12
[269 Библид 0350-6428, 42 (2010) 140–141, с. 269–280 Научни чланак УДК 821.02АВАНГАРДА ; 821.163.41.02АВАНГАРДА Бојан ЈВИћ (Београд, Институт за књижевност и уметност) MАНИФЕСТИ СРПСКЕ АВАНГАРДЕ – ПОЕТИКА, ЕСТЕТИКА, ИДЕОЛОГИЈА Кључне речи авангарда, манифести, поетика, модернизам, надреализам, Станислав Винавер, Растко Петровић, Марко Ристић. Апстракт Текст који следи има за циљ да у кратким цртама опише основ- не особине манифеста и програмских текстова српске авангарде, почев од по- етичких идеја, естетичког значења, идеолошко-политичких ставова и практич- ног дејства. У обзир се узимају како исказане идеје тако и одлике форме и стила манифеста / програмских текстова авангарде. Истичу се разлике између експре- сионистичко-модернистичке и надреалистичке генерације, као и својеврсна ево- луција манифестне форме у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века. Ово није Јеванђеље, ово је Манифест. Јеванђеље ће писати они будући, који ће доћи после нас. А они ће доћи, они ће доћи... Љ. Мицић, Манифест зенитизма Једна од основних заједнички истицаних одлика авангарде јесте и наглашено присуство манифеста, 1 програмских тексто- ва у којима авангардни ствараоци, појединачно или групно, исказују ставове везане за (сопствену) стварну или жељену књижевно-уметничку, културну, историјску и најшире идеоло- шку ситуацију/позицију. Објављивање манифеста у европској култури свакако је и старија и распрострањенија књижевноисто- ријска традиција од авангардних прогласа, и укључује не само манифестне радове у ужем смислу, са одговарајућим насловом и формом (као нпр. првом половином �I� века у Француској 1 Термин „манифест” у значењу „прогласа или обзнане” у ширу употребу Термин „манифест” у значењу „прогласа или обзнане” у ширу употребу у европском кругу улази преко италијанског језика у �VI веку, обично означава- јући свечани писмени проглас власти народу, писмено саопштење које садржи погледе појединачног или колективног аутора, програме, предлоге и одлуке. У ширем смислу, манифест тако означава програмски дискурс који се покорава законитостима организоване аргументације. О историјату употребе речи и разли- читим облицима манифестних текстова до модерних времена види опширније поглавље „A history of Manifesto (1550–1850)” у Luca Somigli Legitimizing the Artist: manifesto �riting and Euro�ean modernism, 1885-1915, University of Toronto Press, Toronto 2003, стр. 29–56.

Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

Embed Size (px)

DESCRIPTION

manifest

Citation preview

Page 1: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

[269

БОЈА

Н ЈО

ВИ

ЋБиблид 0350-6428, 42 (2010) 140–141, с. 269–280 Научни чланак

УДК

821

.02А

ВАН

ГАРД

А ;

821.

163.

41.0

2АВА

НГА

РДА

Бојан Јо­ВИћ (Београд, Институт за књижевност и уметност)MАНИФЕСТИ СРПСКЕ АВАНГАРДЕ – ПОЕТИКА, ЕСТЕТИКА, ИДЕОЛОГИЈА

Кључне речи�� авангарда, манифести, поетика, модернизам, надреализам, Станислав Винавер, Растко Петровић, Марко Ристић.

Апстракт�� Текст који следи има за циљ да у кратким цртама опише основ-не особине манифеста и програмских текстова српске авангарде, почев од по- етичких идеја, естетичког значења, идеолошко-политичких ставова и практич-ног дејства. У обзир се узимају како исказане идеје тако и одлике форме и стила манифеста / програмских текстова авангарде. Истичу се разлике између експре-сионистичко-модернистичке и надреалистичке генерације, као и својеврсна ево-луција манифестне форме у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века.

Ово није Јеванђеље, ово је Манифест.Јеванђеље ће писати они будући, који ћедоћи после нас. А они ће доћи, они ће доћи...

