A. Koare: Naučna Revolucija (Leonardo)

98 ALEKSANDAR KOARE

nieko] statui Franeeska Sforce; trebalo je da ona,nadmasujuci po dimenzijama statue Donatela i Vero-kija, pokaze svetu moc dinastije Sforca i slavu Leo-nardovu.

To je covek koji je, u isto vreme dok je radio za11Mora, slikao »Tajnu veeeru« i »Bogorodicu u peei-ni« za dominikance iz manastira Santa Marija deleGracije; koji je kasnije, u Firenci, kuda se vratioposle propasti svoga gospodara, naslikao »Svetu po-rodicu«, »Ledu«, »Mona Lizu«, »Bitku kod Angijari-[a«, sticuei tako glas najveceg slikara svoga vremena.

To je covek koji je sluzio Cezara Bordziju, a 1507.vratio se u Milano, da tamo radi ovoga puta za Fran-cuze, za Sarla Amboaskog i mars ala Trivulcija; zatim,primoran da ode kad su Francuzi napustili grad,presao u Rim, u sluzbu kod Medieijevih, pape LeonaX; i najzad, umoran ali ne i slomljen, pobeden odsveta all ne obeshrabren, rprtihvatio 1515. poziv fran-cuskog kralja Fransoaa I i proveo poslednje godinezivota u Kluu, blizu Amboaza, gde je doeekao mirnusmrt 2. maja 1519.

Eto to je javni ili spoljasnji covek koga XIX vekposmatra sa divljenjem kao najveeeg predstavnikasvoga vremena, neuporedivog umetnika i majstora,sjajan primer slobodnog i stvaralaekog individualiz-ma, covek koji se potvrdivao u delima neprolaznogsavrsenstva i lepote.

Ali on je lienost istovremeno tragicna, jer je sud-bina bila surova prema tom spoljasnjem coveku injegovim delima. Neki portreti su izgubljeni. Nestalisu i cuveni crtezi »Bitke kod Angijarija«. »Tajna ve-cera« polako propada. Velika statua Franeeska Sforce,»Il Cavallo«, nikada nije izlivena: nije bilo novcada se plati metal; odnosno, taenije, metal je bio potre-ban za oruzje. A glineni model koji je 1493. bio po-dignut na postolju na kome je trebalo postaviti bron-zani spomenik nestao je bez traga, pod zdruzenimdejstvom kise i strela vojnika marsala Trivulcija,koji su ga upotrebljavali kao metu za gadanje.

NAUCNA REVOLUCIJA l)9

Ma kako veliki bio, taj javni covek nije komplet-ni Leonardo. Postoji jos jedan, »unutrasnji«, tajni co-vek. Covek koga je Fransoa I s postovanjem oslov-ljavao sa »Oee« i za koga je, dvadeset godina posleLeonardove smrti, govorio Benvenutu Celiniju (Celli-ni) kako je to bio ne sarno covek koji je bolje od svihpoznavao vajarstvo, slikarstvo i arhitekturu, negotakode, i pre svega, veoma veliki filozof; covek kojije ispunio beleskama, filozofskim i naucnim ogledimabezbrojne listove hartije i prekrio ih geometrljskim,mehanickim i anatomskim crtezima, planovima knji-ga koje treba napisati i masina koje treba napraviti;covek koji je te beleske i oglede pisao obrnutim slo-virna sto su se mogla desifrovati same u ogledalu, kakobi ih zastitio od radoznalih ociju; stavise, cuvao ih jeskrivene i nikad ih nikome nije pokazivao - ili je toeinio vema retko. Pokazao ih je, recimo, 1517. Anto-niju de Beatisu, sekretaru aragonskog kardinala, kojije posle toga podneo izvestaj svome gospodaru, isti-cuei da su rukopisi veoma lepi i mogli bi biti veomakorisni ako se objave.

Ti spisi nisu nikada objavljeni. Umesto da ihostavi Fransoau I, koji bi ih bar sacuvao sve zajedno,Leonardo ih je, pred smrt, zavestao Francesku Mel-ciju (Melzi), svome domesticus-u, ueeniku, sekretaru,i prijatelju. Melci ih je odneo u Italiju i, isto kao injegov gospodar, cuvac ih u skoro potpunoj tajnosti.Posle njegove smrti oni su pripali njegovim nasledni-cima, koji su jedan den izgubili, a one sto je ostalonajzad prodali, krajem XVI veka, izvesnom PompeuLeoniju, italijanskom vajaru, u sluzbi na spanskomedvoru.

Dalja dstorija tih spisa prilicno je komplikovanai suvise duga da bi se ovde mogla isprieati. Nadeni suu Spaniji, zatim opet u Italiji, dok najzad nisu bilirastureni i odneti u Pariz, Vindzor, Torino i Milano;vazno je uglavnom ovo: osim delova rukopisa gde segovorilo 0 slikarstvu, a koji su predstavljali osnovdela Trattato delu: Pittura objavljenog u Parizu1651, zatim rukopisa nazvanog »Erendlov« [Tomas

100 ALEKSANDAR KOAnE

Hauard lord Erendel (Arundel) doneo ih je 1638. izSpanije u Englesku, gde ih je 1788. video nernackiantropolog Blumenbah (Blumenbach)]; i izvesnogbroja strana gde su obradivani naucni problemi, akoje je Libri odneo iz arhive Francuskog instituta ipomenuo ih u svojoj Istoriji matematickih nauka uItariji 1841 - svi ostali rukopisi ostali su nepoznati.

