Волите ли поезију Б. Миљковића? Коју бисте његову песму/збирку издвојили? Да ли се чаролија коју је створио икада поновила?Сам Бранко, коме је скромност била посве страна, говорио је да је "Узалуд је будим" његова песма над песмама, сумњајући у то да ће икада написати лепшу од ње...Ana_lepotica

13.10.2003., 14:06Po meni "Uzalud je budim" jeste njegova pesma nad pesmama, ali jedna koja je isto tako ostavila uzasno jak utisak na mene je, naravno, "Poeziju ce svi pisati" ( o epitafu "Ubi me prejaka rech" da ne govorim)."Dok su obale u svadji vode ce mirno proticati."SoBlue

14.10.2003., 21:21Apsolutno podrzavam,Poeziju ce svi pisati je nesto najbolje sto sam ja procitala kada je poezija u pitanju.Skoro sam radila rad na temu Ubi me prejaka rec..Tia

16.10.2003., 23:06Ovi su nezaboravni:"Da li će sloboda umeti da pevakao što su sužnji pevali o njoj?"Tako nežno,a opet višestruko simbolično...Divno,stvarno!Justina

11.03.2004., 14:21... pamtim stihove koje prozivim. Ove stihove iz Tiptihona za Euridiku volim ("gorki sam ukusss tvoga odsustva osetio ..."), mozda i zbog toga shto se govori o jednom od najlepshih mitova svih vremena, mitu o Orfeju ... 

Triptihon za Euridiku

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,gorki sam ukus tvoga odsustva osetiou ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezneu nepotrebne istine i oduševljena klanja.O, ispod kože mlaz krvi moje čeznenoć s one strane meseca, noć višanja.

* * *

I Sunce ... koje zvuchi kao propovedanje neke zaboravljene religije, ili je to mozda ono u shta BM zeli da veruje. Malo me seca isto tako sugestivne rechenice koju Crnjanski kucka o stablo drveta u Parizu (1921) i shalje je nazad, kuci, a koja kaze "setite se vechnosti ... " ... Kao da je Miljkoviceva "negativna ontologija", zatim vera u neki vishi smisao koji ne mora biti zasnovan na hrishcanstvu, veza izmedju nashih velikih pesnika 20. veka ... i mit o Orfeju, i zapitanost nad smislom poezije ... a i sve to samo po sebi moze biti u vezi ... Evo ga Sunce! :)

Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završitisuncem. Osećam to pomeranje jugau svome srcu. Majušno podne se rugau kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Drugauteha nam ne treba. to trajanje se rugapretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.Neki će svemir ponovo da nas stvori.Makar slepog lica i mračnog srca reč pravuizgovori.U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvorimakar slepog lica i mračnog srca dok sunce neprogovorinad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

* * *pipi duga carapa

12.03.2004., 14:38eh, sta bi bilo da nije umro mlad, stalno se to pitam.mnogo njegovih pesama volim, stihove sam nekad, dok sam bila klinka, ispisivala po zidu.isto je pevati u umirati.bundeva

13.03.2004., 13:14..umro mlad..sve u vezi njegove smrti je jos uvek misterija..mamaVesna

13.03.2004., 13:25Ja jos nisam nasla takvu caroliju ni kod jednog pesnika. Mozda ih ima negde u svetu, ali to sto mi se desilo kada sam prvi put citala Branka Miljkovica nikad kasnije se nije ponovilo.

Ono sto mene fascinira kod njega jeste ta neka tajnovitost u njegovim pesmama. Kod drugih velikih pesnika nikad nisam nasla to nesto sto me je teralo da ih citam iznova i iznova i svaki put drugacije. Kao da je uspeo da zaviri u moje srce i isprica sve ono sto nisam ni znala da postoji unutra.mamaVesna

13.03.2004., 13:28Ako kazemorekli smo sto nismo hteli reci.Ako cutimo nismo nista rekliali smo mnogo precutali.

Svaka rec znaci onosto znaci njeno cutanje.Milena_9

19.03.2004., 21:25" Budan ja kradem ono što oni sanjaju."divlja-u-srcu

17.05.2004., 17:33Hitno mi treba spisak kritika za B.M., nemam vremena da idem kod profesora , a i sve vase analize bi mi bile od inspiracije, pa ko hoce da nastavimo sa ovom temom, brzo nek odgovara!Unapred zahvalna! :Ddusica_gou

17.05.2004., 20:16Hitno mi treba spisak kritika za B.M., nemam vremena da idem kod profesora , a i sve vase analize bi mi bile od inspiracije, pa ko hoce da nastavimo sa ovom temom, brzo nek odgovara!Unapred zahvalna! :D Petar Dzadzic Branko Miljkovic ili neukrotiva rec, Sabrana dela, knj.10 Aleksandar Jovanovic Poezija spskog neosimbolizma Poezija i poetika Branka Miljkovica - zbornik Instituta za knjizevnost i umetnost, posebno vidi tekstove Novice Petkovica i Jelene Novakovic. Predpostavljam da ti treba za ispit, toplo preporucujem tekstove Novice Petkovica i Aleksandra Jovanovica, ukoliko ne pronadjes bas ova izdanja njihovi tekstovi su cesti kao predgovori u mnogim zbornicima njegovih pesama. Ne znam ko ti je ispitivac ali od toga ti zavisi i izbor kritika.Mislim da je i Radivoje Mikic pisao o njemu.Srecno!!!divlja-u-srcu

17.05.2004., 20:48Hvala ti, srce si! :D :D Cmok! :wink:savo

17.05.2004., 23:09Волите ли поезију Б. Миљковића? Коју бисте његову песму/збирку издвојили? Да ли се чаролија коју је створио икада поновила?Сам Бранко, коме је скромност била посве страна, говорио је да је "Узалуд је будим" његова песма над песмама, сумњајући у то да ће икада написати лепшу од ње...- Tamo gde je bilo srce stajace sunce i nece biti reci kojih ce se pesma odreci, poeziju ce svi pisati -, tako da bi on, Lilit, sigurno napisao bolju pesmustivlim

17.05.2004., 23:10..umro mlad..sve u vezi njegove smrti je jos uvek misterija..

Pa mom razredu je pricao profesor srpskog da su coveka u stvari ubili(postoji dve verzije ubistva, po

jednoj su ga ubile ustase, bio je u vezi sa nekom devojkom ciji su rodjaci ustase, a po drugoj da ga je ubila Udba). Nadjen je obesen o vrbu. U trenutku smrti je imao oko 100 kg. Vrba bi bila slomljena pod takvim teretom, ali nije bila. Pismo napisano Petru Dzadzicu nekoliko nedelja pre smrti u kojem najavljuje je u stvari napisao u stanju tesko alkoholizma. Navodno da je bio veoma tezak covek, a znao je da kaze da je ustasa i nesto sl. kad je bio pijan. 

