1

B u k e t I

Gospodin Obrad Drenovac, četrdesetogodišnji činovnik Srpske narodne banke, viši kontrolor u Odeljenju platnog prometa, neimenovani šef službe, čvrstog, odsečnog koraka uđe u kancelariju, noseći preko leve ruke ogromni, stari, sivi kišni mantil. U drugoj ruci imao je presavijeno jutarnje izdanje “Novog vremena“. U svom tamnom prugastom odelu sa uskim reverima, na preklop, beše po običaju, prvi došao. Navikao je, godinama radeći u banci, da porani i da, pre svih, dođe na posao. Nikada nije zakasnio. Nikada se nije uspavao. Nikada nije izostao. Bio je uvek tačan. Precizan. Odgovoran. Uvek redovan. Pridržavao se pedantno svog ustaljenog jutarnjeg reda i, vremenom, pažljivo prateći satnicu, samodisciplinovao se do savršenstva. Marljivo radeći na sebi, menjajući neke loše nasleđene navike, kojima nije bio zadovoljan, uspeo je da napravi skladan red u svom svakodnevnom životu. Ne može se reći da je kruto sledio uspostavljeni raspored, jer on isključiv i ograničen nije bio, ali voleo je da planira. Morao je da ima cilj kome teži. Pripadao je onoj grupi ljudi koja, da bi se pokrenula, mora da ima motiv. Motiv je mogao da bude potpuno beznačajan, ali, ipak, kakav takav, morao je da postoji. Njegov pokretački motiv, na koji je bio ponosan, bilo je saznanje da je uspeo sat da prenese u telo. Naime, gospodin Obrad Drenovac, živeći sam u svom malom, nasleđenom stanu, blagopočivšeg mu oca gospodina Tanasija Drenovca, prefekta gradske Uprave, u ulici Krunskoj, razvio je neverovatan osećaj za vreme. Tačnije, za satnicu. Mada nikad nije nosio sat, niti je imao potrebu za njim, uvek je tačno mogao da kaže koliko je sati. Naravno, greške od nekolio minuta, unapred ili unazad, tolerisao je čak i on. Osim starog budilnika, kupljenog početkom veka, koji je stajao na stočiću, kraj kreveta, do lampe, u stanu nije imao drugog sata. No, bilo leto ili zima, on se budio uvek u 5 časova i 59 minuta. Tačno u isto vreme. Svakog dana. Osim nedelje. A kako je, iz samo njemu znanih razloga, pomerio stari budilnik za devet minuta unapred, znači da se g. Obrad Drenovac budio, po našem vremenu, u 5 časova i 50 minuta. Svakog jutra. Osim nedeljom. Probudivši se, okrenuo bi se ka budilniku, koji je bio navijen da zvoni u 6 časova, uzeo ga i, videvši da je 5 časova i 59 minuta, zadovoljno bi ukočio zvono.

2

- Dobro je! - pomislio bi, skočivši odmah iz kreveta. Nije voleo da se izležava u krevetu. Čak i nedeljom, probudivši se, ustajao bi odmah. Ali, nedeljom, za razliku od drugih dana, ustajao je u 8 časova. Naravno, prethodno bi, u subotu uveče, ostavljajući knjigu i gaseći svetlo, navio sat i, ukočivši zvono, samo rekao: - Sutra je sveta nedelja. Ustaću u 8 časova. Pomozi podaj! Prekrstio bi se, ugasio svetlo, sklupčao se na desnu stranu, zatvorio oči i, duboko uzdahnuvši, odmah zaspao. Probudio bi se u 7 časova i 59 minuta. Pogledao na sat. - Dobro je! - vojnički bi skočio iz kreveta i odmah počeo da se umiva. Nedeljom je posle doručka odlazio u novosagrađenu crkvu Sv. Marka. Voleo je, poput dede i oca, da obuče čistu belu košulju i da pođe u crkvu. Dok je stajao u crkvi, opijen mirisom tamjana, sećao se prošlih vremena i svojih starih. Ispunjen nekom prijatnom toplinom, razmišljao je o životu. - Šta je život? Ništa. Trenutak. Dim tamjana. Valja se lenjo i, uzdižući, nestaje. Kao da ga nikad nije ni bilo. Sagori bez traga. Šta ostaje za nama? Ništa. Sećanje zaborav izbriše. Stojimo, mrtvaci, gubitnici, i čekamo u povorci da objave da smo umrli. I tako vekovima. Ništa se ne menja. Samo se zločini usavršavaju. Napreduju. Koljemo se od kad smo sišli sa drveta. Zašto? Niko ne može tu klanicu da zaustavi. I sada smo, osećam, pred katastrofom. Šta je to sa nama? Hoćemo li se ikad opametiti? Gde je kraj? Hoće li poslednji čovek, umirući, napokon shvatiti grešku? Svuda je mrak. Dubok i težak. Nigde nema svetlosti. Rađamo se iz mraka utrobe i odlazimo u mračnu raku. Čemu život? Vredi li jedan jedini trenutak bljeska? Kad se palidrvce upali i razbije mrak? I nestane. Osvetli i sagori ovu grobnicu živih leševa. I ode. Ugasi se. Osećam nesreću. Veliku. - Pošao bi potom do Kalemegdana, da pogleda radove u Donjoj Varoši. U povratku bi svratio u restoran “Park“, ručao i, pročitavši “Novo vreme“ i “Obnovu“, pozdravio kelnere i krenuo polako pešice kući. Voleo je nedeljno poslepodne da provede u komotnom leškarenju i dokoličenju. Bez obaveza. Sam. Prikupljao je snagu za ponedeljak. Najmrskiji dan za sve. Ljudi su ponedeljkom mrzovoljni i nikakvi. Teško ih je razdrmati. Puni su negativne energije. Zato je on, u miru svoga stana, strpljivo iščekivao novu radnu nedelju. Tako je, uglavnom, proticao jedini dan njegovog odmora.

3

Godinama je on živeo ujednačenim životom. Kratkotrajni aprilski rat, koji je očekivao, započet ranim jutarnjim bombardovanjem, samo ga je učvrstio u ubeđenju da je katastrofa počela. - Ima li žalosnije slike od ove? - razmišljao je šetajući, neposredno posle bombardovanja, razrušenim gradom. - - Jedni grade, drugi ruše. Unakaženi ljudi, osakaćeni, svuda leševi, jad i beda. Zašto? Šta je to čovek skrivio da ga ovakva nesreća zadesi? Da upitate ovog nesrećnika što, zapomažući umire, zatrpan u ruševinama, zašto je zatrpan i zašto umire, ne bi znao. Ni onaj mučenik što ga je jutros, po naredbi, ubio, izvršavajući zadatak, ni on ne bi znao zašto je to uradio. Naredili mu! Ko? Ko može čoveku da naredi da ubije drugog čoveka? Bez razloga. Bez smisla. U ime čega? Koje ideje? I tako, obojica su nesretni. I ovaj dole što, raskrvavljen, umire pod ruševinama ljudske gluposti, i onaj gore, kome je još gore, jer se živ sahranjuje. A svi smo mi nesretni i kukavni. Jadni. - Ulazak okupacionih vlasti ništa bitnije nije promenio u njegovom bankarskom životu. I dalje se pedantno pridržavao svoje satnice, pokušavajući da živi bez većih promena. Ali, iskreno, osećao je da se svet menja. I da se nešto sprema. U trenutku kada naša priča počinje, u ponedeljak 15. septembra 1941. godine, g. Obrad Drenovac je, kao što smo rekli, ušao u svoju praznu kancelariju. Stavio je novine na sto, otključao crni garderober, izvadio drvenu vešalicu i, pažljivo nameštajući revere, odložio mantil. Taj ogromni sivi kišni mantil, koji je stalno nosio sa sobom, kupio je pre dvadeset godina od prve plate. Nosio ga je kao svetinju. I kao amajliju. Ni leti ni zimi nije se razdvajao od njega. Kaput nije imao. U hladnim zimskim danima, kada je košava oštro duvala, prodirući pod kožu, on je, nabijajući šešir, podizao visoko kragnu, stavljao ruke u duboke džepove i ubrzano koračao. Uvijen u svoj veliki mantil, osećao se sigurno. Zaštićeno. Što je taj mantil bio stariji, to mu je on ukazivao veću ljubav i pažnju. Nikada ga nije okačio o gajkicu na leđima da visi. Uvek ga je pažljivo stavljao na vešalicu. Ako nije bilo vešalice, držao bi ga u ruci ili, ako je sedeo, u krilu. Mnogima je izgledao smešno kad bi u vrelim letnjim danima, vraćajući se s posla, nosio mantil preko ruke. Ali, on se nije obazirao. Osobenjak za sve u banci, bez prijatelja, neženja, usamljenik, marljiv i predan u službi, odmeren i gospodstven, uživao je poštovanje mnogih. Za njim se nije ogovaralo. Niti je on ljudima

4

davao povoda, niti su ljudi imali neku potrebu da pričaju o njemu. Jednostavno, tih i skroman, tačan i uredan, radan, on je, neprimećen, uvek bio tu. Kao što je tu bio i veliki zidni sat na ulazu u banku. Svi bi, ulazeći, pogledali na sat, videli koliko je sati i onda, nošteni svojim poslom, žurili dalje, zaboravljajući na sat. Isto tako su službenici banke i njegovi pretpostavljeni, sve do samog guvernera, gladali na njega. Videli bi ga, da bi zatim, okrenuvši glavu, brzo zaboravili na njega. G. Obrad Drenovac je voleo svoju neprimećenost. Ravnodušnost ljudi mu je ostavljala dovoljno prostora da se posveti sebi. I, naravno, poslu. Koji je obožavao. A kako je u njegovoj službi bilo mnogo operativnog posla, jer su svi nalozi, uključujući i klirinško plaćanje u reichsmarkama, išli preko njih, dan mu je jako brzo prolazio. Često bi ostajao i duže, pripremajući izveštaje i analize. I ti njegovi izveštaji bili su prava mala remek dela. U njih je unosio svu svoju pedantnost i sistematičnost. Ali ono što je njegove pretpostavljene oduševljavalo, bilo je to što je iz tih brojki i tabela izbijao duh. Vrcavost i inteligencija, koje su dosadnu bankarsku tabelarnost uzdizale, može se slobodno reći, do umetničke ingenioznosti. Forma njegovih izveštaja je stalno bila nova. Trudio se, kao dobar pisac, da banalno i prosto uzdigne, osmisli, i da mu, obuhvatajući ga, ulije dušu. - Nema dosadnog posla. Postoje samo dosadni ljudi. Lenjivci. Njima je dosadno, jer nemaju duha. Oni su bez života, jer su bez duše. Promašeni i razočarani. Ne vole, već mrze. Očajni su i, propadajući, počinjavaju zločin. Ubijaju nadu. I veru. Nema glupog posla. Postoje samo glupi ljudi. Lenjivci. Koji na sebi ne rade. I kojima je sve teško. Čak i život. Život im je ponajteži. - Mesto višeg kontrolora dobio je odlaskom u penziju g. Adama Merića. Od njega se naučio strpljivosti i pedantnosti. Njega je poštovao i rado slušao. - Slušajte, g. Drenovac, - govorio bi g. Merić svom ljubimcu - Vi ste mlad čovek i, koliko vidim, perspektivan. Budite strpljivi i istrajni. Ne žurite. I ne srljajte. Što reče naš narod, što je brzo, to je kuso. Verujte starcu, to je istina. Nažalost, kasno sam je spoznao. Ali, nikad nije kasno da čovek spozna istinu. Najbolje utrošeno vreme je ono za koje ste kupili mudrost. Budite mudri. Vežbajte duh i čeličite volju. Sledite svoj znak. Znao je g. Obrad Drenovac da se teško dolazi do malih stvari. Za velika dela nije imao snage. Nije imao ni hrabrosti. Znao je svoju meru i nje se pridržavao. Nije žudeo za slavom. Ni za uspehom.

5

Shvatao je da neko mora da bude i u sredini. Ne zato što je tamo najsigurnije, već zato što je nekome sredina namenjena. I ništa više. Trudio se, učeći od života, da se ispravlja i uzdiže. Izvežbao se u strpljenju i doslednosti. Mogao je satima, pomažući nižim činovnicima, da sabira neprekidne kolone brojeva, a da se ne umori. Da mu ne dosadi. Mogao je stotinu puta da ponavlja najgluplje radnje, odsutno razmišljajući o čoveku i njegovoj sudbini. Ništa ga nije moglo dekoncentrisati. Čitav dan bi proveo u kancelariji, radeći na nekom vanrednom i hitnom poslu, nije odlazio na pauzu, ne bi ustao sa stolice, ali, ipak, u mislima je bio dalek i nedostižan. Imao je tu neobičnu sposobnost da se isključi. I tada - bi ga njegovi službenici, koji su ga poštovali i voleli, ostavljali u njegovoj posvećenoj osamljenosti. Njegov pokojni otac, za koga je bio izuzetno vezan, jer je majka g. Obrada Drenovca umrla na porođaju, učio je svog poslušnog sina životnom iskustvu njihove familije. - Znaš, sine, - govorio bi mu otac, šetajući nedeljom po Kalemegdanu i držeći ga čvrsto za ruku - Mi, Drenovci, ne znamo da lažemo. Mi smo stvoreni da radimo i da pošteno stičemo. Da štedimo i skromno živimo. Mi nikad ne možemo nešto veliko da stvorimo. Mi smo mali ljudi. Neprimetni, naizgled beznačajni. Ali, kad nas povrede, znamo da energično branimo svoje dostojanstvo. Mi umiremo tiho i skromno. Nepriznati. Za nama obično niko ne plače. On je dobro upamtio očeve reči. A život mu ih je, kasnije, sam potvrđivao. Osrednji u gimnaziji, ćata u vojsci, činovnik u banci, g. Obrad Drenovac je svuda bio tih, skroman, radan i, naravno, neprimetan. I njegov izgled je bio osrednji. Kao i njegov život. Osrednjeg rasta, proćelav, savijenog nosa, mršav u licu, bled, pravih leđa, malih dečjih stopala. Uredan, tačan, odgovoran, viši kontrolor pred unapređenjem, odudarao je od predodređene osrednjosti samo ogromnim, sivim, kišnim mantilom. Imao je svoj osrednji bankarski život, koji se vukao lenjo, bez trzavica, za nekoga dosadan i jednoličan, ali, ipak, za njega, toliko ispunjen i vredan. Osim tačnog jutarnjeg buđenja, na koje je bio izuzetno ponosan, brige za svoj kišni mantil, imao je još dve strasti. Crnu vazu i istoriju. Crnu vazu je kupio sasvim slučajno. Od svoje druge plate. Jednog ponedeljka, dok se vraćao sa posla. Stajala je u izlogu antikvarnice u Vasinoj ulici, elegantna i neobična. Osobena. Ili mu

