2006, br. 17.pdf

7/24/2019 2006, br. 17.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/2006-br-17pdf 1/105

7

ДР СРЂАН ШАРКИЋ UDC 340.15(497.11)”11/14”(049.3)

ПОКЛОН У СРЕДЊОВЕКОВНОМ СРПСКОМ ПРАВУ

Сажетак: Поклон је правни посао који је био детаљно регулисан у римскомправу, па га преузимају и византијски закони и правне збирке. У средњовековномсрпском праву помен о поклону налазимо у прописима преузетим из Византије, алига познају и домаћи правни споменици. Давање поклона означава се различитимизразима као што су харисати, приложити, за душу дати, приносити, ређе дарова-

ти, али и неки други.Кључне речи: Поклон, римско право, Прохирон, Законоправило Светог Саве,

Синтагма Матије Властара, харисати, за душу дати, приложити.

Према схватању класичних римских правника поклон представља ваљаниоснов прибављања имовинске користи. Он постоји увек када једно лице које сеназива поклонодавац, на свој терет, без икакве накнаде или услова, својом вољом,путем правног посла, прибавља другом лицу које се назива поклонопримац, узњегов пристанак, имовинску корист.1

У римском праву, први прописи о поклону донети су 204. године пре н.е., када је на предлог плебејског трибуна Марка Цинција Алимента изгласан такозвани lex

Cincia. Према одредбама овог закона поклонодавцу је било омогућено да одбијепоклонопримчев захтев за испуњење обећаног поклона, ако се радило о поклонувеће вредности и ако поклонопримац није био у крвном сродству или некој другојблиској вези са поклонодавцем. Вероватно је намера закона била да заштитипоклонодавце из редова плебејаца, јер, како нас извори обавештавају, у то време супатрицији почели да изнуђују поклоне од плебејаца да би их заступали на суду.2

Једна конституција од 316. године (по неким ауторима конституција је донета323), издата за владе цара Константина, укида дејство Цинцијевог закона и претварапоклон у посао утврђене форме и садржине. За ваљаност поклона захтевала се

1 Видети А. Маленица, Римско право, Нови Сад 1995, стр. 240–241.2 На то указује и чињеница да је закон изгласан у форми плебисцита на предлог плебејског

трибуна.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


8

најпре исправа о поклону, која је морала бити сачињена, регистрована и похрањенау судски архив. Поклоњена ствар морала је бити предата поклонопримцу у посед уприсуству посебно сазваних сведока. Утврђујући предају ствари као елеменат новеформе, Константинов пропис је свео садржину поклона на пренос права својине,

што је битна новина (C. Th. VIII, 12,1; Cod. Iust. VIII, 53,25; Cod. Iust. V, 37,21; Fragmenta Vaticana 249).Једном конституцијом од 529. године Јустинијан је прописао да су ваљани

поклони чија вредност не прелази пет стотина солида и без састављања писанеисправе и регистровања на суду, под условом да су предати. Две године касније(531), нова конституција даје обавезујућу снагу и неформалном обећању поклона,чиме поклон постаје извор облигације. О поклонима преко пет стотина солидаи више морала се састављати писана исправа, па су имале карактер литерарногконтракта. Тиме је концепт поклона из времена Константина измењен: поклон нијевише транслативан правни посао (пренос својине), већ је посао из кога настаје

обавеза (облигација).Јустинијаново законодавство ранију опозивост поклона због незахвалности

поклонопримца, везану за односе родитеља и деце, учинило је општим институтом.3 Поклони између брачних другова остали су и даље забрањени.4

3 Посткласично право било је увело опозив и поништење поклона. Поклон родитеља децимогао се судски опозвати због незахвалности деце. Као незахвалност се третира омало-важавање, вређење и сурово поступање с родитељима. Поништење поклона настаје ако

је поклон учињен ради изигравања фиска, поверилаца или нужних наследника, или кадасе патрону, који је поклонио због тога што није имао деце, роди дете. Али, и за опозив и

за поништење поклона Римљани су употребљавали исти израз – revocare.4 Забрана даривања између брачних другова уведена је пред крај периода римске Репуб-

лике и уклопила се у касније Августово брачно законодавство и настојања да се учврстипољуљани породични морал. Редактори Дигеста посветили су јој цео први титулус (са-држи 67 фрагмената из дела римских правника) XXIV књиге под насловом О поклонима

између мужа и жене ( De donationibus inter virum et uxorem). Тако на пример Улпијанкаже: Обичајима је код нас прихваћено, да не важе поклони између мужа и жене. То је

прихваћено зато да не би у замену за љубав, не држећи се мере у поклонима, претераном

лакомислемошћу, један другоме отели имовину (D. XXIV, 1,1: Moribus apud nos receptum

est, ne inter virum et uxorem donationes valerent. Hoc autem receptum est, ne mutuo amore

invicem spoliarentur donationibus non temperantes, sed profusa erga se facilitate. Паул, ци-

тирајући Секста Цецилија, правда ову забрану тиме да не би одржавање брака и добриодноси супружника били куповани новцем (D. XXIV, 1,2: Sextus Caecillius et illam causam

adiciebat, quia sepe futurum esset, ut discunterentur matrimonia, si non donaret is qui posset,

atque ea ratione eventurum, ut venalicia essent matrimonia). Да другом месту Улпијан каже: Наши преци су забрањивали поклоне између мужа и жене, часну љубав самим осећањима

ценећи, придружујући се општем схватању да не треба слогу по цену уступака пости-

зати, да не би бољи пао у сиромаштво, а гори био обогаћен. (D. XXIV, 1,3: Maiores nostri

inter virum et uxorem donationes prohibuerunt, amorem honestum solis animis aestimantes,

famae etiam coniunctorum consulentes, ne concordia pretio conciliari viderentur neve melior

in paupertatem incideret, deterior ditior eret ). Помпоније наводи Прокула, који кажеда таква забрана постоји да неко не би био опљачкан из љубави према брачном другу

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


9

Прописима Јустинијановог законодавства завршена је еволуција установе по-клона у римском праву.5

Византијско право преузима прописе о поклону из Јустинијановог законодавстваи доста детаљно га регулише. Део тих правила продро је и у средњовековну Србију

са превођењем византијских закона и правних компилација. Глава 55 ЗаконоправилаСветог Саве, која представља превод Прохирона, византијског закона насталог из-међу 870. и 879. године у име царева Василија I, Константина и Лава, садржи сле-дећа поглавља о поклону: глава VI, О предбрачном поклону (О прєждєбрачнємєдарє, Περι προγαμιαίας δωρεάς); глава X, О поклонима између мужа и жене (ωдарєхь мєждю моужемь и женою, Περι δωρεω ν μεταξυ άνδρος και γυναικός);глава XII, О поклонима (ω дарєхь, Περι δωρεω ν); глава XIII, О поништењу поклона

(ω обращєнїи даровь, Περι άνατροπης δωρεω ν).6 Неке одредбе о поклону могусе наћи и у главама XXXI и XXXII Прохирона, односно Законоправила СветогаСаве.

И Синтагма Матије Властара, збирка византијских световних закона и црквенихправила, преведена око 1348. године и прихваћена у средњовековној Србији, са-држи засебно поглавље посвећено поклону. Оно се налази у тринаестој глави са-става Δ (Д), насловљеног на грчком Περι δωρεω ν, а у старом српском преводу Одаровєхь.7 Матија Властар је у ово поглавље уврстио само пет чланова, махомузетих из Прохирона.

Први члан прописује да је сваки учињени поклон потпун (савршен) и да семоже опозвати само у случају незахвалности поклонопримца (Πάσα δωρεα τελείαγενομένη ούκ άνατρέπεται, εί μη έξ άχαριστίας; Вüсако дарованїє сьврьшєн’нобыв’шє нє вьζражаıєть сє раζвє оть нєблагодарєнїа).8

Други члан ближе одређује која се лица сматрају незахвалнима (άχαριστος,нєблагодар’н, ingratus ). Незахвалан је онај који дигне „неправедне руке“ (χειραςάδίκους, роуцє нєправєдно прострєть, manus impias inferat) на поклонодавца,

(D. XXIV, 1,31,7: Proculus ait, ne amore alterius alter despoliaretur, non quasi malivolos ne

alter locupletior eret ).5 Најпотпунију студију о поклону у римском праву на српском језику начинио је A.

Malenica, Poklon u rimskom pravu, Beograd 1981. Videti i V. Radovčić, Pravna problematika

i razvitak instituta darovanja, Zagreb, Čakovec 1983.6 Књижевни радови Нићифора Дучића, књига 4, Београд 1895, стр. 266–272; 286–288; 296–

298; 298; Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис 1262. година,

фототипија, приредио М. Петровић, Горњи Милановац 1991, листови 273а – 276а; 281а – 281б; 284б – 285а; 285а; P. еt J. Zepos, Jus graecoromanum, vol. II, Athenis 1931 (reprintAalen 1962), pp. 129–133; 144–145; 150–151; 151.

7 Издање грчког текста Γ. Ράλλης – Μ. Ποτλής, ΜΑΤΘΑΙΟΥ ΤΟΥ ΒΛΑΣΤΑΡΕΩΣ ΣΥΝΤΑΓΜΑΚΑΤΑ ΣΤΟΙΧΕΙΟΝ, Athina 1859, p. 237–238; Стари српски превод, издање С. Новаковић,

Матије Властара Синтагмат, Београд 1907, стр. 250.8 Издање Ралис–Потлис, стр. 237; издање Новаковић, стр. 250. Како примећује А. Соловјев,

Законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка, Београд 1928, стр. 114, нап. 2 = Кла-

сици југословенског права, књига 16, Београд 1998, стр. 423, нап. 5, та је одредба потпуноу духу Јустинијановог законодавства, мада се не налази expressis verbis у Прохирону.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


10

вређа га или смишља неку делатност уперену против његовог живота. Сматраће сеназахвалним и онај који смицалицама проузрокује велику штету поклонодавцу илиако неке споразуме који су били писмено или усмено придодати уз поклон, а које је био прихватио, не буде хтео да испуни. Члан прописује да се такве радње морају

доказати на суду да би се поклон могао опозвати.9

Трећа одредба каже да се може опозвати поклон који је дало малолетно илинеурачунљиво лице (неразумно, безумно), јер они немају свести, односно несматрају се урачунљивима (Ούτε άνηβος, ούτε άνόυς δύναται δωρεισθαι, έν ούδενι γάρ τούτων έστι βούλησις, ни жє нєдорастїи ни жє бєζоумны можєть даровати,ни вь ıєдиномь бо сихь ıєсть сьвєсть).10

Четврти пропис омогућава малолетном лицу, које је начинило поклон, да каданаврши двадесет и пет година,11 у року од четири године, покрене судски поступак(άγωγη ν ποιεισθαι, проу сьтворити) за опозив поклона.12

Пети члан овог поглавља односи се на такозвани donatio immodica (δωρεα ν

άμετρον, дарь беζмєр’нь), односно прекомерни или неумерени поклон. Ради се ослучају када отац за живота неком од своје деце (мушке или женске) да поклон не-сразмерно велике вредности. Такав поклон утиче на расподелу заоставштине наконсмрти оца, односно мора се узети у обзир ради равномерне поделе имовине.13

9 Издање Ралис – Потлис, стр. 238; издање Новаковић, стр. 250. Пропис је дословце пре-узет из Прохирона (XIII, 3), а у вези је са једним законом из времена цара Јустинијанаод 530. године, који је у Јустинијановом кодексу VIII, 55,10: Generaliter sancimus omnes

donationes lege confectas rmas illibatasque manere, si non donationis acceptor ingratus

circa donatorem inveniatur, ita ut iniurias atroces in eum effundat vel manus impias inferat vel

iactuare molem ex insidiis suis ingerat, quae non levem sensum substantiae donatoris imponitvel vitae periculum aliquid ei intulerit vel quasdam conventiones sive in scriptis donationi impo-

sitas sive sine scriptis habitas, quas donationis acceptor spopondit, minime implere voluerit. 10 Издање Ралис – Потлис, стр. 238; издање Новаковић, стр. 250. И ова одредба дословно је

преузета из Прохирона (XIII, 2).11 Према одредбама византијског права пунолетство, па самим тим и пословна способност

стицало, се са навршених 25 година. Детаљније о томе видети С. Шаркић, О стицању

пословне способности у средњовековном српском праву, Зборник радова Византолошког

института 43, Београд 2006, стр. 71–76.12 Издање Ралис – Потлис, стр. 238; издање Новаковић, стр. 250. И овај пропис преузет је

из Прохирона, али он се не налази у наведеним поглављима која расправљају о поклону,

већ у глави XXXI, 8, која носи наслов О накнади (Περι άποκαταστάσεως, о оустроıєнїи).Видети Ius graecoromanum, ed. Zepos, II, 186–187; Књижевни радови Нићифора Дучића,

књига 4, стр. 351–353; Законоправило, издање М. Петровић, лист 305а – 305б.13 Издање Ралис – Потлис, стр. 238; издање Новаковић, стр. 250. Матија Властар је овај про-

пис преузео такође из Прохирона, али је знатно скратио четврти параграф главе XXXII,који стоји у вези са Јустинијановом новелом XCII, 1 насловљеном Περι τω ν είς παίδαςάμετρων δωρεω ν, De inmensis donationibus in lios. Иначе, глава XXXII Прохирона (Zepos,II, 188–189) не расправља о поклонима већ о деоби заоставштине, мада носи мало не-обичан назив Περι φαλκιδίου (О фалкидији). Грчки термин φαλκίδιος, води порекло од lex

Falcidia, донетог 40. године пре н.е. који је прописао да се не може легирати више од тричетвртине имовине, те да наследнику мора да припадне бар четвртина наследства (Gaius,

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


11

Правила грчко-римског (византијског) права о поклону, као приватно-правномпослу, не срећу се у српским правним споменицима и велико је питање да ли сусе она уопште примењивала.14 Помен поклона налазимо у повељама које говорео даривању покретне и непокретне имовине црквама, манастирима и властели.

Најчешће је владар поклањао имања у баштину, што значи да је поклонопримацстицао пуно право располагања својом баштином. Међутим, овакав начин стицањасвојине разликује се од класичног римског поклона као приватно-правног посла.Поклањање имања црквама, манастирима и властели од стране владара има иобележја јавно-правних овлашћења и везано је за сложену структуру феудалногдруштва, те заслужује посебан коментар.

Сам чин поклањања имовине у српским правним споменицима означава се изра-зима записати, приложити, подложити, приносити, даровати и дати, из чега суизведене именице записаније, приложеније, приношеније и дар.15 У текстовима сесреће и израз харисати, изведен од грчког глагола χαρίζειν = поклонити из љубави,

односно из неке наклоности.16 Поклони учињени цркви били су у принципу неопозиви, што се види још

из текста Хиландарског типика (1198) где читамо: Јер што је једанпут Богу

даровано, не узима се; ко узима свештенокрадац је, а ко свештено краде,

казниће се (ибо ıєдноущи б(ог)оу дарован’ноıє нє вьζымаıєт’ сє. вьζымаıєи жєс(вє)щєн’нокрадєи ıєсть. творєи жє с(вє)щєн’нокрасти, имать ζапрєщєниıє).17 Идеју је још јасније изразио исте 1198. године Стефан Немања (у то време већмонах Симеон) у повељи манастиру Хиландару. Завршни део текста гласи: И

све што дадох манастиру у Свету Гору, да не треба ни моме детету, ни моме

унучету, ни моме рођеноме, ни коме другоме (И вьса єлико дахь манастырєви

оу С(вє)тоу Гороу да нє трєбє ни моємоу дєтєтєви, ни моємоу оуноучєтєви ни

Inst. II, 227: Lata est itaque lex Falcidia, qua cautum est, ne plus ei legare liceat dodrantem,

itaque necesse est, ut heres quartam partem hereditatis habeat ). Јустинијанова Новела XVIII,1 од 536. године прописала је да тај део мора да износи једну трећину наследства, акооставилац има до четири детета, а половину ако има више од четири детета. Прохирон

је прихватио Јустинијанов пропис, али је глава задржала наслов О фалкидији. Српскипреводиоци Прохирона вероватно нису баш најбоље разумели шта је то фалкидија, алису тачно схватили садржину поглавља па су га насловили О деоби (О раздєлієнїи). Ви-дети Књижевни радови Нићифора Дучића, књига 4, стр. 345; Законоправило, издање М.

Петровић, лист 305 б.14 Примера ради, немамо ниједан податак о забрани даривања између брачних другова или

пак о предбрачном поклону.15 Примере наводи Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, III део,

Историја грађанског права, Београд 1935, стр. 101 = Класици југословенског права, књи-га 12, Београд 1996, стр. 641–642.

16 А. Соловјев, нав. дело, стр. 115 (424). Аутор упућује и на један пропис из Прохирона (XII,1, ed. Zepos, II, 150): Τω ν δωρεω ν άι μέν είσιν έν ζωη γινόμεναι, και προς ζωη ν τη ν χάριν και τη ν εύεργεσίαν γνωρίζουσαι.

17 Свети Сава, Сабрана дела, приредио и превео Т. Јовановић, Београд 1998, стр. 110–112;Видети и В. Ћоровић, Списи Светог Саве, Београд – Сремски Карловци 1928, стр. 132.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


12

моємоу родимоу ни ономоу никомоурє).18 Та формула се редовно понавља укаснијим даровним повељама српских владара. Не треба изгубити из вида да сеу формули посебно подвлачи да не треба ни моме детету, чиме владар жели данагласи да ни његови наследници не смеју да опозову поклон.

Друкчија је била правна природа властеоских баштина о чему налазимо обаве-штења у Душановом законику и њему савременим повељама. Имања дарованавластели нису била безусловно поклоњена. Члан 42 каже да су баштине ослобођенеод свих работа и дажбина разве да дају соће и војску да војују по закону.19 За раз-лику од цркве, властела има обавезу да се одазове на војни позив владара и даплаћа опште обавезни порез – соће. Из текста Душановог законика не види се дали се баштина може одузети и у којим случајевима, али ту празнину попуњаваповеља цара Душана од 1350. године којом се потврђује баштина властеличићуИванку Пробиштитовићу, где стоји: И у сиемзи записани да му се не потворицарсто(мь) ми, разве едине невере, а ни за единое ино сьгрешение.20 Иванку ће

се, дакле, баштина одузети само у случају невере (издаје, или тачније отказивањавазалне заклетве – difdatio), а ни за једно друго кривично дело (сагрешеније).21 С друге стране, чланови 39, 40 и 43 Душановог законика потврђују својинска пра-ва властеле на њиховим баштинама, изричитом формулом баштине да су тврде.22 Пошто су баштине биле у пуној својини властеле, логично је да су она располагалаи најважнијим својинскоправним овлашћењем – да ствар отуђе (abusus). То праводаје властели члан 40 Душановог законика који набрајајући начине отуђења имањакаже: да су вољни њими, и под црков дати, или за душу одати, или иному продати

кому љубо.23 Значи, властелин може да имање дâ цркви, завешта и прода, али сеизраз харисати (поклонити из наклоности, односно поклонити физичком лицу),

као начин отуђења ствари не спомиње.24 Али, у већ споменутој повељи цара Ду-

18 Свети Сава, Сабрани списи, данашња језичка верзија Л. Мирковић и Д. Богдановић, Ста-

ра српска књижевност, књига 2, Београд 1986, стр. 33; Оригинални текст према издањуВ. Ћоровића, Списи Светог Саве, стр. 3–4.

19 С. Новаковић, Законик Стефана Душана, цара српског 1349–1354, Београд 1898 (ре-принт 2004), стр. 38 и 172.

20 А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Београд 1926, стр. 151.21 А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана, стр. 115 (424), нап. 2, сматра да се невера

може упоредити са „великом неблагодарношћу“ (ingratus, άχαριστος ) византијског права.

Сматрамо да отказивање вазалне заклетве (издаја) није исто што и незахвалност због којесе опозива један приватно правни посао (поклон).

22 Члан 39: Властеле и властеличићи, иже се обретају у државе царства ми, Србље и Грци,

што јест кому дало царство ми у баштину и у хрисовољи и држе до сијега-зи сабора,

баштине да су тврде. Члан 40: И вси хрисоволије и простагме што јест кому учинило

царство ми и што ће кому учинити, и те-зи баштине да су тврде како-но и првих право-

верних цар. Члан 43: Да нест вољан господин цар, ни краљ, ни госпожда царица никому

узети баштине по силе, ни купити, ни заменити, разве ако си кто сам пољуби. Новако-вић, Законик, стр. 36 и 170; 36 и 171; 39 и 173.

23 Новаковић, Законик, 36 и 171.24 Право поклањања ствари не спомиње ни члан 174, који говори о сељачким (меропашким)

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


13

шана властеличићу Иванку Пробиштитовићу стоји да Иванко може да располажесвојим имањем као са сваком купљеницом (својином стеченом купопродајним уго-вором) любо за душу подь црьквь записати, любо кому харизати, куде му ıєстьхотєние. И у повељи цара Уроша од 10. априла 1357, којом он даје острво Мљет

которским племићима Биволичићу и Бучићу стоји: любє подь црьковь за душуподьписати, у прикию дати, продати, харизати, заменити, кудє имь хотєнıє об-ратити, како и всаку свою сущую бащину.25 У грчкој повељи цара Синише (Ду-шановог полубрата) из јануара 1361. године властелину Јовану Цафи Урсину Дукипише да Цафа са поклоњеним имањима може да чини што год хоће, то јест да ихможе продавати, поклањати, давати у мираз, замењивати, завештавати божјим

црквама и чинити све што божји и свети закони допуштају праведним и благо-

частивим власницима чинити (ήγουν πωλει ν, χαρίζειν, προικίζειν, άντάλλάττειν,θείοις ναοις άφιερου ν και πάντα, όσα οί θειοι και ίεροι νόμοι τοις άληθέσι και ευσεβέσι δεσπόταις έπι τοις έαυτω ν πράττειν διακελεύονται).26 Из текста ове три

повеље јасно се види да је властела могла да отуђе своја имања и давањем поклонафизичким лицима, јер се израз харисати (χαρίζειν) код набрајања отуђења ствариизричито наводи. Стога је необично што члан 40 Душановог законита не спомињепоклон као начин отуђења баштине. Да ли се ту ради о омашци преписивача илио неком другом разлогу, заиста је тешко рећи. Јер, својина стечена купопродајнимуговором се могла отуђити поклоном, што се јасно види из уговора којим извеснаДоброслава са децом продаје своју кућу у Призрену неком Ману, Драгичину брату(око 1346). Од тренутка склапања уговора Мано може да располаже кућом ıако исущи бащиникь луби имати харисати, прикисати, продати, за душу дати ализаменити.27 Мано је, дакле, стекао пуно право својине на кући (сушти баштиник)

и може да је поклони, дâ у мираз (прикисати), прода, завешта ( за душу дати) илипак замени.

Израз харисати је, како смо видели означавао поклон учињен за нечијег живота,односно правни посао inter vivos. Али, српски правни споменици користе изразе за душу дати или за гроб свој дати28 , што се подудара са формулом είς ψυχικο νили είς τήν ύπερ ψυχης διανομήν византијског права. То значи поклонити цркви ради помена своје душе, односно начинити задужбину, а таква даривања чинилису и властела и себри. Према мишљењу Александра Соловјева у овим случајевимасрећемо се са поклоном за случај смрти – donatio mortis causa римског права.29 Овакво мишљење је неприхватљиво јер је дејство поклона за случај смрти (do-

баштинама: Људије земљане који имају своју баштину, земљу и винограде и купљенице,

да су вољни от својих виноград и от земље, у прикију одати, или цркви подложити или

продати... Новаковић, Законик, стр. 136 и 250.25 А. Соловјев, Одабрани споменици, стр. 151 и 160–161.26 А. Соловјев – В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд 1936, стр. 236–237.27 А. Соловјев, Одабрани споменици, стр. 148.28 Примера има доста, посебно у попису имања манастира Свете Богородице у Тетову

(Одабрани споменици, стр. 131–132)29 А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана, стр. 115 (424).

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


14

natio mortis causa) везано за поклонодавчеву смрт. Поклонодавац, који се налазиу смртној опасности, преноси на поклонопримца оно што је предмет поклонауз клаузулу да му то буде враћено ако ту опасност преживи. Овакав поклон је,дакле, посао са раскидним условом,30 што у примерима које наводе српски правни

споменици није случај. Властела и себри дају цркви имања за душу, односно радипомена своје душе, а без икаквог раскидног услова. По нашем уверењу изрази за

душу дати и за гроб свој дати означавају легат – за тестамент везано оставиочево располагање делом имовине у корист лица које није наследник.31

Ипак, у повељи којом цар Душан оснива манастир светих Арханђела Михајлаи Гаврила код Призрена (1348) срећемо један пример поклона за случај смрти.Властелин Никола Утоличић са својом мајком прилаже село Љубочево оу законь(под условом): догдє ıєсть живь Никола и ıєгова мати, да си дрьжє онози сєлои црьковь како всакоу баштиноу... а по Николинє животе и ıєговє матєрє данє влагıє никто онємзи сєломь ни црьковию тькмо црьквь царства ми Арханг-

гєль...32 Дакле, Никола Утоличић и његова мајка уговарају одложни услов, штозначи да ће право својине припасти поклонопримцу (манастиру светих Арханђела)након смрти поклонодаваца (властелина Николе и његове мајке). Али, док супоклонодавци живи, раполагаће правом уживања баштине.

Наравно, наша разматрања о поклону била би далеко лакша да је неки уговор опоклону, као приватно-правни акт, сачуван. Нажалост, помени о поклону налазе сесамо у повељама, тако да о његовој садржини не можемо меродавно расправљати изакључити да ли су се на поклон примењивала правила римско-византијског права,која налазимо у византијским правним збиркама, преведеним у средњовековнојСрбији.

30 А. Маленица, Римско право, стр. 240. Cf. i V. Radovčić, Pravna problematika i razvitak

instituta darovanja, str. 97.31 Видети С. Шаркић, Појам тестамента у римском, византијском и српском средњове-

ковном праву, Трећа југословенска конференција византолога, Београд – Крушевац 2002,стр. 88–90. Нешто измењен тeкст је објављен и на енглеском The Idea of Will in Roman,

Byzantine and Serbian Mediaeval Law, Fontes Minores XI, Forschungen zur byzantinischen

Rechtsgeschichte, Band 26 , herausgegeben von L. Burgmann, Frankfurt am Main 2005, pp.427–433.

32 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912, стр.691, члан LXXXIII.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


15

SRĐAN ŠARKIĆ, Ph.D

GIFT IN SERBIAN MEDIAEVAL LAW

SummaryProvisions of Roman Law concerning the gift were accepted in Serbian mediaeval

law through translations of Byzantine law books – Procheiron of Basil I and MatthewBlastares’ Syntagma Canonum. But, not a single contract of gift, as the act of private lawhas been preserved. In Serbian legal sources gift was mentioned in the charters promul-gated in favor of the church, monasteries and noblemen.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


17

МР СНЕЖАНА БОЖАНИЋ UDC 726.7.341.222 (497.11 Dečani)

ЈЕДАН СПОР ОКО РАЗГРАНИЧЕЊА МЕЂА НА

ДЕЧАНСКОМ ВЛАСТЕЛИНСТВУ

Сажетак: Дечанско властелинство је, уз хиландарско, највећи манастирскифеудални посед средњовековне Србије. Два издвојена прилога дарована овом власте-линству налазила су се у жупи Дреници. То су Куманово и Средње Село. Спор окообележавања међа, ових села, разрешили су судија Парабко и судија Богдан и 24сведока. Ово је први познат случај да се помињу „судије“ и „сведоци“.

Кључне речи: Стефан Дечански, Куманово, Средње Село, међа, судије, сведо-ци, збор.

Стефан Урош III Дечански (1321–1331), подигао је велелепну задужбину, манас-тир Дечане, поред реке Пећке Бистрице, испод Проклетија, посвећен Христу Панто-кратору.1 Оригинални архитектонско-просторни концепт дечанске цркве, сачуван уцелини, ослобођен градитељских трансформација наредних епоха, представља при-мер изворног сакралног градитељства треће деценије XIV столећа (1327–1335).2

Ктитор је основао и изгардио манастир киновијског типа.3 Главни протомајсторбио је фра Вита из Котора, а радове је надгледао архиепископ Данило II.

1 Sekcija Peć 3, (629–3), 1:50000 Izdanje Vojnogeografskog instituta, Beograd 1984.2 Година грађења Дечана, према натпису са јужног портала припрате, је 1327–1335. Уп.

Стојановић Љ., Стари српски записи и натписи, Београд 1902, 28.3 С. Поповић–Мојсиловић, Архитектура манастирског насеља Дечана, Дечани и ви-

зантијска уметност средином XIV века, Београд 1989, 239–248. О архитектури де-чанске манастирске целине можемо да говоримо једино на основу познавања двепреостале грађевине – трпезарије и улазне куле. Срећна је околност што су се поредцркве очували карактеристични објекти целине, који омогућавају упоредну анализу саобјектима у другим целинама из те епохе и са архитектуром сакралне грађевине у чи-

јој су непосредној функцији. Однос према општем, у овом случају, показује да је речо византијском архитектонском типу, док однос према посебном пружа парадоксалнуслику – архитектура дечанске цркве, без обзира на неке особености, подигнута у духу

романичке традиције, није имала утицаја на архитектонски садржај других здања.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


18

Сматра се, на основу упоређивања технике зидања и градитељског поступка, дапотомци мајстора који су радили на Бањској настављају своју делатност на пиргу итрпезарији у Дечанима,4 потом су градили палату у потоњој Патријаршији у Пећии учествовали су у изградњи Св. Архангела код Призрена за Стефана Душана.5

Фре

ске манастира Дечани представљају најочуванији ансамбл зидне декорације уСрбији.6

Ктитор је богато обдарио свој маузолеј, створивши једно од највећих средњо-вековних властелинстава.7 Дечанско властелинство је, уз хиландарско, највећи

Однос дечанског храма, изузетне архитектуре, осликава појединачне градитељске идеје,док градитељство манстирског насеља припада актуалној архитектонској клими; С. Не-надовић, Архитектура цркава у средњовековној Србији, СПЦ 1219–1969, Споменица о750-годишњици аутокефалности, Београд, 1969, 77–91, бележи да су од Немањиних на-следника само краљ Милутин, Стефан Дечански и цар Душан успели да саграде задуж-

бине које су требале „да приме њихове посмртне овоземаљске остатке, попут Богоро-дичине цркве у Студеници, у најплеменитијем материјалу, тесаном и глачаном мермеру

или камену њему сличном“.4 Имена градитеља Дечанске трпезарије и пирга на улазу позната су из оснивачког доку-

мента. То је једно од ретких спомињања имена средњовековних градитеља. П. Ивић– М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1976, ДХ II (130); Протомајстор Ђорђе саДоброславом и Николом били су познати по зидању многих цркава у српској земљи; А.Дероко, Црква манастира Дечана, ГСНД 12 (1933), 135–146; В. Р. Петковић–Ђ. Бошковић,

Дечани I–II , Београд 1941; М. Чанак–Медић, Узори и пројектантски поступак дечанског

неимара, Дечани и византијска уметност средином XIV века, Београд 1989, 159–167.5 С. Поповић С., Крст у кругу, архитектура манастира у средњовековној Србији, Београд

1984.6 Ј. Максимовић, Српска средњовековна скулптура, Нови Сад 1971, 99–107; Г. Бабић, О

живописном украсу олтарских преграда, ЗЛУ МС 11 (1975), 34–35, примећује да је жи-вопис Дечана приказан на западној страни северног зида, који одваја олтарски простор одђаконикона посвећеног Богородици и Св. Стефану; И. Николајевић, Портали у Дечанима,Дечани и византијска уметност средином XIV века, Београд 1989, 185–192; Ј. Магловски,

Дечанска скулптура–програм и смисао, Дечани и византијска уметност средином XIVвека, Београд 1989, 193–223.

7 У Дечанској повељи се бележи да је краљ приложио храму, колико је могао „села и катуна

влашких и арбанашких, и књиге, и часне крсте, оковане и позлаћене с бисером и драгим

камењем, и иконе красне и различне, оковане сребром и златом са сваким украшењем, и

часне сасуде свештене, и кандила и рипиде, кадионице и свећњаке, и красним ризама, и

епитрахиљима, и наруквицама, и набедреницама, и трапезофорима, и завесама, и фело-

нима, и диплама, и сваким красотама на сјај дома Божијег; и многа друга добра за храну

и за одевање свима служитељима црквеним, и маломоћнима, и намерницима, за успоме-

ну и помен мени и сину мојему и свим родитељима и прародитељима Краљевства ми ва

веки, амин“. П. Ивић–М. Грковић, Дечанске хрисовуље, ДХ I (ред), 110–121; ДХ II (стр.)3–(н. л.); ДХ III (н.л.); С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века,Београд 1912, 646–655; Р. Ивановић–И. Сидик, Историјско–географски значај Дечанске

хрисовуље из 1330, ИЧ II (1949–1950), 183–190; Р. Ивановић, Дечанско властелинство,

историјско-географска обрада, ИЧ IV 1952–1953 (1954), 173–226; Р. Ивановић, Дечански

катуни, ИЧ III (1961–1952), 257–264.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


19

манастирски феудални посед средњовековне Србије. Дечанске хрисовуље8 пред-стављају прави драгуљ за политичку историју, историјску географију, језичка ипалеографска истраживања.9

Дечанско властелинство10 је захватало пространу територију између Комова

на западу и развођа Белог Дрима и Ситнице на истоку, и између развођа Пећкеи Дечанске Бистрице на северу и Дрима на југу, са појединим поседима и ванове зоне. Тако је дечанско властелинство континуирано обухватало велики деоПолимља, Метохије и предео Алтин на јужним падинама Проклетија, углавном уданашњој североисточној Албанији.11

На Дечанском властелинству разрешен је компликован спор око разграничењасеоских међа, у Дреници, уз ангажовање „двојице судија“ и „24 сведока“.

У средњем веку правна лица и субјекти грађанског прва биле су цркве и мана-стири којима су се поклањале земље и имања. Понегда се правно лице, цркваили манастир означава као дом одређеног свеца. У овом случају био је то „дом

8 Геодонь Iосифь Юришићь, Дечански Првенаць, описніе манастира Дечана, дипломакраля Дечанскоīь, описаніе ипекске патріяршие, многи стари зданія, итд. Нови Сад 1852,47–67; Fr. Miklosich, Monumenta serbica, spectancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii,Vienne 1858, 88–101; M. С. Милојевић, Дечанске хрисовуље, Гласник СУД XII (1880).

9 П. Ивић–В. Јерковић, Палеографски опис и правопис Дечанских хрисовуља, Нови Сад1982.

10 Р. Ивановић, Дечанско властелинство, историјско–географска обрада, 175–176, вршећитеренска истраживања, дошао је до закључка да према конфигурацији и структури саме

површине земљишта Дечанског властелинства ово имање може поделити на јужну исеверну територију. Јужна територија Дечанског властелинства обухватала је простород планинског венца Проклетија, и захватала је на југу делове Метохијско–Призренскекотлине, до Белог Дрима, а са истока – од близу садашње вароши Пећи до реке Валбонеу Албанији. Ова територија уоквирена је са севера Дечанским планинама а са западаогранцима албанских планина; на југ је ишла до подножја планине Паштрика. Скоро сесва ова територија налазила с десне стране реке Белог Дрима, у сливовима ДечанаскеБистрице и реке Рибника, притока Белог Дрима. Са источне и јужне стране ова јетериторија била отворена према Белом Дриму и само је на неким местима прелазилана леву страну ове реке. Јужна територија Дечанског поседа захватала је западнеделове Хвосна, део „Дукађина“, област Алтина (део ђаковачке нахије), Подриму и жупу

Патково. Ова је територија била равна и пуна плодних њива и равних винограда. Док је јужна територија Дечанског поседа захватала равни део Метохијско–Призренске котлинеса плодним њивама и родним виноградима, дотле је северна територија представљалабрдовити и планински крај с пространим површима и пашњацима, са врло мало равногземљишта и то само у узаним долинама реке Лима и њених притока; М. Пешикан, О опсегу

средњовековног Дечанског властелинства, Зборник МС за филологију и лингвистику,XXVII–XXVIII (1984–1985), 621–623 .

11 М. Пешикан, Из историје топонимије Подримља, Ономатолошки прилози II (1981), 1–92.Оцењено је да се дечанско феудално добро простирало на површини од 2500 km². У складус испитивањима Митра Пешикана неопходно је ревидирати закључке истраживањаРадомира Ивановића.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


20

Господину Богу мојему Пандократору“.12 Теодор Тарановски сматра да израз домкао „да нарочито има у виду, да подвукне имовинску страну правног субјекта“.13

Црквама и манастирима гарантовано је потпуно право својине на земљу – даили се та својина не може одузети. Ту неприкосновеност црквене својине потврђују

све хрисовуље издате црквама и манастирима. Првобитно се та неприкосновеностописује у хрисовуљама многим и различитим речима, а касније се за њу налази једна краћа и прецизнија формула, и то да „ јест неотјемљемо никим до века“.Неприкосновеност црквене својине сматрала се толико утврђеном и несумњивом,да се у Душановом законику, чак, изричито не потврђује. Поред апсолутно несум-њиве неприкосновености црквене својине, која се никако не може одузети, цркве сууживале нарочиту повластицу у парницама о земљи, о којој се говори у Душановомзаконику (чл. 78–79).

Облигационо право у средњовековној Србији било је неразвијено.14 Оно се раз-вијало са напредовањем робноновчане привреде. У овом спору сусрећемо се са

пoклоном и разменом. Краљ Стефан Дечански богато је обдарио свој манастир.Поклони се означавају у манастирским повељама и хрисовуљама различитимизразима: записати, подложити, приносити, даривати, дати а у овом случајуупотребљава се термин приложити.

Два издвојена прилога дарована овом властелинству налазила су се у жупи Дре-ници.15 То су Куманово16 и Средње Село.17 Ова два прилога данас не постоје натерену.