Tek u poslednjoj cetvrti XIX veka otkriveni suneki od njih u velikirn javnim bibliotekama, gde sumirno lezali nekoliko vekova; prepisani su, prevedenii najzad su ih objavili Jovan Paul Rihter (Richter)(1888), Raveson-Molijen (Ravaisson-Mol1ien), Mak-Kerdi (MacCurdy) i drugi.

Utisak koji su ta izdanja izazvala bio je veliki.Leonardova lienost dobila je natcovecanske razmere.Proglasen je za najveci savremeni duh, za osnivacamoderne nauke i tehnike, preteeu Kopernika, Veza-lijusa, Bekona i Galileja, koji se volsebno pojavio kaoproles sine matre na pocetku modernoga sveta.

Zatim je, u prvim godinama XX veka, velikifrancuski naucnik i erudita Pjer Dijem, kome dugu-jemo ponovno otkrivanje srednjovekovne nauke, ob-[avio svoje cuveno, delo Leonardo da Vinci, ani kojeje on citao i ani koji su citali njega (1906-1913); unjemu je pokusao da unisti onu prilicno mistienu sli-ku Leonardovu na koju sam malopre podsetio, zame-njuj1U6i j e drugom, strogo Istordjskom.

Dijemova knjiga je polazna taeka za sva savre-mena istrazivanja i, u poredenju sa njenim ogrom-nim vrednostima, nije toliko vazno sto nam je, za-slepljena i zaneta svojim dvostrukim otkricem -srednjovekovne nauke, s jedne strane, i srednjove-kovnih elemenata u Leonardovoj misli, s druge stra-ne - rrajzad dala jednu njegovu prilicno cudnovarui paradoksalnu sliku: sliku jednog Leonarda koji nijebio sarno ucen covek, nego i nauenik isto tako velikikao i sam Dijem; jednog Leonarda, poslednji plodsrednjovekovne tradicije, narocito pariskih nomina-lista, koje je brizljivo proucavao, saeuvao ih i, prekosvojih rukopisa, preneo ucenim ljudima XVI, pa cak

NAUCNA REVOLUCIJA

i XVII veka. Tu se, dakle, Leonardo v,ise ne pojavlju-je kao jedinstveni genije, onakav kakav je bio u ocimaistoricara XIX veka. Naprotiv, po Dijemovom shva-tanju on postaje spona - najvaznija spona - izmedusrednjeg veka i modernih vremena, uspostavljajuCitako jedinstvo i kontinuitet razvoja naucne misli.

Savremeni ucenjaci, mada su utvrdili mnogesrednjovekovne elemente u misli Leonarda da Vincija(u stvari, njegova dinamika, njegovo shvatanje nau-ke, uloga koju je pripisivao iskustvu i matematici,imaju svoje srednjovekovne ekvivalente), nisu pri-hvatili sliku koju je dao Dijem.

Mi koji, zahvaljujuci pokretu sto ga je otpoceoDijem, poznajuci mnogo bolje nego sto je on to mogaoi srednjovekovnu i renesansnu misao, shvatili smo daLeonardo, ako je trebalo prozeti se srednjovekovnomtradicijom, nije morao da umuje nad rukopisima iinkunabulama Alberta Saksonskog ili Bredverdina(Bradwardine), Nikole Oresma ili Buridana, Suiseta(Suisset) ili Nikole Kuzanskog, iako je verovatno pro-citao Hi prelistao neke od njih. Zapravo, ta antiaristo-telovska tradicija, tradicija dinamike zasnovane napojmu impetus-a, pokretaeke snage sto se nalazi utelima u pokretu, koju su pariski nominalisti suprot-stavljali Aristotelovoj dinamici-, osecala se vec uvazduhu; to je bila jedna jos ziva tradicija koja semogla naci kako u univerzitetskom ucenju, tako i upopularnim knjigama pisanim jezikom prostog na-roda - narocito italijanskim - a ciji znacaj i sirokurasprostranjenost danas umemo da cenimo.

Znamo takode da, radi otkrivanja te tradicije,ucenj aci XVI veka kao sto su Bernardino, Baldi, Kar-danus, Tartalja (Tartaglia) ili Benedeti, nisu moralida prevrcu Leonardove rukopise; mogli su lakse daje nadu u mnogim novostampanim knjigama.

Paradoksalna posledica Dijemove koncepcije,mada je ova isticala kontinuitet istorijskog razvoja,bila je ta sto je Leonardo predstavljan kao zakasnelisrednjovekovni duh, viSe-manje usamljen u svomevremenu.

101

102 ALEKSANDAR KOARE

Noviji ,iJSilo1Iiicariteze da uispostave tesnju 'Ve7.JUizmedu Leonarda i nj egovog doba. Skrecu nam paz-nju na postojanje jedne nauene i tehnieke literaturena narodnom jeziku, koju sam upravo pomenuo.Narocito naglasavaju da je seciranje ljudskih telabilo prilicno cesto u XV veku i pocetkom XVI veka.Osim toga, Leonardove tehnicke oglede i crteze do-vode u vezu sa zivim dnteresovanjem za takva pitanjau pomenutoj epohi, epohi koja je u tom pogledu bilamnogo naprednija nego sto se donedavno mislilo; ustvari, eim se da mnoge masine predstavljene naLeonardovim crtezima nisu bile plod njegovog uma,nego su to bili nacrti predmeta koji su postojali, kojeje on mogao videti, i verovatno ih vidao, oko sebe.Drugi nauenici, zestoko se protiveci Dijemovom po-kusaju da Leonarda pripoji srednjem veku i naeiniod njega ucenog ljubitelja starih knjiga, teze da gapovezu direktno sa Grcima: Arhimedom, za koga jeLeonardo zaista pokazivao mnogo interesovanja, iEuklidom, ciju je metodu ocevidno pokusavao da po-drazava, Sto se tQcetrecih, om su skloni da prihvatemisljenje Leonardovih savremenika 0 njemu - uomosenza lettere, tj. bez obrazovanja.

