DDeejjvviidd GGeemmeell

PPAARRMMEENNIIOONN

Parmenion je legendarni general - Spartanac i Makedonac. Detinjstvo u Sparti provodi kao "mešanac", omrznut od drugih dečaka "čiste krvi". Prinuđen je da im se suprotstavi. Mračne sile rukovode njegovom sudbinom i njegovu veliku, životnu ljubavnu priču zamenjuju vojnim uspesima. On postaje veliki strateg pred kojim strepe mnoge vojske - Lav Makedonski. Zovu ga Smrt nacija. Istorija je skoro zaboravila Parmeniona. Niko ne zna da li je on bio kralj Pelagonaca, meke-donski avanturista ili tesalski najamnik. Gemelovog Parmeniona pratimo kao ratnika, stratega, generala-najamnika u službi Tebanaca i Makedonaca pod Filipom I Aleksandrom Makedon-skim, ali I kao osobu čiju sudbinu prate snažne emocije, mladalačke strasti, kobna zaljubl-jenost... Paralelno sa bitkama I strategijama Gemel slika Parmenionovu zaljubljenost u nedos-tupnu devojku koju mu Mračne sile oduzimaju na početku života i koju on nastavlja da traži I otkriva u drugim ženama celoga života.

Priča o Parmenionu rođena je na grčkom ostrvu u senci ruševina Akropolja, pod zidovima krstaške tvrđave. Prve ideje su se javile u zalivu za koji se priča da je pružio utočište sv. Pavlu na njegovom putu za Rim. Lind na ostrvu Rodos je mesto spokojne lepote i velikog šarma, a njegovi stanovnici su odraz tih vrlina.

Ovaj roman je s velikom ljubavlju posvećen svima koji su pomogli da put u Lind ispunimo magijom – Vasilisu i Cambiki iz Florinog bara, „Krispiju”, Džeksu, Kejt i Aleksu, kao i Bra-janu Gortonu i njegovoj ljupkoj supruzi Ket, jer mi je podarila „oči”.

Zahvaljujem se urednicima – Lizi Rivs i Džin Maund. Hvala Val Gemel, Idit Grejam i Tomu Tejloru na sugestijama, kao i „mladom Džimu iz Pingvina” koji me je naterao da uobličim ideje. Posebno se zahvaljujem Steli Grejam na prikupljenim podacima i srdačnoj pomoći u teškim trenucima traganja za inspiracijom, kao i Polu Hendersonu koji je usrdno proveravao istorijske podatke.

REČ AUTORA

Svet starih Grka stvarao se u metežu ratova, zavera i izdaja. Grčka nacija nije postojala; podeljenom zemljom vladali su gradovi-države, u stalnom međusobnom nadmetanju za domi-naciju.

Vekovima su veliki gradovi Atina i Sparta vojevali na kopnu i moru, pokušavajući da postanu vođa Grka. Teba, Korint, Orhomen i Plateja menjali su strane nebrojeno puta, a po-beda je letela od jedne do druge zaraćene sile, poput zavodnice pune slatkih obećanja koje nikada nije ispunila.

Grčke ratove je finansirala Persija, iz straha da ujedinjena Grčka ne zavlada svetom. Persi-janci su bili bogati, njihovo kraljevsto je cvetalo od Azije do Egipta, a moć se osećala u svim gradovima starih civilizacija.

Oprezno su posmatrali i događaje u Grčkoj, dva puta kretali na nju i oba puta su doživeli strahovit poraz.

Atinjani i njihovi saveznici razbili su Darijevu armiju na Maratonu. Darijev sin, Kserks, poveo je zatim veliku armiju, koja je brojala više od četvrt miliona

ljudi, da jednom za svagda pokori Grčku. Malobrojna spartanska vojska im je preprečila put kod Termopila i držala ih tu danima.

Persijanci su se ipak probili, opljačkali Atinu i opustoš ili njenu okolinu, ali su na kraju bili potpuno poraženi u dvema bitkama.

Na kopnu je pet hiljada Spartanaca, koje je predvodio general Pausanija, nanelo ponižava-jući poraz persijskoj hordi, dok je na moru, atinski admiral Temistokle uništio persijsku flotu kod Salamine.

Događaji opisani u Parmenionu (npr. zauzimanje Kadmeje, bitke kod Termopila, Leuktre i Linkestijske Herakleje) zasnovani su na istorijskim činjenicama. Glavni likovi (Parmenion, Ksenofon, Epaminonda i Filip Makedonski) hodali su nekada davno tim planinama i ravni-cama, sledeći svoje sopstvene staze časti, lojalnosti i dužnosti.

Ali priča o Lavu Makedonskom je moja. Istorija je skoro sasvim zaboravila Parmeniona. Niko ne zna da li je on bio kralj Pelagonaca, makedonski avanturista ili tesalski najamnik.

Ali, kakva god da je istina, nadam se da će se njegova senka u Dvorani heroja osmehnuti kada ova priča dospe do njega.

Dejvid A. Gemel

KNJIGA I

Divan narod su ti Atinjani. Svake godine izaberu deset novih generala. Čitavog svog života ja sam znao samo za jednoga – Parmeniona.

Filip II Makedonski Sve započe željom da sazna kada će umreti. Potpuno opčinjena, pratila bi staze beskonačne

budućnosti, posmatrajući puteve moguće sutrašnjice. Umirala bi od bolesti, kuge, moždane kapi, ili bi bivala ubijena. Mogla je, čak i da padne sa konja, iako ne mogaše sebe ni da zamisli na takvoj zveri jer je jahanje nije privlačilo.

Dok bi bezbrižno istraživala sve mogućnosti, postajala je svesna mračne senke svojih poslednjih dana. Bez obzira na način i trenutak smrti, senka beše postojana. Izjedaše je. Pored toliko različitih puteva, kako je moguće da senka opstaje? Oprezno bi nastavila putovanje kroz vreme nakon svoje smrti i videla kako se budućnost širi i narasta. Senka postajaše jača, a njeno zlo opipljivo; u zastrašujućem momentu, strašnijem i od samog užasa, shvatila je – ako je ona otkrila senku, i senka zna za nju.

Ipak, Tamis ne beše žena bez hrabrosti; izabra stazu i polete u srce senke, osećajući kako joj moć Mračnog boga izjeda mozak kao kiselina. Ne mogaše tu dugo opstati i pobeže nazad, u prividnu sigurnost stvarnosti.

Otkriće postade težak teret na duši sveštenice. Nije imala nikoga sa kime bi ga mogla po-deliti, i znala je da će u najvažnijem trenutku, kada se zlu mora suprotstaviti, ona već biti mrtva.

U molitvi, snažnijoj nego ikada ranije, obrati se kosmosu. Kroz tamu koja se širila zasvetle, iznenada, zrak i ona vide lice, izduženo ali orlovske snage, sa prodornim plavim očima ispod gvozdenog šlema. Ubrzo se lik zamagli i nestade, a umesto njega se pojavi lice deteta. Ipak, sa istim prodornim plavim očima i usnama stisnutim u odlučnu liniju. Javi joj se ime. Beše li to spasilac ili uništitelj? Nije mogla znati, mogla je samo da se nada. Ime joj odjeknu u umu, poput udaljene grmljavine.

Parmenion! Napali su ga tiho iz senke, maskiranih lica, pokriveni kapuljačama i sa pripremljenim tol-

jagama. Parmenion je poleteo ulevo, ali su još dva napadača iskočila pred njega. Toljaga pro-lete tik pored njegove glave, okrznuvši ga po ramenu. Uzvratio je pesnicom po licu s mas-kom, a onda presekao udesno i potrčao brzo prema Odlazećoj ulici. Hladne oči mermerne statue Atene posmatrale su ga kako trči i privlačile ga. Parmenion skoči na postolje statue i uzvere se do kamenih nogu.

– Siđi! Siđi! – vikali su njegovi napadači. – Imamo nešto za tebe, mešanče. – Popnite se i dajte mi to – odgovorio je. Petorica napadača poleteše napred. Parmenion

nogom udari jednog u lice i obori ga, ali novi udarac toljagom i njega stiže. Skotrlja se i pade na napadača koji se opruži u prašini. Potom skoči i potrča. Bačena toljaga pogodi ga između lopatica i on se zatetura. Istog trenutka ga opkoliše i pribiše mu ruke uz telo.

– Imamo te – začu se glas, prigušen vunenim šalom. – Ne treba ti maska, Grile – prošišta Parmenion. – Prepoznajem te po smradu. – Nećeš učestvovati sutra na završnici – reče drugi. – Razumeš? Nije trebalo da ti dozvole ni da se takmičiš. Generalove igre su za Spartance, ne i za po-

lutane.

Parmenion se snuždi i obori glavu. Stisak oko njegovih ruku popusti. Najednom se otrže i udari pesnicom Grila u lice.

Napadači se tada obrušiše; udarcima i šutiranjem oboriše ga na kolena. Gril ga dočepa za kosu a ostali mu stegoše ruke uz telo.

– Sam si tražio – reče Gril, stežući pesnicu. Udarac prasnu i Parmenion oseti bol u vilici; svest mu se pomuti. U kratkim, snažnim zamasima udarci su pljuštali po stomaka i licu.

Parmenion nije ispustio ni glasa. Ne boli, pomisli, ne boli. – Šta se događa? – To je noćna straža – prošaputa jedan od njegovih napadača. Mladići ga pustiše i potrčaše sporednom uličicom. Parmenion pade na ulicu i zakotrlja se.

Nemi kip Atene Putnice nadneo se nad njim. Dok se stenjući podizao, dotrčaše dva vojnika. – Šta ti se desilo? – upita ga prvi, drmusajući mu rame. – Pao sam – Parmenion otrese pruženu ruku i ispljunu krv. – Prijatelji su ti pomagali da ustaneš, pretpostavljam? – promrmlja čovek. – Zašto deo puta

ne bi pošao s nama? – Ne treba mi pratnja. Vojnik se zagleda u mladićeve svetloplave oči. – Još uvek su u uličici – reče tiho. – U to ne sumnjam, ali me neće ponovo zateći nespremnog. Dok su vojnici odlazili, Parmenion duboko udahnu i potrča ulicom krivudajući desno i levo

ka pijaci. Još neko vreme je čuo svoje progonitelje a zatim je oko njega sve utihnulo. Oni će očekivati da idem ili ka kasarni ili ka majčinoj kući, ali neću ići ni na jedno od tih

mesta, razmišljao je. Zato prođe preko napuštene pijace i nastavi ka svetilištu na brdu iznad grada.