6

se tada takvom učinila. Jer tog dana, mladi bankarski pripravnik beše pohvaljen od višeg kontrolora, g. Tanasija Merića, bankarske legende, za marljivost i urednost. G. Merić je teško nekoga hvalio, ali, ipak, zadajući mladiću najgore zadatke, zadivio se strpljivošću i preciznošću mladog praktikanta. - Od ovog mladog gospodina može nešto da bude - reče g. Merić u kancelariji pred drugim službenicima, da ga je i pripravnik, koji je sedeo u drugoj prostoriji čuo. Ponosan što je opravdao očekivanja, stajao je pred antikvarnicom, diveći se lepoti crne vaze. Zapravo, vaza je bila sasvim obična, osrednja. Ni skupa ni jeftina. Sa crvenim cvetnim šarama. Ali njemu, razdraganom, učinila se prelepa. Video je u njoj nešto. Uđe i kupi vazu. Svrati do cvećare i uze buket ljiljana. Od tog dana, svakog ponedeljka, u znak sećanja, kupovao bi buket cveća i nosio ga u svoju vazu. Stavio bi cveće u vazu, koja je stajala na stolu u sredini sobe, nalio vode i, pažljivo odloživši mantil, satima sedeo i gledao u cveće. Zadovoljan. Svakog jutra, pre nego što pođe na posao, menjao bi vodu u vazi. A krajem nedelje, obično subotom, bacao je cveće, ispirao vazu i čekao ponedeljak. Što se tiče njegove ljubavi prema istoriji, možemo reći da je g. Obrad Drenovac satima, pre spavanja, čitao. Da je, ležeći u krevetu, pokriven uvek jorganom, držao neku knjigu iz istorije, zadubljen, proučavajući prošla vremena. Čitava njegova biblioteka, sastavljena od nekoliko stotina knjiga, bila je iz istorije. Ostale oblasti ga nisu zanimale. Sve je bilo u prošlosti. I sva mudrost je tamo skrivena. Posvećen u svom istraživanju prošlosti, shvatao je svu prolaznost naših bednih života. Razmišljajući o budućnosti, radovao se što će se ujutru probuditi u 5 časova i 59 minuta. Bez sata. Sam. Jedan minut pre zvonjave. Uzbuđivao ga je taj minut. A, kako je sat pomerio čitavih devet minuta unapred, ponosan je bio što je imao baš tih devet minuta. To mu je ulivalo sigurnost. I dok bi Terazijama i Knez-Mihajlovom užurbano hodao, kao da će da zakasni, a neće, mislima je bio u dalekoj prošlosti. Žurio je vraćajući se u prošlost. G. Obrad Drenovac nikada nije izostao sa posla. I kad je imao visoku temperaturu, a i to se moralo ponekad desiti, zavijao bi se u svoj ogromni mantil i, uveren da će ga on izlečiti, polazio bi u banku. Nije mogao da zamisli radni dan, a da ne bude pre svih, ujutru, u banci. Činilo mu se da bi, kada bi morao da ostane kod kuće, sve propalo. Da bi propustio nešto mnogo važno. Šta? Nije znao. Samo bi ga nemir uhvatio. Stideo se tada svojih misli. Slabosti. Vrućice. Kao da je bio uhvaćen u krađi, a čitava banka gleda u njega.

7

Povijene glave, hitro bi ulazio i žurno nestajao iza kancelarijskih vrata, tražeći spas. I stvarno, kao u nekom ritualu, tokom dana, temperatura bi mu pala. Ni sada, opisujući život g. Obrada Drenovca, ne možemo pouzdano tvrditi šta bi ga izlečilo: kišni mantil ili bankarski posao. U svakom slučaju, bilo kako bilo, on bi uveče, sklopivši knjigu, zadovoljan postignutim, odmah zaspao, očekujući jutarnje buđenje. Tako je godinama živeo viši kontrolor pred unapređenjem. I dok smo ga predstavljali, on je već brižljivo pregledao nedeljni izveštaj, sravnjivao sve brojke i odlagao pregledanu dokumentaciju. Utom se vrata otvoriše i u kancelariju, razgovarajući, uđoše g. Ranđel Tigerman i g. Aksentije Mrvić, niži činovnici. - Dobro jutro - tiho prošaputa g. Mrvić, nečujno krenuvši ka stolu. - Dobro jutro, šefe, - veselo zagrme g. Tigerman svojim dubokim basom, naglašavajući ono “šefe“. - Dobro jutro - odgovori g. Obrad Drenovac. Mada g. Drenovac nije bio šef, već kandidat za šefa, viši kontrolor pred unapređenjem, voleo je da ga g. Tigerman, krupna ljudeskara špicastog, povećeg nosa i vodnjikavih kravljih očiju, oslovi sa “šefe“. Bilo mu je to simpatično. I samo je prepredenjak g. Tigerman smeo to da uradi. I niko više. Ni, uvek preplašeni i zbunjeni, g. Mrvić, ni aljkavi g. Andra Tošić koji je, po običaju, i jutros kasnio. Ali g. Tigerman, takođe neženja i samac, veseljak i, pomalo, pijandura, koji je na svet gledao rođački, prostodušno i naivno, mogao je, ne pitajući za odobrenje, da unapredi višeg kontrolora. G. Obrad Drenovac je voleo ovog krupnog i veselog pijanca koji je, uprkos svemu, radan i pošten bio. - Šefe, da viknem kaficu za sve? - upita g. Tigerman, znajući unapred odgovor. - Ja bih, ipak, čaj - odgovori viši kontrolor gledajući spise. - Ruski ili neki drugi? - zapita g. Tigerman, obešenjački namignu na g. Mrvića, koji se sav zacrvene. - Srpski, g. Tigerman, domaći čaj, ako je moguće - odgovori viši kontrolor, pažljivo prelistavajući predmete. - Hoćete li hajdučki? - Kako to mislite, gospodine, hajdučki? - upita viši kontrolor, podižući pogled. G. Mrvić se skupi na stolici.

8

- Pa, mislim, šefe, hoćete li čaj od hajdučice? - Ne, hvala - nasmeja se g. Obrad Drenovac - Ja bih običan, domaći, mešani čaj. Valjda imaju? - Ima, ima. Još ga ima. A ti, rođače, hoćeš li ti kafu? - Pa, ovaj, može, može - promuca g. Mrvić. G. Tigerman ustade, otvori sto i uze mali šareni poslužavnik, koji je doneo iz neke kafane. Pođe prema vratima i, u trenutku, kad htede da ih otvori, gledajući i smeškajući se višem kontroloru, vrata se naglo otvoriše i upade, zgužvan i neočešljan, g. Andra Tošić. - ’bro jutro, - reče g. Tošić, izbezumljeno gledajući po kancelariji - Izvinite, kasnim... - Zdravo, druže - nasmeja se srdačno g. Tigerman - Nije strašno. Hoćeš li kafu ili čaj? - Čaj. - Koji ćeš čaj, ruski? - Ruski, naravno - odgovori g. Tošić, sedajući za sto i vadeći nezavršene predmete od petka.

II

Beograd, 9. septembar 1941. Dragi moj Gustave, pretpostavljam da ćeš se silno iznenaditi kad primiš moje pismo i vidiš odakle ti pišem. A kad bi me video u ratnoj uniformi poručnika, u kojoj se sada, dok ti pišem ove redove, nalazim, siguran sam da bi ostao zapanjen. Moj život se, nažalost, iznenada promenio. Iz temelja. Bez moje volje i saglasnosti. Primoran sam. Nateran i silovan. U neku ruku, mislim da si ti, između ostalog, mnogo doprineo mom današnjem položaju. Nemoj da se ljutiš, ali moram to da ti napišem. Rekli smo, od prvog dana kad smo se upoznali, sećaš se, u crvenom salonu gospođe Mimi, da ćemo uvek biti iskreni. Ja ne mogu sada, posle svega što se dogodilo, da sve zaboravim. Da izbrišem najlepše trenutke mog života. Ne mogu! Takav sam i ti me, nadam se, jedini razumeš. Mi smo mnogo vremena proveli zajedno. Pričali smo o nama i našim osećanjima, i ja sam, u svim tim prilikama, bio krajnje iskren. Najiskreniji u životu. Ja to ne mogu da pogazim. Ne mogu i neću. Međutim, veruj mi, kada se sve ono desilo, bio sam potpuno zbunjen. Izgubljen. Sluđen. Nisam mogao da se obuzdam. Nisam, jer me je, zaista,

9

mnogo zabolelo. Ludački. Bio sam van sebe. Nisam mogao da se kontrolišem. Razočaralo me je saznanje da si me lagao. Ti si mene lagao, a ja sam ti, kakva budala, beskrajno verovao. Samo tebi. Bio sam spreman za tebe sve da učinim. Sve. To ti i sada potvrđujem. I sad, kad smo tako daleko, sve bih učinio. Samo za tebe. I ni za koga drugog. Nisam ništa primećivao. Bio sam slep i gluv. Naivan. Verovao sam. Bez zadrške. Iskreno. I da onaj prokleti perverznjak general leutnant Johan von Vezel, licemer i pokvarenjak, koji je, sam to znaš, našu dragu Mimi dušmanski kinjio i ucenjivao, nije u nastupu gneva, pripit, počeo da me vređa, nikada ne bih saznao istinu o tebi. Hteo sam tom hamburškom vepru da razbijem smrdljivu njušku, da nisam uhvatio, u dimu i isparenjima tela, prestrašen pogled naše maman Mimi, koja me je, vidno uzbuđena, preneraženo pogledala. Taj pogled, Gustave, neću nikad zaboraviti. Shvatio sam u trenutku sve. Da sam prevaren. Izigran. Namagarčen. Shvatio sam da gospođa Mimi, moja draga Mimi kojoj sam život spasao, sve zna. I da krije sve od mene. Od mene, Gustave, svoga spasioca. Ona krije ono što je za mene najsvetije. A svaku našu tajnu je samo ona znala. Ona je mogla sve vreme, od kad je to počelo, a verujem da je od prvog dana sve znala, veštica, da me gleda u oči kao da se ništa ne dešava. To me je prenerazilo. Ta prokleta podmuklost. Bes me je obuzeo. Poludeo sam i izgubio kontrolu. Vrtelo mi se u glavi. U stomaku me je mučilo. Hteo sam odmah tu drolju da ubijem. Skočio sam u magnovenju do general-leutenanta von Vezela, zgrabio ga za gušu i oteo mu pištolj. Okrenuo sam se prema onoj jevrejskoj kučki, nezahvalnici, da je ubijem. Pucao sam dok mi se salon ljuljao, nekoliko puta, čuo sam vrisku i krike, ali, nažalost, nisam je pogodio. Ostala je živa. Srećom, nikog od gostiju nisam pogodio. I onda su me oborili. Njih nekoliko. Oteli su mi pištolj i krvnički me udarali. Svinje usrane. Nogama su me šutirali. Čizmama. Da sam tada imao pištolj, sve bih ih pobio. Sve. Gnjide nacističke. Nisu me boleli ti fašistički udarci njihovih oficira, ni krv što je curila po košulji, bolelo me je nešto drugo. Bolelo me je unutra, duboko, u duši pritiskalo. Srce je htelo od boli da iskoči. Bio sam povređen. Bedno sam se osećao. Kao krpa zgužvan i zgažen. Bačen. Ispao sam, kao nekakav frankfurtski rogonja iz lakih komada, obična budala. Svi su mi se smejali. Kezili su svoje čeljusti i ismejavali me. To ja, Gustave, nisam zaslužio. Ne. Nikako. To se nije smelo desiti. Za to si kriv ti. Niko drugi nego ti. Mogli smo da razgovaramo o svemu. Polako. Bez jakih reči i napetosti. Mislim, da bismo se dogovorili. Kad se ja i

10

ti nismo dogovorili? Kad? Uvek smo zajednički donosili odluke. Ja sam čovek kompromisa. Ne volim isključivost. Volim da se, uz obostrano uvažavanje, dogovaramo. Uvek smo nalazili zajednički jezik. Uvek. Ja bih te, da smo razgovarali, razumeo. Podržao. Hrabrio. Ali, ne bih nikada prekinuo. Ne bih uništavao ono što je naše. Samo naše. Ono što smo mi, prolazeći kroz sve, zajednički stvorili. Ali, ti mi nisi ništa rekao. Ništa. Zašto? Zašto si krio? Zašto mi, Gustave, nisi ništa rekao? Zašto si me ponizio? Posle te više nisam mogao naći. Tražio sam te, ali te nije bilo. Kasnije sam saznao da si odmah posle mog hapšenja napustio Berlin. Zašto? Otišao si naglo, a da se, posle one noći, nismo ni pozdravili. Znam da te muče pluća i da si planirao da otputuješ u brda, ali zašto si otišao, kad si znao da sam zatvoren? Zašto? Uplašio si se? Stid te je bilo? Zašto nisi došao? Ja sam te, uplakan, čekao. Verovao sam u tebe. U naš odnos. Gledao sam u ona užasna zatvorska vrata i pokušao sam da se, udarajući glavom, ubijem. Onesvestio sam se. Kad sam došao sebi, lekari su sedeli kraj mene. Umirili su me sedativima. Ostao sam ponovo sam. U ćeliji. Napušten od tebe. Čekao sam, verujući da ćeš doći, ali, nažalost, nije te bilo. Kada su se, posle nekoliko sati, vrata ponovo otvorila, ugledao sam umesto tebe onog prevrtljivca i licemera, mog oca, gospodina grofa Rinberga von Koliva. Ušao je u svoj svojoj nadmenoj, uobraženoj grofovskoj veličini, kao što svi Kolivi ulaze, uzdignute glave, pedantno očešljane kose, namirisan, napuderisan, u belim rukavicama, sa monoklom, kao da je porazio svog najljućeg neprijatelja. Likovao je. Ušao je šepureći se kao paun, pun sebe, zadovoljan što dokazuje svoju nadmoć, što spasava grešnika. Stao je na sredinu ćelije i, gledajući preko mene, u zid, hladno rekao: - Mladiću, Vi ste u nevolji? Zamisli. Moj gospodin otac! Hteo sam da puknem od muke! Skočio bih i tom berlinskom malograđaninu, nikogoviću, napirlitanom skorojeviću, idiotu što miriše na poljsko cveće, razbio njegovu grofovsku lobanju. Pa neka me onda smeste u ludnicu. Da se, posle svega što mi se desilo, u miru odmorim. Uzdržao sam se u poslednjem trenutku. Zbog tebe. Samo zbog tebe. Stisnuo sam zube. Promrmljao nešto za sebe i pošao ka ulazu. Zaustavio me je hladni, zlobni glas gospodina grofa: - Mladi gospodine, molim Vas, budite ljubazni i zahvalite se mome prijatelju, gospodinu general-pukovniku von Bergeru.