U svakom slucaju ubila ga je prejaka rec.bundeva

18.05.2004., 01:11..umro mlad..sve u vezi njegove smrti je jos uvek misterija..

Pa mom razredu je pricao profesor srpskog da su coveka u stvari ubili(postoji dve verzije ubistva, po jednoj su ga ubile ustase, bio je u vezi sa nekom devojkom ciji su rodjaci ustase, a po drugoj da ga je ubila Udba). Nadjen je obesen o vrbu. U trenutku smrti je imao oko 100 kg. Vrba bi bila slomljena pod takvim teretom, ali nije bila. Pismo napisano Petru Dzadzicu nekoliko nedelja pre smrti u kojem najavljuje je u stvari napisao u stanju tesko alkoholizma. Navodno da je bio veoma tezak covek, a znao je da kaze da je ustasa i nesto sl. kad je bio pijan. 

U svakom slucaju ubila ga je prejaka rec.

da,to "umro mlad" sam napisao zbog posta pipi duge carape..i ja znam dve verzije:po jednoj je izvrsio samoubistvo,a druga je ta koju ti pominjes...samo da dodam da je branko tog dana bio sa devojkom u kafani kada su dosli ti neki i odveli ga...ili,bolje,odvukli ga...jer dan je bio zimski i ostali su tragovi u snegu po kojima se lepo vidi da je branko odvucen do tog drveta...ta zena(zaboravio sam kako se zove i ne znam da li je jos uvek ziva)se zarekla da ce istinu isterati na cistac i citavog zivota je dokazivala da je branko ubijen,ali bez uspeha..divlja-u-srcu

30.03.2005., 15:16Jedva nadjoh temu! :) Spremite se, ima da vam postujem celog Ariljskog andjela ( tacno 304 stihova)! Ko nece da ga procita celog, sram ga bilo i bolje da ulazio nije. E tako , imate vremena da se pripremite! :lol: Inace, do sada sam jedva odolevala da ga ne ispostujem celog! :) Rekoh da ne budem smor, al' sad sam resila da cu opasno da smaram! :Pdiretore

30.03.2005., 17:16Jedva nadjoh temu! :) Spremite se, ima da vam postujem celog Ariljskog andjela ( tacno 304 stihova)! Ko nece da ga procita celog, sram ga bilo i bolje da ulazio nije. E tako , imate vremena da se pripremite! :lol: Inace, do sada sam jedva odolevala da ga ne ispostujem celog! :) Rekoh da ne budem smor, al' sad sam resila da cu opasno da smaram! :P pa da te preduhitrim

Ariljski anđeo

Anđele gorki praznine i snage,Kad ukaza se sunce kakav nijeSvet, gde nevoljan jače ću voleti drage,Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrijeAko namere dobre srcu voćuPodari, kakvom vatrom vođeni idu,Dok pčela stavlja žaoku u slatkoćuZa smisao leta na iskusnom zidu.

O, opija me vatra tako treznaOko tvoje glave ko proleće!Ko tebe nije video taj ne znaSebe, ko tebe ne vide taj nećeNikuda stići, jer beskrajan je put.Gle mesec bliski iznad rujnog cvetaDobi oblik srpa: lepota je smrtGde vrlina otkri mogućnost uzleta.

Nepomičan si, zato te ne mogu stići;Tako blizu mene drugi vazduh dišešDok silazak u dubinu obećava sve višeZvezda na koju treba se tek navići.Divno praznoverje što izmišljaš krilaOslepljenom vazduhu u toj sažetosti,Tvoja je mladost pre svih mladosti bila

I ostala na zidu ko slika milosti.

O sretna mladost koja proći neće!Da bi bio razumljiv srcu ostaMlad u izdvojenom danu koji postaSvetlost što me miri sa večitim prolećem.

Prah ružama taknut do mirisa se vinuNa zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinuVatru, vatru, slepo to obožavanjeElemenata, koje sagore sopstvenuBudućnost i sunce pretvori u senuNebeskoga bilja pred mračno svitanje.

Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,Iza poslednje misli poslednja nado!Tvoja čula sebe osluškuju, svojuNestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;Tvoja praznina svet i zvezde krenuU čudno poimanje tvog duha u Broju.

Sričem fosil tvoga imena u sušiVere i lažnog rasta lažnoj duši,Jer i da te nema, praznina u kojojZamišljasmo te, ipak, nikad ne biPrestala da nas opija, u sebiUvek druga prevarenoj srži mojoj.

Da nisi anđeo koga strah moj krotkiČudovište bi bio u svojoj lepotiČije poreklo u mojoj je željiDa uništen budem tamo gde postajeMoja nemoć moja snaga koja dajeIstinu rečima u lažnoj povelji.

Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,Što snih zaboravih, pa me prože plam,Dok na kraju tvog imena butki baršunPtice što prelete svet unazad varavDo mirisa ruže u kamenu. Bar šumNaslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sačuvam od tuđihMisli u meni, dok bivam sve luđi,Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,Čiji je rast odjek budućnosti prazne,Što podatno traži načine prolazneDa bujalost svoju neprolazno slika.

Još malo i zaćutaću pred tobom,Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,Anđele pred neumoljivom lepotom krajaGde mir i zrelost pesmu zamenila,I mramor gde mrmor večne vode spajaSa kamenom kome izrastaju krila.

Sve što postoji teži nejasnosti,Galeb oponaša litice plahosti,Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;Ima li dokaza lepote pomereneČulom u nebiće koje zaodeneOblikom bekstva stvarnost što se skriva?

Oh naše srce kog dostojni nismoNi onda kada najmudriji mi smo,Dok budni pred onim što nas snom prevladaNe zavapimo: milosti! To peludNekorisnog pada na nevinost belu

Cveta treznog čije ime posta nada.

O anđele blagi uprkos svojoj moći,Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,Kako se zbi divno da biće ti izbegneMesto koje bi izvan tebe bilo,Jer zabunom sve se zbilo što se zbiloA sjaj koji kasni najdublje dosegne.

Naše ime neće berbu doživetiSvega što može sebe da setiPojedinačno nas, joj, unerazumi;Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.Moje lice tone u čudnu bezličnostKoja mermerom svoje oči umi.

Ah, nado koju vrisak zna izreći,Teskoba i griža, pre no mir u sreći,Slabi smo i lomni kao list liskunaI ne usuđujemo se da budemo drukčiji.Preselili smo cveće pod rep zmiji.A ipak nam je duša nade puna.

Daj lobanju za preživale laži;Neizbežni dodir sna i praha tražiImena posna trostrukih odraža.Vlastito me srce porazi. O, krah.Kad krv svoju buri podmećem, i plahPenjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratiće te vreme. Klečaće i vlatiKo u Matejči, na gori što pati,Dok te u dubini preuređuju zvezde,Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanostPresvislu u vodi bez čari što zanosTvog srca troši za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u neštoŠto se ne može voleti. Al veštoTvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.Ko će preživeti Plod, ako ga bude,Sićušan ispod drveta, kog ludePokušaše tresti u zore sve bleđe.

