1

B u k e t

I

Gospodin Obrad Drenovac, etrdesetogodinji inovnik Srpske narodne banke, vii kontrolor u Odeljenju platnog prometa, neimenovani ef slube, vrstog, odsenog koraka ue u kancelariju, nosei preko leve ruke ogromni, stari, sivi kini mantil. U drugoj ruci imao je presavijeno jutarnje izdanje Novog vremena. U svom tamnom prugastom odelu sa uskim reverima, na preklop, bee po obiaju, prvi doao. Navikao je, godinama radei u banci, da porani i da, pre svih, doe na posao. Nikada nije zakasnio. Nikada se nije uspavao. Nikada nije izostao. Bio je uvek taan. Precizan. Odgovoran. Uvek redovan. Pridravao se pedantno svog ustaljenog jutarnjeg reda i, vremenom, paljivo pratei satnicu, samodisciplinovao se do savrenstva. Marljivo radei na sebi, menjajui neke loe nasleene navike, kojima nije bio zadovoljan, uspeo je da napravi skladan red u svom svakodnevnom ivotu. Ne moe se rei da je kruto sledio uspostavljeni raspored, jer on iskljuiv i ogranien nije bio, ali voleo je da planira. Morao je da ima cilj kome tei. Pripadao je onoj grupi ljudi koja, da bi se pokrenula, mora da ima motiv. Motiv je mogao da bude potpuno beznaajan, ali, ipak, kakav takav, morao je da postoji. Njegov pokretaki motiv, na koji je bio ponosan, bilo je saznanje da je uspeo sat da prenese u telo. Naime, gospodin Obrad Drenovac, ivei sam u svom malom, nasleenom stanu, blagopoiveg mu oca gospodina Tanasija Drenovca, prefekta gradske Uprave, u ulici Krunskoj, razvio je neverovatan oseaj za vreme. Tanije, za satnicu. Mada nikad nije nosio sat, niti je imao potrebu za njim, uvek je tano mogao da kae koliko je sati. Naravno, greke od nekolio minuta, unapred ili unazad, tolerisao je ak i on. Osim starog budilnika, kupljenog poetkom veka, koji je stajao na stoiu, kraj kreveta, do lampe, u stanu nije imao drugog sata. No, bilo leto ili zima, on se budio uvek u 5 asova i 59 minuta. Tano u isto vreme. Svakog dana. Osim nedelje. A kako je, iz samo njemu znanih razloga, pomerio stari budilnik za devet minuta unapred, znai da se g. Obrad Drenovac budio, po naem vremenu, u 5 asova i 50 minuta. Svakog jutra. Osim nedeljom. Probudivi se, okrenuo bi se ka budilniku, koji je bio navijen da zvoni u 6 asova, uzeo ga i, videvi da je 5 asova i 59 minuta, zadovoljno bi ukoio zvono.

2

- Dobro je! - pomislio bi, skoivi odmah iz kreveta. Nije voleo da se izleava u krevetu. ak i nedeljom, probudivi se, ustajao bi odmah. Ali, nedeljom, za razliku od drugih dana, ustajao je u 8 asova. Naravno, prethodno bi, u subotu uvee, ostavljajui knjigu i gasei svetlo, navio sat i, ukoivi zvono, samo rekao: - Sutra je sveta nedelja. Ustau u 8 asova. Pomozi podaj! Prekrstio bi se, ugasio svetlo, sklupao se na desnu stranu, zatvorio oi i, duboko uzdahnuvi, odmah zaspao. Probudio bi se u 7 asova i 59 minuta. Pogledao na sat. - Dobro je! - vojniki bi skoio iz kreveta i odmah poeo da se umiva. Nedeljom je posle doruka odlazio u novosagraenu crkvu Sv. Marka. Voleo je, poput dede i oca, da obue istu belu koulju i da poe u crkvu. Dok je stajao u crkvi, opijen mirisom tamjana, seao se prolih vremena i svojih starih. Ispunjen nekom prijatnom toplinom, razmiljao je o ivotu. - ta je ivot? Nita. Trenutak. Dim tamjana. Valja se lenjo i, uzdiui, nestaje. Kao da ga nikad nije ni bilo. Sagori bez traga. ta ostaje za nama? Nita. Seanje zaborav izbrie. Stojimo, mrtvaci, gubitnici, i ekamo u povorci da objave da smo umrli. I tako vekovima. Nita se ne menja. Samo se zloini usavravaju. Napreduju. Koljemo se od kad smo sili sa drveta. Zato? Niko ne moe tu klanicu da zaustavi. I sada smo, oseam, pred katastrofom. ta je to sa nama? Hoemo li se ikad opametiti? Gde je kraj? Hoe li poslednji ovek, umirui, napokon shvatiti greku? Svuda je mrak. Dubok i teak. Nigde nema svetlosti. Raamo se iz mraka utrobe i odlazimo u mranu raku. emu ivot? Vredi li jedan jedini trenutak bljeska? Kad se palidrvce upali i razbije mrak? I nestane. Osvetli i sagori ovu grobnicu ivih leeva. I ode. Ugasi se. Oseam nesreu. Veliku. - Poao bi potom do Kalemegdana, da pogleda radove u Donjoj Varoi. U povratku bi svratio u restoran Park, ruao i, proitavi Novo vreme i Obnovu, pozdravio kelnere i krenuo polako peice kui. Voleo je nedeljno poslepodne da provede u komotnom lekarenju i dokolienju. Bez obaveza. Sam. Prikupljao je snagu za ponedeljak. Najmrskiji dan za sve. Ljudi su ponedeljkom mrzovoljni i nikakvi. Teko ih je razdrmati. Puni su negativne energije. Zato je on, u miru svoga stana, strpljivo iekivao novu radnu nedelju. Tako je, uglavnom, proticao jedini dan njegovog odmora.

3

Godinama je on iveo ujednaenim ivotom. Kratkotrajni aprilski rat, koji je oekivao, zapoet ranim jutarnjim bombardovanjem, samo ga je uvrstio u ubeenju da je katastrofa poela. - Ima li alosnije slike od ove? - razmiljao je etajui, neposredno posle bombardovanja, razruenim gradom. - - Jedni grade, drugi rue. Unakaeni ljudi, osakaeni, svuda leevi, jad i beda. Zato? ta je to ovek skrivio da ga ovakva nesrea zadesi? Da upitate ovog nesrenika to, zapomaui umire, zatrpan u ruevinama, zato je zatrpan i zato umire, ne bi znao. Ni onaj muenik to ga je jutros, po naredbi, ubio, izvravajui zadatak, ni on ne bi znao zato je to uradio. Naredili mu! Ko? Ko moe oveku da naredi da ubije drugog oveka? Bez razloga. Bez smisla. U ime ega? Koje ideje? I tako, obojica su nesretni. I ovaj dole to, raskrvavljen, umire pod ruevinama ljudske gluposti, i onaj gore, kome je jo gore, jer se iv sahranjuje. A svi smo mi nesretni i kukavni. Jadni. - Ulazak okupacionih vlasti nita bitnije nije promenio u njegovom bankarskom ivotu. I dalje se pedantno pridravao svoje satnice, pokuavajui da ivi bez veih promena. Ali, iskreno, oseao je da se svet menja. I da se neto sprema. U trenutku kada naa pria poinje, u ponedeljak 15. septembra 1941. godine, g. Obrad Drenovac je, kao to smo rekli, uao u svoju praznu kancelariju. Stavio je novine na sto, otkljuao crni garderober, izvadio drvenu vealicu i, paljivo nametajui revere, odloio mantil. Taj ogromni sivi kini mantil, koji je stalno nosio sa sobom, kupio je pre dvadeset godina od prve plate. Nosio ga je kao svetinju. I kao amajliju. Ni leti ni zimi nije se razdvajao od njega. Kaput nije imao. U hladnim zimskim danima, kada je koava otro duvala, prodirui pod kou, on je, nabijajui eir, podizao visoko kragnu, stavljao ruke u duboke depove i ubrzano koraao. Uvijen u svoj veliki mantil, oseao se sigurno. Zatieno. to je taj mantil bio stariji, to mu je on ukazivao veu ljubav i panju. Nikada ga nije okaio o gajkicu na leima da visi. Uvek ga je paljivo stavljao na vealicu. Ako nije bilo vealice, drao bi ga u ruci ili, ako je sedeo, u krilu. Mnogima je izgledao smeno kad bi u vrelim letnjim danima, vraajui se s posla, nosio mantil preko ruke. Ali, on se nije obazirao. Osobenjak za sve u banci, bez prijatelja, neenja, usamljenik, marljiv i predan u slubi, odmeren i gospodstven, uivao je potovanje mnogih. Za njim se nije ogovaralo. Niti je on ljudima

4

davao povoda, niti su ljudi imali neku potrebu da priaju o njemu. Jednostavno, tih i skroman, taan i uredan, radan, on je, neprimeen, uvek bio tu. Kao to je tu bio i veliki zidni sat na ulazu u banku. Svi bi, ulazei, pogledali na sat, videli koliko je sati i onda, noteni svojim poslom, urili dalje, zaboravljajui na sat. Isto tako su slubenici banke i njegovi pretpostavljeni, sve do samog guvernera, gladali na njega. Videli bi ga, da bi zatim, okrenuvi glavu, brzo zaboravili na njega. G. Obrad Drenovac je voleo svoju neprimeenost. Ravnodunost ljudi mu je ostavljala dovoljno prostora da se posveti sebi. I, naravno, poslu. Koji je oboavao. A kako je u njegovoj slubi bilo mnogo operativnog posla, jer su svi nalozi, ukljuujui i klirinko plaanje u reichsmarkama, ili preko njih, dan mu je jako brzo prolazio. esto bi ostajao i due, pripremajui izvetaje i analize. I ti njegovi izvetaji bili su prava mala remek dela. U njih je unosio svu svoju pedantnost i sistematinost. Ali ono to je njegove pretpostavljene oduevljavalo, bilo je to to je iz tih brojki i tabela izbijao duh. Vrcavost i inteligencija, koje su dosadnu bankarsku tabelarnost uzdizale, moe se slobodno rei, do umetnike ingenioznosti. Forma njegovih izvetaja je stalno bila nova. Trudio se, kao dobar pisac, da banalno i prosto uzdigne, osmisli, i da mu, obuhvatajui ga, ulije duu. - Nema dosadnog posla. Postoje samo dosadni ljudi. Lenjivci. Njima je dosadno, jer nemaju duha. Oni su bez ivota, jer su bez due. Promaeni i razoarani. Ne vole, ve mrze. Oajni su i, propadajui, poinjavaju zloin. Ubijaju nadu. I veru. Nema glupog posla. Postoje samo glupi ljudi. Lenjivci. Koji na sebi ne rade. I kojima je sve teko. ak i ivot. ivot im je ponajtei. - Mesto vieg kontrolora dobio je odlaskom u penziju g. Adama Meria. Od njega se nauio strpljivosti i pedantnosti. Njega je potovao i rado sluao. - Sluajte, g. Drenovac, - govorio bi g. Meri svom ljubimcu - Vi ste mlad ovek i, koliko vidim, perspektivan. Budite strpljivi i istrajni. Ne urite. I ne srljajte. to ree na narod, to je brzo, to je kuso. Verujte starcu, to je istina. Naalost, kasno sam je spoznao. Ali, nikad nije kasno da ovek spozna istinu. Najbolje utroeno vreme je ono za koje ste kupili mudrost. Budite mudri. Vebajte duh i eliite volju. Sledite svoj znak. Znao je g. Obrad Drenovac da se teko dolazi do malih stvari. Za velika dela nije imao snage. Nije imao ni hrabrosti. Znao je svoju meru i nje se pridravao. Nije udeo za slavom. Ni za uspehom.

5

Shvatao je da neko mora da bude i u sredini. Ne zato to je tamo najsigurnije, ve zato to je nekome sredina namenjena. I nita vie. Trudio se, uei od ivota, da se ispravlja i uzdie. Izvebao se u strpljenju i doslednosti. Mogao je satima, pomaui niim inovnicima, da sabira neprekidne kolone brojeva, a da se ne umori. Da mu ne dosadi. Mogao je stotinu puta da ponavlja najgluplje radnje, odsutno razmiljajui o oveku i njegovoj sudbini. Nita ga nije moglo dekoncentrisati. itav dan bi proveo u kancelariji, radei na nekom vanrednom i hitnom poslu, nije odlazio na pauzu, ne bi ustao sa stolice, ali, ipak, u mislima je bio dalek i nedostian. Imao je tu neobinu sposobnost da se iskljui. I tada - bi ga njegovi slubenici, koji su ga potovali i voleli, ostavljali u njegovoj posveenoj osamljenosti. Njegov pokojni otac, za koga je bio izuzetno vezan, jer je majka g. Obrada Drenovca umrla na poroaju, uio je svog poslunog sina ivotnom iskustvu njihove familije. - Zna, sine, - govorio bi mu otac, etajui nedeljom po Kalemegdanu i drei ga vrsto za ruku - Mi, Drenovci, ne znamo da laemo. Mi smo stvoreni da radimo i da poteno stiemo. Da tedimo i skromno ivimo. Mi nikad ne moemo neto veliko da stvorimo. Mi smo mali ljudi. Neprimetni, naizgled beznaajni. Ali, kad nas povrede, znamo da energino branimo svoje dostojanstvo. Mi umiremo tiho i skromno. Nepriznati. Za nama obino niko ne plae. On je dobro upamtio oeve rei. A ivot mu ih je, kasnije, sam potvrivao. Osrednji u gimnaziji, ata u vojsci, inovnik u banci, g. Obrad Drenovac je svuda bio tih, skroman, radan i, naravno, neprimetan. I njegov izgled je bio osrednji. Kao i njegov ivot. Osrednjeg rasta, proelav, savijenog nosa, mrav u licu, bled, pravih lea, malih dejih stopala. Uredan, taan, odgovoran, vii kontrolor pred unapreenjem, odudarao je od predodreene osrednjosti samo ogromnim, sivim, kinim mantilom. Imao je svoj osrednji bankarski ivot, koji se vukao lenjo, bez trzavica, za nekoga dosadan i jednolian, ali, ipak, za njega, toliko ispunjen i vredan. Osim tanog jutarnjeg buenja, na koje je bio izuzetno ponosan, brige za svoj kini mantil, imao je jo dve strasti. Crnu vazu i istoriju. Crnu vazu je kupio sasvim sluajno. Od svoje druge plate. Jednog ponedeljka, dok se vraao sa posla. Stajala je u izlogu antikvarnice u Vasinoj ulici, elegantna i neobina. Osobena. Ili mu