11

Stao sam ukopan. Ukočen. Zapanjen. U grlu me je stezalo. Usta su mi se sušila. Šta je, pobogu, ovo danas? Kakav je ovo prokleti dan? Moram li i njega da upoznam? Zašto? Još mu se moram izviniti. Njemu. Pa to je strašno. Poludeću. Umesto da se on meni izvini, ja se moram njemu pokloniti. Svašta. Šta sam doživeo. Pobesneo sam. Bio sam pun gneva i mržnje. Nikada nikoga nisam mrzeo. Do tada. Ali tada sam mrzeo sve. One ljude, svog oca, svoju familiju, ovaj grad i ovu nesretnu zemlju. Sve sam u trenutku mrzeo. Sve. Srce mi poče ponovo lupati. Rezalo me je u grudima. Cepalo. Htedoh da zaplačem. Da kleknem i da zaplačem. Da se olakšam. Suzdržah se. Neću da mi on vidi suze. On nikako. Makar odmah umro, suze neću pustiti. Neću da mu priredim i to zadovoljstvo. Nasladu. Zakopčah krvavu košulju. Zagladih kosu. Pogledah u hladne, gvozdene, muževne oči: - Hvala Vam, gospodine. On se nasmeja krajičkom donje usne. Rupica mu se pojavi na obrazu. Podiže levu obrvu. Podiže ruku i ovlaš mi prstom pređe preko usta. Naježih se. Stresoh se. Zaljuljah se. Da mi ne bi video suze, brzo se okrenuh i trčeći izleteh iz zatvorske zgrade. Uđoh u kola. Tresao sam se od uzbuđenja. Ruke su mi drhtale. Znoj me probi. Stari vozač Fric mi, osmehujući se, klimnu glavom. Bio sam van sebe. Otac se na ulici pozdravi sa g. general-pukovnikom von Bergerom i uđe u kola. Kiša poče. Ćutali smo vozeći se prema kući. Mislio sam samo na tebe. Prozori su plakali. Osećao sam mirišljave ruke na usnama. Činilo mi se da mi usne gore. Kao da će mi groznica izbiti. Taj čovek je imao nešto. Nešto što me je plašilo i što nisam mogao dokučiti. Obuze me ljubomora. Samo da se ti javiš. Lakše bi mi bilo. Ali, od tebe, kao u inat, ni glasa. Ništa. Moja gospođa mama, grofica von Koliv, kćerka industrijalca Vebera, sedela je uplakana, očekujući nestrpljivo naš povratak. Čekala je svog jedinca i mezimca, pijući naizmenično sedative i viski. Ti, dragi moj Gustave, dobro znaš šta ja mislim o mojim roditeljima. Ti znaš šta su oni uradili od mene i mog života. Možda je to greh što pišem i, verovatno, ispaštam zbog toga, ali sve što mi se događa izgleda mi kao pravedna kazna. Moji roditelji, nezreli i nervno labilni, potpuno su me uništili. Potpuno. Da li je tako moralo da bude? Verovatno. Znaš i sam da sam pažljivo izučavao rodoslov svoje familije. I, moram priznati, najuglednija i najstarija berlinska porodica, nema čime da se ponosi.

12

To što je u javnosti, to je čista laž. Manipulacija. Svo to ogromno bogatstvo, koje su stvorili moji preci, od najstarijeg, utemeljivača porodice, Hermana, koji je bio brutalni ubica i razbojnik, do mog dede, po kome nosim ime, Hansa, berzanskog špekulanta, - sve je to bogatstvo stvoreno u krvi i na prevaru. Onaj nesretnik Herman, osnivač naše porodice, pohlepan i surov, nezasit, sirov, baraba koja nije prezala da se u cilju zarade posluži ubistvima da bi srušila konkurenciju. I ne samo to, kasnije sam otkrio da je i naš grb, koji tako ponosno ističu i nose Kolivi, otet od jedne, u to vreme jako bogate porodice. Koju je, moj daleki rođak, siromah i lenjivac, noću na spavanju ubio. Oca, majku i četvoro dece. Sve. Celu porodicu. Ovaj podmukli zločin je prikriven požarom koji je te večeri zahvatio, gle slučajnosti, viđenije trgovačke radnje. I niko nije otkrio ubistvo. Svi su mislili da se radi o nesrećnom slučaju. Samo sam ja saznao istinu, sasvim slučajno dok sam, pripremajući doktorat iz običajnog prava, obilazio stare biblioteke i tamo, prelistavajući letopise u arhivi, našao zapisnik nekog sveštenika. On je, pred smrt, ispovedao mog rođaka Hermana, i ovaj mu je, olakšavajući dušu pred poslednji odlazak, odao dugo godina skrivanu istinu. Strašno. O, Bože, kako me je ta istina porazila. Gadilo mi se sve. Ali, dragi moj Gustave, to nije sve. Ni istorija ostalih mojih predaka nije sjajna. Zapravo, užasna je i grozna. Kao da je cela naša familija zaražena hermanovskim ludilom, iznenadnim besom, koji sve pred sobom uništava. Kao da su Kolivi genetski predodređeni da budu razvratnici, lopovi i ubice. Ne mogu pouzdano tvrditi da se posle Hermanovog noćnog brutalnog zločina nešto slično u familiji ponovilo, ali, kako je naše bogatstvo raslo, tako su se i menjale forme razbojništva. Moji preci su bili, svi sem mog nesposobnog oca, ratni prifiteri, liferanti, trgovački špekulanti i berzanski mešetari, koji su, koristeći velike ekonomske krize i ratove, nekoliko puta uvećavali porodično bogatstvo. Oni su, vođeni svojim sebičnim interesom, podupirali državne institucije, kada bi se, u revolucijama, osetili ugroženima. Štitili su kapital pod okriljem pravne regulative. A, opet, kada ih je država ometala u zgrtanju bogatstva, oni su, podlo, izazivali krize, menjali državnike, pa, čak, i ratove izazivali. Naravno, u tim ratovima nisu učestvovali. Ali je njihova roba uspešno prodavana na svim frontovima. Da, da, to su moji preci. Ako bolje pogledaš njihove portrete u našoj vili na Brdu, gde sad živimo, videćeš, na zidu duž stepenica koje vode na gornje

13

spratove, poređane likove zlikovaca i hulja. Prava razbojnička družina, moj Gustave! Kao da su sišli sa Gojinih paleta. Jedino se kod mog dede, koji je porodici doneo grofovsku titulu, vide počeci nekakvog gospodstva. Ali, samo u naznakama. Dok je moj otac, smetenjak i malograđanin, jedini imao prefinjenost. Bolesnu prefinjenost i razmaženost. A ja? Ja sam potpuni promašaj. Izrod. Meni je predodređeno da nosim porodično prokletstvo. Ja sam, u to sam ubeđen, kažnjen za sve zločine svojih predaka. Kod mene je sve bolesno. Jer su moji roditelji, zatvoreni u svoju sebičnost, nervno razdraženi, uništili sve moje vrednosti, misleći samo na sebe. Za mog blesavog oca je bilo važnije da nabavlja nove parfeme i pudere, nego sa mnom da razgovara. Moja majka je više vremena provodila na balovima i koktelima, nego što je posvećivala meni. Bio sam bliži sa slugama, nego sa roditeljima. Oni su na mene gledali kao na neku stvar. Koju je lepo imati. Jer odrasli ljudi, kad stupe u brak, treba i dete da imaju. Kao što, recimo, treba da imaju i kola. Ili kuću. I tako je trebalo da se i ja rodim. Jer je to red. A kako su se i kapitali orodili i udružili, normalno je bilo da svi budu zadovoljni. Svi sem mene. Jer ja nikada, pre tebe, ljubav nisam osetio. Sve je bilo normalno, samo sam ja bio nenormalan. Lud. Svi su bili zadovoljni. Samo sam ja bio nezadovoljan. Dok nisam tebe sreo. Ti si me, iz korena, promenio. Oživeo. Razmrdao. Kad sam tebe sreo, prestao sam noćima da skačem. Košmari su nestali. Sad, kad se sve ovo desilo, ponovo mi se nesanica vratila. Noću skačem. Sanjam onog smrdljivog prevaranta i razbojnika Hermana. Vidim ga kako se nečujno prikrada kući onih nesretnika. Deca mirno spavaju, a on, pohlepnik, zamahuje sekirom. Jednom. Dvaput. Triput. Četiri puta. Budim se vrišteći. U znoju. Izbezumljen. Do zore ne mogu da zaspim. Nema tebe da me zagrliš i utešiš. Sam sam. Sam u ovoj ludnici. Danas kada je moja porodica na izdisaju, jer ja ću, ako ne izvršim samoubistvo zbog tebe, verovatno biti ubijen od komunističkih bandita; meni danas, dakle, prateći sve ovo, unazad, ne ostaje ništa drugo nego da se upitam: koji je smisao života? Kako treba živeti? Zašto su ljudi toliko pohlepni, kad im za život malo treba? Zašto toliko prisvajaju, kad će sve, pre ili kasnije, u nekoj generaciji, da propadne? Zašto neki imaju u izobilju, a drugi, nemajući ništa, umiru od gladi? Kuda idemo? Hoćemo li, na kraju puta, svi propasti, kao što je propala moja familija?

14

Zamisli, Gustave, nedavno su srpske novine “Novo vreme“ objavile članak o starim ljudima u sirotištu. U jednom beogradskom sirotištu nalazi se i neka moja dalja rođaka, grofica Koliv, starica koja je, nemajući šta da jede, bila primorana na kazan da ode. Dakle, sasvim u duhu onoga o čemu ti pišem. Prokletstvo. Kazna. Usud. Sva bogatstva sveta su nemoralna i, pre ili kasnije, stiže ih kazna. Ali, nažalost, ceh plaćamo mi, koji nismo krivi. Nevini stradamo. Kazna stigne. Polako, ali sigurno. Stigne onog poslednjeg. E, ja sam, izgleda, poslednji. Moj otac je zakržljao familiju, a sa mnom ona umire. I svi oni razbojnici sa slika. Svi do jednog. Nažalost, rodiće se negde ponovo neki Herman. Moderniji. Savršeniji. I sve će početi iznova. U krug. Suludo. Kao da niko ništa nije naučio. Neverovatno. Zato, Gustave, treba uživati u životu. A potomcima, ukoliko se odlučiš da ih imaš, treba ostaviti malo. Minimalno. Osnovno. Tek toliko da imaju. Sve ostalo moraju da stvore. Ja nisam znao ono što sad znam. Nisam znao da cenim život. Mislio sam da su život mamini parfemi na stočiću u spavaćoj sobi. Mislio sam da sve znam, a sad, kad sam spoznao istinu, vidim da ništa ne znam. Slabost me je obuzela. Očajan sam i nesretan. Raspolućen. Teško mi je. Najteže mi je bez tebe. Zato ti i pišem. Da ti se izjadam. Da se olakšam. Kome ću drugom, nego tebi. Ja samo tebe imam. Zauvek. Posle svega što se desilo one noći u Berlinu, otac je, uz majčino histerično odbijanje i bacanje, posavetovavši se sa psihijatrima, smogao snage i odlučio da se, u sopstvenom interesu, hitno uputim u neku jedinicu. Stručni ljudi su smatrali da mi treba radikalna promena. Stroga disciplina i naprezanje da izlečim bolesnu dušu. I tako sam, iznenada, jednog jutra, nevoljno ošišan, zaprašen, pelcovan, uniformisan i naoružan, poslan, sa činom poručnika, jer sam ja ipak doktor nauka, u trupnu jedinicu. Na teren. Kuda? Pravo u Srbiju, u Beograd. Bio sam pod budnim okom general-leutenanta von Šredera, Vrhovnog Zapovednika Srbije, očevog prijatelja koji je, nažalost, nedavno preminuto usled avionske nezgode. Nesreća. Doneo sam, moj Gustave, nesreću čoveku ni krivom ni dužnom. Umro je, a da nije znao da sam ja krivac. Ja i niko drugi! Ta misao me ubija. Bolestan sam i lud. Ne mogu ovo više da izdržim. Izludeću. Čuo sam da je i austrijski kaplar, minhenski slikar, nekoliko puta pitao za moje zdravlje. Zamisli ti, moj Gustave, na šta sam ja spao - da se ona protuva i bednik, baraba, koji je krišom spavao po

