BIOGRAFIJA

Pjesnik, pripovjedac, romanopisac i pisac za djecu, Branko Copic rodjen je 1. januara, 1915. godine u selu Hašanima, pod Grmecom, «cetiri sata hoda» od Bosanske Krupe. Djetinjstvo je proveo u zavicajnom kraju u igri i «poslovima razne vrste». Ostavši u cetvrtoj godini bez oca, koji je umro od «španske groznice», sa sestrom Smiljkom i bratom Rajkom, bio je na brizi i ljubavi majke, Sofije i dobrodušnog djeda Rada. Osnovnu školu je završio u rodnom mjestu, nižu gimnaziju u Bihacu, a uciteljsku školu pohadjao je u Banja Luci i Sarajevu, da bi završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine, pedagoško-filozofsku grupu.Po izbijanju ustanka u Bosanskoj Krajini, vec 1941. godine Copic je stupio u borbu. Sve do kraja rata, ostao je u partizanskim redovima radeci uglavnom «na kulturno-prosvjetnom sektoru» i to kao saradnik partizanskih listova. Pod snažnim utiskom vidjenog i doživljenog, Copic još u toku rata piše pjesme i price koje u odnosu na narod imaju mobilizatorski karakter, i mnogo vedrine i humora u sebi. Njegovo patriotsko predavanje narodu i borbi za slobodu ovjencano je priznanjem da je «najizrazitiji pjesnik naše Revolucije». Copic je nosilac Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluge za narod I i II reda, Ordena bratstva i jedinstva I reda, Ordena Republike, Ordena jugoslovenske zastave sa lentom. Po završetku rata, bio je urednik «Pionira» (1944-1949), a od 1951. godine profesionalno se bavi književnim radom.Branko Copic zapocinje svoj književni rad još u djackoj klupi. Prvu crticu, kratki prozni sastav, objavio je 1928. godine pod imenom «Braco», u casopisu «Venac» Jeremija Živanovica, a prvu pripovijetku «Posmrtno ruvo Soje Cubrilove», u «Politici» 1936. godine. Od tada je saradjivao u gotovo svim znacajnim jugoslovenskim listovima i casopisima, ali «Politika» ostaje njegova «prava književna kolijevka».Osluškujuci život i rijeci života Copic je stvorio svoj sopstveni jezik. Jezik svjež, mek, vedar, nježan, sjenovit kao šuma i katkad tužan kao iznenadna sjeta. Njegovi su ljudi govorili svaki svojim jezikom iz života i umenja, a pisac ih je okružavao svojom recenicom lirike i topline. I onda, spajajuci nespojivo, sve to prozracio i okrilatio smijehom. Covjeka valja požaliti, razumjeti ucešcem,pomilovati ga lijepom rijecju i dobrim sjecanjem, ali mu se valja i posmijehnuti. I pustiti ga da se i on posmijehne drugima i samome sebi. Humor, taj tako rijedak dar, mnogo rjedji nego što se obicno misli, oružje je opako i naopako. U krivim rukama može da bude grub i zloban, rušilacki iskidan, zao. Tek u pravim rukama, onim najrjedjim kao što su u Cehova ili Branka Copica, on ima nešto carobno, ljekovito i tužno u isti mah. Humor je bio i ostao jedan od glavnih stubova svega što je stvorio Branko Copic. Copic je stvorio mnoštvo zbirki pripovijedaka, pjesama, romana, komedija. Život i djelo ovog «jesenjinovskog seoskog sanjalice» su se cudesno podudarali, tako da je moguce saciniti kratku Copicevu biografiju gotovo iskljucivo naslovima njegovih djela. Nije višak ako navedemo jednu takvu biografiju kriticara Borislava Mihajlovica: « Svoje «bosonogo djetinjstvo» ovaj «zaneseni djecak» proveo je «pod Grmecom» «ispod zmajevih krila» u carstvu «leptira i medvjeda» upijajuci zauvijek u svoje radoznale oci «život u magli» svojih «planinaca» i slušajuci bajke «ispod krnjeg mjeseca». «Magarece godine» školovanja u susjednom gradicu i studije u Beogradu bice samo priprema za «surovu školu» rata koji je banuo kao «prolom» u svijet njegove planine u kojem oduvijek i «orlovi rano lete». Tu je uz «ognjeno radjanje Domovine» pocelo Copicevo «ratnikovo proljece» sa «rosom na bajonetima» i uz prasak pravog i «gluvog baruta». Odratovao je uz mladice kakav je bio «Nikoletina Bursac» i starcekanje kakav je bio «Vuk Bubalo» svih sedam ofanziva i onda u Beogradu poceo da živi «gorki med» one poslednje «osme ofanzive». Za cijelo to vrijeme uz «bronzanu stražu» sjecanja pisao je ono što je zapazio oko sebe i u sebi. A zapažao je i zapazio mnogo.» 

DJELA

- zbirke pjesama: Ognjeno radanje domovine (1944), Ratnikovo proljece (1947);- zbirke pripovijedaka: Pod Grmecom (1938), Borci i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Ljubav i smrt (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaca (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970);- romane: Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958), Osma ofanziva (1964), Delije na Bihacu (1975);- knjige poezije i proze za djecu: U svetu leptirova i medveda (1940), Price partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Bojna lira pionira (1945), Bajka o sestri Koviljki (1946), Doživljaji kuma Torbe (1946), Vratolomne price (1947), Armija odbrana tvoja (1948), Ježeva kuca (1949), Price ispod zmajevih krila (1953), Doživljaji macka Toše (1954), Orlovi rano lete (1957), Deda Trišin mlin (1960), Magarece godine (1960), Slavno vojevanje (1961), Bitka u zlatnoj dolini (1963), Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), Glava u klancu, noge na vrancu (1971);- komedije: Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje medveda;- scenski tekst za djecu: Udarnici;- dva scenarija za filmove sa ratnom tematikom: Živece ovaj narod, Major Bauk.NAGRADE

- Nagrada Akademije sedam umetnosti (1938), Rakiceva nagrada (1939), Srpske akademije nauke i umetnosti (1940), Komiteta za kulturu i umetnost (1947, 1948), Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953), Decje knjige (1954), Oktobarska nagrada Beograda (1956), NIN-ova nagrada kritike (1958), Mladog pokoljenja (1964), Nagrada AVNOJ-a (1972), Nagrada Zmajevih decjih igara (1971), Njegoševa nagrada (1972).

BRANKO COPIC O SEBI- Moj deda Rada bio je neobican covjek. Njegov zacarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesecine i prozracne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kucu dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno prica i obilja, kad je i macka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan... Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i poceo da slikam svet po liku i podobiju ovog cestitog, duševnog i na svoj nacin pravednog coveka. - Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled cutljiv, a nije. Na izgled mrk i mracan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Zacudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obracuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u kradi, ili zatekne - tako - muž ženu ili žena muža u «neverstvu», znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevacka, pakosna ponekad, humoristicna najcešce. To mu dode kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo vec ima povod - zašto da se liši uživanja?- Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kocica, Krleže i Andrica.- Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a voden divnom ljudskom cežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za coveka koji se bori i strada...- Buntovni Kocic: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specificnog krajiškog bunta i njegovu gorštacku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reci: «Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš!» - Krleža: pred njim sam stajao opcinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama... - I posebno dragi Andric: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim

onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i recito cutanje i dobru rec kazanu za coveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha... cutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam cudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i buducnost, život i smrt. Posle njega necu više nikog da pominjem... - Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mracnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem... jedino - kad zinem!- «Gospodine Copicu», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, «vi radite jedan cestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj vecnoj samoci». Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao...

BAŠTA SLJEZOVE BOJE (1970)Ponovo se vracajuci svijetu djetinjstva, svijetu obojenom zvucima, mirisima i slikama zavicaja, sjecajuci se svojih ranih nestašluka, radoznalosti i snova, Copic stvara svoju posljednu zbirku, koja mu je donijela Njegoševu nagradu. U toj svojoj zbirci kratkih prica, Copic slika zgode i nezgode vezane za djecaka i starce bez kojih se nijedno djetinjstvo ne može zamisliti. Djelo Bašta sljezove boje predstavlja specificnu sintezu cjelokupnog Copicevog stvaralaštva, specificnu vrstu pišceve biografije, jedinstvenu vrstu duhovne biografije.Knjiga je podijeljena u tri cjeline: Jutra plavog sljeza, Nemirni ratnik i Dani crvenog sljeza. Imaju ukupno 54 price (zanimljivo je primjetiti analogiju izmedu broja prica i Copicevih godina: naime, u vrijeme kada je knjiga objavljena Copic je imao 54 godine). Svaka prica iz zbirke je autonomna, ali ipak sve one cine pripovjednu cjelinu, jer ih cvrsto povezuje jedinstvena misao i znacenje, isti likovi i ambijent, isti narator i njegova reminiscencija. Ovo djelo Copic je posvetio svom drugu iz djetinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdarevicu. Posveta ima formu pisma i vrlo je važna za razumijevanje djela jer su u njoj dati povodi s kojima je napisana, kao i poruka samog djela. Inspirisan tragicnim stradanjem svog prijatelja u logoru, Copic govori o mracnim i razornim silama koje vladaju u ovom svijetu, i da se iz dana u dan «još umnožavaju po svijetu crni konji i crni konjanici, nocni i dnevni vampiri». Pisac se toj zlosutnoj slici svijeta suprotstavlja onim cime može: pisanom rijecju i pricama o ljudskoj dobroti, pricom «o jednoj bašti sljezove boje», pricama «o dobrim starcima i zanesenim djecacima» iz doba svog djetinjstva. Tako djetinjstvo postaje njegovo bjegstvo i utocište od nezadovoljstva vremenom u kome živi i od zla koje sluti.Ciklus Jutra plavog sljeza posvecen je ranom djetinjstvu, vremenu kada se mnogo sanja i žudi za nepoznatim i dalekim, kada se život cini kao velika tajna i bajka.U ciklusu Dani crvenog sljeza, koji vecim dijelom cuva raniju Copicevu vedrinu, javljaju se tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji tonovi, koji karakterišu Copicevu kjasniju prozu. Ti tonovi, intenzitetom i kontrastom, postaju vidljiviji. Pogotovo u posljednjoj prici ove zbirke, Zatocnik, u tragicnom liku bivšeg mitraljesca Stevana Batica.Ove dvije boje, plava i crvena, oznacavaju dva perioda covjekovog života. POHOD NA MJESECJedna od najboljih prica ove zbirke je Pohod na mjesec. Pricu kazuje narator sa vremenske distance od nekoliko decenija. Ona pocinje naglašavanjem gušenja i okivanja unutrašnje energije «zanesenih djecaka», koje se doživljava kao neko zatvaranje i stezanje bica, uslovljeno odnosom starijih, a u vidu zapovijesti, zahtjeva i savjeta: «ovo možeš, a ovo ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ovo ne smiješ...».Slobodno se moglo živjeti jedino kada bi u goste došao stari samardžija Petrak. Tada bi nastupali «Petrakovi dani», dani neometanog djecjeg sanjarenja. Pojavom sutona zapocinjala bi druga avantura - opcinjenost «najtajanstvenijim putnikom», mjesecom. U noci mjesec bukne kao «ogroman požar» i u tim trenucima narator zaboravlja na sve što je zemaljsko i postaje «mjesecar», ide za mjesecom, željan da ga

dotakne. Ali, u golu i sivu stvarnost vraca ga djeda Radino pitanje: «Baja, kuda ceš?».Jedini koji shvata njegov nemir i potrebu za nocnim idenjem u nepoznato i daleko jeste samardžija Petrak, jer i njemu su - kada je bilo najpotrebnije - prekidali snove, rušili maštarije, stezali i ubijali dušu svojom strogošcu i racionalnošcu. Nasuprot djeda Radu koji uvijek opominje i brani,samardžija Petrak je spreman na sve; on bi da ispuni svaku želju. Samardžija Petrak pokušava da iživi svoje «vantazije», pošto to u djetinjstvu surovošcu i nesmotrenošcu drugih nije mogao. Što je bliži mjesecu, djecak se sve više pribojava te daljine, nepoznatog i hladnog nebeskog koje ne grije. On misli na djedovu vatru pored kazana i na toplotu i sigurnost koju mu ona pruža: «žao mi je te vatrice u dolini...». Kada su se približili mjesec je «odskocio iza drveta», što je rastužilo djecaka i on se osjetio nemocnim i poraženim pred kosmickim prostranstvom. Po povratku, «velika delija, smjeli lovac na mjesec» ce zadrijemati «medju djedovim koljenima», djedovom ljubavlju zašticen od zastrašujuceg kosmickog prostranstva. U djecakovom snu «plamicak djedove vatre se razastro u mocan i stravican mjesecev požar». U tom požaru se mire blisko i daleko, želje i mogucnosti, racionalno i iracionalno, zemaljsko i nebesko. «Pohod na mjesec» oznacava ljudsku radoznalost i cežnju za dalekim i nepoznatim, iskonsku ljudsku potrebu da se sazna ono što je zagonetno i tajnovito, ali i da se covjek odvoji od zemaljskog i »tvrdog svakodnevnog života» i da - oslobodjen od svih briga, zamora i stega - krene u nepo- znato, u visine, tamo gdje je prava sloboda. Mjesec simboliše ono što je nepoznato, daleko, hladno, ali i covjekovu podsvijest, imaginaciju i san, onu nocnu i skrivenu stranu covjekovog života koja se u toku dana krije od svakodnevice, a nocu raspaljuje kao sam mjesec.Djedova vatrica simboliše ono što je zemaljsko, blisko, stvarno; oznacava sigurnost, zaštitu, toplinu, prijateljstvo i ljubav. To nije hladni nebeski požar, vec vatrica koja priziva i kojoj se djecak sa radošcu vraca. Likovi samardžije Petraka i djeda Rada razvijeni su na principu suprotnosti. Petrak je, iako u poznim godinama, nemiran, veliki zanesenjak i maštar. Djeda Rade je, nasuprot njemu, racionalan. On ne ide izvan granica vidljivog i moguceg, to su za njega «vantazije» i on im se podsmijeva kao najvecim besmislicama. Njegov svijet nisu daljine i visine, vec «vatrica», kazan i rakija, svakodnevna rijec i brige.Svijet je sastavljen od onih koji, zanemarujuci golu stvarnost, streme duhovnom i u tome nalaze osnovni smisao života, ali i od onih koji su za zemaljsko i racionalno (djed Rade, stric Nidža), kojima je strano sve što nije materijalno, konkretno i culno saznatljivo. Svijet ne može ni bez jednih ni bez drugih. Pitanje je samo: «Je li pametnije biti mjesecar ili s mirom sjediti kod svoje kuce...!» Odgovor na to pitanje moramo tražiti u sebi. Možda je najbolje pomiriti jedno sa drugim, kao što to cini djecak u ovoj prici.«SVETI RADE»Rade Copic, djed kome je unuk grijao staracka leda, i djed koji je unuka naucio da život gleda najvrednijim i najtežim pogledom - pogledom cestitosti i smjernosti. Svi ti seoski starcici i skitnice, stara lopuža Savo, licki buntovnik Dane Drmogaca, samardžija Petrak, bradonja živopisac, seoski pjesnik Đuro, kalajdžija Mulic obojili su Copicevo djetinjstvo i srpsku seosku pripovijetku svojim smijehom i pricama uz rakijski kazan i seljacke slave, razvedrili nisko planinsko nebo svojim vidicima skitaca koji su vidjeli i svijeta i ljudi i davola, omadijali djecje zjenice najprivlacnijom bojom mašte, bojom avanture. Kod svakog tog Copicevog starcekanje, iza sveg tog dekora jarkih rijeci, slikovitih sudbina i podviga, nazire se tužna i komicna prica izmišljenih života. Kod svih sem kod djeda Rada Copica. On je nešto drugo i od druge, više važnosti. On je, prije svega covjek domacin. Ne samo u ekonomskom smislu. On je prije svega domacin u duhovnom smislu rijeci. On ima vedre oci cestitosti i ljudskosti i sve što pogleda ozari pravdom i poštenjem. On je olicenje patrijarhalne cestitosti. On je ispovjednik svojih cudnih skitalackih gostiju, i propovjednik i duhovni otac svojih najmenika, zakonodavac morala, otvorena knjiga života za prva sricanja svoga unuka. Pomalo svetac i pomnogo covjek.Iz Bašte sljezove boje 

- Minulo je od tih neveselih dana vec skoro pola vijeka, djeda odavno nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez . Znam samo da u proljece iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozracno i svijetlo pa ti se prosto place, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.- Ma koliko da je u tim stvarima bio cestit i neiskusan, djed Rade je za ljubav bio cuo bar kao za besposlicu o kojoj nije lijepo ni govoriti. Medjutim, brat Sava… iako se tri-cetiri puta ženio i tuce djece izrodio, ipak ni o kavoj ljubavi ponjatija nije imao, nit je o takvom necem štogod cuo. Za mladih dana, pricalo se jednom je, obnoc, spazio nekog covjeka kako iskace kroz prozor od njegove žene i nadao za njim grdnu viku jer je mislio da se radi o nekom lopovu. Uzalud su bila dvosmislena nabacivanja njegovih pajdaša da je to, vjerovatno, Todor Damjanovic bio kod njegove Draginje.- «Bog s vama, šta ce Todor kod moje Draginje kad vec ima svoju Đuju?»- «Pa da promijeni covjek.»- «A što bi mijenjao? Mijenja se kobila kad nece da vuce.»- I tako, te nezamjenljive cudesne noci, djed je, živ živcat, zajedno s najboljim dostovima, u zdravlju i veselju popio svoju ukopnu rakiju. I što se boca više praznila, starac je postajao sve kuražniji, kao da iz one litrenjace pretace i ponovo vraca u svoje žile vatre prohujalog života. Sjetio se cak i brata Sava i požalio «što rda nije tu», pa da i on vidi vajde od ove strmoglave veceri, kad se benasti stari Rade ritnuo na smrt, pa cak i na svoj besprijekorni pravednicki život. - Šta da ti duljim, brate Rade, tek što svane dan, a covjek seljak okuje ruke uz plug il motiku, savije draga leda majcici zemlji, pa tako, korak po korak, kao da su mu noge u bukagijama, mice se uz brazdu. Ne vidi cestito ni dragog sunca, ni oblak nad glavom, ni ticu kako leti. To ti je ta vjecita robija koja se zove težaluk. (…) A onda, kad vece pride, moj Rade, kad se javi prvi dašak vjetra, ja ti se za tren oka premodurim u drugo celjade. Kako, zašto, pitaj Boga, tek odjednom vidim da ja više nijesam ove zemlje covjek i da su mi tijesni svi njezini zakoni. Pocnem ti ja, moj mili Radane, da živim samo za svoju dušu.

