkog XX veka. Nakon nestanka hladnog rata pitanje "Ko smo mi"? preplie se sa pitanjem krivice, a novi identitet sa novim rtvama. Oba pitanja povezana su sa poreklom. U argonu jedinstva to se naziva "nacionalni identitet" (Claussen 2000). Karijera rei identitet je kao i rei "etnicitet" i "holokaust" poela u drugoj polovini 1970-ih. U SAD od 1960-ih poinje obnova traganja za korenima kod akademskih srednjih slojeva kao reakcija na propale drutvene promene iza kojih stoji ifra "1968". to se drutvo manje shvata kategorijama klasne analize, to se ono vie pretvara u svet konkurentskih srednjih slojeva, ija se samosvest o vlastitoj posebnosti oslanja na poreklo. Poreklo


postaje sadrinska kategorija u argonu novog nacionalnog jedinstva. Neodredjeni izrazi poput identiteta sa uvrenjem novog argona epohalne svesti stiu autoritet. Iz najpre teko razumljive rei nastaju u praksi optenja ifre, ije korienje pokazuje pripadnost. To je novi argon jedinstva (Claussen) opteprihvaen od kraja XX veka. Bilo bi pogreno misliti da je ovaj argon potpuno iracionalan. Uprkos svemu, ne treba zaboraviti da je opaanje razliitog ekonomskog interesa vana osnova prihvatanja odredjenog oblika kolektivnog identiteta. Ali, ovu spontanost izbora naruava kod drutava u krizi manipulacija vladajuih snaga, a u ratu presija nacionalistikog patriotizma. Kod tzv. drutava u tranziciji nesigurni su ekonomski interesi u budunosti, pa je veza izmedju ekonomske ugroenosti i tipa identiteta kolebljiva. Osim toga, identitet politikih elita i identitet biraa nije isti. Kod pomenutih reima vana osnova identiteta je podela na levicu i desnicu. Levica asocira na vezu sa ranijim socijalistikim reimom, dok desnica znai vezu sa ranijom opozicijom

Uzimajui u obzir izneta upozorenja, u ovoj knjizi prilazi se identitetu kao preteno interesno uslovljenoj i ideoloki uoblienoj, a ne kao vanvremenoj imanentnoj vrednosti. U tehnikom smislu identitet ine "vrednosti, kategorije, simboli, oznake i pogledi na svet koje ljudi stvaraju da bi osmislili svoje mesto u svetu", i odgovorili na pitanje "Ko sam ja/smo mi" preko linog i grupnog identiteta (Breslauer 1996). Ljudi nisu rodjeni sa sveu o identitetu ve ga stiu socijalizacijom. U sadrinskom pogledu identiteti mogu biti rodni, nacionalni, regionalni, rasni, etniki i jeziki, verski, klasni, profesionalni, ideoloko-politiki, politiko-organizacioni, generacijski i sl. Danas prevladavaju etniki, verski i rodni, a potisnut je klasni identitet. Kolektivni identiteti su okviri sa kojima se pojedinci poistoveuju u osnovi radi zatite interesa. Na ovaj motiv nadovezuje se tradicionalna i afektivna vezanost. Pojedinac i grupa mogu posedovati i vie neprotivrenih identiteta. Identitet se moe menjati u celini (naputati jedan, a prihvatati drugi manje ili vie opreni) ili se samo menjati prioritet izmedju vie identiteta. Sa izmenom epohalne svesti na delu su obe vrste promena. Izraavanje identiteta uvek je drutvenopolitiki uslovljeno: moe porasti svest o identitetu, ovaj se moe redefinisati, a moe se priznati i konflikt medju identitetima. Javne organizacije mogu buditi ili spreavati nastajanje svesti o novom identitetu ili o konfliktima izmedju vie identiteta. Kod drutava u razvoju odredjena evolucija identiteta je normalna. Pojedinac ne mora biti svestan spoljanjeg pritiska kod promene identiteta, pa ak ne mora biti svestan ni da je izmenio identitet. Pojava mnotva razliitih seanja kod razliitih grupa svedoi o njihovoj potragi za identitetom. Eksploziju seanja manjina pokrenula su tri talasa dekolonizacije: globalna dekolonizacija kolonijalno zavisnih drutava, zatim dekolonizacija socijalnih, verskih polnih i manjinskih grupa na Zapadu, koje afirmiu vlastito seanje zbog tenje za priznanjem, i najposle slom totalitarnih reima XX veka, tj. ideoloka dekolonizacija i pojava naroda sa dugom tradicijom seanja (Rusija, Balkan, Afrika) (Nora 1999). Sa raspadom evropskog socijalizma dolo je do snane krize identiteta, jer je integracija socijalizma odve poivala na nekoliko kljunih drutvenointegrativnih vrednosti koji su diktirale ili potiskivale ostale: klasna pripadnost je dugo potiskivala nacionalnu i versku. U

16 Todor Kulji

periodu ubrzane socijalistike modernizacije i poveane drutvene pokretljivosti bili su funkcionalni nadnacionalni i netradicionalni internacionalistiki identiteti. Ove vrednosti noene su imperativima leviarske epohalne svesti, nametane na preteno autoritaran nain, ali i spontano prihvatane. to je drutvo postajalo sloenije, iziskivalo je vie identiteta, tj. obrazaca samopoimanja i zatite vlastititih interesa. Regulacija beskonfliktnog sapostojanje grupa sa razliitim identitetom sloen je postupak, a u poslesocijalistikim vienacionalnim sredinama jo uvek je optereena stereotipima i politikom kulturom koji jaaju iracionalna sukobljavanja.

Iz reenog je vidljivo da se ovde identitet ne shvata u duhu postmoderne, tj. poricanja uzronosti i pokuaja spasavanja posebnog. Isticanje identiteta kod postmoderne zamagljava unutranje drutvenoekonomske protivrenosti sistema i olakava projektovanje mrnje na drugog koji raspolae slabijim identitetom. Ovaj postupak olakava legalizaciju nacionalizma. Izmena epohalne svesti nosila je izmenu i jezikog izraavanja. Javnost permanentno rui tabue, a novo se probija skandalizacijom (Claussen 2000). Nastaju novi frontovi koji staru borbu izmedju levice i desnice, zamenjuju novom izmedju patriota i mondijalista ili jo gipkijim verzijama pro i contra. Suoeni su novi krivci i nove rtve, a nacionalni identitet ih razdvaja. Javnost rasprava izobliava drutvenu stvarnost u prividnu borbu promenljivih miljenja. Na sliku sadanjosti sve vie utie vidjenje prolosti. Umesto da se krivci (u sluaju faizma) javno osudjuju, stupa se na legitimacijski teren krivaca i trai im se utemeljenje u prolosti. U novom argonu jedinstva, u kom su svest i oseanja stopljeni u fiktivni kolektivni identitet, pojedincu je oduzeta ansa da stvori vlastitu svest. Pojedinac se bez ostatka podvodi pod kolektiv porekla. Svakodnevni etnocentrizam potrvrdjuje se raspravom o identitetu. Sa prodorom liberalne epohalne svesti normalizovana je drutvenoekonomska nejednakost, a time i napetost izmedju identiteta. Nacionalna solidarnost istisla je klasnu, relativizam zamenio ideju napretka, a ideju pravde potiskuje konkurencija. U ovom radu ne deli se skepsa postmoderne, tj. miljenje da se ispod haotine povrine zbivanja ne mogu uoiti strukture obuhvatljive pojmovima. Jo manje se fragmentarno i razliito poima kao istinski nosilac znaenja, pa se zato ne odustaje od prioriteta objanjenja nad razumevanjem. Dakle, svako istraivanje identiteta ne pretpostavlja usredsredjivanje na diskontinuitet niti porie uzronoposledine veze. Poslesocijalistika realnost nije liena struktura i ne ine je samo pojedinci koji tragaju za smislom i identitetom. Struktura je kapitalistika, a nova liberalna i konzervativna misao o drutvu pravda zaokret ka kapitalizmu. Drugim reima, pojam identiteta ne moe zameniti pojam klase, ali moe jasnije naznaiti vrednosnu i socijalnopsiholoku stranu izmenjene epohalne svesti, naroito tamo gde je klasnu polarizaciju potisnula nacionalna.

