Branko Dragaš~Izbor.pdf

8/9/2019 Branko Draga~Izbor.pdf

1/33

1

I Z B O R

I

Galina Fjodorovna, ili, od milja, Galjenjka, bila je najmlaa erkanovgorodskog boljara Fjodora Vsevoljskog. Njene tri sestre, Marusja,Zoja i Nina, behu nasledile od svoje majke, Marije Dobriniin, kerketulskog trgovca koom, neobinu lepotu. Ravne, pepeljastoplave, meke,duge kose, prozrano plavih oiju, zlatnosmeih trepavica, tankihnoseva, bledog, pegavog lica; tanke u struku, vitke, sestre su, bez obzirana razliku od po dve godine, bile neobino sline. Toliko sline da su ih

jedva razlikovali. Meutim, njihova spoljanja slinost bila je jedinozajedniko to su imale. Sve ostalo bee razliito. Toliko razliito isuprotno, da je, za neverovanje, izazivalo uenje svih varoanaNovgoroda.

Recimo, Marusja bee lepa lenjivica. Zaljubljena u sebe iravnoduna. Ona je na ivot gledala kao na svoje haljine, moderne ibogato ukraene. Bila je opsednuta svojim izgledom i neprekidno jerazmiljala kako da se provede i kako da uiva. udila se da ljudi imajutoliko vremena i volje da se bave nekim drugim, za nju, glupim i prostimposlovima. Za nju je njen novi sarafan od oje, vatiran, opiven zlatnim

nitima, razbuktalog cvetnog dezena, koji se nikako nije uklapao u cvetneizme sa visokom potpeticom i vrhovima zavrnutim na gore, predstavljaou veoj meri nereiv problem, nego glupo politiko pitanje: zato poljskikralj Ladislav IV, kad je veuzeo 200.000 rubalja za odtetu, nije priznaoMihailu Fjodoroviu naziv samodrca svih ruskih zemalja. Marusja je,shvativi da je ivot kratak i prolazan, uivala u svakom trenutku svojeboljarske raskoi i dokolice. I bila je srena. Istinski srena. Kao to susreni svi unieni duhom.

- Veselo, veselo... samo napred... veselo! - vikala je zajapurena

Marusja i trala po kui, treskajui neprestano vratima.A kada se, iznenada, u Marusjinom gnjecavom ivotu pojaviopskovski boljar, stari bogata i razbludnik Andrej Petrov, ona se, bezveeg razmiljanja, udala za njega.

- Ma, ta u, pa on je ta-ko sladak... ta-ko sladak! - mazno jegovorila i upkala utegnutom mladoenji koziju bradicu.

Zoja Fjodorovna, jogunasta lepotica, namor, kruta i hladna, vrstau svom teranju inata, gorda, prezrivo je odgurnula ivot i povukla se usvoje mrane dubine. Uguivi sva oseanja, prizivala je smrt i


2/33

2

katastrofu. Sa gnuanjem je odbijala sve prosce, govorei roditeljima danee da se udaje. Nikad.

- Udaja?! Svata! Ne dolazi u obzir! -

Cinina i zajedljiva, na ivot je gledala, iz svoje mra

neperspektive, kao na besmisleno ponavljanje jada i patnje. ivot u ovoj

nesretnoj zemlji ne moe, kulturno i mirno, da se promeni. Jedino tosavest oveku nalae, pre nego to poludi, je da se, poput samozvanca,Tuinskog Razbojnika, odmetne. Da raspusti Zemni Sabor, da pripretikozacima i da, bez straha, otera ove slabie Romanove, koji, izgubljeni iuplaeni, umiru od silnog plaa, jer im suze suvie rashlade krv. Zoja bibila spremna, spasavajui ovu rastrovanu i razbludnu zemlju, dakanjava i ubija sve dok se ne uvede Red i Disciplina. Za to bi vredeloiveti. Ta misao joj je vraala snagu. A ono bolesno boljarsko brbljanje ukui vie nije mogla trpeti.

- Budale! Sve bih ja to... za as! -Nina Fjodorovna, proraunata, agresivna i energina novgorodska

lepotica, za kojom su moskovski plemii ludeli, izbegavala je prepirke saZojom. Nina nije volela iskljuivost. Nije volela krajnost. Plaila jemonaka, asketska hladnokrvnost koja unitava strasti. Ona nije bealaod ivota. Prihvatala ga je i ponosno nosila, udaljujui se od Marusjinebanalne svakodnevice, ali, istovremeno, i od ljute iskljuivosti Zojine.Ona je na ivot gledala trgovaki. Kompromis i dogovor reavaju sve

probleme. Raun svi imaju. Zato se veto sluila svojom lepotom,izbegavajui sukobe sa ljudima. Znala je da je dobar glas njihove kuenjena zasluga. Matematikom preciznou vodila je porodine knjige,upravljala imanjem i poslovima, polako potiskujui oeva staromodnashvatanja. Ona se nije ustezala da naredi da se na smrt prebije muikkoji bi, ne sledei njene precizne naredbe, upropastio posao, kao to je,dodue krto i retko, nerado nagraivala odane i verne.

- Na sve ja moram da mislim! Na sve! Zato im slue te upaveglavurde?! -

Kua Fjodora Vsevoljskog bila je iz godine u godinu sve bogatija.Nina je poslom putovala po itavoj Rusiji, ali kada je sagledala svu bedui zaostalost sopstvenog naroda, odluila je, gonjena nekom unutarnjomsnagom, da krene na Zapad.

- Ovde, mi je tesno. Pretesno! Moram da izaem!Godinu dana je provela van kue, na putu po Poljskoj, vedskoj i

Engleskoj, a na povratku je obila severnu Rusiju i razvijene trgovakegradove Vologde, Ustjuga i Holmogorja. Naredne godine kuu FjodoraVsevoljskog poseivali su poljski plemii, vedski knezovi i engleski

trgovci, donosei sa sobom neto novo. Nina se brzo prilagoavala i


3/33

3

menjala, ne obraajui panju na cinine primedbe Zoje. Samo su jeizluivale sluge koje su, zatucane ruskim narodnim sujeverjem, tekoprihvatale novine.

- Nikad od njih nita nee biti! Nikad! Zaostali su i primitivni. Ah,boe, kako ih promeniti?!

Nina je, ostajui u mraku svoje devojake sobe, leei na leima,pogleda uprtog u tamu, shvatala da, pre ili kasnije, novgorodskaprovincija nee moi da ispuni sve njene ideje.

I da je, kako vreme odmie, sve vie pritiska i gui ova turobnasredina. Njene zaarene oi uperene su bile samo u jednu taku -Moskvu! Samo jedna jedina, skrivena tajna, nikom ne izgovorena -Kremlj!

Carska porodica! Vrhunac. U svojim nonim kombinovanjima,njenu pohlepu i tatinu draila je misao o carskoj porodici. Ne, nije njuinteresovalo da se priblii dvoru. Niti je htela, dodvoravajui se, da voditrgovake poslove, koristei naklonost dvora. Ona je htela - u porodicu.Da se orodi. Da ue u njih. I da, zato da ne, ako je srea poslui,postane carica. Ta misao, duboko skrivena, opijala je njena ula.Zanosila je i mamila.

Oseala je da ima snage. Da je sposobna.Znala je da bi bila potovana ruska carica. Oboavana.- Zato da ne?! Sposobnija sam i lepa od svih! -

Sve se uklapalo u njen plan. Ona i carev najmlai sin, AleksejMihajlovi, iste godine su bili roeni. Car Mihail Fjodorovi je, posleiznenadne smrti dvojice starijih sinova i prisilnog, sad ve izvesno,neuspenog braka svoje keri Irene sa danskim princom Valdemarom,odredio na samrtnoj postelji, da ga Aleksej nasledi na prestolu.

Starateljstvo nad mladim careviem povereno je boljaru BorisuIvanoviu Morozovu. Ona, Nina, je ve sa Morozovljevim ljudimatrgovala solju i dobro su zaraivali.

Ako bude mudra i strpljiva, ali nikako spora i neodluna, napravie

sa engleskim trgovcima dobar ugovor o izvozu drveta i koe. Onda ega, uz protivuslugu, ustupiti boljaru Morozovu. Morozov samo treba daposreduje kod izbora careve budue ene, kada, po obiaju, dvestanajlepih ruskih devojaka dovode caru. I sve je reeno. Dogovoreno. Dasve strane budu zadovoljne.

- Brzo emo se nagoditi. Svako ima svoj interes. Svi moraju bitizadovoljni. Svi!

Nina Fjodorovna se, tonui u san, opijala slatkim mislima,zamiljajui sve mogunosti koje donosi carski presto.


4/33

4

Ako ima Boga i malo sree, malo spretnosti, Nina je nestrpljivooekivala veliki dogaaj, verujui da e uspeti.

Tri sestre, tri naravi, tri udi!

Najmlaa sestra, Galina Fjodorovna, Galjenjka, u trenutku kadnaa pria poinje, u ranu jesen 1646. godine, imala je esnaest godina.Bee suta suprotnost svojim sestrama. Kako izgledom, tako ikarakterom.

Ako smo za Marusju, Zoju i Ninu rekli da su, verno kopirajuimajku, imale lepu spoljanjost, onda su Galjenjku vajale, veto inadahnuto, produhovljene umetnike ruke ruske i azijske nadarenosti.

Igrajui se matom, evroazijski stvaralac, inspirisan enjom,podriven sopstvenom prolaznou, gradio je ljupko, boanstveno delo usudaru suprotnosti. Unutranja podrivenost i rastrzanost, borbarazliitosti, raspalili su slabost duha do oaja, kada, u preokretu, umestopropasti i rastakanja, plemenita istota i jednostavnost uobliava skladnusrazmeru dela. Savrenu lepotu. Jedno. Veno. Kada suprotnosti,nestajui u duhu, stvaraju lepotu rtvujui sebe. Tada nastaje delo.

