PTICE SA TRI GRANE

Izbor iz hrvatske, bošnjačke i srpske poezije za djecu

(Izabrao i priredio Marko Paovica)

1

Predgovor Ovaj najuži izbor iz hrvatskog, srpskog i bošnjačkog p(j)esništva za d(j)ecu nam(ij)enjen je učenicima i učenicama osnovnih i viših osnovnih škola, kao i đacima nižih razreda gimnazije, za čitanje u slobodnom vremenu. Ima se u vidu višekratno čitanje po vlastitom izboru, to jest čitanje istih p(j)esama više puta u različitim vremenskim periodima, primjerice, jednom sedmično (tjedno) ili bar jednom m(j)esečno. Pri tome svaki mladi čitalac / čitatelj / čitateljka ima mogućnost da se usredsredi / koncentrira prvenstveno na p(j)esme i p(j)esnike sopstvene jezičke / jezične varijante i svoje kulturne i književne tradicije, ali istovremeno i na p(j)esničke sadržaje iz dv(ij)e ostale varijante. Od ovog pravila izuzeto je čitanje srpskih p(j)esnika od strane onih čitalaca / čitatelja / čitateljki koji ne poznaju ćirilično pismo, jer se sastavljač rukovodio principom da sve tri grupe budu zastupljene u punoj kulturnoj c(j)elovitosti svoga p(j)esničkog izraza / izričaja. Bilo bi vrlo uputno da se i roditelji ili stariji članovi porodice / obitelji uključe u ovaj zamišljeni domaći čas / sat poezije. Eventualna pomoć i objašnjenja nastavnika maternjeg / materinskog jezika se naravno podrazum(ij)evaju, jer je, bezmalo, svaki od zastupljenih autora i autorki / autorica uključen sa po nekom p(j)esmom u zajednički program dopunske nastave maternjeg / materinskog jezika. Izborom više p(j)esama manjega broja ponajboljih p(j)esnika i p(j)esnikinja imala su se u vidu nekolika funkcionalna cilja. Prvo, stvaranje jedinstva utiska / dojma, um(j)esto mnoštva motiva, stilova i, često, ispraznih um(j)etničkikih informacija. Drugo, hronološkom / kronološkom kompozicijom svakog d(ij)ela nav(j)eštava se razvojna linija p(j)esništva za d(j)ecu u svakoj književnoj sredini ponaosob. Najzad, išlo se za tim da se, u užim okvirima, prirodno mora dati prednost kvalitetu i komunikativnosti samih p(j)esama nad brojnošću autora. Ovo posljednje, posebno kada je r(ij)eč o mladim čitaocima / čitateljima / čitateljkama koji ne odrastaju u vlastitoj jezičkoj / jezičnoj sredini i koji tek treba da ovladavaju ne samo znanjem nego i os(j)ećanjem svoga maternjeg / materinskog jezika. U tome je, istovremeno, i opšti / opći razlog opred(j)eljivanja za poeziju, a ne za priče. Dobro je poznato da d(j)eca predškolskog i mlađeg školskog uzrasta radije slušaju ili čitaju priče nego p(j)esme, ali je manje znano zašto je to tako. Naime, pri slušanju ili čitanju priča d(j)ečiju pažnju najviše privlače napetost radnje, uzbudljivost pojedinačnih prizora ili bajkovita fantastika pripov(ij)edne c(j)eline, dok sam jezik ostaje u drugom planu. U p(j)esmi je, međutim, upravo obrnuto. Tu je potpuno jezik na d(j)elu, sa stotinu svojih nepredvidljivih lica. A sva ta lica otkrivaju se u okrilju p(j)esničkog ritma i slikovitosti p(j)esničkog jezika. Smisaona i os(j)ećajna izražajnost svake dobre p(j)esme počiva na ta dva jezička / jezična činioca. Zato, s postupnim emotivnim sazr(ij)evanjem, čitanjem

2

dobrih p(j)esama nesv(j)esno usvajamo i razvijamo svoje jezičko / jezično os(j)ećanje, proširujući vlastito os(j)ećajno i umno iskustvo. Najzad, u zajedničkoj je kulturnoj tradiciji sva tri naroda čije p(j)esništvo za d(j)ecu zastupa ovaj izbor ne samo odanost dobroj p(j)esmi nego i iskreno poštovanje svojih najznačajnijih p(j)esnika. A ono se očituje kako u poznavanju njihovog d(j)ela tako i u poznavanju njihovog života. Toj svrsi, s jedne strane, treba da posluže priložene napomene o p(j)esnicima i p(j)esnikinjama. S druge strane, njihov smisao je u pokušaju privikavanja mladih čitalaca / čitatelja / čitateljki na osnovni opisni način predstavljanja pojedinačnih p(j)esničkih stvaralaca. Uputstva o kasnijem čitanju jesu prilozi sa odloženom upotrebom, koji bi, nadati se, mogli jednoga dana postati od praktične orijentacione važnosti najistrajnijim korisnicima ove malene zbirke.

Priređivač

3

P r v a g r a n a

ili

najuži izbor iz hrvatskoga pjesništva za djecu

4

Gustav Krklec Prvi snijeg Sve je bijelo, sve je bijelo: grad i selo, polje, gaj. Cijelog dana, veče cijelo svud se blista bijeli sjaj. Bijela breza, bijela staza, bijela zvijezda, bijeli cvijet, bijela brada djeda Mraza, svud pahulja bijelih let. Sve je bijelo, sve je bijelo: bijela rijeka, bijeli brijeg. Cijelog dana, veče cijelo tiho sipi prvi snijeg. 5

Gustav Krklec

Sat

(ulomak)

Kucaj mi tika-taka, Tiho pjevaj il plači. Perca su tvoja laka,

Sitni, sjajni kotači.

Trenuci iz tebe jure U strogomredu, ko mravi.

Koliko reda i bure U tako sitnoj spravi.

Kao tekuća traka

Časove kuca i nosi, I brzim «tika-taka» Snopove dana kosi.

6

Gustav Krklec

Jesenji motiv

Jesen u Zagreb posve tiho došeta u papučama bez peta.

Tek okom trepneš, a već su njeni puti

zasuti lišćem što žuti.

Ćilim se rujni pred njom podatno pruža satkan od uvelih ruža.

I tko je sretne, namah tražiti stane

mahnito minule dane.

I ja ih tako u lišću tražim i ištem pred žutim sveučilištem.

Pado sam i ja tu, da bješe milota,

na ispitima života.

Pa ipak zviždim đačku ariju lijepu s rukom u praznom džepu.

Jer negdje u suncu, teška, još neobrana

I moja se svija grana.

7

Grigor Vitez

Kako živi Antuntun U desetom selu Živi Antuntun. U njega je malko Neobičan um. On posao svaki Na svoj način radi: Jaja za leženje On u vrtu sadi. Kad se jako smrači, On mrak grabi loncem. Razlupano jaje On zašiva koncem. Da l je jelo slano, On to uhom sluša. A ribu da pjeva Naučiti kuša. Na livadu tjera Bicikl da pase. Da mu miše lovi, On zatvara prase. Guske sijenom hrani, Snijegom soli ovce. A nasadi kvočku Da muleže novce. Kad kroz žito ide, On sjeda u čun. Sasvim na svoj način Živi Antuntun.