Куманово је припадало Српској архиепископији и замењено је за село Јабла-ницу18, са архиепископом Данилом II. Размена („ замена“ или „трампа“) у српским

12 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, 646 (II).13 Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд 2002, 413.14 Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, 495; S. Jantolek, Istorija

države i prava naroda FNRJ II , Beograd 1948, 48; Д. Јанковић, Историја државе и права

феудалне Србије (XII–XV век), Београд 1957, 98.15 Дреница се налази на западној страни Косова. Њој припада земљиште у сливу реке Кли-

не, притоке Белог Дрима и у сливовима Дренице и Седларске реке, које припадају хидро-графском систему реке Ситнице. Површина слива реке Дренице износи 447 km². Горњидео тока и слива Дренице налази се у издуженој котлини, која је спуштена у планинскојпречази између Косовске и Метохијске котлине. Извориште Дренице налази се у јуж-ном делу котлине, одакле ова река тече ка северу, а затим великим лактом пресеца пла-

нинску пречагу Чичавице и Голеша. Дреница се састоји од старих стена – кристаластихшкриљаца и мезозојских кречњака као и млађих терцијарних наслага. У рељефу овогкраја истичу се две површи од 600 и 680 m апсолутне висине, које су рашчлањене речнимдолинама. У изворишту реке Дренице налази се мања планина Дреница са теменом уоблику спљоштеног била 1094 m надморске висине. Ова планина је састављена одшкриљаца и серпентина. Ј. Марковић, Географске области СФРЈ , Београд 1967, 399.

16 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, Годишњак СФФ IV, 2 1939–1940(1940), 109; П. Ивић–М. Грковић, ДХ I 190, ДХ II 26, ДХ III 1141.

17 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, 143; П. Ивић–М. Грковић, ДХ I 190, ДХ II 25, ДХ III 1095.

18 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, 61.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


21

споменицима је правни посао, који извршава владар са неким манастиром илицрквом или пак са приватним лицима, а увек са циљем да се добије згоднијиобјекат за поклон обнављаном или новооснованом манастиру како би се његовиземљишни поседи заокружили.19 Разлози замене Куманова за Јабланицу могу се

само наслућивати. Јабланица20

се налазила у Метохији и то је био винородни крај,а Куманово је било нека врста етапне станице за Косовска насеља.Куманово се граничило са селом Белаћевац, које је припадало властелину При-

зренске епископије. Наиме, у повељи Стефана Дечанског из 1326. године, При-зренској епископији, на основу старих повеља византијских царева, краљевихпрародитеља и оца, потврђени су стари поседи и даровани нови. У попису имањаПризренске епископије из 1326. године могу се јасно уочити даривања СтефанаДечанског и краља Милутина, чије је поклоне потврдио његов син Стефан Дечански.За име Стефана Дечанског везује се највећи број нових поседа, које је краљ дариваокатедралном храму Призренске епископије. Призренском властелинству приложио

је и село Белаћевац21 у Дреници са уљаником и два уљара.22 Изгледа да Белаћевацније био довољно насељен јер се епископу саветује да може населити „ људи, или

црковних или свободних“. Такође је наређено да се поштују и признају оне међесеоског атара, које је „ утесао Владоје тепчија“ још за време краља Милутина.23 „Тесањем“ поменутих међа одвојен је атар села Белаћевца од атара села Куманова,које је припадало Српској архиепископији, док је село Белаћевац припадало срп-ском краљу Милутину. У близини Белаћевца епископија је добила забел у Слатини,који се могао крчити, а Св. Богородица Љевишка ту насељавати своје људе.24

Куманово и Средње Село са својим атаром чинили су саставни део жупе Сит-нице и требало је обележити њихове међе и на тај начин их издвојити из жупске

целине. Стога је краљ Стефан Дечански послао „судију Богдана и Парабка да обе-

леже међе Средњему Селу и Куманову, а с њима 24 сведока“.25 Ово је први познат

19 Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, 507; S. Jantolek, Istorija

države i prava naroda FNRJ II , Beograd 1948, 54; Д. Јанковић, Историја државе и права

феудалне Србије (XII–XV век), Београд 1957, 101.20 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, 97.21 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, 61; Sekcija Priština 3, (631–3) 1:50000

Izdanje Vojnogeografskog instituta, Beograd 1984. То је Мали Белаћевац, који се налази југозападно од Враголија. Југозападно од њега је село Слатина а јужно Суви Брег. Северно

од Малог Белаћевца је Велики Белаћевац.22 И. Јастребов, Хрисовуља Дечанског краља од године 1326 , 363; С. Новаковић, Законски

споменици српских држава средњег века, 639 (VII); Николић М., Властелинство Свете

Богородице на Љевиши, ИЧ XXIII (1976), 43; М. Јанковић, Епископије и митрополије

српске цркве у средњем веку, Београд 1986, 119–121.23 М. Благојевић, Тепчије у средњовековној Србији, Босни и Хрватској, ИГ 1–2 (1976),18–21;

М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997, 26– 27, 46, 210–211.

24 И. Јастребов, Хрисовуља Дечанског краља од године 1326 , 363; М. Николић, Властелинство

Свете Богородице на Љевиши, 44. Слатина је данашње село Мала Слатина.25 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, 646–647 (III).

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


22

случај да се помињу „судије“ и „сведоци“. Сведоци су првенствено имали улогупосредника између ауктора правног чина и дестинатара, тј. лица у чију корист јеправни чин извршен.26 За сведоке у споровима о међама позивају се „добри људи“ тј.веродостојни, поштени људи. Као услов за уживање грађанске правне способности

сматрала се, у средњем веку, грађанска част.27

Нарочито се радо питају за међе људикоји су често у пољу и који имају прилике чешће и непосредније да се обавесте оправим границама: пастири, ловци, рибари и др.28

Прво се приступило обележавању међа Средњем Селу. Гранична линија је ишла„од Кузмина у Дмитрова јагњила и у Чрнилну бару, а тако и у Дреницу, што је

плавила Дреница са ове стране до каменога брода, а ову земљу што потврдише

сведоци, и рече Краљевство ми да се на пола раздели; и раздели Парабко судија

помоћу сведока Средњем Селу и Кузмину, и постависмо међнике, и млин на црквеној

земљи постависмо“.29

Граница је ишла од Кузмина, који и данас постоји на терену. Кузмин30 се налази

југоисточно од Великог Белаћевца а јужно од коте 532 и Доброг Дуба. Међна линија је потом ишла на Дмитрова јагњила, која су се према подацима из повеље налазилана граници Средњег Села и Куманова. Чрнилна бара се налазила на међи Куманова.Ту се наилазило, потом, на спорно земљиште које је „плавила Дреница“.

При оснивању села (као и манастира) у средњем веку водило се рачуна о близи-ни текуће или изворске воде. На положај села, у великој мери, утицале су природнеприлике најближе околине.31 Хидрографским променама на овом терену допринела је и река Ситница, која је од XV века до данас променила свој ток, тако да се данастзв. Војновића мост из XV века (који је подигнут на Ситници) налази на сувом.

26 С. Станојевић, Студије о српској дипломатици, Сведоци, Глас СКА 110 (1924), 1–25.27 Постојало је више узрока, због којих се част губила, и то: незаконито рођење, непоште-

но занимање, неморално понашање и, поглавито, извршење кривичних дела која су секажњавала губитком части. У средњовековним српским правним споменицима не наила-зимо на траг развијеног учења о части као услову за уживање грађанске правне способ-ности. Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, 404.

28 Приликом продаје имања, међе су се показивале, а у случају спора међе су одређивалистари људи из околине за које се веровало да могу да знају границе тачно, а они су подзаклетвом изјављивали како сматрају да међа иде. Такав начин дознавања међа у времекада не постоји катастар сасвим је разумљив и општепознат. М. Пурковић, Одређивање

међа, Етнологија 1–2 (1940), 72–73.29 П. Ивић–М. Грковић, ДХ I (–), ДХ II (26), ДХ III (1127–1141); Задужбине Косова, 333.30 Sekcija Priština 3, (631–3) 1:50000.31 Главна река Косова, Ситница (94 km), целим током тече кроз ову котлину. Она јако ме-

андрира и помера се улево уз западну ивицу поља. Стара корита Ситнице нарочито се распознају око Вучитрна. Ту се преко једне мртваје, некадашњег корита Ситнице, налазинајвећи мост на Косову. Површина слива Ситница износи 3129 km². Ситница одводњаванајвећи део Косовске котлине према Ибру. Она носи много муља. При поводњу се изливаи плави веће површине у алувијалној равни. Њене веће притоке с десне стране су: Гра-чанка, Приштевка и Лаб а с леве стране Дреница. Ситница утиче у Ибар код КосовскеМитровице. Ј. Марковић, Географске области СФРЈ , 400; С. Мишић, Унутрашње воде и

њихово коришћење у средњовековној Србији, додатак ИГ 1–2/ 1990–1992, (1992), 11.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


23

Поред мењања тока, већина река је била разливенија него данас, са несталнимкоритом и честим изливањима, што је стварало брдовите и мочварне терене. О разливености средњовековних река сведочи и помен бара у повељама. Бара иначеозначава воду која се задржавала на површини тла и која је релативно плитка, а реч

је словенског порекла. У међама села Куманова на Ситници помиње се Чрнилнабара, што потврђује тезу о разливености и несталности тока Ситнице.Река Дреница је при ушћу променила корито и сведоци су утврдили о ком те-

рену се тачно ради. Краљ Стефан Дечански је наредио да се спорно земљиште по-дели попола – пола Кузмину, а пола Средњем Селу. Цео поступак на терену водио је судија Парабко, ослањајући се на казивање 24 сведока. Вероватно је 12 сведокабило из Кузмина који није припадало Дечанима, а других 12 сведока из СредњегСела. У питању је нека врста пороте за „велико дело“, која је састављена од 24сведока.

Приликом бележења међника употребљавала се и локална номенклатура створе-

на по геолошким особинама и пластици земљишта, као на пример „Чрнилна бара“.У међама Срењег Села убележене су и куће: „ Дмитрова јагњила“.32 Млинови сузаузимали важно место у животу средњовековног човека.33 Млинови намењенимлевењу житарица налазили су се на манастирским властелинствима и у склопумонашких насеља. Помињу се готово у свим српским повељама, што значи да их

је било много. Право на држање воденица било је значајна привилегија коју сувладар, властела и црква обезбеђивали за себе. На Дечанском властелинству било је више млинова а један од њих је постављен као међник Средњем Селу.

Средње Село34 је по оба пописа имало 20 кућа.35 У овом селу живео је и једанпоп. Попова је на Дечанском властелинству било више у оним селима на поседу

која су економски била јача и теренски погоднија.36

Цео поступак око утврђивања граница села Куманово водио је судија Богдан.Граница је ишла „од Ситнице у камен који постависмо на сред баре, па тако у

цесту која води од Радојева на камен који постависмо на путу, а онда уз брдо на

брег и на брегу камен постависмо, онда по брегу између Куманова и Архидијача

у камен који постависмо како пут излази из Криве Веје, па преко пута у дол; и

у дол у Влашка кућишта, и опет брегом у пут, који пут слази између Куманова

и Белаћевца, низбрдо право у Љескови камен, а с оне стране међа од Белаћевца,

на угао посред ступа на камен који укопасмо и од камена право у реку; а те међе

32 Кућиште је у средњем веку било простор напосредно уз кућу, односно двориште, окућни-ца. Г. Милошевић, Становање у средњовековној Србији, Београд 1997; Лексикон српског

средњег века, 357 (Г. Милошевић).33 В. Ђуричић, Млинска индустрија у Босни и Херцеговини, Сарајево 1935, 20–23; О. Зиро-

јевић, Млинови у време турске владавине (од XV до XVIII века), Сеоски дани СретенаВукосављевића 6 (1978), 155–161; Р. Финдрик, Увод у проучавање старих воденица, Саоп-штења 15 (1983), 97–99; С. Мишић, Унутрашње воде, 43, нап. 300.

34 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, 143.35 П. Ивић–М. Грковић, ДХ I – , ДХ II 25–26, ДХ III 1095–1127.36 Р. Ивановић, Дечанско властелинство, историјско-географска обрада, 212, 214.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


24

обележи Богдан судија и због тих села, а Крива Веја да им је Забел зимовиште за

стоку“.37

Источну границу атара Куманово чинила је река Ситница. Јужно се простираоатар села Архиђаче, а северозападно атар Белаћевца, па је на свим овим правцима

требало обележити међе.38

Учинио је то судија Богдан и „сабор“ из поменутихсела.39 Називом збор обележавани су скупови, пре свега они по селима о којима јеостало појединачних помена, али не и информација о саставу и начину рада.40 Онису личили на жупске зборове од којих их није увек лако разликовати, јер сеоска на-сеља нису била збијена, већ су куће биле расуте по целом атару.

Јасно се уочава да овде нису у питању 6, 12 или 24 сведока,41 већ је реч, прет-поставља се, о већем броју учесника из најмање четири околна села: Куманово,Радојево, Архиђача и Белаћевац, па се они због бројности помињу у Дечанскимхрисовуљама као: „с’борь тех’зи сельь“.42 На сабору је донета одлука, да сва селакористе пашњачки резерват, забел43 Криву Веју, као зимовишта за своје овце. Одлука

је била значајна због тога што су Куманово и Средње Село припадали Дечанскомвластелинству, Белаћевац властелинству Призренске епископије, село Архиђачевероватно властелинству Српске архиепископије, а не би требало сумњати да је иРадојево имало свог господара.

Често се у средњовековним српским изворима помиње постављање каменамеђаша и пободени или побијени камен („камен који укопасмо“). Обичај је био усредњем веку да се поред главног, већег камена међаша стављало увек по неколикомањих, често разнобојних, или се стављају какви други предмети који показујуда је на том месту био камен међаш.44 Приликом обележавања међа Куманова увише наврата се помиње камен као међник који се поставља на терену „камен који

постависмо на путу“, „ на брегу камен постависмо“, „камен који постависмо како

пут излази из Криве Веје“, „камен који укопасмо“ као и „ Љескови камен“.

37 П. Ивић–М. Грковић, ДХ I (–), ДХ II (26–27), ДХ III (1164–1181); Задужбине Косова, 333.38 М. Благојевић, Тепчије у средњовековној Србији, Босни и Хрватској, 14, 15, нап. 32.39 На терену данас постоје: Велики и Мали Белаћевац; Радево, јужно од места Енце а север-

но од Луга и Ариљача, југозападно од Слатине. Sekcija Priština 3, (631–3) 1:50000.40 Из сачуваних података се види да је колективна одговорност и ту имала значајну улогу:

на зборовима су започињале истраге, пријављиване штете, али су, исто тако, обнародова-

не купопродаје, распоређивани терени, разглашавани налози виших власти и сл. Уколико је ужи био територијални оквир са кога су се људи окупљали на збору утолико су јачепотенциране судске функције, утолико су зборови били више заокупљени локалним пос-ловима. Београд 1999, 227–228 (С. Ћирковић).

41 М. Благојевић, Спорово око средњовековних међа, Зборник за ИМС, 71–72 (2005), 16.42 П. Ивић–М. Грковић, Дечанске хрисовуље, 99. У Трећој Дечанској хрисовуљи не помиње

се „сабор тих села“.43 Забел је омеђена територија, обично некултивисаног земљишта, која се по искључивим

правима коришћења издвајала из целине. М. Благојевић, Средњовековни забел, ИЧ 14–15(1966), 1–17.

44 М. Пурковић, Одређивање међа, 67–68.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


25

У међама Куманова и Радојева бележи се пут. То је био пут локалног карактеракоји је ишао од Ситнице и повезивао Куманово, Радојево, Белаћевац и Криву Веју.Можда је то био део пута који је водио од Призрена, преко села Круше, Ораховца,на Дреницу и Трепчу.45

Од хидрографских међника спомиње се река Ситница и бара. Приликом беле-жења граница средњовековни писар је употребљавао и термине вегетабилног карак-тера – „ Љесков камен“. Брдо, брег и дол забележени су у међама Куманова премасуседним селима, што је сведочанство о валовитости овог терена.

Куманово је по оба пописа бројало 9 кућа (али оне нису исте, неке су замењенедругима, а осим тога ту је 5 кућа Чабића). 46

На основу анализе податка из Дечанске хрисовуље јасно се уочава и запажа дасе сведоци узимају из сеоских насеља између којих се врши разграничење. Судијеи сведоци ангажовани су приликом обележавања међа, када постоје нерешени проб-леми на терену, а међе нису обележене, па нису могле бити уписане у неку исправу.

Овде треба још приметити, да су судије и сведоци утврђивали спорне међе пунедве деценије пре доношења Душановог законика 1349, што је предвиђено 79. и 80.чланом Душановог Законика.47

45 Путеви су се делили на водене и сувоземне. Реке у унутрашњости Србије биле су прилич-но непогодне за пловидбу због својих брзака. Правци и трасе путева углавном су ишлипоред река и уз речне долине. Сувоземни путеви делили су се не велике путеве, цесте, иуске планинске путеве којима се одвијао каравански саобраћај. Велики део путне мрежена територији средњовековне Србије базирао се на римским путевима, чија је ширинабила 2,5–4 m а тело друма је било од крупнијег камена. Г. Шкриванић, Мрежа путева

према Светостефанској (1313–1318), Грачаничкој (1321), Дечанској (1330) и Свето-

арханђеловској (1348–1352) повељи, ИЧ V 1954–1955 (1955), 392.46 П. Ивић–М. Грковић, ДХ I –, ДХ II 26, ДХ III 1143–1156.47 С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског, уредник и приређивач Р. Михаљ-

чић, Београд 2004, 63–64.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


26

SNEŽANA BOŽANIĆ MA

A DISPUTE UPON THE LANDMARK CONFINEMENT ONDEČAN’S LANDED ESTATE

Summary

Dečan’s landed estate, along with the Hilandar’s one, was the largest monasticfeudal property of Medieval Serbia. Two separated contributions given to this landedestate were located in Drenica, Kumanovo and Srednje Selo (Middle Village) with theirdistricts made the main part of the parish Sitnica and their landmarks should have beenmarked and in that way separated from the parish’s totality. Therefore, the King Stefanthe Dečan’s sent two judges and 24 witnesses to observe the procedure. This has beenthe rst known case for the “judge” and “witnesses” to be mentioned in such procedures.

Based upon the data analysis from the Dečan’s ofcial document with a golden seal itcould be noticed and singled out clearly that the witnesses were taken from the ruralsettlements among which the connement took place. Judges and witnesses were invol-ved during the landmarks recording, when there were some unsolved problems on theeld, and the landmarks had not been marked so they could not have been registered intoany of the charts.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


27

МР ЂУРА ХАРДИ UDC 262.2(439.5)”13”

ДРУГЕТ ВИЉЕМ, „НАСЛЕДНИК“ ШЕСТ ЖУПАНИЈА

Сажетак: У раду се истражују околности под којима је Виљем Другет стигаоу Угарску и под којима је 1327. године, по милости краља Карла Роберта, постаонаследник огромног поседа свог преминулог стрица, палатина Филипа Другета. У„наследство“ су биле увршћене и службе жупана у шест жупанија: Сепеш, Абауј,Гемеру, Боршод и Хевеш, Торна.

Кључне речи: Филип Другет, Виљем Другет, Карло Роберт, жупаније, Сепеш,Абауј, Гемер, Боршод и Хевеш, Торна.

Најважнији подаци из прошлости породице Другет у доба Анжујаца у Угарскојуглавном су познати.1 Ова околност не би требала да изазива чуђење, с обзиром на

улогу ове породице у доба владавине Карла Роберта (1301–1342). Другети су као једини познати напуљски пратиоци првог Анжујца на угарском престолу токомдве деценије обављали најважније државно достојанство – палатинску част, као имноге друге утицајне службе, међу којима свакако треба напоменути и жупанске.Једном речју, у своје време они су били породица која је најрепрезентативније осли-кавала живот новоствореног анжујског племства – слоја који је био актер променаи реформи које су задесиле мађарско друштво и државу у XIV веку. 2

Родоначелник Другета у Угарској био је Филип Другет. Он је још као врло млад,са нешто више од 12 година, у пратњи свог вршњака и господара Карла Роберта1300. године био упућен у Угарску из Напуљске Краљевине. Већ је у Филиповој

1 J. Hаmpel, А Drugetek őseiről, I–II közlemény, Sz, 1881, 133–145, 207–213; M. Wertner,А Drugeth-ek geneаlogiájához, T, 9, 1891,151–154; I. Miskolczy, А Drugetek őseiről , Turul,50/1936, 1–5; Engel, Honor, vár, ispánság, Százаdok (даље Sz.) 1982, 904–907; Исти, Dru-get, Korаi mаgyаr történeti lexikon (9–14. százаd), főszerkeszrő Gy. Kristó, Budаpest 1994,174; исти, А nemesi társаdаlom а középkori Ung megyében, Budаpest 1998, 42–44; А. Kurcz,

Lovаgi kultúrа mаgyаrországon а 13–14. százаdbаn, Budаpest 1988, 140–146; Š. Lenčiš,Šľаchtick rod Drugetovcov z Humenného, Humenné 2003.

2 Упоредиi: А. Kurcz, Lovаgi kultúrа, 140–146; B. Hómаn – Gy. Szekfű, Mаgyаr történet , II,irtа B. Hómаn, Budаpest 1939, 79–86; П. Рокаи – З. Ђере – Т. Пал – А. Касаш, Историја

Мађара, Београд 2002, 99–107.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


28

отаџбини његова породица деценијама обављала поверљиве дворске службе заАнжујски владарски дом, посебно према породици напуљских престолонаследникакоји су уједно били и херцези Салерна.3 На основу ове околности, а захваљујућивероватно породичној традицији и Боцатиусовим стиховима, у историографију је

ушао податак о салернитанском пореклу Другета4

, иако су се њихови породичнипоседи Пасцарола и Малети (данас Pascarola и Melito di Napoli) налазили у околиниАверсе и Напуља.5 Углавном, одлука да се у малобројној пратњи анжујског претен-дента нађе и Филип Другет, није била случајна. Од 1301. па све до 1323. годинеКарло Роберт је водио тешку борбу, прво за признавање за угарског краља, а потоми за суштинску власт која је била у рукама олигарха. На крају, Карло Роберт јеизашао као потпуни победник. Један од његових најпоузданијих људи и помагачабио је управо његов друг из детињства Филип Другет.6 Награда није мимоишлаФилипов труд. По милости краља он је 1323. постао угарски палатин и ову службу је обављао до своје смрти 1327. године.7 У међувремену је стекао бројне поседе и

тврђаве, док је друге држао као хонор. И што нас овом приликом посебно занима,Филип је у својим рукама држао шест жупанија у североисточној Угаској: Сепеш(од 1315), Абауј (1317), односно са Ујваром повезани Хевеш (1320), Боршод (1320)и Торну (1320), као и жупанију Гемер (1320).8 По броју жупанија, и броју тврђавани један барон Угарске није могао да се мери са њим.

Филип Другет је умро између 22. јуна и 11. јула 1327. године.9 Како није имаомушког наследника а ни породичне корене у Угарској, његови поседи су формалнобили враћени круни. Међутим, већ 23. августа 1327. године сазнајемо да је владарза наследника Филиповог огромног поседа одредио Филиповог братанца, сина ње-говог брата Ђованија, Виљема Другета.10 Језгро богатог наслеђа чинило је шест

3 Miskolczy, А Drugetek,1–5.4 Joаnnes Bocаtius. Hungаridos libri poemаtum V , Bаrtphаe 1599. Навeдeнo према Notitiа

topogrаphicа, politicа inclyti comitаtus Zempléniensis per Аntonium Szirmаy, Budаe 1803,76; Notitiа historicа comitаtus Zempléniensis per Аntonium Szirmаy, Budаe 1804, 99–104; Szin-nyei, Mаgyаr írók , I, 1114–1118.

5 R. Filаngieri, I Registri dellа Cаncelleriа Аngioinа ricostruiti con lа collаborаzione degliАrchivisti Nаpoletаni, vol. II, а. 1265–1281, Nаpoli 1951, 257.

6 Engel, Аz orszаg újrаegyesítése. I. Károly küzdelmei аz oligаrchák ellen (1310–1323), Sz.1988, 115, 127, 89–146

7 P. Engel ,: Mаgyаrorszég világi аrchontológiájа (= Аrchontológiájа), I, Budаpest 1996, 2; Isti, Középkori mаgyаr geneаlogiа, Аrcаnum аdаtbáis kft 2001, CD-rom, Druget 1 tаb.

8 Engel , Аrchontológiájа ,I, 94, 118, 129, 134, 195, 209; isti, Honor, 905–906.9 P. Engel ,Аrchontológiájа, I, 2; Isti, Középkori mаgyаr geneаlogiа, Druget 1 tаb.10 „...quod cum Philippo quondаm pаlаtino bone memoririe аbsque heredum virilis sexus solаcio

decedente, ex eo iure cаstrа possessiones et bonа suа universа que celsitudo sibi contulerаt аdnostrа regiаs mаnus rediissent.... mаgistrum Vylermum lium Johаnnis frаtris suis cаrnаlis co-mitem Scepusiensem et de Wyuаr... Philippo pаlаtino in premissorum cаstrorum possessionumet bonorum dominium аuctoritаte regiа et de mаgnicenciа principаli аc eciаm de plenitudine

potestаtis constituimus heredsem.“ I. Nаgy, Аnjoukori okmánytár (= А), II, Budаpest 1881,316–317.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


29

тврђава: Лубло (Lubló), Палоча (Palocsá), Сокољ (Szokoly), Барко (Barkó), Јесене(Jeszenő) и Теребеш (Terebes) (Данас све у источној Словачкој).11 У повељи која језаправо била издата због даровања тврђаве Палоча, Виљем Другет се већ помињаокао жупан Сепеша и Абауја, жупанија које су за живота припадале његовом стрицу

Филипу. Без сумње је да су у исто време Виљему биле поверене и некадашњестричеве службе жупана у Гемеру, Боршоду и Хевешу и Торни.12 Дакле, Виљем јепо владаревој вољи „наследио“ свог стрица не само у његовим стеченим добрима,већ и у његовим жупанијским службама као и у бројним хонорима. Посебност овогчина била је у томе што је за угарске прилике Виљем био скоро потпуни странац који је тек недавно могао стићи из Италије. Наравно, у случају жупанија и краљевскихтврђава реч је била о државним службама чији су носиоци били бирани по вољивладара, а не о буквалном даривању „in perpetuo“. Без обзира на све, Виљем Другет је 1327. године постао један од најбогатијих и најмоћнијих људи у Угарској.13 Овајутисак појачава податак да је следеће 1228. године његов отац Ђовани „наследио“

свог брата у палатинству. Тих година Виљемов утицај се најбоље осликавао у окол-ности да је краљевска канцеларија сматрала да је природно да жупана Сепеша иАбауја у више прилика наводи у списку државних великодостојника састављанихприликом издавања свечаних повеља, мада жупани, изузев пожунског, ни пре нипосле Виљема нису спадали у ред највиших државних барона и нису имали местана тим списковима.14

Све до сад наведено, углавном није непознато у историографији. У даљем изла-гању намера нам је да се позабавимо интересантним и, вероватно, због недостаткаизвора, не баш разјашњеним питањем о околностима под којима је Виљем Другетстигао у Угарску и под којима је постао наследник огромних поседа и уједно жупан

шест жупанија. Јер, посреди је био несвакидашњи и необично важан догађај уУгарској. Суштину овог наслеђа изрекао је већ сам владар у спомињаној даровницинамењеној Виљему за посед тврђаве Palocsá. Том приликом краљ је напоменуо да је

11 E. Fügedi, vár és társаdаlom а 13–14. százаdi Mаgyаrországon, Budаpest 1977, 104, 145–146,164, 175–176; M. Slivkа – А. Vаllаšek, Hrаdy а hrádky nа východnom Slovensku, Košice1991, 96–97, 125, 174, 199–202, 210–212; Engel , Аrchontológiájа ,I, 273–274, 333–334, 362– 363, 338, 433, 443.

12 Engel , Аrchontológiájа ,I, 94, 118, 129, 134, 195, 209. 94, 118, 129, 134, 195, 209; исти, Ho-

nor, 905–906.13 О обиму и карактеру богатства Виљема Другета најбоље говори његов тестамент састав-

љен 1330. године. Mаgyаr Országos Levéltár, Mohács etőtti gyűjtemény (= Dl.) 71270;Štаtny oblаsný аrchív v Prešove. Drugeth – Humenné, inv. č. 4 (Mаgyаr Országos Levéltár.Diplomаtikаi fényképgyűjtemény 20982; Публикован: C. Wаgner, Аnаlectа Scepusii sаcri et

profаni, tomus I, Viennаe 1774, 127; Codex diplomаticus Hungаriаe ecclesiаsticus аc civilis,ed. G. Fejér, ( I–XI, Budаe 1829–1844 = Fejér , Codex diplomаticus Hung .), VIII/3, 506–511.Овај документ интепретирали су I. А. Fessler, Geschichte von Ungаrn, driter Bаnd, Leipzig1869, 213–214, А. Kurcz, Lovаgi kultúrа, 140–146.

14 Fejér, Codex diplomаticus Hung, VIII/3, 364, 366, 453, 458; Zаlа vármegye története, Oklevél-tаr, szerkesztik Nаgy I, I, Budаpest 1886, 232; О списку државних достојанственика (seriesdignitаtum) up: I. Szentpétery, Mаgyаr oklevéltаn, Budаpest 1930, 189.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


30

Виљема поставио за наследника свог стрица Филипа имајући добру вољу, односнонаклоност према цењеном покојнику.15 У суштини овог исказа крила се лична везаи дубока наклоност Карла Роберта према Филипу Другету који је, да поновимо,био један од његових највернијих пратилаца и сарадника.

Филип Другет је врхунац каријере остварио почетком 1323, када га је КарлоРоберт поставио за палатина. Упркос свему, чини нам се да је Филипа тих годинанепрестано морила једна велика брига. У Угарској у коју је стигао заједно са својимгосподарем давне 1300. године стекао је нову домовину, огромно богатство, моћ иутицај. Али Филип иза себе није оставио мушког наследника и изгледало је да је савњегов животни труд стечен витешким знојем и проливањем крви на крају могао дапропадне.16 Ипак, Филип се с том могућношћу није мирио. У његовој отаџбини На-пуљској Краљевини живео је његов рођени брат Ђовани у чијој кући су стасала трисина. Браћа Другет као иначе и њихови господари напуљски и угарски Анжујцинису међусобно губили контакт. Штавише, у другој половини 1322. године, стара

напуљска краљица Марија Арпадовић је са богатим даровима свом унуку угарскомкраљу Карлу Роберту упутила као посланика управо Ђованија Другета.17 Била је

15 „... nos qui grаtа et аcceptа eiusdem Philippi pаlаtini serviciа in nostre semper contemplаcionisspeculo intuemur, аffectum quem аd ipsum hаbuimus post obitum suum...“ А, II, 317.

16 Филип Другет је имао ћерку Клару која је удата за Акоша, сина Филиповог саборца банаМикча (Mikcs bán а, Pölöskei Ákos). P. Engel, Középkori mаgyаr geneаlogiа, Druget 1 tаb;А. Zsoldos, Két hаmis oklevélről, Történelmi Szemle (=TSz), 1–2, 1999, 191–198.

17 Захваљујући истраживачком раду Óváry Lipótа у Напуљском архиву сачувана је инте- ресантна регеста у којој се говори да je „XXI. Junij V indictionis“ напуљска краљица

Марија Арпадовић упутила посланика Ђованија Другета код Карла, краља Угарске.Саизвесним разликама регеста је публикована код G. Wenzel, Mаgyаr diplomаcziаi emlékek (=Wenzel, Аctа exterа), I, Budаpest 1874, 91; L. Óváry, А mаgyаr Tud. Аkаdémiа, Történelmi

bizottságánаk oklevél–másolаtаi, I, Budаpest 1890. 43; На основу овог Овари је закључиода је по среди била 1292. година и да је «угарски краљ» коме је упућено посланство биохерцег Салерна Карло Мартел, син краљице Марије. Каснији историчари су овај хроно-лошки податак примили без великог коментара и пре свега су расправљали ко је биотај Другет и коме је било упућено посланство: J. Hаmpel, А Drugetek, 142; Miskolczy, А Drugetek 3; Š. Lenčiš, Šľаchtick rod Drugetovcov, 22. Meђутим, Frаknói Vilmos je у свом раду посвећеном напуљској краљици Марији, говорећи о посланствима које је она слалау своју отаџбину, лаконски констатовао да је 22. јуна 1322. с њене стране у угарску био

упућен miles Ђовани Другет. Погледати: V. Frаknói, Máriа, V. István király leányа, nápolykirályné (1271–1323), Budаpesti Szemle, 1906, 348–349, 357–358; Доиста, V индикција,може да буде 1292. година, како је (погрешно) закључио Овари, али и1322 – што је унашем случају прави датум. Наиме, када упоредимо још два документа које је Овариin continuo извадио из исте рачунске књиге из Напуљског архива, на шта нам је пажњупосредно скренуо Фракнои, јасно се из њиховог садржаја види да се нису могле односитина 1292, већ на 1322. годину. Реч је, наиме, била о белешкама трошкова састављенимприликом припреме посланства у Угарску, где се каже да магистар Ђерђ, (Georgius) сек-

ретар угарског краља, и Dominicus Ungаrus, вазал напуљске краљице, треба да се вратеназад у Угарску, одакле су претходно стигли „pro expensis nostris in redeundo аd pаrtesUngаrie.“ Wеnzel, Аctа exterа, I, 91–92; Несуђени угарски краљ Карло Мартел свакако

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


31

то прекрасна прилика да се раздвојена браћа након толико година поново сретну и размотре шта им је даље чинити. У Напуљској краљевини Ђовани је био господарсасвим просечног поседа у Паскваролеу и Малети и обављао је дворске службе кодчланова напуљске династије.18 Посетивши брата у Угарској, сигурно да је био задо-

вољан његовим животним успехом. Вероватно тада, на породичном окупу могла се родити идеја да Ђованијев најстарији син Виљем, кад за то дође згодно време, будеупућен у Угарску да се придружи стрицу и постане његов наследник. Филиповгосподар Карло Роберт, у чијим рукама је лежала одлука у вези са овим планом,неће имати ништа против њега – показаће то будућност.

Толико можемо тврдити да се, у тренутку када је Филип Другет умро, његовбратанац Виљем већ налазио у Угарској где је од раније био припреман да наследисвог стрица и да уз њега проведе његове последње дане. У супротном би билонеизводљиво да за мање од 60 дана од смрти Филипа (умро између 22. јуна – 11. јула) вест о томе стигне путем гласника у Напуљ, да Виљем након тога из Напуља

доспе у Угарску где га већ 23. августа 1327. године срећемо као жупана Сепеша иАбауја.19 На крају то би било и нелогично јер се радило о прилично крупној ства- ри, и угарски краљ је морао лично да упозна срећног наследника пре него штоби му поверио богато наследство и бројне државне службе. Стога закључујемода је Виљем Другет као раније одређени наследник свог стрица Филипа, свакакоза његовог живота, најкасније у првој половини 1327. године (terminus ante quem)стигао у Угарску.

Међутим, уопште нисмо уверени да је Виљем у Угарску стигао заједно са оста-лим члановима своје фамилије предвођене његовим оцем, будућим палатином.Наиме, сматрамо да је Виљемов отац Ђовани са целом породицом, вероватно на

позив самог краља Карла Роберта који је Ђованију наменио палатинску власт,стигао тек током 1328. године, у време када његов брат више није био жив а Виљемвећ био утврђен у свом наследству и жупанијским службама.20 Ову претпоставкуо каснијем доласку Ђованија у Угарску поткрепљује околност да током 1327. па

1292. године није могао бити у Угарској и свакако тамо није имао свог секретара. Радилосе о посланствима која су у лето 1322. измењана између напуљске краљице и њеног уну-ка угарског краља Карла Роберта. Да је 1322. Ђовани Другет био изван Напуљске Краље-вине потврђује још једна напуљска регеста из те године „а domino Iohаnni Druhetto аbsen-te de Regno“ B. D’ Errico, Аlcuni documenti inediti o poco noti su Cаivаno, Pаscаrolа, Cаsolа

Vаlenzаnа e Sаnt’Аrcаngelo, Rаssegnа Storicа dei Comuni, n. 120–121, settembre–decembre2003, 18.

18 Miskolczy, А Drugetek,4 –5; B. D’ Errico, Аlcuni documenti inediti o poco noti su Cаivаno,Pаscаrolа, Cаsolа Vаlenzаnа e Sаnt’Аrcаngelo, Rаssegnа Storicа dei Comuni, n. 120–121, set-tembre-decembre 2003, 17–19.

19 Погледати напомене број 9 i 10.20 Мишколци на пример сматра да је Ђовани у најбољем случају могао да се прикључи

брату Филипу тек 1324. године. Miskolczy, А Drugetek, 5; Енгел износи став да се Ђованивероватно пред Филипову смрт преселио у Угарску. Такође је држао да се и Виљем већ

једно време налазио у Угарској, где је преузео стричево наследство из руку краља. Engel,Druget, Korаi mаgyаr történeti lexikon, 174.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


32

све до 9. октобра 1328. немамо никаквих података о осталим Другетима изузевВиљема. А управо тог датума краљ је Ђованија Другета, тада већ будимскогкастелана, поставио за жупана Унга.21 Била је то припрема за увођење Ђованија упалатинску част на којој га срећемо последњег дана октобра 1328.22 Годину и више

дана палатинско место је било упражњено, мада је за њега свакако било озбиљнихкандидата у земљи Угарској, као да се за то време чекао долазак и пресељење Ђова-нија Другета у Угарску, који је као и његов брат био краљев познаник из детињства.У тренутку када Ђованија по први пут срећемо на јавној сцени, његов син Виљем„жупан Сепеша и Абауја“ је за угарске прилике био много познатији у односу насвог оца, кога краљевска канцеларија знаковито наводи као „Јоhannes patrem Vil-lermi comitis de Scepus et de Wivar.“23 Ко макар и површно познаје праксу угарскихсредњовековних дипломатичких аката, приметиће да је навођење неког појединцапо свом сину, а не по оцу, претку или глави своје породице био посве несвакидашњиизузетак. Али признаћемо, несвакидашњи је био и долазак Другета у Угарску, као и

веза те породице са напуљским и угарским владарским двором.После преузимања наследства 1327. године успон Другета у Угарској је настав-

љен. Филипа је на палатинском месту наследио брат Ђовани Другет (1328–1333), ањега ће на тој дужности заменити управо његов син Виљем (1334–1342). Почеткомтридесетих година XIV века Другети су у својим рукама држали чак дванаест жупа-нија и на подручју североисточне Угарске су управљали огромном територијом.Поред „наслеђа“ од шест жупанија, Виљем је 1328. године већ и жупан Шароша.Његов отац Ђовани Другет несумњиво је био човек према коме је владар КарлоРоберт гајио посебну наклоност, самим тим што му је као странцу резервисаопалатинску част. Када се Ђовани преселио из Италије, није му приличило да по

броју жупанија и хонора много заостаје за својим најстаријим сином. Барем краљније желео да се не покаже дарежљив према свом старом познанику из напуљскеотаџбине, за коју је први Анжујац на угарском престолу, чини нам се, био везан имного више него што историчари обично сматрају. Тако је краљ Ђованију поредУнга, исте те 1328. године поверио жупаније Земплин, Шомођ, Толну, а 1330 иБач.24 Било је то време Другета у Угарској.