Po sebi se razume da su stvaranje, nametanje i hijerarhizacija identiteta tesno povezani sa ideologijom. Identitet jeste proces stvaranja smisla na osnovi kulturnih svojstava, koja se istiu nad drugim izvorima smisla. Dakle, konstrukcija kolektivnog identiteta nije interesno neutralna. Simboliki sadraj identiteta odredjuje subjekt koji ga konstruiie i cilj zbog ega se konstruie. M. Kastels (Castells) govori o "identitetu koji


slui legitimisanju reima", a koji uvode vladajue grupe radi uvrsenja moi. Na slian nain je i M. Veber ukazivao na politiki karakter nacije, kada je pisao o moi na temelju prestia. Kod poslesocijalistikog nacionalizma najjasnije se podudaraju ideologija i identitet, jer nacija zadovoljava potrebu za "okvirnim znaajem", apstraktna je, ali i dovoljno konkretna ponuda okvira za zadovoljavanje svog interesa. Mitovima i simbolima kultivira se svest o zajednikoj prolosti pa se na nazadan nain prevazilazi depersonalizacija. U isto vreme grupa sa drugaijim nacionalnim identitetom lako se prepoznaje kao glavna smetnja vlastitim interesima. Odavno je uoeno da tek konstrukcija drugoga ini iskustvenim vlastiti identitet i da se politiko ne da zamisliti bez javnog neprijatelja. Zato je i pitanje identiteta uvek pitanje politike sa identitetima, tj. nametanja vrednosti od strane monih grupa. Identitet kao samopoimanje okvira vlastite pripadnosti naroito je u krizi ugroen, pa je, kao i ideologija, nezamisliv bez drugog, koji se shvata u manje ili vie antagonistikom duhu. Drugog treba potisnuti, iseliti ili unititi. Vladajui krugovi nameu (re) konstrukciju nacionalnog identiteta, sredstva masovnog optenja oblikuju politiku kulturu u pravcu pravdanja jedinstva, a sugeriranje unutranjeg neprijatelja slui kao kontrastna pozadina definisanja politikog kolektiva i vlastitih pogleda. Prioritet klasnog je dugo zbliavao nacije, sve dok normalizacija liberalizma nije restaurisala nacionalnu solidarnost.

Naputanje prioritetnog klasnog identiteta krajem XX veka unelo je u misao o drutvu niz novih pojmova i termina. Oni ne svedoe samo o pomeranju teita u kritici ideologije, nego i ignorisanju kritike ideologije kao osnovne kategorije sociologije saznanja koja je bila u sreditu minule epohalne svesti. Neutralizacija klasinog ideolokokritikog pristupa vidljiva je u tome to se sve manje govori o ideologiji, a sve vie o strategijama seanja razliitih aktera, kulturi seanja, evoluciji politikih mitova, stereotipa i sl. Neto je odredjeniji pojam "istorijska politika" (Geschichtspolitik) koji koristi E. Volfrum (Wolfrum). To je proces formiranja kolektivnog seanja, tj. socijalna konstrukcija slika prolosti i politika konkurencija njihovih razliitih verzija. Umesto kritike ideologije, koja istrauje nametanje lane svesti, cilj "istorijske politike" je uoavanje politikih procesa formiranja miljenja i uzajamno proimanje planske istorijske politike i njihovog prihvatanja od grupa i slojeva. U istoriografiju sve vie prodiru pojmovi "seanje" i "istorijska kultura". Seanje je potisnulo tradicionalne kategorije kao mo, interes i ideologija. Pri tome se retko povlai razlika izmedju istorije i seanja. Sve dok je istorija uvek bila monopol monih, seanje je bilo privilegija popularnih oblika protesta siromanih i potlaenih. Seanje je bilo istorija onih koji nisu imali pravo na istoriju. ak i kada istina nije bila na strani seanja, ono je stvaralo lojalnost. Seanje je oblik pravde (P. Nora). Sukob ideologizovanih istoriografija danas se relativizuje tvrdnjama da je na tritu "nova ekonomija" kulture seanja. Mehanizmi i uslovi u kojima staro preivljava kao i oblici u kojima nove generacije stvaraju viziju prolosti ine "novu ekonomiju" Clios (Wolfrum). Normalizacija kapitalizma podstakla je slabljenje klasnih odrednica i jaanje kulturnih.

Sa uruavanjem kljunih integrativnih vrednosti socijalizma u Evropi dolo je do ekplozivnog irenja potisnutih vrednosti to se ogleda u nagloj izmeni identiteta. A to je

18 Todor Kulji

kriza bila akutnija (gradjanski rat, osiromaenje), to je dramatiniji bio sukob izmedju starih i novih identiteta. Nisu bili sukobljeni samo interesi razliitih grupa nego i obrasci njihovog ostvarenja unutar istih grupa. Re je o konfliktnom zaokretu od glorifikacije starih vrednosti (identiteta, linosti i ustanova koje su ga simbolizovale) ka demonizaciji istih. Snane amplitude primale su karakter neobuzdane konverzije. Socijalizam je davao preimustvo svetovnim, klasnim i internacionalistikim vrednostima. Nakon njegovog sloma dolo je, naroito u vienacionalnim dravama, do sukoba izmedju starih, najee latentnih, i novih identiteta. Proces je stvarao konfuziju, dezorijentaciju, emotivne krize i strah. Prevladavan je iskljuivim davanjem prioriteta restaurativnom nacionalnom identitetu. Pravac promena odredjivala je vlast uz podrku inteligencije, kod koje takodje nisu izostali unutranji sukobi ove vrste. Pri tome, vano je istai da je politika identiteta povezana sa konkurentskom martirologijom. Oseajnost poistoveivanja sa kolektivnim entitetom izrazitija je to se ovaj vie shvati kao rtva. A moja nacija je nadmonija nad drugom, izmedju ostalog i stoga to je vie i due patila od drugih. Psiholozi smatraju da su mnogi etnonacionalni kolektivi, naroito na Balkanu, neuspeno obradili ranije traume, odnosno bili nesposobni da oale gubitke koji su izazvali traumu, tj. da se sa njima saive i na njih prilagode (Kecmanovi 2001). Dugotrajna zaokupljenost zajednice oseanjem rtve i ponienja jeste neprimerena obrada traume, koja utie na formiranje postojanih iskrivljenih obrazaca ponaanja i miljenja i u vidjenju prolosti. Ova zaokupljenost je, medjutim, vrlo unosna, jer u politikom pogledu pravda razliita obeanja za uspenom naknadom oteenih (oko ega se nadmeu politiki akteri), a u nauci o drutvu, stvarajui privid brige oko ugnjetenih, prua etiki smisao novom "radikalnom" angamanu. I nauka i politika koja je zaokupljena iskljuivo vlastitim nacionalnim rtvama, a ne i rtvama za koje je vlastita nacija odgovorna, pripremaju naknadu u obliku revanistikih obeanja, to stvara nove oblike medjunacionalnih sukobljavanja. Selektivna slika prolosti vana je osnova pravdanja ovih napora. Dodue, i izuzetna sloenost evropske istorije olakava njena raznorodna selektivna tumaenja. Globalni, dravni i nacionalni segmenti evropske prolosti zamreni su kao tektonski slojevi i kreu se i deluju brim ili laganijim ritmom. To se ne ispoljava samo u obnovi starih arita sukoba i stvaranju novih nego i u manje ili vie dramatinoj izmeni i preradi prolosti.

Danas Evropa, koja se ujedinjuje, stvara vlastitu istorijsku sliku iz zajednikih jezgara nacionalnih prolosti, a u krajnjoj liniji iz spleta zbivanja koji obuhvata Drugi svetski rat. Ovaj sklop zbivanja ima ulogu osnovnog dogadjaja. Neposustali znaaj svetskog rata za evropsko seanje manje je zagonetan nego to na prvi pogled izgleda. U krajnjoj liniji osnovni podstrek ujedinjenju Evrope je iskustvo kontinentalne katastrofe nacionalizma i rata. Planovi ujedinjenja Evrope nastali su odmah nakon sloma faizma. U okviru napora za trajno reavanje nemakog militarizma bilo je vie alternativa: unititi i izdvojiti Prusku kao izvor militarizma, deindustrijalizovati celu Nemaku i pretvoriti je u polje krompira, obnoviti multietniku Austro-Ugarsku i sl. Saveznici nisu prihvatili namere Francuza da se demontira potencijalni rival Nemaka. Sovjetima nije odgovaralo iezavanje nemako-francuske suprotnosti, a hladni rat izmenio je i erilove prvobitne


namere. Sa naglim irenjem socijalizma krajem 1940-ih porastao je znaaj snane Nemake kao oslonca gvozdene zavese. Ostalo je, dakle, drugo reenje: to vre vezati Nemaku za evropske strukture, da se sprei opasnost posebnog nemakog puta i francuskoj industriji elika obezbedi ivotno vaan rurski ugalj. U isto vreme SAD i Zapadna Evropa titili su SR Nemaku od socijalizma. Hladni rat je, dakle, stvorio Evropsku Uniju, ali je izvorna potreba oslabila 1989. Naime, nestanak sovjetske pretnje oslabio je jedinstvo Zapada koje je poivalo na zajednikom neprijatelju. Nosioci nove integracije sada su interesi multinacionalnog kapitala i globalizacija. Ipak skeptiniji istoriari kao T. Dad upozoravaju da nacionalna drava nije prevazidjena, da je ujedinjena Evropa iluzija, ili u najmanju ruku da je budunost Evrope u diktatu Nemake ili je nee biti.