15

našim magacinima, koga smo ismevali kao zamlatu i klovna, brine danas o meni. I taj vodi državu! Taj je vođa! Fürer! Otvori se zemljo da legnem! Jesam li ja poludeo? Ili je svet lud? Taj sveti rat, protiv zapadne plutokratije i istočnog komunizma, koji propagira njihov Fürer, a propagandno uobličava naš zajednički prijatelj iz salona Mimi, dr Gebels, je obično sranje. Ti sam znaš kakve smo sve probleme u salonu imali sa tim ludakom. Sećaš se kad je malu Rozi terao da opšti sa njegovim psom? Zamisli, taj imbecil je uspeo da doktorira! Onaj koga smo terali za nekoliko maraka da, zajedno sa svojim psom, četvoronoške laje, okrećući se u krugu, dok smo ga polivali hladnim vinom i mazali kolačima, - danas je on ideolog nemačkog naroda. Ej, čoveče, šta je ovo?! Šta se ovo dešava? Oni danas vode nekakav sveti rat, govore o Ničeovom nadčoveku, oni koji nikada ljudi nisu bili. Gnjide obične. Bolesnici. Gade mi se. Stid me je što je naš narod tako pao. Sram me je da kažem da poznajem te hulje. Oni muževni ratnici, koje smo zaljubljeno gledali u salonu kod Mimi, to su, dragi moj Gustave, obične protuve, lopine, barabe koje, nadmoćne u svojoj obesti, terorišu sve. Mrzim ih. Iz dna duše. Poslali su me da očvrsnem, da se izlečim, a ja sam sve bolesniji. Metiljaviji. Niko ne sme da me dira. Nikome ne polažem računa. Samo sebi. Pokušavam da se spasem, ali ne ide. Sve sam tužniji i usamljeniji. Nesretniji. Mnogo mi nedostaješ. Ne mogu više da živim bez tebe. Nešto moram da preduzmem. Ali, ne znam šta. Pokušavam da se provodim, da zaboravim, ali bol je sve veći. Svaki dan mi je sve gore i gore. Napade besa dobijam sve češće. Ne mogu više da se kontrolišem. Izbegavam da nosim oružje, jer bih mogao, u nastupu besa, nekoga da ubijem. Najradije bih sebe ubio, ali ne mogu. Kukavica sam. Slabić. Smrad. Nikogović. Niko i ništa. Nula. Čista nula. Najradije bih sve ove uniformisane pobio. Ovo nisu vojnici, ovo su satrapi. Kao Saturn, jedu decu od glave. Krv je svuda. Ulice su pune krvi. Streljaju svuda. Zbog novog svetskog poretka. Koji slika onaj moler. Na banderama vise ljudi. Ljuljaju se kao pajaci. Video sam kad su obesili devojčicu. Vrat joj je poplaveo, a jezik odmah ispao. Kažu da je komunistički bandit. Ludilo. Potpuno ludilo. Neponovljivo. Osećam da svi ludimo. Počeću da lajem, kao naš prijatelj.

16

Poslali su me da se izlečim, a ja sam još luđi. Gori. Bolesniji. Bože, ima li kraja ovom haosu? Teško mi je i patim. Patim zbog tebe. U noćima, kad ostanem sam u hotelskoj sobi, setim se tebe. Ti si me prevario. Jednom. Bio si sa drugim, dok sam te ja iskreno voleo. Dok sam ja patio, drugi te je grlio, ljubavi moja. Voleo sam te kao što te nikada niko neće voleti. Voleo sam te, i voleću te uvek, nežnosti moja. Jedini moj, opraštam ti sve. Odneo si mi sve. Uzeo sve. Sve sam dao tebi. Svoje telo i dušu. Živim i živeću samo za tebe, dragi moj. Bolujem sa tobom i umreću za tebe. Zauvek. Skupiću snage da makar jednom postanem čovek. Ja - ludak, bolesnik i kukavica. Ostaćeš uvek u meni. Sami. Ja i ti. Dva tela, a jedna duša. Jedan dah. Poljubac. Večno sa tobom, tvoja jedina iskrena ljubav, Hans von Koliv.

III - Šefe, sve je gotovo. Spakovano, pregledano i poslato, - reče g. Tigerman, zadovoljno trljajući ruke. Voleo je, kad bi završili posao, da se malo opuste. Predahnu. - Sjajno, - odgovori g. Obrad Drenovac, viši kontrolor pred unapređenjem. Bio je zadovoljan što su dan ranije završili. - Sve na vreme. Uredno i tačno. Završili bi mi i ranije da g. Tošić, po svom običaju, nije mrljavio. - Nisam mrljavio, g. Tigerman, radio sam punom snagom. - G. Tošiću, moraš, ipak, da naučiš već jednom da radiš organizovano. Timski. Disciplinovano i tačno. - Zar ja ne radim odgovorno? - Nekako, pošteno da ti kažem, a da se ne naljutiš, teško se uklapaš u naš timski rad. - Ja više volim da soliram!

17

- Ha! - graknu g. Tigerman - Pusti ti svoje soliranje. Zbog njega smo radili sat duže. Moderni rad zahteva čvrstvu organizaciju, a ti se stalno brate nešto gubiš. - Kako se gubim? - Lepo. Gubiš pažnju i svi, zbog tebe, trpimo. Nemaš, brate, radnih navika. Sve ti nešto smeta. I mnogo si aljkav. - Ja radim koliko mogu, - reče g. Tošić, podižući uvređeno obrve uvis. - Nije nego. A kad plata dođe, stalno nešto gunđaš. Pa ti, g. Tošiću, kao komunisti... - Ja nisam komunista, - prekide ga ljutito g. Tošić. - Rekao sam kao komunisti, nisam rekao da si komunista. Propovedaju jednakost, a tamo... - Pa normalno je, g. Tigerman, da ljudi budu jednaki. - Za mene nije normalno. Zašto bi bilo normalno? Normalno je da ljudi budu različiti. - I da jedni imaju sve, a drugi ništa? - jetko zapita g. Tošić. - To nisam rekao. Rekao sam da je normalno da ljudi budu različiti. A ti hoćeš da svi imamo isto. - Ja neću ništa, g. Tigerman. - Znam, mislio sam na one tvoje šumce. - Po čemu su oni moji? - Pa zar nisi, prošli put, kad smo se raspravljali, njih branio? - Jesam, pa šta? Branio sam ih i braniću ih opet, - reče g. Tošić. - Ako ih braniš, znači da se slažeš sa njima. - Slažem se. - Dobro. Znači da si isti kao oni i... - Nisam isti. - Kako nisi, čoveče, kad ih braniš i podržavaš? - Naravno da podržavam njihovu slobodarsku borbu. Neću, valjda, da podržavam ove tvoje što se Nemcima u dupe uvlače. - Niko se ne uvlači Nemcima, - planu g. Tigerman i prevrnu očima. - A šta onda rade? Objasni mi, molim te. Zar Nedić ne pravi vladu uz nemački blagoslov? - Naravno. - Šta naravno? - Naravno da pravi, šta tu ima loše? - upita g. Tigerman. - Kako, čoveče, šta ima loše?! On sa okupatorom šuruje i vladu prave.

18

- A šta, g. Tošiću, treba da, po tvom mišljenju, uradimo? Da uzmemo puške i u hajduke da se odmetnemo? - Zašto da ne. Moralnije je biti hajduk, nego sarađivati sa okupatorom. - Čoveče, jesi li ti lud? Nemačka je porobila čitavu Evropu, približava se Moskvi, a mi Srbi da se odmećemo u hajduke?! Jesi li ti, bre, blesav? - Molim te, g. Tigerman, nemoj da me vređaš. - Izvini, molim te. Samo, reci mi, zar ti misliš da mi ne treba da sarađujemo sa njima? - Ne treba, - odgovori g. Tošić. - Zašto? - Zato što su okupatori. - Samo zato? - Da, - odgovori g. Tošić - Zar oni nisu okupirali našu zemlju? - Jesu. - Je li ovo njihova zemlja? - Nije. - Imamo li mi prirodno pravo da se borimo? - Imamo. - Sjajno, g. Tigerman, znači, napokon, složili smo se da možemo da se borimo? - Da, možemo, ali nećemo, - odgovori g. Tigerman. - Zašto nećemo? - Zato što je glupo da ginemo. - Izvini, g. Tigerman, zar se nisi složio da imamo pravo na pobunu? - Jesam, ali to ne znači da ćemo to pravo iskoristiti. - Nego? - Gledaćemo interes, - reče g. Tigerman i nasmeja se. - Kakav interes? - Naš, narodni interes, g. Tošiću. - Da kalkulišemo? - zapita g. Tošić. - Naravno. Moramo da kalkulišemo. Makar jednom u istoriji da i mi računamo. - Šta da računamo? - Da računamo, g. Tošiću, isplati li se nama ta vaša, komunistička suluda pobuna ili ne. - Kako ćeš to da izračunaš? - Jednostavno, - odgovori g. Tigerman - U aktivu ću staviti šta dobijam, a u pasivu šta su mi rashodi.

19

- Ha-ha, - nasmeja se g. Tošić - Sjajno. Ovo prvi put čujem. I šta ta tvoja računica kaže? - Da smo u velikom gubitku. I da ćemo bankrotirati. - Zašto? - upita g. Tošić, iznenađen tokom razgovora. - Zato što su, g. Tošiću, rashodi ogromni, a prihoda nema. - Kako nema? - Nema. Prihoda nikakvih nema. - G. Tigerman, a nova, humanija država, bolji život, vlast rada nad kapitalom? - To su, g. Tošiću, sumnjiva i sporna potraživanja i ne ulaze u bilans uspeha. - Ne možete, pobogu, g. Tigerman, Vašu dvojno knjigovodstvenu logiku da primenite u moralu. - Zašto ne mogu? - Zato što sloboda nema cenu, - odgovori g. Tošić. - Sve ima cenu, g. Tošiću. Ponuda i tražnja određuje cenu. Što je tražnja za slobodom veća, veća je i cena. I obrnuto. Recimo, u robovlasničkom svetu je bila mala tražnja za slobodom, pa je, shodno tome, i cena bila mala. Uglavnom se trampilo. - Zanimljivo. A u tim tvojim krivuljama, gde su partizani? Postoji li i njihova tražnja za slobodom? - upita g. Tošić. - Postoji. Oni su - crna berza! G. Obrad Drenovac se nasmeja. G. Mrvić iskrivi vrat. - Kako crna berza? - Lepo. Oni špekulišu na strani tražnje, lažno je uvećavajući da bi, logično, podigli cenu i prisvojili dobit. - Kakvu dobit, g. Tigerman? - Njihova dobit je nova vlast. Koju nameravaju na silu da uzmu. Narod im treba da pomogne u tome. Bez obzira na žrtve. - Šta tu ima loše? - upita g. Tošić. - Ima. Srpski narod nema interesa da gine za njihovu dobit. - Opet ti kalkulišeš. - Moram, rođače, da smo bili pametni i vodili trgovačke poslove, umesto ratova, danas bi nas bilo mnogo više. I bilo bi nam mnogo bolje. - I naši stari su se, dragi moj, sledeći našu svetlu tradiciju, borili za slobodu, - reče g. Tošić. - Ako su naši stari pravili greške, ne moramo i mi. - odgovori g. Tigerman - Valjda smo iz istorije, napokon, nešto naučili. - Kako?! - povika g. Tošić uzbuđen - A šta su, po tvom mišljenju, trebali da rade? Da žive u ropstvu?!

20

- Nekada je i privremeno ropstvo bolje nego da budeš mrtav. - Znači, g. Tigerman, bolje da smo robovi, nego da smo slobodni. - G. Tošiću, prestani da izvrćeš stvari! To su komunistričke metode. Ja govorim o strategiji jednog pametnog naroda. - A mi, po tvom mišljenju, nemamo nikakvu strategiju? I nismo pametni? - upita g. Tošić. - Nažalost, nemamo. Mi Srbi smo spremni na sve, samo ne znamo nacionalnu strategiju da napravimo. A, samim tim, nismo pametni. - Treba, znači, da pozovemo druge da vladaju nama? - zapita g. Tošić. - Slušaj ti, rođače, ili se praviš lud ili ti... ono drugo. - Ali ja tebe, g. Tigerman, uopšte ne razumem. Mi kao da govorimo različitim jezicima. - Naravno, ja pričam srpski, a ti pričaš ruski. Ja mislim svojom glavom, a tebi pune glavu internacionalne kosmopolite. - Budi jasniji i ne vređaj. - U redu. Izvini. Reci mi, jesmo li mi, Srbi, mali narod? - upita g. Tigerman. - Kako misliš mali narod? Mi imamo bogatu i veliku istoriju. - Pusti to sada. Pitam te jasno, jesmo li mi Srbi brojčano mali narod u odnosu na druge narode? - Jesmo, - odgovori g. Tošić. - Dobro. Jesmo li mi kroz našu bogatu istoriju, o kojoj ti sa ponosom govoriš, mnogo ginuli? - Jesmo. Ginuli smo mnogo. - A za koga smo ginuli? Za čiji interes? - Kako za koga, ginuli smo za slobodu, g. Tigerman. - Ne postoji, g. Tošiću, na tržištu državnih interesa, pojam slobode. Postoji samo goli interes. I interesi se sudaraju. Jači interes pobeđuje onaj slabiji, je li tako? - Jeste. Ali reci mi, za čiji interes smo mi ginuli? - Za tuđi, g. Tošiću, - planu g. Tigerman, brišući maramicom veliki šiljati nos, - Za tuđe interese su Srbi uvek ginuli. I ništa nismo imali od toga. Ništa. Nikakve koristi. Krvarili smo za Evropu, štitili je dok se ona razvijala, a ona nas uvek kurvanjski izdavala. Prodavala. Misliš li ti da bi Evropa imala humanizam i renesansu da joj je Turčin nabijao najbolje ljude na kolac? Da je silovao žene i decu, terajući evropske vladare da mu šetaju obuću po dvorištu? Za koga smo mi, tvrda glavo, ginuli na Kosovu? Zašto nismo pustili Turke da u miru

21

prođu. I da sa Evropom reše sporna pitanja. A mi smo se, mali i nikakvi, isprsili pred najvećom silom. A Evropa nam, čoveče, nikada ni hvala nije rekla. - A zašto bi rekla, g. Tigerman? Mi smo branili svoju slobodu. - Kako zašto?! Iz pristojnosti, bre. Kad je, g. Tošiću, bila Kosovska bitka? - Znam kad je bila. - Znam da znaš, ali reci da svi čujemo. - 1389. godine. - Dobro. A kad je Sulejman Veličanstveni zauzeo Beograd? - 1521. godine. - Odlično, g. Tošiću. A kad su Turci došli pod Beč? - 1683. godine. - Sjajno. I? - Šta i? - Kako šta i, pa je li tebi jasno? Koliko je Turcima trebalo da od Kosova polja dođu pred zidine Beča? - Dosta. - Koliko dosta? - Preko dvesta godina. - Ti si, g. Tošiću, bankarski službenik i moraš biti odgovoran i precizan. To sam ti već na samom početku rekao. Turcima je, dakle, trebalo, rođače, tačno 294 godine. - Pa šta? - Kako pa šta? Koliko ima od Kosova polja do Beča? - Ne znam. - Otprilike. Ne moramo u kilometar da računamo. - Ne znam, čoveče. - Da li ima 10.000 km? - Ma ne, nema. - Nego? - Ima preko 1.500 km. - Recimo da ima 2.000 km, može? - Nema, ali može. - Dobro. E, vidiš prijatelju, kad podeliš 2.000 km sa 294 godine, dobiješ da su Turci, da bi došli pod Beč, godišnje prelazili 6.803 metra. Je li tako? - Jeste. - Dobro. To je godišnja kilometraža. Ako ovaj broj podelimo sa 365 dana u godini, dobijemo približno 18.9 metara dnevno.