8

Grigor Vitez

Maslačak

- Hej, maslačku uz poljski put, a gdje ti je dukat žut? - Pravio sam trampu: dao ga za lampu. - A kome ćeš sjati, može li se znati? - Djeci, kad ne pušu, obasjat ću dušu.

9

Grigor Vitez Ševina jutarnja pjesma Uvis! Uvis ću se dići! Do sunca ću da ga budim ići ići ići... Ponijet ću tamburicu tamburicu tamburicu Sipat ću zvonca dolje Zelenim žutim i modrim beskrajnim poljem. Gdje mi je gnijezdo? Gdje su mi ptići? Morat ću sići sići sići ptiće obići... Onda ću opet do sunca ići ići ići...

10

Vesna Parun

Ide zima Zima ide, ide zima. Mali zekan šumu ima. Zima ide, ide zima. Mali zekan Majku ima. Zima ide, ide zima. Mali zekan krzno ima.

11

Vesna Parun

Šibenska balada Dobra večer pismo moja, kao vino plemenita. Prije zore, bilog dana, dobra večer uzorita. Nosila si rodnoj grudi ovo tilo željno lada Budila si moju dragu da donese ključe grada O Šibenska pismo tiha sve si rekla u dvi riči Napila si žedne usne, mogu na kraj svita ići O Šibenska pismo mila, sve si bila i sve jesi Lanterna mi noćas budi, put mi kaži i donesi

12

Zvonimir Balog

Gnjavator Bio jedan teški gnjavator Imao je glavator Bježao od kućatora I od školatora. Nije volio nikakav radator Ležao je na livadi izvaljen na travator Sunce mu je posudilo svoj radijator. Čekao je da mu pečeni golubator I zreli kruškator Sam padne u zubator. - Što mogu – govorio je gnjavator – kad imam tup glavator. Onda, jednog dana, kad je gnjavator Ležao na obali Nilatora Eto aligatora. - Ja sam – reče aligator – doktorator, pa ću malo zašiljiti tvoj glavator. Zasjalo u aligatora sto sjajnih zubatora I tu je kraj pjesmatora.

13

Zvonimir Balog Pouka pauku Za neuka pauka potrebna je pouka! Prvo – da isprede konce koji vrijede! - Da niti poveže i dođe do mreže! - Da mrežu ne plete gdje muhe ne lete! ... I na koncu konca pauk mora znati kako će tom mrežom muhu da uhvati!

14

Luko Paljetak

Ježić ubodežić Ježić Ubodežić Peo se na briježić Počeo je padat snježić Pa je ježić Bježić Bježić Pobjegao kući. Napravio tamu, Obuko pidžamu, Legao u krevet vrući Pa spava li spava, Vidi mu se samo glava, Ležić Ležić Ježić. Pada Pada Snježić.

15

Luko Paljetak Mačka kod psihijatra

Jedna je mačka živjela sama

u svome stanu, kao dama, i tamo joj je bilo krasno; spavala je do vrlo kasno, spavaćicu je imala dugu i krevet mekani, u krugu, i puno knjiga na sve strane, romana, stripova, krimića, i pun bar skupih, strani pića; i pavila je ikebane, i spremala je kineska jela i štapićima jela vješto, i potpuno je bila bijela i po parketu meko klizila, al mučilo je ipak nešto, jer nije znala što bi htjela, i zbog toga je stalno šizila. Jednoga dana, da ne bi skrenula do psihijatra je pravo krenula; taj psihijatar bijaše miš. Ona mu reče sve po redu, i ispriča mu svoje probleme; miš samo malo počeše tjeme kad je vidje nako blijedu i zatim reče: «Nije to niš, a to je, draga moja bitno – vama miš jedan treba pod hitno!» I recept joj tada napisao, a zatim polako kroz vrata zbrisao. Mačka je bila vrlo ljuta, Mačka je bila vrlo kruta; Na receptu je pisalo ovo, glasno i jasno, slovo po slovo: Opasna bolest – MIŠITIS KRONIKA! Popijte stoga bocu tonika, za prvu pomoć ovog puta; a ako želite pravi lijek, uhvatiti me morate

16

Ivica Vanja Rorić

Čarolija Iza leđa jednog druma izviruje jedna šuma. Iz te šume viri žbun, a iz žbuna ševin kljun, a iz kljuna, ko iz česme, i dan i noć teku pjesme.

17

O PJES NI CI MA

18

Gustav Krklec (1899 – 1977)

Gustav Krklec je rođen 1899. godine u Udbinji kraj Karlovca, a umro je u Zagrebu 1977. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu u blizini Varaždina, u Hrvatskom zagorju. Studirao je književnost na Mudroslovnom (Filozofskom) fakultetu Zagrebačkog sveučilišta. Krklec je vrlo mlad postao poznat pjesnik. Dvadeset godina, između dva svjetska rata, živio je u Beogradu. Gustav Krklec je bio iznimno omiljen i od svojih čitatelja i od svojih kolega u književnim krugovima diljem njihove bivše zajedničke domovine. Krklec je pisao pristupačno, razumljivo i, uz to, često veoma duhovito. Tijekom cijeloga stvaralačkog vijeka on je svoju pjesničku pozornost najviše vezivao za mnogobrojne životne proturječnosti, izričući ih uvijek originalno, na nov i na neočikivan način. Tako je pisao i za čitatelje najmlađeg i nešto starijeg uzrasta. Najpoznatije su knjige za mlade Gustava Krkleca Vol za volanom, Majmun i naočale i Telegrafske basne.

19

Grigor Vitez (1911-1966)

Grigor Vitez je rođen 1911. godine u jednoj srpskoj obitelji u selu Kosovcu kraj Okučana, u Slavoniji. Djetinjstvo je proveo u svojem pitomom zavičaju. Bio je učitelj, a kasnije je postao urednik u jednom nakladnom zavodu u Zagrebu, gdje je proživio drugu polovicu života. U Zagrebu je i umro 1966. godine, dok je još bio u punom zamahu svojega čarobnog pjesmotvorstva. Vitez je pisao hrvatskim jezičnim izričajem, nastojeći, osobito izborom riječi, da njeguje sličnosti i istovijetnosti hrvatske i srpske jezične slike. No, neovisno od toga, Grigor Vitez je nedvojbeno naš najmaštovitiji dječiji pjesnik svih vremena, jednako omiljen i čitan i u Hrvatskoj, i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini. Njegovo ime nosi najglasovitija književna nagrada u Hrvatskoj za pjesništvo namijenjeno djeci. Najpoznatije su knjige Grigora Viteza Sto vukova, Iza brda plava i Kad bi drveće hodalo.

