47

4

MLADOTURCI I BALKANSKI RATOVI

Pred kraj 19. veka u Osmanlijskom Carstvu se

pojavio novi politički faktor čiji su koreni

poticali iz 60-ih godina tog veka. Bio je to

pokret Mladoturaka, koji je osnovala liberalna

opozicija režimu sultana Abdul Hamida.

Mladoturci, plod ranijih reformi i boljeg

obrazovanja, stečenog u školama napravljenim po

zapadnom uzoru, nastojali su da ožive,

restrukturišu i obnove carstvo. Sve izraženije

osećanje ”turske” nacionalne samobitnosti tada je

već bilo potkrepljeno ponovnim otkrićem tekstova

iz Kurana i raspravom o onim njihovim delovima

kojima se podržava vlada; tako je, uporedo sa

novim književnim pokretom, koji se temeljio na

francuskim uzorima, stvoreno okruženje promena i

napretka. Na taj način su postavljeni osnovi za

tursku nacionalnu državu koja će se, kada bude

stvorena, bitno razlikovati od Osmanlijskog

Carstva

Kosovski Albanci i Mladoturci

Mladoturci su, 1906. godine, osnovali sedište

u Solunu i obrazovali Komitet za jedinstvo i

napredak. Ubrzo su se pojavili ogranci tog

Komiteta u susednim gradovima, a mnogi

Albanci,članovi mladoturskog Komiteta postali

su, takodje, članovi lokalnog odbora Prizrenske

lige. Želeli da bude vraćen Ustav iz 1876.

godine, koji je, etnički i kulturno raznorodnom

stanovništvu carstva, jamčio ona nacionalna prava

koja su oni sada zahtevali. Pokret je postepeno

proširio svoj uticaj i na vojsku, sve dok nije

izbio opšti, spontani ustanak, koji je doveo do

vojnog prevrata. U tom prevratu svrgnut je

sultan, a Mladoturci su preuzeli vlast u julu

1908. godine.Ovu revoluciju su u velikoj meri

pomagali Albanci, posebno Albanci sa Kosova,

budući da su im Mladoturci obećali da će ih

osloboditi plaćanja velikih poreza i da će im

jamčiti sva ustavna prava, zajedno sa

povlasticama koje su oduvek uživali. Albanci su

istovremeno dobili uveravanja da će moći da

48

zadrže svoje oružje i da imaju škole na svom

jeziku, kao i da će različitim nacionalnostima

biti data pokrajinska autonomija. Posle izbora za

novu skupštinu, donet jei novi ustav kojim je

okončan apsolutistički režim.

U čitavom Osmanlijskom carstvu očekivana je

velika promena. Novi ustav je pozdravljen širom

Kosova, baš kao i širom celog carstva, i to sa

velikim oduševljenjem. Opšta besa (primirje)

proglašena je u svim područjima naseljenim

Albancima i prošlo je gotovo godinu dana pre nego

što je došlo do bilo kakvih ličnih ili

međuplemenskih neprijateljstava.1 Obećanje

Mladoturaka pozdravili su i Srbi i Albanci, i

hrišćani i muslimani, kao mogućnost nacionalne

afirmacije i slobodnog političkog organizovanja.

Za Albance je proglašenje ustava označilo početak

novog doba slobode i jednakosti. čete (naoružane

grupe) su se spustile sa brda, mnogi su se

vratili iz političkog izbeglištva, a albanski

listovi su se pojavili na mnoštvu pisama kojima

je zapisivan albanski jezik. U celini gledano,

međutim, kosovski Albanci nisu imali mnogo vere u

trajnost novog režima i uglavnom su ga

doživljavali kao sredstvo kojim će postojeće

stanje biti dokrajčeno. Nisu bili sasvim

nezadovoljni vladavinom sultana Abdul Hamida,

koji se, do izbijanja Istočne krize, prema njima

ponašao kao brižni otac (zvali su ga ”baba mbret”

- otac kralj), poštovao je njihove zakone i

običaje i dozvoljavao im da nose oružje i plaćaju

male poreze. čak je njihovim plemenskim

poglavarima davao određene počasti, povlastice i

titule.2 Prema tome, mada su mnogi Albanci bili na

njihovoj strani, Mladoturci su još uvek imali da

obezbede razumevanje glavnine muslimanskog

stanovništva Kosova, i to onog koje nije bilo

sklono da se odrekne sultana.3

Nije, medjutim, bilo lako pridobiti izrazito

konzervativne kosovske Albance, medju kojima je

bilo mnogo onih koji su verovali da je ustav,

1 J. Swire, Albania – The Rise of a Kingdom, London, 1929, repr. New York,

1971, p. 83 2 Skendi, The Albanian National Awakening, p. 392. 3 Ibid, p. 341

49

zapravo, bidžat (novina protivna verskom zakonu).

Mladoturci su na to odgovorili tako što su

saopštili da Ustav nije u suprotnosti sa Kuranom

i da islam smatra svetim pravom parlamenta

ograničavanje sultanove vlast. Ipak, Mladoturci

ne bi pridobili kosovske Albance da nisu obećali

da će ispuniti njihove zahteve. Obavezali su se

da će poštovati stare poreske olakšice, da će

Albancima dozvoliti da zadrže oružje i da otvore

škole na albanskom, a sami su prihvatili

nepovredivost sultana.4 Novi mladoturski parlament

imao je i 26 poslanika, Albanaca, a većina njih

bili su istaknute ličnosti sa velikim brojem

sledbenika u svome kraju, kao što su Ismail

Kemal, Hasan Priština (Priština) i Esad Paša

Toptani (Essad Pasha Toptani). Svi ti poslanici

su se zalagali za decentralizaciju vlasti i tako

su Albanci, doduše kratko, bili u milosti

osmanlija.

Novi, slobodarski duh urodio je zahtevima da

se piše i objavljuje na albanskom jeziku. Zato

je u Bitolju, 14. novembra 1908. godine, sazvan

kongres na kome su učestvovali delegati iz svih

područja u kojima žive Albanci i iz albanske

dijaspore, kako bi odobrili albansko pismo. Na

kraju su se pojavile dve struje, od kojih se

jedna zalagala za latinicu, a druga za

istambulsko (arapsko) pismo. Latinično pismo su

mnogi liberalniji delegati doživljavali kao način

ujedinjavanja hrišćana i muslimana, Gega i Toska,

a i kao sredstvo da i jedni i drugi postanu

svesniji svoje zajedničke baštine. Mladoturci su,

sasvim prirodno, podržali arapsko pismo i

organizovali demonstracije ne bi li se za to

izborili, ali je na kraju ipak dogovoreno da se

usvoje oba pisma; teško da je to bilo idealno

rešenje, ali je, u svakom slučaju, omogućavalo

dase ono što je objavljeno na severu može da

čitati na jugu, i obrnuto. Muslimani iz severne

Albanije, posebno oni iz Kosovskog vilajeta, malo

su učestvovali u ovoj raspravi i nisu mogli da

shvate kulturne napore svoje emancipovanije braće

sa juga. Prilično su oklevali da usvoje pismo na

kome nije napisan kuran, a, isto tako nisu, bili

4 Ibid, p. 343

50

naročito skloni da se albanski jezik uči u

školama, jer su turski smatrali jedinim zvaničnim

državnim jezikom, iako ga većina njih nije mogla

u potpunosti razumeti.

Uopšte uzev, muslimani iz Skadra i muslimani

sa Kosova bili su proosmanlijski i proislamski

nastrojeni, a ta njihova privrženost starom

poretku se, u više navrata, bivala je prepreka

albanskom nacionalnom razvoju. Većina posmatrača

ih je smatrala najzaostalijom i najfanatičnijom

među svim albanskim verskim grupacijama, a to je

pokazao i njihov bojkot Drugog kongresa, održanog

u Elbasanu, u septembru iste godine, sazvanog

radi razmatranja ostalih pitanja u vezi sa

obrazovanjem i kulturom. Na kongresu je

učestvovalo 35 delegata, od kojih su svi bili iz

srednje i južne Albanije, i zvanično su podržali

bitoljsku odluku o korišćenju latiničnog , a ne

arapskog pisma za albanski jezik. Smatralo se da

je latinično pismo pogodnije i od arapskog i od

grčkog i da se može lakše naučiti. To pismo je,

takođe, pogodnije za zapisivanje samoglasnika i

suglasnika u albanskom jeziku. Štaviše, Albancima

je izuzetno stalo da iskoriste svaku mogućnost za

uspostavljanje individualitet svoje nacije,

oslobadjanje od orijentalizma i uspostavljanja

tešnjih veza sa Zapadom.5

Toski sa juga su zato imali izuzetno težak

zadatak ne samo da pokušaju da ubede kosovske

Albance da učestvuju u nacionalističkim

aktivnostima, već i da ih, uopšte uzev,

zainteresuju za nacionalna pitanja. Austrougarski

konzul u Prizrenu, Prohaska, pisao je, 1908.