Ove opasnosti su izgleda i drugi svesni, pa otuda u sreditu zapadnoevropskog istorijskog seanja ne slabi faizam kao trajno upozorenje, ali ne samo na neuporedivo istorijsko zlo. Naime, vie nije svetski rat u celini predmet selektivnog seanja i opomene, nego jedan njegov univerzalniji simbol. To je holokaust kao simbol neuporedivog zloina, ali i potencijalne nemake pretnje i hegemonije, koji se, uz to, opet moe rastegljivo koristiti za osudu svakog izabranog nasilja. Holokaust je postao viefunkcionalan. Neodredjeni simbol holokaust u misli o drutvu sputava razlikovanje analitike kategorije "genocida" i normativne kategorije "zla". Otud i njegova laka politizacija. Naravno da cilj seanja na faizam i holokaust nije samo irenje vizije antigenocidnog drutva, nego i nain obeteenja konkretnih rtava (Jevreja, ratnih zarobljenika i grupa koje su pogodjene savremenim nasiljem koje se naziva holokaustom). Iza razlika u seanju kriju se razliita gledanja na obeteenje rtava, pa debate nisu samo akademske. irenje Evropske Unije na Istok nosi sa sobom i kulturu seanja na faizam koja pretpostavlja odredjenu saglasnost u njegovom spreavanju. Seanja na faizam razliita su i zavise od iskustva pojedinih zemalja, ali i potreba vladajuih snaga da ideoloki iskoriste antifaizam. Posebno je pitanje kako je u kolektivnoj svesti sauvano iskustvo na stradanje uticalo na "odbir i negovanje traume", koja je opet nametala oblik njene prerade (prevladavanje, potiskivanje, revanizam)? Organizovanom negovanju traume i spreavanju konanog oaljivanja stradanja vlastite nacije daleko vie pogoduju mitovi od kritike istorije.

Prerada prolosti i izmena identiteta ovde se shvata kao proces izmene vrednosnog jezgra epohalne svesti koji tee u napetosti izmedju globalizacije i fragmentizacije. Osnovni podstrekai ovog protivrenog i ne uvek kontrolisanog procesa jesu, posredno ili neposredno izraeni, interesi najmonijih drutvenih grupa multinacionalnog kapitala. U sklopu nameravanih i nenameravanih posledica globalizacije oblikuje se nova svest o interesima uih ili irih drutvenih grupa i drava. Misao o drutvu, kao i uvek, razapeta je izmedju traganja za objektivnim saznanjem i osmiljavanjem ovih interesa, pa je u razliitoj meri ideoloki optereena. Treba napomenuti da se objanjenje tekue promene identiteta ne moe celovito izvesti klasinim ideolokokritikim pristupom koji je bio primereniji dobu u kom je klasna svest

20 Todor Kulji

bila izraenija. Kao to se strast ne moe do kraja svesti na interes, tako se ni identitet ne moe do kraja objasniti vezom sa ideologijom. Mnotvo sloenih posrednih neideolokih inilaca (od epohalnih do konkretnih kriznih) uslovili su zaokret od klasnog ka nacionalnom i od laikog ka verskom samopoimanju grupa i pojedinaca krajem XX veka. Nezadrivost globalizacije do te mere je podstakla sukobe sa iracionalnim posledicama fragmentizacije (konfesionalizam i nacionalizam), da jo uvek nije jasno da li u burnim procesima preteu napredni ili nazadni rezultati.

Literatura: Breslauer, George (1996): Identities in Transition; an Introduction, u Victoria E. Bonnell, ed, Identities in Transition After the Collapse of Communism, Center

for Slavic and East European Studies, Berkeley. Claussen, Detlef (2000): Jargon der Einheit ber die Kategorie der Ethnizitt, Forum fr Politik, konomie, Kultur. Dezember 2000 (18. Jg., Heft 12). Kluitenberg, Eric (1999): The Politics of Cultural Memoryfrom, http://www.t0.or.at/micz/threadder/messages/151.htm Nora, Pierre (1999): Memory and collective identity, www.celat.ulaval.co/franco/

CAPE2/nora.htm

2. Opti uslovi globalne prerade prolosti: "revolucija 1989", slom hladnog rata i globalizacija

Suoavanje sa prolou deo je ireg procesa idejnopolitikih promena koje se

obeleavaju irokim i vieslojnim pojmom "prevladavanje prolosti" (Vergangenheits-bewltigung, mastering the past). Ovaj neogermanizam uveo je H. Hajmpel (Heimpel) neposredno posle sloma faizma. Najpre je korien za obeleavanje politikog i pedagokog odnosa prema nacizmu, kasnije se moe sresti kod istraivanja kolaboracije sa faizmom u drugim evropskim zemljama, a od 1990-ih oznaava odnos prema socijalistikoj prolosti. Prevladavanje prolosti ima pravnu (kanjavanje ili amnestiranje), pedagoko-moralnu (osuda bespravlja, diskreditovanje minulih elita, izmena stavova stanovnitva) i politiku funkciju (vraanje poverenja u sudstvo i poredak i spreavanje povratka starih elita). Osim toga, kod ovog sloenog procesa treba sa stanovita sadraja promena razdvojiti: 1. institucionalnu; 2. idejnu (nove vrednosti i novi odnos prema seanju); 3. subjektivnu stranu. Sve tri komponente jesu pod posrednim ili neposrednim uticajem politike. Predmet ove knjige je idejna strana prevladavanja prolosti, koja se opet ne moe do kraja izolovati od ostalih. Premda je svaka istorija naizgled osobena i neuporediva, na kraju XX veka javlja se u prevladavanju prolosti niz tema i sadraja koji nisu samo lokalne prirode: otpor nacizmu i kolaboracija sa njim, izravnavanje starih rauna u ime pravde, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog uvrenja nacionalnog identiteta i izmirenja pocepanog drutva nakon sloma hladnog rata i socijalizma. To su, zapaa T. Dad, univerzalni problemi koji nenamerno i postupno ujednaavaju pisanje evropske istorije.

Nakon krupnih promena svaki novi reim nastoji da uvrsti legitimnost kritikom prolosti i razdvajanjem ranije vlasti od njenih pristalica: kanjavanje i stigmatizovanje odgovornih, rehabilitacija rtava, nacionalno pomirenje, amnestija i integracija. U sklopu optih drutvenointegrativnih aktivnosti, menjanje istorijskog seanja ima neobino vanu ulogu. Tako nova vlast obznanjuje nedela prethodne, da bi stekla javnu podrku za postupak protiv odgovornih i otklonila pretnju od solidarnosti unutar policije, vojske i uprave protiv nove vlasti. Slinu ulogu ima i amnestija koja uva jo neuvreni poredak od rasula, jer naglo kanjavanje moe provocirati restaurativni pu. Prevladavanje prolosti imalo je raznovrsne oblike: od likvidacije elnika starih elita medjunarodnim (Nirnberg, Hag) ili nacionalnim sudovima, preko redovnih krivinih procesa do optih amnestija (Urugvaj ili Argentina posle vojnih diktatura). U ehoslovakoj su 1990-ih doneti tzv. Lustracioni zakoni, kojima je bivim funkcionerima zabranjeno zaposedanje odredjenih slubi, a u SR Nemakoj posle 1989. usledila je sistematska istka dravnih slubi i poseban postupak protiv pripadnika Dravne bezbednosti DDR-a. Tipologija socijalnih i moralnih dimenzija prevladavanja prolosti nuna je za razumevanje konkretnih tokova u pojedinim dravama. Kod bivih socijalistikih reima berlinski politikolog Petra Bok (Bock) razlikuje: 1. kolonizatorski obrazac prevladavanja prolosti

