1

BI BLI O TE KA

Pro zna putovawa

Na slov ori gi na la

Mic hael LawrenceMaggot Pie

© Mic hael Lawrence© za srp ski je zik ODI SE JA

2

Majkl Lo rens

DUH IZPI[KILI[TA

Pre veo

Pe tar Ka pu ran

ODI SE JA

Be o grad, 2010.

3

4

Za Sindi,

~ija me zadivquju}a ma{ta

nikada nije izneverila kada

moje ideje presu{e

5

6

PR VO POGLAVQE

Te{ko mi je da vam ovo ispri~am, ali moram nekome.

Jer, ako budem sve zadr`ao za sebe ima}u ko{mare do

kra ja `ivota, a ako mi ne{to u `ivotu ne treba – to je

jo{ ko{mara. Sve je po~elo s glupim duhom. Da samo

duh nije...

Ne, nije tako. Sve je, u stvari, po~elo time {to sam

sa aqevao samog sebe. Za{to sam sa`aqevao samog se -

be? Zato {to sam ja, Zvrle Mrak, najbaksuznije dete u

gra du. Nikad nisam sebe do`ivqavao kao preterano

sre }nog, ali odskora sre}a i ja smo postali potpuni

neznanci. Progonila me je mrtva guska i zarobile su me

zle ga}e. Morate priznati da to nisu normalne, svako-

dnevne, uobi~ajene stvari koje se doga|aju qudima.

Ipak, mogao sam da pretpostavim za{to su se sve te

stvari doga|ale ba{ meni, a ne drugima. To je sve zbog

onoga {to se dogodilo kod Pi{kili{ta, no} pre po -

la ska u {kolu.

Boqe re}i, zbog onoga {to se nije dogodilo.

Pi{kili{te zovemo tako zato {to je to mesto u koje

qudi pi{ke. De~aci bar, svakako jesu. U na{em gradu

postoji tradicija da de~aci {i{ke u Pi{kili{te

no} pred po~etak osnovne {kole, da bi ih sre}a prati-

la kroz {kolski `ivot. Ne znam {ta su devoj~ice ra -

dile za sre}u, nikad ih to nisam pitao, mo`da im nije

7

ni bila potrebna, ali de~aci su odvajkada pi{kili u

Pi{kili{te. Tako je i mirisalo. I izgledalo je tako.

Povr{ina mu je uvek bila prekrivena nekom prqavom

penom, a wu su prekrivale muve koje su neprestano

obli zivale svoje zzzzz-zzzujave male usne. Pi{kili{te

nije ba{ jezerce u kome biste po`eleli da ve`bate

tehniku le|nog plivawa.

Gde sam, be{e, stao? A, da, no} pre polaska u

osnovnu. Svi de~aci iz mog budu}eg odeqewa iz {kole

„Veselo so ka~e” oti{li su do Pi{kili{ta sa svojim

o~evima ili starijom bra}om, ili ve} s nekim drugim.

Stajali su u krugu oko Pi{kili{ta i pi{kili dugo i

s visine, za sre}u. To je bio ba{ dirqiv prizor – svi

ti zlatni lu kovi koji padaju na penu{avi odsjaj mese -

~ine, dok su se ponosni ro|aci veselili, a de~aci ve -

selo osmehi va li, znaju}i da }e se stvarno super pro -

voditi u {koli.

To jest, svi de~aci sem jednog.

Mene.

Zato {to ja, i samo ja, nisam mogao.

Mo`da je to bila nervoza zato {to je trebalo da

pi{kim pred drugima, ne znam ni sam. Trebalo je da mo -

gu, suzdr`avao sam se jo{ od poslepodnevnog ~aja. Kad

smo tata i ja iza{li iz ku}e morao sam da pre krstim

noge, mislio sam da ne}u izdr`ati do tamo. Me |u tim,

{ta se dogodilo kad je do{lo vreme za naj va`ni je pi -

{kewe u mom `ivotu? Ni{ta. Ni kap.

A onda su svi zavr{ili i sve o~i su bile uprte u

mene. U moju pi{u, beskorisnu i suvu kao barut. Veliki

broj dece tada jo{ nisam poznavao, tako da su me

uglavnom posmatrale nepoznate o~i, {to je jo{ vi{e

po gor{avalo situaciju. A onda...

8

Te re~i su mi se urezale u srce. Izgovorio ih je sko-

ropetogodi{wak Mili}-Dragi}. Tog dana smo se upo -

znali. Dan kada je Dragi} postao moj glavni nepri-

jateq. Da on nije izgovorio te re~i, ostala deca ih ne

bi ~ula i ne bi od toga napravila pesmicu.