Љ. Мицић, Манифест зенитизма

Једна од основних заједнички истицаних одлика авангарде јесте и наглашено присуство манифеста,1 програмских тексто-ва у којима авангардни ствараоци, појединачно или групно, исказују ставове везане за (сопствену) стварну или жељену књижевно-уметничку, културну, историјску и најшире идеоло-шку ситуацију/позицију. Објављивање манифеста у европској култури свакако је и старија и распрострањенија књижевноисто-ријска традиција од авангардних прогласа, и укључује не само манифестне радове у ужем смислу, са одговарајућим насловом и формом (као нпр. првом половином �I� века у Француској

1 Термин „манифест” у значењу „прогласа или обзнане” у ширу употребуТермин „манифест” у значењу „прогласа или обзнане” у ширу употребу у европском кругу улази преко италијанског језика у �VI веку, обично означава-јући свечани писмени проглас власти народу, писмено саопштење које садржи погледе појединачног или колективног аутора, програме, предлоге и одлуке. У ширем смислу, манифест тако означава програмски дискурс који се покорава законитостима организоване аргументације. О историјату употребе речи и разли-читим облицима манифестних текстова до модерних времена види опширније поглавље „A history of Manifesto (1550–1850)” у�� Luca Somigli�� Legitimizing the Artist: manifesto �riting and Euro�ean modernism, 1885-1915, University of Toronto Press, Toronto 2003, стр. 29–56.

Page 2: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

270]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ЧЛ

АН

ЦИ – „Манифест француске музе” 1824, „Манифест против лаке

литературе” 1833), већ и текстове који имају облик предговора, списа, чланка, критике књиге, а по садржини одговарају захтеви-ма манифеста.2 С друге стране, манифест као чисто књижевни облик намеће се крајем �I� века „манифестом натурализма” Сен-Жоржа де Буелијера 1866, а са радикалним уметничким стремљењима са почетка ХХ века (Маринетијев „Манифест футуризма” 1909, Царин „Манифест дада” 1924, Бретонов „Манифест надреализма” 1924), коначно се профилише и као књижевни жанр и по важности се готово изједначава са самим књижевноуметничким остварењима.

Међусобно приближавање по значају програмско-дискур-зивног и поетско-естетског начела праћено је и својеврсним прожимањем и хибридизацијом, при чему манифестни радови авангарде губе део референцијалне а добијају поетску функцију – уместо да буду искључиво текстови о уметности постају делом уметнички текстови, а сама поетско/естетска дела обогаћују се и битно (експлицитно) поетичким/естетичким значењем.3 При томе, наведено изједначавање иде до толиког степена да је често тешко разликовати о којој је врсти текста реч, односно доводи до појаве да манифестна активност често постаје важнија и заступљенија од саме књижевноуметничке продукције.

Осим наведеног, авангардни манифест показује и скуп других релативно стабилних својстава, која умногоме проистичу из ње-гове суштински двојне природе4 – он је истовремено и одрицање и афирмација, разарање и стварање, окренут је ка садашњости / прошлости али и будућности, распет је на граници између туђег и свог, старог и новог, критике и утопије, између начела реалности и начела жеље, рационалног и питијског говора, при чему често до изражаја долази обновитељска, пророчка димензија. Тако је манифест по дефиницији сажета, ефикасна, милитантна форма, књижевни облик који настоји да у непосредном контакту, у што краћем времену, изложи мноштво мисли и осећања, истовремено образлажући основне програмске ставове аутора и обрачунавајући се са противницима, старим и новим.

Наслов манифеста обично обухвата кључну програмску реч, одређење или слоган који може да назначи садржај, афирма-

2 „Manifeste”, у��„Manifeste”, у�� Dictionnaire historique, thematique et technique des Litératu-res. Litératures française et étrangeres, anciennes et modernes. sous la direction de Jacques Demougin, 2, Librarie Larousse, Paris, 1986, str. 993.

3 Упореди Новица Петковић, „Проучавање иманентне поетике�� предмет и сврха”, у�� Поетика српске књижевности, зборник радова, ур. Н. Петковић, Ин-ститут за књижевност и уметност, Београд, 1988; Александар Флакер, Поетика оспоравања, Школска књига, Загреб, 1984, стр. 21.

4 Двострука природа је суштинска одлика манифеста, најтипичнијег тексту-алног израза својеврсне авангардне реторике, књижевне „врсте” коју авангарда открива и намеће�� настао из „књижевности” и из теоријског „система”, он је узорни „облик” уметности негације и преврата. Adrian Marino, „Le manifeste”, у�� Les avant-gardes littéraires au XX siè­cle. 2. Théorie. (Dir. Jean Weisgerber). Bru-Weisgerber). Bru-xelles, Budapest, 1984, стр. 825. 1984, стр. 825.