Tako su Dijemovu s1iku Leonarda koji je svecitao i koga su svi citali zamenili slikom Leonardakoji nije nista citao i koga niko nije citao. Rekao bihda su ti savremeni naucnici preterali u svojoj reak-ciji na teoriju Pjera Dijema. Leonardo je zaista biouomo senza lette?'e; on nam to kaze i sam, dodajuci,ipak, da su ga tako nazivali njegovi neprijatelji, ipozivajuci u pomoc protiv njih nadmocnija pravaiskustva. Medutim, sta sve to zapravo vznaci? Pomeni, nista, osim da Leonardo nije bio »knjizevnik«,humanista, da mu je nedostajalo knjisko obrazovanje,da nikada nije ueio na univerzitetu, da nije znao nigreki ni latinski, niti je umeo da se sluzi kitnjastimi ugladenim d,talJijanskim jezskom kojim su govordlidvorjani Medicija Hi Sforca i clanovi Akademije. Sveje to svakako tacno, Po recima poslednjeg izdavacaLeonardovih spisa, njegov jezik je onaj kojim govori

NAUCNA REVOLUCIJA

toskanski zemljoradnik ili zanatlija; gramatika mu jepogresna, a ortografija fonetska. Ukratko, to znacida je bio samouk. Ali samouk ne znaci meznalica, auomo senza lettere ne moze se prevesti kao neobra-zovan cooet«, pogotovo u ovome slucaju, Zato ne sme-mo prihvatiti da Leonardo, posto nije umeo da piSena latinskom, nije umeo ni da ga cita. Mozda nesasvim dobro; ali, ako je mogao citati Ovidija (sto je,po svemu sudeci, cinio), joo mu je mnogo lakse moglobiti da eita neku naucnu knjigu - geometriju, opti-ku, fiziku Hi medicinu - predmete koje je odlienopoznavao. Naucna dela su, zapravo, laka za eitanjeako je coveku poznat predmet 0 kome se govori. Nateskoce nailazimo u knjizevnim tekstovima.

Pitam se, uostalom, mozemo li mi uvek - ovakoduboko prozeti svojom intelektualnom tradicijom,istovremeno akademskom i vizuelnom -- predstavitisebi okolnosti u kojima je znanje, ili bar izvesnavrsta znanja, moglo biti sticano i prenoseno u epoha-ma Ikojesu prethodile nasoj. Veliki francuski istoricarLisjen Fevr (Lucien Febvre), koji je toliko ucinio zaobnovu istorijskih nauka u Francuskoj, imao je obi-caj da podvlaci razliku izmedu naseg duhovnogustrojstva - ili, bar, nasih duhovnih navika, navikaljudi koji citaju cutke i sve saznaju vizuelno - iduhovnog ustrojstva ljudi u srednjem veku, pa caki u XV i XVI veku, koji su citali naglas, morali daizgovaraju reei, i da saznaju sve, ili bar najveci deoonoga sto su znali, uhom. Ti ljudi, za koje su ne sarnovera - fides - nego i znanje - scientia - bili exauditu, ti ljudi nisu smatrali da treba procitati knjigukako bi se saznalo 0 cemu je u njoj rec, ukoliko jebilo nekoga ko ce im to usmeno saopstiti,

Zato ne treba da potcenjujemo one sto je mladiLeonardo mogao saznati po cuvenju u Firenci - Fi-rentinci su prilicno brbljivi - 0 Ficinu (Ficino) iPiku (Pieo) i 0 Spisima Akademije, a da pri tom nijemorae otvarati njihova velika folio-izdanja. Iz prica-nja je mogao nauciti dovoljno 0 njihovom poznavanju

103


sveta: mesavini platonizma i skolastike, madije i her-metizma - da odatle izabere one sto zeli.

Isto tako, ne treba da potcenjujemo filozofska iriaucna znanja koja je Leonardo mogao steel u Mila-nu preko commercium-a (veze) sa svojim prijateljimaMarlij anij em, cuvenim lekarom, potomkom nekevrste nauenicke dinastije, i Lukom Pacolijem (LucaPaccioli), matematicarem Ii autorom jedne ogromneSumma aritmetilke, algebre i geometrije (napisane,uostalom, na italijanskom, a ne na latinskom), kojuje Leonardo kupio u Padovi 1494, a pored te dvojicei sa pristalicama i ucenicima Nikole Kuzanskog, odkojih se nekolicina nalazila u Milanu, kao sto nam je.danas pcznato. Oni su mogli, a to su svakako i ucinili,da mu pokazu vazne spise i ispnicaju mnogo stvariu vezi sa srednjovekovnim raspravama izmedu po-bornika ciste aristotelovske dinamike i onih koji suzastupali teoriju impetus-a, pnihvaeenu od NikoleKuzanskog i Dovanija Marldjanija, stnica njegovogprlidatelj a.