godine, u jednom izveštaju o tome da

nacionalistička propaganda koju šire Toski sa

juga ima slab odjek. Ljudi su bili pod velikim

uticajem starih bratstava i njihovih starešina, a

oni su, opet, bili nezainteresovani za nacionalno

pitanje. Prohaska je, međutim, izvestio o

postojanju izvesnih nacionalističkih aktivnosti

među mlađim studentima i učenicima. U nekim

područjima, kao što je Prizren, nacionalističke

ideje su osuđivanene zbog snažnog osmanslijskog

5 Swire, Albania, p. 63

51

uticaja; tamo se smatralo da su za čoveka

neuporedivo važnija njegova islamska uverenja

nego njegovo osećanje albanskog nacionalizma.6

Jedan kosovski Albanac, koji je posetio svoje

sunarodnike u ranom periodu ustavnog režima,

(sultana Abdul Hamida) i bio razočaran tamošnjim

prilikama, pisao je kritički o tome: ”čak i oni

na Kosovu koji sebe nazivaju Albancima

zaslepljeni su fanatičnošću i ne znaju šta je

albanstvo, jezik, nacija. Tek u Đakovici i,

naročito, u Skoplju, čovek može sresti pravi

nacionalni albanski pokret.”7 Jasno je da su

postojale dvostruke prepreke na putu albanskog

nacionalnog razvoja. S jedne strane, to je bila

verska podela među ljudima i kulturne razlike

između severa i juga, a sa druge napori

Mladoturaka da prodube postojeće podele i iz njih

izvuku korist.8

Posle proglašenja novog Ustava, izvesno vreme

je vladao relativni mir na čitavom Kosovu,

budući da su i Srbi i Albanci u prvi mah

poverovali da će im se sudbina temeljno

popraviti; to, međutim, nije dugo potrajalo.

Smatralo se da se uspostavljanjem ustavne

carevine rešilo istočno pitanje na temelju

jednakosti i ravnopravnosti (mada sa

imperijalističkom osnovom), kao i da tu

ravnopravnost jamče nove predstavničke ustanove.

Nije, međutim, trebalo da prođe mnogo vremena da

bi se pokazalo kako je osmanlijska revolucija

predstavljala turski nacionalni preporod i kao

takva došla je u teški sukob sa balkanskim

nacionalizmom. Glavna prepreka u reformisanoj

carevini bilo je to što je bilo teško pomiriti

novo i staro: slobodu, jednakost i bratstvo sa

načelom postojanja muslimana i raje (hrišćanskih

seljaka); ustavni režim sa ”dobrim starim

istambulskim adetom”; Mladoturke sa staroturcima;

sledbenike Ogista Konta sa onima koji veruju u

kalifa; inteligenciju sa islamom.9 Tako su, samo

6 Kiraly Belsk and D. Đorđevic (eds), East Central European Society and the

Balkan Wars, New York, 1986, p. 166. 7 Skendi, The Albanian National Awakening, p. 391. 8 Ibid., p. 404. 9 Lord Courtney of Penwith (ed.), Nationalism and War in the Near East,

Carnegie Endowment for International Peace, Oxford, 1915, p. 120.

52

nekoliko meseci pošto su se učvrstili na vlasti,

Mladoturci odustali od obećanja datih Albancima i

drugim neturskim narodima u carstvu. U

rukovodstvu Mladoturaka preovladalo je snažno

panosmanlijsko opredeljenje, po kome su svi

podanici carevine predstavljali neraskidivu

celinu, pa je režim sada planirao da uvede

jednobrazno poturčenje svih podanika. Zato je

postalo sve teže objavljivati bilo šta što je

sadržalo neke neosmanlijske nacionalne ideje ili

razmatrati politička pitanja u bilo kom od

novoosnovanih slovenskih ili albanskih kulturnih

klubova i društva. Panosmanlijska ideologija

mladoturskog rukovodstva, centralizacija

administracije, uvođenje redovnog vojnog roka i

nova poreska politika uznemirili su Albance koji

su smatrali da odlučni Mladoturci uopšte ne

shvataju koja su njihova posebna prava. Tako se

završio medeni mesec između Albanaca i

Mladoturaka.

Prvobitno su Mladoturci ispunili svoja

obećanja, pa ne samo da su,krajem 1908.

godine, doneli izborne zakone, već su

dozvolili i održavanje izbora. Nije, međutim,

trebalo da prođe mnogo vremena da dodje do

dubokih razmimoilaženja u njihovim odnosima

sa Albancima. Izborni zakon, donet u

septembru 1908. godine, nalagao je da

kandidati moraju da se predstave kao

osmanlije i da poznaju turski jezik. To je iz

izborne utakmice isključivalo većinu

kosovskog stanovništva, bilo muslimanskog,

bilo hrišćanskog, sa izuzetkom elite. Albanci

su se i dalje zalagali za veću

decentralizaciju carstva i autonomiju svojih

nacionalnih područja, dok su Mladoturci

doneli čitav niz mera u nastojanju da osnaže

centralnu vlast. Sukob je zato bio neminovan

jer, Mladoturci su se apsolutno protivili

svakom nacionalizmu unutar carstva i verovali

su da samo prisilno poturčenje svih podanika

može održati carevinu nedirnutom i snažnom.

U međuvremenu se situacija u Makedoniji

pogoršala, jer su bugarsaki buntovnici

pojačali svoje delovanje. Makedonija je

53

postala poprište žestokog balkanskog rasnog i

socijalnog sukoba i žarište političke ratne

groznice koja je pretila da zarazi Evropu.

Kada su velike sile, u junu 1908. godine,

odlučile da obnove program reformi za

Makeodniju, Mladoturci su u tome videli novu

pretnju carstvu. Ishod tih reformi mogla je

biti autonomna Makedonija, koja bi obuhvatila

i albansku teritoriju, pa bi ona tako, na

kraju, bila izgubljena . Mladoturska

revolucija je osujetila planove Austrougarske

i Italije da prošire svoj uticaj u Albaniji.

Austrija je strahovala, pre svega, od toga

da će Srbija, pod ruskim pokroviteljstvom,

pripojiti Bosnu i Hercegovinu i na taj način

uspostaviti Veliku Srbiju. Beč je smatrao da

je kontrola nad Bosnom i Hercegovinom od

suštinskog značaja za bezbednost dalmatinske

obale i osujećivanje srpskog, i, što je još

važnije, ruskog uticaja. Zato je, 5. oktobra

1908. godine, Austrougarska proglasila

aneksiju Bosne i Hercegovine.

Krajem te godine, na Kosovu su zavladale

spletke i iščekivanje predstojećeg rata, a u

Prizrenu je sve vrvelo od špijuna koji su,

pri svakom konzulatu, izveštavali o radu

drugih diplomata. Edit Daram (Edith Durham)

,koja je tamo boravila, uočila je sledeće:

”Svaka zemlja koja namerava da se, posle pada

Turske u Evropi, domogne nekog dela

teritorija, drži svog konzula na licu mesta.

Rus zastupa slovenske interese, tvrdeći da je

ovo Stara Srbija. Jednog lukavog Austrijanca

su postavili da radi na ostvarivanju planova

svoje zimlje poznatih kao ”Napred, Austrijo”,

a Italija je morala da postavi svog čoveka,

da bi saznala šta radi Austrijanac”.10

U diplomatskoj krizi, nastaloj posle

aneksije Bosne i Hercegovine, Rusija je

usmeravala organizovanje balkanskih država za

otpor Austrougarskoj, koja je sada čvrsto

verovala da, ako se status quo na Balkanu već

10 E. Durham, High Albania, Edward Arnold, London, 1909; repr. Virago Press,

1985, p. 270.

54

ne može održati, Beč mora istrajati na

posedovanju Bosne i Hercegovine i

Novopazarskog sandžaka, da bi sprečio

ujedinjenje Srbije i Crne Gore. Zato se mora

stvoriti nezavisna albanska država.

Sile Antante, koje nisu imale nikakve

neposredne pretenzije u donosu na ovaj

region, ipak su strahovale da bi moglo doći

do dalje austrijske ekspanzije prema važnoj

solunskoj luci, a možda čak i dalje. Srbiji

je, da bi osigurala svoje političko i

ekonomsko delovanje,bio neophodan izlaz na

Jadransko more, pa je aneksija Bosne i

Hercegovine predstavljala žestok udarac

interesima Srbije, jer je ona to područje

smatrala svojom nacionalnom teritorijom. Sada

je neprijatelj bila Austrougarska, a ne

osmanlijska carevina. Srbi su u solunskoj

luci videli jedini izlaz iz ekonomskih ratova

koje Austrija protiv njih vodila; vrhunac je

bio austrougarski veto na srpsko-bugarski

trgovinski sporazum iz 1905. godine i

objavljivanje carinskog(svinjarskog) rata,

1906. godine. Srbiji je bilo preče da drži

otvorenim taj put ekonomskog izbavljenja,

nego da afirmiše svoje političke interese na

tom udaljenom području. U nastojanju da

primoraju Srbiju da se odrekne nedavno

potpisanog sporazuma o carinskoj uniji sa

Bugarskom, Austrijanci su zatvorili svoju

granicu za sav izvoz stoke, pre svega

svinja. Posle 1908. godine, austrijski

ekonomski i politički pritisak na Srbiju

postao je jači, a opasnost od daljeg

opkoljavanja Srbije veća. Zato je prvi

spoljnopolitički cilj Srbije bio da se

onemogući podela Balkana između Rusije i

Austrougarske i, drugo, da se spreči pojava

autonomne Makedonije, koja bi potom mogla

pasti pod vlast Bugarske.