„[’a je bilo, ortak, da ti nema{ neki ~vor?”

[’a je bilo, ima{ ~vor?

[’a je bilo, ima{ ~vor?

[’a je bilo, ima{ ~vor?

[i{ki-ri{ki.

A onda je poteklo. Ali ne odakle je trebalo. Ve}

malo iznad. Iz mojih o~iju. Okrenuo sam se i pobegao,

ispra}en rugawem i prozivkama. Moj tata je krenuo za

mnom, sustigao me i otpratio do ku}e s rukom na mom

ramenu. A na pola puta do ku}e...

Upi{kio sam se.

I zbog toga ja sad nemam sre}e. Tako sam barem mislio.

Zbog toga sam tokom svojih {kolskih dana, kad god bi

mi se ukazala prilika, kri{om odlazio do Pi{ki -

li{ta i pi{kio kao manijak, u nadi da }e se stvari

popraviti. Do sada nije urodilo plodom, a ja imam jo{

samo malo vremena da popravim situaciju. U roku od

nekoliko dana Pi{kili{te }e postatio deo parkinga.

Parking }e biti deo novog centra za re kreaciju koji se

gradi na mestu stare ciglane. Ne}e mi se ba{ popra -

viti sre}a ako budem pi{kio na beton.

Tog dana kad su po~ele moje najnovije nevoqe, rekao

sam mami da idem do Pere i An|ele, ali sam u stvari

kri{om oti{ao do Pi{kili{ta. Lep dan. Veliko, jako

sunce, blistavo, plavo nebo, paperjasti obla~i}i. Za -

uzeo sam uobi~ajenu poziciju uz Pi{kili{te. Pravo

9

preko puta penu{ave vode se nalazio nedavno zavr{eni

centar za rekreaciju. S jedne strane bili su ostaci sta -

re ciglane – tri stara dimwaka koja se vi{e nisu pu -

{ila. Nikog nije bilo na vidiku. Povukao sam rajs fer -

{lus, namestio se, zatvorio o~i i bacio se na posao.

Samo {to sam po~eo, neki prohladni vetar mi je

razbaru{io kosu i podigao majicu. Otvorio sam o~i. I

zinuo. [est sekundi pre toga svet je bio svetao i

topao. A sad je bio sav tmuran i hladan, i neki mali,

crni oblak bio je parkiran direktno iznad moje glave.

I onda su se, jedna za drugom, desile dve zastra{uju}e

stvari. Prvo je veliki oblak qubi~astog dima izleteo

iz jednog dimwaka, a zatim je sevnula muwa iz malog,

crnog oblaka iznad moje glave. Muwa je pogodila je zerce

ispred mene – keruuum! Kerpau! Kerpat! – i uspe -

nu{ana voda je po~ela da se bu}ka i da pravi me huri}e,

kao da se dole, u woj, nalazi ne{to ogromno i kao da to

ne{to ozbiqno razmi{qa da isko~i i da me {~e pa za

grlo. Kosa mi je stajala potpuno uspravno, ki~ma mi je

bila poput slagalice kojoj fali jedan deo, a ja sam

odmah pomislio na nekoliko mesta na kojima bih radi-

je bio. Na primer, u svojoj sobi sa stolicom na vratima.

Okrenuo sam se. Pokrenuo noge. I zbrisao.

Da bih stigao ku}i od Pi{kili{ta, morao sam da

pro|em pored {kolske biblioteke i Bobovog i Bebi -

nog uniseks frizerskog salona. Ja ina~e ne tr~im ~e -

sto, smatram da je to lo{e po zdravqe, i izgleda da se

to videlo po{to su qudi upirali prstom u mene, de -

voj~ice su se smejuqile, a nekoliko ~asnih sestara

prekrilo o~i, kao da je to {to nisam neki maratonac

neka vrsta smrtnog greha.

10

Kad sam proleteo kroz vrata Krelaca (na{e ku}e),

naleteo sam prvo na tatu, koji se vra}ao iz ba{te da

uzme pivo.

„Da sam na tvom mestu, ja bih to sklonio, Zvrk”, rekao

mi je. „Ako ti majka to vidi ima da tra`i da te uhapse.”

„Ma, o ~emu to pri~a{?” – rekao sam.

On je pogledao u predwi deo mojih farmerki. I ja

tako|e.

Zaje~ao sam.

Nije ni ~udo {to su qudi upirali prstom. Nije ni

~udo {to su se smejuqili i pokrivali o~i. ^itav put

od Pi{kili{ta do ku}e, ja sam pretr~ao sa {licom

koji se otvarao i zatvarao, a alatka je bila...