Page 3: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

[271

БОЈА

Н ЈО

ВИ

Ћтиван (манифест, увод, програм, нови дух) или пак негаторски (уништење; растављање, шамар) односно негативне одреднице „не-” и „анти-” (антитрадиција, антипасеизам, антикласицизам, антиромантизам). Манифести, даље, без изузетка изражавају неопозиве одлуке, уопштавања, коначне и радикалне вредносне исказе. Набрајање бројних теза, позитивних или негативних, у форми паралелиза, даје им и монотон, механички или пак риту-ални карактер.

За авангардне манифесте особито је потпуно ништитељско одбацивање прошлости односно свега постојећег, које најављује преврат. Преврат пак значи ослобођење од поретка и увођење хаоса – авангардисти наглашавају осећање опште несигурности, противе се одређеним и стабилним структурама, желећи да дове-ду до „максимума нереда”. Обично се полази од деконструкције традиционалне, „лепе” лингвистичко-философско-књижевне зграде да би се прешло на темеље културног и друштвеног, па чак и природног, устројства.

Деструктивност у изразу и намерама претвара се у стил, који битно одређује техника преврата и који обухвата неколике уобичајене поступке, изразе и теме, истовремено књижевне и теоријске. Они пак показују тежњу ка претеривању, пароксизму, силовитости, хиперболи; употребу увредљивих и насилних мета-фора („Шамар јавном укусу”, „Футуризам је зграбио Русију за гушу” stossen, reissen, brechen; Gioconda acqua �urgitiva italijana; „лажној прошлости вечито ћемо говорити срање”; „идите дођаво-ла”; „ви сте идиоти”; „сви ћете црћи”; „пљунимо, ако хоћеш, на све што смо заједно волели, пљунимо на човечанство”, итд.) Мржња, презир и ужас основна су осећања која прожимају манифестни текст („мржња према јуче и данас”, „израз презира”, „ужас који се изражава”), a крајњи израз ових осећања јесте крик). Овим негаторским вербализмом замењује се и превазилази конкретно деловање и изражава, теоретизује и подражава ритуално насиље. Ритуалност упућује и на шири порив�� театралност – тежњу ка извођењу, у терминима „свечаности”, „представе” („Рекламе и јавно приказивање, свечаност која допуњава свечаност уметно-сти”; „скандал као поетички елемент” кроз „његово претварање у израз”, итд).5

***Као равноправни део европских авангардних покрета, и срп-

ска авангардна књижевност и уметност показују готово све одлике које красе међународно окружење. Присуство мноштва усмерења и њихових разноликих програма, бројних часописа са најразличи-тијим домаћим и страним сарадницима, учешће у међународним

5 Adrian Marino, „Le manifeste”, стр. 828–829.Adrian Marino, „Le manifeste”, стр. 828–829.

Page 4: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

272]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ЧЛ

АН

ЦИ уметничким подухватима утицало је да се и код српских писаца

развије интензивна и обимна манифестна активност.6 Репрезентативан избор програмских текстова српске авангар-

де могао би да oбухвати неколике радове најзначајнијих авангард-oбухвати неколике радове најзначајнијих авангард-них усмерења односно аутора, као што су „Објашњење Суматре” Милоша Црњанског; „Манифест експресионистичке школе”, Станислава Винавера; „Манифест” Бранка В. Пољанског; „Про-буђена свест (Јуда)” Растка Петровића; „Манифест зенитизма” Бошка Токина, Ивана Гола и Љубомира Мицића; „Објава поези-је” Марка Ристића; „Позиција надреализма” групе аутора, али и бројне друге. Настали у распону од првих појава авангардних стремљења у српској књижевности, у годинама непосредно након I светског рата, па до краја четврте деценије прошлога века, када се тенденције авангардистичког преображаја уметности, друштва и стварности смењују социјалним ангажманом и практично своде на једно стваралачко усмерење, наведени текстови показују све одлике карактеристичне за књижевну врсту којој припадају.