Kako su se oblaci rata bivali gušći, ono

malo Srba koji su još uvek živeli na Kosovu

očajnički su pokušavali da potvrde svoje

prisustvo u tom području. U to vreme su, sa

izuzetkom malih enklava, živeli samo duž

55

granica sa Srbijom i Crnom Gorom, u gradovima

kao što su Peć, Mitrovica i Berane (Beraria).

Putujući po Kosovu, Edit Daram je pisala o

mukama Srba u prizrenskom okrugu:

”Beli dvorac Cara Lazara samo je san neke

davno minule noći. A na javi oko nas se može

videti samo albansko stanovništvo, koje je

pod oružjem, spremno da odbrani zemlju koja

je od iskona njegova... Osećala sam da je,

kada je reč o Prizrenu i o njegovoj okolini,

stvar (za Srbe) izgubljena,mrtva i iščezla,

kao što je Kale izgubljen za Englesku, ili

englesko pravo na Normandiju... Već sam, po

ko zna koji put, proklela Berlinski ugovor,

koji ovom narodu nije dao zemlje Bosne i

Hercegovine koje su uisrtinu srpske, gde su

mogli da saberu svoje rasute snage i da se

razvijaju, već ih je dao Austriji da ih ona

razori”.11

To što je Osmanlijska Carevina izgubila

Bosnu i Hercegovinu i Bugarsku predstavljalo

je težak udarac moralu Mladoturaka, koji su

na kraju krajeva, i došli na vlast kako bi

očuvali carevinu. U aprilu 1909. godine,

konzervativna stara garda izvela je kratku

kontrarevoluciju, svrgla Mladoturke i

vaspostavila nekadašnji apsolutistički režim,

ali van prestonice nije stekla dovoljno

podrške i uskoro je pala pred naletom

mladoturskih trupa. Onda je svrgnut sultan

Abdul Hamid, a umesto njega je na presto

postavljen njegov brat, Muhamed, marioneta u

rukama Mladoturaka.

Razočaranje u Mladoturke i uspostavljanje

balkanskog saveza

Kako su Mladoturci počeli da ispoljavaju

svoju pravu prirodu, razočaranost Ustavom se

sve više širila. Pošto je učvrstio vlast,

režim je planirao da prisilno uvede

jednoobrazno poturčivanje svih podanika, pa

je to opšte osećanje da su nade izjalovljene

na kraju dovelo do otvorene pobune, posebno

na Kosovu. Iako prvobitno nisu nameravali da

11 Ibid., p. 275.

56

uđu u rat ni sa Arapima, ni sa Albancima,

niti sa Makedoncima, Mladoturci su, pokrenuti

svešću o neizbežnosti rata u carevini ušli u

čitav niz ratnih sukoba u kojima su se protiv

njih ujedinile sve nacionalističke i

separatističke snage. Sada su žurno

zagovarali ideju jedinstva svih naroda u

carevini pod imenom ”osmanlizacija”.

Planirali su obimnu reorganizaciju oružanih

snaga, uz uvođenje jedinstvenog obrazovnog

sistema u čitavoj carevini, gde je turski

trebalo da bude osnovni jezik na kome će se

držati nastava u srednjim školama, i to za

pripadnike svih nacionalnosti. Predvideli su

obaveznu službu za pripadnike svih

nacioanlnosti i znatno povećanje poreza, kako

bi se platile sve te skupe reforme. čitavog

leta 1909. godine trajala je pobuna

muslimanskih bratstava na Kosovu, pod

vođstvom mitrovačkog poglavara, Ise

Boljetinca (1864-1916)12, zbog toga što su

Mladoturci zapretili da će im ukinuti sve

povlastice koje im je dao sultan Abdul Hamid.

Oni su se protivili, pre svega, popisu

stanovništva, jer su ga Albanci smatrali

uvodom u obaveznu vojnu službu i ubiranje

poreza.

Mada su kosovski Albanci bili jedni od

prvih pristalica mladoturske revolucije,

ubrzo su morali da brane svoja prava i

povalstice od iste te revolucije. Mladoturci

su predviđali da će doći do nevolja sa

Albancima sa Kosova, i čim su oni otkrili

koje su im namere, za vojnog komandanta

mitrovičke oblasti imenovan je Džavid Paša

koji je imao da se uhvati u koštac sa tim

namerama. Prvo što je učinio bilo je da

preduzme pohod na planinska područja, severno

od Mitrovice, da bi, pre svega, uhvatio Isu

Boljetinca, koji je uživao bespogovorni ugled

i poslušnost Albanaca u Kosovskom vilajetu. U

avgustu i septembru nastavile su se žestoke

12 Radi boljeg upoznavanja sa `ivotom Ise Boljetinca i posebno sa ulogom

koju je imao u organizo-vanju pobunjeni~kih akcija na Kosovu, videti delo

Fatmija Musaja, Isa Boljetinca, Tirana 1987.

57

borbe protiv Boljetinca, protiv Barjama Cura

(Curri) iz Hašija, Islama Sipahija iz Ljume i

drugih albanskih vođa. Na kraju je Džavid

paša izvojevao pobedu i njegove snage su,

vatrom krčeći put, ušle u Ljumski okrug,

razoružavajući pripadnike plemena (mada su

oni uglavnom predavali samo zastarelo

oružje). Krajem septembra 1909. godine,

Džavid paša se vratio u Mitrovicu,

čestitajući samome sebi na gušenju albanske

pobune. Bio je to, međutim, samo početak.13

Mada su osmanlije sravnile sa zemljom

Boljetin,selo Ise Boljetinca, sam plemenski

starešina je uspeo da pobegne. čini se da je

njegova pobuna doživela neuspeh prevashodno

zbog taktičke podredjenosti Albanca u odnosu

na Turke. Neprestano opsednuti mišlju da ih

neko može napasti iznenadno, s leđa, ili

zauzeti položaje na većoj nadmorskoj visini,

oni su najradije zaposedali gole vrhove brda

i planina, i tako postajali laka meta za

Turke, tim pre što su retko koristili

zaklone.14 U roku od pet meseci osmanlijske

snage su ponovo preuzele kontrolu nad

Kosovom, ali su mnogi pobunjenici izbegli u

Crnu Goru. Veliki broj izbeglica koji ih je

pratio doveo je Crnu Goru u opasnost od

sukoba sa Portom, ali je situacija ipak

odgovarala crnogorskom kralju , ne samo zbog

toga što su se Albanci na taj način vezivali

za njegovu zemlju, već i zbog toga što su,

prirodno oslabljeni neprestanim borbama, bili

spemni da sarađuju sa njim u neizbežnom

sukobu sa Visokom Portom koji je bio pred

njim. Vlade Crne Gore i Srbije su zbog toga u

izvesnoj meri pomagale albansku pobunu,

prihvatajući izbeglice i dajući im oružje, ne

bi li podrile osmansku vlast i umanjile

uticaj Austrougarske na albanske vođe.

U to vreme, albansko stanovništvo na

Kosovu je već bilo duboko razočarano. Čvrsto

rešeni da se osvete zbog akcija Džavid Paše,

Albanci su organizovali novu pobunu, u aprilu

13 Swite, Albania, pp 92-4. 14 Ibid, p. 95

58

1910. godine; prethodno su odbili da plate

nove i veoma visoke poreze na uvoz robe koje

je propisao Istambul. Pobuna je počela u

Prištini i brzo se proširila na područje

Uroševca, gde su organizovane velike

demonstracije zbog, kako su to Albanci

videli, izdaje i gubitka povlastica. Porta je

odgovorila tako što je na Kosovo poslala

20.000 ljudi, mahom Kurdskih plaćenika, pod

komandom generala [efćeta Turguta (Shefket) ,

kako bi ugušili pobunu i razoružali narod.