Dole, kraj kipa Atene, jedna starica iskorači iz senke na mesečinu. Oslanjajući se na štap, ona uzdahnu i sede na mermerno postolje, umorna i tužna.

– Žao mi je, Parmenione – reče – jak si ali moram od tebe načiniti čelik. Ti si čovek sud-bine. Razmišljala je o ostalim dečacima iz kasarne. Bilo je lako naterati ih da mrze mešanca, to je jednostavno; izlečiti čir zahteva više energije nego podstaći mržnju. Uznemiravala ju je ta pomisao i ona zadrhta.

Bacivši pogled na statuu, Tamis vide mermerne oči koje su je posmatrale s visine. – Ne budi ohola – prošaputa. – Znam tvoje pravo ime, kamena ženo. Znam tvoje slabosti i tvoje želje. Ja imam više moći nego ti. Kad se Tamis uspravi, ukaza joj se jedan lik i ona se nas-meja. Uprkos svemu, Parmenion je imao prijatelja, dečaka otpornog na seme mržnje. Beše to protiv njenog plana, ali i utešno.

Slatki Hermija, pomisli, kad bi svi ljudi bili kao ti, moj bi posao bio izlišan.

* *** *** **

Parmenion sede na kamen da sačeka zoru, praznog stomaka i natekle vilice, suviše bolne da bi žvakao bajati hleb, sačuvan od jučerašnjeg doručka. Sunce se lagano uzdizalo iznad Parnonskog lanca, i voda reke Eurotas zaiskri životom. Toplota dotače Parmenionovo iz-mučeno telo i on zadrhta protiv svoje volje.

Spartanska obuka uči čoveka da zanemari bol i uvežba duh da ne reaguje na toplotu ili hladnoću. U velikoj meri je time ovladao, ali ga je toplota podsetila koliko mu je bilo hladno ove duge noći, dok se skrivao na brdu iznad grada.

Dvanaest stopa visoka statua Zevsa, oca nebesa, veličanstvena i bradata, posmatrala je zemlju zapadno od grada, i izgledala kao da proučava visoku planinu Ilijas. Parmenion se stresao i oprezno zagrizao crni hleb, prigušujući bolno stenjanje. Grilovi udarci su bili jaki, a kako je bio sputan, nije mogao nikako da im se odupre.

Podiže prst do usta; zub mu se klimao. Odlomivši mali komad hleba, oprezno ga stavi s desne strane usta i poče lagano da žvaće.

Pošto je završio svoj skromni doručak, ustade i oseti bol na levoj strani tela. Zadiže svoj hi-ton i osmotri rane; iznad kuka je bilo i krvi.

Proteže se, a zatim sledi. Čuo je kretanje na Uspinjućoj stazi. Hitro se sakri iza mermerne statue Muza i čučnu da sačeka pridošlicu; srce mu je jako lu-

palo. Dohvatio je šiljati komad odlomljenog mermera, koji je ličio na sekiru. Ako nameravaju ponovo da ga napadnu, neko će umreti!

Pojavi se vitki mladić u plavoj tunici. Imao je kovrdžavu crnu kosu i guste obrve. Parmen-ion prepozna svog prijatelja Hermiju i bi mu lakše. Ispusti kamen i umorno se uspravi. Her-mija ga ugleda, pritrča i uhvati za ramena. – O, Savra, prijatelju moj, koliko još moraš da patiš!

Parmenion se na silu osmehnu. – Danas će tome doći kraj. Možda. – Samo ako izgubiš, Savra, a moraš izgubiti. Mogli bi te i ubiti. Čini mi se da hoće! Hermija pogleda u svetloplave oči svog prijatelja i shvati da ustupka

neće biti. – Nemaš nameru da izgubiš, zar ne? – upita tužno. Parmenion slegnu ramenima. – Možda. Ako je Leonida veštiji, ili ako mu sudije budu nak-

lonjene. – Naravno da će biti na njegovoj strani. Gril je rekao da će Agesilaj doći da posmatra tak-

mičenje. Misliš li da će sudije dopustiti da kraljev nećak bude poražen? Parmenion položi ruku na prijateljevo rame. – Ako je tako, zašto si zabrinut? Izgubiću.

Neka tako bude. Ali neću igrati s namerom da izgubim. Hermija sede na podnožje Zevsove statue i iz torbice obešene o bok izvadi dve jabuke.

Jednu dade Parmenionu, koji je oprezno zagrize. – Zašto si toliko tvrdoglav? – upita Hermija. – Da li je to tvoja makedonska krv?

– A zašto ne spartanska, Hermija? Nijedan od tih naroda nije čuven po popustljivosti. – Nisam to rekao kao uvredu, Savra. To znaš. – Ne, ti sigurno nisi – reče mladić uzevši prijatelja za ruku. – Ali, razmisli, svi me zovete

Savra-gušter i mislite da sam varvarin nečiste krvi. Hermija se trže, videlo se da je povređen. – Ti si mi prijatelj – reče protestujući. – Nije to problem, Hermija, ali nije ni odgovor. Ne možeš protiv sebe, Spartanac si, čiste

krvi, sa precima herojima iz daleke prošlosti, pre Termopila. Tvoj je otac marširao sa Lisan-darom i nikada nije poražen. Među helotima ili drugim klasama robova verovatno imaš pri-jatelje, ali ih i dalje smatraš robovima.

– I tvoj je otac bio Spartanac, na štitu se vratio kući, sa ranama zadobijenim u borbi – bio je uporan Hermija. – Ti si takođe Spartanac.

– I imam majku Makedonku. Parmenion poče da skida tuniku, trgnu se dok su mu ruke bile iznad glave. Vitko telo prekrivale su masnice i posekotine, a desno koleno je bilo otečeno. Njegovo koščato lice takođe je bilo izubijano, a desno oko skoro zatvoreno.

– Ovo su znaci koje nosim zbog svoje krvi. Kada su me uzeli iz majčine kuće, imao sam sedam godina. Od tog dana do danas sunce nije videlo ovo telo bez rane.

– I ja sam dobijao bubotke – reče Hermija. – Svi Spartanci moraju da trpe, ili ih više ne bi bilo niti bi bili nadmoćni. Ali čujem šta si rekao, Sav… Parmenione. Izgleda da te Leonida mrzi, a on je moćan neprijatelj. Ipak, možeš otići do njega i zatražiti da stupiš u njegovu službu. Tada bi to neprijateljstvo prestalo.

– Nikada! On bi mi se podsmehnuo i izbacio na ulicu. – Da, možda. Ali čak i u tom slučaju batinanje bi prestalo. – Da li bi ti to uradio da si na mom mestu? – Ne.

– Zašto bih onda ja to uradio? – prosikta Parmenion, pogleda prikovanog za prijateljevo lice.

Hermija uzdahnu. – Oštar si prema meni, Parmenione, ali si u pravu. Volim te kao brata, ali te ne smatram Spartancem. U glavi da, ali u srcu …

– Zašto bi me onda drugi, koji nisu moji prijatelji, prihvatili kao svoga? – Daj nam vremena, daj nam svima vremena. Ali znaj, šta god izabrao, ja ću stajati uz tebe

– reče nežno Hermija. – U to nikada nisam sumnjao. Hajde, zovi me Savra, to iz tvojih usta dobro zvuči. – Biću na tvojoj strani na takmičenju i moliću se Ateni Putnici da pobediš – reče Hermija

smejući se. – Da li želiš da još ostanem sa tobom? – Ne. Ali, hvala ti. Ostaću ovde uz Zevsa oca, razmišljaću i moliću se. Videćemo se kod

Ksenofona, zbog takmičenja, u tri sata posle podneva. Hermija klimnu glavom i ode. Isprativši ga pogledom, Parmenion se okrenu gradu koji se

budio. Sparta, zavičaj heroja, rodno mesto najboljih ratnika koji su ikada hodali Zemljom. Odatle

se pre manje od veka legendarni Kralj mača, zaputio ka Termopilama sa trista ratnika i se-damsto helota. Tamo su se sukobili sa persijskom armijom koja je brojala više od četvrt mil-iona ljudi. Ipak su se Spartanci držali hrabro, odbijajući napade protivnika, sve dok persijski kralj Kserks nije poslao svoje besmrtnike. A onda su i tih deset hiljada najbolje obučenih per-sijskih ratnika, elitne trupe, Spartanci porazili.

Parmenion je osetio kako mu se grudi nadimaju od ponosa, dok je zamišljao ratnike mrkog pogleda pod bronzanim šlemovima, sa ogrtačima boje krvi i blistavim mačevima. Moć Per-sije, svetske sile, slomila se o mačeve trista Spartanaca. On se okrenu ka jugoistoku.

Tamo, dalje od pogleda, bio je spomenik kralju koji je tu poginuo; zbog izdaje jednog Grka, Spartanci su bili opkoljeni i pobijeni. Znajući za izdaju, kralj je požurivao saveznike da napuste bojište. Njegove reči su bile urezane u srca svih Spartanaca. – Spartanac napušta bo-jno polje noseći svoj štit, ili ležeći na njemu. Nema povlačenja! Parmenionu se činilo da mu se sudbina ruga – njegov najveći idol i njegov najveći neprijatelj nose isto ime i potiču od iste krvne linije Leonida. Ponekad bi se zapitao da li je legendarni kralj bio surov kao i mlađi imenjak.

Nadao se da nije. Pope se do vrha akropolja, posmatrajući grad koji je okruživao brdo. Tu je živelo manje od

trideset hiljada ljudi, ali su im se divili svi, od Arkadije do Male Azije, od Atine do Ilirije. Ni-jedna spartanska armija nije bila poražena od neprijatelja iste brojnosti u nekoj uređenoj bici. Spartanski pešadinac – hoplit vredeo je tri Atinjanina, pet Tebanaca, deset Korinćana i dvade-set Persijanaca.

Te brojke su bile usađivane u glave spartanske dece, o njima se govorilo sa ponosom. Makedonci nisu bili vredni pomena po spartanskim merilima. Jedva su ih i smatrali Grcima, bili su nedisciplinovana, varvarska, brdska plemena, bez

kulture, osim one koje su oteli od naprednijih naroda. – Ja sam Spartanac – reče Parmenion – nisam Makedonac.