Када је реч о заједничким цртама, програмски текстови срп-ских авангардиста су у великој већини писани у име покрета или групе, било да је она стварна било да је тек декларативно прет-постављена; у складу са тим, у њиховим насловима срећу се пре свега ознаке природе и намене текста („објашњење”; „манифест”, „програм”; „објава”; „позиција”), заједно са именом усмерења које одређују („експресионистичка школа”; „хипнизам”; „дадаизам”, „зенитизам”, „надреализам”). Ставови изражени у манифестима српске авангарде, даље, имају тенденцију да буду општеважећи и ултимативни; такође, потенцијално спровођење изложених намера и идеја за собом повлачи широке и далекосежне последице, будући да нужно доводи до превата у увреженом естетичком, идејном и друштвеном поретку. Тако нпр. Винавер истиче револуционарну природу експресионизма, и указује на неопходност ослобођења свега од свега, на пољу природе, језика, духа. Пољански позива на „листопадску револуцију духа”, надреалисти проповедају неизбе-жност општег преокрета света, као једини циљ вредан ангажмана, итд. Чак и када аутори наизглед немају намеру да представљају колективни субјект нити да утичу на ширу публику, већ говоре у своје лично име, изложене идеје дирају у саме темеље поретка, у конкретном случају хришћанске вере и морала и нужно имају пре-вратнички карактер као што је случај код Р. Петровића. Односно, и без спровођења превратничко-револуционарног преображаја, јаз између старог и новог света је непремостив – тако Црњански наглашава дубоку провалију између света пре I светског рата и новог поколења, које је искусило све ратне ужасе и постало њима безнадежно обележено, и у складу са тим неповратно одбацује старе садржаје, осећајности и облике.

6 Види Гојко Тешић,Види Гојко Тешић, Васионски самовар, антологија југоавангарде 1902–1934, свеска прва, Српска авангарда, година II-III, свеска 2-4, Чигоја штампа, Откровење, Београд, 1998–2000.

Page 5: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

[273

БОЈА

Н ЈО

ВИ

ЋПотом, практично код свих манифеста се, у мањој или у већој мери, може уочити приближавање естетске и програмске функци-је. Неколико примера за то – код Црњанскога реч је о конкретној дводелној, и графичким средствима наглашеној подели, при чему је први део текста дискурзиван а други поетско-исповедан; оба саставка показују сличне синтаксичке, ритмичке и мелодијске одлике. Винаверов текст део је књиге од 11 прозних текстова, жанровски међусобно веома различитих — распона од „правог” програмског текста, преко кратке научнофантастичне или само фантастичне приче, огледа, до полемички настројене књижевно--музичке, или ликовно-критичке интерпретације или визије. Без обзира на разноврсност, и „Манифест експресионистичке школе”, и остали текстови у Громобрану свемира одликују се изразитим присуством поступака који се традиционално могу очекивати пре y домену поезије него прозе. Тако ce, на пример, од самога почетка, па све до краја, јављају разноврсне фигуре понављања, од фонетског до синтаксичног нивоа, међу којима су нарочито заступљене фигуре полиптотона и парегменона. Петровићев при-лог „Пробуђена свест (Јуда)” последњи је део збирке песама От-кровење (1922), и такође се одликује жанровском многоликошћу, између осталог обухватајући аутоцитат некада давно написане приче, стихове на почетку и унутар текста и разне појаве више-гласја или дијалогизма. И сам песник за свој текст вели да је „и ова проза /.../ једна песма”. Слично је и у Драинчевом „Програ-му хипнизма”. У приказу збирке песама Милана Дединцаприказу збирке песама Милана Дединца Јавна птица (1927), потом, насловљеном „Објава поезије”, који је по својој суштини делом критика а делом програмски текст, Ристић се углавном служи сликовитим језиком, који суштински одудара од критичког дискурса и ближи је апокалиптичном пророчанству�� примера ради, као „изабрани изасланик духа” Дединац је пред-одређен да „преко прастарог моста екстериоризације спроведе надземаљску олују у чудо.”7

Када је пак реч о обиму авангардних прогласа српских писаца објављених у различитим југословенским публикацијама, они су неједнаке дужине, од сасвим кратких па све до практично малих монографских студија, и показују различит интензитет стила, ко-ји се креће од тоном (сразмерно) неутралних (Црњански; Петро-вић; надреалисти), преко експресивно наглашених (Винавер) до екстатичних и провокативних па чак и инцидентних (Пољански, Драинац).8 При томе се показује да су прилози који су објављени у етаблираним српским гласилима, без обзира на радикалне ставо-

7 Касније полемике око збирке песама Милана ДединцаКасније полемике око збирке песама Милана Дединца Јавна птица усло-виле су и да се чини се, први пут у нашој књижевности, неки аутор означи као „надреалиста”, те да се сврста у групу „јаких појединаца са претензијама на „диктатуру духа’”. Одговор „Библиофила” Душану Матићу у�� Илустрованом листу од 13. марта 1927; види и напомену приређивача у�� Марко Ристић, Око надреализма II, приредио Никола Бертолино, Београд, 2003, стр. 45.