20

Vesna Parun Vesna Parun je rođena 1922. godine na otoku Zlarinu kraj Šibenika.Djetinjstvo je provela u rodnom mjestu i, djelomice, u Splitu. Oko šezdeset godina Parunova je živjela u Zagrebu, često putujući na pjesničke susrete po svim krajevima nekadašnje Jugoslavije i po inozemstvu. Poslijednjih nekoliko godina, zbog boljih zdravstvenih uvjeta, boravi u Stubičkim Toplicama. Vesna Parun je najveća hrvatska pjesnikinja svih vremena. Napisala je preko šezdeset pjesničkih kniga, od kojih desetak za mlade i najmlađe čitatelje. U svojim pjesmama za djecu ona najviše govori o čarolijama djetinjstva, te, na šaljiv ili maštovit način, o životinjskom svijetu. Tako, primjerice, u svome spjevu Tri morske pustolovke ova pjesnikinja stvara niz fantastičnih epizoda o čovjekolikim životinjama i o njihovim pustolovinama. Najpoznatije su knjige za djecu Vesne Parun Mačak Džingis-kan i Miki Trasi, Miki Trasi i primadona, Morska kočijica, Tri morske pustolovke, Moj prijatelj šišmiš i slikovnica Patka Zlatka.

21

Zvonimir Balog Zvonimir Balog je rođen 1932. godine u Svetom Petru Čvrstecu kraj Križevaca. U Zagrebu je završio Školu primi-jenjenih umjetnosti. Živi također u Zagrebu. Pored pjesništva, Balog se bavi i likovnom umjetnošću. Zvonimir Balog piše pjesme, priče i romane za mladež različnoga uzrasta. Njegove su književne teme vrlo širokog opsega, pa stoga ovaj pisac navještava cjelovit dječiji doživ-ljaj života i svijeta. Balogovo književno djelo posjeduje zamijetne odgojne značajke, osobito crte miroljubivosti, čovjekoljublja i religioznosti. Unatoč tomu, Balog izvanredno uspijeva da iziđe u susret ne samo svakidašnjoj dječijoj znati- želji nego i dječijoj potrebi za šalom i humorom, koji redovito prožimaju njegove pjesme, priče i romane.On je jednovreme-no i najistrajniji i najodaniji pisac mladih čitateljskih naraštaja u suvremenoj hrvatskoj književnosti. Najpoznatije su knjige za djecu Zvonimira Baloga Pusa od Krampusa, pjesme sa religioznom tematikom, Nevidljiva Iva, šaljive pjesme, Male priče o velikim slovima, Sto najzanimanja i Bosonogi general, humoristički roman o vlastitom pjesnikovu životu.

22

Luko Paljetak Luko Paljetak je rođen 1943. godine u Dubrovniku, gdje provodi svoje djetinjstvo i mlađe godine svog života. Pored pučke škole, Paljetak je u svome rodnom gradu završio Uči- teljsku, te Višu pedagošku školu, a studij hrvatskog i engleskog jezika i književnosti okončao na Filozofskom fakultetu u Zadru. Doktorat nauka o književnosti stekao je na Zagrebačkom sveučilištu. Paljetak je član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Ovaj pjesnik danas živi u Zagrebu i u Dubrovniku. Luko Paljetak piše pjesme za odrasle i za mlade čitatelje, te songve za glazbene kompozicije nekih hrvatskih, osobito dalmatinskih pjevača i skladatelja. Svoje krugove pjesama za djecu on često preoblikuje i u osvjedočeno uspjele kazališne igrokaze. Pjevajući nadahnuto i duhovito, primjerice, o živo- tinjskom svijetu, Paljetak ispoljava stanovite humorističke i kritičke crte, na razini prenesenih značenja, spram zamijetnih negativnih značajki odgojnog sustava, svakidašnjeg postupanja i uopće životnog stila suvremene mladeži. Najpoznatije su knjige za mlade Luke Paljetka Miševi i mačke naopačke i Djevojčica u zemlji poezije.

23

Ivica Vanja Rorić Ivica Vanja Rorić je rođen 1951. godine u mjestu Foči kraj Doboja, u Bosni. Završio je Učiteljsku školu u Derventi, a studij jugoslavenskih književnosti okončao na Filološkom Fakultetu u Beogradu. Od rane mladosti Rorić piše pjesme za djecu. Bio je urednik dječijeg časopisa Vesela sveska u Sarajevu, gdje i danas živi i radi kao vlasnik jedne nakladne kuće i pisac za djecu. Podrijetlom bosanski Hrvat, Rorić se u pisanju drži jezičnih i pravopisnih pravila bosanskog ijekavskog izričaja i djeluje uglavnom u suvremenim bosanskim književnim krugovima sva tri tamošnja naroda. On piše za najmlađe čitatelje, uglavnom o čudesnom svijetu prirode, te o položaju djeteta u porodici i u društvu, proničući s lakoćom u raznorodna dječija životna iskustva, njihove naivne dojmove o svijetu i, osobito, u osebujne predjele dječije mašte i nepomućene ćistote dječijih želja i predstava. Najpoznatije su knjige Ivice Vanje Rorića Dječak grli svijet, Doživljaji Šiša Miša i Duga u travi.

24

Ljudevit Gaj (1809 – 1872)

Ljudevit Gaj je bio znameniti hrvatski jezikoslovac, književnik, političar i preporoditelj nacionalne svijesti u Hrvata. Gaj je rođen 1809. godine u Krapini, a umro je 1872. u Zagrebu. Studij filozofije i jezika započeo je u Beču a dovršio u Gracu. Dugo godina bio je zastupnik u Mađarsko-Hrvatskom Saboru u Budimu. Ipak, središte Gajeva kulturnoga i nacionalnog djelovanja bio je Zagreb. Dva su najkrupnija Gajeva doprinosa suvremenoj hrvatskoj kulturnoj i općoj povijesti provedena tridesetih godina devetnaestog stoljeća. Prvi je organizi- ranje i vođenje Ilirskog pokreta, kojega je temeljni cilj bio povezivanje i učvršćivanje uzajamnih kulturnih i političkih veza svih južnoslavenskih naroda. Naime, u tadašnjim znanstvenim krugovima vjerovalo se da naši narodi vode podrijetlo od starog naroda Ilira, pa je i Gajev Pokret po tome dobio svoje ime. I premda je zabluda o takovom podrijetlu južnoslavenskih naroda ubrzo otpala, pod nazivom Gajevog Pokreta započeto je faktički široko kulturno okupljanje Hrvata iz raznih krajeva, te izvršen snažan preporod hrvatske nacionalne i kulturne svijesti. To zapravo znači da se od tada svi Hrvati počinju osjećati pripadnicima jednog naroda. Gaj je imao puno vrijednih suradnika, koje je okupljao oko svog časpisa Danice ilirske, ubrzo preimenovane u naziv Danica hrvatska, slavonska i dalmatinska. Gaj je, također, godine 1836. pokrenuo i tiskao u Zagrebu svoje Novine Horvatzke, koje su bile redovito glasilo kulturnih, političkih i književnih djelatnika njegova nacionalnoga programa. Drugi Gajev temeljni doprinos izveden je na polju hrvatskoga jezika, i to na dvije ključne razine. Prvo, Gaj je, po uzoru na češki i poljski jezik i uz potporu čehoslovačkih jezečnih znanstvenika Jana Kollara i Pavela Šafarika, izvršio reformu latiničnog pisma u Hrvata. Kao osnov Gajevog jezičnoga preporoda poslužila je njegova knjižica Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisanja, tiskana 1830. u Budimu. Dotle su su se neki isti glasovi pisali različitim slovima ili grupama slova. Još su tri naraštaja hrvatskih jezičnih znanstvenika radila na ovom Gajevom putu dok nije stvorena suvremena hrvatska abeceda i današnji pravopis hrvatskoga jezika. Na drugoj jezičnoj razini Gaj je dotašnjem kajkavskom i čakavskom narodnom govoru 25

dodao i štokavski govor, kojim su dotle govorili samo Srbi. Bio je zbog toga kritiziran, ali je upravo taj govor postao temeljem suvremenog hrvatskoga kniževnog jezika, a to je i danas ostao unatoč stanovitim razlikama prema srpskom, poglavito u pogledu rječnika, to jest novog oblikovanja riječi sa istom glasovnom osnovicom. Stoga se tek sa današnjeg stajališta može prosuditi koliko je Ljudevit Gaj bio vidovit jezični znanstvenik, neovisno od toga da li bi se složio, ili ne bi, sa današnjim udaljavanjem hrvatskog od srpskog jezika. Naravno, jezik se razvija, ali nije unaprijed dato u kojim sve smjerovima može krenuti taj razvitak. Nije dobro kad je on uvjetovan izvanjezičnim pobudama. Sve ostalo je prirodno.