6

se tada takvom uinila. Jer tog dana, mladi bankarski pripravnik bee pohvaljen od vieg kontrolora, g. Tanasija Meria, bankarske legende, za marljivost i urednost. G. Meri je teko nekoga hvalio, ali, ipak, zadajui mladiu najgore zadatke, zadivio se strpljivou i preciznou mladog praktikanta. - Od ovog mladog gospodina moe neto da bude - ree g. Meri u kancelariji pred drugim slubenicima, da ga je i pripravnik, koji je sedeo u drugoj prostoriji uo. Ponosan to je opravdao oekivanja, stajao je pred antikvarnicom, divei se lepoti crne vaze. Zapravo, vaza je bila sasvim obina, osrednja. Ni skupa ni jeftina. Sa crvenim cvetnim arama. Ali njemu, razdraganom, uinila se prelepa. Video je u njoj neto. Ue i kupi vazu. Svrati do cveare i uze buket ljiljana. Od tog dana, svakog ponedeljka, u znak seanja, kupovao bi buket cvea i nosio ga u svoju vazu. Stavio bi cvee u vazu, koja je stajala na stolu u sredini sobe, nalio vode i, paljivo odloivi mantil, satima sedeo i gledao u cvee. Zadovoljan. Svakog jutra, pre nego to poe na posao, menjao bi vodu u vazi. A krajem nedelje, obino subotom, bacao je cvee, ispirao vazu i ekao ponedeljak. to se tie njegove ljubavi prema istoriji, moemo rei da je g. Obrad Drenovac satima, pre spavanja, itao. Da je, leei u krevetu, pokriven uvek jorganom, drao neku knjigu iz istorije, zadubljen, prouavajui prola vremena. itava njegova biblioteka, sastavljena od nekoliko stotina knjiga, bila je iz istorije. Ostale oblasti ga nisu zanimale. Sve je bilo u prolosti. I sva mudrost je tamo skrivena. Posveen u svom istraivanju prolosti, shvatao je svu prolaznost naih bednih ivota. Razmiljajui o budunosti, radovao se to e se ujutru probuditi u 5 asova i 59 minuta. Bez sata. Sam. Jedan minut pre zvonjave. Uzbuivao ga je taj minut. A, kako je sat pomerio itavih devet minuta unapred, ponosan je bio to je imao ba tih devet minuta. To mu je ulivalo sigurnost. I dok bi Terazijama i Knez-Mihajlovom uurbano hodao, kao da e da zakasni, a nee, mislima je bio u dalekoj prolosti. urio je vraajui se u prolost. G. Obrad Drenovac nikada nije izostao sa posla. I kad je imao visoku temperaturu, a i to se moralo ponekad desiti, zavijao bi se u svoj ogromni mantil i, uveren da e ga on izleiti, polazio bi u banku. Nije mogao da zamisli radni dan, a da ne bude pre svih, ujutru, u banci. inilo mu se da bi, kada bi morao da ostane kod kue, sve propalo. Da bi propustio neto mnogo vano. ta? Nije znao. Samo bi ga nemir uhvatio. Stideo se tada svojih misli. Slabosti. Vruice. Kao da je bio uhvaen u krai, a itava banka gleda u njega.

7

Povijene glave, hitro bi ulazio i urno nestajao iza kancelarijskih vrata, traei spas. I stvarno, kao u nekom ritualu, tokom dana, temperatura bi mu pala. Ni sada, opisujui ivot g. Obrada Drenovca, ne moemo pouzdano tvrditi ta bi ga izleilo: kini mantil ili bankarski posao. U svakom sluaju, bilo kako bilo, on bi uvee, sklopivi knjigu, zadovoljan postignutim, odmah zaspao, oekujui jutarnje buenje. Tako je godinama iveo vii kontrolor pred unapreenjem. I dok smo ga predstavljali, on je ve briljivo pregledao nedeljni izvetaj, sravnjivao sve brojke i odlagao pregledanu dokumentaciju. Utom se vrata otvorie i u kancelariju, razgovarajui, uoe g. Ranel Tigerman i g. Aksentije Mrvi, nii inovnici. - Dobro jutro - tiho proaputa g. Mrvi, neujno krenuvi ka stolu. - Dobro jutro, efe, - veselo zagrme g. Tigerman svojim dubokim basom, naglaavajui ono efe. - Dobro jutro - odgovori g. Obrad Drenovac. Mada g. Drenovac nije bio ef, ve kandidat za efa, vii kontrolor pred unapreenjem, voleo je da ga g. Tigerman, krupna ljudeskara picastog, poveeg nosa i vodnjikavih kravljih oiju, oslovi sa efe. Bilo mu je to simpatino. I samo je prepredenjak g. Tigerman smeo to da uradi. I niko vie. Ni, uvek preplaeni i zbunjeni, g. Mrvi, ni aljkavi g. Andra Toi koji je, po obiaju, i jutros kasnio. Ali g. Tigerman, takoe neenja i samac, veseljak i, pomalo, pijandura, koji je na svet gledao roaki, prostoduno i naivno, mogao je, ne pitajui za odobrenje, da unapredi vieg kontrolora. G. Obrad Drenovac je voleo ovog krupnog i veselog pijanca koji je, uprkos svemu, radan i poten bio. - efe, da viknem kaficu za sve? - upita g. Tigerman, znajui unapred odgovor. - Ja bih, ipak, aj - odgovori vii kontrolor gledajui spise. - Ruski ili neki drugi? - zapita g. Tigerman, obeenjaki namignu na g. Mrvia, koji se sav zacrvene. - Srpski, g. Tigerman, domai aj, ako je mogue - odgovori vii kontrolor, paljivo prelistavajui predmete. - Hoete li hajduki? - Kako to mislite, gospodine, hajduki? - upita vii kontrolor, podiui pogled. G. Mrvi se skupi na stolici.

8

- Pa, mislim, efe, hoete li aj od hajduice? - Ne, hvala - nasmeja se g. Obrad Drenovac - Ja bih obian, domai, meani aj. Valjda imaju? - Ima, ima. Jo ga ima. A ti, roae, hoe li ti kafu? - Pa, ovaj, moe, moe - promuca g. Mrvi. G. Tigerman ustade, otvori sto i uze mali areni posluavnik, koji je doneo iz neke kafane. Poe prema vratima i, u trenutku, kad htede da ih otvori, gledajui i smekajui se viem kontroloru, vrata se naglo otvorie i upade, zguvan i neoeljan, g. Andra Toi. - bro jutro, - ree g. Toi, izbezumljeno gledajui po kancelariji - Izvinite, kasnim... - Zdravo, drue - nasmeja se srdano g. Tigerman - Nije strano. Hoe li kafu ili aj? - aj. - Koji e aj, ruski? - Ruski, naravno - odgovori g. Toi, sedajui za sto i vadei nezavrene predmete od petka.

II

Beograd, 9. septembar 1941.

Dragi moj Gustave,

pretpostavljam da e se silno iznenaditi kad primi moje pismo i vidi odakle ti piem. A kad bi me video u ratnoj uniformi porunika, u kojoj se sada, dok ti piem ove redove, nalazim, siguran sam da bi ostao zapanjen. Moj ivot se, naalost, iznenada promenio. Iz temelja. Bez moje volje i saglasnosti. Primoran sam. Nateran i silovan. U neku ruku, mislim da si ti, izmeu ostalog, mnogo doprineo mom dananjem poloaju. Nemoj da se ljuti, ali moram to da ti napiem. Rekli smo, od prvog dana kad smo se upoznali, sea se, u crvenom salonu gospoe Mimi, da emo uvek biti iskreni. Ja ne mogu sada, posle svega to se dogodilo, da sve zaboravim. Da izbriem najlepe trenutke mog ivota. Ne mogu! Takav sam i ti me, nadam se, jedini razume. Mi smo mnogo vremena proveli zajedno. Priali smo o nama i naim oseanjima, i ja sam, u svim tim prilikama, bio krajnje iskren. Najiskreniji u ivotu. Ja to ne mogu da pogazim. Ne mogu i neu. Meutim, veruj mi, kada se sve ono desilo, bio sam potpuno zbunjen. Izgubljen. Sluen. Nisam mogao da se obuzdam. Nisam, jer me je, zaista,

9

mnogo zabolelo. Ludaki. Bio sam van sebe. Nisam mogao da se kontroliem. Razoaralo me je saznanje da si me lagao. Ti si mene lagao, a ja sam ti, kakva budala, beskrajno verovao. Samo tebi. Bio sam spreman za tebe sve da uinim. Sve. To ti i sada potvrujem. I sad, kad smo tako daleko, sve bih uinio. Samo za tebe. I ni za koga drugog. Nisam nita primeivao. Bio sam slep i gluv. Naivan. Verovao sam. Bez zadrke. Iskreno. I da onaj prokleti perverznjak general leutnant Johan von Vezel, licemer i pokvarenjak, koji je, sam to zna, nau dragu Mimi dumanski kinjio i ucenjivao, nije u nastupu gneva, pripit, poeo da me vrea, nikada ne bih saznao istinu o tebi. Hteo sam tom hamburkom vepru da razbijem smrdljivu njuku, da nisam uhvatio, u dimu i isparenjima tela, prestraen pogled nae maman Mimi, koja me je, vidno uzbuena, preneraeno pogledala. Taj pogled, Gustave, neu nikad zaboraviti. Shvatio sam u trenutku sve. Da sam prevaren. Izigran. Namagaren. Shvatio sam da gospoa Mimi, moja draga Mimi kojoj sam ivot spasao, sve zna. I da krije sve od mene. Od mene, Gustave, svoga spasioca. Ona krije ono to je za mene najsvetije. A svaku nau tajnu je samo ona znala. Ona je mogla sve vreme, od kad je to poelo, a verujem da je od prvog dana sve znala, vetica, da me gleda u oi kao da se nita ne deava. To me je prenerazilo. Ta prokleta podmuklost. Bes me je obuzeo. Poludeo sam i izgubio kontrolu. Vrtelo mi se u glavi. U stomaku me je muilo. Hteo sam odmah tu drolju da ubijem. Skoio sam u magnovenju do general-leutenanta von Vezela, zgrabio ga za guu i oteo mu pitolj. Okrenuo sam se prema onoj jevrejskoj kuki, nezahvalnici, da je ubijem. Pucao sam dok mi se salon ljuljao, nekoliko puta, uo sam vrisku i krike, ali, naalost, nisam je pogodio. Ostala je iva. Sreom, nikog od gostiju nisam pogodio. I onda su me oborili. Njih nekoliko. Oteli su mi pitolj i krvniki me udarali. Svinje usrane. Nogama su me utirali. izmama. Da sam tada imao pitolj, sve bih ih pobio. Sve. Gnjide nacistike. Nisu me boleli ti faistiki udarci njihovih oficira, ni krv to je curila po koulji, bolelo me je neto drugo. Bolelo me je unutra, duboko, u dui pritiskalo. Srce je htelo od boli da iskoi. Bio sam povreen. Bedno sam se oseao. Kao krpa zguvan i zgaen. Baen. Ispao sam, kao nekakav frankfurtski rogonja iz lakih komada, obina budala. Svi su mi se smejali. Kezili su svoje eljusti i ismejavali me. To ja, Gustave, nisam zasluio. Ne. Nikako. To se nije smelo desiti. Za to si kriv ti. Niko drugi nego ti. Mogli smo da razgovaramo o svemu. Polako. Bez jakih rei i napetosti. Mislim, da bismo se dogovorili. Kad se ja i

10

ti nismo dogovorili? Kad? Uvek smo zajedniki donosili odluke. Ja sam ovek kompromisa. Ne volim iskljuivost. Volim da se, uz obostrano uvaavanje, dogovaramo. Uvek smo nalazili zajedniki jezik. Uvek. Ja bih te, da smo razgovarali, razumeo. Podrao. Hrabrio. Ali, ne bih nikada prekinuo. Ne bih unitavao ono to je nae. Samo nae. Ono to smo mi, prolazei kroz sve, zajedniki stvorili. Ali, ti mi nisi nita rekao. Nita. Zato? Zato si krio? Zato mi, Gustave, nisi nita rekao? Zato si me ponizio? Posle te vie nisam mogao nai. Traio sam te, ali te nije bilo. Kasnije sam saznao da si odmah posle mog hapenja napustio Berlin. Zato? Otiao si naglo, a da se, posle one noi, nismo ni pozdravili. Znam da te mue plua i da si planirao da otputuje u brda, ali zato si otiao, kad si znao da sam zatvoren? Zato? Uplaio si se? Stid te je bilo? Zato nisi doao? Ja sam te, uplakan, ekao. Verovao sam u tebe. U na odnos. Gledao sam u ona uasna zatvorska vrata i pokuao sam da se, udarajui glavom, ubijem. Onesvestio sam se. Kad sam doao sebi, lekari su sedeli kraj mene. Umirili su me sedativima. Ostao sam ponovo sam. U eliji. Naputen od tebe. ekao sam, verujui da e doi, ali, naalost, nije te bilo. Kada su se, posle nekoliko sati, vrata ponovo otvorila, ugledao sam umesto tebe onog prevrtljivca i licemera, mog oca, gospodina grofa Rinberga von Koliva. Uao je u svoj svojoj nadmenoj, uobraenoj grofovskoj veliini, kao to svi Kolivi ulaze, uzdignute glave, pedantno oeljane kose, namirisan, napuderisan, u belim rukavicama, sa monoklom, kao da je porazio svog najljueg neprijatelja. Likovao je. Uao je epurei se kao paun, pun sebe, zadovoljan to dokazuje svoju nadmo, to spasava grenika. Stao je na sredinu elije i, gledajui preko mene, u zid, hladno rekao: - Mladiu, Vi ste u nevolji? Zamisli. Moj gospodin otac! Hteo sam da puknem od muke! Skoio bih i tom berlinskom malograaninu, nikogoviu, napirlitanom skorojeviu, idiotu to mirie na poljsko cvee, razbio njegovu grofovsku lobanju. Pa neka me onda smeste u ludnicu. Da se, posle svega to mi se desilo, u miru odmorim. Uzdrao sam se u poslednjem trenutku. Zbog tebe. Samo zbog tebe. Stisnuo sam zube. Promrmljao neto za sebe i poao ka ulazu. Zaustavio me je hladni, zlobni glas gospodina grofa: - Mladi gospodine, molim Vas, budite ljubazni i zahvalite se mome prijatelju, gospodinu general-pukovniku von Bergeru.