8 Драинац,Драинац, Програм хипнизма – „Идиоти! Луде! Блудници!” Пољански, Манифест – „Пљунути треба y вечности пехар, као на огавно пиће кога смо већ

Page 6: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

274]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ЧЛ

АН

ЦИ ве и понекад екстремне захтеве, умногоме умеренији и уљуднији,

или пак традиционалнији и друштвено прихватљивији.9 То, ме-ђутим, није случај са појединачним стваралачким подухватима, попут Мицићевог Зенита или дадаистичких прогласа, који због ставова често привлаче пажњу извршне власти.

***Посебан случај у овом прегледу чини, међутим, српски над-

реализам, који се својим манифестима и програмским текстовима појављује/обзнањује као покрет са закашњењем од више од пола деценије у односу на активности француских парњака – као да-тум „званичног” почетка надреалистичког покрета/деловања у Србији обично се узима 1930. година, обележена објављивањем програмског текста „Позиција надреализма” и покретањем часо-писа – алманаха Немогуће.10 У годинама које следе, српски над-реалисти објављују бројне радове разноврсног обима и форме, у којима излажу своја виђења проблематике везане за одређивање покрета и његовог положаја у датом тренутку.

Настали на крају авангардног раздобља у српској књижевно-сти, на прелазу између двадесетих и тридесетих година прошло-га века, манифести и програмски текстови српског надреализма показују већи број одлика карактеристичних за дати књижевни облик. Присутне су, међутим, и битне различитости у односу на модернистичку варијанту претходника, али и сопствене преднад-реалистичке обзнане.

Тако се, за разлику од раних критика и програмских текстова, у првом колективном промотивном тексту „Позиција надреали-зма” из 1930. пажња посвећује општијим питањима док се ужa књижевна проблематика готово и не разматра; такође, димензија појединачног повлачи у корист колективног аспекта. Надреалисти се окрећу философском промишљању стварности и њених прин-ципа, и, као група, настоје да се позиционирају у свету материје и мисли/духа. Коначно, указују да теже да промене свет нарочи-том врстом револуције – преокретање друштвеног поретка може се постићи повезивањем критичке активности са идеолошким и друштвеним деловањем.

пјани!! Пљунути треба y вечности пехар, где je исцурило 20 наших отровних векова.” У�� Васионски самовар, стр. 109; 144.

9 Тако Богдан Поповић скреће мада се многи од нових стваралаца истичу особинама које спадају под „civilitas” – добрим манирима, то јест љубазност, потом и извесне врлине њихових прилога – обиље духа, живости, и занимљи-вих погледа, наглашавајући да ћe сучељавање мишљења поводом њих имати облик „слободне и широке и куртоазне дискусије” на основу које би требало да се дође до истине, или макар онога што се са извесном вероватноћом може сматрати за истину. „Књижевна и уметничка политика „Гласникова””, СКГ, нс, књ. I, бр. 3, 1. октобар 1920, стр. 213.

10 Односно јануар 1931, када је први број часописа, по свему судећи, иза-шао из штампе. Види Ване Бор, Марко Ристић, Анти-Зид, Београд, новембар 1932.

Page 7: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

[275

БОЈА

Н ЈО

ВИ

ЋУ саставу невеликог обима „Позиција надреализма”, који су колективно потписали Александар Вучо, Оскар Давичо, Ми-лан Дединац, Baнe Живадиновић Бор, Живановић-Ное, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Душан Матић, Коча Поповић, Петар Поповић, Марко Ристић, чланови надреалистичке групе супротста-вљају два света – са једне стране налази се подручје бесконачне дијалектичке и динамичке конкретизације, ослобођења човека и несводљивости духа, неодољивог некористољубља, са друге до-мен „мртвачке метафизике” и апстрактне и задригле статичности, посесије, конфора и конформизма, кукавне личне cpeћe, осредње себичности, свих компромиса.

Два плана се сукобљавају не на апстрактној равни, ван исто-ријског простора и времена, већ кроз човека и друштво тадашњег времена. Сукоб је, према мишљењу надреалиста, обележен и етичком димензијом, будући да су личности у потпуности мо-рално одређене према ставу који у њему заузимају. Аутентично деловање човека оличава се у потпуном ангажману на борби за ослобођење од уврежених релација, јер је трансформација одно-са свега према свему једино морално мерило човековог стварног бивствовања.