Ne, ne mogu ni da izgovorim. Kad samo pomislim na

to, do|e mi da zapla~em od muke.

11

DRU GO POGLAVQE

Tri nedeqe pre toga na{ nastavnik tehni~kog,

Udubina, zadao nam je projekat. „Napravite ne {to”,

rekao je. „Bilo {ta {to vam se dopada, upotre bite

ma{tu.”

„Ma{tu, nastavni~e?” To sam ja pitao. „Mislite,

ume sto drveta?”

„Da imam dovoqno drveta, Mrak”, odgovorio mi je uz

drve ni osmeh, „ja bih upotrebio svoju ma{tu da za sve vas

napravim }eliju iz koje ne biste mogli da pobegnete.”

„Ali, onda bih ja upotrebio svoju ma{tu da pobe -

gnem, zar ne?”

„A kako bi to uradio, kad ja }eliju ne bih opremio

oru|em koje ti je potrebno za beg.”

„Jednostavno. Upotrebio bih Dragi}evu glavu kao

ovna za razvaqivawe. Nema ni~eg tvr|eg od we.”

Dragi} je zare`ao na mene. Ja sam mu pokazao neke

prste.

Do kraja tre}e nedeqe ve}ina na{ih projekata je

bila gotova. Ja sam bio prili~no zadovoqan svojim. U

stva ri, veoma zadovoqan. Nastavnik Udubina me je po -

tap{ao po ramenu, a i drugi su rekli neke lepe stvari.

Dodu{e, ne i Pera. Peru bi ubilo kad bi ga zadivilo

ne{to {to ja uradim.

„Ku}ica za psa”, rekao je. „Genijalno, s obzirom da ti

nema{ psa.”

12

„Tra`ili su nam da napravimo ne{to od drveta, a ne

ne{to u ~emu }e da `ivi pas.”

Ponosno je branio svoj stav. „Ja sam barem napravio

ne{to korisno.”

„Korisno? Pero, to je pepeqara.”

„Pa?”

„Pa, kao prvo, niko u tvojoj ku}i ne pu{i. Drugo,

napravqena je od drveta. Ostavi{ li upaqenu cigaretu

u woj, na}i }e{ se na ramenima nekog vatrogasca pre

nego {to mo`e{ dva puta da podrigne{.”

Odjednom se za~ula neka huka, smejawe i navijawe.

Napravila se gu`va oko klupa s druge strane prostori-

je. Pera i ja smo po{li da vidimo {ta se doga|a.

Ni{ta nismo videli, dok nismo razgrnuli par ramena

i probili se napred. A ~im smo pri{li, po e leo sam

da smo ostali pozadi, jer je ono zbog ~ega su se svi

uzbudili bio Nikola Smori} koji se razmetao svojim

projektom iz tehni~kog – malom giqotinom. Gi qo ti na,

sama po sebi bila bi okej, ali Nikola ju je pri mewi vao

u praksi, {to nije bilo okej. Slu`ila mu je za po -

gubqewe crva. Doneo je konzervu punu crva, na hi qade

wih, onako belih i migoqavih. Niko nije hteo da ih

dodirne, i niko ih nije dodirnuo osim Nikole, koji bi

samo zavu kao ruku, bez rukavica i bez pincete, izvadio

jednog i stavio ga na odre|eno mesto. Wegova giqotina

je imala `ilet na delu koji se povla~io na go re, a zatim

na pritisak dugmeta padao. Sssok! Dve po lovine crva i

daqe su se migoqile. Bilo je u`asno. Odvratno. Niko -

la ni kad nije bio toliko popularan.

Dodu{e, ne u mojim o~ima. Ja imam neki problem sa

stvarima koje su koprcavo-migoqave. Kad smo bili ma -

li, Pera je provodio sate vuku}i, ta~nije razvla~e}i

13

crve iz zemqe da bi video koliko mogu da se rastegnu

pre nego {to puknu. Meni bi pripala muka i od samog

gledawa. Mislim, bukvalno sam povra}ao. A to su bili

samo ba{tenski crvi. Verovatno bih se sledio od

stra ha kad bih video zmiju u tamnoj no}i. Paukovi – u

redu. Pacovi – nije frka. Ali, stavi me pored migo-

qastog stvorewa poput zmije, gliste ili crva, i nema

{anse da se ne onesvestim. Nisam se onesvestio tog

dana kad je Nikola doneo svoju konzervu punu crva i kad

ih je pretvarao u male blizance, ali bilo je blizu.