Statua Zevsa ostade nema, okrenuta ka udaljenoj planini Ilion, i Parmenionu se sopstvene reči učiniše praznim. Dečak uzdahnu setivši se malopređašnjeg razgovora sa Hermijom. Oštar si prema meni, Parmenione, ali si u pravu. Volim te kao brata, ali te ne smatram za Spartanca. U glavi da, ali u srcu…Zašto bi me onda drugi, koji nisu moji prijatelji, prihvatili kao svoga?

Još kao dete Parmenion se sukobljavao sa ostalom decom. Sa sedam godina, kada bi sva spartanska deca bila odvojena od roditelja i poslata u kasarne da postanu ratnici, prvi put je doživeo ponižavanje zbog svoje nečiste krvi. Leonida, nazvan prema slavnom kralju, zahte-vao je da klekne pred njim, onako kako to čini čovek robovskog porekla. Mlađi i sitniji, Par-menion se bacio na njega, zamahujući pesnicama ka licu starijeg dečaka. Leonida ga je tada

pretukao, kao i mnogo puta posle. Još gore, Leonida je poticao iz plemićke spartanske porodice, i mnogi od dečaka iz Likurgove kasarne trudili su se da zadobiju njegovu naklonost.

Parmenion je postao otpadnik, proganjan i omražen. Od svih, osim od Hermije, kome ni Leonida nije ništa smeo, jer je Hermija bio sin kraljevog prijatelja, Parne.

Osam godina je Parmenion podnosio uvrede i udarce, uveren da će doći dan kada će ga svi priznati za brata-Spartanca. I došao je dan pobede. Nije ni sanjao da će tako daleko dogurati u Generalskim igrama, do same završnice. Ali ko će od sve spartanske dece biti njegov protiv-nik? Niko drugi do Leonida.

Kao što ga je Hermija upozorio, pobeda bi mogla doneti samo još više nevolja, ali on nije mogao, nije hteo ni da pomisli da namerno izgubi. Generalske igre su bile najveći događaj u kalendaru svakog pitomca brojnih kasarni u Sparti. Pobednik će poneti lovorov venac i držati pobednički štap. On će biti strateg – gospodar.

U Igrama su se suprotstavljale dve vojske u uređenoj bici. Takmičari su bili u ulozi generala, birali poredak, izdavali naređenja. Vojnici su bili od drveta: nije bilo krvi i umiranja. Gubitke su određivala dvojica sudija,

bacajući obeležene zglobne kosti. Parmenion je u prašini prutom nacrtao pravougaonik, koji je predstavljao spartansku fa-

langu – više od hiljadu ljudi, spojenih štitova i kopalja, spremnih za borbu. To je u igri bila glavna jedinica, a konjica sporedna. Desno od prvog, nacrtao je i drugi pravougaonik, Skirite, spartanske vazale koji su se uvek borili uz svoje gospodare. Iako smeli borci, tvrdi i nemilos-rdni, nikada im nije bilo dozvoljeno da stanu u prve redove; nisu bili Spartanci pa su smatrani, gotovo, poluljudima.

To je bila njegova armija, tri hiljade ljudi, spartanska pešadija, konjica i Skirite kao rez-erva. Leonida će komandovati potpuno jednakom vojskom.

Zatvorio je oči i prisetio se prošlogodišnjeg finala, koje je održano u Menelajevoj kasarni. Bitka je trajala dva sata. Mnogo pre kraja Parmenionu je postalo dosadno i odlutao je do tržnice.

Bila je to bitka iscrpljivanja: falange su se u čeonom sudaru potpuno izmešale, sudije su bacale kocke i sklanjale mrtve, sve dok, konačno, bela armija nije nadvladala crvenu.

Vežba je bila besmislena, zaključio je tada Parmenion. Takva pobeda ne donosi ništa do-bro. Pobedniku je na kraju ostalo manje od sto ljudi. U stvarnom životu, savladala bi ga druga neprijateljska vojska. Bitke ne treba voditi na taj način.

Njegov plan je bio drugačiji. Bilo da pobedi ili da izgubi, svi će to zapamtiti. Polako je po-čeo da skicira formacije, da razmišlja i planira. Ali mu misli odlutaše, priseti se Velike trke, koja je održana tri sedmice ranije. Planirao je i spremao se za nju, sanjao o pobedničkom lo-vorovom vencu na svojoj glavi.

Dvadeset milja pod vrelim letnjim suncem do podnožja brda, pa uz parnonske padine, prekrivene oblucima, s bolovima u nogama, boreći se za dah. Svi mladići Sparte u jednoj ve-likoj trci, na ispitu mladalačke snage i hrabrosti.

Sve ih je ostavio daleko iza sebe: Leonidu, Nesta, Hermiju, Learha i najbolje trkače iz os-talih kasarni. Gutali su prašinu koju je on podizao, mučili su se iza njega. Leonida je izdržao duže od ostalih, čvrsto se držeći njegove senke, ali na dvanaestoj milji do cilja ni on nije iz-držao Parmenionovo poslednje ubrzanje.

Parmenion je tada potrčao ka cilju, čuvajući snagu za trk koji će ga odvesti do agore, gde je čekao kralj sa pobedničkim lovorovim vencem.

U trenutku kada je beli, blistavi grad, u podnožju zasada maslina, bio pod njim video je starca kako vuče svoja kolica duž Vojničke staze; primetio je, zbunjen, da se desni točak ot-kida sa kolica i da se sve stvari sa njih rasturaju po prašini. Parmenion uspori. Starac se borio da olabavi remen omotan oko patrljka desne ruke; bio je invalid. Skrećući pogled sa tog pri-zora, Parmenion nastavi da trči.

– Pomozi mi, dečko! – povika starac. Parmenion uspori i okrenu se. Leonida je bio daleko iza njega i van vidokruga; pokuša da proceni koliko ima vremena. Uz kletvu, on jurnu niz padinu i kleknu kraj točka. Bio je slomljen. Spartanski dečak pokuša da ga vrati na mesto, gu-rajući ga na osovinu. Nekoliko trenutaka je na njoj stajao a zatim se rasprsnu na više delova. Starac pade na tlo pored uništenih kolica.

Parmenion okrznu pogledom starčeve oči; u njima vide bol, poraz i utučenost. Njegova tunika je bila iznošena, boja davno isprana zimskim kišama, izbledela pod letnjim suncem a sandale tanke kao pergament.

– Kuda si se zaputio? – upita Parmenion. – Moj sin živi u naselju na sat odavde – odgovori starac, pokazujući ka jugu. Parmenion

baci pogled na naboranu kožu starčevih ruku; bila je puna ožiljaka, starih rana od oštrice mača.

– Ti si Spartanac? – zapita dečak. – Skirita – odgovori čovek. Parmenion se uspravi i pogleda kolica. Bila su natovarena šer-

pama i vrčevima, bilo je i nekoliko starih ćebadi, kao i prsni oklop i šlem, kakve je Parmenion video samo na vazama i zidovima.

– Pomoći ću ti do kuće – naposletku reče Parmenion. – Bila su vremena kada mi nije bila potrebna pomoć, dečko. – Znam. Dođi. Ja ću podupirati osovinu ako ti možeš da vučeš i upravljaš. Začuvši korake, Parmenion pogleda naviše. Leonida je trčao duž vrha obronka; nije gledao

dole. Potisnuvši razočaranje, uhvati osovinu i podiže kolica. Starac zauze svoje mesto kod drški, i njih dvojica polako nastaviše ka jugu.

Bio je sumrak kada je Parmenion, konačno, kaskajući prošao kroz kapiju. Sakupilo se dosta dece iz kasarni da ga dočeka.

– Šta se desilo, mešanče? Da se nisi izgubio? – zadirkivali su ga. – Verovatno je legao da se odmori – rugao se drugi. – Melezi nisu izdržljivi. – Poslednji! Poslednji! Poslednji! – pevali su dok je trčao ka pijaci, gde ga je čekao kasarn-

ski tutor Lepid, koji je zapisivao rezultate trke. – Šta se, za ime Hada, desilo s tobom? – upita vojnik. – Likurgova kasarna je trebalo da

pobedi. Zahvaljujući tebi, završili smo na šestom mestu. Parmenion nije rekao ništa. Šta je i mogao da kaže? Ali, to je bila prošlost – a prošlost je mrtva. Ogladnevši, Parmenion siđe do pijace, pa Od-

lazećom ulicom dođe u kasarnu. U trpezariji stade u red sa drugim dečacima Likurgove kasarne i sede sam sa činijom čorbe

i komadom crnog hleba. Niko mu se nije obratio. Leonida je bio na drugoj strani sale, sa Grilom i tucetom druge dece; pravili su se da ga ne primećuju. Parmenion je jeo uživajući u osećaju sitosti, a zatim je ustao i otišao do male kuće svoje majke. Zatekao ju je u dvorištu, kako sedi na suncu. Ona podiže pogled i nasmeši mu se. Bila je bolesno mršava, upalih očiju. Dotače je po ramenu, nežno poljubi, a njegove usne osetiše kost ispod suve zategnute kože.

– Da li si dobro jela? – upita je. – Nemam apetita – prošapta. – Ali mi sunce prija, ponovo se osećam živom. On joj donese

bokal vode i sede na kamenu klupu. – Da li se danas takmičiš u finalu? – upita ga. – Da. Ona klimnu glavom i pramen crne kose joj pade na oči. Parmenion ga vrati na mesto. – Vruća si. Trebalo bi da uđeš unutra. – Kasnije. Lice ti je izubijano? – Pao sam tokom trke. Trapav sam. Kako se ti osećaš? – Umorno, sine. Veoma umorno. Da li će kralj biti kod Ksenofonove kuće da vidi tvoju

pobedu?

– Rečeno je da će doći, ali ja možda neću pobediti. – Možda. Bio je to majčinski ponos. – Ali ćeš dati sve od sebe, a to je dovoljno. Jesi li još

uvek omiljen kod drugih dečaka? – Da. – To bi se dopalo tvome ocu. I on je bio popularan. Ali nikada nije dospeo do finala Gen-

eralskih igara. Bio bi tako ponosan. – Ima li nešto što bih mogao da učinim za tebe? Da ti donesem nešto za jelo? Parmenion je

uhvati za ruku i čvrsto je stegnu, želeći da prenese svoju snagu u njene krhke udove. – Ništa mi ne treba. Znaš, mislila sam o Makedoniji ovih nekoliko dana, o planinama i

šumama. Stalno sanjam belog konja na padini brda. Ja sedim na livadi a konj mi prilazi. Silno želim da jašem tog konja, da osetim vetar na licu, da ga čujem kako mi šapuće u kosi. To je visok konj, predivnog vrata. Ali, uvek se probudim pre nego što mi priđe.