Galjenjka bee savreno lepa. Boanstvena. Crna kao no, kaoponor, kao propast, azijatska griva, vezana u teku pletenicu, sputenadu vitkih lea, uokviravala je blago duguljasto, jako bledo rusko lice,prozirnih, nabubrelih, lako isturenih obraza boje breskve, koji su u

nastupu uzbuenja postajali providni, obrazujui setan, ljupko ozbiljanlik. elo usko i nadmeno visoko, prelivalo se pri dnu u prav, mali, tankinosi, koji se, nadvisivi gornju, blago isturenu, punu, ulnu usnu,zavravao u prastom luku. Crne, duge obrve, nadvijene nad dugim,uvijenim trepavicama, isticale su krupne, prozrano svetle, zrane,suncem okupane morske oi, koje su, u dubini svojih prostranstava, krileboansku tajnu oveanstva. Zaobljena mala brada, draesna ielegantna, dug, vitak vrat i uspravna ramena, davali su plemeniti ar iposebnost njenoj pojavi.

Simbol vene lepote. Bogatstvo beskonanosti. Igra prirode.Galjenjka je svojom istotom i dobrotom, detinjom duom,

ispunjavala kuu Fjodora Vsevoljskog. Ona se nikada nije sukobljavalasa ljudima. Ne zato to je izbegavala sukobe, vestoga to joj se nikonije smeo suprotstaviti. Bilo je to neverovatno. Ali istinito. Znala je da itai pie, ali, izvan toga, nikakve duhovne sklonosti nije imala. Niti je bilaobrazovana. Niti je radila na svom prosveivanju. Ali, uprkos tome, njenovisoko elo, bistre oi, prasti nosi i zaobljena brada, upotpunjeninenim i mekim pokretima dejih ruku, pridavali su joj plemenitu

uzvienost duha, koju nisu imali, uprkos uenosti, ni najumniji ljudi.


5/33

5

- Ona kao da je najvee kole zavrila. Kao da je svu mudrostspoznala. Blaena duica! - govorili su stari novgoroani, divei senjenoj duhovnoj lepoti.

ak je i mitropolit Nikon, goste

i se jednom prilikom u njihovoj ku

i,raspriavi se blagoglagoljivo za obilatom veerom, uutao kada je

Galjenjka, pojavivi se prvi put, progovorila o Bogu. Nekoliko rei, pokretrukom i stidljivo rumenilo na obrazima. I nita vie.

I svima je sve bilo jasno. Jer su, tako im se inilo, upravo i oni tomislili. Niko vie nita nije rekao.

- Svetica - pomisli mitropolit, uzimajui kolaod vinje.Sestre su prema njoj imale razliit odnos. Marusja se trudila da

izazove sestrin osmeh. I, zaudo, uspevala je. Uspevala je, jer sesavrena lepota branila pred zadovoljenou srdanim i nevinimosmehom.

Zojina jogunasta iskljuivost povlaila se pred ljupkou duha. Iutala je. Nema i ukoena. A sebinost i pohlepa Nine prelazila jeravnoduno preko dobrote i plemenitosti, pravei se da je uopte neprimeuje. Kao da je nita ne dodiruje.

- Idemo dalje! -

II

Dmitrij, sluga na imanju boljara Fjodora Vsevoljskog,pedesetogodinji starac, rugoba, izae, gegajui se na hromoj nozi,iskrivljenog stopala, pred talu, vukui naramak granja. Rano jutro beevedro, jesenje, sunano. Posle noanje kie, priroda, umivena, poprimimirnu prozranost. Bilje je mirisalo opojno. Neno zelenilo gubilo se uprelivima bledog utila. Ptice, pokisle, pesmom su suile vlagu. Zemlja jeraskvaeno vonjala. Dvorite je bilo prepuno barica, blatnih ostrva, prekokojih je, nosei granje, kao gusan poskakivao Dmitrij.

- Hop - hop!... Toka - tok!... Divan skok! -Udisao je jutarnju sveinu punim pluima. Bee zadovoljan to

poinje novi dan. to se budi nova nada, koja mu donosi uzdrani nemir.Pomisao da traje i da, sa novim danom, produava zagonetnu elju,uzbudi ga. Srce poe da mu udara. Ispuni ga vrelina, zaljulja se i oseti,du grbe na leima, hiljade borovih iglica kako ga drae.

- Brrr... brrr... ba je... ba je... mrrr... mrrr... strese se starac.Sloivi granje na ogradu pokraj puta, spusti se uskom stazom do

potoka u dnu vrbaka. Sae se, klee na kolena i poe, guei vruicu,

halapljivo da pije. Seda brada mu se pokvasi, kao u starog jarca, krivi,


6/33

6

slomljeni nos se napuni ledene vode i on, podiui glavu da udahne,pogleda u vodu. Gledao je dugo i paljivo, dok mu se niz bradu, cedeise, slivala voda.

- Boe, - pomisli Dmitrij - vidi nakazu!Ta misao ga oraspoloi. Znao je da su ljudi, susrevi ga, okretaliglavu, izbegavajui njegovu runou. Deca su ga se plaila i beala odnjega. A devojke i bremenite ene sklanjale su se u kraj puta, kada bion, epajui na krivim nogama, prolazio.

- Tphj... tphj... boe nas sauvaj... tphj... tphj - mrmljale su ene iokretale glavu u stranu.

Svi su ga izbegavali. Oni koji su morali, poput njegovog gazde, damu se obraaju, gledali bi u zemlju.

Sadanji gazda, Fjodor Vsevoljski, bee njegov vrnjak. Zadraoga je nerado na imanju, ispunjavajui oev zavet. Fjodor se od oneveeri, kada se otac vratio kui posle dalekog puta, nosei trogodinjegnakazu u naruju, i kada je pokazao svu odvratnost prema njemu,nikada nije mogao, uprkos oevim pretnjama da igra sa rugobom.Izbegavao ga je i prezirao. Kasnije, kad je odrastao, postao je uljudniji.Dmitrij je, seajui se tih minulih vremena, znao da je preiveo samozahvaljujui starome. A kada je stari iznenada umro, porodica je izpotovanja prema umrlom stareini, ostavila deaka-nakazu na imanju.

Dmitrij je oseao hladni prezir porodice. I da ne bi smetao svojim

dobrotvorima, sklanjao se. Povlaio se, odbaen, izolovan prirodnomrunoom, predajui se usamljenosti. Rastui na imanju i vrednoobavljajui najtee poslove, Dmitrij se vremenom udaljio i od drugihslugu. Povukao se u talu, meu stoku i, pod krovom, od upletenihvrbovih grana, napravio leaj. Tu je noivao. Sam. Danju, kada bi padalakia i kada nije bilo posla, leao je u svom gnezdu, udiui miris stoke irazmiljao. iveo je potpuno usamljeno. Sa ljudima se slabo viao.Razumeo je ta mu govore, ali kada je hteo neto da kae, u strahu dane pogrei, mumlao je nerazgovetno svojim u stranu razvuenim, krivim

ustima, na ijoj donjoj usni je visila kao lenik velika bradavica. Sluge suse smejale, a on, povreen, plakao bi desnim okom, dok mu je levo bilozatvoreno velikom izraslinom, koja se sputala od udubljenog dela elado leve strane donje vilice.

- Ha-ha! Kakva rugoba! Neto mumla! Ehej, lepotane, zavodnie...ha - ha... ehej... pojedi taj lenik... ha-ha... to si rekao? ha-ha... nita tene razumemo, ljubavnie... ha-ha! -

Izbegavajui ljude, koji su mu, osim staroga, samo patnju nanosili,Dmitrij je, u mladalakom zanosu, stenjao, cvileo, grizao vornovate

prste dok ne prokrvare, udarao glavom, reao, jeao i, opijen ludilom,


7/33

7

pokuavao da se ubije. Ali, nije imao sree. Bog ga je kanjavao. Moraoje da ivi, uprkos svemu, nosei, na grbi, breme oveanstva. Bee mupredodreeno. Opominjao je ljude svojom runoom. Znao je da su ljudi

slabii, nitavni, sebi

ni, pohlepni i zlobni. Da su, uljuljkani sre

nim ilagodnim ivotom, raskalani i uobraeni, budalasti, i da su spremni, kad

njima ne ide po volji, da uine sve. Makar i ivot tui ponitili, hraneisvoju bolesnu pohlepu. Kada bi ga takvi nadobudni glupani sreli, video bito krajikom oka, krstili bi se od uda i tri puta pljuvali preko levogramena, protiv uroka. Bili bi presretni to je rugoba prola, uspravljali bise u hodu i bre koraali napred. To se ponavljalo stalno. Kao uprimitivnom ritualu. To ga je, u mladosti, izluivalo i dovodilo do oajanja.Kasnije, kada je sazreo, kad je sve shvatio, to ga je zabavljalo.Uveseljavalo.

- Bednici! Misle da su iznad mene i saaljivo me gledaju. Kao dasam ja manje vredan. Kao da su oni uzvieni duhom i uspravni u svomooveenom kretanju. A nisu. Nisu. Ja treba njih da saaljevam i da ihhrabrim u njihovom besmislenom trajanju. -

Dmitrij je dugo bolovao, tugovao i patio, usamljen u svojoj runoi,razapet izmeu intimnih mladalakih elja i unakaenog tela, dok nijesagoreo, preboleo, ovrsnuo i spoznao svoju misiju. Pomoglo mu je i toto je, jo od detinjstva, oseao da ga privlai i obuzima, pored svenjegove runoe, savrena lepota. Kako prirode, tako i samog duha.

Samouk, nauio je da ita i pie. Krao je manastirske knjige i nosio ih usvoje gnezdo, gde je nou, uz slabu svetlost svee, sricao reenice.Otkrivao je novi, nepoznati svet. Udaljen i skriven. Svet koji ga jepotpuno obuzeo, poneo, osvojio i uzvisio, tako da teke dnevne posloveu tali vie nije ni oseao. iveo je za no. I iveo je u noi. Gradio jesvoj sopstveni tajanstveni svet u kome je on junak iz knjiga, plemi,ratnik, a krave, konji, ovce, magarac i stari jarac, njegove sluge, koji suverno oboavali svog pravednog gospodara. Bio je, u toj svojoj nonojpredstavi, hrabar, plemenit gospodar, dobrog srca i iste, potene due,

koji bi, obilazei svoju etvorononu vojsku, za svakoga nalazio lepu re.Sa svakim bi popriao, sasluao ga, posavetovao, podelio patnju.

