dečiji sport

PSIHOLOŠKI I PEDAGOŠKI RAZVOJ DECE I ADOLESCENATA

PEDAGOŠKO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI RADA SA DECOM U SPORTU

Sažetak

Pedagoško-psihološki rad sa decom u sportu treba da odgovori na sve fundamentalne pristupe od kojih zavisi pravilan i uspešan razvoj dece i mladih kroz sport.

Deca i mladi se u mnogome razlikuju od odraslih.Principi i pristupi koji važe u sportu za odrasle i u profesionalnom sportu se

razmimoilaze sa principima i pristupima sporta za decu i mlade.Osetljivost senzitivnih faza razvoja kod dece čini dečiji sport više zahtevnim u pogledu planiranja, programiranja i sprovođenja trenažnih celina i procesa.

Treneri koji rade sa decom i mlađim kategorijama sportista trebaju da posedujuodgovarajuće znaje, umeće i sve osobine i veštine koje su neophodne

za pravilan rad sa decom. Podrška porodice kao bitan i uticajan faktor u odrastanju svakog deteta

treba da doprinese da se deca osećaju sigurno i podstakne angažovanje deteta u sportskoj sredini.

1



1. UVOD

Ubrzani razvoj savremenog društva sa sobom donosi mnoge nezdrave pojave koje utiču na zdravlje i pravilan razvitak čoveka. Među najugroženijima su najmladji, deca i adolescenti. Prekomerna upotreba kompjutera i korišćenja televizora, sedetarni način korišćenja slobodnog vremena, uzrokuje mnoge negativne pojave kod dece i mladih. Evidentno je da današnja deca sve manje koriste sportske rekvizite i sport kao način upražnjavanja slobodnog vremena. Zajednica usled nagomilanih društvenih i političkih problema zapostavlja probleme dece i pravilnog upućivanja dece u sport i fizičko vaspitanje. Najvitalniji deo društva predstavljaju deca, deca su predstavnici novih naraštaja koja treba pravilno da stasaju i povedu društvo putem napretka, ako se ona zapostave dovodi se u pitanje zdravo funkcionisanje države.

Sport i pravilan fizički razvitak su neophodni kako bi se dete pravilno razvilo u zdravu osobu koja pored zdravih fizičkih karakteristika treba posedovati i zdravu psihološku podlogu na kojoj će se izgraditi stabilna psiho-socijalna ličnost. Da bi se ostvarilo pravilno usmeravanje i upućivanje dece u sport, neophodno je definisati i razdvojiti profesionalni sport, odraslih i dečiji sport koji za cilj ima zdravstveno-rekreativni aspekt. Kada se pravilno gleda na sport i decu u sportu može se pravilno postaviti kratkoročna i dugoročna strategija kojom će se upravljati i kontrolisati sport i fizički razvitak dece.

Dugo je problematika sporta i sportske prakse bila teorijski neobrađena. U definisanju se polazilo od najraznovrsnijih kriterijuma. Sport se određivao kao šala, zabava, igra, borba, strast, nagon, pa sve do shvatanja sporta kao institucionalne sfere, koja se uobličila sa nastankom industrijsko-urbanističke civilizacije, gde sport postaje najrazvijeniji institucionalni oblik fizičke aktivnosti.

Postoje mnogobrojne definicije sporta, najčešće protivrečne i paradoksalne. Tome naročito doprinosi neodređeni pojam "sportska igra" i tvrdnje da je sport igra. Jedna grupa istraživača ističe da je sport borba čoveka sa samim sobom, drugim čovekom i prirodnim preprekama. Drugi naglašavaju da je sport vaspitna društvena institucija prožeta igrom a čiji je cilj fizičko i duhovno usavršavanje ličnosti. Treći sport posmatraju kao racionalnu delatnost, sveukupnost dostignuća u određenom području društvenog života.

S obzirom da odnos između pojmova fizičko vaspitanje i sport i dalje predstavlja razlog za raspravu, veoma je značajno razgraničiti upotrebu oba izraza u ovom pregledu. 1U mnogim uglavnom anglosaksonskim zemljama, izraz fizičko vaspitanje se odnosni na područje školskog nastavnog plana i programa, bavi se razvojem fizičkih sposobnosti i samopouzdanja učenika, i njihove sposobnosti da ih koriste za obavljanje u različitim aktivnostima (Bailey, 2006).

1 Rodić, N. (2009): “Interdisciplinarne teorije fizičkog vaspitanja i sporta“, Fakultet za sport i turizam, Novi Sad.

2



Dok se na sport gleda kao na zbirnu imenicu i obično se odnosi na spektar aktivnosti, procesa, društvenih odnosa, i stvara fizičke, psihološke i sociološke ishode. Iako je relativno jasna konceptualna razlika između ova dva pojma, veliki broj studija su otkrile značajne razlike u korišćenju terminologije u ovoj oblasti, a mnogi obrazovni sistemi koriste ove pojmove kao sinonime. Iz tog razloga, u skladu sa međunarodnim agencijama poput Organizacije Ujedinjenih Nacija za prosvetu, nauku i kulturu, fizičko vaspitanje i sport predstavlja poželjan pojam i koristi se za one struktrirane , nadzirane fizičke aktivnosti, koje se odvijaju u školi i za vreme školskih dana, gde je međunarodnom poveljom o fizičkom vaspitanju i sportu, u prvom članu naglašeno da je "bavljenje fizičkim vaspitanjem i sportom fundamentalno ljudsko pravo za sve".

Fizičko vaspitanje je usmereno na zdravlje mladih, na razvoj fizičkih motoričkih osobina čoveka bez zapostavljanja duha i izvesnih intelektualnih kvaliteta. To je proces primene fizičkog vežbanja i metodičkih postupaka vaspitača (trenera) u cilju formiranja, održavanja i poboljšavanja motoričkih sposobnosti, psihičkih osobina i socijalne adaptacije ličnosti.

U oblasti fizičkog vaspitanja ne dominira takmičarski karakter, niti posvećivanje jednoj delatnosti u specijalizaciji, što je karakteristično za sport, u užem smislu i profesionalni sport. 2Zagovornici fizičkog vaspitanja i sporta Physical Education and Sport (PES) u svojim istraživanjima utvrdili su brojne prednosti povezane sa učešćem u ovim aktivnostima. Neki autori tvrde da fizičko vaspitanje pomaže deci da razviju poštovanje prema sopstvenom telu i drugima, doprinosi integralnom razvoju uma i tela, razvoju razumevanja uloge aerobnih i anaerobnih fizičkih aktivnosti i zdravlja (Welk, 2002), pozitivnom povećanju samopouzdanja i samopoštovanja, socijalnog i kognitivnog razvoja i obrazovnih postignuća.

3U mnogima istraživanjima upoređuju se sa različitih aspekata sport i fizičko vaspitanje (Benett i sar., 1993), u kojima se, uglavnom, uočavaju sledeće razlike: Sport podrazumeva takmičenje, fizičko vaspitanje to čini samo indirektno; U sportu je žestoka selekcija, sport teži da isključi, a fizičko vaspitanje da uključi; Fizičko vaspitanje je na "dobrom glasu", dok je sport zbog svojih preterivanja i devijacija često na "lošem glasu"; Fizičko vaspitanje je skoro uvek neki oblik škole koja podrazumeva brigu o ličnosti, za razliku od njih, neki obrasci sporta nisu samo na ivici preterivanja, već i ludila; Sport podstiče elemente sujeverja, koga skoro da nema u fizičkom vaspitanju; Emocionalni potresi i emocionalne uzleti zbog napetosti i iščekivanja, bitne su odrednice sporta, a za fizičko vaspitanje je to karakteristično u manjoj meri; Sport zahteva elitizam, izvrsno telo i duh, a fizičko vaspitanje toleriše osrednjost; Sport je neodvojiv od ambicije i motiva postignuća, što nije bitna karakteristika fizičkog vaspitanja; U sportu može da dođe do povreda, dok je fizičko vaspitanje uglavnom bezbedno; Sport ide do rizika, dok fizičko vaspitanje retko podrazumeva rizik.

2 Rodić, N. (2009): “Interdisciplinarne teorije fizičkog vaspitanja i sporta“, Fakultet za sport i turizam, Novi Sad.3 www.savremenisport.com (2012)

3

http://www.savremenisport.com/



Po svojoj prirodi fizičko vaspitanje mnogo je bliže rekreaciji, jer izbegava intenzivne napore i surovo takmičenje, ili ih bar ublažava (Honeybourne i sar., 2004).

U ovom seminarskom radu biće predstavljena neka od elementarnih pitanja koja mogu dati odgovor kako sa decom treba raditi u sportu i čemu treba težiti. Svest trenera, roditelja i čitave nacije može u mnogome doprineti da se deca i mladi putem sporta adekvatno razvijaju. Takvim pristupom se može obezbediti sva prava mladih sportista koje im garantuje „povelja mladih sportista“.

4



2. PEDAGOŠKO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI RADA SA DECOM U SPORTU

Pedagogija je nauka čije su oblasti izučavanja vaspitanje i obrazovanje. Sam termin se različito definisao u različitim periodima, što ukazuje na razvoj same nauke kroz ljudsku istoriju. 4Reč pedagogija potiče iz grčkog jezika, nastala u doba antičkih država i sastavljena je od dve reči pais, paidos što znači dete, odnosno dečak, i ago, agein što znači voditi.

5U početku je ovaj termin imao doslovno značenje, označavala je roba koji je vodio dete od kuće do mesta gde se tadašnja omladina okupljala radi sticanja obrazovanja. Taj rob se zvao pedagog, tj. onaj koji vodi dete. Međutim, prema nekim teoretičarima, rob se nije brinuo samo o sigurnosti deteta na putu od kuće i do nje, već se brinuo i o njegovom ponašanju. Za razliku od dečaka, devojčice su ostajale sa svojim majkama u kući.