- Cetrdeset druge, ljeti, istog dana kad su partizani oslobodili Bosansku Krupu, neprijateljski bombarder prepolovio je ujakovu kucu. Pola sata poslije bombardovanja stajao sam u dvorištu i zamuklo zurio u ostatke svoga tavana. Raskriven, surovo izložen suncu i svacijem pogledu, on je još uvijek mamio moje srce, zvao me u neki još neistražen kutak, sad nemilo ogoljen svjetlošcu, obecavao… Obecavao, rastrgnut eksplozijom, smrtno ranjen,na umoru…- Šta je ovo, zar se još uvijen nisam konacno razbudio? Na ovome svijetu izgleda, nema u isto vrijeme mjesta i za bombardere i za opcinjene djecake, koji rone ispod sjenki i nešto traže kroz tišine opepeljene tugom nesmirenih predaka.- Kako je dobro što je covjek bar jednom imao cetrnaest godina i što mu se one, kad se tome i ne nada, ponekad vrate kao smiješna i zakašnjela djecja boljka od koje ga poduzme groznica koja i nije baš bezopasna.- Pa ipak… ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, djecjeg, raspeca: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoce i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u dolini, ceka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundalo, koji ce do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u ovom cudesnom pohodu. - I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini i strašnog blještavog mjesecevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuce u nepoznato. Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one striceve vile iz djetinjstva: Je li pametnije biti mjesecar ili s mirom sjediti kod svoje kuce, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?Esej:COPICEVA ZLATNA BAJKA O LJUDIMA Od postojanja ljudskog roda do danas, cini mi se, mogla bih da pišem takve bajke, bajke o malim,

obicnim, jednostavnim ljudima. Ljudima, tu oko mene. I nisu to bajke, to su istine. To su male, divne, jednostavne, svakodnevne istine. Covjek se radja, živi svoj život, bori se sa olujama koje ga bacaju u mnoga iskušenja. Dobra i loša. Nekako proživljava, raduje se ljepoti života, voli svaki lijepi, mali trenutak. Kad dodju loši dani naucio je da se smije umjesto da place, naucio je da se bori, umjesto da cvili. Naucio je da uvijek, ali baš uvijek, poslije kiše sija sunce. Ali ima vremena kroz ljudsku istoriju kad se tama nadvije, teška, gusta, neprozirna tama prekrije svjetlost, ubije sve dobro u našim životima. I kud god da kreneš - zid! Šta god da pokušaš - nemogucnost! Izgubljenost, razocaranost, iznevjerenost svih naših ideala. Ne vidiš izlaz, a moraš ga naci. I u takvim vremenima, u takvim danima, covjek bježi u snove, u maštu, u prošlost, u neke druge, prošle dane i one trenutke lijepih, malih srecnosti. Bježi u svoje bajke, bajke o ljepšem životu, boljim ljudima; pun povjerenja i sigurnosti. Tu nalazi mir, nalazi spokoj i kupi snagu da bi mogao da se izbori sa surovom stvarnošcu. U tim takvim Copicevim «zlatnim bajkama», živi priroda, živi selo, ljudi koji su saživljeni sa svojim prirodnim okruženjem. Zadovoljni malim, srecni zbog sitnica, jednostavni, oni ratuju sa svojim sitnim životnim problemima, riješavaju ih na lak nacin. Žive svoj život, ne traže «hljeba preko pogace»... Imaju svoj sistem životnih vrijednosti, svoje male ideale za koje se bore i za koje žive. Imaju i tugu i bol, imaju i praznine, ali nemaju pomracenja ljudske duše koja dodju u onim teškim, olujnim vremenima. Nemaju onu razocaranost i izgubljenost koju mi imamo danas i koju je Copic sigurno imao tih godina kada je ovo njegovo djelo nastajalo. Zašto ovdje ne navesti onu Copicevu recenicu iz pisma Ziji Dizdarevicu: «Prije nego me odvedu, žurim da ispricam zlatnu bajku o ljudima». Ta recenica i te rijeci, sasvim dovoljno oslikavaju to vrijeme, sunovrat covjeka u tim vremenima, i cežnju Copica da napiše «zlatnu bajku» i proživljavajuci je, smogne snage da se izbori sa samim sobom, sa razocarenjem, sa izgubljenim povjerenjem u život. Da se iz te i takve bajke napije snage koja ce mu pomoci da prebrodi krizu i vrati povjerenje u bolje sutra.

Svojim jedinstvenim rukopisom Branko Ćopić je ispisao mnoštvo zbirki pripovedaka, pesama, romana,

komedija. Kako to biva samo kod pisca čiji se život i delo čudesno podudare, čini mi se da bi se dala

sačiniti kratka Kopićeva biografija gotovo isključivo naslovima njegovih dela.

Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao

da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje

i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati. Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka,

djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam

samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa

ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

Kritički prikaz

Kad se Ćopićeva zbirka pripovedaka, bolje reći kratkih priča, pod naslovom Bašta sljezove boje

početkom sedme decenije prošlog veka pojavila, mnogi poznati i priznati kritičari tog vremena dali su

joj najviše ocene, i epitet “najboljeg, najvećeg lirskog pesnika koga je srpska književnost ikad imala”

(Milovan Danojlović: Najbolji Ćosić). U prilog tome ide i činjenica da mu je ovo delo donelo Njegoševu

nagradu. U Bašti je reč o jednoj vrsti biografije, koja ne podrazumeva hronološki sled događaja iz

piščevog života, nego doživljaje i događaje koji su pisca inspirisali za književno stvaralaštvo. Zato i nije

čudno što se u predgovoru Bašti sljezove boje navodi da se “život i delo” Branka Ćopića “čudesno

podudaraju”. U ovoj zbirci kratkih priča, Ćopić slika zgode i nezgode dečaka i staraca: prve kad u

pupoljku života otkrivaju neobičan svet odraslih, a druge na izmaku života dok evociraju najlepše

stranice svog postojanja koje ih odvode u bezbrižne trenutke detinjstva.

Knjiga je podeljena u tri celine: Jutra plavog sljeza, Nesmireni ratnik i Dani crvenog sljeza. Priče su

nezavisne, vezuju ih jedino glavni likovi: deda Rade, stric Nidžo, samardžija Petrak i dečak Baja

(narator), kao i vreme i ambijent.

Ciklus Jutra plavog sljeza posvećen je ranom detinjstvu kad se mnogo sanja i žudi za nepoznatim, kad

svet liči na bajku. Dani crvenog sljeza još uvek čuvaju vedrinu, ali se javljaju i opori tonovi. Ako bismo

za prvu figurativno mogli reći da predstavlja jutro, Nesmireni ratnik je podne, a poslednja veče. Humor

je glavno obeležje ove zbirke, on najčešće izvire iz dijaloga, a komičan efekat dolazi od neobičnih reči i

izraza kao što su: parip, vantazije, božije goveče, konjska muvo, kenjac jedan itd. Ima i preterivanja u

građenju likova.

Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuživalo bi mu se u stomaku, a od vaser –

vage je zakretao glavu kao od urokljivih očiju” (Čudesna sprava)… Taj Blagoje išao je nekoliko puta u

Ameriku… Pričalo se da je jednom otputovao s goveđim pasošem, nekim koji je glasio na nečiju žutu

kravu, pa su ga zbog toga, u šali, nazivali i Žuta Krava, a i to mu je dobro pristajalo jer je bio plavokos i

nosio žute brkove (Ženidba moga strica).

Prva priča, koja nosi naslov zbirke Bašta sljezove boje, počinje tvrdnjom da muškarci slabo razlikuju

boje. Tom prilikom autor ističe kako je njegov deda Rade bio prava neznalica: … skoro preko noći,

rascvjetao bi se u bašti kraj naše kuće crni sljez… To nije moglo promaći deda Radu, pa bi progunđao:

– Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit. Drugi put bi za istu baštu rekao da se crveni i onda je za tu

godinu bila crvena.

Djedov rođak Sava Damjanović, nekadašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica , i

nenamerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine:

- Otkud lisica crvena kad je žuta!

- Hm, žuta? – beči se djed. – Žut je tvoj nos.

Pripovedač nam dalje kazuje kako je zbog dedove tvrdoglavosti oko boja i sam nadrljao u školi kad je

učiteljici uporno tvrdio da je vuk zelen. Jedna od najboljih priča iz ove zbirke je Pohod na mjesec. Ona

počinje naglašavanjem gušenja unutrašnje energije zanesenih dečaka od strane starijih. Spas dolazi

jedino kad u goste dođe samardžija Petrak jer tad stege olabave i dečak to obilato koristi. Pohod na

mesec označava ljudsku radoznalost i čežnju za dalekim, nepoznatim, iskonsku ljudsku potrebu da se

sazna ono što je zagonetno i tajnovito, ali i da se čovek odvoji od svakodnevnog, i tvrdokornog života.

Mesec simboliše ono što je nepoznato, daleko i hladno, ali i čovekovu imaginaciju i san koja se preko

dana krije. Dedova vatrica simboliše ono što je zemaljsko, blisko, označava sigurnost zaštitu i toplinu,

prijateljstvo i ljubav.

Najjači utisak, međutim, na mene ostavila je priča pod nazivom Potopljeno detinjstvo. Posle mnogo leta

u rodno mesto, vraća se dečak u liku starca. Sećanja naviru. Dok setno posmatra dolinu koju je kao

dečak kamenitim drumom ostavio, nalazi da tu ništa više nije isto. Sad je pred njim samo pusto bledo

nebo odslikano u mirnoj vodi veštačkog jezera i natraške okrenuti brežuljci u njegovom ogledalu. U

dijalogu dečaka i starca doznajemo čega se sve dečak odrekao na rastanku. Četrnaestogodišnji dečak

se najpre oprostio od pitomih zečeva, dobre stare kuće, ali pamćenje pojačava sliku; kad mu je

lugarova Danica dugo mahala iza niske ograde u cveću.

- Zar nisi poželeo da joj se još jednom vratiš za korak – dva natrag, da je još jednom…

- Da poželeo sam, zastao, ali se ipak nisam vratio… Nisam, ali sam se kasnije, u tuđini, hiljadu puta

okrenuo iza sebe i tražio dragi lik, priželjkivao svoju trinaestogodišnju prijateljicu, ali sve je već bilo

prekasno… Kud li mi se samo žurilo?

Pita se starac, pitam se i ja, pitamo se svi mi koji smo ko zna čega radi, ostavili rodni zavičaj.

Glavni likovi

Dečak Baja (pisac) glavni je lik i narator, akter skoro svih zbivanja u Bašti. Ona je, ustvari, vrt njegovog

detinjstva. Dečak je naslikan spektrom najlepših boja, gotovo bez ijedne mane: pametan je, radoznao,

maštovit, fizički slabašan, ali, kad znamo “da snaga klade valja, a um caruje”, i to mu dođe kao vrlina.

Nehotimično, međutim, Ćopić otkriva i jedan minus: nemilosrdan je prema osobama iz svog okruženja.

Tako, recimo, svog deda Rada, koji ga je odgajio, za koga van teksta priče, govori s ljubavlju, u priči ga

prikazuje prvo kao racionalnog brđanina, poštenog čoveka, odanog porodici, ali unuk se ne ustručava

da ga predstavi i kao svojevrsnog čudaka koji je – od pogleda na termometar… dobijao vrtoglavicu, a

od vaser – vage… zaokretao glavu kao od urokljivih očiju.

Još gore je prošao stric Nidžo, predstavljen kao notorna pijandura, koji život provodi u bunilu. Uzalud

pisac ističe njegovu odlučnost i hrabrost kao dobrovoljca u srpskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata

kad se između redova može provući da je i to plod šljivovice. Drugi put autor izvrgava ruglu Nidžinu

muškost jer ga prva žena ostavlja, naglašavajući de je došla kao devica, i vratila se kući kao devica.

Bruka je pukla. Naročito kad se ispostavi da je Nidžo u matičnim knjigama upisan: – Ime – Nikola, pol –

žensko. Šteta se teško popravlja u “bajci” posle druge ženidbe kad selom hoda tuce dece Nikolinog

obličja kao plod snašinih provera njegove muškosti po obližnjim kukuruzištima i šikarama.

Najbolje je prošao samardžija Petrak, večita skitnica, koji jedanput godišnje nekoliko dana gostuje u

kući Ćopića, baš u vreme kad se peče rakija. Pregleda sve samare i popravi što treba. Ali ono što je

najvažnije za vreme njegovog boravka popuste domaće stege prema dečaku, nestane granice između

onog: šta se sme, šta se ne sme, to je vreme autor krstio kao Petrakovi dani. Petrak je starac, koji,

očito, bolje od ostalih odraslih razume dečiju radoznalost za svetom koji ga okružuje. Uprkos poznim

godinama on je nemiran, veliki zanesenjak i maštar. Zato on bespogovorno pristaje da sa dečakom

krene u lov na mesec sa grabuljama. I kad poduhvat propadne, jer se mesec stalno izmiče, on teši

dečaka: – Utekao lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nađi dolje u selu dječaka od koga je mjesec

klisnuo tako brzo.

Mogao bih se upitati da li je Petrakovo ponašanje plod ugušene “vantazije” u mladosti, ili je opet

svemu kriva šljivovica). U svakom slučaj, neizbežan je zaključak da je bilo “opasno” družiti se sa

budućim pripovedačem (vidi kako slika Nikoletinu Bursaća), a još “opasnije” biti njegov rođak.

ČUDESNA SPRAVA

Iz zbirke pripovedaka Bašta sljezove boje

Tema pripovetke – deda Rade i sat kao živi stvor

Glavni likovi – pripovedač – dečak Baja, deda Rade

Poruka – Treba verovati… Ne treba gubiti nadu i veru, jer onaj ko veruje je jak i jači od svih…

Čudesna sprava je kratka priča iz zbirke pripovedaka Bašta sljezove boje. U ovoj zbirci postoje 54

priče. Iako su priče nezavisne i svaka od njih je priča za sebe, sve one čine jednu pripovednu celinu, jer

ih čvrsto povezuje jedna jedinstvena misao i značenje, isti glavni likovi (deda Rade, stric Nidžo,

samardžija Petak), isti narator (dečak Baja), kao i isto vreme i ambijent.

Dečak Baja (pisac) je akter skoro svih zbivanja u Bašti i ona predstavlja vrt njegovog detinjstva. Dečak

je naslikan spektrom najlepših boja, gotovo bez ijedne mane: pametan je, radoznao i maštovit.

Deda Rade je opisan kao racionalni brđanin, pošten čovek, koji je odan porodici, ali s druge strane

unuk se ne ustručava da ga predstavi i kao svojevrsnog čudaka: – Od pogleda na termometar djed je

dobijao vrtoglavicu i stuživalo bi mu se u stomaku, a od vaser – vage je zakretao glavu kao od

urokljivih očiju.

Čudesna sprava je izlizani džepni sat koji je deda Rade dobio na čuvanje od svog prijatelja i pobratima

Petraka.

Deda se bojao svih sprava, nije volio da ih gleda, niti da ih dodiruje. Jedino je o satu svog prijatelja

imao drugačije mišljenje. Za njega sat nije bio obična sprava, već jedno tajanstveno biće koje živi

svojim tajnim životom. Smatrao ga je čudesnom spravom, čistom i izuzetno mudrom. Kad mu je

prijatelj stavio u ruku to čudesno biće, deda ga je gledao sa strahopoštovanjem kao da u ruci ima neku

svetinju. Pošto niko u porodici nije znao da gleda u sat i da odredi tačno vreme, deda je sat stavio u

svoj sanduk. Odlučio je da ga tu čuva sve dok se ne vrati njegov prijatelj. Sat je dugo vremena bio

zaključan u dedinom sanduku i na njega su svi zaboravili. Kada je dečak Baja naučio u školi da koristi

sat molio je dedu da ga izvadi iz sanduka, ali deda nije hteo da ispuni njegovu želju. Bojao se da tako

vrednu stvar stavi u dečje ruke. Dugo je deda odbijao da izvadi sat i da ga unuku. Čekao je da se

njegov prijatelj vrati, ali kada on nije došao na slavu deda se zabrinuo. Sat je bio njegova jedina veza

sa njegovim prijateljem. Deda je mislio da če mu sat reći da li je njegov prijatelj živ i zdrav. Zato ga je

jednog dana dao unuku. Kada je unuk navio sat i sat počeo da kuca, deda se puno obradovao, jer dok

god je sat živ to znači da je i njegov prijatelj živ.