– Konji su dobro znamenje – reče Parmenion. – Daj da ti pomognem da uđeš. Pozvaću Reu – ona će ti nešto skuvati. Moraš nešto jesti, majko, inače nikada nećeš povratiti snagu.

– Ne, ne. Želim da posediš tu još neko vreme. Dremaću malo. Dođi nakon Igara. Ispričaćeš mi sve. Neko vreme je sedeo pored nje, ali je ona naslonivši glavu na stari jastuk zaspala. Ušao je

u kuću, stresao prašinu sa sebe i očešljao crnu kosu. Zatim je navukao čist hiton i obuo drugi par sandala. Hiton nije bio ukrašen vezom i bio mu je premalen, jedva je dosezao do polovine butina. Osećao se kao helot-rob.

Parmenion pređe do susedne kuće i zakuca na dovratak. Pojavi se niska žena crvene kose. Kada ga ugleda, nasmeši se.

– Otići ću do nje – reče, pre nego što je progovorio. – Mislim da nije ništa jela – reče Parmenion. – Svakim danom je sve mršavija. – To se moglo i očekivati – reče Rea nežno, s tugom u glasu. – Ne! – prasnu Parmenion. – Sada kad je leto stiglo, i njeno stanje će se poboljšati. Znam

to. Ne čekajući na njen odgovor, potrča nazad pored kasarni, pa duž Odlazeće ulice ka Kseno-

fonovoj kući.

* *** *** **

Na dan Igara Ksenofon se rano probudio. Sunce je tek provirilo iznad vrhova planina na istoku, šaljući duga koplja svetlosti kroz spuštene zastore njegove spavaće sobe. Okrenuo se na stranu i promumlao.Uživao je da večera sa kraljem, ali je život često umeo da naplati ta zadovoljstva. U glavi mu je sve zujalo a u stomaku se tumbalo. Udahnuo je duboko i seo, ski-dajući tanki čaršav koji ga je pokrivao, a zatim pogledao na svoj torzo. Mišići stomaka su mu bili zategnuti i čvrsti, uprkos njegovih četrdeset i sedam godina; zlatni sjaj kože njegovog lica i tela poticao je od svakodnevnog vežbanja na jutarnjem suncu.

General ustade i stade ispred bronzanog ogledala. Njegov vid nije imao više onu oštrinu iz mladosti i bio je prinuđen da se dobro zagleda u svoj odraz, primetivši, s gnušanjem, blago opuštanje kože ispod očiju i srebrne vlasi, koje su se pojavile u kosi zlatnog sjaja. Mrzeo je starenje, i zazirao od dana kada će mu ljubavnici dolaziti pre zbog dužnosti ili novca, nego iz želje.

Mladić od prošle noći bio je očaran njime, ali više od svega je želeo da bude viđen sa Ksenofonom, herojem Marša ka moru, buntovnim Atinjaninom, koji je važio za jednog od najvećih generala svoga doba. Ta pomisao mu dade snagu i Ksenofon se uz osmeh odmaknu od ogledala. Podiže zastore i oseti sunce na koži, pa ponovo sede na tvrdi krevet.

Marš ka moru, slavna godina. Da li je to bilo delo Sudbine, volja boginje Atene ili čista sreća, pitao se. Kako čovek može to znati?

Napolju je, na nebu bez oblačka, sijalo sunce, baš kao i tog dana kod Kunakse, kada su svi njegovi snovi i verovanja stavljeni na probu; kada se Kir borio za svoje, rođenjem, stečeno pravo. Ksenofonov pogled odluta, dok su mu misli navirale mračnim hodnikom sećanja. Lep poput Apolona, hrabar kao Herakle, Kir je poveo svoje trupe u Persiju da se bori za krunu, koja mu je po pravu pripadala.

Ksenofon je znao da ne mogu biti pobeđeni, jer bogovi pomažu hrabre, a još više pravedne. A neprijatelj, iako dvostruko brojniji, nije imao ni strateške veštine ni srčanosti da pobedi grčke najamnike koji su voleli Kira. Bitka je unapred bila odlučena.

Dve su se armije srele u blizini sela Kunaksa. Ksenofon je tada bio mlađi oficir pod ko-mandom proksenusa, i strah ga je iznenadio kada je prvi put ugledao neprijatelja, postrojenog u ogromnu borbenu liniju. Postavio je svoje ljude u zbijenu formaciju i čekao na dalja nare-đenja. Persijanci su ispustili snažan poklič i udarali drškama kopalja po štitovima, dok su Grci nemo stajali u muku.

Kir je progalopirao ispred vojske na svom bojnom konju uzvikujuć i: Za bogove i slavu! Iako malobrojnija, grčka falanga se zari u persijsku hordu, koja se rasprsnu i dade u bekstvo. Kir, koji je izgledao kao bog na svome belom pastuvu, povede tada nezadrživi napad na protivnički centar, što natera njegovog obezglavljenog brata, kralja Artakserksa, izdajicu u bekstvo. Slava pobede, ispunjenje sudbine!

Ksenofon zadrhta i priđe prozoru zureći u krovove kuća, ali je video samo odblesak sunca sa vrhova kopalja i čuo krike umirućih i neujednačene zvukove udaraca mačeva o štitove kod Kunakse; Grci su u formaciji dubokoj četiri reda nagonili varvare u bekstvo.

Pobeda je bila njihova. Pravda je nadvladala, kao što su svi ljudi dobrog srca znali da će biti. I onda?

Ksenofon uzdahnu. Najobičniji persijski vojnik, najverovatnije seljak, koji nije mogao da pribavi sebi ni oklop ni mač, bacio je kamen koji je pogodio Kira u potiljak i oborio ga sa konja.

Neprijatelj je u bekstvu video kako on pada. Pregrupisali su se i jurnuli na hrabrog Kira, koji se podizao s mukom. Proboden je nekoliko puta, a glavu i desnu ruku su mu odsekli.

Pobeda je, poput prevrtljive žene, umakla Grcima! Bogovi su tog dana umrli u Ksenofonovom srcu, iako se razum borio da zadrži krhotine

vere. Svet bez bogova je bio ništavan, mesto patnji i razočaranja, nedostajao mu je red i ra-zum. Nakon Kunakse retko je pronalazio spokoj.

General uzdahnu duboko i s mukom odagna gorke uspomene. Neko lagano zakuca na vrata. – Uđi – reče on. Pojavi se Tin, njegov stariji sluga, noseći

bokal jako razvodnjenog vina. Druga dvojica slugu napuniše kadu vodom sa izvora i posle kupanja ga obrisaše peškirima.

Njegov oklop je glancan sve dok bronza nije zasijala kao zlato, a gvozdeni šlem kao najfinije srebro.

Jedan od slugu mu pomože da obuče svoju lanenu tuniku, dok mu je drugi navukao prsni oklop pričvršćujući kaiševe sa strane. Kožni kilt, ojačan bronzom, visio mu je oko struka i bio pričvršćen oko kukova. Bronzane štitnike za noge su mu pričvrstili za potkolenice.

Ksenofon odmahnu rukom i otpusti sluge pa uze svoju kaniju i mač. Koža je bila ulegnuta, bronzana kanija puna udubljenja, ali je gvozdeni mač u njoj bio

veoma oštrog sečiva. Izvukao je mač i uživao u izvanrednom skladu njegove kratke oštrice i drške obavijene kožom. Uzdahnuvši snažno, vratio je mač u korice zakopčao kaiš oko pojasa. Podigao je šlem i začešljao belu krestu, napravljenu od konjske dlake.

Držeći šlem pod rukom, krenuo je ka vratima. Tin ih otvori i Ksenofon iskorači u dvorište. Tri sluškinje se pokloniše dok je prolazio. On im otpozdravi smeškom i podiže lice ka suncu. Bio je lep dan.

Trojica helota su pripremali jamu sa peskom i po instrukcijama sudija oblikovali brda, doline i potoke. Ksenofon zastade da proveri njihove radove. – Načini to brdo višim i strmijim – reče jednom od ljudi – i proširi dolinu. Tu će se voditi bitka i mora biti mesta da se savije linija.

Prošavši kroz otvorenu dvorišnu kapiju, nastavio je da hoda ka obroncima brda i hramu Svevideće Atene. To nije bio veliki hram.

Tri su stuba podupirala niski krov, a unutar hrama je bio sveti oltar. Ksenofon je ušao u zgradu, prethodno ostavivši mač na pragu hrama. Kleknuo je pred oltarom na kome je bila srebrna statua visoke i vitke žene, sa dorskim šlemom na potiljku i oštrim mačem u ruci.

– Slava tebi, Ateno, boginjo mudrosti i rata – reče Ksenofon. – Vojnik te pozdravlja. On sklopi oči u molitvi, ponavljajući poznate reči koje je prvi put upotrebio pre pet godina, kada je napuštao zemlju Persijanaca.

– Ja sam vojnik Ateno. Ne dopusti da ovo bude kraj moje slave. Postigao sam tako malo. Dopusti mi da živim dovoljno dugo kako bih odneo tvoju statuu u

srce ove varvarske zemlje. Podigao je pogled ka statui, kao da se nada odgovoru, iako je znao da će čuti samo tišinu.

Zatim, ustade i izađe iz hrama. Primeti kretanje na akropolju i vide dva mladića kako se grle. Zaškiljivši, prepoznao je jednog od njih – Hermiju. Znači da je onaj drugi polutan, onaj koga zovu Savra, čudan dečko koga su često viđali kako trči po visokim zidovima i krovovima. Ksenofon ga je svega dva puta video izbliza. Sa svojim krivim, orlovskim nosem, nije bio zgodan kao Leonida niti lep kao Hermija, ali je bilo nečega u njemu. Njegove plave oči su istovremeno imale prodoran pogled, blag i izazivački, a držanje mu je bilo ponosno uprkos siromaštvu u kome je živeo. Jednom ga je Ksenofon video kako trči Odlazećom ulicom, progonjen od strane četiri dečaka. U drugoj prilici Savra je sedeo sa Hermijom pored Afro-ditinog hrama.