Danas se termin pedagog može definisati u širem značenju i podrazumeva sve one koji se na neki način bave vaspitavanjem dece (tu se ubrajaju i roditelji i kada ne poseduju adekvatno pedagoško znanje) i u užim značenjima, gde se misli samo na lica koja se profesionalno bave vaspitanjem dece, odnosno vaspitače, pedagoge, učitelje, nastavnike, profesore, trenere i dr. Iz ovog termina, izvedeni su i uvreženi drugi, bliski termini poput pedagoških radnika, pedagoške ustanove, pedagoške mere itd. U različitim jezicima termin pedagogija ima različita značenja, što je donekle u vezi sa samim terminom, ali i različitim gledištima na samu nauku.

Pedagogija je nastala iz potrebe za sistematiskim prikupljanjem i uopštavanjem iskustava i znanja u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. Određivanje predmeta proučavanja pedagogije, kao i metodologije nije jednostavno jer se i druge društvene nauke bave društvom, društvenim fenomenima i praksom, često neraskidivo povezanim sa vaspitanjem.

6Podela naučnih disciplina može da bude različita, jer može da se izvrši prema više kriterijuma. Ukoliko se kao kriterijum uzme vreme, tada se pedagogija može podeliti na savremenu, odnosno opštu i istoriju pedagogije. Kriterijum može da bude i uzrast, pa se tada deli na vaspitanje mladih (koje podrazumeva predškolski i školski uzrast) i vaspitanje odraslih, odnosno andragogija. Sama andragogija se dalje deli na vojnu, privrednu, školsku i penološku. Iz osnovno-, srednje- i visoko-školske pedagogije, koje pripadaju oblasti vaspitanja mladih, razvija se didaktika i metodika pojedinih predmeta. Ukoliko se kao kriterijum uzme mesto gde se pedagoška delatnost odvija, opšta pedagogija se deli, osim na predškolsku i školsku i na vanškolsku, internatsku i porodičnu. Nijedan kriterijum za podelu ne može u potpunosti da prikaže sistem pedagoških disciplina, zbog kompleksnosti same vaspitne delatnosti, pa se

4 Vujaklija M. (2009): “Leksikon stranih reči i izraza”, IPS MEDIA, Beograd.5 www.wikipedia.org (2012).6 www.wikipedia.org (2012).

5

http://www.wikipedia.org/

http://www.wikipedia.org/



pribegava kombinaciji tih kriterijuma. Jedna važna disciplina koja se na taj način izdvaja je specijalna pedagogija koja se primenjuje u radu sa vaspitanicima koji su fizički i/ili psihički ometeni u razvoju. Ona se dalje može podeliti na surdo, tiflo, oligofrenu, orto i logopediju. Nisu sve naučne discipline jednako razvijene. Recimo, didaktika je veoma razvijena, ali je penološka pedagogija znatno manje (Penologija je naučna disciplina koja se bavi izučavanjem zatvorske zajednice kako bi se svrha kažnjavanja, kako ju je zajednica postavila, odnosno sud presudio kroz zatvorsku kaznu, izvršila nad učiniocem krivičnog dela). Sa razvojem sporta dolazi se to stvaranja i sportske pedagogije, pogotovo je važnost sportske pedagogije bitna kod dece i mladih sportista.

Sport i fizička aktivnost imaju važnu ulogu u svim područjima ljudskog života. Fizička aktivnost pozitivno utiče na usvajanje zdravog načina života, unapređuje zdravlje i kvalitet života. Sport je danas sredstvo kojim se šire poruke mira, jednakosti i prijateljstva među ljudima. Redovna fizička aktivnost jedan je od ključnih faktora za zdrav život. Nemoguće je nabrojati sve pozitivne aspekte fizičke aktivnosti, bez sumnje neke od njih su: unapređenje zdravlja i kvaliteta života, produžava očekivano trajanje života i smanjuje rizik za hronično nezaraznih bolesti kao što su bolesti srca i krvnih sudova, šećerna bolest, maligne bolesti i sl.

Pozitivni aspekti redovne fizičke aktivnosti uočavaju se kod fizičkog i mentalnog zdravlja, kao i psihosocijalnog razvoja. Nikada nije prerano da se započne s usvajanjem zdravih navika i edukacijom o važnosti fizičke aktivnosti: studije pokazuju da većina dece koja se bave sportom i fizički su aktivna u detinjstvu, zadrže takve navike i kasnije kad odrastu. Sport ima pozitivan učinak na razvoj osobenosti. Deca koja se od malena bave nekom sportskom aktivnošću, već u ranoj životnoj dobi razvijaju radne navike i samodisciplinu. Sport sa druge strane ima pozitivnu ulogu i u emocionalnom razvoju dece budući da olakšava i proces njihove socijalizacije.

Povezanost sporta, fizičke aktivnosti i zdravlja, prepoznata je i od strane Svetske zdravstvene organizacije koja je 2004. Godine donela dokument o Globalnoj strategiji zdrave ishrane, fizičke aktivnosti i zdravlja, kao i Rezoluciju o unapređenju zdravlja i zdravog stila života. Trenutno je od velike važnosti najnovija inicijativa Svetske zdravstvene organizacije uvrštavanja fizičke aktivnosti među prioritetne domaće zadatke, u svrhu suzbijanja globalog povećanja broja nezaraznih bolesti, kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. To je novi izazov i velika mogućnost za sportski pokret u celini, a posebno za dostupnost sporta svakome.

Mnogobrojni su razlozi koji govore u prilog bavljenja sportom. Sport i fizička aktivnost preventivno deluju na prekomernu debljinu (težinu) u djetinjstvu i naravno u odrasloj dobi. Sport

6



i fizička aktivnost razvijaju samosvest i smanjuje anksioznost i stres. Uči dete kako pobeđivati ali i prihvatati poraz, uči ga poštenju u igri i životu, razvija prijateljstvo. Deca koja se bave sportom imaju zdravije navike hranjenja, manje puše, manje konzumiraju alkohol, manje se razboljevaju. Sportski programi dovode kod mladih ljudi do razvoja veština, timskog rada, samodiscipline, bolje socijalizacije u društvu. Sport i fizička aktivnost ispunjavaju društveni život mladih i ne prepušta ih negativnim socijalnim pojavama i kriminalu, i u njima se javlja pozitivniji pristup životu. Svet se nalazi pred novim izazovima kako očuvati i unaprediti zdravlje ljudi. U razvijenom svetu promenio se način života. Bolji životni standard nije iskorišćen i za unapređenje i poboljšanje zdravlja, te se nalazimo pred novim pandemijama nezaraznih bolesti kao što su: debljina, bolesti srca i krvnih sudova, šećerna bolest, karcinomi, osteoporoza.

Za mnoge od nabrojenih bolesti poznat je uzrok, ali nema dovoljno razrađenih preventivnih programa s obzirom da nastaju neprimetno. Posledice su dugoročne, pa je od velike važnosti na vreme ih uočiti ili još bolje spriečiti njihov nastanak. Mnoge od njih povezane su s prevelikim energetskim unosom i neadekvatnom ishranom. S druge strane, u današnjem životu čoveka sve je manje kretanja, odnosno gubitka kalorija. Iz toga proizlazi, da fizička aktivnost, kretanje, bavljenje sportom neosporno utiče na zdravlje čoveka, posebno dece i mladih. Sledom toga, nameće se zaključak da je od velike važnosti razvijati masovni, amaterski sport i što više dece i mladih uključiti u sportske aktivnosti.

Na žalost, danas smo svedoci sve veće profesionalizacije sporta u svrhu postizanja vrhunskih rezultata i materijalne dobiti, odnosno sve se češće zaboravlja duh olimpizma "Važno je učestvovati", a povećava se pritisak na decu i sportiste s porukom "Važno je pobediti".

7Svetski sportski kongres koji je održan u Arnhemu 2002.g. u organizaciji Međunarodnog olimpijskog komiteta doneo je Deklaraciju koja ističe; "Sportska zajednica se suočava s novim društvenim izazovima poput javnog zdravstva, pravednosti, tolerancije i očuvanja okoline, koji traže razuman odgovor masovnog i elitnog sporta."

Želimo li živeti u civilizovanom društvu i društvu u kojem vladaju odgovornosti za budućnost naše dece, moramo delovati i posvetiti se omasovljenju sporta, jer to na kraju predstavlja korist i za pojedinca i za društvo u celini.

2.1 DEČIJI I OMLADNINSKI SPORT

7 www.savremenisport.com (2012), autor članka Prof. Dr Anastasovski Ivan

7




Sport je višedimenzionalni i složen fenomen. Pored takmičenja, područje sporta obuhvata socijalne, psihološke, ekonomske, političke, pedagoške, naučne, medicinske, fiziološke, religiozne, kulturne, pravne i druge vrednosti. Sport je društvena pojava, sa specifičnim socijalnim funkcijama i izraz je određenih društvenih potreba.