26

Naputak o hrvatskim pjesnicima za odrasle čitatelje

Kad porasteš i kreneš, primjerice, u starije razrede gimnazije ili neke druge srednje škole, možda ćeš se zainteresirati i za hrvatske pjesnike koji su nekoć pisali i one koji i u sadašnjici pišu pjesme za odrasle čitatelje. Tada ćeš saznati da pjesništvo na hrvatskom jeziku traje već dulje od pet stoljeća. U davnini petnaestog i šesnaestog stoljeća susrest ćeš se sa prvim znamenitim hrvatskim pjesnicima Markom Marulićem iz Splita i Petrom Hektorovićem sa otoka Hvara, a vjerojatno i sa Dubrovčanima Šiškom Menčetićem i Džorom Držićem, kao i sa njihovim sugrađaninom iz sedamnaestog vijeka velikim pjesnikom IvanomGundulićem. Najglasovitiji hrvatski pjesnici devetnaestog stoljeća bili su Ivan Mažuranić, Petar Preradović i Silvije Strahimir Kranjčević. No, tvoje čitateljske simpatije, osobito zbog bliskih tema i razumljivijeg jezika, osvojit će nedvojbeno naši moderni i suvremeni pjesnici, koji su pisali tijekom prošlog vijeka i oni koji i danas žive i stvaraju. Navedimo ih po vremenskom slijedu: Antun Gustav Matoš, Vladimir Vidrić, Tin Ujević, Vladimir Nazor, Antun Branko Šimić, Miroslav Krleža, Ivan Goran Kovačić, Dobriša Cesarić, Dragutin Tadijanović, Gustav Krklec, Vesna Parun, Slavko Mihalić, Daniel Dragojević, Goran Babić, Krešimir Šego, Ivan Lovrenović... Najbolji način da se informiraš o navedenim i drugim pjesnicima jeste sigurno čitanje neke antologije hrvatskoga pjesništva. Antologije su, što vjerojatno znaš, izbori najboljih pjesama od većeg broja pjesnika.

27

D r u g a g r a n a i il najuži izbor iz bošnjačkog pjesništva za djecu

28

Nasiha Kapidžić-Hadžić Uspavanka Tiha pjesmo išarana

paunovim sjajnim krilom, paučinom izatkana, opšivena žutom svilom, tiša nego voda plava uspavaj mi malog mrava! On je danas, pjesmo vita, kotrljao zrnce žita. Mala pjesmo ispunjena slavujevim toplim dahom, na usnama zatvorena, obasuta cvjetnim prahom zažubori poput vrela, nek umorna zaspi pčela! Ona je sred cvjetne paše sakupljala med u čaše. Laka pjesmo uhvaćena na pramenu plavog svoda, tračkom sunca pozlaćena, od srninog mekša hoda, kao dašak vjetra laka uspavaj mi mog dječaka! On je danas kao lane pretrčao tri poljane.

29

Nasiha Kapidžić-Hadžić Cvjetna grana

Cvjetna grana pčelama hrana i klackalica za bezbroj ptica. Ona je kut gdje pauk ljut upreda nit u srebrn štit. Ona je još u vrtu broš, vjetru lepeza od finpg veza, oblak bjeline, izvor svježine i rosi stan mirisan.

30

Nasiha Kapidžić-Hadžić Tuga na livadi

Sa najljepšim vjenčićem, ukrasom na glavi, bijela rada cvjetala u visokoj travi. Kad su ljudi kosili travu vitku mladu, nečujno posjekoše ljepoticu radu. Tužno krila spustiše leptirica jata, a sunce se zaplaka suzama od zlata.

31

Ismet Bekrić Otac s kišobranom

Kada popodne, iznenada, kiša zalije ulice grada mnoga se kola pred školu sjate, da djecu što prije kući vrate. I moj otac dođe po mene sa kišobranom, ručke drvene. Ne zavidim djeci u kolima na mekim, udobnim sjedištima, jer u onom gradskom metežu s ocem tek poneku riječ svežu. U kolima su i ruke zauzete ne mogu djeci da polete. A moji prsti odmah se uvuku u dobru, veliku očevu ruku, i tu osjete da ih grije ljubav mog oca, koji se smije. I tako idemo kao dva druga, svaka nam riječ topla, duga.

32

Enisa Osmančević-Ćurić

Nesporazum (ili kako se pozdravljaju optimista i pesimista)

Ima trenutak u svakom danu kad sunce i mjesec na vagu stanu, svaki na svoj usjajen tas. Jezičak vage na tren se smiri, niti je dan niti je noć a u nama se jave nemiri. U tim časima često se zgode male luckaste šale, nezgode. Pozdraviš lijepo: - Dobar dan, i čuješ kako začuđen reče taj pozdravljeni: - Dobro veče!

33

Enisa Osmančević-Ćurić

Drveće raste do neba

Zašto drveće raste do neba?Zato što treba. Da može, kad se propne na prste (kao moja baka), vidjeti šta radi sunce iza oblaka. Da bude noću kad je vedro, zeleno, šuštavo mjesečevo jedro. Da jutrom, prije prvog sunčevog zraka, sa neba pomete zadnje mrvice mraka.

34

Enisa Osmančević-Ćurić

Svađa

Vjetar Tres i vjetar Tras svađaju se na sav glas. Da l je brži Mrsibrk, ili vjetar Brzotrk? Ili laki Vrtirep, ili silni Snjegožder? Najbrži je Razvipup. On stigne do ljeta u kočiji cvjeta.

35

Enes Kišević

Korijen s krilima

Dugo sam letio u prazno. Treba na zemlju stati. Uspravno iz nje rasti. Uspravno umirati. Ptice su šumi krila, a šuma pticama korijen. List ne leti od sebe, on biva olujom gonjen. Pod zemljom i u zraku u isti mah drveće živi. Drvo je most što diše izmeđ mrtvih i živih. I kada ogole grane cvrkut ih zazeleni. Ja ništa rekao nisam: to jesen šumi u meni.

36

BOŠNJAČKE NARODNE POSLOVICE

(Skupio ih i objavio Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak)

U svakom žitu bude crnadi. Poslovica je među riječima kao mjesec među zvijezdama. Razvrlji pa pričvrlji. ( Zavadi pa vladaj. )

Slađe je svoje zelje nego tuđa halva. Sve beg znade ko mu konje krade, al ne znade ko julare skida.

