Petar Milosavljevi

Petar MilosavljeviTEORIJSKA MISAO O KNJIEVNOSTI

Petar Milosavljevi

IZABRANA DELA

PrirediliSlobodan KostiVera Milosavljevi

Tree koloTeorija beletristikeTeorija knjievnostiTeorijska misao o knjievnostiKnjievnoteorijska misao u SrbaTeorijski problemi

Petar Milosavljevi

TEORIJSKA MISAO O KNJIEVNOSTI

Fakultet za strane jezike,Beograd 2010

S A D R A J

Petar Milosavljevi: Predgovor

DOBA ANTIKEHomer: Bogom nadahnuti pevaAristofan: Sporenje Eshila i EuripidaPlaton: IjonAristotel: O pesnikoj umetnostiAristotel: Govornik, govor, slualacCiceron: Besednik i stilKvintilijan: Definicija retorikeHoracije: Pesnika umetnostPseudolongin: Spis i uzvienom

SREDNJI VEKGundisalin: Poezija - umetnost reiDante: etiri smisla rei

RENESANSAPetrarka: StilBokao: Odbrana poezijeSkaliero: Sutina poezijeFrakastoro: Dijalog o poeticiKastelvetro: Tri dramska jedinstva

BAROKBruno: Protiv pravila poetikePetris: O pesnikom zanosuBekon: Predmet opte istorije knjievnostiLope de Vega: Nova vetina pisanja komedijaMatija Vlai Ilirik: Upute o itanju Svetog pisma

KLASICIZAMBoalo: Pesnika umetnostPop: Esej o kriticiLesing: Razlikovanje poezije i slikarstva

DOBA ROMANTIZMAViko: Tri vrste prirodaHerder: Narod i jezik Slovesnki narodiiler: O naivnoj i sentimentalnoj poezijiNovalis: UmetnostAugust legel: O biti romantinogGete: Prirodni oblici poezijeVordsvort: Spontani izljev osjeanjaKolrid: Mo mateIgo: Poezija i pravila prirodeLaza Kosti: Meu javom i med snomSent-Bev o vlastitoj metodiPo: Filozofija kompozicije

POZITIVIZAMTen: Uvod u istoriju engleske knjievnostierer: Nasleeno, naueno, doivljenoLanson: Istorija knjievnostiVeselovski: Poetika siea

RADIKALNA KRITIKABjelinski: Govor o kriticiernievski: Estetski odnosi umetnosti prema stvarnostiSvetozar Markovi: Pevanje i miljenje

MARKSIZAMMarks: Nejednak razvoj drutva i umetnostiEngels: Pismo mis HarkinsPlehanov: Predgovor treem izdanju zbornika #Za dvadeset godina"Luka: Alegorija i simbolBloh: Marksizam i pesnitvo

DUHOVNO-ISTORIJSKI METOD I ISTORIJA IDEJADiltaj: Doivoljaj i pesnitvoLuka: Problem historijske filozofije formiAzar: Predgovor Krizi evropske svesti"Lavdoj: O razlikovanju romantizama

TRAGANJA U KOMPARATISTICI:Van Tigem: Opti principi i metodi u komparatisticiOcvirk: Uporedna teorijairmunski: Knjievni tokovi kao meunarodna pojavaPioa, Ruso: Traenje definicije komparatistike

PRODUBLJIVANJE PSIHOLOGIZMAFrojd: Dostojevski i oceubistvoJung: Psihologija i poezija

STIL U CENTRU INTERESOVANJABaji: Definicija stilistikeKroe: ista intuicija i lirski karakter umetnostipicer: Lingvistika i knjievna istorijaBogdan Popovi: Teorija reda-po-red"Velflin: Najoptije forme predstavljanja

RUSKI FORMALISTIklovski: Umetnost kao postupakJakobson: Jedinijunak" nauke o knjievnosti Jakubinski: O zvucima jezika stihaBrik: Zvukovna ponavljanjaEjhenbaum: Melodija stihaTinjanov: Knjievna injenicaO knjievnoj evolucijiJakobson i Tinjanov: Problemi prouavanja jezika i knjievnosti

NOVA KRITIKAEliot: Tradicija i individualni talenatRiards: etiri vrste znaenjaTejt: Tenzije u poezijiBruks: Jezik paradoksaRensom: Struktura i tekstura i poezijiBlekmer: Jezik kao gestVimzet i Brindsli: Intencionalna i afektivna zabluda

FENOMENOLOGIJA U PROUAVANJU KNJIEVNOSTIIngarden: Osnovna struktura knjievnog dela Konkretizacija prikazanih predmetnostitajger: Uvod u Osnovne pojmove poetike" Umee tumaenjaKajzer: Tko pripovijeda roman

STRUKTURALIZAM Jakobson: Lingvistika i poetikaBart: ta je kritika?Mukarovski: Pesniko delo kao kompleks vrednostiLotman: Umetnost u nizu modelativnih sustavaGoldman: Genetiko-strukturalistika metoda nu istoriji knjievnosti

IKAKI KRITIARIKrejn: Predgovor knjizi Kritiari i kritika

TEORIJA RECEPCIJESartr: Za koga se pie?Jaus: Horizont oekivanja

POSEBNI DOPRINOSIProp: Metod i sadraj izuavanja bajkiBahtin: Teorija iskaza i problem sintakse.Monoloko i polifono miljenjeFraj: Arhetipovi u knjievnosti

METODOLOGIJA PROUAVANJA KNJIEVNOSTIVelek: Pobuna protiv pozitivizma u novijem evropskom knjievnom znalstvu

DEKONSTRUKCIJADerida: Rascijep u znaenju

B i o b i b l i o g r a f s k i p r i l o z i

PREDGOVOR

Hrestomatija Teorijska misao o knjievnosti nastajala je uporedo sa mojom knjigom Metodologija prouavanja knjie-vnopsti (Knjievna zajednica Novog Sada 1985). Bilo je predvieno da se kod istog izdavaa i u istoj ediciji pojavi odmah iza Metodologije. Te dve knjige su meusobno vrsto povezane. Metodologija upuuje na izvore koje u izboru donosi hrestomatija, a hrestomatija se koncepcijom naslanja na Metodologiju, u njoj ima potpunija objanjenja pomou kojih se pojedini tekstovi i njihovi odnosi u ovoj hrestomatiji mogu razumeti. Ova predgovor je namenjen praktino itaocima koji nisu imali priliku da konsultuju Metodologiju.

Kljuevi za razumevanje teorijske misli o knjievnosti nalaze se na poecima njenog izrastanja, u antikom periodu. U to vreme izgraene su dve osnovne discipline, poetika i retorika, iz kojih je kasnije nastala moderna disciplina, teorija knjievnosti. I poetika i retorika, pogotovo retorika, u antikom periodu su doivele najvii uspon. Obe su ve bile konstituisane u Aristotelovom filozofskom sistemu: Poetika i Retorika predstavljaju dve znaajne knjige u njegovom opusu. Predmet izuavanja poetike bila je poezija, a predmet retorike besednitvo; predmet obeju bilo je ono to mi danas nazivamo knjievnou, literaturom.U hrestomatijama koje donose knjievnoteorijske tekstove obino se biraju oni koji pripadaju poetici. Tako je uinjeno i u do sada najobuhvatnijoj hrestomatiji takve prirode kod nas, Povijesti knjievnih teorija Miroslava Bekera (Zagreb 1979). U ovom izboru, meutim, uinjeno je drugaije. Stara retorika se, daleko pre konstituisanja stilistike (na poetku 20.veka), uspeno bavila problemima stila, problemima komunikacije, stvaraoca i primaoca. Zato su u ovom izboru doneti i odlomci iz Aristotelove Retorike koji treba da podsete na tri posebno vana problema koje ta knjiga donosi: na funkciju i meuodnos govornika, govora i primaoca; na principe Aristotelove podele besednitva na tri osnovna anra (sudska, politika i sveana beseda) i, najzad, na njegovo shvatanje stila. Slinu funkciju imaju i tekstovi dvojice najveih rimskih retoriara, Cicerona i Kvintilijana. Odlomak iz Ciceronovog Besednika trebalo bi da podseti, izmeu ostalog, i na jedno od njegovoh najznaajnijih razlikovanja stilova, izraeno reima: docere, delectare, movere (ubediti, dopasti se, uzbuditi), odnosno na podelu stilova na jednostavni, srednji i visoki stil. Odlomak iz Kvintilijanove Obuke besednika, pod naslovom Definicija retorike, treba da podseti na to veliko pedagoko delo antikog sveta i na samo shvatanje retorike kao discipline.U izboru, meutim, nije bilo mesta da se podseti i na dve posebne orijentacije koje su se u retorici iskristalisale pri kraju antikog perioda: na orijentaciju ka negovanju jasnog stila (koja nosi naziv aticizam, po Atici, u Grkoj, gde je negovana) i na orijentaciju ka negovanju kienog stila, azijanizam. I jedna i druga orijentacija e se kasnije ispoljavati u opozitnim stilskim orijentacijama: stilu aticizma e biti blii klasicizam, stilu azijanizma blii barok.Istorijski pregledi razvoja knjievnoteorijske misli obino poinju od Aristotelove Poetike, bez sumnje najznaajnije knjige koja je u toj oblasti do danas stvorena. Zaboravlja se, najee, da je Aristotelova Poetika nastala kao implicitna polemika sa Platonovim shvatanjima, kako kae njen prevodilac Milo uri, tj. da je i pre Aristotela postojala bar jo jedna znaajna poetika, poetika Platonova, razliita od Aristotelove. U ovom izboru nastojalo se da se izrastanje teorijske misli o knjievnosti na Zapadu prati od samih relevantnih poetaka, tj. od Homera. Ve kod Homera sreemo jasne formulacije stava da pesnik stvara nadahnut muzama; u Odiseji su ve formulisani osnovni stavovi tzv. entuzijastike, platonovske poetike. Lep primer sukobjavanja entuzijastike poetike, i one druge, aristotelovske - poetike vetine, nalazimo u Aristofanovoj komediji abe, u kojoj se nadmeu i kritiki nadgornjavaju dramski pesnici Eshil i Euripid. Sukobe razliitih orijentacija, u poeziji i muzici, takoe sreemo u mitskom miljenju, gde se prema Nieovim izrazima iz knjige Raanje tragedije (1872) bore i prepliu apolonijska i dionizijska linija u umetnosti. Te dve linije, kao i one prethodne, najzad e se u punoj meri ispoljiti u vreme sistematskog perioda grke filozofije: u Platonovoj poetici, koja je entuzijastika i dionizijska, i u Aristotelovoj, koja je apolonijska i poetika vetine. Konstituisane u antiko vreme, u shvatanjima dvojice najveih filozofa antikog sveta, te dve linije ili orijentacije, kasnije e se, kroz istoriju knjievnosti i umetnosti, stalno sukobljavati i nadvladavati jedna drugu: u tzv. klasicistikim razdobljima u istoriji umetnosti nadvladavae apolonijska linija, poetika vetine, jasan stilski izraz; u tzv. romantiarskim razdobljima postajae dominantna dionizijska inspiracija, entuzijastika poetika, azijanijski stilski izraz.U rimsko vreme antikog perioda doi e do postepenog pribliavanja tih opozitnih orijentacija, pa i do meanja podruja kojima su se, kod Aristotela, odvojeno bavile poetika i retorika. Izvesni nagovetaji tih tenji nalaze se u Horacijevoj Poetici, a posebno u spisu O uzvienom anonimnog autora iz prvog veka nove ere. Iz odeljaka tog spisa koji su ovde doneti, a posebnmo iz VIII, mogue je razabrati kako je do tog spajanja dolo. Od pluralizma stavova, orijentacija, disciplina, kakvi su prevladavali kod Grka, na kraju rimskog perioda tei se ka monizmu, ka gubljenju razlika. U to vreme je ve pripremljen put ka monistikom srednjem veku.U istorijskim pregledima prouavanja knjievnosti, u hrestomatijama knjievnoteorijske misli, obino se ignorie srednji vek. Knjiievnost je tada, kao i ukupni duhovni ivot, vezana za crkvu i njene potrebe, pa ne obiluje onim anrovskim arenilom kakvo sreemo u antikom periodu. U takvim okolnostima nema ni preke potrebe da se posebno razvija teorijska misao o knjievnosti. Poetika se, praktino, ve sjedinila s retorikom, a retorika, van demokratskih antikih drutava, slui za uvebavanje verbalnih ponaanja i duela feudalaca, za stilsko uoblienje tekstova crkvene i svetovne prirode. To je vreme kada je ono to danas nazivamo knjievnou s najvie prava smatrano umetnou rei. Razumevanje prirode i funkcije rei, koje donosimo iz Danteove Gozbe, i jedan odlomak iz Gundisalina, pokazuju izvesne slinosti sa shvatanjima naih savremenika; svedoe da i taj period nikako ne treba ignorisati.U vreme renesanse procesi teku suprotno od monizma srednjeg veka: tei se ka obnovi anrova kakvi su postojali u antikom peeiodu, ili ka stvaranju njima slinih, primerenih potrebama savremenog oveka. Na planu teorijske misli ti procesi vode ka izuzetnom interesovanju za antike pisce, najvie za Cicerona, a posle objavljivanja (1498. na latinskom, 1502. na grkom) Aristotelova Poetika postae zadugo, sve do romantizma, glavni oslonac i predmet u poetolokim raspravama. U renesansi se poezija ponovo odvaja od religije, teologije i filozofije; mnogo se diskutuje o tome kako i koliko oponaati uzore, o ontolokom statusu poezije i stvorenog poezijom, o samom tvorcu poezije, o stilu, o tri dramska jedinstva koja se, sva, pripisuju Aristotelu. To je vreme raskra koje se vezuje i za antiku, i za srednji vek, i za novija razdoblja; bez njega se ne bi mogla pratiti misao o knjievnosti u kontinuitetu.