Tu vrsta tla progovori sa graneZavedena od sunca u nepojamne dane,Kada znam šta mi okružava vid,Al ne znam sunce što ga ispunjavaNa ulasku u zemlju koja spavaSanjajući trule lobanje i zid.

Prazno je dublje. Jao vreme, gde tePlamen preseca. Osporeni svete!Nije li strašan let koji je dokazPraznine u stvarima. Cvet umesto okaIsto sunce vide. Slepo slepim samoVideti možeš. Zaleđeni plamOgledalo posta onome što sanja.Oblik je vrline strela ugledanjaŠto svetlost raskopča orlu ispod grla:Zapamćena zimo bit je neumrla.Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,Asketska ružo, seni oplođenaCvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.Tu nema sunca, jer sve sobom zračiMesto uzalud pokušano. JačiPostaje koji svoju slabost spozna,

Cvet šupljom rukom otkinut. O groznaSviralo koja presađuješ vlatiIz pitome doline na liticu što plamti!Gluv da čuje nemoć kako vešto sviraŠupljinu frule iznutra i pepeo dodiraSluh sažet zvezdom uspomenu zgusnuPrepriča rosu i nevericu usnuMameći sene iz svirale prazneIščezlim danom. Jao, reči razneIsto znače. Nikad cvet ne mogu rećiAko ne mirisah necvet mnogo veći.Najbliži dan je koji prođe davno,Smirenost seni primaknuta slavno.Jao, vreme strmo izraslo iza lažnogSusreta čula u umu. NevažnoSprema u svemu viđenom porazeOku i uhu dok sazvežđa silazeKroz levak cveta u zemlju, prestrogoŠtivo korenju. Tu sam iznemogo,I višak vatre posta suncem zlobe,Zlatni početak otrova i teskobe.

Sve je nestvarno dok traje i diše;Stvaran je cvet čija odsutnost mirišeI cveta, a cveta već odavno nema:Bespućem do nade pesmu mi priprema,Kad izdan još volim onu koja spava.Uspomeno zlatni praže zaborava!Iz presađenog otrova dan raste i spremaPočetak lepote, a lepote još nema:U prekomernosti i izobilju se gubi,Lepo je manjkanje u sebi što ljubiPrazninu i mesto još neoporavljenoOd odlaska anđela, svislo bilje. SenoNa tragu odlutalog cveta čije imeMiriše izvan vrta i vodi meDo čistih mesta, nestvarnih bez nade,Ružo pomerena najslađi moj jade,O kako divno traješ izmerenaSvojom odsutnošću, odvažno mislena.Vatro bezbolna, o žestino dahaOnog čega nema, primedbo mog praha,Što prista na sebe, ali nade pun,Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,Odsevom cilja neprozirnost smiri,Uvredu gline suncu, sjaj raširi.Zid mutni što se pod freskom otrezniI ojača prazni zanos neoprezni,Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,Gubljenje vida i put u dolinu.Jer i pad je let dok se ne padneU sebe; a tamo - nema nas, već gadneKljuju nas ptice i ruglo smo svima;Ko nema više srca taj ga ima.I pakao je ljubav kad dozrevanje okaRužu u sliku pretvori, dubokaRasanjanost da joj ludi miris krotiI oduzme srce vedrini i lepoti,Jer ako krajnosti isto sunce dojiSuvišno je srce gde pesma postoji.Providnost lepotu opsednu da planeKad prezirom kazni sve izlišne daneGde dosada je vrlina bez nadePepeo odbleska koji upoznadeIspražnjen jug i posvećene rukeSjajem nove zvezde za prastare mukeKad pakao je ljubav i isti oganj gori

U zločinačkom srcu i na gori.

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vodeKažnjenu blatom, blago prezri cvetom.Al pristani na svet koji zvezde vodeIzlasku mutnom s bezbožnim poletom.

Srce rodi ponoć glave, al izbaviSebe anđelom kada vreme stade.I oplođen prahom mutni cvet objaviPomeranje porekla, dan veći od nade.

Biljka te misli; moj um se iseliSmelo u cvet koji ironično gledaLobanju praznu. Ko pticom isceliPonor proleću bezazlenost preda.

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Preporađanjem ispiraj sjaj svetuI zvezdi koja ponore zataji;Neka se trulež otrezni u cvetuNepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

Držiš u ruci vatru kao da jeTo nešto stvarno, anđele sa zida.Na ulasku u zavičaj koji dajeLobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljaniZapamćene mudrosti u susret mom prahu.Istinske su reči tužne; pravi daniPrazni. U prašini trag nađi uzdahu!

Kao oni što se oslobodiše ljubaviLjubeći silno, sići ću jednom prazanU svet polutame, gde zaborav plaviPolja, a zvezde tamani zaraza.

Trešnjo neverice bez oblika srcaLjudskog, zvezdane padavice vruće,U poljupcu se ništavnost koprca,A put je samo upoznato bespuće.

Iz srca mi slavuje izmami gora,Pa prazan klečim pred onim što pade,Sred nepokretnih vetrova i moraPraznih: pakao - predeo bez nade!

Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,Prazno što traje; ne čuje se što jeste.Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno liceVatrom se zveri i zvezde pričeste.

Čista reč koja kaže sebe manomIzbeže tvom biću, ali upozna zoru;Dovrši ti nebo u neiskazanom,da ti ime čeznu ostrva u moru.

Da umesto mene pati, pesme eto!Ispražnjeno srce još je uvek živo.Za veliko sunce u kamenu sažetoKristal isturi prozirnost ko sečivo.

Kamen je potčinjen govoru i zimi.

O reči koje rečeno potkupi!Zvezdo, moj pakao i moje srce primiUgašenom rukom što beskraj iscrpi.

Oslepljenom rosom u nadanje i večeVara me azur poklonom tebi sličnimI strah stvarniji od onih što klečeU strahu od promena pred zlom nepomičnim.

Ogovaraju vode odraženoI dan pronađen pre nego što sine;Početak sveta vide poraženoIme svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodiU ružičnjake jasne, sestro krina.Izmenjena zvezdama odsutnim u vodiNad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturamNa Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,Jer nestvarnost je jača i najžešća je buraNa moru kog nema, a huči i đipa.

Zvonke ruke pružam gradu koji spavaPometenih jezika, sa suncem u bari,Uzidanih majki u zid muških glava,S anđelom u voću i oku što stražari

Lukavstvo pozajmljenih događaja,Neizrecivo a naučeno ko vreme,Varko, u tebi udes i slučaj spaja,Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,Anđele, i pesma koja mesto menePati, jer pakao i moje srce primi,Da bela iznutra crnim tragom krene.