11

Stao sam ukopan. Ukoen. Zapanjen. U grlu me je stezalo. Usta su mi se suila. ta je, pobogu, ovo danas? Kakav je ovo prokleti dan? Moram li i njega da upoznam? Zato? Jo mu se moram izviniti. Njemu. Pa to je strano. Poludeu. Umesto da se on meni izvini, ja se moram njemu pokloniti. Svata. ta sam doiveo. Pobesneo sam. Bio sam pun gneva i mrnje. Nikada nikoga nisam mrzeo. Do tada. Ali tada sam mrzeo sve. One ljude, svog oca, svoju familiju, ovaj grad i ovu nesretnu zemlju. Sve sam u trenutku mrzeo. Sve. Srce mi poe ponovo lupati. Rezalo me je u grudima. Cepalo. Htedoh da zaplaem. Da kleknem i da zaplaem. Da se olakam. Suzdrah se. Neu da mi on vidi suze. On nikako. Makar odmah umro, suze neu pustiti. Neu da mu priredim i to zadovoljstvo. Nasladu. Zakopah krvavu koulju. Zagladih kosu. Pogledah u hladne, gvozdene, muevne oi: - Hvala Vam, gospodine. On se nasmeja krajikom donje usne. Rupica mu se pojavi na obrazu. Podie levu obrvu. Podie ruku i ovla mi prstom pree preko usta. Najeih se. Stresoh se. Zaljuljah se. Da mi ne bi video suze, brzo se okrenuh i trei izleteh iz zatvorske zgrade. Uoh u kola. Tresao sam se od uzbuenja. Ruke su mi drhtale. Znoj me probi. Stari voza Fric mi, osmehujui se, klimnu glavom. Bio sam van sebe. Otac se na ulici pozdravi sa g. general-pukovnikom von Bergerom i ue u kola. Kia poe. utali smo vozei se prema kui. Mislio sam samo na tebe. Prozori su plakali. Oseao sam miriljave ruke na usnama. inilo mi se da mi usne gore. Kao da e mi groznica izbiti. Taj ovek je imao neto. Neto to me je plailo i to nisam mogao dokuiti. Obuze me ljubomora. Samo da se ti javi. Lake bi mi bilo. Ali, od tebe, kao u inat, ni glasa. Nita. Moja gospoa mama, grofica von Koliv, kerka industrijalca Vebera, sedela je uplakana, oekujui nestrpljivo na povratak. ekala je svog jedinca i mezimca, pijui naizmenino sedative i viski. Ti, dragi moj Gustave, dobro zna ta ja mislim o mojim roditeljima. Ti zna ta su oni uradili od mene i mog ivota. Moda je to greh to piem i, verovatno, ispatam zbog toga, ali sve to mi se dogaa izgleda mi kao pravedna kazna. Moji roditelji, nezreli i nervno labilni, potpuno su me unitili. Potpuno. Da li je tako moralo da bude? Verovatno. Zna i sam da sam paljivo izuavao rodoslov svoje familije. I, moram priznati, najuglednija i najstarija berlinska porodica, nema ime da se ponosi.

12

To to je u javnosti, to je ista la. Manipulacija. Svo to ogromno bogatstvo, koje su stvorili moji preci, od najstarijeg, utemeljivaa porodice, Hermana, koji je bio brutalni ubica i razbojnik, do mog dede, po kome nosim ime, Hansa, berzanskog pekulanta, - sve je to bogatstvo stvoreno u krvi i na prevaru. Onaj nesretnik Herman, osniva nae porodice, pohlepan i surov, nezasit, sirov, baraba koja nije prezala da se u cilju zarade poslui ubistvima da bi sruila konkurenciju. I ne samo to, kasnije sam otkrio da je i na grb, koji tako ponosno istiu i nose Kolivi, otet od jedne, u to vreme jako bogate porodice. Koju je, moj daleki roak, siromah i lenjivac, nou na spavanju ubio. Oca, majku i etvoro dece. Sve. Celu porodicu. Ovaj podmukli zloin je prikriven poarom koji je te veeri zahvatio, gle sluajnosti, vienije trgovake radnje. I niko nije otkrio ubistvo. Svi su mislili da se radi o nesrenom sluaju. Samo sam ja saznao istinu, sasvim sluajno dok sam, pripremajui doktorat iz obiajnog prava, obilazio stare biblioteke i tamo, prelistavajui letopise u arhivi, naao zapisnik nekog svetenika. On je, pred smrt, ispovedao mog roaka Hermana, i ovaj mu je, olakavajui duu pred poslednji odlazak, odao dugo godina skrivanu istinu. Strano. O, Boe, kako me je ta istina porazila. Gadilo mi se sve. Ali, dragi moj Gustave, to nije sve. Ni istorija ostalih mojih predaka nije sjajna. Zapravo, uasna je i grozna. Kao da je cela naa familija zaraena hermanovskim ludilom, iznenadnim besom, koji sve pred sobom unitava. Kao da su Kolivi genetski predodreeni da budu razvratnici, lopovi i ubice. Ne mogu pouzdano tvrditi da se posle Hermanovog nonog brutalnog zloina neto slino u familiji ponovilo, ali, kako je nae bogatstvo raslo, tako su se i menjale forme razbojnitva. Moji preci su bili, svi sem mog nesposobnog oca, ratni prifiteri, liferanti, trgovaki pekulanti i berzanski meetari, koji su, koristei velike ekonomske krize i ratove, nekoliko puta uveavali porodino bogatstvo. Oni su, voeni svojim sebinim interesom, podupirali dravne institucije, kada bi se, u revolucijama, osetili ugroenima. titili su kapital pod okriljem pravne regulative. A, opet, kada ih je drava ometala u zgrtanju bogatstva, oni su, podlo, izazivali krize, menjali dravnike, pa, ak, i ratove izazivali. Naravno, u tim ratovima nisu uestvovali. Ali je njihova roba uspeno prodavana na svim frontovima. Da, da, to su moji preci. Ako bolje pogleda njihove portrete u naoj vili na Brdu, gde sad ivimo, videe, na zidu du stepenica koje vode na gornje

13

spratove, poreane likove zlikovaca i hulja. Prava razbojnika druina, moj Gustave! Kao da su sili sa Gojinih paleta. Jedino se kod mog dede, koji je porodici doneo grofovsku titulu, vide poeci nekakvog gospodstva. Ali, samo u naznakama. Dok je moj otac, smetenjak i malograanin, jedini imao prefinjenost. Bolesnu prefinjenost i razmaenost. A ja? Ja sam potpuni promaaj. Izrod. Meni je predodreeno da nosim porodino prokletstvo. Ja sam, u to sam ubeen, kanjen za sve zloine svojih predaka. Kod mene je sve bolesno. Jer su moji roditelji, zatvoreni u svoju sebinost, nervno razdraeni, unitili sve moje vrednosti, mislei samo na sebe. Za mog blesavog oca je bilo vanije da nabavlja nove parfeme i pudere, nego sa mnom da razgovara. Moja majka je vie vremena provodila na balovima i koktelima, nego to je posveivala meni. Bio sam blii sa slugama, nego sa roditeljima. Oni su na mene gledali kao na neku stvar. Koju je lepo imati. Jer odrasli ljudi, kad stupe u brak, treba i dete da imaju. Kao to, recimo, treba da imaju i kola. Ili kuu. I tako je trebalo da se i ja rodim. Jer je to red. A kako su se i kapitali orodili i udruili, normalno je bilo da svi budu zadovoljni. Svi sem mene. Jer ja nikada, pre tebe, ljubav nisam osetio. Sve je bilo normalno, samo sam ja bio nenormalan. Lud. Svi su bili zadovoljni. Samo sam ja bio nezadovoljan. Dok nisam tebe sreo. Ti si me, iz korena, promenio. Oiveo. Razmrdao. Kad sam tebe sreo, prestao sam noima da skaem. Komari su nestali. Sad, kad se sve ovo desilo, ponovo mi se nesanica vratila. Nou skaem. Sanjam onog smrdljivog prevaranta i razbojnika Hermana. Vidim ga kako se neujno prikrada kui onih nesretnika. Deca mirno spavaju, a on, pohlepnik, zamahuje sekirom. Jednom. Dvaput. Triput. etiri puta. Budim se vritei. U znoju. Izbezumljen. Do zore ne mogu da zaspim. Nema tebe da me zagrli i utei. Sam sam. Sam u ovoj ludnici. Danas kada je moja porodica na izdisaju, jer ja u, ako ne izvrim samoubistvo zbog tebe, verovatno biti ubijen od komunistikih bandita; meni danas, dakle, pratei sve ovo, unazad, ne ostaje nita drugo nego da se upitam: koji je smisao ivota? Kako treba iveti? Zato su ljudi toliko pohlepni, kad im za ivot malo treba? Zato toliko prisvajaju, kad e sve, pre ili kasnije, u nekoj generaciji, da propadne? Zato neki imaju u izobilju, a drugi, nemajui nita, umiru od gladi? Kuda idemo? Hoemo li, na kraju puta, svi propasti, kao to je propala moja familija?

14

Zamisli, Gustave, nedavno su srpske novine Novo vreme objavile lanak o starim ljudima u sirotitu. U jednom beogradskom sirotitu nalazi se i neka moja dalja roaka, grofica Koliv, starica koja je, nemajui ta da jede, bila primorana na kazan da ode. Dakle, sasvim u duhu onoga o emu ti piem. Prokletstvo. Kazna. Usud. Sva bogatstva sveta su nemoralna i, pre ili kasnije, stie ih kazna. Ali, naalost, ceh plaamo mi, koji nismo krivi. Nevini stradamo. Kazna stigne. Polako, ali sigurno. Stigne onog poslednjeg. E, ja sam, izgleda, poslednji. Moj otac je zakrljao familiju, a sa mnom ona umire. I svi oni razbojnici sa slika. Svi do jednog. Naalost, rodie se negde ponovo neki Herman. Moderniji. Savreniji. I sve e poeti iznova. U krug. Suludo. Kao da niko nita nije nauio. Neverovatno. Zato, Gustave, treba uivati u ivotu. A potomcima, ukoliko se odlui da ih ima, treba ostaviti malo. Minimalno. Osnovno. Tek toliko da imaju. Sve ostalo moraju da stvore. Ja nisam znao ono to sad znam. Nisam znao da cenim ivot. Mislio sam da su ivot mamini parfemi na stoiu u spavaoj sobi. Mislio sam da sve znam, a sad, kad sam spoznao istinu, vidim da nita ne znam. Slabost me je obuzela. Oajan sam i nesretan. Raspoluen. Teko mi je. Najtee mi je bez tebe. Zato ti i piem. Da ti se izjadam. Da se olakam. Kome u drugom, nego tebi. Ja samo tebe imam. Zauvek. Posle svega to se desilo one noi u Berlinu, otac je, uz majino histerino odbijanje i bacanje, posavetovavi se sa psihijatrima, smogao snage i odluio da se, u sopstvenom interesu, hitno uputim u neku jedinicu. Struni ljudi su smatrali da mi treba radikalna promena. Stroga disciplina i naprezanje da izleim bolesnu duu. I tako sam, iznenada, jednog jutra, nevoljno oian, zapraen, pelcovan, uniformisan i naoruan, poslan, sa inom porunika, jer sam ja ipak doktor nauka, u trupnu jedinicu. Na teren. Kuda? Pravo u Srbiju, u Beograd. Bio sam pod budnim okom general-leutenanta von redera, Vrhovnog Zapovednika Srbije, oevog prijatelja koji je, naalost, nedavno preminuto usled avionske nezgode. Nesrea. Doneo sam, moj Gustave, nesreu oveku ni krivom ni dunom. Umro je, a da nije znao da sam ja krivac. Ja i niko drugi! Ta misao me ubija. Bolestan sam i lud. Ne mogu ovo vie da izdrim. Izludeu. uo sam da je i austrijski kaplar, minhenski slikar, nekoliko puta pitao za moje zdravlje. Zamisli ti, moj Gustave, na ta sam ja spao - da se ona protuva i bednik, baraba, koji je kriom spavao po