22 Todor Kulji

(pripajanje DDR-a); 2. nacionalnooslobodilaki (Balkan, naroito Hrvatska); 3. evolutivni (ostale zemlje). Proces je bio najsporiji u Slovakoj i SR Jugoslaviji, u Hrvatskoj najvie proet nacionalizmom, najsistematiniji u SR Nemakoj, ponajvie antisovjetski i revanistiki u baltikim republikama, i sl. Poseban problem je prevladavanje prolosti u vajcarskoj i Austriji. Tu je saradnja sa nacizmom bila dugo potisnuta iz istorijske svesti. Kod pomenutih drava epohalni obrt 1989-90. ispoljavao se u procesima sa razliitim udelom krivine i moralne krivice. Razliit je bio otpor levice i razliita srazmera antitotalitarne i antifaistike svesti, to je procesu opet davalo karakteristinu ideoloku boju. Nije svuda bio isti ni odnos praktine i idejne strane prerade prolosti, negde su povezane a negde ne, to je zavisilo od politike vladajuih snaga, nagomilanog revanizma, rairenosti iskupljivakog nacionalizma koji je ublaavao grehe prolosti (u ratu na Balkanu naroito), brzine revizionistikog zaokreta stvaralake inteligencije, oblika otpora leviarske inteligencije i sl. Na globalnom planu prevladavanje prolosti vana je idejna strana globalizacije, tj. pokazatelj dugog tegobnog i protivrenog procesa preispitivanja nacionalne prolosti i stvaranja novog identiteta kao vane komponente razvoja. Nije re o akademskoj niti pasivnoj rekonstrukciji prolosti ve aktivnom stvaranju idejne osnove novog linog i grupnog identiteta. Ovaj proces ukorenjen je u psihologiji krize, mentalitetu i politikoj kulturi.

Nije teko uoiti da je sa nestankom hladnog rata u globalnom procesu prevladavanja prolosti stvoren prostor za idejni haos koji pojaava upadljiva relativizacija i instrumenalizacija istorije. SSSR se raspao pa je otpao glavni motiv i obrazac dosadanjeg pisanja istorije u dimenzijama podele kontinenta i napetosti ideologija. Globalnu napetost izmedju kapitalizma i socijalizma zamenio je niz manjih napetosti (nacionalnih, verskih, regionalnih). Novi sukobi traili su oslonac unovom pisanju istorije kao vanom idejnom faktoru novog pravca razvoja. Prevladavanje prolosti jeste u slubi pravdanja globalizacije, ali i otpora njoj. Dad je upozorio da je jedna od najveih poratnih i danas najsnanijih iluzija upravo ona da je Evropa zauvek napustila doba sukoba, genocida (slina iluzija je bila rairena i nakon oba svetska rata). Ovu iluziju treba opovrgnuti sistematskim prikazom razliitih oblika instrumentalnog prevladavanja prolosti, zloupotrebe istorije, u kojima se na prerueni nain iskazuju pravdanja istki, genocida, etnikih sukoba i ideologija netolerancija i mrnji. irom Evrope tee proces rastakanja obrazaca hladnoratovske istoriografije, u kojem naporedo sa skidanjem sloja legende sa istorije nastaju nove iskljuivosti. Ove procese u raznim zemljama treba povezivati, jer se u njima na slian nain iskazuju ideologizacije interesa novih vladajuih grupa. Evropa je odve zaokupljena privrednom saradnjom, integracijom i ekonomskom krizom, pa su novi mitovi koji se stvaraju o nepodnoljivoj blioj prolosti u senci. Utisak je da je njihova uloga u razvoju potcenjena.

Sloenost pojma iz naslova knjige moe biti jasnija ukoliko se zauzme dovoljno odredjen stav i razjasni osnovni smisao drutvenog preokreta 1989. koji se esto naziva revolucijom. Za mnoge su zbivanja u Istonoj Evropi bila "serije revolucija" koje su samo razliito nazivane: "samokontrolisana revolucija" u Poljskoj, "mirna revolucija" u


Madjarskoj, "narodna revolucija" u DDR-u, "pliana revolucija" u ekoj, "antikomunistika revolucija" u Rumuniji, "revolucija demokratskih nacionalista" u Jugoslaviji itd. Pomeranje znaenja i obima pojma revolucija nuno je i u nauci, uprkos tome to je u publicistici rastegljivo do unedogled. U politici se neretko iza radikalnih rei krije umerenija linija. Tako su se i iza retorike radikalnog antikomunizma krili postupni preobraaji: najsporiji u politikoj kulturi, ak involutivni. U Istonoj Evropi "revolucija 1989." znaila je oslobadjanje od lagera, u nekim bivim jugoslovenskim republikama ne od lagera nego od Beograda.

Zbog nedoumica koje uvek unose krupne rei na poetku treba razmotriti mogunost upotrebe pojma revolucija u objanjenju zaokreta koji je poeo 1989. U izvornom etimolokom smislu rei re-volutio znae (povratak) poretku. U ovom smislu pojam se koristio gotovo sve do Francuske revolucije. Kasnije mu se smisao menja oznaavajui duboke promene. U raznim zemljama i danas se razlikuje znaenje ovog pojma. Francusko poimanje revolucije ima naglaenu antimonarhijsku, antiklerikalnu i socijalnu notu. Revolucija ima crte gradjanskog rata izmedju bogatih i siromanih. Ponajvie pod uticajem ovog dogadjaja i Marks je uobliio vlastito vidjenje revolucije. U britanskoj misli revolucija nije radikalni preobraaj niti se toliko odnosi na gradjanski rat izmedju 1640-60, ve na "slavnu revoluciju", tj. kompromis iz 1688. Dakle, ovde se slavi evolutivna politika smena vlasti. Kao treu uticajnu verziju treba navesti ameriko poimanje revolucije u kom je karakteristino odsustvo socijalnog pitanja. Revolucija je antikolonijalni in sticanja nezavisnosti od engleske krune i oznaava uspeno osnivanje samostalne republike (Bluhm 1998). Lipset i Rokan su uoili etiri osnovne linije sukoba u zapadnim drustvima, koje su se formirale u toku etiri velike moderne revolucije: 1. sukob crkve i drave posle verskih raskola (sekularizacija istekla iz reformacije); 2. sukob centar-periferija istekao iz nacionalnih revolucija (formiranje nacionalnih drava nakon raspada vienacionalnih imperija); 3. sukob selo-grad (nastao posle industrijske revolucije); 4. sukob kapital-rad (nakon Oktobarske revolucije). Razliiti spojevi pomenutih linija sukoba su kod evropskih drava stvorili raznolike partijske sisteme, a shema levo-desno pomae da se u ovom mnotvu uoe pravilnosti. Pored realnih promena treba voditi rauna o lakoj ideologizaciji revolucija. Naime, pored uzimanja u obzir razliitog poimanja pojma revolucije, treba imati na umu da se revolucije kao odluujui dogadjaji tokom istorije lako mitiziraju, tj. prelaze u prie koje imaju razliitu funkciju. Revolucija moe biti shvaena pozitivno ili negativno: moe kao u Francuskoj biti sredinji sadraj gradjanskog politikog identiteta, ali i jezgro klasnog ili nacionalnog suvereniteta. Po pravilu u toku mitiziranja revolucije prelaze u istorijsku neminovnost i postepeno se shvataju kao nuni sudbinski preokreti. Zato se kod novih prerada prolosti najpre menja ocena revolucije starog poretka i uvodi novo tumaenje. Novo poimanje revolucije vano je jer nova ideologizacija stvara iluziju o novom poetku.