Jedan običan sat za dedu je bio čudesna sprava, jer je deda čvrsto verovao u njegovu moć. Saznanje

da sat živi unelo je mir u dedino srce i on više nije brinuo za svog prijatelja.

Moj djed Rade plašio se ne samo raznih životinja (zmija, daždevnjaka i riba) nego je zazirao i od

mnogih sprava i mašina: od pušaka, termometara, vaser-vage i tako dalje.

Ni pod kakvim izgovorom u našu kuću nije se smjela unijeti puška: ni puna ni prazna, ni pokvarena, ni

rastavljena. Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuživalo bi mu se u stomaku, a od

vaser-vage je zakretao glavu kao od urokljivih očiju.

Medjutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu

tajanstveno biće koje živi svojim zagonetnim životom, čistim i mudrim kao kod kakvog drevnog

pravednika. Nije ga čak volio ni u ruke uzeti, bojeći oe da ga na neki način ne obesveti i ne uprlja.

Djedov rodjak Sava, stari lopov i nikakva vjera, često bi se oko toga dohvatio s djedom.

- Ma, kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a?

- Pa dašta je nego živ – mirno kaže djed.

- Sat živ?! – zabezekne se Sava.

- Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti.

Iako baš nije bilo teško ispasti mudriji od Save, starčić uvrijedjeno puše:

- Mudriji od mene? O, vidi ti njega.

- Da, da. U po dana, u po noći, kad ti god drago, samo ga otvoriš, a on ti cak, cak! – toliko i toliko sati.

Ehe, dragi moj, a ti ne znaš ni na koliko si mjesta šupalj, a kamoli što drugo.

Djed poučno digne prst.

- Prema jednom satu, brate Savo, ti si jedna obična bena.

- Dašta sam nego bena. Kod Babića se peče rakija, a ja ovde kod tebe džaba tupim zube – iskreno

priznaje Sava i diže se da podje.

U našoj kući, otkada se zna i pamti, nikad niko nije imao sata, nit je ko znao da po njemu čita vrijeme.

Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se da “zna u sat”, ali kasnije se ispostavilo da

on umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo odredjivanje vremena ispadalo, otprilike,

ovako:

- Još samo kolik za jedan nokat pa će podne.

To “gledanje u sat” za mog je djeda bila jedna isto tako tajanstvena i pomalo natprirodna umješnost

kao i gatanje u dlan. Ako si rodjen za to, ti ćeš tu rabotu i naučiti, ako pak nisi, džabe ti je. Da žene ne

znaju u sat i da to nisu ženska posla, to je za djeda bila jedna stvar koja se sama po sebi razumije.

Jedne godine i naša kuća dobi sat. Bilo je to ovako:

Imao ti je djed jednog pobratima, i prijatelja, nekog Petraka, samardžiju po zanimanju. Taj ti je čitave

godine lutao ispod Grmeča, od sela do sela, i ljudima pravio i popravljao samare, propijajući svoju

zaradu često već i na licu mjesta, uz domaćina kod koga je radio.

Na Miholjdan, krsnu slavu našu, Petrak je osvitao kod naše kuće, svečan i obrijan, i zdravio oe s

djedom:

- Pobratime Rade, da nam bude srećan današnji svetitelj.

Ostao bi tako koji dan, napio se, napričao, ispregledao djedove samare i jednog jutra, evo ti ga,

obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i utješno prorokuje:

- Brzo ćemo se mi opet sresti, pobratime, okrugla je zemlja.

Jedne godine tako, rastajući se s djedom, on mu pruži povelik izlizan džepni sat.

- Evo ti, pobratime, ovo ćeš mi sačuvati za dogodine. Zaradio sam ga u dobra čovjeka, pa mi je sve

strašivo da ga djegod ne propijem.

Djed obrisa oba dlana o čakšire i primi sat pobožno kao naforu pred oltarom.

- U redu, pobro, biće paženo k’o oči u glavi.

Sat je bio zaključan u djedov sanduk i na njega se brzo i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne

doperjah iz škole ponosito se šepureći:

- Djede, ja znam gledati u sat, učili nas u školi.

- Idi, beno, gdje će dijete znati u sat. Hajde de, da si bar vojsku odslužio, drugo bi bilo.

- Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide.

- E, e, laži samo.

- Daj ‘vamo pa ćeš vidjeti.

Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo. Tako cijenjenu stvar u dječje ruke, to je za djeda bio

odveć velik rizik. Sljedećeg Miholjdana pobratam Petrak ne pojavi se na našoj slavi. Djed se zabrinu.

- Da nije bolestan, bog ti ga vidio?

Propitivao se za nj u varoši, na stočnoj pijaci, na crkvenom saboru, ali od pobratima ni traga ni glasa.

Te jeseni niko ga pod Grmečom nije vidio. Na jednome mjestu djeda utješiše pričom kako je stari

govorio da će preho Une, u Kaure, da tamo pretresa i pravi samare.

- Bogami će njega, onako pijana, gdjegod umlatiti i opljačkati Kauri, lopovi su to – vajkao se djed.

Jednog popodneva, tek što stigoh iz škole, djed me tajanstveno pozva u svoj sobičak. Bio je sam kod

kuće.

- ‘Odider ‘vamo.

Počeprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao.

- A znaš ga naviti, veliš?

- Znam.

- Deder.

Starac me usjede na svoj kreveg, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste. Kad je

navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u rume, prinese desnom uvu i sav

ozaren prošaputa:

- Aha, radi, radi, kuca!

Spustio je sat u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao:

- A, znao sam ja da je on živ, rdja jedna. Živ i zdrav.

- Ko to, djede?

- Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to.

Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljen da me je naveče čak i u mlin poveo. Do dugo u noć

sjedili smo na mlinskom pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su

regatale žabe pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz

rasperjane naviljke oblaka.

ZLATNA BAJKA O LJUDIMA

Od postojanja ljudskog roda do danas, čini mi se, mogla bih da pišem takve bajke, bajke o malim,

običnim, jednostavnim ljudima. Ljudima, tu oko mene. I nisu to bajke, to su istine. To su male, divne,

jednostavne, svakodnevne istine. Čovjek se radja, živi svoj život, bori se sa olujama koje ga bacaju u

mnoga iskušenja. Dobra i loša. Nekako proživljava, raduje se ljepoti života, voli svaki lijepi, mali

trenutak. Kad dodju loši dani naučio je da se smije umjesto da plače, naučio je da se bori, umjesto da

cvili. Naučio je da uvijek, ali baš uvijek, poslije kiše sija sunce. Ali ima vremena kroz ljudsku istoriju kad

se tama nadvije, teška, gusta, neprozirna tama prekrije svjetlost, ubije sve dobro u našim životima. I

kud god da kreneš – zid! Šta god da pokušaš – nemogućnost! Izgubljenost, razočaranost, iznevjerenost

svih naših ideala. Ne vidiš izlaz, a moraš ga naći. I u takvim vremenima, u takvim danima, čovjek bježi

u snove, u maštu, u prošlost, u neke druge, prošle dane i one trenutke lijepih, malih srećnosti. Bježi u

svoje bajke, bajke o ljepšem životu, boljim ljudima; pun povjerenja i sigurnosti. Tu nalazi mir, nalazi

spokoj i kupi snagu da bi mogao da se izbori sa surovom stvarnošću.

U tim takvim Ćopićevim “zlatnim bajkama”, živi priroda, živi selo, ljudi koji su saživljeni sa svojim

prirodnim okruženjem. Zadovoljni malim, srećni zbog sitnica, jednostavni, oni ratuju sa svojim sitnim

životnim problemima, riješavaju ih na lak način. Žive svoj život, ne traže “hljeba preko pogače”… Imaju

svoj sistem životnih vrijednosti, svoje male ideale za koje se bore i za koje žive. Imaju i tugu i bol,

imaju i praznine, ali nemaju pomračenja ljudske duše koja dodju u onim teškim, olujnim vremenima.

Nemaju onu razočaranost i izgubljenost koju mi imamo danas i koju je Ćopić sigurno imao tih godina

kada je ovo njegovo djelo nastajalo.

Zašto ovdje ne navesti onu Ćopićevu rečenicu iz pisma Ziji Dizdareviću: – Prije nego me odvedu, žurim

da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Ta rečenica i te riječi, sasvim dovoljno oslikavaju to vrijeme,

sunovrat čovjeka u tim vremenima, i čežnju Ćopića da napiše “zlatnu bajku” i proživljavajući je,

smogne snage da se izbori sa samim sobom, sa razočarenjem, sa izgubljenim povjerenjem u život. Da

se iz te i takve bajke napije snage koja će mu pomoći da prebrodi krizu i vrati povjerenje u bolje sutra.

TI SI KONJ

U našoj kući svaki član familije imao je svoje goste. Stricu Nidži dolazili su srpski dobrovoljci, američki

rudari i nekakvi dosadni glagoljivci koji su “ganjali politiku”. Mamu su obilazile kume, prije i naše

raskvocane tetke i ujke s torbicama punim darova: oraha, jaja, suvih krušaka ili bar krastavaca – daj

što daš! I ostalima u kući uvraćao je poneko, pa čak sam i ja imao svoje rodjene goste koji, istina,

obično nisu ni smjeli da zavire u kuću, nego su me zviždukanjem i raznim znacima zivkali da dodjem

vireći iza plota, svinjca, aborta ili nekog drugog skrovitog mjesta.

Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su ipak najviše privlačili gosti moga djeda Rade. Bio ti je

medju njima penzionisani austrijski “feljbaba” Vuk Rašeta, stari lopov Sava, i dosta nekakvih kosmatih

starčića s kožnim ćemerima i torbacima u kojima se krilo pola tajni ovoga svijeta.

Najredji djedov gost bio je onaj neumorni skitnica, stari samardžija Petrak, ali zato je dočekivan s

najviše radosti, vike i prijateljekog gakanja. On bi tako istom jednog dana izronio iz prozirne poplave

mlakog miholjskog ljeta i to se odmah znalo: sjutra je Miholjdan, naša slava, biće pečenja, gostiju,

larme i čitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan dječji san.

Zna se, samardžija se, po dolasku, najprije propituje za konje.

- Kako Vranac, Rade brate?

- Dobro.

- A kako Doruša?

- Zdrava je, hvala bogu.

- Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ždrepčića, Doratića?

- Prodadosmo, braći Jovanićima.

- Je l’ mu bilo žao ostaviti mater?

- Bogami jest i njemu i njoj, rzala je tri dana.

- Oh grehote, ljudi moji.

Poćute tako i on i djed pa će ti se istom tada samardžija sjetiti i kućne čeljadi.

- A kako si mi ti, rodjeni Rade? Kako vaš Nidžekanja, ganja li još politiku ili se već dozvao pameti?

Za žene i njihovo zdravlje Petrak se nikad nije propitivao. Za njega one kao da nisu ni postojale ili su, u

najbolju ruku, bile nešto na formu dosadnih, vječito prisutnih mačaka: motaju ti se oko nogu, taru o

kožuh, mijauču i grebu, a bez njih ipak nije nijedna kuća. Šta ćeš, božja kazna, trpi i ćuti.

Miholjdanski, slavski, gosti još se nisu ni razišli, još se po kući povlače ostaci pečenja i naš Žutija

blaženo leškari kraj gomile kostiju, a starina Petrak već se mota oko razvaljena samara i zapitkuje

djeda:

- Koja će ono godina biti vašem Vrančiću?

- A što ti sad to treba? – čudi se djed. – Četvrta, peta, ne znam ni ja.

- Kako šta mi treba! – diže glavu Petrak. – Samar mu pravim, a ti … Daj ga dovedi, vjere ti.

Djed se poslušno diže i dovodi okretna konjička. Majstor ga lupka po vratu, pita ga za zdravlje, mjeri

mu ledja i najzad mu nešto šapuće u samo uvo. Eh, da mi je čuti šta mu je kazao.

- Mi se dogovorili! – svečano objavljuje starac. – Kaže da je zadovoljan.

- Ta neće valjda ići da zagleda djevojku – kakoće djed. – Još ćeš tu nekakvoj dokonoj paripini ići

ugadjati i tabane mu češkati, a!

Oho, opet je počelo nekakvo neobično koškanje izmedju djeda i samardžije! Daj da se prikučim bliže da

mi štogod ne izmakne. Evo, već se pominju i konjski tabani, tu smo.

- Ih paripina! — prijekorno kaže samardžija. – Kako samo ovako spretnom konjčiću možeš reći da je

paripina …Ugadjaću mu, jašta neg’ ugadjati. Kom’ bi drugom, ako njemu neću. Načiniću mu nešto, ima

da vidiš.

- Ih, ti kao da čovjeku praviš samar, tako govoriš.

- A zar konj nije isto što i pravo čeljade, još bolji. Deset puta bolji.

- Konj?

- Da, da, konj, što se čudiš. I zapamti još i ovo što ću ti reći: samo dobar čovjek može ličiti na konja,

nikakav drugi.

- Eto ti ga, na! – prostodušno zinu djed.

- Da, da, samo dobar. U Podovima, kraj same Une, ima, na primjer, u jednog domaćina konj, Dorat,

duša od konja. Čim ga vidim, a meni srce zaigra: evo ga, pljunuti Rade Ćopić! Ðe si mi, Rade,

pobratime moj!

Djedu stadoše oči.

- Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj časti.

- Jest, vjere mi – zaneseno raspreda starac ne primjećujući da se djed uozbiljio. – Iste one čestite

Radine oči, dušu mu vidiš u njima. Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: dje si, veli,

Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate!

Djed ukosi oči kao da od nečeg zazire i kiselo primijeti:

- Pa da, pravi konj, i to još dorat. Toliko zajedno ljeba izjesti i rakije popiti, pa opet mu njegov pobratim

paripče. E, e, Petrače, lijepo ti mene jutros nakrasi.

Tek tada se samardžija prenu i upilji u svog sagovornika.

- Pobro, šta ti bi odjednom?

- Još on pita! – okrenu se djed meni i Žutiji kao prisutnim svjedocima. – Nagrditi čovjeka iz čista mira,

reći mu da je konj…

Ispod gustih samardžijinih obrva odjednom prosinuše stroge tužne oči.

- Rade, stari pošteni domaćine, a znaš li ti uopće šta je to konj, to ti meni reci, džeko jedna?

- Pazi ga! Pa šta ću drugo i znati ako neću to. Konj je Rade Ćopić, to si i sam kazao.

- E, vidiš, pobro, da si bacio čifte u prazno. Nije tako. Ne znaš ti, moj dragi, šta je konj, odmah se to

vidi.

Samardžija se raznježeno zagleda uz dolinu potoka Japre i snizi glas kao da je našao zaspala zeca:

- Ide on u mraku za tobom – kuc-kuc, čok-čok! – prati te vjerno, ustrajno, nijesi sam na svijetu, ne bojiš

se vuka ni hajduka.

Primičem se i pažljivo osluškujem. Ovo je uprav’ nešto za mene. Ja u pomrčini toliko zvjeram i zazirem,

da bi mi trebalo najmanje dva konja, i to neka onako – da umiju i govoriti.

- Pa sediš pored njega i neka te tvoja tuga poduzme, a on te gleda i samo što ne kaže: ostavi, bolan,

Petrače, daj ti da mi po jednu zapalimo.

Ih! Ja već i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto.

Medjutim, djed kao i da ne čuje govornika, još uvijek se duri, ništa ne odgovara. Samardžija upilji u

njega i zvocne:

- A ti tu nešto misliš da si bolji od njega. ‘Ajde!

Djed se uze krstiti.

- O ljudi, šta ja ovo jutros čujem! Jesam li ja pijan, šta li?

- Dašta si nego pijan. Da ti išta znaš, ne bi se ovako ljutio i propinjao kao jarac.

- Kako se neću ljutiti, nikakva vjero. Čovjek je kršteno čeljade, slavu slavi, dušu ima, a konjče…

Samardžija se tužno osmijehnu.

- Ima čovjek dušu, a. A je li, Rade, jesi li ti ikad čuo da je konj nekoga prevario? Zakleo se u dušu, u

vjeru, u šta hoćeš, pa opet slagao k’o pas?

- Jok, to se dosad nije čulo u ovoj okolini – uozbilji se djed.

- A da je konj pakostan i zavidljiv, da tudju sreću očima ne može gledati? – navaljivao je majstor.

- Bog s tobom, nemoj kukavnu marvu ružiti.

- Rade, brate i pobratime, a je l’ ikada konj oteo ženu svom najboljem drugu?… Šta je mene nekad

okrenulo ovim putem?

Bljesnu u starčevu oku škrta suza, a djed zbunjeno krenu pogledom po avliji, zaustavi ga na meni i

nešto se prisjeti:

- Skočider u moju sobu, tamo mi je ostao nož.

Glavačke sunem u kuću, zavirim u sve ćoškove sobice, prevrnem djedovu slamaricu, zaprašim se i

uskijam, ali nigdje noža.

- Ðede, nema ga.

- Dobro je, evo ga u mom džepu.

Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo.

Uzalud sam se motao oko njih dvojice, starci su mramorkom ćutali. Gost je prošivao stelju od samara,

a djed je pažljivo gledao u njegove ruke. Njemu, koji pod bogom ništa nije znao načiniti, svaka je

majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom bi naprečac zanijemio. Zamisli, uzmeš tri –

četiri komada drveta, staru vreću, slamu i – cap, cap! – evo ga, gotov samar! E, moj brate…

Tek mnogo kasnije, kad se samardžija odavna rasplinuo u sjaj i tišinu babljeg leta, ja se iznenada

nečeg prisjetih i bubnuh pred svojim djedom:

- Ðede, jesam li ja nalik na konja?