Али како то бива у политици, након успона обично уследи пад. Нису башсви били одушевљени са овако великим утицајем Другета, поготово не један деоанжујског племства, као ни поједини чланови краљевске породице. Када је 1342.године палатин Виљем Другет умро без наследника, нови угарски краљ Лајош је,с правом или не, одузео, (формално вратио круни) највећи део поседа и скоро сведржавне службе овој породици. Тим чином је започео неповратни пад ове поро-дице.25

21 Dl. 3124.22 Engel , Аrchontológiájа ,I, 2.23 Dl. 3124.24 Engel , Аrchontológiájа ,I, 100, 170, 175, 206, 219, 241; исти, Honor, 905–906.25 Engel, Nаgy Lаjos ismeretlen аdományreformjа, TSz, 39 (1997), 137–157.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


33

ĐURA HARDI MA

DRUGET WILLIAM, SIX DISTRICT OFFICES “SUCCESSOR”

SummaryThe paper conducts a research on the circumstances under which William (Hung.

Vilmos) Druget came to Hungary and became a successor of a large palatinate propertyof his late uncle palatine Filip Druget. In 1327. Druget William became a palatine suc-cessor by the grace of the King Karl Robert. The “inheritance” included the service ofthe head of the parish in six district parishes: Sepeš, Abauj, Gemera, Boršod, Heveš andTorna.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


35

ДР ВЛАДАН ГАВРИЛОВИЋ UDC 316.343.32(497.11):(436)”15/16”

СРПСКО ПЛЕМСТВО У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

ОД XVI ДО ПРВЕ ДЕКАДЕ XVII ВЕКА

Сажетак: Српско племство у Хабзуршкој монархији је почело настајати у другојполовини XVI века, али су то махом били појединачни случајеви. У наведеномпериоду, којим се бавимо у овом раду (до првих деценија XVII века), племство суу већој мери добијали заслужни официри (војно племство) и то највише у времеВеликог бечког рата и до прве потврде српских привилегија од стране аустријскихцарева (1706). Племићку титулу су тада понеле касније чувене војне и грађанскепородице: Бранковићи, Поповићи – Текелије, Чарнојевићи.

Кључне речи: Хабзбуршка монархија, Срби, Угарска, Војна граница, српскоплемство, Текелије, Чарнојевићи.

*

У периоду од Великог бечког рата до Револуције 1848. почело се стварати српскограђанско друштво у Хабзбуршкој монархији. При томе је српско племство преузи-мало руководећу културну, а нешто касније и политичку улогу. Војно племство јенастајало добијањем повеља за ратне заслуге, а цивилно племство због заслуга упривредном животу и администрацији.

Племићке повеље Срба у Монархији биле су на латинском, немачком и црквено-словенском језику а писане су по узусима који су важили у немачкој, мађарској исрпској средњовековној дипломатици.

Досад их је објављен само мањи број, али недовољно крикитички, па јепотребно да се публикују у што већем броју, да се над њима изврши дипломатичко-палеографско-хералдичка анализа уз одговарајући студијски текст, који би допринеокако Помоћним историјским наукама као предмету тако и Националној историјиновог века на овим просторима. Овакав један рад представљао би нови доприноснашој друштвеној, политичкој и културној историји.

*

Неколико српских породица је добило племство и пре Сеобе 1690. Међу првимабила је породица Путник (Стефановић). Постоје подаци да је мајор Стеван Путник

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


36

1621. године, за време тридесетогодишњег рата, добио племство. Ову породицуистичемо стога што је даљи потомак поменутог мајора био и један од карловачкихмитрополита – Мојсије Путник1.

*

У Гласнику српског ученог друштва (1887. године, св. 87), пронашли смо објав-љену а до сада научној јавности непознату повељу о додели племства породициКапошвари из Коморана 1687. године. Сачуване су: молба Вука (Volffganga Farkaša)Капошварија цару Леополду I; као и повеља о додели племства из исте године.

Племство је додељено осим Вуку, и његовој жени Катарини Вељи, као и њихо-вом сину Ђорђу и његовим наследницима. Повеља је објављена у Пожуну из перањитранског епископа Петра Корумпаја а потврђена 3. фебруара 1688. године изпера коморанског нотара Стефана Чергеја (Stephanus Cseörgey).

Интегрални текст молбе и повеље доносимо у целини:

Sacratissima Caesarae ac Regia Maiestas Domine Domine clementissime.Innata Maiestatis Vestrae Sacratissimae Benignitate et municentia, qua erga quosuis

deles suos Subditos paterna propensione feri consuetus stimulatus, ad AugustissimumMaiestatis Vestrae Thronum exo poplite accedendum eidemque Maiestati Vestrae Sacra-tissimae mei submississime Supplicandum duxi, quatenus delium Seruitiorum meorumhactenus pro temporum atque occasionum varietate Sacro regni Hungariae Diademati,consequenter Maiestati Vestrae praestantorum, ac deinceps quoque pari delitatis obse-quio praestandorum ob respectum me infrascriptum Wolffangum Kapusváry, ac per meCatharinam Valy consortem cum lio suo Georgio, primogeno meo, veluti alios etiam a Nobilibus natos Coetui et Consortio verarum atque indubitarorum Regni Sui Hungariae, partiumve eidem annexarum, Nobilium adscribere et annumerari hacque infra depictaarma, seu Nobilitatis Insignia Nobis haeredibusque ac Posteritatibus nostris utriusqueSexus uniuersis clementer inpartiri dignetur. Quam Maiestatis Vestrae Sacratisimae Cle-mentiam et gratiam delibus ac perpetuis Seruitiis meis promereri adnitor.

Sacratissimae Maiestatis Vestrae Sacratissimae

humillimus perpetuusque(mesto grba) delis Subditus

Wolffangus Kapusuáry, m. p.

Concessit Sua Sacratissima Caeserea Regia Maiestas. Posony die 19 Octobris AnnoDomini 1687. Petrus Korompay, El[ectus] Episcopus Nitriensis, m.p.

На полеђини стоји:Ad Sacratissimam Romanorum Imperatoriam, ac Germaniae Hungariae, Bohemiae-

que Regiam Maiestatem etc. Dominum Dominum Clementissimum. Humillimum Me-moriale infrascripti Wolffangi Kapusuáry.

Текст повеље гласи:

1 В. А. Дуишин – Д. Ј. Поповић, Племићке породице, Војводина II, б. г, 147.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


37

Nos Leopoldus Electus Romanorum Imperator semper Augustus, ac Germaniae, Hun-gariae, Bohemiae, Dalmatiae, Croatiae, Sclavoniae, Ramae Serviae, Gallitiae, Lodome-riae, Cumaniae, Bulgariaeque etc. Rex, Archidux Austriae, Dux Burgundiae, Brabantiae,Styriae, Carinthiae, Carnioliae, Marchio Moraviae, Dux Lucemburgae, ac Superioris et

inferioris Silesiae, Wiétthenbergae et Thekae, Princeps Sveviae, Comes Habsburgi, Tyro-lis, Ferreti, Kiburgi et Goritiae, Landtgravius Alsatiae, Marchio Sac[ri] Romani Imp[erii]supra Anasu[m], Burgoviae, ac Superioris et inferioris Lusatiae, Dominus Marchiae Sla-vonicae, Portus Naonis, et Salinarum, etc.

Memoriae commendamus tenore praesentium signicantes, quibus expedit univer-ses. Quod Nos cum ad nonnulorum delium virorum humillimam supplicationem, no-strae propterea factam Majestati, tum vero attentis et consideratis delitate et delibusservitiis delis n[os]tri Wolffangi Kapusvary, quae ipse sacrae primum Regni n[ost]riHungariae Coronae, et deinde Majestati n[ost]rae pro locorum et temporum varietate,atque occasionum exigentia deliter et constanter exibuit et impendit, ac imposterum

quoque pari delitatis constantia sese exhibere et impendere velle pollicetur. Cum igiturob id, tum vero ex gratia et municentia n[ost]ra, qua quosque de Nobis et RepublicaChristiana bene meritos Virtutisq[ue] collendae studiosos, Antecessorum n[ost]rorum,Diuorum quondam Regum Hungariae exemplo prosequi, eisq[ue] certa Virtutum suarummonumenta, quae ad majora quaeq[ue] praestanda eos incitare possent, decorare con-suevimus.

Eundem itaq[ue] Wolffangu[m] Kapusváry, ac per Eum Catharinam Valy Consor-tem, nec non Georgium Primigenum ejus (cum hi et antea nobilitari praerogativa gavisifuissent), e statu et conditione ignobili, in qua hactetus perstitisse dicitur, de Regiae no-strae potestatis plenitudine, et gratia speciali eximentes, in Coetum et numerum verorum

et indubitatorum Regni n[ost]ri Hungariae et Partium Annexarum Nobilium duximusannumerandum, cooptandos et adscribendos. Annuentes, et ex certa n[ost]ra scientia,animoq[ue] deliberato concedentes, ut ipsi a modo imposterum futuris et perpetuis semper temporibus, omnibus illis gratiis, honoribus, indultis, privilegiis, libertatibus, juribus, praerogativis, et immunitatibus, quibus caeteri, veri, antiqui et indubitati praedicti Regnin[ost]ri Hungariae, et Partium ei annexarum Nobiles hactenus quomodo libet de Jure,vel consuetudine usi sunt et gavisi, utunturq[ue] et gaudent, uti, frui et gaudere possintac valeant, haeredesq[ue] et posteritates ipsorum utriusq[ue] sexus valeant atq[ue] pos-sint. In cujus quidem n[ost[rae erga ipsos exhibitae gratiae et Clementiae, ac LiberalitatisTestimonium, veraeq[ue] et indubitatae Nobilitatis Signum haec Arma seu Nobilitatis In-signia, Scutum videlicet militare erectum, coelestini coloris fundum ejus viridi Campo in-teroccupante, super quo maculosa Tygris duobus posterioribus pedibus errecta stans, orehiante, rubeaque exerta lingua, et cauda elevata,anterioribus in pedibus Caput Turcicumcruentatum gestans cernitur. Scuto incumbentem Galeam militarem craticulatam, siveappertam, Regio Diademate, ex eoq[ue] dextrum brachium humanum integrum, cubito-tenus elevatum, inq[uo] vola nudam frameam gerens, preferente ornatam. A summitatevero sive cono galeae Lacinis seu lemniscis hinc avis et coeruleis, illinc vero candidiset rubris in Scuti extremitates se se placide diffundentibus, illudq[ue] ipsum decenter ex-ornantibus, quemadmodus haec omnia in principio sive capite praesentium L[itte]rarum

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


38

n[ost]rarum Pictoris edocta manu et articio, propriis et genuinis suis coloribus clariusexpressa, et ob oculos intuentium posita esse conspiciuntur; Eidem Wolffango Kapus-vári, ac per eum super nominatis personis, ipsorumq[ue] haeredibus et posteritatibusutriusq[ue] sexus universis gratiose danda duximus et conferenda. Decernentes, et ex

certa nostra scientia, animoq[ue] deliberato concedentes, ut ipsi a modo imposterumfuturis et perpetuis semper temporibus eadem Arma, sive Nobilitatis Insignia, morealiorum verorum et antiquorum praefati Regni Hungariae, Partiumq[ue] ei annexarum, Nobilium, sub iisdem Juribus, praerogativis, indultis, libertatibus, et immunitatibus,quibus caeteri veri, antiqui, et indubitati dicti Regni nostri Hungariae, Partiumq[ue] eiannexarum Nobiles, natura, aut antiqua consuetudine usi sunt et gavisi, utunturq[ue]et gaudent, ubiq[ue] in praeliis, certaminibus, pugnis, hastiludiis, torneamentis, duellis,monomachiis, ac aliis omnibus et singulis, ac quibusvis Exercitiis Militaribus, et No- bilitaribus, nec non et Sigillis, velis, cortinis, aulaeis, annulis, vexillis, clypeis, tentoriis,domibus et sepulchris, generaliter vero in quarumlibet Rerum et Expeditionum generi-

bus, sub merae, verae, syncerae et indibitatae Nobilitatis Titulo, quo eos ab omnibus,cuiuscumq[ue] Status, dignitatis, honoris et praeeminentiae homines existant insignitoset ornatos dici, nominari, haberiq[ue] et reputari volumus et mandamus, ferre et gestare,illisq[ue] in aevum uti, frui et gaudere possint ac valeant, haeredesq[ue] et posteritatesipsorum utriusq[ue] Sexus universis valeant, atq[ue] possint.

In cujus Rei memoriam, rmitatemq[ue] perpetuam praesentes Lit[t]eras nostrasPrivilegiales, secreto Sigillo nostro, quo ut Rex Hungariae utimur, impendenti commu-nitas eidem Wolffango Kapusváry, ac per Eum suprafatis personis, ipsorumq[ue] haere-dibus et deinde benecio Dei nascituris gratiose dandas duximus et concedendas.

Datum per manus delis nostri Nobis dilecti R[evere]ndi Petri Korompay electi

Episcopi Nitriensis, Consiliarii nostri, et Aulae n[ost]rae per Hungariam Cancellarii,in Civitate nostra Regia Posonien[si], die decima nona Mensis Octobris, Anno DominiMillesimo Sexcentesimo Octuagesimo Septimo, Regnoru[m] nostrorum Romani Vigesi-mo nono, Hungariae et reliquorum Trigesimo secundo, Bohemiae vero anno trigesimo primo.

Reverendissimis, ac Venerabilibus in Christo Patribus, Dominis: Georgio SzecsényMetropolitanae Strigoniensis, fratre Martino Borkovich Colocensis et Baciensis Eccle-siarum canonice unitarum Archiepiscopis; Georgio Fényessy electo Agriensis, antelatoF[rat[re Martino Borkovich, Administratore Zagrabiensis, praefato Petro Korompayelecto dictae Nitriensis, Fratre Augustino Benkovich Varadiensis, Leopoldo Sanc[tae]Rom[anae] Ecc[lesiae] Presbitero Cardinali Comite a Kolonich Jaurinensis; StephanoKada electo Transylvaniensis, altero Stephano Senney de Kys Sennye Wesprimiensis; Nicolao Balogh Vaciensis; Michaele Dvornikovich electo Csanadiensis; fratre PauloSzecsény, Quinq[ue] Ecclesiensis; Francisko Jany electo Sirmiensis; Godefrido Ka- paun Szemandriensis; Andrea Peterffy Nonensis; Francisco Csikuliny de Szuszed electoScoppieusis; Comite Valentino Drugeth de Homonna electo Corbaviensis; AlexandroMikulich de Brokunyeucz electo Tiniensis; Matthia Radanay electo Scardonensis; SedeEpiscopatus Segniensis vacante; fratre[i] Nicolao Plumbeo Bosnensis; Jacobo Haskoelecto Rosnoiensis, Ecclesiarum Episcopis, Ecclesias Dei feliciter gubernantibus. Item

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


39

Spectabilibus et Magnicis: Comite Paulo Esterházy de Galantha, perpetuo in Frankno,Aurei Velleris Equite, praememorati Regni n[ost]ri Hungariae Palatino; Comite Nico-lao Draskovich de Trakostyan Judice Curiae nostrae Regiae; Comite Nicolao Erdeődyde Monyorokerék antelatorum Dalmatiae, Croatiae et Sclavoniae Regnorum nostrorum

Bano;Comite Emerico similiter Erdeődy de Manyorokerék mentionata, Tavernicorum;Comite Adamo á Zrinio Agazonum; Comite Georgio pariter Erdeődy de dicta Monyo-rokerék, Cubiculariorum; Comite Stephano seniore Zichy Janitorum; Comite GeorgioIllésházy de eadem, perpetuo á Trencsin, Dapiferorum; Comite Christophoro de Battyan perpetuo in Németh–Ujvár Pincenrarum; Comite Joanne Draskovich de attacta Trakos-tyan, Curiae nostrorum Regalium in Hungaria Magistro; ac Comite Joanne Palffy Co-mite Posoniensi, Caeterisque quam plurimis toties memorati Regni Hungariae ComitatusTenentibus etc. etc. Honores.

Leopoldus, m. p.(L.P.S.)

Petrus Korompay, m. p.El. Episcopus Nitriensis.Joannes Maholány, m. p.

На полеђини стоји:Lectae et solenniter nemine Contradicente publicatae sunt praesentes benignae Suae

Majestatis Sacratissimae Armales, per me infratenatum Subrogatum Comitatus Coma-romiensis Notarium.

Actum Comaromii die 3 Febr.1688.Stephanum Cseőrgey, m.p.

*Пре Сеобе такође су стекли племићки ста-

тус породице Монастирлија (Монастерлија)и Хаџимарковић2.

Племство је у име породице Монастир-лија добио од аустријског цара ФердинандаIII Петар Монастирлија из Коморана 1665.године, са предикатом „от Каполне“. Ова по-

родица се јавља као једна од истакнутијих

код Срба крајем XVII и у XVIII веку. Српскомнароду је подарила више истакнутих офи-цира, између којих једног подвојводу, ЈованаМонастирлију, као и пуковника Јосифа Мона-стирлију3.

2 Породица Хаџимарковић је добила племићки лист и грбовницу 1679. године. (В. А. Дуи-шин – Д. Ј. Поповић, Племићке породице, Војводина II, 153)

3 Д. Ј. Поповић, Војна граница, Војводина II, 335–336.

Грб породице Монастирлија

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


40

*

Најстарија сачувана племићка повеља у периоду од Великог бечког рата до Рево-луције 1848, која је дата некоме од Срба, свакако је Повеља којом је 7. јуна 1683.цар Леополд I, српског „деспота“ Ђорђа Бранковића уздигао у ред правих угарских

барона4

.Доносимо интегрални део повеље са њеном дипломатичко-хералдичком ана-лизом.

Bestätigung des Adelspatentes für Georg und Sava Brankovich Nos Leopoldus Divina favente clementia electus Romanorum Imperator semper

Augustus ac Germaniae, Hungariae, Bohemiae, Dalamatiae, Croatiae, Slavoniae, Ra-maae, Serviae, Galitiae, Lodomeriae, Cumaniae, Bulgariaeque etc. Rex, Arhidux Aus-triae, Dux Burgundiae, Brabantiae, Styriae, Carinthiae, Carniolae, Marchio Moraviae,Dux Lucemburgae ac superioris et inferioris Silesiae, Wirtenbergae, et Thekae Princeps,Sveviae, Comes Habspurgi, Tyirolis Ferreti, Kyburgi et Goritiae, Landgravius Alsatiae,

Marchio sacri Romani Imperii, supra Anasum Burgibus expedit universis, quod NationisRascianae, seu graeci ritus, defacto in delitate, ac sub Caesareo Regia protectionenostra persistens, uti et Spectabilis ac Magnicus Comes Geogius Brankovich de Pod-goricza, pariter ejusdem natiopnis medio dimisi eorundem memorialis per certos suosad Augustam Aulam nostram deputatos porrecti Nobis exponendum curaverint hunc inmodum. Qualiter ipsi paribus certarum duplicis ordinis benignarum litterarum nostrarum privilegiarum et primarum quidem super honore Baronatus, ac simul certaae avitaeheredidatis per Volfffgangum olim Brankovics Podgoriczensem, alias ab Augusto olimRomanorum Imperatore gloriosissimae memoriae Carolo Magno sacri Romani Impe-rii Principis titulo condecoratum, ac deinceps per alios quosque sub nomine, Volffgan-

gi Brankovichios usque ad ultimuni Georgiuni pariformiter Brankovieh, ultimi itidemVolffgangi nominati fìlium (uti perbiberetur) tentae ac posessae conrmatione pro partesupra fati Comitis Georo-ii Brancovich in anno Domini millesimo sexcentesimo, octua-gesimo tertio, aliarum vero sive secundarunì super titulo Comitis ejusdenì in subsequentiexpost Millesimo sexcentesimo octuagesiìììo oetavo jarn praeteritis emanatorum, ac in prothocollis, scu libris regiis de more et consuetudine Cancellariae nostrae ungaricacaulicae insertarum, inscriptarumque et repositarum pro juriunì suorum cautela, majoriitem ac evidentiori erga praefatunì comitem et consequenter gentem ac nationern ipso-rum graeci ritus declarata eatenus gratiae nostrae testimonio plurimuni indigerent, essen-tque necessarii Supplicantes Majestati Nostrae debita cum instantia humillime, quatenus praeattactarunì binarum litterarum n ostrarum privilegia] ium tenorem in anterecensitis protocollis sive libris regiis perquiri facere, ac in transsumpto aliarum litterarum nostra-rum iisdem supplicantibus dare et concedere dignaremur. Quarum quidem, litterarum inordine primarum tenor sequitur in hune modum:

Leopoldus Divina favente Clementia electus Romanorum Imperator, semper Augus-tus ac Germaniae, Hungariae, Bohenìiae, Dalmatiac, Croatiae, Slavoniae, Ramae, Ser-viae, Gallitiae, Lodomeriae, Cumaniae, Bulgariaeque Rex etc. etc. Tibi deli nostro

4 Ђорђе Бранковић је изабран за барона 1683, а за грофа 1688. године. (В. Гавриловић, Дип-

ломатички списи код Срба у Хабзбуршкој монархији…, 99)

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


41

nobis dilecto nobili ac generoso Georgio Brankovich salutem et gratìae, elementiacquenostrae Cesareae ac Regiae continnun) erga te incrementum. Quoniam inter eas ingeniianimique dotes, quibus reges ac principes, et rerum. publicarum moderatores insignitosesse convenit nostra quidem sententia hae vel imprímis videntur connumerandac, ut quos

et virtutum agmine munitos et rebus praeclare gestis insignitos, aut in futurum gerendisquìbusvis negotiis aptos et idoneos ac insuper de, atque sinceritate spectatos agnoscunt,eosdem gratia sua fovendos, novisque dignitatibus, titulis ac bonoribus condecorandosarbitrentur, ut ejusmodi beneciis exeitati non modo ‘illi alacriores et ad quaevis deli-tatis specimina obeunda promtiores reddantur, verum reliqui talibus proposìtis muneribus et praemiis allecti., omne studiurn et industriam eo convertant quatenus Principibusquibusvis virtutibus et praeclaris factis suis, quam acceptissimi est mereantur.’Hoc enim boni vel maxime summa Regum et Principuni fastidia in anteceliendis privatis homini- bus oLtinere videntur, quod eorum probatis et benemeritis viris ac subditis largiendi,remunerandique, colionestandi facultas sit uberior, nulla nainque est virtus, quae in re-

conciliandis bominum animis, augendisque studiis Principum municentia sit praestan-tior. Hine apud priscos orbis terrarum Rectores, qui ah ortu et occasu Imperiì metiebanturterminos, nihil beniguitate, nihil municentia aut frequentius aut antiquius habebatar,quo eorum, laus et gloria, quae in viris benemeritis honore et dignitate cumulandis quammaxime fulgere soleret, longe lateque propagaretur. Quibus rationibus nos quoque in-dueti et Majorani nostrorum in boe genere laudis vestigia sedulo studioseque scetantes,te Georgium Brankovich, qui tum. ah insignibus animi dotibus, solertìa, industria, deli-tate, prudentia et judicii inaturitate, tuin vero a nataliuni splendore summe laudatus, no- bisque commendatus exIitisti, ex ea siquidein familia te origineni traliere percepimus,quae olim in tanto ore existimationeque ac celebritate t’uerat, ut nonnulli ex cadem, in

sublimi regiac diguitatis culmine collocati, Bosniae, Bulgariae, Dalmatiae, alii Croatiac,ac universorum Illyrici regnorum imperio, atque dominatu potiri, quidam vero ob insi-gnia talenta sua, rarasque qualitates et praeclara quaeque facinora sacri Romani Imperii principum titulo ah augustissimis olim Romanoruin Imperatoribus, sígnanter vero glo-riosae reminiscentiae, Caro1o Magno condecorari, ac inter caeteros singularis sane for-titudinis, prudentiae, dexteritatis ac solertiac Vir Volffгangns Drankovieh, Podgoriczensis,haereditarius Herezegoviuae, Syrmiac etIvanopolis Districtuunì Dominus, ea praebuitexiiniarum qualitatum, virtutuinquespecimina, ut barum intuito, in realis et ac(ualis prae-libati sacri Romani Imperii Principis honorem sublimari meruerint. Te inquanì GeorgiuniBrankovich ac per te Szavanì pariter 8 rankovic h fratrenì tuunì carnalein et uterinunìhaeredes item ac posteritates tuos utriusque sexus universos, masculos et faeminas in fa-turum et in innituin nascituros ex certa nostra scientia, motuque proprio, ac animo deliberato, non solum in ordinem et numerum, coetufque ac consortium verorum etindubitatorum Regni nostri nungariae liberorum Baronum eveliendos, aggregandos, an-numerandos et cooptandos, veruni etiam in liaereditate suprafatoruni Herezegovinae,Syrmiae et Ivanopolis dìstrietutim, qua antelatus olim Volf[gangus Brankovich Podgo-riezensis, gavisus fuisse perhiberetur conrmandos et raticandos esse duximus. Etqui-denì vel ex eo etiam hanc beniguitatis nostrac propensionern et singularem gratiam ergate Georgium B r a n k o v i e h praenominatumque fratrenì tuum jam liberos Barones

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


42

nominatos et creatos exhibere et declarare voluimus, quo vestro exemplo, aliis etiam -delibus subditis, nostris et extrancis quibusvis, praecipue vero haeredibus et posteritatibus vestris delia obscquia et benemerendi studia ampicetendi, ac imitandi calcar etmajus quodammodo incitamentum addatur. Decernentes cadem Caesarea et Regia aucto-

ritate nostra et hoe Edieto nostro statuentes, ut de caetero tu Georgius Brancovich et su- prafatus frater tuas haeredes item ac posteri vestri utriusque sexus universi perpetuisfuturis semper temporibus veri ac indubitati liberi Barones, tanquanì de genere liberorumBaronum procreati, a nobis, nostrisque successoribus, ac universis et singulis aliis cuju-scunque praceminentiac, status, conditionis aut dígnitatis existant, teneri, dici, nominariet ubique locorum ac terrartim haberi debeant, tituloque Spectabilis ac mao-nici, sed etcaeteris praerogativis liberis Baronibus debitis uti, frui et gaudere, prout etiam in praes- pecicatoruni distriettiuni haereditate per nos benigne conrmata, et ratiliabita in aevam permanere possitis ac valeatis. – Mandantes insuper universis et singulis Majestatis no-strae Rewnorum ac Provinciarum subditis et praeeminentiae, status, gradus, ordinis et

conditionibus existant, ut te Georgium Brankovich, praememoratumque fratrem taum, baeredes et posteritates vestros utriusque sexus, universos, pro veris líberis Baronibushabeant, nominent et honorent, eoque titulo et praerogativis universis jugiter uti fruiqueet oaudere sinant, nee adversus illa, et hune Caesarcam alque regiam Concessionemgratianique et indultum nostrum impediant, molestent et perturbent, aut ab aliis impediri,molestari, perturbarique sinant quovis modo. Si quis vero ex nobis subjeetis id attentare praesuinserit, nostram successoranique nostrorum noverit indignationenì se incursuruni.Ut autem perpettium et celebrius hujus nostrae beniguitatis et cleìììentiae in oculos ho-minuni incurrat signum et monumentum, ea qua praemissum est Caesarea RegiaqueAuthoritate et gratia nostra, antiqua et gentilitia armoram vestrorum, quibus hactenus usi

estis, insignia non modo elementer approbavimus, roboravimus, raticavimus et conr-mavimus, augemus, amplicamus ac illustramus et hune qui sequitur in modum gestan-da, deferendaque concedimus et largimur. Scutum videlicet militare errectum bifariam per medium diametraliter divisum, in cujus superiori coelestini coloris medietate nigraaquila, expansis alis rostroque adaperto et linqua rubicunda exerta velut in sublime evo-latura, alias in majori, anteriorique corporis parte conspicita, in dextram scuti oram con-versa esse, in alia porro inferiori trifariani oblíque subdivisa ac in ternas inacquales,viridenì nimirunì trianguiarem, rabram et rarsum viridem portiones dis tineta medietateLeo integer nativo colore adumbratus, ore Mante, linguaque rubea exerta, elevataposttergum cauda, permajorem rabro coloretinetam portionem, in dextram sentiplagamde-curve visuntur. Scuto demuni incumbentesbinas militares Galeas craticulatas, sive aper-tas regiis Diadaematibus, dextro quidenì iutegram alis expansis Aquilam, sinistro veroleonem mediotenus eminentem alias in mutuo cumjanì fata Aquila ohtutu situatum pro-ferentibus ornatas. Asumitatibus vero sive couìs Galearum, lacinìis sive lemaiscis, bincIlavis et caeruleis illine vero candidis et rubris in scuti extremitates sese placide diffun-dentibus, illudque ìpsum decenter et venuste exornantibus. Quem. ad moduni bace om-nia in principio sive capite praesentis diplomatis nostri pictorisedoctamanuetarticio, propriis et ingenuinis suis coloribus clariusdepieta et ob oculos intuentium lucidius posi-ta esse conspiciuntur. Liceat itaque tibi Georgio Brankovich et supradieto S a v a e itidem

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


43

B r a n k o v i e h fratro tuo, haer edibusque et posteritatibus vestris utriusque sexas uni-versis in innituni Dei Benecio nascituris, praefato scuto, sive armis, ubique in praeliis,certaminibus, pugnis, hastiludiis, torneamentis, duellis, monomachiis, aliisque omníbuset singulis, ac quibusvis exerciis militaribus et politicis, nee non sigillis, velis, cortinis,

annulis, vexillis, clipeis, tentoriis, domibus et sepulchris, generaliter vero quarumlibctreruin et expeditionum generibus ferre, gestare, illisque in avunì uti frui et gaudere: Acínsuper apti etiam et idonei sitis ad ineundunì et recipiendura onwes gratias et libertates,exemptiones, jura focuda, vacationemque a muneribus ac oneribus quibuscunque realibus, personalibus et nìixtis, ad utendum denique singulis juribus, quibus caeteri a liberisBaronibus progeniti focudorum capaces et parti cIpes veri memorati Regni nostri Hun-gariae, partiumve eidem annexarum liberi Barones et indi genae utuntur, fruuntur, po-tiuntur et gaudent quomodòlibet consuetudine vel de jare, nemine unquain probibente,nee obstantibus quibuscunque consuetudinibus, statutis et privilegiis Regnorum Provín-ciarum et Ditionum nostrarunì praesentibus et faturis quae modo aliquali contra hane

beni.nam nostrani annuentiani et concessionem facere possent. Quibus omnibus praede-clarata authoritate nostra Caesarea atque Regia per praesentes derogamus, et derogatumesse volumus In cujus rei memoriarn demque ct rmitatenì per ‘petuam, hocce nostrum privilegiuni, manuo nostrac subscriptione, sigilloque nostro secreto impendenti munitumet roboratum emanari conimisimus. Datum per manus delis nostri nobis dilecti Reve-rendi Joannis Gubasoczy Episcopi Nitriensis, locique ejusdem et Comitatus supremi et perpetui Comitis, Consiliarii nostri et Aulae nostrae per Regnum nostrum Hungariae,Cancellarii in castro nostro Laxemburgh die septima mensis Junii Anno Domini Alil-lesimo sexcentesimo, o~ctuagesimo tertio. Regnoruni nostrorum Romani vigesimo quin-to, Hungariae et reliquorum vigesimo octavo, Bohemiae vero anno vigesimo septímo.

Revereììdìssimis, ac venerabilibus Patribus Dominis Georgio Szelepchenj Metropolita-nae Strigonensis etc. Secundum vero serics ita se habet: Leopoldus etc. Tibi deli nostronobis dilecto magniúco Georgio Brankovich salatem etgratiae Caesareac atque Regiaecontinuunì erga te incrementum. Quemad modunì Imperatoria sublimitas non sine singu-lari Divinac mentis consilio supremuni inter mortales locum obtinet, sie Augustum Ma- jestatis Thronum nil magis decere videtur, quam subjectos elementer fovere, extraneosvero quoscunque sibi sincera de deditos, non solum in recto delitatis promptissimac-que submissionis proposito, elementìssima uberrimae erga ipsos demonstrandac gratiae propensione conrmare, verum etiam honestis simos in declarando sincerae dei studioconatus, municentia, quae magnanimitate Principunì digna sit, benevole prosequi, tumut ipsi in praeclara sua recte vivendi methodo magis ac magis roborentur et alii iis quasistimulis ad paria eximiarurn virtutum studia sectanda incitentur. Unde nos quoque tan-quam ex summi et omnipotentis Monarchae Dei providentia in summo Caesareaß etRegiac dignitatis fastidio constituti, nou solum delium subditorum animos ad ThronumMajestatis Nostrae alicere, per bocque in Regnis et ditionibus nostris illustres familiasaugere, ipsarumque splendorenì hactenus sive turcica tyrannide, sive alio quocum*quemodo subpressum faventibus superis, ceu postliminio reducere, utilitatemque ac salutemipsarum promovere cupientes, post quain tum vetustatem amiliae tuae, quae nimirum intanto olim ore existimationeque ac celebritate fuerat, ut nonnulli ex eadem in sublimi

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


44

Regiae dignitatis culmine collocati, Bosniae, Serviae, Bulgariaе, Dalmatiaе, alií Croatiaeimo orientis quoque Imperio, ac Dominatu potiri, quidam vero ob plurima eaque insigniamerita titulo qúoque Sacri Romani Imperii Principum condecorari, ac inter caeteros sín-gularis sanac fortitudinis, prudentiae, dexteritatis ac solertiac vir V o 1 f f g a n g u s

Brankovich de Podgorieza, hacreditarius Herezegovinac, Syrjrìiae et Ivanopolis (in quanimiruni Vlaska et Batska continentur) terrarum olim dominus, ea praebuit eximiarumqualitatum, virtutuinque specimina, ut borum ìntuitu una cum successoribus suis ac aliosinter, G e o r g i o itidein Brankovi eh postinoduin Despote Myriae et magno duce supe-rioris et inferioris Aiyssiac et praerecensitarum terrarum baereditario pariter Domino, inrealis et actualis praelibati Sacri Romani Imperii Principis bonorem sublìmari nieruerint,tum praecellentes tuas virtutes et quali tates, prudentíam nempe, dexteritatem, solertiam,industriam et generositatem, quas ab avito ante cessorurn tuoruin stemate non minusquam antelatac hacreditatis successionenì trabere dignos ceris, sufcienter contemplatiac experti fuissemus. Quamvis Te Georgium Brankovich de dieta Podgoricza hujus no-

minis secundum mediante beniwno nostro diplomate in Castro nostro Laxemburgh dieseptimo Junii anno Domini Millesimo, sexcentensimo, octuagesimo tertio transacta praeterito, emanato, in praedicta Majorum tuorum haereditate, benigne conrmandum etraticandum duxerimus, ac insuper in numerum quoque liberorum Baronum rnemoratiRegni nostri Hungariac et partium eidem annexarum annumeraverimus et agregaveri-mus, nihilominus cum praedeclarata tua merita et virtutes ad te uberius adhuc colione-standum et condecorandum nos inventent et quodammodo exstimulent, di-num justumquecensuimus, ut non solum pracclare gestorum tuorum cum immortali et insigni noministui memoria duraturum a nobis summas testimonium, sed etiam in altiores bonorum etdignitatum gradus tuis ipse commendatus virtutibus eveharis, quo posteris tuis et aliis

delibus nostris subditis similia benemerendi studia ampleetendi et imitandi majus inci-tamentum et calcar a nobis addatur. Motu igitur proprio, ex certa nostra scientia, ani-moque deliberato et sano accedente consilio, deque Caesareae et Regiae potestatisnostrae plenitudin e, Te G e o r g i n m B r a n k o v i e h de antelata P o d g o r i c z a,omnesque liberos, haeredes, posteros, ac descendentes legitimos utriusque scxus natos,et aeterna serie nascituros, titulo comitum vulgo germanice ,Graf” nuncupari solito cuin praedicato Illustrissimi, Spectabilis et Magnici bonori ejusmodi debito insignivimus,condecoravimus et numero coetuique aliorum verorum. ac indubitatorum praefati regninostri Hungarìae, aliorumque regnortun et ditionum nostrarum haereditariarurn Comi-tum aggregavimus, cooptavimus, anumeravimus et adscripsimus, gratiarumque, liberta-tum, praerogativarum et dignitatum Comitibus debitarum capaces et Consortes fecimus.Quo vero perpetuum et celebrius amplissimae hujus nostrac benignitatis et clementiaeclarius in ocutos hominum incurrat signum et monumentum, eadem qua praemissum estCaesarca et Regia authoritate nostra et gratia, antiqua et gentilitia Armorum tuorum insi-gnia quibus hactenus usus es, non modo clementer approbavimus, roboravimus, ratica-vimus et conrmavìmus, verum etiam auximus, amplicavimus et illustravimus,quemadmodum vigore praesentium approbamus, roboramus, raticamus, conrmamus,augemus, amplicamus ac illustramus et hunc, qui sequitur in modum gestanda, deferen-daque benigne concedimus et elargimur. Scutum videlicet militare erectum, primum qui-