Od tri osnovne discipline u prouavanju knjievnosti (teorija knjievnosti, istorija knjievnosti i knjievna kritika) sve do baroka bila je razvijena samo jedna: teorija knjievnosti, i to u vidu poetike i retorike. Poev od baroka stanje poinje da se menja. U radovima Franje Petria i Frensisa Bekona znaaj dobija i istorija knjievnosti, a u radovima Matije Vlaia i vetina tumaenja tekstova, tj. hermeneutika vetina, koja spada u podruje knjievne kritike. Ti doprinosi, zajedno sa shvatanjima drugih mislilaca baroknog doba, nagovetaj su modernih romantiarskih shvatanja.Aristotelovska i druge normativne poetike nude sinhroni pogled na literaturu, to znai da ne nude mogunost negovanja istorije knjievnosti, kao to i ne raunaju sa potrebom vrednovanja knjievnih dela: vredno je ono to odgovara knjievnoj normi. Pobuna protiv aristotelizma, do koje je dolo u vreme baroka, imala je vie znaajnih posledica: dovela je do prevlasti entuzijastike poetike, do poverenja u kreativnu snagu stvaraoca i do uvaavanja njegove mate; poklonila je vie panje konkretnom delu: zato je i imala potrebe da ga individualno tumai i vrednuje i da ga objanjava istorijskim uslovima. Deo tih novih htenja sadran je i u tekstovima koji su uli u ovaj izbor.

Klasicizam, po osnovnim stavovima, nastao je iz reakcije na barok. Stoga on dovodi do obnove apolonijske linije, normativne poetike, odnosno poetike vetine, do vere u pravila i stava o potrebi potovanja uzora, do odsustva interesovanja za istoriju knjievnosti. Glavni reprezentant klasicistikih shvatanja, Francuz Nikola Boalo, neposredno se vezuje za Aristotela, za Horacija i za spis O uzvienom. I Lesing, u teoriji drame, ostaje, uglavnom, veran Aristotelu. I on ivi u vreme tampe; meu prvima je i najznaajnijim koji neguju knjievnu i pozorinu kritiku kao knjievnio rod; njegove sabrane kritike, pod nazivom Hamburka dramaturgija, i danas se itaju.

Moderno doba u i umetnosti poinje romantizmom; od njega poinje moderno doba i u prouavanju knjievnosti. Romantizam, shvaen u uem smislu, poinje negde krajem XVIII veka u Nemakoj, i protee se kod nekih naroda, kao i kod nas, duboko u XIX vek. Doba romantizma u irem smislu moe se situirati itavih nekoliko decenija ranije. U ovoj hrestomatiji ono poinje sa Italijanom anbatistom Vikoom iz prve polovine XVIII veka. Vikoa sa romatizmom vezuje vie zajednikih karakteristika, meu ostalim i insistiranje na mati kao stvaralakoj kategoriji i istorijski pogled na svet umetnosti. Herdera, koji je hronoloki drugo ime u ovom pregledu, ve je lake dovesti u vezu sa romantizmom, na ije je predstavnike neposredno uticao. Njegov kratak tekst o slovenskim narodima mogao bi, kao teorijska lektira, iz jednog ovakvog izbora da izostane. Istorijski znaaj tog teksta u buenju nacionalne svesti kod slovesnskih naroda i u izrastanju njihovih nacionalnih kultura bio je odve veliki; on moe da poslui i kao ilustracija Herderovih teorijskih pogleda. Naem itaocu, koji do njega teko moe da doe, i u ovakvom jednom izboru je dobrodoao.Teorijsku misao romantizma ne moe da reprezentuje nijedan poseban tekst kao to to moe da uini Boaloova Poetika za razdoblje klasicizma. Postoji, meutim, mnotvo tekstova raznih romantiarskih aurora koji fragmentarno, svaki sa nekog posebnog stanovita, sklapaju mozaik romantiarske teorijske misli o knjievnosti. Gotovo svi ti tekstovi su, eksplicitno ili implicitno, u polemikom odnosu prema klasicistikim stavovima. U mojoj Metodologiji prouavanja knjievnosti ti opozitni stavovi su prikazani u deset taaka. Svedeni na opozitne izraze (od kojih se prvi odnosi na klasicizam), osnovne razlike izmeu tih dveju orijentacija ovako se mogu prikazati: 1. bezlino - lino pesnitvo, 2. poetika vetine - entuzijastika poetika, 3. potovanje norme - potovanje organskog i prirodnog u poeziji, 4. racionalizam - iracionalizam, 5. mimesis - imaginacija, 6. konano - beskonano, 7. verovatno - udesno, 8. autonomnost - neautonomnost literature, 9. interesovanje za stil - interesovanje za jezik, 10. potovanje uzora - tenja ka originalnosti. Romantizam, otuda, ne treba shvatiti samo po njegovim pozitivnim, ve i po njegovim negativnim odreenjima; romantizam se, drugim reima, moe shvatiti i kao antiklasicizam. Sukob klasicistikih i romantiarskih shvatanja, koji se praktino vodi kroz celu istoriju zapadne kulture, najdublje se odvijao, u stvari, u periodu klasicizam-romantizam.Sa pobedom romantizma dolo je do znaajnih pomeranja u strukturi prouavanja knjievnosti. Teorija knjievnosti, koja je do romantizma suvereno vladala ukupnim prouavanjem knjievnosti, morala je primat da podeli sa ostalim dvema disciplinama: istorijom knjievnosti i knjievnom kritikom, koje od romantizma, pa kroz ceo devetnaesti vek, imaju ak i znaajnije mesto od teorije knjievnosti.Vie nego ijedno drugo razdoblje, doba romantizma bogato je idejama, krupnim linostima. Da bi ih potpunije predstavio, sastavlja hrestomatije trebalo bi da raspolae mnogo veim prostorom. U celosti je, zato, iz ovog razdoblja donet samo jedan tekst, Filozofija kompozicije Edgara Alana Poa, prva velika interpretacija jednog knjievnog dela, koja bi kraenjem mnogo izgubila.

Devetnaesti vek je vreme izuzetnog razvoja prirodnih i drutvenih nauka. Pod njihovim uticajem, u prouavanju knjievnosti ispoljena je i ambicija da se konstituie i nauka o knjievnosti. Brz razvoj visokokolske nastave takvoj ambiciji je iao naruku. U drugoj polovini veka, pod neposrednim uticajem pozitivistike filozofije, koja je smatrala da je vreme metafizike filozofije prolo i da je konano nastupilo vreme naunog miljenja, izrasta moderna nauka o knjievnosti koja nastoji da stekne jednak status sa drugim naunim disciplinama. Postoje razlike u istraivakoj praksi najznaajnijih pozitivista u prouavanju knjievnosti, ali postoje i neke njihove zajednike osobine. Te osobine se najkrae mogu okarakterisati izrazima: scijentizam, objektivizam, sociologizam, psihologizam, istorizam, kauzalitet. U ovom izboru pozitiviosti su predstavljeni tekstom Ipolita Tena u kojem se insistira na objanjavanju knjievnosti pomou tri inioca: rase, sredine i momenta, odlomka teksta Vilhelma erera u kojem se insistira na objanjavanju knjievnosti pomou onoga to je autor nasledio, nauio od drugih i sam doiveo (Ererbtes, Erlerntes, Erlebnes), tekstom Gistava Lansona Istorija knjievnosti i tekstom Aleksandra Veselovskog o poetici siea, jednim od najznaajnijih radova iz njegove Istorijske poetike.Oko sredine XIX veka, uporedo sa pozitivizmom, javljaju se jo dve orijentacije znaajne za prouavanje knjievnosti. Jedna od njih, marksizam, puni zamah je dobila tek u XX veku. Druga, ruska radikalna kritika, najveu ulogu odigrala je u podsticanju kritikog realizma u knjievnosti: podrala je pojavljivanje Gogolja, Turgenjeva, Dostojevskog i drugih pisaca. Protagonist ruske radikalne kritike G.V. Bjelinski, sledei Hegela, smatrao je da je knjievnost miljenje u slikama i da je zadatak kritike da knjievna dela prevede sa jezika slika na jezik pojmova. Time to neprestano slikaju stvarnost, pisci dovode do spoznaje potrebe da se ona menja. Sledbenici Bjelinskog: ernievski, Dobroljubov, Pisarev, otili su dalje i isticali zahtev za funkcionalizovanje umetnosti, traei od nje da bude sredstvo borbe za napredne ciljeve. Neki od njihovih radikalnih stavova ostvareni su u postavkama i u praksi socijalistikog realizma.

Krajem devetnaestog veka i poetkom dvadesetog poinje jedno novo razdoblje u prouavanju knjievnosti: doba pluralizma. Razvoj univerzitetske nastave na Zapadu, razvoj tampe i izdavake delatnosti, pojava posve novih naunih disciplina (psihoanaliza, semiologija, teorija informacija itd.), kao i raznovrsnost same umetnike prakse, doprinele su da se jave brojne i raznovrsne orijentacije u prouavanju knjievnosti koje meusobno koegzistiraju, ili su u polemikom odnosu. Dananji pluralizam je, prirodno, mnogo raznovrsniji od antikog, jer su pored modernih ideja u njemu prisutne i ideje iz prethodnih razdoblja, pa i iz antike.Meu orijentacijama koje su prisutne u dananje vreme, tj. u vreme pluralizma u prouavanju knjievnosti, ima i onih koje su se javile u XIX veku; to su, pre svega, pozitivizam i marksizam. Pozitivizam se pokazao izuzetnio ilavim i prilagodljivim. Prihvatajui svojevremeno ideju o postojanju i potrebi konstituisanja posebnih nacionalnih literatura, pozitivizam je najvie razloga za svoje postojanje naao u bavljenju nacionalnim literaturama i u izgraivanju nacionalnih knjievnih panteona. Njegovoj rairenosti i ilavosti pogoduje i pozitivizmu svojstven reduktivni pristup problemima, kao i potreba da se mnogi pisci biografski i monografski obrade i kritiki izdaju. U vreme pozitivizma se, takoe, uvrstila i komparatistika, disciplina zaeta u doba romantizma, koja tei ka osvetljavanju veza i srodnosti meu pojedinim nacionalnim literaturama. Pozitivizam je, zato, i u vreme najeih pobuna protiv njega, u prvoj polovini XX veka, nalazio najvie oslonca u komparatistici. U ovom izboru, pored pozitivistiki orijentisane komparatistike, mesta su dobila i shvatanja karakteristina za novija shvatanja komparatistike: Ocvirk, irmunski, Pioa i Ruso.

Zaeci markistikog metoda u izuavanju knjievnosti nalaze se u pismima ili u fragmentima tekstova Marksa i Engelsa. Prvi njihov sledbenik koji se svesno i sistemaski bavio umetnou, Plehanov, shvatio je marksistiki metod kao socioloki, a zadatak kritike: da nae socioloki ekvivalenat umetnikim delima, tj. da umetnika dela sa jezika umetnosti prevede na jezik sociologije. Sledbenici Marksa, Engelsa i Plehanova kretali su se, uglavnom, u smeru sociolokog i ideolokog interpretiranja umetnosti. Vredne priloge u ovoj orijentaciji dao je niz autora dvadesetog veka: Luka, Bloh, Benjamin, Adorno, Goldman, Dejmson, Iglton. Mogunost shvatawa marksistikog metoda kao metateorije ostala je praktino bez ire primene i potvrde.

Psihologizam - takoe jedna od intencija pozitivizma - izuzetno se razvio u dvadesetom veku, i to posebno u okviru, ili pod uticajem, jedne grane moderene psihologije, psihoanalize. Za razliku od pozitivistikih uzgrednih bavljenja psiholokim problemima umetnosti, psihoanaliza je nudila izgraene teorijske osnove i mogunost naune obrade materijala. Kao to je ovekovu linost shvatila kao sloenu i slojevitu, tako je, kao bogato i slojevito, shvatila i knjievno umetniko delo. Naa saznanja o knjievnosti ona je obuhvatila, pre svega, uvidom u podtekst, tj. u skrivena znaenja dela, posebno interpretacijom umetnikih simbola. Ta orijentacija predstavljena je u hrestomatiji tekstovima dvojice najistaknutijih psihoanalitiara Frojda i Junga.