22

G. Obrad Drenovac se stade smejati, brišući maramicom uplakane oči. - Šefe, molim Vas, Vi ste jedan otmen gospodin, nemojte da mi se smejete. Evo, to su brojke. Vi ste računovođa bolji od mene, recite, da li sam negde pogrešio? - Ne, niste, - odgovori g. Obrad Drenovac i nastavi da trlja oči. - Mogu li, šefe, da nastavim? - Možete, samo izvolite. - Hvala. Dakle, gospodo, Turcima je trebalo da pređu 18.9 metara dnevno kako bi stigli do Beča. Sjajno! Gospodo, morate priznati da za jednu ozbiljnu vojsku, opremljenu najboljom konjicom, nije strašno da prelazi dnevno 18.9 metara. Je li tako, šefe? - Tako je, - smejući se odgovori viši kontrolor. - Molim Vas, nemojte da se smejete. Ovo su brojke. Mi smo bankarski službenici i priznajemo samo jezik brojki. - G. Tigerman, prestani da karikiraš istoriju, izvoli izvuci zaključak, - reče nervozno g. Tošić. - Zaključak je, gospodo, jasan. Ako je najjača svetska sila, Turska Imperija, putovala od Kosova polja do zidina Beča 294 godine, prelazeći dnevno 18.9 metara, znači, g. Tošiću, da se neko isprečio toj sili i ometao je u pobedničkom kretanju. Znači da je krv lila potocima i da je neko stradao. Je li tako? - Tako je, gospodine, - odgovori g. Tošić. - Ovo su, gospodo, fakta. Odgovorno tvrdim da mi Srbi nemamo čega da se stidimo. Mi smo ostavljeni da nas Turčin kolje, dok je Evropa doživljavala progres. Ako neko treba da se stidi, onda to nismo mi, to je onda samo Evropa. - Slažem se, - reče g. Obrad Drenovac, pakujući polako predmete u sto. - Zato, g. Tošiću, nikakve revolucionarne pobune, u kojoj jedni smenjuju druge, boreći se za nekakvu njihovu slobodu, nisu potrebne našem narodu, - reče g. Tigerman, zadovoljan što je viši kontrolor potvrdio njegovu teoriju. - A šta onda da radimo, g. Tigerman? - Ništa. Mi smo okupirani i ne treba ništa da radimo. Neka se velike sile bore za novi svetski poredak. Mi ćemo se, po okončanju borbe, priključiti pobedniku. - Podlo, g. Tigerman. Podlo i kukavički. - Nije, g. Tošiću, čini ti se. Samo je mudro. Mi smo mali i sklanjamo se, čuvajući glavu, dok se veliki ne dogovore. - I kad se dogovore, onda ćemo da se priključimo pobedniku?

23

- Da. - Sramno, g. Tigerman, srpski narod na to nikad neće pristati. - Mora. - Zašto? - Zato što će, u protivnom, završiti pod jednom šljivom, sanjajući o svom nebeskom poreklu. - Gluposti, dok je nama bratske Rusije, ne treba da brinemo, - reče g. Tošić i ponosno podiže glavu. - Braća jesmo, g. Tošiću, ali nam novčanici nisu isti. Oni imaju svoj interes, a mi naš. - G. Tigerman, do vraga, prestani sve da gledaš kroz novčane transakcije. - Moram, g. Tošiću, naučili ste me vi marksisti da društvenu svest određuju proizvodni ekonomski odnosi. Dakle, interesi. Rusi imaju svoje interese, a mi, Srbi, naše. - Rusi su naša braća i uvek su nam pomagali. - Više su uzimali iz našeg novčanika, nego što su u njega stavljali. Saldo je negativanm - za nas, naravno. - Oni će, g. Tigerman, jedini slomiti ovu zahuktalu fašističku pošast. Slomili su Napoleona, slomiće i Hitlera. - To je njihov problem. - Nije njihov nego svih nas. Kada slome fašističku Nemačku, doneće slobodu ostalim evropskim narodima. - Kakvu, bre, slobodu? - upita g. Tigerman. - Slobodu svakom čoveku da može da živi od svog poštenog rada. Skinuće vekovne okove i, napokon, stvoriti humano društvo, bez eksploatacije čoveka od strane drugog čoveka. - G. Tošiću, izvini, da te pitam nešto. Koliko je ljudi od Oktobarske revolucije do danas napustilo sovjetsku Rusiju? - Otkud ja znam... - Da li je mnogo ljudi napustilo? - Jeste, mnogo, ali ne znam broj. - Dobro. A koliko je, g. Tošiću, u istom tom periodu ljudi ušlo u sovjetsku Rusiju? - Ne znam. - Je li mnogo ljudi ušlo? - Nije. - Je li malo? - Jeste, verovatno. - Dobro. Znaš li ti, g. Tošiću, nekoga ko je otišao sam ili sa svojom porodicom da živi u sovjetsku Rusiju?

24

- Ne znam. - Ne znam ni ja. A znate li Vi, moda, g. šefe? - upita g. Tigerman. - Ne znam nikoga, - smejući se odgovori viši kontrolor. - A ti, g. Mrviću, znaš li ti nekoga? - Pa, ovaj, kako da kažem, ovaj, ne, ne znam, - zbuni se g. Mrvić iznenadnim pitanjem. - Eto, g. Tošiću, vidite, nikoga ne znamo. Ako isključimo diplomate i poslovne ljude, koji zbog interesa, privremeno žive u sovjetskoj Rusiji, ostali ljudi tamo ne idu. - Šta hoćete da kažete, g. Tigerman? - Hoću da kažem sledeće: ako je izlaz para iz firme veći od ulaza, odnosno ako ulaza nema, onda će ta firma brzo bankrotirati. - Pobogu, g. Tigerman, kakva su to glupa poređenja? - Nisu glupa. To su fakta. Ako državu više napuštaju ljudi, nego što u nju dolaze, onda znači da u toj državi nešto ne valja. Da je nešto trulo. I da ljudi stoga iz nje beže. - Ljudi ne beže, oni odlaze gde je bolje. Rusija je u razvoju i ne može preko noći stići i prestići kapitalističke zemlje. - Tako je, g. Tošiću. Ljudi odlaze gde je bolje. Kako onda možemo očekivati od države, iz koje njeni građani beže, da ona donose slobodu ostalim porobljenim narodima? Ako bi takva država, kojim slučajem, i pobedila, nastavljajući dosadašnje osvajanje slobode, postavilo bi se pitanje gde će onda drugi ljudi da beže, g. Tošiću? Gde? U koje zemlje? G. Tošić nervozno poče da lomi prste. Beše uzbuđen i htede tom krupnom nedićevskom pijancu, pedantnom i logičnom, da slomi taj veliki šiljati proračunati nos. - Nemoj da se nerviraš, g. Tošiću, - nasmeja se g. Tigerman i pakosno mrdnu nosem - Problem je velik. Svetski. Teško rešiv. Je li tako, šefe? - Tako je, g. Tigerman, - odgovori viši kontrolor. - Znači, gospodo, od te svetske revolucije nema ništa. Zato što ljudi, ako bi ona pobedila, nemaju gde da pobegnu!. - Za tebe je, dakle, sadašnje stanje dobro? - upita g. Tošić, vidno razočaran ovim mudrovanjem. - Nije idealno, ali je, s obzirom na vreme, podnošljivo, - odgovori g. Tigerman i slegnu širokim ramenima. - Tebi ne smeta to što na Terazijama vise leševi? Tebi je to podnošljivo? - Smeta mi. Ali, nažalost, tako mora biti.

25

- Mora! Mora! - skoči g. Tošić i stade nervozno da šeta kancelarijom - Šta ti pričaš, g. Tigerman? Zašto mora? - Mora, nažalost, g. Tošiću, zato što su ti ljudi, zavedeni, kršili propis. - Kakav, bre, propis, šti ti lupetaš? - Propis okupacionih vlasti, - mirno odgovori g. Tigerman - Mi smo, g. Tošiću, kapitulirali, Kralj i Vlada su nam pobegli, zemlja je poražena u aprilskom ratu. Moramo, dakle, poštovati zakone pobednika. - G. Tigerman, imaš li ti srca, osećanja, čoveče! Pune su ulice leševa, ubijaju nas na svakom koraku, a ti filozofiraš o zakonima. Hoće nas Srbe da istrebe, kao Jevreje i Cigane što obeležavaju i progone. - Progone, g. Tošiću, sve one koji ne poštuju red i disciplinu. Progone tvoje komuniste jer prave diverzije i sabotaže. - Nije tačno! Sistematski ubijaju sve što je srpsko. Ubijaju žene i decu, odvode u radne logore, hoće da nas sve istrebe, a ti sa njima, iz interesa, sklapaš ugovore. Kakav, bre, interes? To je perverzna, bolesna ideologija, koja hoće našu rasu da uništi. - Nije tačno, g. Tošiću! Sve su to vaše komunističke laži. Hoćete samo da napravite haos, da biste se vi onda pojavili kao spasioci. - G. Tigerman, da li oni leševi vise na Terazijama ili ne vise? - Vise, nažalost, ali to nije genocid, to je kazna za neposlušne. - A žene i deca? Logori? - To ne postoji. - Ne postoji! To u vašoj blesavoj glavi ne postoji, g. Tigerman! I u vašem “Novom vremenu“! Za vas, do juče, nisu postojale ni izbeglice. Puna Srbija izbeglica, a “Novo vreme“ ni jedne jedine reči nije napisalo o ustaškim zločinima. Zato što su ustaše, u vašem knjigovodstvenom interesu, sklopile dobar ugovor sa Nemcima. To je ta vaša bankarska logika. - Budalaština! Ja o tome nisam govorio. Nemci nemaju ništa protiv nas Srba. Nemci su najvitalniji i najzdraviji narod Evrope. Radni su i organizovani. Znaju šta hoće i biće vladari sveta. Mi treba to da shvatimo, g. Tošiću. Da shvatimo na vreme. - I tome treba da se priklonimo? - Da, - odgovori g. Tigerman. - E, neće moći, g. Tigerman. Neće! Ta ideologija krvi i tla! Perverzna, bolesna i ludačka! Istrebiti druge, navodno, niže narode!

26

Sada su to Jevreji i Cigani. Sutra će to biti Sloveni. A prava poslastica ćemo biti mi. Da nam vrate za poraz u Prvom ratu. - Nemojte tako, g. Tošiću. Slušaš mnogo radio London. Isključi tu fabriku laži. - A ti, g. Tigerman, kad budeš imao vremena, uveče, kasnije, kad izađeš iz kafane, otiđi do hotela “Orijent“. - Šta ću tamo? - upita g. Tigerman i začuđeno pogleda. - Otiđi tamo da vidiš svog nadčoveka, kome se klanjaš i koji će, kako ti očekuješ, vladati svetom. Otiđi da vidiš bolesne ludake, predvođene jednim perverznim poručnikom, kretene koji treba da valadaju nama. Ako je to ta Nova Evropa, koju ti podržavaš, onda je bolje da se odmah ubijemo. Ili da se sami obesimo na Terazijama. Sami, g. Tigerman! Sa-mi! - Gospodo, vreme je isteklo, - reče viši kontrolor, kandidat za šefa - Radni dan je završen. Odmorite se, ispavajte dobro, sutra nas čeka puno posla. Hvala vam i doviđenja.