U osnovi sport je fizička aktivnost kojom mogu i trebalo bi da se bave sve uzrasne kategorije. Profesionalni sport predstavlja dimenziju u kojoj je najprimarniji rezultat, često se zanemaruje sposobnost i mogućnost sportista da li su u stanju da isprate veoma zahtevne i obimne treninge sa ciljem postizanja pobede. Dečiji i omladinski sport bi trebao da bude u okvirima zdravstvene, zabavne i rekreativne sredine sa humanijim ciljevima. Dečiji sport i fizička aktivnost u njegovim okvirima ne treba imati rezultat i pobedu kao imperativ, već pravilan razvoj, druženje, sticanje dobrih navika dece i sl. U situacijama u kojima se od deteta zahteva postizanje visokih rezultata, koja često nisu u skladu sa uzrastom i fiziološkim mogućnostima deteta, dovodi do narušavanja emocionalnog, zdravstvenog, socijalnog stanja deteta i u većini slučajeva odvraća dete od sporta. Dolazi do napuštanja određenog sporta ali i do izbegavanja učestvovanja u svim drugim oblicima fizičke aktivnosti. Na ovaj način postiže se kontraefekat, prekomerni treninzi i prevelike obaveze mogu naneti dosta bola i patnje deci koja nisu sposobna da isprate uslove treniranja odraslih sportista.

8Nesporno je da je sport idealan vaspitni i obrazovni medijum za razvoj poželjnih psiho socijalnih atributa kao što su kooperativnost, borbenost, nezavisnost, samostalnost, vođstvo, motivacija postignuća, samopotvrđivanje, samopouzdanje, self koncept. Pozitivan doprinos sporta poboljšanju fizičkog i emocionalnog stanja dece i mladih ne mora uvek da se ispolji. To se dešava kada je prenaglašena vrednost takmičenja i pobede, pa sport postaje mesto velikog pritiska i stresa za decu, uništava njihovu sposobnost, zadovoljstvo i kreativnost.

U svetu, tri decenije u nazad, shvaćen je problem dece u sportu. Istraživanja su nedvosmisleno dokazala da je neophodan poseban pristup, jer je dečiji sport veoma osetljivo područije. U Srbiji, dečiji sport je u većoj meri zapostavljen. Veća pažnja se posvećuje profesionalnom sportu dok je rekreativni sport za mlade „gurnut“ sa strane. Ako se teži zdravoj naciji neophodno je više ulagati u sport za mlade, potrebno je stvoriti zdravu naviku kod dece. Sport i zdrava, kontrolisana fizička aktivnost predstavlja jednu od veoma bitnih navika koje bi svako dete trebalo da usvoji. Da bi se to desilo država, nacija treba pokrenuti sve raspoložive mehanizme kako bi se zadovoljile osnovne potrebe deca za sportom. Kada se deca pravilno i sistematski uključe u sport, u tom područiju mogu ostati veoma dugo. Sport će za uzvrat „dati“ brojne zdrave efekte koji će učiniti da se kvalitet života pojedinca i nacije poboljšaju.

2.2 DVA KONCEPTA SPORTA MLADIH

8 Bačanac Lj. i Radovanović I. (2005): „Vaspitanje kroz sport“, Učiteljski fakultet, Beograd.

8



Pravnom regulativom nije obuhvaćeno polje dečijeg sporta u Srbiji. Takvim pristupom dečiji razvoj kroz sport je prepušten slučajnostima. Nedovoljno dobra sistematizacija i organizacija prepuštaju ovaj problem trenutnim tržišnim potrebama ljudi koji rade sa decom i mladima. Javnost putem medija je „preplavljena“ informacijama o zaradama vrhunskih sportista i lagodnim životima profesionalnih sportista. Takve informacije često roditelji uzimaju zdravo za gotovo i upućuju decu u sport sa ciljem da se putem sporta postigne materijalna pokretljivost. Da bi se to desilo roditelji od trenera i dece ocekuju vidljive a često i nerealne rezultate. U svim tim slučajevima ispaštaju deca. Ovakve pojave nameću dva filozofska pristupa, dva koncepta shvatanja sporta mladih:

1. 9Humanistički pristup:

- Sport u službi optimalnog ličnog i socijalnog razvoja svakog deteta;- Sport kao sredstvo za promociju vaspitnih ciljeva, tj. sport u službi vaspitanja;- Sport takmičenje kao sredstvo za vaspitanje i učenje;- Cilj takmičenja je učenje o sebi, o drugima, uživanje u sportu, usavršavanje veština;- Sport treba da služi deci, a ne deca sportu.

Humanistički pristup sportu opisuje bavljenje sportom na jedan human i zdrav način. Ovim pristupom sport se stavlja u službu dece i njihovih potreba. Decije aktivnosti u okviru sporta treba da budu bazirane na dobrovoljnom učešću sa ciljem zadovoljenja svih motiva zbog kojih se deca uključuju u sport. Dečiji motivi na kojima se zasniva želja za bavljenjem sportom se u mnogome razlikuju od motiva odraslih. Samim tim neophodno je da postoje razlike u planiranju i programiranju treninga za odrasle i treninga za decu i mlade.

2. 10Model sporta odraslih:

- Cilj sporta je „Citius-altuis-fortius“, (više, dalje, brže);- Pobeda nije sve, ona je jedina stvar;- Deci se nameću pravila i standardi odraslih;- Cilj takmičenja je pobediti protivnika, uspeh;- Uspeh se izjednačava sa pobedom, sve ostalo je neuspeh;- Na decu se gleda kao na minijaturne odrasle;- Deca se tretiraju kao potencijalne „sportske mašine“ koje proizvode medalje, pehare,

rekorde.

Model sporta odraslih koji se primenjuje na decu predstavlja jednu vrstu nezdravog angažmana koji ima za cilj donošenje profita i koristi pojedincima kojima je primarni cilj

9 Bačanac Lj. i Radovanović I. (2005): „Vaspitanje kroz sport“, Učiteljski fakultet, Beograd.10 Bačanac Lj. i Radovanović I. (2005): „Vaspitanje kroz sport“, Učiteljski fakultet, Beograd.

9



ostvarivanje visokih rezultata. Težnja ka postizanju uspeha koji se meri samo ogoljenom pobedom povlači za sobom i određene principe verovatnoće. U grupi od mnogo dece koja su sportski angažovana, po modelu odraslih, traži se, očekuje se, da bar jedno dete uspe i na taj način će se opravdati zapostavljanje potreba druge dece čime se može narušiti mentalno i fizičko zdravlje. Pristup konceptu na kome se bazira model sporta odraslih, a primenjuje se na decu predstavlja svojevrstan kriminal.

Nedovoljno upućeni roditelji i deca koja se obmanjuju postaju žrtve sistema koji dozvoljava da se preko sporta latentno manipuliše. Manipulacija je konstanta i u dužem vremenskom periodu može izazvati katastrofalne nus pojave. Sport sam po sebi i po uverenju većine ljudi predstavlja jedan od faktora zdravog života. Mnogi neće primetiti da postoji velika razlika između dečijeg sporta i sporta koji upražnjavaju odrasli ljudi, kojima je sport osnovno i jedino zanimanje u životu. Profesionalnim sportistima sport donosi zaradu, često velike sume novca, a gde se pojavi novac prestaje ljubav prema sportu, nestaje humanost i na površinu isplivavaju zakoni koji važe na svim ekonomskim tržištima. Premisa, što više to bolje, svakako se ne može opravdati za sportsku aktivnost u kojoj trebaju da budu uključena deca.

Treneri koji pretenduju da se uspešno i moralno bave dečijim sportom trebalo bi da prihvate humanistički pristup sporta za decu i mlade. Ako treneri na vreme shvate da su tu zbog dece a ne da su deca tu zbog trenera, mogu se postaviti osnove humanističkog koncepta sporta na zdrave noge. Takođe je neophodno edukacija i upućivanje roditelja u sve pošasti savremenog sporta. Glavni cilj dečijeg sporta treba da predstavlja psihofizički razvoj na dobrovoljnoj bazi ispunjen igrom, zabavom, socijalnim razvojem i drugim vrednostima koje mogu pospešiti razvoj deteta u zdravo i humano ljudsko biće.

2.3 OSNOVNI PROBLEMI I DILEME U SPORTU MLADIH

Problemi i dileme koje se mogu javiti kod sporta za decu i mlade su vezani za razloge zbog kojih se deca uključuju u sport, koji su njihovi motivi i očekivanja. Trenere koji rade sa decom i mladima bi svako trebalo da zanima pojam takmičenja u dečijem uzrastu. Takmičenje može stresno uticati na neku decu, javljaju se problemi sa prevazilaženjem stresa prilikom takmičarskih aktivnosti. Unapređenjem komunikacije na relaciji trener – dete može se postići dobri rezultati, trener podrškom može pojačati kod deteta osećaj samopouzdanja. Samopouzdanje i procena samoefikasnosti kao i svesnost ličnih kompentencija može detetu olakšati lakše da se izbore sa porazom i da poraz shvate kao sastavni deo svakog takmičarskog iskustva.

Veoma bitan problem je i napuštanje sporta koji se može javiti. Sama problematika napuštanja sporta od strane dece nameće potragu za razlozima zbog kojih deca napuštaju sport. Na osnovu tih saznanja može se praviti strategija kojom će se deca na zdrav način zadržati u

10



dečijm sportu. Roditelji takođe čine bitan, a ponekad i presudan faktor za bavljenje dece sportom. Posebno je to vidljivo kod mlađe dece, koja u većoj meri zavise od roditelja.

Da bi se postigla uočljiva razlika u radu sa decom u odnosu na rad sa odraslima, neophodno je dati odgovore na pitanja kao što su:

-Na kojem uzrastu se deca trebaju uključiti u organizovanu sportsku aktivnost?-Na kom uzrastu ih treba uključiti u sportsko takmičenje?-Kako trebaju da izgledaju programi za decu (po sadržaju, intezitetu, obimu)?-Na osnovu kojih kriterijuma treba vršiti usmeravanje dece u određene sportske aktivnosti?-Da li, kako i kada vršiti selekciju dece za sport?