Krajem XIX i poetkom ovoga veka, meutim, javljale su se i orijentacije koje su bile izrazito antipozitivistike. Prvu od njih je utemeljio Vilhelm Diltaj, filozof koji je, izmeu ostalog, znaajan i po tome to je ustanovio razliku izmeu prirodnih i drutvenih nauka. Diltaj je izloio kritici pozitivistiku tenju ka objektivnosti, smatrajui da je u umetnosti vaan i pojedinaan doivljaj primaoca, da primalac ima posla sa kvalitativnim, a ne sa kvantitativnim injenicama, da duhovne injenice imaju znaenje u odnosu prema irim intersubjektivnim injenicama, epohama. Naa hrestomatija donosi kratak tekst iz njegove najuvenije knjige iz oblasti umetnosti, Doivljaj i pesnitvo, i tekstove nekolicine autora koji su kasnije delovali na slinim osnovama: ranog Lukaa, Lavdoja i Azara.

Najradikalnije pobune protiv pozitivizma dole su od orijentacija koje su se interesovale za stil, ili koje su knjievno umetniko delo shvatale kao semantiki autonomnu kategoriju. Te orijentacije su, svesno ili nesvesno, hotimice ili nehotice, obnovile interesovanja za teme, probleme i shvatanja stare poetike i retorike.Na samom poetku ovoga veka javlja se nova disciplina, stilistika. Osniva je arl Baji, jedan od najznaajnijih sledbenika oca moderne lingvistike de Sosira. Bajieva se stilistika otuda naziva lingvistikom, ali se ona jo i naziva afektivnom stilistikom, zato to u jeziku odvaja afektivni od intelektualnog sloja. Skoro istovremeno javlja se i Kroeova Estetika kao nauka o izrazu i opta lingvistika. Bit umetnosti Kroe u njoj vidi u pojedinanom i neponovljivom izrazu intuicije koji se ostvaruje u delu. Na poticajima Kroeove Estetike izrasta jedna od prvih moderenih kritika, stilistika kritika Foslera i picera. Izuavajui detalje dela, ona tei da prodre do samog njihovog duhovnog sredita. Nezavisno od te orijentacije, istovremeno, pa ak i neto ranije, kod nas se neguje tzv. estetika kritika, iji su predstavnici Ljubomir Nedi i Bogdan Popovi.Bavei se istorijom likovnih umetnosti vajcarac Hajnrih Velflin ustanovio je, pomou pet pojmovnih parova, jasne stilske razlike u likovnim umetnostima renesanse i baroka. Suprotno od pozitivistike orijentacije u prouavanju umetnosti, koja je teila da osvetli istoriju stvaralakih linosti i njihovog delovanja, Velflin je, tako, nainio model istorije umetnosti kao istorije stilova, ili istorije bez imena. Njegovu koncepciju prihvatili su i primenili u prouavanju knjievnosti Oskar Valcel i Fric trih. Danas je ta koncepcija jedna od najrairenijih.Interesovanja za stil, na poetku veka, ali i kasnije, zahvatila su, tako, reenicu, knjievno umetniko delo i opus jednog pisca, ali i stilski period. U odnosu na pozitivizam, bio je to prodor u novo.Sledeih decenija javile su se, u raznim zemljama, orijentacije koje su svestranije pristupale fenomenu knjievnosti. Jednu od njih doneli su ruski formalisti koji su delovali petnaestak godina, sve do 1930, kada je u staljinistikom Sovjetskom savezu njihovo delovanje bilo nasilno prekinuto. Formalisti su bit umetnosti videli u postupku ouavanja (), tj. dezautomatizacije primanja. Izgradili su i razvijen skup pojmova pomou kojih su objanjavali knjievne pojave; u prouavanju proze su razdvojili fabulu i sie, uveli pojam motivacije i motivacijskog sistema; u prouavanju stiha obratili su panju na paralelizme; istoriju knjievnosti su shvatili kao smenu dominantnih postupaka, otvorili su i pitanje sistema i funkcije elemenata u delu itd. Njihove ideje su kasnije podsticajno delovale na razvoj strukturalizma.Angloameriki novi kritiari, koji su delovali gotovo uporedo sa formalistima, ali nezavisno od njih i znatno due, imali su sa njima dosta srodnih stavova i istraivakih rezultata. Oni i nisu nastupali kao grupa, ve su njihove srodnosti naknadno konstatovane. Za prethodnike i inspiratore grupe uzimaju se obino T.S. Eliot, pesnik i esejista, autor uvenog eseja Tradicija i individualni talenat, i semantiar A. A. Riards koji je podsticajno delovao idejama o komunikaciji putem umetnikog teksta i psiholokom teorijom vrednosti. Ideja o semantikoj autonomiji teksta najplodnije je dola do izraza u stavu novokritiara o odbacivanju afektivne i intencionalne zablude o umetnikom delu. A njihova pozitivna nastojanja sadrana su u praksi paljivog itanja (close reading).Izvesnu srodnost s tim dvema kolama ima i vie teoretiara podstaknutih idejama fenomenologije, koji su se javili dvadesetih i tridesetih godina. Poljak Roman Ingarden je postao poznat najvie po svojoj, fenomenoloki zasnovanoj, teoriji o vieslojnosti knjievnog umetnikog dela. Emil tajger je, takoe, postupkom fenomenoloke redukcije, izdvojio epsko, dramsko i lirsko kao biti knjievnih dela od samih knjievnih rodova: epa, drame i lirske poezije. Za njegovo ime se, po uvenom tekstu Umetnost interpretacije, vezuje i najvie rairena praksa sistematskog tumaenja knjievnih tekstova. Takoe fenomenolog po osnovnoj orijentaciji, Vilhelm Kajzer je tvorac jedne od najznaajnijih knjiga koje se bave teorijom knjievnosti: Jeziko umetniko delo (1948). U njoj se na tekst gleda kroz mreu opozitnih pojmova koje on sistematski izlae kao Osnovne pojmove analize i Osnovne pojmove sinteze. U grupi opozitnih pojmovnih parova saeo je Kajzer sve to su fenomenolozi, ili njima bliski teoretiari, mogli u delu da vide i formuliu. Tom krugu teoretiara najvie pripadaju i jugoslovenski germanisti Zdenko kreb, osniva i dugogodinji urednik zagrebakog asopisa Umjetnost rijei i Zoran Kosntantinovi, autor knjige Fenomenoloki pristup knjievnom delu (1969).

U prvim decenijama ovoga veka, kroz delovanje stilistikih kritiara, ruskih formalista, angloamerikih novih kritiara, fenomenologa, stvorena je bila tradicija modernog prouavanja knjievnosti koja je bila izrazito antipozitivistiki postavljena, a koja se vraala preokupacijama stare poetike i retorike. Na toj tradiciji se nije moglo stati; prirodni razvoj prouavanja knjievnosti vodio je dalje.Dalje od tih orijentacija otili su, moda, najpre ikaki kritiari, koji su delovali poev od tridesetih godina. Oni su, izmeu ostalog, svesno i neposredno isticali zahtev da se treba vratiti Aristotelu; zato ih i nazivaju aristotelovcima. Ali su oni, isto tako, i uvaavali primenu razliitih postupaka u izuavanju knjievnosti i opredeljeno su se zalagali za pluralistiki prilaz u njenom izuavanju.Dalje od prvih modernih kola otili su strukturalisti. Strukturalizam je jedna od najrairanijih pojava u savremenom intelektualnom svetu. On zalazi u mnoge discipline, od lingvistike i prouavanja knjievnosti do antropologije, psihologije, sociologije, filozofije, logike, pa ak i do matematike. Postao je, takoe, i iroko meunarodna pojava. Najpre se razvio kod eha u vreme delovanja prakog kruga; zatim kod Francuza, kod kojih je od pedesetih godina postao dominantna pojava, pa onda i u Sovjetskom savezu od ezdesetih. Francuzi svojevremeno nisu imali pojavu analognu formalistima i novokritiarima, pa je, u stvari, njihov strukturalizam igrao ulogu nove kritike u odnosu na pozitivizam (tj. lansonizam). eki strukturalist Mukarovski, koji je u Evropi dugo bio nedovoljno poznat, osvetljavao je knjievna dela, njihove elemente i skupine, kao semioloke injenice. Slinim putem, skoro tri decenije kasnije, ezdesetih godina, poli su i sovjetski strukturalisti (Lotman, Uspenski, Ivanov itd.), koji su uspeno tumaili umetnost i umetnika dela kao modele stvarnosti nastale u sklopu modelativnih sistema, kako su oni shvatali knjievnost, umetnost i kulturu uopte.Uporedo sa nastajanjem strukturalizma delovala su i dvojica saputnika ruskih formalista, Prop i Bahtin. Prop je prodro u morfologiju bajke svodei broj funkcija koje njihovi junaci vre na svega tridesetak. Time je dao znaajan doprinos spoznaji strukture umetnike proze, ali i mita. Bahtin je na plodan nain ukrtao iskustva formalizma i marksizma, stvarajui jedan osobeni tip dijalokog, tj. dijalektikog prouavanja knjievnosti i umetnikih injenica uopte. Na drugoj strani sveta, u Kanadi, Nortrop Fraj stvorio je nezaobilazno delo, Anatomiju kritike: knjigu koja fenomen knjievnosti pokuava da objasni pomou etiri eseja, odnosno pomou etiri nezavisne, a ipak meusobno isprepletene teorije, sa ijih stanovita se fenomen knjievnosti uvek drugaije ukazuje. Knjievno umetniko delo i knjievnost su tako, u dvadesetom veku, sa raznih strana, ali skupa uzev svestrano analizirani i tumaeni. Nije se prestalo baviti piscem i itaocem, srodnostima sa drugim delima, iako je glavna panja bila posveena knjievnom umetnikom tekstu.U poslednje vreme, koncem ezdesetih, pojavile su se u prouavanju knjievnosti dve orijentacije koje su veoma diskutovane i poznate u meunarodnim razmerama. Jedna od njih je teorija recepcije, iji je glavni predstavnik H.R. Jaus. Jaus je, kao i drugi recepcionisti, kritiki reagovao na anistorizam novijih orijentacija u prouavanju knjievnosti, tj. na praksu prevashodnog bavljenja literarnim tekstom. Vraajui se istorijskom vienju knjievnosti, on, meutim, to vienje nije zasnovao, kao pozitivisti, oslanjanjem na istoriju pisaca i uslova koji su ih predodredili za stvaranje svojih dela, ve oslanjanjem na istoriju oekivanja i potrebe publike, tj. na istoriju primalaca. Njihovim doprinosom, kao i dorinosima njegovih prethodnika, Sartra pre svega, u istraivanjima literature, pored pisca (poiljaoca) i teksta (poruke), obuhvaen je i trei lan komunikacionog dijagrama: primalac. Uprkos ogranienosti metoda teorije recepcije, njome je pluralizam izuavanja knjievnosti znatno obogaen.Druga od tih orijentacija naziva se obino poststrukturalizmom, kad se misli na njeno poreklo i na njen odnos prema strukturalizmu. Ali se ona i naziva dekonstrukcijom kad se misli na jedan njen osoben vid: na onaj koji je vezan za francuskog filozofa aka Deridu i njegove sledbenike u Americi, posebno na Jelskom univerzitetu. Taj vid poststrukturalizma orijentisan je ka dekonstrukciji metafizike i njenih derivata: logocentrizma, etnocentrizma, fonocentrizma, pojava koje su, po Deridi, karakteristine za zapadnu civiulizaciju uopte.Doba pluralizma u izuavanju knjievnosti ispoljilo je i ostvarilo potrebu za zasnivanjem jedne nove discipline koja bi se bavila izuavanjem knjievnih teorija i metoda prouavanja knjievnosti, metodologije prouavanja knjievnosti. Konstituisanje te discipline, s najvie razloga se moe vezati za Teoriju knjievnosti Rene Veleka i Ostina Vorena (1949). U ovom izboru dat je jedan kasniji Velekov tekst iz Kritikih pojmova (1963) u kojem se pluralistika situacija u prouavanju knjievnosti dosta iroko predstavlja.

Za potpunije predstavljanje teorijske misli o knjievnosti, od Homera do Deride, bio bi potreban vei prostor od obima ove knjige. Za predstavu o celini, meutim, nije potrebno da se donesu svi vredni teorijski tekstovi, ve oni koji su za razne periode i orijentacije karakteristini i da se meu njima uspostavi izvestan odnos. Prostor koji su zauzeli tekstovi pojedinih teoretiara, zastupljenih u hrestomatiji, nije uvek srazmeran njihovom znaaju. Sastavlja hrestomatije je je teio da najrelevantnije tekstove, bar za pojedine periode i orijentacije, donese u celini. Ali je to mogao da uini samo u odreenom broju sluajeva. Morao je, zato, pojedine tekstove da skrauje, da uzima odlomke iz knjiga, da donosi ak i tekstove koji teoprijski nisu najreprezentativniji za njihove autore, ali koji u prihvatljivom obimu mogu da predstave njihovu misao. Bilo bi, svakako, bolje i da su biobibliografski podaci o stotinak autora, zastupljenih u izboru, dati potpunije. Prostor je, meutim, nalagao da se u njima nevede samo ono to je najnunije. ire informacije o njima italac e morati da trai u leksikonima filozofa i pisaca, enciklopedijama, istorijama filozofije i knjievnosti.Na zahtev izdavaa da smanji obim knjige, prireiva je morao da izostavi i vie tekstova stranih autora. Morao je, na alost, da to uini i sa tekstovima jugoslovenskih autora koji su bili zastupljeni u veini orijentacija internacionalnog karaktera. Tako je izostavio tekst Miroslava Krlee Podravski motivi Krste Hegeduia (iz poglavlja Marksizam), Stilski kompleksi Zdenka kreba iz poglavlja o fenomenologiji, Knjievno delo kao komunikat Zorana Konstantinovia iz poglavlja o strukturalizmu i semiologiji i Predgovor Kritici i djelu Svetozara Petrovia iz poglavlja Metodologija prouavanja knjievnosti.Najzad, bilo bi bolje da su tekstovi koji su uli u ovaj izbor prevedeni na ujednaeniji nain. Ali to bi bio ogroman posao, u naim izdavakim prilikama teko reiv. Prireiva je, zato, po pravilu, koristio ve postojee prevode. Poto ti prevodi potiu od raznih prevodilaca koji su delali u raznim vremenima i sredinama, meu njima ima neujednaenosti u terminologiji i pravopisu.