15

naim magacinima, koga smo ismevali kao zamlatu i klovna, brine danas o meni. I taj vodi dravu! Taj je voa! Frer! Otvori se zemljo da legnem! Jesam li ja poludeo? Ili je svet lud? Taj sveti rat, protiv zapadne plutokratije i istonog komunizma, koji propagira njihov Frer, a propagandno uobliava na zajedniki prijatelj iz salona Mimi, dr Gebels, je obino sranje. Ti sam zna kakve smo sve probleme u salonu imali sa tim ludakom. Sea se kad je malu Rozi terao da opti sa njegovim psom? Zamisli, taj imbecil je uspeo da doktorira! Onaj koga smo terali za nekoliko maraka da, zajedno sa svojim psom, etvoronoke laje, okreui se u krugu, dok smo ga polivali hladnim vinom i mazali kolaima, - danas je on ideolog nemakog naroda. Ej, ovee, ta je ovo?! ta se ovo deava? Oni danas vode nekakav sveti rat, govore o Nieovom nadoveku, oni koji nikada ljudi nisu bili. Gnjide obine. Bolesnici. Gade mi se. Stid me je to je na narod tako pao. Sram me je da kaem da poznajem te hulje. Oni muevni ratnici, koje smo zaljubljeno gledali u salonu kod Mimi, to su, dragi moj Gustave, obine protuve, lopine, barabe koje, nadmone u svojoj obesti, teroriu sve. Mrzim ih. Iz dna due. Poslali su me da ovrsnem, da se izleim, a ja sam sve bolesniji. Metiljaviji. Niko ne sme da me dira. Nikome ne polaem rauna. Samo sebi. Pokuavam da se spasem, ali ne ide. Sve sam tuniji i usamljeniji. Nesretniji. Mnogo mi nedostaje. Ne mogu vie da ivim bez tebe. Neto moram da preduzmem. Ali, ne znam ta. Pokuavam da se provodim, da zaboravim, ali bol je sve vei. Svaki dan mi je sve gore i gore. Napade besa dobijam sve ee. Ne mogu vie da se kontroliem. Izbegavam da nosim oruje, jer bih mogao, u nastupu besa, nekoga da ubijem. Najradije bih sebe ubio, ali ne mogu. Kukavica sam. Slabi. Smrad. Nikogovi. Niko i nita. Nula. ista nula. Najradije bih sve ove uniformisane pobio. Ovo nisu vojnici, ovo su satrapi. Kao Saturn, jedu decu od glave. Krv je svuda. Ulice su pune krvi. Streljaju svuda. Zbog novog svetskog poretka. Koji slika onaj moler. Na banderama vise ljudi. Ljuljaju se kao pajaci. Video sam kad su obesili devojicu. Vrat joj je poplaveo, a jezik odmah ispao. Kau da je komunistiki bandit. Ludilo. Potpuno ludilo. Neponovljivo. Oseam da svi ludimo. Poeu da lajem, kao na prijatelj.

16

Poslali su me da se izleim, a ja sam jo lui. Gori. Bolesniji. Boe, ima li kraja ovom haosu? Teko mi je i patim. Patim zbog tebe. U noima, kad ostanem sam u hotelskoj sobi, setim se tebe. Ti si me prevario. Jednom. Bio si sa drugim, dok sam te ja iskreno voleo. Dok sam ja patio, drugi te je grlio, ljubavi moja. Voleo sam te kao to te nikada niko nee voleti. Voleo sam te, i voleu te uvek, nenosti moja. Jedini moj, opratam ti sve. Odneo si mi sve. Uzeo sve. Sve sam dao tebi. Svoje telo i duu. ivim i iveu samo za tebe, dragi moj. Bolujem sa tobom i umreu za tebe. Zauvek. Skupiu snage da makar jednom postanem ovek. Ja - ludak, bolesnik i kukavica. Ostae uvek u meni. Sami. Ja i ti. Dva tela, a jedna dua. Jedan dah. Poljubac. Veno sa tobom, tvoja jedina iskrena ljubav,

Hans von Koliv.

III

- efe, sve je gotovo. Spakovano, pregledano i poslato, - ree g. Tigerman, zadovoljno trljajui ruke. Voleo je, kad bi zavrili posao, da se malo opuste. Predahnu. - Sjajno, - odgovori g. Obrad Drenovac, vii kontrolor pred unapreenjem. Bio je zadovoljan to su dan ranije zavrili. - Sve na vreme. Uredno i tano. Zavrili bi mi i ranije da g. Toi, po svom obiaju, nije mrljavio. - Nisam mrljavio, g. Tigerman, radio sam punom snagom. - G. Toiu, mora, ipak, da naui ve jednom da radi organizovano. Timski. Disciplinovano i tano. - Zar ja ne radim odgovorno? - Nekako, poteno da ti kaem, a da se ne naljuti, teko se uklapa u na timski rad. - Ja vie volim da soliram!

17

- Ha! - graknu g. Tigerman - Pusti ti svoje soliranje. Zbog njega smo radili sat due. Moderni rad zahteva vrstvu organizaciju, a ti se stalno brate neto gubi. - Kako se gubim? - Lepo. Gubi panju i svi, zbog tebe, trpimo. Nema, brate, radnih navika. Sve ti neto smeta. I mnogo si aljkav. - Ja radim koliko mogu, - ree g. Toi, podiui uvreeno obrve uvis. - Nije nego. A kad plata doe, stalno neto guna. Pa ti, g. Toiu, kao komunisti... - Ja nisam komunista, - prekide ga ljutito g. Toi. - Rekao sam kao komunisti, nisam rekao da si komunista. Propovedaju jednakost, a tamo... - Pa normalno je, g. Tigerman, da ljudi budu jednaki. - Za mene nije normalno. Zato bi bilo normalno? Normalno je da ljudi budu razliiti. - I da jedni imaju sve, a drugi nita? - jetko zapita g. Toi. - To nisam rekao. Rekao sam da je normalno da ljudi budu razliiti. A ti hoe da svi imamo isto. - Ja neu nita, g. Tigerman. - Znam, mislio sam na one tvoje umce. - Po emu su oni moji? - Pa zar nisi, proli put, kad smo se raspravljali, njih branio? - Jesam, pa ta? Branio sam ih i braniu ih opet, - ree g. Toi. - Ako ih brani, znai da se slae sa njima. - Slaem se. - Dobro. Znai da si isti kao oni i... - Nisam isti. - Kako nisi, ovee, kad ih brani i podrava? - Naravno da podravam njihovu slobodarsku borbu. Neu, valjda, da podravam ove tvoje to se Nemcima u dupe uvlae. - Niko se ne uvlai Nemcima, - planu g. Tigerman i prevrnu oima. - A ta onda rade? Objasni mi, molim te. Zar Nedi ne pravi vladu uz nemaki blagoslov? - Naravno. - ta naravno? - Naravno da pravi, ta tu ima loe? - upita g. Tigerman. - Kako, ovee, ta ima loe?! On sa okupatorom uruje i vladu prave.

18

- A ta, g. Toiu, treba da, po tvom miljenju, uradimo? Da uzmemo puke i u hajduke da se odmetnemo? - Zato da ne. Moralnije je biti hajduk, nego saraivati sa okupatorom. - ovee, jesi li ti lud? Nemaka je porobila itavu Evropu, pribliava se Moskvi, a mi Srbi da se odmeemo u hajduke?! Jesi li ti, bre, blesav? - Molim te, g. Tigerman, nemoj da me vrea. - Izvini, molim te. Samo, reci mi, zar ti misli da mi ne treba da saraujemo sa njima? - Ne treba, - odgovori g. Toi. - Zato? - Zato to su okupatori. - Samo zato? - Da, - odgovori g. Toi - Zar oni nisu okupirali nau zemlju? - Jesu. - Je li ovo njihova zemlja? - Nije. - Imamo li mi prirodno pravo da se borimo? - Imamo. - Sjajno, g. Tigerman, znai, napokon, sloili smo se da moemo da se borimo? - Da, moemo, ali neemo, - odgovori g. Tigerman. - Zato neemo? - Zato to je glupo da ginemo. - Izvini, g. Tigerman, zar se nisi sloio da imamo pravo na pobunu? - Jesam, ali to ne znai da emo to pravo iskoristiti. - Nego? - Gledaemo interes, - ree g. Tigerman i nasmeja se. - Kakav interes? - Na, narodni interes, g. Toiu. - Da kalkuliemo? - zapita g. Toi. - Naravno. Moramo da kalkuliemo. Makar jednom u istoriji da i mi raunamo. - ta da raunamo? - Da raunamo, g. Toiu, isplati li se nama ta vaa, komunistika suluda pobuna ili ne. - Kako e to da izrauna? - Jednostavno, - odgovori g. Tigerman - U aktivu u staviti ta dobijam, a u pasivu ta su mi rashodi.

19

- Ha-ha, - nasmeja se g. Toi - Sjajno. Ovo prvi put ujem. I ta ta tvoja raunica kae? - Da smo u velikom gubitku. I da emo bankrotirati. - Zato? - upita g. Toi, iznenaen tokom razgovora. - Zato to su, g. Toiu, rashodi ogromni, a prihoda nema. - Kako nema? - Nema. Prihoda nikakvih nema. - G. Tigerman, a nova, humanija drava, bolji ivot, vlast rada nad kapitalom? - To su, g. Toiu, sumnjiva i sporna potraivanja i ne ulaze u bilans uspeha. - Ne moete, pobogu, g. Tigerman, Vau dvojno knjigovodstvenu logiku da primenite u moralu. - Zato ne mogu? - Zato to sloboda nema cenu, - odgovori g. Toi. - Sve ima cenu, g. Toiu. Ponuda i tranja odreuje cenu. to je tranja za slobodom vea, vea je i cena. I obrnuto. Recimo, u robovlasnikom svetu je bila mala tranja za slobodom, pa je, shodno tome, i cena bila mala. Uglavnom se trampilo. - Zanimljivo. A u tim tvojim krivuljama, gde su partizani? Postoji li i njihova tranja za slobodom? - upita g. Toi. - Postoji. Oni su - crna berza! G. Obrad Drenovac se nasmeja. G. Mrvi iskrivi vrat. - Kako crna berza? - Lepo. Oni pekuliu na strani tranje, lano je uveavajui da bi, logino, podigli cenu i prisvojili dobit. - Kakvu dobit, g. Tigerman? - Njihova dobit je nova vlast. Koju nameravaju na silu da uzmu. Narod im treba da pomogne u tome. Bez obzira na rtve. - ta tu ima loe? - upita g. Toi. - Ima. Srpski narod nema interesa da gine za njihovu dobit. - Opet ti kalkulie. - Moram, roae, da smo bili pametni i vodili trgovake poslove, umesto ratova, danas bi nas bilo mnogo vie. I bilo bi nam mnogo bolje. - I nai stari su se, dragi moj, sledei nau svetlu tradiciju, borili za slobodu, - ree g. Toi. - Ako su nai stari pravili greke, ne moramo i mi. - odgovori g. Tigerman - Valjda smo iz istorije, napokon, neto nauili. - Kako?! - povika g. Toi uzbuen - A ta su, po tvom miljenju, trebali da rade? Da ive u ropstvu?!

20

- Nekada je i privremeno ropstvo bolje nego da bude mrtav. - Znai, g. Tigerman, bolje da smo robovi, nego da smo slobodni. - G. Toiu, prestani da izvre stvari! To su komunistrike metode. Ja govorim o strategiji jednog pametnog naroda. - A mi, po tvom miljenju, nemamo nikakvu strategiju? I nismo pametni? - upita g. Toi. - Naalost, nemamo. Mi Srbi smo spremni na sve, samo ne znamo nacionalnu strategiju da napravimo. A, samim tim, nismo pametni. - Treba, znai, da pozovemo druge da vladaju nama? - zapita g. Toi. - Sluaj ti, roae, ili se pravi lud ili ti... ono drugo. - Ali ja tebe, g. Tigerman, uopte ne razumem. Mi kao da govorimo razliitim jezicima. - Naravno, ja priam srpski, a ti pria ruski. Ja mislim svojom glavom, a tebi pune glavu internacionalne kosmopolite. - Budi jasniji i ne vreaj. - U redu. Izvini. Reci mi, jesmo li mi, Srbi, mali narod? - upita g. Tigerman. - Kako misli mali narod? Mi imamo bogatu i veliku istoriju. - Pusti to sada. Pitam te jasno, jesmo li mi Srbi brojano mali narod u odnosu na druge narode? - Jesmo, - odgovori g. Toi. - Dobro. Jesmo li mi kroz nau bogatu istoriju, o kojoj ti sa ponosom govori, mnogo ginuli? - Jesmo. Ginuli smo mnogo. - A za koga smo ginuli? Za iji interes? - Kako za koga, ginuli smo za slobodu, g. Tigerman. - Ne postoji, g. Toiu, na tritu dravnih interesa, pojam slobode. Postoji samo goli interes. I interesi se sudaraju. Jai interes pobeuje onaj slabiji, je li tako? - Jeste. Ali reci mi, za iji interes smo mi ginuli? - Za tui, g. Toiu, - planu g. Tigerman, briui maramicom veliki iljati nos, - Za tue interese su Srbi uvek ginuli. I nita nismo imali od toga. Nita. Nikakve koristi. Krvarili smo za Evropu, titili je dok se ona razvijala, a ona nas uvek kurvanjski izdavala. Prodavala. Misli li ti da bi Evropa imala humanizam i renesansu da joj je Turin nabijao najbolje ljude na kolac? Da je silovao ene i decu, terajui evropske vladare da mu etaju obuu po dvoritu? Za koga smo mi, tvrda glavo, ginuli na Kosovu? Zato nismo pustili Turke da u miru

21

prou. I da sa Evropom ree sporna pitanja. A mi smo se, mali i nikakvi, isprsili pred najveom silom. A Evropa nam, ovee, nikada ni hvala nije rekla. - A zato bi rekla, g. Tigerman? Mi smo branili svoju slobodu. - Kako zato?! Iz pristojnosti, bre. Kad je, g. Toiu, bila Kosovska bitka? - Znam kad je bila. - Znam da zna, ali reci da svi ujemo. - 1389. godine. - Dobro. A kad je Sulejman Velianstveni zauzeo Beograd? - 1521. godine. - Odlino, g. Toiu. A kad su Turci doli pod Be? - 1683. godine. - Sjajno. I? - ta i? - Kako ta i, pa je li tebi jasno? Koliko je Turcima trebalo da od Kosova polja dou pred zidine Bea? - Dosta. - Koliko dosta? - Preko dvesta godina. - Ti si, g. Toiu, bankarski slubenik i mora biti odgovoran i precizan. To sam ti ve na samom poetku rekao. Turcima je, dakle, trebalo, roae, tano 294 godine. - Pa ta? - Kako pa ta? Koliko ima od Kosova polja do Bea? - Ne znam. - Otprilike. Ne moramo u kilometar da raunamo. - Ne znam, ovee. - Da li ima 10.000 km? - Ma ne, nema. - Nego? - Ima preko 1.500 km. - Recimo da ima 2.000 km, moe? - Nema, ali moe. - Dobro. E, vidi prijatelju, kad podeli 2.000 km sa 294 godine, dobije da su Turci, da bi doli pod Be, godinje prelazili 6.803 metra. Je li tako? - Jeste. - Dobro. To je godinja kilometraa. Ako ovaj broj podelimo sa 365 dana u godini, dobijemo priblino 18.9 metara dnevno.