Odgovori na ova i mnoga druga pitanja mogu obezbediti izradu postojanije i svrsishodnije strategije sporta dece i mladih.

2.3.1 Uključivanje dece u sport

Danas je sve češća pojava da se deca veoma rano uključuju u organizovan oblik sportskog treninga sa konkretnim elementima vrhunskog sporta sa ciljem da se što pre otpočne sa takmičenjem na rezultat i pobedu. S veoma dobrim razlogom se treba postaviti pitanje uključivanja dece u sport. Imajući u vidu sve aspekte i principe današnjeg dečijeg sporta i socijalnog okruženja, ovo pitanje podrazumeva malo duži i teži odgovor.

Ponekad je vrlo jednostavno odgovoriti: ''Dete je visoko, dajte ga na košarku ili odbojku'' ili slični odgovori. Naravno, ima opravdanosti i za takav odgovor. Međutim, hoće li takvim izborom dete izraziti sav svoj potencijal, hoće li u svakom košarkaškom, odbojkaškom, fudbalskom, rukometnom ili bilo kom drugom sportu dete biti pravilno vođeno, hoće li biti zadovoljeni svi principi zdravog odrastanja kroz integralni razvoj ličnosti deteta? U tome se nalazi kompleksnost odgovora na postavljeno pitanje.

11Prvi signali dečije radoznalosti za oblicima sportske aktivnosti javljaju se već od pete godine, ali optimalniji period za sportske aktivnosti je početak osnovnog školovanja, dakle period od osme do devete godine.

Treba se pre svega rukovoditi pedagoškim, zdravstvenim i biomehaniekim principima razvoja deteta. Obavezno je potrebno izvršite lekarski pregled deteta To je ono što, kao prvi korak nikako se nesme propustiti. Iako većina klubova pri prvoj registraciji deteta ima obavezu da uradi lekarski pregled, ti pregledi su uglavnom površni, izvode se bez adekvatne aparature, najčešće u prostorijama klubova ili salama. Treba uradite ozbiljan, kompletan pregled u zvanično

11 www.savremenisport.com (2012), autor članka Prof. Dr Vukmirović Maniša

11




licenciranoj ustanovi koji će dati analizu zdravstvenog statusa deteta i uputiti ga na nesmetano bavljenje fizičkim aktivnostima, ili ukoliko se pokaže potrebnim, skrenuće pažnju na eventualna ograničenja za određene aktivnosti. Ukoliko postoje određene zdravstvene komplikacije, obavezno treba prilagoditi fizičku aktivnost koja odgovara zdravstvenim sposobnostima deteta. Nikako se ne sme potiskivati činjenicu da se radi o nekoj maloj smetnji koja po mišljenju roditelja ili neodgovornih trenera, ne može da proizvede nikakve velike komplikacije. Ponekad i sami lekari naprave propust, pa prilikom određene deformacije posturalnog statusa deteta savetuju bavljenje nekim sportom. To je u redu, ali ne bilo kojim sportom, pa pogrešno izabrana sportska aktivnost može da pogorša zdravstvenu situaciju. Čak i forsiranje određenih pokreta prilikom pravilno odabrane aktivnosti može biti štetno. Stručan trener bi trebao da uvaži sve napomene i činjenice o zdravstvenom statusu i usklade proces vežbanja i mogućnosti deteta.

Za pravilan razvoj i praćenje razvoja dece u sportu neophodno je testiranje antropometrijskih karakteristika, motoričkih sposobnosti i ostalih faktora od kojih zavisi pravilan psihofizički razvoj svakog deteta u sportu. Ako su roditelji zainteresovani, što je i preporuka, treba izvršiti sva testiranja koja mogu odrediti poželjne sportske discipline prema sposobnostima i afinitetima deteta. Na taj način dete bi se bavilo aktivnostima koja mu najviše odgovaraju po motoričkim sposobnostima ali i po mentalnom sklopu ličnosti.

Takva testiranja možete sprovesti u Republičkom zavodu za sport, gde se može dobiti kompletan uvid u status deteta. Na osnovu tih rezultata i konsultacijama sa trenerima, predmetnim nastavnicima u školi ili sportskim psiholozima može se dobiti mišljenje o uključivanju dece u određene sportove. Rezultati tog testiranja daju detaljnu analizu trenutnog stanja deteta: od procene definitivne telesne visine, indeksa gojaznosti, do stanja motoričkih i funkcionalnih sposobnosti. Isto tako, od izuzetnog značaja su i testovi za procenu psihološkog profila lienosti deteta, čijom se analizom daje preporuka o mogućem obliku aktivnosti. Da li je dete sklonije individualnim, grupnim ili kolektivnim (timskim) aktivnostima.

Trebalo bi napomenuti da su rezultati motoričkih testova u dobroj meri genetski predodređeni i da kvalitetnim treningom neće doći do revolucionarnog pomaka. Zato treneri treba da znaju, koje su to dominantne motoričke sposobnosti karakteristične za pojedini sport. Na osnovu toga će znati da dete koje, na primer, na testovima provere eksplozivne snage pokazuje niske vrednosti skočnosti, ne bi trebalo težiti ka aktivaciji u sportove sa dominantno skakačkim aktivnostima. U poslednje vreme zahvaljujući uspesima Novaka Đokovića tenis postaje omiljeni sport mnoge dece a naročito je kod roditelja popularan, svaki roditelj želi da mu dete postane slavno i uspešno poput Novaka.

Na osnovu rezultata testiranja potrebno je uskladiti želje roditelja i mogućnostima deteta. Agresivni nastup medija promenio je i stav roditelja prema pravilnom procesu odrastanja, pa tako i prema sportu i sportskom treningu. Tu pre svega se misli na fanatičnu potrebu roditelja da svojim uticajem nameću aktivnost za koju dete nema interesovanja, ali ni predispozicija.

12



Dete netreba da bude član nekog kluba zato što se taj sport dopada samo roditeljima. Poželjno je da na osnovu procena i realne mogućnosti deteta, dete bude uključeno u adekvatnu sportsku aktivnost i ne treba od deteta očekivati da sa deset godina bude ''šampion sveta'' koji bi uskoro mogao popraviti financijsku stabilnost porodice. Detetu treba pružiti podršku i treba iskazati sreću upravo zbog detetove želje da se bavi sportom, savesno i svesno znajući da se do pravih rezultata dolazi nakon višegodišnjeg rada i ogromnog odricanja.

2.3.2 Najvažniji motivi za bavljenje sportom kod dece

Motivi i razlozi zbog kojih deca ulaze u sport su mnogobrojni i raznovrsni. Na motive utiču polne razlike, devojčice imaju drugačije motive od dečaka. Uključivanje u sport i motivacija za učešće u sportskoj aktivnosti mogu zavisiti od socijalne sredine, kulturnih faktora, uzrastnog doba deteta, vrste sportske aktivnosti, vreme učestvovanja u sporu i dr.

12U više istraživanja je potvrđeno da su osnovni motivi zbog kojih mladi ulaze u sport sledeći:

-Usavršavanje i sticanje novih sportskih veština-Povod i zabava-Druženje i stvaranje novih prijateljstava-Uzbuđenje i izazov-Postizanje uspeha, pobede-Sticanje fizičke kondicije-Takmičenje -Nastaviti ka višem nivou

Da bi deca imala zdrave motive za ulazak u sport i bavljenje sportom neophodno je da odrastaju u zdravom okruženju koje karakteriše popularizacija zdravih ambicija i moralnih vrednosti. Adekvatnim sugestijama može se obezbediti podrška deci i mladima da otpočnu da se bave sportom ali da i u sportu ostanu što je duže moguće. Sugestije za povećanje motivacije kod dece treba da se odnose na obezbeđivanje uslova za razvoj sportskih veština, dečijih potreba za druženjem, sprovođenjem zabavnih treninga i takmičenja, razvoja realističnih pogleda na uspeh i dr.

Obezbeđenje mogućnosti za razvoj sportskih veština

Jedan od najčešćih motiva za ulazak u sport je poboljšanje sportskih veština. Iako deluje neverovatno, ovaj motiv se u praksi često zanemaruje. Treniranje (vežbanje) samo po sebi ne 12 Bačanac Lj. i Radovanović I. (2005): „Vaspitanje kroz sport“, Učiteljski fakultet, Beograd.

13



dovodi do sticanja i poboljšanja motornih veština. Samo planirano i ciljano vežbanje može dovesti do usvajanja veština. Saznanje da deca uče po modelu, poželjno je da trener bude dobar metodičar (usvajanje određene motorne veštine iziskuje specifične faze kako bi se veština usvojila, što je element izvođenja složeniji potrebno je više faza, koje nakon pravilnog usvajanja trebaju da se povežu i izvode u celini). Pred dobre metodike poželjno bi bilo da trener bude i demonstrator. Veoma je važno da instrukcije budu pravovremene i adekvatne kako bi deca mogla da ih implementiraju u svoje izvođenje veština. Bitno je voditi računa o uzrasnom dobu dece sa kojom se radi, treba imati adekvatan pristup kako bi deca mogla potpuno da razumeju instrukcije. Korišćenje adekvatne i prilagođene terminologije treba praktikovati na treninzima u kojima učestvuju deca.

Zabavni treninzi i takmičenja

Deca nisu mali veliki ljudi. Primena principa treninga kao što treniraju odrasli može kod dece izazvati negativne emocije prema sportu. Ako se ima u vidu da dečija pažnja traje kratko, da je područije pojma o sebi veoma osetljivo, trener treba imati očekivanja u skladu sa psihofizičkom sposobnošću deteta koga trenira. Deca često mogu u početku grešiti i ponašati se neprimereno na treningu a trener bi trebao da obrati pažnju na kritiku. Mnoga deca se tokom fizičke aktivnosti zabavlja i to treba biti jedan od primarnih ciljeva kada se kreiraju dečiji treninzi i takmičenja.