Zastala mi je knedla u grlu. Uhvatio sam se za Peru da

ne bih pao, ali me je on samo otresao. Onda sam pao na

ko lena, ispuzao kroz sve noge koje su uzbu|eno skaku-

tale i doteturao se do prozora da napunim plu}a sve -

`im, ~istim vazduhom bez crva.

Posle {kole smo morali da odnesemo ku}ama svoja

drvena remek-dela. To nije problem za nekoga sa pepe-

qarom ili bebi-giqotinom, ali bilo je malo te`e za

nekog s ku}icom za pse. Naravno, pitao sam Peru i An|e -

lu da mi pomognu, ali Pera je planirao da od gre {ke do

gre{ke prepi{e moj doma}i iz mate, a An|ela je bila na

kursu kik-boksa za devoj~ice, koji je dr`ala nastavnica

Viki}. I tako sam ja krenuo sam, s ku}icom za pse na

ramenu. Nisam hteo da je nosim kroz prepuni tr`ni

centar, pa sam skrenuo u Slivni~ku ulicu. To nije bila

pre~ica, ali u Slivni~koj ulici nema radwi, tako da

nema {anse da sretnem previ{e qudi koji tu ne{to ku-

puju. Ku}ica je bila prili~no te {ka, tako da sam stalno

morao da zastajem i da je spu {tam, ili da promenim rame,

da bih na kraju sam na{ao najboqi na~in kako da je nosim,

a to je bilo na le|ima, poput velike drvene grbe.

Do{ao sam do mesta na kome je bila ciglana, a na kome

14

}e uskoro biti novi centar za rekreaciju. Dok sam pro-

lazio pored Pi{kili{ta, setio sam se {ta se ju~e do -

godilo. Kad sam se sad toga prisetio, nije mi izgle dalo

tako stra{no. Neki ~udan trip sa vremenom. Pa, barem

onaj deo sa oblakom i muwom. Nisam hteo da mislim o

uga{enom dimwaku koji je iznenada po~eo da se dimi.

Odlu~io sam da se ispi{kim za sre}u. Spu stio sam ku -

}i cu za pse pored Pi{kili{ta, otkop~ao rajsfer{lus

i nani{anio. Ovog puta sam o~i dr`ao otvorene.

Kap, kap, kap. (To sam se ja ~uo.)

„Dobro. Hiqadu i jedan. Kre}emo.” (To nisam bio ja.)

Ovo morate da zamislite. Ja stojim na ivici tog

smrdqivog, starog jezerceta, pored mene stoji ku}ica

za pse, bez psa, jedna ruka mi je na kuku, druga nije, i u

tom trenutku se to u {ta pi{kim podi`e poput veli -

kog talasa, a onda se spusti i celog me potopi. Ovog pu -

ta nisam zaboravio da zatvorim rajsfer{lus. Zatvorio

sam ga toliko jako da je malo falilo da razbijem vili -

cu. Samo sam stajao, dah}u}i i cede}i se, s mokrom ode -

}om koja se slepila za mene, a `uta pena od mokra}e mi

je curila sa nosa. O~i su mi bile mokre, tako da sam

morao jako da trep}em da bih video, a od toga {to sam

video, odmah sam se uzvrpoqio∗. Nisam vi{e bio sam.

Tinejxer sa dredovima i bez majice stajao je do pasa u

Pi{kili{tu. I govorio je.

„Tvoja `eqa je za mene zapovest, o...”

Zastao je nakon „o”, a usta su mu se iskrivila, kao da

su mu se usne rvale jedna s drugom, ali je napokon, kroz

zube izgovorio:

„Gospodaru.”

15

*U slu~aju da niste znali, ja se nisam rodio pod imenom Zvrle. To je nadimak koji sam

dobio jo{ u kolicima. Qudi su primetili da svaki put kada sam uzbu|en ili nervozan

po~iwem da igram, a prsti mi se gr~e i laktovi mlataraju. To mi se i dan-danas de{ava.

I to prili~no ~esto. Neki moji nastavnici lude od toga.

„[ta?” – rekao sam brzo, skaku}u}i i pquckaju}i

pra staru mokra}u.

„To si ti”, rekao je.

„[ta sam to ja?”

„Ti si me prizvao, {to me ~ini tvojim poniznim slu-

gom. Nemoj da ti to udari u glavu, to je samo jedna od

onih glupih stvari koje moramo da ka`emo. Meni ba{

ne le`i ta poniznost.”

„Moj sluga?” – pitao sam bri{u}i lice o rukav.

„Ja sam duh”, rekao je, teraju}i neke muve. „Tvoj duh.

To zna ~i da moram da ti se pokoravam, svi|alo mi se to

ili ne. Ako odbijem, vra}am se tamo odakle sam do{ao,

a iskre no da ti ka`em, prijao bi mi mali odmor od ovog

mesta.”