22

G. Obrad Drenovac se stade smejati, briui maramicom uplakane oi. - efe, molim Vas, Vi ste jedan otmen gospodin, nemojte da mi se smejete. Evo, to su brojke. Vi ste raunovoa bolji od mene, recite, da li sam negde pogreio? - Ne, niste, - odgovori g. Obrad Drenovac i nastavi da trlja oi. - Mogu li, efe, da nastavim? - Moete, samo izvolite. - Hvala. Dakle, gospodo, Turcima je trebalo da preu 18.9 metara dnevno kako bi stigli do Bea. Sjajno! Gospodo, morate priznati da za jednu ozbiljnu vojsku, opremljenu najboljom konjicom, nije strano da prelazi dnevno 18.9 metara. Je li tako, efe? - Tako je, - smejui se odgovori vii kontrolor. - Molim Vas, nemojte da se smejete. Ovo su brojke. Mi smo bankarski slubenici i priznajemo samo jezik brojki. - G. Tigerman, prestani da karikira istoriju, izvoli izvuci zakljuak, - ree nervozno g. Toi. - Zakljuak je, gospodo, jasan. Ako je najjaa svetska sila, Turska Imperija, putovala od Kosova polja do zidina Bea 294 godine, prelazei dnevno 18.9 metara, znai, g. Toiu, da se neko ispreio toj sili i ometao je u pobednikom kretanju. Znai da je krv lila potocima i da je neko stradao. Je li tako? - Tako je, gospodine, - odgovori g. Toi. - Ovo su, gospodo, fakta. Odgovorno tvrdim da mi Srbi nemamo ega da se stidimo. Mi smo ostavljeni da nas Turin kolje, dok je Evropa doivljavala progres. Ako neko treba da se stidi, onda to nismo mi, to je onda samo Evropa. - Slaem se, - ree g. Obrad Drenovac, pakujui polako predmete u sto. - Zato, g. Toiu, nikakve revolucionarne pobune, u kojoj jedni smenjuju druge, borei se za nekakvu njihovu slobodu, nisu potrebne naem narodu, - ree g. Tigerman, zadovoljan to je vii kontrolor potvrdio njegovu teoriju. - A ta onda da radimo, g. Tigerman? - Nita. Mi smo okupirani i ne treba nita da radimo. Neka se velike sile bore za novi svetski poredak. Mi emo se, po okonanju borbe, prikljuiti pobedniku. - Podlo, g. Tigerman. Podlo i kukaviki. - Nije, g. Toiu, ini ti se. Samo je mudro. Mi smo mali i sklanjamo se, uvajui glavu, dok se veliki ne dogovore. - I kad se dogovore, onda emo da se prikljuimo pobedniku?

23

- Da. - Sramno, g. Tigerman, srpski narod na to nikad nee pristati. - Mora. - Zato? - Zato to e, u protivnom, zavriti pod jednom ljivom, sanjajui o svom nebeskom poreklu. - Gluposti, dok je nama bratske Rusije, ne treba da brinemo, - ree g. Toi i ponosno podie glavu. - Braa jesmo, g. Toiu, ali nam novanici nisu isti. Oni imaju svoj interes, a mi na. - G. Tigerman, do vraga, prestani sve da gleda kroz novane transakcije. - Moram, g. Toiu, nauili ste me vi marksisti da drutvenu svest odreuju proizvodni ekonomski odnosi. Dakle, interesi. Rusi imaju svoje interese, a mi, Srbi, nae. - Rusi su naa braa i uvek su nam pomagali. - Vie su uzimali iz naeg novanika, nego to su u njega stavljali. Saldo je negativanm - za nas, naravno. - Oni e, g. Tigerman, jedini slomiti ovu zahuktalu faistiku poast. Slomili su Napoleona, slomie i Hitlera. - To je njihov problem. - Nije njihov nego svih nas. Kada slome faistiku Nemaku, donee slobodu ostalim evropskim narodima. - Kakvu, bre, slobodu? - upita g. Tigerman. - Slobodu svakom oveku da moe da ivi od svog potenog rada. Skinue vekovne okove i, napokon, stvoriti humano drutvo, bez eksploatacije oveka od strane drugog oveka. - G. Toiu, izvini, da te pitam neto. Koliko je ljudi od Oktobarske revolucije do danas napustilo sovjetsku Rusiju? - Otkud ja znam... - Da li je mnogo ljudi napustilo? - Jeste, mnogo, ali ne znam broj. - Dobro. A koliko je, g. Toiu, u istom tom periodu ljudi ulo u sovjetsku Rusiju? - Ne znam. - Je li mnogo ljudi ulo? - Nije. - Je li malo? - Jeste, verovatno. - Dobro. Zna li ti, g. Toiu, nekoga ko je otiao sam ili sa svojom porodicom da ivi u sovjetsku Rusiju?

24

- Ne znam. - Ne znam ni ja. A znate li Vi, moda, g. efe? - upita g. Tigerman. - Ne znam nikoga, - smejui se odgovori vii kontrolor. - A ti, g. Mrviu, zna li ti nekoga? - Pa, ovaj, kako da kaem, ovaj, ne, ne znam, - zbuni se g. Mrvi iznenadnim pitanjem. - Eto, g. Toiu, vidite, nikoga ne znamo. Ako iskljuimo diplomate i poslovne ljude, koji zbog interesa, privremeno ive u sovjetskoj Rusiji, ostali ljudi tamo ne idu. - ta hoete da kaete, g. Tigerman? - Hou da kaem sledee: ako je izlaz para iz firme vei od ulaza, odnosno ako ulaza nema, onda e ta firma brzo bankrotirati. - Pobogu, g. Tigerman, kakva su to glupa poreenja? - Nisu glupa. To su fakta. Ako dravu vie naputaju ljudi, nego to u nju dolaze, onda znai da u toj dravi neto ne valja. Da je neto trulo. I da ljudi stoga iz nje bee. - Ljudi ne bee, oni odlaze gde je bolje. Rusija je u razvoju i ne moe preko noi stii i prestii kapitalistike zemlje. - Tako je, g. Toiu. Ljudi odlaze gde je bolje. Kako onda moemo oekivati od drave, iz koje njeni graani bee, da ona donose slobodu ostalim porobljenim narodima? Ako bi takva drava, kojim sluajem, i pobedila, nastavljajui dosadanje osvajanje slobode, postavilo bi se pitanje gde e onda drugi ljudi da bee, g. Toiu? Gde? U koje zemlje? G. Toi nervozno poe da lomi prste. Bee uzbuen i htede tom krupnom nedievskom pijancu, pedantnom i loginom, da slomi taj veliki iljati proraunati nos. - Nemoj da se nervira, g. Toiu, - nasmeja se g. Tigerman i pakosno mrdnu nosem - Problem je velik. Svetski. Teko reiv. Je li tako, efe? - Tako je, g. Tigerman, - odgovori vii kontrolor. - Znai, gospodo, od te svetske revolucije nema nita. Zato to ljudi, ako bi ona pobedila, nemaju gde da pobegnu!. - Za tebe je, dakle, sadanje stanje dobro? - upita g. Toi, vidno razoaran ovim mudrovanjem. - Nije idealno, ali je, s obzirom na vreme, podnoljivo, - odgovori g. Tigerman i slegnu irokim ramenima. - Tebi ne smeta to to na Terazijama vise leevi? Tebi je to podnoljivo? - Smeta mi. Ali, naalost, tako mora biti.

25

- Mora! Mora! - skoi g. Toi i stade nervozno da eta kancelarijom - ta ti pria, g. Tigerman? Zato mora? - Mora, naalost, g. Toiu, zato to su ti ljudi, zavedeni, krili propis. - Kakav, bre, propis, ti ti lupeta? - Propis okupacionih vlasti, - mirno odgovori g. Tigerman - Mi smo, g. Toiu, kapitulirali, Kralj i Vlada su nam pobegli, zemlja je poraena u aprilskom ratu. Moramo, dakle, potovati zakone pobednika. - G. Tigerman, ima li ti srca, oseanja, ovee! Pune su ulice leeva, ubijaju nas na svakom koraku, a ti filozofira o zakonima. Hoe nas Srbe da istrebe, kao Jevreje i Cigane to obeleavaju i progone. - Progone, g. Toiu, sve one koji ne potuju red i disciplinu. Progone tvoje komuniste jer prave diverzije i sabotae. - Nije tano! Sistematski ubijaju sve to je srpsko. Ubijaju ene i decu, odvode u radne logore, hoe da nas sve istrebe, a ti sa njima, iz interesa, sklapa ugovore. Kakav, bre, interes? To je perverzna, bolesna ideologija, koja hoe nau rasu da uniti. - Nije tano, g. Toiu! Sve su to vae komunistike lai. Hoete samo da napravite haos, da biste se vi onda pojavili kao spasioci. - G. Tigerman, da li oni leevi vise na Terazijama ili ne vise? - Vise, naalost, ali to nije genocid, to je kazna za neposlune. - A ene i deca? Logori? - To ne postoji. - Ne postoji! To u vaoj blesavoj glavi ne postoji, g. Tigerman! I u vaem Novom vremenu! Za vas, do jue, nisu postojale ni izbeglice. Puna Srbija izbeglica, a Novo vreme ni jedne jedine rei nije napisalo o ustakim zloinima. Zato to su ustae, u vaem knjigovodstvenom interesu, sklopile dobar ugovor sa Nemcima. To je ta vaa bankarska logika. - Budalatina! Ja o tome nisam govorio. Nemci nemaju nita protiv nas Srba. Nemci su najvitalniji i najzdraviji narod Evrope. Radni su i organizovani. Znaju ta hoe i bie vladari sveta. Mi treba to da shvatimo, g. Toiu. Da shvatimo na vreme. - I tome treba da se priklonimo? - Da, - odgovori g. Tigerman. - E, nee moi, g. Tigerman. Nee! Ta ideologija krvi i tla! Perverzna, bolesna i ludaka! Istrebiti druge, navodno, nie narode!

26

Sada su to Jevreji i Cigani. Sutra e to biti Sloveni. A prava poslastica emo biti mi. Da nam vrate za poraz u Prvom ratu. - Nemojte tako, g. Toiu. Slua mnogo radio London. Iskljui tu fabriku lai. - A ti, g. Tigerman, kad bude imao vremena, uvee, kasnije, kad izae iz kafane, otii do hotela Orijent. - ta u tamo? - upita g. Tigerman i zaueno pogleda. - Otii tamo da vidi svog nadoveka, kome se klanja i koji e, kako ti oekuje, vladati svetom. Otii da vidi bolesne ludake, predvoene jednim perverznim porunikom, kretene koji treba da valadaju nama. Ako je to ta Nova Evropa, koju ti podrava, onda je bolje da se odmah ubijemo. Ili da se sami obesimo na Terazijama. Sami, g. Tigerman! Sa-mi! - Gospodo, vreme je isteklo, - ree vii kontrolor, kandidat za efa - Radni dan je zavren. Odmorite se, ispavajte dobro, sutra nas eka puno posla. Hvala vam i dovienja.