Da bi se postigao odgovarajući nivo zabave na treninzima, a ujedno da se ne zapostavi fundamentalni fizički razvoj potrebno je organizovati dinamičke i uzbudljive treninze. Od trenera se očekuje da bude posvećen i inovativan čime će se izbeći rutina i dosada na treninzima. Velika odgovornost leži u tome da ako dete ne bude zadovoljno nivoom zabave može napustiti sport i više ne želeti da se sportski angažuje.

Zadovoljenje potreba za druženjem

Druženje sa drugom decom tokom sportskih aktivnosti predstavlja jedan od bitnijih motiva kod dece kada se odlučuju za bavljenje sportom. Od suštinske je važnosti da se odnosi unutar grupe pospešuju različitim sadržajima izvan sportskih aktivnosti (odlazak u bioskop, pozorište, koncert i sl.). Na taj način mladi sportisti će se bolje upoznati međusobno čime će se učvrstiti prijateljstva što je u skladu sa ovim motivom.

Razvoj realističnih pogleda na uspeh

Sazrevanjem i odrastanjem deci pobeda, kao cilj u sportu, postaje sve primamljivija i važnija. Treneri pobedu ne bi trebali da stave ispred humanijih ciljeva za bavljenje sportom.

14



Pobeda je samo jedan od razloga za bavljenje sportom. Potrebe mladih sportista su višestruke i ako se suze samo na pobedu može doći do zanemarivanje bitnijih ciljeva za bavljenjem sportom. Trener treba pomoći mladim sportistima da definišu pobedu. Pobeda može biti druženje, zajednička saradnja i sl. a ne samo viši brojčani, materijalni rezultat. Pobeda se može predstaviti mladim sportistima kao grupni uspeh u radu ali i kao individualni uspeh, uloženi trud, pametno iskorišćeno vreme. Realističan pogled na uspeh, pobedu treba biti uvek na umu trenerima kada sprovode trenažne procese.

Definisanje uspeha u sportu može se i posmatrati kroz činjenice da uspeh nije sinonim za pobedu a da poraz nepredstavlja neuspeh. Pozitivna polazišta za definisanje uspeha u sportu mogu se zasnivati na činjenici da uspeh predstavlja ulaganje truda i maksimalnog angažovanja; cilj takmičenja nije pobeda već nadigravanje (igra); savladavanje određenih veština takođe predstavlja pobedu; uspeh treba povezati i sa brojem drugara i drugarica koje je neko dete steklo baveći se sportom i sl. Ako su pobeda i poraz jedina stvar koju deca mogu da primete svojim učešćem u sportu onda zsigurno mogu ostati bez informacija o kvalitetu izvođenja, ličnom napredovanju i pozitivnim pomacima. Treba se uspeh odredjivati na osnovu autonomnih a ne na osnovu interpersonalnih standarda uspeha. Rezultat takmičenja treba vrednovati na osnovu ličnog napretka deteta, a ne treba vrednovati uspeh na osnovu pobede.

13Zadatak trenera je da nauče decu kako pravilno da atribuiraju svoj uspeh ili neuspeh i na taj način da im očuvaju motivaciju za dalje bavljenje sportom i očekivanje budućih uspeha. Prema kognitivno motivacionoj teoriji (Heider, 1958; Weiner, 1972), uspeh ili neuspeh se najčešće pripisuju:

-Sposobnostima (unutrašnji stabilni faktor)-Uloženom naporu (unutrašnji promenljivi faktor)-Težini zadatka (spoljni stabilni faktor)-Sreći (spoljni nestabilni faktor)

Trener treba težiti, deci i mladima u sportu, dati objašnjenje da uspeh objašnjavaju stabilnim faktorima a neuspeh da pripisuju nestabilnim razlozima. Kako deca sazrevaju njihove atribucije ličnog ponašanja će se menjati od spoljašnjih ka unutrašnjim faktorima.

Stvaranje uslova za sticanje fizičke kondicije

Trener u radu sa decom treba obezbediti optimalne uslove kako bi poboljšao nivo kondicionih sposobnosti. S jedne strane mnogi sportovi obiluju raznovrsnim elementima a sa druge strane ne sme se zapostaviti ni kondicione sposobnosti koje pomažu da se dete pravilno


15



razvija. Kada je organizam u dobroj kondiciji i umom se čovek bolje oseća, bolja kondicija dovodi do dobrog raspoloženja. Dete to dobro raspoloženje i dobru kondiciju, koju je stekao sopstvenim trudom i naporom, može identifikovati sa sportom i aktivnostima na treningu. Na taj način se lično može uveriti da je dobro baviti se sportom. Prepoznavanje dobrih strana bavljenja humanim sportom rezultuje ostanak deteta u sportu i zadovoljenje primarnih ciljeva dečijeg sporta.

2.3.3 Pristupi treniranju

Kada se posmatra pristup koji imaju treneri kod motivacije i obučavanja dece u osnovi se može identifikovati dva pristupa. Jedan pristup je pozitivan a drugi negativan. Treneri da bi potkrepili, ojačali željena ponašanja, motivisali decu pribegavaju korišćenju nagrada i kazni. Oba principa trebaju da obezbede promenu ponašanja kod dece.

Princip nagrađivanja (pozitivan pristup) podrazumeva da su deca sklonija da ponavljaju određene aktivnosti koja su nagrađene. Te aktivnosti su nagrađene usled povoljnog razvoja događaja. Ovaj princip trebalo bi da bude osnovni i primaran u radu sa decom i mladim sportistima. 14Istraživanja pokazuju da su deca koju su trenirali pozitivno orijentisani treneri više uživala u sportu, više vole svoje saigrače, trenere, postizali su veći stepen kohezije (Smith & Smoll, 1977;prema Weinberg & Gould, 1999.).

Glavne odlike pozitivnog pristupa su: Zadovoljenje osnovnih motiva zbog kojih mladi ulaze u sport; Pravilan odnos prema uspehu-pravilno definisanje uspeha; Adekvatan odnos prema takmičenju; Razvijanje i održavanje unutrašnje motivacije; Pravilno korišćenje nagradi i kazni; Konstruktivan odnos prema greškama; Korišćenje trostepene procedure u postupku korekcije grešaka; Postovanje ličnosti svakog deteta i sl.

Princip kažnjavanja podrazumeva primenu kazni u slučaju da određena aktivnost ima neprijatan ishod. Deca u tom slučaju izbegavaju da ponavljaju takve aktivnosti. Većina trenera u svom radu pribegava i pozitivnom i negativnom pristupu kako bi motivisali svoje sportiste da usavrše svoje veštine u izabranom sportu. Sportski psiholozi napominju da pristup u radu sa decom treba da se zasniva na pozitivnom principu, istraživanja su pokazala da kažnjavanjem većem od 5% od ukupnog motivisanja i kritikovanja postiže se negativan stav o treneru.

Na taj način može se desiti da se deca povuku u sebe, i zbog nedostatka pozitivnih motiva odustanu od bavljenja sportom u koji su se dobrovoljno prijavila. Nagrađivanje i kažnjavanje su podjednako dva važna postupka. Prema mnogim psiholozima ponašanje je određeno posledicama, ono će se pojačati i učvrstiti ukoliko se nagrađuje, a oslabiti ili eliminisati ukoliko se kažnjava. Efikasna primena nagrade i kazne je, dakle, ključna komponenta uspeha u učenju sportskih veština. Nagrade u sportu se dele na Socijalne (pohvale, osmeh, tapšanje po leđima,


16



zagrljaj, odobravanja i sl.); Materijalne (trofeji, medalje, majce, novac i sl.); Specijalne aktivnosti (odlazak na seniorske utakmice, proslave rođendani i sl.); Psihološke (uspešno izvođenje samo po sebi, zadovoljstvo sopstvenim napredovanjem, uživanje u sportu i sl.).

Kauss (prema D. Gill, 1986), daje listu od sledećih pet upustava za efikasno nagrađivanje (potkrepljivanje) sportista:

1. Potkrepljivati nagraditi odmah2. U nagrađivanju treba biti dosledan3. Potkrepljivati konkretno ponašanje i uloženi napor, a ne samo rezultat4. Uvek treba imati na umu da učenje nije potpuno kumulativno, već ima svoje uspone i

padove (zastoji i platoi)5. Potkrepljenje treba koristiti da bi se održala željena ponašanja onda kada se ona nauče

Greške i njihovo ispravljanje

Greške su neminovni, sastavni deo svakog učenja. Pozitivan pristup treniranju podrazumeva da treneri na greške sportista reaguju ohrabrivanjem i korektivnom instrukcijom, a ne kritikom i kaznom. Greškama treba pristupiti na pozitivan i konstruktivan način. Instrukcije i korekcije uvek treba davati na pozitivan i ohrabrujući način. Treneri moraju imati na umu da ni jedan sportista nije sretan kada pogreši i da niko ne greši namerno. Ako se na greške sportisti ukazuje na sarkastičan ili omalovažavajući način sa ljutnjom i kritikom, on će postati uznemiren i uplašen. Kada sportista postane uznemiren samo zato što je pogrešio, on lako upada u nove greške i neuspehe.

Kada se koriguju greške sportista koristi se model tzv. procedure trostepenog „sendviča“. To znači da pozitivnu instrukciju treba upakovati između ohrabrenja i pohvale.