Da bi se izbegla relativizacija revolucije treba razlikovati vie slojeva strukturne promene i kritiki razmotriti samorazumevanja aktera ovih promena. Mesto 1989. godine treba paljivo odrediti uzimajui u obzir dosadanje glavne priznate revolucije, ali i njihova

24 Todor Kulji

razliita tumaenja. Nee se pogreiti ako se podje od Marksa koji je u nizu radova izneo vieslojno shvatanje revolucije. Marks nije revoluciju svodio na drutvenoekonomsku, nitina politiku nego na sveobuhvatnu vrednosnu, i kulturnu promenu (Markovi 1972, str. 190-223; Djuri 1979, str. 20-55). Revolucija nije samo kidanje starih svojinskih odnosa nego i nasledjenih ideja, tj. prevazilaenje sutinske unutranje granice jedne drutvene formacije. Kada se revolucija shvati kao vieslojna drutvena promena i kada se uporede posledice pojedinih njenih promena, lake je doi do sloene ocene njene funkcionalnosti. Gotovo da nije potrebno dodavati da se nagle i skokovite promene, ukoliko nisu dalekosene, celovite i relativno dovrene, ne mogu nazvati revolucijom. Nije teko uoiti da posledice tzv. tranzicije nameu rezerve u pogledu ocene 1989. kao revolucije. Obnova nacionalizma, gradjanski ratovi u Jugoslaviji i delovima Rusije, zatim opadanje ekonomskog rasta i pojaane socijalne razlike u Istonoj Evropi vie ukazuju na nazadovanje nego na napredak. Nije uverljiva ni ocena da je na delu "evolutivna revolucija". Vreme e pokazati snagu promena iz 1989, premda ve danas njihov globalni i nepovratni karakter svedoi da su odista krupne. Globalizacija pokazuje da deavanja nakon 1989, naizgled haotina i spontana, ipak nisu niz izolovanih prevrata ve duboko povezani procesi koje usmerava u krajnjoj liniji multinacionalni krupni kapital. Uzrok svake revolucije su organizovano usmeravane potrebe monih drutvenih snaga kojima ne odgovaraju postojei odnosi. Krajem XX veka to su potrebe reorganizovanog krupnog kapitala, koje su se u jednoj od kriza socijalizma podudarile sa nezadovoljstvom irih grupa i sukobom unutar njihovih elita. G. Gras je 1990. zapazio: "U Lajpcigu i Pragu nije pobedio narod, nego kapitalizam".

U sociolokom smislu revolucionarna promena ima tri sloja: drutveni, politiki i kulturni. Svaki za sebe uzet jeste sloen. Radi jasnijeg uoavanja dubine i sveobuhvatnosti promena 1989. godinu treba porediti sa prekretnikim godinama kao to su 1789. i 1917. U drutvenom pogledu 1789. i 1917. bile su "ljudski protest protiv neljudskog ivota", pokret masa u tradiciji feudalnih seljakih ustanaka uperen protiv izrabljivanja seljatva od strane vladajuih feudalnih zemljoposednika i dvorskih kamarila, a u Rusiji dodatno zaotren protestom protiv rata. Bio je to zahtev za socijalnom jednakou, sukob obespravljenih proizvodjaa i posednika. U prirodnopravnom pogledu radilo se o otimanju otetog i tenji za jednakou, a brutalnost je revolucijama u dobroj meri nametala i politika kultura prethodnog reima. Nepotpuna modernizacija i snana vertikalna drutvena pokretljivost verovatno su najvanije tekovine socijalistikih revolucija. U poredjenju sa njima 1989. i ukidanje socijalizma jesu korak nazad, ka divljem kapitalizmu i nesputanoj konkurenciji privatnih posednika, rastu socijalnih nejednakosti i konfliktnosti koja istie iz privatizacije. Za razliku od zapadne Evrope, u zemljama biveg socijalizma nema socijalne drave koja bi ublaavala bedu i siromatvo irokih slojeva pa je socijalno nazadovanje i ubrzano raslojavanje upadljivo. U politikom pogledu 1789. je nakon autoritarne faze donela podelu vlasti i buroasku pravnu dravu, slom dvorske politike i stalekog konstitucionalizma. Oktobarska revolucija 1917. takodje je ukinula dvorsku politiku i samodravlje, ali je ustoliila nepodeljenu vlast koja u najveem delu


socijalistikih reima u dravnopravnom pogledu nije bila krupniji pomak u odnosu na ukinute reime (izuzimajui uvodjenje neposredne demokratije i samoupravljanja na niim nivoima teritorijalnih i radnih organizacija u pojedinim socijalistikim reimimima). Staljinizam je medjutim bio politika regresija procesa poetog 1917, u kome je komunistika kadrovska uprava liena kritike i konkurencije dugo spreavala usavravanje mnogih drutvenih delatnosti.

Godina 1989. obeleila je povratak viepartijskoj demokratiji pa je, uprkos otvaranju niza neprogresivnih sukoba, pre svega nacionalnih, napredak u proceduralnoj strani demokratije i u demonopolizacije politike kulture. Nove elite dole su do vlasti na slobodnim izborima, na manje ili vie manipulativan nain, istiui dugo potisnuti nacionalizam. U kulturno-idejnom pogledu bilans pomenutih prekretnikih godina takodje je protivrean. Godina 1789. je detronizovala religiju uvela laicizaciju i ustoliila razum kao vrhovni arbitar u zapadnoj Evropi, ali je utrla i put ka nacionalnoj dravi i nacionalizmu. Sline mere sprovedene u 1917. u Rusiji, a 1945-49. u Istonoj Evropi i Kini sa zakanjenjem. U doslovnom smislu rei u XX veku socijalistike revolucije bile su nasilna nadoknada zaostalog razvoja. Ustolienjem socijalistikog internacionalizma sprovodjena je autoritarna kosmopolitizacija odozgo koja je guila nacionalizam, ali i pripremala njegovu eksploziju nakon vlastitog uruavanja. Pored toga revolucionarna laicizacija otvarala je prostor harizmatizaciji svetovnih oblika vlasti. U kulturno-idejnom pogledu 1989. nijebila manje protivrena. Ruei razliite oblike monizama i autoritarnosti, nepripremljena obnova liberalizma (iako nijedna revolucija nije postupna) otvorila je prostor nekanjenom ovinizmu, gradjanskim ratovima u Istonoj Evropii reklerikalizaciji. Najvidljivija patologija pobede viepartijskog modela su parlamentarna korupcija, nekanjeni nacionalizam i rast bede i kriminala.

Svaka revolucija ima dakle svoju konstruktivnu i destruktivnu stranu, koja zavisi od dubine i pravca nameravanih promena, a zatim i srazmere izmedju njene kritike utopije i prazne iluzije. Veza izmedju ideje i prakse svake revolucije viestruko je posredovana lokalnom tradicijom i karakterom krize i treba je u svakoj konkretnoj situaciji paljivo ralanjavati i tumaiti. Teror revolucionara 1791-94, komunistike istke unutar i izvan partije, logorisanje i progoni neistomiljenika u nizu socijalistikih reima izvirali su iz politike kulture, zatim revolucionarne pretenzije ka radikalnoj promeni, ali i iz otpora promenama i nepovoljnih uslova u ostvarenja zamiljenih ciljeva. Autoritarnost nije jedina cena poslerevolucionarnog razvoja, ve su to i brojne rtve, lutanja i niz neprogresivnih sukoba. Zbivanja 1990-ih takodje svedoe da je plaena krupna cena ukidanju jednopartijskog socijalizma. Nakon nenasilnog zaokreta usledilo je osiromaenje, gradjanski ratovi, rast nejednakosti. Naroito destruktivne i iracionalne posledice poslesocijalistikog zaokreta su se iskazale u vienacionalnim evropskim dravama. Sa ne manje hilijazma 1989. nagovestila je otrenjenje od zabluda komunizma, spasenje u povratku kapitalizmu, iskupljenje u antitotalitarizmu konvertita i definitivan obraun sa iluzijama prolosti. Antitotalitarna utopija konanog nacionalnog oslobodjenja nakon 1989. suoena je sa realnou etnikog ienja i masovnog ubijanja. Antikomunistiki

26 Todor Kulji

nacionalizam znaio je povratak prekomunistikim obrascima koji su u XXI veku nazadni. Velike revolucije poput 1789. i 1917. nosile su nove ideje, tvrdio je F. Fire dodajui da 1989. nije donela nove ideje ve se vratila starima. Zbog toga je ovaj francuski istoriar osporavao revolucionarni karakter 1989. godini (Ash 2000).