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


45

dem quadrifariam divisum, in cujus superiori dextra, et inferiori sinistra avi seu aureicoloris partibus, singulae nigrae bíncipites Aquilae Imperiali diademate redimitac alisexpansis, pedibusque distentis erecte stare, in leva demuf et dextra aliis binis mediote-nus transversaliter subdivisis partibus et quidem superne singulae unicipites nigrac Aqui-

lae expausis alis, iu campo caeruleo mediotenus eminere, inferne vero Leo naturaliteradumbratus, ore hiante linguaque rubicunda exerta, inter geminos avios in rubea plani-tie, versus dextram scuti partem decurrere, meditulium denique scuti aliad minus pecto-rale argentei coloris scutum coronatum litteram auream L. Augusti nominis nostriinitialem continens occupare visuntur. Scuto demum incumbentes ternas militares galeascraticulatas sive apertas Regiis diadematibus et quidem medio bicipitem Imperialeminferioribus similem, dextro vero unicipitem Aquilas, sinistro denique leonem crectuminguinetenus eminentem, praefatasque Aquìlas intuentem proferentibus ornatas. Asumi-tatibus vero sive conis Galearum laciniis seti lemniscis hine avis et caeruleis, illine verocandidis et rubris in senti extremitates se placide diffundentibus, illudque ipsum decenter

ac venuste exornantibus. Quemadmodum hace omnia in principio sive capite praesentisdiplomatis nostri pictoris edocla manu. et articio propriis et genuinis coloribus suisclarius depieta conspiciuntur. Licca itaque Tibi Georgio Brankovich de praerepetita Pod-goriza vero ac indubitato Comiti, liaeredibus item posteritatibus ac successoribus tuislegitimis utriusque Sexus universis janì natis et deinceps, Dei benecio nascituris prae-declarata armorum insignia praevio modo aucta ac illustrata, in omnibus singulisquehonestis et decentibus actibus, exercitiis alque expeditionibus, tum serio, quam joco inhastìludiis seu bastatorum dimicationibus pedestribus et equestribus, in bellis, duellis,singularibus certaminibus et quibuscunque pugnis cominus et eminus in scutis, baneriis,vexiis, clipeis, tentoriis, caenotaphiis, sepulchris, monumentis, clenodiis, annullis, muni-

libus, sigillis, aediciis, parietibus, fenestris, ostiis, lacunaribus, tapetibus ac supellecti-libus libere, pacice et absque onini molestia ac impedimento vel contradietione habere,gestare et deferre, iisdemque pro rei necessitate et voluntatis tuae arbitrio pro libitu utiquovis modo. Aptus insuper et idoncus sis, tuique praefati universi apti sint et idonei, adineundum et recipiendurn omnes gratias, libertates, exemptiones, jura, foeuda, privilegiavacationemque a maneribus et oneribus quibuscunque realibus, personalibus et mixtis,ad utendum denique singulis juribus, quibus cieteri ah antiquìs Comitibus prognati, foe-udorum capaces et participes, veri memoratoruni regnorum, provinciarumque ac ditio-num nostrarum sacreditariarum Comites et Indigenae utuntur, fruuntur, potiuntur etgaudent quomodolibet de jure vel consuetudine nemine unquam prohìbente, uee obstan-tibus quibuscunque consuetudìnibus, statutis, privilegiis praefatorum. regnorum, provin-ciarum et ditionum nostrarunk praesentibus et futuris, quae quomodocunque contra hane benignaf annuentiam et concessionent nostram facere possent, iis omnibus praedecla-rata Authoritate nostra Caesarca et Regia per praesentes derogamus et derogatum. essevolumus. Imo aggregamus, cooptamus, annumeramus et adscribimus, consuctoque Co-mitibus Illustrissimi, Spectabilis, ac Magnici titulo insignimus et condecoramus. Incujus rei memoriam, demque et rmitatem perpetuam hocce nostrum Privììegium ma-nus nostrac subscriptione Sigilloque nostro Scereto, quo ut Rex Hungariac utimur impendenti communituin emanari commisimus. Datunì per manus delis nostri nobis

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


46

dilecti Reverendi Petri Korompay Episcopi Nittriensis, locique ac Comitatus ejusdenìsupremi et perpetui Comitis, Consilarii Nostri et Aulae nostrao per dictum Regnum no-strum Hungariae Cancellarii in cìvitate nostra Vienna Austriac, die vigcs~ma mensisSeptembris, Anno Domini Millesimo, Sexcentesimo, Octuagesimo Octavo, Regnorum

nostrorum Romani trigesimo, Hungariae et reliquoram trigesimo tertio, Bohemiae veroanno trigesimo secundo. Reverendissimis ac Venerabilibus in Christo Patribus, DominisGeorgio Szechenj, Ecelesiae Metropolitanae Strigoniensis Archiepiscopo sede alteriusArchiepiscopatus Colocensis et Bacsiensis Ecelesiarum canonice unitarum vacanteGeorgio Fenyessj Agriensis, Alexandro Mikulicz Zagrabiensis praenotato, Petro Korom- payEcclesiaedietaeNittriensis, Leopoldo Sacrae Roma uae Ecclesiac Presbytero, Cardi-nale a Koloniez Jauriensis, Fratre Augustino Benkovics Varasdinensis, Stephano KudaEcelesiae Transylvaniensis, Fratre Paulo Szechey electo Vesprimiensis, Nicolao BaloghVaciensis, Michaele Duomikovich Ecelesiac Csanadiensis, Matthia Radonay Ecel. Quin-que - Ecelesiensis, Francisco Janay Ecel. Syrmiensis, Godefrido Kapaun Ecel. Szaman-

driensis, Andrea Peterffy Ecc]. Noviensis, Francisco Csikuliny Ecel. Scopiensis, ComiteValentino Drugeth de Homona Ecel. Korbaviensis, Jakobo Hasko Ecel. Rosonensis, Bia-sio Jakl in Ecel. Tininensis, loanne Babics Ecel. Scardonensis, Sede Episcopatus Se-gniensis et Modrusiensis Ecclesiarum canonice unitarum vacante, Fratre N i e o 1 a o P1 u m h e o Bosnensis Ecelesiarum Episcopis ecelesias Dei feliciter gubernantibus. Itemillustrissimis, Spectabilibus ac Magnicis P a u 1 o E s t e r h a s d e G a 1 a n t h a S. R.Imperii Principe, aurei velleris Equite dieti Regni nostri Hungariae Palatino, ComiteStephano Csaky perpetuo terrac Scepusiensis ludice curiae nostrae Reoiac, Comite Ni-colao Erdódj de Monyorókerek antelatorum, Dalmatiae, Croatiae et Slavoniae Regnoruf- nostrorum Bano, Comite E merie o similiter Er da dj de dieta M ony o ró ke rek

Taucrnicorum Comite, Adamo a Z r i n i o A-,azonum, Comite G e o r g i o y e s li a z yde eadern dapif erorum Comite, G e o r g i o Erdódy pariter de dieta Monyorókerek Cu- biculariorum, Comite loanne Draskovich de Trakosstyan Curiae, Comite Stephano Zichyseniore Janitorum, Comite Adamode Battyan pincernarum nostrornin regaliuni in Hun-garia inagistris, ae Comite loanne Palff ab Erdod Comite Posoniensi caeterisque quanì plurimis toties fati Regni nostri Hungariae Comitatus Tenent. et honores. Nos itaquehujusmodi humillima supplicatione praememoratac Communitatis Rascianorum, ac ip-sios quoque Comitis Georgii Brankovich de saepe dieta Podgoricza, modo praevio facto,Reria beni-nitate exaudita elementer et admissa, praerecensitas utrasque litteras nostras privitegiales in annotatis prothocollis, perquisitas et rcínventas de verbo ad verbum sinediminutione et au-mento aliquali transeribi et transsumi praesentibusque litteris nostrisinferri et inscribi facientes, praefatae Comunitati Rascianae, dictoque Comiti GergioBrankovich de jam fata Podgoritza, in uberius declarate eatenus erga ipsos CaesareoRegiae gratiae et clementis nostrae testimonium, juriumque eorundem futuram ad caute-lam necessarias, dandas duximus et concendas communi sudente justitia : Harum nostra-rum vigore et testimonio litterarum mediante, Datum in Civitate nostra Vienna Austriae,die prima mensis Septembris Anno Domini Millesimo Sexcentesimo Nonagesimo Se-

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


47

cundo, Regnorum nostrorum Romani trigesimo quinto, Hungariae et reliquorum trigesi-mo octavo. Bohemiae vero anno trigesimo sexto5.

LeopoldusM. Jaklin

Episcopus NitriensisJoannes Maholany(Ђорђе Бранковић)Бранковићева Повеља почиње свечаном интитулацијом са царевим именом

„Leopoldus“ и девоционом формулом „Divina favente Clementia“ иза којих слединабрајање његових царских и краљевских земаља и адреса, у личном обраћањуауктора дестинатару: „Tibi deli nostro Nobis dilecto nobili et generoso GeorgioBrankovich“, на коју се настављају понешто проширена салутација („Salutem etgratiae clementiaque Nostrae Caesareae ac Regiae continuum erga Te incrementum“)и опширнија аренга у којој владар износи

разлоге који га покрећу да награђује врлинезаслужних и верних како би их подстакаона још већу верност за пример другима.Полазећи од начела изнетих у аренги, аукторпрелази на експозицију у којој наводи да му јеБранковић препоручен од стране ердељскогмагната, грофа Владислава Чакија (с којим јеБранковић већ пуне две деценије био у вези )не само због изузетне духовне надарености,марљивости, радиности, вредноће, верности,

разумности и зрелог расуђивања него и збогтога што је сазнао да он води порекло одпородице чији су неки чланови били краљевиу Босни и Бугарској а неки у Хрватској исвима краљевинама у Илирику, као и да сунеки од њих, својим изузетним врлинама исјајним делима, од Карла Великог добилититулу кнеза Свете Римске империје, каоВук Бранковић Подгоричанин, наследнигосподар Херцеговине, Срема и Јенопоља. У даљем излагању у диспозицији царЛеополд саопштава своју одлуку да ће Ђорђа Бранковића и његовог брата Саву,као и Ђорђеве наследнике мушког и женског рода, убудуће и заувек, уврстити у ред и број правих и несумњивих барона Краљевине Угарске као и да их потврђујеу наследству Херцеговине, Срема и Јенопопља, које је поседовао њихов предакВук Бранковић Подгоричанин6. Баронат који се даје Бранковићу треба, по жељи

5 Karl Freiherrn v. Cyoernig, Entnographie der Oestereichischen Monarhie, band III, Wien 1857,76–82.

6 Владан Гавриловић, Дипломатички списи код Срба у Хабзбуршкој монархији и Карловачкој

митрополији пд краја XVII до средине XIX века, Ветерник 2001, 99–102.

гроф Ђорђе Бранковић

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


48

ауктора Повеље, да послужи као подстицај њиховим потомцима и другим вернимподаницима да иду његовим путем у стицању заслуга а као носиоци баронатаЂорђе и потомци биће од стране владара и његових наследника, као и од свихдостојанственика било ког сталежа, положаја и части, сматрани за „liberos Bar-

ones“, моћи ће да користе титулу „Spectabilis ac magnici“ и да користе и уживајусве прерогативе барона као и да вечито задрже наследство у раније поменутимпровинцијама.

У санкцији, која потом следи, ауктор се обраћа „свима и свакоме“ наређењемда Ђорђа Бранковића, као и његове потомке оба пола, признају и поштују каостварне бароне и њихова права, која из бароната проистичу, и прети царском неми-лошћу свима који би Бранковиће, на било који начин, спречавали или ометалиу коришћењу датих им царско-краљевских повластица. После санкције, аукторсе враћа на диспозицију наводећи разлоге због којих дотадашњи грб породицеБранковића не само потврђује (non modo clementer approbavimus, roboravimus, rati-

cavimus et conrmavimus) него дозвољава и да се он увећа, прошири и илуструје.Грб се потом у оквиру формуле пертиненције детаљно приказује у свим његовимделовима и елементима а ауктор посебно наглашава како и у којим приликама гадестинатар и његови потомци могу истицати (у биткама, двобојима, војним веж-бама, на заставама, шаторима, кућама, гробницама и на другим местима). Поредтога, у вези с грбом као симболом бароната, Бранковићима се гарантује уживање икоришћење свих феудалних права, слобода, имунитета од дажбина и терета свакеврсте, личних и мешовитих, а затим и посебно наглашава да они, као и другибарони Краљевине Угарске и прикључених јој земаља, могу да користе и уживају,по обичају или по праву, све што баронима припада и да им то нико и никада не

може забранити без обзира на било које обичаје, статуте и привилегије аукторовихкраљевина, провинција и области, ни сада ни убудуће.

Све речено, ауктор, у оквиру короборације наглашава да ће потврдити и оверитисвојеручним потписом и својим тајним печатом. У оквиру датумске формуле наведено је да је Повеља „дата руком“ канцелара Угарске, њитранског бискупаи вечитог великог жупана Њитре, царског дворског саветника, верног, оданог ичасног Јована Губашоција у царском дворцу Лаксембургу седмог дана месеца јуна године Господње хиљаду шесто осамдесет треће односно у двадесетпетојгодини Леополдовог царског владања, угарског и других двадесетосмог, чешкогдвадесетседмог. Пошто је реч о препису са оригинала Повеље, која је садржанау оквиру Конфирмационе дипломе, царев потпис и печат су изостављени а став-љени су само на Конфирмацију, која је као посебан документ уследила у Бечу 1.септембра 1692.

У Конфирмационој дипломи, датој руком угарског канцелара, њитранскогбискупа Петра Коромпаја, наведена су и имена угарских и хрватских црквенихи световних великодостојника, као сведока веродостојности Повеље односно Кон-фирмационе дипломе. После тога унета је клаузула о тачности преписа Повеље а

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


49

потом следи датум, па царев потпис Leopoldus и премапотпис бискупа Б. Јаклинаи регистратора Јована Махолања7.

*

У време трајања Великог бечког рата племство су добиле три српске породице.Племићки лист и грбовница дати су 1693. Мирославу Николи, иначе Николићу.

Чланови ове породице се јављају као Николићи са придевком „от Рудне“.Аустријско племство, које су иначе прво добили као заслугу за услуге владару

(цару), им је потврђено 1743. године, када су уједно постали и носиоци угарскогплемства. Неки чланови ове породице су постали и носиоци баронске титуле, какоаустрисјке 1854. године тако и угарске 1886. године8.

У сам освит Карловачког мира племство су 1699. добиле породице Аксимарковић

и Миковић9.

7 В. Гавриловић, Дипломатички списи код Срба у Хабзбуршкој монархии, 99–102.8 Члан ове породице великопоседник Јован Николић от Рудне био је ожењен кнегињом

Јелисаветом (Савком) Обреновић, кћерком кнеза Милоша и књегиње Љубице. Њихов син(Јована и Јелисавете) Федор Николић био је грађански поглавар Босне и Херцеговине. Одтога доба породица је понела и придевак „Обреновоски“ (de Obrenov). (В. А. Дуишин –Д. Ј. Поповић, Племићке породице, Војводина II, 145; Радош Љушић, Родослови српских

династија, Нови Сад 2002, 38)9 В. А. Дуишин – Д. Ј. Поповић, Племићке породице, Војводина II, 138, 144.

Шенбрун, двор аутсријских царева

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


50

*

Племство је добио 1704. године српски патријархАрсеније III Црнојевић (Чарнојевић). Додељена му јекраљевска даровница на властелинство Сирач и Даљ,

у замену за Сечуј као раније додељен феуд. Угарскоплемство је пак додељено Арсенијевим наследницима,односно синовима његовог брата Аћима. Михајло Чар-нојевић, унук патријарха а син његовог брата Аћима, каои Михајов син Јован су добили грбовницу и племићкилист 29. априла 1720. године10.

Од 1727. Овај део породице Чарнојевић је понео и при-девак „от Маче“11. С друге стране, племство су добиле ибочне гране Чарнојевића: Адам Црнојевић, поседник уОсеку, је добио од Бачке жупаније 1745. сведоџбу о плем-ству; Илија и Адам Чарнојевић „от Мача“ такође су добилиплемство 1745. у Славонији, по сведоџби Бачке жупаније.За племиће су још проглашени Лазар Чарнојевић 1745. иЈосиф Чарнојевић 1776. године12.

*

У првој деценији XVIII века племство је добила једнаод најзначајнијих и најзнаменитијих породица код Срба у

Монархији, Текелије из Арада на Моришу. Чланови овепородице се јављају било да је реч о Великој сеоби Срба из 1690, Ракоцијевомустанку (1703–1711), Војној граници, српским народноцрквеним саборима, орга-низацији српског племићког и грађанског друштва XVIII и XIX века13. Први засадпознати члан ове племићке породице био је обер-капетан и доцнији обрштер (пуков-ник) Јован Поповић – Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се уаустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686.године14.

10 Племство је добила и његова прва жена Ана Јорга, са којом је имао сина Јована, каснијег

потпуковника царске војске (1713–1759). Јоавнов други брак је био са Еуфимијом Раш-ковић, са којом је имао два сина – Димитрија и Антонија. (В. А. Дуишин – Д. Ј. Поповић,

Племићке породице, Војводина II, 153)11 Михајло је купио 13. јуна 1727. од Жигмунда Еделспахера вишеђхадске и катеншке пус-

таре, као и Арад у Зарандској жупанији. Од тог доба Михајло носи и предикат „от Маче“.(В. А. Дуишин – Д. Ј. Поповић, Племићке породице, Војводина II, 153)

12 Тешко је и побројати све чланове породице Чарнојевић. Неки њени чланови су стиглии до Русије, где су постали капетани али и пуковници. (В. А. Дуишин – Д. Ј. Поповић,

Племићке породице, Војводина II, 152)13 Александар Форишковић, Текелије, Нови Сад 1985, 25.14 Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања „оних крајева“

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


51

Забележен је у изворима као капетан сенћанске ми-лиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697.Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара спровеовојску принца Евгенија Савојског и омогућио ауст-

ријској војсци славну победу над Турцима15

. Због вишепута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златанланац са својим ликом16. Племство му је додељено 16.марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и ње-говој жени Еуфросини рођеној Јовић, њиховој деци,као и његовом брату Стефану (Остоји), његовој жени идеци17. У новом аустро-турском рату 1716–1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквихдопунских трошкова због чега је потрошио, до краја рата, на плате својих војникавелике делове своје имовине18. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа

за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару19.Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он ињегови наследници су по молби из 1720. године добили поседе у овом граду. У оновреме његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу изно-сила је преко 16.000 форинти20

Најпознатији члан ове поро-дице, која је трајући преко 150година окупљала српски народ уМонархији, био је, свакако, Сава

Текелија. Његовом смрћу 1842. уАраду, угасила се и последња гранаове знамените српске, племићкепородице.

постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добиоместо у Чанаду и Сенти. (Hoffkammer archiv, Wien, Hofnanc Ungarn, r. Nr. 523, fol 256.(HKA, HF.UNG)

15 А. Форишковић, Текелије, 121–125.16 Биографија Петра Аврамовича Тюколи, Росийаскогъ Генерала, Летопис Матице српске,

св. 33, 1833, 4.17 Осим Јована племство је додељено и његовој жени Еуфросини рођеној Јовић, њиховој

деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, као и његовом брату Стефану (Ос-тоји) Стевановој жени Ани Давидовић и кћери Јелисавети, надаље Јовану и Остоји (Гаш-пару) Поповићу Текелији. (В. А. Дуишин – Д. Ј. Поповић, Племићке породице, ВојводинаII, 152)

18 HKA, HF. UNG, r. Nr. 523, fol 256.19 Исто.20 Највише је од ове своте износило богатсво у стоци, преко 10.000 форинти. (А. Форишко-

вић, Текелије, 162)

капетан Јован Текелија Сава Текелија

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


52

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


53

PhD VLADAN GAVRILOVIĆ

SERBIAN ARISTOCRACY IN THE HABSBURG MONARCHY

FROM XVI TO THE FIRST DECADE OF XVII CENTURY

Serbian aristocracy began to create in the Habsburg Monarchy soon after the GreatMigration in 1690. From that social class Serbian citizenship started to emerge and it wasthe bearer of all socio-political events among the Serbs within the Monarchy. At rst, thearistocracy was of military background, and not until later, it became of civilian (provin-cial background) even, in the middle of XVIII century. Until the rst decades of XVIIIcentury (1720) the aristocratic appellation was obtained by some of the most signicantSerbian families in the Monarchy: Monastirlia’s, Popović-Tekelia’s, Čarnojević’s.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


55

ДР ДЕЈАН МИКАВИЦА UDC 342.4(497.11)

О УСТАВИМА СРБИЈЕ – ОД ВОЖДА КАРАЂОРЂА ДО

МИТРОВДАНСКОГ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Сажетак: Уставно питање се појављује у Србији као кључно за конституисање

државне организације већ од почетка српске националне револуције коју је пред-

водио вожд Карађорђе. Уставним актима од 1805. године, а затим Сретењским,

Турским, Намесничким и Радикалским уставом који су написани и прихваћени

током XIX века учвршћени су темељи нововековне српске државе. Развој српске

уставности на модерним демократским основама обновљен је, после извесног исто-

ријског застоја, у време постојања социјалистичке Југославије, почетком овог века.

Митровданским уставом Републике Србије потврђена је државотворност српског

народа и учвршћена владавина права и подела власти у складу са принципима са-

времене европске уставности.

Кључне речи: Устав, закони, вожд Карађорђе, кнез Милош, кнез Михаило, краљ

Милан, краљ Александар Карађорђевић, краљ Петар, Срби, Србија, Скупштина,

Савет, странке, Сенат, Југославија.

Уставно питање појављује се као кључно у конституисању нововековне српске

државе, на почетку века који је на просторима Балкана обележен српском нацио-

налном револуцијом на челу са вождом Карађорђем Петровићем. На основама

уставно-правних аката Карађорђеве Србије као и међународних уговора и Порти-них јавно-правних аката који су следили, постепено је стварана слободна држава

српског народа са најбитнијим елементима самосталне и демократске државне

организације. Потреба за ограничењем вождове власти манифестовала се већ 1805,

формирањем Правитељствујушчег совјета Сербског, без икаквог уставног основа,

да би касније били организовани посебни уставни одбори који су упорно радили

на различитим нацртима уставног закона, али увек са једном основном идејом

институционалног ограничавања Карађорђеве власти. Уставним актима, најпре

са скупштине одржане у Смедереву крајем 1805, а затим 1808 и 1811 године, пре-

цизније је регулисан статус „врховног господара“, али је централна власт у Србији

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


56

уређена без суштинског слабљења Карађорђеве превласти над Совјетом који је

само формално задржао законодавну, извршну и судску власт.

Првом српском нововековном Сретењском уставу из 1835 претходило је посте-

пено преузимање врховне турске власти од стране кнеза Милоша Обреновића,

санкционисано хатишерифима 1829, 1830, 1833. и Бератом 1830. Овим актима јесрпском кнезу осигурана неограничена власт и наследство кнежевског достојан-

ства, а Србији гарантована самостална унутрашња управа. Уставни нацрти, који

су писани у међувремену, садржали су идеју о одговарајућој подели законодавне,

извршне и судске власти између Савета, Скупштине и Kнеза и осигурању одре-

ђених грађанских права. Устанци и буне против неспремности српског кнеза да

приступи реформама у организацији власти, уважавање либералних тековина

француске и белгијске уставности и политичко настојање великих сила да се не-

посредно мешају у решавање уставног питања Кнежевине Србије, у највећој мери

су обележили доношење, садржај, карактер и трајност Сретењског устава. Њиме

је Србија дефинисана као независна кнежевина са државним обележјима и сим-болима и у 142 члана распоређених у 14 глава регулисана је подела власти, про-

кламована права грађанина, уређена територијална организација власти, законска

иницијатива Народне скупштине и њена буџетска и уставна улога, прецизирана ов-

лашћења Савета и кнеза, укинут феудални систем, установљена одвојеност судске

од извршне власти. Овај Устав се показао, убрзо после његовог проглашавања, као

неприхватљив за велике силе, Русију, Турску и Аустрију, и оне су одлучујуће ути-

цале на његово суспендовање. Време од 1835. до 1838. познато је као време „борбе

за устав“ и тада су писани уставни нацрти у којима је начелно регулисана подела

власти на законодавну, извршну и судску, прецизније утврђивана права чиновни-

ка, предвиђан институт министарске одговорности пред кнезом, буџетско право

намењивано Скупштини, судска власт се видела као независна, прокламована су

грађанска права. У решавању уставног питања Кнежевине Србије, велике силе,

Русија, Турска, Аустрија и Енглеска, континуирано су настојале да задрже одлу-

чујућу улогу.

Други српски нововековни устав добио је коначан садржај и форму у Царигра-

ду децембра 1838. и познат је као четврти султанов хатишериф или Турски устав.

У овом Уставу није у истој мери наглашено начело поделе власти као у Сретењском

уставу, али је овај принцип сачуван. Кнезу је припала извршна, Савету законодав-

на, а суду судска власт. Ипак, право учешћа у законодавству дато је кнезу, јер је

преко министара, као чланова Савета, могао да утиче на израду закона. Извршна

власт није потпуно одвојена од Савета, пошто су министри стајали под његовим

надзором. Саветници су, овим уставом остали непокретни и тиме су посебно биле

задовољне српске старешине које ће се убудуће појављивати у улози бранилаца

Турског устава односно „уставобранитеља“. Упркос извесним мањкавостима у на-

чину његовог доношења, овај српски устав значио је постепено узмицање Турске

као кључног чиниоца у уставном развитку Србије, јер је њиме препуштено Србији

да сама уређује свој унутрашњи поредак и конституише сопствени правни сис-

тем. Србија је, као прва међу осталим аутономним провинцијама у оквиру Турског

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


57

царства, добила свој устав и тиме је осигурала претпоставке за доношење бројних

закона у уређивање државне организације у складу са сопственим интересима и

потребама. Турским уставом, састављеним од 66 чланова који се нижу један за

другим без икакве унутрашње поделе, кнез је добио апсолутни вето, Савет је до-

био буџетско право и предвиђена су четири министарства (попечитељства), а Суд је организован кроз тростепену организацију. Кнез је постављао чиновнике ука-

зом. Административна подела земље је извршена на седамнаест округа, срезове и

општине. Гарантована је слобода вероисповести, слобода трговине, неповредивост

имовине. Доживљавајући овај устав као срамоту и понижење, кнез Милош се од-

рекао власти и одступио са престола. Тиме је отклоњен кнежев апсолутистички

систем владавине и ударен темељ правном поретку у Србији који је подразумевао

поделу власти. Упркос династијској и политичкој кризи која је уследила, Устав се

одржао и остао на снази преко тридесет година. Убрзо после његовог доношења

уставне одредбе су допуњене Указом о Народној скупштини од марта 1839. и За-

коном о устројенију Савета од априла 1839. Овим другим актом дата су Саветузнатно шира овлашћења. Од Устава 1838, Кнежевина Србија је постала уставна и

правна држава.

После трагичне погибије Милошевог сина, кнеза Михаила Обреновића, и успо-

стављањем намесничког режима малолетног кнеза Милана у Србији, стекле су се

друштвене и политичке могућности да се ослаби дотадашњи апсолутистички ре-

жим и да се на другачији начин уреди држава, посебно због Михаилових закона

уставног карактера из 1861. и 1862. године којима је умногоме обеснажен Устав из

1838, ојачана кнежева власт, смањен политички значај Скупштине и од саветни-

ка начињени обични чиновници. Светоникољски одбор, који је формирало Намес-

ништво, понудио је предлоге уставног преуређења земље из којих је произишао

Устав усвојен на Уставотворној скупштини 1869. Њиме је Србија проглашена за

Уставну монархију са народним представништвом, на челу са династијом Обре-

новића. И овај пут су начелно гарантована сва класична грађанска права, уведена

је општа војна и пореска обавеза и проглашена је независност судова. Принцип

поделе власти није доследно спроведен. Требало је да кнез дели законодавну власт

са Скупштином, он је потврђивао и проглашавао законе, постављао министре,

заповедао војском, заступао земљу у иностранству, постављао државне чиновнике.

Скупштина више није била саветодавни већ законодавни орган јер је учествовала

у доношењу закона, бирала се на три године сваке године је редовно заседала. Три

четвртине чланова Скупштине бирали су грађани путем непосредних и посредних

избора, а једну четвртину именовао је кнез. Гласање је било јавно. Скупштина је

имала, делимично ограничено од стране кнеза, буџетско право. Савет је престао

да буде учесник у законодавној радњи и статус чланова Савета изједначен је са

статусом осталих чиновника. Министри су били одговорни кнезу и Скупштини

и за њих је предвиђена кривична, али не и политичка одговорност. Намесничким

уставом није успостављен прави парламентарни режим, али је донет као основни

закон самосталне државе и њиме је први пут у новијој историји Србије власт по-

дељена између владара и народног представништва, а не као до тада између вла-

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


58

дара и једног олигархијског тела. Овај Устав је остао на снази до 1888, а важио је

и у периоду 1894–1901, када је државним ударом краља Александра Обреновића

суспендован тзв. Радикалски устав. Овом Уставу је претходила дуготрајна и бес-

компромисна политичка борба између представника Радикалне странке и краља

Милана Обреновића који је настојао да у што већој мери ограничи учешће својихполитичких противника у раду државних институција и демократизацији друшт-

ва. Уставне нацрте су у ово време писали представници Напредне странке (1881.

и 1883) и Радикалне странке (1883), а споразум о уставној промени постигли су

Либерали и Радикали 1886. Устав из 1888. настао је тако што је формиран уставни

одбор од представника свих политичких странака и угледних појединаца. И поред

многих разлика између њих, постигнут је договор и уставни нацрт је усвојен на

Великој народној скупштини.

Уставом из 1888. Народна скупштина је први пут добила потпуну законодавну

и буџетску власт, грађанска права су проширена, уведен је принцип одговорности

владе пред Скупштином, конституисане су нове демократске установе и инсти-туције.Скупштина је надзор над владом остваривала различитим инструментима:

посланичким питањима, интерпелацијом, правом спровођења парламентарних ис-

трага. Основно школовање уведено је као обавезно и бесплатно, гарантована је

слобода мишљења, савести и вероисповести. Посебно се водило рачуна о политич-

ким правима па је уставом гарантована слобода штампе, удруживања и окупљања,

слобода избора и право на жалбу против незаконитих поступака власти. Политич-

ка суђења су декларативно забрањена. Врховна државна власт је организована на

принципима парламентаризма и поделе власти. Краљу су дата овлашћења каракте-

ристична за уставне монархије. За његове радње одговорност су преузимали ми-

нистри премапотписом. Бројним одредбама о изборима избегавала се могућност

од изборних махинација. Избори за посланике били су непосредни, а гласање

јавно. Изборни систем је предвиђао принцип пропорционалног представљања у

изборним окрузима. Установом квалификованих посланика онемогућавана је дис-

криминација образованих особа па су у сваком изборном округу на кандидатским

листама морала бити изабрана по два лица која су имала факултетске дипломе. По

узору на Намеснички устав задржана је институција Велике народне скупштине.

Чланови Савета били су непокретни и њих је постављала Скупштина и краљ. Са-

вет је израђивао предлоге и нацрте нормативних аката, а судство је било независно.

Локална самоуправа је двостепена и чинили су је општине и окрузи. Овај Устав

настао је као резултат консензуса између политичких странака и између странака

и краља. У тзв. Радикалском уставу садржане су најбоље либералне и демократске

тековине европске и српске уставности. Устав је после шест година суспендовао

краљ Александар Обреновић како би политички спутао радикале, а 1901. године,

исти владар је Србији дао још један Oктроисани устав. Он је настао на основу

уставног нацрта Стојана Новаковића из 1896.

Устав из 1901. уважио је многа уставна решења која су дали устави из 1869.

и 1888. Најбитнију разлику представља увођење дводомног парламента који

се састоји од Сената и Народне скупштине. Скупштину сачињавају посланици

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


59

изабрани на три године и то по срезовима посредно, а по варошима непосредно.

Категорија квалификованих посланика је укинута. Краљ поставља у Сенат двадесет

чланова доживотно, док се остали, по два у сваком округу, бирају на шест година.

За доношење закона потребна је сагласност оба дома. Једино о буџету Скупштина

одлучује самостално. Министри за свој рад одговарају и краљу и Народном пред-ставништву. Савет нема законодавна овлашћења, састојао се од петнаест чланова

које је постављао краљ и они су непокретни у својим звањима. Судови су независни

и судство је тростепено. Овај Устав је двоструко краћи од Устава из 1888. Састојао

се од 107 чланова који су били распоређени у 15 одељака међу којима су најважнији

они који се односе на краља, права грађана и народно представништво. Грађанска

права су унеколико сужена у односу на претходни устав. По овом уставу, краљ је

задржао овлашћења која је имао и по Уставу из 1888. Он је поглавар државе, но-

силац извршне власти, дата су му права постављања и разрешавања министара

и право учествовања у законодавној власти путем потврђивања и проглашавања

закона. Државним ударом, марта 1903, краљ Александар Обреновић је суспендоваоУстав на мање од једног сата, изменио низ закона, распуштио Скупштину, променио

састав Савета и укинуо судску независност. На изборима, одржаним два месеца

касније, нису учествовали радикали и самосталци због чега је владина листа од-

нела убедљиву победу. Убиством краља Александра, 29. маја 1903, доведен је

Петар Карађорђевић на српски престо и успостављена привремена влада која је

вратила на снагу Устав од 1888. Посебан одбор Народне скупштине израдио је

затим посебан предлог и допуну Устава и на основу тога је Скупштина усвојила

уставни текст који је ступио на снагу 5. јуна 1903. Најважније измене у односу

на ранији Радикалски устав састојале су се у именовању династије Карађорђевић

као владајуће, уместо Обреновића, у проширењу грађанских права, измени тери-

торијалне организације, измени изборног поступка и система. Скупштина је до-

била четворогодишњи мандат, а Краљевина Србија је дефинисана као уставна

парламентарна монархија. Овим уставом окончана је историја српске нововековне

уставности у којој је Србија прошла пут од аутономне кнежевине до самосталне

државе и краљевине.

Стварајући после Првог светског рата државу Југославију, Србија није доносила

за себе посебне уставе. Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, познат као

Видовдански устав из 1921. дефинисао је новонасталу државу као уставну, парла-

ментарну и наследну монархију. У 142 уставна члана који су сврстани у пет одеља-

ка, дефинисана су основна државна начела и државни симболи, грађанска права и

слободе. Држава је заснована на принципу поделе власти, при чему су законодавну

власт вршили краљ и Народна скупштина, извршну власт је краљ обављао преко

министара, а судска је поверена судовима. Државни савет је врховни управни

суд. Краљ је имао право промулгације закона, постављања државних чиновника,

командовања оружаном силом, имао је право амнестије и помиловања, представљао

је државу, проглашавао рат и закључивао мир. Народна скупштина је једнодомна

и број посланика је зависио од броја бирача у изборној јединици. Уставом су

предвиђена ограничења и услови уживања бирачког права. После парламентарне

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


60

кризе и убиства у Народној скупштини, краљ Александар Карађорђевић је увео

диктатуру, укинуо Устав и распустио Скупштину. Посебним законима забранио

је рад политичким странкама и Законом о називу и подели Краљевине на управна

подручја променио је назив државе и извршио њену територијалну реорганизацију

на бановине, срезове и општине. Нови устав донео је 3. септембра 1931. и он је познаткао Септембарски устав. Овај устав се није битније разликовао од Видовданског.

Изостављене су поједине одредбе о грађанским правима, законодавна власт је

поверена краљу и дводомном Народном представништву. Поред Скупштине уста-

новљен је Сенат који су чинили именовани и бирани чланови. Сенат и Народна

скупштина били су равноправни, извршну власт је краљ вршио преко министара,

а судску су обављали судови. Југославија је овим уставом постала уставна, али

не и парламентарна држава. Неуставна ревизија овог устава извршена је у два

наврата. Први пут је то учињено 1939, пет година после убиства краља Александра

Карађорђевића у Марсељу, Уредбом о Бановини Хрватској, а други пут 27. марта

1941, када је државним ударом збачено намесништво и на престо доведен малолетникраљ Петар II Карађорђевић.

После Другог светског рата и доласком Комунистичке партије на власт у другој

Југославији потиснуте су све тековине српске и европске грађанске уставности,

прокламована је диктатура радничке класе и једнопартијска власт је одбацила мо-

дел вишестраначке парламентарне демократије. У уставима социјалистичке Југо-

славије, Република Србија је дефинисана као једна од шест федералних чланица

са моделом политичко – територијалне организације који није постојао у другим

југословенским републикама. Федерални концепт државног уређења постепено је

проширен на покрајине Косово и Метохију и Војводину, које су формално биле у

саставу Србије, дајући им све институције, надлежности и атрибуте државне вла-

сти. Уставом 1974. Србија је потпуно изгубила уставотворну власт и створене су

све претпоставке за распад земље. Тек Уставом од 1990. учињен је један корак ка

обнови класичне концепције уставности, а Република Србија је преузела највећи

део надлежности као самостална држава у оквиру Социјалистичке Федеративне

Републике Југославије. Овај Устав је организацију власти извео на принципу њене

поделе, прокламована је сувереност грађана, заштита права националних мањина,

начело владавине права и социјалне правде. У области територијалне организације

сужене су раније надлежности покрајина. Устав је донет пре вишестраначких из-

бора, у контексту друштвене неопходности да се учврсте темељи политичке власти

и државне организације.

Променом власти коју је овај Устав персонификовао у Србији до 2000 године,

снажније се исказала демократска потреба да се приступи уставној промени. Рад

на новом уставу Републике Србије започет је формирањем уставне комисије 24.

априла 2003. Ова комисија је одржала, од 9. маја до 23 новембра 2003, укупно 47

седница покушавајући да припреми радни текст са алтерантивама.

Одлуком Народне скупштине Републике Србије од 30. марта 2004. поверен је

задатак Одбору за уставна питања да припреми предлог новог устава. Рад на новом

уставу најинтензивније се одвијао на седницама накнадно конституисаног устав-

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


61

ног пододбора у који је свака од парламентарних странака делегирала по једног

представника. Рад у уставном пододбору трајао је од 8. априла до 29. септембра

2006. Укупно је одржано осамнаест састанака пододбора којима је председавао

председник Скупштине као председник Уставног одбора. На седници Народне

скупштине Републике Србије, одржаној 30. септембра 2006, усвојен је, већиномод 242 гласа, уставни предлог око којег је претходно постигнут целовит политички

консензус. Уставној промени се приступило на основу процедуре која је предвиђе-

на по Уставу из 1990. и референдум је успешно одржан 28. и 29. октобра текуће

године. Позиву на потврђивање Устава одазвало се више од три и по милиона

грађана. Устав Србије проглашен је на Митровдан, 8. октобра 2006, у Дому Народ-

не Скупштине. Овим Уставом Република Србија је дефинисана као држава српског

народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној

правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слобо-

дама и припадности европским принципима и вредностима. Уставном преамбулом

наглашена је државна традиција српског народа, равноправност свих грађана Ср-бије и уставна обавеза свих државних органа да заступају и штите државне инте-

ресе Србије на Косову и Метохији. У десет одељака и 206 чланова дефинисани

су уставни принципи који се односе на владавину права, поделу власти, људска

и мањинска права и слободе, економско уређење и финансије, територијалну ор-

ганизацију, уставност и законитост и начин промене устава. Најквалитетније и у

потпуном сагласју са начелима и стандардима европске демократске уставности,

решено је питање људских и мањинских права, територијална организација власти

и економско уређење које почива на тржишној привреди, слободи предузетништва

и равноправности приватне и других облика својине.