Mogli su mu ispricati i za diskusiju 0 unitetu ilipluralitetu svetova, pitanju 0 kome se zustro rasprav-Ijalo u srednjem veku i povodom koga su srednjove-kovni filozofi, iz teoloskih razloga, da ne bi ogranicilisvemoc Bozju, zastupali - nasuprot Aristotelu i nje-govim sequaces - tezu pluraliteta, ili bar mogucnostpluraliteta svetova, govoreci da ih je Bog mogao stvo-riti koliko god hoce, dako je, u stvari, stvorio sarnojedan. _

Ne moze se zamisliti da Leonardo nije CUO za to,cak i ako nije citaosam tekst tih rasprava. Po meni,dilema: »knjiski moljac« koji ponavlja one sto je pro-citao, ili cist, izvorni genije koji sve stvara i izmislja- lazna je dilema, isto tako lazna kao i protivurecneslfke Leonarda filozofa-nauendka, iLi prakticara-ne-znalice. Te dye slike potieu od projiciranja u proslostpreovladujuCih uslova danasnjico. Mi smo, u stvari,toliko navikli da sve ucimo u skoli - nauke i umet-nosti, medicinu i pravo - da lako zaboravljamokako se do XIX veka, pa i docnije, tehrueari, In-

NAUCNA REVOLUCI.TA 105zenjeri, arhitekte, konstruktori brodova Ii masina, ada ne govorimo 0 slikarima i vajarima, nisu obrazo-vali u skolama, nego su svoj zanat ueili na lieu mesta,u radionicama.

Takode zaboravljamo, ili dovoljno dobro ne shva-tamo, da su bas iz tih razloga radionice jednoga Gi-bertija (Ghiberti), Bruneleskija (Brunelleschi) iliVerokija bile istovremeno mesta gde su se ucile mno-ge stvari. Isto onoliko, ako ne i vise, koliko ih se unase vreme uci u skolama: racun, perspektiva - tj.geometrija - vestina tesanja kamena, livenja bron-ze, crtanja mapa i utvrdivanja gradova, zidanja svo-dova i kopanja kanala .

Sigurno je da nisu bile neznalice ti »neuki« ljudisto su se obrazovali u cuvenim radionicama, Iimadaim je znanje bilo uglavnom empiricko, one ni u komslucaju nije bilo zanemarljivo. Zato je Leonardo biopotpuno u pravu kada je svoja znanja steeena isku-stvom suprotstavljao knjiSkoj nauci svojih protivnikahumanista. Uostalom, te radionice, narocito Veroki-jeva, bile su i nesto mnogo vise nego mesta na ikojimase euvala i odrzavala jedna tradicionalna vestina:bila su to, naprotiv, mesta gde su se proucavali starii novi problemi, gde su pretresana i primenjivana no-va resenja, gde su vrseni ogledi i s nestrpljenjem seocekivale vesti 0 svemu sto se desava na drugim me-stima.

Verokijeva radionica ne objasnjava cudo zvanoLeonardo - nista ne moze da objasni cudo jednoggenija; ipak, ta ga je radionica obrazovala i uputilanjegov duh u izvesnom pravcu koji ce ga odvesti kapraxis-u, a ne ka :cistoj teoriji.

Ta prakticka tendencija prilicno je vazna, jernam omogucuje da shvatimo i procenimo naucno deleLeonarda da Vinci] a.

U stvari, on je mnogo vise inzenjer nego- nauc-nik. Inzenjer-umetnik, naravno. Sliean Verokiju, ko-ga je Sarton nazvao »sveti Jovan Leonardov«, slicanAlbertiju ili Bruneleskiju; jedna vrsta duha u kome


i

duh renesanse nalazi jedno od svojih najboljih inajprivlacnijih otelovljenja.

Leonardo, covek renesanse ... Zar to nije suvise[ednostavno? Zar nisam ja Iicno istakao suprotnostizmedu Leonarda i obrazovanih naucnika i ueenihljudi kvatrocenta? Naravno, ucinio sam to i spremansam da priznam da Leonardov duh i delo u velikojmeri nadmaSuju renesansu - stavise, suprotstavljajujoj se, suprotstavljajuci se, pre svega, mitskim i ma-dijskim tendencijama renesansnog duha, kojih jeLeonardo sasvim osloboden.

Znam, takode, da je sam pojam renesanse, makako ga jasno definisal] jedan Burkhart (Burchkardt)ili Velflin (WCilflin),bio podvrgnut tako temeljnojkritici danasnjih ucenih ljudi da su ga oni bezmalounistili otkrivajue] pojave tipicne za renesansu usredsrednjeg veka i, vice versa, veliki broj srednjovekov-nih elemenata u renesansnoj misli i zivotu.

Cini mi se, ipak, da se pojam renesanse, uprkoskritici kojoj je bio podvrgnut, ne moze odbaciti; daistorijski fenomen koji on oznacava poseduje jednustvarnu, iako ocigledno slozenu jedinstvenost - sviistorijski fenomeni su slozeni, a elementi, identicniill analogni, proizvode u raznim kombinacijama iliraznim smesama razlicite rezultate.

Stoga se smatram ovlascenim da tvrdim kako jeLeonardo da Vinci, bar po izvesnim svojim crtama- ponavljam da genije nikada ne pripada potpunosvome vremenu - bio covek renesanse, stavise pred-stavlja njene najznacajnije i najosnovnije vidove.