„Vau”, rekao sam. „^ekaj, polako. Duh? Ti si duh? Moj

duh? Ti mora{ mene da slu{a{? Mene? Zvrleta Mraka,

najve}eg baksuza na svetu?”

Zakora~io je ka meni kroz penu{avu vodu. Ja sam za -

kora~io unazad. Ve}e su {anse da je neko ko roni po

uri nu opasni psihopata nego duh.

„Opusti se”, rekao je. „Ne}u te povrediti. Ovde sam

da ti ostvarim snove. Da ispunim `eqe.”

„@-`eqe?” – rekao sam, divqe se trzaju}i. Ovo je po -

stajalo ozbiqno.

„@eqe. Tri. Upravo si dobio na Pi{kili{noj lu -

triji, mali.”

Odgacao je do jedne ivice i iza{ao napoqe. Pogle dao

sam ga jednom od glave do pete. A onda jo{ jednom od pete

do glave. Izgledao je kao da ima sedamnaest godina i ko -

{uqa nije bila jedina stvar koja mu je falila. Nije imao

ni{ta na sebi. Prestao sam da cupkam i da se trzam. A

ka`u da duhovi dolaze u punoj opremi. Malo sutra!

16

„Oh, kapiram”, rekao sam. „Neko iz razreda mi sme -

{ta. Dragi}? Da, verovatno Mili-Dragi. Ko si ti, ne -

ki wegov ortak ili bolesni ro|ak?”

Nudista iz Pi{kili{ta me je mrko pogledao. „@e -

li{ li da ka`e{ da ja nisam onaj za koga se predsta -

vqam?”

Ni{ta nisam rekao. Samo sam se glupo osmehnuo,

pogledao u stranu i nastavio da kapqem u ti{ini.

„Potreban ti je dokaz, je l’ tako?”

„[ta }e{ da uradi{?” – pitao sam. „Stvori}e{ le -

te }i }ilim za veliki obilazak dimwaka stare ci glane?”

Promrmqao je ne{to na nekom stranom jeziku i za -

mahnuo rukom. Za~uo sam re`awe iza sebe. Sko~io sam.

I pogledao. U mojoj ku}ici za pse je bio pas. Rotvajler.

Lo{e raspolo`en.

„Otkud se on stvorio?”

„Nemoj mene da pita{, ja sam samo kom{ija {aqivxi-

ja”, rekao je nudista sa dredovima koji su se cedili.

Rotvajler je iza{ao iz ku}ice i po~eo da re`i i

{kqo ca zubima gledaju}i u moja kolena i ~lanke. Okre -

tao sam se i uvijao, poku{avaju}i da se branim a da ne

stavim ruke izme|u sebe i wegovih surovih ~equsti.

„U redu je, samo se igra s tobom”, rekao je moj novi

drug, onako kako to ~ine qudi pre nego {to vam wihov

omiqni ku}ni qubimac otkine nogu.

„Ja nisam igra~ka!!!” – zavri{tao sam.

Nasmejao se ovome, ali mora da je ne{to u~inio po -

{to je rotvajler prestao da kidi{e ka meni. Prestao je

da radi bilo {ta, samo se rastopio. Postao je barica

pe nu{ave vode koja je oticala u zemqu.

17

TRE ]E POGLAVQE

Srce mi je sna`no lupalo i poku{avao sam da se smi -

rim dok se ~udak iz Pi{kili{ta divio pogledu – go -

mili {qunka koja je nekad bila ciglana.

„Ti stvarno jesi duh”, rekao sam kad mi se malo po -

vratio dah.

„Stvarno jesam”, rekao je.

„Ne govori{ kao duh. I ne izgleda{ tako. Mislim,

otkad duhovi izgledaju kao tinejxeri i otkad nose dre -

dove?”

„Ja mogu da izgledam kako ho}u. Ovo mi se ~inilo

odgovaraju}e za vreme i mesto u kome smo.” Pogledao je

nadole, ka sebi. „Ni{ta nisam izostavio, zar ne?”

„Ba{ ni{ta. Mo`da si ne{to i mogao da doda{,

~isto da ne moram stalno da gledam u stranu. Dakle, ti

u su{tini nisi duh tinejxer?”

„Te{ko. Da izgledam shodno svojim godinama, pri-

mao bih deset penzija.”

„Ali, za{to Pi{kili{te? Zar duhovi obi~no ne

ble je u lampama ili fla{ama ili tako nekim stvarima?”