@estina turske naleta turske vojske,

spaljivanje čitavih sela i javno bičevanje

albanskih vođa, bila je tolika da je samo

jamačnno dovesti do nastavka pobune.15 Ipak, u

albanskim pokretu otpora uglavnom su vladali

lokalni partikularizmi. Još uvek nije

postojala nikakva opšte priznata albanska

vlast koja bi usaglašavala i usmeravala

nacionalističku borbu. Plemena su i dalje

delovala nezavisno, po sopstvenom nahođenju i

u odbranu sopstvenih uskih interesa.16

Mladoturci su tada uveli vladavinu terora na

čitavom Kosovu i u severnoj Albaniji, što je

nagnalo Rusiju da upozori osmanlijsku vlast

da ne širi neprijateljstva na Crnu Goru.17 U

pometnji izazvanoj borbama, 1911. godine,

150.000 ljudi je izbeglo sa Kosova; otprilike

100.000 njih bili su Srbi, što je bilo samo

nešto malo manje od jedne trećine ukupnog

broja Srba na Kosovu. Od tada je svom snagom

krenulo da se raspada Osmanlijsko Carstvo:

pravi početak tog raspada bila je italijanska

objava rata Porti, septembra 1911. godine.

Italijani su se nadali da će zauzeti

Tripolitaniju (današnja Libija), koja je bila

veoma slabo branjena i osmanlijske snage su

tu bile lako poražene. Ostale balkanske

države videle su u slabosti Porte priliku da

ostvare davnašnje teritorijalne pretenzije na

15 Foreign Office Handbook, no. 17, London, 1920, pp. 44-5 16 Swire, Albania, p. 96. 17 Strahuju}i da bi se zbivanja na Kosovu mogla i drugde ponoviti, osmanska

vlast je sada posvetila najve}u pa`nju centralnoj Albaniji. Tu je

stanovni{tvo silom razoru`ano, osnovani su vojni sudovi i stotinama

Albanaca uhap{enih zbog nacionalisti~kih aktivnosti dosu|ene su te{ke

kazne.

59

osmanlijsku teritoriju. U očajničkoj potrebi

za podrškom, Porta je stupila u političke

pregovore sa Albancima.

U jesen 1911. godine albanske čete u

kojima je bilo i hrišćana i muslimana,

organizovale su akcije u svim albanskim

područjima. Vlade Srbije i Crne Gore aktivno

su pružale podršku tim gerilskim grupama,

kako bi sprečile bilo kakvo pomirenje ili

eventualno potonje savezništvo između

Albanaca i Porte, koje je moglo dovesti do

stvaranja autonomne Albanije. Tako je

novoosnovana srpska tajna organizacija

”Ujedinjenje ili smrt”, u narodu poznata kao

”Crna ruka”, ponudila albanskim vođima,kao

što je bio Isa Boljetinac, novac i oružje ne

bi li ih dodatno ohrabrila na pobunu.

Boljetinac je izvesno vreme oklevao da sklopi

bilo kakav dogovor sa Srbima, pošto je, što

je potpuno shvatljivo, zazirao od njihove

izjave da žele samo da oslobode potčinjene

narode u evropskoj Turskoj, ali je na kraju

(Dragutin) Dimitrijević Apis, vođa Crne ruke,

uspeo da odagna te njegove sumnje.

Istovremeno, Apis ga je naveo na to da

posumnja u celishodnost prihvatanja

ustupaka, koje je, inače, već dobio od Porte

i podstakao ga je da poveruje kako Srbi i

Albanci treba zajedno da oslobode osmanlijske

zemlje za svoje dobro.18 Srbija je bila čvrsto

rešena da pokuša da neutralizuje Albance i

pridobije ih za sebe. Imajući to na umu,

srpski oficiri su, neposredno pred početak

balkanskih ratova, boravili kod Ise

Boljetinca i Idriza Seferija, još jednog vođe

kosovskih Albanaca koji je uspostavio

prijateljske odnose sa Srbijom u vreme

poslednje albanske pobune. U Beogradu se

verovalo da će Albanci koji žive u

pograničnim područjima jedno vreme ostati

mirni, a da će docnije delovati onako kako to

bude nalagala situacija: drugačije rečeno,

ako Srbi pobede, Albanci će, ili ostati

neutralni, ili će podržati Srbiju. U raznim

18 Swire, Albania, p. 128.

60

srpskim proklamacijama i objavama je zato

isticano da Albance treba zaštiti i sa njima

se ophoditi kao sa prijateljima, ali samo

dotle dok svojim ponašanjem zaslužuju takvo

ophodjenje.19

Da bi osigurao sopstvenu bezbednost,

Boljetinac je u svoju telesnu gardu uvrstio i

nekoliko Srba. Noću su ga čuvala dvojica

Srba, koji su stajali pred vratima, druga

dvojica kod drugih vrata, a deset Albanaca-

muslimana bilo je u istoj prostoriji u kojoj

i on. Tako je, na kratko, srpska manjina

bila u relativno dobrim odnosima sa

pobunjeničkim vodjama , koji su među svojim

ljudima zadržali krutu disciplinu; Idriz

Seferi je streljao nekoliko svojih sledbenika

zbog toga što su opljačkali srpske kuće.20

Porta je bila svesna postojanja ovog labavog

saveza između Srbije i kosovskih Albanaca i

još jednom je pokušala da pridobije kosovske

Albance tako što im je ponudila finansijsku

podršku za njihove kulturne aktivnosti. Ali,

u to vreme su represivne mere Mladoturaka i

kršenje ranije datih obećanja samo još dublje

ukorenili nacionalističke i separatističke

ideje kod većine Albanaca. Sada je bilo

potpuno očigledno da se revolucionarni

nacionalizam širi u carstvu koje se raspada,

da Porta ima veoma slabu kontrolu nad svojim

pobunjenim podanicima i Abdul Hamid, svestan

da je došao do tačke sa koje nema povratka,

povukao se iza visokih zidina palate Topkapi

i pokušao da skuje zaveru koja bi ga održala

na vlasti.

Srpski agent, Grigorije Božović, koji je

radio na Kosovu u leto 1912. godine,

zabeležio je sledeće:

”Negativni vid albanskog pokreta, barem kada

je o Srbima reč, jeste to što su Albanci na

korak od toga da postanu narod, pa žele da

razreše svoje pitanje na Kosovu, gde nisu ni

19 D. Mikic, ’The Albanians and Serbia during the Balkan War’s in B. K.

Kiraly and D. \or|evi} (eds.), East Central European Society and the

Balkan Wars, New York, 1987, p. 171. 20 Swire, Albania, p. 129.

61

osvajači, ni su osvojeni. Mi smo u procepu

između njih i Mladoturaka, a i jedni i drugi

će se obrušiti na nas. Pozitivno je,medjutim,

to što Albanci postepeno počinju da se

oslobađaju turskog fanatizma; slabe

muslimanska solidarnost i zaslepljenost;

potpuno su svesni da su u neprijateljstvu sa

Turcima i, što je još važnije, o Srbiji

govore sa simpatijama i gledaju na nju kao na

prijateljsku zemlju”.21

Srbi su ranije pretpostavljali da Albanci

nisu narod, već je reč o izvesnom broju

međusobno udaljenih plemena, koja nemaju ni

zajedinčki jezik, ni zajedničke društvene

običaje, niti istu veru. Milan Milojević, u

to vreme srpski konzul u Prištini, kao da je

ponovio Božovićeve reči kada je uočio: ”Bilo

je veoma pogrešno tretirati albanski pokret

kao beznačajnu pojavu u kontekstu razvoja

balkanske krize”. On je verovao da su Albanci

počeli postepeno sve više da se predstavljaju

kao poseban narod i naglasio je da se to mora

ozbiljno uzeti u obzir.22 Ovo je, očigledno,

bila prekretnica u odnosima Albanaca, ne samo

sa Osmanlijama, već i sa Srbima. Stoga je

neposredno pred početak Prvog balkanskog rata

Srbija pojačala svoje napore na pridobijanju

kosovskih Albanaca, baš kao i katoličkog

bratstva Merdite, na jugu.

Mladoturci su, u svom nastojanju da

izgrade jedinstvenu državu, izgubili iz vida

rastuća nacionalna osećanja Albanaca, pa su,

umesto da se potrude da uspostave

saradnju,svojim osornim odnosom i

neosetljivošću prema njihovim problemima i

nezadovoljstvu, u stvari, samo neprestano

izazivali Albance na pobune. Tako je, uz

aktivnu pomoć vlade Srbije, izbila još jedna

albanska pobuna, u januaru 1912. godine; ta

pobuna je zahvatila šire područje. Vodio ju

21 D. Batakovi}, The Kosovo Chronicles, Belgrade, 1992, p. 164. 22 Miki}, ’The Albanians and Serbia’, p. 168.

62

je Hasan Priština (1873-1933)23, iz moćnog

bratstva [iškovića iz Vučitrna. Ovo je bila

daleko najorganizovanija i najdelotvornija

albanska pobuna protiv osmanlijskih vlasti,

još od vremena osnivanja Prizrenske lige.