Primer:1. Prvo se sportista pohvali za nešto štoradi dobro.2. Zatim se daje pozitivna instrukcija, upustvo za veštinu koja se želi korigovati.3. Nakon toga treba naglasiti pozitivne efekte koji će se desiti ukoliko sportista usvoji

predloženu instrukciju.

2.3.4 Odnos prema takmičenju

Činjenica je da deca, u zavisnosti od vrste sporta, u različitim uzrastima započinju da se bave sportom. Sport, dok je izvan okvira takmičenja, za decu može predstavljati povoljno okruženje u kojem se mogu razvijati. Kada se više pažnje i značaja daje takmičenju u okviru nekog sporta može doći do potencijalno štetnih psiholoških posledica. Saznanje da takmičenje

17



stvara više gubitnika (poraženih) nego pobednika (pobednik je samo jedan, ili jedna ekipa) može pretstavljati pretnju da se deca osećaju loše. Deca i mladi su veoma osetljivi i poželjno je pre takmičenja izvršiti psihičku i fizičku pripremu.

Sportsko takmičenje može biti izvor stresa, nezadovoljstva i na taj način obeshrabriti decu da nastave sa bavljenjem u sportu. Takmičenje treba da bude usklađeno sa sposobnostima i potrebama dece, da ona budu glavna u svemu a da se ne dozvoli da takmičenje i sami rezultati budu iznad svega. Takmičenje kao pojava u sportu nameće mnogo obaveza i jasno utvrđenih pravila. Kada se od dece traži poštovanje i precizno sprovođenje dosta pravila kojima su opisana takmičenja u okviru nekog sporta može kod dece izazvati odbojnost jer prostor za zabavu i igru je sveden na minimum. Uskraćivanjem slobode kretanja i igre u ranom uzrastu može izazvati brojne posledice po mentalni razvoj dece.

Pravilan odnos prema takmičenju dece ne sme biti organizovan po modelu i standardima takmičenja koja važe za odrasle, seniorske sportiste. Osnovni cilj takmičenja ne sme biti pobeda i striktno brojanje rezultata. Igra unutar takmičenja za decu treba biti relaksirajuća sa ciljem nadigravanja i međusobne saradnje (kod ekipnih sportova). Jedan od ciljeva takmičenja treba da bude spoznavanje sebe i drugih učesnika u sportu, kao i u poboljšanju sportskih veština.

Da bi se postigla harmonija tokom takmičenja dece neophodno je uskladiti i prilagoditi takmičarsku aktivnost nivou, sposobnostima dece. Ne može se dopustiti da se deca nadmeću sa sposobnijima i iskusnijima od sebe. Nagrada nakon takmičenja treba da bude određena po posebnim kriterijumima, usmerena za sve učesnike, za sve koji su uložili trud i napor, kvalitet i preciznost, pravilnost izvođenja, za nesebičnost i saradnju i sl.

2.3.5 Neadekvatni motivi, napuštanje sporta

Pozitivni, humani motivi kod dece za bavljenje i u učestvovanje u sportu olakšavaju rad treneru, koji ne smetano može da se posveti fizičkom i mentalnom razvoju dece. Ali nemaju sva deca pozitivne motive kada otpočnu sa učestvovanjem u nekoj sportskoj aktivnosti. Neadekvatni motivi često mogu biti negativni po dete i drugu decu. Može se prepoznati dosta neadekvatnih motiva kao što su potreba za dominacijom, potreba da pobeda bude na prvom mestu, agresivno (destruktivno) ponašanje, potrebe za zaplašivanjem, povređivanjem, ponižavanjem drugih. U ovakvim situacijama kada dete ispoljava neadekvatne motive za bavljenje sportom, treneri bi trebali aktivno i savesno da se uključe u modifikovanju motiva.

Modifikovanje neadekvatnih motiva (promena motiva u pozitivne motive) može da bude veoma složen, zahtevan i dug proces. Promena, modifikacija neadekvatnih motiva iziskuje dosta truda i vremena kako bi se napravio pomak. Trener bi trebalo da ovladava većim stepenom socijalnih veština, da putem razgovora, individualnog pristupa, modifikacije ponašanja,

18



modelovanju uloga, edukaciji roditelja i sl., pokuša da socijalizuje dete u društveno prihvatljive okvire (prosocijalne vrednosti). Trener bi trebao redovno da obavlja razgovore u vidu neformalnih i formalnih obraćanja sportistima i na taj način skrene pažnju na poželjna i nepoželjna ponašanja pre, za vreme i nakon sportskih aktivnosti. Takvim pristupom trener će definisati poželjna i nepoželjna ponašanja u merljivim i razumljivim terminima.

Prevashodno je bitno i veoma važno da trener sam svojim postupcima, načinom obraćanja, načinom treniranja da lični primer. To je važno da bude kontrolisano na svakom mestu i u svako doba dana. Iz toga proističe činjenica da trener treba biti moralna i pozitivna ličnost pre svega. Na razdražljivost sportista trener bi trebao da reaguje staloženo, da kompletnu situaciju drži pod kontrolom, veoma tolerantno i da pravovremeno i adekvatno reaguje. Poželjno je da trener upućuje i daje primere ličnosti iz javnog života, istorije koji su plenili visoko moralnim načelima. Pozitivnim pristupom i znanjem, umećem u komunikaciji trener će pružiti sigurnost, podršku i razumevanje svojim sportistima.

Ukoliko se trener sam upusti u rešavanje ove problematike postoji mogućnost da neće imati velikog uspeha, a to može zavisiti i od trajanja provedenog vremena sa decom kojoj je potrebno modifikovanje ponašanja, motiva (stručna pomoć). Poželjno je da trener uključi i porodicu u rešavanju ovih problema, ako je to neophodno i ljude iz pedagoške, sociološke struke sa ciljem da se detetu pruži najbolji tretman.

Deca su u velikoj većini pod uticajem sredine i načina na koji se ophodi sredina prema njima. Na osnovu te činjenice ne sme se polaziti od pretpostavke da su deca kriva i da ona budu registrovana kao izazivač problema, već problem treba potražiti na drugom mestu, sa pitanjem zašto se deca tako ponašaju. Osnovni motivi za napuštanje sporta

Osetljivost samog razvoja dece takođe se odražava na sport. Napuštanje sporta kod dece je veoma česta pojava, naročito kod dece sa kojima ne radi trener koji poseduje adekvatna znanja i veštine. Razlozi često mogu da budu i druge prirode. Neka deca napuste sport i više se ne uključuju u sportske aktivnosti, dok kod neke dece se javi želja da se prebace na neki drugi sport.

Brojni su razlozi za napuštanje sporta. Starija deca u fazi puberteta sporta često napuštaju sport zbog drugih interesovanja (konflikt interesovanja). Kod mlađe dece (od devet godina) razlozi za napuštanje sporta uglavnom se vezuju za negativna iskustva unutar sportske sredine.

15Ispitujući decu, istraživači su otkrili da ona sport napuštaju iz sledećih razloga:

- Pojava drugih interesovanja


19



- Nikada ne ulaze u tim ili imaju malu minutažu u igri- Nedostatak provoda i zabave- Nedostatak uspeha i napredovanja- Prenaglašena važnost takmičenja i pobede- Suviše težak trenažni program- Dosadni i jednolični treninzi- Loša organizacija i komunikacija- Ne sviđaju im se treneri – vređaju ih, ismevaju, potcenjuju, favorizuju bolje sportiste ili

određene sportiste.- Gruba igra, povrede- Nemaju razvijen osećaj pripadnosti klubu- Nemaju podršku roditelja i sredine (ne ekonomsku, ekonomsku, i dr.)

Razumevanje motivacije mladih za bavljenje sportom kao i razlog za njegovo napuštanje predstavljaju teme od centralne važnosti za trenre i sportske psihologe. Cilj uključivanja dece u sport nije samo razvijanje tela nego i razvoj ljubavi prema sportu i pojačavanje želje da deca ostanu u sportu. Svaki dobro isplaniran i programiran trening, i njegovo sprovođenje treba da počivaju na motivima deteta koje želi da bude deo sportskih aktivnosti. Dobrovoljano pristupanje dece u sport takođe nameće obavezu trenera da trening prilagodi dečijim potrebama. Treneri bi trebalo da budu upoznati sa individualnim razlikama u strukturi motivacije svojih sportista, motivacija u sportu se razlikuje od deteta do deteta. Da bi se svakom detetu povećala sportska motivacija trener treba da zna da li dete pripada grupi sportista sa prevashodnom orijentacijom na druženje ili na uspeh i rezultat ili na unapređenju ličnih veština.

2.4 SPORTSKI TROUGAO

Tzv. „Sportski trougao“ čine roditelji trener i dete. Odnosi između ova tri elementa trougla se ne mogu izbeći. Sasvim prirodno je što su roditelji nezaobilazni činilac dečijeg sporta. Trener treba težiti sprovođenju svog plana i programa, a u na tom putu roditelji mogu i trebaju biti saveznici kako bi se pomoglo deci da se što bolje snadju i napreduju u sportskom okruženju.

Roditelji mogu ponekada iz neznanja i nerazumevanja da otežaju rad trenera a svojoj deci uskrate mnogo zadovoljstva koje im pričinjava bavljenje sportom. Treneri svojim angažovanjem trebaju posvetiti određeni deo vremena i roditeljima, na taj način se roditelji mogu uključiti i mogu biti od koristi za svoju decu. Roditelj koji razume značaj bavljenja sportom može svom detetu dati podstrek i podsticaj za bavljenje sportom, što deci u tom uzrastu je od velike važnosti. Oblast dečijeg sporta je veoma opsežna i veoma složena. Različiti uzrasti dece u razvoju karakterišu dosta različitih specifičnih činilaca za svaku uzrasnu kategoriju. Kada se tome pridoda i razlika među polovima i razlika u socijalnom statusu može se zaključiti da je treniranje dece složen proces. Greške u radu sa decom mogu biti veoma neprijatne po dete sa aspekta

20



psihofizičkog razvoja. Treneri trebaju biti dobro potkovani znanjem ali i upoznati se sa svim pojedinostima koja su relevantna za sprovodjenje trenažnog procesa.