IV

Porunik Hans von Koliv, dvadesetsedmogodinji doktor pravnih nauka, peo se polako uza stepenice Vrhovne Komande, u svojoj novoj, sveanoj uniformi, bled, iscrpljen i sa velikim podonjacima. Jutros rano, dugom lupom na hotelska vrata, probudio ga je lini kurir novoimenovanog Vrhovnog Zapovednika Srbije, generala Dankelmana, i doneo mu pismo gospodina Vrhovnog Zapovednika. General Dankelman ga je najljubaznije molio da hitno, u toku dananjeg dana, doe do njega u Vrhovnu Komandu. Porunik huknu. - Krajnje je vreme! - pomisli, odlazei u kupatilo da se, posle neispavane noi istuira, osvei i pripremi za audijenciju. Muka mu je ve bilo od svega. U poslednjih nedelju dana, otkako je sahranjen ovek koji ga je, razumevajui ga potpuno, titio - general von reder, Vojni Zapovednik Srbije, svakog dana ga je poseivao neko od prijatelja iz Vrhovne Komande. Danas je, napokon, novi Vrhovni Zapovednik, general Dankelman, eleo da ga upozna. Oseao je da je prolo vreme preutne zatite pokojnog generala i da je, energian i vispren, general Dankelman, koga nije lino poznavao, odluan da njegov sluaj, napokon, izvede na istinu. To je, iskreno govorei, pre ili kasnije, oekivao, jer su se dogaaji, od nesree generala von redera, za koju je, bez razloga,

27

nepotrebno krivio sebe, oteli svakoj kontroli. Bio je potpuno izgubljen. Pobrkao je sve, dan i no, doruak i veeru, a, naroito, pia. Nikada se nije tako krvniki opijao. Prolog jutra je u besvesnom stanju prebaen iz nonog kluba Orijent gore u svoju sobu. Uprkos strogoj naredbi Uprave grada, potpisanoj od strane samog Komandanta grada, pukovnika Kajzeberga, o potovanju naredbe o policijskom asu, odabrani gosti kluba Orijent, meu kojima je bilo i visokih oficira same Vrhovne Komande, predvoeni porunikom Hansom von Kolivom, svake veeri su do zore pijanili, iivljavajui se do bolesne perverznosti. Porunik je iz veeri u vee viao sve vei broj oficira Komande, koji su mu, pijanom do besvesti, sa strahopotovanjem prilazili, divili mu se i hvalili ga, znajui za njegove berlinske veze. Koje su ile do samog vrha. Do samog Frera. Porunik nije obraao panju na ovu poltronsku oficirsku kamarilu. Vreao ih je i poniavao. Za njega je bilo presudno da se to bolje zabavlja i da ublai svoj neizmerni bol. Stoga je, zahvaljujui preduzimljivosti vlasnika hotela, uspeo, specijalnim kanalima, da stupi u vezu sa svojom dragom maman Mimi, koja mu je, oprostivi onaj prokleti skandal, poslala, u znak panje, preporuke za neke njene devojke. U znak pomirenja, da bi mu se izvinula za sve, prilikom proslave roendana nekog debelog pukovnika, nastupila je iznenada mala Rozika. Porunik je bio presretan. Oduevljen. Ta mala Rozika ga je toliko silno uzbudila, da je, lijui suze, neprekidno pio, drei se, ispod stola, za ruku sa kapetanom Milerom. Onda je naglo ustao i, otvarajui jednu flau za drugom, ampanjcem poeo da poliva po glavi slavljenika, njegovu suprugu, sebe i sve ostale goste. Gosti su vritali od uzbuenja. Skakali su po stolovima i, preputeni strastima, gaali se sveim hlebom, mesom i kolaima, da bi, na kraju, jedan major, potpuno kontuzovan od pia, mokrio u au pukovnikove supruge, dok je ona vritala od sree. Porunik je video da gosti sve vie gube kontrolu, da se oputaju neumereno i da e, ako ovakve seanse potraju, uskoro, itava Vrhovna Komanda prei u njihov noni klub. Znao je da je njegova sloboda, koju je uivao svih ovih meseci ugroena, da je pri kraju, i da e novi Vrhovni Zapovednik, im preuzme dunost, morati neto radikalno da preduzme. Stoga se preputao sve luim provodima. Jutronji poziv generala Dankelmana nije ga iznenadio. Oekivao ga je. Iznenadio ga je samo prefinjen i ljubazan ton generalovog pisma. To nije

28

oekivao. Mislio je da e ga, u pratnji strae, vezanih ruku, sprovesti u Glavnjau, optuujui ga za najtee zloine protiv Rajha, i da e ga, nakon kratkog suenja, streljati kao pobesnelog psa. Tome se nadao. Svakog dana. I udio se zato patrola ne dolazi po njega. Bio je spreman za likvidaciju. I ovako mu se ivot ogadio. Ostario je i zamorio se. Premorio. Gubio je snagu sve vie. Kratkotrajna veza sa potporunikom Felerom, jednim skoro golobradim plavokosim mladiem, prozirnog lica i malih dejih ruku, tankih prstia, naglo se prekinula. Potporunik Feler je jednog jutra, posle burne noi, naen u klozetu kasarne, na uavcu, u sedeem poloaju, prerezanog grkljana, dok su mu noge virile ispod vrata. Porunik Hans von Koliv saznao je za to tek uvee od kapetana Milera, jer su samoubistvo potporunika Felera briljivo krili u Komandi. Kapetan mu se uneo u lice, drei ruku na unutranjoj strani porunikove butine, i tihim glasom, apatom, dok su mu se tanki brkovi smeno pomerali, esto se oblizijui, opisivao traginu smrt potporunika. Smrt se irila svuda oko njega. Pokuavao je da pobegne od sebe, ali nije mogao. Pokuavao je, u piu, sve da zaboravi. Ali, seanja su navirala. Gustav mu je bio stalno pred oima. Njegov lik ga je pratio svuda. Na ulici, u pozoritu, na konjskim trkama i na fudbalskim utakmicama, koje je, ne zna iz kog razloga, ponekad iao da gleda. Svuda je video svoju neprebolnu ljubav. I strasni pokuaji kapetana Milera da ga utei, razveseli, odobrovolji, da mu odagna tugu, nisu imali nikakvog uspeha. Jedino su ga noni provodi u klubu sve vie uzbuivali. Sve je vie ludeo. Oseao se jedino ispunjen u klubu. Dolaskom male Rozike, njegove strasti su se jo vie razbuktale. Goreo je. Telo mu je drhtalo. Neto ga je iznutra guralo. Teralo. Vuklo. Gonilo. Neto je u njemu trulilo. Raspadalo se i pokretalo. Obuzimalo ga je sladostrae. Seanje na salon maman Mimi palilo je njegovu matu. Jedne noi, posle ponoi, na iznenaenje svih gostiju, koji su, opijeni vinom i razvratom, ludovali, skoio je na binu do Rozike i ukljuio se direktno u program. Poeo je da se svlai po ritmu muzike, uz opte odobravanje svih prisutnih, uz ensku ciku i vrisku, muke pogrdne rei. Oseao je kako raste, lebdi i, noen nekim novim oseanjem, zaneseno je poeo da plee. Gledao je gomilu ispod sebe, tu ljudsku trule i smrad, bednike baene na smetlite istorije. ensko meso je vonjalo. Muki znoj mu je tipao nosnice. Muzika ga je draila. Nosila. Oslobaala.

29

Mala Rozika se, u ritmu, uvijala oko njega. Sa njim. Skinuo je cipele. Ljuljao se, savijajui kolena. Vrckao. Koketirao. Treptao. Lizao jezikom usne. Njihao se u kukovima. Skide koulju. Baci je u publiku. ene su vritale. Poe, okreui se u mestu, da otkopava pantalone. Najpre kai, a onda dugmad. Ugasie svetla. Crvena svetlost reflektora ga obasja. Njega i malu Roziku. Koja je, kleei ispred njega, na kolenima, zabacujui glavu, lizala njegove ruke. Vrtelo mu se u glavi. Stomak poe da ga mui. Rezalo ga je u grudima. Dua je patila. Publika je u transu aplaudirala. ene su ciale. Mukarci, nabrekli, dahtali. Pogleda u crvenu svetlost reflektora. Vide kako se krv sliva sa Hermanove sekire. Krv potee prema njemu, noena snopom crvene svetlosti. Zaljulja se. Oseti da mu se povraa. Mala Rozika, zadihana, otkopa poslednje dugme. Oseti njen vreli dah. Poe da mu sputa pantalone. Bubnjevi poee da udaraju. Najei se. Suze mu potekoe. Oseti na usnama vrste Bergerove prste. Groznica ga uhvati. Bubnjevi mu probie bubne opne. Publika je tapala. Rikala. Roptala. Kao divlja pobesnela zver. Horda se budila. Uinie mu se, onako povijeni, iskeeni, dok su tapali, kao opor majmuna. Zabaci glavu. Iz grla pusti glas. Pravi majmunski zov. opor odgovori. U glas. enke se, eljne parenja, prve javie. A onda, za njima, ljubomorni mujaci. Klub se pretvori u neprohodnu praumu. Progovorie diluvijalni nagoni. Prvi ovek. Pravi. Onaj to se, siavi sa grane, uspravio. Onaj koji je prohodao. Publika ga oseti. Njega, predvodnika. Savie se jo vie. Do svog dalekog roaka. Onog koji nije znao da ubija. opor je, podiui glave, strasno urlikao. Udarali su nogama o pod. Tabanali. Pratili udar bubnjeva. Grla su podrhtavala. ile iskakale. Budio se u oporu bes. Ponieni su se bunili. Ustajali. Protivili. Hteli su neto bolje. Vie. Neto to je samo on oseao. Pratili su ga u stopu. Razumeli. Podravali. Hrabrili. Traili da nastavi. Veliki vra. Mala enka mu naglo skide pantalone. opor urliknu. ae poee da pucaju. Sve polete u vazduh. Stajao je u svojim crvenim ipkanim svilenim gaicama. Publika je vritala od zadovoljstva. Stenjala. ene su padale u nesvest. Mukarci stadoe krvniki da psuju. Larmaju. Najbestidnije rei ga zapljusnue. Zatvori oi, zgri se, otvori usta i, lijui suze, poe da se smeje. Bio je pred orgazmom. Kriknu. Zastenja. I, uvijajue se kao zmija, stade po publici da povraa. Noge ga izdadoe. Zaljulja se i pade na Roziku. Svreno je bilo. Sve. Svetla se upalie. Svi poee da aplaudiraju.

30

- Bravo! Bravo! Bravo, majstore! Tre se. Zbuni. Ustadoe. On i Rozika. Drali su se za ruke. Poljubie se i poklonie. Publika je neprekidno aplaudirala. Zora se budila kad je, iscrpljen od uzbuenja, legao. Nije mogao da spava. Mislio je na Gustava. Od te veeri, nastupao je redovno. Imao je svoju taku. Mala Rozika mu je pomagala. Spremala mu garderobu za nastup. Donosila mu je najlepe grudnjake i enske gaice, midere, podvezice i abice. minku i puder, senke, dobijali su direktno, kao poklon, iz salona maman Mimi. Klub hotela je imao sve vie gostiju. Gazda je bio presrean. Taka je iz veeri u vee dobijala sve lue oblike. Prepustio se mati. Njegovu ingenioznost publika je u transu pratila. A onda je poeo da ukljuuje u taku i goste. Utrkivali su se oficiri, visoki dravni slubenici, upravnici, diplomate, poslovni ljudi, najugledniji graani da, zajedno sa svojim uspaljenim suprugama, ljubavnicama i prijateljicama, uestvuju u njegovom programu. Svaki put sve vie. Svaki put drugaije. Otkaeno. Slobodnije. Lue. Granice su se pomerale. Nestajale. Znao je da ovo ne moe jo dugo da traje. Oseao je da se kraj ovom cirkusu blii. I zato je bio sve lui. Smeliji. Palio je goste svojim bolesnim hermanovskim ludilom. A kada se, jedne veeri, onaj debeli pukovnik, masan i maljav, popeo na binu i skinuo, ostajui u zelenom grudnjaku i svilenim uskim zelenim gaicama, tako da mu je belo salo kipelo i podrhtavalo, dok ga je je njegova uspaljena supruga, obuen u gornji deo njegove pukovnike uniforme, obnaena, bez gaica i prslueta, konim biem krvniki ibala, tada je poruniku Hansu von Kolivu postalo jasno da je avo odneo alu i da je sve gotovo. Ujutru ga je probudio lini kurir generala Dankelmana. Peo se polako uz stepenite Vrhovne Komande, potpuno ravnoduan za svoju dalju sudbinu. Voleo bi da ga streljaju. Odmah. Bez suenja. Veanje mu nije estetski odgovaralo. Sem toga nije voleo ni visinu. Kada je, najavljen, uao u prostrani kabinet Vrhovnog Zapovednika Srbije, g. generala Dankelmana, u kabinetu su ve sedeli, s jedne i druge strane ogromnog stola, g. general Franc von Najhauzen, generalni opunomoenik za privredu Srbije i, nasuprot njemu, g. pukovnik Kajzenberg, Komandant Uprave grada.

31

G. general Dankelman je stajao kraj prozora, okrenut leima i gledao u dvorite. Porunik stade u vrh stola, nasuprot Vrhovnom Zapovedniku, skide polako apku, stavi je pod levu miku i, gledajui u zavesu, prekrsti ruke na kaiu. Niko nita ne ree. Svi su utali. Vrhovni Zapovednik osta okrenutih lea. Vreme je sporo prolazilo. Poruniku se uini da stoji itavu venost. General Franc von Najhauzen, buckasti gospodin sa oblom glavom, trljao je nervozno otekle jastuie na gornjem delu ake. G. pukovnik Kajzenberg picast u licu, mrav, ukoeno je gledao u jednu taku. Porunik je stajao oputeno. Nije imao volju da stane mirno. Nije ni eleo. Oseao bi se glupo. Preglupo. uo je sat na zidu. Ravnomerno je otkucavao. Lagano. Vrhovni Zapovednik se naglo okrete, odsena koraka prie, stee vilicu da mu se svi miii na licu ocrtae i unese se poruniku ravno u lice. Gledao ga je svojim plavim, ledenim pogledom. Porunik se tre i, nesvesno ispravi. Vide Bergerove eline oi. Oseti strah. Neizvesnost. Kolena mu klecnue. Obori pogled. Nije mogao da izdri taj ukoeni smrtni pogled. - Gospodine porunie, govorim Vam kao Vrhovni Zapovednik. Nareujem Vam, da od danas izvravate sve naredbe koje Vrhovna Komanda donese. U protivnom, biete po kratkom postupku ratnog prava osueni i streljani. Okrete se, naglo, prema generalu i pukovniku. Oni kao po komandi ustadoe. - Zaduujem g. generala Frica von Najhauzena i g. pukovnika Kajzenberga da sprovode sve moje naredbe. Moja naredba stupa na snagu odmah. Vrati se do vrha stola, lupi izmom o izmu i ree: - Gospodo, slobodni ste! Izaoe sva trojica napolje. U hodnik. G. general Fric von Najhauzen uhvati blago porunika pod miku i, okrenuvi se g. pukovniku Kajzenberu, ree: - Ja u dalje, gospodine pukovnie. Pukovnik ih pozdravi, a njih dvojica uoe u generalov kabinet. - Sedite, g. porunie. Moramo ozbiljno da porazgovaramo. I Vi znate, pametni ste, ovako vie ne moe. Ja Vam govorim kao prijatelj. Neobino cenim gospodina grofa i dragu groficu. Zato sam duan da Vam pomognem.