Smejao se, a onda, nakon nekog Hermijinog bezazlenog komentara, lice mu je promenilo izraz, široki osmeh je nestao. Zaprepašćen, Ksenofon se zagleda u dečaka, koji tad podiže po-gled i primeti da ga on posmatra. Izraz njegovog lica se začas promeni, kao da je navukao masku, i Atinjanin oseti jezu kada pogled tih plavih očiju pade na njega.

Ksenofonov se u mislima vrati na izuzetnog Leonidu. E, to je pravi Spartanac, visok i predivnih proporcija, ponosnog držanja, sa kosom kao zlato. Postojala je veličina u Leonidi, verovao je Ksenofon, istinski dar nebesa. Nije se često Atinjanin radovao Generalskim igrama, ali će ove sa uživanjem dočekati, jer sledi bitka dva uma.

General je prišao mestu za obuku, nazvanom Polja. Tu su, obično u sumrak, mladići učest-vovali u zamišljenim bitkama, koristeći štapove umesto mačeva; a svakog šestog jutra, tu se sastajala spartanska armija da bi vežbala.Tog dana, setio se Ksenofon, dok je prelazio niski most južno od Polja, bila je parada punoletnih.

Njegovo divljenje spartanskom vojnom sistemu nije bilo umanjeno činjenicom da je zbog toga prognan iz Atine. Spartanci su stvorili savršenu armiju, koristeći tako jednostave principe da se Ksenofon uvek čudio kako je moguće da ih nijedan drugi grad-država nije podražavala. Vojnici su bili postrojeni u redove prema godištu, počev od punoletstva, koje se navršavalo u dvadesetoj godini. Deca koja su rasla zajedno, učila zajedno i stvorila prijateljstva u detin-jstvu, sada su stajala jedna uz druge u falangi hoplita. Kako godine budu prolazile, oni će ostati na okupu, boriti se rame uz rame sve dok ne dosegnu savršenstvo, dvadeset godina na-kon punoletstva, kada će se povući iz aktivne službe. To je ono što čini spartansku armiju ne-pobedivom.

Formacija falange je višeslojna. U prvom redu stoje tridesetogodiš njaci, deset godina stariji od punoletstva, iskusni, prekaljeni, a još uvek mladi i u punoj snazi, navikli na gvoz-denu disciplinu; oni su se borili i pobedili u mnogim bitkama. Iza njih su bili ljudi dvadeset godina stariji od punoletstva, moćni ratnici, ponosni i puni ožiljaka. U redu iza stajali su novi regruti, koji će prvi put izbliza videti kako se bore spartanski ratnici. A iza njih su bili poređani vojnici po godištima, od godinu do devetnaest godina stariji od punoletstva. Zar je onda čudno što spartanska armija nikada nije bili poražena od neprijatelja iste brojnosti?

Kako nikada nećete shvatiti?, zapita se Ksenofon, misleći na svoj rodni grad Atinu. Želite da budete superiorni. I mogli ste to biti. Ali, niste hteli da učite od svojih neprijatelja. Atina i Sparta su vodile dug i skup rat na Peloponezu. Najgori period u Ksenofonovom životu bio je onda, pre dvadeset godina, kada je spartanska armija opsela njegov grad.

Atina se predala, bogovi je blagoslovili. Ksenofon nikada neće zaboraviti taj sramni dan. Ipak, kao vojnik koji je proučavao umeće ratovanja, nije mogao da mrzi Spartu. Ona je uz-

digla veštinu ratovanja do neslućenih visina. – Dolaziš opremljen za bitku, kao i uvek – reče Agesilej, i Ksenofon se prenu. Bio je

zaokupljen mislima i nasmeši se gotovo s nelagodom. Spartanski kralj je sedeo na kamenoj klupi, u senci čempresovog drveta.

– Izvinjavam se, moj gospodaru – reče Ksenofon klanjajući se – zamislio sam se. Agesilej klimnu glavom i ustade; tek tada je njegovo iskrivljeno levo stopalo postalo

uočljivo. Privlačan, crne brade, sa prodornim plavim očima, Agesilej je bio prvi kralj sa de-formitetom, i on bi ga stajao krune, da se general Lisandar nije zauzeo za njega i pred bogo-vima i pred ljudima.

– Previše razmišljaš, Atinjanine – reče kralj, uhvativši Ksenofona pod ruku. – Šta je problem ovoga jutra? Atina? Persija? Nedostatak vojnih pohoda? Ili čezneš da se

vratiš na svoje imanje u Olimpiji i lišiš nas svoga društva? – Atina – priznade Ksenofon. Agesilej klimnu glavom, dok je lukavim pogledom ispitivao

prijateljevo lice. – Nije lako biti prozvan izdajnikom i proteran od svog naroda, prognan iz svoje domovine.

Ali su stvari mogle biti drugačije. Da si ti imao važnu funkciju u Atini, možda rat ne bi bio toliko surov, ili možda ne bi ni došlo do rata. Tada bi ti bio heroj. Ja sam, s druge strane, oduševljen što ti nisi komandovao neprijateljskom armijom. Naši bi gubici bili mnogo veći u tom slučaju.

– Ali ne biste bili poraženi? – upita Ksenofon. – Možda neki skirmiš – reče Agesilej popustljivo, smejući se. – Jer bitka ne zavisi samo od generalovih sposobnosti, već i od kvaliteta ratnika. Njih dvojica pođoše do vrha niskog brda i sedoše na prvi red kamenih sedišta, koja su gle-

dala na Polje. Linija punoletnih, koja je brojala dvesta četrdeset ljudi, bila je deo osme formacije. Kseno-

fon je sa interesovanjem pratio kako novi regruti, zajedno sa još tri hiljade regularnih vojnika, vežbaju juriš, krilni manevar, nalet i bočni udar.

Želja i trud oznojenih ljudi pojačaše se kada su spazili kralja na brdu iznad njih. Ali Age-silej ih nije gledao; okrenuo se ka Ksenofonu.

– Predugo smo bili ostrvo – reče kralj, skidajući svoj šlem ukrašen crvenom krestom, seda-jući pored Ksenofona.

– Ostrvo? – odgovori Ksenofon – Zar to nije Spartina najveća snaga? – I snaga i slabost, prijatelju moj, bliski kao muž i žena. Mi smo snažni jer smo ponosni.

Ali smo slabi jer nam ponos ne dozvoljava da rastemo. On pokaza rukom zemlju. – Gde smo to mi? Duboko na jugu, daleko od trgovačkih puteva, mali grad-država. Ponos nam ne dozvol-java da sklapamo brakove sa drugima, iako to nije u suprotnosti sa zakonom. Zato opada broj pravih Spartanaca. Na tom polju je tri hiljade ljudi – jedna trećina čitave naše vojske. Zato

možemo dobijati bitke ali nikada nećemo stvoriti carstvo. Ti osećaš bol zbog Atine? Ona će opstati i napredovati dugo, i onda kada Spartanci postanu prašina. Ona ima more, ona je cen-tar, srce Grčke. Mi ćemo je pobeđivati u hiljadu bitaka, ali ipak izgubiti rat.

Agesilej zatrese glavom i strese se. – Ledena zver hoda mojom dušom, oprosti mi na turobnosti – reče.

Ksenofon skrenu pogled ka borcima na Polju. Bilo je dosta istine u kraljevim tužnim re-čima. Jer i pored sve svoje vojne nadmoći, Sparta je bila mali grad-država, sa stanovništvom koje se smanjivalo u užasnim ratovima što su harali Peloponezom. On okrznu pogledom pri-jatelja i promeni temu.

– Da li ćeš ti uručiti nagradu pobedniku Genaralskih igara? Agesilej se osmehnu i sumorne misli nestadoše. – Imam poseban dar za pobednika današn-

jih Igara, jedan od sedam mačeva kralja Leonide. Ksenofonove oči se raširiše. – Vredan poklon, moj gospodaru. Agesilej slegnu ramenima. – Moj nećak je iste krvne linije i nosi ime Velikog kralja; priliči

mu da ponese mač. Dao bih mu ga, ionako, na rođendan, koji će biti za tri nedelje. Ali je ovo divna prilika da dečak zapamti dan kada je pobedio na Igrama. I ja sam ih osvojio, pre trideset godina.

– To je divan gest, moj gospodaru, ali, šta ako on ne pobedi? – Uozbilji se, Ksenofone. Suprostaviće mu se polutan Makedonac, po nivou, malo iznad

helota. Kako može da ne pobedi? On je Spartanac, kraljevske krvi. A kako si ti vrhovni sudija, možemo računati na pravedan

ishod. – Pravedan? – odgovori Ksenofon, okrećući se da bi prikrio ljutnju. – Budimo bar pošteni. – O, nemoj da budeš tako strog prema meni – reče Agesilej, prebacivši ruku oko prijatel-

jevog ramena. – To je samo dečija igra. Gde je tu šteta? – Gde, zaista? – odgovori Ksenofon.

* *** *** **

Parmenion uspori trk dok se približavao Ksenofonovoj kući. Posetioci su se već skupljali i on vide Hermiju kako razgovara sa Grilom. Bes ga preplavi

kada se seti kratkih, snažnih udaraca, i oseti želju da pređe ulicu, dograbi Grila za kosu i udara njegovom glavom o zid dok kamen ne postane crven.

Smiri se !, pomisli. Znao je da će Gril biti prisutan, on je Ksenofonov sin, ovo je njegova kuća; osim toga, on će nositi Leonidin crni plašt. Ipak, Parmeniona je čudilo što je Gril bio opšteprihvaćen, čak omiljen od mladića u kasarni. Kako je moguće, pitao se, da ih pridobije Atinjanin, a ne i on? Gril nema spartanske krvi, dok je moj otac heroj. Odbacivši takve misli, progura se kroz gužvu i dođe do dvojice mladića. Prvi ga ugleda Gril, i osmeh mu se zamrznu na licu, a oči suziše.

– Dočekao sam dan tvoga poniženja – reče Atinjanin. – Odbij, Grile – upozori ga Parmenion, drhtavim glasom. – Sam pogled na tebe tera me na

povraćanje. Ali znaj ovo: ako još jednom kreneš na mene, ubiću te! Nema više udaraca. Nema masnica.