Petar Milosavljevi

DOBA ANTIKE

Homer

BOGOM NADAHNUT PEVA

... Pevaa pozov'te boanskogonog Demodoka, bog to ga obdari pesmom, da njomeljude veseli kako u grudima ga svetuje srce! 45--------------------------------------------Muza navede pevaa da zapeva slavu junakaiz pesme one to tada do neba joj stizae slava,kako Odisej se svadi s Ahilejom 75----------------------------------------------Glasnie, ovo meso Demodoku daj da ga jede;elim i ja njemu da ugodim, mada sam bednik.Jer u ljudskom rodu to god ga na zemlji imadesvugde se cene i aste pevai, jer muza ih ui 480pevati pesme, a pleme pevaa omile njojzi.Tako ree, a glasnik odnese Demodoku meso,junakom dade pevau; on primi ga radosna srca.Tako rukama oni za gotova jela se mae.A kad udnju za piem i jelom podmire vee, 485onda Demodoku Odisej dovitljivi prozbori ovo:Tebe, Demodoe, od sviju od ljudi najvie slavimIl te je muza pevat nauila, Divova erka,ili Apolon, jer lepo sudbinu ahejsku peva,ta su stvorili i ta pretrpeli muka Ahejci, 490k'o da si gledao sam il' uo od nekog drugog.Nego produi pesmu o graenju drvenog konja,to ga je bio uz pomo Atene nainio Epej,pa ga u tvru boanski Odisej lukavo smestipoto ga napuni silnim junakom to uniti Ilij. 495Ako me, pevau, o tom obavesti pevanjem lepim,onda u svima na svetu kazivati ljudima da teneki milostiv bog boanski obdario pesmom.Ree, i zapeva pesmu Demodok zadahnut bogom.

Preveo Milo N. uri

Aristofan

SPORENJE ESHILA I EURIPIDA

ESHILKakav susret! Uh, sav ceptim i u meni sve se kuva to s ovakvimmoram jo da diskutujem. Ko s njim da se prenemae! Ali, eto, da ne kae:uti preen reci mi ti Evripide, zbog ega je pesnik cenjen?

EVRIPIDUzdiemo svetu moral, razvijamo svet i razum, mi inimoda svi ljudi irom sveta budu bolji.

ESHILAl' mi neko pamet soli! E, al' ako ti to nisi postigao, 1010ve naprotiv, od potenih i valjanih nainio prave re,reci onda, kakvu misli kaznu da si zasluio?

DIONISSmrt, naravno! Odgovaram mesto njega.

ESHILA kakve sam, pazi samo, u poetku, ljude njemu ja predao:junaine sve visoke, dine, mone, ne junake na jeziku,zazjavala s gradskog trga, ni hulje ko ovo sada, ne nitkove,zabuante, ve sve sama iva vatra, sve odie maem, kopljem, 1015 trostruka muperjanica, sev kacige, oklop ee srce tit mu sedmokoni...

EVRIPIDUh, evo je, gurnu napast! jao lele!

DIONIS (za sebe) Dok iskuje sve lemove, dotui e ak i mene.

DIONISA na koji nain, reci, muevne ih stvori tako?De, Eshile, reci kako? ta si se tu ukipio, pa uti i besni samo! 1020

ESHILDramu stvorih: sva Arejem kipti...

DIONIS Koju?

ESHIL Sedmoricu protiv Tebe.U svakom rasplamti smesta silnu udnju prema boju.

DIONISPa to je to to ne valja: Tebancima ti pripisa u toj dramisve junatvo, svu sranost, hrabrost muku i dobie za to uku!(Polee na Eshila).ESHILDa l' je vama ko branio da vebate hrabrost? Samo, 1025vi marili niste za to.I ba stoga, ko pouku, Persijance stvorihza vassa porukom:Iznad svega uvek eli da pobedi. Bilo je toremek-delo i vrhunacmog uspeha.

DIONISBar ja bejah sav oaran kad tualjku ona poenad Darijem mrtvim, a hor, evo vakokre ruke,zaleleka: kuku, lele!

ESHILS takvom temom pesnik pravi valja da se pozabavi. 1030Vidi kako od davninasvi pesnici vrla duha, plemeniti, predadoeoveanstvuznanje, mudrost,od koristi vazda behu.Svete tajne misterije Orfej otkri i pouiljude da senasilja, ubistva klone.Zaetnik je medicine Musaj bio, i mo silnuproricanja otkrio jerodu svome,Kad se anje, kad se seje, to teaku Hesiodovspev pokaza;boanskog Homera slava,ugled, dika, u emu je? to korisnom pouava: kakav bojni 1035poredak, naoruanje,kakvu hrabrostbitka trai.

DIONISAl' blesavka Pantakleja nauio ipak nije:litiju da vodi krene onomade, pa elenkeremen prvozakopao, tek se neto prisetio, pa odozgokacigu da stavi htede.

ESHILAl nauih mnoge druge, estite i kako treba: 1040Lamaha, na primer, samo, po ijem jeliku dinommoj genije izvajao uzore i olienjasvih vremena,nepresuni izvor Lamah za junakemojih drama,Za Patrokle, za Teukre, sve junakelavljih srca,da razdrmam graanina, pa da ipii da zapne da ubija, ko i oni, im ga prenetrube jeka.

Al' da kurve kakve stvaram, Fedre razne,Stenobeje,Zevsa mi, u takve stvari uputo senisam nikad.I u celom mome delu sumnjam da e iko ivinai enu koja voli.

EVRIPIDPa da, kad je i pesniku ljubav do sadnepoznata.

ESHIL I od sada, daj mi boe. Al se zato 1045Afrodita tolko puta i na tebe i na tvojesve likove obaralasvom teinom, dok te nije, gle, konanosavladala.

DIONISJest, bogami, ba je tako! Jer te stieod sopstvene ene onoto za tue u dramama tvojim pie.

EVRIPIDAma hajde! Sve u svemu, ime li to,nitarijo, Stenobeje kode gradu?

ESHILKako ime? A to fine, vrle gospe 1050i graana uvaenih verne dragesad kukutu ispijaju Belerofont Evripidovto ih ui, u praksu je to ve ulo! 1052

EVRIPIDA o Fedri oni priu, zar sam ja to izmislio?

ESHILNisi stvarno, al' poroke pesnik morada prikriva, a ne da ih jo na sceniu stihove ak izliva,da publiku pouava.Malu decu ui, zna se, uitelj, a za odraslepesnik je to. Pesnik mora da opeva asne stvari. 1055

Prevela Radmila alabi

Platon

IJON

V

Sokrat. I vidim, Ijone, i evo idem da ti pokaem ta mi se ini da je to. to si ti sposoban da o Homeru dobro govori to nije, kao to sam ve ranije primetio, neka naroita umenost, nego boanska snaga koja te goni, kao ona u kamenu, koji je Euripid nazvao magnetom, a ostali ga zovu Heraklovim kamenom. Jer taj kamen ne samo to sam privlai gvozdene prstenove nego i prstenovima daje snagu da mogu initi ono isto to ini i on sam, tj. da privlai druge prstenove, tako da se ponekad stvori sasvim dug lanac tih prstenova, i svi vise jedan o drugom. A privlana snaga svih pojedinih lanova dolazi od onoga kamena. Isto tako i Muza sama najpre pesnike zadie boanskim zanosom, a time to ti zadahnuti opet ulivaju zanos u druge stvara se ceo lanac. Jer svi dobri epski pesnici sve te svoje lepe pesme ne pevaju svojom umenosu nego u stanju zadahnua i zanosa. To vai i za dobre lirske pesnike: kao to oni koji su pali u koribantski zanos ne igraju svoje mahnite igre pri razumu, ba tako i lirski pesnici ne pevaju svoje lepe pesme u svetlosti razuma, nego ih, kad su se predali moi harmonije i ritma, obuzima bahantska mahnitost i bahantski zanos. I kao to bahantkinje samo u stanju zanosa crpu med i mleko iz reka, a ne u stanju razumskom, tako stoji stvar i sa duom lirskih pesnika, to i sami tvrde. Jer pesnici nam zaista kau da oni s medonosnih izvora iz nekih Muzinih vrtova i dolova usisavaju svoje pesme, te ih nama donose kao pele, letei kao i one same. I oni istinu govore.Jer pesnik je naroito bie: on je lak, krilat i sveten, i ne moe pevati pre nego to bude ponesen zanosom, pre nego to bude izvan sebe i svoga mirnog razuma; ali dokle god on ima to dobro, ne moe, kao ni svaki ovek, ni pevati ni proricati. Kako oni, dakle, ne stvaraju svoja dela i mnoge lepote ne kau o stvarima zanatski, kao ti o Homeru, nego u bojem zadahnuu, to svaki od njih moe zaista lepo pevati samo ono na to ga je Muza podstakla: jedan ditirambe, drugi pohvalne pesme, trei poskoice, evrti epske pesme, peti jambe. Ali svaki je od njih za sve drugo nesposoban. Jer oni to ne govore zanatski, nego bojom snagam. Jer, kad bi oni o jednom predmetu umeli lepo govoriti na osnovu svoje zanatske umenosti, onda bi to umeli i o svemu drugom. Zato se bog, oduzimajui im snagu razmiljanja, slui njima, kao i prorocima i boanskim vraevima, kao svojim slugama, da bismo mi, sluaoci, videli da ta dragocena otkrivanja ne govore oni u kojima nema razuma, nego da ih govori sam bog, i da ih preko njih govori nama. Najjaa potvrda za moje tvrenje jeste pesnik Tinih iz Halkide, koji inae nikad nije ispevao nikakvu pesmu dostojnu pomena, nego onaj pean koji svi pevaju, koji je gotovo najlepi od svih pesama, i koji je, kao to on sam kae, neko otkrie Muza. Jer ini se da nam je bog, da se ne bismo kolebali, na njemu najvie pokazao da te lepe pesme nisu ljudske, ni ljudsko delo, nego boanske i boje delo, i da pesnici nisu nita drugo nego tumai bogova, i to svaki u vlasti onoga boga koji ga je izabrao za svoje orue. To je bog hteo da obznani, i zato je na usta najneznatnijega pesnika ispevao najlepu pesmu. Ili ti se ini da nemam pravo, Ijone.Ijon. Tako mi Diva, ima pravo. Jer tvoje rei, Sokrate, hvataju mi se srca, i meni se sasvim ini da nam dobri pesnici boanskim zadahnuem tumae ono to im kau bogovi.Sokrat. Zar niste vi, rapsodi, opet tumai pesnika?Ijon. I tu ima pravo.Sokrat. Prema tome, dakle, vi ste takoe tumai tumaa?Ijon. Neosporno.Sokrat. Stani sada! Odgovori mi, Ijone, na moje pitanje bez prikrivanja i ustezanja. Kada ti odlino izgovori svoje epske stihove i veoma duboko darne u srce sakupljene sluaoce, bilo da prikazuje Odiseja kako staje na prag svoje kue, kako prosiocima pokazuje ko je on i puta na njih svoje strele, ili Ahileja kako navaljuje na Hektora, ili prikazuje alost Andromahinu, ili Hekabinu, ili Prijamovu, jesi li tada jo pri punoj svesti, ili ti dua izlazi izvan sebe i smatra da u zanosu neposredno sama doivljuje pripovedane dogadaje, bilo da se oni odigravaju na Itaci, ili u Troji, ili na kom drugom mestu kuda te pesma odvede?Ijon. Kako si mi, Sokrate, jasan dokaz dao za tvoje shvatanje koje si time izneo! Jer govoriu ti bez ikakva prikrivanja. Jer meni se, kad govorim neto dirljivo, oi napune suzama, a kada govorim neto to izaziva jezu ili strah, onda mi se od straha kosa nakostrei i srce mi lupa.Sokrat. ta, dakle, Ijone? Hoemo li rei da je jo pri punoj svesti ovek koji, ukraen arenim ruhom i zlatnim vencima, plae usred prinoenja rtava i u prazninoj radosti, ne izgubivi nijednu od tih svojih dragocenasti, ili strahuje usred skupa koji broji vie od dvadeset hiljada njemu odanih ljudi, od kojih nijedan izrazom lica ne pokazuje da e ga opljakati ili mu to drugo naao uiniti.Ijon. Ne, tako mi Diva, Sokrate, to je, istinu da kaan, nemoguno.Sokrat. Zna li ti da vi i sav onaj praznini svet stavljate u isto raspoloenje?Ijon. Da, to ja veoma dobro znam. Jer ja ih svaki put sa visine svoje pozornice posmatram kako udaraju u pla i kako ljuto gledaju oko sebe i sa mnom strahuju pod utiskom onoga to izlaem. Jer moram veliku panju da obraam na njih: ako ih nagnam u pla, onda u se ja sam na kraju smejati jer u primiti novac; a dovedem li ih dotle da se oni meni smeju, onda u na kraju ja plakati jer u novac izgubiti.