32

Porunik je odsutno gledao u oblog gospodina pred sobom. Znao je da sada poinje tei deo posla. Muniji. Roditeljski sastanak. Kritika i samokritika. Navodie se najtei primeri, jer je njegov sluaj teak. Sloen. Naorua se strpljenjem. Samo da ga bes ne uhvati. Unapred je alio ovog simpatinog debeljka. Videlo se, bio je gospodin. Meke, lepe pokrete je imao. Saali se. Postade mu nekako drag. Mio. Sa tom njegovom krupnoom. Seti se pukovnika iz kluba. General nije bio tako debeo. Bio je elegantno popunjen. Kako bi njemu stajali zeleni grudnjak i svilene, zelene, uske gaice? Ta misao ga oraspoloi. Htede da se nasmeje. Ali odustade. General nikada ne bi pristao da nastupi u njegovoj predstavi. Nikada. Zamiljao ga je u beloj, mekoj, pamunoj spavaici na crvene tufne, dugoj do zemlje, sa mreicom na glavi, kako pre 22 asa, popivi olju hladnog mleka, odlazi na spavanje. Pedantni, odnegovani gospodin. Sa istim, belim prstima. Zato je i voleo njegove roditelje, grofa i groficu. - ... Zato ete danas prei u kasarnu. Dobiete zasebnu sobu i posilnog. Moraete da izvravate sve ratne zadatke. Imaete deurstva, ii ete u patrole... Rei su se slivale sa tih malih mesnatih usana, uokvirenih buckastim obrazima. Odmah iznad gornje usne, od uzbuenja, pojavie se sitne kapljice znoja. Probie. Generalu je pripala nezahvalna dunost. Morao je, kao prijatelj kue, voen viim interesima, da pomogne greniku. Bolesniku. A nije znao, debeljko, da je porunik fatalno bolestan. Lud. I da mu nema spasa. Oseti muninu. Seti se oca. I mirisa poljskog cvea. Bes ga obuze. Uhvati se za slepoonicu. U glavi mu je bualo. Umoran je i razoaran. Kandidat za smrt. Zato ga onaj muevni Vrhovni Zapovednik nije dodirnuo... Po usnama. - ... tako da emo mi, nadam se, lepo saraivati. Ja u Vam oinski pomoi da prebrodite ovu krizu... Male usne su se same micale. Mljackale. Zborile. Rei nisu dopirale do njega. Kapljice znoja su se uveavale i umnoavale. Bilo ih je sve vie. Seti se Gustava. ta li sad radi njegova ljubav? Da li mu Berger dolazi u posetu, ili su, posle njegovog skandala, raskinuli. Uostalom, to vie nije vano.

33

On je Gustavu ve oprostio. I pismo mu je poslao. Da mu pokae svoju vernost. Svoju ljubav. Samo njega voli. Samo za njega ivi. ta ovaj bucko pria? Pominje vebe, ustajanje, patrole. ta to njega briga? On ne moe vie ovako. Neka ga streljaju. Lepo je onaj elini rekao. ta se tu moe? Niko mu ne moe pomoi. Niko. On je raspoluen. Izmeu onog majmunskog opora i ovog bucka. Propao je potpuno. Ne mogu mu pomoi. Nikako. Uzalud se ovaj tu trudi. Vekovi su iza njega. Male usne se navlaie. Mlele su neprekidno. iljati jezik je palacao. Kao u zmije. On je otrovan. Od prvog dana. Od kada je roen. Otrovao ga je Herman. Spopade ga bes. Zamuti mu se u glavi. Muka ga obuze. Oseti malaksalost. Nemo. Slabost. Oseti toplinu dole. Male usne su bile sve vlanije. Jezik je sve bre siktao. Kapljice znoja orosie gornju usnu. Spopade ga strast. Kapljice su se sve vie i vie gomilale na gornjoj usni. Jezik je mogao svakog trenutka da ih pokupi. Sad e... Ne, nee. Sad e... Ne, nee. E, sad mora! Promai. Nee. Ponovo se uvue. Nestade. Porunik naglo ustade. Prie generalu, sae se i jezikom mu pokupi kapljice znoja sa gornje usne. Okrete se. I izae.

V

Bee nedelja. Poslepodne. G. Obrad Drenovac je ,posle skromnog ruka u restoranu Park, proitavi Novo vreme i Obnovu, polako krenuo kui, nosei preko ruke svoj ogromni sivi kini mantil. Nije mogao da jede. Kelneri su se portvovano trudili da

34

svog stalnog gosta odobrovolje. Pokuavali su obilnim, ukusnim rukom da ga primoraju da, na trenutak, zaboravi brige. Da se opusti, da uiva. Ali, uzalud. G. Obrad Drenovac je naruio vrlo skroman ruak, ali, ni njega nije mogao da pojede. Jednostavno, bio je potiten. Utuen. Meunarodna situacija, koju je, iz dana u dan, grozniavo pratio, bivala je sve uasnija. Faistika Osovina je nepobedivo lomila sve pred sobom. Izgledalo mu je kao da se raspadaju sve stare graanske vrednosti, kao da nestaju, povlae se pred osionim rasnim primitivizmom koji, praen agresivnom propagandom, punom netrpeljivosti i iskljuivosti, preti da uniti i porobi sve to je slobodno i razliito. Diplomatski pokuaji tzv. slobodnog sveta da koketira sa ekspanzivnim nacizmom, u oekivanju da e se, u meusobnoj borbenoj protivrenosti, faizam sudariti sa srodnim, surovim i iskljuivim boljevizmom, i da e tako, jednim potezom, biti zbrisana dva zla, sama od sebe, - svi ti pokuaji propali su jer je Frer priredio iznenaenja beskompromisnim bombardovanjem boljevikih gradova i luka. Tako su nestale i poslednje iluzije o bolesnim namerama minhenskog molera. A kada je, pod kiom cvea, Veliki Voa proetao ulicama Pariza, reen da na miru, sa svojim ljubaznim domainima, popije kafu, tzv. zapadni slobodni svet je tek tada prestao da kalkulie, shvatajui da je avo odneo alu. Meutim, bilo je kasno za sve: kontinentalna Evropa bila je ve okupirana. Jo su samo ameriki poslovni krugovi, pratei kretanje akcija na njujorkoj berzi nervozno pekulisali, ubrzano se preraunavali, analizirali, planirali profite, oekujui da bi, posle Velike ekonomske krize i ambiciozno zamiljene politike Nju Dila, obnovljena recesija, koja se ciklino pojavljivala, mogla da se rei jednim ovakvim, kao naruenim, svetskim ratom. Ujedno, otvarala se mogunost, po prvi put, da se Novi svetski poredak, koji su proklamovali nacisti, uspostavi vrlo uspeno po amerike interese, jer e se, s jedne strane, posle propasti nacizma, otvoriti dugo sanjani ameriki put u Evropu, a, opet, sa druge strane, podravanje neekonomskog boljevikog reima pruie kapitalistikoj privredi dobru sirovinsku bazu za budunost. Sve u svemu, dok su svi kalkulisali, nemaka nacistika mainerija je brzo napredovala na svim frontovima. Novoformirana vlada g. generala Milana Nedia je pokuavala, pratei trenutnu svetsku situaciju, da sauva srpski narod od novog zla, ali, uprkos svim apelima i proglasima, pozivima i naredbama, srpski hajduki duh se, oseajui izdaju, nije dao pokoriti. Permanentna represija nad Jevrejima i Ciganima,

35

komunistima i svima onima koji nisu, po miljenju Vrhovne Komande, potovali okupacionu vlast, proirila se ubrzo i na ostalo srpsko stanovnitvo. Neprestane prie koje su, prenoene narodnim strahom, dolazile do g. Obrada Drenovca, bile su, iz dana u dan, sve jezivije. Pored ustakih zloina u NDH, kojima je sistematski unitavan srpski narod, sve vie i uestalije su se po Srbiji kretale nemake kaznene ekspedicije, koje su nemilosrdno ubijale, u znad odmazde, mukarce, ene i decu. Sve pod jedinstvenom parolom odbrane Reda, Rada i Zakona. Naravno, ni u dananjim novinama, Novom vremenu i Obnovi, po obiaju, nita nije pisalo. Kao da se sve to deava nekom drugom, nepoznatom narodu. G. Obrada Drenovca je to izluivalo. Poraavalo. Ljutilo. Nije mogao da veruje da takva bestidnost postoji. Ono to su svi Beograani videli, nisu hteli da vide reimski novinari. Plaeni bednici. Informativna blokada je stvorena u glavama krabala koja, sluei okupatorskom reimu, nisu elela da vide da na Terazijama desetine obeenih ljudi vise na ulinim banderama. - Vise ljudi, iskeeni, modri, unakaeni kanjenici, vise nad naim glavama kao vesnici nove katastrofe, koja nam se sprema. Lebde obeeni kao aneli, zadrani na svom putu ka nebu, uzvieni u svojoj nesrei, dok se ispod njih mirno eta, pije, igra i jede. Opominju nas da ne zaboravljamo, jer nesrea, ako je ve kod nas dorukovala, ne mora i da veera tu. Ali, zalud. Kao da niko nita ne vidi. Kao da ne gledaju u visine. Zato ljudi danas vise? Koji je u tome smisao? Posle stotina hiljada godina evolutivnog razvoja, posle velikog, istorijskog skoka, kada se majmun, napokon, osmelio da skoi dole, na zemlju, i da se uspravi, sada, u DD veku, veku tehniko-tehnolokog progresa, veaju ljude, nasilno ih penju na grane, oduzimajui im ivot, kao da ovek nije najvie savrenstvo prirode. Gde se ljudska pamet izgubila? Zato to radimo? Zato smo se sakrili? Nemilosrdni smo, sebini, pokvareno uvamo svoju privatnost, ravnoduni za druge, kao da nas nita ne interesuje. Kao da mi nismo sledei. Kao da se mi neemo, na tom putu ka zvezdama, ljuljati nad neijim glavama, oajniki opominjui one dole da se urazume i dozovu pameti. ta ovek da radi? Kud da krene? Kako da se ponaa? Kako, u ovoj kasapnici, da sauva ljudsko dostojanstvo? Kako? - etao je polako, pruajui nogu ispred noge, gledao u vrhove cipela, pognute glave; inilo mu se da je obeen i da mu se noge ljuljaju. Napred, nazad. Levo, desno.

36

Moda je, ipak, onim gore nesretnicima lake, jer su se oslobodili bede, ponienja, spasili duu, a on, ivi mrtvac, le koji hoda, bori se sa svojim tekim mislima, plaei se da ne poludi. Sutra poinje nova radna nedelja, puna novih obrauna i izvetaja, puna svakodnevnih operativnih poslova, koji ga, na trenutak, ispune, ali, kasnije, na kraju, kad sve sumira, ivotni saldno je negativan. - Radimo, borimo se, muimo, pokuavamo neto da uradimo, sabiramo, oduzimamo, zatvaramo oi, pravimo kompromise i onda, na kraju ivotnog puta, saldirajui, vidimo da je, naalost, sve bilo uzaludno i da smo u velikom ivotnom minusu. Taj deficit u ivotu ne moemo pokriti nikakvim samozavaravanjem. Bekstvom. Kratkotrajnim pekulacijama na kraju promaenog puta, koje poprimaju privid da smo uspeli da izbegnemo nesreu i da je, samim tim, na ivot osmiljen. Takav bilans stanja je naduvan, laan, upalj, i zavava se u potpunom zaboravu. Kao da nikada nismo ni postojali. Nestajemo u koloni smrtnika, neprimetni kao da nismo ni iveli. A kako za nama, Drenovcima, tono rekao pokojni otac, niko ne plae, onda je slika ove prolaznosti i rastanka u potpunosti uokvirena. Zato ivimo? Zato sve to podnosimo kad, na kraju, sve postane besmisleno? Zato pristajemo kad, posle svega, nikakve koristi nemamo? Ko e se ikad setiti da je nekad davno postojao neki Obrad Drenovac? Ko? - Zamiljen, doe je do stana, otvori vrata i ne palei svetlo, osvetljen ulinim kandelabrom, koji je upravo upalio, paljivo odloi svoj kini mantil. Izu cipele i onako obuen, to nikada nije radio, baci se na krevet. Gledajui u praznu vazu na stolu, dalje je razmiljao. - ivot je prazan kao ova moja vaza. Prazan i nikakav. Zjapi kao ona tamna rupa na vazi, mrana i duboka, obesmiljena, oekuje svoj buket cvea koji e joj, napunivi je, dati vii smisao. Uzvienost. Ova vaza bez cvea je kao ovek bez duha. A ovek bez duha ivotari do prve povoljne prilike, kada bi mogao, u jednom trenu, da dodirne zvezde i, proputajui svoje spasenje, pravda se, ljuti, zlovoljan je, u oekivanju, opet, neke nove prilike. Koju, naravno, nee nikad iskoristiti. I tako e se njegov prozni ivot, u kome nema nikakve uzviene misli ni ideje, kotrljati sve do one rupe u vazi, gde e, potonuvi u ustajalu vodu, biti proliven u fekalije kao smrdljiva tenost. To se onda, uistinu, moe nazvati ivotom na ubritu istorije. ovek kalkulie, sklanja se, saginje, vodi poverljive razgovore, kune se, suzdrava, verujui da tako izbegava nesreu,