IV Poručnik Hans von Koliv, dvadesetsedmogodišnji doktor pravnih nauka, peo se polako uza stepenice Vrhovne Komande, u svojoj novoj, svečanoj uniformi, bled, iscrpljen i sa velikim podočnjacima. Jutros rano, dugom lupom na hotelska vrata, probudio ga je lični kurir novoimenovanog Vrhovnog Zapovednika Srbije, generala Dankelmana, i doneo mu pismo gospodina Vrhovnog Zapovednika. General Dankelman ga je najljubaznije molio da hitno, u toku današnjeg dana, dođe do njega u Vrhovnu Komandu. Poručnik huknu. - Krajnje je vreme! - pomisli, odlazeći u kupatilo da se, posle neispavane noći istušira, osveži i pripremi za audijenciju. Muka mu je već bilo od svega. U poslednjih nedelju dana, otkako je sahranjen čovek koji ga je, razumevajući ga potpuno, štitio - general von Šreder, Vojni Zapovednik Srbije, svakog dana ga je posećivao neko od prijatelja iz Vrhovne Komande. Danas je, napokon, novi Vrhovni Zapovednik, general Dankelman, želeo da ga upozna. Osećao je da je prošlo vreme prećutne zaštite pokojnog generala i da je, energičan i vispren, general Dankelman, koga nije lično poznavao, odlučan da njegov slučaj, napokon, izvede na čistinu. To je, iskreno govoreći, pre ili kasnije, očekivao, jer su se događaji, od nesreće generala von Šredera, za koju je, bez razloga,

27

nepotrebno krivio sebe, oteli svakoj kontroli. Bio je potpuno izgubljen. Pobrkao je sve, dan i noć, doručak i večeru, a, naročito, pića. Nikada se nije tako krvnički opijao. Prošlog jutra je u besvesnom stanju prebačen iz noćnog kluba “Orijent“ gore u svoju sobu. Uprkos strogoj naredbi Uprave grada, potpisanoj od strane samog Komandanta grada, pukovnika Kajzeberga, o poštovanju naredbe o policijskom času, odabrani gosti kluba “Orijent“, među kojima je bilo i visokih oficira same Vrhovne Komande, predvođeni poručnikom Hansom von Kolivom, svake večeri su do zore pijančili, iživljavajući se do bolesne perverznosti. Poručnik je iz večeri u veče viđao sve veći broj oficira Komande, koji su mu, pijanom do besvesti, sa strahopoštovanjem prilazili, divili mu se i hvalili ga, znajući za njegove berlinske veze. Koje su išle do samog vrha. Do samog Fürera. Poručnik nije obraćao pažnju na ovu poltronsku oficirsku kamarilu. Vređao ih je i ponižavao. Za njega je bilo presudno da se što bolje zabavlja i da ublaži svoj neizmerni bol. Stoga je, zahvaljujući preduzimljivosti vlasnika hotela, uspeo, specijalnim kanalima, da stupi u vezu sa svojom dragom maman Mimi, koja mu je, oprostivši onaj prokleti skandal, poslala, u znak pažnje, preporuke za neke njene devojke. U znak pomirenja, da bi mu se izvinula za sve, prilikom proslave rođendana nekog debelog pukovnika, nastupila je iznenada mala Rozika. Poručnik je bio presretan. Oduševljen. Ta mala Rozika ga je toliko silno uzbudila, da je, lijući suze, neprekidno pio, držeći se, ispod stola, za ruku sa kapetanom Milerom. Onda je naglo ustao i, otvarajući jednu flašu za drugom, šampanjcem počeo da poliva po glavi slavljenika, njegovu suprugu, sebe i sve ostale goste. Gosti su vrištali od uzbuđenja. Skakali su po stolovima i, prepušteni strastima, gađali se svežim hlebom, mesom i kolačima, da bi, na kraju, jedan major, potpuno kontuzovan od pića, mokrio u čašu pukovnikove supruge, dok je ona vrištala od sreće. Poručnik je video da gosti sve više gube kontrolu, da se opuštaju neumereno i da će, ako ovakve seanse potraju, uskoro, čitava Vrhovna Komanda preći u njihov noćni klub. Znao je da je njegova sloboda, koju je uživao svih ovih meseci ugrožena, da je pri kraju, i da će novi Vrhovni Zapovednik, čim preuzme dužnost, morati nešto radikalno da preduzme. Stoga se prepuštao sve luđim provodima. Jutrošnji poziv generala Dankelmana nije ga iznenadio. Očekivao ga je. Iznenadio ga je samo prefinjen i ljubazan ton generalovog pisma. To nije

28

očekivao. Mislio je da će ga, u pratnji straže, vezanih ruku, sprovesti u Glavnjaču, optužujući ga za najteže zločine protiv Rajha, i da će ga, nakon kratkog suđenja, streljati kao pobesnelog psa. Tome se nadao. Svakog dana. I čudio se zašto patrola ne dolazi po njega. Bio je spreman za likvidaciju. I ovako mu se život ogadio. Ostario je i zamorio se. Premorio. Gubio je snagu sve više. Kratkotrajna veza sa potporučnikom Felerom, jednim skoro golobradim plavokosim mladićem, prozirnog lica i malih dečjih ruku, tankih prstića, naglo se prekinula. Potporučnik Feler je jednog jutra, posle burne noći, nađen u klozetu kasarne, na čučavcu, u sedećem položaju, prerezanog grkljana, dok su mu noge virile ispod vrata. Poručnik Hans von Koliv saznao je za to tek uveče od kapetana Milera, jer su samoubistvo potporučnika Felera brižljivo krili u Komandi. Kapetan mu se uneo u lice, držeći ruku na unutrašnjoj strani poručnikove butine, i tihim glasom, šapatom, dok su mu se tanki brkovi smešno pomerali, često se oblizijući, opisivao tragičnu smrt potporučnika. Smrt se širila svuda oko njega. Pokušavao je da pobegne od sebe, ali nije mogao. Pokušavao je, u piću, sve da zaboravi. Ali, sećanja su navirala. Gustav mu je bio stalno pred očima. Njegov lik ga je pratio svuda. Na ulici, u pozorištu, na konjskim trkama i na fudbalskim utakmicama, koje je, ne zna iz kog razloga, ponekad išao da gleda. Svuda je video svoju neprebolnu ljubav. I strasni pokušaji kapetana Milera da ga uteši, razveseli, odobrovolji, da mu odagna tugu, nisu imali nikakvog uspeha. Jedino su ga noćni provodi u klubu sve više uzbuđivali. Sve je više ludeo. Osećao se jedino ispunjen u klubu. Dolaskom male Rozike, njegove strasti su se još više razbuktale. Goreo je. Telo mu je drhtalo. Nešto ga je iznutra guralo. Teralo. Vuklo. Gonilo. Nešto je u njemu trulilo. Raspadalo se i pokretalo. Obuzimalo ga je sladostrašće. Sećanje na salon maman Mimi palilo je njegovu maštu. Jedne noći, posle ponoći, na iznenađenje svih gostiju, koji su, opijeni vinom i razvratom, ludovali, skočio je na binu do Rozike i uključio se direktno u program. Počeo je da se svlači po ritmu muzike, uz opšte odobravanje svih prisutnih, uz žensku ciku i vrisku, muške pogrdne reči. Osećao je kako raste, lebdi i, nošen nekim novim osećanjem, zaneseno je počeo da pleše. Gledao je gomilu ispod sebe, tu ljudsku trulež i smrad, bednike bačene na smetlište istorije. Žensko meso je vonjalo. Muški znoj mu je štipao nosnice. Muzika ga je dražila. Nosila. Oslobađala.

29

Mala Rozika se, u ritmu, uvijala oko njega. Sa njim. Skinuo je cipele. Ljuljao se, savijajući kolena. Vrckao. Koketirao. Treptao. Lizao jezikom usne. Njihao se u kukovima. Skide košulju. Baci je u publiku. Žene su vrištale. Poče, okrećući se u mestu, da otkopčava pantalone. Najpre kaiš, a onda dugmad. Ugasiše svetla. Crvena svetlost reflektora ga obasja. Njega i malu Roziku. Koja je, klečeći ispred njega, na kolenima, zabacujući glavu, lizala njegove ruke. Vrtelo mu se u glavi. Stomak poče da ga muči. Rezalo ga je u grudima. Duša je patila. Publika je u transu aplaudirala. Žene su cičale. Muškarci, nabrekli, dahtali. Pogleda u crvenu svetlost reflektora. Vide kako se krv sliva sa Hermanove sekire. Krv poteće prema njemu, nošena snopom crvene svetlosti. Zaljulja se. Oseti da mu se povraća. Mala Rozika, zadihana, otkopča poslednje dugme. Oseti njen vreli dah. Poče da mu spušta pantalone. Bubnjevi počeše da udaraju. Naježi se. Suze mu potekoše. Oseti na usnama čvrste Bergerove prste. Groznica ga uhvati. Bubnjevi mu probiše bubne opne. Publika je tapšala. Rikala. Roptala. Kao divlja pobesnela zver. Horda se budila. Učiniše mu se, onako povijeni, iskeženi, dok su tapšali, kao čopor majmuna. Zabaci glavu. Iz grla pusti glas. Pravi majmunski zov. Čopor odgovori. U glas. Ženke se, željne parenja, prve javiše. A onda, za njima, ljubomorni mužjaci. Klub se pretvori u neprohodnu prašumu. Progovoriše diluvijalni nagoni. Prvi čovek. Pravi. Onaj što se, sišavši sa grane, uspravio. Onaj koji je prohodao. Publika ga oseti. Njega, predvodnika. Saviše se još više. Do svog dalekog rođaka. Onog koji nije znao da ubija. Čopor je, podižući glave, strasno urlikao. Udarali su nogama o pod. Tabanali. Pratili udar bubnjeva. Grla su podrhtavala. Žile iskakale. Budio se u čoporu bes. Poniženi su se bunili. Ustajali. Protivili. Hteli su nešto bolje. Više. Nešto što je samo on osećao. Pratili su ga u stopu. Razumeli. Podržavali. Hrabrili. Tražili da nastavi. Veliki vrač. Mala ženka mu naglo skide pantalone. Čopor urliknu. Čaše počeše da pucaju. Sve polete u vazduh. Stajao je u svojim crvenim čipkanim svilenim gaćicama. Publika je vrištala od zadovoljstva. Stenjala. Žene su padale u nesvest. Muškarci stadoše krvnički da psuju. Larmaju. Najbestidnije reči ga zapljusnuše. Zatvori oči, zgrči se, otvori usta i, lijući suze, poče da se smeje. Bio je pred orgazmom. Kriknu. Zastenja. I, uvijajuće se kao zmija, stade po publici da povraća. Noge ga izdadoše. Zaljulja se i pade na Roziku. Svršeno je bilo. Sve. Svetla se upališe. Svi počeše da aplaudiraju.

30

- Bravo! Bravo! Bravo, majstore! Trže se. Zbuni. Ustadoše. On i Rozika. Držali su se za ruke. Poljubiše se i pokloniše. Publika je neprekidno aplaudirala. Zora se budila kad je, iscrpljen od uzbuđenja, legao. Nije mogao da spava. Mislio je na Gustava. Od te večeri, nastupao je redovno. Imao je svoju tačku. Mala Rozika mu je pomagala. Spremala mu garderobu za nastup. Donosila mu je najlepše grudnjake i ženske gaćice, midere, podvezice i žabice. Šminku i puder, senke, dobijali su direktno, kao poklon, iz salona maman Mimi. Klub hotela je imao sve više gostiju. Gazda je bio presrećan. Tačka je iz večeri u veče dobijala sve luđe oblike. Prepustio se mašti. Njegovu ingenioznost publika je u transu pratila. A onda je počeo da uključuje u tačku i goste. Utrkivali su se oficiri, visoki državni službenici, upravnici, diplomate, poslovni ljudi, najugledniji građani da, zajedno sa svojim uspaljenim suprugama, ljubavnicama i prijateljicama, učestvuju u njegovom programu. Svaki put sve više. Svaki put drugačije. Otkačeno. Slobodnije. Luđe. Granice su se pomerale. Nestajale. Znao je da ovo ne može još dugo da traje. Osećao je da se kraj ovom cirkusu bliži. I zato je bio sve luđi. Smeliji. Palio je goste svojim bolesnim hermanovskim ludilom. A kada se, jedne večeri, onaj debeli pukovnik, masan i maljav, popeo na binu i skinuo, ostajući u zelenom grudnjaku i svilenim uskim zelenim gaćicama, tako da mu je belo salo kipelo i podrhtavalo, dok ga je je njegova uspaljena supruga, obučen u gornji deo njegove pukovničke uniforme, obnažena, bez gaćica i prslučeta, kožnim bičem krvnički šibala, tada je poručniku Hansu von Kolivu postalo jasno da je đavo odneo šalu i da je sve gotovo. Ujutru ga je probudio lični kurir generala Dankelmana. Peo se polako uz stepenište Vrhovne Komande, potpuno ravnodušan za svoju dalju sudbinu. Voleo bi da ga streljaju. Odmah. Bez suđenja. Vešanje mu nije estetski odgovaralo. Sem toga nije voleo ni visinu. Kada je, najavljen, ušao u prostrani kabinet Vrhovnog Zapovednika Srbije, g. generala Dankelmana, u kabinetu su već sedeli, s jedne i druge strane ogromnog stola, g. general Franc von Najhauzen, generalni opunomoćenik za privredu Srbije i, nasuprot njemu, g. pukovnik Kajzenberg, Komandant Uprave grada.

31

G. general Dankelman je stajao kraj prozora, okrenut leđima i gledao u dvorište. Poručnik stade u vrh stola, nasuprot Vrhovnom Zapovedniku, skide polako šapku, stavi je pod levu mišku i, gledajući u zavesu, prekrsti ruke na kaišu. Niko ništa ne reče. Svi su ćutali. Vrhovni Zapovednik osta okrenutih leđa. Vreme je sporo prolazilo. Poručniku se učini da stoji čitavu večnost. General Franc von Najhauzen, buckasti gospodin sa oblom glavom, trljao je nervozno otekle jastučiće na gornjem delu šake. G. pukovnik Kajzenberg špicast u licu, mršav, ukočeno je gledao u jednu tačku. Poručnik je stajao opušteno. Nije imao volju da stane mirno. Nije ni želeo. Osećao bi se glupo. Preglupo. Čuo je sat na zidu. Ravnomerno je otkucavao. Lagano. Vrhovni Zapovednik se naglo okrete, odsečna koraka priđe, steže vilicu da mu se svi mišići na licu ocrtaše i unese se poručniku ravno u lice. Gledao ga je svojim plavim, ledenim pogledom. Poručnik se trže i, nesvesno ispravi. Vide Bergerove čelične oči. Oseti strah. Neizvesnost. Kolena mu klecnuše. Obori pogled. Nije mogao da izdrži taj ukočeni smrtni pogled. - Gospodine poručniče, govorim Vam kao Vrhovni Zapovednik. Naređujem Vam, da od danas izvršavate sve naredbe koje Vrhovna Komanda donese. U protivnom, bićete po kratkom postupku ratnog prava osuđeni i streljani. Okrete se, naglo, prema generalu i pukovniku. Oni kao po komandi ustadoše. - Zadužujem g. generala Frica von Najhauzena i g. pukovnika Kajzenberga da sprovode sve moje naredbe. Moja naredba stupa na snagu odmah. Vrati se do vrha stola, lupi čizmom o čizmu i reče: - Gospodo, slobodni ste! Izađoše sva trojica napolje. U hodnik. G. general Fric von Najhauzen uhvati blago poručnika pod mišku i, okrenuvši se g. pukovniku Kajzenberu, reče: - Ja ću dalje, gospodine pukovniče. Pukovnik ih pozdravi, a njih dvojica uđoše u generalov kabinet. - Sedite, g. poručniče. Moramo ozbiljno da porazgovaramo. I Vi znate, pametni ste, ovako više ne može. Ja Vam govorim kao prijatelj. Neobično cenim gospodina grofa i dragu groficu. Zato sam dužan da Vam pomognem.