Pomeranje porekla dan veći od nadeU kalemljenom plodu reči slutim,Ponor u ruci anđela što stadeS vatrom na ulasku u zavičaj mutni,

Da dan pronađe pre nego što sine,U oku i voću tamni obris raja,Nestvarnost punu volje i žestineKoja u nama kob i slučaj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahuTrulež u cvetu otrezni i celuNoć kroz predele bez nade, u strahu,Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.divlja-u-srcu

30.03.2005., 17:54Pa sta si to uradio? :( Pa rekoh da je meni bila zelja da postujem.I slovca treba da su krv crvena, bre! :(diretore

30.03.2005., 18:04evo jedna sa crvenom bojom

Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvalePrazno ime iza smrti i obijen vidTo nije ljubav to je patnja i stidKad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale

Ulaz čuvaju dve tišine i hridTo nije ljubav to je patnja i zidOd lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vremeCvet veći od noći prazni talas bez uspomeneZvezde koje se nad glavom mojom paleKojima zamenih vid i ime svoga pravcaLađo puna zaborava i vetra bez pramcaNekoga sveta teške sene pale.kojote

30.03.2005., 18:08"Ево цвета довољно смелог да миришеНа празном месту и у успомени"divlja-u-srcu

30.03.2005., 18:56evo jedna sa crvenom bojom

Nije to ta crvena! :P Bas me briga, ja cu Andjela da postujem ponovo u svom aranzmanu! Tacka! 8)maliPrinc

30.03.2005., 19:09PISMO BRANKA MILJKOVICA

Dragi prijatelju,ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre svega moras da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu. Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog sta sam rekao! Zivim u uzasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me rec moze ubiti.Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne moze biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove nesrece. Secas li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim dalje mada sam vise mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim ne ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.

P.S.Ako zelis da mi pises, pisi mi o Njoj. Bilo sta. Ne u vezi samnom. Sta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to mozes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti.diretore

03.05.2005., 10:27Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamenai bude zenica neba oslepelog,malo života zbilja poletelogs naših beskrilnih pognutih ramena.O čudna ptica čija namenada bude let zemlje i pesma opustelogneba, koja se čuje al ne shvata. O, beloudvaranje vetra toj ptici od plamena.Ptico uzidana u mozak i zidkoju nikad nije upoznao vidkoju je sluh našo u prostorima šumnim,u našem uhu tvoja se smrt zače.O kamena ptico nek te noć oplačezvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

Buntovnik_Bez_Razloga22.05.2005., 13:23

Rani ljubavni jadi Pisma, sa petnaest pesama, koja je Miljkovic kao petnaestogodišnjak slao lepoj Nišlijki, s kojom se nikada nije upoznao, otkrivaju zanimljivu skicu za portret pesnika u mladosti. - Pisma, pisana na listovima svezaka, stara više od pedeset godina.

Branko Miljkovic Ljiljana Ilic 

Naime, Narodni muzej u Nišu je za Spomen-sobu Branka Miljkovica dobio neobican poklon: Nišlijka Ljiljana Ilic je posle pedeset tri godine otkrila da joj je kao šesnaestogodišnjoj ucenici niške Trgovacke akademije Miljkovic, ucenik petog razreda tadašnje osmorazredne gimnazije, poslao, od jula do septembra 1949. godine, dvanaest pisama i u njima verovatno svoje najranije radove, dvadeset jednu pesmu, racunajuci tu i venac sa šest soneta. 

Iako pesme imaju nezaobilazne pocetnicke osobine, nesporno pokazuju, narocito pojedine, da je Miljkoviceva obdarenost vec tada pocela da se iskazuje. U njima je pubertetski ljubavni zanos opevan uz mnogo podražavanja stalno menjanih uzora i punom patetikom tog uzrasta, ali tu ljubav buduci pesnik racionalizuje, promišlja, i to ne samo da bi u nju što dublje proniknuo da bi je objasnio, vec i da bi -što je karakteristicno i za najvece domete ovog pesnika - svestrano razmatrao kako sve ljubav može biti motiv i moguci pokretac moci pesnika da izrazi ono što nosi i što ima da kaže. (Na primer, u jednoj od pesama iz ove prepiske Miljkovic, vec kao petnaestogodišnjak, reci imenuje šiframa stvari!) 

Kao Danteova Beatrice i Petrarkina Laura 

A sve što je otkriveno skidanjem velova s ove tajne ljubavi, mnogo je slicno vec slavnim ljubavnim pricama iz istorije književnosti. 

Kao što je Dante svoju opevanu Beatrice sreo na mostu preko reke Arno, tako je Branko Miljkovic devojku Ljiljanu Ilic prvi put video u nekom niškom bioskopu, i nikad se nisu upoznali, niti mu je ona - kako priznaje - na sva njegova pisma ijednom recju odgovorila. 

Kad su pisma krajem jula-pocetkom avgusta 1949. pocela da stižu na njenu adresu u Cupicevoj ulici broj 41 u centru Niša, priznaje da je najpre bila zbunjena. Utoliko pre što se pismopisac potpisivao pseudonimom Damerti, i svoje pravo i puno ime, na pesnicki nacin - u akrostihu - otkrio tek u cetvrtom pismu. Devojci je Branka Miljkovica pokazao njegov književni sadrug, Nikola Meljanicki, jedne veceri na niškom korzu. Ali, prema njenom priznanju, nije joj bio zanimljiv. A ubrzo je upoznala mladica koji joj se dopao, za koga se udala i s kojim je pola veka proživela. Za sve to vreme skrivajuci tajnu, koju je, izgleda, zapecatila kad je odlucila da zaljubljenom piscu ne vrati pisma, iako ih je on tražio u poslednjem pismu od 15. septembra 1949. godine. 

Ni kada je Branko posle završene gimnazije otišao iz Niša na studije u Beograd, nikada se nisu sreli. Ljiljana Ilic samo još spominje uzbudenje kad je saznala za preranu pesnikovu smrt. A svih dvanaest pesama - tacnije, devet pisama i tri dopisnice - daju svojevrsnu skicu portreta umetnika u mladosti, i bacaju na Branka Miljkovica, narocito na njegov razvojni put, mada je o tome vec dosta pisano, nova svetla i, bar delimicno, osvetljavaju delove mozaika koji mogu doprineti razumevanju njegove poezije i poetike. 

Akademsko obrazovanje petnaestogodišnjaka 

Pisma, najpre, nespornom cine cinjenicu koju iznose svi koji su, narocito u ranoj mladosti, poznavali Branka Miljkovica: da je on vec kao srednjoškolac bio, ako se tako može reci, akademski nacitan. To impresivno poznavanje velikog broja pisaca i njihovih dela manje je uocljivo kroz podražavanje u pesmama, mnogo je vidljivije u pokušajima da se dokazanim "književnim iskustvom", najcešce citatima, razumeju i protumace covek, svet, život i, posebno, stvaralacki cin. 