Posmatrano u celini, nijedna od pomenutih prekretnikih godina nije uskladjeni rezultat pomenuta tri segmenta promena. Pre e biti da su revolucije bile manje ili vie protivrean spoj ne uvek homogenih sastavnica. Kada se celovito razmotre posledice revolucionarnih preokreta neskladnost bilansa jo je upadljivija. Naravno da nije dovoljno samo verbalno konstatovati protivrenosti razliitog stupnja, niti srazmeru izmedju konstruktivnog i destruktivnog uinka revolucija, ve treba uvek uoavati u kom obliku se novo epohalno krilo u starim prevazidjenim obrascima: koliko su protivrenosti feudalizma zaslune za provalu gradjanskih revolucija, koliko je neprevazidjeno nasledje kapitalizma u izrabljivanim nerazvijenim zemljama odgovorno za potonju konfliktnost socijalizma, a koliko je sam socijalizam kriv za konfliktnost razvoja posle 1989. Pri svemu tome treba razdvajati sistemsku odgovornost starih reima od nepredvidljivih politikih promaaja i zabluda uticajnih novih elita. Katkad je kontinuitet pojedinih dimenzija razvoja snaniji od diskontinuiteta, a revolucija samo floskula i simbolina oznaka novog nultog asa. Kao i svako zanosno oekivanje spasenja, harizma trenutka 1989. nije mogla biti trajna. Razoarenja su bila pripremljena ve u neumerenim nadanjima. Tako je 1989. i 1991. malo ko u Istonoj Evropi sumnjao u ispravnost puta u kapitalizam. Niko nije eleo da uje retke glasove koji su protestvovali. Nakon deset godina sve je manje ljudi koji veruju u kapitalizam, tvrdi ruski sociolog B. Kagarlicki. Neoliberalni ideolozi obeavaju Istoku ukljuenje u Zapad, ali je za deset godina Istona Evropa doivela propadanje. Ukljuenje u NATO nije Turke, Madjare ili Poljake uinilo bogatijim. Izjalovile su se nade o poboljanju poloaja nakon ukljuenja u Evropu. Istona Evropapostala je nova periferija kapitalistike svetske privrede optereena dugovima, zavisnou od stranih trita i tehnologije. Slom realnog socijalizma otvorio je pravac razvoja Istone Evrope ka periferiji kapitalistikog svetskog sistema. Masovne nade pokazale su se kao iluzije: 1989. narod je hteo slobodu i pristup potroakom drutvu Zapada. Oboje je dobio, ali po koju cenu? Kriza privrede, pad standarda, nezaposlenost, rast nejednakosti, otean pristup obrazovanju i zdravstvu jesu cene promene. Potroaki raj pokazao se kao klub izabranih. "Kriminalna optuba", "demokratskog kapitalistikog eksperimenta" postaje jo tea ako se osvrnemo na posledice posle sloma socijalizma: milioni mrtvih u Rusiji od kada je Rusija poela da sledi preporuke svetske banke o liberalizaciji. Dakle i za ovo stanje vai "ne moete praviti omlet bez slomljenih jaja", kako bi Staljin rekao (Chomsky 1999). Etnokratski liberalizam je u Istonoj Evropi zamaglio obnovu bede. Da bi podstakao narod na nove rtve neoliberalizam se sluio nacionalizmom, a slavljenje nacionalne prolosti preusmeravalo je socijalno nezadovoljstvo u nacionalnu mrnju. Povratak prolosti je ideologija koja obezbedjuje obnovu struktura periferijskog kapitalizma (Kagarlitzki 2000) koji jo uvek nije u stanju da modernizuje Istonu Evropu.


Dakle, preokret iz 1989. jeste krupna promena, ali jo uvek samo u politikom smislu, dok je u socijalnoj i kulturnoj dimenziji bar za sada ovaj zaokre tpovratak unazad. Dubina zaokreta ogleda se, dodue, u tome to je slom jednopartijskog politikog obrasca nepovratan proces. Nove drutvene protivrenosti i globalizacija svetske ekonomije trae ujednaavanje politikih sistema, pa je u tom sklopu zalaganje za novi "prosveeni monizam" prazna nostalgija. Prelaz od polarnog ka unipolarnom svetskom poretku okonan je poetkom 1990-ih. Ukoliko se razvoj bude kretao ka multipolarnom svetu, bie i idejni sukobi druge prirode. Polarizaciju izmedju levice i desnice potiskuje nova suprotnost izmedju konzervativnog i modernog, pa se moraju razvijati novi pojmovi i teorijske postavke u prouavanju politike. Medjutim, novi pluralizam u zemljama tranzicije trai uravnoteenije prevladavanje prolosti, tj. vieslojniji nauni pristup, lien jednostrane prerade, demonizacije prolosti i euforine najave kraja istorije u liberalizmu. Ova knjiga zalae se za oprez ove vrste.

Njen predmet su pre svega promene istorijske slike nakon 1989, a koje su se najjasnije ispoljile u glavnim idejnim sukobima s kraja XX veka. Idejni sukobi su neravnomerno, ali neizbeno zahvatili ne samo sve bive evropske socijalistike reime ve i one u Zapadnoj Evropi koji su osetili potres nakon nestanka hladnog rata. Premda su promene u osnovi neizvesne i dvosmislene, kao to je i naslov ove knjige, njihov pravac ovde se pokuava donekle rekonstruisati na osnovu izmenjenog vidjenja prolosti. Sloene i haotine promene posle 1989. ne mogu se prouavati teorijom u ijem je sreditu idealnotipski pojam. Pojam iz naslova ove knjige vieslojan je. U kritiko prosvetiteljskom smislu prevladavanje prolosti oznaava proces oslobadjanja od prolosti kao ideologije i mitologije, otvoreno suoavanje sa onim to se uistinu zbilo, bez potiskivanja i manipulacije i spremnost drutva da se pita o stramputicama istorije, krivici i odgovornosti, bez ako ili ali. Medjutim, isti proces ima i konzervativnu stranu. Na kritiko suoavanje utiu mnogi interesi, pa se ovo daleko ee odvija na ideologizovan nain po obrascu iskrivljene svesti. Akteri nisu uvek svesni iskrivljenosti vlastite svesti. Ovde je sredinje pitanje koji su konkretni interesi i praktini podsticaji prerade istorije i kakve sukobe ova prerada izaziva. Koliko je poetni teorijski obuhvat procesa sloen, vidi se ve po tome to je pojam u osnovi dvosmislen. Ali, dvosmislenost nije jedina tekoa s kojom se mora raunati u daljem razmatranju. Nita manje tekoa nije izazivao ni provizorni pokuaj poredjenja razliitih idejnih tradicija i stereotipa koji su se iskazivali kod raznih ue dravnih prevladavanja prolosti. Sa sociolokosaznajnog stanovita svako prevladavanje prolosti donekle nuno ukljuuje i njenu preradu koja zasluuje sloen ideolokokritiki osvrt. Treba odgovoriti na pitanje koji interesi lee u pojedinim oblicima prevladavanja prolosti i u kojoj meri su ih svesni sami akteri? Rasprave o prolosti mogu menjati kolektivni identitet, ustanove i politiku. Odavno je uoen znaaj istorije za politiku, pa je usavravano ne samo traganje za istorijom nego i nain iskrivljavanja istorije. Prolost je sadraj koji, kada se propusti kroz psiholoke i organizacione mehanizme, utie na ponaanje. Otuda je borba oko vidjenja prolosti u stvari borba oko sadanjice.

28 Todor Kulji

Tok, sadraj i oblike ovog procesa, kao i mehanizme za stvaranje identiteta i stabilizaciju regulativnih funkcija, treba prouavati u to je mogue irem uporednom okviru. Prerada istorije iziskuje nove subjekte identifikacije i nove javne neprijatelje, pa treba porediti nove delate i rtve kod preradjene prolosti u razliitim sredinama. Samo na taj nain moe se uoiti sredite i periferijska popularizacija ovog procesa. Verovatno su najvee podudarnosti prisutne kod politizacije prevladavanja prolosti. Naime, svuda je tumaenje prolosti okvir pravdanja tekue politike i sredstvo rastereenja grupa koje imaju monopol nad tumaenjem istorije. Blie istraivanje moglo bi da pokae koji su slojevi tumaenja i koji sadraji najpodloniji politiko manipulativnom korienju savremene istorije (istorije partija, biografije vodja, nacionalni stereotipi i sl.). Javno izneti sadraji moraju se uvek povezivati sa njihovim odjekom, tj. mobilizacijskim potencijalom koji opet zavisi od oseajnog potencijala i uspenog saobraavanja propagande konkretnim predrasudama i stereotipima sredine. Uspeno prikazivanje sebe ili vlastite grupe kao rtve obezbedjuje legitimnost u preradi prolosti. to su kriza i ugroenost akutniji to raste nekritinost prema procesu pretvaranja "rtve u delata", a prihvatanje novog oslobodioca, koga legitmie status predjanje rtve (zatvorenika, prognanika ili disidenta), samorazumljivo je ne samo kod javnog mnjenja, nego naalost i u nauci. to je dublja kriza, vee su anse prihvatanja radikalne prerade prolosti, dok stabilnije stanje umanjuje hilijastiko prihvatanje "senzacionalnih otkria". Novom vidjenju prolosti treba prii kritiki, tj. objanjenjem logike organizovanog zaborava i selektivnog pamenja, mitologizacije prolosti i harizmatizacije rtve. Po sebi se razume da je u tom pogledu ideoloki najosetljiviji odnos prema najblioj socijalistikoj prolosti Evrope, a potom i prema faizmu. S tim u vezi je i problem kako se savremena prerada prolosti odnosi prema kolektivnom samopoimanju presocijalistikog doba (afirmativno, mitski ili se distancira)? Na koji nain se u presocijalistikom dobu trai uporite savremenih ideologija i po kojem kriteriju se razlikuju "delati od rtava", tj. linosti od kojih poinje "autentini razvoj" od krivaca koji su ga ometali?