VII

Sokrat. Zna li da je takav slualac poslednji od onih prstenova o kojima sam govorio da pod uticajem Heraklova kamena dobijaju snagu jedan od drugoga? A srednji si prsten ti, rapsod i glumac, a prvi prsten je sam pesnik. A kroza sva ta posredovanja bog vue ljudsku duu kuda hoe time to ini da njegova snaga od jednoga lana utie na drugi. Slinost s magnetom produuje se i dalje: nadovezuje se veoma dug sporedan lanac horskih pevaa, uitelja i poduitelja hora, u pobonom odvajanju od prstenova koji vise o samoj Muzi. I od pesnika jedan visi o ovoj, a drugi o onoj Muzi. A za to je uobiajen izraz zadahnut je, i to se slae s naom slikom, jer on visi o njoj (tj . o Muzi). A za pesnike kao za prve prstenove veaju se, opet u neprekidnom nizu, drugi i padaju u zanos: jedne zadahnjuje i dri Orfej, druge Musej, a mnoge Homer. Od njih jedan si ti, Ijone, i stoji u vlasti Homerovoj, i kad neko peva pesmu nekog drugog pesnika, ti spava i nita ne ume da kae; ali, ako neko zapeva pesmu toga tvoga pesnika, ti se odmah probudi, i tvoja dua se nalazi u radosnom uzbuenju, i ti u izobilju ima gradiva za prianje. Jer to to govori o Homeru ne govori zanatski i na osnovu stvarnog znanja, nego u boankom zadahnuu i zanosu. Kao to oni koje zahvati koribantski zanos odmah oseaju samo onu pesmu koja dolazi od boga u, ijoj su vlasti, i kao to za tu pemu dovoljno imaju i pokreta tela i naina izraavanja, a za druge ne mare, tako si i ti, Ijone, kad neko stane da govori o Homeru, obilan svojim saoptenjima, dok o drugimm pesnicima ne moe da govori: A to me pita za uzrok zato ume da o Homeru obilno govori a o drugim pesnicima ne ume, on se sastoji u tome to Homera reito hvali ne na osnovu zanatskoga razumevanja, nego na osnovu boanskog zadahnua.Preveo Milo N. uri

Aristotel

O PESNIKOJ UMETNOSTI

A) OPTI DEO

UMETNIKO STVARALATVO UOPTE(HHHHH, ars poetica)

IDEFINICIJA UMETNIKOG STVARALATVA. RAZLIKE PO SREDSTVIMA PODRAAVANJA

Raspravljamo o pesnikoj umetnosti samoj i o njenim oblicima, ta je svaki u sutini, i kakav oblik treba davati pesnikom gradivu ako se hoe da pesniko delo bude lepo, a zatim o broju i o osbinama delova jednog pesnikog dela, a tako i o ostalom to spada u istu oblast ispitivanja, pa ponimo prirodno najpre od prvoga.Dakle, ep i tragedija, zatim komedija i ditiramb, i najvei deo auletike i kitaristike: sve te umetnosti u celini prikazuju podraavajui, a postoji izmeu njih trostruka razlika: one podraavaju ili razlinim sredstvima, ili razliine predmete, ili razlinim nainom, a ne na isti nain. Kao to jedni i bojama i likovima mnogo podraavaju, stvarajui prema datom liku nov lik, ili po umetnikoj obdarenosti ili po navici, a drugi glasom, tako biva i u pomenutim umetnostima.Sve zajedno podraavaju ritmom, govorom i harmonijom, sluei se tim sredstvima ili odvojeno ili pomeano. Na primer, samo harmonijom i ritmom slue se auletika i kitaristika, i ako ima i nekih drugih slinih umetnosti koje su kao pastirsko sviranje, a samim ritmom bez harmonije podraava umetnost igraa, jer i ovi pomou ritma, izraenog u dranju i pokretima tela, podraavaju osobine karaktera, doivljaje i radnje, a epopeja (tj. pesnitvo)1Aristotel ne uzima metar kao nuni spoljanji oblik pesnitva. On uzima ovde izraz epopeja da oznai njime celokupnu umetnost kojoj je materijal samo re (?), govor (?).>

podraava samo govorom, ili nevezanim ili u metrima, i to da metre ili mea jedne s drugima ili, kao to je bio dosad sluaj, da se slui samo jednom vrstom metra. Uzimamo ovaj izraz (epopeja), jer mi nikako ne bismo mogli da damo zajedniko ime mimima Sofronovim i Ksenarhovim i Sokratskim razgovorima, ni ako bi ko podraavao pomou jampskog dvanaesterca, ili elegikog ili koga drugog slinog metra. Meutim, vezujui uz ime metra re pesnik, ljudi jedne nazivaju elegikim pesnicima, druge epskim pesnicima, ne uzimajui podraavanje kao pravo merilo pesnika, nego imajui na umu samo naroiti metar. tavie, obino tako zovu i pisce kakvog lekarskog ili prirodopisnog dela u stihovima. A izmeu Homera i Empedokla nema niega zajednikog osima metra; zato je pravo da prvoga zovemo pesnikom, a drugoga vie prirodnjakom nego pesnikom. Tako bi bilo i onda kad bi neko podraavao meajui sve metre u isti mah, kao Heremon to je uradio u Kentauru, rapsodiji sastavljenoj iz svih metara, pa opet ga treba zvati pesnikom. O tim stvarima, dakle, neka je tako reeno.A ima nekih umetnosti koje se slue svim pomenutim sredstvima, tj. i ritmom, i muzikom, i metrom, kao umetnost ditirampska i nomska, pa zatim tragedija i komedija. A one se razlikuju po tome to se prve dve umetnosti slue svim trima sredstvima u isti mah, a druge dve samo delimice. To su, eto, razlike umetnosti po sredstvima kojima podraavaju.

II

RAZLIKE PO PREDMETIMA PODRAAVANJA

Kako umetnici podraavaju ljude koji delaju, onda nuno sleduje da ti ljudi budu ili dostojni ili nitavni, jer nae moralne osobine gotovo uvek stoje do toga dvoga, jer se svi, ukoliko je re o njihovu karakteru, razlikuju po vrlini i nevaljalstvu. Prema tome, pesnici podraavaju ljude koji su ili bolji od nas ovakvih kakvi smo, ili gori, ili nama slini. To isto nalazimo kod slikara jer je Polignot, na primer, slikao bolje, Pauson gore, a Dionisije nema jednake ljude.Oevidno je da e i svaka od pomenutih umetnosti pokazivati te razlike i da e biti drukija po tome to e podraavati drukije predmete. Jer, i u igri, i u frulanju, i u kitaranju, mogu da se jave te razlike, a isto tako i onda kad se podraava ili u proznom prianju ili u stihovima bez muzike pratnje. Homer, na primer, podraavao je bolje karaktere, Kleofont prosene, a Hegemon Taanin, koji je prvi pevao parodije, i Nikohar, pesnik Delijade, gore. Na slian nain mogao bi ko podraavati i ditirambima i nomima, kao to su uinili Timotej i Filoksen u Persijancima i Kiklopima. A ba u tome i postoji razlika izmeu tragedije i komedije, jer ova hoe da podraava gore ljude, a ona bolje od onih koji danas ive.

III

RAZLIKE PO NAINIMA PODRAAVANJA. DORSKO POREKLO DRAME, NAROITO KOMEDIJE

Ovim razlikama pridruuje se i trea, a to je nain na koji se pojedini predmeti mogu podraavati. Jer, i pored istih sredstava i istih predmeta, ima razliitih podraavanja. To biva kad pesnik, s jedne strane, pripoveda, i to ili, kao to Homer ini, na usta neke druge linosti ili sam bez pretvaranja, a, s druge strane, kad sva lica koja podraavaju prikazuje tako da vre neku radnju. To su, dakle, tri razlike podraavanja, kao to u poetku rekosmo: po sredstvima, po predmetima i po nainu.Otuda, Sofokle bi, s jedne strane, bio isti podraavalac kao i Homer, jer obadva podraavaju znaajne ljude, a, s druge strane, kao Aristofan, jer obadva podraavaju ljude koji delaju i neku radnju vre.Po tome je, kako neki vele, drama i dobila svoje ime, jer podraava lica koja vre radnju (?).Zato i uzimaju Dorani i tragediju i komediju kao svoje tvorevine, a komediju Megarani, i to i ovi ovde, jer je, kau, postala kod njih za vreme demokratije, kao i oni sa Sicilije, jer otuda bee Epiharm, koji je mnogo ranije iveo nego Hijanid i Magnet, a tragediju kao svoju tvorevinu uzimaju neki Dorani u Peloponezu. Kao dokaze za to uzimaju nazive. Jer mesta u okolini nazivaju oni komai (?), a Atinjani demoi (?), i dodaju da se komiari nisu tako prozvali po pokladovanju (?) nego po tome to su putovali od sela do sela (?), jer u varoi nisu uivali nikakvo potovanje. Zatim tvrde da oni za radnju uzimaju izraz (?), a Atinjani (?).O broju i nainu razlika u podraavanju neka bude to reeno.

IV

LJUDSKA PRIRODA KAO IZVOR UMETNIKOG STVARALATVA. VRSTE PESNITVA. ISTORIJSKI RAZVITAK TRAGEDIJE

Uopte, ini se, pesniku umetnost donela su dva, i to u ljudskoj prirodi zasnovana, uzroka. Jer podraavanje je oveku uroeno jo od detinjstva, i on se od ostalih stvorenja razlikuje po tome to najvie naginje podraavanju i to prva svoja saznanja podraavanjem stie; zatim, svi ljudi oseaju zadovoljstvo kad posmatraju tvorevine podraavanja. Dokaz je za to onaj utisak to ga u nama ostavljaju umetnika dela. Ima stvari koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti, ali, kad su naroito briljivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike najodvratnijih ivotinja i mrtvaca. To dolazi otuda to sticanje saznanja pravi veoma veliko zadovoljstvo ne samo filozofima nego i ostalim ljudima, ali ovi uestvuju u tome zadovoljstvu samo u neznatnoj meri.I zato ljudi posmatraju slike s uivanjem, jer pri posmatranju slika dobivaju neko saznanje i domiljaju se ta svaka slika predstavlja, na primer: ovo je onaj. Jer, ako posmatra nije ve ranije video predmet koji posmatra, nee mu se prikazani predmet svideti kao takav, nego zbog tehnike izraenosti, ili zbog kolorita, ili iz koga drugog slinog uzroka.A kako nam je podraavanje od prirode dano, a to isto vai i za oseanje harmonije i ritma jer je oevidno da su metri samo naroiti delovi ritma to su ljudi koji su od prirode za to obdareni ona tri dara postepeno usavrili i naposletku stvorili pesniku umetnosti iz pokuaja improvizacije.Pesnitvo pak podelilo se prema osobinama pesnika. Pesnici kojima se svidelo uzvieno podraavali su plemenita dela i dela takvih ljudi, a oni kojima se svidelo neznatno i prosto podraavali su dela loih ljudi, pevajui isprva pesme rugalice, kao oni drugi himne i enkomije.Od pesnika koji su iveli pre Homera ne moemo pomenuti ni jednu takvu pesmu, ali se moe uzeti da je takvih pesama bilo mnogo; ali, ako ponemo od Homera, moemo pomenuti njegova Margita i sline takve radove. U tim pesmama pojavio se i prikladan metar; zato se on i naziva sada jamb, jer su se u tome metru jedni drugima podrugivali. I tako su od starih pesnika jedni postali jampski, a drugi epski pesnici.A kao to je Homer bio prvi pesnik plemenitih i ozbiljnih dela jer on je jedini ne samo odlian pesnik bio, nego je i dramska podraavanja doneo, tako je i prvi pokazao osnovne oblike komedije, time to nije dao pesmu rugalicu, nego je dramski oblik dao smenom. Njegov Margit potpuno je analogan drami, jer kako Ilijada i Odiseja stoje prema tragediji, tako on stoji prema komediji. A kad su se pojavile tragedija i komedija, onda su pesnici, ve prema tome kako su koji po svojoj prirodi naginjali jednoj ili drugoj vrsti pesnitva, jedni pevali komedije mesto pesme rugalice, drugi tragedije mesto epa, jer su ovi radovi pesnitva vei i vie cenjeni nego oni ranije.Ispitivanje da li se tragedija u svojim vrstama ve dovoljno razvila ili nije, posmatrajui to samo po sebi i s obzirom na javno prikazivanje, to je posebno pitanje.Na svaki nain, i ona sama i komedija prvobitno su postale od improvizacije, i to tragedija od onih koji su zainjali ditiramb, a komedija od onih koji su zainjali falike pesme, koje su se sve do danas u mnogim varoima odrale u obiaju. Tako se tragedija postepeno razvila, jer su pesnici svaku pojavu u njenom razvitku usavravali. I poto je prola mnoge preobraaje, ona se ustalila, jer je naposletku dobila oblik koji odgovara njenoj prirodi.Broj glumaca prvi je Eshil od jednoga poveao na dva, smanjio je uee hora, i glavnu ulogu dodelio dijalogu; treega glumca i scenografiju uveo je Sofokle. Docnije stepen razvitka tragedije jeste njena veliina i uzvien karakter. Tragedija se tek docnije izdigla iz neznatnih mitova i iz smena govora, jer se preobrazila iz satirske pesme. I jampski metar pojavio se mesto (trohejskoga) tetrametra. Prvobino, naime, pesnici su uzimali (trohejski) tetrametar, jer je pesma bila satirska i vie imala karakter igre. Ali kad je postala tragika govorna umetnost, sama priroda nala je za nju pravi metar, jer od svih metara najprikladniji je za dijalog jampski metar. Dokaz je za to to u razgovoru jedni s drugima najvie govorimo u jambima, a veoma retko u heksametrima, i to samo onda kada ostavljamo obini nain razgovora.Naposletku, treba jo samo napomenuti da je i broj inova (epizodija) i sve ostalo, kako se kae, u pojedinostima usavrilo, jer bi iziskivalo moda suvie posla kada bi se ulazilo u svaku pojedinu stvar.