37

O PJES NI CI MA

38

Nasiha Kapidžić-Hadžić (1931 – 1995)

Nasiha Kapidžić-Hadžić rodjena je 1931. godine u Banjaluci. Tu je učila osnovnu i srednju školu, a studije književnosti i jezika završila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radila je najprije kao gimnazijski profesor a zatim kao urednik u jednoj izdavačkoj kući u Sarajevu. Umrla je 1995. godine u ovom gradu, gdje je provela i naj-veći dio svog života. Nasiha Kapidžić-Hadžić je istovremeno prva uspješna i do danas najznačajnija pjesnikinja za djecu bošnjačkog naroda. Zastupljena je u svim čitankama za osnovne škole, ne samo u Bosni i Hercegovini već i u Srbiji i u Hrvatskoj. Njene pjesme za djecu predstavljaju jedan od najnježnijih i najosjetljivijih pjesničkih glasova na cijelom području našeg zajedničkog jezika. One snažno djeluju na istančavanje dječjih osjećanja i izoštravanje dječjih zapažanja, podstičući male čitaoce da bogatije doživljavaju svijet oko sebe, posebice raskošni svijet prirode. Najznačajnije knjige Nasihe Kapidžić-Hadžić jesu Vezeni most, Glas djetinjstva, Maskenbal u šumi i Pjetlić, svraka i proljeće.

39

Ismet Bekrić Ismet Bekrić je rođen u Banjaluci 1943. godine. U rodnom gradu je učio osnovnu i srednju školu, a zatim je studirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Poslije studija vratio se u Banjaluku, gdje je radio kao novinar i urednik u jednom književnom časpoisu. Bekrić je vrlo značajan pjesnik za djecu, poznat naj-mlađim čitaocima i izvan svoje domovine. Najčešće pjeva o dječjim porodičnim osjećanjima, ali i o svome djetinjstvu, koje je bilo ispunjeno radošću, ljubavlju, toplinom i nježnošću. Napisao je puno pjesničkih knjiga, od kojih su najpoznatije Jesen u gradu, Otac s kišobranom i Klupa kraj prozora. Već duži niz godina Ismet Bekrić živi u Ilirskoj Bistrici, u Sloveniji, ali vrlo često gostuje na književnim skupovima širom Bosne, ne zaobilazeći nikad Banjaluku.

40

Enisa Osmančević – Ćurić

Enisa Osmančević – Ćurić rođena je 1945. godine u Banjaluci. U rodnom gradu završila je osnovnu, srednju i Višu pedagošku školu. Tu je i radila kao nastavnica maternjeg jezika. Već duže vremena živi u Kanadi, ali svakog ljeta dolazi u Bosnu i nastupa na pjesničkim susretima za djecu i omladinu. Pjesme Enise Osmančević – Ćurić su vrlo vedre, razigrane i fantastički slikovite. Ona najčeće pjeva o prirodi, do najsitnijih pojedinosti, ili se, isto tako, obraća neiscrpnoj dječjoj radoznalosti. Kao što djeca vole da se igraju sa igračkama, ova pjesnikinja se rado i radosno igra riječima. Najpoznatije knjige Enise Osmančević – Ćurić su Pramičok, Klempav oblak i Svjetlac u koprivama.

41

Enes Kišević

Enes Kišević je rođen 1947. u Bosanskoj Krupi. Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Ključu. Kišević je, zatim, završio studije glume na Akademiji za kazališnu i filmsku umjetnost u Zagrebu, gdje živi i radi kao glumac i pjesnik za djecu i omladinu. Enes Kišević je jedan od najboljih modernih pjesnika za mlade bošnjačkog roda. Njegove pjesme se odlikuju visoko uspjelim spojem žive fantazije i blage, sjetne osjećajnosti. Stoga je Kišević vrlo omiljen pjesnik, zastupljen u školskim čitankama kako za nešto mlađe tako i za starije učenike. Rado ga čitaju ne samo u Bosni i Hercegovini već i u Hrvatskoj, vjerovatno i zato što se u njegovim pjesmama, pored osebujne fantazije, ispoljava i izvjesna ravnoteža između suvremenog hrvatskog i bošnjačkog jezičkog izraza. Najpoznatije knjige Enesa Kiševića su Korijen s krilima, Djeca su druga polovica duge, Pahulje, pahulje pa hulje i Sunce, vjetar i ti.

42

Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak (1839 – 1902)

Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak je rođen 1839. godine u Vitini kod Ljubuškog u Zapadnoj Hecegovini. Osnovnu školu učio je u Ljubuškom a potom je završio medresu u Mostaru. Naučio je i važnije istočne jezike: arapski, turski i perzijski.Veći dio svog života proveo je u Sarajevu, gdje je i umro 1902. godine. Putovao je po značajnijim gradovima i zemljama na Bliskom Istoku. Tako se još bolje upoznao sa islamskim načinom života i ponašanja tamošnjih naroda, sa njihovom životnom mudrošću i vjerskim običajima, istovijetnim sa kulturnom tradicijom njegovih muslimanskih sunarodnika u Bosni, Hercegovini i okolnim krajevima. Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak osnovao je i uređivao časopis «Bošnjak», koji je izlazio u Sarajevu. On je sakupljao narodne pjesme, priče, mudrosti, izreke i poslovice muslimanskog naroda iz Bosne i Hercegovine i objavio ih u svojoj knjizi Narodno blago. Isto tako, Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak je prevodio narodne priče i izreke sa arapskog, turskog i perzijskog, koje je štampao u svojoj drugoj knjizi Istočno blago. Pored književnog rada, Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak bavio se i politikom. U dva maha biran je za gradonačelnika Sarajeva.

43

Napomena o bošnjačkim pjesnicima za odrasle čitaoce Kad porasteš i kreneš, na primjer, u starije razrede gimnazije ili neke druge srednje škole, možda ćeš poželiti da se upoznaš i sa bošnjačkim pjesnicima koji su u prošlosti pisali za odrasle, kao i sa onima koji takve pjesme pišu u ovom našem vremenu. U Bošnjaka su, kao i u Srba, u prošlosti najviše njegovane usmene pjesme, koje su pjevane uz različite instrumente. Najpoznatija vrsta tih narodnih pjesama među Bošnjacima bile su tzv. sevdalinke, to jest vrlo osjećajne ljubavne pjesme. Ne zna se sasvim tačno kada je otpočelo pisanje pjesama na čisto narodnom jeziku bilo kojim od dva domaća pisma kojima su se Bošnjaci služili u prošlosti. Ali, nasuprot tome, dobro su poznnati bošnjački pjesnici koji su od sedamnaestog do pred kraj devetnaestog vijeka pisali pjesme na svom jeziku služeći se arapskim pismom. Njihova djela, u stihu i u prozi, nastajala su tokom razdoblja turske vladavine u Bosni i pripadaju tzv. alhamijado bošnjačkoj književnosti. Što se tiče pjesništva, na alhamijadu su najviše pisane ilahije – pobožne pjesme, kaside – poučne pjesme i gazele – ljubavne pjesme. Najpoznatiji su alhamijado pjesnici Hasan Kaimi i Hadži Jusuf, iz sedamnaestog vijeka, Mula Mustafa Bašeškija i Abdulvehab Ilhami Žepčak, iz osamnaestog, te Umihan Čuvidina, Softa Fejzo, Omer Humo i Arif Sarajlija, iz devetnaestog stoljeća. Na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vijek najznačajniji su bošnjački pjesnici Musa Ćazim Ćatić, Osman Đikić i Avdo Karabegović. Međusobno se puno razlikuju, osobito prvi od ostale dvojice, kako u pogledu pjesništva tako i u pitanju nacionalne svijesti. Najznačajniji moderni bošnjački pjesnici prošlog i ovog vijeka svakako su Skender Kulenović, Izet Sarajlić, Mak Dizdar, Ibrahim Kajan, Enes Kišević, Meho Baraković, Sinan Gudžević i Abdulah Sidran. Najbolji način da se šire upoznaš sa pjesništvom svog naroda jeste, sigurno, da pročitaš neku antologiju bošnjačke poezije, kad za to dođe vrijeme. Antologija je, kao što vjerovatno već znaš, izbor najboljih pjesama od većeg broja pjesnika. 44