On je covek renesanse po snaznom potvrdivanjusvoje Iicnosti, po univerzalnosti svoje misli i po svo-joj radoznalosti, po svome neposrednom i ostrornopazanju vidljivog sveta, svojoj sjajnoj intuiciji pro-stora, svome osecanju dinamicks strane bica, Moglobi se cak reci da, u izvesnom smislu, u njegovomhumanizmu - mada je on moderan po svome odba-civanju autoriteta i knjiskog znanja - u njegovojoeiglednoj ravnodusnosti prema hriscansko] koncep-

NAUCNA REVOLUCIJA

ciji vasione, neka od najdubljih stremljenja rene-sanse bivaju ispunjena u Leonardovom duhu.

Medutim, vratimo se tamo odakle smo posli. Leo-nardo je, kao sto sam rekao, inzenjer-umetnrk. Jedanod najvecih, nesumnjivo, koje je svet ikada video. Onje covek praxis-a, odnosno covek koji ne gradi teori-je, nego predmete i masine, i koji najcesce kao takavi misli. Otuda njegov bezmalo pragmatieni stav pre-

-ma nauci, koja za njega nije predmet kontemplacije,nego 'instrument akcije.

ALi u matematici, tj. u geometriji - mada mudugujemo nekoliko cisto teorijskih otkrica, kao stosu odredivanje tesista piramide i neke cudne teoremeo lunulama - on :zauzima uglavnom stav inzenjera:tu traZi prakticna resenja, resenja koja se moguostvariti u rerum naturae, pornocu mehanickih instru-menata. Ako ta resenja nisu uvek potpuno tacna,nego sarno priblizna, za Leonarda to nije vazno, sarnoako su ona sto je mogucno bliza gledistu praxis-a;zaista, zasto bi nam smetale teorijske razlike ako suone tako beznacajne da ih ni ljudsko oko ni nekiinstrument ne mogu otkriti? Stoga je geometrija Leo-narda da VinCija najcesce dinamicka i prakticka.

U tom pogledu nista nije karakteristicnijs odnacina na koji on razmatra ili resava starr problemkvadrature kruga. Leonardo ga resava tako sto pustakrug da se kotrlja po jednoj pravoj liniji ... elegant-no i lako resenje koje, na zalost, nema nikakve vezesa problemom sto su ga postavili i razrnatrali grckigeometri. Ali sa gledista praxis-a, zasto se ne bi upo-trebile neortodoksne metode? Zasto bismo ograni-cavali svoje puteve i nacine delanja? Zasto bi bilodozvoljeno crtati prave linije i krugove, a ne i kotr-ljati krugove po linijama? Zasto bismo morali daprevidamo Hi zaboravljamo postojanje tockova? Aliako je Leonardova geometrija po prirodi prakticka,ona uopste nije empiricka. Leonardo nije empiricar.Uprkos svome dubokom shvatanju presudne uloge ivrhunske vaznosti posmatranj a i iskustva u potraziza naucnim saznanjem, Hi mozda bas zbog toga, on

107


nikada nije potcenjivao vrednost teorije. Naprotiv,stavlja je visoko iznad iskustva, Qija se glavna vred-nost sastoji, po njemu, upravo u tome sto nam omo-gucava da izgradimo jednu dobru teoriju. Jednompostavljena, ta teorija (dobra, to jest matematieka)apsorbuje, pa cak i zamenjuje iskustvo.

U Leonardovom naucnom delu to slavljenje teo-rijske misli ostaje, na zalost, pomalo teorijsko. Onga ne moze sprovesti u praksi; nije naucio da misliapstraktno. lako je izvanredno obdaren intuicijom,ne ume tacno da izvodi zakljueke iz principa kojepoima instinktivno, tako da ne moze formulisatizakon ubrzanja pri padanju tela, mada je u stanju dashvati pravu prirodu tog kretanja; isto tako, ne mozeda iskaze, kao apstraktan princip, princip jednakostiakcije i reakcije, iako ga instinktivno primenjuje usvojoj analizi konkretnih - ili, bolje reci, polukon-kretnih - slucajeva sudara tela, koje razmatra sapreciznoscu neverovatnom i nedostignutom duze odjednog stoleca.

Postoji, ipak, jedna oblast saznanja u kojoj Leo-nardov konkretni naein misljenja nije predstavljaonedostatak - to je oblast geometrije. Leonardo je, ustvari, rodeni geometar i poseduje, u najvecoj meri,jedan dar - veoma redak dar - intuioije prostora.ana omogucava Leonardu da prevazide svoj nedo-statak teoeijskog obrazovanja, Leonardo obraduje nesamo razne probleme u vezi sa lunulama i pretvara-njem slika i tela jednih u druge, sa konstruisanjempravilnih slika, odredivanjem tesista, proizvodeci se-stare za opisivanje konusnih preseka, nego, kao stosam vec rekao, uspeva da nacini nekoliko istinskihotkrica.