У овако описаној стварности надреалисти смисао различитих видова, израза и перспектива својих делатности, не виде у неком унапред изграђеном, статичком и теоријском систему, нити у не-кој полазној, вештачкој сагласности која све уопштава и мири. Заједнички смисао и повезаност надреалистичких акција налази се у њиховом дијалектичком развоју, којим се подвргава револу-ционарном процесу моралног детерминизма.

Након у великој мери јасног, разговетног и разумљивог дис-курзивног излагања следи прелазни део „Позиције надреализма” у коме се тон излагања мења и текст постаје субјективан, испуњен провокативним сликама снажног емоционалног набоја („чељуст дијалектике”, „карневалске и мртвачке таљиге”, „интелектуалне пудлице”, „гадна и лепа књижевност”, итд). Како било, након тог предаха, „Позиција…” се завршава онако како је и почела, у раз-говетном стилу, непосредним позивом на активни, непрестани и деструктивни револт, са циљем потпуне промене света.

***Основна разлика између надреалистичких прогласа и модер-

нистичко / експресионистичких програмско-манифестних прило-га лежи у надреалистичком разликовању поезије и литературе, утемељеном на опозицији ирационално / рационално. За разлику од својих претходника, који се боре за афирмисање варијација нове поетике која одговара новој осећајности, надреалисти у суштини одбацују књижевност као установу, укидајући и све аспекте њене генолошке обележености кроз традицију. Свакако, овакав приступ није без преседана, будући да се и код радикални-

Page 8: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

276]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ЧЛ

АН

ЦИ је варијанте претходника, попут зенитиста, хипниста и дадаиста

може наћи претежно ван-књижевно, најшире идеолошко поимање књижевности.

Надреалистичко одређење поезије се током времена мења и обогаћује новим семантичким садржајима и везама. Од првих релевантних разматрања, у којима се поезија види у границама релације онострано надлично надахнуће – аутор – језик, са тек узгредним помињањем превратничког друштвеног потенцијала и изостављањем расправе о сродним духовним делатностима те моралној димензији песништва, преко упоредног разматрања сличности хумора и поезије на основу метафоризације и новине до подробног описивања односа поезије према жељи, језику и речима, надахнућу и свесном напору приликом писања. На крају, поетичка размишљања напуштају психоаналитичко-лингвистичке оквире и усмеравају се ка непосредном друштвеном ангажману, остваривању друштвеног колективног ослобођења у најширим терминима марксистичког погледа на свет као услова индивиду-алне (песничке) слободе.

Ове промене, међутим, пре су промене у степену него у суштини, будући да не долази до дисконтинуитета у схватању поезије већ до проширивања интерпретативног оквира и помера-ња нагласка. Само на почетку, пре званичне промоције покрета, надреалистички аутори су превасходно усмерени на сам феномен поезије. Након тога, теоријски интерес надреалиста помера се ка психолошким, социолошким, философским и политичким анализама, напуштајући песништво по себи. Опет, утисак да се размишљање о поезији потпуно повлачи пред општијим и другачи-јим темама само је делимично тачан. Када је реч о појединачним гласовима у оквирима надреалистичке мисли, чињеница је да је феномен поетског у средишту пре свега Ристићевих интересовања од почетака његових критичко-програмско-манифестних списа па практично све до краја кратког раздобља „званичног” постојања надреалистичког покрета у Србији. Веома опширна разматрања је-зичке проблематике у Нацрту за једну феноменологију несвесног, као и позна истраживања револуционарног потенцијала поезије, представљају заправо разраду идеја наговештених у приказу Јав-не птице. У надреалистичким / Ристићевим размишљањима о песништву реч је о варијацијама на основне теме и различитом наглашавању различитих њихових аспеката.11

Слично је и по питању форме / стила манифеста / програм-ских текстова српског надреализма�� почетни Ристићеви радови показују одређене поетске црте карактеристичне за хибридну природу манифеста ранијих авангардних покрета. Након тога се жанровска природа програмских / манифестних текстова усмерава

11 При томе је експлицитна разрада поетичких тема знатно ужа од поступака примењених у надреалистичкој поезији и прози. Види о имплицитној поетици српског надреализма опширније у�� Јелена Новаковић, Типологија надреализма, Народна књига, Београд, 2002, стр. 124–155.