RODITELJ

DETE TRENER

2.4.1 Uloga roditelja i njihova odgovornost

Za detetovo srećno detinjstvo i mladost, za njegov uspešan psihofizički razvoj i kvalitetan život i rad, nije apriori od posebne važnosti, da li je rođeno u skromnom porodičnom stanu ili velelepnoj i raskošnoj vili, da li u domu inženjera, rudara, pravnika, ratara, lekara, mehaničara, učitelja, umetnika, već je veoma bitno da li će se razvijati i vaspitavati sa ljubavlju i na zdravim osnovama. Uz sve to, za detetov uspešan razvoj i vaspitanje, značajno je i to, da li će biti uvažavano kao ravnopravan član porodice, i hoće li se uvažavati njegova individualnost, njegove mogućnosti, izražene sklonosti i sposobnosti. A to znači, za srećno i uspešno odrastanje deteta u odraslu zrelu, slobodnu, sposobnu i kreativnu ličnost (čoveka), prevashodno zavisi od toga kakvi su mu roditelji-staratelji i kakvi su mu ostali članovi uže i šire porodice.

Bitno je i to u kakvoj porodičnoj sredini se odvija život i rad deteta, da li je on zasnovan

na savremeno-demokratskom, ili na patrijahalno-autoritarnom stilu vaspitanja, ili su to, pak, suviše prebrižni, preambiciozni, prestrogi, prezaposleni, nestrpljivi i neurotični roditelji. Činjenica je da, i pored brojnih drugih činilaca, najvažniju i nezamenljivu ulogu i značaj za razvoj, vaspitanje i učenje deteta imaju, upravo, njegovi roditelji. Stoga je, veoma je bitno kakav

SPORT

21



stil, stav, odnos, postupke i metode roditelji primenjuju u ophođenju i komunikaciji sa detetom-decom.

Da bi dete na pravi način zakoračilo u svet sporta, presudnu ulogu moraju odigrati roditelji. Njihova je misija ukazati deci na pravilan razvojni put i onda kada to ona još nisu sama sposobna učiniti. Prvi korak je najvažniji, postave li se roditelji prema sportu ispravno, deca će biti na najboljem putu da zavole sport. Za decu predškolskoga uzrasta, sport bi trebao biti samo igra, daleko od pravog aspekta sporta. Uključivanjem u razne sportske discipline, deci se pruža prilika upoznati sport i, što je najvažnije, razviti psihofizičke sposobnosti. Većina sportskih psihologa veruje kako je za dete vrlo važno da roditelji pokazuju interes za sport kojim se bavi. Deca koja se žale da njihovo bavljenje sportom ne zanima njihove roditelje, češće i brže odustaju i ne postižu vrhunske rezultate. Poruka roditeljima, deci i svima ostalima

Sport je veoma važan segment ljudskog života. On je deo kulture. Preporuka svima, bez obzira na talent, da treba se baviti bilo kojim sportom. Sport razvija i oblikuje telo, razvija takmičarski duh i želju za uspehom, jednostavno sport je temelj uspeha u kasnijem životu bez obzira šta radili. Roditelji trebaju da osluškuju potrebe svoje dece. Roditelji dece koja su vrlo uspešna, pokazuju visoku zainteresiranost za aktivnosti svoje dece, podstiču i nagrađuju dečji napor više nego same rezultate. Topli su i pružaju podršku čak i kad deca čine greške. Za njih se može reći da su svojoj deci lični savetodavci. Roditelji trebaju pohvaliti dete za sportski uspeh. Pod sportskim uspehom treba uzeti u obzir sve ono pozitivno što dete čini na treninzima zainteresovano trči, dobar je timski igrač, trudi se i sl., a ne samo konačan uspeh postignuti pogodak i sl.

Ako se roditelj usmeri na celokupno dete, onda će na svakom treningu pronaći mnogo razloga za pohvalu, čak i u slučaju da dete nema neke posebne sposobnosti. Jedna od najtežih stvari za roditelje je gledanje svog deteta kako vežba ili igra utakmicu bez mogućnosti da mu pomogne, teško je dopustiti detetu da greši bez našeg umešanja. Prirodno je želeti osigurati dete od neuspeha, prirodno je želeti pružiti podršku i ohrabrenje, ali u sportu ta roditeljska potreba predstavlja preterano štićenje i preveliku uključenost roditelja u sport deteta. Dete u sportu treba naučiti osloniti se na lične snage, upoznati sebe i naći sopstvene načine prevladavanja manjih i većih problema. Detetu je potreban roditelj koji ga neće previše pritiskati i tražiti od njega previsoke rezultate. Ne treba pritiskati dete i biti hladni i strogi. Poštujte detetovu želju da deo svog vremena posveti sportu, ali vodite računa o tome da je dete dete i da ono ima potrebe za igrom, slobodnim vremenom.

16Problemi u vezi sa pogrešnim ponašanjem roditelja najčešće se vide na takmičenjima. Naravno, roditelji treba da gledaju svoju decu na takmičenjima, ali njihovo ponašanje mora da


22



bude u skladu sa prihvaćenim standardima. Rainer i Veren Seefeldt (prema F.L. Smoll) preporučuju sledeća pravila roditeljskog ponašanja:

-Roditelji trebaju da sede među publikom za vreme takmičenja.-Ne treba da dovikuju upustva ili kritike svojoj deci.-Ne smeju pogrdno komentarisati sudije, igrače ili roditelje protivničkog tima.-Roditelji ne smeju da se prepiru sa trenerom.

17Tipovi roditelja

NEZAINTERESOVANI RODITELJI – Oni su potpuno odsutni iz sportskog života deteta i aktivnosti njegovog tima. Ne dolaze na roditeljske sastanke, ne intersuju se za napredak deteta. Neki su jednostavno motivisani da dete “prepuste” treneru, da on brine o njemu i da ga vaspitava, jer oni sami za to nemaju želje, strpljenja ili vremena. Velike su šanse da sportska iskustva dece na taj način “gurnute” u sport budu neprijatna i stresna, a dobrobiti bavljenja sportom svedene na minimum.

NEINFORMISANI RODITELJI – Takođe spadaju u kategoriju nedovoljno uključenih roditelja. Oni svoju decu uključuju u sport, plaćaju im članarinu i nabavljaju opremu. Međutim, tu se njihova uloga završava, jer se prestaju interesovati za dalji sportski život deteta, ne dolaze na utakmice, ne posećuju treninge, ne traže informacije od trenera, ne razgovaraju sa detetom o njegovim sportskim iskustvima. Razlog ovakvog ponašanja nije u stvarnoj nezainteresovanosti, već pre u nerazumevanju sopstvene uloge u neinformisanosti kako da podržavaju dete, a da pri tome ne uđu u zonu pritiska, stresa i nerealnih ambicija i na taj način “upropaste” njegovu sportsku karijeru. Iz straha da svojim uključivanjem ne umanje uživanje dece u sportu, takvi roditelji jednostavno odluče da se ne uključuju.

RAZDRAŽLJIVI RODITELJI – U početku razdražljivi roditelji ne pokazuju pravo lice. Oni prijaju trenerima, jer im pružaju podršku, ne mešaju se u trenažni proces, dolaze na treninge i takmičenja. Međutim, njihova glavna mana je što se vrlo lako uzbude, “uhvate za srce”, izgube kontrolu i poneseni igrom i željom za golovima ili poenima počinju galamiti, ohrabrivati ili instruisati igrače, sudije i/ili trenere. U stanju emocionalnog uzbuđenja oni gube kontrolu i počinju da viču i omalovažavaju, vređaju i zlostavljaju sve redom od sudija do igrača. Nakon takmičenja oni se često osećaju umornim isto koliko i njihova deca, jer su emotivno proživljavali svaki trenutak utakmice, verujući da na taj način daju svoj doprinos njenom uspešnom ishodu.

Jedna od varijanti razdražljivih roditelja su oni koji preterano štite svoju decu i suviše brinu za njihovo zdravlje. Takvi roditelji istrče na teren svaki put kad njihovo dete primi udarac

17 Bačanac Lj., Petrović N. i Manojlović N. (2009): “Priručnih za roditelje mladih sportista”, Republički zavod za sport, Beograd.

23



ili zadobije modricu. Obično preuveličavaju opasnosti za zdravlje deteta (uglavnom majke), zabrinuti su npr. da li je voda dovoljno topla, temperatura u sali adekvatna itd. Razdražljivi roditelji ne shvataju da nekontrolisanim i neprimerenim ponašanjem zbunjuju svoju decu i pružaju loš primer. Oni zaboravljaju da dela govore više od reči i da je njihova primarna dužnost da budu promoteri sportsmenšipa, dobrog sportskog karaktera i fer pleja. Deca razdražljivih roditelja često pokušavaju da ih odvrate od dolaska na njihove treninge i takmičenja. Da ne bi i dalje “sramotili” svoju decu, potrebno je da dobro “prostudiraju” i slede kodeks ponašanja roditelja u sportu.