Istovremeno - a ovo mi se cini neobicno vazno- geometrija kod Leonarda nadmasujs inzenjerskunauku, Zato se u njegovoj geometriji najcesce osecainzenjer, i vice ve1'sa - u njegovoj Inzenjerskoj ve-stini uvek je prisutan geometar. Upravo iz tog razlogazabranjuje on da se tom vestinom bave, pa cak i daje uce, oni koji nisu geometri. »Mehanika [e«, kaze

NAUCNA REVOLUCIJA

nam on, »raj matematickih nauka.« A ta mehanika,to jes-t - posto se znaeenje te rem promenilo od XVveka - nauka 0 masinama, jeste nauka (Hi vestina)u kojoj Leonardo, tehnicki genije kakav se ne srece,ispoljava zaista neverovatnu sposobnost. Sta sve nijeon konstruisao! Masine za rat i masine za mir, ubojnedvokolice i masine kopaeice, oruzje i dizalice, bombei tkacke razboje, mostove ,i turbine, strugove za prav-ljenje zavrtanja i masine za mlevenje soeiva, obrtnescene za pozorisne predstave, stamparske masine ileZiis1Jabee trenja, kola i brodove koji se krecu samiod sebe, podmornice i letece masine, masine koje ceolaksati rad ljudima i povecati njihovo blagostanje imoc. Medutim, istini za volju, ta praktiena i korisnaproucavanja, cin; mi se, nisu igrala najvazniju uloguu Leonardovoj misli niti u njegovome delu. I mozdasam se prevario nazvavsi ga »konstruktorom masi-na«; tacnije ime bilo bi »pronalazac«.

U stvari, nije sigurno da li je Leonardo, od svihonih divnih masina cij.i nacrti prekrivaju bezbrojnestrane njegovih rukopisa, ikada konstruisao jednujedinu. Izgleda da je bio mnogo vise zauzet izradomsamih planova nego njihovim ostvarenjem; da ga jemnogo vise zanimala intelektualna moe ljudskoguma, sposobnog da dzmisli te masine, nego stvarnamoc koju bi one mogle dati ljudima i praktiena ostva-renja koja bi one omogucile. To je, mozda, onaj skri-veni razlog zbog koga se Leonardo tako retko koristiosvojim, pa cak i tudim, izumima - na primer, na-suprot Direru, on se nikada niije posluzio, bar neza sopstvene potrebe, dvama velikim otkricima svogavremena: stamparijom i bakrorezom, iako je izmislioi usavrsio ,stamparsku masinu i Iicno izradio ploce zabakroreze na kojima su bila predstavljena pravilnageometrijska tela za delo De divina proporzione nje-govog prijatelja Luke Pacolija. Verovatno se iz togistog ra:zloga Leonardovi crtezi, koji otelovljujumastu teoretieara a ne iskustvo prakticara, tolikorazlikuju od tehnickih radova i zbirki XV i XVI ve-ka; dok su ovi poslednji skice ili slike, Leonardovi

109


crtezi su »projektantski planovi«, prvi koji su ikadaizradeni.

I tako, dok je neverovatno tesko rekonstruisatisrednjovekovne masine od kojih su nam ostali sarnoopisi Hi crtezi, nista nije lakse nego konstruisatiLeonardove masine ili, tacnije, nista nije lakse kon-struisati ih danas. Tako je, na primer, Robert Guatelisizradio jednu lepu zbirku Leonardovih modela, kojuj e Medunarodno poslovno masinsko udruzenj e izlo-zilo 1952, pre nego sto ce je pokloniti Muzeju u Vin-ci, Leonardovom rodnom mestu. Ali zaista sumnj amda ih je iko, ukljucujuci tu i samog Leonarda, mogaokonstruisati u njegovo vreme. To niposto ne uma-njuje Leonardov genije, nego ga sarno prikazuje upravoj svetlosti: to je genije tehnologa mnogo visenego tehsiicara. -

Leonardo inzenjer svakako je jedan od najveeihtehnologa svih vremena. All sta reci 0 Leonardu fi-ziearu? Moderni istoricari, opravdano reagujuci napreterivanja svojih prethodnika, govorili su da jenjegovo izrazavanje cesto nejasno i jos cesce proti-vureeno: da njegovoj tehnologiji nedostaje preciznost;da [e njegova koncepcija pokretacke snage (forza) kojaje uzrok kretanju slobodnih tela - mitska ili poe-ticna: u stvari, on je definise ill opisuje kao jedinientitet na ovome svetu, gde se sve trudi da traje ubicu, koje, naprotiv, tezi ka svome unistenju i smrti;da je njegovo shvatanje tezine - prisutno ponekadkao uzrok, a ponekad kao dejstvo kretanja - nedo-sledno. Takode su podvlaeili raz1ike u Leonardovomshvatanju stope ubrzanja pri slobodnom padanju tela,koje je na nekim mestima u njegovim spisima sraz-merno prostoru (putanji) koji je telo preslo, a nadrugima vremenu koje je proteklo dok je telo padalo.

Naravno, sve je to tacno. Ipak ne smemo zabo-raviti da su ti pojmovi i ta pitanja teski i da se, napnimer, veoma lako mogu pobrkati odnosi ubrzanjaprema prostoru i prema vremenu, toldko lako da se tazbrka odrzala svs do Galdleja i Dekarta, koji je nd

NAUCNA REVOLUCIJA

sami nisu izbeglri.~ irnald su pnildeno muke da rasetstete dvosmislene pojmove.