Page 9: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

[277

БОЈА

Н ЈО

ВИ

Ћка дискурзивном модусу. Тај процес, међутим, није ни бесповра-тан ни коначан. У колективним текстовима попут „Позиције...” и Нацрта... „излети” у песнички језик, сликовитост и интензивност стила полако јењавају, но, у потоњим Ристићевим текстовима као што су нпр. „Морални и социјални смисао поезије” поетско па и наративно начело поново се јавља, макар само као факултативно обликовно начело.

На тај начин, може се рећи да теоријска делатност српских над-реалиста усмерена ка напору домишљања основних претпоставки које су дате већ на почетку, и чији се потенцијални мисаони домети практично конкретизују и материјализују увођењем специфичне дијалектичко-материјалистичке допуне психолошко-психоанали-тичким полазним основама. Разлика у односу на друге авангардне покрете у Србији лежи управо у философској систематичности и опширности поетичких расправа. Такође, усмереност ка пое-тизацији програмских текстова функција је како дужине тако и ауторових склоности; за Ристића је она карактеристична, за друге надреалистичке ауторе и не у толикој мери.

Опет, одбацивање институције литературе у корист схватања поезије као функције испољавања подсвесног, односно у корист остваривања колективног ослобођења као услова индивидуалне слободе означава и крај плодотворних естетичких и поетичких настојања авангарде између два рата и најаву доба – додуше ре-лативно кратког – у коме ће преовлађивати идеја о друштвено диригованој литератури строго прописаних / контролисаних те-матских и садржинских оквира.

***Када је реч о коначној инстанци авангардних исказа, најши-

рем друштвеном окружењу, манифести и програми српске аван-гарде у свом времену нису доживљавани (само) као необавезно лично или колективно размишљање уметника на теме уметности, друштва и стварности. Проблематизовање темељних претпостав-ки, пре свега естетичког поретка, рано је уочено и озбиљно схваће-но од стране представника афирмисане и институционализоване културне и књижевне елите. Признајући неумитну потребу да се, услед душевних промена код младих поколења, непрестано ства-рају нова књижевна дела која ћe различитошћу и разноврсношћу допринети да књижевност и уметност не постану јалове и мртве, припадници поретка се ипак прибојавају „елемента нереда”, који увек красе распаљена осећања, страст, и нескромност – особине које се, кад нису изазване, виде као знаци интелектуалне недисци-плине, примитивности, и дивљине.

У очима предратних интелектуалаца генерацијске разлике добиле су такве размере да се није могло говорити о антагони-зму већ пре о заоштрености и непријатељству између два разна табора. Поред тога, будући да се сукоб није зауставио само у

Page 10: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

278]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ЧЛ

АН

ЦИ области књижевности, већ је присутан и у уметности, и у науци,

и у политици и друштвеном животу Европе, и то далеко јаче него што је то био случај у ранијим приликама, јаз створен на многим пољима запретио је да доведе до потпуног недостатка узајамног разумевања и нестанка комуникације између супротстављених страна, па чак и прекида (књижевног) континуитета.

Стога, како би се предупредио коначни раскид, и у извесној мери асимиловали најистакнутији представници „младе школе”, без обзира што су у њима многи видели „разбарушене књижев-не анархисте”, „нови” односно „млади” добијају позив да дају песничке и програмско-манифестне прилоге у гласилима попут СКГ-а и тиме читаоцима и културној јавности приближе своју уметност и своје погледе.12 С друге стране, мноштво авангард-них стваралаца и даље објављује у публикацијама везаним за одговарајуће књижевноуметничке покрете, или у сопственим књигама, без ограничења и нужних обзира условљених часопи-сима главног тока високе културе, чиме се умножава укупан број програмских текстова, њихова тематско-стилска разноврсност и њихова радикалност.13

Неразумевање и супротстављање, међутим, нису постоја-ли само на релацији етаблирана култура/поредак – авангардни ствараоци/усмерења. И међу самим авангардистима постојале су битне разлике у ставовима према суштини и сврси књижевно-уметничког стварања, односно у (исказаној) опредељености за програм, правац или гласило, које су често биле у најмању руку непремостиве као и опозиција према официјелној културној и друштвеној парадигми. Док објављују у Зениту, Петровић, Цр-њански, Винавер итд. уживају Мицићеву подршку и похвале. Када сарадња престане да буде ексклузивна или ослаби, ови се аутори и њихова дела одбацују и проглашавају за издајнике и неталенто-ване књижевнике. Модернисти и будући надреалисти једно време блиско сарађују у часописима Путеви и Сведочанства и имају блиске погледе на књижевност, уметност и стварност. Када се разиђу у поетичким ставовима, односу према подсвести и психо-анализи, као и у политичким убеђењима, између њих се полако развија анимозитет. Чак и у раним програмским иступима, попут „Објаве поезије М. Ристића”, надреалисти се јасно дистанцира-ју од „новог духа” односно модернизма. У каснијим текстовима