Т р е ћ а г р а н а или најужи избор из српског песништва за децу

45

Joван Јовановић Змај

Ветар

Ја сам ветар, дижем прах Зар вас, децо, није страх? Сад сам дете као ви – па ћарлијам којегди, сад сам вихор, момче холо – играм коло наоколо, сад вам цичим као гуја, сад сам ветрић, сад олуја. Затворите прозор, врата, да вас ветар не замлата. Ја сам ветар, дижем прах Зар вас, децо, није страх?

46

Јован Јовановић Змај

Гаша (одломак)

Гашо, Гашо, тужан Гашо, Шта ће с тобом бити? Гаша хтеде столар бити, Тежак му је сврдо. После хтеде ковач бити, Гвожђе му је тврдо. Он је хтео тикач бити, Кидају се конци. И лончар је хтео бити, Ал му смрде лонци. Затим хтеде кројач бити. Ал га игла боде. Што год Гашан поче радит, Све натрашке оде! Гашо, Гашо, лени Гашо, Шта ће с тобом бити?

47

Јован Јовановић Змај Мачак иде мишу у сватове

Женио се млади миш У селу Шалали; Водили су девојку Мачка нису звали. Мачак реко: - Чекајте И госта незвана! – У санице упрего Четири зекана. Па појури сватовски По том путу белом, У паради највећој, С породицом целом. Али неко поручи Мишу брзојавом: - Сакријте се, сватови, Не шалте се главом! – Мачак стиже прекасно, Јер за часак тили Весели су сватови Сви у рупи били.

48

Десанка Максимовић

Сликарка зима

Насликаћу борове сребром оковане, и сребрне дворове, и сребрне гране. Слетеће на борове птице светлих крила, ући ће у дворове сребрнаста вила. Не сме само мама наложити пећи, јер ће слика одмах с прозора побећи.

49

Григор Витез

Дивно чудо

Имам једно мече, мече. Сву ми зиму кестен пече. Право чудо, дивно чудо како мече кестен пече! Имам једно маче, маче што ми крпи старе хлаче. Право чудо, дивно чудо како маче крпи хлаче, како мече кестен пече! Имам једно прасе, прасе. Црвене га чизме красе. Право чудо, дивно чудо како прасе чизме красе, како маче крпи хлаче, како мече кестен пече!

50

Имам једно пашче Џени. Чим прст дигнем оно шени. Право чудо, дивно чудо како шени пашче Џени, како прасе чизме красе, како маче крпи хлаче, како мече кестен пече! Имам једно луче, луче. За косу ме стално вуче. Право чудо, дивно чудо како луче косу вуче, како шени пашче Џени, како прасе чизме красе, како маче крпи хлаче, како мече кестен пече! Право, дивно чудо!

51

Бранко Ћопић Вашар у Стрмоглавцу Жури се младо, старо, сви ће у истом правцу, вашар се данас држи у граду Стрмоглавцу. На самој капији града, испод каменог лука, козица добра Белка, продаје старога вука. Магарац Њако Њакић Купцима нуди лава. «Пошто га продајеш, куме?», пита га стрина крава. На клупи седи медо, Плећат, космат и јак. «Навали, народе!», виче, «Имам крушака џак!» Из шатре зове лија, Има лукаво око: «Одлично чистим перје, уђите, госпа - Коко!» Долази најзад стражар, Господин Матко Ној, Увис палицу диже: «Свршен је вашар. Стој!»

52

Бранко Ћопић

Болесник на три спрата Нашега старог доктора Јана телефон зове с Калемегдана: «Докторе драги, хитно је врло, имамо госта, боли га грло!» «Имате госта? Да није странац?» «Право сте рекли. Јест Африканац!» «Доћи ћу брзо, за један сат. Кажите само: који је спрат?» «На коме спрату? Тешко је рећи, боли га читав – други и трећи.» Чудом се чуди наш доктор Јан: «Какав болесник? Је л троспратан?!» «Докторе, јесте, то није варка, зовемо, знате, из зоопарка. Жирафу једну боли нам врат, А то је - други и трећи спрат.»

53

Душан Радовић Плави зец

Три сам земље прелазио и три горе прегазио, и три мора препловио – док га нисам уловио. Плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету! Овај зец зна да свира, овај зец зна да плете, овај зец ручак кува, овај зец кућу мете. Овај зец плести уме, овај зец жети уме, овај зец шити, пити и француски говорити

54

- све разуме! Плави зец, чудни зец, једини на свету! Ја га хтедох вама дати да вас мије, да вам шије, да вам кроји, да вам броји, да вам плете, да вам мете, да вам кува, да вас чува, да вам пева, слике шара и француски разговара. Плави зец, чудни зец, једини на свету!

Ставих зеца у торбак па пожурим својој кући. Ал кад бисмо испред куће, стаде зечић да шапуће: , - Пусти ме, ловче, храбри ловче,

55

да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас, да удесим глас. Нек виде деца плавог зеца, јединог на свету! Пустих зеца из торбака, ал се зец не очешља, ал се зец не уми, нит исече нокте, нит исправи стас, нит дотера глас. Већ побеже, ој несрећо, на крај света, ој невољо! Плави зец, чудни зец, једини на свету!

56

Душан Радовић

Кад је био мрак Кад је био мрак, кад је био мрак, појурила мачка миша чак, чак, чак. Појурила мачка миша чак, чак, чак, а да л га је прогутала, ил га није прогутала, то ни она није знала - јер је био мрак, јер је био мрак...

57

Душан Радовић Страшан лав Био једном један лав... Какав лав? Страшан лав, нарогушен и љут сав! Страшно, страшно! Ишао је на три ноге, гледао је на три ока, слушао је на три ува... Страшно, страшно. Не питајте шта је јео. Тај је јео шта је хтео - трамвај цео и облака један део! Страшно, страшно! Зуби оштри, поглед зао, он за милост није знао! Страшно, страшно! Док га Брана једног дана, није гумом избрисао. Страшно, страшно 58

Драган Лукић

Фифи Једна жена стара Са псом разговара: Фифи, гледај право. Фифи, дигни реп. Фифи, пази, дрво. Фифи, ниси слеп. Фифи, машну пази. Фифи, лепо гази. Фифи, то не њуши. Фифи, горе уши. Фифи, језик ниже, Фифи, ходи ближе. Фифи, не пркоси. Фифи, ти знаш ко си. Фифи, не скакући. Фифи, сад ћеш кући. Тако Фифи живи на узици од свиле, са ноктима лила, с машницом од тила.