- Bie bolje, mienjka... bie bolje, janjeka... bie bolje... trebatrpeti i... bie bolje, veljuka mila moja! -

Shvatio je da je njegova misija bila da pokupi i ponese svuzemaljsku patnju i bol, da ih dostojanstveno nosi, ne krivei nikog, dahrabri posrnule da, u optoj prolaznosti, ne zaborave uzviene ideale.Oseao je da ga mistini, daleki svetovi privlae i, beei dobrovoljno uosamu, crpei mudrost, shvati da je predodreen za neto uzvieno.

Neto to nije mogao da objasni, a to je, uprkos poruzi ljudi, vrsto


8/33

8

ivelo u njemu. Kako su godine prolazile i kako je bivao stariji i iskusniji,tako je sve vie oguglao na ponienja i uvrede. Hrabro je nosio svojuspoljanjost, bez stida. Uio je od ivota. Uzdizao se do zvezdanih

visina, verujui da je jedini smisao u duhovnim vrednostima i trpljenju.- ovek treba da tei da dodirne nebo. Hoe li u tome uspeti, ne

zavisi niti od ruskog cara, niti od patrijarha. Zavisi samo od istinskesnage volje svakog oveka.

Dmitrij je u svom ispletenom vrbovom gnezdu, razmiljajui oivotu, sve shvatio. Preplitale su se i meale biblijske legende i ruskenarodne skaske. Teio je univerzalnosti. Upoznajui sebe, otkrio jeiskonsku mudrost, spoznao je da vreme, prolazei, lei duu. Da vremeobesmiljava svaku beznaajnost koja nas trenutno povreuje. Strpljivo

je radio na sebi, ne oekujui, zauzvrat, nita. Ba nita. Samo je hranioOno. U njemu. to ga tera da dela. to ga pokree. Mami i zove. Nijeeleo da se odupre tom oseaju. Preputao se i ekao. Znao je da edoi, ali nije znao ta.

- Stoj, Mitrjuka, stoj! - ponavljao je, gledajui svoju runou,kleei nad vodom.

- Sve veliko stoji. Stoji, uprkos neemu! I bol, i alost, i tuga, istrasti, i runoa, i siromatvo ne mogu nita dobrom delu. Dobro delostoji, uprkos svemu. Ono se uzdiglo. Iznad. Iz muke i patnje. Samo tako imoe da se uzdigne. Nadvisilo nas je i zove nas k sebi. Slediti taj

uzvieni zov, na je jedini zadatak. Moje telo je veliko delo prirode.Opomena i pretnja. A samospoznaja sopstvenog ivota je moje linodelo. Prihvativi taj zadatak, uzdigao sam lini bol i patnju. Bolelo me jemnogo svih ovih godina. Mnogo. Sada to mogu rei. Sada kad sam,ostajui iv, progledao. -

Dmitrij ustade, pljesnu dlanom o dlan i, sputajui se du potokaprema jezeru, oseti razneenost ljubavnika. Pomisao da se sa novimdanom raa nova nada, uzbuivala ga je vie nego stvarni ivot, punrazbludnih strasti i uivanja. Nemir mu je budila pritajena elja. ivci su

mu treperili. Oseao je naroito zadovoljstvo.- Volim da posmatram ljude dok mi prilaze. Umorni od ivota i

razoarani, vuku se kao prebijeni. Kad me ugledaju, trgnu se, zastanuza trenutak, neodluni, nastavljaju bojaljivo da se kreu, kao da nekogavreaju tim svojim kretanjem. Lica iskrive od straha, kriom bace pogledna mene i neto promrmljaju. Uplaeni mojom pojavom, prolazei pokrajmene, u trenutku, shvate svu lepotu ivota. I onda, preobraeni,uzdignute glave, uspravnih lea i odsenog koraka, hrabro kreunapred. E, taj trenutak, kad prolaze kraj mene i kad se, u koraku,

uzdignu iznad svog bednog ivota, kad osete razliku, za taj trenutak


9/33

9

vredi iveti. To je moje veliko delo! To me uzbuuje! To mi vraa nadu.Taj uspravljeni ovek koji gazi novim, ubrzanim, ivljim i ivotnijimkorakom. To sam ja. I niko, ni svetenik, ni jurodivi, ne mogu, u jednom

trenutku, osnaiti volju i vratiti poljuljanu veru. To mogu samo ja.Zahvalan sam Bogu to mi je tu mo podario. Mo runoga da stvoridobro delo. Boansku tvorevinu! Pokorni sam sluga svoga Gospodara! -

Probijajui se kroz jaruge, preskaui vrela koja su uvirala u potok,starac oseti enju za viim. e za boljim. elju da, uzdigavi se umoi, proe pokraj svakog ruskog oveka i da mu, prenevi na njegasvoju vrstu i gordu volju, iskreno pomogne. Verovao je da, osloboenpotreba, moe da uspe. Da moe da stvori sopstveno delo. ilavomvoljom i nepopustljivom samodisciplinom, iskovao je originalnu lepotusopstvenog duha. Ako je mogao on, unakaen, da se uzdigne, zato tone mogu normalni ljudi?

Prekomerna skromnost i strogost, usamljenost, dostojanstvenoosmiljavanje stvaralakog ina, preispitivanje, burna unutranjaprikrivena oseanja, izvebali su ula toliko da je Dmitrij, i onim jednimokom, savreno video lepotu. Njegov smisao za lepo i oseaj za duhovnisklad terali su ga da, u groznici, traga za iskonskim doivljajem. A kako

je njegova spoljanjost vreala i uznemiravala obine ljude, on se,zaogrnut tugom, prepustio arima prirode. I malim stvarima koje su gaispunjavale. Te dve stvari dopunjavale su njegovu veru u delo, u

stvaralako Jedno, koje bi, uzdignuto do Savrenstva, u trenutkunadahnua, moglo da promeni svet. Da ga uini boljim i lepim. Verovao

je i nadao se da e se to jednom dogoditi. Radovao se tome, traeisvoje mesto. Kako je vreme prolazilo, potpuno je shvatio ivot i strpljivo

je iekivao neto. Bio je siguran da je na pravom putu. Venom putu.Nije se stoga urio, jer je znao da mu nee pobei. Uivao je u prirodi, unjenoj lepoti, savreno skladnom obliku, arima, uzdiui se neprestano,dobijao je snagu da izdri i da traje.

- Izdrati! Stajati! Boriti se! Stvarati! - razmiljao je, sputajui se na

panj, zagledan u odsjaj sunca na povrini jezera. - I uspee! Dobro delomora nastati. Vremena i strpljenja. Izdrati, ekati! Nadati se, ali i boritise, stvarati! Kad nestanemo, dobro delo ostaje. Kad nastane, i mi mupripadamo. A nastati mora, makar i sa poslednjim ovekom. -

Sedeo je poguren na panju, isturene grbe, noge odgurnute ustranu, kako bi mogao da se, iskrivljenim stopalom, odupre o kamen.Toplina sunca ga je milovala. ekao je. Oseti vrelinu u glavi i teskobu ugrudima. Ptija pesma utihnu. Jezero se umiri. Vetar stade. uma, izanjegovih lea, zauta. Sve je, u trenutku, zamrlo. Udahnu duboko i

lagano, zagledan u sunev odsjaj na jezeru. Zatvori oko. Uini mu se


10/33

10

kao da ga neko, prozirnim rukama, neno dodiruje. Grli. Mazi po izraslinina obrazu. Oseti srce u uima. Bubnjanje. Damare. Neke poznatemirise. Opojne i zanosne. Podseali su ga i mamili da otvori oko. Ali, nije

mogao. Nije smeo. Sedeo je skamenjen, plaei se da pomeri utrnulunogu. U bradavici na donjoj usni, poe srce da mu bije. Drhti. Uini mu

se da e ga te blage ruke poneti u nebeske visine. Uplai se. Znao je daje na pravom putu. Jedino nije znao kuda taj put vodi. Niti ga jeinteresovalo. Zaboravi svoju usamljenost. Okruen ljubavlju, osetizagonetnu elju. Neko kuca na onom kapku. Kuca kao kad talski konjudara o pod. Tupo i jako. Bolelo ga je to udaranje. Ali, ipak, oekivao ga

je. I radovao mu se. Zaboravi na strah od visine. Predade se potpuno.Starac postade dete. Raznei se. Osmehnu se. Zamumla. Htede dazaplae. I da se skupi. Da se smanji. Da se pretvori u grbu. Bradatu,smeuranu, bradaviavu, sa krivim nogama i slomljenim stopalom. Grbukoju e nevidljive ruke neno dodirivati. Uzeti na dlan. I jednim dodirompretvoriti u uzvienu lepotu. Mukarca. Kralja tale. Nevidljiva Kirkaoslobodie iz ivotinjskog ropstva Odisejeve sluge. arobnim dodirom.Zakikota se od zadovoljstva i slatke misli.

Iznenada, negde visoko nad njim, kriknu kos. Prodorno i snano. Ion naglo otvori oko. Sve je bilo isto. Podnevno sunce se kupalo u jezeru.Ptice su pevale. Voda se lenjo talasala. uma je brujala. Samo je naobali jezera, s druge strane zaliva, nasuprot njemu, nepomino sedela

Galjenjka i odsutno gledala u daljinu.

III

Galjenjka je sedela na kamenu i plakala. Niz bledo lice suza sesputala, kvasei mlenu kou, lagano. Zastade na pola puta, kao darazmilja, kao da se dvoumi, a onda, pazei da ne povredi prozirnunenost, srameljivo skliznu do male, elegantno zaobljene brade.