Gotovo da nije potrebno posebno pokazivati zbog ega je u Istonoj Evropi prevladavanje prolosti dramatinije nego na Zapadu. Pad socijalizma uslovio je dugu ekonomsku i politiku krizu, nagle promene identiteta i pranje od prolosti. Ima miljenja da je sve to rezultat neizvesnosti oko korienja nove slobode. U fireovskom duhu A. Mihnik tvrdi da je svaka demokratija, koja izrasta iz mraka diktature, slina njoj, jer nosi stigmu starog reima. U ovoj opaski tano je to da se politika kultura sporo menja, ali je pogreno sve ili glavne tegobe tranzicije pripisivati socijalistikom nasledju. Time se rastereuju savremene elite i normalizuje antisocijalizam kao kljuni kanal kojim se preusmerava nezadovoljstvo na prolost i prua pokrie za organizovano selektivno seanje. Svako nasledje optereuje, ali prevaljivanje glavnih savremenih problema na socijalizam pripada vie ideolokom nego racionalnom suoavanju sa prolou. Novu kulturu seanja optereuje tradicionalna politika kultura, donekle i nasledje socijalizma, ali joj glavni ton ipak daje savremena kriza. Teko je npr. socijalizam proglasiti odgovornim za masovnu pojavu novog tipa intelektualca-konvertita koji osmiljava nove


promene, i koji je potisnuo kritikog intelektualca disidenta. Opet slobodnije reeno, dolo je do opteg pretvaranja svih u rtve, dok su delati iezli. U horu verbalne demonizacije socijalizma svi su optuitelji, nema odgovornih. Intelektualci sa endemski nepostojanim opredeljenjem daju ton optem haotinom zaokretu lienom diferenciranog i vieslojnog suoavanja sa socijalistikom prolou. Utisak je da manipulativni antitotalitarizam saima najraznorodnije neprijatelje i omoguava normalizaciju nacionalista kao "demokratskih nacionalista". Tako se danas u Jugoslaviji u preradjenoj istoriji za krizu proglaava odgovornim celokupni period od 1945. do 1989. ili do 2000. godine (kada toboe poinje novo doba) ime se unapred rastereuje postojea vlast. Iskonstruisana vizija nesree povezuje lanove kolektiva, a postaje i vaan deo identiteta grupa, partija i pojedinaca. Ni svest naunika nije otporna prema ovom obrascu identiteta. Ovde e biti prikazani razliiti oblici idejnog prevladavanja prolosti u glavnim idejnim sreditima koji su se ispoljavali u glavnim naunim i medijskim debatama oko faizma i socijalizma.

Literatura: Ash, T. G, (moderation) 2000: Was bleibt von 1989? Eine Debatte zwischen Vclav Havel,

Viktor Klima, Adam Michnik und Viktor Orban, Transit 2000. Bluhm, Harald (1998): Revolution eine Begriffs und Ideengeschichtliche Skizze,

Berliner Debatte Initial Zeitschrift fr sozialwissenschaftlichen Diskurs 1998, H. 5. uri, Mihailo (1979): Utopija izmene sveta, Beograd, IDN. Chomsky, Noam (1999): Millennial Visions and Selective Vision, Part One, ZNET Magazin

10. 1. 1999. Kagarlitzki, Boris (2000) Die neue Peripherie Reformen in Osteuropa (prevod s ruskog),

Berliner-Debatte 11 (2000) 2. Kecmanovi, Duan (2001): Traumatizovano drutvo, Politika 30. 6. 2001. Markovi, Mihailo (1972): Preispitivanja, Beograd, SKZ.

3. inioci promene epohalne svesti Epohalna svest je preovladjujua idejnopolitika i moralnopolitika svest

omedjenog ireg vremenskog razdoblja o pravcu poeljnog razvoja drutva i glavnim neeljenim smetnjama tom razvoju. Formira se unutar glavnih ideologija svog doba, a oblikuju je kljuni drutveni sukobi koji se otvoreno ili indirektno prelamaju kroz glavna politika zbivanja. Duh epohe je vieslojno i uvek protivreno stanje relativno postojane idejne saglasnosti koju nameu vodee politike snage, manje ili vie nezavisna inteligencija i u razliitoj meri izmanipulisano ili spontano razbudjeno javno mnjenje najrazvijenijih zemalja sveta. Svi sadraji epohalne svesti ne prevladavaju snagom saznajnih razloga. Epohalna svest iri se ako se uspeno ukoreni u drutvenu svest odredjenih klasa i slojeva i ukljui u razne drutvene delatnosti (Mili 1986, 646). Vladajue klase nadziru posredno i neposredno irenje drutvenointegrativnih sadraja i njhovo ukorenivanje u svest inteligencije, a uproavanjem i u svest ostalih grupa. Stupanj uticaja drutvenointegrativne misli ne zavisi od njene naune zasnovanosti, ve poiva na drutvenoekonomskim odnosima i raznovrsnim klasno slojnim savezima koji se prepliu sa razliitim poimanjem zatite interesa odredjenih etnikih grupa. Razvoj epohalne svesti nepredvidljiv je, kao to su to i tokovi drutvenih sukoba koji se nekontrolisano i nenadano javljaju i primaju neplanirani obim. Nove drutvene snage u novim uslovima sa novim iskustvima i tenjama podstiu razvoj novih drutvenointegrativnih ideja koje se ne mogu u celini svesti na manipulaciju vladajuih snaga. Determinizam izmene epohalne svesti je zamren, ali su neki uzroci vidljivi. Oblici irenja duha epohe, trajnost nametanih ili spontano prihvaenih vrednosti i uspeh u demonizaciji neeljenih snaga, zavise od odnosa globalnopolitikih snaga, ali i tehnolokog stupnja sredstava masovnog optenja: radio, TV, raunari, Internet. Zbog tehniko-tehnoloke nadmoi razvijene zemlje uvek su kadre da mameu vlastite vizije manje razvijenima i ubedljivije pravdaju svoju politiku kao normalnu i demokratsku.

Vrednosti Francuske revolucije i razliiti oblici njihovog ostvarivanja (nasilni i nenasilni, rtve) dali su osnovni sadraj duhu epohe u poslednja dva stolea. Od tada u duhu epohe prevladavaju klasni ili nacionalni interesi, raznorodno obrazloeni modeli demokratije (neposredne ili posredne), ljudska prava, jednakost (dodue razliito shvaena) i sloboda. Kao negativni misaoni obrasci, koji su katkad uticajniji od nikada do kraja jasnih poeljnih vizija, bili su aktuelni: antiimperijalizam, antikapitalizam, antikomunizam, antifaizam i antitotalitarizam. Ni negativne odrednice duha epohe nisu bile jednoznano definisane ve uvek u skladu sa konkretnom situacijom, interesima i regionalnom tradicijom. Uticaj irih ili uih predrasuda, stereotipa i kolektivnopsiholokih raspoloenja, zatim propagande i manipulacije jeste takodje vaan kod razumevanja pojedinih ekstremnih verzija konkretnog duha epohe. U svakom dobu postoji preovladjujui duh epohe ili najmanje dva rivalska duha epohe koja se hrane uzajamnim osporavanjem i sugeriranjem opasnosti od drugog. U XX veku antikapitalizam i


antikomunizam su kljuni, a antifaizam i antitotalitarizam izvedeni obrasci duha epohe. Njihovo sueljavanje odredilo je promene medjunarodnih odnosa.