V

PREDMET I RAZVITAK KOMEDIJE. EPOPEJA PREMA TRAGEDIJI

Komedija je, kao to ve rekosmo, podraavanje niih karaktera, ali ne u punom obimu ono to je ravo, nego onoga to je runo, a smeno je samo deo toga. Jer smeno je neka greka i rugoba koja ne donosi bola i nije pogubna; na primer: smena liina (maska), to je neto runo i nakazno, ali ne boli.Promene u razvitku tragedije i pesnici koji su te promene doneli, sve to, kao to smo videli, nije ostalo nepoznato, ali promene u razvitku komedije ostale su nepoznate, jer se komedija prvobitno nije ozbiljno uzimala. Pesnicima komedija tek dockan je arhont odobrio hor, a taj su ranije sastavljali dobrovoljci. Tek onda kad je komedija imala izvesne umetnike oblike, spominju se poznati njeni pesnici. A ko je uveo liine, ili prologe, ili poveao broj glumaca i drugo, nije poznato. Umetnost obdelavanja mitova stvorili su prvobitno Epiharm i Formid. Ta novina dola je sa Sicilije; a od atinskih pesnika prvi je bio Kratet koji je poeo obdelavati opte gradivo i mitove, napustivi jampski pravac.Epopeja, dakle, slae se s tragedijom utoliko ukoliko opirno u metrima podraava ozbiljne radnje; a to se slui jednim i istim metrom i oblikom pripovedanja, po tome se razlikuje od tragedije; zatim se razlikuju i po duini. Dok, naime, tragedija naroito ide za tim da joj se radnja izvri za jedan obilazak sunca ili samo za neto malo preko toga, epopeja je, to se tie vremena, neograniena. Dakle, i time se razlikuju jedno od drugoga. Meutim, u prvo vreme pesnici su tako radili i u tragedijama kao i u epskom pesnitvu.to se tie njihovih sastavnih delova, oni su ili jedni isti, ili su onakvi kakvi dolaze samo u tragediji. Otuda, ko god zakljuuje za jednu tragediju da li je dobra ili loa, zakljuuje i za epopeju. Jer, to sadri epopeja, sve to sadri i tragedija, a to ova ima, to se ne nahodi u epopeji.

Preveo Milo N. uri

Aristotel

GOVORNIK, GOVOR, SLUALAC

Ar. Rhet. 1355b - 1359b

1. Retorika, dakle, bila bi sposobnost da se iznae nain ubeivanja za svaki predmet, mogui ili verovatni. Nijedna druga vetina nema ovaj zadatak. Ostale vetine, svaka prema svome predmetu, pouavaju ili ubeuju: medicina o zdravlju, aritmetika o brojevima, a slino je i sa ostalim vetinama i naukama. A retorika je, izgleda, sposobna da iznalazi puteve ubeivanja tako rei za svaki zadati predmet. Zato i kaemo da ona kao vetina ne poseduje teoretska uputstva za neku, samo njoj svojstvenu, vrstu predmeta.2. to se tie dokaza, jedni su izvan retorskih pravila, a drugi upravo retorskim pravilima dobijeni. Onim prvim nazivam takve koje mi ne pribavljamo, nego oni ve postoje, kao na primer: svedoci, istraga muenjem, ugovori i tome slino. Drugi su pak oni koje moemo metodskim uputstvima iskonstruisati; tako one prve treba samo upotrebljavati, a ove druge pronalaziti.3. Tri su vrste dokaza koje mi sami pribavljamo govorom: prva je u vezi sa moralnim karakterom govornika; druga zavisi od duevnog raspoloenja slualaca, a trea je u vezi sa samim govorom koji neto stvarno ili samo prividno dokazuje.4. Govornik ubeuje pomou karaktera kada odrani govor upravo verodostojno odslikava govornikov karakter. Stoga pravinima radije poklanjamo poverenje i to ne asei asa, prosto u svemu; a naroito u onim stvarima nejasnim i spornim, tada im potpuno verujemo. Ovo poverenje moe se postii i samim govorom, ali ne prema unapred stvorenom miljenju o moralnom kvalitetu govornikovom.5. Ipak, nije tako, kako pojedini teoretiari propisuju u svojoj teoriji, da moralni lik govornikov na doprinosi ubeivanju, naprotiv, karakter tako rei sadri u sebi glavnu snagu dokazivanja. Govornik ubeuje i uz pomo slualaca kada svojim govorom izazove njihove emocije. Naime, ne sudimo na isti nain kada smo oaloeni i radosni, ili kada volimo i mrzimo. Dananji teoretiari pokuavaju da se bave samo ovim pitanjima. (Do pojedinanosti emo to objasniti kada budemo govorili o afektima.)6. Ubeivanje se postie i samim govorom ako pokaemo da je istina, stvarna ili prividna, primerena svakom pojedinom predmetu.7. Poto su dokazi na ovome zasnovani, oigledno je, da bi ih znalaki koristio, govornik mora da bude sposoban za logiko rasuivanje, da prouava karaktere i vrline i tree afekte: ta je afekat i kakav je svaki od njih, i dalje, odakle i kako nastaje. Otuda proizlazi da je retorika kao neki izdanak dijalektike i da je nauna disciplina etike, te da bi se retorika s pravom mogla nazvati i politikom. Stoga se retorika javlja pod platom politike i onima koji misle da je poseduju i da su to iste discipline ine to delom iz neznanja, delom zbog hvalisanja ili pak zbog drugih ljudskih slabosti. Retorika je deo dijalektike ili njena kopija, kako smo na poetku rekli. Ni jedna od njih nije nauka koja bi imala svoj strogo odreeni predmet, iju bi prirodu prouavala, nego su to sposobnosti koje iznalaze argumente. Ovde smo dovoljno rekli o sposobnosti ovih vetina i njihovom meusobnom odnosu.8. Kako u dijalektici postoji izvoenje dokaza s obzirom na stvarne ili verovatne sudove, silogizam ili prividni silogizam, tako je i u retorici. Primer (paradeigma) u dijalektici odgovara indukciji (epagoge) u retorici, retorski zakljuak (enthimema) odgovara silogizmu (sillogismos) u dijalektici (prividna entimema odgovara prirodnom silogizmu). Ja nazivam, dakle, entimemu retorskim silogizmom, a primer retorskom indukcijom. Svi retori ubeuju pomou dokaza time to iznose primere ili formuliu retorske zakljuke entimeme i osim toga nita drugo. Prema tome, ako je to naelno poznato da se neto dokazuje ili formulisanjem silogizma ili iznoenjem primera (to nam je poznato iz Analitike), onda je nuno da svaki od ovih odgovora svakome od onih pojmova (entimema silogizam; indukcija primer).9. Koja je razlika izmeu primera i entimeme, jasno je iz Topike. Tamo je ve ranije reeno o silogizmu i indukciji: da dokaz izveden iz mnogih i slinih sluajeva, tamo u dijalektici, zove se indukcija, ovde u retorici, primer; i dalje, da sledi zakljuak pod odreenom pretpostavkom, ili opti ili za veinu sluajeva, neto drugaiji nego ovaj, samim tim to ova pretpostavka postoji tamo je silogizam, ovde entimema.10. Jasno je da obe vrste retorike poseduju preimustva i ona zasnovana na primeru i ona na entimemi kako je to ve reeno u Metodici, tano se to odnosi i na ovo: retorski govori mogu biti karakteristini po upotrebi primera ili entimema; slino je i sa retorima jedni prednjae u upotrebi primera, a drugi u upotrebi entimema. Nita manje nisu uverljivi oni govori oslonjeni na primere, ali ipak veu panju pobuuju oni zasnovani na entimemama.11. Njihovo poreklo, kao i nain na koji ih treba upotrebljavati, objasniemo kasnije. A sada da to jasnije definiemo ove dokaze. Kad neto deluje ubeujue, onda to ini prema odreenom subjektu; ili smesta postaje ubedljivo i uverljivo kroza nj' ili se ini da dokazuje pomou verovatne pretpostavke. Ni jedna vetina nema u vidu samo pojedinano, na primer: medicina ne kae ta je dobro za zdravlje Sokratovo ili Kalijino, nego ta je korisno za zdravlje ovog ili onog soja ljudi. (Ovo spada u delokrug vetina budui da je pojedinano kao pojam neodreeno i kao takvo ne moe da bude predmet prave nauke). Tako ni retorika ne razmatra ta je oevidno u svakom pojedinom sluaju, na primer za Sokrata ili Hipiju, ve ono to je oevidno za ovu ili onu vrstu ljudi. Isto tako je i u dijalektici. U njoj se ne izvode zakljuci nasumice iz svih sluajeva (jer ima ljudi koji govore kojeta), nego ona uzima takve predmete koji zahtevaju logiko pretresanje; isto tako, retorika uzima one stvari koje su ve predmeti svakodnevnog razmiljanja.12. Zadatak retorike je, dakle, da se bavi onim stvarima o kojima razmiljamo, ali nemamo za njih sistematska pravila; i takvim sluaocima koji ne mogu da poimaju izjedna raznorodne stvari i da poizdalje zakljuuju. A mi promiljamo o onim pojavama koje bismo mogli dvojako razumeti. O stvarima pak koje ne mogu biti drugaije nego to su, ili u prolosti, ili u budunosti, ili u sadanjosti, niko ne promilja, ako pretpostavlja da su ba samo takve.13. Promiljanjem o takvim stvarima ne bismo nita vie saznali. Sada je mogue izvoditi silogistike zakljuke i domiljati. Delom prema onome to je ranije tako promiljeno pomou silogizma, a delom i prema onome to jo nije tako pretresano, a potrebno je da bude silogistiki pretresano, jer bez toga nije jasno. Prva od ova dva metoda nuno nije lako da pratimo zbog duine dokaza (sudija, pretpostavlja se, obian je ovek). Drugi pak metod prua malo snage za ubeivanje jer ne zavisi ni od onoga to je opte poznato, a ni od pojedinanog miljenja. Nuno proizlazi da se entimema i primer tiu stvari koje mogu, naelno govorei, da budu drugaije nego to stvarno jesu. Primer postaje isto to i indukcija, a entimema to je silogizam i izvode se iz manjeg broja premisa, esto i kraih, nego pravi silogizam. Ako je jedna od premisa dobro poznata, ne treba je ni navoditi. Sam slualac e to dodati. Na primer: umesto da kaemo da je Dorej ovenan vencem poto je pobedio na takmienju, dovoljno je rei da je pobedio u Olimpiji. Nije potrebno dodavati i to da je na olimpijskim igrama nagrada venac, to je svima poznato.14. Budui da su malobrojne one nune premise iz kojih se izvode retorski silogizmi (mnoge stvari o kojima sudimo i koje ispitujemo takve su vrste da mogu biti i drugaije shvaene nego to one u stvarnosti jesu; ljudska dela, zatim ono to je predmet naeg razmiljanja i ispitivanja, naelno govorei, takve su vrste da nita od toga nije nuno da bude samo tako) i da dela koja se najee dogaaju i ona koja su mogua, ali u manjoj meri, mogu nuno da se porede silogistiki sa drugim delima takve vrste. Nuni zakljuci slede iz nunih premisa (ovo nam je poznato iz Analitike). Jasno je, dakle, da e materija iz koje se izvodi entimema jednim delom biti ono to se nuno dogaa, a drugim delom, ak preteno, da e biti ono to se dogaa u najvie sluajeva. Retorski zakljuci entimeme zasnovani su na elementima verovatnosti i indiciji, iz ega nuno sledi da svaki od ovih pojmova nuno odgovara svakome od onih prethodnih: semeion ananke; eikos eiothos.15. Verovatno je ono to se u najvie sluajeva dogaa, ali ne apsolutno, kako neki definiu, nego ono to kod stvari moe biti drugaije u odnosu na stvarnosti, tj. iju verovatnost shvatamo kao odnos opteg prema posebnom.16. Od indicija (semeion) jedne posmatramo kao odnos posebnog prema optem, a druge kao odnos opteg prema posebnom. Indicije, po prirodi nune, nazivamo tekmerion, a one koje nisu nune nemaju imena da se njime oznai ta razlika.17. Indicijama, dakle, po prirodi nunim, nazivam one iz kojih se moe izvesti logiki silogizam. Stoga i tekmerion spada u ovu grupu indicija. Jer, kad ljudi misle da su njihovi dokazi neoborivi, oni veruju da iznose tekmerion, dakle neto dokazano i zakljueno. U starom jeziku rei tekmar i peras imaju isto znaenje (cilj, kraj, granica).18. Vrsta indicije zasnovana na principu odnos pojedinanog prema optem ova je, na primer: kada bi neko kao indiciju naveo svoj zakljuak da su svi mudri ljudi pravedni, jer je Sokrat bio i mudar i pravedan. Ovo je, dodue, indicija, ali koja se moe pobiti: sve da je tvrenje i istinito, ipak nije dovoljno za logiki silogizam. Kada bi neko utvrdio da je indicija ako kae da je ovek bolestan jer je imao groznicu, ili da je ena rodila jer ima mleka, to je indicija po nunosti. Ovo samo meu indicijama je tekmerion. Samo u ovom sluaju, ako je injenica tana, dokaz je neoboriv. Sa druge strane, za ovu vrstu indicije, zasnovanu na principu odnosa opteg prema pojedinanom, primer je ovaj: kao kada bi neko rekao da je ovo indicija: ovek ima vruicu jer teko die. Ovo bi se moglo pobiti makar tvrenje bilo i istinito. Jer mogue je da ovek teko die mada nema vruicu. Sada smo objasnili ta znae pojmovi: eikos, semeion, tekmerion, kao i ime se meusobno razlikuju. U Analitici sam to definisao jo jasnije i objasnio sam zato neki od reenih pojmova mogu da se svedu na logiki silogizam, a drugi opet ne mogu.19. Rekli smo da je primer u dijalektici isto to i indukcija u retorici i ime se bavi indukcija. To nije odnos dela prema celini, ni celine prema delu, celine prema celini, nego dela prema delu, slinog prema slinom, dakle kada su oba pojma na istoj ravni; kada je jedan pojam poznatiji od drugog, onda je re o primeru. Tako ako neko kae da je Dionisije teio tiraniji zato to je traio telesnu strau, naveo je primer. I Pisistrat je jo ranije traio telesnu strau i kad ju je dobio postao je tiranin. Tako je uinio i Teagen iz Megare. I drugi su tirani traili to isto i svima je uzor bio Dionisije za koga se jo ne zna da li je zarad istog cilja zahtevao telesnu strau. Svi ovi primeri spadaju pod opte pravilo: svako ko tei tiraniji trai telesnu strau.20. Sada smo, dakle, poblie odredili iz ega se obrazuju dokazi koji se smatraju oevidnim. Veoma velika razlika postoji meu entimemama, i gotovo svi retori to previaju, premda ona postoji i u dijalektikom metodu kod silogizama. Neki od tih silogizama obrazuju se prema retorskom, a neki prema dijalektikom metodu; drugi opet spadaju u oblast drugih teorija i vetina koje su delom ve konstituisane i onih koje to jo nisu. Stoga to izmie panji retora te se vie specijaliziraju za odreeni predmet i prelazi okvire retorike i dijalektike. Gore reeno bie jasnije ako se opirnije prikae.21. Smatram, naime, da se dijalektiki i retorski silogizmi mogu izjednaiti sa onim to mi zovemo topoi. Ovi se, sa opteg stanovita, jednako odnose na pravo, fiziku i politiku i mnoge druge razliite vetine, kao na primer: topos za pojmove vie i manje. Oni e podjednako dobro obrazovati silogizme i entimeme u pravu, fizici ili bilo kojoj drugoj vetini, premda su predmeti ovih vetina razliiti. Topoi, oni specifini, proizlaze iz iskaza koji su svojstveni svakoj vrsti i rodu stvari ponaosob. Postoje, na primer, iskazi koji se odnose na fiziku iz kojih ne moemo dobiti ni entimemu ni silogizam koji bi vaili za etiku, isto tako oni iz etike ne vae za fiziku. Slino je u svim sluajevima. Opti topos ne pomae da pojedinac bolje upozna neki redmet, jer taj topos i ne obrauje neki odreeni predmet. Ali s obzirom na specifini iskaz svako e, to bolje premise odabere, pokazati neko drugo znanje i to nehotice, u odnosu na dijalektiku i retoriku. Ako sluajno pone da govori prema tim naelima, on nije vie u oblasti dijalektike i retorike, nego one discipline ijim je naelima ovladao.22. Najvei broj entimema konstruisan je iz specifinog iskaza, a nazvane su pojedinane i posebne, a manji broj iz opteg toposa. Kao to smo uili u Topici, tako ovde moramo razlikovati specifine i opte topose iz kojih bi mogli da se izvode entimeme. Pod specifinim toposom podrazumevamo premise primerene svakoj vrsti stvari ponaosob, a pod optim onaj koji je zajedniki za sve stvari. Najpre emo govoriti o specifinim toposima. Ali prvo da utvrdimo vrste govora u retorici; kako se oni meusobno razlikuju, koliko ih je po broju, da utvrdimo njihove pojedinane elemente i premise.