Sedela je sasvim mirno, u senci visokih borova, koji su, njiui se

na tihom vetru, mirisali opojno. Jezero je mramorilo. A ona, uzavrelihobraza, nestajala je u srebrnasto svetlucavom odsjaju. Zaarana mlakimvetrom, razmiljala je oseajui blag, prohladan dah sa dna due. Volela

je ovo mesto. Usamljenost je opijala njenu duu. Ispunjavala ju je.Snaila volju i inila ju je uzvienom. Ponekad bi se, u suton, iskradala izkue i jurila, nosei srce na dlanu, ka osunanom jezeru. Bila jeopinjena i zadivljena odblescima lepote. Uzbuena istotom oblika itoplinom boja. Strasno ustreptala, oseala je duboko potovanje premaovom svakodnevnom umiranju. Rastrzanoj oseanjima, na momente joj

se inilo da se na dalekom horizontu, gde masivne planine izranjaju iz


11/33

11

jezera, ukazuje boanski lik, osenen veernjim sutonom. Gubila binaglo svest i, predajui se omami, gledala bi sa strahom u simbol venelepote. Trenutak ednosti. Savreni sklad. Poar ula. Nemir. Ukoeno

bi stajala, zanesena, elei da ovaj trenutak potraje. Do ve

nosti.Oseala je da, zajedno sa umiruim suncem, tone i nestaje. Htela je da

vreme stane. Da se zaustavi. Rastvori. Uniti. I da u tom poslednjemljupkom propadanju prirode, nestane i ona, u zanosu sopstvenihoseanja.

Misao o umiranju uzbudi je. Slatka enja, udnja za venim,stvaralaki zanos, boansko savrenstvo, rastrzali su i unitavali venapregnute ivce. Pomisao na smrt umiri je i ispuni nekom neobinomnadom. Bol, praen oseajem nemoi, proimao je svaku njenu misao.Sedela je nepokretno, zagledana u daljinu. Samo je suza, to sedokotrljala do male zaobljene brade, odavala njeno uzbuenje.

Ostavivi sve u kui da spavaju, Galjenjka je sa prvim suncem,izala. Obukla je rubaku i hitro istrala u jutarnju sveinu. Poslenoanje kie, strasno je udisala vlagu raskvaene zemlje. Bila jeuzbuena od jueranjeg dana. udesni dogaaj, krilata vest ozarila jevelianstvenu usamljenost duha, nagovetavajui estinom unutranjegbola, divotu slatkih oseanja. Moskovski carski glasnik je javljao da su,uprkos zavisti mnogih boljarskih porodica, dvorskim spletkarenjima iogovaranjima, dve keri Fjodora Vsevoljskog, Nina i Galina, pozvane na

izbor za najlepu enu Rusije. Ona koja, izmeu dvesta pozvanih, budeizabrana, postae ruska carica, ena carevia Alekseja Mihailovia.Galjenjka se, uvi carskog izaslanika, silno preplai, porumene, obuze

je strah pred boanskim provienjem, sva ustrepta od ednosti. Nije niprimetila da se u optem porodinom oduevljenju, u kome su prednjailipristigli Andrej Petrov i Marusja, sestra Nina drala prilino rezervisano.Sestra Zoja joj prie, poljubi je u oba obraza neno, stisnu joj vrstoruke, okrete se i zauze svoju uobiajenu hladnu i ukoenu pozu. Marusja

je vritala od sree. Poskakivala je, kikotala se, ljubila sestre, grlila

roditelje, a starom razbludniku, Andreju Petrovu, upkala jenakostreenu bradicu.

- U-hu... u-hu-hu... carica je nova tu! - smejala se presrenaMarusja i okretala ukoenu Galjenku.

Vest se brzo prou po celoj novgorodskoj varoi. Uskoro svivieniji ljudi, ak i oni koji nisu voleli kuu Vsevoljskih, behu doli, toiskreno, to iz zavisti, da pozdrave srenice. Novgoroani u svojojbogatoj istoriji nisu imali ovako vaan dogaaj.

Svi su bili ponosni i uzbueni.


12/33

12

- estitamo, estitamo! Sjajno! Predivno! Boanstveno! Znala samja, znala, da, govorila sam vam, Rodione Rospopoviu, seate se, da su,one najlepe. Da, najlepe! Divno! Krasno! Blago vama! Ponosimo se

vama! Ovo je veliki dan za sve nas! Veliki dogaaj za

itav Novgorod iire, da. -

Galjenjka je odsutno stajala, primala estitke, bezazleno sesmeila, odgovarajui na sva nemogua pitanja. Zamarali su je ovidosadni ljudi, vreali njeno uroeno dostojanstvo i prefinjenu uzvienostduha. Ali, ipak, ljubazno je trpela, pokazujui prividnu zainteresovanost ioduevljenje. Gledajui svoje sugraane, ozbiljno se zabrinula za svenjih. Sitniavi i zlobni, primitivni, ravnoduni, otii e, zajedno sa celimruskim narodom u propast. Ona je to oseala. I plaila se za svoj narod.Brinula se za njega i volela ga. Bila je spremna da se posveti svomnarodu. Da pati za njega. Oseala je godinama, obilazei sela, etajuiitnim poljima, jurei po proplancima, kupajui se u srebrnom jezeru - dane bi mogla da ivi bez svoje zemlje i bez svog naroda.

- Dobar je na narod, ba dobar! Dobar i naivan! Pa neka, moraneko da bude naivan. Ne mogu svi da izgube duu. Mora neko i da patiza sve druge, bezoseajne i uniene duhom. -

Verovala je u izvornost i originalnost ruskog seljaka. Videla jenjegov razum i pamet. Patila je kada su, u zloglasnim bunama, ubijali izlostavljali zdravu rusku snagu. Znala je da e tu okrutnost i

nepromiljenost Rusija krvavo platiti. Saaljivo je gledala raskalani,rasipniki svet boljara i stidela se za njih. Verovala je samo neiscrpnojivotnoj snazi ruskog seljaka. Njegovoj iskrenoj i plemenitoj dui. Zato je,elei neto vie, beala u osamu, vebajui snagu volje, patei i noseirusku bol. Bol celog oveanstva.

Neprijatno je bilo da slua udvorniko hvalisanje prostaka.Utuena, htede, najradije, od muke, da zaplae. Da pobegne na jezero ida, u tiini borova, potrai obrise boanskog lika. Sklonila bi se od svihtih ljudi, povukla pred tom napadnom brbljivou, da je nisu koili moralni

obziri i solidan kuni odgoj. Nikada nije volela da se o njoj pria.Crvenela je od srama. Stidela se. Smatrala je da je sve to to radinormalno. Ljudski. I nije videla razloge hvali. Znala je da je predmetdivljenja. Oseala je da ljudi ude za njom, da ele da budu u njenomprisustvu, razgovaraju s njom, i videla je da bi posle toga, ozareni,postajali ivlji, prisniji i, inilo joj se, mnogo bolji. Pokuavali su i trudili sesvim sredstvima, da je zadre u svojoj blizini, da je poseduju, da jeprisvoje, ali ona, plaei se da je ne ugui davljeniki zagrljaj, veto jeizmicala, iznenada odlazila, pratei neku svoju skrivenu tajnu.


13/33

13

- Zato su toliko grubi? Zato lau? Zato se pretvaraju? emusve to, emu?

Nikome nije pripadala. Nikoga nije povredila. Bila je svima

dostupna, pristupana, jednostavna, obi

na i draga; ali opet, s drugestrane, oseali su da je bila iznad svih njih i da je nisu mogli dostii. Nije

ona bila ni uobraena, ni nadmena. Nasuprot. Bila je jednostavnostvorena da bude iznad, da dominira, da ukazuje i da opominje posrnuleduhom. Iz te vrle, graciozne, savrene lepote poticala je energijaposlednjeg oveka, koji, u traganju za izgubljenim svetom, veruje danada i spasenje postoje. Galjenjkina lepota, ljupkost, umiljatost,plemenitost i irina duha, uzviena posveenost Neemu, udaljenost odsvih, privlaili su i najudaljeniju ljudsku duu. Odsustvo ljutine, dobrota,neposrednost, zabrinutost, meka blagost, koja je izbijala iz prozranosvetlih oiju, opinjavala je ljude. Bila je voljena od svih. I zli dusi bi sepovlaili pred bolom svoje due, klonuli pred Istinom, kao to verni sluga,zanemevi, klei pred gospodarem.

- Istina?! Gde je istina? ta je istina? Ko zna istinu? Hoe li oveknekad moi da dodirne istinu? -

Neumerena elja da radi, da stvara, da ljudima pomae, pribliilaju je ljudskoj patnji i stradanju. Pojavljivala se svuda, kao dobra vila,razgovarala, teila, pomagala i, otklanjajui bol, neumorno patila.Posveena, ivot je sagledavala iz ponora, sa dna, gde se radost

zaboravlja. Potovanjem i panjom osvajala je posrnule, uzdizala ih,ulivajui im poslednju nadu. Verovala je u to to radi. Drugim ivotomnije mogla da ivi.

- Ne mogu da ivim drugim ivotom! Ne mogu! Ovo je moj ivot isamo njemu se predajem. -

Jueranja vest, da je pozvana, da doe u Moskvu i da se,zajedno sa drugim ruskim devojkama i sestrom Ninom, pojavi predcareviem, duboko je potrese. Ne zbog pomamne elje da se nae nadvoru i, eventualno, postane ruska carica, ve zbog samog tog

dogaaja. Odnosno, saznanja da ga je nekada predvidela. Davno.itajui znake u prirodi, znala je da neto udno dolazi. Nije mogla danasluti ta e se desiti. Samo je oseala da e to, to se bude desilo, iztemelja promeniti njen ivot. ekala je stoga strpljivo. Vreme bee prednjom.

Sedela je na svom kamenu kraj jezera i razmiljala.Stidela se jueranjeg dana. Pomislivi na njega, porumene i oseti

teinu u dui. Nije volela da slua pohvale o sebi. Jo od najranijemladosti, vreale su je preterane hvale. Smatrala ih je neumesnim.

Neprijatno bi se oseala. Devojaki sram bi je obuzeo. Poelela bi da


14/33

14

pobegne, da ne slua ono to vrea njenu plemenitost. Ispunjavao ju jestvaralaki napor, odricanje, doslednost umetnika u oblikovanju novogdela. A svaka dokona pria nedostojna je bila dela. Suvina.

Nepotrebna. Optereuju

a. Razlikovala se i u tome od drugih, obi

nihljudi. Ti ljudi su vreme provodili u dokolici. Suvine rei odzvanjale su

prazno i jadno. Bedno. Obesmiljene rei, kojima se pravda lenjost, inedostatak duha. Rei koje svako izgovara, ne razmiljajui oposledicama.