Двеста две године после почетка стварања нововековне српске државе и сто три

године после последњег Устава Србије као независне државе, одлуком натполович-

не већине уписаних бирача која је потврђена у Скупштини, Србија је добила Устав

који је достојан историје њене уставности и државотворности српског народа.1

1 Избор из коришћене литературе: Уставни развитак Србије у XIX веку, Зборник радова,

Беог рад 1991; С. Јовановић, Наше уставно питање у XIX веку, Београд 1990; Исти, Дру-

га влада Милоша и Михаила, Београд 1990; Исти, Уставобранитељи и њихова влада,

Београд 1990; С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Београд

1907; Исти, Двадесет година уставне борбе у Србији, Београд 1907; М. Владисављевић,

Развој уставности у Србији, Београд 1938; Д. Јанковић, Рађање парламентарне демо-

кратије, Београд 1997; Исти, Српска држава првог устанка, Београд 1984; М. Јовичић,

Лексикон српске уставности, Београд 1999; Исти, О Уставу, Београд 1977; Ј. Ристић,

Једно намесништво, Београд 1894; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне бор-

бе у Србији, Београд 1936; М. Гавриловић, Милош Обреновић, Београд 1912; Г. Јакшић,

Европа и васкрс Србије, Београд 1933; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Београд 2003; Исти,

Кнежевина Србија, Београд 2004; Исти, Србија XIX века, књ. 2, Београд 1994; Устави и

владе Кнежевине Србије, Београд 1988; Р. Стојановић, Нови устав Србије,Београд 2003;

М. Радојевић, Српски устави од 1835. до 1990. године, Београд 2004; Устав Републике

Србије, Београд 2006.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


62

DEJAN MIKAVICA PhD

UPON THE CONSTITUTIONS OF SERBIA FROM THE

KARAĐORĐE TO ST. DEMETER’S DAY CONSTITUTION

Summary

Constitutional issue in Serbia appears to be the key one for the constitution of the

state organization already since the beginning of the Serbian national revolution that was

lead by the “vožd” (duke) Karađorđe. By the constitutional acts from 1805, and then by

the acts of the constitutions of “Sretenje” (Orth. Visitation of the Virgin), then by the

Turkish and Regent’s ones and after that by the constitution called a “Radical” one, all

of which were written and accepted during XIX century, the foundations of a modern

Serbian state were consolidated. At the beginning of the 20th century, after a certain his-

torical slowdown during the existence of a socialist Yugoslavia, the development of theSerbian constitutionality based on modern democratic foundations was renewed. By the

Republic of Serbia Mitrovdanski (St Demeter’s Day) constitution the creation of the Ser-

bian nation statehood has been conrmed and the reign of the law and authority divison

have been consolidated and in conformity with the principles of the modern European

constitutionality.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


63

МР МАША КУЛАУЗОВ UDC 342.4(497.11)”1868”R.Milojković

УСТАВНИ НАЦРТ РАДИВОЈА МИЛОЈКОВИЋАОД 1868. ГОДИНЕ

Сажетак: Аутор у раду врши историјскоправну анализу одредаба уставногнацрта који је сачинио Радивоје Милојковић 1868. године. Наведене су и одредбестраних устава које су могле послужити Милојковићу као узор приликом форму-лисања чланова свог уставног нацрта. Будући да је овај уставни нацрт у великојмери послужио као основ за доношење Устава за Књажество Србију од 1869. го-дине, у раду је указано и на то које су одредбе нацрта уз незнатне измене преузетеу Уставу од 1869. године.

Кључне речи: Уставни нацрт од 1868, Устав за Књажество Србију од 1869,кнез, Народна скупштина, Државни савет.

Уставни нацрт од 1868. године израдио је Радивоје Милојковић, истакнути чланЛибералне странке и особа од поверења Јована Ристића, неприкосновеног вођестранке. У тренутку када му је кнез Михаило Обреновић поверио израду уставногнацрта, Милојковић је вршио функцију председника Апелационог суда.1 Нацрт јесачињен вероватно у фебруару или марту 1868. године, али је због убиства кнезаМихаила уставна реформа одложена док се не стабилизује ситуација у земљи.2 Иако овај уставни нацрт никада није прихваћен, значајан је јер је у њему по првипут у Србији предвиђено дводомно народно представништво са законодавном вла-

1 Радивоје Милојковић (1832–1888), након завршене гимназије у Београду студирао је пра-во као државни стипендиста у Хајделбергу и Паризу. По повратку у Србију ступио је удржавну службу 1859. године. Вршио је читав низ важних државних функција почев одсекретара министарства правде па све до председника Министарског савета 1869–1872.Обављао је функције секретара а касније и члана Државног савета, начелника министар-ства правде, али се ипак најдуже задржао на положају министра унутрашњих дела. Овај

ресор држао је у разним владама 1868, 1876, 1878, 1880. и 1887. године и прочуо се построгости своје полиције. Милојковић је имао великог удела и у изради Устава за Кња-

жество Србију од 1869. године. Био је један од најспособнијих администратора у Либе- ралној странци и искусан политичар.

2 Ј. М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд 1936, стр. 150.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


64

шћу. Нацрт заслужује пажњу и стога што је у великој мери послужио као основ задоношење Устава за Књажество Србију од 1869. године.

Текст нацрта је врло опширан и састоји се од 223 члана распоређених у десетпоглавља. Приредио га је Илија А. Пржић у чланку Два уставна пројекта за дру-

ге владе кнеза Михаила који је објављен у Архиву за правне и друштвене науке,књига XI, број 3 од 25. XI 1925, стр. 207–219 и број 4 од 25. XI 1925, стр. 295–303.Наведени текст садржи касније додате делове које је Пржић обележио курзивоми ставио у заграде. У угластим заградама налазе се прецртани чланови нацрта.Будући да у нашој историјскоправној литератури до сада није дат целовит приказсвих одредаба уставног нацрта Радивоја Милојковића, ми смо у раду покушали даизвршимо њихову историјскоправну анализу.3

I

У првој глави уставног нацрта Радивоја Милојковића Кнежевина Србија је

дефинисана као наследна уставна монархија на челу са кнезом као неприкосновенимдржавним поглаваром (чл. 1, 2, 3 и 4 нацрта). Законодавна власт припада Народнојскупштини и кнезу. Он потврђује и проглашава законе. Поставља све државне чинов-нике; у његово име и под његовим врховним надзором врше своју власт сва земаљсканадлештва. Врховни је заповедник војске и представља земљу у међународнимодносима (чл. 5–9). Нацртом је прокламована наследност кнежевског достојанствау династији Обреновића. Кнежевско достојанство наслеђују мушки потомци по реду прворођења, најпре у правој линији, а затим ако њих нема у побочној. Уколиконема таквих наследника, нацрт предвиђа и могућност да кнез усвоји наследника, узограничење да усвојеник мора бити мушког пола, српског порекла и да мора испо-ведати православну веру. Ако се ни на овај начин не обезбеди династички конти-нуитет, састаје се Народна скупштина ради избора наследника (чл. 11 и 12).4

Одредбе Устава за Књажество Србију од 1869. године, које се односе на ка- рактер државног уређења, природу кнежевске власти и наследност кнежевскогдостојанства, формулисане су на готово идентичан начин као и у нацрту од 1868.5

Намесништву које врши кнежевску власт за време малолетства кнеза, његовепривремене неспособности да влада, као и у случају да кнез умре без наследника,посвећено је чак једанаест чланова нацрта. Детаљно су регулисана питања избора

3 Први коментар појединих одредаба Милојковићевог уставног нацрта дао је Димитрије

Црнобарац у делу Мемоари. Његово дело је остало у рукопису и води се у евиденцијиСрпске краљевске академије (данас САНУ) под бројем 7889. Нацрт су коментарисали иЈаша М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд 1936, стр.161–163 и Марко Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац1997, стр. 362–365.

4 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила, приредио Илија А. Пржић, Архив

за правне и друштвене науке, књига XI, број 3 (1925), стр. 209–210. У даљем тексту: Два

уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I .5 Видети о томе чланове 1–11 Устава за Књажество Србију од 1869. године, штампан у

Државној штампарији Краљевине Србије, Београд 1900, стр. 1–7. У даљем тексту: Устав

за Књажество Србију од 1869. године.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


65

намесника, њихових квалификација, ступања на дужност и престанка њихове вла-сти (чл. 14–25).6 Међутим, и поред исцрпног регулисања ове материје, члан 19 којисе односи на избор Намесништва формулисан је на недовољно јасан начин. Наиме,наведеним чланом предвиђено је да намеснике бирају Народна скупштина, која је

дводомна, и Државни савет уједињени у једно тело. Уколико се има у виду члан 47нацрта7, према коме је Државни савет вирилни део горњег дома Народне скупштине,навођење Државног савета у члану 19 представља непотребно понављање. Ако сепак узму у обзир одредбе чланова 81, 82 и 85 Устава Белгије од 1831.8 и члан 15 Пијемонтског статута (Statuto Albertino)од 1848,9 у којима је предвиђено заједни-чко заседање оба дома представничког тела у случају избора Намесништва, намећесе закључак да Државни савет у нацрту од 1868. представља горњи дом у целини,а не само један његов део.

Преостали чланови прве главе нацрта односе се највећим делом на питањаиздржавања и образовања престолонаследника за време његовог малолетства (чл.

25–28).10

II

Грађанска права и слободе садржана су у глави два нацрта која носи наслов„О правима и дужностима грађана у опште“. Иако овај наслов можда сугеришедругачије, нормирана су само позитивна права држављана, а не и природна инеотуђива права сваког човека и грађанина. На овакав закључак упућује и чињеницада је већ у првом члану овог поглавља дефинисан институт „српског грађанства“,а у наредна два члана прописано је да су само Срби једнаки пред законом, као и дасамо Срби имају једнако право на стицање свих државних звања (чл. 29–31).

У члану 33 зајемчена је лична слобода и неприкосновеност приватне својинеуз могућност њиховог ограничавања путем закона. Гаранције личне слободе пред-виђене су у члановима 34 и 35. Члан 34 гласи: „Нико не може бити суђен доклене буде саслушан, или законим начином позван да се брани.“ Члан 35 забрањујенезаконито лишење слободе, док је у наредном члану проглашена неповредивостстана осим у случајевима предвиђеним законом. У члану 37 забрањена је казнаконфискације а у члану 38 експропријација осим на основу закона и уз законом од- ређену накнаду. Чланом 39 гарантована је слобода вероисповести. Нацртом је првипут уведена и дугоочекивана слобода штампе која је прокламована само начелно.Све појединости требало је да регулише посебан закон (чл. 40). Од грађанских

дужности нацрт предвиђа војну и пореску обавезу. Пореска обавеза је општа и одње су изузети само краљ и престолонаследник (чл. 42 и 43).

6 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 210–211.7 Исто, стр. 213.8 Décret contenant la Constitution de la Belgique, 7. février 1831, Bull. Ofc. n. XIV, str. 196.

U daljem tekstu: Décret contenant la Constitution de la Belgique.9 Statuto Albertino, http://www.quirinale.it/costituzione/Preunitarie-testi.htm, posećeno 18. 3.

2005, str. 2. U daljem tekstu: Statuto Albertino. Пијемонтски статут (италијански назив јеStatuto Albertino) прихваћен је за устав уједињене Краљевине Италије 1861. године.

10 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 211.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


66

Са циљем да се појача правна сигурност у држави и сузбије самовоља органавласти, чланом 41 зајемчено је сваком Србину право жалбе на противзаконите по-ступке власти. Уколико виша власт нађе да је жалба неоснована, дужна је да оба-вести жалитеља о разлозима њеног одбијања.11

Од традиционалних права и слобода грађана нацрт не садржи слободу кретањаи настањивања, слободу располагања земљом, као ни слободу трговине. Нијезајемчена ни слобода збора и удруживања која је неопходна претпоставка заоснивање политичких странака и развијено и организовано јавно мњење. Уз то,нацртом је предвиђена могућност да се велики број гарантованих права и слободазаконским путем ограничи, а поштовање појединих права и слобода је у случајупреке опасности по јавну сигурност могло бити и суспендовано на одређено време.Могућност суспензије односила се на слободу личности, неповредивост стана,слободу говора и штампе и право сваког грађанина да му суди надлежни суд (члан223 нацрта).12

У Намесничком уставу од 1869.13 грађанска права и слободе зајемчена су наисти начин и у истом обиму као што је то учињено у уставном нацрту РадивојаМилојковића. За оба уставна документа карактеристично је одсуство правних меха-низама који би обезбедили поштовање грађанских права и слобода у пракси, као имогућност да се права и слободе законским путем у великој мери ограниче.14

III

Далеко највећи број чланова нацрта (чак 92 члана) посвећен је законодавном телу.У оквиру III главе детаљно је регулисан састав, овлашћења, сазивање и распуштањекао и начин рада народног представништва. Према члану 45 Милојковићевогпројекта законодавно тело је дводомно, њега чине Стални (горњи) и Изборни (доњи)дом. Заседања оба дома почињу и завршавају се у исто време (чл. 46). Стални домсачињавају сви пунолетни кнежевићи; сви чланови Државног савета; митрополити владике; ректори Велике школе и Богословије; три члана Касационог и два чланаАпелационог суда које изаберу опште седнице ових судова; управитељ Београдаи пет окружних начелника, три пуковника (или потпуковника), три председникапрвостепених судова и пет окружних протојереја које све кнез поставља; и двапрофесора Велике школе које професори из своје средине изаберу (чл. 47). Свичланови Сталног дома по положају (вирилни чланови) задржавају своја места док

су у тим звањима, за разлику од изабраних и чланова које кнез постави који остајуна том положају три године (чл. 48). Кнез поставља председника и потпредседника

11 Исто, стр. 211–213.12 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила, приредио Илија А. Пржић, Архив за

правне и друштвене науке, књига XI, број 4 (1925), стр. 303. У даљем тексту: Два уставна

пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II .13 Уобичајен назив за Устав за Књажество Србију од 1869. године јер је донет на ини-

цијативу Намесништва, које је након убиства кнеза Михаила вршило кнежевску власт завреме малолетства кнеза и краља Милана Обреновића.

14 Видети о томе чланове 22–40 Устава за Књажество Србију од 1869. године, стр. 10–14.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


67

и Сталног и Изборног дома Народне скупштине (чл. 49 и 51).15 Чињеница да кнезпоставља велик број чланова Сталног дома омогућила му је да оствари знатанутицај на креирање законодавне политике овог тела. По свом саставу Стални дому највећој мери подсећа на Сенат (Senato) предвиђен Пијемонтским статутом

од 1848. године јер и у њему доминирају чланови по положају и владаочевомпостављењу (чл. 33 и 34 Statuto Albertino).16

Изборни дом чине посланици које народ бира у варошима непосредно (чл. 55),а у срезовима посредно (чл. 56). Активно бирачко право за Изборни дом има свакипунолетан Србин који плаћа најмање један цесарски дукат данка на имање, рад илиприход (чл. 58). Пасивно бирачко право за Изборни дом поседују бирачи који сунавршили тридесет година, плаћају данак од два цесарска дуката и знају да читајуи пишу (чл. 61 ст. 2).17 Имовински цензус за остваривање како активног, тако ипасивног бирачког права за општепредставнички дом, предвиђен је и у члановима32, 33 и 34 Уставне повеље Француске од 6. августа 1830. године (Charte constitu-

tionnelle de 1830).18 Након одредаба о карактеру бирачког права у Милојковићевомуставном нацрту је врло детаљно регулисан читав низ питања везаних за одржава-ње реда на скупштинским седницама као и за оверавање пуномоћстава изабранихчланова Народне скупштине (чл. 62–67). Ова материја најчешће је уређена скуп-штинским пословником и сматрамо да је сувишно и непотребно њено уношење ууставни нацрт.

Чланом 73 предвиђен је слободан мандат чланова Изборног дома, али је усупротности са овом одредбом решење да је сваки изабрани посланик дужан даприхвати своје посланичке дужности, осим у случају да наступи неки од разлоганаведених у члану 70 (болест, пословне обавезе, више од 60 година старости и

троструки избор за посланика).19 Као и у већини европских устава који предвиђајудводомно представничко тело, и у Милојковићевом нацрту забрањено је истовре-мено чланство у оба дома Народне скупштине (чл. 72).20 Према члану 74 нацртадозвољен је избор за посланике у Скупштини државним чиновницима. У уставно-правној теорији преовлађује мишљење да је боље забранити чланство у народномпредставништву активним државним чиновницима јер се на тај начин смањујеутицај извршне на законодавну власт. Мандат изабраних чланова Изборног домаизноси три године с тим да се сваке године једна трећина чланова реизабира (чл.75).21 Избори народних посланика, услови за остваривање активног и пасивног

15 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 213.16 Statuto Albertino, str. 4–5.17 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 213–214.18 Ustavna povelja od 6. avgusta 1830, s francuskog preveo Dragoljub Popović u Ogled o

odgovornoj vladi na primeru njenog nastanka u Francuskoj, Beograd 1989, str. 163. U daljemtekstu: Ustavna povelja Francuske od 6. avgusta 1830.

19 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 214–215.20 V. o tome čl. 64 Statuto Albertino, str. 7 i čl. 35 Décret contenant la Constitution de la Belgique,

str. 186.21 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 215.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


68

бирачког права за општепредставнички дом као и природа посланичког мандата регулисани су Намесничким уставом на врло сличан начин као и Милојковићевимуставним нацртом.22

У члану 79 нацрта предвиђено је да законодавна власт припада кнезу, Државном

савету и Народној скупштини. Узевши у обзир већ наведену одредбу члана 47 пре-ма којој Државни савет представља вирилни део Сталног дома Скупштине, члан 79изазива недоумице у погледу положаја и улоге Државног савета у систему власти.„Никакав закон не може бити без сагласија законодавног тела издан, укинут,измењен или протолкован“ (чл. 80), али формални законски пројекти потичу самоод кнеза (чл. 83 ст. 2). Дакле, једино кнезу припада право законодавне иницијативешто га чини значајнијим законодавним чиниоцем од домова представничког тела.Кнез је значајнији законодавни фактор од Скупштине и стога што је овлашћен дау периоду између заседања Народне скупштине, када то општи интерес захтева,издаје наредбе са законском снагом које се подносе Скупштини на одобрење кад

буде сазвана (чл. 81).23 Њему припада и право апсолутног вета на законе изгласанеу Скупштини, будући да је у члану 5 нацрта наведено да ниједан закон не можеступити на снагу уколико га кнез не прогласи.24 Законодавна власт Народне скуп-штине ограничена је и њеном немогућношћу да изврши измене у законском пројек-ту који јој влада поднесе на усвајање. Влада од Скупштине може увек затражитибезусловно примање или одбацивање пројекта. Само уколико пројекат буде одбачендвотрећинском већином присутних чланова у једном од домова законодавног тела,влада је била дужна да измени пројект у складу са инструкцијама Народне скуп-штине како би јој га поново могла поднети на усвајање (чл. 86–90).25 Из наведениходредаба не види се шта се дешава са оним формалним законским пројектима који

не буду одбачени двотрећинском већином – да ли они аутоматски постају закониили не. У овим члановима уочљива је и терминолошка недоследност у употребитермина законодавно тело. Наиме, на појединим местима Милојковић под зако-нодавним телом подразумева и Народну скупштину и Државни савет, док на другимместима подразумева само Народну скупштину. У одредбама које се односе навршење законодавне власти од стране Скупштине уочљиво је највише нејасноћа ипротивуречних решења која нам јасно указују на чињеницу да Милојковићев нацртустава није био у потпуности довршен.

Финансијска овлашћења народног представништва регулисана су у члановима

91–101 нацрта. Најзначајнији су чланови 91 и 100 према којима никакав данак иприрез не може бити установљен, нити зајам закључен без скупштинског одобрења.Значајан је и члан 93 који предвиђа обавезу владе да првој Скупштини на почетку рачунске године поднесе завршни рачун о приходима и расходима за протеклугодину. Путем завршног рачуна законодавно тело остварује финансијску контролунад радом владе. Али ни финансијска власт Скупштине, као ни законодавна, није

22 В. о томе чл. 41–53 Устава за Књажество Србију од 1869. године, стр. 15–18.23 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 215–216.24 Исто, стр. 209.25 Исто, стр. 216.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


69

потпуна. Буџетско право народног представништва је ограничено. Скупштинаније могла у целини одбацити буџет који би влада предложила. Она није могла„условљавати одобрење буџета предметима који не би с истим у вези стајали“.То значи да није могла условљавати одобрење буџета претходном променом

владе. Ако Скупштина не би одобрила буџет, постојећи буџет важио би и за сле-дећу годину (чл. 97 и 98).26 Ове одредбе показују да Милојковићевим нацртомније уведен парламентарни режим. У земљама у којима постоји парламентарнисистем, неодобравање буџета је средство путем кога парламент изазива пад вла-де, остављајући је без финансијских средстава за рад. На потпуно идентичанначин буџетско право Народне скупштине регулисано је и у члановима 64 и 65 Намесничког устава.27

Иако уставним нацртом није уведен парламентаризам, предвиђена су одређенасредства узајамне контроле између законодавне и извршне власти. Са једне стра-не, министри су имали право присуства скупштинским заседањима и право

учешћа у скупштинским расправама, док су са друге стране чланови народног пред-ставништва могли захтевати од министара подношење извештаја о њиховом раду(чл. 109 и 110).

Имунитет чланова Народне скупштине није био зајемчен у оном обиму којиби посланицима омогућио пуну слободу у обављању њихових парламентарнихфункција. Према члану 111 нацрта посланик је могао бити позван на одговорност пред редовним судовима за исказано мишљење или дат глас у народном представништву,уколико би на тај начин починио дело кажњиво по одредбама кривичног законика.Против члана Народне скупштине није се могао водити поступак, нити је онмогао бити лишен слободе без одлуке народног представништва. Имунитет

неповредивости није важио у случају флагрантног деликта, односно затицања по-сланика при извршењу кривичног дела, али и у том случају Народна скупштина јеодлучивала да ли ће се поступак против њега наставити или прекинути (чл. 112– 114).28 Међутим, процедурални имунитет био је гарантован само за време трајањаскупштинских заседања, а не и за све време трајања мандата члана законодавногтела, што практично значи да је посланик могао бити хапшен у периодима измеђузаседања и на тај начин ометан у вршењу својих посланичких дужности.

И у оквиру одредаба нацрта о средствима узајамне контроле између законодавнеи извршне власти, као и у члановима о природи посланичког имунитета, уочљива је

иста терминолошка недоследност у употреби термина Државни савет, на коју смовећ указали. У члановима 69–74 Устава за Књажество Србију од 1869. предвиђенасу иста средства утицаја законодавне на извршну и извршне на законодавнувласт и идентичне гаранције имунитета посланика Народне скупштине као уМилојковићевом нацрту.29

26 Исто, стр. 216–218.27 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 21–22.28 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 297.29 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 23–25.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


70

Кнез је према нацрту био овлашћен да сазива домове Народне скупштине у редовна и ванредна заседања, одлаже њихове седнице и распусти Изборни дом(чл. 115–118).30 Слична овлашћења државних поглавара предвиђена су и у онимевропским уставима који су Милојковићу могли послужити као узор приликом

формулисања ових одредаба у свом уставном нацрту.31

Међутим, специфичностМилојковићевог нацрта огледа се у чињеници да је свако распуштање Изборногдома пратило закључење заседања Сталног дома, односно престанак његовог рада(чл. 118 ст. 1).32 Овакво уставно решење остављало је простора за бројне злоупотребе јер је кнез могао претити Сталном дому својим овлашћењем распуштања Изборногдома како би Стални дом у законодавном телу спроводио његову вољу. На овајначин Стални дом је доведен у пуну зависност од кнеза и постао је просто оруђе уњеговим рукама. Одредбе о овлашћењима кнеза у погледу сазивања, распуштањадомова и одлагања њихових седница нису довршене. Стога није утврђено време накоје кнез може одложити заседања Народне скупштине, нити рок у којем морају

бити расписани избори за Изборни дом уколико је он распуштен, као ни рок у коменовоизабрана Народна скупштина мора бити сазвана.

Влада је слободна у избору којем ће дому народног представништва најпреподнети законски предлог на усвајање, изузев предлога финансијских закона којису морали прво бити поднети Изборном дому на усвајање (чл. 122).33 Слично решење предвиђено је и у члану 10 Пијемонтског статута од 1848. године.34 Ово правило да општепредставничком дому припадају већа права приликом до-ношења финансијских закона последица је примене начела no taxation without

representation насталог у Енглеској као резултат чињенице да се у Доњем дому – општепредставничком дому ( House of Commons)35 налазила већина пореских

обвезника. Сходно томе, њему припада предност у одлучивању о порезима и дру-гим дажбинама у односу на Горњи дом – Дом Лордова ( House of Lords).36

Кворум за пуноважно одлучивање износи двотрећинска већина од укупногброја чланова оба дома, док се одлуке у највећем броју случајева доносе простом,натполовичном већином гласова присутних чланова. Само у изузетним случајевимапотребна је квалификована двотрећинска већина гласова присутних чланова задоношење одлуке (чл. 125).37 Иста већина потребна за пуноважно одлучивање у

30 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 295.31 V. o tome čl. 42 Ustavne povelje Francuske od 6. avgusta 1830, str. 164; čl. 70–72 Décret

contenant la Constitution de la Belgique, str. 193–194 i čl. 9 Statuto Albertino, str. 2.32 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 295.33 Исто, стр. 296.34 Statuto Albertino, str. 2.35 House of commons је енглески назив за доњи или општепредставнички дом који потиче

од застареле речи commons, која означава сваког слободног човека који не припада пле-мићком сталежу. Будући да у српском језику не постоји адекватан превод термина House

of Commons, ми ћемо у раду користити општеусвојени превод Доњи дом иако смо свеснињегових недостатака.

36 P. B. Jovanović, Savremeni politički sistemi, knjiga II, Novi Sad 1992, str. 53–54.37 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 296.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


71

Народној скупштини предвиђена је и у члану 82 Устава за Књажество Србију од1869. године.38

Нацртом од 1868. предвиђени су и механизми за решавање сукоба измећу до-мова у законодавној материји. Уколико један дом изврши неке измене у законском

предлогу који је други дом усвојио и њему послао, предлог се са тим изменамавраћа оном дому који га је први претресао. Ако он остане при свом првобитном решењу, биће формиран један одбор састављен од подједнаког броја чланова обадома ради усаглашавања мишљења домова о предлогу (чл. 128–129).39 Уколикони тада законски предлог не буде усвојен, потребно је да за његово одбацивањегласа две трећине присутних чланова у једном од домова (члан 87). Ако се ради опредлогу закона о буџету, кнез може продужити вршење прошлогодишњег буџетаза још годину дана (чл. 98).40 Наведене одредбе нацрта о решавању сукоба међудомовима представљају прогресивну новину јер њихово одсуство може довести допарализе у раду законодавне власти у случају хетерогеног састава представничког

тела.Иако су одредбе о законодавној власти Народне скупштине у Милојковићевом

нацрту често недовољно јасно формулисане, недовршене, па чак и противречне,ипак и само њихово уношење у један уставни нацрт представља прогресиван корак.Овим актом је први пут у уставној историји Србије било предвиђено ограничењевласти владаоца путем народног представништва. Иако Народна скупштина не биу законодавству била равноправна са кнезом, прописано је да њен Изборни домбуде биран од народа, да се Скупштина састаје сваке године и има право доношењазакона. Бирачко право, које би грађани Србије овим нацртом добили, допринелоби развоју њихове политичке свести, а самим тим и бржем политичком развоју

српског друштва.IV

Четврта глава Милојковићевог нацрта садржи одредбе о државном, кнежевомимању и кнежевој цивил-листи. Државно имање чине непокретности и покретнествари у државној својини које су намењене подмирењу државних потреба. Оне сене могу отуђити ни заложити без сагласности законодавног тела. Државним има-њем управља министар финансија (чл. 138–141). Кнез својим приватним имањемможе слободно располагати у складу са одредбама грађанског законика. Поредтога што кнез након ступања на престо задржава своју приватну имовину, Народна

скупштина му додељује и одређену суму новца, као његову цивил-листу, која мусе месечно исплаћује. Кнежева цивил-листа не може се умањити без његовогпристанка, нити повећати без пристанка Скупштине (чл. 142–145).41

Одредбе које се налазе у четвртој глави нацрта преузете су и у Намесничком

уставу уз незнатне измене. Од страних устава које је Милојковић вероватно кори-стио приликом израде свог уставног нацрта, једино Пијемонтски статут од 1848.

38 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 27.39 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 296.40 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део I , стр. 216–217.41 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 297.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


72

године нешто исцрпније регулише ову материју. У члановима 19–21 Статута на-ведено је шта чини краљеву приватну имовину, утврђена је могућност краља даса њом слободно располаже, а опредељен је и начин на који се доноси краљевагодишња цивил-листа.42 Уставна повеља Француске од 1830. и Устав Белгије од

1831. садрже само по једну сумарну одредбу које се односе на утврђивање краљевецивил-листе (чл. 19 Уставне повеље Француске и чл. 77 Устава Белгије).43 Сваостала питања у вези са материјом наведеном у четвртом поглављу нацрта од 1868. регулисана су путем закона.

V

У петој глави нацрта предвиђено је да на челу државне управе стоји Мини-старски савет састављен од министара које поставља и отпушта кнез. Они су засвој рад одговорни кнезу и законодавном телу на основу премапотписа којим морабити снабдевен сваки кнежев акт (чл. 148–149 ст. 1).44 Установа премапотписа је

уобичајено средство путем којег се остварује одговорност министара за акте поли-тички неодговорног шефа државе. Предвиђена је и у члану 64 Устава Белгије од1831.45, као и у члану 67 Пијемонтског статута од 1848. године.46 Иако је устано-ва премапотписа иманентна парламентарном режиму, нацртом од 1868. ипак нијеуведен парламентаризам. У парламентарном систему министри су политичкеличности узете из редова парламента којем су и одговорни за свој рад. Према на-црту министре поставља и отпушта кнез и они су њему одговорни. Министарскаодговорност, утврђена нацртом, само је кривична, будући да министри одговарајуискључиво у случају повреде закона и устава (чл. 149 ст. 2 и 3).47

Према нацрту, поред тога што је Државни савет вирилни део горњег домаНародне скупштине, он учествује у законодавном послу и као стручно тело. Напозив владе Савет израђује пројекте закона и административних аката. Он је до-био и положај врховног административног суда јер одлучује по жалбама противминистарских решења у спорним административним питањима и решава сукобеизмеђу административних власти (чл. 150).

У члановима 151–156 нацрта детаљно су регулисани услови под којима чинов-ници и судије могу бити позивани на одговорност за своја званична дела, условиза њихово остваривање права на пензију, као и случајеви у којима они могу битилишени звања или премештени у другу струку.48 Наведене одредбе о чиновницима

и судијама преузете су и у Намесничком уставу (чл. 105–107).49

Ова материја је у

42 Statuto Albertino, str. 3.43 V. o tome Ustavna povelja Francuske od 6. avgusta 1830, str. 162 i Décret contenant la Con-

stitution de la Belgique, str. 195.44 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 298.45 Décret contenant la Constitution de la Belgique, str. 192.46 Statuto Albertino, str. 7.47 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 298.48 Исто, стр. 298.49 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 34–35.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


73

европским уставима који су могли послужити Милојковићу као узор препуштеназаконском регулисању.

Намеснички устав садржи сличне одредбе о природи министарске одговорностикао и нацрт (чл. 99–104 Устава)50, док је надлежност Државног савета према Уставу

нешто шира и обухвата одређена питања из домена финансија и располагањадржавном имовином (чл. 90).51

VI

Одредбе о судској власти у шестом поглављу нацрта далеко су бројније од одго-варајућих одредаба европских устава чија је уставна решења Милојковић преузимаоприликом израде свог уставног нацрта. У оквиру поглавља о судству налази се иниз институционалних гаранција слобода и права грађана. У првом реду то су пра-во на суђење од стране независног и надлежног суда (чл. 158 и 160), као и правона браниоца у кривичним предметима (чл. 169). Да би се обезбедила независност

и непристрасност судија, у члану 159 забрањено је мешање судске у законодавнуи извршну власт, као и мешање законодавне и извршне у судску власт. Значајанпомак у изградњи система заштите грађанских права и слобода представља правограђана да туже редовном суду чиновнике за кривице учињене у вршењу службенедужности (напред наведени члан 152). Међутим, према члану 159 став 2 суд нијемогао отпочети поступак против чиновника док не би добио одобрење надлежневласти.52 На тај начин ово право грађана би у пракси могло бити изиграно, а судсказаштита грађанима ускраћена кад год би чиновничка кривица била учињена сазнањем и одобрењем државне власти.

Установљена је вишестепеност судова (чл. 157), као и колегијалност суђењаосим у случају лакших кривичних дела и ситнијих грађанских парница када судисудија појединац (чл. 163). Да би се спречиле злоупотребе и омогућио увид јавностиу рад судова, предвиђена је јавност судских претреса изузев у законом предвиђенимслучајевима када је тајни претрес неопходан ради заштите јавног интереса (чл.164). Установљено је поротно суђење за тежа кривична дела, као и могућност изу-зећа поротника, али без ближег навођења у којим се случајевима оно може тражити(чл. 165–168). Одредба која уноси већу правну сигурност међу грађане и спречавасамовољно и тенденциозно оптуживање гласи: „Оптужени, проглашен једанпут одзаконе пороте, да није крив не може бити више за исто дело на одговор узет ни

оптужен“ (члан 170). Кнез према члану 171 има право помоловања које и иначетрадиционално припада шефу државе.53

У Намесничком уставу (чл. 108–118) судска власт је на готово идентичан начинуређена као и у Милојковићевом нацрту. Једина разлика састоји се у томе што су уУставу предвиђени случајеви када се може тражити изузеће судија (чл. 112), и што

50 Исто, стр. 33–34.51 Исто, стр. 29–30.52 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 298–299.53 Исто, стр. 298–299.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


74

су прецизније регулисана дела, за које се уводи поротно суђење (чл. 117), него што је то учињено у нацрту.54

VII

У седмој глави нацрта прописано је да кнез обезбеђује слободно исповедањевере и вршење верских обреда својим поданицима без обзира на вероисповест(члан 175). За црквене послове установљено је посебно министарство. Под контро-лом министра за црквене послове налази се преписка духовних власти са властимаили црквеним саборима изван земље (чл. 176). Предвиђена је могућност увођењаобавезне основне наставе која би била ближе регулисана законом (чл. 179). Зајем-чена је неприкосновеност имовине цркава, школа и образовних, верских и доб- ротворних установа у члану 181.55

Ове одредбе о црквама, школама и „благодетним заводима“ преузете су у Намес-

ничком уставу у целини, изузев одредбе о обавезној основној настави коју Устав

за Књажество Србију од 1869. године не предвиђа.56

VIII

На почетку осмог поглавља уставног нацрта, које се односи на општине и правналица, прописано је да се нове општине не могу установити нити постојеће делитибез одобрења државне власти (чл. 182). Општини је призната самоуправа, али не- јасно и без икаквог прецизирања њених послова. Члан 183 гласи: „Општине су,сходно закону, слободне у својој управи, (а стоје под надзором државне власти)“.У члану 185 зајемчена је неприкосновеност општинске имовине. Општине се делена варошке и сеоске, са различитом унутрашњом организацијом и уређењем (чл.187).57

Општинска самоуправа гарантована је на исти, недовољно прецизан начини у члану 127 Намесничког устава од 1869. Уопште узев, одредбе о општинамау Намесничком уставу су готово идентичне са одговарајућим одредбама Милој-ковићевог нацрта (чл. 126–130 Устава)58, изузев што Уставом није предвиђенанеприкосновеност општинске имовине нити подела на варошке и сеоске општине

IX

Девета глава нацрта, која носи наслов „О нарочитом јемству уставности и

одговорности министера“, садржи чак 30 чланова који се односе на поступак опту-жења министра уколико повреди устав у вршењу своје службене дужности. Детаљно је регулисано који је орган овлашћен да оптужи министра, који је суд надлежан даму суди, како тече поступак пред судом као и које се санкције могу изрећи осуђеномминистру. Ова материја уобичајено спада у домен законског регулисања што је и

54 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 35–37.55 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 299–300.56 В. о томе чланове 119–125 Устава за Књажество Србију од 1869. године, стр. 37–39.57 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 300.58 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 39–40.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


75

изричито наведено у члану 69 став 2 Уставне повеље Француске од 1830.59 и учлану 139 став 5 Устава Белгије од 183160. О министарској одговорности Устав за

Књажество Србију од 1869. садржи неколико сумарних одредаба док је детаљније регулисање ове материје препуштено посебном закону (чл. 100–104 Устава).61

Према Милојковићевом нацрту законодавно тело је овлашћено да путем зајед-ничке одлуке оба дома оптужи министра суду за повреду устава (чл. 189–191).Међутим, није наведено да ли је довољна проста, или је пак потребно да квали-фикована већина чланова народног представништва гласа за оптужбу министра.У члану 192 предвиђено је да ће се за суђење министрима оптуженим за повредуустава установити један посебан државни суд. Он ће бити састављен од члановаДржавног савета и судија Касационог суда (чл. 193). Чињеница да у састав државногсуда улази и одређен број чланова Државног савета, који представља вирилни деоСталног дома Народне скупштине, недвосмислено нас наводи на закључак да унацрту није доследно спроведено начело поделе власти јер је омогућено да један

део законодавног тела врши и судску функцију.У наредним члановима (чл. 194–200) детаљно је регулисана процедура по којој

се бирају судије државног суда. Након конституисања суда Стални дом именује једно лице или трочлани одбор који ће заступати оптужбу, јер након подношењатужбе престаје учешће Сталног дома Скупштине у судском поступку против мини-стра (чл. 194 и 197). Оптужени министар има право на браниоца пред судом (члан206). Истрага може трајати најдуже шест месеци од дана подношења тужбе, апо завршетку истраге заказује се главни претрес који је отворен за јавност (чл.204–208). Пресуда, која мора бити образложена, доноси се двотрећинском већиномгласова судија (чл. 209–211). Државни суд може министру изрећи само казну лише-

ња звања или неспособности за државну службу. Уколико суд утврди да је министарпочинио кривично дело за које је законом запрећена казна у трајању дужем од петгодина, изручиће осуђеног министра надлежном редовном суду (чл. 212). Противпресуде државног суда није дозвољена жалба (чл. 213). Поступак против оптуженогминистра се обуставља ако Народна скупштина већином гласова одустане од тужбедо почетка главног претреса или уколико дело министра накнадно одобри (чл. 214и 216). Није прецизирано да ли је, да би се поступак обуставио, довољно да за обу-ставу гласа већина присутних, или већина од укупног броја чланова Народне скуп-штине. Кнез је могао помиловати осуђеног министра једино на предлог Скупштине

(чл. 217).