Starac se zagleda u mene vrlo, vrlo začudjeno, a onda se malčice zamisli, rastuži se i konačno mu se

negdje ispod brkova ukaza i brzo sakri lak neulovljiv smiješak.

- Ðede, jesam li?

- Hm, vidi ga. Dobićeš ti po turu, prisluškivalo jedno. Nijesu još za te taki razgovori…

Tako je to bilo u nezaboravna plava samardžijina vremena.

BRANKO ĆOPIĆ U BAŠTI SLJEZOVE BOJE

Svojim jedinstvenim rukopisom Branko Ćopić je ispisao mnoštvo zbirki pripovedaka, pesama,

romana, komedija. Kako to biva samo kod pisca čiji se život i delo čudesno podudare, čini mi se da

bi se dala sačiniti kratka Kopićeva biografija gotovo isključivo naslovima njegovih dela.

 

Svoje "bosonogo djetinjstvo" ovaj "zaneseni dječak" proveo je "pod Grmečom" "ispod zmajevih

krila" "u carstvu leptira i medveda" upijajući zauvek u svoje radoznale oči "život u magli" svojih

"planinaca" i slušajući bajke "ispod krnjeg mjeseca". "Magareće godine" školovanja u susednom

gradiću i studije u Beogradu biće samo priprema za "surovu školu" rata koji je banuo kao "prolom" u

svet njegove planine u kojem oduvek i "orlovi rano lete". Tu je uz "ognjeno rađanje Domovine"

počelo Kopićevo "ratnikovo proljeće" sa "rosom na bajonetima" i uz prasak pravog i "gluvog

baruta". Odratovao je uz mladiće kakav je bio "Nikoletina Bursać" i starčekanje kakav je bio "Vuk

Bubalo" svih sedam ofanziva i onda u Beogradu počeo da živi "gorki med" one poslednje "osme

ofanzive". Za celo to vreme uz "bronzanu stražu" sećanja pisao je ono što je zapazio oko sebe i u

sebi.

 

A zapažao je i zapazio mnogo.

 

SAZNAO JE: 

Da je ljudska duša setna, meka i detinjasta, a život oštar kao sečivo. Da svaki čovek nosi po dve

glave: jednu čvrsto usađenu na ramenima jave, drugu negde poviše u oblacima maštanja i želja. Da

najviše o životu znaju (odnekud) starci i deca. Da je čovek dobar ne onoliko koliko u zlehudom

torbaku ponese hleba, nego koliko mu u raspevani glas stane srca. Da suza blaži, da krik odlakša,

da smeh leči. Da je čovek zver kad mora, melem kad ume, junak kad sme. Da je smrt zao komšija

uvek, i samo ponekad dobar sused u životu. Da je svaki čovek tajna za sebe, priča za sebe,

neponovljiva iskra života. Da je tako uvek, svuda, pa i u njegovoj gorovitoj i vučarnoj zemlji Bosni.

 

VIDEO JE: 

Zabačen planinski, podgrmečki kraj, bogato odeven snegovima i lišćem, češljan vetrovima i kišom,

buđen ranim kosim suncem, uspavljivan bajkama i glađu. I čoveka u njemu: jedan svet tvrd od

zlopatnje i mek od ljudske sete i čoveštva. Starce pričalice i skitnice, bundžije i najmenike,

nazdravičare kraj rakijskih kazana i večite larmadžije na Boga i na sebe. Mršave, usukane seljake

plašene đavolom, porezom, ženom, finansom, bedom i rakijom, i one grlate brkajlije što se ne boje

nikoga ni ovog ni onoga sveta. Plećate grmalje ogrnute planinom, kabanicom, snegom, svojom

krupnom psovkom i vižljaste cure punih pletenica, smeha, šarenih čarapa i tužnih crnih očiju.

Dugonoge dečačine hitre i nesmirene, prijatelje voća i životinja, svirale i pesme, grlate graje i tužnih

detinjih osama.

 

Video je, zatim, kako istorija udara topom, avionom, sekirom i nožem na vrata ovoga sveta. Kako se

sve ruši i sve počinje iz početka. Kako je stao da se peče novi hleb na dvostrukoj vatri rata i

revolucije. Valjalo je toliko toga savladati oko sebe i u sebi. Izmeniti sve: zločin pretvoriti u nadu,

strah u smelost, presečeno grlo i zakrvavljene oči u bratstvo, odrasti — ako si dečak — u jednom

trenu, zabaciti staru kremenjaču — ako si starac — o mladićsko rame, roglje pretvoriti u mitraljez,

čuku u tvrđavu, svetog Nikolu u Lenjina, Grmeč u prkos, opanak u cokulu, srce u tane. Tuđi zločin

učiniti svojom snagom, pa zapevati iz punog grla:

 

"Paveliću, al' mi lijepo stoji 

uniforma domobrana tvojih! 

Paveliću, al' mi lijepo paše 

i karabin tvojega ustaše!"

 

Video je Ćopić kako je krenula Krajina i krenuo i on sa njom "planinama i gorama naše zemlje

ponosne", da bude sa njom i da je sagleda do kraja. Da od stotinu mladića načini jednog Nikoletinu

Bursaća u koga će da stane cela Krajina i dobar komad Revolucije. I onda kada je sve to protutnjalo

zemljom i vodama nastavio je Ćopić izdaleka da još uvek krajičkom oka prati kako ponovo niču

ognjišta i deca i tamo u rođenoj Krajini i u "tuđem" ravnom Banatu i na nesviknutom i

negostoljubivom asfaltu prestonice. Nastavio je da i dalje osluškuje svoje ljude, one iste sa kojima je

nekad zajedno slušao fantastični koncert za sedam vojski i jedno seljačko srce.

 

ČUO JE: 

Najpre reč, onu pravu, izgovorenu kad treba i glasom kojim valja. Davnu reč koja traje i pretrajava,

reč izreke i pesme, reč iskustva, vekova, reč naroda. I novu reč koja se tek začinje i kojom nešto

otpočinje, reč trenutka, reč pojedinca, reč karaktera.

 

Onda rečenicu, onu koju je pre njega čuo Kočić, i onu koju je bosonogi dečak slušao iz krezubih usta

starih pričala, ustanika iz bosansko-hercegovačke bune, austrijskih soldata i srpskih dobrovoljaca i

hodalica iz drugih kirijanja, epsku rečenicu romanijskih hajduka i primorskih ustanika, lirsku

rečenicu devojačke pesme i dramski monolog starinske kletve, prkosnu i oštru rečenicu podsmevke,

brzi rafal rečenice, doviknute preko mitraljeza, meku i labavu rečenicu rakijanja, dugu i laganu

rečenicu dokonih noćnih maštarija. Kitnjastu burnu rečenicu delije Martina, istočnjački mudru i

mirnu rečenicu Nasradin-hodže i mešanu gospodsko-seljačku rečenicu Pepa Bandića. Jedne večeri,

duboko u planini Klekovači, čuće prvi put i rečenicu "krupne i nosate delije s mitraljezom o ramenu":

 

"Niz kolonu doće hitna komanda:

 

— Mitraljesci naprijed!

 

— Aha, dok mene zovu naprijed, bogme su došle gaće na rešeto, valja negdje probijati obruč! —

graknu delija s mitraljezom i žurno zakorači prema čelu kolone.

 

Prema tom nepoznatom ratniku počeo sam jednog dana da radim lik Nikoletine Bursaća,

partizanske junačine."

 

Osluškujući život i reči života Ćopić je stvorio svoj sopstveni jezik. Jezik svež, mek, vedar, nežan,

senovit kao šuma i katkad tužan kao iznenadna seta. Njegovi su ljudi govorili svaki svojim jezikom iz

života i umenja, a pisac ih je okružavao svojom rečenicom lirike i topline. I onda, spajajući

nespojivo, sve to prozračio i okrilatio smehom.

 

SHVATIO JE: 

Čoveka valja požaliti, razumeti učešćem, pomilovati ga lepom rečju i dobrim sećanjem, ali mu se

valja i podsmehnuti. I pustiti ga da se i on podsmehne drugima i samome sebi. Smeh otvori vrata

predvorja svakog čoveka, pusti da blesnu beli zubi zdravlja, osvetli čudne kosine karaktera, natera

opačinu da stukne, oholost da postane smerna.

 

Humor, taj tako redak dar, mnogo ređi nego što se obično misli, oružje je opako i naopako. U krivim

rukama može da bude grub i zloban, rušilački iskidan, zao. Da ranu povredi, da lepotu zastidi, da

prevari i preveri. Tek u pravim rukama, onim najređim kao što su u Čehova ili Branka Ćopića, on

ima nešto čarobno, spasonosno, lekovito i tužno u isti mah. Mi od Matavulja do danas nismo imali

takvog liričara humora kao što je Ćopić. Humor je bio i ostao jedan od glavnih stubova svega što je

stvorio Branko Ćopić.

STVORIO JE: 

Svoje delo i u njemu svoj svet. Nisu to više bili samo presni podaci života, ni jednostavna

sentimentalna ili komična anegdota. Osvetljen jednim značajnim i vedrim darom život je zaigrao

Ćopićevu igru prepoznatljivu u svakom retku. Igra se ta igra na onoj osvetljenoj strani života, igra je

celo jedno ljudstvo jarkih karaktera kroz burne prepreke života i smrti, igra je detinjasto i ozbiljno,

lukavo i zaneseno, drevno i trenutno, uz frulu folklora, bubnjeve rata i polifoniju savremenosti.

Koliko likova, koliko snova, koliko sudbina, i svaka govori ono svoje, a svi zajedno sa Ćopićem ipak

kao da kažu: "Druškane, jednom se živi i mre. Treba samo umeti jedno i drugo."

 

Da, jedan je Branko Ćopić u našoj knjiženosti. Nije mu uvek bilo dato sve što mu pripada. U našoj

savremenoj literaturi, koja mnogo čitanih pisaca nema mnogo (Andrić, Ćopić, Ćosić), on je u svakom

trenutku imao otvoren sluh i srce čitalaca. Plaćao je to dobrom i ne malom cenom. Nije samo čitalac

voleo i popuštao Ćopiću, i Ćopić je uvek voleo i ponekad popuštao čitaocu. Popularnost je teško

objašnjiva moć, ali i sila koja ponekad guta onoga ko je ima. Naša književna kritika, u kratkovidosti

dnevnih moda, nije ovo dobro razumela i tražila i nalazila Ćopića često u trenucima stvaralačke

oseke, umesto da ga traži tamo gde je najjači. U govom raspisanom i nejednakom delu ima svakako

ponekad površinskih kopova feljtona i kratkih utisaka, ali se za to valja upustiti u dubinske hodnike

njegovog mnogospratnog dela, tamo gde leže njvegove plemenite rude. I u našoj javnosti, mislim

onoj političkoj, brzoj da osudi, a sporoj da presudu povuče, često se zameralo Ćopiću da je i ono što

je on po prirodi jednog dela svoje stvaralačke ličnosti morao da bude — satiričar. Tako su se

dešavali paradoksi da je hod pisca čije je ime i delo neizbrisivo povezano sa Revolucijom bivao

kratkovido kvalifikovan kao raskorak. I da završimo sa nesporazumima: jedan liričar najfinijeg kova,

jedan humorista retkog bleska i rasni satiričar po vokaciji, zakonom naše i svoje istorije, bavio se

neki put i onim što mu "nije posao" — epikom. Pa ipak! Zar Sterija nije pisao tragedije, zar Sremac

nije pisao rodoljubive pripovetke, zar Nušić nije pisao Hadži-Loju? Po nekom čudnom paradoksu

naše najveće satiričare (ne znam za takav slučaj ni u jednoj drugoj književnosti) uvek je nešto

neodoljivo vuklo ka nacionalnoj patetici.

 

I Ćopića je vuklo i još uvek vuče mnogo što-šta. Radoznao i nesmiren, otvoren životu i gotovo

neshvatljivo neambiciozan, on piše ono što mu dođe pod misao i pod ruku. Biće stvar decenija koje

dolaze da u njegovom prostranom delu odluče plićake i brzake od pravih virova i dubokog gaza

njegove reči. Ovo delo je tu, raskriljeno pred nama, spremno da se nastavi i dopiše. Već po onome

što je do sada stvorio Ćopić se nalazi u prvom odredu naše savremene književnosti kao veliki slikar

naravi i vremena, neprevazićeni tipolog našeg seljaštva, neizbrisivi pesnik Revolucije, vanredni

liričar ljudske duše i vedri smejač i zasmejač naše zemlje.

 

* * *

 

I evo našeg pesnika ponovo u bašti detinjstva. Bašta je ta dvostruke boje sleza, one rane, plave,

vedre i jutarnje i one crvene, zrele, podnevne i krvave. A detinjstvo više nije odmah tu pod rukom,

kad se osvrneš da ga ugledaš za prvim zavijutkom života, udaljilo se za mnogi puškomet prisećanja,

u prisoje bajki i prošlosti. Sada se to već zreo čovek, pod prosedom kosom, sa mnogo života i smrti

iza sebe dao na trag za bosnogim dečakom. I gle čuda: i sa ove daljine pogled nije ništa izgubio na

oštrini, sećanje se ne magli, no zgušnjava, trenutak davne topline i ljubavi ne hladni i ne pepeli, no

greje preko decenija i novih pepelišta, slezova bašta cveta neprestance. (Moderna fizika zna za

pravilo: jasnoća telekomunikacionih veza raste sa udaljenošću.) Tragajući za svojim dečakom Ćopić

je, neodoljivom logikom detinjstva, naišao na njegovog i svog deda. I tako je stari Rade Ćopić,

oduvek pomalo prisutan u pripovetkama Branka Ćopića, najzad zauzeo mesto koje mu odavno

pripada — neprikosnoveno mesto starca koji je ljubavlju zgrejao, čistotom ozario i pravdom uputio

jedno detinjstvo.

 

Jednom ranije, u pokušaju tipologije mnogoljudnog Ćopićevog dela, kao da su se sami od sebe

izdvojili u celovite cikluse glavni nosioci, glavni bojovnici Ćopićevog pripovedanja. Bili su to: čudni i

mudri Nasradin hodža, grmečki Don Kihot i delija Martin, grlati gorolomnik Nikoletina Bursać,

smrknuti i preduzimljivi stric Nidžo i iz seljačkog korena istrgnut i na asfalt bačen Pepo Bandić. Sad

im se, evo, pridružuje i starina Rade Ćopić, ded kom je unuk grejao staračka leđa, i ded koji je

unuka zauzvrat naučio da život gleda najvrednijim i najtežim pogledom — pogledom čestitosti i

smernosti.

 

Branko Ćopić mnogo zna o starcima, često i rado o njima piše, sa puno ljubavi i razumevanja. I, čini

se, sa ne baš premnogo poštovanja. Sve te seoske namišljalice i skitnice, stara lopuža Sava, glasni

lički buntovnik Dane Drmogaća, samardžija Petrak, bradonja živopisac, seoski pesnik Đuro,

kalajdžija Mulić obojili su Ćopićevo detinjstvo i srpsku seosku pripovetku svojim smehom i pričama

uz rakijski kazan i seljačke slave, razvedrili nisko planinsko nebo svojim vidicima skitača koji su

videli i sveta i ljudi i đavola, omađijali dečje zenice najprivlačnijom bojom mašte, bojom avanture. U

svojim iznenadnim nailascima, kad ih je i kako život bacao na planinu, donosili su čudnu reč i čudne

adete, retka umenja i krupne laži, pomerene poglede i uzbudljive rane od života i potucanja. Gledao

ih je dečak zaneseno i opisao ih je pisac zanosno, ali je svakad u uglu oka zaiskrio i kosi osmejak

šereta koji sve zapaža i pamti: i njihove slabosti karaktera nesolidnih ljudi, i njihovu staračku

glagoljivost i staračku prgavost, sklonost ka lažima i samoodbrani, napabirčenu važnost i pijanačku

velikorečivost. Kod svakog tog Ćopićevog starčekanje, iza sveg tog dekora jarkih reči, slikovitih

sudbina i podviga, nazire se tužna i komična priča izmišljenih života. Kod svih, sem kod deda Rada

Ćopića.

 

On je nešto drugo, i od druge, više važnosti. On je pre svega čovek domaćin. Ne samo u

ekonomskom smislu, stric Nidžo je to više i brižljivije od njega. Ded Rade je pre svega domaćin u

duhovnom smislu reči. On je bogonosac, ali on je i čovekonosac. On ima vedre oči čestitosti i

ljudskosti i sve što pogleda ozari pravdom i poštenjem. Određen da traje i da produži, da sačuva i

preda u nasledstvo, on zna da dobra seljačka kuća nije samo zemlja u ataru i stoka u oboru. Za

njega je dobra kuća ona u kojoj je dobar tvor i govor čeljadi, nepovredivost mlina-potočara koji sveti

hleb daje, dočekljivost gosta i namernika, neprikosnovenost isluženog oslepelog konja, vernost

pobratimstvu i zaveštanju, neporočnost date i primljene reči, ispunjenost dana trudbenika i laki san

pravednika, odgovornost pred Bogom i pred ljudima za sve živo pod njegovim krovom. To se obično

jednom rečju zove patrijarhalna čestitost. Ali to nije to, ili bar nije samo to. Stari Rade je brat i

prijatelj neba i vode, travke koja propupi i bubice koja promili, zveri i drveta. I ispovednik svojih

čudnih skitalačkih gostiju, i propovednik i duhovni otac svojih najmenika, zakonodavac morala,

otvorena knjiga života za prva sricanja svoga unuka. Pomalo svetac i pomnogo čovek. Svetac u

presnim opancima, sa domom i zavičajem, sa kućom i čeljadi, čovek od pravog razumevanja za sve

što nije opačina, sa velikim praštanjem za sve što nije nepopravljivo, sa vedrinom krupne i prave

naivnosti i tihom tugom velikog staračkog iskustva. Ovaj primitivan seljak planinac zna za vrhunski

kvalitet kulture: široku duhovnu etiku ljudskoga bića. Star i nepomerljiv, odživeo je svoj vek na

planini i otišao iz života osmehnuvši mu se poslednji put osmehom razumevanja. Tek danas,

posle Jutara plavoga sljeza, prvog ciklusa u novim pripovetkama Branka Ćopića, postaje shvatljivo

koliko je mnogo pripovetka Branka Ćopića naučila od njegovog deda.