37

ali, kad sve proe i kad, uprkos tolikoj opreznosti i dobrom odgoju, nesrea, ipak, doe - on tada jasno vidi da je bio krpa, sluga, bednik i da, sve u svemu, prodajom svoje due i dostojanstva, zauzvrat nita dobio nije. Oni kratki trenuci zadovoljstva koji su ga ispunjavali su proli, i sada, kad oni nepovratno odlaze, ne ostavljajui, zbog banalnosti, nikakav trag, ostaje samo razgoliena istina da je bio bednik i podlac. Ceo ivot. Nikad svoj, nikad originalan. Uvek u strahu da ne pogrei, da nekog ne uvredi, uviavan i kulturan, gazio je sebe, patei gorko. Zato? Zato da lae sebe? Da se neemu nada? emu? ta je to to moe ispuniti njegov ivot? Ova vaza, tu na stolu, stoji, obasjana ulinom svetlou, prazna, eka - sutranji dan. Ponedeljak. Njen dan. eka svoj buket. Novi. Koji e joj, usamljenoj, uzvienost podariti. Njenu prazninu ispuniti. Njeno veno stajanje osmisliti. Vaza eka i zna ta eka. A ta ekam ja? ta? - Ustade, navue aluzine, skide odelo, sloi ga preko stolice i ode u kupatilo da se spremi za spavanje. Lee, potonu u krevet, navi sat, otkoi ga i, stavljajui ruke pod glavu, zagleda se u mranu tavanicu. Nije palio svetlo. Nije mogao da ita. Leao je na leima i irom otvorenih oiju gledao u mrak. - Mrano je kao u grobu. Nita se ni vidi. Ne mogu da spavam. Nemir me mui. Sve mi se uskovitalalo. Jueranje novine su pisale da su u parku kod Studentskog doma, oko 17 asova, u pokuaju legitimisanja, ubijena dvojica komunista. ta su komunisti radili u parku u centru grada? Otkad se legitimiu ljudi u parku? Zato nas lau? Plae nas? Zastrauju? Uasno. Vie me plai ovo gnusna novinarska la, nego da su saoptili istinu. Istina, ma kakva bila, ma koliko bolela, donosi nam duevni mir. Ovaj privid nas ubija. Gubimo sliku stvarnosti i postajemo raspolueni. ta je ljudski ivot? Tren. Nita. Sekunda. Ubili su dva mlada oveka, sigurno studenta, kao dva pobesnela psa. U parku, pred svetom, kao da je to normalno. Kao da oveku, posle svega, nije ostalo, u nemoi, nita drugo nego da ubije. Zato su ljudi krvoloni? Zato im prija ljudska krv? Zato se ljudi ubijaju? Mogu li se nesporazumi reavati razgovorom? Znamo li mi da razgovaramo? Moemo li da volimo druge ljude? Ili smo svi bolesni i prokleti? Gde je izlaz? Ima li ga? - Gledao je u mrak i duboko disao. Oseao je gorinu u sebi. Pogleda na sat. Dva asa posle ponoi. Napet je. Okrete se na

38

desnu stranu. Na svoju stranu. Ali, noas, izgleda, nije imao svoju stranu. Sklupa se i pokua da zaspi. Nije mogao. Okretao se, pokuavajui da nae najudobniji poloaj. Nije mogao. Svi poloaju su mu bili podjenako neudobni. Strani. Kao da je prvi put leao u krevetu. Tuem krevetu. Nemir ga spopade. Misli su mu se rojile, otimale. Guile ga. Muile. Pokua da ih otera, ali bez uspeha. Poe da razmilja o prolosti. Seti se egipatskog faraona Ehnatona. Zato ba njega? Nije znao. Ali on mu se sada, neoekivano, javi. San nije hteo na oi. Poe da analizira banine bilanse. Stavku po stavku. Bilans stanja i bilans uspeha. Neprekidna kolona brojki poe da, u pravilnom rasporedu, marira kroz njegov san. Umiri se i zaspa. Sanjao je ribarsko pleme na obali mora, kako ivi okrueno pticama i ivotinjama, u potpunoj harmoniji. Video ih je na obali kako klee, molei se svom jedinom Bogu. Ulaula. Iznenada, beli hermelin istra, uplaen, na peskovitu obalu, proe pokraj svih i, klonei se vode, pogleda u pravcu Sunca, traei spas. Zaudi se njgovom belom krznu, iznenadi ga da mu je tropska vruina prijala. Svi su kleali na obali mora, zagledani u puinu, put Sunca, ekajui izbavljenje od svog Boga. A onda se na horizontu, ogrnut zlatnim sunevim snopom, pojavi egipatski faraon Ehnaton, drei u ruci buket cvea. Bez vaze. Hodao je po vodi u pratnji boanstvene ruske lepotice prozrano bele koe, crne, guste kose i malog prastog nosa. Hodali su po vodi, prilazili obali, dok je jedno veliko zvono, odseenog jezika-klatna, zvonilo da su svi na obali pali niice na zemlju, dodirujui licem vreli pesak, plaui od uzbuenja. udio se da zvono bez jezika zvoni. Peva. I najlepi zvuci, uzvieni i boanstveni, punili su njegovu napaenu duu. Lepotica mu se osmehnu. Ustrepta. Oseti kako mu srce udara. Tada Ehnaton prui prst i, parajui nebo svojim gromkim glasom, ree: - Ne traite Boga na nebu! Traite Ga u sebi! Probudi se. Otvori oi. Pogleda na sat: 7 asova i 19 minuta. Prenerazi se. Skoi. Sat je zvonio. Nije ga uo. Uspavao se. Prvi put u ivotu. - Ne valja, - ree naglo - Ovo nije dobar znak. Na brzinu poe da se oblai. urio je. Stid ga obuze. Kako e ui u banku? Sramota ga je. ta da kae? Da slae? Ne, ne moe. On ne zna da lae. Rei e istinu. ta da radi? Nita. Stisnue zube i ui. Zaspao je, nije sramota priznati. Godinama nije iao na godinji odmor. Umorio se. Kasno je legao. Jednostavno, dua mu je umorna. Izae iz stana i poe da zakljuava vrate. Seti se.

39

Nije mantil poneo. Vrati se, nevoljno, i uze ga. Kad doe u banku, pognu se jo vie i crven u licu brzo ue. uvari ga ljubazno pozdravie. Obrisa znoj sa ela. Sjajno. Zato panii? Nije nita strano. Ljudi mu se ljubazno javljaju. Cene ga. On je ponos ove banke. Temelj. Ispuni ga prijatan oseaj. Pope se na sprat, do svoje kancelarije. Sreom, usput ne srete nikoga. Svi su ve bili tu. Nazva im dobro jutro i urno poe da ostavlja mantil. I oni ga ljubazno pozdravie. Niko ne ree nita. Vole ga. Potuju. Nee da ga ponize. Prave se da je sve u redu. Raspremi predmete i udubi se u posao. Teko je ilo. Muio ga je jutronji san. Uhvati nekoliko sluajnih greaka. Obrisa maramicom znoj. Zato je nervozan? Nakupilo se u njemu. Sve. Tolike godine su se nataloile. I sada samo izvire. Kulja. Nikada nije bio nervozan. Sada jeste. Neto osea. Mora da se smiri. Poe ponovo, po trei put, da sabira brojke. Lagano. Cifru po cifru. Uhvati ritam.

40

Voleo je da radi u ritmu. Brojke ga ispunie. Otkud hermelin u tropskoj vruini? Zamisli se. Kako da objasni san? Mora da postoji neka poruka. Koja? Veeras, kad doe kui, posvetie se snu. Sad nema vremena. Sad mora da radi. Vide osmeh ruske lepotice. Savrena lepota. Duhovna i telesna. Mora da je bila princeza. Otkud zna da je Ruskinja? To je neka poruka. Znak. Njemu. Ali, kakav, nije znao. Sloi sve izvetaje i predade ih kuriru. Radni dan je bio na izmaku. Dobro je. Sve su uspeli da zavre. Zahvali se ljudima. Pustie ih, neka idu. On e ostati jo malo. Sam. Da razmisli. I zvono je zvonilo. Verovatno zvono sata. Koje nije uo. Nije ga probudilo. uo je samo neko drugo zvono. Njemu nepoznato. Neobino. Zvono bez jezika. Najlepi zvuk. Boanski. Kako je zvono bez jezika zvonilo? Nije znao. Samo je znao da ga je zvuk uzbudio. Potresao.

41

Uzvisio. Poneo. Poveo. Predao mu se. Sav. Zvuk ga je ispunio. To je, ponovo, neki znak. Nova poruka. Njemu. Ostao je sam. Ehnaton je upro prstom u njega. Njemu je govorio. Video je taj boanski prst. ta to znai? Zato njega? On je predodreen. Za neto. Sad je to znao. Ali, nije znao za ta. Poeo je da uredno slae predmete. Sve. Od poetka. Kao da vie nikad nee u kancelariju doi. Kad je zavio, ustade. Prie ormanu i izvadi svoj mantil. Zatvori kancelariju i izae na ulicu. Bio je 16 asova i 59 minuta. Poe u svoju cvearu. Da kupi buket. Danas je ponedeljak. Seti se sna. Ehnaton je takoe nosio buket cvea. Bez vaze. Opominjao ga je, verovatno, da ne zaboravi. Prodavaica mu izabra cvee, dok je on, zamiljen, stajao. Znala je ta voli. Znala je da svakog ponedeljka, ve godinama, kupuje cvee kod njih. Umota mu buket i pozdravi ga ljubazno. Svi su danas bili paljivi. Fini. Izae i krenu.

42

Iao je svojim stalnim putem. Bio je zamiljen. Noge su ga same vodile. Poznavale su dobro put. Muio ga je hermelin. Svojom belinom. Video je da mu prija vruina. Krzno mu nije smetalo. Nita mu nije smetalo. eleo je da vidi Boga Sunca. Bio je na Terazijama. Leevi su se ljuljali. Poznavao je ribarsko naselje. Kao da se tu rodio. Pleme je bilo njegovo. U njemu. Iznenada, ispred njega, naie nemaka patrola. Porunik i dva vojnika. Zaustavie ga. Zatraie legitimaciju. Zbuni se. Poe da trai po unutranjim depovima. Ogromni sivi kini mantil mu ispade. Pade na zemlju. Ueprtlja se jo vie. Zaboravi na mantil. Stade da prevre depove. Porunik ga je prezrivo gledao. Oseti mrnju. Iskonsku. Napokon, nae legitimaciju i prui je. Porunik ostade miran. Gleda je hladno u vieg kontrolora. Nepomino. Vojnik uze legitimaciju. Sunce je polako zalazilo. Ehnaton i princeza su se drali za ruke. Hodali su po moru. Pogleda u porunikove oi. Bile su pune patnje. Nesretne oi.

43

Oajne. Spremne na sve. Uplai se. Obori pogled. Zvono se klatilo. Bez jezika. Vojnik mu vrati legitimaciju. Spremi je i htede da poe. Porunik ga zaustavi. Pokaza mu glavom na buket. Nije razumeo. Porunik ponovi. Shvati, traio je buket. Ehnaton je, koraajui po vodi, nosio buket. Bez vaze. Vaza je bila kod kue. ekala je. Da je ulepa. Da joj duh podari. Da joj stajanje osmisli. Da prazninu ispuni. Odmahnu glavom. Buket je njegov. On ga je kupio. Za sebe. I svoju vazu. Porunik podie glas. Buket mu se, oito, svideo. Zato ba moj buket? Ima u gradu toliko cveara. Neka ode i kupi sebi svoj buket. Ovaj je njegov. I njegove vaze. Ehnaton ga je jutros nosio. Dok mu se lepotica osmehivala. Samo njemu. Odmahnu glavom. Porunik poe da urla. Bes ga spopade. Pogleda ga u oi. Prestravi se.

44

U oima vide sekiru sa koje je kapala krv. Uasnu se. Poe da se gui. Srce je udaralo kao domorodaki bubanj. Ako ovako nastavi, iskoie tu na ulici. Bie to obeeno srce. Njegovo. Ipak, odmahnu glavom. Nije mogao da pogazi sebe. Nije ni hteo. Svi su bili uz njega. Otac i svi preci. Ehnaton. Ruska boginja. Ribarsko pleme. Zvono bez jezika. Njegov buket. Svi su hteli da napune prazninu vaze. Morali su. To im je bio zadatak. Zajedniki. Smiri se. Uini mu se da vidi put ka zvezdama. Bog Sunca ga je hrabrio. Da izdri. Da ne klone. Zvao ga. Mamio. Pogleda u porunika. Iskrivljena lica, zakrvavljenih oiju, porunik izvadi - revolver. Poe da preti. I zatrai buket. Vii kontrolor pred unapreenjem odbi. Bubnjevi prestadoe da udaraju. More se smiri. Sve utihnu. Hermelin u svojoj belini zastade. Obeeni se zaljuljae da bolje vide. Princeza mu se osmehnu. Zvono bez klatna poe da zvoni. Pleme zaigra ritmiki ples.

45

Oseti kako se puni. Kao kad u vazu uliva vodu. Samo da potraje. Da stigne da se napuni. I da buket stavi. Gore. Na vrh. Da ga obelei. U njega je Ehnaton upro prstom. Porunike polude. Poe da urla. Repetira revolver. Zatrai, poslednji put, buket. On ga, saaljivo, pogleda. Nasmei mu se. I odmahnu glavom. Oseti cev pitolja na slepoonici. Vide porunikovu ispruenu ruku. Traio mu je buket. Poslednji put. Odbi. Zvono bez jezika je jecalo. Brecalo. Ispuni ga uzvieni zvuk. uo ga je negde gore. Iznad. Pleme ukoeno stade. Lepotica se nasmeja. Iz grla. Zvala ga je. Drala je u rukama - vazu. Hermelin se ukopa. Bljesnu belina. Zasija. Probi mu oni kapak. Pucanj odjeknu. Gospodin Obrad Drenovac, vii kontrolor pred unapreenjem, pade na svoj ogromni, sivi kini mantil. Obeeni se zaljuljae. Porunik Hans von Koliv vrati revolver u futrolu i, strasno coknuvi jezikom, ree:

46

- Tako mu i treba