Samo crvi i smrt! Ksenofonov sin se zatetura, kao od udarca, i vrisnu ispustivši crni plašt. Brzo ga podiže i

nestade kroz vrata kuće.

Okrenuvši se ka Hermiji, Parmenion pokuša da se osmehne, ali su mu mišići lica bili u grču. Umesto toga, on obgrli svog prijatelja, ali se Hermija izmače. – Budi oprezan – reče Hermija – loš je znak dotaći ogrtač!

Parmenion se zagleda u tamni vuneni ogrtač prebačen preko Hermijine ruke. – To je samo ogrtač – prošaputa, prevukavši prstima preko njega. Poraženi na Igrama, biće izveden sa bojnog polja, prekriven ogrtačem i kapuljačom, kako

bi sakrili njegovu sramotu. Nijedan Spartanac nije mogao da posmatra taj prizor bez prezira. Ali se Parmenion zbog toga nije brinuo. Ako Leonida pobedi, to će biti dovoljna sramota. Nošenje ogrtača nije ga uopšte brinulo.

– Hajde – reče Hermija, uzevši Parmeniona za ruku. – Prošetajmo malo, ne želimo da se pojavimo prerano. Kako ti je majka?

– Postaje jača – odgovori Parmenion, svestan da je to laž, ali mu je bilo potrebno da u to veruje. Dok su se udaljavali, on začu povik i pogledavši unazad, vide da stiže zlatokosi Leonida. Sa zavišću je posmatrao kako se ljudi okupljaju oko Leonide da bi mu poželeli sreću.

Dva su mladića, šetajući kamenom stazom, došli do Amonovog svetilišta, male, kružne zgrade, od belog kamena, ispred koje su bile mermerne statue hoplita. Sa tog mesta se videlo sveto jezero, a iza grada, skriven u šumi, hram Afrodite, boginje ljubavi.

– Da li si pribran? – upita Hermija, dok su sedeli ispod mermernih statua. – Kamen mi je u stomaku, ali mi je um smiren – reče mu Parmenion. – Koju ćeš formaciju koristiti? – Sasvim novu – Parmenion mu u kratkim crtama objasni svoj plan. Hermija ga je slušao u tišini, a zatim odmahnu glavom. – Ne smeš to da činiš, Savra! Sas-

lušaj me molim te! To je nezamislivo! Iznenađen prijateljevom reakcijom, Parmenion se tiho zasmeja. – To je samo izmišljena bitka, Hermija. Drveni vojnici i kockice od kosti. Zar nije cilj po-

bediti? – Da, da, ali oni to nikada neće dozvoliti. Bogovi, zar ne vidiš to, Savra? – Ne – odgovori Parmenion. – Ionako nije bitno. Niko neće morati da se dosađuje dva sata.

Pobedio ili izgubio, sve će biti gotovo za nekoliko minuta. – Nisam siguran – šapnu Hermija. – Hajde da se vratimo. U Ksenofonovom dvorištu je vladala gužva. Gosti su se peli na drvene tribine kako bi

zauzeli mesto u senci, ispod zapadnog zida kuće. Parmenion je bio svestan da u svom hitonu, koji mu je loše pristajao, pokazuje koliko je siromašan; ali, njegova majka je imala malo imanje, skromnih prihoda, od kojih je morala da izdvaja njemu za hranu, odeću i obuku. Svi spartanski mladići su morali da plaćaju za smeštaj i hranu u kasarni, a nemogućnost da se plati vodila je gubljenju položaja. Kada siromaštvo zadesi porodicu, ona ne gubi samo pravo glasa, već i pravo da sebe naziva Spartancima. To je bilo najveće poniženje koje je moglo nekome da se desi. Izbačen iz kasarni, morao bi da nađe neki posao i bio bi nešto bolji od helota.

Parmenion odagna takve sumorne misli i zagleda se u deset stopa široko kvadratno bojište napravljeno u pesku. Izrezbareni drveni vojnici su stajali u blizini. Zlatni na levoj a krvavi na desnoj strani. Iako neobojeni i bez ukrasa bili su lepi. Podigao je prvi red zlatnih hoplita, iz-rezanih od belog drveta koje je vremenom požutelo. Svega deset figura bilo je pričvršćeno na potpornu dasku, ali su oni predstavljali stotinu teških oklopnika sa okruglim štitovima, kopl-jima za bodenje i kratkim mačevima. Bili su vrlo detaljno izrezbareni, sve do kožnih kiltova i štitnika za potkolenice. Samo su šlemovi bili zastarelog tipa, sa perjanicom, i potpuno su prekrivali lice, prestali su da se upotrebljavaju trideset godina ranije. Ove su rezbarije bile stare i smatrane skoro svetinjom. Veliki, legendarni Leonida ih je koristio kada je osvojio Jedanaeste igre.

Parmenion vrati na mesto Spartance i ode do figura Skirita.

One nisu bile tako lepo izrađene, niti su bile toliko stare. Vojnici nisu nosili koplja i imali su okrugle kožne kape.

Senka pade na Parmeniona, on podiže pogled i ugleda visokog čoveka u žutoj, zlatom obrubljenoj tunici. Retko je imao prilike da vidi uglađenijeg ratnika; kosa mu je bila zlatna, posuta srebrom, oči boje plavog letnjeg neba.

Čovek mu se nasmeši. – Ti mora da si Parmenion. Dobro došao u moju kuću, mladi gener-ale.

– Hvala vam, gospodine. Čast je biti ovde. – Da, zaista – složi se Ksenofon – ali ti si tu čast i zaslužio. Prošetaj sa mnom. Parmenion je pratio Ksenofona do male niše u senci, na čijim su zidovima bili oslikani

predivni purpurni cvetovi, koji su prekrivali zidove, kao na kraljevskom plaštu. – Izvlačene su slamke i ti ćeš povući prvi potez. Kaži mi sada prva tri naređenja koja ćeš

izdati – reče Ksenofon. Parmenion duboko uzdahnu. Po prvi put mu se učini da su ga nervi izdali i on shvati da zuri u publiku u dvorištu. U pravoj bici, kada otpočne, kada se hiljade rat-nika sudaraju kopljima, štitovima i mačevima, bilo je skoro nemoguće brzo menjati strategiju. Takmičari su sudijama, u Igrama, saopštavali prva tri naređenja, kako nijedan od suparnika ne bi mogao da promeni mišljenje suočen sa boljim potezom svog protivnika.

– Ja čekam, mladiću – prošaputa Ksenofon. Parmenion okrenu svoje bledoplave oči ka privlačnom Atinjaninu. Tada mu saopšti svoju taktiku, iščekujući reakciju starog generala.

Ksenofon je saslušao bezizražajnog lica, a onda uzdahnu i zatrese glavom. – Glavni sudija ne sme da daje savete, pa ću samo reći da ćeš, ako Leonida izabere bilo koju od četiri, možda pet, mogućnosti, biti katastrofalno poražen. Ti si to uzeo u obzir, naravno?

– Jesam, gospodine. – Da li si uzeo u obzir tradiciju i spartanski ponos? – Ja samo želim da dobijem bitku. Ksenofon je oklevao. Već je prekoračio svoja prava. Konačno klimnu glavom i vrati se

proceduri. – Neka ti bogovi budu naklonjeni, Sparto – reče on klanjajući se. Parmenion je uz-vratio naklon i posmatrao kako Atinjanin odlazi do mesta gde je stajao Leonida.

Proguta knedlu. Ako je general Leonidin prijatelj, ako makar samo i nagovesti njegov plan …

Da nisi to ni pomislio! Atinjanin je čuveni general, bodrio je Parmenion sebe. On nikada ne bi učinio nešto tako nisko. To je čovek koji je nakon poraza kod Kunakse, videvši svoje prijatelje brutalno pobijene, preuzeo komandu nad demoralisanom grčkom armijom i borbom prokrčio sebi put, kroz ogromnu persijsku imperiju, sve do mora. Ksenofon ga neće izdati. Ali on je Grilov otac, pomisli Parmenion, i prijatelj Leonidine porodice.

Publika ustade sa sedišta i Parmenion ugleda Agesileja kako ulazi okružen generalima i dvojicom svojih ljubavnika. Kralj se nakloni dok mu je publika aplaudirala, a zatim hramajući dođe do centralnog sedišta u prvom redu, tik iza jame sa peskom.

Koračajući do mesta gde ga je čekao Hermija, izbegavajući pri tome da pogleda u ogrtač, oseti da su mu usta suva. Ksenofon je pozvao dvojicu sudija i razgovarao sa njima neko vreme, a zatim zauzeo mesto kraj kralja. Prvi od sudija, postariji čovek, glatko obrijan i kratko podšišane sede kose, priđe Parmenionu.

– Ja sam Klearh – reče. – Postaviću armiju onako kako ti zapovedaš, generale. Možeš me pitati o vremenu potrebnom da se nešto odigra, ali ni o čemu drugome. On otvori kesu na boku i izvadi tri zglobne kosti. Sa svih šest strana bili su brojevi od tri do osam. – Da bismo odredili gubitke, bacaćemo ove kosti. Najveći i najmanji broj se neće računati, dok preostali broj označava gubitke. Da li si razumeo?

– Naravno – odgovori Parmenion. – Odgovor je jednostavno, da – reče Klearh.

– Da – potvrdi Parmenion. Klearh stade pored žute armije a drugi sudija se postavi sa druge strane peščanog borilišta, pored crvenih drvenih vojnika.

Parmenion po prvi put ukrsti svoj pogled sa Leonidom. Ovaj mu se podrugljivo isceri. Leonidu su smatrali prelepim, ali uprkos zlatnoj kosi i privlačnim usnama, Parmenion je video samo ružnoću i svirepost.

Kao što je običaj nalagao, dva takmičara priđoše da se suoče licem u lice. – Da li ćeš prepustiti bojište spartanskoj zlatnoj armiji? – upita Parmenion poštujući ritual. – Spartanski crveni se nikada ne povlače – odgovori Leonida – pripremi se da umreš. Publika je aplaudirala, a kralj ustade i diže ruku tražeći tišinu. – Prijatelji, danas ću predati pobedniku specijalan poklon: jedan od sedam mačeva kralja

Leonide! Držao je gvozdeni mač visoko, a zraci sunca su ga pretvarali u srebro. Podiže se ve-lika buka.