„Nisam ja izabrao da `ivim tamo dole. Pre nego {to

me je neka ve{tica u sedamanestom veku dovukla ovde,

`i veo sam u urni u Pragu – mislim na grad u ^e{koj, a

ne na ku}ni prag.”

„Mislio sam da duhovi ive na mestima poput Bag dada

i da slu`e kalifima ili sultanima ili sutlijama.”

18

„Sutlijama?”

„@enama sultana.”

„@ene sultana se zovu sultanije.”

„A, da, uvek pobrkam to dvoje.”

„Zna{, to me zaista poga|a”, rekao je. „Neko ispri~a

par pri~ica o duhu iz Persije ili nekog tamo mesta, i

ceo svet pomisli da duh ne mo`e da ivi nigde drugde.”

„To je ta~no. Nikad ranije nisam ~uo za ~e{kog duha.”

„Nisam ja ^eh. Samo sam tamo proveo otprilike jedan

vek. Ja sam poreklom iz Mongolije – Moron.”

„Ej, nema potrebe da bude{ grub prema sebi, kako sam

ja to mogao da znam.”

„Moron”, rekao je, „to je glavni grad jedne pokrajine u

Mongoliji.”

„Nije!”

„Jeste.”

„Oh, ~ove~e. Ako se nekom ne svidi{, mogao bi da te

zove moron iz Morona.”

„Naravno, samo ako mu ne bi smetalo da wegova glava

poslu`i kao topovsko |ule.”

Nije bio zadovoqan. Buqio je u mene. Primetio sam

ne{to {to mi je promaklo.

„Ej. Tvoje o~i.”

„[ta je s wima?”

„Qubi~aste su. Qubi~asta nije boja qudskih o~iju.

Ako fura{ ceo taj homosapijens fazon, mani se qu bi -

~anstvene. Izaberi neku drugu boju.”

„O~i su jedina stvar koju duh ne mo`e da promeni”,

rekao je. „Koji god oblik ili formu da uzme, ako ona ima

o~i, one moraju biti qubi~aste.”

„Nezgodno. Slu{aj, {ta ka`e{ na to da obu~e{ ne -

19

{to? Nekako se o~ekuje da bude{ obu~en kad si ovoliko

daleko od {panske pla`e.”

„Okej. ^im se istu{iram.”

Ne{to je promrmqao na mongolskom, pokret rukom i

mlaz bistre, ~iste vode krenuo je apsolutno ni iz ~ega

iznad wegove glave. Okretao se ukrug ispod mlaza, prao

se se ispod pazuha i jo{ ponegde. Onda je voda stala, a

on je ostao da se su{i pod zrakom svetla. Po{to sam ja

i daqe bio natopqen od glave do pete vodom iz Pi{ki -

li{ta, i po{to sam prili~no ru`no mirisao, malo mi

je falilo da protra}im `equ na tu{irawe na brzaka i

zrak svetla.

„Kakvu ode}u bi trebalo da obu~em?” – pitao me je

kad je zavr{io.

„Nije bitno. Ne{to normalno, poput moje.”

Jo{ jedno mrmqawe, jo{ jedan pokret rukom i bio je

skroz obu~en. Imao je na sebi uniformu {kole „Vese -

lo soka~e”. Nisam hteo da komentari{em.

„Ka`e{ da si ti moj duh i da sam te ja prizvao”, rekao

sam. „Kako to funkcioni{e? Ja se nisam bavio ni -

kakvim prizivawem, koliko znam.”

„Hiqadu i jedan put si ispustio vodu u moje jezerce”,

odgovorio je, dive}i se sebi u ogledalu wegove visine

kojeg samo trenutak ranije nije bilo tu. „Hiqadu i je -

dno pi{kewe je magi~ni broj koji je u~inio da budem

tvoj. Ju~e je tvoje hiqadito pi{kewe bilo poziv na moje

bu|ewe.”

„Promena vremena, muwa, qubi~asti dim iz dimwaka?”

„Mrzim kad me ometaju u snu.”

„Ali, ja sam tu {i{kio od svog petog ro|endana. Ho -

}e{ da mi ka`e{ da si ti brojao sve vreme?”

20

„Nema tu dole bogzna kakve zabave.” Veliko ogledalo

se pretvorilo u otmenu fotequ sa stoli~icom za noge.

Duh je seo i digao noge. „Ho}e{ da po~nemo?”

„Da po~nemo?”

„S tvojim `eqama. Znam ja vas qude. Jedva ~ekate da

navalite ~im znate da po prvi put u va{im bednim, ma -

lim `ivotima mo`ete da imate {ta god po`elite.”

„Ne voli{ nas ba{ previ{e, zar ne?”