Albanski vojnici su dezertirali u sve većem

broju iz osmanlijske vojske, pa su Prizren,

Peć i Priština pali u ruke pobunjenika. Kada

je, u avgustu mesecu, gotovo 30.000

pobunjenika, pod vodjstvom Ise Boljetinca,

zauzelo Skoplje, to je izazvalo pravu uzbunu

u Istambulu, i Porta je počela da se trudi da

umiri Albance. U septembru je čitavo Kosovo,

srednja i južna Albanija bila u rukama

pobunjenika. Albanski uspeh je potpuno

paralisao tursku administraciju, a vlada u

Istambulu je bila primorana da podnese

ostavku u korist Muktar Paše i njegovih

sledbenika, koji su se suprotstavljali

radikalnoj politici osmanlizacije, kakvu je

sprovodio Komitet za jedinstvo i napredak.

Situacija se ubrzano pogoršavala i u većini

turskih garnizona izbijale su pobune.

Nova turska vlast je ubedila mnoge

Albance da odustanu od svoje pobune tako što

je obećala nove reforme i slobodne izbore;

oni drugi, sa dužim pamćenjem, odbili su da

umere svoje zahteve. Ipak, Albanci nisu

prihvatili ponudu predsednika srpske vlade,

Nikole Pašića, iz 1912. godine da se sklopi

”sporazum čiji je cilj udruživanje Srba i

Albanaca u kosovskom vilajetu”.Takav sporazum

bi, unutar državne strukture Srbije, jamčio

slobodu veroispovesti, upotrebu albanskog

jezika u školama i na sudovima, u široj

državnoj zajednici i okružnoj upravi, kao i

zasebnu albansku skuštinu koja bi donosila

zakone iz verskih, obrazovnih i pravnih

oblasti.24 Albanci su i dalje strahovali od

toga da će balkanske zemlje okupirati njihovu

teritoriju ukoliko oni budu izvojevali

23 Za temeljitu studiju o `ivotu Hasana Pri{tine, videti T. Abdyli, Hasan

Pristina, ne Levizjen Kombetate e Demokratike Shqiptare 1908-1933,

Pri{tina, 1990. 24 Mikic, ”The Albanians and Serbia”, p. 170.

63

pobedu, pa su zato odlučili da sačekaju, ne

bi li dobili u vremenu, a za to vreme su

gomilali naoružanje. Nastavili su dijalog sa

Beogradom i prihvatili srpsku finansijsku

pomoć, ali su, u isto vreme, pristali na

zadocnelu ponudu Porte da neturskom

stanovništvu prizna pravo da njime upravljaju

administratori koji znaju njegov jezik. Tako

su albanske pobune na Kosovu, 1912. i 1913.

godine, utrle put predstojećoj pobedi

balkanskih saveznika nad Portom.

U to vreme je jedan albanski

intelektualac, Ismail Kemal, raniji istaknuti

funkcioner u turskoj upravi, poverovao da

očuvanje teritorija na kojima žive Albanci

zavisi od suparništva velikih sila, kao i da

je Austrougarska jedini mogu]i zašitnik

Albanije. U to isto vreme, Austrougarska je,

medjutim, nastojeći da održi status quo,

savetovala Albancima da će svoju bezbednost

sačuvati na najbolji način ostanu li u

Osmanskoj Carevini. Austrougarska je posebno

strahovala od toga da bi , pošto Kosovo

deluje kao tampon protiv srpske ekspanzije na

jug, slabljenje kosovskih Albanaca moglo

osnažiti panslavizam. Ekspanzionističke

teritorijalne ambicije Srbije ka severu i

zapadu već su bile ozbiljno osujećene

austrougarskom aneksijom Bosne i

onemogućavanjem Srbije da izađe na Jadransko

more. Beč se tada uzdao u intervenciju u

Makedoniji. Tako su balkanske države povukle

nekoliko hitrih političkih poteza, ne bi li

iskoristile sve goru situaciju: u tom cilju

je, uz podsticaj Rusije, sklopljeno nekoliko

saveza između Bugarske, Grčke, Srbije i Crne

Gore. U martu 1912, videvši daim je to

najbolja prilika za ostvarivanje

nacionalističkih ambicija, te države sklopile

savez i dogovorile se da medju sobom podele

evropske posede Osmanlijskog Carstva.

Prvi sporazum je bio sklopljen između

Srbije i Bugarske, a njime je predvidjeno da

Srbija anektira Kosovo i severnu Albaniju,

ali nije postignut nikakav dogovor o tome

64

kome će pripasti najveći deo Makedonije.

Posle toga, u maju mesecu, sklopljen je

sporazum između Bugarske i Grčke, a protiv

Porte, dok je u oktobru sklopljen i sporazum

kojim je Crna Gora ušla u savez i sa Srbijom

i sa Bugarskom. Na taj način je zasnovan

Balkanski savez, čiji osnovni cilj je bilo

proterivanje Turaka iz Evrope. Glavni motiv

za stvaranje ovog saveza bila je, međutim,

reakcija Srbije i Rusije na austrougarsku

aneksiju Bosne i Hercegovine; bio je

neophodan balkanski blok kako bi se zauzdala

Austrija. Još od vremena Berlinskog kongresa,

1878. godine, Albanija je postala ključno

južno poprište austrijsko-italijanske

saradnje i suparništva. Od 1911. godine,

Italija je težište svoje diplomatije

prebacila na Jadransko more, i tu je Albanija

bila od posebnog značaja, jer su Italijani

smatrali da ostrvo Saseno, u blizini luke

Valona predstavlja ”jadranski Gibraltar”.

Drugi pokretački činilac stvaranja

Balkanskog saveza bilo je jačanje albanskog

nacionalnog identiteta. Balkanske države su

strahovale od stvaranja autonomne Albanije

koju bi, ako Porta bude poražena, bilo teže

podeliti među balkanskim saveznicima nego što

bi to bio slučaj ukoliko bi ona ostala samo

turska provincija. Hasan Priština je

kritikovan od potonjih albanskih istoričara

zbog toga što je prihvatio sporazum sa Portom

kojim je traženo da njegova pobuna prestane.

Istoričari su, naime, smatrali da je to

preuranjena kapitulacija. Postojali su,

međutim, valjani razlozi da Priština čuva

svoje snage, jer je nadolazeća pretnja od

novostvorenog Balkanskog saveza zahtevala

pregrupisavanja i reorganizovanje kako bi se

odvratila ova nova opasnost koja je pretila

teritorijama na kojima su živeli Albanci.

Hasan Priština je, isto tako, izgubio na

snazi zato što se nisu sva albanska područja

digla na oružje. Nekima je još uvek bilo

dovoljno da organizuju male naoružane bande

koje bi izvele samo po neku beznačaju akciju.

65

Prvi balkanski rat

[tete koje su turskoj vojsci naneli i

Italijani i Albanci ohrabrile su balkanske

države da nastave svoje ratne pripreme. One

su, međutim, kada se, na njihovo

nezadovoljstvo, pokazalo da su Albanci, u

stvari, izvojevali autonomiju, one su

odlučile da smesta stupe u akciju pre no što

se Albanci pomire sa Portom, organizuju svoje

snage i pred velike sile iznesu zahtev za

nacionalno priznanje. Zato je, na potpuno

iznenađenje i Porte i velikih sila, Crna

Gora, 8. oktobra 1912. godine, iznenada

započela rat sa Turskom, napavši albansku

teritoriju. Odmah je usledila objava rata

Srbije, Bugarske i Grčke. U trenutku

izbijanja Prvog balkanskog rata, zapadno

krilo turske carevine bilo je relativno

nebranjeno, a glavnina osmanlija bila je

raspoređena duž obale Male Azije i Sirije.

Albanci su se nadali da će moći da nastave sa

politikom neutralnosti i neangažovanosti;

pokazalo se, međutim, da to nije mogućno, jer

je turska vojska doživela slom znatno brže no

što se očekivalo, pa su balkanski saveznici

prodrli duboko na terititoriju na kojoj žive

Albanci. U skladu sa starim verovanjem da je

”bolji djavo koga poznajemo”, Albanci su se

borili protiv balkanskih vojski na strani

carevine.

U trenutku izbijanja ovog rata hiljade

mladih srpskih dobrovoljaca pohrlilo je u

vojsku, želeći da se osvete za Kosovsku

bitku. Objava rata je otvorila i zanosnu

perspektivu učestvovanja u nacionalnom

preporodu, idealu koji su im preneli njihovi

preci. Svest o tome da bi Kosovo moglo

konačno biti oslobodjeno, posle više od pet

vekova, raspaljivala je njihovu maštu i

osećanja i srpska vojska je bila

nezaustavljiva. Evo sećanja jednog mladog

vojnika na trenutak kada mu je rečeno da se

njegova jedinica šalje na Kosovo:

”Sam zvuk te reči - Kosovo - izazvao

je neopisivo uzbuđenje. Ta jedna jedina reč

66

pričala je o mračnoj prošlosti - pet vekova.