12 Колики je значај у уређивачкој концепцији СКГ-а након Првог светског рата дат довођењу најмлађег поколења српске књижевности како на странице часописа тако и у контекст установљених књижевно-уметничких имена и дела, може се видети на основу чињенице да ће своје радове у Гласнику, између осталих, објавити и И. Андрић, М. Црњански, Р. Петровић, Т. Манојловић, Д. Васић, С. Миличић, С. Краков, итд. Види опширније у�� Б. Јовић, „Стари” и „нови”, „ста-ри” и „млади” – неки аспекти односа према традицији у Српском књижевном гласнику. У�� Сто година Српског књижевног гласника�� Зборник радова, Матица српска/Институт за књижевност и уметност, Београд, 2003, стр. 73–83.

13 Сарадња са гласилима главног тока у многим случајевима није искључи-вала и сарадњу са есктремним авангардним публикацијама. Тако Р. Петровић 1921. године интензивно објављује и у СКГ-у и у Зениту.

Page 11: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

[279

БОЈА

Н ЈО

ВИ

Ћјављају се отворене критике и напади, сада у примерном облику манифеста, при чему модернисти доносе „не једну заиста нову идеологију, не једну бескомпромисност која би била довољна гаран-ција некористољубивости, већ неколико диспаратних идејица, по који бриљантан талент, тренутно заиста засењујући темперамент или нови призвук (Винавер, Растко Петровић, Црњански), извесне неразрађене техничке иновације, и свој појам генерације, појам који у себи имплицитно садржава алузију на психичке реперкуси-је рата, и, још више, мало камуфлирану апологију своје сопствене заслужности. Тако, на пример, остајући при томе појму генерације, који има за циљ да повеже у једну целину извесне интелектуалне индивидуалности које нису повезане никаквом заједничком идејом или несебичношћу, и обрћући сад тај појам не више само против раније предратне генерације, већ и против оне која тобоже долази после његове, модернистичке генерације”.14

Први талас модерниста/авангардиста након I светског рата, макар они најистакнутији, заиста су се уклопили у друштвене то-кове и на политичком плану заступали идеје центра или деснице. Други, надреалистички аутори, рат касније, такође су ступили у службу режима, сада комунистичког. Оба нараштаја оставила су иза себе и авангардистичку прошлост, и идеје исказане у великом броју манифестних и програмских текстова. У томе између њих готово да и нема разлике; оно што их, међутим, у великој мери раз-ликује јесте квалитет и домет укупне књижевне заоставштине.

Bojan Jović

Manifestoes of Serbian Avant-garde – Poetics, Aesthetics, Ideology

S u m m a r y

This paper proceeds from the history of literary manifestoes and the general characteristics of avant-garde programmatic texts. It describes the characteristics of manifestoes in Serbian avant-garde, pointing out the changes in terms of content and form from shorter, hybrid forms with mixed discursive-aesthetic functions towards longer forms of almost purely philosophical nature, that is, from poetic attitudes towards ideological statements aimed at achieving immediate social consequences. The position of surrealism is emphasised, for it differs from its modernist predeces-sors to a certain extent. On the other hand, the programmatic texts – the avant-garde ones in their entirety and those of the surrealists in particular, manifest enough common and constant traits that one can speak of continuity. The basic difference between surrealist proclamations and modernist/expressionist programmatic-mani-festo-type texts is manifested in the surrealist distinction between poetry and litera-ture, which leads to the rejection of the very institution and tradition of literature. Finally, the author points out the effort on the part of representatives of “offi­cial” culture to soften and assimilate, as much as possible, the modernist/avant-garde gen-eration, as well as the similar attitudes of modernists after the First World War and

14 Марко Ристић, „Против књижевности модернистичке”,Ристић, „Против књижевности модернистичке”, Надреализам данас и овде, бр. 2, јануар 1932, стр. 44.

Page 12: Bojan Jović Manifesti Srpske Avangarde

280]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ЧЛ

АН

ЦИ surrealists after the Second World War, as evidenced by their active cooperation with

the current regime.

Key �ords�� avant-garde, manifesto, poetics, modernism, surrealism, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Marko Ristić