- emu nepotrebne rei? Zar se sve mora rei? Zar se sve moerei? Nije lako govoriti. Za to je potrebna velika smelost. Nije lako iznetisebe pred tue prodrljive oi. emu rei, kad se moe govoriti i bezrei? Moe, ja to dobro znam. -

I dok bi druge devojke, poput sestre Marusje, bile presrene napoziv carskog glasnika, ona je bila vrlo uznemirena. Najrae bi odbila daide u Moskvu.

ta e ona tamo? Moskva je ne interesuje. Voli svoju novgorodskuvaro i malu, prisnu zajednicu poznatih ljudi. Plai se velikog grada. Umnotvu ljudi nije oseala prisnost. Oseala je strah. Gubila jesamopouzdanje. Postajala nesigurna. Veliki grad je, za nju, velikapatnja. Zato joj se u Moskvu nije ilo. Na dvor - nipoto. Sluala jesvakakve prie o dvorskom ivotu. Sestra Zoja je, sa gnuanjem,prepriavala budalatine dvorskih plemia. Ismejavala je glupost i

primitivizam ruskih careva. Grdila Romanove kao mekuce i slabie, kojiumiru od silnog plaa. Galjenjka je sluala, smejui se, sestrine zlovoljneispade i, uprkos protivljenju sestre Nine, intimno je verovala Zoji.

Sada, odjednom, mora u Moskvu. I to u Kremlj. Na carski dvor.Pred samog carevia.

- ta u ja tamo? Nije to za mene. Ja ne volim guvu i nadmetanja.Meni ne treba carski presto. Nisam ja roena da budem carica. Ja samposveena neemu drugom. Razliitom. Neemu to me ispunjava i

hrabri da istrajem. ta u ja tamo? ta?Oseala je teskobu. Htela je odmah da saopti carskom glasniku

da ne eli da ide. Meutim, nije imala hrabrosti. Povredila bi oca i majku.A to nipoto nije htela. Povredila bi itavu porodicu. Obrukala bi svojumalu zajednicu, novgorodsku varo. Razoarala bi sve. I one kojima je,svih ovih godina, ulivala nadu. Niko je ne bi razumeo. Niko je ne biopravdao. Osim jednog oveka.

Morala je da poniti sebe. Da zaboravi svoje oseaje. I da ispunitue snove. A ona? Gde je ona? Misli li neko na nju?

Saznanje da je u pravu, razaralo je njenu duu. ta da radi?


15/33

15

Rado bi ustupila mesto nekoj novgorodskoj devojci. Tanovgorodska varo bee puna lepih devojaka. Uostalom, sestra Nina jeoekivala poziv. Ona je sasvim dobro mogla da predstavlja porodicu i

varo.Ali, eto, pozvae i nju. Zato? Zato je sudbina gura u ponorneizvesnosti? Zato je kanjava?

- Zato su me pozvali? Zato? Kakav je to prokleti znak? Plai mesve to. Ne elim da idem, a, opet, nemam snage da se suprostavim. Svisu ponosni i sreni. Svi. Samo sam ja nesrena. Samo ja patim ibolujem. Mene niko ne razume, niko! Samo on! -

Galjenjka se oajno borila sa svojim uzavrelim mislima. Niko odgostiju nije primetio grna njenom bledom licu.

Blag vetar je mrsio crnu grivu na leima. Ptice su kruile nadjezerom.

Nije htela nikoga da povredi, a vreala je samu sebe. Ruila jesopstveno dostojanstvo. I, briljivo negovanu, uzvienost duha. Bacala

je pod noge sopstvenu duu. Svirepom surovou ruila je gordost.Devojaki ponos. Gazila je sve ono to je godinama stvarala.

Zato?Zbog koga?Ona ne eli da bude carica.Ne treba joj dvor. Ni zlatni presto.

Njoj treba onaj drugi. Zabranjeni. Onaj koji je razume i voli.Oajna, svu noje hodala, oekujui zoru.U zoru, u polusnu, oseti veliki strah.Poslednjom snagom razuma, branila je savrenu skladnost svoga

bia.Pokuavala je da spasi ednost duha.Iz none more probijala se surova istina, teka i mrana, da se

spas trai u bekstvu ili smrti.Ali kuda pobei? Od sebe nije mogla pobei. Nije se mogla sakriti.

Nestati. A, bilo bi dobro da, na trenutak, nestane. Dok sve neproe. Dok se ceremonija ne zavri.

Mislila je da se razboli. Ali, plaila se. Bila je sujeverna. Bojala seloeg znaka.

ta da radi?- Ne znam. Nisam pametna. Nemam snage da se oduprem.

Suvie sam slaba. Bar da moe on da mi pomogne. Neka on odlui! -Poniavala ju je pomisao da se lepota vrea prostim izborom.Kako je to mogue? Izabrati lepotu igrom sluajnih okolnosti.

Presudom. Odjednom. Odozgo. Ko to moe da izabere? ta bira?


16/33

16

- ta je lepota? - mislila je bacajui kameniu jezersku vodu. - Jeli ona vidljiva? Postoji li skrivena lepota? I gde se ona skriva? Ima liuopte lepote?

Zamiljala je carsku ceremoniju izbora. Usplahirenu, postrojenulepotu pred nadmonom silom.Moe li sila, bilo kada, da izabere lepotu? Ili su, moda, za

razumevanje lepote, potrebna plemenita oseanja. Oseanja koja podiuoveka i smelo prkose prolaznosti, dokazujui se u vremenu?

U trajanju. Uzdizanje, samosavlaivanje, uenje i razumevanjeoblikuju nau svest, produhovljuju nae delanje. Posveenost, kojudobijamo ponirui u sebe, pokazuje nam put kome teimo.

Sila je uzimanje, a lepota - davanje.ta je uzvieno? ta je veno?Duboko uzdahnu. Ona je izabrala trnovit put kojim je ponosno

krenula, a sada - surova sila gura je u ponor.ta da radi?Nema snage da se odupre toj sili. Slaba je da prezre ljubav

blinjih, da ih razoara, da se odmetne u venu usamljenost, da se samakazni kako bi sauvala boansku istotu u sebi.

Slaba je i nemona.Poniena.Bolelo ju je to se naglo prekida njeno uzdizanje. to nikada vie

nee biti sposobna da uzleti. Da se podigne.Izgubila je slobodu. Postala robinja. Robinja sudbine.Hladni dah sa dna due se podie. Okupana svetlucavim

treperenjem jezerskog odsjaja, tiho je plakala.Usamljena.Izolovana.Prinuena.Odbaena.Neshvaena.

Bila je poniena.I niko to nije oseao.Osim njega.Samo je on sve znao. I sve oseao. I sve video. Ali, i on je bio

nemoan.Nita nije pitao, nita nije govorio, a sve je znao. On. Jedini. Duh

koji hoda. Senka. Bio je uz nju, uvek. Nevidljiv. Duboko se skrivao u njoj.Oseala ga je svuda. Od onog dana. Godinama je prati na odstojanju.Pristojan i nenametljiv. Uporan. Udaljen od oka, a blizak srcu. Bez njega

vie nije mogla. U poetku je bila zbunjena. Bee to neto novo.


17/33

17

Neobino. Neto to, do tada, nije osetila. udila se i, pomalo, plaila.Privlaila ju je ta neobinost. Probudi se nada. Kasnije, ovrsnu u svomuspinjanju. On joj je pomogao. Vie nije bila sama. Navikla se na njega. I

imala ga je. Vremenom postade ovisna. Nestajala je. Stopila se. Ulila.Spojila. Oboavala ga je i volela. udela za njim. Bila je ponosna to sene plai svojih oseanja. Predavala se aru strasti. Igri ivaca.Nemirima.

Ozarena, velianstvena enja, skrivena u naim tajnama.Volela je jer je bila voljena. Disala je sa njim i za njega. Kad ga ne

bi bilo, patila bi. A onda, oseajui ga, detinje se radovala. Njegovojsenci i nemoj pratnji. Podrci. Veri u nju i njen sklad. Duhovni i telesni.Samo je on to oseao. Samo je on svaku njenu tajnu znao. A da munikada nije rekla nijednu re.

emu rei? Da vreaju savrenstvo duha. Suvine rei ne moguda iskau njihova oseanja. Njihovu boansku ljubav. Zanemelu.Ustreptalu. Zabranjenu. Mistinu. Tajnovitu.

Bio je njena uteha. Opojni dah. Sveti strah. rtva. Stradalnik.Oslonac.

Prizivala ga je u mislima, zavodila, mamila, lebdei u nebeskojvisini ljubavne igre. Oarana, predavala se nemona. Savladana.Obamrla. eljna. iva. ulna. Rasla je, razvijala se i uspinjala, uzdiuise nad ponorom razbuktalih plamenova, samo za njega. Samo zbog

njega. Svog oveka. Budne senke. uvara. Kerbera.Bdeo je nad njom. Nad njenom tugom. Brinuo. Divio se skladnom

odrazu svoje senke. Verno sluio. Neujno teei da osvoji, prigrabiveno. Otkrivala mu je sve skrivene puteve. Zvala ga je dubinom svojihoseanja. Bez rei. Pokretom. Nemo podraavajui savrenstvo. Izmeunjih se stvorila neraskidiva veza. Prirodna, jednostavna i skladna. Vezabez dodira. Bestelesna. Duhovna.

Tinjala je pod strahom od zabranjene uasne pomisli, dok sevremenom, nije oslobodila, osmelila, razbuktala i, noena plemenitim

duhom, prenela u neto savreno novo. Nedoivljeno.Zato je jutros trala traei svoju utehu i olakanje. Oseala je da

on sve zna. Da pati zbog njene patnje. Da tuguje zbog njene tuge.Dola je do svog kamena, sela i, lijui suze, ekala. Oseti da je on

ve tu. Iza nje, s druge strane zaliva, u senci, skriven. Nevidljiv. Srcepoe da joj snanije lupa. Nije se okretala.

Nije smela.Prestala je da die.Bila je potpuno mirna.

Ukoena. Molila ga da joj oprosti.