cap. III

1. Postoje tri vrste retorike, budui da postoje i tri vrste slualaca. Govor je zasnovan na sledeem trojstvu: govornik, predmet o kome govori i lice kome govori, mislim na sluaoca.2. Slualac je nuno ili samo puki posmatra ili sudija; kao sudija ili sudi o prolim dogaajima ili o onima koji e se tek dogoditi. Na primer, neko ko je lan narodne skuptine sudie o buduim dogaajima, sudija pak o onome to se zbilo; a puki posmatra kritiar sudie samo o spretnosti govornikovoj.3. Otuda nuno proizlaze i tri vrste retorskih govora: savetodavni, sudijski i sveani ili kieni. Savetodavni govor ima zadatak da podstakne ili odvrati. Jedan od ova dva zadatka uvek se ispunjava: ili kada neko daje privatni savet ili kada opet kao govornik nastupi u narodnoj skuptini. Sudski govor sadri ili optubu ili odbranu. Za one koji vode parnicu nuno je da ine ili jedno ili drugo. Sveani govor ima za svoj predmet ili pohvalu ili pokudu.4. Vremenski okviri za pojedine vrste govora su sledei: za savetodavni budunost (jer govornik nagovara ili odvraa od onoga to e se dogoditi). Za sudski govor prolost (jer govornik uvek napada ili brani ono to se zbilo). Za sveani govor u prvom redu sadanjost, jer govornik upuuje pohvale ili pokude svojim savremenicima. Govornik se esto slui i prolim dogaajima, ako ih se sea, i buduim, ako moe da sebi predoi sliku o njima.5. Svaki od ove tri vrste govora ima drugaiji cilj, pa prema tome postoje i tri razliita cilja. Savetodavnom govoru cilj je korist ili teta. Onaj koji savetuje nekoga ubeuje ga da je najbolje upravo ono to treba da uini po njegovom savetu; onaj pak koji odvraa ubeuje kako je to najgore. Ovome glavnome principu svi ostali pojmovi kao: 'pravednonepravedno'; 'potenosramotno' dodati su kao uzgredni. Za sudski govor vano je da li je neto pravedno ili nepravedno, svi ostali pojmovi su sporedni. Onima pak koji hvale ili kude cilj je potenje ili sramota. I oni sve ostale pojmove razmatraju shodno svome cilju.6. Poto svaka vrsta govora poseduje gorepomenuti cilj, karakteristino je da govornik zanemaruje one ciljeve kod preostale dve vrste govora. Na primer, ovek na sudu nee uvek poricati da je poinio nedelo ili da je naneo tetu, ali nikad ne bi priznao da je uinio delo nepravedno. Inae, parnica ne bi bila potrebna. Slino je i sa govornicima savetodavnih govora: esto sve drugo priznaju, samo nee da priznaju da su savetovali neto nekorisno ili da su odvraali od neeg korisnog. Naprotiv, uopte ne pomiljaju da je nepravedno ako su im susedi porobljeni ne uinivi ba nikakvu nepravdu. Slino je i sa govornicima koji hvale ili kude; oni ne gledaju na to da li je neko uradio neto korisno ili tetno, nego mu esto raunaju u ast ako je uinio neto dobro zanemarujui pri tom svoju linu korist. Na primer: oni hvale Ahila to je pomogao drugu Patroklu, premda je znao da mu je sueno da umre, zato to je mogao ostati i u ivotu. Njemu je takva smrt bila asnija, premda bi mu ivot bio korisniji.7. Jasno je iz reenoga da govornik treba da ovlada argumentima za sve tri vrste govora. A retorski argumenti su sledei: tekmeria, eikota, semeia. Kako se silogizam naelno sastoji iz premise, entimema je silogizam sastavljen iz gorepomenutih premisa.8. A poto je ono nemogue nije ostvarilo niti e se ostvariti, nego samo ono mogue, tako onda ono to se nije dogodilo nije ni ostvareno niti e biti ostvareno. Nuno je da govornik u savetodavnom, sudskom i sveanom govoru ovlada argumentima koji se tiu mogueg i nemogueg, zatim onoga to se ostvarilo ili nije, te onoga to e se dogoditi ili ne.9. Napokon, poto svi govornici hvale i kude, nagovaraju ili odvraaju, optuuju ili brane, oni ne pokuavaju da dokau samo gorepomenuto, nego takoe i da su pojmovi: dobro, ili ravo, asno ili neasno, pravedno ili nepravedno, veliki odnosno mali, bilo sami po sebi ili u meusobnom poreenju; oevidno je da govornik treba da ovlada iskazima koji se tiu pojmova: veliine, malenosti, veeg i manjeg, opteg ili posebnog sluaja. ta je, na primer, vee ili manje dobro, nepravda ili pravedna kazna; slino je i u ostalim sluajevima. Tako smo objasnili zato je nuno da govornik ovlada odgovarajuim argumentima. Sada treba napraviti razliku izmeu svake vrste govora ponaosob, tj. ustanoviti ta je predmet savetodavnog, sveanog i tree sudskog govora.

Ar. Rhet. 1408a - 1409b

1. Stil e biti prikladan (prepon, aptum, decorum, proprietas) ako slika afektivna stanja i karaktere, a primeren je zadatim temama.2. Primernost se opet postie ako govornik u vanim stvarima ne govori namerno, a o neznatnim sa velikim uvaavanjem; isto tako da obinoj rei ne dodaje ukrasni epitet. Ako ne potuje ova pravila onda nastaju smeni izrazi, kao to pokazuje komedija. Naime, Kleon je jednom tako neto nespretno izgovorio kao kad bi neko rekao: gospoa smokva.3. Stil je patetian kada govor oveka to ini hibris, srdi se, onda opet ako govor ima za temu neko svetogre ili neto nedolino; potom ako je u govoru re o gnevnom i plaljivom oveku, onda ako oveka, inae hvale vredna, prikazuje i to divei mu se, a jadnika opet jo vie uniava. I tako slino postupa i u ostalim sluajevima.4. Odgovarajui stil (verbum proprium) doprinosi uverljivosti predmeta u govoru. U svestu slualaca moe se stvoriti i pogrean zakljuak pod utiskom da govornik saoptava istinu, jer u takvim okolnostima svi se jednako ponaaju. Oni, dakle, misle samo ako se uistinu drugaije ne dogaa nego to im to govornik predstavlja, da su injenice upravo onakve kako ih govornik iznosi.5. Slualac uvek saosea sa onim koji strasno govori, pa makar taj nita vano ne rekao. Stoga mnogi govornici razdrauju svoju publiku i ona postaje buna.6. Karakter se moe prikazati prema spoljnim obelejima, jer svakoj vrsti ljudi i nainu ivota odgovara i odreeni stil. Kad kaem vrsta ljudi mislim na: razliite ivotne dobi kao: dete, ovek, starac; brak: ena i mu; zaviaj: Lakonac ili Teslac. Nain ivota je ono ime se svaki pojedinac odlikuje u ivotu. Ipak, svakom dranju ne odgovara neki sasvim odreeni obrazac u ivotu.7. Ako se neko slui jezikom svojstvenim odreenom dranju, time e otkriti i svoj karakter. Neobrazovan ovek nee govoriti o istim stvarima i na isti nain kao obrazovan. Sluaoci su takoe pod uticajem preteranih izraza koje upotrebljavaju pisci govora kao: ko to ne zna? ili to svi znaju. Slualac onda to i odobrava postien to i sam ne zna ono to tobo svi drugi znaju.8. Takve izraze upotrebiti pravovremeno ili u nezgodan as, zajedniko je svim vrstama govora.9. Lek za svako preterivanje u brbljanju je poznati savet: treba samoga sebe ukoriti. Onda e izgledati uverljivo ono to je govornik rekao, premda je samo on svestan onoga to je uinio.10. Svim ovim sredstvima analogije ne treba se sluiti istovremeno. U protivnom, sluaocu bi ta vetina ostala nedokuiva. Smatram da ukoliko su rei opore, onda glas i izraz lica ne bi morali biti takvi. Jer u suprotnom svaka od tih vetina postaje oigledna. Ako to inite u jednom, ali ne i u drugom sluaju, onda ta vetina ostaje skrivena. Ukoliko se nena oseanja iskau oporim reima, onda govor nije ubedljiv.11. Sloene rei, brojni epiteti, onda jo i strane rei, prirodno odgovaraju govorniku jake afektivnosti. Kad ovek u srdbi kae da je zlo veliko do neba ili grdno pregolemo treba mu oprostiti. Govornik bi mogao to isto da postigne ako je ve uspeo da sluaocima zavlada i dovede ih do stanja zanesenosti: pohvalama ili pokudama, besom ili milotom, kao to je uinio Isokrat na raju svoga Panegirika:O spomena, o imena! i U tome su ustrajali. Poto je takav jezik govornika entuzijasta, jasno je da e sluaoci prihvatiti ono to govornici kazuju ako su u istom raspoloenju kao i oni. Zbog toga ovaj stil odgovara i poeziji. Poezija je zasnovana na entuzijazmu. Ove naine izraavanja moemo primeniti ili kao gore navedene ili u ironinom smislu, kao to je uinio Gorgija ili Platon u Fedru.