U njoj je zapretana čitava naša tužna

prošlost - tragedija kneza Lazara i celog

srpskog naroda. Svako od nas je još u kolevci

stekao predstavu o Kosovu. Majke su nas

uspavljivale pevajući nam pesme o Kosovu, a u

školi su nam neprestano pričali o caru Lazaru

i Milošu Obiliću. Bože, šta nas je samo

čekalo! Da vidimo oslobođeno Kosovo. Kada smo

stigli u Kosovo Polje i kada su bataljoni

postrojeni, naš komandant je rekao: ”Braćo

moja, deco moja, sinovi moji! Mesto na kome

stojimo je grobnica naše slave. Poklonimo se

senima palih predaka i pomolimo se Bogu za

spas njihovih duša”. Ponestalo mu je glasa i

suze su mu potekle niz obraze, natapajući

njegovu sedu bradu i kapajući na zemlju.

Drhtao je od nekog unutrašnjeg bola i

uzbuđenja. Posmatrali su nas duhovi kneza

Lazara, Miloša Obilića i svih palih kosovskih

junaka. Osećali smo se snažnima i ponosnima

jer smo pokoljenje koje će ostvariti vekovni

san čitavog naroda: mačem ćemo ponovo

zadobiti slobodu koja je na maču i

izgubljena”.25

Na podsticaj austrougarskih agenata,

Albanci su se pripremali da pruže otpor

srpskoj vojsci koja je napredovala ka Kosovu,

ali su se posle manjih okršaja koje su

predvodili Bajram Curi, Isa Boljetinac i Riza

Beg, povukli u planine na severu Albanije.

Crnogorci su u međuvremenu krenuli ka Peći i

\akovici. Poneti istinskim nacionalnim

uzbuđenjem, srpski vojnici su konačno ušli u

Prištinu, 22. oktobra.26 Srpsko stanovništvo

je, takođe, bilo oduševljeno i pozdravilo je

Treću armiju koja je odmah prisustvovala

liturgiji u Gračanici, održanoj u znak

zahvalnosti za oslobođenje Kosova. Izdate su

saopštenja kojima se od albanskog

stanovništva tražilo da ostane mirno i da

25 T.A. Emmert, ’The Kosovo Legacy’, Serbian Studies, vol. 5, no. 2, 1989,

p. 20. 26 Za detaljniji pregled situacije na Kosovu u vreme balkanskih ratova

videti J. Tomi}, Rat u Albaniji i na Kosovu 1912-1913., Novi Sad, 1913.

67

preda oružje. Mnogi Albanci su pobegli ne

želeći da predaju oružje, pošto su već čuli

za stravične zločine koje su Srbi počinili

napredujući ka Jadranskom moru; te zločine su

zabeležili mnogi pisci i novinari. Lav Trocki

je dobio sledeći izveštaj od jednog oficira

srpske vojske:

”Strahote su zapravo počele čim smo

kročili na Kosovo. čitava albanska sela su

pretvarana u buktinje, njihova očevina i

dedovina nestajale su u plamenu, a slika se

ponavljala čitavim putem, sve do Skoplja.

Tamo su Srbi upadali u turske i albanske kuće

i svuda obavljali isti zadatak: pljačkanje i

ubijanje. Dva dana pre mog dolaska u Skoplje,

stanovnici su, kad su se probudili, ugledali

gomile bezglavih albanskih leševa . U masi

vojnika vidite srpske seljake koji su došli

iz svih delova Srbije pod izgovorom da traže

svoje sinove i braću. čim stupe na Kosovo

počnu da pljačkaju; iz područja oko Vranja

stanovništvo je masovno dolazilo u albanska

sela kako bi pokupilo sve na čemu im se

pogled zaustavi. Seljanke odnose čak i vrata

i prozore sa albanskih kuća”.27

Srpska istoriografija pokušava da opravda

ta zlodela, tvrdeći da su bila isprovocirana:

”U pograničnim borbama koje su se vodile

dva dana pre objave rata, Albanci su se

služili prevarama, isticali su lažne bele

zastave; to je dovelo do značajnih gubitaka u

srpskoj vojsci i predstavljalo je motiv za

potonje represalije”.28

U istom tom izveštaju govori se,

medjutim, i o mirnoj i konstruktivnoj ulozi

albanskog stanovništva u vreme srpskog

napredovanja kroz jedan deo Kosova:

”Lokalni vođa, Sadik Rama, koji je imao

bliske veze sa srpskim konzulom u Prištini u

vreme ustanka, 1912. godine, doprineo je

mirnom ponašanju Albanaca u vreme marša

srpske vojske kroz Drenicu i Prekoruplje.

27 L. Trotsky, The Balkan Wars, 1912-1913, New York, 1980, p. 267. 28 Mikic, ’The Albanians and Serbia’, p. 171.

68

Njemu možemo da zahvalimo što albansko

stanovništvo u 150 sela nije ispalilo ni

jedan jedini metak, a oko 400 pušaka je

prikupljeno u manastiru Devič , bez ikakve

primene sile.”29

U suštini, albansko stanovništvo je

plaćalo cenu za svoje svrstavanje uz Portu, a

protiv Beograda.

Kada je pobedonosni kralj Petar, ubrzo

posle toga, posetio Dečane, zapalio je

ogromnu sveću koja je, po predanju, trebalo

da bude upaljena tek posle osvete za Kosovsku

bitku. Srbi su bili toliko omaljeni

blještavim sjajem vraćenih zemalja da gotovo

nisu ni primetili da u Staroj Srbiji jedva da

je bilo ponekog Srbina: ogromna većina njenih

stanovnika sada su bili Albanci.30

Posle poraza turske vojske na Kumanovu,

kosovski Albanci su pružili snažan otpor u

oblasti Uroševca i Prizrena, ali je najžešći

otpor, onaj čiji su vodji bili Bajram Curi i

Riza Beg, bio pružen na jugu, oko \akovice.

Te, unekoliko izdvojene albanske, čete

konačno su bile primorane da se, preko

planina, povuku u Albaniju, ili da se

postepeno ponovo uključe u obični, civilni

život, s obzirom na to da je albanski otpor,

na kraju, prestao da postoji kao organizovana

politička snaga. Sve do pada Prištine,

Albanci su se žestoko tukli protiv srpske

vojske. Njihovi nacionalni vodji uopšte nisu

bili spremni za iznenadni slom Osmanskog

Carstva i za gubitak Kosova koje su sada

preuzeli Srbi, a situaciju im je ozbiljno

otežavalo i to što su sve veze bile potpuno

poremećene i što nije postojala nikakva

centralna albanska vlast. U okruzima Lab,

Priština i Prizren Srbi su brzo uspostavili

svoju civilnu vlast i svoju upravu, a

Crnogorci su pripojili okruge Peć i \akovicu.

Beč je žurno upozorio Srbiju da ne širi vojna

dejstva na oblasti van Prizrena. U Srbiji je

29 Ibid, p. 172. 30 I. Banac, The National Question in Yugoslavia, Cornell University Press,

Ithaca, NY, 1984,p.292.

69

tada zavladao realan i opravdan strah da će

Beč upotrebiti stvaranje nezavisne, ili čak

autonomne albanske države kao sredstvo u

borbi protiv Srbije. Osnovni ciljevi Srbije

bili su izlaz na more i luka na vlastitoj

teritoriji, a Srbija se, u suštini, nije

protivila fstvaranju nezavisne albanske

države. Njoj je bilo bitno da vladar te

države bude u prijateljskim odnosima sa

Srbijom, pa su zato srpske vojne vlasti

iznova pokušale da pridobiju sve protivnike

Porte. Zato je Beograd ponovo počeo da se

trudi da stekne blagonaklonost takvih

Albanaca kao što je bio Esad Paša Toptani i

vodji Mirdita.

Velike sile su, makar i nevoljno, morale

da priznaju da se status quo ne može više

održati, sada kada je Turska na ivici

propasti. Austrija je počela sve više da

strahuje, jer je postala svesna krize na

južnoj granici svoje teritorije, tako da je

već počela da razmišlja o tome kako da, u

slučaju poraza Turske, okupira Kosovo, isto

onako kao što je učinila sa Bosnom i

Hercegovinom, jer bi time sprečila savez

između Srbije i Crne Gore. Habsburška

carevina je strahovala, pre svega, da će

Grčka i Srbija podeliti Albaniju i da će ta

granica ići preko reke [kumbe. Austrijski

ministar spoljnih poslova, Berhtold

(Berchtold) isticao je da je u austrougarskoj

politici posebno važno da se ni pod kakvim

okolnostima Srbiji ne dozvoli da se proširi

na Jadransko more.To načelo je bilo izraz

straha da bi srpska luka mogla postati ruska

luka (odnosno, kako je strahovao nadvojvoda

Franja Ferdinand, italijanska luka). Ono je

bilo i izraz osećanja da prestiž Srbije

postaje suviše veliki i da može opasno da

deluje na Južne Slovene u monarhiji, kao i

izraz želje da se ograniči ekonomska

nezavisnost Srbije tako što bi je primorali

da svoju težnju da izadje na more usmeri

preko austrougarske teritorije.