Leonida se nagnu ka Parmenionu. – Poniziću te, mešanče – reče. – Tvoj dah smrdi gore nego kravlja zadnjica! – odgovori mu Parmenion, uživajući u ru-

menilu koje je oblilo Leonidine obraze. Oba se mladića vratiše na mesta. – Počnite! – naredi Ksenofon. Klearh istupi. – General Parmenion je naredio trupama da zauzmu Lisandarovu petu for-

maciju, sa Skiritama na levom krilu, u šesnaest redova dubine, Spartancima u centru u šesnaest redova, i najamnicima naoružanim džilitima iza konjice na desnom krilu.

General se postavio iza centra. Parmenion je video da nekoliko ratnika u publici odmahuje glavom negodujući, i mogao je da pogodi njihove misli. Nijedan general nije mogao očekivati da će se ratnici boriti za njega ako nije imao hrabrosti da stane uz njih, u prve redove. Trojica helota su pomerali drvene ratnike na zadate pozicije u pesku.

Drugi se sudija obrati publici. – General Leonida je naredio treću Agesilejevu formaciju: Spartanci na desnom krilu u deset redova dubine, konjica u centru, Skirite i najamnici na levom krilu. On se postavio u drugi red centra. Aplauz se začu i Leonida se pokloni. Kao što se i očekuje od spartanskog generala, izabrao je sebi mesto blizu prvog reda.

Publika se nagnu napred, pomno proučavajući formacije. Bilo je očigledno da Parmenion planira defanzivnu bitku, spreman da odbije frontalni napad. Leonida je izdužio svoju bor-benu liniju planirajući tradicionalni iskošeni napad na levo krilo, pokušavajući da istovremeno izvrši obuhvat protivničkog krila. Štošta će zavisiti od kockica koje određuju gubitke.

Klearh pročisti grlo i svi su u publici znali šta će reći, to je bilo očigledno po formaciji. Bez pokreta. Spartanski zlatni će čekati da Leonida napadne, uzdajući se u kockice. Ali razgovor zamre kad Klearh progovori.

– General Parmenion je naredio konjički juriš, usmeren ka neprijateljskom centru. Sve su se oči okrenule ka sudiji kraj Leonide. Prva se tri poteza ne mogu izmeniti i sada sve zavisi od toga kako će Leonida upotrebiti konjicu. Bilo je neuobičajeno ali ne i nemoguće da se naredi juriš konjice na samom početku bitke.

– General Leonida je naredio da Skirite i džilitaši krenu napred ka desnom krilu. Počela su došaptavanja u publici, jer Leonida nije predvideo juriš konjice te nije izdao

naređenje svojoj konjici. Štapom za merenje helot pomeri žute drvene konje napred. Sudije se posavetovaš e i Ksenofon se obrati publici.

– Složili smo se jednoglasno da je silina juriša naterala protivnič ku konjicu u bekstvo, od-bacivši ih u redove hoplita. Gubici su šezdeset kod Leonide i devet kod Parmeniona.

Klearhov glas se uzdiže nad žamorom. – General Parmenion naređuje Spartancima i Skiri-tama da spoje redove i napreduju u trku, u trideset i dva reda dubine, ka neprijateljskom des-nom krilu.

Parmenion je stajao sasvim mirno, očiju uprtih u Leonidu, koji je užasnut posmatrao napredovanje mase hoplita. Parmenion je shvatao kako se Leonida oseća; nije se suočio sa

jednim, već sa dva, popuno neverovatna plana! Nijedna spartanska vojska nije nikada ni po-mislila da se spoji sa Skiritama, nijedna grčka armija nije napala protivničko desno krilo, nje-govu najjaču tačku. Uraditi tako nešto, značilo bi izložiti slabu stranu, jer se štit nosio u levoj ruci, pa bi u napredovanju falanga bila izložena ubitačnom dejstvu džilita, strela i kamenja.

Ali ne i ovde, mislio je Parmenion. Ne danas. Leonidin centar je bio pometen sopstvenom konjicom, a nigde u blizini nije bilo strelaca ili peltasta, koji bi pomeli Parmenionove redove u nastupanju.

Gledao je, želeći da vidi, da upije svaku promenu izraza na licu svog protivnika, žudeći da zapamti trenutak kada će Leonida shvatiti da je poražen.

– General Leonida je naredio da poslednjih šest redova izađu iz poretka i opkole nepri-jatelja.

Parmenion je bio oduševljen, ali je skrivao raspoloženje, jedino se po raširenim nozdrvama i ubrzanom disanju moglo videti da je uzbuđen. Leonida je bio poražen. Vojnici su u masi jurišali na njegovo desno krilo, a on ga je istanjio na svega četiri reda. Snaga i hrabrost malo-brojnih nije se mogla odupreti težini ogromne mase. Leonida nije samo pobeđen, on je smrvljen. Zlatokosi Spartanac je zurio u vojnike, a onda prišao sudiji i nešto mu uzbuđeno rekao. Izgovorene reči zaprepastiše Parmeniona.

– General Leonida traži od sudija da povuku drugo naređenje generala Parmeniona, jer ono nema osnova. Ako bi takvo naređenje bilo izdato u bici, Spartanci bi, u to nema sumnje, od-bili da ga izvrše.

Parmenion pocrvene i pogleda ka kralju. Agesilej se zavali i poče razgovor sa mladićem sa svoje desne strane. Ksenofon pozva sudije malo dalje od publike, ali su svi mogli videti da se vodi žučna rasprava.

Parmenion se snuždi i zagleda u malo bojište i drvene vojnike zaleđene u pokretu. Da li ga mogu diskvalifikovati? Naravno da mogu. Pogleda redove posmatrača. Ko si ti, Parmenione?, upita se. Ti si siromašni mešanac. Nikome nije stalo do tebe. Ovo je Leonidin dan, a ti si im to pokvario.

Ksenofon se vrati do borilišta sa peskom. Publika je očekivala presudu, čak se i kralj nagnu napred, pogleda uprtog u Atinjanina.

– Potez je interesantan i podelio je sudije. Tačno je da se spajanje redova sa Skiritama ne smatra časnim, niti verovatnim. On napravi pauzu i Parmenion vide glave kako potvrdno kli-maju, i oseti Leonidine oči na sebi. Njegov protivnik dozvoli sebi smešak.

Parmenion proguta knedlu. – Međutim – nastavi Ksenofon – izgle da mi da ovde nije u pi-tanju čast već disciplina i taktika. General Parmenion je znao snagu svog neprijatelja, znao je i da je neprijatelj primenio ovu istu formaciju u pet prethodnih bitaka, te je stoga primenio neo-bičan plan. Ja sam Atinjanin, ali govorim sa autoritetom čoveka koji se više od svega divi kvalitetima spartanske armije.

Ovo je pitanje discipline. Izazov opstaje ili pada na jednom pitanju: da li bi Spartanci od-bili da poslušaju takvo naređenje? Odgovor je prost. Da li su ikada Spartanci, u svojoj slavnoj istoriji, odbili da poslušaju naređenje? Ksenofon napravi još jednu pauzu, dok je pogledom prelazio preko gledalaca. Zaustavi najzad pogled na kralju. – Naređenje ostaje – reče Kseno-fon. – General Leonida je poražen i kako je bio u drugom redu, poginuo je u bici. Spartanskim zlatnim pripada pobeda. General Parmenion je vrhunski strateg.

Nije bilo aplauza, ali to nije smetalo Parmenionu. On se okrenu ka Hermiji, koji odbaci ogrtač iz ruku, i potrča Parmenionu u zagrljaj.

Publika je bila zapanjena. Kralj Agesilej je uperio pogled pun gneva ka Ksenofonu, koji samo slegnu ramenima i okrete se na drugu stranu. Tada, prvo šapatom a potom sve glasnije, začuše se komentari starih ratnika, koji su raspravljali o strategiji. Leonida ustade i zatetura se unazad. Gril mu priđe, prinoseći mu ogrtač srama, ali ga Leonida odbi naglim pokretom ruke i krupnim koracima napusti dvorište.

Postariji helot izađe iz senke i dotače Parmeniona po ramenu. – Gospodine, došla je neka žena, eno je na kapiji. Kaže da morate odmah doći. – Žena? Kakva žena? – upita Parmenion. – Reče da je nešto u vezi s vašom majkom, gospodine. Nestade u Parmenionu svako osećanje radosti i trijumfa. On se zaljulja, kao da je dobio

udarac, i istrča iz dvorišta.

* *** *** **

Publika se utišala kada je mladi Spartanac istrčao iz dvorišta. Agesilej ustade i krenu ka Ksenofonu, pun besa. – Ovo nije trebalo da se desi! – prosikta kralj. Ksenofon klimnu glavom. – Znam, gospodaru – odgovori tihim glasom. – Ali niko od nas

nije očekivao da će Leonida biti toliko loš. Nije pokazao nijednu stratešku veštinu i sa prezirom se odnosio prema protivniku. Ali ti si

kralj, gospodaru. Ti si vrhovni sudija u Sparti. Tvoje pravo je da, ako hoćeš, preokreneš moju odluku.

Agesilej se okrenu ka peščanom borilištu, gde su ostali potpuno zaboravljeni drveni vo-jnici. – Ne – najzad reče – ti si u pravu, Ksenofone. Ali, proklet bio, ja neću da predam mač mešancu! Evo ti! Ti mu predaj nagradu.

Ksenofon uze mač i pokloni se. Kralj odmahnu glavom i ode. Ubrzo posle njegovog odlaska publika se raziđe. Atinjanin je došao pod senku trema i seo

u tišini, razmišljajući o Parmenionu. Priđe mu njegov sin, Gril. – To je bilo nečasno oče – reče dečak. – Da znaš da je bilo – složi se general. – Leonida nije poneo ogrtač srama, to nije prik-

ladno. – Nisam na to mislio, i ti to znaš. Spartanci ne bi nikada dozvolili tim melezima, Skiritama,

da sa njima spoje redove. To niko nije mogao očekivati. Trebalo je početi novu igru. – Odlazi, dečače, i probaj da ne govoriš o stvarima o kojim vrlo malo znaš. Gril se ukopao na mestu, crven u licu. – Zašto me mrziš, oče? – on upita. Reči potresoše Atinjanina. – Ne mrzim te, Grile. Žao mi je što tako misliš. Ksenofon us-

tade i krenu ka dečaku, raširenih ruku, spreman za zagrljaj. – Ne, ne dodiruj me! – viknu Gril izmičući se. – Ne želim ništa od tebe! Okrete se i potrča

dvorištem, pa izlete na glavnu ulicu. Ksenofon uzdahnu. Toliko se trudio oko dečaka, s mukom ga učeći, pokušavajući da ga is-

puni osećanjima odanosti, dužnosti i hrabrosti. Ali uzalud. Ksenofon je posmatrao kako odrasta, video je znake oholosti i surovosti, taštine i prevrtljivosti. – Ne mrzim te – prošaputa – ali ne mogu ni da te volim.