Ne treba zaboraviti ni to da su Leonardova delapisana u toku dugog perioda, ti. da mi ne znamo tacnakada je mastao ovaj ili onaj tekst. Sasvim je moguceda protivurecnosti i razlike ne poticu od nedosled-nosti, nego od razvoja, od promene misljenja, od na-pretka, Zar ne bismo mogli prihvatiti - meni se toeini sasvim verovatno - da je Leonardo, razmislja-[uci u poeetku donekle zbrkano - misao uvek takopocinje - postepeno krcio sebi putka jasnoci. Akoje tako bilo, shika ispada sasvirn drukcija, i mi eemomorati da pripisemo Leonardu zaslugu sto je shvatiopravu strukturu ubrzanja kretanja pri padu teskihtela, mada, kao sto sam vec pomenuo, on nije bio ustanju da svoju intuiciju izrazi matematicki i daodatle dedukuje tacan odnos izmedu proteklog vre-mena i predenog prostora pri takvom kretanju. Me-dutim, mogucno je da je, cak ,i u ovom slucaju, nje-gova intuicija bila u osnovi ispravna.

Ja, licno, verujem da je bilo tako. Ali to je teskodokazati, jer je Leonardova terminologija zaista veo-ma nejasna i nedosledna - to' je terminologija jednoguomo senza lettere. On nam kaze, na primer, da pro-stor sto ga prelazi telo pnilikom pada raste kao pira-mida, ali ne objasnjava blize na sta pri tom misli:na ivicu, zapreminu ili presek piramide. Zaista jesteta sto Leonardo nije bio, kao sto bi to zeleo Dijem,ucenik pariskih nominalista. U tom slucaju raspola-gao bi preciznom terminologijom, i meni bi bilo lakseda tacno saopstim sta je mislio kada je to tvrdio. Nazalost, Leonardo nije bio njihov sledbenik, kao stonije bio ni prethodndk Galilejev, od koga ga razdvajabas koncepedja forze jUiimpetus-a, anherentnog uzro-ka kretanja - koncepcija koje se Galilej oslobodio,u isto vreme kad je nje oslobodio i fiziku, zamenivsije koncepcijom inertiae.

Medutim, uprkos Leonardovoj zaostalosti na teo-rijskom polju, za jednog filozofa ili istoricara naukevrlo je zanimljivo proueavati ga kao fizicara,

111


Istoricar mora priznati da je Leonardo, mada ni-je poznavao princip inercije, izneo mnoge cinjenicekoje taj princip, za nas, jasno impliciraju, a koje su,osim toga, ponovo iznete tek posto je Galilej tajprincip otkrio. Leonardo je, dakle, bio ~ i to duzeod jednog veka - jedini koji je, nasuprot opstemmisljenju teoretieara J prakticara - tj. pirotehnicarai topdzija - tvrdio da je putanja topovskog duletaneprekidna kriva linija, a ne, kao sio se mislilo, linijasastavljena od dva dela prave linije povezana jednimkruznim lukom. Da se vratimo na vec pomenuti slu-ca], na proucavanje pojave sudara. Leonardo je bioprvi - a, pored toga, skoro sto pedeset godina i je-dini -,- !koji ne samo sto je utvrdio, za dva ista po-kretna tela koja se susretnu, opsti zakon jednakostibrzine posle sudara i jednakosti uglova upadanja iodbijanja, nego je dokazao ida, ako se dva ista telaikre6u jedno ka drugome ra:zld:Qi,timbrzinama, ona eeposle sudara medusobno razmeniti te brzine. Filozo-fima ostaje da se dive, i da proueavaju cudnu sposob-nost koja je omogucila Leonardu da dode do takvihzakljueaka mada nije znao premise na kojima su onizasnovani,

Kada imarno to u vidu, mozemo otkriti, brizlji-vijim razmatranjem, da su i fizicar i njegova fizikamnogo zanimljiviji nego sto se to donedavna prizna-valo, i da je u svojoj nesavrsenosti, pa cak i manjka-vosti, ta fizika, bar po svojim intencijarna, original-nija nego sto to na prvi pogled izgleda.

Cirri se da, sa svim svojim kolebanjima, proti-vureenostima i nedoslednostima, Leonardovi tekstoviotkrivaju jedan postojan napor da se fizika reformisekako bi postala .istovremeno dinamicka i matematic-ka. Tako bi se dijalekticka priroda njegove koncepcijeforze mogla objasniti kao pokusaj da se preobrazisarna ideja fiziekog' uzroka, spajanjem causa efficiensi causa finalis u koncept sile Hi snage sto tezi daiscezne u dejstvu koje sarna proizvodi i u kome seostvaruje. IIi, mozda, te promene u koncepciji tezine- izvoru i dejstvu kretanja - treba shvatiti sarno

NAUCNA REVOLUCIJA

kao niz napora da se taj koncept »dinamizuje« i dase sliju ujedno statika i dinamika, povezivanjem po-tencijalne energije teskog tela i one koju telo dobijau toku i usled svog padanja. .

Sto se tice Leonardove teznje da fiziku materna-tizuje - osim njegovog neuspelog pokusaja da de-dukcijom dobije zakon ubrzanja padanja i njegovoguspeha u analiziranju zakona sudara - ta se teznjaispoljava u njegovom dubokom interesovanju za Ar-himeda, koga citira u vise navrata i cije je rukopiseistrazivao celog zivota; ali ta se teznja jos vise ispo-ljava u njegovoj koncepcijJ fizieke nauke uopste, kon-cepciji kojoj je kao uzor, po svemu sudeci, posluzilaeuklidovska geometrija.

Po Leonardu, trebalo bi da fizika poeinje skupomprincipa i osnovnih postavki koji bi davali osnovu zakasnija razvijanja. Zaista divan ideal, all koji ostajesarno ideal.