70

Ako se želelo da austrougarska nada u

nezavisnu Albaniju potpuno ne ugasne pred

talasom uspešnih teritorijalnih poduhvata

pobedonosnih balkanskih saveznika, onda je

valjalo nešto hitno preduzeti. Austro-Ugarska

je shvatila da svoje interese u ovom području

može osigurati samo preko nezavisne Albanije,

koja će sprečiti teritorijalnu ekspanziju

Srbije ka priobalnom području između Drača i

San \ovani di Medua. Zato su se, uz

diplomatsku podršku Beča, 83 delegata,

hrišćana i muslimana, iz čitave Albanije,

okupila na kongresu u Valoni, 28. novembra

1912. godine. Tu je, pod čindim okolnostima,

uzdignut Skenderbegov grb sa crnim orlom i

proglašena nezavisna država Albanija. Ni

jedan od najistaknutijih vodja kosovskih

Albanaca nije bio prisutan: Isa Boljetinac i

Bajram Curi su se još uvek borili protiv Srba

i Crnogoraca, dok su Hasan Priština, Idriz

Seferi i još dvanaestorica kosovskih Albanaca

bili u zatvoru, na beogradskom Kalemegdanu.

Kao što smo videli, Albancima nije bio

prevashodni cilj osnivanje nezavisne

nacionalne države; tek ih je čitav niz

katastrofalnih poraza turske vojske primorao

da to učine zarad sopstvenog opstanka. Kada

je reč o Albancima, akcije Mladoturaka su

pokretale i ubrzale njihov nacionalni pokret,

koji bi inače sazrevao postepeno, 50 ili više

godina. U međuvremenu se, nešto dalje duž

obale, srpska vojska približavala Draču, a

ostvarivanje njenog konačnog cilja -

osvajanje izlaza na more - sada je bilo na

vidiku. Položaj vlade u Valoni postajao je

sve nesigurniji kako su balkanski saveznici

prodirali dublje na albansku teritoriju, ali

je, onog trenutka kad se srpska vojska

približila albanskoj obali, Austro-Ugarska

upozorila da neće dozvoliti okupaciju bilo

koje luke na Jadranu.

Konferencija ambasadora

Austrougarska intervencija na Balkanu

sprečena je konfernecijom ambasadora koja je

žurno sazvana u Londonu krajem decembra 1912.

71

godine. Predsedavao je britanski ministar

spoljnih poslova, ser Edvard Grej, (Edward

Grey), a učesnici su razmatrali tri glavna

pitanja: međunarodni status Albanije,

organizaciju nove države i uspostavljanje

međunarodno prihvatljivih granica. Albanska

delegacija se zalagala za etnički kompaktnu

Albaniju koja bi obuhvatila gradove Peć,

\akovicu, Prizren, Mitrovicu, Prištinu,

Skoplje i Bitolj. Mada je Nikola Pašić uporno

tvrdio da se Srbija nikada neće odreći

područja između Debra i \akovice, srpske

snage su, ipak, morale da se povuku sa

jadranske obale, po savetu šefa ruske

diplomatije Sazonova, koji je upozorio Srbe:

”Pripazite. Nemojte insistirati na Draču, jer

biste mogli izgubiti Beograd. Beč je potpuno

izgubio glavu”. Ni Rusija, ni velike sile ,

njeni saveznici, nisu mogli dozvoliti da

Srbija odlučuje da li će u Evropi izbiti

rat.31

Austrija je odlučno tvrdila da je za

privredu nove države od suštinskog značaja

uključivanje Skadra u njen sastav. Izložena

pritisku Nemačke i da ne bi ugrozila

konferenciju, Austrija je, ipak, učinila

čitav niz ustupaka, sve dok Rusija konačno

nije pristala da Skadar bude priključen

Albaniji, ali je i dalje bila nepokolebljiva

u vezi sa malim, čisto albanskim pijačnim

gradom na Kosovu - Djakovicom; Austrija je

tražila da \akovica pripadne Albaniji, a

Rusija istrajavala na njenom ostajanju u

Srbiji.32 Javno mnjenje u Rusiji bilo je

duboke antiaustrijsko, i spremno za pružanje

podrške pravoslavnoj slovenskoj braći.

Nedeljama je mir u Evropi zavisio od sudbine

\akovice, koja teško da je mogla doneti

korist Srbiji; jedan putnik ju je opisao kao

”najzaostaliji, da ne kažemo, najnazadniji

grad u najnecivilizovanijoj evropskoj zemlji,

ali Srbi ipak ne odustaju od tvrdnje da je on

31 Dragnich and Todorovic, The Saga of Kosovo, pp. 103-4. 32 J.F.Kontos, Red Cross, Black Eagle: A Biography of the Albanian-American

School, New York, 1981,p. 5.

72

sastavni i važan deo Stare Srbije.”33 Austro-

Ugarska je bila čvrsto rešena da onemogući

smenjivanje Porte drugom neprijateljskom

silom u Albaniji, koja bi, bude li nezavisna,

a pod snažnim uticajem Beča, mogla da bude

protivteža Srbiji na Balkanu.

Na konferenciji su balkanskim saveznicima

ipak dodeljeni veliki delovi teritorije

nastanjene Albancima, ne vodeći, pritom,

računa o njihovom etničkom sastavu. U januaru

1913. godibne, Porta je, sledeći primer

Austrije, krenula u ozbiljne, ali odocnele

pokušaje organizovanja antisrpske aktivnosti

među kosovskim Albancima. Iz Istambula je u

Prizren upućeno nekoliko Turaka i Albanaca da

pripreme naoružavanje Albanaca, i izrađen je

opšti program agitacije. U nastojanju da se

tome suprotstavi i da zaustavi rasutću

antisrpsku agitaciju, Beograd je još jednom

pokušao da podstakne ”prosrpska osećanja”

među uticajnim Albancima. Ono što se u mnogim

srpskim istorijskim pregledima pominje kao

”finansijska pomoć” podsticanju tih

prosrpskih osećanja u suštini, medjutim, nije

bilo ništa drugo do podmićivanje. Nema

nikakve sumnje u to da je taj novac smirio

one koji su bili pod uticajem potkupljenih

begova, ali je surovost srpske vojske na

Kosovu dovela do rasprostranjenog antisrpskog

otpora. Gomile oružja su skrivane po

albanskim selima, ili su ih u šumu nosili

brojni albanski ”odmetnici”, ljudi koji su

bili u bekstvu jer su izbegavali da plate

porez (u to vreme postojao je čak i porez na

ovce i živinu) ili su, pak, bežali od krvne

osvete. U martu je, još jednom pokušavajući

da umiri Albance, Ministarstvo vojno

Kraljevine Srbije oslobodilo nekoliko

istaknutih albanskih vodja, uključujući

Hasana Prištinu, iz zatvora u beogradskoj

tvrđavi.

Drugi balkanski rat

33 R.Crampton, The Hollow Detente – Anglo-German Relations in the Balkans,

1911-14, London,1979, p.87.

73

U međuvremenu su, krajem maja, posle

sedam meseci neprestanog ratovanja, velike

sile konačno primorale balkanske države da

polože oružje i prihvate uslove Londonskog

ugovora, kojim se Porta odriče svih svojih

evropskih teritorija zapadno od linije Enosa

na Egejskom i Medije na Crnom moru. Solun i

Krit su pripali Grčkoj. Tako je Turska

svedena na Istambul i okolnu teritoriju u

istočnoj Trakiji. Pa ipak, balkanski savez je

bio osuđen na raspad čim je Turska bila

poražena. Zbog vlastitih teritorijalnih

pretenzija, Bugarska nije pristala na

teritorijalno razgraničenje sa Grčkom oko

Trakije, Soluna i južne Makedonije. Pored

toga, Bugarska je smatrala da Srbija

predstavlja osnovnu prepreku na ostvarenje

njenih težnji da osvoji ostatak Makedonije u

vezi sa kojma su se sudarali zahtevi tih

dveju zemalja. Predloženom podelom

osmanlijske teritorije Srbiji je pripala

zemlja severno od [arplanine, dok je Bugarska

trebalo da dobije sva područja istočno od

Strumice i Rodopski masiv. Tako je veliki deo

makedonske teritorije ostao nedodeljen.