I dok se tako ceo prvi ciklus u novoj zbirci pripovedaka Branka Ćopića likom deda Rada zgusnuo u

celinu, drugi deo, Dani crvenog sljeza, nemirniji je, raznorodniji, manje jedinstven. Ili je to možda

zbog toga što još nije do kraja dopisan? Uvek se pomalo čini da Ćopić, koji mnogo piše, bira svoje

likove i motive po trenutnim i slučajnim inspiracijama, bez tvrdog plana namere i konstrukcije, a kad

prođe vreme i ispišu se zbirke, njegove priče se, nekako same, organizuju u čvrste celine neke

dublje logike i cilja. Kad će, i da li će koja, od mnogobrojnih ličnosti "crvenog sljeza" postati jednoga

dana proslećen i dograđen lik još nije jasno, ali je već sada jasno i vidljivo da je Ćopić u svoje nove

ratne i posleratne pripovetke uneo neke nove naglašene osobine.

 

Još uvek je to pisac onog čudnog ratnika: seljaka gorštaka u partizanskoj brigadi. Ratnika koga

Ćopić poznaje i nama čini prepoznatljivim pre svega time što pod spoljnom prividnom grubošću

otkriva iznenada i na pravom mestu prevoj njegove osetljivosti, dobrote i čoveštva. Krupne linije

tragike i patetike rata Ćopić povlači tako da ih učini prisnijim i razumljivijim. Nisu to priče o malom

čoveku u ratu, nego priče o tome kako je taj mali čovek u ratu veliki. Još uvek ga Ćopić traži i nalazi

u trenuktu kad svetu ili sebi okrene i pokaže snagu svoje slabosti, mudrost svojih zabluda, bolnu

osetljivost svoje grubosti. Još uvek Ćopić voli da tog svog čoveka zatekne u nemogućoj, iskošenoj,

smešnoj situaciji i da mu se nasmeje bez podsmeha, smehom koji vida a ne ranjava. Istera ga Ćopić

na čistinu iz skrovišta njegove patrijarhalnosti i folklora i baci na vetrometinu rata i revolucije,

pomeša u njemu svet koji je bio i svet koji nastaje, vrtoglavo zbuni njegovu tvrdu seljačku glavu

novim pojmovima i novim rečima, pa mu onda pomogne da sve to poveže u jedan novi spoj koji više

nije ni ono što je bilo ni ono što će biti, već nešto treće, krajiško i Ćopićevo u isti mah. Tako je

stvaralačka, obmanjivačka moć pisca postigla da nam se danas čini da iz celoga rata i Revolucije

ponajbolje znamo ko je i kakav je bio krajiški seljak u ratu.

 

Ali javljaju se već i neki novi tonovi u Ćopićevoj prozi. Tonovi tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji.

Prebiram i tražim po Ćopićevom ranijem delu i nalazim: bilo je tih tamnina, sukoba svesti i savesti,

u Prolomu, u Gluhom barutu naročito, u nekim Ćopićevim pričama o čoveku posle rata, i na drugi

način, ali iz istog izvora, i u njegovim satiričkim pripovetkama. U Danima crvenog sljeza, koji većim

delom čuvaju raniju Ćopićevu vedrinu, ti tonovi su, intenzitetom i kontrastom, nekako naročito

vidni. Kao da se neodoljivi optimizam ranijeg Ćopića polako pretače u jednu zrelu tugu, zamišljenost

od vremena, od života i od neostvarenosti. To tamno krilo skepse dotaklo je mnogu priču "crvenog

sljeza", da potpuno natkrili poslednju priču ove zbirke. Zatočnik, i tvrdi, zatvoreni, tragični lik bivšeg

mitraljesca Stevana Batića, čija je metafora života možda najgorča reč koju je naša savremena

literatura izrekla svom vremenu u lice. Nije mi ni u moći ni u poslu da predviđam i proričem, ali mi

se čini da će dalji putevi Ćopićeve pripovetke sve više neminovno težiti da spoje vijugavu, veselu i

prisojnu stranu vedrine i senoviti tamni puteljak brige, osame i zamišljenosti. Pisac se, uostalom,

uvek jednom vraća svom prvom izvorištu, a nisu li prve priče Branka Ćopića, one iz "Politike" i

nagrade Milana Rakića, bile upravo takve? U celom Ćopićevom "ludiranju pripovedanja" ima

sistema.

 

Među mnogobrojnim moćima kojima Ćopić obavlja svoj mukotrpni i tvrdokorni posao pisca, svakako

da nije na poslednjem mestu i veliki i samo retkima dani dar stvaranja čitalačke publike. Uspevao je

to jednom davno Dositej, pa posle narodnom pesmom Vuk, pa Janko Veselinović, pa Nušić, i danas

ponajsnažnije i najuspešnije pesnik Grmeča.

Borislav Mihajlović

Srpska književnost u književnoj kritici 

Savremena proza X

Priredio Miloš I. Bandić

Nolit • Beograd 1973

Branko Ćopić — biografsko-bibliografski podaci

Branko Ćopić — Pesme

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Na mreži

Poruke: 5382

Branko Ćopić — Iz "Bašte sljezove boje"

« Odgovor #1 poslato: Januar 09, 2011, 12:49:52 am »

**

BRANKO ĆOPIĆ — BAŠTA SLJEZOVE BOJE

BAŠTA SLJEZOVE BOJE

Bašta sljezove boje je specifična, prozna, poetska rekapitulacija njegovog

celokupnog pripovednog stvaranja. Ćopić se ovde vratio u detinjstvo, prošao

ponovo vatru revolucije, ali je stigao i do vremena kad se u postupcima

nekih revolucionara više nisu mogli da prepoznaju borci sa Kozare i Grmeča.

To je zbirka malih priča nastala pri kraju Ćopićevog umetničkog stvaralaštva.

Ona je specifična vrsta piščeve biografije. Svaka priča iz zbirke je

autonomna, samosvojna pripovedna forma i kao takva može da ima svoj

sopstveni umetnički život. Pa ipak, sve ove čudesne lepe male priče čine

pripovednu celinu, jer ih čvrsto povezuje jedinstvena misao i značenje. Bašta

sljezove boje je, grupna forma niza malih priča koje imaju svoj zajednički

okvir, a to je cvet sljeza. Sve priče iz zbirke dele se u dva poglavlja, dva

ciklusa. Prvo poglavlje nosi naslov Jutra plavog sljeza a drugo Dani crvenog

sljeza. Dve boje cveta oznake su za dva perioda čovekovog života. Plava

boja sljeza u naslovu prvog poglavlja sa piščevim detinjstvom u sadržaju ima

sugestiju preplitanja sna i jave, maštanja i stvarnosti, ideala i zbilje.

Plavetnilo se i u likovnoj umetnosti koristi u značenju mešanja sna i jave. U

naslovu Jutro plavog sljeza imenicajutro ima još i značenje buđenja,

otrežnjenja od sna i maštanja. Crvena boja sljeza je zrela, podnevna,

muževna, krvava, a predstavlja ne samo znak zrelosti već je to znak izvesne

uzbudljivosti, i nečega što nije nežnost.

JUTRA PLAVOG SLJEZA

Sve što se nalazi u ovim pričama je u znaku detinjstva, sve je između sna i

jave, sve je prevučeno plavom bojom sanjarenja i maštanja. Impulsi

sanjarenja i maštanja koja detinjstvo čine poezijom, su prvenstveno u

pričama starih. Iz tih priča spontano izlazi mudrost življenja. Iz relativno

skromnog okruženja koje čine nekoliko starijih ljudi i jedna skromna osnovna

škola, u formiranju budućeg pripovedača, romansijera, humoriste i pesnika

presudnu ulogu su odigrali upravo starci. Dečak u svom ranom detinjstvu

ima dve škole, jednu zvaničnu, sa učiteljicom, školskim udžbenikom, tablom

i kredom, i drugu, u raspričanim starcima i stricu Nidži. Najpresudniji uticaj

na dečaka, imao upravo deda Rade Ćopić, simbol ljubavi, moralne čistote,

pravde i čestitosti. Ovaj starac je sav u izvornom dodiru sa životom, neka

vrsta obrasca ranih pravednika, dobričina sa prirodnim darom za srećno

ljudsko življenje.

U nizu priča centralno mesto zauzima Pohod na Mesec. U njoj je sadržano

mitsko predanje o smislu svetlosti i iskonska duhovna energija čoveka

izražena u nagonskoj potrebi da se dohvati ove svetlosti. Sa starim

zanesenjakom Samardžijom, dečak Branko, naoružan grabljama, penje se

strminom ka visu, sa koga, čini se, može da se dohvati očaravajuća

Mesečeva lopta, dok u dolini, kraj dedovog rakijskog kotla, svetluca njegova

stvarna vatra. Ove dve svetlosti, od kojih je jedna daleka, što treperi nad

ljudima i razgoreva njihovu čežnju za nepoznatim i nedostižnim, i druga,

stvarna, pod rakijskim kotlom, prerastaju u simbole. One se u priči sjedinjuju

u jedno i u piščevoj lirskoj meditaciji sugerišu i značenje priče:

"Poslednje što mi je od te večeri ostalo u očima bilo je razigrani plamičak

djedove vatre, koji se neosjetno preselio u moj san, tamo se razastro u

moćan i stravičan mesečev požar... I kako tada, tako i do današnjeg dana:

sišjim raspet između smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u

tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog,

koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato."

Dečak Branko je pošao za mesečevom blještavom svetlošću koja je simbol

čovekove čežnje za novim, drugačijim, svetlim horizontima. Tragao je za tim

životom i kao pisac i revolucionar, ali bivalo je da kroz taj tragalački život, uz

radosti otkrivanja, oseti i bol, kao kad se u seoskom dvorištu nagazi na

dedove vile. Pesnik je primao udarce različite prirode koji su ga podsećali na

"smirene djedove varnice" i vatru koja postojano "gorucka" u tamnoj dolini iz

koje se čovek s mukom izvlači. Putevi kojim se ide ka toj svetlosti u velikoj

meri označeni su onim što "tvori i govori" djed Rade a njemu je namenjeno

da kazuje iskustvo vekova, a istovremeno da bude i svojim postupcima mera

ljudskosti. On je neka vrsta otvorene knjige života, propovednik, ispovednik i

sudija. Takav kao da stoji nasuprot smušenoj školskoj knjizi, sa zadatkom da

na svog unuka prenese zavetnu misao nrošlosti. Za deda Rada sve je sveto

što ne ugrožavajući drugog čoveka i služi životu.

Mlin je za deda bio oduvek kao neko malo svetilište. Kad mu je umrla

supruga, ded je otišao u mlin da ublaži tugu. I ovde, sedeći na pragu

vodenice, i slušajući kloparanje teši se i miri sa životom, s tugom, sa svojom

samoćom. Mlin je svetinja i svetilište jer služi životu. To je jednostavna

religija i filosofija starog Rada Ćopića. A takav je starčev odnos i prema

životinji koja je u službi života. Kad je iz rata stigao oslepljen konj, ded ga je

prihvatio kao ranjenika. Brinući se o njemu, ded je u toj svojoj brizi video

neko čovekovo zavetno iskupljenje za rat kao opštu ljudsku krivicu i greh.

Prema filosofiji ovog čudnog paganskog propovednika, svaki je čovek kriv za

rat i taj greh valja okajavati. Dedov deo ispaštanja za rat kao veliki ljudski

greh bio je u tome što će ratom unesrećenog konja paziti i negovati do

njegove smrti, pa će na dan porodične slave zaboraviti na goste i sa

Samardžijom Petrakom otići u štalu, kod konja. "Tamo su, pijući, naizmenice

pjevali, plakali i ljubili dorata, sve dok tako i ne pospaše u sijenu pod

jaslama."

DANI CRVENOG SLJEZA

U zbirci Bašta sljezove boje našle su se priče o ratu i socijalističkoj izgradnji.

I sve su prelivene senkom tuge. Ovde nema vedrine i sočnog humora iz

prvog ciklusa. Takav ton ciklusa daje upravo uvodna priča Dječak s tavana.

U njoj je glavna ličnost Branko, ali uzrasta oko dvanaest godina. Mesto koje

se u priči oživljuje je tavan ujakove kuće i po njemu razbacani prašnjavi

predmeti koji podsećaju na ličke hajduke, bosanske koloniste, američke

rudare, lepoglavske zatvorenike, vojnike Jelačićeve regimente i

zelenokaderaše iz I svetskog rata. Na ovaj način su prošireni duhovni

horizonti dečaka na društveno-istorijski i socijalni kontekst u rasponu od

čitavih sto godina. Celo tkivo priče, rađene od prisećanja, locirano je u jedan

trenutak iz ratne 1942. godine, kad je neprijateljski bombarder presekao

ujakovu kuću po sredini i ona ostala tako stravično da zjapi i podseća na

dečakove godine i vremena koja će u vihoru ovog rata zauvek nestati.

U priči Bombaši pred muzejom, neće biti prikazano junaštvo partizanskih

ratnika u jurišu na ustaški bunker, pego se u prvi plan ističe oskudno

obrazovanje boraca koji nose glavni teret revolucije. Komandir čete,

komunista, član partije, prvi put u životu čuje reči muzej, aleja, medresa,

kloster, pa se sam rastuži nad tolikim svojim neznanjem. A kad on bude

objašnjavao svom najboljem bombašu kako će šibicom zapaliti krpicu na

boci s benzinom koju treba da ubaci u neprijateljski bunker, zastaće poražen

pred još većom zaostalošću svog hrabrog bombaša, jer on nikad u životu

nije video šibicu.

I priča Orasi iznenadi čitaoca neočekivanom tematikom. Ćopićevi zemljaci

ljuti Krajišnici, u svom oskudnom detinjstvu znali su samo za jednu miloštu

— orahe. I sada, u ofanzivi, kad su naišli na gomilu oraha, sjatili su se oko

nje, zaboravili na oprez, pa je ustaški mitraljez pokosio petoricu. Ali kad

jedan od preživelih boraca dospe do ustaškog, mitraljeskog gnezda, u kome

je opet Krajišnik, ali ustaša, on će svog protivnika zateći mrtvog — na gomili

oljupina od oraha. Umesto mržnje partizanski bombaš osetiće samo samilost

prema mrtvom protivniku:"I on grešnik, na ovoj zimi zaželeo se oraha. Neki

naš kukavelj, Krajišnik... Bi mi ga žao, onako mrtvog. I on voli orahe, živa

ljudska duša."

Jedan deo priča iz ciklusa Dani crvenog sljeza u tematici su socijalističke

izgradnje viđene iz perspektive piščevog zavičaja. Ovaj tematski krug

počinje pričom "Potopljeno djetinjstvo". Naslov je višestruko simboličan.

Pisac se kao "prosijed čovjek" vratio u zavičaj, u svoju zelenu dolinu, ali

mesto zelene doline zatekao je prostrano veštačko jezero. Uzrojile se

uspomene na detinjstvo u sećanju "prosijedog čoveka"oživeo je dečak iz

prvog ciklusa priča, ali je njegovom dušom ipak prevladala tuga. "Pod tom

smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim

tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima. Ćutalo je, dobro čuvano u

rodnoj kolijevci zavičaja, kroz koji više neće mesti glasne oluje, rušilački

vjetrovi, niti će ga prekrajati svojim životom nijeme sjenke, i za vedra,

sunčana dana, on će se, vjerovatno, čak i nazirati u sijeroj mirnoj vodi

jezera."

Ćopićev blagi humor iz prvog dela zbirke sada, u slikanju jednog trenutka

socijalističke izgradnje, dobija satiričan ton. Ćopić vidi svoj zavičaj netaknut

izgradnjom. Pa i kad u pričama o spektakularnim proslavama godišnjica

velikih bitaka bude prikazivao ovaj svoj zavičaj, pisac neće naći nikakve

potvrde o ostvarivanju velike vere za koju su ginuli njegovi Krajišnici —

neustrašivi mitraljesci i bombaši.

U umornoj priči Zatočenik prikazuje se kako se nedaleko od velikog

partizanskog groblja podižu tribine za proslavu dvadesetogodišnjice čuvene

bitke. Za to vreme kraj puta koji vodi ka tribinama napasa svojih pet ovaca

bivši mitraljezac Stojan Batić, "usukan, crn i bosonog", ravnodušan prema

bučnom veselju kad bude počelo. Svoju Spomenicu četr-deset prve slavni

mitraljezac okačio je ovnu o vrat. Pa kad su se slatkorečive "govorancije"

pretvorile u jelo i piće, Stojan je na travi kraj groblja na stoljnjacima izneo

svojih pet pečenih brava, dajući na svoj način pomen svojoj četi koja je baš

na tom mestu izginula. "Izbrijao se ratnik, zakopčao, na grudima srebri se

Spomenica, sijaju i tri žuta ordena za hrabrost" i on s ponosom pokazuje

svom saborcu, predsedniku Saveza boraca, na grobove iza sebe: "I ovo bi

sve, listom, bio spomeničar, i to onaj pravi, samo da su preživjeli."