3. 1. Interesna osnova Smena vekova 1900. godine je u metropolama kapitalizma obeleena prelazom

ka imperijalizmu, koji je na kraju relativno dugog mira u Evropi nagovetavao Pax Britannica. Na kraju XX veka stoji Pax Americana, ne manje proet hegemonizmom i imperijalizmom. Jedan od glavnih ishoda XX veka je opadanje znaaja Evrope u privrednom i politikom pogledu koja je dugo bila nesporni centar svetske istorije, pa ima miljenja da je to "ameriki vek". Izmedju doba britanske i SAD nadmoi stajala je epoha svetskih ratova, socijalizma i faizma. Prelaz iz 19. u XX vek karakterie napetost pretkapitalistikih i industrijskih kapitalistikih struktura i naina ivota i jaanje klasne borbe. Ako se traga za glavnim formacijama protivrenosti i sukoba koje su uslovile eksploziju nasilja u XX veku otvaraju se zamreni spletovi interesa i protivrenosti. Uprkos sloenosti ove kljune formacije se mogu prepoznati pre svega kod unutranje razvojne dinamike "kapitalistikog svetskog sistema" odnosno u imperijalizmu koji je zahvatio nacionalni i medjunarodni poredak. To su: 1. sukobi izmedju najmonijih kapitalistikih drava koji su izazvali dva svetska rata, iz ijeg rasula je izila Oktobarska revolucija; 2. drutvene i politike klasne napetosti u razvijenom kapitalizmu; 3. napetost izmedju metropola i kolonija, odnosno polukolonijalne periferije; 4. hladnoratovski sukobi-napetosti izmedju socijalistikog i kapitalistikog vojnopolitikog lagera. U drugoj polovini XX veka hladnoratovska konstelacija sukoba je "naddeterminisala" ostale medjunarodne formacije sukoba i uticala na unutranje uslove razvoja drava. Ne bi trebalo potceniti znaaj protivrenosti isteklih iz unutranjeg razvoja realsocijalizma i odnosa izmedju socijalistikih zemalja (kinesko-sovjetski sukob i sovjetske intervencije u lageru). Ali ove protivrenosti ne relativiu nadmo onih spletova protivrenosti i konstelacija sukoba koje su povezane sa razvojem "kapitalistikog svetskog sistema" (Deppe, 1997, S. 117). Premda je evropski XX vek na svom kraju ugradio u pobedniki kapitalizam socijalne mere i pobedu nad faizmom kao tekovine jednopartijskog socijalizma i Crvene armije (koji nije tabula rasa kako kae Furet), nadvladali su determinizam i snaga dugih istorijskih procesa. Zbog njih XX vek postaje sve dui, produava se i vraa se u maticu dugih procesa, koje je izmenio manje nego to se ranije inilo (Kocka).

Stabilni reimi podeljene vlasti na evropskom kontinentu uvrstili su se tek nakon 1945. Krajem XX veka slabe vrednosti drutvene solidarnosti i gubi se kontrola nad dinamikom akumulacije oslobodjene kapitalistike ekonomije. Modernizacija u metropolama kapitalizma (SAD, Zap. Evropa, Japan) nije noena samo novim tehnologijama nego i iezavanjem socijalnopolitikog zatitnog talasa koji je tokom kratkog XX veka (1914-1990) postojao kao rezultat klasnih borbi, kriza kapitalizma i realnog socijalizma koji je sputavao "divlji" kapitalizam (Depe, Hobsbaum). Na periferiji kapitalizma gomilaju se protivrenosti kao izvori nasilja, dok optimisti govore o razvoju

32 Todor Kulji

tehnologije, globalizaciji, slabljenju granica i prelazu u epohu neograniene ekonomije. Na drugoj strani pesimisti dre da se sa nestankom evropskog socijalizma pojaavaju i ubrzavaju kapitalizmu svojstvene tendencije ka socijalnoj i ekolokoj katastrofi. Optimizam levice s poetka veka zamenio je Fin de Siecle pesimizam. Habermas govori o "epohi nepreglednosti", nesigurnosti i krize u kojoj je nakon kratkog perioda opala "euforije pobednika", J. Rozenau (Rosenau) o "epohi turbulencija" u kojoj se svetska privreda u jezgru trijade SADJapanZapadna Evropa sve vie ekonomski integrie, a politiki dezintegrie. Re je o sloenom procesu koji strukturno blokira promiljanje alternativa vladajuoj liberalnoj viziji drutva.

Epohalnu svest treba poimati dijalektiki. Jo je Nie zapazio da je svaka istina paradoksalna, kod Hegela je to jedinstvo suprotnosti, kod Marksa dijalektika istorije (upadljiva u elokventnoj oceni uloge buroazije u Manifestu KP), kod Mertona razlika latentne i manifestne funkcije. U sociolokom smislu to znai da svaka ocena sloenosti epohe ili krupnih prekretnikih zbivanja mora biti vieslojna tj. poivati na paljivom ralanjavanju razliitih segmenata, ali i uoavanju kljune dinamine funkcije i njenom izdvajanju od manje ili vie sporednih uloga i dejstava. Ne manje je vano naelo da je istina celina, tj. ne mehaniki skup razliitih aspekata sloenih zbivanja niti struktura saznajnoteorijski podjednako znaajnih aspekata ve poiva na razdvajanju dubinskih od povrinskih deterministikih sklopova i njihovom poredjenju u razliitim prostornim i vremenskim celinama.

3. 2. Globalizacija Premda je ekspanzija multinacionalnog kapitala poluga globalizacije, ova se ne

moe skratiti samo na privrednu i trinu stranu. Neprivredne posledice su elektronsko povezivanje sveta, kao i izmena politike i pravnog poretka. Bra razmena poruka neosporno iri demokratiju, jer nema cenzure na Internetu. Slabi znaaj dravnih granica i prostorne udaljenosti u optenju. Ali, globalizacija nije kvalitativna novina: nova je samo irina, dubina i brzina proimanja uticaja (Hffe, 2001). Ubrzano se globalizuje kultura, nauka i politika, a u svim oblastima na delu je naddravno proimanje i konkurencija. Drava slabi, ali niz drugih ustanova preuzima funkciju drave. Neoliberalizam preputa reavanje mnogih globalnih zadataka tritu. Rastu nezaposlenost i socijalne razlike, kolonijalizam i imperijalizam. Sve gua povezanost drutava informatikom revolucijom i tritem globalizuje kapitalizam i siromatvo. Svetski poredak sve vie poiva na pravu najae super-sile, jer slabi medjunarodno pravo koje je poivalo na multipolarnom svetu. Stvaranje naddravnih jedinstava i ujednaavanje pravnog poretka pod patronaom super sile trai naroitu preradu prolosti po antitotalitarnom ablonu. Pojaani ovinizam javlja se kao reakcija na nivelisanje globalizacije. Naporedo jaanje nacionalizma, ovinizma i novog faizma spreava da se globalizacija tenje povee sa internacionalizacijom i kosmopolitizacijom. Obnovljeni nacionalizam i religija nisu samo otpor nivelaciji globalizacije nego i reakcija na prosvetiteljstvo koje je socijalizam autoritarno nametao.


Globalizam oznaava situaciju u kojoj je svetsko trite potisnulo i zamenilo politiku, tj. re je o neoliberalnoj ideologiji svetskog trita (U. Beck). Medjutim, kapitalom noena globalizacija nije homogenizacija globusa, ve obnova nove medjunarodne hijerarhije. Posledice su pojaana polarizacija drutva (brazilizacija), hiperakumulacija i obnavljanje tejlorizma, povratak ciklinih kriza na makroekonomskom nivou i medjunarodna nesigurnost koju stvara ideologija slobodne trgovine (A. Lipietz). Globalizacija oivljava stare i stvara nove izmeane socijalne identitete: ne vie u klasnom obliku ve u razliitim oblicima kombinovanja novih identiteta. U politici se javlja klijentelizam, lobizam, personalizam i populizam, nacionalizam se javlja kod levice, a kod konzervativaca odbrana socijalne drave, jaaju socijalne napetosti, ali ne i klasna svest, slabi aktuelnost klasine podele na levicu i desnicu. Neoliberalizam poiva na goloj materijalnosti drutvenih od

Documents

184401940 Todor Kuljić Prevladavanje Prošlosti