Preveo Vojislav Jeli

Marko Tulije Ciceron

BESEDNIK I STIL

20. Postoje uopte uzev, tri vrste stila, u pojedinim od kojih su poneki blistali, ali isto tako, ono emu teimo, blistati u sva tri, uspeli su tek malobrojni. Jedni su, naime, bili besednici uzvienog, da tako kaem, stila, velike i dubine misli i velebnosti rei, vatreni, raznorodni, opirni, dostojanstveni, obrazovani i izvebani da dirnu i pridobiju srca, i to neki grubom, neprijaznom, nakostreenom besedom, koja nije ni dovrena ni zaokrugljena, a neki opet glatkom, smiljenom i dovedenom do kraja. Drugi, naprotiv, govornici jednostavnog stila, pronicljivi, pouni u svemu, jasni, saeti, postiui uglaanost nekako finom i zgusnutom besedom. I u jednoj istoj stilskoj vrsti jedni su veti, ali neuglaeni, pravei se namerno neznalice i neiskusni, drugi u istoj jednostavnosti skladniji, tj. otmeni, uz to blistavi i lako ureeni.21. Izmeu ova dva pak postoji srednji stil, nekako umeren, nemajui britkost poslednjih ni bujnost prethodnih, blizu oba, ne istiui se ni u jednom, sastavak svakog od njih ili, ako hoemo zapravo, pre bez udela ni u jednom od oba; njegov govor u jednom dahu, kako kau, tee, ne ostvarujui nita drugo do lakou i ujednaenost, ili dodaje druge, kao u vencu, uslove i ceo govor nijansira umerenim uresima rei i misli.

43. Budui da besednik treba da vodi rauna o tri stvari, ta govori, kojim redom i kako, valja rei, svakako, ta je najbolje u svakoj pojedinano, ali neto drugaije nego to se obino iznosi u tradicionalnoj teoriji. Neu davati nikakva pravila, niti sam se toga poduhvatio, nego u skicirati tip i formu savrene reitosti, i neu izloiti kojim se to sredstvima postie, nego kako ja na to gledam.44. Najpre, ukratko o prve dve stvari, jer su one ne toliko obeleja od izuzetne vanosti koliko neophodne i, naposletku, mnogim delatnostima tako rei zajednike.Naime, i iznai i prosuditi ta da kae, to je zaista velika stvar, kao dua i telo, ali se vie tiu umenosti nego reitosti. Ipak, u kojem sluaju je umenost uzaludna? Prema tome, ovaj besednik, vrhunski, kakvog ga ja hou, morae da zna opta mesta argumenata i razloga.45. Jer, bilo o emu da je re u raspravi ili debati, postavljaju se pitanja: da li je neto, ta je neto i kakvo je neto. Da li je neto, tu su dokazivanja, ta je neto, tu su definicije, kakvo je neto, tu je podela na ispravno i neispravno, a da bi se ovim mogao koristiti besednik, ne neki obian nego onaj izvrstan, on uvek, ako moe, izdie raspravu iznad pojedinanih osoba i prilika. Moe se, naime, pretresati ire o vrsti nego o jednom delu, tako da ono to valja za celinu mora valjati i za deo.46. Ovo pitanje, dakle, da se od pojedinanih osoba i prilika doe do besede sa univerzalnom postavkom zove se thesis. Aristotel je u vezi s ovim upuivao mlade ne na to da raspravljaju jednostavno kao filosofi, nego na opirnost retora, za i protiv, tako da mogu govoriti kienije i obilnije, pa je on opta mesta, kako ih on sam zove, oznaavao kao argumente, iz ega u oba smisla izranja kompletna beseda.47. Zatim e ovaj na besednik jer ne traimo nekakvog deklamatora poetnika ili forumskog bukaa, nego nekog ko je jako uen i sasma savren poto je neka mesta izloio, prei letimice sva ostala, iskoristie prikladna, govorie uoptavajui, iz ega i proizlaze ona mesta koja se zovu opta.No on se nikako nee koristiti ovim obiljem neobazrivo, nego e sve odmeriti i odabrati, jer nije uvek i nije u svim sluajevima isti znaaj njihovih argumenata.48. Onda e pribei procenjivanju, pa nee samo iznalaziti ta da kae nego e to i odabirati. Jer nita nije plodonosnije za talentovane, osobito one koji su multidisciplinarno usavreni. Ali, kao to plodne i bogate njive ne donose samo plodove nego i korov, tetan za plodove, tako se deava da se iz argumenata izrodi bilo neto beznaajno bilo strano predmetu ili pak nekorisno.49. Ukoliko besednik procenjujui ne sprovede meu njima strog izbor, kako e se on zaustaviti i zadrati na onim argumentima koji su dobri za njega, kako e ublaiti one tvrde ili prekriti one koji se ne mogu obesnaiti i sasvim ukloniti, ako bude mogue, kako e skrenuti panju ili neto drugo navesti, tako da mu izloeno bude verovatnije od onog to mu stoji na putu?50. Zaista, kojom briljivou e rasporediti ono to bude smislio, jer je to bila druga od one tri stvari. I prelepa predvorja i pristupe predmetu nainie sjajne i, nakon to u prvom naletu bude privukao panju, svoje e argumente potkrepiti, a protivne osporiti i osujetiti. Neke od najjaih argumenata e izloiti na poetku, druge na kraju, a u sredinu e uklopiti one slabije.51. U prva dva dela o beseenju uglavnom sam i ukratko opisao kakav je besednik. Ali, kao to je ve reeno, u ovim je delovima manje i vetine i truda, iako su i oni znaajni i znatni. Kada je, dakle, besednik smislio ta e rei i gde, onda je daleko najkrupnija stvar videti kako; duhovito je pak ono to je na uitelj Karnead obino govorio, da Klitomah isto govori, a i da Harmad na isti nain govori. Pa ako u filosofiji toliko znai na koji nain govori, gde se posmatra sutina, a ne mere rei, ta onda treba ceniti u raspravama kojima od poetka do kraja upravlja govor?52. Ono to sam ja, Brute, iz tvoga pisma shvatio, nije da se ti raspituje o tome kakvog ja u smiljanju i rasporeivanju materije vrhunskog besednika prieljkujem, nego mi se inilo da pita koju vrstu same besede drim najboljom. Teko, besmrtni bogovi, od svega najtee! Naime, kao to je beseda meka i tanana i tako gipka da prati ma kuda ti krivudao, tako su i raznolike sklonosti i ukusi stvorili vrste stilova koji se meusobno veoma razlikuju.53. Jednima je prirasla srcu reka i vodopad rei pa pokazuju reitost brzinom besede, druge jasno odeljeni i iseckani intervali, pauze i predasi zabavljaju. ta jo moe biti tako suprotno? Ipak, i u jednom i u drugom postoji poneto valjano. Jedni streme blagosti i ujednaenosti te, da tako kaem, istoj i prozranoj vrsti stila; eto, neki opet trae tvrdou i strogost nekako u reima i, tako rei, sumornost besede; tako sam ih malopre podelio na jedne koji ele da izgledaju uzvieni, drugi jednostavni, a trei umereni i rekao sam da postoji toliko vrsta beseda koliko se nae besednika.54. I budui da sam poeo da proirujem svoj zadatak podrobnije nego to si ti to traio jer sam ti na pitanje samo o vrsti besede odgovorio ukratko i o smiljanju i razraivanju materije sada u ti rei neto ne samo o nainu beseenja nego i o samom beseenju; tako nee biti izostavljen ni jedan deo, jer o zapamivanju ne moram ovde nita da kaem, s obzirom da je ono zajedniko mnogim vetinama.55. Kako da se pak besedi, sastoji se od dve stvari, samog beseenja i stilskog izraavanja. Jer, beseenje je tako rei govor tela, koji se sastoji od glasa i pokreta, a postoji toliko promena glasa koliko je promena raspoloenja, koja se ponajvie glasom pobuuju. I tako, savreni besednik, koga ve dugo moje rei oslikavaju, bez obzira na nain kojim e eleti da izgleda dirnut i da uzbudi sluaoca, upotrebie izvestan ton glasa; rekao bih o tome vie, ako bude prilike za davanje pravila ili ako bi mi ti to traio. Rekao bih, takoe, neto o pokretu, sa ime je u vezi izraz lica; jedva da se moe iskazati koliko je vano kako se svim tim koristi besednik.56. Naime, i neveti dranju govora esto su pobrali plodove reitosti, a reiti su mnogi smatrani nevetima zbog ravog beseenja; uostalom, ni Demosten nije bez razloga dodeljivao i prvo i drugo i tree mesto samom dranju govora; jer ako je izraavanje nita bez toga, a beseenje je ipak bez stilskog izraavanja neto, izvesno je da to moe najvie u vetini dranja govora.Onaj, dakle, koji trai prvenstvo u izraavanju umee da izrazi i otrinu povienim glasom i blagost sputenim, da izgleda uzvien dubokim i dirljiv izvijajui glasom.57. Zadivljujua je, zaista, ta priroda glasa, od ija ukupno tri tona, cirkumfleksa, akuta i gravisa, tolika je i tako draesna raznolikost, usavrena pevanjem. Postoji, takoe, prilikom govorenja nekakvo priguenije pevanje, ne kao epilog retora iz Frigije i Karije koji je skoro pojanje, nego ono o kome govore Demosten i Eshin, kada jedan drugome prebacuju izvijanje glasa (ak Demosten o tome vie govori i esto istie da je onaj, Eshin, imao ugodan i jasan glas).58. U tom pogledu i meni se to ini vrednim panje u tenji da se postigne ugodnost u glasu; jer sama priroda, kao da moduluje ovekov govor, u svaku je re stavila jedan naglaen vokal i to ne vie od jednog niti posle treeg, raunajui od poslednjeg sloga; utoliko vie, vrednoa neka sledi prirodu kao vou do uivanja slualaca.Istovremeno e koristiti pokret tako da nita ne bude preterano. U dranju, stas uspravljen i uspravan, koraanje retko i ne dugo, kretanje prema publici umereno, i to retko, nikakve mlitavosti vrata, nikakvog mlataranja, bez lupkanja prstom u ritmu; da vie sam sebe celim gornjim delom tela udeava kao i muevnim naginjanjem biste, pruanjem ruke prilikom strasnog govora i povlaenjem prilikom stianog.60. Koliko pak doprinosi kako dostojanstva tako i draesti lice, koje posle glasa moe najvie! Kad si u tome postigao da ti nita ne bude ni glupo ni izvetaeno, tada se pokazuje velika mo oiju. Naime, kao to je lice ogledalo duha, tako oi pokazuju raspoloenje, pa njihova veselost i, nasuprot, njihova alobnost bie u skladu sa temama o kojima je re.61. Ali, sad ve treba obelodaniti sliku savrenog besednika i priliku vrhunske reitosti. Samo njegovo ime pokazuje da se on istie u jednom, tj. u besedi, a ostalo ostaje po strani; jer ni iznalaza, ni sastavlja ni govornik nije onaj koji sve ovo obuhvata, nego se i grki rhetor i latinski eloquens po reitosti naziva; od ostalih pak sposobnosti, koje su u besedniku, svako za sebe neki deo moe prisvojiti, ali se najvea mo beseenja, odnosno reitosti, njemu jedinom priznaje.62. Dakle, iako i neki filosofi kieno govore ako je stvarno i Teofrast ime stekao zbog boanstvenog govorenja, i Aristotel izazvao samog Isokrata, a muze, kako se pria, tako rei Ksenofontovim glasom progovorile, i Platon izbio na sam vrh milinom, i uzvienou, daleko ispred svih koji god su pisali ili govorili ipak njihov govor nema ni nerv ni aoku besedniku i forumsku.63. Oni govore sa uenim ljudima, iji duh ele pre da stiaju nego da podstiu, i o stvarima sm