32

Poručnik je odsutno gledao u oblog gospodina pred sobom. Znao je da sada počinje teži deo posla. Mučniji. Roditeljski sastanak. Kritika i samokritika. Navodiće se najteži primeri, jer je njegov slučaj težak. Složen. Naoruža se strpljenjem. Samo da ga bes ne uhvati. Unapred je žalio ovog simpatičnog debeljka. Videlo se, bio je gospodin. Meke, lepe pokrete je imao. Sažali se. Postade mu nekako drag. Mio. Sa tom njegovom krupnoćom. Seti se pukovnika iz kluba. General nije bio tako debeo. Bio je elegantno popunjen. Kako bi njemu stajali zeleni grudnjak i svilene, zelene, uske gaćice? Ta misao ga oraspoloži. Htede da se nasmeje. Ali odustade. General nikada ne bi pristao da nastupi u njegovoj predstavi. Nikada. Zamišljao ga je u beloj, mekoj, pamučnoj spavaćici na crvene tufne, dugoj do zemlje, sa mrežicom na glavi, kako pre 22 časa, popivši šolju hladnog mleka, odlazi na spavanje. Pedantni, odnegovani gospodin. Sa čistim, belim prstima. Zato je i voleo njegove roditelje, grofa i groficu. - ... Zato ćete danas preći u kasarnu. Dobićete zasebnu sobu i posilnog. Moraćete da izvršavate sve ratne zadatke. Imaćete dežurstva, ići ćete u patrole... Reči su se slivale sa tih malih mesnatih usana, uokvirenih buckastim obrazima. Odmah iznad gornje usne, od uzbuđenja, pojaviše se sitne kapljice znoja. Probiše. Generalu je pripala nezahvalna dužnost. Morao je, kao prijatelj kuće, vođen višim interesima, da pomogne grešniku. Bolesniku. A nije znao, debeljko, da je poručnik fatalno bolestan. Lud. I da mu nema spasa. Oseti mučninu. Seti se oca. I mirisa poljskog cveća. Bes ga obuze. Uhvati se za slepoočnicu. U glavi mu je bučalo. Umoran je i razočaran. Kandidat za smrt. Zašto ga onaj muževni Vrhovni Zapovednik nije dodirnuo... Po usnama. - ... tako da ćemo mi, nadam se, lepo sarađivati. Ja ću Vam očinski pomoći da prebrodite ovu krizu... Male usne su se same micale. Mljackale. Zborile. Reči nisu dopirale do njega. Kapljice znoja su se uvećavale i umnožavale. Bilo ih je sve više. Seti se Gustava. Šta li sad radi njegova ljubav? Da li mu Berger dolazi u posetu, ili su, posle njegovog skandala, raskinuli. Uostalom, to više nije važno.

33

On je Gustavu već oprostio. I pismo mu je poslao. Da mu pokaže svoju vernost. Svoju ljubav. Samo njega voli. Samo za njega živi. Šta ovaj bucko priča? Pominje vežbe, ustajanje, patrole. Šta to njega briga? On ne može više ovako. Neka ga streljaju. Lepo je onaj čelični rekao. Šta se tu može? Niko mu ne može pomoći. Niko. On je raspolućen. Između onog majmunskog čopora i ovog bucka. Propao je potpuno. Ne mogu mu pomoći. Nikako. Uzalud se ovaj tu trudi. Vekovi su iza njega. Male usne se navlažiše. Mlele su neprekidno. Šiljati jezik je palacao. Kao u zmije. On je otrovan. Od prvog dana. Od kada je rođen. Otrovao ga je Herman. Spopade ga bes. Zamuti mu se u glavi. Muka ga obuze. Oseti malaksalost. Nemoć. Slabost. Oseti toplinu dole. Male usne su bile sve vlažnije. Jezik je sve brže siktao. Kapljice znoja orosiše gornju usnu. Spopade ga strast. Kapljice su se sve više i više gomilale na gornjoj usni. Jezik je mogao svakog trenutka da ih pokupi. Sad će... Ne, neće. Sad će... Ne, neće. E, sad mora! Promaši. Neće. Ponovo se uvuče. Nestade. Poručnik naglo ustade. Priđe generalu, saže se i jezikom mu pokupi kapljice znoja sa gornje usne. Okrete se. I izađe.

V Beše nedelja. Poslepodne. G. Obrad Drenovac je ,posle skromnog ručka u restoranu “Park“, pročitavši “Novo vreme“ i “Obnovu“, polako krenuo kući, noseći preko ruke svoj ogromni sivi kišni mantil. Nije mogao da jede. Kelneri su se požrtvovano trudili da

34

svog stalnog gosta odobrovolje. Pokušavali su obilnim, ukusnim ručkom da ga primoraju da, na trenutak, zaboravi brige. Da se opusti, da uživa. Ali, uzalud. G. Obrad Drenovac je naručio vrlo skroman ručak, ali, ni njega nije mogao da pojede. Jednostavno, bio je potišten. Utučen. Međunarodna situacija, koju je, iz dana u dan, grozničavo pratio, bivala je sve užasnija. Fašistička Osovina je nepobedivo lomila sve pred sobom. Izgledalo mu je kao da se raspadaju sve stare građanske vrednosti, kao da nestaju, povlače se pred osionim rasnim primitivizmom koji, praćen agresivnom propagandom, punom netrpeljivosti i isključivosti, preti da uništi i porobi sve što je slobodno i različito. Diplomatski pokušaji tzv. slobodnog sveta da koketira sa ekspanzivnim nacizmom, u očekivanju da će se, u međusobnoj borbenoj protivrečnosti, fašizam sudariti sa srodnim, surovim i isključivim boljševizmom, i da će tako, jednim potezom, biti zbrisana dva zla, sama od sebe, - svi ti pokušaji propali su jer je Fürer priredio iznenađenja beskompromisnim bombardovanjem boljševičkih gradova i luka. Tako su nestale i poslednje iluzije o bolesnim namerama minhenskog molera. A kada je, pod kišom cveća, Veliki Vođa prošetao ulicama Pariza, rešen da na miru, sa svojim ljubaznim domaćinima, popije kafu, tzv. zapadni slobodni svet je tek tada prestao da kalkuliše, shvatajući da je đavo odneo šalu. Međutim, bilo je kasno za sve: kontinentalna Evropa bila je već okupirana. Još su samo američki poslovni krugovi, prateći kretanje akcija na njujorškoj berzi nervozno špekulisali, ubrzano se preračunavali, analizirali, planirali profite, očekujući da bi, posle Velike ekonomske krize i ambiciozno zamišljene politike Nju Dila, obnovljena recesija, koja se ciklično pojavljivala, mogla da se reši jednim ovakvim, kao naručenim, svetskim ratom. Ujedno, otvarala se mogućnost, po prvi put, da se Novi svetski poredak, koji su proklamovali nacisti, uspostavi vrlo uspešno po američke interese, jer će se, s jedne strane, posle propasti nacizma, otvoriti dugo sanjani američki put u Evropu, a, opet, sa druge strane, podržavanje neekonomskog boljševičkog režima pružiće kapitalističkoj privredi dobru sirovinsku bazu za budućnost. Sve u svemu, dok su svi kalkulisali, nemačka nacistička mašinerija je brzo napredovala na svim frontovima. Novoformirana vlada g. generala Milana Nedića je pokušavala, prateći trenutnu svetsku situaciju, da sačuva srpski narod od novog zla, ali, uprkos svim apelima i proglasima, pozivima i naredbama, srpski hajdučki duh se, osećajući izdaju, nije dao pokoriti. Permanentna represija nad Jevrejima i Ciganima,

35

komunistima i svima onima koji nisu, po mišljenju Vrhovne Komande, poštovali okupacionu vlast, proširila se ubrzo i na ostalo srpsko stanovništvo. Neprestane priče koje su, prenošene narodnim strahom, dolazile do g. Obrada Drenovca, bile su, iz dana u dan, sve jezivije. Pored ustaških zločina u NDH, kojima je sistematski uništavan srpski narod, sve više i učestalije su se po Srbiji kretale nemačke kaznene ekspedicije, koje su nemilosrdno ubijale, u znad odmazde, muškarce, žene i decu. Sve pod jedinstvenom parolom odbrane Reda, Rada i Zakona. Naravno, ni u današnjim novinama, “Novom vremenu“ i “Obnovi“, po običaju, ništa nije pisalo. Kao da se sve to dešava nekom drugom, nepoznatom narodu. G. Obrada Drenovca je to izluđivalo. Poražavalo. Ljutilo. Nije mogao da veruje da takva bestidnost postoji. Ono što su svi Beograđani videli, nisu hteli da vide režimski novinari. Plaćeni bednici. Informativna blokada je stvorena u glavama škrabala koja, služeći okupatorskom režimu, nisu želela da vide da na Terazijama desetine obešenih ljudi vise na uličnim banderama. - Vise ljudi, iskeženi, modri, unakaženi kažnjenici, vise nad našim glavama kao vesnici nove katastrofe, koja nam se sprema. Lebde obešeni kao anđeli, zadržani na svom putu ka nebu, uzvišeni u svojoj nesreći, dok se ispod njih mirno šeta, pije, igra i jede. Opominju nas da ne zaboravljamo, jer nesreća, ako je već kod nas doručkovala, ne mora i da večera tu. Ali, zalud. Kao da niko ništa ne vidi. Kao da ne gledaju u visine. Zašto ljudi danas vise? Koji je u tome smisao? Posle stotina hiljada godina evolutivnog razvoja, posle velikog, istorijskog skoka, kada se majmun, napokon, osmelio da skoči dole, na zemlju, i da se uspravi, sada, u DžDž veku, veku tehničko-tehnološkog progresa, vešaju ljude, nasilno ih penju na grane, oduzimajući im život, kao da čovek nije najviše savršenstvo prirode. Gde se ljudska pamet izgubila? Zašto to radimo? Zašto smo se sakrili? Nemilosrdni smo, sebični, pokvareno čuvamo svoju privatnost, ravnodušni za druge, kao da nas ništa ne interesuje. Kao da mi nismo sledeći. Kao da se mi nećemo, na tom putu ka zvezdama, ljuljati nad nečijim glavama, očajnički opominjući one dole da se urazume i dozovu pameti. Šta čovek da radi? Kud da krene? Kako da se ponaša? Kako, u ovoj kasapnici, da sačuva ljudsko dostojanstvo? Kako? - Šetao je polako, pružajući nogu ispred noge, gledao u vrhove cipela, pognute glave; činilo mu se da je obešen i da mu se noge ljuljaju. Napred, nazad. Levo, desno.

36

Možda je, ipak, onim gore nesretnicima lakše, jer su se oslobodili bede, poniženja, spasili dušu, a on, živi mrtvac, leš koji hoda, bori se sa svojim teškim mislima, plašeći se da ne poludi. Sutra počinje nova radna nedelja, puna novih obračuna i izveštaja, puna svakodnevnih operativnih poslova, koji ga, na trenutak, ispune, ali, kasnije, na kraju, kad sve sumira, životni saldno je negativan. - Radimo, borimo se, mučimo, pokušavamo nešto da uradimo, sabiramo, oduzimamo, zatvaramo oči, pravimo kompromise i onda, na kraju životnog puta, saldirajući, vidimo da je, nažalost, sve bilo uzaludno i da smo u velikom životnom minusu. Taj deficit u životu ne možemo pokriti nikakvim samozavaravanjem. Bekstvom. Kratkotrajnim špekulacijama na kraju promašenog puta, koje poprimaju privid da smo uspeli da izbegnemo nesreću i da je, samim tim, naš život osmišljen. Takav bilans stanja je naduvan, lažan, šupalj, i zavšava se u potpunom zaboravu. Kao da nikada nismo ni postojali. Nestajemo u koloni smrtnika, neprimetni kao da nismo ni živeli. A kako za nama, Drenovcima, štono rekao pokojni otac, niko ne plače, onda je slika ove prolaznosti i rastanka u potpunosti uokvirena. Zašto živimo? Zašto sve to podnosimo kad, na kraju, sve postane besmisleno? Zašto pristajemo kad, posle svega, nikakve koristi nemamo? Ko će se ikad setiti da je nekad davno postojao neki Obrad Drenovac? Ko? - Zamišljen, dođe je do stana, otvori vrata i ne paleći svetlo, osvetljen uličnim kandelabrom, koji je upravo upalio, pažljivo odloži svoj kišni mantil. Izu cipele i onako obučen, što nikada nije radio, baci se na krevet. Gledajući u praznu vazu na stolu, dalje je razmišljao. - Život je prazan kao ova moja vaza. Prazan i nikakav. Zjapi kao ona tamna rupa na vazi, mračna i duboka, obesmišljena, očekuje svoj buket cveća koji će joj, napunivši je, dati viši smisao. Uzvišenost. Ova vaza bez cveća je kao čovek bez duha. A čovek bez duha životari do prve povoljne prilike, kada bi mogao, u jednom trenu, da dodirne zvezde i, propuštajući svoje spasenje, pravda se, ljuti, zlovoljan je, u očekivanju, opet, neke nove prilike. Koju, naravno, neće nikad iskoristiti. I tako će se njegov prozni život, u kome nema nikakve uzvišene misli ni ideje, kotrljati sve do one rupe u vazi, gde će, potonuvši u ustajalu vodu, biti proliven u fekalije kao smrdljiva tečnost. To se onda, uistinu, može nazvati životom na đubrištu istorije. Čovek kalkuliše, sklanja se, saginje, vodi poverljive razgovore, kune se, suzdržava, verujući da tako izbegava nesreću,