18/33

18

Priznala je poraz.Pogazila je sebe i on je razume.Unitila je svoje dostojanstvo i on joj oprata.

Velikoduno.Shvatio je njenu borbu.Dola je da mu se izvini.Da mu se zahvali. Na svemu.Dola je da se oproste.I da ga zamoli, da je nikad ne zaboravi.Jer ona je uvek volela samo njega.Njenog, grbavog, jednookog Kiklopa.

IV

Godinama je tragao, sledei unutranji glas, za skladom zauzvienim duhovnim odrazom svoje skrivene predstave. Izuavao jeprirodu, uivao u njenom skladu i lepoti, ali, naalost, ona mu nije moglastiati nemir. Draila ga je, uzbuivala, ali nije zadovoljavala njegovuduhovnu glad za boanskom lepotom. Male stvari, kojima se redovnopredavao, smirivale su ga, kao to ostavljenog u pustinji smirujepomisao na kapljicu hladne izvorske vode. Uporno je dalje tragao zaiskonskom lepotom. Za dogaajem koji e uzdii njegov duh dostvaralakog zanosa.

- Mora da neto postoji! Neto to ja ne mogu da obuhvatim. Netoto nas vue pokree. Da nije tako, zar bi ja bio ovakav? Zar bi jaopstajao?

Nije gubio nadu, verovao je u sebe.Vreme, na tom venom putu, nita nije znailo.Imao ga je na pretek i strpljivo je ekao.Ono to je ekao i to nije mogao da objasni, samo mu je dolo.Traganje je bilo uzaludno. Pogreno.

Traio je neto, a to neto ga je nalo.Nalo ga je potpuno nespremnog, iznenaenog, preneraenog i

obamrlog od uzbuenja.- Mora doi... mora doi, znam, da mora doi! - grozniavo je

aputao u dugim, bolnim noima, dok je leao u pletenoj lealjci.I dolo je iznenada.Kada mu se najmanje nadao.Desilo se to onog kasnog letnjeg dana, u suton, kada rumeno

sunce kree na poinak, kad nestaje iza planina to uranjaju u jezersku

ravan, tromo, kao da se neka, premilja, dvoumi, osvetljavajui njegovu


19/33

19

talu priguenom toplinom. Dok je prostirao seno kravama, sputeneglave, izmeu jasala, opijen slatkim mirisom osuenog poljskog cvea,aptao je iz due, voen milom pobonou, tanane nenosti svome

bratstvu. Uspravio se u svojoj grbavosti i oputeno, veselo, nevino igrao iplesao, zabacujui tako snano glavu, da mu se izraslina tresla, abradavica poskakivala, kao da e da otpadne. Dok je mumlao, skiao,pitao i vritao neke svoje udne pesme, odjednom se tre, uplaen,uhvaen na delu, primeti da vie nije sam. Iza njega, na ulazu, okupanarumenilom sunevih boja, obasjana srebrno-zlatnim zrakastimsklopovima, u kojima su se okretale, lebdei u mestu, trunke osuenogsena, stajala je, osenena vratima, estogodinja devojica Galjenjka,najmlaa kerka njegovog gospodara. Po udaru svog srca, koje jelupalo, pretei da iskoi, znao je, mada je tren proao, da je to ono to jegodinama ekao. Mada nikada dotada nije video Galjenjku, jer talabee prilino udaljena od kue, Dmitrij, obnevideo od ljupkosti boanskelepote, poznade ono provienje, to se bolesnome na smrt, umagnovenju, ukazuje.

- To... to... to je... ono...Bledilo savrenog oblika, elegantno uokvireno masivnom crnom

kosom, koja, padajui do polovine izvijenih lea, izraava suprotnostnadarenosti, prefinjeni sklad crta lica, od visokog ela, preko prastognosia, krupnih, prozrano svetlih morskih oiju, do zaobljene male

brade, - bee rezultat nene senzibilnosti stvaralakog duha. Bio jeubeen da je tvorac, voen kreativnim zanosom, raao svoje savrenodelo u krilu zlatnog zrakastog sunevog snopa od lebdee trunkeosuenog poljskog cveta. Zateen, u svojoj strogoj samodisciplinovanojusamljenosti, koja je tragala za smislom postojanja i delanja, unajintimnijem trenutku oputanja, kada bezazlenom dejom igrom hladiuzavrelost napregnutih misli, Dmitrij se zastide, pocrvenevi od srama.Klempave povijene ui gorele su kao osuene grane, a iskrivljena usta,sa otealom bradavicom, suila su se, dok ga je u grlu vatra pekla.

Uhvaen na delu, ponien u svojoj nenosti, smean u svom nastupu,grbavi bogalj, nakaza, rugoba oveanstva, stajao je nemo, shvativi,pred boanskom lepotom, da je naruio poredak stvari. Da je, u zanosu,izgubio meru. Da je prenaglio. Preterao. I da je nesvesno uao u svetkoji njemu ne pripada. Svet koji je za njega zabranjen i dalek. Svet nakoga nema pravo. Shvatio je to u trenutku, gledajui njenu prozranulepotu, da je pogreio. Da je zalutao. Da se izgubio. I da je ona dola,poslata, sa sunevim zrakom, da ga opomene. Da ga vrati na njegovomesto. Kajao se gorko. Guio se od bola, davio do uzbuenja, dok mu

se izraslina na obrazu grila, roptao je od muke, traei spas.


20/33

20

- Ba sam budala... prokleta... nakazna... budala...Smrtno ukoeni krivac, povreen do oaja, zadrhta, zatreperi,

strese se i iskreno zaplaka svojim jedinim okom. Suzio je gledajui u

svetlost. A onda se svetlost pomerila. Krenula ka njemu. Prila mu,osmehnula se i mekim, nenim, vazduastim, boanskim dodiromobrisala mu uplakano lice. I nestala. Naglo. Kao da se sunce, zalaskom,ugasilo. Kao da se dan u trenutku pretvorio u no. Kao da je neko,zloban, ljubomorno zatvorio vrata. Tako je sa snopom sunevih zrakanestala Galjenjka. Bez rei.

- ... t... ta... to... bi?... - Ko... ko... je... ugasio... svetlost?... -Zavrte mu se u glavi i srui se na pod.

Danima je posle toga leao teko bolestan. Muilo ga je i bolelo.Nije znao da li je to bio san ili stvarnost. Buncao je u vruici i bacao se.Pio je samo vodu koju su mu donosile druge sluge. Bio je na ivici smrti.Privialo mu se da snop sunevih zraka, otrih kao vlas travke, poprekosee jedino oko. Skakao je, vritao i, okupan znojem, gledao u mrakispred sebe. Uplaen i obnevideo. Borio se oajniki sam za ivot, jerniko nije mogao da mu pomogne. Niko nije ni imao vremena za njega.Zar sad, kad je naao smisao svog postojanja, zar sad da umre?Odmah, u poetku, kad nije ni osetio svu njenu lepotu. Morao je iveti.Morao. Nije mogao da je ostavi u svetu punom patnje. Da bude sama.

On je tu, stvoren da preuzme njene patnje. On je od Svevinjeg poslatda nosi patnju oveanstva na svojoj grbi. Ona je njegova suprotnost. Ismisao. Mora da je zatiti. Da je natkrili i da je sledi.

- Da, to je ono. Ono to sam sa zebnjom ekao. To je ono to sveobjanjava. Zato nisu potrebne rei. Samo snop svetlosti i oko. Makar

jedno. -Uspeo je u toj borbi. Posle nedelju dana, bilo mu je bolje. Ustajao

je i istio talu. Poneto bi pojeo. Vidno iznurenom, snaga mu se sporovraala. Izgledalo je kao da ga je napala tropska zarazna bolest, koja,

iscrpljujua, u oveku ubija svaku pokretaku volju. Vukao se umorno,odsutan, umislivi da je smrtno ranjen, pogoen, proboden kroz grudi,raskrvavljen i da mu nema spasa. Bolelo ga je, peklo, stezalo u dubiniusamljene due. Grilo. Presecalo.

- Ma, nek boli, izdrau! Moram izdrati! Sad mi je lake da trpim.Sad vie nisa sam. -

Ali, ipak, na samom dnu, gde poiva nada, tiho, neujno, palio seustreptali plamiak edne elje. Gorela je udnja. Rasplamtavao seivot. Zahvatao ga je razbuktali plamen radosti. Slatke ari nadanja.

Leao je u svom vrbovom gnezdu, oslukivao damare, oseajui kako


21/33

21

se menja, raste i podie. Ulivala mu se neka nova, skrivena snaga.Obuzimala ga. Ispunjavala. Strujali su ivotni sokovi, brujala jeneiivljena mladost, budila se potiskivana nadanja, reke ponornice,

nabujale, izvirivale su i plavile, nosei pred sobom mra

naneraspoloenja i patnju. ivot se obnavljao. Svetlost je prodrla u njega.

Osvetlila ono to se nikad nije diralo. Ono to je briljivo uvano,negovano, paljivo uukano, pred ijim se zabravljenim vratima kaopred svetilitem klealo i molilo.

- Svetlost me je obasjala. Sunevi snop me je dodirnuo. Nema viemrane hladnoe. Oseam toplinu i vatru. Sve gori i stapa se u Jedno! -

Verovao je da iza zastvorenih vrata tajne vie nema. Da je iza njihsve originalno, jednostavno, skladno i lepo, te da smisao ivotnogdelanja poinje i zavrava se u traganju za izgubljenim kljuem. Oni koji,voeni provienjem i svojom nepokolebljivom verom, uspeju daprevladaju sve ivotne prepreke i nedae, koji trpljenjem i dostojanstvomsauvaju originalnu ljudsku sutinu, bivaju izabrani da otvore ta,poslednja vrata. On bee izabran. Dodirnut. Bojom rukom voen.Predodreen.

- Ja sam taj! Ja! To je znak! Sudbina! Ja sam izabran! Posveen! -Dok su drugi hrlili, jurili, zgrtali, otimali, pohlepno prisvajali i troili

ivot, verujui da e u tom halapljivom, sumanutom prodiranju svega isvaega, nai izgubljeni klju, reenje i odgovor, on je skromno i strpljivoekao, mirovao i nadao se.