59

Драган Лукић

Тролејбус Тролејбус брзи црвен и љут, пролази градом већ стоти пут. Љут је, јер сви би у њега хтели, а црни су му табани врели, па када јури табан га пече, а још је дуго до увече.

60

О ПЕС НИ ЦИ МА

61

Јован Јовановић Змај (1833 – 1904)

Joван Јовановић Змај рођен је 1833. године у Новом Саду, а умро 1904. у Сремској Каменици код Новог Сада. Писао је песме за децу и за одрасле. У своје време Змај је био наш најпознатији песник. Надимак «Змај» добио је по дечијем часопису који је он основао, уређивао и у њему штампао своје песме. Како је овај часопис постао јако омиљен, песник је његов назив почео да пише уз своје име. И сам песник био је, и остао, обожаван од стране својих младих читалаца, који су га, од миља, звали Чика Јова Змај. Јован Јовановић Змај је први наш песник који је почео да пише за децу. Написао је безброј дечијих песама, као и оних за одрасле. Многе Змајеве песме воле, радо их читају и памте и наша данашња деца. Змај је највише писао о доживљајима и размишљањима, о понашању и особинама, о страховима и радостима дечака и девојчица.Често је писао и о животном окружењу сеоске и градске деце, о породици, о природним појавама и о животињама. У Змајевим песмама има и корисних поука, али у њима углавном преовлађује духовит, ведар и шаљив тон. Змај је, иначе, био лекар. Живео је и радио у Бечу, у Новом Саду и у Београду.

62

Десанка Максимовић (1898 – 1993)

Десанка Максимовић је рођена 1898. године у селу Рабровици, код Ваљева, где је њен отац биo учитељ. Гимназију је завршила у Ваљеву а студије књижевности у Београду. Готово цео свој дуги живот проживела је у том нашем највећем граду радећи, најпре, као гимназијски професор српског језика а потом као професионални писац. Умрла је 1993. године у Београду. Десанка Максимовић је најбоља и најпознатија наша песникиња двадесетог века. Њене песме и приче за децу написане су топло и искрено, веома сликовито и осећајно. Њена љубав према деци и њено саосећање са обичним људима били су заиста огромни. У том погледу, са Десанком Максимовић могу се упоређивати само Јован Јовановић Змај и њен савременик Бранко Ћопић. У својим песмама за децу Десанка је најчешће окренута тајнама и лепотама природе. Из њих извире префињена нежност, дубока осећајност дечијег доживљаја света и огромно изражајно благо српског језика. Наша велика песникиња написала је десетине и десетине књига, како за одрасле тако и за децу. У њене омиљене књиге за најмлађе читаоце свакако спадају Златни лептир, Ветрова успаванка, Патуљкова тајна, Чудо у пољу, Писма из шуме, Ако је веровати мојој баки...

63

Григор Витез (1911 – 1966)

Григор Витез је рођен 1911. године у селу Косовцу, код Окучана у Славонији ( Хрватска ). Детињство је провео у своме питомом завичају. Био је учитељ, а касније је постао уредник у једној издавачкој кући у Загребу. Ту је и умро 1966. док је још био у пуном замаху свога чаробног песмотворства. Григор Витез је свакако наш најмаштовитији песник за децу свих времена, једнако читан и омиљен у Србији и Босни као и у Хрватској, где се родио, живео и умро. Његове најпознатије књиге су: Сто вукова, Иза брда плава и Кад би дрвеће ходало.

64

Бранко Ћопић (1915 – 1984)

Бранко Ћопић је рођен 1915. године у селу Хашанима код Бихаћа, у Босанској Крајини, а умро 1984. у Београду. Рано детињство провео је у родном месту уз свога деду Рада, где је завршио и основну школу. Нижу гимназију похађао је у оближњој Босанској Крупи, а потом учитељску школу у Бањој Луци , Сарајеву и Карловцу, граду у Хрватској. Студије књижевности завршио је у Београду, где је већ као студент постао познат млади писац. Цео каснији живот провео је у главном граду Југославије и Србије, често путујући по целој земљи и по страним државама. Бранко Ћопић је годинама био најчитанији писац у целој нашој тадашнјој земљи. Писао је пуно, подједнако за одрасле и за децу, и то романе, приче и песме. Пратећи у својим књигама начин мишљења и понашашања својих земљака испод босанске планине Грмеча, описујући њихове доживљаје и судбине, Ћопић је створио мноштво занимљивих и необичних књижевних јунака. У романима, причама и песмама за децу најчешће говори о узбудљивим доживљајима из детињства, о школи и ђачком животу, о чудним поступцима одраслих из свога дечијег окружења. Али, исто тако, Ћопић је пуно писао о животињама и о природи, посматрајући свет крупним очима радозналог дечака. Ћопић је писац који је у стању да вас у исти мах јако узбуди, засмеје и растужи. У његовим песмама, причама и романима нераздвојно другују туга и радост, опрез и занос, сета и ведрина. Ћопићев начин певања и причања (то значи – његов књижевни стил) развија се и тече

65

природно, духовито и полушаљиво, сасвим налик на прави, узбудљив живи говор. Најпознатије књиге за децу овог рођеног писца су – романи Славно војевање, Магареће године, Орлови рано лете; књиге прича Доживљаји мачка Тоше, Приче испод змајевих крила, Глава у кланцу ноге на вранцу; књиге песама Дједа Тришин млин, Мала моја из Босанске Крупе, Јежева кућица ...

66

Душан Радовић (1922 – 1984)

Душан Радовић je рођен 1922.године у Нишу. Живео је и умро 1984. у Београду. Био је новинар и радио као уредник Програма за децу Телевизије Београд и Радио-Београда. Последњих десет година живота Душан Радовић је био водитељ емисије Београде, добро јутро на радио-станици Студио Бе. Са врха Београђанке, највише зграде у главном граду Србије, где је био смештен његов студио, Душан Радовић је сваког дана између осам и девет сати засмејавао слушаоце својим веома духовитим афоризмима. (Афоризам је кратка изрека којом се казује нека филозофска или критичка мисао на духовит и сасвим неочекиван начин. На пример: «Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас»; «Ко жели да је стално у праву, мора често да мења мишљење».) Душан Радовић је веома модеран песник, који је дао вероватно најважнији допринос нашем новијем песничком стваралаштву за најмлађе читаоце. Али он није модеран зато што је, као Драган Лукић, писао о животу и доживљајима деце у великом савременом граду. Он је модеран због тога што је пронашао потпуно нов начин песничког казивања, каквим се ниједан наш дечији песник пре њега није служио. Тај Радовићев начин казивања састоји се углавном из два поступка, којима се он користи наизменично (час једним, час другим). Први бисмо могли назвати поступком оживљавања ствари. (На пример: «Једна виљушка радознала / нагела се са стола / и – пала.» ) Ето тако један најобичнији догађај овај песник представља као узбудљив и опасан, упозоравајући нас, на околишан начин, да и наша радозналост понекад може бити опасна. Други Радовићев поступак може се

67

одредити као ослањање на дечију машту и на познате типове авантуристичких и бајковитих прича, то јест на гусарске (пиратске) и тзв. ловачке приче. Радовић добро зна да дечију машту покрећу најразличитија, често скривена осећања, као што су страх, досада, самољубље, чежња за подвизима и одрастањем, жеља за успехом и поштовањем... Снажно подржавајући дечију фантазију засновану на овим и сличним осећањима, Душан Радовић је преувеличава до смешних размера, помажући тако својим малим читаоцима да се ослобађају од непријатних расположења и да се оснажују у својим стваралачким могућностима и охрабрују у прихватању будућих изазова живота. Читајте, децо, Душана Радовића. Његове најпознатије књиге су Смешне речи, Поштована децо, Вукова азбука, Причам ти причу и Капетан Џон Пиплфокс (драма).