„Vi ste inferiorna vrsta”, rekao je. „Inferiorna

vrsta kojoj moram da slu`im. To je kao da ti mora{ da se

pokorava{ veverici. Poni`avaju}e. Hajde, prva `eqa.”

„Je l’ moram odmah da je po`elim? Mislim, da je ovo

paket od pedeset `eqa, pa u redu, ali tri... mora malo

da se razmisli.”

„Vi qudi, nikad niste zahvalni. Ali...” Zavalio se

nazad u svoju fotequ, prekrstio noge i zatvorio o~i.

„Mo gao bih da se odmorim od te vode. Mozak po~iwe da

mi se sme`urava. ’Ajde, slobodno razmisli.”

„Pri~aj mi o ve{tici iz sedamnaestog veka”, rekao

sam. „O tome kako te je dovela ovde i za{to.”

Otvorio je jedno qubi~asto oko. „Da li te to zanima?”

„Ne. Ali bih mogao to da slu{am dok smi{qam `equ.”

„Dobro.” Zatvorio je oko. „U to vreme, ovo je bila se -

o ska bara koja je slu`ila za isku{avawe ve{tica. Qude

koji su bili optu`eni za ve{ti~arewe (uglavnom `ene)

bacali su u wu. Ako bi plutali, progla{avali su ih za

ve{tice i ve{ce, a ako bi se udavili, bili bi oslo -

bo|ene sumwe.”

„Tad je bilo ve} kasno za izviwewe”, rekao sam.

„Pomalo. Jednog dana, jedna od pravih ve{tica je

izre kla ~ini za prizivawe duhova, dok je isplivavala

21

po ~etvrti put. Ona mo`da nije ni znala da su to ~ini

za prizivawe duhova, ali bile su, i ona je prizvala

jednog. Mene. ^ak sa sun~anog Krfa.”

„Za{to ba{ tebe? Zar nije bilo nekog bli`eg?”

„Bila je sezona odmora.”

„I onda si ti ovoj ve{tici dao tri `eqe i ona je

po`elela da bude spa{ena i ti si je spa sao?”

„Ne, ne ba{.”

„Pa, {ta se dogodilo?”

„Izvukli su je iz jezerceta, zapu{ili joj usta i spa -

lili je na loma~i pre nego {to je uspela da po`eli

bilo {ta. Kao, na primer, da je ne spale na loma~i.”

„Ali ti nisi morao da ostane{, zar ne? Mislim,

za{to se nisi vratio nazad u Gr~ku, ako je tamo tako

lepo?”

Otvorio je o~i. „Jezerce je mesto gde me je pri zvala i

zato je jezerce sada moj dom. Tako to ide.”

„I zato {to su nekad ovde bacali ve{tice, sada qu -

di tu pi{ke za sre}u.”

„Da.” Nasmejao se. „U {ta sve ne veruje tvoja sorta!”

„Stani malo, ho}e{ da ka`e{ da ne donosi neku po -

sebnu sre}u ako pi{ki{ ovde no} pre nego {to kre -

ne{ u {kolu?”

„Tako je. Potpuna glupost. Samo praznoverica, golo

sujeverje.”

„Zna~i, ja sam uzalud pi{kio ovde svih ovih go -

dina?”

„Da, osim onda kad bi ti zagustilo.”

„Pa, ako to nije istina, kako onda ja toliko nemam

sre }e, a druga deca imaju?”

„Prosta stvar. Ti si prirodni baksuz.”

22

Ovo su bile lo{e vesti. Ali, kada sam pogledao na

sat, shvatio sam da nemam vi{e vremena.

„Moram da idem. Mojoj dobroj, staroj majci kosa po be li

ako se ne vratim iz {kole pre nego {to do|e s posla.”

„[ta }emo sa tri `eqe?” – upitao je duh.

„Je l’ mogu da ti ih ka`em kasnije?”

„Ti si {ef. Barem dok ti ih ne ispunim.”

„Kako da te prizovem?”

„Samo reci ’Ho}u da mi ispuni{ `equ’ i ja }u se po -

javiti.”

Oklevao sam. Ovo je bilo predobro da bi bilo isti -

nito. Ovakve stvari se jednostavno ne doga|aju Zvrletu

Mraku. Hteo sam da se uverim da nema neka za~koqica

zbog koje }u do`ivotno morati da ~istim sve klozete u

gradu, ili tako ne{to.

„Mogu da po`elim bilo koje tri `eqe?”

„Bilo koje.”

„I ti }e{ mi ih ispuniti.”

„To mi pi{e u opisu radnog mesta.”

„Zna~i, kad bih to hteo, mogao bih da po`elim i da

me prati sre}a.”

„Mogao bi.”