- Da, ipak, sve ima smisla. Nita nije sluajno ni proizvoljno.Trpljenje se isplati. Na kraju, kada se najmanje nadamo, sve dolazi.Samo, posveeni nalaze izgubljeni klju. Samo posveeni! Ja sam taj! -

Obeleen svojom spoljanjom runoom, sakriven, plaio se da,naavi put izbavljenja, poslednja vrata ne ostanu veno pred njimzatvorena. I da je njegova sudbina, u najboljem sluaju, da bude za njihprikovan.

Odjednom se sve izmenilo.

Pronaen je, odabran i dodirnut.Preiveo je taj boanski dodir.I sada je, ozdravivi, bio spreman.Njegova runoa mu se vie nije inila kobnom grekom prirode,

bezizlaznim sluajem, kaznom, ve je ona, prosvetljena, nosila bojuporuku. Poslednja vrata su mu se, pred snopom srebrnasto-zlatnihsunevih zraka, sama otvorila, otkrivajui mu boansku tajnu.

- Nema tih zakovanih vrata koju toplina suneve svetlosti ne moeotvoriti. I Kralj Sunca je svojom svetlou probio venu tamu i pruio

oveanstvu poslednju nadu. I On svetli kao da nas opominje i moli. -


22/33

22

Zaslepljen savrenstvom skladnog oblika, prodornom svetlouduhovnog odsjaja, shvatio je, leei u bunilu, na granici ivota i smrti, da

je njen veni dunik, sluga i rob. Obnovljen i uzvien, postao je senka,

nevidljivi pratilac, oboavalac i vernik. Sledio je smelo nadahnue.Napustio samou, zaustavio se pred ponorom, predajui se svim biem

novom doivljaju. Nije se mogao vie vratiti nazad. A nije ni hteo. Hrlio jenapred. to je due iao, zaljubljenost njegova je bila sve vea. No to ganije uplailo. Predao se tome. Slepo sledei svoje oseaje, zaarenogdaha, zadivljen, pozdravljao je ivot svakog jutra, nadajui se da e gatoplina svetlosti veno pratiti.

- Nita mi vie ne treba. Samo ta suneva toplina. Snopovi zrakakoji me nose kao one trunke osuenog sena. -

Nikada vie, od onog dana, dodirnuti nije priao oboavanom biu.Nikada se nije, a za to je, u godinama koje su dolazile, imao bezbrojmogunosti, pribliio, niti je ikada, sem u mislima, progovorio sa njom.Izbegavao je njen vidokrug. Paljivo je birao mesta gde se skrivao,odakle je mogao najbolje da vidi njenu lepotu, a da je ne uznemiri svojimprisustvom. Pratio je, na odstojanju, svaki njen pokret. Ljubio je navlanoj zemlji otiske njenih stopala. Sedeo je na njenom kamenu kraj

jezera, uzvien i nedodirljiv u svojim oseanjima. Mirisao je travu kud biona prolazila. Oboavao je svoje boanstvo i podraavao ga. Stideo sekad je video u razbuktalom prirodnom preobraaju, da pupi i cveta uednu devojku. Crveneo je otkrivajui njenu oblu enstvenost.

- Ne... ne, ne... to se ne sme gledati... to buenje i... i...preobraavanje... to je... to... to ne pripada nikome... nikome...

Plakao je nad ljupkou. Divio se toj duhovnoj lepoti. Nemo jevoleo. Na odstojanju. Bez dodira. Klanjao se boanstvu. Zaboravio je nalepotu prirode i na male stvari koje su ga nekada ispunjavale. Zaboravio

je sve to ga je nekad privlailo, interesovalo, sve za im je tragao, ta jeotkrivao i sanjario o njemu. Sve je to odbacio pred njenom lepotom.

I sebe je odbacio.

Nita mu vie nije trebalo. Osim nje.- ta imamo? Nita. ta nam treba? Sve. Sve nam treba, jer nita

nemamo. oveku ne treba posedovanje, treba mu - smisao! Ja sam,napokon, trpei dugo, naao svoj smisao. Naao sam nju u sebi! -

Ona je bila njegova vera i nada. Pokreta. Smisao i stremljenje.Ona je bila zvezda vodilja. Svetlost iza poslednjih vrata. Lebdea trunkaosuenog poljskog cveta u snopu njegove ljubavi.

Nedosanjan san.Misao. Njegova dua. Duica. Ustreptali uzdah.

Oseao je njenu ranjivu duu.


23/33

23

Strahovao je, patio, muio se, gubio svest za njom.- Samo da se neto ne desi. Neto nepredvieno i nasilno. Samo

da je niko ne povredi. Da joj niko ne nanese bol. Jer, to ne bih mogao

izdrati. Ne, sigurno, ne mogu to izdrati. Ja ivim sa njom i u njoj. Beznje vie nikud ne mogu. Nikud! -Delio je sve radosti i tuge sa voljenim biem. Slep, nem, gluv,

oseao je sve. Srodnu duu. Dobrotu. Lepotu. Oseao je njenuposebnost. Za to mu nisu trebala ula. Za to je trebalo neto vie. Netoto obini ljudi nemaju. Ne poseduju. Neto to imaju samo bojerugobe. Nosioci ljudske patnje. Stradalnici. Prometeji.

Nisu oveku trebala ula da bi osetio njenu lepotu duha.Za to je trebalo neto vie.Neto gore. Visoko iznad nas. Neto to nas vue i uzdie.

Uspravlja.- Ne mogu obini ljudi to da osete. Ne mogu. Oni su za to

nesposobni. Oni samo vide spoljanost. Tu duhovnu uzvienostmoemo da osetimo samo mi, rugobe, nakaze, boiji izaslanici kojiekaju da ih nebeska svetlost pronae i dodirne. -

Zaslepljen u ljubavi prema Galjenjki, Dmitrij nikada, ni u jednomjedinom trenutku, ni u snu, ni u mati, nije svoja iskrena plemenitaoseanja ukaljao ni jednom jedinom, bezazlenom, grenom poudnommisli.

Njegova ljubav bee ista, edna, nevina, izvorna i originalna.Plemenita ljubav uzvienih i dobrih ljudi.Zagonetna elja koja ga je mamila, privlaila i u snove mu

neprestano dolazila, bila je nebrojeno puta u mislima doivljena, usnovima odsanjana, a u ivotu nikada ponovo ne doivljena.

Strasno je eleo on, dodirnuti, da se u razbuktalom letnjem sutonu,u poaru toplih boja, u tali, gde opojni slatki mirisi pokoenog senapune duu, na vratima, u snopu pozlaenih sunevih zraka, zaogrnutavrelinom, pojavi njegova Galjenjka i da, pokreui svetlost, mekim,

nenim, vazduastim, boanskim dodirom obrie ponovo njegovo venouplakano lice.

Poeleo je, da kad bude umirao, kia ne pada.

V

Uvedoe ih ponovo u dvoranu. Behu ostale njih est. Izmeu nje isestre Nine, stajala je Marija, kerka Ilije Milosavskog. Nju je jedinopoznavala, jer je, Ilija Milosavski prolazei prole godine kroz njihovu

varo, svratio sa obe kerke.


24/33

24

U dvorani ispred, ostale su preostale devojke. Behu uzbuene.ak je i pribrana Nina bila nestrpljiva. Videla je kako je, oekujui dapozovu devojke koje su ule u najui izbor, nervozno grizla nokte. Kadu svoje ime, Nina, lome

i prste, zadovoljno joj pri

e i tiho apnu:- Uspeu!

Galjenjka je pogleda. Vide odlune, pohlepne oi. Saali se ipoljubi je u elo.

Devojke koje su otpale, oajno su plakale. Grlile su se i, teei se,bolno jecale. Ogromna dvorana bee puna najlepih ruskih devojaka.Galjenjka se zaprepasti pred tolikom ruskom lepotom. Nije mogla daveruje da postoji tolika lepota. Paljivo je gledala jednu po jednudevojku, pokuavajui da pogodi iz kog dela Rusije stie. Takvarazliitost i raznovrsnost, a, opet, izuzetna lepota. Sudar evropskog iazijatskog, sudar ruskog i tatarskog, sudar priroda i klima, sudar starog inovog, sudar strasti i blagosti; svetovi su se pred njom sudarali, a ona je,zadivljena, posmatrala lepotu u punom sjaju. Svaka devojka je, za nju,bila lepa. Prelepa. Lepotica. Ona naredna jo lepa. Sledea jo lepa. Itako u krug, do one prve, koja joj se, sada, uini lepa od svih. Dokdevojke behu uzbuene i napete, iekujui sudbonosni izbor, ona beepotpuno mirna i zamiljena. Odsutna. Razmiljala je o ruskoj lepoti. Setise da je sluala prie, kako su strani plemii, diplomate i trgovci,dolazei u Rusiju, govorili o lepoti ruskih ena. Gledajui sada, na

jednom mestu, skupljenu najlepu mladost to Rusija izrodi, ona sezaljubi u svu tu izvornu lepotu. Pomisli kako je teko napraviti pravi izbor.

- Da sam ja carevi, oenila bih se svim ovim lepoticama!Ta misao je ohrabri. Shvati zato se ljudi bore za vlast. Da je ona

nekim sluajem mukarac, odluno bi se borila za carski presto. Samozbog ovog dana. Onada bi se, osvojivi presto, oenila svim dvemastotinama pozvanih devojaka. Osmehnu se. Oraspoloi.

- To jedino ima smisla. Uzeti svu ovu lepotu i nikoga ne povrediti.U ovom bolesno napetom iekivanju, gde su devojke, uzbuene,

ludele od neizvesnosti, uveseljavala ju je ova misao. Traginostdananjeg dogaaja, u koji je nevoljno dovedena, videla se nauplaenim licima devojaka. Poniene neizvesnou, iekivanjem,zgrenih lica, prenapregnute, ekale su da uju svoje ime. Galjenjka jeimala vremena da ih sa strane posmatra. Videla je ono to je primetila ikod svoje sestre Nine. Nemilosrdna pohlepa i elja da se uspe. Svedevojke su to imale na licu. Nisu mogle vie to sakriti. Sve su planiraleovaj dan. Sanjale ga i pripremale. Samo je ona prisilno dovedena.Naterana. Primorana obzirima. Samo se ona stidela. Sramila. Zbog

njihovog bednog poloaja.