U prvom pismu Miljkovic najpre prica kako je prvi put video lepu devojku, pa opisujuci cime ga je ona tada zanela, piše: "Kad bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona, koja se iskrala s platna. Ali, kad bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram. Da ju je video Platon, on bi se odrekao svoje misli da je sve na ovome svetu bleda senka nebeske lepote, morao bi da uzvikne: Nemoguce je da ovo divno stvorenje bude samo nepotpuna senka nebeske lepote! Da to ucini, njega bi naterala ista ona lepota, "potpuna lepota koja je ucinila da se pobožni sveštenik odrekne Boga"... 

"Ljubav je tajna, ona živi samo na dnu srca, i sve je svršeno kad covek kaže, cak i svom prijatelju: Ovu volim!" (Balzak) - citira Branko, pa zakljucuje: "Kada lepota, dakle, može da ushiti Rafaela da je izrazi, Platona da nade istinu - "u lepoti je istina" (A. Frans) - a odrekne se zablude, i sveštenika-pustinjaka nagna da se odrekne svog glupog života, onda znaci da je u ljubavi velika moc. Ta moc je uticala i na mene", piše petnaestogodišnji mladic i priznaje da ga je ta moc nagnala da napiše svoju prvu pesmu. (Kasnije ce je, po prvom stihu, naslovljavati Lutam nocu.) 

Pesma je u akrostihu, a plod je mladiceve zablude - kako u pismu priznaje - da se devojka koju je zavoleo zove Lila Pavlovic, pa prva slova stihova kazuju to ime i prezime. Na primer, u prvoj strofi: 

Lutam nocu... I kraj tvog prozora prolazim. Lutam nocu... Ali tebe ne nalazim. 

A posebno su, zato što se u njima najjasnije najavljuje veliki pesnik, zanimljiva tri stiha strofe koja je akrostihu dodata: 

Cutim. Govoriti ne smem. Jer recima - šiframa stvari Ljubav iskazati ne umem. 

Branko nije ostvario nameru da svoju prvu pesmu spali, zato što, kako piše, "citajuci Bomaršea pronadoh "Što vam padne na pamet bice izvrsno. Zaljubljeno srce nije strogo prema tvorevinama duha". I pesmu vam poslah. Premda je ime pogrešno, pesma je vaša, jer sam pišuci je mislio na vas". Potpis: Damerti. 

Razum i srce 

A vec u sledecem pismu vidljivo je pesnicko napredovanje. Šalje dve pesme, po ugledu na renesansno i klasicisticko pesništvo, u kojima se kao "metafore" koriste anticki junaci i bogovi. U prvoj, zaljubljeni mladic poziva Feba da mu osvetli put, a u drugoj, cini se uspelijoj, Branko poredi sebe s Enejom u klancu Scile i Haribde, pa završava: 

Scila - prema meni nehajnost tvoja, Haribda - moja u nadu sumnja, Sada ce progutati volju koja Jace, brže, silnije no munja 

Htede da te obgrli svu. Vec me izgubljene nade smrznu mrak, Vec grabljivice druge zovu... Placem: u nesreci teško je biti jak. 

"Ljiljo, možda ceš primetiti kolika je razlika izmedu proze i poezije u pismu, proza je hladna (nju piše razum), poezija je topla (nju piše srce). Od sada cu ti pisati samo pesme. Ali sumnjam da ceš ti to shvatiti, jer "shvatiti znaci voleti" (Balzak) - proklamuje petnaestogodišnji Branko Miljkovic. 

U sledecim pismima sa sve vecim brojem pesama kazuje svoju zaljubljenost, govoreci više o ljubavi kao temi.Ernesto_Che

26.05.2005., 18:12nikad nisam volela poeziju, nju je mnogo teze pisati nego prozu...al miljkovic...e to je nesto drugo...ne secam se kad me je nesto toliko duboko potreslo kao njegove pesme...izdvojila bih tamni vilajet...nikolaalokin

09.08.2005., 13:59Волите ли поезију Б. Миљковића? Коју бисте његову песму/збирку издвојили? Да ли се чаролија коју је створио икада поновила?Сам Бранко, коме је скромност била посве страна, говорио је да је "Узалуд је будим" његова песма над песмама, сумњајући у то да ће икада написати лепшу од ње...

kritika metaforeTrinley

04.02.2007., 20:37Koja je njegova prica,kako su nastale njegove najbolje pesme,kome su posvecenje,kako je zavrsio zivot,sta se sve izdesavalo ?!!!Арион Дали

04.02.2007., 22:58Тужна је прича његова, тужне су му песме, ни трачка наде.Не зна се да ли је убијен од стране Хрватских усташа, пошто је те ноћи у једној кафани у Загребу певао српске националистичке песме, или се обесио због неузвраћене љубави. иначе, мој омиљени песник ....

''Уби ме прејака реч''Trinley

05.02.2007., 23:43

Ovaj moj jucerasnji post je ustvari tema jer nisam videla ovu vec postojecu,tako da je posle svih vasih postova moj bio sasvim nepotreban! Slazem se da su njegove pesme VRH!Jedno sam vreme bila gotovo bolesno opsednuta njegovom poezjom,a posle svake pesme u glavi mi je ista slika: noc,kafana,jedva cujna muzika,tragovi u snegu.......i nista vise.....setaDemmetra

06.02.2007., 21:47Neke teme se bas vade iz naftalina... :) 

''Budan ja kradem ono sto oni sanjaju...''

''Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečimaAl nema takvog pesnikaNi imena potpuno slobodnogO gorko o slepo moreZaljubljeno u brodolom''Demetra

06.02.2007., 21:50E, da, zaboravila sam....

''Na dno slepog predela gde me nema, jezovitigde su prizori, s one strane krvi gde voćeotrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć ćepokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.''Lanfear

07.02.2007., 13:43Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,gorki sam ukus tvoga odsustva osetiou ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezneu nepotrebne istine i oduševljena klanja.O, ispod kože mlaz krvi moje čeznenoć s one strane meseca, noć višanja.

...zaljubih se davno u ovu pjesmu...

...previshe nostalgije, previshe prozivljenog...Kao da je oduvijek znao...Mah...moonja

12.02.2007., 14:30aaaaaaa ....mi imamo samo reči i divno smo se snašli u toj nemaštini... ponosnooo je biti ništa.......kad sanjaš, noć je tvoja sluškinja..... svrš.... ovih dana je bila godišnjica ubistva......eee..snimljen je nedavno i dokumentarac......o ubistvu...gledaćulimunada

12.02.2007., 20:43PISMO BRANKA MILJKOVICA

Dragi prijatelju,ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre svega moras da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu. Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog sta sam rekao! Zivim u uzasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me rec moze ubiti.Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne moze biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove nesrece. Secas li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim dalje mada sam vise mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim ne ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.

P.S.Ako zelis da mi pises, pisi mi o Njoj. Bilo sta. Ne u vezi samnom. Sta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to mozes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti.