„I dobio bih to? ”

„Sasvim sigurno. Ali, moram da te upozorim. Pazi {ta

`eli{. Od ovog trenutka, ako po`eli{ ne{to u mom

prisustvu, ja }u to morati da ispunim, a stvari se mo gu

vratiti u pre|a{we stawe samo drugom `eqom. Do bro

razmisli pre nego {to izgovori{ re~ ’`eqa’. U redu?”

„U redu. Ali samo da budem potpuno siguran... kada

bih na primer rekao: ’@elim da mi odnese{ ku}icu za

pse do ku}e, `elim da ne budem prekriven mokra}om i

23

`elim da majka prestane da me gwavi s doma}im’, ti bi

samo zamahnuo rukom i to bi sve bilo odra|eno?”

Otmena foteqa i stoli~ica za noge nestado{e. Duh

pade na zemqu, uz tresak.

„Ovo je verovatno rekord”, rekao je.

„[ta to?”

Ustao je odmahuju}i glavom u ~u|ewu. Podigao je

mo ju ku}icu za pse na le|a i uputio se ka nasequ Po -

to ~ ko va farma.

„Upravo si protra}io sve tri `eqe u jednoj

re~enici.”

„Ne, ne”, rekao sam, susti`u}i ga. „To su samo bili

primeri. Samo sam postavqao pitawe da bih razjasnio

stvari.”

„Upozorio sam te. Bio sam veoma jasan. I {ta ti

odmah potom uradi{? Ka`e{: ’@elim da mi odnese{

ku }icu za pse do ku}e, `elim da ne budem prekriven

mokra}om i `elim da majka prestane da me gwavi s

doma}im’. Svaki put si rekao ’`elim’, tako da nemam

dru gog izbora osim da ti sve to ispunim.”

Kolena su mi klecnula. „Misli{, to je to? Isko -

ristio sam svoje tri `eqe?”

„Zar ti ne nosim ku}icu za pse?” – pitao je.

„Da, ali...”

„Jesi li i daqe prekriven mokra}om?”

Opipao sam svoju ode}u i kosu. Suvi kao barut, nije

bilo ni pene, ni mirisa.

„Ne, ali...”

„I ho}e li majka da prestane da te gwavi za doma}i?”

„Ne znam, ho}e li?”

„Ho}e.”

24

„I, zna~i, stvarno su mi oti{le sve `eqe?”

„Aha. Tvoje pravo na `eqe je iskori{}eno. Sada ne -

ma{ vi{e prava na `eqe. Ispuwavawe `eqe vi{e nije

na meniju.”

Bezvoqno sam se vukao dok smo i{li ku}i. Kad smo

stigli, ja sam ga odveo na zadwi ulaz. Duh me je pratio

u ba{tu i spustio ku}icu za pse blizu maminog vrta.”

„I, {ta sad?” – upitao sam, ubijen u pojam, dok sam

ne voqno gurao prst u guzu ba{tenskog patuqka.∗

„Nesta}u u oblaku dima i vratiti se tamo gde si me

na{ao da provedem jo{ jednu ve~nost. Ba{ ti hvala,

gospodaru.”

„@ao mi je.”

„Ni upola onoliko koliko je meni `ao. Da li mi -

sli{ da se meni svi|a tamo dole?”

Pojavio se oblak dima i on je nestao. Setno sam se

okrenuo na drugu stranu. Upravo sam hteo da stavim

kqu~ u bravu kad su se vrata naglo otvorila.

„Kasni{!” – zavapila je moja majka. „Gde si bio posle

{kole?”

„Morao sam da donesem svoj projekat iz tehni~kog

ku}i.” Pokazao sam joj ga. Ona ga je bledo gledala. „To je

ku}ica za pse”, obavestio sam je.

„Ali ti nema{ psa”, rekla je.

„To je [KOLSKI ZADATAK!” – viknuo sam.

Ona je posko~ila. „Nema potrebe da mi odgrize{

glavu.”

Duboko sam udahnuo da bih se smirio. „Ovaj, mama...”

„[ta je?”

25

*Tajno mesto na kome dr`imo kqu~ od zadwih vrata.

„Vi{e nikad ne}u raditi doma}i. Ba{ nikad. Do -

ma}i i ja se od danas vi{e nikad ne}emo sresti. [ta

ima{ da ka`e{ na to?”

„To je tvoj doma}i”, odgovorila je. „To nema nikakve

veze sa mnom.”

Oho, ono je zaista bio duh. I ja sam zaista iskoris-

tio svoje tri `eqe koje su mogle da mi preokrenu `i -

vot. [ta ka`ete na taj baksuz?

26