25/33

25

- ta u ja ovde? Ovo nije za mene. Morala sam da doem, danekog ne bih povredila. A ja? Samu sebe sam ponizila. Nisam imalahrabrosti da se oduprem. Nisam mogla da se suprostavim prolom

svetu. Niko me ne razume. niko. Samo - on!Dugo je gledala rasutu lepotu. Primetila je, kako vreme odmie, daiz te lepote izbija praznina. Lepa tela su, zaokupljena jednim jedinimciljem, postepeno poela da rune. Zajedljivi kratki pogledi iz kojih jeizbijala mrnja, izvetaeni pokreti, divlji nagli smeh, sumanuti tikovi,prenemaganja i neuravnoteenost nisu se vie mogli, u napetomiekivanju, sakriti. Galjenjka je imala oseaj da bi ove devojke, kad biodluivale, posle sopstvenog samoizbora, bile spremne da suparnice,bez razmiljanja, pogube ili, blae, u roblje pretvore.

-Boe, kako se plaim ovih zverskih pogleda. Kako su samopohlepne i sebine. Zato se ljudi moraju uzdizati preko drugih ljudi?Zato? emu takvo uzdizanje? I, gde se to uzdiu? Gde? Kad je sveprolazno i smrtno. -

Oseti snanu ensku okrutnost.Ustuknu pred mirisom zverinjaka.Zato takva ponienja? emu?Ove devojke, uistinu, lepu spoljanjost imahu.Ali, naalost, behu prazne. Bez duha.Istina, lepo su vaspitane. Pristojne.

Ali ta je vaspitanje, kad duha nemaju?- Moe li se iveti bez ljubavi i nenosti? Bez stapanja u Jedno?

Moe li se opstati gramzivim grabljenjem i prodiranjem? emu takavivot? Gde je tu kraj? Ima li izlaza?

Srene su bile to su tu. Videlo se to golim okom. ivele su za ovajdan. One i njihove uobraene porodice. Od ovog dana im je sve zavisilo.Zato su bile spremne na sve.

Ne birajui sredstva.Da bi ostvarile snove.

Lukavije su, u sluaju poraza, obezbeivale odstupnicu.Koketirale su sa dvorskim plemiima, boljarima i dravnim

velikodostojnicima, koji su, iekujui veliki dogaaj, stajali svudaunaokolo.

- Porodice nema. Raspala se od zlobe. Svi trguju! Kupuju iprodaju. Prisvajaju. Moe li se ba svime trgovati? Koji je smisaotrgovine? Gde se kupuje ljubav? A gde - ivot?

Uzdahnu duboko.ta e ona ovde?

ta ona ima sa svima njima?


26/33

26

Nita.Oni su dva razliita sveta.Suprotna.

Sve su one lepe od nje. Gracioznije. Primamljivije.Sve su one elele da budu tu.Samo ona nije elela.eli da to pre ode odavde.Da prekine ovo poniavanje.Ona eli svoju slobodu.Osamu.I njega.Danas e jedna od ovih devojaka postati sretnica.Carica.Kao iz bajke.ivot iz snova.Napusti je veselost.ta ona radi ovde?eka meu ponienima.Stoji meu posrnulim duhom.Zato?Samo zato to lepu spoljanjost ima.A duh?

Gde se sakrio duh?Seti se svog duha. Ljubavi.Obuze je nenost.Sve on ovo vidi i, evo, sad joj se javlja.Dobro se, do sada, drala.Ali, sada, od silnih misli, klonu.Naglo.On joj se javlja u pravi as.Tako je uvek bilo. On je uz nju.

Samo da ovo muenje brzo proe.Pomisao na njega je ohrabri.Evo, sad e poeti prozivka.Za najui izbor.to pre da se zavri.to pre.ula je svoje ime.Pobogu, ta je ovo?Zato je zovu.

Pa ona nee da ide.


27/33

27

Ne.Odlui.Nee da ide.

Jednostavno, odbie.Ukopae se.

Nee se mrdnuti. Stajae.Gurnue je napred.Zato je guraju?Smuili su joj se svi.Uvedoe ih u dvoranu pred carevia.Drugi put.Dvorana bee prepuna ljudi. Mukaraca.Gledali su ih pomamno.Jednim pogledom obuhvati celu dvoranu.Primeti na stolu, do prozora, zlatnu figuru.Zlatni globus na povijenim leima zlatnog oveka.Svide joj se.Pogleda u carevia. Ovog puta due.Iznenadi se.Pa, on je bio jo dete.Da, bio je stariji od nje, ali izgledao je detinjasto.Isprane, bele koe.

Zoja je bila u pravu.Oni umiru od preteranog plaa.Presto mu bee prevelik.Za pasom, kinal. are u obliku leptira. Drka, u obliku krsta,

biserom ukraena. Rubinima.S druge strane, visi perna. Tirkiz.Ali, sve mu bee veliko.Smean joj je bio.Ali, nekako, drag deko.

Kao da e da zaplae.Ili joj se to uinilo.Saali se.Ni njemu nije lako.Bedan je to ivot.Bedan.Iznad njega je stajao Morozov.Staratelj.Lice drumskog razbojnika.

Nagnut, ape mu na uvo.


28/33

28

Stajale su njih est, na sredini dvorane, pred carevim sinom,namesnikom i dvorskom svitom.

ekale su odluku.

Galjenjka bee poraena.Poniena u tom stajanju.Uvreena.Oajna.Srce joj zapara bol.ta da radi?Da se okrene i izae.Da prekine.Seti se svog kamena i srebrnog jezera.Srce joj zaigra.Samo da se ovo zavri.to pre.Odmah e otii kui.Odmah.Pravo u talu.Njemu.Samo njemu.Ona je samo njegova.Carevije detinjasto posmatrao devojke.

Kao da bira konje.Ili bode.Zabavljala ga je ta igra.Morozov je predlagao.Iskusni lisac je imao svoje planove.Znao je ta hoe. Samo da izaberu.A onda e on oeniti cariinu sestru.Galjenjka je znala da e Morozov odluiti.Vide kako gleda Ninu.

Obradova se.Nina e biti sjajna carica.Oboavana.Nina je to i zasluila. Odluna je i hrabra.Zna ta hoe.estitae joj i odmah e krenuti nazad.Njemu.Sutra e biti s njim.Poranie ujutru.

See u njegovo vrbovo gnezdo.


29/33

29

I sve e mu ispriati.Sve.Ne moe vie da uti.

Od prvog dana.Od onog uzvienog plesa.Od one arobne igre.Kada ga je zavolela.Kada se zaljubila.U svog oveka.Sve e mu rei.I svaki dan e opisati.Svaki.Jer svaki dan nosi u sebi.Deakove oi su je gledale.Tune i tople.Saali se ponovo.Kako je teko umirati u suzama.Jadnik.Mora da je mnogo patio.Teko je bilo gledati sve te smrti.Vidi se da je nean.Posluan.

Gledala je u njegove oi, koje su se, dok je lagano sputalatrepavice, pretvarale u jedno oko.

Ono koje je volela.Kad podie trepavice, doekae je ponovo deakove oi.Iznenadi se.Tre.Spusti pogled na kinal.Rubini su sijali.Uhvati odblesak sunca.

Podie pogled.Susrete je neni pogled.Uplai se.Oseti samrtni strah.Ledeni dah.Sa dna due.ta je ovo?Kao smrt da dolazi.Vide kako Morozov gleda Ninu.

Net mu na uvo govori.


30/33

30

Hajde, deae, odlui se ve.Izaberi Ninu.Posluaj.

Budi dobar.Srce joj stade tui.ta se eka?Moram nazad.Zato Morozov ne odluuje?Zvala ga je, dozivala, preklinjala i molila da joj se sad javi.Da joj pomogne.ta da radi?Oseti valove u uima.Jezero se bunilo.Vetar zaduva.Odsjaj rubina se prelomi u njenom oku.Zlatni globus se pokrenu. Poe se okretati.Nije ga mogla dozvati.Oseala ga je.Ali, nije mogla da ga uje.Grio se u samrtnom plesu.Zabacivao glavu.Izboina na obrazu se tresla.

Bradavica na usni je otpadala.Nema povratka.Uplai se za njega.Nikad ga nije jae oseala.Niko ga nije oseao.Osim nje.Podie pogled.Tople carske oi su se smeile.Zato se smeji?

Grlo joj se stee.Srce bubnja.Vetar urlie.Udari valova.Priroda se bunila.Vide kako car podie prst.I pokaza na nju.Galjenjku.Izabranu.

Zato?


31/33

31

Gospode!Izgubi vazduh.Zaljulja se.

Oseti kako dvorana uzlete.Rubin se stopi sa suncem.Na leima oseti zlatni globus.Pretvarao se u grbu.Njenu grbu.Stopala joj se iskrivie.Jedno oko zatvori.Vide kako svi padoe na kolena pred njom.I sestra Nina je kleala.Zato?ta im je ona uradila?Ona to ne eli.Ona hoe njega.Bradavica se odvoji.Polete.Drhtala je.Tresla se od oaja.Zato ja?Ja to ne elim.

Ne.Nikako.Oseti snaan bol u glavi.Kriknu kos.I ona pade u nesvest.Kada je dola sebi, nad gomilom nejasnih likova, poznade

uplakano lice sestre Nine i u njen vapaj:- Zato si nam to uradila?Izgubi svest.

Probudi se na krevetu.U nekoj zamraenoj sobi.Dva vojnika, koja su stajala kraj kreveta, podigoe je.Ponesoe van.Zora je svitala.Stavie je u koiju.Samu.Zakljuae vrata.Popee se do koijaa.

Sedoe.


32/33


33/33

I u ledenom sibirskom prostranstvu.Zlatni snopovi sunevih zraka probie mu oni kapak.Umro je sa osmehom.

Sahranile su ga sluge pokraj tale.Bio je lep sunan dan.Sofija, na Bojani, 27. novembar 1996. godine

Documents

Branko Dragaš~Izbor.pdf