A najviše gorčine u ovoj priči je u njenoj završnoj slici: železnička stanica,

ljudi s putnim torbama, koferima i paketima, a među njima i ratnik Stojan

Batić, nosilac Spomenice četrdeset prve, proslavljeni mitraljezac, bombaš.

Začuđenom bivšem komesaru, u slučajnom susretu, na pitanje: "Ostavljaš

zemlju?" — stari ratnik odgovara: "Kao što vidiš. Branio je i odbranio, a sad...

Šta ćeš, trbuvom za kruvom kao i naši stari, druže mili Stojane".

Ćopić je majstor osobene podvrste pripovedne proze poznate pod nazivom

mala priča. Za razliku od standardne umetničke pripovetke sa razvijenom

kompozicijom i naglašenim konfliktom, mala priča je po pravilu samo

razvijena slika određene atmosfere, ali sa naglašenim lirizmom koji nije

karakterističan za razvijenu pripovetku. U strukturi male priče

karakteristična su njena četiri elementa: Jedan događaj kao okosnica, lirski

opisni ambijent, kroki portreti učesnika priče i dijalog strogo ograničen na

centralni motiv.

Kratak pregled 

školske lektire 

Priredili: 

Dušanka Bajić i Anka Došen

knjiga četvrta

Izdavač: 3D+

Novi Sad, 2001

[postavljeno 19.04.2010]

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Na mreži

Poruke: 5382

Branko Ćopić — Iz "Bašte sljezove boje"

« Odgovor #2 poslato: Januar 09, 2011, 12:51:24 am »

*

BRANKO Ć O P I Ć — BAŠTA SLJEZOVE BOJE

GLAVNI LIKOVI

Dečak Baja (pisac) glavni je lik i narator, akter skoro svih zbivanja u Bašti.

Ona je, ustvari, vrt njegovog detinjstva. Dečak je naslikan spektrom

najlepših boja, gotovo bez ijedne mane: pametan je, radoznao, maštovit,

fizički slabašan, ali, kad znamo "da snaga klade valja, a um caruje", i to mu

dođe kao vrlina. Nehotimično, međutim, Ćopić otkriva i jedan minus:

nemilosrdan je prema osobama iz svog okruženja. Tako, recimo, svog deda

Rada, koji ga je odgajio, za koga van teksta priče, govori s ljubavlju, u priči

ga prikazuje prvo kao racionalnog brđanina, poštenog čoveka, odanog

porodici, ali unuk se ne ustručava da ga predstavi i kao svojevrsnog čudaka

koji je"od pogleda na termometar... dobijao vrtoglavicu, a od vaser-vage...

zaokretao glavu kao od urokljivih očiju". Još gore je prošao stric Nidžo,

predstavljen kao notorna pijandura, koji život provodi u bunilu. Uzalud pisac

ističe njegovu odlučnost i hrabrost kao dobrovoljca u srpskoj vojsci tokom

Prvog svetskog rata kad se između redova može provući da je i to plod

šljivovice. Drugi put autor izvrgava ruglu Nidžinu muškost jer ga prva žena

ostavlja, naglašavajući de je došla kao devica, i vratila se kući kao devica.

Bruka je pukla. Naročito kad se ispostavi da je Nidžo u matičnim knjigama

upisan: "Ime — Nikola, pol — žensko". Šteta se teško popravlja u "bajci"

posle druge ženidbe kad selom hoda tuce dece Nikolinog obličja kao plod

snašinih provera njegove muškosti po obližnjim kukuruzištima i šikarama.

Najbolje je prošao samardžija Petrak, večita skitnica, koji jedanput godišnje

nekoliko dana gostuje u kući Ćopića, baš u vreme kad se peče rakija.

Pregleda sve samare i popravi što treba. Ali ono što je najvažnije za vreme

njegovog boravka popuste domaće stege prema dečaku, nestane granice

između onog: šta se sme, šta se ne sme, to je vreme autor krstio kao

Petrakovi dani. Petrak je starac, koji, očito, bolje od ostalih odraslih razume

dečiju radoznalost za svetom koji ga okružuje. Uprkos poznim godinama on

je nemiran, veliki zanesenjak i maštar. Zato on bespogovorno pristaje da sa

dečakom krene u lov na mesec sa grabuljama. I kad poduhvat propadne, jer

se mesec stalno izmiče, on teši dečaka: "Utekao lopov, pa da. Neka, neka.

Hajde ti meni nađi dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo".

(Neka cepidlaka, kao ja, mogla bi se upitati da li je Petrakovo ponašanje plod

ugušene "vantazije" u mladosti, ili je opet svemu kriva šljivovica).

U svakom slučaj, neizbežan je zaključak da je bilo "opasno" družiti se sa

budućim pripovedačem — a još "opasnije" biti njegov rođak.

Priredio: P. Jokić 

Deo teksta preuzet sa: Tabanović 

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Na mreži

Poruke: 5382

Branko Ćopić — Iz "Bašte sljezove boje"

« Odgovor #3 poslato: Januar 09, 2011, 12:52:11 am »

*

BRANKO Ć O P I Ć — IZ BAŠTE SLJEZOVE BOJE

■ Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavno nema

na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez.

Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine

nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te

boli ni šta si izgubio.

■ Ma koliko da je u tim stvarima bio čestit i neiskusan, djed Rade je za ljubav

bio čuo bar kao za besposlicu o kojoj nije lijepo ni govoriti. Medjutim, brat

Sava… iako se tri-četiri puta ženio i tuce djece izrodio, ipak ni o kavoj ljubavi

ponjatija nije imao, nit je o takvom nečem štogod čuo. Za mladih dana,

pričalo se jednom je, obnoć, spazio nekog čovjeka kako iskače kroz prozor

od njegove žene i nadao za njim grdnu viku jer je mislio da se radi o nekom

lopovu. Uzalud su bila dvosmislena nabacivanja njegovih pajdaša da je to,

vjerovatno, Todor Damjanović bio kod njegove Draginje.

— Bog s vama, šta će Todor kod moje Draginje kad več ima svoju Đuju?

— Pa da promijeni čovjek.

— A što bi mijenjao? Mijenja se kobila kad neće da vuče.

■ I tako, te nezamjenljive čudesne noći, djed je, živ živcat, zajedno s

najboljim dostovima, u zdravlju i veselju popio svoju ukopnu rakiju. I što se

boca više praznila, starac je postajao sve kuražniji, kao da iz one litrenjače

pretače i ponovo vraća u svoje žile vatre prohujalog života. Sjetio se čak i

brata Sava i požalio "što rđa nije tu", pa da i on vidi vajde od ove strmoglave

večeri, kad se benasti stari Rade ritnuo na smrt, pa čak i na svoj

besprijekorni pravednički život. 

■ Šta da ti duljim, brate Rade, tek što svane dan, a čovjek seljak okuje ruke

uz plug il motiku, savije draga leđa majčici zemlji, pa tako, korak po korak,

kao da su mu noge u bukagijama, miče se uz brazdu. Ne vidi čestito ni

dragog sunca, ni oblak nad glavom, ni ticu kako leti. To ti je ta vječita robija

koja se zove težaluk. (…) A onda, kad veče priđe, moj Rade, kad se javi prvi

dašak vjetra, ja ti se za tren oka premodurim u drugo čeljade. Kako, zašto,

pitaj Boga, tek odjednom vidim da ja više nijesam ove zemlje čovjek i da su

mi tijesni svi njezini zakoni. Počnem ti ja, moj mili Radane, da živim samo za

svoju dušu.

■ Četrdeset druge, ljeti, istog dana kad su partizani oslobodili Bosansku

Krupu, neprijateljski bombarder prepolovio je ujakovu kuću. Pola sata poslije

bombardovanja stajao sam u dvorištu i zamuklo zurio u ostatke svoga

tavana. Raskriven, surovo izložen suncu i svačijem pogledu, on je još uvijek

mamio moje srce, zvao me u neki još neistražen kutak, sad nemilo ogoljen

svjetlošću, obećavao… Obećavao, rastrgnut eksplozijom, smrtno ranjen,na

umoru…

■ Šta je ovo, zar se još uvijen nisam konačno razbudio? Na ovome svijetu

izgleda, nema u isto vrijeme mjesta i za bombardere i za opčinjene dječake,

koji rone ispod sjenki i nešto traže kroz tišine opepeljene tugom nesmirenih

predaka.

■ Kako je dobro što je čovjek bar jednom imao četrnaest godina i što mu se

one, kad se tome i ne nada, ponekad vrate kao smiješna i zakašnjela dječja

boljka od koje ga poduzme groznica koja i nije baš bezopasna.

■ Pa ipak… ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog,

dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve

može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u dolini, čeka me i misli na

mene onaj drugi, dobri, drago gunđalo, koji će do kraja tugovati i pominjati

me ako se izgubim u ovom čudesnom pohodu. 

■ I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene

djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini i strašnog blještavog

mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito

vuče u nepoznato. Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio

na one stričeve vile iz djetinjstva: Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom

sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Na mreži

Poruke: 5382

Branko Ćopić — Iz "Bašte sljezove boje"

« Odgovor #4 poslato: Januar 09, 2011, 12:54:19 am »

*

BRANKO Ć O P I Ć — IZ BAŠTE SLJEZOVE BOJE

BAŠTA SLJEZOVE BOJE

Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama

kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći. Njegov spektar svodio se

na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo — to nije ni postojalo ili se

svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen

opis: "Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jeste i nije."

Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta

obojena "i jest i nije" bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do

nesporazuma i neprilika.

U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u

baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele

ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to

nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunđao majući se

po dvorištu:

— Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.

Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje,

ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se

tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i

onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.

Djedov rođak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod

starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog

djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine.

— Otkud lisica crvena kad je žuta!

— Hm, žuta? — beči se djed. — Žut je tvoj nos.

Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči:

— Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti…

Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u

apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.

— Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj "Kuli" pa ne vele da je lisica

žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.

A unučad, nas troje, nabili se u ćošak blizu starca i čekamo kad će Sava

započeti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo

ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.

Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, već na prvom koraku

od kuće, upao u nepriliku.

Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.

Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te

hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:

— Djeco, ko zna kakve je boje vuk?

Ja prvi digoh ruku.

— Evo ga, Branko će nam kazati.

— Vuk je zelen! — okidoh ja ponosito.

Učiteljica se trže i začuđeno nadiže obrve.

— Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?

— Kaže moj djed — odvalih ja samouvjereno.

— Nije tačno, vuk nije zelen.

— Jeste, zelen je! — neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog

djeda Rade.

Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.

— Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.

Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što

se u školi dogodilo.

Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.

Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a

uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno, budalom! Dotle li

smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav… hm! E, to ne može tek

tako proći.

Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište

i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:

— A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je

vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka

s njima muku mučim, a ona ti tu… Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa

da se jednom naučiš pameti.

Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a mi đaci, od svega toga uhvatismo

neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.

Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u

sreskoj "buvari", a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti

prstom.

— A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja

pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.

— Pa kad me je ona pitala.

— Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.

Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao

nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva

trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće

ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.

Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na

ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez.

Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine

nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te

boli ni šta si izgubio.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Na mreži

Poruke: 5382

Branko Ćopić — Iz "Bašte sljezove boje"

« Odgovor #5 poslato: Januar 09, 2011, 12:55:21 am »

*

BRANKO Ć O P I Ć — IZ BAŠTE SLJEZOVE BOJE

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati.

Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono

ne smiješ. Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da

udare. 

— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine. 

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca,

pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam

ja. 

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija

Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog

djeda:

 

— Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi. 

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa

ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da

odmaglim preko potoka u ljeskar. 

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta

dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka,

odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih

tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa. 

— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim

prekardašim. 

A ti "Petrakovi dani" u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni

šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz

kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav

riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta

krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar,

šta će mi ribetine!

 

Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti

opet nove napasti — mjeseca. 

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i

nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske

nade: 

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?! 

Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo

dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:

 

— Hajdemo! 

Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito

budnog djeda: 

— Baja, kuda ćeš? 

Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje,

kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu. 

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se

mnogo štošta može. 

Dodje tako jednom na red i mjesec. 

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu

dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i

zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na

kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav

posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de. 

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem

njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već

gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec. 

— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih

ja. 

— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne

obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec. 

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše. 

— Pa neka, ima dječak pravo. 

— Šta ima pravo? 

— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi

druge tice danas pjevale. 

— Ma šta tice, šta... Ti se već napio ko moj veseli Nidžo. 

— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras

bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene

noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za

kamdžiju, za... ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od

malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj... 

— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka. 

— E, Rade, Rade ... ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde

ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda. 

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako

ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i

začudjenom. 

— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse. 

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod

upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta

li. 

Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo

najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo

ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu. 

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik: 

— Ehej, budale, vraćajte se! 

Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i

širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom: 

— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u

lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje

dozivanje: 

— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio! 

— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

 

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz

krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja

sve zaboravljam i uzbudjeno protepam: 

— Evo ga? 

— Aha, vidiš li? 

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku

uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza

drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne

brdske kose. 

— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a,

lolo jedna. 

Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me: 

— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka

od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s

tobom.

 

Hm, nema?! ... Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam

ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu,

ja ... 

— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu

riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako

puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u

požnjevenu kukuruzištu. 

— Pametna djedova glava! 

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi

se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno... Dalje se ili ne može ili se

ne ide, ako već putnik nije budala i "vantazija", što bi kazao moj djed,

predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici

gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom. 

Pa ipak ... ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog,

dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve

može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i

misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i

pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu. 

— Ðede Petrače... — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući

moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje: 

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad. 

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak

povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova

neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put. 

— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se

tako lako ovake dvije delije. 

— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u

susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta

je, dohvatiste li mjesec? 

— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom

tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao. 

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren

od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim

koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput

duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je

razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i

tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar. 

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog

putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga

suložnika. Djed je grdio Petraka i "njegov benasti konjski mjesec", mama me

je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz

obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao. 

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo

san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i

Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne

pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na

nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni

kao saučesnik ni kao svjedok. 

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na

one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da

sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko

rakije, te znaju li "oni, rasipnici" (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre

grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono... Najzad je toliko dosadio

svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje

se pobudjen da ga uruži:

 

— Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali

mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi

naljoskao. 

Odgundja stric kako baš ni "mjesečari" nijesu bogzna koliko pametniji od

pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.)

Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji

su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom. 

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene

djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog

blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad

horizontom i silovito vuče u nepoznato. 

Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile

iz djetinjstva: 

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad

zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Na mreži

Branko Ćopić — Iz "Bašte sljezove boje"

« Odgovor #6 poslato: Januar 09, 2011, 12:57:38 am »

*

BRANKO Ć O P I

Poruke: 5382 Ć

U SVIJETU MOG DJEDA

Toga hladnog snježnog prijepodneva kad su s crkve u bijelu pustinju otplovili

udarci zvona usamljeni i tužni, prišla mi je učiteljica i pomilovala me po kosi

neobično blago i meko.

— Ti , mali, idi danas kući.

Kući! Zašto li me u ovo doba šalje kući?

I moj pogled pomalo uplašen i mnogo začuđen prešao je po licima mojih

drugova iz prvog i drugog razreda, a onda sam nečujno spremio u torbak

tablicu i dva komada pisaljki i lagano izišao u snježan dan pun mliječne

neugodne svijetlosti, koja je dolazila neznano odnekud — kao da je izvirala

sa svih strana, a najviše s nevidljiva neba, koje se rasipalo u bezbroj sitnih

pahuljica.

Da idem kući.

Zastao sam nasred pusta školskog dvorišta i bilo mi žao i drugova i tople

školske sobe, i užarene peći, koja je povazdan tutnjila u ćošku razreda baš

kao da neko daleko napolju juri s teškim pretovarenim kolima. Ispred mene

pust drum izgubljen u bjelini, s obje strane osniježena živica obla i zbijena,

jato zelenkastih nemirnih sjenica leprša se na bagremu pored školske

drvarnice i to mi još jedino daje hrabrosti da krenem naprijed. Nadomak

šume kuće sustiže me stara oniska seljanka, naša prva komšinica.

— "Ajde, "ajde, rode, isprati djeda...... Je l ti žao što ti umro djed?

Pa i nečekajući odgovor minula je mimo mene čisteći dugačkom teškom

suknjom prhak snijeg. Zastao sam nasred prtine i u grudima mi se stegnulo

nešto maleno i hladno. Umro. Znao sam da se to dogodilo nešto tužno i da

sad treba biti jako ozbiljan.

Osniježene grane drveća oko mene postale su odjednom isuviše teške i

pune neobičnih tišina, snijeg je stao gušće da sipa i mene je bilo strah da

sam uđem u kuću. Nijesu mi dali da uđem u sobu i da vidim djeda, bio sam i

odviše mlad za takve stvari. Samo kad bi se otvorila vrata, ugledao bih za

trenutak blijedožuto titranje plamene svijeće povrh bijela pokrova. Bilo je to

nešto svečano i tiho baš kao na Božić kad se svi zajedno molimo pred

ušaljenom svijećom i kad čak i tamne drvene kašike imaju čudan sjaj.

Kad su djedov sanduk ponijeli na dugačkim grabovim nosilima, neka od žena

uzela me je za ruku.