Koliko tuge...libera

13.02.2007., 19:17.....isto je pevati i umirati...kako_hocu

15.02.2007., 11:53Branko Miljković, rođen 1934. godine u Nišu, živio je u Beogradu sve do 1960. g. kad seli u Zagreb. U noći između 12. i 13. veljače 1961. pronađen je obješen o vrbu u centru Zagreba. Život je okončao u svojoj dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno odredio i obilježio recepciju svoje poezije. U srpskim književnim (i drugim) krugovima postoje ozbiljne teorije da je Miljković ubijen, da su ga ubili hrvatski nacionalisti, te da je zagrebačka policija namjerno ignorirala dokaze o tome, zaključivši da se radi o samoubojstvu. Miljković je patio od depresije i sklonosti alkoholu, često je sudjelovao u kafanskim tučnjavama.Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Izvor nade" i "Vatra i ništa" (obje 1960), i knjigu rodoljubnih pesama "Smrću protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Pisao je takođe eseje i kritike, i prevodio poeziju s ruskog i francuskog jezika. U svojoj zbirci pjesama Izvor nade, napisao je Epitaf - ubi me prejaka reč. Taj je epitaf urezan i na njegov beogradski grob.

IZMEĐU MENE I NJESklapaš oči da sakriješ svoje teloi ostaješko tuga u senci kamenadete bez senke ko usne koje se skupljaju i drhtei prolazeljudi i njihovi osmesicveće se smeje nakarminisanim usnamaživotinja plače ogolelim očimačovek govorii to liči i na jedno i na drugootvori oči i pogledaj seti si njiva ljubavimi smo mladi da bi bili srećniizmeđu mene i tebepeva pticaIPAK.

POEZIJU ĆE SVI PISATI San je davna i zaboravljena istina Koju više niko ne ume da proveri Sada tuđina peva ko more i zabrinutostIstok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolestiCvet između pepela i mirisa Oni koji odbijaju da prežive ljubavI ljubavnici koji vraćaju vreme unazad Vrt čije mirise zemlja ne prepoznajeI zemlja koja ostaje verna smrtiJer svet ovaj suncu nije jedina briga Ali jednoga dana Tamo gde je bilo srce stajaće sunce I neće biti u ljudskom govoru takvih reči Kojih će se pesma odrećiPoeziju će svi pisati Istina će prisustvovati u svim rečima Na mestima gdje je pesma nalepša Onaj koji je prvi zapevao povući će se Prepuštajući pesmu drugima Ja prihvatam veliku misao budućih poetika: Jedan nesretan čovek ne može biti pesnik Ja primam na sebe osudu propevale gomile: Ko ne ume da sluša pjesmu slušaće oluju

ali:hoće li sloboda umeti da pjevakao što su sužnji pevali o njoj

ZAMORENA PESMA Oni koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše opevane šume Pesnik peva uprkos poeziji Bez srca, bez nasilja i bez žara Kao reč koja je preboljela muziku Sloboda je zastarela Moje pravo ime čeka da umrem Ptico iza sunca usred rečenice Kojom nasilnički ljubimo budućnost Sve izgore; to je praznik Poslušni pepeoBrašno ništavila Pretvara se Iza mojih leđa u šugavog psa Ispred mene u žar pticu Govori mi istinu iza leđa Grlice Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Načini zoru od našeg umora Miris je vreme koje je posedovao cvet Al nereč kaže kasno je Necvet kaže noć je Neptica kaže plam je A je kažem nije Na to ptica opsuje Cvet kaže, to je pakao Prava reč se još rodila nije.

UZALUD JE BUDIM Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkamaZbog neba razapetog između prstijuBudim je zbog reči koje peku grlo Volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovdeZbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicomZbog anonimnih reči trgova budim jeZbog manufakturnih pejzaža javnih parkovaBudim je zbog ove naše planete koja će moždaBiti mina u raskrvavljenom nebu Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitkeKada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodromMoja ljubav puna drugih je deo zore koju budimBudim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugihBudim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sleteluSigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nemaTa žena sa rukama deteta koju volimTo dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budimUzalud, uzalud, uzalud, uzaludJe budimJer će se probuditi drukčija i novaUzalud je budimJer njena usta neće moći da joj kažuUzalud je budim

Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništaUzalud je budimTreba obećati izgubljenom imenu nečije lice u peskuOgnjena Mala...

22.06.2007., 01:09"Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći..."Odlomak iz Brankovog pisma Petru Dzadziću...

Nastavak sledi...a vi pišite vaša mišljenja...OOOJ Dimitrije

01.07.2007., 14:37"Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim uslijed stalnog konzumiranja alkohola, umio je pokazati i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog čega je stalno ulazio u tuče, koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike s režimom koji nije želio da toleriše takve ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vrijeme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Kao rezultat ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvijek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pjesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Jean-Paul Sartre posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posjete ubrzo sprijateljili."hedon29

03.07.2007., 23:24Grob prijatelja

Lezish u tamnoj i dubokojpukotini u vremenu

Prstima uzimam obalu(nema te medju prstima)

Drvo i njegova nocchekaju te na obali dve zelene vechnosti

Tvoj glas sanja neshto teshkou dnu kamena

Lezish u tamnoj i dubokojpukotini u vremenuOgnjena Mala...

12.07.2007., 14:03Nežnost

Izgaramo iza spuštenih trepavicaSa srcem raspuklim na usnamaIstočimo sebe u mlaz pogledaDa zvezde posrču tamu oka....hedon29

12.07.2007., 20:09Stvarno je veliki pesnik, rechi deluju chudesno kako ih je on sastavio.Ognjena Mala...

13.07.2007., 03:04Čudesno... a ipak, tako istinito da boli... Pa nije za Dž Princ Poezije...OOOJ Dimitrije

13.07.2007., 14:34DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebošuma iz koje kad izađoh videhda nisam izašao da su me zveri pojelei znah da će biti gorko da pričamo tome šta sam video i nisamvideo kad uđoh u njen mrak i ne izađohiz te šume što je zelenim čeljustimapojela svoje staze i izgubila se u sebipostoji jedna topla obala breg zelenila i jednaBeatričaali su tri čeljusti tri makaze i tri nožada voleo bih povratak

išao sam ispred sebe po isplakanomputu i pesak je ujedao za stopalako staklo i videh pse koji su grizli zemljuvideh grešnike kako ih vitla zli vetarnebo što laje i kišu prokletstva teškui večitu

...hedon29

13.07.2007., 21:19# Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubimU časnom krugu kog zaborav rubi.Oh, gipka sliko varke, varko živa,kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubimdane započeo tužno. Tu se skrivabol bez odjeka i reč bez odziva.O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok stravatišti mi čelo i niče na stolu.Ona je deo predela što spava.Pomešana s vetrom dok ćuti u sjajuiscrpem budućnost u svirepom bolušto sanja krv leta i pakao u raju.Buntovnik_Bez_Razloga