37

ali, kad sve prođe i kad, uprkos tolikoj opreznosti i dobrom odgoju, nesreća, ipak, dođe - on tada jasno vidi da je bio krpa, sluga, bednik i da, sve u svemu, prodajom svoje duše i dostojanstva, zauzvrat ništa dobio nije. Oni kratki trenuci zadovoljstva koji su ga ispunjavali su prošli, i sada, kad oni nepovratno odlaze, ne ostavljajući, zbog banalnosti, nikakav trag, ostaje samo razgolićena istina da je bio bednik i podlac. Ceo život. Nikad svoj, nikad originalan. Uvek u strahu da ne pogreši, da nekog ne uvredi, uviđavan i kulturan, gazio je sebe, pateći gorko. Zašto? Zašto da laže sebe? Da se nečemu nada? Čemu? Šta je to što može ispuniti njegov život? Ova vaza, tu na stolu, stoji, obasjana uličnom svetlošću, prazna, čeka - sutrašnji dan. Ponedeljak. Njen dan. Čeka svoj buket. Novi. Koji će joj, usamljenoj, uzvišenost podariti. Njenu prazninu ispuniti. Njeno večno stajanje osmisliti. Vaza čeka i zna šta čeka. A šta čekam ja? Šta? - Ustade, navuče žaluzine, skide odelo, složi ga preko stolice i ode u kupatilo da se spremi za spavanje. Leže, potonu u krevet, navi sat, otkoči ga i, stavljajući ruke pod glavu, zagleda se u mračnu tavanicu. Nije palio svetlo. Nije mogao da čita. Ležao je na leđima i širom otvorenih očiju gledao u mrak. - Mračno je kao u grobu. Ništa se ni vidi. Ne mogu da spavam. Nemir me muči. Sve mi se uskovitalalo. Jučerašnje novine su pisale da su u parku kod Studentskog doma, oko 17 časova, u pokušaju legitimisanja, ubijena dvojica komunista. Šta su komunisti radili u parku u centru grada? Otkad se legitimišu ljudi u parku? Zašto nas lažu? Plaše nas? Zastrašuju? Užasno. Više me plaši ovo gnusna novinarska laž, nego da su saopštili istinu. Istina, ma kakva bila, ma koliko bolela, donosi nam duševni mir. Ovaj privid nas ubija. Gubimo sliku stvarnosti i postajemo raspolućeni. Šta je ljudski život? Tren. Ništa. Sekunda. Ubili su dva mlada čoveka, sigurno studenta, kao dva pobesnela psa. U parku, pred svetom, kao da je to normalno. Kao da čoveku, posle svega, nije ostalo, u nemoći, ništa drugo nego da ubije. Zašto su ljudi krvoločni? Zašto im prija ljudska krv? Zašto se ljudi ubijaju? Mogu li se nesporazumi rešavati razgovorom? Znamo li mi da razgovaramo? Možemo li da volimo druge ljude? Ili smo svi bolesni i prokleti? Gde je izlaz? Ima li ga? - Gledao je u mrak i duboko disao. Osećao je gorčinu u sebi. Pogleda na sat. Dva časa posle ponoći. Napet je. Okrete se na

38

desnu stranu. Na svoju stranu. Ali, noćas, izgleda, nije imao svoju stranu. Sklupča se i pokuša da zaspi. Nije mogao. Okretao se, pokušavajući da nađe najudobniji položaj. Nije mogao. Svi položaju su mu bili podjenako neudobni. Strani. Kao da je prvi put ležao u krevetu. Tuđem krevetu. Nemir ga spopade. Misli su mu se rojile, otimale. Gušile ga. Mučile. Pokuša da ih otera, ali bez uspeha. Poče da razmišlja o prošlosti. Seti se egipatskog faraona Ehnatona. Zašto baš njega? Nije znao. Ali on mu se sada, neočekivano, javi. San nije hteo na oči. Poče da analizira bančine bilanse. Stavku po stavku. Bilans stanja i bilans uspeha. Neprekidna kolona brojki poče da, u pravilnom rasporedu, maršira kroz njegov san. Umiri se i zaspa. Sanjao je ribarsko pleme na obali mora, kako živi okruženo pticama i životinjama, u potpunoj harmoniji. Video ih je na obali kako kleče, moleći se svom jedinom Bogu. Ulaula. Iznenada, beli hermelin istrča, uplašen, na peskovitu obalu, prođe pokraj svih i, kloneći se vode, pogleda u pravcu Sunca, tražeći spas. Začudi se njgovom belom krznu, iznenadi ga da mu je tropska vrućina prijala. Svi su klečali na obali mora, zagledani u pučinu, put Sunca, čekajući izbavljenje od svog Boga. A onda se na horizontu, ogrnut zlatnim sunčevim snopom, pojavi egipatski faraon Ehnaton, držeći u ruci buket cveća. Bez vaze. Hodao je po vodi u pratnji božanstvene ruske lepotice prozračno bele kože, crne, guste kose i malog prćastog nosa. Hodali su po vodi, prilazili obali, dok je jedno veliko zvono, odsečenog jezika-klatna, zvonilo da su svi na obali pali ničice na zemlju, dodirujući licem vreli pesak, plačući od uzbuđenja. Čudio se da zvono bez jezika zvoni. Peva. I najlepši zvuci, uzvišeni i božanstveni, punili su njegovu napaćenu dušu. Lepotica mu se osmehnu. Ustrepta. Oseti kako mu srce udara. Tada Ehnaton pruži prst i, parajući nebo svojim gromkim glasom, reče: - Ne tražite Boga na nebu! Tražite Ga u sebi! Probudi se. Otvori oči. Pogleda na sat: 7 časova i 19 minuta. Prenerazi se. Skoči. Sat je zvonio. Nije ga čuo. Uspavao se. Prvi put u životu. - Ne valja, - reče naglo - Ovo nije dobar znak. Na brzinu poče da se oblači. Žurio je. Stid ga obuze. Kako će ući u banku? Sramota ga je. Šta da kaže? Da slaže? Ne, ne može. On ne zna da laže. Reći će istinu. Šta da radi? Ništa. Stisnuće zube i ući. Zaspao je, nije sramota priznati. Godinama nije išao na godišnji odmor. Umorio se. Kasno je legao. Jednostavno, duša mu je umorna. Izađe iz stana i poče da zaključava vrate. Seti se.

39

Nije mantil poneo. Vrati se, nevoljno, i uze ga. Kad dođe u banku, pognu se još više i crven u licu brzo uđe. Čuvari ga ljubazno pozdraviše. Obrisa znoj sa čela. Sjajno. Zašto paniči? Nije ništa strašno. Ljudi mu se ljubazno javljaju. Cene ga. On je ponos ove banke. Temelj. Ispuni ga prijatan osećaj. Pope se na sprat, do svoje kancelarije. Srećom, usput ne srete nikoga. Svi su već bili tu. Nazva im dobro jutro i žurno poče da ostavlja mantil. I oni ga ljubazno pozdraviše. Niko ne reče ništa. Vole ga. Poštuju. Neće da ga ponize. Prave se da je sve u redu. Raspremi predmete i udubi se u posao. Teško je išlo. Mučio ga je jutrošnji san. Uhvati nekoliko slučajnih grešaka. Obrisa maramicom znoj. Zašto je nervozan? Nakupilo se u njemu. Sve. Tolike godine su se nataložile. I sada samo izvire. Kulja. Nikada nije bio nervozan. Sada jeste. Nešto oseća. Mora da se smiri. Poče ponovo, po treći put, da sabira brojke. Lagano. Cifru po cifru. Uhvati ritam.

40

Voleo je da radi u ritmu. Brojke ga ispuniše. Otkud hermelin u tropskoj vrućini? Zamisli se. Kako da objasni san? Mora da postoji neka poruka. Koja? Večeras, kad dođe kući, posvetiće se snu. Sad nema vremena. Sad mora da radi. Vide osmeh ruske lepotice. Savršena lepota. Duhovna i telesna. Mora da je bila princeza. Otkud zna da je Ruskinja? To je neka poruka. Znak. Njemu. Ali, kakav, nije znao. Složi sve izveštaje i predade ih kuriru. Radni dan je bio na izmaku. Dobro je. Sve su uspeli da završe. Zahvali se ljudima. Pustiće ih, neka idu. On će ostati još malo. Sam. Da razmisli. I zvono je zvonilo. Verovatno zvono sata. Koje nije čuo. Nije ga probudilo. Čuo je samo neko drugo zvono. Njemu nepoznato. Neobično. Zvono bez jezika. Najlepši zvuk. Božanski. Kako je zvono bez jezika zvonilo? Nije znao. Samo je znao da ga je zvuk uzbudio. Potresao.

41

Uzvisio. Poneo. Poveo. Predao mu se. Sav. Zvuk ga je ispunio. To je, ponovo, neki znak. Nova poruka. Njemu. Ostao je sam. Ehnaton je upro prstom u njega. Njemu je govorio. Video je taj božanski prst. Šta to znači? Zašto njega? On je predodređen. Za nešto. Sad je to znao. Ali, nije znao za šta. Počeo je da uredno slaže predmete. Sve. Od početka. Kao da više nikad neće u kancelariju doći. Kad je zavšio, ustade. Priđe ormanu i izvadi svoj mantil. Zatvori kancelariju i izađe na ulicu. Bio je 16 časova i 59 minuta. Pođe u svoju cvećaru. Da kupi buket. Danas je ponedeljak. Seti se sna. Ehnaton je takođe nosio buket cveća. Bez vaze. Opominjao ga je, verovatno, da ne zaboravi. Prodavačica mu izabra cveće, dok je on, zamišljen, stajao. Znala je šta voli. Znala je da svakog ponedeljka, već godinama, kupuje cveće kod njih. Umota mu buket i pozdravi ga ljubazno. Svi su danas bili pažljivi. Fini. Izađe i krenu.

42

Išao je svojim stalnim putem. Bio je zamišljen. Noge su ga same vodile. Poznavale su dobro put. Mučio ga je hermelin. Svojom belinom. Video je da mu prija vrućina. Krzno mu nije smetalo. Ništa mu nije smetalo. Želeo je da vidi Boga Sunca. Bio je na Terazijama. Leševi su se ljuljali. Poznavao je ribarsko naselje. Kao da se tu rodio. Pleme je bilo njegovo. U njemu. Iznenada, ispred njega, naiđe nemačka patrola. Poručnik i dva vojnika. Zaustaviše ga. Zatražiše legitimaciju. Zbuni se. Poče da traži po unutrašnjim džepovima. Ogromni sivi kišni mantil mu ispade. Pade na zemlju. Ušeprtlja se još više. Zaboravi na mantil. Stade da prevrće džepove. Poručnik ga je prezrivo gledao. Oseti mržnju. Iskonsku. Napokon, nađe legitimaciju i pruži je. Poručnik ostade miran. Gleda je hladno u višeg kontrolora. Nepomično. Vojnik uze legitimaciju. Sunce je polako zalazilo. Ehnaton i princeza su se držali za ruke. Hodali su po moru. Pogleda u poručnikove oči. Bile su pune patnje. Nesretne oči.

43

Očajne. Spremne na sve. Uplaši se. Obori pogled. Zvono se klatilo. Bez jezika. Vojnik mu vrati legitimaciju. Spremi je i htede da pođe. Poručnik ga zaustavi. Pokaza mu glavom na buket. Nije razumeo. Poručnik ponovi. Shvati, tražio je buket. Ehnaton je, koračajući po vodi, nosio buket. Bez vaze. Vaza je bila kod kuće. Čekala je. Da je ulepša. Da joj duh podari. Da joj stajanje osmisli. Da prazninu ispuni. Odmahnu glavom. Buket je njegov. On ga je kupio. Za sebe. I svoju vazu. Poručnik podiže glas. Buket mu se, očito, svideo. Zašto baš moj buket? Ima u gradu toliko cvećara. Neka ode i kupi sebi svoj buket. Ovaj je njegov. I njegove vaze. Ehnaton ga je jutros nosio. Dok mu se lepotica osmehivala. Samo njemu. Odmahnu glavom. Poručnik poče da urla. Bes ga spopade. Pogleda ga u oči. Prestravi se.

44

U očima vide sekiru sa koje je kapala krv. Užasnu se. Poče da se guši. Srce je udaralo kao domorodački bubanj. Ako ovako nastavi, iskočiće tu na ulici. Biće to obešeno srce. Njegovo. Ipak, odmahnu glavom. Nije mogao da pogazi sebe. Nije ni hteo. Svi su bili uz njega. Otac i svi preci. Ehnaton. Ruska boginja. Ribarsko pleme. Zvono bez jezika. Njegov buket. Svi su hteli da napune prazninu vaze. Morali su. To im je bio zadatak. Zajednički. Smiri se. Učini mu se da vidi put ka zvezdama. Bog Sunca ga je hrabrio. Da izdrži. Da ne klone. Zvao ga. Mamio. Pogleda u poručnika. Iskrivljena lica, zakrvavljenih očiju, poručnik izvadi - revolver. Poče da preti. I zatraži buket. Viši kontrolor pred unapređenjem odbi. Bubnjevi prestadoše da udaraju. More se smiri. Sve utihnu. Hermelin u svojoj belini zastade. Obešeni se zaljuljaše da bolje vide. Princeza mu se osmehnu. Zvono bez klatna poče da zvoni. Pleme zaigra ritmički ples.

45

Oseti kako se puni. Kao kad u vazu uliva vodu. Samo da potraje. Da stigne da se napuni. I da buket stavi. Gore. Na vrh. Da ga obeleži. U njega je Ehnaton upro prstom. Poručnike polude. Poče da urla. Repetira revolver. Zatraži, poslednji put, buket. On ga, sažaljivo, pogleda. Nasmeši mu se. I odmahnu glavom. Oseti cev pištolja na slepoočnici. Vide poručnikovu ispruženu ruku. Tražio mu je buket. Poslednji put. Odbi. Zvono bez jezika je jecalo. Brecalo. Ispuni ga uzvišeni zvuk. Čuo ga je negde gore. Iznad. Pleme ukočeno stade. Lepotica se nasmeja. Iz grla. Zvala ga je. Držala je u rukama - vazu. Hermelin se ukopa. Bljesnu belina. Zasija. Probi mu očni kapak. Pucanj odjeknu. Gospodin Obrad Drenovac, viši kontrolor pred unapređenjem, pade na svoj ogromni, sivi kišni mantil. Obešeni se zaljuljaše. Poručnik Hans von Koliv vrati revolver u futrolu i, strasno coknuvši jezikom, reče:

46

- Tako mu i treba. Ja sam nadčovek!

Beograd, 23. decembar 1996. godine