— Ajde, moj sinko, isprati svoga djeda. Pošao sam tako čudnovato usamljen

u ćutljivoj gomili. Naprijed se njihao djedov sanduk na ramenima seljaka, a

meni je bilo i čudnovato i tužno : zašto ga nose? Dotad sam očekivao: kada

djed umre, on će i sam da ode na groblje na Mihailića brdo, uzeće lijepo iza

vrata svoj štap i lagano krenuti putem kao što sam ga toliko puta gledao da

odlazi nekud za poslom. A ovako — zar je to onaj moj djed?

S mukom sam koračao širokom razgaženom prtinom i svaki čas bacao

pogled na djedov sanduk. Zar se on neće u jednom trenutku podići i povikati

što ovo s njim rade. Ali on se nije dizao, a ja ipak još nijesam vjerovao da je

on umro. nije mi to dalo čitavo moje dotadašnje djetinjstvo provedeno pod

djedovim okriljem. Zar neko može da ukrade i odnese onoga moga djeda,

koji je svake subote uveče s fenjerom odlazio u mlin i noseći sa sobom svu

jezu strašnih jesenjih priča, dobrog starca, koji je sa seoskih zborova donosio

pune džepove poklona od kojih u srcu postaje toplo i vedro i čitave se noći

lijepo sanja. Zar više neće u ljetne večeri njegova lula starački spokojno

svjetlucati u mraku na klupici pred kućom?

Ne, to ne može da bude. Tako je nemirno kucalo i bunilo se moje malo

djetinjsko srce pred stvarima dotle nepoznatim i strašnim. A kad su uz

potmulo bubnjanje smrznute zemlje zatrpali sanduk, možda samo prazan

sanduk, vratio sam se kući još umorniji i tužniji i šmrcajući od hladnoće

zavukao se iza velike furune. I dok su u drugoj prostoriji oko dugačke sofre

jeli i napijali za pokoj duše, ja sam osamljen nesmetano putovao po svijetu

djedovih zimskih priča — po djedovu svijetu. On je za ostale bio mrtav i

pokopan u smrznutoj ilovači Mihailića brda, ali, eto , moj je djed i pored

svega toga bio živ u svom čudnovatom svijetu, isto tako neobičan i moćan

kao i ljudi iz njegovih priča.

I sjećajući se tako Ignjatija Bogonosca, pa čovjeka koji se uza stabljiku

konoplja penjao na nebo, Međedovića, Gruje Kobilovića i ostalih djedovih

junaka, ja sam već bio zaboravio sve ono šta se toga dana bijaše dogodilo. A

uveče je k meni u zapećak došao moj prijatelj govedar, jer je on tu zimi

spavao. Bio se umorio povazdan hraneći marvu, mirisao je na sijeno i na

štalu, a kad me je našao na svom ležištu, dobroćudno je progunđao:

— Šta radiš, delijo?

Starčev gunđavi blagi glas odjednom me je mnogo raznježio, ta niko čitav

dan i ne gleda na me. Pribio sam se licem uz njegov rukav.

— Petre je li Međedović imao topuzinu od gvožđa sa trista plugova i trista

brnača?

— Jeste, brate, i još mu je onaj kovač dodao svoje mazije, da je bolje učvrsti.

— Eto, a stric kaže..... A jesu li prolistali oni ugarci što ih je Ignjatije

Bogonosac na vrh brda zalijevao?

— Jesu, rođeni, jesu, sva tri su prolistala.

— A je li......

I tako sam ga dugo zapitkivao o svemu što mi je djed pričao i na kraju sam

ga sa strahom očekujući odgovor upitao: — Petre, zar je djed mrtav, zar ga

više neću nikad vidjeti?

Starac je u mraku potražio moju kosu. Glas mu je bio zamišljen kao da je

otputovao nekuda daleko, daleko, pa se sad otud javlja.

— Nije on, brate si moj, mrtav, to oni samo tako kažu. Eto, je li juče još tu bio

i govorio, pa odkud sad.... Opet ćeš ti njega vidjeti, ne boj se ti.

Umiren sam zaspao pored svog starog prijatelja. Pokazalo se da me dobri

govedar nije prevario. Došli su topli dani i, često toga proljeća, ja sam se

susretao sa svojim voljenim djedom. Gledao sam ga kako iz daljine lagano

dolazi puteljkom između mladih žita i ništa zato što se poslije iz blizine

pokazivalo da je to bio neki drugi starac. U tih, sunčan dan, ležeći u visokoj

bujadi, ja sam po čitave časove s njim razgovarao (bio je on tu negdje

sasvim blizu). U prvi suton očekivao sam njegov dolazak odneklen iz sela. A

sve mi je to potvrđivao i vjerovao dobri govedar. Živio je djed na

drumovima, koji su dolazili iz nepoznatih daljina, na žitorodnim poljima,

očekivao sam njegov povratak sa šarenih seoskih sabora. Živio je to s njim

dio mog najbezbrižnijeg djetinjstva, i često me je večerom nepoznat šum

podsjećao na njegove vile i zmajeve, u mjesečne noći penjao se uza susjedni

brijeg veliki grešnik Ignjatije, a gomila oblaka u suton na horizontu krila je

njegovog hrabrog Međedovića.

A ono što se onoga zimskog dana dogodilo na Mihailića brdu, pa — možda

toga nije ni bilo.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Na mreži

Poruke: 5382

Branko Ćopić — Iz "Bašte sljezove boje"

« Odgovor #7 poslato: April 28, 2012, 07:09:18 pm »

**

BRANKO Ć O P I Ć — IZ BAŠTE SLJEZOVE BOJE

POTOPLJENO DJETINJSTVO

Prije mnogo i mnogo godina, na razdvoju djetinjstva i dječaštva, jedan mali

putnik oprostio se baš na ovoj uzvišici od rodnog mjesta, stiješnjenog u

dolini rijeke, i otišao u svijet strmim kamenitim drumom. Sad se tim istim

drumom, ispranim i obrušenim, drumom koji više nikud ne vodi, jedan

prosijed čovjek pokušava vratiti djetinjstvu, zavičaju, uspomenama.

Pred sneveseljenim putnikom nema više duboke zelene doline s nejednakim

raznobojnim krpama njiva i polomljenim ogledalima rijeke nanizanim uz

vrbike. Pogled više ne može da sunovratke zaroni u poznat udubljen predjeo,

da srce pretvori u slobodnu pticu koja će zaploviti nizvodno kao čaplje za

sušna vremena. Sad je pred čovjekom samo pusto blijedo nebo odslikano u

mirnoj vodi prostranog vještačkog jezera. Po njegovim ivicama, nepotrebno

udvojeni i suvišni, okrenuti naglavce, ćute okolni bregovi. Ti novi bregovi

nijemi su kao i svi utopljenici, ali ipak žive nekakvim svojim životom ukletih

sjenki, podložni mijenama godišnjih doba, bilježeći vjerno i nepogrešivo

svaki pokret i promjenu kod svoje žive braće blizanaca.

Pobjednička voda utišala se nad rodnim krajem, nad cikom i vikom

djetinjstva, nad grajom negdašnjih jutara. Juriša ona svojim mirom i na srce

došljaka.

— Putniče, nemaš više s kim razgovarati, nemaš kome otići. Vidiš li, put vodi

u jezero, u dubinu, ribama. Tu, na još novoj, nezasječenoj ivici jezera, sve se

prekida, nestaje.

— Ne, tu sve počinje — šapuće došljaku negdašnji dječak. — Bolje što nismo

vidjeli, što više ne možemo vidjeti, kako to sve izgleda danas. Tako smo

sačuvali sve neokrnjeno, spasili uspomenu, sve je ostalo isto kao i nekad kad

smo kretali na put. Sjećaš li se?

— Sjećam — kaže putnik samo pokretom usana, jer tu, pred vodom, izlišan

je svaki zvuk.

— Najprije sam se oprostio od svojih pitomih zečeva — počinje dječak. —

Bila ih je puna ona stara štala. Kad sam ušao da ih posljednji put vidim,

skakutali su po sumračnoj prostoriji tako ravnodušno, tako im je bilo sve

svejedno, da me je grč u grlu stegao. Osjetio sam: čim iziđem, u toj prostoriji

više me niko neće pamtiti, nikom neću nedostajati.

— Jeste, žalosno je to, iako su u pitanju samo zečevi, obični pitomi zečevi,

glupi i spori ... da, da. Ali zato, sjećaš li se, lugareva Dragica dugo ti je

mahala iza niske ograde u cvijeću. Kad si već zavijao iza okuke, ona se

naginjala daleko nad put, lomila se u pasu, i kad si se posljednji put okrenuo,

vidio si još samo njezinu dugu mršavu ruku, koja ti je mahala. Zar nisi

poželio da se još jednom vratiš za korak-dva natrag, da je još jednom...

— Da, poželio sam, zastao, ali se ipak nisam vratio... Nisam, ali sam se

kasnije, u tuđini, hiljadu puta okrenuo iza sebe i tražio dragi lik, priželjkivao

svoju trinaestogodišnju prijateljicu, ali sve je već bilo prekasno, gorko

prekasno... Kud li mi se samo žurilo?

— A ti je sad potraži, brzopleti moj prijatelju — neveselo se smješka prosijedi

sagovornik. — Nigdje više na svijetu nećeš naći jedno tako bezazleno

bosonogo djevojče, koje pojma nema da od bljeska njenih očiju i biserja

njezina smiješka mrkne svjetlost nad čitavom našom dolinom.

— Znam... ne govori. Ja još uvijek osjećam na sebi njen pogled, kos i

nepovjerljiv. To u meni i sad pulsiraju i luduju mojih uznemirenih četrnaest

godina.

— Kako je to dobro što je čovjek bar jednom imao četrnaest godina i što mu

se one, kad se tome i ne nada, ponekad vrate kao smiješna i zakašnjela

dječja boljka od koje ga poduzme groznica, koja i nije baš tako bezopasna.

Smješka se prosijedi putnik i sebi i svom nedoraslom sagovorniku, smiješi se

oproštajno i s razumijevanjem nad glatkom spasonosnom vodom, koja

smireno pokriva sve njihove tajne. Lako je njemu, može on sve to podnijeti,

ali probuđeni dječak vri i klobuča, živ mlad izvor tek proključao ispod mrke

stijene.

— A sjećaš li se kako me ispratila naša dobra stara kuja? Zapristajala je za

mnom sve do iza posljednjih kuća mjesta, pratila me do pola ove iste strme

kose, a onda je počela da zastaje i da se obzire. Čini se da je osjetila dalek

put bez skorog povratka. Ostala je na jednoj okuci, neodlučna, tužna, i

kanda malo postiđena zbog te nehotične izdaje... Eh, eh, tada sam prvi put

zaplakao, osjetio sam da iza mene ostaje djetinjstvo. Peckao me je u tim

suzama gorko-slan ukus našeg zavičaja. Evo, opet ga osjećam, ima ukus

pelina, koji škrto miriše na suncem oprljenom kamenjaru.

— Baš se vidi da si dijete, dječak — lako ga prekorijeva prosijedi. — Najteže

ti pade oproštaj s kucom. Pa da... Evo, i ja kao da vidim tu istu kuju kako se s

mukom otkida od znanog rodnog dvorišta, dok jezero polagacko raste i

osvaja dolinu. Ona je uzmicala stopu po stopu, zabrinuto sjedila na ivici

vode, povlačila se i opet se vraćala, ali je jezero nemilosrdno napredovalo.

Neosjetno je mililo kroz travu, dizalo uvis perje, suvarke, slamu. Plutali su po

njemu otpaci zavičaja, samo otpaci, a sve ostalo pokrivala je i sahranjivala

svemoćna voda, životvorni vječiti elemenat koji ne stari, bez godina, bez

promjene...

— Bez godina, bez promjene? — upitno se javi dječak, taknut oštricom tuge.

A zašto on, ljudski stvor, nema tu čarobnu osobinu da se izmigolji iz hladne

struje vremena?

— Jeste, dječače, ostaće ista ova voda, ali mijenjaće se i godine sticati

njezina okolina, njezine šume i obale. Ovo malo mirno more, sada tako pusto

i tuđe nama obojici, postaće sjutra zavičajni vidik, nekog novog dječaka.

Ukriveni zatoni naseliće se dječjim tajnama, mališan putnik ponijeće sa

sobrm predvečernje tišine jezera, njegov zimski okvir od inja i, možda, sliku

ribareve djevojčice koja mu oproštajno domahuje iz uskolebana čamca.

— A kuca? Hoće li tu biti i neka stara kuca, troma i vjerna, puna predanosti i

tuge? — nije odstupao dječak.

— Naravno. Za kucu uvijek ima mjesta. Već hiljadama godina ona postojano

zapristaje za svojim dječakom, pa zašto da je baš sad otjeramo. Ako smo

stvorili vještačko jezero, nismo još vještačke prijatelje. Biće i ona, i neko

djevojče, i voljen kutak u šiblju, i prekinute igre, i onaj koji će sve to

ostavljati, opraštati se i tugovati.

— Sve će biti — ponavlja dječak tješeći se, i sad već malo vedrije gleda

ogoljeno jezero-došljaka, koje još uvijek otuđeno opipava svoje nove, tek

ovlaš omeđene obale.

Pod tom smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim

svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima. Ćutalo je, dobro

čuvano u rodnoj kolijevci zavičaja, kroz koji više neće mesti glasne oluje,

rušilački vjetrovi, niti će ga prekrajati i mijenjati ravnodušni stranci.

Potopljen kao i svaka prošlost, zavičaj će živjeti svojim životom nijeme

sjenke i za vedra, sunčana dana, on će se, vjerovatno, čak i nazirati u sijeroj

mirnoj vodi jezera.

"Basta sljezove boje" Branko Copic 

УВОД

Књигом кратких прича “Башта сљезове боје” Бранко Ћопић се враћа свијету свога дјетињства, најјачем извору тема, догађаја и ликова, свијету у коме се истиче топли лик дједа Рада. У Башти је ријеч о једној врсти биографије која не подразумјиева хронолошки низ догађаја из пишчевог живота, него оне догађаје и сазнања која могу да буду за овога писца подстрек за стварање.

Приче су сјетно сјећање некадашњег дјечака на дане дјетињства и сво богатство и све љепоте тога времена. То је истовремено и сјећање на завичај у коме су остали људи, догађаји, ситуације, доживљаји, осјећања. Свака прича ове књиге је једна

личност, догађај, ситуација, доживљај из простране баште завичаја. У времену приповиједања истиче ведрина, хумор, топлина, у вријеме сјећања јављају се сјета и туга. У времену приче живот се схвата као дар судбине и прихватан је као такав, а у времену сјећања са велике временске дистанце, у том животу су сагледане напуклине, тамне боје, непријатне ситуације. Али, ипак те тамне мрље тешког живота, сагледане пошто је тај живот постао далека прошлост, нису могле да поколебају љубав према завичају (башти) коју човјек носи у себи било куда отишао и било каквим животом живио.

Приче су сврстане у два циклуса. У првом циклусу под насловом “Јутра плавог сљеза” (13 прича) приповједа се о времену после распада Аустроугарске монархије у току Првог свјетског рата па до избијања новог рата. Други циклус (21 прича) под насловом “Дани црвеног сљеза” обухвата људе и догађаје у Другом свјетском рату и послератном времену.

Без обзира на привидно једноставан и веома реалистичан начин приповиједања, “Башта сљезове боје” има и низ симболичких значења. Сама башта може се схватити као трајни симболички оквир дјетињства, као простор дјечијих игара и дјечијег доживљаја свијета. У насловима циклуса може да се примјети да боје представљају један од основних симбола. Плава означава једну свјетлост, благу свјетлост сјећања на удаљено дјетињство, ведрину, док је црвена представља разочараност. Временска одредница јутро може се разумјети као ознака за почетак живота, као буђење. У односу на јутро дан је тренутак извјесног отрежњења, присуства јаве. 

Приче у књизи “Башта сљезове боје” имају једноставну и редуковану фабулу чије би парафразирање испунило тек неколико редака. Обично је то нека анегдота око које се плете лирски доживљај. У центру је опис природе.

Повлашћено доба године у причама из циклуса ”Јутра плавог сљеза” јесте октобар, “златна јесен”, “михољско љето”, а у његовом средишту је Михољдан, крсна слава дједа Рада. Тада се у кући и башти окупљају дједови пријатељи, старци, богати искуством и животном мудрошћу. Башта је ограђен и заштићен простор, украшен чаробном бојом сљеза за коју дјед тврди да је плава. Заштићен простор није и неприступачан простор. Напротив, и башта и кућа као средишње мјесто окупљања отворене су за добронамјерне, за бројне и разноврсне пријатеље и посјетиоце. Дједова башта је, за Ћопића, само срце свијета, дједова кућа је срце те баште, а стуб куће је њен домаћин, дјед Раде. Дјед Раде је једноставан, скроман и разборит сељак посвећан породици и послу. Послови и брига о породици везали су га за свакодневну стварност испуњену радом у пољу, бригом око стоке, пословима око казана. Све што је изван тога свијета за Рада не постоји. Дјед је цио живот провео на истом простору, окружен истим предметима и облицима. Најчешћи предмет дједовог спорења су биле боје, оне у природи, све саме боје које одређују изглед његовог завичаја. Тако је, на пример за боју сљеза у башти, када је црна, говорио да се “башта модри као чивит”. А када би био модре боје, знао је говорити да је црвен. За жуту лисицу говорио је, такође, да је црвена, а вук није био сив него зелен. Ова његова мука са бојама и тврдоглавост у одбрани свога виђења боја изазива догађаје који ће дједову расправу о бојама прекинути за сва времана. Прољеће је, у башти је процвјетао сљез: “У једно

од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровљено гунђао мајући се по дворишту:

- Пазидер га, сва се башта модри као чивит.” 