17.07.2007., 03:57UZALUD JE BUDIM Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkamaZbog neba razapetog između prstijuBudim je zbog reči koje peku grlo Volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovdeZbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicomZbog anonimnih reči trgova budim jeZbog manufakturnih pejzaža javnih parkovaBudim je zbog ove naše planete koja će moždaBiti mina u raskrvavljenom nebu Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitkeKada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodromMoja ljubav puna drugih je deo zore koju budimBudim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugihBudim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sleteluSigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nemaTa žena sa rukama deteta koju volimTo dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budimUzalud, uzalud, uzalud, uzaludJe budimJer će se probuditi drukčija i novaUzalud je budimJer njena usta neće moći da joj kažuUzalud je budimTi znaš voda protiče ali ne kaže ništaUzalud je budimTreba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

Mrzim ovu *ebenu pesmu poslednjih nekoliko dana, a citam je opet, slusam je opet, i opet...i opet...hedon29

17.07.2007., 21:05U zbirci koju sam chitao pesma Uzalud je budim malo drugachija. Chini mi se, ako me secanje ne vara, da je to Brankova konachna verzija. 

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkamazbog neba razapetog između prstijubudim je zbog reči koje peku grlovolim je ušimatreba ići do kraja sveta i naći rosu na travibudim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovdezbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicomzbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkovabudim je zbog ove naše planete koja će možda biti minau raskrvavljenom nebuzbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitkekada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrommoja ljubav puna drugih je deo zorebudim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugihbudim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelusigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nemata žena sa rukama deteta koju volimto dete zaspalo ne obrisavši suze koje budimuzalud uzalud uzaluduzalud je budimjer će se probuditi drukčija i novauzalud je budimjer njena usta neće moći da je kažuuzalud je budimti znaš da voda protiče ali ne kaže ništauzalud je budimtreba obećati izgubljenom imenu nečije lice u peskuako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen*kiki*

22.07.2007., 13:12""Tesko je ziveti bez stalne zelje za necim". Da, to je tacno. Ja sam ziveo bez zeljenemajuci kuda da uperim zrake svoje volje. Duh mi je lutao u dokolici i gubio se u nistavilu.

Morao sam se odatle izvuci. Kako? Poceo sam zeleti, za tobom. Ali nadjoh kod Dodeapretnju na ovaj moj postupak: "Ceznja je opasna stvar". Mislio sam: valjda Dode nemisli na one ceznje bozanskog porekla, ljubavne ceznje; jer tu i ako ima prljavih ceznji,to je samo zlo koje naivnost smatra za dobro, ili ono svesno zlo "da bi dobar bio".Dakle, ove afekcije u ljubavi, koje mudraci smatraju stetnim i izvorom svih zala, jesusamo primarno dobro, zlo o kome je Balzak rekao: "Zlo je, bez sumnje, dobro cije se posledice ne pokazuju".Ovim mojim zakljuckom sam se otresao predrasude; uzviknuo: Ako je ceznja opasnastvar, onda je jos opasnije biti ziv, a ne ziveti! I produzio sam da te zelim. Samo da tezelim, jer "cesto se desava da posedovanje ubije i najlepse zelje..."". 

(iz pisama Branka Miljkovica)*kiki*

22.07.2007., 13:23~~~Agon

Dok su obale u svadjivode ce mirno proticati

~~~

Voda

Ona je tako jednostavna i krotka a ozivljuje nemirom sve sto se nad nju nadnese

~~~

Kraj putovanja

O sve sto prodje vecnost jedna biva. 