Balkanski saveznici su potpisali mirovni

sporazum sa Portom, 30. maja 1913. godine, i

srpska vojska je počela da se povlači na

strateške položaje na granici. Mada je još

uvek bio potreban novi balkanski blok koji bi

obuzdavao Austriju, poraz turske carevine

nije ostavio za sobom ništa što bi balkanski

savez držalo na okupu. I Srbija i Grčka su

bile razočarane uspostavljanjem države

Albanije, jer su se nadale da će teritoriju

na kojoj je formirana one moći da podele među

sobom. To su htele da nadoknade u Makedoniji,

što je dovelo do sukoba sa Bugarskom, koja

je, opet, bila ubeđena da može da izvojuje

brzu vojnu pobedu. U zoru 30. juna 1913.

godine, bez ikakve zvanične objave rata,

bugarska vojska napala je srpsku i grčku

vojsku u Makedoniji. Bila je to kobna greška

jer su rumunske, crnogorske i turske snage

smesta ušle u rat protiv Bugara koji su ubrzo

74

bili primorani da kapituliraju i da žrtvuju

gotovo sve teritorije koje su osvojili u

Prvom balkanskom ratu. Bukureštanskim mirom,

zaključenim 10. avgusta 1913. godine,

privremeno je rešen sukob oko podele albanske

i makedonske teritorije. Kao što je valjalo i

očekivati, uslovi tog mira bili su izuzetno

štetni za Bugarsku. Adrijanopolis i najveći

deo istočne Trakije ponovo su došli pod

tursku kontrolu, Rumunija je uzela južnu

Dobruđu, Grčka je pomerila svoju granicu na

još oko 50 milja severno od Soluna, a na

istoku dalje od luke Kavala. U zapadnoj

Grčkoj anektiran je Epir, uključujući

Janjinu. Srbija je postala gotovo dvostruko

veća tako što je zauzela najveći deo

slovenske Makedonije.34

Drugi balkanski rat je do te mere

pokvario odnose među bivšim saveznicima da je

situacija postala još eksplozivnija no u

prethodnim godinama. Turska i Bugarska su

žudele za osvetom i zato im je bilo lako da

stupe u savez sa Austrijom i Nemačkom. Srpska

vlada je, 15. septembra 1913. godine,

naložila svojoj vojsci da se povuče na liniju

iza Crnog Drima, dok ne budu ustanovljene

konačne granice. Sada su njene zahtevi u

odnosu na teritoriju severne Albanije imali

još slabiju podlogu. Ipak, Srbija je narednih

meseci pokušala da ubedi Međunarodnu

komisiju, koja je potvrdila i pojedinosti u

vezi sa albansko-srpskom granicom, da

dozvoli izgradnju železničke pruge koja bi

vodila ka Jadranskom moru. Ti napori su,

međutim, osujećeni izbijanjem evropskog rata,

1914. godine, i granica je ostala onakva kako

je bilo odrdjeno na Londonskoj konferenciji.35

Po završetku Drugog balkanskog rata, neka od

osnovnih pitanja su i dalje ostala otvorena:

Makedonija je ostala neprestani izvor

napetosti među balkanskim državama; nova

34 C. and B. Jelavich, The Establishment of the Balkan National States,

1804-1920,Washington, DC, 1977, p. 221. 35 Mikic, “The Albanians and Serbia”, pp. 190-1.

75

albanska država nije uspela da obuhvati sve

teritorije u kojima su prevashodno živeli

Albanci; Srbija je i dalje ostala odsečena od

Jadranskog mora.

Sada, kada su balkanski ratovi bili

završeni, započele su ozbiljne rasprave o

novim granicama nove albanske države i, u

proleće 1913. godine, na konferenciji

ambasadora konačno su utvrđeni planovi za tu

zemlju. Albanija je trebalo da bude

neutralna, s tim što bi u početku ostala pod

vrhovnom vlašću Turske, ali bi, posle

izvesnog broja godina, dobila punu

nezavisnost. Uskoro je, međutim, postalo

očigledno, da će Porta na kraju izgubiti

čitavu Makedoniju, pa samim tim i neće biti

teritorijalno povezanost sa Albanijom. Stoga

se smatralo da je Albaniji neophodno dati

punu nezavisnost i proglasiti je ustavnom

monarhijom čiji bi garanti bile velike sile.

Tako je, Londonskim ugovorom od 30. maja

1913. godine, i zvanično priznata nezavisna

država Albanija, ali je konačnog rešenje

pitanja granica nove države odloženo za

kasnije. Velike sile su se sada suočile sa

nemogućim zadatkom - rebalo je pomiriti

uzajamno oprečne zahteve pobednika Srba, Grka

i Crnogoraca sa težnjama albanskog

stanovništva.36 Pitanje albanske granice je

bilo posebno složeno zbog toga što su vojne

jedinice Balkanskog saveza i dalje zaposedale

sporna područja. Ambasadori su imenovali

Pograničnu komisiju za severnu Armiju, koja

je trebalo da pregleda čitavo područje i

sačini odredjene preporuke u vezi sa

albansko-srpsko-crnogorskim granicama.

Formirana je i Komisija za jug Albanije, koja

je trebalo da pregovorima utvrdi albansko-

grčku granicu.

Delegacija koja je predstavljala

privremenu albansku vladu sporila se sa

članovima pogranične komisije u vezi sa novom

granicom koja bi trebalo da bude povučena

36 Foreign Office Handbook, no. 17, HM Stationary Office, London 1920, p.

50.

76

umesto postojeće granice sa Crnom Gorom i to

tako što bi bila pomerena do krajnje istočne

tačke, a onda naviše, što bi značilo da bi

Albanija obuhvatila gradove Peć, Mitrovicu,

Prištinu, Skoplje i Bitolj i njihova zaledja.

Linija bi potom išla na jug, do Prespanskog

jezera, a onda i dalje u tom pravcu,

ostavljajući Grčkoj Kastoriju na istoku; tu

bi se protezala do grčke granice, nešto

istočnije od Mecova. Potom bi sledila već

postojeću grčku granicu sve do Artskog

zaliva.37 Granica koju je Austrija predložila

podudarala se sa albanskim zahtevima, ali,

velike sile, kojima je bilo stalo da ne

provociraju Rusiju, a ova je, opet,

podržavala srpske i grčke teritorijalne

zahteve, nisu bile spremne da je u potpunosti

prihvate, već su napravile kompromis i

opredelile se za rešenje koje je

predstavljalo sredinu između austrijskog

predloga i predloga balkanskih saveznika.

U decembru 1913. godine, velike sile su

pristale da potpišu Firentinski protokol, na

osnovu koga će Srbiji, u zamenu za povlačenje

sa albanske teritorije, pripasti okruzi koji

su obuhvatali gradove Peć, Prizren, \akovicu

i Debar. Grčka će dobiti veliki južni deo

Epira. Granice nove albanske države, onakve

kakve su dogovorene u Firenci, nisu

zadovoljile ni Albance ni albanske susede.

Srbija je lišena jedne albanske luke, Crna

Gora je izgubila Skadar, a Grčka je morala da

odustane od svojih zahteva u južnoj Albaniji,

uključujući tu Korču, \irokastru i Sarandru,

dok je albanska država svedena na svoje

središnje područje, uz dodatak Skadra i

njegove okoline. Više od polovine ukupnog

albanskog stanovništva ostavljeno je van

granica nove albanske granice.

Britanija nikada nije smatrala da je nova

albanska granica podjednako pravična u odnosu

na sve, ali je verovala da je očuvanje mira u

Evropi važnije od etnografskih razloga. O

37 Ibid., p. 97

77

njihovoj pravičnosti, a i inače o povlačenju

albanskih granica, može se prosuditi na

osnovu govora koji je ser Edvard Grej održao

u Donjem domu britanskog parlamenta, 12.

avgusta 1913. godine, kada je otvoreno rekao

da je osnovni cilj sporazuma o granicama bio

da velike sile budu zadovoljne, ali da je

svako, ko makar ponešto zna o Albaniji i na

to pitanje gleda sa albanskog stanovišta,

može da uputi mnoge reči kritike na račun tog

sporazuma. Jedan od posmatrača je, u vezi sa

nepravičnošću albanske granice, zlokobno

primetio: ”U srcu Balkanskog poluostrva i

dalje postoji prišt koji truje čitav evropski

sistem i čini se da je krvava operaciju

neizbežna.”38 Ogorčenost i nezadovoljstvo

kosovskih Albanaca odjeknuli su u rečima koje

je Isa Boljetinac izgovorio odlazeći sa

konferencije ambasadora kojoj je prisustvovao

kao član delegacije: ”Kada grane proleće,

nadjubrićemo kosovska polja srpskim kostima,

jer smo mi, Albanci, previše patili da bismo

mogli zaboraviti”.39 Kako je mala albanaska

država bila uklještena između nadirućih

vojski balkanskih saveznika, sudbina nove

zemlje je postala neizvesna da neizvesnija ne

može biti. Jedan posmatrač je pisao da je

budućnost te nove države neizvesna koliko i

sudbina mladog jagnjeta okruženog gladnim

vukovima i zaštićenog neodredjenom

milostivošću nekog dalekog pastirksog

zbora.40

38 Swire, Albania, p.162. 39 Margaret Fitzherbert, The Man who was Greenmantle: A Biography of Aubrey

Herbert, Oxford University Press, 1985, p. 114. 40 F. Scheville, A History of the Balkans, 1922, repr. Dorset Press, p. 512.