Nije potrebno da mnogo govorim 0 Leonardovomdelu u oblasti prirodnih nauka, geologije, botanike ianatomije. Ono je mnogo bolje poznato, i 0 njemune treba ni raspravljati. Ali covek se ne moze uzdrza-ti da se ne divi preciznosti, umetniekoj vrednosti nje-govih crteza, njegovom ostrom oku, izvanrednoj teh-nici, koja eesto nadmasuje Vezalijusovu; ipak, moramistaci cinjenicu da celo Leonardovo delo 0 anatomijitezi jednom vrlo odfedenom i 1asiiom" cilju: otkri~iunutrasnju mehanicku strukturu ljudskoga tela, dabi ona postala pristupacna direktnom posmatranju,tj. culu vida.

Eto, dakle, vratili smo se na jedno pitanje 0 komesam vec govorio u ovome predavanju, a to je relativ-na vaznost i veza izmedu vida i sluha, visus-a iauditus-a, kao dzvora i instrumenta saznanja u raznimvremenima i u razlieitim kulturama.

Izgleda da je preko Leonarda i sa njim, mozdaprviputuistoriji, auaitus pfogn~ n_aafNto~ m..§StQ,dok visus zauzima prvo. ~

Cinjenlca oaje auditus potisnut u drugi planimplicira, u oblasti umetnosti, unapredenje slikarstva

113


na sam vrh hijerarhijske lestvice. I to stoga - ob-jasnjava nam brizljivo Leonardo - sto je slikarstvojedina umetnost sposobna za istinu, tj. -sposobna danam pnikaze stvari onakve kakve jesu. Ali u oblastiznanja i nauke to znaci nesto drugo, nesto mnogovaznije. To, u stvari, znaci zamenjivanje fides i tra-ditio, zamenjivanje tudih znanja Iienim vidom i in-tuicijom, slobodnim i nesputanim.

Leonardo da Vinci nije stvorio nauku 0 kojoj jesanjao. Ne bi to ni mogao da ucini. Bilo je jos suviserano, a on je irnao suvise malo unicaja na nauenumisao svojih savremenika i svojih neposrednih sled-benika; ipak, njegovo mesto u istoriji Ijudske misliveoma je vazno: zahvaljujuci njemu i preko njega,kao sto smo videli, tehnika je postala tehnologija.i Ijudski um se uzdigao do onog ideala saznanja kojimsu se, stolece kasnije, inspirisali Galilej i njegoviprijatelji, Clanovi Academia dei Lincei, koji su odba-ci1i autoritet i tradiciju i hteli da vide stvari onakvekakve jesu.

NAPOMENE1 Po Arlstotelovoj dlnamici, svako silovito kretanje impIicira

neprekidno delovanje nekog pokretaca vezanog za pokretano telo.Nema kretanja bez pokretaca - ako ih razdvojimo, kretanje pre-staje. Na primer, ako prestanete da vucete IIi gurate kola, ona eeprestatl da se krecu i zaustavice se.

To je odltcna teorija, koja prtltcno dobro obrasnjava veemupojava Iz svakodnevnog ~ivota, aU nailazi na znatnc teskoce u slu-~ajevima kada tela produze da se krecu ~ak I ako ih vise ne guraili ne vuce nlkkav pokretae - na primer, strela hitnuta lukom,kamen bacen rukom.

Zbog toga je kritlka Arlstotelove dinamlke uvek blla usred-sredena na pltanje a quo moveantur projecta? Sta ~lni da se baeen!predmet krece t Da bl objasnili to kretanje, pariskl nominalist! suprihvatili teorlju impetus-a, pokretaeke sUe koju je pokretae predaopokretanom telu i koja u tom telu ostaje (isto kao sto toplotaostaje u zagrejanom telu) pa tako predstavlja neku vrstu unutras-njeg pokretaea koji nastavlja da deluje na telo kad se one odvojiod svoga prvobitnog pokretaca,

ESTETICKI STAY I NAUCNA MISAO*

G. Panofski se nece Ijutiti, nadam se - ovo je,tako reci, jedini prigovor koji cu uputiti slavnomeistoricaru - ako mu kazem da je pogresio sto je svo-me ogledu dao naslov Galilej kao umetnicki kriticarl;to je suvise skucen naslov, koji ne dopusta ni da senasluti prava tema, pa prema tome sustinska vaznosti zanimljivost njegovog znacajnog dela. Trebalo jebar da ga proprati podnaslovom Esteticki stav i nauc-na misao kod Galilea Galileja.

U stvari, g. Panofski se ne ogranicava na to danas obavesti 0 Galilejevom ukusu, sklonostima i su-dovima u knjizevnosti i likovnim umetnostima, pacak ni na to da nam pruzi - veoma podrobnu i du-boku - analizu Galilejevog estetickog stava kako bipokazao njegovu savrsenu jedinstvenost J poveza-nost; on cini nesto bolje. Pokazuje nam savrsenoslaganje izmedu estetickog i nauenog stava slavnogaFirentinca i, upravo time, uspeva ne samo da bacineverovatno ostru svetlost na Galilejevu lienost idelo, nego i da ubrza resenje questio vexata njegovihodnosa, licndh i naucnickih, sa Keplerom.

• Clanak objavljen u Critique, septembar-oktobar 1955. str.835-847.

,

Documents

A. Koare: Naučna Revolucija (Leonardo)