Дјед Раде није био сигуран у одређивању боја јер је знао свега четири основне боје, али када каже да је нешто плаво онда тако мора да буде. Али после немилог догађаја са бојом вука, ради чега је добио седам година тамнице дјед постаје слијеп за боје и сво цвијеће овога свијета: “Следећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није.

Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.” За писца то нису били баш весели дани, када их сагледава после пола вијека, када више нема дједа, а сљез још увијек расте сваке године у прољеће:

“Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли на шта си изгубио.” 

Јунак приче “Поход на мјесец” јесте радознали дјечак Баја коме је занимљиво све што га окружује. Он жели да види, сазна, схвати, доживи. Пење се по дрвећу, завирује на таван, шврља око потока, одлази у млин. По цијели дан би проводио у природи, обишао све потоке, поља и бријег. Драго му је –долази Петрак.

“А ти “Петракови дани” у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд би прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине! Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти - мјесеца.” 

Када би се завршио дјечаков дневни “авантуризам” по оближњој околини и када би дошао сутон, започињала би једна друга његова авантура- загледаност у мјесец и опчињеност њиме. Мјесец је за њега био тајанствен и њем, бљештави посјетилац и најтајанственији путник. Када се појави у ноћи он просто букне и тада се дјечаку учини као огроман пожар. У тим тренуцима дјечак заборавља на све што је замаљско и постаје “мјесечар”:

“Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златорепа риба. Ноћу се изненада тргнем из сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће: -Хајдемо!” 

Али баш тада зауставља га и у голу и сиву стварност враћа дјед Раде. Једини који схвата његов немир и потребу за ноћним ходом у непознато и далеко јесте добри и неуморни самарџија Петрак, чије је искуство слично Бајином. И њему су прекидали снове, рушили маштарије, стезали и убијали душу својом строгошћу и рационалношћу. Из тих разлога Петрак ће повести дјечака у ноћни “поход на мјесец”. “Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца.” Опчињеност мјесецом и “поход на мјесец” означава људску радозналост и чежњу за далеким и непознатим, исконску људску потребу да се сазна оно што је загонетно и тајновито, али и да се човјек одвоји од емаљског и да ослобођен својих брига, замора и стега крене у непознато, у висине.

Мјесец у овој Ћопићевој причи симболише оно што је непознато, далеко, хладно и човјекову ноћну и скривену страну живота која се у току дана таји и крије од свакодневнице, а ноћу распламсава као сам мјесец. Насупрот таквом мјесецу “дједова ватрица” симболише оно што је земаљско, блиско, стварно. Означава сигурност, заштиту, топлину, пријатељство и љубав оних који су уз ватру.

Млин је мјесто за које су везане многе Ћопићеве приповјетке и тек у збирци “Башта сљезове боје” разјашњена је тајна његове магичне привлачности. Млин је мјесто у коме се сусрећу јава и сан, стварност и машта, дневни и ноћни живот, овоземаљска свакодневница и измаштани свијет прича. Заправо млин је оличење хармоничног споја обичног и несвакодневног, за чиме чезне и приповједач: “Има тако у нашим потпланинским селима тајновитих мјеста око којих се плету разноразне приче, обично пуне страве, везане за ноћ, нечисте силе и губљење душе. Поред гробаља, цркава и џамија, то су обично штокакве јагуре, кланци провалије и раскршћа гдје обноћ воли засјести докони ђаво, или какав његов рођак и помагач, па чудо начини с касним пролазником, сељаком, особито с грешном женском чељади, која су и без раскршћа увијек близу неком страдању и белају. Таквих мјеста човјек се сјећа с првим сумраком, а заборавља их с првим пјевцем зорњаком, који гласно најављује крај свакој чаролији: - Готово је, а сад на посао, ваља и јутрос љеба јести.

Некако по страни од тих сумрачних бестрагија, сасвим издвојени, стоје сеоски млинови поточари. Јесу у забити скривени, приче се око њих плету, па ипак…ипак никакав освит, ма како јасан не скида прозрачне трепетљике и тајанствености које играју око распричана млинчића. Он само брише таму и страх, и оставља бајку да живи, дрвену, брашњаву, пуну лупе и пљускања. Не помаже ту ни пјетао, једва га чујеш, па умјесто да најави крај уклетој ноћној хуци, он јој само надода звучну јутарњу лепезу и претвори је у добро знано брујање марљива поточара који неуморно сије брашно и још сањива пролазника, ранораниоца, са смјешком враћа на затрављене стазе дјетињства.” 

Свакидашње и несвакидшње спојени су и истрајавају ненадвладани стварношћу, а то је модел свијета у коме владају вриједности као што су доброта, машта и љепота и не бивају оспорени. Млин поточар био је дједово тајно светилиште у које је односио жито а добијао најдрагоцјенији дар, брашно. Чекајући он је размишљао о својим мукама и тузи, а после женине смрти хук млина га је тјешио и мирио са

неминовношћу старачке самоће. Али оно што је млин био за честитог дједа Рада није био и за друге сељаке. У њему су се састајали грешни сеоски љубавници. Као и увијек, дјед је последњи сазнао за ту “тајну”, после чега је у његовој души престао дотадашњи сјај светилишта. После разочарења дјед одлази у свој собичак да се склони од свјетских саблазни. На зиду је слика млина коју му је поклонио његов пријатељ, иконописац. На слици нема “безобразних женетина, Великог Јове ни Игњатија Богоносца”. Млин сипа сиво мливо сутона и обавља “свој чисти посвећени посао” и дјед Раде схвата да је то једини млин “поштеђен и од ђавола и од ружних прича”. Тај доживљај насликаног млина, супротан његовом доживљају у стварности још једном потврђује да је идеал остварив само у умјетности.

Упознајући нас у “Коњској икони” са “грешним брадоњом”, једном необичном умјетничком природом, Ћопић испреда причу о човјеку који је искочио из свакодневног подгрмечког живота али је упркос различитости спојен с дједом и његов је друг.

Једним описом природе, испуњеним ведерим хумором, ми се упознајемо са “умјетником” који је и сам ведар и велики уживалац у живозу и његовим богатствима. “Несигурна умјетничка срећа, држ овамо - држ онамо, набаци једног дана сликара брадоњу и у села под планином Грмеч.

Иде тако веселник живописац некаквим уским путем, зараслим у шибљак, нит је колник ни пјешачка стаза, а већ иза првог завијутка сам враг зна шта га чека: можда збијен муслимански заселак ушушкан у зеленило, можда тјесан, сјеновит кланац. Пун промаје и хучања невидљиве воде, или ће га пак домаћински поздравити обична гола ледина с пар доконе коњчади која изненађено буље у придошлицу: канда није вук, а?

Једног дана, неминовно, с ивице неког брежуљка, пред њим ће у низини празнички бљеснути модра Уна, гранична ријека подгрмечког краја, а тамо, с друге стране - ехеј, мили мој! - и тамо, канда, има свијета, шупље је испод неба. Има, има… Хоћемо ли доље?” 

Исто онако колико изненађује природа својом љепотом, изненађује и сликар својим поступцима дједа Рада који никако не може да разумије како неко “ко иконе прави и свеце изображава” може код појате коње да слика. Његова простодушност и жеља да све разумије, тјерају нас изнова у смијех.

У причи “Дане Дрмогаћа”, једној топлој и меланхоличној причи о пријатељству видимо како разлике не сукобљавају и не разједињују људе, већ их упућују једне на друге и спајају. То је најприје прича о младости дједа Рада и његовом друговању са отреситим бојџијом и злопоглеђом Даном Десницом, која касније прераста у сјетну причу о поновном сусрету. У великој мјери у причи су присутни описи природе, изузетно прожети лиризмом, попут праве пјесме носе жал за прохујалим временима и догађајима.

“Опет уз дједа нови трнци: откуда то шапуће младост, како ли се то прошлост

враћа? Није ли живот окренуо натрашке, своме исходишту? Свака су чуда данас могућа, особито у овај шумни дан презреле јесени, када чавка гласно чвакће о смрти и растанку, а отежао кош пун кукуруза, смирено најављује да се ваља зеричак одморити , па опет - Јово наново – у сјетву, у вјечно обнављање, чекати она два свијетла перца да се зазелене на мркој ораници. Ајме мени, зар натоварих на плећа већ шездесет година! Куку, јадни Раде, шта се ово зби с тобом!” Дјечак Бранко судјелује као активни пратилац Дрмогаћин у лутањима и скитњи по селу. После завршног Дрмогаћиног сукоба са жандармеријом, дјечак ће имати непријатност са представницима власти. То је тешко поднио, али свемоћна природа има благотворан утицај на дјечака и доноси му унутрашњи мир.

“Следеће ноћи, пуне страшних снова, почех да бунцам и својом вриском узбуних читаву кућу. Одлежао сам два-три дана, блијед и замукао, а једног јутра пробуди ме гласан шум споља и ја истог тренутка скочих из кревета здрав, лаган и радостан. Весео јесењи вјетар ковитлао је по ваздуху лишће, сламу и перје, хујао кроз усталасано гране воћњака и звао да се пође некуд, надуване кошуље и залепршаних гаћа - ихај-хај! 

Пловио сам низ вјетар, лак и слободан, а за мном једрио мој велики пријатељ и побратим. Пратио ме је у корак, у стопу, и није требало да се обазирем, он је вјерно јездио за мојим петама.” 

У већини прича из циклуса “Јутра плавог сљеза” дјед Раде је увијек у свом дворишту и не иде даље од млина, што одражава његову помиреност са свијетом и његово душевно спокојство. Али у причи “Слијепи коњ”, душевни немир због нестанка коња покренуо је старца из његовог мира и његове баштенске ограде у свијет у коме полако почињу да се назиру дијелови таме који ће покварити хармонију и ведрину дјечаковог дјетињства.

“Кад већ и поноћ мину, а од дората ни трага, дјед се поче врпољити у свом кревету и зором устаде да га сам тражи. Освитало је неко горопадно и љуто јутро с тешком росом, па старац крену бос да не би расквасио опанке опутњаше. Претражио је тако све завучене окуке, тукове и гушћаке око потока, испод гајева и подно велике шуме Лисине, али од коња ни трага. Вратио се тек пред ручак, ломан и увео, а већ истог дана паде у постељу и поче да кашље.

Тако, те исте зиме, дјед се неопазице и угасио. Био сам тога дана у школи, а када сам се вратио, затекао сам изгажено двориште пуно људи и разбацана тријешћа. Дјед је, издужен и свечан, лежао насред велике собе и као да је у тишини, под жутом свијећом, још увијек нешто напето ослушкивао. Само сам ја једини знао шта он то чека и шта би га могло пробудити.” 

У причи “Плави лончић” најпотпуније је приказана повезаност Крајишника за Грмеч. Сви партизани, они који су остали у партизанској колони, која је по партијском наређењу одлази из завичаја, као и они који су је напустили, исти су - Крајишници свим својим бићем везани за Грмеч, “рођену планину”, коју им из очију брише даљина и чини је прозрачно плавом, те постоји нешто што “јест и није”- као сан. “Грмеч,

рођена плани на, тек ту и тамо покаже своја грбава леђа, већ увелико избрисана даљином, прозирно - плава, и јест и није - као сан.” 

Боја планине и њено поређење са сном подижу вриједност њеног доживљаја. Чежња за Грмечом и неподношљивост растанка са завичајем потврђују још једном да је завичај, као колијевка дјетињства Ћопићевих ликова, једна од највиших духовних вриједности у његовој слици свијета. И зато вратити се у завичај и онда када то Партија брани, не може бити гријех и издаја. Најмлађи борац у колони, дјечак кога Грмеч у даљини подсјећа на плави лончић који му је поклонио стриц, на крају приче пита да ли су они који су се вратили у завичај издали борбу и земљу. А као одговор добија: “Е мој кумићу, мој кумићу, знам ја свакога од њих у главу као, као своје рођено дијете…Чуо си како се јутрос поштено туку, а? Знаш само, како да ти речем, погријешили су мало правац, па цурикнули на Грмеч... Преокрене се понекад нешто у срцу, претегне неки враг у души... Доста је да ти пред очима заигра онај твој плави лончић, па гурнеш куд не треба, не би те пар коња надвукло… Помели се, болан, дјечаци као ждралови у љутој мећави… Као ждралови, ето то. Какви издајници, мили мој кумићу!” 

Скоро све приче у “Данима црвеног сљеза” прожимају ауторова оданост завичају и крајишком човјеку, разумијевање и праштање грешака које су увијек “од невоље”, таква је и прича “Ораси”.

Орахове љуске расуте по снијегу куда је прошла партизанска колона у непријатељском бункеру представљају мотив на основу кога се прича о хуманости. “Поскочан, ватрен чичица, члан Врховног штаба, љуља се већ сатима на леђима дурашног босанског коњичка. Путује преко снијежне висоравни средње Босне, све корак по корак, дубоком утабаном пртином, којом су, чини се, већ прошле бројне партизанске колоне. Уз пут, већ километрима, смрзнут снијег цјелац посут је поломљеним ораховим љупинама.” 

На једној страни је члан Врховног штаба, а на другој крајишки борац оптужен за крађу ораха заплењених приликом освајања вароши и намјењених партизанским рањеницима. На једном малом мотиву, пратећи траг љуски ораха на снијегу, Ћопић је исказао сложено и дубоко разумјевање карактера крајишког човјека и његове судбине. Борац оптузен за крађу ораха је онај исти који је безброј пута бранио рањенике. И не стиди се тога, јер: “Ама знаш ли ти, друже, да је нама, крајишкој дјеци, једина и највећа милошта и дар, откад знамо за се, само орах и ништа друго, особито зими. Дође тако у госте тетка, кума, рођака, па руком у торбицу: гдје сте ви, дјецо, ево сваком по шака ораха. И-их, ораси! Нема већег и љепшег дара на овоме свијету. Никад ми нико, у мом вијеку, није ништа ни поклонио доли орах.”

У овоме сјећању на дјетињство борац је једноставним ријечима изразио сву суровост и сиромаштво живота у крајишком поднебљу и оправдао оно што се члановима Врховног штаба учинило као крађа и себичлук. Као што се борио за рањенике он се борио и за орахе за које осјећа да му припадају, по неком дјечачком доживљају правде. У причи “Потопљено дјетињство” Ћопић говори о чежњи да се одупре проласку времена које све што је лијепо полако потиру. Жели да поново види и

осјети прошлост која је супротност времену које је дошло, времену злом и уништавајућем. То је оно духовно стање у коме је изражена Ћопићева осјећајност и романтични доживљај свијета у коме оно што је прошлост има већу вриједност и значење од садашњег времена. “Прије много и много година, на раздвоју дјетињства и дјечаштва, један мали путник опростио се баш на овој узвишици од родног мјеста, стијешњеног у долини ријеке, и отишао у свијет стрмим каменитим друмом. Сад се тим истим друмом, испраним и обрушеним, друмом који више никуда не води, један просједи човјек покушава вратити дјетињству, завичају, успоменама. Пред сневесељеним путником нема више дубоке зелене долине с неједнаким разнобојним крпама њива и поломљеним огледалима ријеке нанизаним уз врбике. Поглед више не може да суновратке зарони у познат удубљен предјео, да срце претвори слободну птицу која ће запловити низводно као чапље за сушна времена. Сад је пред човјеком само пусто блиједо небо одсликано у мирној води пространог вјештачког језера. По његовим ивицама, непотребно удвојени и сувишни, окренути наглавце, ћуте околни брегови. Ти нови брегови нијеми су као и сви утопљеници, али ипак живе некаквим својим животом уклетих сјенки, подложни мијенама годишњих доба, биљежећи вјерно и непогрешиво сваки покрет и промјену код своје живе браће близанаца.

Побједничка вода утишала се над родним крајем, над циком и виком дјетињства, над грајом некадашњих јутара. Јуриша она својим миром и на срце дошљака. - Путниче, немаш више с ким разговарати, немаш коме отићи. Видиш ли, пут води у језеро, у дубину, рибама. Ту, на још новој, незасјеченој ивици језера, све се прекида, нестаје.” Ова прича још једном потврђује да за Ћопића нема љепшег животног доба од дјетињства и да су дјетињство и природа увијек и нераскидиво повезани.

ЗАКЉУЧАК

Све наведено намеће ми закључак колико је велика улога описа природе била у животу Ћопићевих јунака, а по мом мишљењу истакнути описи у разради теме то и потврђују Његови јунаци потпуну слободу осјећају само у пророди. Земља је сиромашна, природа лијепа и та љепота природе надограђује сиромаштво. Људи су навикли на сиромаштво, али су поносни на сву љепоту природе која их окружује. Човјекова душа је као природа која га окружује. Ликови су спремни да ризикују живот када осјете зов природе. Ћопићеви јунаци су нераскидиво везани за природу. Завичај, природа и дјетињство су главни мотиви приповједања.

ЛИТЕРАТУРА

1. Башта сљезове боје - Глава у кланцу ноге на вранцу, Сабрана дела Бранка Ћопића, Просвета - Београд, Свјетлост – Срајево, Веселин Маслеша – Сарајево, Београд 1983.

2. Башта сљезове боје, Приредила и пропратне текстове написала Ана Вукић, Београд 1996.

3. Башта сљезове боје, приредио јован Делић, Подгорица 1997.

4. Критика о делу Бранка Ћопића, Сабрана дела Бранка Ћопића, Просвета, Београда

1975.