62

X

У десетом поглављу прописани су услови који морају бити испуњени да бисе приступило ревизији нацрта. И кнез и Народна скупштина овлашћени су дапредложе измене и допуне овог уставног документа. Да би се приступило ревизији,потребно је да скупштинској седници присуствује две трећине од укупног броја

59 Ustavna povelja Francuske od 6. avgusta 1830, str. 165.60 Décret contenant la Constitution de la Belgique, str. 210.61 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 33–34.62 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 301–303.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


76

чланова у оба дома представничког тела, као и да за предложене измене гласадве трећине присутних чланова у оба дома. Потребно је и да две наредне редовнескупштине потврде предложене измене (чл. 220).63 Будући да су за приступање ревизији текста предвиђени врло строги услови, Милојковићев нацрт би, да је

прихваћен, улазио у групу чврстих (крутих) устава. Намесничким уставом прописан је исти поступак за приступање промени уставног текста (чл. 131)64, изузев што јепотребно да ревизију устава потврди и Велика народна скупштина, установа којаМилојковићевим нацртом није предвиђена. У групу ригидних (чврстих) уставаспада и Устав Белгије од 1831. јер је и у њему прописана сложена процедура заприступање уставној ревизији (чл. 131).65

Да је уставни нацрт Радивоја Милојковића био прихваћен као устав КнежевинеСрбије, даном његовог ступања на снагу престали би да важе сви закони који суса њим у супротности (чл. 222).66 Исто решење предвиђено је и у члановима 132Устава за Књажество Србију од 1869.67, 70 Уставне повеље Француске од 1830.68,

138 Устава Белгије од 1831.69 и 81 Пијемонтског статута од 1848.70

Закључак

Уставни нацрт Радивоја Милојковића је преопширан, у појединим сегментиманедовршен, понекад и недовољно јасан. Ипак, његово прихватање представљалоби значајан прогресиван корак у политичком и уставном развитку Србије у другојполовини XIX века. Нацртом су прокламована поједина политичка права, бирачкоправо и слобода штампе која, иако нису била снабдевена гаранцијама за њихово по-штовање у пракси, воде масовнијем укључивању народа у политички живот земље.

Да је овај уставни акт прихваћен, народна скупштина би по први пут у уставнојисторији Србије добила законодавну власт. Скупштина би била дводомна јер једводомно народно представништво представљало доминантан облик организовањазаконодавног тела у већини европских земаља XIX века. Због свега наведеног мо-жемо закључити да је нацртом предвиђен низ прогресивних новина у области гра-ђанских права и слобода и организације државне власти.

63 Исто, стр. 303.64 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 40–41.65 Décret contenant la Constitution de la Belgique, str. 208.66 Два уставна пројекта за друге владе кнеза Михаила – део II , стр. 303.67 Устав за Књажество Србију од 1869. године, стр. 41.68 Ustavna povelja Francuske od 6. avgusta 1830, str. 165.69 Décret contenant la Constitution de la Belgique, str. 209.70 Statuto Albertino, str. 8.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


77

MAŠA KULAUZOV МА

CONSTITUTIONAL DRAFT OFRADIVOJE MILOJKOVIĆ OF 1868

Summary

The constitution draft provisions of Radivoje Milojković were presented in this paper.Allthough they served to a great extent as a model for the Constitution of the Principality

of Serbia of 1869 (so called “Regency Constitution”), it has not been written about themmuch. That is a reason why the author of this paper gives their legal – history analysis.The constitution draft of 1868 introduced some progressive novelties, such as legislative power and bicameral structure of National assembly. Considering the fact that they werenot known in constitutional history of Serbia before the draft, we could come to a conclu-

sion that Radivoje Milojković relied on foreign models introducing those novelties. Thatis a reason why the author of this paper points out foreign inuences on the draft of 1868.The provisions that were adopted, with some inconsiderable changes, in the Constitution of 1869 were especially examined in this paper.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


79

МР МОМИР САМАРЏИЋ UDC 656.2(497.11):(560)”1878/1880.”

ЖЕЛЕЗНИЧКО ПИТАЊЕ У ОДНОСИМА

СРБИЈЕ И ТУРСКЕ 1878–1880

Сажетак: Изградња железница била је једна од најзначајнијих обавеза које јеСрбија морала да испуни после Берлинског конгреса. Српска влада била је, притом, заинтересована да повезивање с турским железницама оствари у непосреднимпреговорима, без непосредног надзора Аустроугарске. Дипломатски представнициСрбије у Цариграду због тога су у више наврата настојали да остваре наредбе изБеограда с циљем да издејствују пристанак Порте на билатералне преговоре о успо-стављању везе српских и турских железница.

Кључне речи: железница, Србија, Турска, Аустроугарска, Источно питање.

Односи Србије и Турске у годинама после Берлинског конгреса били су обеле-жени бројним спорним питањима. Већина је произилазила из одредаба Берлин-ског уговора. Једно од најважнијих било је питање изградње железнице која јетребало да повеже европски запад са некадашњим османским провинцијама наБалканском полуострву, као и са самом султановом престоницом – Цариградом.Међутим, у односима српске владе и Порте ово питање није било ново, већ једноод најзначајнијих у деценији која је претходила независности српске кнежевине.

Изградња железница на Балканском полуострву била је одраз привредног

развоја Европе у другој половини ХІХ века обележеног интензивном изградњомжелезница. Њиховом изградњом омогућен је бржи привредни развој континента,а покрет за освајање тржишта и сировина на Балкану био је природан следећикорак у привредној експанзији западноевропских држава. Шездесетих годинабритански и француски инвеститори добили су концесије за изградњу железницаод лука Дедеагача, Цариграда и Варне у унутрашњост Балкана. Иако су улазилеу унутрашњост, ове линије нису се везивале с аустроугарским већ су служилепре свега интересима британских и француских трговаца. Као одговор на овајпокушај Велике Британије и Француске да за себе присвоје привредне потенцијалеевропске Турске, Аустроугарска је подржала барона Морица Хирша који је

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


80

1869. добио концесију за изградњу око 2400 km дуге линије Цариград–Једрене– Пловдив–Софија–Ниш–Приштина–Митровица–Сарајево са продужетком до тур-ско-аустријске границе и са неколико огранака од којих је један требало да спојиСолун са Приштином. На основу ове концесије Хирш је почетком 1870. основао

два друштва, једно за изградњу, а друго за експлоатацију поменутих железница.Сам Хирш није веровао у успех властитог подухвата и целокупан пројекат је иско- ристио за успешно пословање на бечкој берзи. Када је било очигледно да изградњанапредује исувише споро, искористио је 1872. развој политичке ситуације у Тур-ској и долазак великог везира, који није био присталица железничког повезивањаса западном Европом, да испослује ревизију уговора. Новим уговором дужина про- јектованих линија смањена је на око 1300 km различитих и неповезаних сектора,чије је повезивање Порта преузела на себе. Од пројектованих линија најближе јесрпској граници била линија Солун–Скопље–Митровица, а једна од важних изме-на односила се на одустајање од изградње новопазарске железнице и споја пре-

ко Босне са Западом. Пре избијања Велике источне кризе 1875. и почетка Првогсрпско-турског рата, завршена је изградња линија Цариград–Једрене–Белова, Де-деагач–Једрене, Трново Сејмен–Јамбол, Солун–Скопље–Митровица и Бања Лука – Доберлин.1

Изградња линије предвиђене првим уговором с Хиршом представљала је вели-ку опасност за Србију јер би железничка веза Турске и западне Европе преко Боснезадала велики ударац настојањима српске владе, крајем шездесетих и у првој по-ловини седамдесетих година XIX века, да веза Истока и Запада буде успостављенадолином Мораве, преко територије српске кнежевине. Срећом по Србију, веза саТурском преко Босне није одговарала ни угарској влади. Влада у Пешти била је

заинтересована за изградњу железнице преко територије Србије, која би затим, по-везивањем с угарском престоницом, постала део великог међународног пута који бии угарску престоницу учинио значајним привредним центром у транзиту и тргови-ни са балканским државама. Долазак грофа Ђуле Андрашија на место заједничкогминистра спољних послова Аустроугарске означио је прекретницу и у железничкојполитици Двојне монархије на Балкану и довео је, на крају, до усвајања концептаповезивања турских и аустроугарских железница преко територије Угарске, однос-но Србије. У децембру 1873. постигнут је начелни споразум угарске и српске владео повезивању железница код Београда, а уз помоћ аустроугарске дипломатије срп-ска влада постигла је свој најзначајнији успех у вишегодишњим настојањима дапостигне споразум с Портом о вези српских и турских железница. Царска ирада из

1 W. Rechberger, Zur Geschichte der Orientbahnen. Ein Beitrag zur österreichisch-ungarischen

Eisenbahnpolitik auf dem Balkan in der Jahren von 1852–1888, Wien, 1958, рукопис док-торске дисертације, 60–175; B. C. Gounaris, Steam over Macedonia 1870–1912. Socio-eco-

nomic Change and the Railway Factor , New York, 1993, 42–46; М. Тодоровић, Оријенталне

железнице, Економист, бр. 9, 1. мај 1913, 129–130; исти, Уговорни однос између Турске

и Друштва Оријенталних Железница, Економист, бр.12, 15.јун 1913, 177–179; П. Милен-ковић, Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850–1935), Бео-град, 1936, 24.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


81

1874. о изградњи огранка линије Софија–Ниш који би српску границу прешао кодАлексинца, представљала је, додуше, само половично решење јер је предвиђалада изградња поменуте деонице почне када Порта буде за то имала довољно фи-нансијских средстава. Значајније од царске ираде из 1874. биле су, међутим, две

Портине ноте упућене влади у Бечу 1875. које су одредиле обавезе Порте у вези саизградњом железнице од Белове до Ниша до краја 1879, чиме је обезбеђена везаса линијом Цариград–Белова коју је Хиршова компанија довршила пре избијањаВелике источне кризе.2

Одредбама члана ХХХVIII Берлинског уговора Србија је наследила обавезекоје је Порта преузела према Аустроугарској и Хиршу и његовој Компанији за

експлоатацију железница у Европској Турској у вези са градњом и коришћењемжелезница у областима припојеним по одлукама Берлинског конгреса. Истимчланом предвиђен је и споразум Аустроугарске, Турске, Србије и Бугарске, каочетири заинтересоване државе, ради решавања ових питања и потписивања не-

опходних уговора.3 Чланом X исте обавезе наметнуте су Кнежевини Бугарској, док је чланом XXI Порта преузела обавезу да испоштује одредбе постојећих уговорау вези са изградњом и експлоатацијом железница на територији новостворенепровинције Источне Румелије.4 Поред тога, Аустроугарска је Берлинском конвен-цијом са Србијом, потписаном 8. јула 1878,5 обезбедила пристанак Србије да,поред обавеза преузетих Берлинским уговором, у року од три године обезбедиизградњу и експлоатацију линије у оквиру старих граница Кнежевине. У текстуконвенције помиње се комисија четири поменуте државе чији задатак би билаизрада конвенција између четири државе с једне, и заинтересованих друштава, сдруге стране, у сврху испуњења ранијих уговора. Поменута комисија била би за-

дужена да у име својих влада и у границама својих надлежности руководи и над-зире експлоатацију железница.6 На тај начин два међународна уговора решила супитање које је годинама забрињавало српске владаре и владе – да ли ће српскавлада успети да на територији Србије обезбеди изградњу железничке линије којаби била део значајног међународног пута.

После Берлинског конгреса постављало се питање испуњења одредаба уговора.Пре сваког рада било је неопходно утврдити какве су обавезе Порте према Хиршуи Аустроугарској на будућој траси железнице у припојеним крајевима, као и пре-цизне податке о плановима Хиршове компаније на том простору и текстове спо- разума које је у вези са изградњом железница потписала Порта. Почетком 1879.

2 W. Rechberger, нав. дело, 60–175; Dž. Juzbašić, Izgradnja željeznica u Bosni i Hercegovini u

svjetlu austrougarske politike od okupacije do kraja Kállayeve ere, Sarajevo, 1974, 8–17; B. C.Gounaris, нав. дело, 42–46.

3 Србија 1878. Документи, приредили М. Војводић, Д. Р. Живојиновић, А. Митровић, Р.Самарџић, Београд, 1978, документ број 324, стране 524–529.

4 Исто, док. бр. 341, стр. 560–561, 564, 570.5 Сви датуми у основном тексту наведени су према Грегоријанском календару, док су у

документима у напомена наведени онако како су наведени у самом документу.6 Србија 1878, док. бр. 324, стр. 524–525.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


82

посланик Србије у Цариграду Филип Христић послао је влади у Београду текстконвенције коју је 1872. са Портом потписао Хирш. Међутим, у конвенцији из1872. нема помена о линијама које би ишле преко територије „берлинске“ Србије, јер је обавезу изградње линије од Белове у смеру Ниша Порта преузела у нотама

које је разменила с Аустроугарском 1875. У члану I помиње се, додуше, линијакоја би ишла од Приштине са намером да се споји са српским линијама, али се непомиње одређеније која би била њена траса. Другим речима, из текста конвенцијесрпска влада није могла јасно закључити које су то обавезе које је Србија преузелаБерлинским уговором.7 Последњег дана фебруара 1879. Христићу је наређено дапокуша да дође до обавештења да ли постоје друга документа из којих су видљивијеобавезе које је Порта преузела према Хиршу, да ли је Хирш испунио обавезе које јепреузео према Порти и тиме сачувао права стечена конвенцијом, као и да ли измеђуњега и Порте има отворених спорних питања.8 Настојећи да добије одговоре напостављена питања Христић се прво обратио Кулману, директору Компаније за

експлоатацију железница у Европској Турској, и Хиршовом заступнику код Порте.Од Кулмана је добио одговор да без непосредне Хиршове дозволе не може да мууступи никакве податке. Одобрењу је требало да претходи писмени захтев српскевладе на основу којег би Кулман из Париза захтевао тражене податке. Христићсе, такође, обратио турском министру грађевина Сава-паши. Корак код Сава-пашезавршио се са истим успехом. Турски министар грађевина одговорио је драгоманусрпског посланства да му је питање изградње железница потпуно ново, да је неоп-ходно време да га проучи, али да ни тада неће моћи дати позитиван одговор јер нежели да на себе преузима одговорност. После тога Христић се непосредно обратиотурском министру спољних послова Каратеодори-паши. Све што је добио било је

обећање турског министра да ће од Министарства грађевина захтевати одговор напитања која су интересовала Ристића.9

Ристић није био у потпуности задовољан корацима које је у Цариграду предузеоХристић. Реч је била о томе да се српски посланик обратио Хиршовом заступникуу Цариграду. Ристић је сматрао да Хирш има интереса да од српске владе кријеистину о споразумима с Портом, односно да нема намеру да јој даје икакве податкео томе. Према Ристићевом мишљењу, српска влада треба да, у вези са изградњомжелезница, контактира пре свега са Портом, јер и једна и друга имају заједничкиинтерес да контролишу Хиршову делатност. Председник владе је посланику у Цари-граду наредио да, убудуће, податке о свему што је везано за изградњу железница уТурској захтева непосредно од Порте, јер она нема интереса да их крије.10 Христић

7 Министарство грађевина Министарству иностраних дела, Београд, 12. фебруара 1879,АС, Министарство иностраних дела, Административно-правно одељење, (=МИД-А),1879, деловодни протокол, № 933.

8 Председник Министарског савета и министар иностраних дела посланику Србије у Ца- риграду, Београд, 16. фебруара 1879, № 933, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88.

9 Посланик Србије у Цариграду министру иностраних дела, Цариград, 20. марта 1879, №154, исто.

10 Председник владе посланику Србије у Цариграду, Београд, 27. марта 1879, № 1899, исто.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


83

није делио Ристићево мишљење. Сматрао је да српска влада, уколико жели подат-ке о турским железницама, треба непосредно да се обрати Хиршу. Тренутна по-литичка ситуација у Турској, односно положај чланова турске владе у односуна султана, ишли су у прилог Христићевим речима. „Каратеодори-паша писаће

Министру грађевина“, објашњавао је Христић, „овај, ако нађе што у својој архиви,питаће у палати шта да се ради, а ако Каратеодори добије какав документ, тадаће и он са своје стране обратити се I-ом секретару Султановом и упитати хоће лисмети преписе дати.“11 Ипак, вођен Ристићевим упутствима, Христић се више нијеобраћао Хиршовом заступнику, већ је током априла и маја 1879. деловао на Портизахтевајући од министра спољних послова одговор на питање о обавезама Портепрема Хиршу.12 Од турског Министарства спољних послова тек је крајем августа1879. добио тражена документа.13

Не мање важна за српску владу била је потреба да у Цариграду буде покренутопитање састанка комисије која би одредила спојне тачке српске и турске железнице

у моравској долини. Настојања српске владе да издејствује постављање турских11 Ф. Христић Ј. Ристићу, Пера, 20. марта 1879, Писма Филипа Христића Јовану Ристићу

(1868–1880), приредио Г. Јакшић, Београд, 1953, док. бр. 214, стр. 239.12 Посланик Србије у Цариграду турском министру спољних послова, Пера, 7. априла 1879,

№ 222, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88; посланик Србије у Цариграду министру иностраних дела,Пера, 8. маја 1879, АС, Министарство иностраних дела, Политичко одељење (=МИД-ПО), 1879, фасцикла (=Ф)-III, досије (=Д)-IV, П/5-VII, пов. бр. 221.

13 Посланик Србије у Цариграду министру иностраних дела, Цариград, 17. августа 1879, №486, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88. Независно од посланика у Цариграду министар грађевина једо података о турским железницама и Портином уговору са Хиршом дошао посредством

извесног Бјанконија, инжењера који је учестовао у њиховом пројектовању и изградњи. Усептембру 1877. Бјанконија је ангажовала привремена руска управа у Бугарској да сачиницеловит извештај о стању турских железница. Средином марта 1879. Бјанкони се налазиоу Београду и министру грађевина Ранку Алимпићу уступио је извештаје које је сачиниоза руску управу. Српска влада на тај начин је дошла до драгоцених података. (Председ-ник Министарског савета и министар иностраних дела посланику Србије у Цариграду,Београд, 16. марта 1879, № 1584, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88; Бјанкони министру грађевина,Београд, 20. марта 1879, исто). Независно од тога, али и од Порте, српски посланик уЦариграду дошао је до два дела о турским железницама у којима су се налазила сва актао концесији за изградњу железница, као и њихова критика. Прво је било дело Actes de

la concession des chemins de fer de la Turquie d’ Europe (Constantinople, 1874), а друго La

question des chemins de fer de la Turquie d’ Europe devant l’ opinion publique(Constantinople,1875). Према Христићевим речима, у првом делу налазила су се „сва акта о концесијигвоздених путова турских што су данас у сили [...]; а у другом је критика једног од нај-већих стручњака, којом је не може боље бити објашњена с једне стране недотупавосттурска, која ју је упропастила, а са друге финоћа Хиршова, што га је обогатила“ (Ф. Хрис-тић Ј. Ристићу, Јеникеј, 10. августа 1879, Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, док.бр. 244, стр. 261–262). Крајем марта 1879. Христић је оба дела послао влади у Београд(Министарство иностраних дела Министарству грађевина, Београд, 14. марта 1879, АС,МИД-А, 1879, деловодни протокол, № 1579). Месец дана касније исто је учинио са бро-шуром о турским железницама извесног Пусела (Посланик Србије у Цариграду мини-стру иностраних дела, Цариград, 17. априла 1879, № 205, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88).

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


84

комесара, који би у непосредним преговорима са српским комесарима одредилитачку везе будућих железница, обележила су железничко питање у односима Цари-града и Београда 1879–1880. Кораку српске владе на Порти претходио је начелнисукоб са владом у Бечу око испуњења одредаба Берлинског уговора и Берлинске

конвенције у вези са изградњом железница. Поменути сукоб отворила је српскавлада почетком новембра 1878. покушајем да од аустроугарске владе издејствујеноту којом би било признато да због тренутног стања у Турској и Бугарској нијемогуће приступити решавању железничког питања у оквиру комисије четиридржаве. Влада у Бечу је, међутим, сматрала да преговорима са Турском и Бугарскомтреба да претходи аустро-српски железнички уговор и следећи месеци протекли суу начелној расправи о приступу решавању проблема изградње и повезивања бал-канских железница.

У преписци са аустроугарском владом почетком 1879. српска влада инсисти- рала је на ставу да је питање изградње српских железница неизоставно повезано

са изградњом турских и бугарских прикључних линија, односно да је неопходансастанак комисије четири државе. Пошто аустроугарска страна није била заинте- ресована за решавање проблема следом који је предлагала српска страна, у Београдусу одлучили да сами покушају да постигну споразум са турском и бугарском стра-ном. Почетком априла 1879. у Београду је завршила са радом стручна комисијакоју је српска влада образовала са задатком да проучи трасу и означи главне правцебудућих железница у припојеним областима.14 Убрзо пошто је комисија завршиласвој рад, министар грађевина Ранко Алимпић упутио је Министарству иностранихдела молбу да од турске и бугарске владе захтева да на границу са Србијом пошаљукомесаре који би са српским комесарима одредили спојне тачке будуће српско-

турске, односно српско-бугарске железнице.15 Ристић није одмах одговорио наАлимпићев захтев. Узимајући у обзир тренутну политичку ситуацију у Турскоји Бугарској, која је подстакла председника српске владе Јована Ристића да одаустроугарске владе затражи одлагање изградње железница, било је готово извеснода такав корак не може донети успех. Ипак, после више од месец дана Ристић јеодлучио да поступи у сагласности са Алимпићевим захтевом. Пошто прва бугарскавлада још увек није била образована, и Бугарском је управљао руски царскикомесар, српски посланик у Цариграду био је задужен да на Порти постави питањетурских комесара, а да се руском амбасадору у Цариграду обрати са захтевом да награницу са Србијом буду упућени бугарски комесари.16

14 Ј. Ристић кнезу Милану, Београд, 27. марта 1879, Архив Српске академије наука и умет-ности (=АСАНУ), Фонд Јована Ристића (=ФЈР), сигн. XXVII/3, инв. бр. 27/71. Мишљењестручњака влада је објавила као брошуру под насловом Извештај вештака, које је Срп-

ско Министарство Грађевина позвало, да даду своје мнење о грађењу српске жељезнице

(Београд, 1879).15 Министарство грађевина Министарству иностраних дела, Београд, 12. априла 1879, АС,

МИД-А, 1879, деловодни протокол, № 2269.16 Председник владе посланику Србије у Цариграду, Београд, 15. маја 1879, № 2269, АС,

ПЦГ, Ф-I, р. 10/88.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


85

Христић је захтев српске владе 5. јуна саопштио на Порти, а следећег дана и руском амбасадору у Цариграду кнезу Лобанову.17 Нота Лобанову остала је без резултата. Нереално је било очекивати да ће руска управа, у време завршетка рада на организацији бугарске кнежевине, пристати да отвори преговоре о споју

железничких линија који би, без сумње, потрајали. Слично је завршио и коракна Порти. На поновљено питање о постављању турских комесара, упућено сре-дином јуна 1879. турском министру спољних послова, Христић је добио одговорда се предмет налази код министра грађевина и чека његово решење.18 Портаније била заинтересована за покретање питања железничке везе. Пред њом јепосле Берлинског конгреса лежао низ отворених питања на чијем су решавањуинсистирале велике силе. Тактика турске дипломатије састојала се у коришћењупротивречних интереса великих сила приликом њиховог решавања, који су јојомогућавали одлагање испуњавања њихових захтева, односно испуњавање подза њу повољнијим условима. Изградња железница била је повезана са великим

финансијским оптерећењима које турска државна каса није могла да поднесе, иПорта је током следећих година настојала да одложи обавезе везане за изградњужелезница.

У извештајима српског посланика често је истицана чињеница да Порта при-мењује тактику одуговлачења при решавању свих проблема. Ниједно питање наПорти није могло да буде решено ни брзо, ни лако, а исто тако ни без значајнепомоћи неке од великих сила, јер је притисак једне или више великих сила био једино што је Порту могло присилити да испуни обавезе преузете међународнимуговорима. Упућујући предлог о састанку комисије за одређивање спојних тача-ка, српска влада нити је имала подршку неке велике силе, нити је покушала да је

обезбеди. Тиме је њен корак унапред осуђен на неуспех.19 Обезбеђење изградње со-

17 Посланик Србије у Цариграду амбасадору Русије у Цариграду, Пера, 25. маја 1879, №335, исто. У вези са обраћањем руском амбасадору кнезу Лобанову, код Христића супостојале одређене дилеме. У претходним контактима, у вези са пограничним пробле-мима на српско-бугарској граници код Зајечара, Лобанов је Христићу саопштио да јеКнежевина Бугарска већ конституисана, те да је потребно обратити се властима у Софијиу вези са свим спорним питањима. (Посланик Србије у Цариграду турском министруспољних послова, Пера, 23. маја 1879, № 330, исто; посланик Србије у Цариграду минис-тру иностраних дела, Цариград, 24. маја 1879, исто) Истог дана када је предао на Порти

ноту за захтевом за одређивање комесара, српски посланик је о истој теми разговарао са руским амбасадором. На питање да ли би руском царском комесару за Бугарску кнезуДондукову-Корсакову могао писати у вези са захтевом српске владе, Лобанов је прво од-говорио негативно, објашњавајући да се руска управа у Бугарској завршава за две до тринедеље. На крају је, ипак, рекао Христићу да му о томе упути ноту коју ће он проследитикнезу Дондукову-Корсакову. (Ф. Христић Ј. Ристићу, Јеникеј, 25. маја 1879, у: Писма Фи-

липа Христића Јовану Ристићу, док. бр. 224, стр. 245)18 Ф. Христић Ј. Ристићу, Јеникеј, 8. јуна 1879, Писма Филипа Христића Јовану Ристићу,

док. бр. 228, стр. 249.19 Оцењујући став Порте према Србији пре свог одласка на нову дужност у Беч почетком

1880 дотадашњи посланик у Цариграду Филип Христић истакао је да се у османској пре-

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


86

лунске и цариградске железнице задатак је који су велике силе на Берлинском кон-гресу препустиле Аустроугарској. Без њене подршке успех није био могућ. У Бечу,међутим, нису били заинтересовани да подрже српску владу у њеним настојањи-ма да независно од аустроугарских интереса и без надзора над преговорима, које

би четворна комисија омогућила, дође до споразума о железничкој вези. Влади уБечу на првом месту био је железнички уговор са Србијом. После завршетка радацаринско-трговинске конференције у Бечу, одржане у мају 1879, на којој су пред-ставници оба дела монархије одлучивали о пројекту будућег уговора са Србијом,аустро-српски преговори о железничком уговору ушли су у јуну 1879. у нову фазу.Под притиском аустроугарске владе да с њом потпише билатералну конвенцију ожелезници, питање железничке везе са Турском, као и са Бугарском, потиснуто јеу други план.

Крајем 1879. и почетком 1880. пажња српске владе била је усмерена на прего-воре с Аустроугарском. Том приликом српска влада је велику пажњу посветила

одгађању изградње деонице Ниш – српско-бугарска граница, јер је деоницу Ниш – српско-турска граница сматрала много значајнијом за српску државу. На желез-ничко повезивање са Егејским морем, у Београду су гледали као на животно пи-тање јер је излаз на море представљао најцелисходнији пут за смањење зависностисрпске привреде од притиска Двојне монархије. Железничким уговором измеђуСрбије и Аустроугарске, потписаним у Бечу 9. априла 1880, тачније њеним члано-вима III и XX, предвиђена је сарадња две владе у настојањима да се обезбеди везаса Солуном и Цариградом, а у члану XX и непосредно четворна комисија. Каснијисукоб показао је да владе потписнице различито схватају ове чланове.20

Потписивањем уговора с Аустроугарском питање везе са турском железницом

избило је у први план. Намера председника српске владе, коју је подржавао и кнезМилан, била је да непосредно преговара са Турском и са Бугарском. При том јеполазио од става да уговорима предвиђена четворна комисија није надлежна запитање веза српских железница са турским и бугарским. Одлазак у Беч ради до-бијања ове везе сматрао је нападом на новостечену независност српске кнежеви-не.21 Искуство из претходне године показало је да је за остварење овог задатканеопходна подршка великих сила. Посланик из Петрограда Милосав Протић јавио је у извештају од 11. априла да му је заменик руског министра иностраних делаНиколај К. Гирс, када је био код њега у посети са намером да га обавести о потпи-

стоници мало пажње посвећује успостављању пријатељских односа са Србијом и да сепитања, за чије је решавање Србија заинтересована, занемарују. (Ф. Христић Ј. Ристићу,Пера, 25. и 29. јануара 1880, Писма Ф. Христића Ј. Ристићу, док. бр. 300 и 301, стр. 315и 317)

20 Стенографске белешке о седницама Ванредне Народне скупштине која се састала у

Крагујевцу на дан 11. Маја 1880. године, Београд, 1880, 24, 33.21 Филипу Христићу писао је: „Не можемо ми ићи у Беч као вазали аустријски да тамо за-

кључујемо уговоре не са Аустријом, но са својим суседима! Не могу ја од своје земљеи од себе правити мајмуна и накараду.” (Ј. Ристић Ф. Христићу, Београд, 14.јуна 1880,

Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870–1873 и од 1877–1880, Зборник за исто- рију, језик и књижевност српског народа, књ. 20, Београд, 1931, 276.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


87

сивању уговора, обећао подршку руске владе у добијању везе с Турском.22 Одмахпосле потписивања уговора Ристић је обавестио британског посланика у Београду,Гулда, да је већ наредио посланику у Цариграду Јеврему Грујићу да без даљег одла-гања уђе у преговоре са Портом и замолио за подршку британске владе у овим

настојањима.23

У британском Министарству спољних послова нису имали ништапротив Ристићевог захтева, јер је и интересима британских трговаца одговаралоповезивање српских и турских железница. О позитивном одговору своје владе назахтев за подршку, министар резидент Велике Британије у Београду Гулд обавестио је Ристића непосредно пред његов одлазак у Крагујевац на отварање заседања Ван- редне народне скупштине која је требало да расправља о железничком уговору.24

Почетак дипломатске офанзиве на Порти 1880. непосредно је повезан саодржањем Скупштине и критикама опозиције на рачун железничког уговора.Најзначајнији приговор, који је напредњачко-радикалска опозиција упућивалана рачун уговора, био је непостојање уговора којим би била обезбеђена веза са

турским и бугарским железницама. Опозициони лист Видело је тврдио за уговор да је „економни ћор-сокак и финансијска подерана кеса“.25 Пошто је из извештаја изСофије било јасно да бугарска влада не намерава да посвети своју пажњу питањужелезничке везе са Србијом, Ристићев план био је да покуша да пре почеткаСкупштине обезбеди од аустроугарске владе одобрење укидања забране за извоз рогате марве у Аустроугарску, а од Порте да издејствује само формални одговоро намерама да у скорије време уђе у преговоре са Србијом о железничкој вези.Телеграмом од 18. маја Ристић је наредио српском посланику у Цариграду ЈевремуГрујићу да поново покрене железничко питање.26 O Ристићевој журби да добије

22 М. Протић Ј. Ристићу, Петроград, 30. марта 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-І, Д-Х, П/5-V,пов. бр. 151. О ставу руске владе у вези са питањем српских железница 1878–1880 опшир-није у: Д. М. Ковачевић, Србија и Русија од Берлинског конгреса до абдикације краља

Милана (1878–1889), Београд, 2003, 86–102.23 Ристић при том није говорио истину. У фонду Министарства иностраних дела у Архиву

Србије, као и у фонду Јеврема Грујића у Архиву Српске академије наука и уметности, укојем се налази целокупна преписка у вези са овим питањем, нема никаквог помена да

је овај корак предузет пре маја. С друге стране, из мемоара који је Грујић средином јуланаписао руском амбасадору у Цариграду, у намери да га упозна са развојем питања, јаснопроизилази да је оно покренуто тек Ристићевим телеграмом Грујићу 18. маја 1880. Ова-кав Ристићев поступак можемо тумачити настојањем да пре покретања питања на Порти

обезбеди подршку британске дипломатије. Ако је ова претпоставка тачна, Ристићево раз-мишљање показало се као исправно.

24 Министар резидент Велике Британије у Београду, Гулд, Министарству спољних посло-ва Велике Британије, Београд, 25. маја 1880, № 68, Public Record Ofce, Foreign Ofce(=PRO-FO) 105/14; М. Самарџић, Влада Јована Ристића и железничко питање у односи-

ма са Турском 1880. године, Зборник Матице српске за историју, 65–66 (2002), 58–59.25 Видело, бр. 56, 7. мај 1880. Питању везе с турском железницом посвећени су бројни члан-

ци у Виделу, али је посебно оштар и исцрпан био уводни чланак у наведеном броју од7/19. маја 1880.

26 Ристић је у телеграму истакао да му је одговор потребан до понедељка. Иако Скупштинасазвана за недељу 23. маја, није поменута ниједном речју, очигледна је повезаност између

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


88

било какав позитиван одговор од Порте сведочи и благост српског захтева – било једовољно да буде одређено време када Порта намерава да уђе у преговоре о желез-ничкој вези са Србијом, као и делегати за преговоре.27

Турском Министарству спољних послова Грујић је 19. маја писмено уручио за-

хтев српске владе. Током следећег дана поновио је овај захтев министру спољнихпослова Сава-паши и великом везиру Саид-паши. Иако је Сава-паша обећао брзо решење питања, из разговора с њим било је јасно да намерава применити уоби-чајену тактику одуговлачења слањем предмета министру грађевина. Настојећи дага одговори од оваквог начина решавања (нерешавања) питања, Грујић је нагласиода детаљно проучавање предмета уопште није потребно, већ само писмена потврдаПорте да код ње постоји расположење за решење овог питања. Од Саид-паше до-био је обећање да ће до недеље добити одговор. Саид-паша није преварио Грујића.Одговор му је заиста послао у недељу, али само да би га обавестио да је предметпредао министру грађевина, те да ће га известити чим добије одговор. У исто време

министар грађевина обавестио је Грујића да је послао предмет грађевинском саве-ту. Сва Грујићева убеђивања да је пут којим Порта иде погрешан, јер није реч о тех-ничком већ о међународном политичком питању које не захтева овакву процедуру,остала су без резултата. Резигниран оваквим поступком Грујић је свом првом ми-нистру писао да се „може сумњати да и грађевински савет не нађе какву комисијуза савет“.28 Више успеха није имао ни британски амбасадор у Цариграду Лејард,који је из Лондона добио упутства да помогне Грујићу.29 Утицај Велике Британијеу Цариграду после Берлинског конгреса био у опадању, а Османско царство почело је све више да се ослања на Русију и Немачку, те је без подршке ових сила, а неВелике Британије, тешко било постићи успех.30

У међувремену, постало је јасно да ће Народна скупштина усвојити железничкиуговор с Аустроугарском. С тим у вези је вероватно било и Ристићево упутствоГрујићу да је „боље никакав одговор него неповољан“. Истовремено, упутио га је

овог телеграма, критике опозиције на рачун владе и почетка Скупштине. Потврду овак-вом закључку налазимо и у писму посланику у Бечу, Филипу Христићу, у којем Ристићизражава наду да ће до почетка Скупштине бити одређено време почетка преговора о тр-говинском уговору и укинута забрана извоза стоке „јер ће отпор против жељезничке кон-венције због поступања Аустрије према Србији у питањима економно-трговачким бити

велики, тако да ће потребовати, да би се он савладао, многих чињеница”. (Ј. Ристић Ф.Христићу, Београд, 5. маја 1880, Писма Ј. Ристића Ф. Христићу, док. бр. 146, стр. 273).

27 Председник владе и министар иностраних дела Ј. Ристић српском посланику у Царигра-ду Ј. Грујићу, Београд, 6/18. маја 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-V, П/5-VII, пов. бр.228; М. Самарџић, нав. дело, 59–60.

28 Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела, Цариград, 9. маја1880, исто, пов. бр. 239; исти истом, Цариград, 14/26. маја 1880, исто, пов. бр. 249; истиистом, Цариград, 20. маја 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-VI, П/5-VII, пов. бр. 264.

29 Амбасадор Велике Британије у Цариграду Лејард Министарству спољних послова Вели-ке Британије, Терапија, 21. маја 1880, № 532, PRO, FO 260/16.

30 М. Самарџић, нав. дело, 60–62.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


89

да се за помоћ обрати аустроугарском амбасадору грофу Дубском.31 Аустроугарскадипломатија није, међутим, имала намеру да подржи напоре српског посланика.Напротив. На вести о помоћи коју је Лејард указао Грујићу, замољен је британскиамбасадор да својој влади укаже на то да подршка српским захтевима на Порти не

одговара интересима Двојне монархије.32

Аустроугарска је, пре свега, била заин-тересована да заштити своје интересе сазивањем четворне комисије у Бечу. Већ15. јуна Грујић је из Цариграда јавио да је Аустроугарска учинила корак на Порти,25. јуна Херберт је у Београду предао ноту са позивом српској влади, а два данакасније исто је учинио аустроугарски агент у Софији.33

Српска влада се снажно супротставила оваквом захтеву. Ристић се при том нијепротивио слању српског делегата у комисију чим Турска и Бугарска изјаве спрем-ност да пошаљу своје делегате, али је тврдио да у задатак ове комисије не улазисклапање уговора са Турском и Бугарском и захтевао да аустроугарска дипломатијапотпомогне његове кораке у Цариграду и Софији ради потписивања споразума о

железничкој вези.34 Аустроугарска, пошто је закључила посебни уговор са Србијоми тиме добила везу са српским железницама, нема разлога да се меша у преговореСрбије за повезивање са турском и бугарском линијом, тврдио је.35 Овакав став вла-де саопштен је и посланику у Цариграду с упутствима да у вези с тим разговара стурским министрима, али и с аустроугарским амбасадором од кога треба да захтеваподршку.36 Истовремено је и у Софији покренуто питање билатералних прегово- ра.37 Приликом пропутовања кроз Беч почетком јула кнез Милан је обећао Хајмер-леу да ће Србија послати делегата у комисију, али да је потребно њој препустити

31 Председник владе и министар иностраних дела Ј. Ристић посланику Србије у ЦариградуЈ. Грујићу, Београд, 20. маја/ 1. јуна 1880, АСАНУ, Заоставштина Јеврема Грујића (=ЗЈГ),10027-Б/30

32 Амбасадор Велике Британије у Бечу Елиот Министарству спољних послова Велике Бри-таније, Беч, 20. јула 1880, № 67, АС, PRO, FO 260/16.