FANATIČNI RODITELJI – Bez obzira što ih ima različitih vrsta i podvrsta, svim fanatičnim roditeljima zajednička je ista želja – da njihovo dete bude sportski heroj ili heroina - drugi Saša Đorđević ili Vlade Divac.Neki od njih su imali vrlo uspešnu sopstvenu sportsku karijeru, drugi neuspešnu, a neki se nikada nisu bavili sportom. Suviše kritični roditelji, oni koji se mešaju u trenažni proces, tzv. “treneri sa linije” ili “Zašto moje dete tako malo ili uopšte ne igra?” -predstavljaju neke od varijacija fanatičnih roditelja. Iako mogu izgledati trenutno ushićeni dobrim izvođenjem i nekom akcijom svoga deteta, fanatični, tj. suviše kritični roditelji nikada nisu sasvim zadovoljni. Identifikacija sa svojim detetom je prirodna, ali preterana identifikacija dovodi do toga da neki roditelji potpuno preuzimaju kontrolu nad sportskim životom deteta, odnosno počinju živeti svoj život kroz njegov sport. Zato uspeh ili neuspeh deteta doživljavaju kao lični uspeh ili neuspeh, počinju se osećati onoliko vrednim koliko je njihovo dete uspešno u sportu.

Osnovni elementi Izgradnje karaktera i sportske etike sadržani su u konceptu sportskog ponašanja i šest ključnih principa: poverenje, poštovanje, odgovornost, pravednost, briga i socijalizacija. Najveći rezultati sporta mogu se ostvariti kada takmičenje odražava ovih šest ključnih principa karaktera.

2.4.2 Treneri

Treneranje mladih sportista predstavljaju veoma složenu, izazovnu i značajnu stručnu i pedagošku aktivnost. Treneri su jednim, većim delom odgovorni za formiranje karaktera mladih osoba tokom veoma osetljivih faza razvoja. Vrednovanje pedagoško vaspitne aktivnosti u sportu često je na niskom nivou, što rezultuje da mnogi treneri izbegavaju da ulažu napor koji niko adekvatno nevrednuje.

Osnovna funkcija i uloga trenera dece i mladih sportista može se posmatrati na sledeći način: Trener je učitelj; Treneri imaju centralnu i kritičnu ulogu u razvoju sportskih sposobnosti; Trener je značajna odrasla osoba u životu mladog sportiste i može da ima pozitivan ili negativan uticaj na lični i socijalni razvoj deteta; Sadržaj rada trenera je specifična vaspitno obrazovna

24



aktivnost veoma složenog karaktera. Pred trenera mladih sportista postavljaju se visoki zahtevi u pogledu stručnih znanja, socijalnih veština, sposobnosti i crta ličnosti i dr.

Struktura ličnosti trenera veoma je važna, s obzirom na to da je identifikacija članova ekipe s njim intenzivna. Od osobina ili crta, koje čine ličnost trenera, u mnogome zavisi da li će se i u kojoj meri određeni sportista identifikovati sa trenerom, ponašanjem, stavovima, zahtevima, vrednostima za koje se zalaže itd.

On takođe treba da je emocionalno i socijalno zreo, odgovoran, savestan, radan i moralan. Iskustva pokaŹzuju da je za uspešno rukovođenje potreban i povoljan profil ličnosti, a to je pozitivan i povoljan sklop određenih osobina ličnosti koje bi se mogle i ovako sistematizovati:

-Inteligencija (nešto viša u odnosu na članove grupe),-Emocionalna stabilnost,-Socijalna i emocionalna inteligencija,-Sigurnost u sebe i samopouzdanje,-Adekvatna stručna znanja,-Radni kvaliteti,-Organizacione sposobnosti,-Smisao za saradnju, tj. kooperativnost,-Veština komuniciranja,-Inicijativnost,-Taktičnost,-Ekstravertnost,-Energičnost i izdržljivost,-Pobednička psihologija,-Hrabrost,-Realan self-koncept,-Internalni lokus kontrole,-Neposrednost,-Odgovornost,-Savesnost,-Moralni kvaliteti,-Smisao za humor.

Šta treneri trebaju da znaju

Treneri bi trebali da ovladaju posebnim veštinama i principima u treningu dece. Kreiranje dobrih programa treninga za decu i mlade treba da se zasnivaju na poznavanju uzrasnih

25



karakteristika dece sa kojima rade. Treneri trebaju da poseduju zakonitosti psihosocijalnog razvoja i sazrevanja. Neophodno je poznavanje senzibilnih faza razvoja u kojima su stabilni ili kritički periodi u razvoju.

Poznavanje odnosa hronološke i biološke starosti deteta, sa načinima kako da se odrede ti parametri. Treneri trebaju da se rukovode osnovnim postulatom kod sportske aktivnosti dece, a koji se odnosi na multilateralni i višestrani razvoj koji je istovremeno usmeren na razvoj većeg broja psihofizičkih sposobnosti.

3. ZAKLJUČAK

Pravilan psihofizički razvoj dece je od velike važnosti. Jedan od načina da se deca pravilno razvijaju jeste svakako bavljenje sportom. Sport u službi dece bi trebao da bude imperativ svakog savremenog društva. Ulaganje u dečiji sport i razvoj ulaže se u pravilan razvoj nacije. Deca su predstavnici budućih naraštaja koji trebaju da formiraju neko novo društvo, koliko se pažnje posveti deci toliko se obezbeđuje budućnost celokupnog društva.

26



Sport kao pojava u savremenom društvu predstavlja mogućnost da se zdravo razvija organizam svakog čoveka (rekreativna fizička aktivnost) ali i sredstvo da se kroz profesionalni sport zarade velike količine novca. Ta druga pojava je sve više u ekspanziji i narušava izvorne potrebe sporta koje imaju sve odlike humanosti. Profesionalni sport traži rano regrutovanje mladih sportista koji su veoma osetljivi na principe na kojima se zasniva profesionalizam. Takvim pristupom mogu se ugroziti osnovne fiziološke i psihološke potrebe deteta za učešće u sportu. Kao rezultati pristupa dece u takvim uslovima može se javiti mnoge loše pojave i odustajanje dece od bavljenja fizičkom aktivnošću.

Da bi se napravila razlika između dečijeg sporta i profesionalnog sporta potrebno je ulaganje dosta napora kako bi se dečiji sport stavio u svoje okvire u kojima bi se poštovali osnovni principi i načela pedagoškog, sociološkog, biološkog razvoja. Okruženje u kojem bi se mogli kontrolisati rad klubova, škola sportova i drugih aktera koji se bave učešćem dece u sportu. Kontola bi svakako obuhvatila programe po kojima se sprovode trenažni procesi, kao i stručnosti i sposobnosti trenera koji rade sa decom. Za rad sa decom bi trebali da rade visoko moralni, stručni treneri a ne treneri koji rade sa decom po kazni.

Prema povelji mladih sportista, sport bi trebao da bude dostupan svakom detetu (zdrava fizička aktivnost). Deca u sportskoj sredini trebaju da imaju sve uslove da ispolje svoj potencijal i da se bolje integrišu u društvo i zajednicu putem sporta. Takođe deca bi tako imala i adekvatan nadzor i sve psihofizičke anomalije bi mogle na vreme da se otklone sa ciljem da se stvore zdrave navike i usvoje prave vrednosti ponašanja (prosocijalnoponašanje).

Roditelji, treneri, sportski radnici, lokalne samouprave i ostali bi trebali da stvore ambijent u kome bi sport za decu predstavljao potrebu a ne luksuz. Edukacijom trenera i ulaganjem u infrastrukturu mogu se uz minimalne napore pokrenuti akcija za zdraviju i prihvatljiviju Srbiju. Mnoge razvijene zemlje su odavno ustanovile da zdrav život, sport predstavlja mnoge prednosti za društvo. Vršena su mnoga istraživanja koja su nedvosmisleno dokazala potrebu za posebnim tretmanom prema deci koja se bave sportom. Velike su razlike između sportskih načela kod treninga dece i odraslih.

Treneri koji rade sa decom i koji teže da zaštite decu i struku od mnogih koji žele da se oprobaju u trenerskom poslu a nemaju kvalifikacije. Trebaju pokrenuti inicijativu kojom će se propisati određena zakonska regulativa koja će, pre svega, štititi prava dece i mladih ali i trenere koji sa njima rade. Jedan od preduslova za razvoj dečijeg sporta jeste stručan i kvalifikovan kadar (treneri, pedagozi, psiholozi, dečiji lekari, sociolozi, menadžeri i dr.). Kada bi armija stručnih ljudi koji žele dobrobit dečijoj populaciji može uspeti da iskoreni lošu situaciju u sportu za decu kod nas. Srbija je nacija koja može da se pohvali odličnim sportskim rezultatima, ali

27



nacija koja ne može da se pohvali zdravstvenom politikom. Sport je svojevrsan medijum za održavanje i poboljšanje zdravlja, ali ako se stavi u pogrešan kontekst i ako se pogrešno razume može izazvati dalekosežne posledice po pojedince i društvo.

4. LITERATURA

1. Bačanac Lj. i Radovanović I. (2005): „Vaspitanje kroz sport“, Učiteljski fakultet, Beograd.

28



2. Bačanac Lj., Petrović N. i Manojlović N. (2009): “Priručnih za roditelje mladih sportista”, Republički zavod za sport, Beograd.

3. Rodić, N. (2009): “Interdisciplinarne teorije fizičkog vaspitanja i sporta“, Fakultet za sport i turizam, Novi Sad.

4. Vujaklija M. (2009): “Leksikon stranih reči i izraza”, IPS MEDIA, Beograd.

INTERNET LITERATURA

www.savremenisport.com (2012)www.savremenisport.com (2012), autor članka Prof. Dr Anastasovski Ivanwww.savremenisport.com (2012), autor članka Prof. Dr Vukmirović Manišawww.wikipedia.org (2012).

29

Documents

dečiji sport