68

Дрaган Лукић (1928 – 2006)

Драган Лукић је рођен 1928. године у Београду, где је похађао основну школу и гимназију, а потом завршио и студије књижевности. Дуго година је био уредник Програма за децу на Радио Београду. И умро је у Београду 2006. године. Цео живот Драган Лукић провео је у свом родном граду, па је највише и писао о доживљајима и интересовањима градске деце. Стога је град, сагледан дечијим очима, његова главна тема. (Када је реч о теми модерног града, Лукић је имао само једног претходника у нашој књижевности за децу – старијег београдског песника Алексадра Вуча.) Драган Лукић је опевао и описао безброј појединости које привлаче пажњу деце у великом граду: возове, аутобусе, тролејбусе, аутомобиле, бензинске станице, градилишта и грађевинске машине, зоолошке вртове, слике и призоре са градских улица. С друге стране, он се интересује за положај деце у савременој градској породици, за њихов однос према родитељима и одраслима и, нарочито, за свакодневно понашање родитеља према деци. При томе - за разлику од неких других песника који се, пишћући за децу, често ослањају на своје властито детињство – Драган Лукић се потпуно поистовећује са својим малим јунацима. Он, значи, сасвим стоји на њиховој страни, прихватајући озбиљно њихова схватања, искрено делећи њихове радости и бриге и, уопште, дечији доживљај њиховог најближег свакодневног окружења. При томе, овај песник гаји велико поверење у дечију личност и у дечије разумевање и осећање света.

69

Зато је Драган Лукић наш први модеран дечији песник, велики пријатељ деце и свих људи који се радују животу и стваралаштву. Најпознатије су његове књиге Из једног џепа, Како се коме чини, Дечаци, девојчице, одрасли, Мој тролејбус, Овде станују песме...

70

Вук Стефановић Караџић (1787 - 1864)

Вук Стефановић Караџић је рођен 1787.године у селу Тршићу, код Лознице у Србији, а умро је 1864. у Бечу. Сам је научио да чита и пише уз помоћ једног писменог рођака. Када је Вук био дете, у Србији је било веома мало писмених људи јер није било ни једне једине школе. Читање и писање могло се научити само у манастирима од монаха који су у њима живели. Али у целој Србији било је свега неколико манастира који још нису били напуштени и опустели. И Вук је као дечак наставио да учи код монаха у оближњем манастиру Троноши. Нижу гимназију похађао је у Сремским Карловцима, а даље је учио сам. У својој двадесетседмој години Вук је дошао у Беч, настанио се у Трећем бецирку (у садашњој Rasumovskygasse) и у овом граду остао је до краја свог живота. Али Вук је често путовао по Србији, Далмацији, Боки Которској и Црној Гори. Више пута одлазио је у Немачку и у Русију. Вук је у Бечу неуморно радио. Убрзо по доласку у овај град, написао је прву граматику српског народног језика и саставио први српски речник. Дотле су српски писци писали застарелим језиком, којим су се служили и свештеници у црквеним обредима а који обичан народ није уопште разумевао, нити је тако говорио. Да би омогућио писање српским народним језиком, Вук је морао да усаврши и наше писмо (die Schrift) – ћирилицу. (Вук није измислио, него само прилагодио ћирилицу савременом народном језику. Ћирилицу су пре хиљаду и сто година створили словенски просветитељи браћа Ћирило и Методије, Грци из околине Солуна, и њихови ученици Свети Наум и Свети Климент из Охрида у

71

Македонији. Данас ћирилицом пишу, осим Срба, још Македонци, Бугари, Руси, Белоруси и Украјинци.) Пре Вука српска ћирилица имала је око четрдесет слова и помоћних знакова. Вук је нашу ћирилицу свео на тридесет слова јер у нашем савременом језику има тачно толико гласова. Он је за сваки глас одредио само по једно слово и тако поставио своје познато правило ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ, А ЧИТАЈ КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО. По томе је Вукова ћирилица најсавршеније писмо на свету. Ћирилични алфабет зове се азбука и има другачији редослед слова од латиничне абецеде. Огроман значај Вука Стефановића Караџића за нашу културу јесте и у томе што је предано сакупљао српске народне песме, приче, пословице и загонетке, које је штампао у више књига, углавном у Бечу и у Лајпцигу. Због свега споменутог Вук је рано постао високо признат и славан у целој тадашњој Европи. Дружио се са најзначајнијим српским, хрватским, словеначким, немачким и чешким писцима и научницима свога доба.

72

Упутство за читање српких песника за одрасле читаоце

Кад порастеш и кренеш, на пример, у старије разреде гимназије или неке друге средње школе, вероватно ћеш пожелети да се упознаш и са српским песништвом за одрасле. Српско песништво почиње у тринаестом веку. Његовим коренима могу се сматрати неки песнички одломци из списа Светог Саве. Српко песништво остало је врло дуго везано за црквену књижевност, па су стога и његове најпознатије врсте сасвим посебне, обредне намене и посебног, религиозног садржаја. То су службе, химне, молитве, похвале, плачеви и слично. Али, крајем средњег века јављају се први песници, чија дела нису везана за црквене обреде иако су и она често религиозна. У том кругу су монахиња Јефимија и Димитрије Кантакузин из четрнаестог века, као и деспот Стефан Лазаревић, из петнаестог столећа. Упоредо се код нас развијају и усмене народне песме, које је касније сакупио и штампао Вук Стефановић Караџић. Новије српско песништво почиње са песмама Бранка Ради-чевића, и других наших песника деветнаестог века: Петра Петровића Његоша, Ђуре Јакшића, Змаја, Лазе Костића и Војислава Илића.Али, можда ће твоје симпатије најпре задобити наши модерни песници из прошлог и из овог века. Споменимо их по временском редоследу: Јован Дучић, Алекса Шантић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Милош Црњански, Оскар Давичо, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Милован Данојлић, Љубомир Симовић, Бранислав Петровић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Милосав Тешић, Стеван Тонтић и многи други. Најбољи начин да се упознаш са њиховим песмама јесте да најпре прочиташ, када за то дође време, неку антологију српског песништва. А, антологија је, као што можда већ знаш, избор најбољих песама од већег броја песника.

73