33 Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела, Терапија, 3. јуна1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-VI, П/5-VII, пов. бр. 285; дипломатски агент у СофијиС. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Софија, 8. јуна 1880, АС, МИД-ПО, 1880,Ф-ІІ, Д-І, П/5-VI, пов. бр. 297; председник владе и министар иностраних дела Ј. Ристићпосланику Србије у Цариграду Ј. Грујићу, Београд, 11/23. јуна 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/35; Ј. Ристић Ф. Христићу, Београд, 14. јуна 1880, Писма Ј. Ристића Ф. Христићу, док.

бр. 147, стр. 275; М. Самарџић, нав. дело, 61–62.34 Ј. Ристић Ф. Христићу, Београд, 14. јуна 1880, Писма Ј. Ристића Ф. Христићу, док. бр.

147, 275–276. „Комисија à quatre и свезе жељезничке имају бити различите ствари. Коми-сија није надлежна да за нас везује уговоре са нашим суседима“, тврдио је Ристић у пис-му Христићу.

35 Исти истом, Београд, 9. јула 1880, исто, док. бр. 148, 277–278.36 Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Терапија,

25. јуна 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/37.37 Дипломатски агент у Софији С. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Софија,

10. јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-I, П/5-VI, пов. бр. 374. Са кораком у Софији сенешто каснило јер је посланик у Софији Сава Грујић у јуну био на одмору у Србији.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


90

склапање уговора са Турском и Бугарском. Циљ овог корака био је смањити прити-сак Аустроугарске у ишчекивању одговора из Цариграда и Софије.38

У измењеним околностима после потписивања конвенције и корака Дубског наПорти ради састанка четворне комисије, Грујић је почетком јуна 1880. наставио

своју активност у вези са железничким питањем. Пошто је у исто време дошлодо промене владе у Цариграду, било је потребно изнова се упустити у прегово- ре са турским званичницима. У разговору са новим министром иностраних делаАбедин-пашом, 21. јуна, настојао је да прикаже све предности везе турске и српс-ке железнице. Истакао је да је турска линија Солун–Митровица локалног значајаи да ће све док буде тако она остати нерентабилна, а Турска морати из државнекасе плаћати губитке.39 Абедин-паша није оспоравао корисност српско-турског до-говора, али га је приликом следећег састанка известио да ово питање још није рас-прављано на Порти и да је главна препрека финансијске природе. Турска влада себојала преузимања обавеза пре него што нека компанија прихвати тај посао, јер би

у супротном компанија која жели да склопи уговор о изградњи железница, свеснада је влада обавезна изградити линију до одређеног времена, могла постављатитеже услове. Овако, имајући писмо српске владе у којем она изражава спремностза постизање договора, користиће се интересом компаније за изградњу линије, даова прихвати изградњу без оптерећења за Порту. Сви Грујићеви напори да покажепогрешност таквог начина размишљања остали су без успеха. Портина настојањада од компанија извуче повољније услове не спречавају је да упути писмени одго-вор на писмени захтев српске владе. На којим ће тачкама бити веза, то је предметпроучавања стручњака који се могу после одредити, а да сада српска влада самотражи да добије одговор на питање да ли Порта прихвата железничку везу и кад ће

почети преговори, убеђивао је Грујић Абедин-пашу. Сва Грујићева настојања ипаксу остала узалудна. Све се сводило на закључак Абедин-паше да се ради о томе дасе у принципу прими веза, а то влада још није решила.40

Без успеха Грујић је покушавао и аустроугарског амбасадора Дубског да убедиу исправност погледа српске владе.41 Убрзо се показало да британска влада неманамеру да настави са својом подршком. Иако је британска дипломатија била заин-тересована за изградњу железница, начин на који ће бити постигнут договор оњиховој изградњи, билатералним преговорима или четворном комисијом, био језа њу мање значајан и није имала намеру да се у том питању супротставља Аустро-угарској. Када је Хајмерле замолио британског амбасадора Елиота у Бечу да пре-несе својој влади његову жељу да престане пружати подршку настојањима Србије,

38 Кнез Милан председнику владе Ј. Ристићу, Емс, 4/16. јула, АСАНУ, Фонд Јована Ристића(=ФЈР), сигн. XIV/2, инв. бр. 14/30; Ф. Христић Ј. Ристићу, Беч, 3. јула 1880, Писма Ф.

Христића Ј. Ристићу, док. бр. 344, стр. 350; М. Самарџић, нав. дело, 61–62.39 Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Терапија,

11. јуна 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-VI, пов. бр. 308.40 Исти истом, Терапија, 25. јуна 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/37, М. Самарџић, нав. дело,

62–64.41 Исто.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


91

одмах је уследило упутство Гулду да изрази српској влади наду британске владеда ће четири владе постићи споразум како изградња линије не би непотребно билаодлагана, а српском посланику у Паризу и Лондону Јовану Мариновићу, на његовуноту у вези са овим питањем, одговорено је да британска влада све тешкоће које

би Србија ставила на пут преговорима у Бечу сматра „непожељним“.42

Одговорфранцуске владе на захтев Србије за помоћ у одупирању аустроугарском притискуу железничком питању био је такође негативан.43 Ристић се обратио и руској влади.Резултат је било упутство новом амбасадору Новикову да подржи српске захтеве.44 Новиков, који је почетком августа у разговору са Абедин-пашом поменуо питањевезе са српским железницама, добио је већ уобичајен одговор „да је предмет коднадлежног министра и кад га проучи, решиће се у Министарском Савету“. На томесе завршила руска помоћ.45

Српски посланик на Порти добио је исти одговор као и Новиков. Према Абедин-пашиним речима, предмет је дошао пред министарски савет, али је поново враћен

министру грађевина на додатно проучавање. Као разлог за овакав поступак навео је42 Амбасадор Велике Британије у Бечу Елиот Министарству спољних послова Велике Бри-

таније, Беч, 20. јула 1880, № 67, АС, PRO, FO 260/16; Министарство спољних пословаВелике Британије министру резиденту Велике Британије у Београду Гулду, 27. јула 1880,№ 39, исто; министар спољних послова Велике Британије лорд Гренвил посланику Ср-бије у Паризу и Лондону Ј. Мариновићу, 10. августа 1880, АС, PRO, FO 105/16.

43 Ч. Попов, Француска дипломатија, балкански проблеми и међународни положај Србије

после Берлинског конгреса (1878–1882), Зборник Матице српске за историју, 49 (1994),71–72. Основни стратешки правац француске спољне политике састојао се у очувањумиру у Европи због властитог привредног напретка и неометане колонијалне експанзије.

Неопходан предуслов за остварење ових циљева било је очување мирољубивих односа сНемачком, а то је значило и с Аустроугарском.

44 Посланик Србије у Петрограду М. Протић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Пет- роград, 23. јуна 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-І, Д-Х, П/5-V, пов. бр 338. Грујић је написаоопширан мемоар у намери да упозна руског амбасадора с досадашњим развојем овог пи-тања на Порти. У додатку је навео дужине појединих деоница железничке пруге из чега јебило лако видљиво да је деоница Ниш–Скопље, дужине 84 km, најкраћа, а накнадно му једоставио и белешку о турским ставовима и интересу за железничку везу са Србијом. Аус-троугарско одбијање да потпомогне српски захтев објаснио је трговачким и политичким

разлозима. Првопоменуте је проналазио у намери Аустроугарске да изградњом железни-це до Врања заузме српско тржиште пре изградње линије која ће Србији отворити излаз

на море, а британској роби олакшати приступ српским тржиштима. Политичке разлогепроналазио је у жељи Аустроугарске да се све три преостале везе (српско-турска, српско-бугарска и турско-бугарска) уговоре под њеним надзором у оквиру комисије. Грујић јетврдио да Србија не би признала комисији надлежност за уговарање веза, али да је не смеунапред оборити јер ће, уколико Турска не пристане на непосредан споразум, комисијабити једини начин да се до везе дође. (посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министруиностраних дела Ј. Ристићу, Терапија, 16. јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VI, П/5-VII, пов. бр. 397).

45 Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Терапија, 16. јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VI, П/5-VII, пов. бр. 397; исти истом, Терапија, 13.августа 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VІI, П/5-VII, пов. бр. 445; М. Самарџић, 64–65.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


92

сумње неких министара да би најпре требало почети изградњу преосталих деловалиније Беч–Цариград. Према Грујићевом мишљењу, такав став био је резултатаустроугарског утицаја на поједине министре, а у целини само даље избегавање решавања питања.46 Председник српске владе Јован Ристић био је свестан да до

споразума неће доћи све док се Аустроугарска противи и упутио је 21. јула захтевбарону Хајмерлеу за подршку у Цариграду.47 Хајмерлеов одговор било је упутствоновом аустроугарском амбасадору у Цариграду барону Каличеу да и даље наставида ради на сазивању четворне комисије. Грујић је за то дознао тек 6. септембра.48 Већ крајем августа Косјек је обавестио Грујића да је питање турског пристанкана састанак четворне комисије у начелу решено, односно да је Турска присталада пошаље делегата у Беч, да је делегат већ одређен и да се чека само султановаирада која треба да потврди ове одлуке.49 Почетком септембра 1880. више нијебило сумње да захтев српске владе на Порти неће донети очекивани успех. Дугоочекивана султанова ирада о слању делегата у Беч коначно је потписана почетком

1881. године.50

Посматрана у целини, настојања српске владе на Порти да у непосреднимпреговорима буде обезбеђена веза српских и турских железница 1879–1880. нијеимала никаквих изгледа за успех. За повољно решење овог питања била је потребнаподршка великих држава, а њихова пажња била је у том тренутку усмерена надруга питања. Од пресудног значаја, међутим, било је противљење Аустроугарскенепосредним преговорима Србије с Турском. Оваква ситуација у потпуности јеодговарала Порти која је настојала да избегне преузимање нових обавеза и наметањенових трошкова ионако већ празној државној каси. При оваквом распореду снагасрпској влади се чинило да је четворна комисија једини начина да добије толико

жељену везу са Солуном.

46 Исти истом, Терапија, 16. јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VI, П/5-VII, пов. бр.396.

47 Исти истом, Терапија, 13. августа 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/42.48 Исти истом, Терапија, 25. августа 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VII, П/5-VII, пов. бр.

460.49 Исти истом, Терапија, 13. августа 1880, исто, пов. бр. 445.50 Исти истом, Терапија, 5. јануара 1881, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/47; М. Самарџић, нав. дело,

65–66.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


93

MOMIR SAMARDŽIĆ MA

RAILROAD ISSUE IN THE RELATIONS

OF SERBIA AND TURKEY 1878–1880

Summary

The railroad construction was one of the most important obligations that Serbia hadto fulll after the Berlin Congress. Serbian government was, in addition, interested in ac-complishing the connection with the Turkish railroads, within direct negotiations withoutthe immediate supervision of Austria-Hungary. Austro-Hungarian diplomats, however,did whatever was in their power to prevent such an approach toward nding a solution tothe problem how to connect Austro-Hungarian railroad network with the Balkan’s rail-road. All the efforts of Serbian diplomatic representatives in Constantinople remained,

due to the fact, without success. First, Austria-Hungary managed to force Serbia to signa bilateral railroad contract with them and then it exerted pressure onto Serbian, Turkishand Bulgarian governments to send their representatives to Vienna to the commissionmeeting with the task to solve the issue of the Balkan states’ railroad connection. TheSublime Porte’s agreement represented a failure in the Serbian government efforts to at-tain the bilateral Serbian-Turkish agreement upon the railroad connection.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


95

ГОРАН ВАСИН UDC 655.1.393.1 Milan Obrenović

ЗАСТАВА И БРАНИК О САХРАНИ КРАЉА МИЛАНА

Сaжетак: У Бечу је 1901. у четрдесет седмој години умро краљ Милан Обрено-

вић. Српски листови са територије Аустроугарске писали су у више бројева о

Милановој сахрани. По сопственој жељи краљ Милан је сахрањен у манастиру

Крушедолу на Фрушкој гори. Пажња јавности била је усмерена на опело у срп-

ској цркви Светог Саве у Бечу, коме је присуствовао лично цар Франц Јозеф са

највишим достојанственицима Аустроугарске монархије. Сахрани у Крушедолу

поклоњена је такође пажња дневне штампе. Застава и Браник извештавали су о

овим догађајима, али су се њихови извештаји у појединим деловима у потпуно-

сти разликовали. Пажња у раду усмерена је управо на те, у појединим моментима

суштинске, разлике које могу читаоца навести на нетачну и врло контрадикторнуслику овог важног догађаја за српски народ почетком двадесетог века.

Кључне речи: Краљ Милан, сахрана, цар Франц Јозеф, патријарх Георгије

Бранковић, Застава, Браник.

Краљ Милан Обреновић умро је у Бечу 29. јануара/12. фебруара 19011. Његова

смрт изазвала је велико интересовање јавности. У том моменту није било значајније

вести која је кружила српским народом, а у други план су потиснути готово сви

догађаји, укључујући и смрт Светозара Милетића који је умро неколико дана ра-

није. Новосадски листови Застава и Браник сахрани краља Милана посветили

су неколико бројева. Поменуте новине, иако су важиле за наследнике Милетићеве

Заставе, као и његових погледа и борбе за српску црквено-школску аутономију,

смрти свог дугогдишњег лидера и неприкосновеног вође Срба у Аустроугарској

1 Краљ Милан отпутовао је из Србије 1900, када је намеравао да пронађе супругу краљу

Александру. Када се Александар оженио Драгом Машин, Милан се више није враћао у

Србију. Након тога живео је у Бечу, доста скромно и повучено. У јануару 1901. разболео

се од упале плућа, од чега је и умро. (О женидби краља Александра Драгом Машин, за-

тим односима Александра и Драге према краљу Милану, политичкој ситуацији у Србији,

као и последњим Милановим данима, видети: Слободан Јовановић, Влада Александра

Обреновића, II, Београд 1990, 157–206.)

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


96

посвећују један број да би на вест о смрти краља Милана у потпуности тежиште

пребациле на тај догађај, остављајући Милетића по страни.

Смрт краља Милана била је најзначајнија вест у свим српским листовима на те-

риторији Аустроугарске монархије. Брзојави су били концентрисани на последње

трентуке Милановог живота о чему је писала и бечка и пештанска штампа. Већ навест о Милановој смрти Застава, лист Српске народне радикалне странке Јаше

Томића, истакла је да се не може поштовати правило да се о мртвима говори све нај-

лепше, јер о владарима се мора говорити истина. Оцена Миланове владавине, кроз

Заставину призму, била је негативна. Описан је као владар аристократске и само-

власне нарави, противник народне слободе, који није умео да цени народ. Истакну-

то је да краљ Милан ни у чему није успео јер је прецењивао своју снагу, а потценио

снагу народа. У истом броју дат је детаљан Миланов животопис, са освртом и на

цело раздобље владавине династије Обреновић. Наглашено је да је рођен у туђем

свету и да се заносио свиме што је туђе. На Заставу се надовезао Браник. Код

Милана су, писао је овај лист, преовладале рђаве особине, чему је заслужно његововаспитање, а већ на престо Србије дошао је са клицом покварености. Још тада је

показао, према тврђењу Браника, знаке необуздане и раскалшне природе. Окружен

рђавим људима обарао је људе као муве сматрајући да је све дозвољено. Посебно

му је замерено потписивање тајног политичког уговора с Аустроугарском, касније

у историографији названог Тајна конвенција.2 Може се рећи да се, у првој вести о

смрти краља Милана, животопис и поглед на владавину српског екс-краља у За-

стави и Бранику готово и не разликују већ се само допуњују у појединостима.3

Помало конфузно, после вести о смрти пренет је и брзојав из Беча да је краљ

болестан од инфлуенце четрнаест дана и да је последња два дана пао у кревет. Пре-

ма наводима професора Најсера, које је пренела Застава, Милан је тврдио да му је

близу последњи час, али да жали што ће умрети са свега четрдесет седам година.

Преминуо је у три сата и педесет пет минута после подне. Тада је стигла вест да му

је жеља била да буде сахрањен у манастиру Крушедолу на Фрушкој гори где је већ

почивала кнегиња Љубица Обреновић.4

2 Тајна конвенција потписана је 16/28. јуна 1881. У српској историографији дуго је пре-

овладавало мишљење да је потписивање овог споразума у потпуности гурнуло Србију у

руке Аустругарској. У целини је потпуно објављена 1920. За њено потписивање у домаћој

штампи сазнало се на страницама Дневника 1902, у полемици између Стојана Протића и

једног од потписника Конвенције Чедомиља Мијатовића. Исте године и Браник је писао

у неколико наставака о Тајној конвенцији. У страној штампи објављена је вест о њеном

потписивању 1893. у париском листу Temps, а иста вест потекла је из Петрограда исте

године. Непосредно пред абдикацију краља Милана потписан је и протокол 9. фебруара

1889 (додатак, допунски акт), којим је Тајна конвенција продужена до 13. јануара 1895.

(Гргур Јакшић, Из новије српске историје, абдикација краља Милана и друге расправе,

Београд 1953, 70, 132; Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, II, Београд 1990,

58–66; Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, II,

Београд 1924, 179–183.).3 Застава, бр. 25 /1901, Браник бр. 14/ 1901.4 Застава, бр. 25/ 1901. У тестаменту из августа 1900. краљ Милан је захтевао да буде

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


97

У исто време српска скупштина у Нишу једногласно је решила да краљ буде

сахрањен у Србији. Иако Милан није био српски држављанин, Скупштина се

сматрала позваном да реши питање о месту његове сахране5. У том смислу је, по

наводима Заставе, српски посланик у Бечу Коста Христић добио налог да стан

краља Милана прогласи за екстериторијално земљиште којим располаже српскопосланство и да на тај начин буде решено питање места сахране. 6 Преношене су

и вести из стране штампе (бечке и пештанске) да краљ Александар жели да Ми-

лан буде сахрањен у Србији и да ће због тога доћи у Беч, као и да две владе већ

преговарају о томе.7 У Београду је издат проглас у коме је истакнуто да ће краљ

бити сахрањен у Србији и да ће почивати поред кнеза Милоша и кнеза Михаила у

београдској Саборној цркви. „ Краљ Милан задаваше неприлике својој земљи докле

год беше жив, па ено јој задаје неприлике чак и после смрти своје“, истакнуто је

у Застави.8

Патријарх Георгије Бранковић био је позван у Беч да изврши опело над краљем

Миланом.9 Уједно је дао налог свим фрушкогорским монасима и свештеницима,да се у манастиру Крушедолу изврше припреме за погреб бившег владара Србије10.

сахрањен на територији краљевине Угарске. Милан је тада поручио да се у Србију не

враћа ни жив ни мртав. Тестамент је предао грофу Голуховском, са молбом да буде предат

и самом цару Францу Јозефу. На основу тога донета је и одлука да тело краља Милана

буде најпре изложено у цркви Светог Саве у Бечу, где би му биле одате војне почасти,

јер је од 1883. од стране цара именован за власника 97. аустријске пешадијске регимен-

те, која је носила име „Регимента краља Милана од Србије“, а да потом буде сахрањено

у манстиру Крушедолу на Фрушкој Гори. После абдикације 1889. поменута регимента

више није носила Миланово име. Застава му је нарочито замерила што је ангажовао

грофа Голуховског да изврши његову жељу, а не неког од политичких представника Србаиз Монархије. По тврдњи уредништва Заставе за живота није ни мало водио рачуна о

манастирима и црквено-школској аутономији, а и обратио се царским властима а не на-

родно-црквеним властима. Браник није делио наведено мишљење, констатација је била

да Милан овостране Србе није мрзео, да ће они поштовати његов гроб и молити се Богу

за спасење његове душе.5 Краљ Милан се одрекао за свагда српског држављанства и иступио из краљевског дома

30. септембра 1891. Наглашено је да ће се трајно населити ван Србије, у коју се неће

враћати сем у случају болести Александра. Званично се српског држављанства одрекао

28. фебруара 1892. Радикали су тај акт озваничили законом од 14. марта 1892. (Слободан

Јовановић, Влада Александра Обреновића, I, Београд 1990, 165–166.).6 Застава, бр. 26/ 1901, Браник бр. 14/ 1901.7 Председник министарског савета у том тренутку био је Алекса Јовановић (1846–1920).8 Застава, бр. 27/ 1901.9 Патријарху је од стране бана Куена Хедерварија јављено да на дан сахране звоне звона

на црквама у Карловцима и да се на патријаршији поставе црне заставе. Краљ Алексан-

дар је патријарху Георгију Бранковићу послао телеграм следеће садржине: „Најсрдачније

благодарим Вашој светости на саучешћу у мојој превеликој туги“ АСАНУК, МПА, А,

1901/40.10 Застава, бр. 27/ 1901. У Српском сиону, листу патријарха Георгија Бранковића у броју 5,

одмах је пренета вест да ће краљ бити сахрањен у Крушедолу, док је Застава константно

доносила противуречна обавештења о месту сахране, чак и у броју у коме се писало о

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


98

У Беч је патријарх стигао у пратњи протосинђела др Георгија Летића11 и архиђа-

кона Данила Пантелића. Према Браниковим вестима Миланово тело требало је, у

пратњи патријарха, да буде превезено из Беча у Петроварадин, где би био одржан

помен, а затим би са свим војним почастима било пренето у Крушедол. Патријарх

је касније, на аудијенцији код цара, лично замолио да тело железницом буде прене-то у Сремске Карловце из Петроварадина.12

Странице штампе су до детаља извештавале о Милановим последњим сатима и

минутима. Пренета је свака реч коју је Милан изговорио на самртничкој постељи, а

необично живо пренета је и атмосфера последњих тренутака његовог живота. Над

самртном постељом краља Милана били су његов ујак пуковник Константиновић,

српски посланик у Бечу Коста Христић, гувернер Народне банке Ђорђе Вајферт,

бивши председник српске владе др Владан Ђорђевић13 и гроф Еуген Зичи. Испред

собе били су још шеф кабинета цара Франца Јозефа, Шисл, заједнички министар

финансија Бењамин Калај, француски посланик маркиз де Реверсо, белгијски по-

сланик барон Борхграв, румунски посланик Гика, бивши српски посланик МиланБогичевић и барон Хлумецки. Уочи смрти стигао је и ађутант краља Александра

пуковник Лазар Петровић. О болести и смрти обавештена је и краљица Наталија.

Из сата у сат Браник је пратио Миланово стање. Лично је папа захтевао да га бечки

нунције обавештава о краљевим последњим тренуцима. После вести о смрти цар

Франц Јозеф наредио је да се тело краља Милана, које ће бити обучено у генерал-

ску униформу, опоје са краљевским почастима и по одредбама дворског церемо-

нијала. На двору је одређена дванаестодневна жалост. Изјаве саучешћа послали су

немачки цар Вилхелм, руски цар Николај, енглески краљ Едвард, румунски краљ

Карол, грчки краљ Ђорђе, бугарски кнез Фердинанд, црногорски кнез Никола, као

и председник француске републике Лубе.14

Поменути церемонијал одредио је сам аустроугарски двор. Цар и влада су се

потрудили да Милан заиста буде сахрањен са почастима. За опело у српској црк-

ви Светог Саве у Бечу био је одређен распоред стајања. На почасном месту, тзв.

Престолу, насупрот патријарашком, са леве стране предвиђено је да стоји лично

цар Франц Јозеф. Затим су долазиле надвојводе и чланови царске куће, потом ми-

нистри, капетан гарде, царев генерал ађутант, председници оба дома Рајхсрата,

представници Генералштаба и градоначелник Беча. Места су била предвиђена и

за српско посланство, страна посланства и евентуалну депутацију из Србије. Своја

самом погребу.11 Др Георгије Летић је тада био патријаршијски протосинђел и професор Богословије, а од

1903. епископ темишварски. На том положају остао је и после стварања Краљевине СХС

и успостављања Српске патријаршије 1920. године, с тим што је средиште епархије било

у Кикинди. Формирањем банатске епархије 1931, био је епископ банатски до своје смрти

1935. За живота је спадао у ред најученијих и најугледнијих српских архијереја.12 Браник, бр. 14 /1901.13 Др Владан Ђорђевић у свом делу Крај једне династије, прилози за историју Србије, књи-

га трећа, Београд 1906, 718–743, детаљно описује последње тренутке живота краља Ми-

лана, као и поменуто опело у цркви Светог Саве у Бечу.14 Браник, бр. 14 / 1901.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


99

места имало је и племство. Око сандука са краљем Миланом били су распоређени

припадници Гарде. Детаљно је одређен начин преноса Милановог тела, из стана у

цркву, у четвртак у десет и тридест увече. За петак, дан опела, као што је поменуто,

била су одређена места за стајање, али и распоред уласка у цркву, као и изласка из

цркве. Са ништа мањим бројем детаља испланиран је и начин преноса Милановогтела, после опела у цркви, до железничке станице као и уношење тела у вагон.15

Насупрот томе јавност у Србији је и даље извештавана да ће краљ Милан бити

сахрањен у Београду и да влада и чланови Народне скупштине долазе из Ниша

у Београд. Међутим, цар није допустио да Миланово тело буде пренето у Србију,

узимајући у обзир краљеву жељу да му последњи починак буде у неком од фруш-

когорских манастира.16

У следећем броју Браника дат је и опис собе у којој је боравио, изглед његовог

тела после смрти, чак и његово полагање у сандук, који је најпре био затворен са-

мо стаклом, и прве молитве које је очитао бечки свештеник Михаило Мишић. На

самртном одру, под балдахином украшеним српском круном, лежао је у генералскојуниформи краљ Милан, са лентом Милоша Великог. На телу се налазио покров од

беле свиле са српским грбовима, док је на скрштеним рукама имао беле рукавице и

бројанице донете са Христовог гроба 1889. године. На табуреу је било ордење, а на

јастучићу код ногу сабља и капа са перјаницом. Венце су послали кнез и кнегиња

Метерних, гроф Зичи и други. Према писању Браника, интересовање света било

је толико велико да је сво време пред кућом стража одржавала ред. Донет је био и

венац краља Александра. Истакнута је и чињеница да је пуковник Лаза Петровић

био у аудијенцији код цара, али да није успео да добије дозволу да се тело пренесе

у Београд17.

Уз свечану пратњу са пешацима и коњаницима, тело краља Милана је пренето

дворским колима у цркву Светог Саве. У исто време у Сремским Карловцима у

свим црквама, као и на патријаршијском двору и гимназији вијориле су се црне

заставе.18 О самој сахрани Застава је изештавала у два броја. Критички је кон-

статовано да Милан није желео да буде сахрањен у Србији. Према Заставином

извештају, призор опела у Бечу био је ужасан јер се у време док је његово тело

ношено у цркву на улицама одржавао маскенбал, па су се гомиле радозналих људи

помешале са пратњом спровода. Свој извештај о преношењу Милановог тела из

стана у цркву Светог Саве Застава је завршила иронично, уз констатацију не би

било маскенбала да је краљ хтео да буде сахрањен у Београду, у којем су све радње

ионако биле затворене. Потпуно различито од Заставе, Браник19 је навео да је, иако

15 АСАНУК, МПА, А,1901/40.16 Браник, бр. 14/ 1901.17 Браник, бр. 15/ 1901.18 Застава, бр. 28/ 1901.19 У истом броју Браника пренета је и занимљивост да је после полагања Милановог тела

сандук затворен, а два златна кључа од сандука су предата на чување главном заступнику

дворског маршала, тајнику дворског церемонијала, Непалеку.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


100

је било касно, у улицама где је пролазио спровод био начињен шпалир, а сви муш-

карци су скинули шешире при наиласку поворке.20

Сутрадан, у петак 2. фебруара, тело краља Милана опојано је од стране пат-

ријарха Георгија Бранковића, уз саслужење свештенства. Народа је било пуно тако

да је у време опела ред морала да одржава полиција. Свештеници су били у свеча-ном орнату – поменути парох Михаило Мишић, архимандрит Калинеску и архи-

ђакони Уршуљац и Пантелић. На опело је стигао и епископ Румунске православне

цркве Владимир Репта. Патријарх је стигао у пола четири после подне. Присутан је

био лично цар Франц Јозеф. Њега је пред црквом дочекао патријарх и поздравио га

са пуним поштовањем и затим му дао крст који је цар целивао. За царем су у цркву

ушле надвојводе Франц Фердинанд, Фердинанд Карл, Леполдо Салваторо, Рајнер

војвода од Камберленда, Ернст Август, као и заступници румунског краља Каро-

ла, затим министри Голуховски, Калај, Кригхамер, гроф Јулије Сечењи, аустријски

министар председник др Кербер, председник парламента кнез Виндишгрец, адми-

рал Шпаун, градоначелник Беча Карл Лигер и многи дворски великодостојници ичланови генералштаба. Били су присутни представници свих посланстава у Бечу,

сем руског, затим румунски посланик у Риму Катарџи, пуковник Константиновић,

др Владан Ђорђевић, док су краља Александра заступали пуковник Лаза Петровић

и генерал Драгутин Франасовић.21 Поменуто опело у црви Светог Саве у Бечу За-

става није поменула у свом извештају, осим напомене да је сахрањен уз краљевски

церемонијал.

У наредном броју Браник је дао детаљан извештај о томе како је тело краља

Милана пренето из цркве на железничку станице у Бечу. Сандук је пренет на кола

са запрегом од шест вранаца испред којих је јахао одред коњаника. Поворка је била

дуга и свечана а чинили су је неколико дворских кола са пратњом. Иза кочија у

којима је било тело бившег краља, ишли су српски посланик Христић и припадни-

ци српског посланства. Поред дела извештаја из прошлог броја, напоменуто је да

је цар је са пратњом ишао за колима, испред Христића. Патријарх Георгије Бранко-

вић је прекрстио тело пре него што је унето у воз. Насупрот Застави, тврдња Бра-

ника била је да су Милана сахранили са свим почастима као да је био члан царске

породице.22

У Сремским Карловцима било је још страшније, наставља Застава – није било

никога од званичника, његових пријатеља, само особе које су по церемонијалу мо-

рале бити присутне, односно церемонијал мајстори, бан, жупан и др. Краљ Милан

је живео и умро у заблуди, сматрајући да у бечкој и пештанској аристократији има

пријатеља, истакнуто је у поменутом чланку. Свега тридест венаца – побројани су

они које су дали хотели Захер, Хунгарија, Пешта и још неке погребне рекламе. Из

Србије је било свега десет до петнаест особа. Изасланик краља Александра, пу-

ковник Лаза Петровић, није био у Карловцима. Цео градић је био завијен у црно,

као и унутрашњост Саборне цркве. Тело је донето возом. Застава је нарочито ис-

20 Браник бр. 15/ 1901.21 Браник бр. 15/ 1901.22 Браник бр. 16/ 1901.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


101

такла да је интересовање било слабо. У Новом Саду на перону је било педесетак

људи и то су махом били странци и радознао свет. У Петровардину је било дваде-

сет људи, а на мајурској станици није било никога. Укупно са стране дошло је у два

воза још три стотине људи. Углавном, највише је људи било из Карловаца и око-

лине, уз констатцију да их је било једва пет хиљада и да до сада још не сахранишениједног краља, као данас краља Милана. [истакао Г. В.]23

Браников извештај поново је био потпуно другачији. Још пре сахране у Срем-

ске Карловце су стигли велики жупан сремске жупаније Петар пл. Јурковић, Иван

Клајн, начелник одељења правосуђа, заповедник жандармерије пуковник Драгутин

Бедековић од Побјеника, као и капетан Иван Шварц из Сремске Митровице. Дуж

пута од железничке станице до Саборне цркве владала је велика гужва, а прозори

на кућама и балкони били су препуни посматрача. Краљ Милан је испраћен уз

велико присуство народа. Браник је изнео мишљење да се ради о великом историј-

ском догађају за Бачку, Срем и Банат. На самом погребу било је близу седам хиљада

људи. На железничкој станици у Новом Саду била је гужва. Сремски Карловци субили завијени у црно, а на уласку у место стајала је велика капија са ликом краља

Милана. На патријаршијском двору такође се вила црна застава, а пут којим је тре-

бало да прође спровод био је препун људи.24

У Застави је наглашено да је повећан број жандармерије и да су тек дан пред

сахрану вршене припреме. У цркву се могло ући само уз улазнице. Са великим не-

стрпљењем се чекао воз из Србије који није довезао никога сем две-три особе које

су дошле личним и трговачким пословима. После тога у публици је потпуно неста-

ло интересовања за сахрану, наглашено је у Застави. Епископ бачки Митрофан25 је

предводио свештенство, а појали су ђаци Карловачке богословије. На челу је ишла

војна музика, бан Куен Хедервари, гроф Зичи, велики жупан Јурковић, и остали

малобројни званичници, уз напомену да на сандуку није било обележја, а да је на

малом крсту писало «Краљ Милан». У саборној цркви Светог Николаја очитана

је молитва Да помјанет Господ Бог во царство своје Милана краља Сербскога.

После тога поворка је отишла у Крушедол на челу са патријархом Бранковићем

и грофом Зичијем и шест-седам каруца. „Заиста тужан спровод српског краља“,

констатовала је Застава. Треба имати у виду да је снег падао неколико дана па

је пут до Крушедола био слабо проходан, писала је Застава само неколико пасуса

касније, демантујући свој коментар о малом броју људи на сахрани у Крушедолу.

Краља Милана опојао је патријарх Георгије Бранковић уз саслужење епископа бач-

ког Митрофана, свих старешина фрушкогорских манастира и три проте26.

Браник је знатно опширније, са великим бројем детаља, донео извештај из Кар-

ловаца и Крушедола. На станици је тело сачекао поменути епископ бачки Мит-

рофан Шевић са свештеницима Јефтимијем Вукадиновићем протом земунским,

23 Застава бр. 29/ 1901.24 Браник, бр. 16/ 1901.25 Митрофан Шевић, био је професор Богословије у Сремским Карловцима и епископ бач-

ки 1898–1918.26 Застава, бр. 29/ 1901.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


102

протојерејем Јованом Вучковићем ректором богословије, протом новосадским

Миланом Ћирићем, протом митровачким Авакумом Стајићем, протом Димитријем

Руварцем, протом карловачким Јованом Јеремићем, протосинђелом и професором

богословије др Георгијем Летићем, протом Васом Константиновићем, протосинђе-

лом и игуманом манастира Ковиља Георгијем Видицким, протојерејем ЈованомЖивковићем професором богословије, протојерејем Милутином Јакшићем про-

фесором богословије, синђелом Гаврилом Ананијевим, катихетом Иваном Ма-

ширевићем, јеромонахом Михајлом Миловановићем, јеромонахом Валеријаном

Прибићевићем, јеромонахом Корнелијем Зубовићем управитељем манстира Фене-

ка и уз присуство још неколицине свештеника и ђакона.27 На станици су били и

барон Федор Николић,28 барон Геза Дука, као и блиска рођака династије Обреновић

госпођа Анастасија пл. Мајна из Новога Сада.29 Посебно је описан долазак и ка-

шњење бана Куена Хедерварија. Њега је у име Сремских Карловаца поздравио за-

меник градоначелника Лаза Обреновић. Када је стигао воз из Беча са телом краља

Милана, свиране су најпре царска, па српска химна, док су звона звонила на свимкарловачким црквама.30

Тело краља Милана пренето је дворским возом у специјалном вагону. Сам сан-

дук, како је описао извештач, био је дуг два метра и двадесет центиметара, а широк

деведест и пет. Споља је био израђен од бронзе. На првом месту је истакнут и ве-

нац краља Александра. Уследили су и описи поворке која је ишла према Саборној

цркви. Кола за завничницима, свештенство, ђаци гимазије, чак и један витез у не-

мачком средњовековном витешком оклопу. Са Костом Христићем био је и Радоје

Радојловић, начелник поште и телеграфа у Србији. Народ је стајао гологлав и на

тај начин одавао почаст краљу. Сама црква била је сва у црном, биле су запаљене

свеће, а постављени су и многобројни венци од цвећа. Бан Куен Хедервари, гроф

Зичи и Христић стајали су на почасном месту, а око њих су били црквени велико-

достојници. На катафалку су били натписи Milan rex primus Serbiae, као и девиза

династије Обреновић tempus et jus meum. Опело су служили патријарх Георгије

и бачки епископ Митрофан уз саслужење поменутог свештенства и монаштва.