Sen koja bese drvo, traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv sto sebe okova. Zavrsice se putovanje ostace tiha brda, Siva praznina vetar koji bludi, Mesto koje nema mesta u zelji al nudi Zlo da nas spase i istinu otkriva. To cemu se molite je Zalosni Slavuj. Ljubav nikad nije zavrsena. Cega ima ljudskog u patnji? O cuj Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al ima ljubavi moje.

~~~OOOJ Dimitrije

02.08.2007., 00:38Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog okagde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljenona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez rečipošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremenaanđeo s dvostrukim licem i potajadaleko iza svetlosti daleko iza časovakada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te rekou noći zasađenoj najlepšim baštamaduh mi valovlju sličan al istrošen na bizarnecvetovešto cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noćiveliki vodeni duše nad gorama kad grom misnuješu sluhu kad mi prostore pomešašreko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbunišMožda bi trebalo da pevam takoda se ne razlikujem od drugih koji silaze povoduali pored tebe najbolje sazreva moja podsvestsmeštena između sunca i mesecaOOOJ Dimitrije

02.08.2007., 00:40Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećnaPesmu koja miri zavađene rečiSlobodu koja ima svoje roboveI usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slikeI sliku nacrtanu na očnom kapku iznutraCvetove koji se prepiru sa vremenomU ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se krećeKreće se po zakonima mirovanja i smrtiVolim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnostiDa kažem svome telu "dosta" i da sanjam biljePrste oči sluh drugačije raspoređeneUšumi negoli u teluOOOJ Dimitrije

03.08.2007., 17:57

.......

U vatri - noćIzaći iz snaAl poneti i blagoKad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti krozlišenostKo ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme iplamenSlučaj živi u nedostatku strastiJa preplivavam da i ne mora uzaludnog

Treba ljubavi mojaObjasniti mirisDefinisati vatruMalo dublje malo visočije zemlja jenekorisna

Vreme prošlo je vreme stvarnijeKao prošlogodišnja žetva koja se vratilau zemljuTreba sve ponovo i drugačije rećiŽivot još nije završen iako je prošaosamouka

20.08.2007., 03:37" NAJLEPŠE PEVAJU ZABLUDE " (nekada sam, mislila, da znam zašto)

" Noć suviše velika za moje zvezdano čelou nekim šumama crnim nepoznatimI drvo je reklo nemoj Jutro moje beloIme ti svoje ostavljam kad ne mogu da sevratim..."

..kada se ozgubim, jednog dana isčekivanog.samouka*pustinjakinja

23.08.2007., 12:34libera.....isto je pevati i umirati...

.....*pustinjakinja

23.08.2007., 12:39Jedan epitaf..

"Ono sam sto vi mislite da sam,i ne zelim i necu da poricem..Plakao sam,vi niste videlismesim se-ni to necete videti."

Pitam se u cemu je tajna velikih pjesnika,pa i njihova smrt biva tajna...?Da li je to zato sto u stvari nisu ni umrli..?Jer,oni zive u svojim stihovima...vjecno.moonja

24.08.2007., 12:08[[IMG]QUOTE=kako_hocu]Branko Miljković, rođen 1934. godine u Nišu, živio je u Beogradu sve do 1960. g. kad seli u Zagreb. U noći između 12. i 13. veljače 1961. pronađen je obješen o vrbu u centru Zagreba

(sa 13 godina je čitao hegelovu dijalektiku).......u beograd je došao na stoodije, dakle sa 18 godina......... studirao je čistu filozofiju jer je o književnosti, kako je rekao ..znao sve...........i u njemu proveo oko 7 godina.... kao student, urednik književnih časopisa.....dobitnik okt. nagrade...itd. na periferiji zagreba, ne u centru....... je nadjen obešen o vrbu...u klečećem položaju na obodu ksaverske šume........Ognjena Mala...

27.08.2007., 01:01"БУДИМ ЈЕ... МАДА ЈЕ ТО УЗАЛУДНИЈЕ НЕГО ЛИ ДОЗИВАТИ ПТИЦУ ЗАУВЕК СЛЕТЕЛУ!"

Ипак је будим па и ако се пробуди друкчија и нова... Важно је само да се пробуди!bundeva

01.09.2007., 01:18

Svi koji su ga bolje poznavali opraštali su Branku sve uvrede izrečene na njihov račun, a pri piću znao je da bude veoma nezgodne naravi, da poziva na tuču ili "dvoboj" jače od sebe. Ti pozivi na ogledanju snage pesnika bili su često i bez nekog naročitog povoda i jednom prilikom kad smo u Prešernovoj kleti popili malo više, Branko će odjednom ustati od stola i reći našem prijatelju, ondašnjem studentu medicine Bobanu Zogoviću:

- Bre, bre, što se praviš važan, ***** te u debeli burag! Oćeš da se bijemo!... Čim to izreče zaljulja se i tresnu na stolicu.Svi u kafani trgnuti od njegovog poziva gledali su Branka u čudu jer je izazivao visokog, kršnog, što se kaže "ko od brega odvaljenog" momka Zogovića, a on sušta suprotnost: debeo i onizak... Pomislivši da se njegov prijatelj pesnik šali, Boban samo odmahnu rukom i odgovori:

- 'Oćeš još jedno piće! Ja, častim za položeni ispit...

- Budalo, častiću ja tebe batinama, kaže ljutitog glasa Branko, jedva ustajući od kafanskog stola. - Volino, pozivam te na megdan!

Okupljeno društvo uzaludno je pokušalo da Branka primiri skrećući razgovor na drugu stranu, ali pesnik ne odustaje i pita Rajka Čukića:

- Burazeru, Čule, kad su ovi kukavice 'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju? I ti da pomažeš - obrati se meni.

Pesnik Rajko Čukić zbunjen, ali šta će nego da potvrdi glavom, poput mene, da pristajemo, a onda Branko pokazuje Bobanu u pravcu vrata od taoleta i kaže:- Idemo tamo da se obračunamo!...

Kako više nije bilo odstupanja posle ove provokacije, Boban drmnu do kraja čašu ljute rakije, pa krenu za nama na "dvoboj". Nađemo se tako sve u uskom toaletu obloženom šarenim keramičkim pločicama, Boban kraj ve-ce šolje stoji uspravan kao bor ispruženih ruku i stisnutih pesnica. A Rajko taman da im poput pravog bokserskog susreta ukrsti pesnice i da znak za početak, kad Branko reče:- Uh, izvinite, nešto sam zaboravio! - pa izađe...

U nedoumici čekamo nekoliko minuta, a Branko se vraća, samo bez uobičajenog crnog šešira širokog oboda, koji je u međuvremenu skinuo i obesio na kafansku vešalicu. U uglu toaleta, kao da je u bokserskom ringu, isturenih pesnica i dalje čeka Boban, a sekundant Rajko pljesnu dlanovima i taman da izreče "počinjite", a Branko se udari po čelu i reče:

- Imam novo odelo, gospodo! Pošto će to biti tuča do krvi, dozvoljavate mi da skinem sako.

Pita Rajko već pomalo nervoznog Bobana ima li što protiv, a kada on odmahnu glavom, Branko napusti prostoriju. Nije prošlo ni pola minuta, a Branko se vratio u košulji, stao u drugi, suprotan ćošak, podignutih, stisnutih pesnica kao i njegov protivnik. Ali, taman Rajko da dadne uobičajeni znak za početak, Branko opet reče:

- Uh, izvinite, treba da za trenutak skinem kravatu i podavijem manžetne na košulji...

Smatrajući, valjda, te Brankove postupke kao namerno zafrkavanje, namrgođeni gorštak Boban nije se više obazirao na pesnikova izvinjavanja, a ni pitao njegovog sekundanta za početak "dvoboja", nego izazivača raspali pesnicom po nosu, tako da se on za tren prostre po mermernom podu, umalo ne udarivši glavom o ve-ce šolju.

Međutim, iako mu je iz nosa tekla krv, Branko se podiže sa poda, i kao da ništa nije bilo, skide kravatu i poče otkopčavati i zavrtati manžetne bele košulje. Tim Brankovim gestom Boban je bio još razdraženiji i baš u kritičnom trenutku, kada je hteo novim udarcem da opet pesnika sastavi sa podom, Rajko se isprečio između protivnika rekavši, poput pravog sudije, oštrim glasom:- E, sad Bobane, dosta, inače ćeš imati posla sa mnom! Pa, zar ne vidiš u kakvom je stanju naš Branko? Ne može čestito ni da stoji...

To je trglo Bobana, tako da on promrmljavši nešto kroz zube poput psovke, izađe iz toaleta zalupivši vrata. Ali, đavo ni tada nije Branku dao mira. On je, sav okrvavljen, teturajući se krenuo za Bobanom i dalje ga izazivajući:- Kukavica! Vidi ti njega, slabića! Ne sme da se bije, da mu ja pokažem kako se boksuje!...

S mukom smo odvukli Branka do našeg stola, a tada namignuvši društvu koje je jedva suzdržavalo smeh, Rajko reče:- Dragi naš prijatelju Branko, u čast tvoje velike pobede popićemo još jedno pićence. Kao uspešni sudija meča ja ovu turu plaćam. Da li prihvatate?

Svi prisutni s oduševljenjem prihvatiše ponuđenu čast, a tada Branko okrećući se još uvek smrknutom

Bobanu, reče:- Ovu turu ja plaćam, a posle, Bobane, ću te prebijem ko mačku! jesi l' razumeo...

Videvši da ne vredi da protivureči Branku na Rajkov i moj znak Boban prvi podiže čašu pa nazdravi velikoj pesnikovoj pobedi. I nastavljajući veselu pijanku Branko je zaboravio na raniju prepirku, nego je nazdravio Bobanu kao dobrom i snažnom momku pominjući Durantovu pouku "Snaga klade valja, a um caruje".divlja

01.09.2007., 05:50Branko ludak, ljubav moja.

Bundevo jedna, hvala ti na ovom tekstu ulepsao si mi jutro. :-)cuburac

22.06.2008., 17:52Dosta puta je moj otac u ovom tekstu naveden kao Boban Zogovic skidao Miljkovica sa bandera i odvracao ga od toga, ali na kraju kraju se ispostavilo uzaludno.