Последњу молитву очитао је патријарх. Наглашено је да су многи уз сузе целивали

самртни одар краља Милана. Бан Хедераври се одмах одвезао у Крушедол, не

посетивши патријарха, због тога што је овај по доласку из Беча прошао поред њега

на станици без поздрава – костатовао је Браник. Краља Милана је по изношењу из

цркве пратило појање тропара Свјати Боже, као и српска химна. „Беше то чудан

контраст: првог српског краља после Косова испраћа на његову последњем путу

немачка компанија и туђа војска“, био је утисак новинара са сахране. Извештач је

живописно испричао споро путовање поворке ка Крушедолу. На Банстолу је дувао

27 Браник, бр. 16/ 1901.28 Федор Николић (1836–1903), син је Савке (Јелисавете), ћерке кнеза Милоша Обреновића,

и Јована Николића од Рудне (1810–1890).29 Анастазија пл. Мајна (1839–1933), ћерка је Јована Обреновића, рођеног Милошевог бра-

та. Била је удата за Теодора Михајловића од Мајне.30 Браник, бр. 16/ 1901.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


103

јак ветар, било је изузетно хладно, тако да су људи из оближњих места од осам сати

ујутро чекали да прође спровод. Снег је стално чишћен лопатама. Највише је било

становника Нерадина, Марадика, Гргетега, Ирига и Руме. Побројани су игумани

свих фрушкогорских манастира који су учествовали у опелу, као и припадници

мирског свештенства. У манастиру су служена хладна јела и вина. Од краља Ми-лана се опростио бан Хедервари следећим речима: „Одговарам стародревном оби-

чају и дужности пијетета, ако управим пар ријечи на овај тужни збор. Допратисмо

у ову свету обитељ – у којој почивају толики по српски народ заслужни мужеви

– смртне остатке Његовог Величанства, краља Милана, првог краља краљевине

Србије, који је својим узвишеним владарским духом и радом стекао себи неумрли

заслуга по укупни развитак српског народа у краљевини Србији и био искрено

одани пријатељ нашег премилостивог Краља и Господара. Свети оци ове древне

обитељи чуваће његово тело с дужним пијететом, а ми тужни зборе, узвикујемо

духу његовом Вечнаја памјат.“31

Архимандрит крушедолски Анатолије Јанковић морао је да пита где се налазигроб Љубице Обреновић, јер од тадашње братије то нико није тачно знао. Показао

му га је један старац који је 1843. године, када је књегиња сахрањена, био кувар у

манастиру. Тако је, када је Миланово тело донето, гробница 32 већ била отворена, а

над њом последњи помен очитао је патријарх Георгије. „Последња жеља првог срп-

ског краља после Косова испуњена је и он ће да борави вечити санак ту поред кне-

гиње Љубице. Нико од његове најближе родбине није био ту да му каже последњи

опрпоштај! Но овострани српски народ гледаће на гроб првог српског краља после

Косова с пијететом, с каквим гледа и на остале светле гробове у лепој задужбини

деспота Ђорђа, манастиру Крушедолу“, констатовано је у Бранику.33

Већ у наредном броју Застава демантује себе, тврдећи да је на сахрани у Кру-

шедолу било неколико стотина људи. Патријарх Георгије и гроф Зичи одјурили су

у Крушедол. Нарочито је са подсмехом истакнуто да је поред кола са краљем Ми-

ланом све време по снегу корачао један гологлав човек – др Лаза Костић: „Ал пар-

дон био је још један пратилац што га треба забележити. Он је гологлав ишао поред

кола у највећем снегу, тамо где пут не беше очишћен, чак до Банстола. На Банстолу

се окренуо и вратио гологлав натраг. Страни новинари распитивали су се много о

тој занимиљивој особи и добили су извешће, да је тај човек који је цело време ишао

поред њиних кола, а до колен у снегу српски песник др Лаза Костић“.34

Спровод је стигао у четири после подне у манастир Крушедол који је био за-

вијен у црно, са црним заставама и сликом краља Милана. На улазу су чекали на-

стојатељи свих фрушкогорских манастира и безброј жандарма који су бранили

народу да приђе ближе. Сандук је четрдест монаха унело у цркву уз појање Свјати

Боже. Бан Куен Хедервари је одржао надгробну беседу у којој је истакао да су у

31 Исто.32 Пре Миланове сахране отваран је и сандук кнегиње Љубице, а њено тело било је потпуно

очувано.33 Браник бр. 16/ 1901.34 Застава, бр. 30/ 1901.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


104

Крушедолу сахрањени многи истакнути Срби и да ће међу њима почивати први

краљ Србије Милан Обреновић, који је много допринео развитку своје земље и

који је цару увек био веран и одан пријатељ. После тога је сандук са телом краља

Милана положен у гробницу, са десне стране кнегиње Љубице Обреновић. Све вре-

ме био је присутан српски посланик у Бечу Коста Христић, који са свећом сишаоу гробницу одакле су се затим чуле речи: „Еј Милане, Милане”. Застава је свој

извештај завршила са констатацијом да је даћа била необична јер је поред сваког

тањира била карта са означеним јелима на француском језику35.

У пола седам увече у патријаршијском двору у Сремским Карловцима био је

свечани ручак на коме су били епископ Шевић, српски посланик у Бечу Коста Хри-

стић, гроф Еуген Зичи, барон Федор Николић, барон Геза Дука, лекар краља Ми-

лана др Тепфер, прота Милан Ћирић, протосинђел Георгије Видицки, сенатор Лаза

Обреновић, посланици Стеван В. Поповић, Стеван Поповић–Вацки, др Лаза Секу-

лић, дворско свештенство и др. Гроф Зичи је захвалио патријарху на учешћу при

погребу. Браник је најоштрије осудио превелики број жандарма у Крушедолу, којису поступали и превише грубо па су гурали народ даље од манастира.36

После сахране, од бана Куена Хедерварија потекла је иницијатива да се у Кру-

шедолу постави камена плоча и на тај начин обележи гробиница краља Милана и

књегиње Љубице. Тај посао, као и уређење манастирске ризнице, поверено је Хер-

ману Болеу, који је послат у манастир, о чему је извештен и патријарх Георгије.37 За

догађаје после Миланове сахране везана је и молба Паје Марковића погребника из

Новог Сада, који је тражио да му се исплате трошкови око сахране у Карловцима

и Крушедолу, а које надлежне институције не желе да му исплате.38 Неколико дана

после сахране дворско свештенство је по наредби патријарха Георгија служило

парастос краљу Милану, а били су присутни патријарх, епископ бачки Митрофан,

35 Исто.36 Браник, бр. 16/ 1901. На дан сахране у Крушедолу, српски конзулат у Будимпешти је

организовао парастос краљу Милану у српској цркви Светог Георгија. Цела црква била

је прекривена црнином. Српски конзул Барјактаровић дочекивао је госте, а присутни

су биле министар председник Сел, министри Чех и Цлос, гроф Апоњи, кнез Лобковиц,

председник сабора Талијан, великодостојници и аристократе. Од конзула су били немач-

ки, италијански, турски, енглески, холандски и еквадорски. Служио је епиксоп Лукијан

Богдановић, а саслуживали су прота пештански Велимир Недељковић, пештански парох

Влада Димитријевић и ђакон Доситеј Поповић. Присутан је био и конзисторијални бе-

лежник Стеван Чампраг. Појао је хор под руководством Исидора Бајића.(Србобран, бр.

27/1901, Србобран није детаљно извештавао о сахрани краља Милана, али смо сматрали

да је извештај из Будимпеште значајан да би се сагледали све детаљи о сахрани, па је то

био разлог због чега је уврштен).37 АСАНУК, МПА, А, 1901/80. Занимљиво је да у каснијем писму из маја 1901. бан Хедер-

вари истиче да половина новца за зидање крипте може бити обезбеђена од стране двора,

а да се нађе начин да се други део обезбеди. У повратном писму патријарх је истакао да

манастирско братство нема ништа против зидања крипте, али да због великих издатака

које има манастир око оправке цркве не може да извести где да се пронађе новац за крип-

ту (АСАНУК, МПА, А, 1901/203).38 АСАНУК, МПА, А, 1901/45.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


105

игуман манастира Ковиља Георгије Видицки, прота Димитрије Руварац, председ-

ник Матице Српске Антоније Хаџић, Стеван Поповић и други.39 Шестонедељни

парастос био је у манастиру Крушедолу.

Српска штампа на територији Аустроугарске имала је различито виђење до-

гађаја везаних за смрт, као и саму сахрану краља Милана. Новосадска Застава јео самој сахрани писала у два наставка на оштар и, може се слободно рећи, цини-

чан начин, с обзиром да је у питању био некадашњи српски краљ и личност која

је, и поред контроверзног живота, била вишеструко заслужна за напредак српске

државе. Треба имати у виду да је Застава такав тон имала према Милану и Обре-

новићима и за његовог живота, када га је често из броја у број жестоко критико-

вала. Уредништво листа на челу са Јашом Томићем, које је настављало традицију

Милетићеве идеологије, никада није опростило краљу Милану Берлински конгрес

и губитак Босне. Потписивање Тајне конвенције 1881. и пораз у рату са Бугарском

1885. сматрани су за велику националну срамоту што је нарочито истицано у први

план. За Милановог живота Застава није пропуштала прилику да га нападне нанепримерен начин и то је много пута чинила. Уопштено посматрано, од абдикације

1889. па све до смрти српског краља, Застава је помно пратила догађаје у Србији

и готово по правилу он је био кривац за све негативне појаве. Када би се десило

нешто добро, то није убрајано у краљеве заслуге или је маргинализовано. Не може

се Застави оспорити да је понекад с правом критиковала Обреновиће, али је често

њена критика била нереална и беспредметна. С обзиром на то да је овај лист иначе

беспоштедно нападао краља Милана, не чуди ни то како је извештавао о његовој

сахрани. Сличан је био однос и према српском патријарху Георгију Бранковићу,

једном од главних актера Миланове сахране у Крушедолу. Да ли је, и када, Заста-

ва била доследна у критици неких других личности, тема је за посебну расправу,

али намеће се утисак да је у случају сахране Милана Обреновића на појединим

местима прекорачена граница поштовања једног владара. Узимајући у обзир да је

у питању био први српски краљ после стицања независности, неизбежан је утисак

да уредништво ни у таквом моменту није успело да се уздигне изнад тренутног

интереса своје странке.

С друге стране, Браник, који је такође био склон томе да критикује поступке и

начин живота краља Милана, и Обреновића уопште, извештавао је о опелу у Бечу и

сахрани у Крушедолу исцрпно и блажим тоном. За период 1889–1901 може се кон-

статовати да су на страницама Браника критике на рачун Милана Обреновића биле

честе, али не и тако оштре као у Застави. На самом почетку, у првим коментарима

на вест о смрти краља Милана, закључци и погледи Браника и Заставе о његовој

личности готово у потпуности су се подударали. Заиста је на вест о Милановој

смрти Браник био више него критичан, али у наредним бројевима, извештаји су

били без великих емоција и врло детаљни и исцрпни. На тај начин читаоацима је

дочарана атмосфера која је владала у српској цркви у Бечу и на погребу у Сремс-

ким Карловцима и Крушедолу. Читајући странице Браника дâ се приметити да је

првом српском краљу после Косова одата последња пошта на достојанствен начин,

39 Браник, бр. 17/1901.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


106

а критика његове владавине ако није заборављена, бар је у том тренутку ублажена.

Смрт краља Милана несумњиво је потиснула све остале догађаје у том моменту у

други план, а његова личност изазивала је и позитивне и негативне емоције, буру

похвала и критика, како за живота тако и на вест о смрти.

GORAN VASIN

THE “ZASTAVA” AND THE “BRANIK”

UPON THE KING MILAN’S FUNERAL

Summary

At the beginning of 1901 the main newscast that preocupied the Serbian public atten-

tion in Austria-Hungary completely, was the death of King Milan Obrenović. Although

he died only a couple of days after the well-known Svetozar Miletić, all the attention of

the press was aimed at the news upon Milan’s death. Novi Sad newspapers the Zastava

(“Banner”) and the Branik (“Defender”) reported the news upon the event in several of

their newspaper editions. However, after their mutual criticism upon Milan’s reign, their

reports upon his death differed completely. While the “Zastava” claimed that the haul

of the King Milan’s body from his apartment in Vienna into the Serbian church was a

depressing spectacle, the “Branik”, on the other hand, considered it magnicant. Similar

contradictions arose upon the number of people present at the very funeral, then upon

some details from the spot like was the requiem in the Saint Sava church in Vienna dur-

ing which the emperor Franz Joseph was present as well, and which the “Zastava” did

not mention in their newspaper report at all. Generally speaking, the “Zastava” used to

give rather ironical accounts lled with lots of negative emotions upon the king Milan’s

funeral. One could not, for even a moment, sense that a former Serbian king died. The

“Branik” gave completely different accounts of the event. King Milan’s bad features

were ignored, for at least a short while, and upon his funeral it was reported as upon the

funeral of the rst Serbian king after the Kosovo period. Numeral contradictions, grati-

tudes and criticisms, ups and downs, were all the characteristics of Milan’s life, so thesame thing happened when the news upon his death made a sensation in the public.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


107

МР СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА UDC 333.12(497.113 Novi Sad)

МЕСТО НОВОГ САДА У ПОЛИТИЦИ

„НАЦИОНАЛИЗОВАЊА“ ВОЈВОДИНЕ 1918–1941

Сажетак: Када је по завршетку Првог светског рата територија данашње

Војводине припала Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, власти нове државе

су сматрале за свој приоритетни задатак да се утврде у тим крајевима чија етни-

чка структура није обећавала да ће у њима наћи упориште. Стога су отпочеле

да спроводе једну дугорочну и свеобухватну политику, у оно време називану

„национализовање“, чији је био циљ да словенски живаљ преузме примат од

националних мањина у крајевима северно од Саве и Дунава како у политичком,

тако и у економском и културном погледу. Овај процес је трајао током целокупног

међуратног раздобља, са тим што је до 1929. имао више српски, а после те године

југословенски карактер. Као центар покрета за „национализовање“ Војводине

изабран је Нови Сад, премда он није био њен ни највећи, ни најразвијенији град.

Разлози такве одлуке лежали су у значају Новог Сада као традиционалног кул-

турног средишта војвођанског Српства, али и у његовом географском положају.

Убрзо после уједињења почиње неоспорни привредни и демографски напредак

Новог Сада, који ће се поготово осетити од 1929. када он постаје и веома важан

политичко-административни центар. Новосадски интензивни развој наилазио је на

отпор других војвођанских градова, који су се у југословенској држави суочили

са стагнацијом и опадањем, између осталог и због тенденције пресељења свихважних установа у Нови Сад.

Кључне речи: Нови Сад, Војводина, Југославија, национализовање.

Захваљујући свом изузетном географском положају, Нови Сад је од свог на-

станка имао веома велики како привредни тако и политички значај. Од самог

почетка град је имао претежно српски карактер, посебно у поређењу са другим

панонским варошима. Иако је после револуције 1848. место центра Војводства

Србије и Тамишког Баната заузео Темишвар, Нови Сад је постао културно среди-

ште Срба у целој Угарској, нарочито захваљујући Светозару Милетићу, у доба

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


108

чијег градоначелниковања су у њега смештене Матица српска, Српско народно

позориште и друге битне установе. И касније генерације изражавале су захвалност

Милетићу за његова прегнућа, па је тако о стогодишњици његовог рођења, на

свечаној седници новосадског Градског савета, истакнуто да је Милетић „увидео

да је за војвођанске Србе најбоље да имају један свој национални центрум, и који јесвојим ауторитетом одлучио да тај центрум буде нико други, него наш Нови Сад“.1

Чак се ишло дотле да се тврдило да је „наш град од свога постанка најважнију

улогу играо у животу и борби читавог народа Српског, те да је услед тога постао

у очима читавог Српства огњиште и символ српске мисли и културе“.2 Нешто

доцније, историчар Станоје Станојевић је, пишући о Новом Саду у доба Милетића

и његове Уједињене омладине српске, оценио: „Из Новог Сада еманирају се у то

доба идеје о демократизму и слободи, а пре свега и више свега идеје о ослобођењу

и уједињењу Српског народа. Та велика идеја, коју је Србија у наше дане извршила

и остварила, рођена је и развијена у Војводини, у првом реду у Новом Саду“.3

И мађарске вође су признавале водећу улогу Новог Сада у пречанском Српству,па је чак гроф Хуњади поднео децембра 1861. предлог српској влади о формирању

„Нове Војводине“, као српске аутономне области, чија би средишња управа била у

Новом Саду.4 Но споразумевши се са Бечом, после нагодбе од 1867. угарска влада

је, у склопу опште политике мађаризације коју је водила, посебан притисак вршила

на Нови Сад. Ипак, убрзо је тај град постао седиште српских политичких станака

у јужној Угарској, а тиме и политичког живота пречанских Срба. Стога не чуди

што се и руководство покрета за осамостаљење тих крајева, тј. централни Српски

народни одбор, бурне јесени 1918. налазио у Новом Саду. Ту је 25. новембра те

године одржана Велика народна скупштина која је прогласила отцепљење Бачке,

Баната и Барање од Угарске и њихово припајање Србији. Формирана је и Народна

управа, као покрајинска влада за ту територију, опет са седиштем у Новом Саду.

Све ово као да је предодредило будућу улогу Новог Сада у југословенској држави.

Иако је имао тек релативну српску већину, Нови Сад је свакако био по етничкој

структури „најсрпскији“ град на тим просторима.5 Стога је и био предвиђен за

улогу центра из којег ће се водити политика „национализовања“ Војводине, што је

значило да треба да се развије и добије на значају, пре свега у административном

и у привредном погледу.

1 Историјски архив Новог Сада (даље: ИАНС), фонд 150, записник са седнице Прошире-

ног градског савета 23. 2. 1926.2 ИАНС, фонд 150, записник са ванредне седнице Проширеног градског савета 9. 7. 1927.3 Станоје Станојевић, Нови Сад, Гласник историјског друштва у Новом Саду, бр. 6 / 1933,

3.4 Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690–1920, Нови Сад 2005,

77.5 По попису који је извршен почетком 1919, Нови Сад је имао 35577 становника, од којих

је Срба било 13106, Мађара 11630, Немаца 4676... – Архив Војводине, Нови Сад, фонд 76,

кутија 3, бр. 1663/ 1919.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


109

Носиоце идеје о потпуној централизацији Војводине, ради њеног „национа-

лизовања“, првенствено проналазимо међу политичком и интелектуалном елитом

Новога Сада. Она се упустила у утакмицу са представницима других војвођанских

градова, пре свега Суботице и Сомбора, за превласт и улогу будућег пречанског

центра. Ово такмичење се огледало у својеврсној борби за институције, која јепочела недуго после уједињења. Маја 1919. из Београда је наређено пресељење

Делегације министарства финансија за Бачку, Банат и Барању из Сомбора у Нови

Сад. Августа те године група угледних Новосађана упутила је једну представку

влади Краљевине СХС, у којој је моли да одустане од намере да Железничку и

поштанску дирекцију успостави у Суботици, те предлаже уместо ње Нови Сад.

Градоначелник Новог Сада Јован Живојновић, „не само као заступник Новог Сада

пред вишим властима него као мисаони грађанин наше домовине“, подржао је ту

намеру: „Сви разлози и национални и економски говоре за тако размештање органа

наше покрајине, јер је Нови Сад и географско и саобраћајно и правосудно и управно

и политичко и економско-трговачко природно средиште целе Војводине...“6 Овајупорни заступник концентрисања државних установа у Новом Саду протествовао

је кад је дознао да је Сомбору влада доделила државну помоћ, а да је његов град

заобиђен: „Више пута сам у разним представкама већ наглашавао да је Нови Сад

као средиште Војводине и стециште привредног и просветног живота у Бачкој,

Банату и Барањи мора другом мером мерити од осталих градова...“7 Наглашавао

је и да се Нови Сад „налази у сретном али тешком положају, да је позван као срце

Војводине да удари темеље наше нове државности у овој области“.8 До краја 1919.

у Новом Саду су требале да почну са радом: делегације министарства финансија,

Државних монопола, Ратног плана, Земаљске катастарске измере, дирекције мини-

старстава грађевине, железнице, пошта и телеграфа, начелства министарства про-

свете и исхране итд.

И поред свега тога, Новосађани су посебно били заинтересовани за Железничку

дирекцију. Живојновићеву политику наставио је његов наследник, Стеван Адамовић,

који је у инаугурационом говору као кључну тачку свог програма истакао следеће:

„Хоћу и желим, да варошке послове средим и да заједно са Вама и уз потпору целог

грађанства у утакмици градова нашег краљевства осигурам Српској Атини, нашем

дивном белом граду Новом Саду, оно одлично место, које му је божја промисао,

по положају му као центру Војводине, определила“.9 Новосадски градоначелник

је августа 1920. упозоравао Министарство пошта „да и из стратегијских разлога

дирекција која са силним скупим материјалом располаже не може бити смештена

близу границе, а најмање близу тако слабе сувоземне границе као што је ми према

Мађарској имамо“.10 Но, дирекција је ипак почела са радом у Суботици, и водила

је рачуна о пругама у Војводини и Славонији. То је и било логично јер је Суботица

6 ИАНС, фонд 149, бр. 443 / 1919.7 ИАНС, фонд 149, бр. 91/1919.8 ИАНС, фонд 149, бр. 470/1919.9 ИАНС, фонд 150, записник са свечане седнице Проширеног градског савета 1. 4. 1920.10 ИАНС, фонд 149, бр. 997/1920.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


110

било велико железничко чвориште, град са преко 100.000 житеља (трећи по вели-

чини у држави, три пута многољуднија него Нови Сад). Међутим, Суботица је

због свог географског положаја убрзано губила на значају. Угледни суботички

привредници су се жалили да њихов град све више опада не само у односу на

Нови Сад, него и на Сомбор.11

Заиста, Државна учитељска школа је из Суботицепресељена у Сомбор, а у Нови Сад Адвокатска комора и Коњичка подофицирска

школа. Из новосадске градске управе је потекла замисао да се чак и католичка

бискупија, чије се стварање 1921. очекивало, успостави у њиховом граду: „Седиште

нове бискупије никако не би могло бити у Суботици или Сомбору, јер би тамо у

гнезду бунтовштине и шокавштине опет превладао неки сепаратистички правац,

него би то морало и требало да буде у седишту српске вароши, где јака српска инте-

лигенција моћно може да утиче на дворски клир и на семинарце – будуће попове у

српском духу, и као такав град се по себи препоручује Нови Сад, који је већ данас

најјачи српски културни центар Војводине“.12

У намери да привуку што више не само административних, него и културних ипросветних установа, Новосађани су се намерачили и на Суботички правни факул-

тет, једину установу коју је Суботица у новој држави добила. Тај факултет је от-

ворен пре свега да школује правнике по аустроугарским прописима који су још

важили у Војводини (из истог разлога су формирани и Апелациони и одељење

Касационог суда у Новом Саду). Покрећући 1927. иницијативу да се суботички

Правни факултет пресели у Нови Сад, чланови новосадске Адвокатске коморе су

напомињали: „Из политичких разлога је такођер важно овде сместити ту школу

јер би довршио потпуно србизирање Новог Сада, коме је недостајало српске омла-

дине од 18–24 године, и да је то учињено могло би се рећи да је бар једно место у

Војводини дефинитивно посрбљено...“ Подржавајући ову иницијативу, новосадска

градска управа је влади објашњавала потребу „координације и централизације наци-

онално-политичке акције у Војводини у једном центру, тај центар може бити само

Нови Сад. Само интензивним радом културних установа и њиховом систематском

сарадњом са великим привредним установама може српски живаљ у Војводини да

изврши ону мисију која му је од историје намењена...“13 Но, до пресељења никад

није дошло и све до 1941, и поред многобројних примедби Новосађана, Правни

факултет је остао у Суботици.14

Током двадесетих година, у новосадској јавности је постојало снажно уверење

да ако Нови Сад треба да буде покретач „национализовања“ Војводине, онда и

11 Стеван Мачковић, Индустрија и индустријалци Суботице, Суботица 2004, 44.12 ИАНС, фонд 149, бр. 325/1921. Крупне државно-правне промене по завршетку Првог

светског рата изазвале су и измене у територијалној организацији Римокатоличке цркве.

Процес издвајања католика из Бачке испод јурисдикције Калочког надбискупа завршен

је 1923, када је за њих формирана Бачка бискупија са седиштем у Суботици. – Никола

Жутић, Краљевина Југославија и Ватикан, Београд 1994, 69–76.13 ИАНС, фонд 150, бр. 2002 / 1927.14 Види опширније: Слободан Бјелица, Покушаји пресељења Правног факултета из Субо-

тице у Нови Сад 20-тих година ХХ века, Луча, Суботица, јануар 2005.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


111

он сам мора бити „национализован“. Лист Демократске странке Јединство је

примећивао да се манири јудеомађарског Ујвидека још нису изгубили у корист

Српске Атине.15 Радикалска Застава је констатовала: „Нови Сад се припојио

Србији, постао је српски и само српски има да остане“. Залагала се да се забрани

коришћење назива Ујвидек и Нојсац.16

Националистички Видовдан, близак Свето-зару Прибићевићу, апеловао је „за национализацију Новог Сада“, која би у првом

реду подразумевала свођење културних делатности националних мањина на мини-

мум.17 Јавно се истицало: „Сврха централизације Војводине, изграђивање појма

Војводине у политичком, економском, културном и националном, апсолутна је

потреба... Морамо створити Нови Сад опет центром Војводине, све у њега сконцен-

трисати“.18 Међутим, доцније се упозоравало да би Нови Сад могао постати „наш

Њујорк“, али се његов развој константно кочи, пре рата од стране угарске владе

зато што је превише „србовао“, а после рата зато што то премало чини.19

У то време се одвијало спорење Новог Сада и Сомбора око врло важног седишта

Бачке области, које је традиционално ( Бач – Бодрошка жупанија ) било у Сомбору.У ту полемику је била укључена и шира јавност, преко штампе. Већ јула 1920.

Јединство је приметило „натецање“ војвођанских градова, жалећи што они не

сарађују. Сомборцима је ипак поручено да се они налазе на периферији, изложени

утицају мађарске иреденте, док је Нови Сад важнији и по својим заслугама из про-

шлости.20 У градској скупштини Стеван Адамовић је поводом предстојеће поделе

на области, баш уочи доношења Видовданског устава, закључио „да је несумњиво,

да ће од Бачке, Баната и Барање, који су до сада засебним правним животом живели,

те некако по свом историјском развоју спадају у један правни систем управног и

приватног права, који се без великих штетних последица за све грађане не може

од данас до сутра променити, постати једна област, која има свој центар и тај опет

по географском положају не би могао бити други град него само Нови Сад“.21 А

одредбе устава озаконила је посебна „Уредба о подели земље на области“ од 26.

4. 1922, по којој је једна од 33 области била Бачка, са седиштем у Новом Саду.

Међутим, стицајем околности, а највише због недостатка одговарајућег простора,

обласна управа је остала у Сомбору.

Половином двадесетих отпочела је кампања Новосађана да се закон испоштује

и седиште области успостави у Новом Саду.22 Локална штампа је оптуживала град-

ске оце за немар те је градски парламент августа 1925. усвојио предлог представке

15 Јединство, бр. 126/ 16. 10. 1919.16 Застава, бр. 85/15. 4. 1920.17 Видовдан, бр. 104/ 24. 11. 1923.18 Савремена Војводина, бр. 2/ 10. 12.1927.19 Привредне новине, бр. 14 / 31. 3. 1928.20 Јединство, бр. 348/24. 7. 1920.21 ИАНС, фонд 150, записник са редовне седнице Проширеног градског савета 24. 6. 1921.22 Истовремено се покушало да се постојеће супротности између Новог Сада, Сомбора и

других центара ублаже стварањем организације под именом „Савез војвођанских гра-

дова“, до чега је дошло на конгресу у Панчеву 29. јуна 1924. – Јединство, бр. 1458/ 2. 7.

1924.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


112

Министарству унутрашњих дела да се изврши то пресељење, који је требала да

преда у ту сврху формирана делегација: „Нови Сад је од вајкада био културни и

политички центар Војводине, Нови Сад је увек предводио, па не може се сада сни-

зити на малу паланку. Нови Сад је за време преврата био центар целе Војводине, ту

су сва већа надлештва за Војводину, па ту треба да буде и жупан Бачке области“.23

Децембра 1926. новосадска скупштина је опет упутила представку у вези са тим

питањем.24 Када је после обласних избора скупштина Бачке области сазвана у Сом-

бору, град Нови Сад је протествовао што влада крши сопствене законе, а посебно

јер се мимоилази Нови Сад као „давнашњи економски, културни и национални

центар овдашњег Српства“.25 Протест су у обласној скупштини заједно уложили

владини посланици из Новог Сада Мита Клицин и Дака Поповић, а придружили

су им се новосадски опозиционари Милан Матић и Александар Моч.26 Сомборци

су, насупрот њима, износили различите аргументе, од техничких – недостатка по-

словног и стамбеног простора, па до много важнијих: културно-национална мисија

чиновника у Сомбору, те гравитирање Барање њему, која би се у супротном мог-ла преоријентисати на Осијек, тј. на Хрватску.27 И на седници сомборске градске

скупштине, септембра 1928, одбацивало се пресељење обласног седишта, посебно

изражавајући бојазан да би он у том случају много изгубио у националном погле-

ду.28 Питање преноса седишта области последњи пут је постављено у новосадској

скупштини неколико месеци после увођења краљевог личног режима,29 али је убр-

зо постало безначајно због великих промена које су уследиле.

У интелектуалним круговима се сматрало да у првој деценији свог постојања

југословенска држава, и поред свих напора, није себи створила прави центар на

северу земље. Мирко М. Косић се вајкао: „Војводина нема општепризнатог и ефек-

тивног културног, привредног и политичког центра...Сомбор, Суботица, Бечкерек,

Вршац отимају се, ако не могу бити јачи од Новог Сада, да му бар нису у чему под-

ређени...“ Слично је закључивао и Милан Кашанин: „Војводина, дакле, никад није

имала свог културног, политичког и привредног центра, па нема ни сад“.30 Таква

ситуација се драстично изменила 3. октобра 1929, када је донет „Закон о називу и

подели Краљевине на управна подручја“. Југославија је њиме подељена на девет

територијалних целина – бановина, које су занемариле историјске границе старих

покрајина, а скоро у свим је постојала српска бројчана премоћ. Војводина је са се-

верним делом предратне Србије спојена у Дунавску бановину, за чије је средиште

одређен Нови Сад. Тиме је он добио највећи политичкоадминистративни значај у

23 ИАНС, фонд 150, записник са ванредне седнице Проширеног градског савета 4. 8. 1925.24 ИАНС, фонд 150, записник са ванредне седнице Проширеног градског савета 2. 12.

1926.25 ИАНС; фонд 150, записник са редовне седнице Проширеног градског савета 17. 2. 1927.26 Застава, бр. 45/27. 2. 1927.27 Застава, бр. 36/ 17. 2. 1927.28 Миленко Бељански, Градска управа у Сомбору 1919–1941, Сомбор 1984, 69.29 ИАНС, фонд 150, записник са редовне седнице Проширеног градског савета 25. 7. 1929.30 Војвођани о Војводини, Београд 1928, 25.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


113

својој дотадашњој историји. Све је то било у функцији „национализовања“ које

је имало из њега произаћи, али од тада не више у српском, него у југословенском

виду.31

За говорницом градске скупштине, убрзо после тога, Игњат Павлас је истицао:

„Град Нови Сад који је у прошлости као срце Војводине извршио достојно својукултурну мисију и који ће и у новом државном створењу остати веран свом Краљу

и својој националној традицији, поделом на бановине постао је седиште оне бано-

вине у којој се за добро Краља, државе и народа стиче сва слава, снага, осећај и

мисао из прошлости Шумадије и Војводине...“32 Нови Сад се почео називати „Југо-

словенска Атина“, све у духу нове идеологије интегралног југословенства.33 По-

ново се појавила идеја, рођена почетком двадесетих, о промени имена Новог Сада,

који би по краљу Петру Првом имао понети име Петросад или Петроград.34 Један

од носилаца идеје „национализовања“ био је др Никола Милутиновић. У раду

„Улога Новог Сада у национализовању југословенског североистока“, установио

је да је то велики задатак за тај град, који је пре рата имао рушилачки карактерпрема Пешти и Бечу, а од рата има стваралачки. Предуслов је да се он сам прво

„појугословени“. „Национализовање“ се није могло спровести без квалитетних но-

силаца – интелектуалаца, који су требали да се окупе око новосадских културних

установа.35 Бојазан за будући статус Новог Сада појавила се у вези са српско-

хрватским преговорима о решавању „уставног питања“. Новосадска штампа је

упозоравала да сви разлози „диктују императивно да Војводина и Нови Сад и у

преуређеној, поновно организованој држави сачувају бар исти положај и ранг који

су до сада имали“.36 По доношењу споразума Цветковић–Мачек, Никола Милу-

тиновић се огласио са идејом да будућа српска федерална јединица треба да има

више самоуправних области, од којих центар једне свакако треба да буде Нови

Сад.37 Овакво размишљање није било страно ни једном од креатора „политике спо-

разума“, председнику владе Драгиши Цветковићу, који је у интимним разговорима

поверавао да „царско Скопље, краљевско Цетиње, српска Атина“, не могу бити

31 Слична улога је била одређена и за Бањалуку, која је по речима Стевана Мољевића треба-

ла да постане снажан центар „који ће паралисати утицај Загреба и Сарајева, уколико би

тај утицај био противан општој националној и државној идеји, а бити предстража Београ-

да као носиоца државне и националне мисли.“ – Перко Војиновић, Врбаска бановина у

политичком систему Краљевине Југославије, Бања Лука 1997, 152. Колико су подударне

судбине Новог Сада и Бањалуке, показује и чињеница да су у оба ова града до краја три-

десетих година изграђене величанствене зграде бановинских управа, што је умногоме

допринело њиховом престижу, па и одредило даљи развој, све до садашњег времена.32 ИАНС, фонд 150, записник са ванредне седнице Проширеног градског савета 4. 12.

1929.33 Отаџбина, бр. 17/ 20. 12. 1929.34 Отаџбина, бр. 41/ 22.2. 1930.35 Југословенски дневник, 22. 10. 1932.36 Дан, 13. 8. 1939.37 Дан, 29. 12. 1939.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


114

само бановинска седишта, него и „нешто више“.38 Истовремено, председник ново-

садске општине је истицао да је Нови Сад „непобедиво предграђе предстојне мисли

државног и народног јединства“, те „јачи и још борбенији чувар националне свести

и традиције“.39

Поводом преноса Касационог суда из Новог Сада у Сомбор, у скупштини града је априла 1930. поново покренуто питање Суботичке железничке дирекције.40 Јула

1933. изабран је и посебан одбор са задатком да са представницима дирекције утана-

чи њен пренос у Нови Сад.41 С јесени 1935, ово питање је актуелизовано вестима

о могућем пресељењу у Београд. Новосадски трговци су на својој конференцији

заложили да она остане у Суботици, а ако већ мора да се сели, да пређе у Нови Сад.42

Нешто касније, то је подржало и градско веће. У представци влади поновљено је

образложење: „Потребе наше северне периферије изискују такву значајну установу,

која ојачава национални елемент не само бројно, него и привредно и културно“. 43

Истицана је и нелогичност да у Београду буду и генерална и обласна дирекција

железнице. Председник новосадске општине се тим поводом обратио и лично пред-седнику владе, Милану Стојадиновићу: „Молим да се одгоди потписивање одлуке

о премештају железничке дирекције из Суботице у Београд, обзиром на крупне

државне и националне интересе који су у питању...“44 Када је касније ипак потврђено

пресељење у Београд, Нови Сад се успротивио. Градско веће је затражило да се

одлука измени, „с обзиром на велику национално-политичку и привредну важност

ове државне установе, те на околност да се град Нови Сад у северним крајевима

Дунавске бановине са пуно права сматра привредним и духовним центром нашег

народнога живота“.45 Подршку су пружили и новосадски Ротаријанци, на свом

састанку 7. јула 1939, којим је председавао председник новосадске општине Ми-

лош Петровић.46 Коначно, октобра 1939. министар Никола Бешлић је потписао од-

луку о пресељењу дирекције у Нови Сад (Петроварадин), а новосадска штампа је

ликовала: „Пресељењем железничке дирекције у Нови Сад створиће се могућност

за једну праксу саобраћајну и национално економску политику у овим крајеви-

ма“.47 Одбијани су напади из Београда да је до пресељења дошло из партијских

разлога, те да је економски штетно, речима: „Никаква унутрашњо административ-

на реформа не може и неће Новом Саду одузети његов централни положај у овом

38 Драгољуб Јовановић, Људи, људи.., Београд 2005, 70.39 ИАНС, фонд 150, записник са свечане седнице Градског већа 9. 11. 1939.40 ИАНС, фонд 150, записник са редовне седнице Проширеног градског савета 14. 4. 1930.41 Југословенски дневник, 20. 7. 1933.42 Дан, 29. 10. 1935.43 Дан, 28. 11. 1935.44 Архив Србије и Црне Горе, Београд, фонд Милана Стојадиновића, 37–3–12, телеграм

Илића Стојадиновићу од 16. 9. 1936.45 ИАНС, фонд 150, записник са седнице Градског већа 27. 4. 1939.46 Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, М. 15143.47 Дан, 13. 10. 1939.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


115

делу наше земље“.48 Но због проблема са смештајем, почетак сеобе је најављен тек

у предвечерје рата.

Током краткотрајног Априлског рата 1941, подручје Бачке и Барање, укључујући

и Нови Сад, окупирала је мађарска војска. У том граду одмах је отпочео процес мађа-

ризације, јер се сматрало да га после 23 године српске владавине треба „дебалка-низовати“, како би постао етнички штит али и одскочна даска за продор на Балкан.

Стога се почињу досељавати Мађари из матице.49 На јесен је и формално извршена

инкорпорација Бачке и Барање у Мађарску. Због тога је опет почело такмичење

Сомбора, Суботице и Новог Сада за првенство. Новосадски Мађари су истицали

значај свог града, наглашавајући да су то и Срби уочили, а истицали су и практичну

страну – постојање Бановинске палате. Сомборци су се жалили да су Новосађани и

Суботичани били миљеници југословенских власти, док су представници Суботице

као главни аргумент истицали величину свог града. Коначно, због традиције и конти-

нуитета са угарском краљевином, за седиште жупаније одређен је Сомбор, а Нови

Сад је предвиђен да буде привредни и просветни центар.50 Но, по завршетку рата1945, Нови Сад је без дилеме проглашен за главни град новостворене Аутономне

покрајине Војводине, што је остао до данас, развивши се у прави велеград. Корени

његове данашње величине свакако леже у развоју који је, смишљеном државном

политиком и уз велико залагање самих Новосађана, доживео у међуратном периоду,

посебно од 1929, када је и формално добио административну превагу у Војводини

и постао њено неспорно политичко, културно и привредно средиште.

48 Дан, Божић 1940.49 Александар Касаш, Мађари у Војводини 1941–1946, Нови Сад 1996, 52–53.50 Iсто, 76–78.

7/24/2019 2006, br. 17.pdf


MA SLOBODAN BJELICA

THE POSITION OF NOVI SAD WITHIN THE POLICY OF VO-

JVODINA’S “NATIONALIZATION” FROM 1918 TO 1941

Summary

When upon the completion of World War I the territory of today’s Vojvodina went

to the Kingdom of the Serbs, Croats and Slavs, the new state authorities considered that

their priority task was to determine whose ethnical structure within the areas did not

promise to nd its base within them. Therefore, they began carrying out a long-term

and universal politics, at the time called the „nationalization“. The aim of the previously

mentioned politics was for the Slovenian population to take over the precedence from the

national minorities within the areas north from the rivers Sava and Danube in political as

well as in economic and cultural view. This process lasted throughout the entire betweenthe two Wars period, however, until 1929 it had more Serbian and afterwards Yugoslav

character. Novi Sad was chosen for the center of the „nationalization“ movement of Vo-

jvodina, although it was neither its biggest nor the most developed city. The reasons for

such a decision lied within the signicance of Novi Sad as a traditional cultural center

of Vojvodina’s Serbian nationality, as well as in its geographical location. Soon after the

unitization an indisputable economic and demographic prosperity of Novi Sad starts. It

has especially been felt since 1929 when it became a very important political-adminis-

trative center, as well. The intensive prosperity of Novi Sad met the resistance of other

towns from Vojvodina that came face to face with a stagnation and decrease, among

other things, even because there was a tendency to move all important institutions to Novi Sad.

Documents

2006, br. 17.pdf