Taman je bio na pragu kuće kada ugleda starijeg čoveka kako pored jame sa peskom pos-matra drvene vojnike. Kao domaćinu, običaji su mu nalagali da popriča sa gostom, i on pređe preko dvorišta.

– Mogu li vam ponuditi nešto osvežavajuće? – upita. Starac pogleda u generalovo lice. – Ne prepoznaješ me? – upita podižući patrljak desne

ruke. – Pasian? O, slatka Hero! Mislio sam da si mrtav!

– I trebalo je da budem, ponekad poželim da jesam. Odsekli su mi desnu šaku, generale, i ostavili da iskrvarim do smrti. Ali uspeo sam da dođem kući. Trebalo mi je šesnaest godina da dođem.

Pasian se nasmeja pokazujući slomljene trule zube. – Kući – ponovi sa čežnjom u glasu. – Prokrčili smo put kroz Persijance i utvrdili se među gomilom kamenja. Mogli smo odatle videti Agesileja sa glavninom vojske, i mislili smo da će nam priteći u pomoć. Ali oni to nisu učinili. Mi smo samo Skirite. Ginuli smo, jedan po jedan. Ubio sam jedanaest ljudi tog dana. Persijanci nisu bili baš zadovoljni zbog toga, Ksenofone; odsekli su mi desnu šaku. Našao sam seljaka koji mi je zatvorio ranu vrelom smolom i uspeo da zaustavi krvarenje.

– Uđi unutra, prijatelju. Hoćeš li vina ili hrane? – Ne, ali ti se zahvaljujem. Došao sam samo da vidim momka, da ga gledam kako po-

beđuje. – Leonidu? – Ne. Onog drugog – Savru. On nije Spartanac, Ksenofone i hvala bogovima na tome! – Odkud ga ti poznaješ? On se nije ni rodio kada si otišao u Persiju. – Sreo sam ga na putu, generale, kad sam bio nadomak kuće. Znaš, nisam shvatao koliko sam ostario sve dok nisam video brda svoga detinjstva. Sve

ove godine borio sam se da dođem kući, i stigao sam, oronuo bogalj sa pokvarenim kolicima. Viknuo sam mu da mi pomogne i on je prišao. Odveo me je do kuće moga sina.

I nijednom mi nije prebacio što je zbog mene izgubio Veliku trku. Možeš li to da zamisliš? – Završio je kao poslednji, čini mi se – reče Ksenofon. – Bio je prvi, bio je nadomak grada. A ja nisam imao ništa da mu dam. Bez ičega sam. Bez

prebijene pare. Ali odužiću mu se, Ksenofone, naplatiću jedan stari dug. Dva puta sam ti spasao život. Hoćeš li mi se odužiti?

– Znaš da hoću. Da sam ja bio u Persiji, zajedno sa Agesilejem, ja bih ti pritekao u pomoć. Nadam se da to znaš. Pasian klimnu glavom. – Ne sumnjam u to generale. Koliko znam, dečko je mešane krvi, bez novca i uticaja. Pomozi mu, Ksenofone.

– Hoću, obećavam ti. Pasian se nasmeši i uputi ka izlazu, pa zastade i poslednji put baci pogled ka peščanom

borilištu. – Uživao sam u bici – reče preko ramena. – Lepo je videti ponižene Spartance.

* *** *** **

Parmenion istrča kroz kapiju na ulice opustele zbog žege. Nije osećao kako mu sunce prži kožu, niti je osećao bolove zbog mnogih modrica. Nije video kuće pored kojih je prolazio, niti čuo pse koji su za njim trčali.

Duša mu je bila ispunjena bolom, i sve što je mogao videti bilo je majčino lice, blago i nasmejano, smireno i puno razumevanja.

Ona umire. Umire. Ta misao mu je odzvanjala u glavi dok je trčao sa očima punim suza. Desilo se ono što je

odavno slutio – počela je da gubi na težini, lice je izgubilo nekadašnju lepotu, a oči postale umorne; i svi drugi znaci bolesti i patnje bili su tu. Ipak, nije mogao da se suoči sa istinom, pa je izbegavao i da misli o tome.

Istrčao je na Odlazeću ulicu, pa presekao kroz siromašniju četvrt, sudarivši se sa nekim de-belim trgovcem i oborivši ga na zemlju. Nastavio je da trči praćen njegovim psovkama.

Ulaz u kuću je bio zakrčen susedima, koji su stajali u tišini.

Progurao se kroz njih i ugledao Reu kako sedi kraj kreveta. Doktor Astion je stajao u malom dvorištu, okrenut leđima sobi. Parmenion zastade na vratima a srce mu je jako lupalo. Rea se okrete ka njemu – Preminula je – reče pa ustade, priđe Parmenionu i zagrli ga. – Neće se više mučiti.

Suze linuše niz Parmenionove obraze, dok je gledao mršavo telo na krevetu. – Nije sačekala da se vratim – prošaputa on. Rea ga je držala još malo u zagrljaju, pa onda lagano izgura sve prijatelje i susede iz sobe, zatvarajući vrata za njima. Zatim se vrati do kreveta i sede uzevši Arteminu sitnu ruku među svoje. – Dođi – reče Parmenionu. – Sedi s druge strane i oprosti se od nje.

Parmenion sede nekako na krevet i uze majčinu desnu ruku. Sedeli su neko vreme u tišini. Astion uđe, ali ga oni ne primetiše, i on tiho izađe iz kuće. – Govorila je o tebi na samom kraju – reče Rea. – Želela je da te sačeka, da te vidi, da čuje šta si uradio. Govorila je s pono-som o tebi.

– Pobedio sam, majko – reče Parmenion, stežući njene beživotne prste. – Pobedio sam pred svima. Pogledao je u Artemino lice. Oči su joj bile sklopljene, a lice ukočeno.

– Izgleda smireno – prošaputa Rea. Parmenion zatrese glavom. Nije mogao videti smirenost, samo užasnu konačnost smrti,

potpunu ukočenost, razdvajanje. A ipak, njena ruka je bila još topla, prsti nežni. Koliko je puta tim prstima odagnala bol i milovala njegovo lice? Osetio je kako mu se stomak vezuje u čvor i kako ga guše suze. Počeo je da plače, a suze su mu klizile niz lice i kapale na majčinu ruku.

– Govorila je o belom konju – reče Rea. – Videla ga je na padini brda. Prilazio joj je i ona je rekla da će na njemu jahati sve do Makedonije. Ne znam da li ti je to neka uteha. Takođe je rekla da vidi tvoga oca kako je čeka.

Parmenion nije mogao da govori ali je pružio ruku i dotakao majčino lice. – Pozdravi se – prošaputa Rea. – oprosti se od nje. – Ne mogu – zajeca Parmenion. – Ne još. Ostavi me još malo, molim te, Rea. – Ja moram da pripremim, vratiću se uskoro. Ona dođe do vrata i zastade. – Volela sam je,

bila je divna žena i dobar prijatelj. Nedostajaće mi, Parmenione. Nije bilo ni trunke zlobe u njoj; zaslužila je bolje. Čuvši da se vrata zatvaraju, sve ustave bola u Parmenionu popustiše i on poče nesputano

da jeca. Kroz glavu su mu prolazile slike; jedva se sećao oca, kao ogromnog tamnog diva, koji povremeno prolazi kroz kuću, ali je majka stalno bila sa njim. Kada je, po spartanskom obi-čaju, sa sedam godina bio odveden u kasarnu da živi sa drugim dečacima, ona je plakala i čvrsto ga je grlila kao da mu je život ugrožen. Često se iskradao iz kasarne, i preko krovova i zidova dolazio kući da je vidi.

Sada je više nikada neće videti. – Ako me voliš, ti ćeš se vratiti – reče. – Nemoj me nikada ostaviti. Znao je da su te reči

besmislene, ali su mu se prosto otele. Sedeo je pored tela sve dok svetlo nije počelo da bledi. Čuo je vrata kako se otvaraju, i

očekivao je Reinu ruku na ramenu. – Doneo sam ti trofej, generale – reče Ksenofon tiho. – Pokrij njeno lice, pa ćemo razgova-

rati u dvorištu. – Ne mogu da joj pokrijem lice! – usprotivi se Parmenion. Ksenofon priđe sa druge strane kreveta. – Ona nije ovde, dečače; otišla je. Ono što vidiš je

plašt koji je nosila. Nije greh prekriti njeno lice. Njegov glas je bio umirujući i Parmenion obrisa suze i uperi pogled u Atinjanina.

S nežnošću, Parmenion podiže beli čaršav i prekri joj lice. – Porazgovarajmo kratko – reče Ksenofon, vodeći dečaka u dvorište. Sedoše na kamenu

klupu. Atinjanin je nosio dugi vuneni ogrtač plave boje, preko bele tunike i sandale od na-

jfinije kože, koje su dosezale do polovine potkolenice. Ipak je u potpunosti izgledao kao vo-jnik. Parmenionu predade Leonidin mač koji je doneo sa sobom.

Mladić ga odloži na stranu i ne pogledavši ga. Ksenofon klimnu glavom. – Više će ti mač značiti u budućnosti. Ti si mlad, Parmenione, i život ti nosi još mnogo

tuge, ali te ništa neće tako dirnutu kao ovo danas. Ti si razuman momak i znaš da svi ljudi moraju umreti.

Razgovarao sam sa tvojim susedima o tvojoj majci. Trpela je velike bolove. – Znam za njene bolove. Znam da se mučila. Hteo sam, hteo sam da joj nešto kupim,

napravim. Kuću, ne znam. Ali hteo sam da je usrećim, da joj pružim nešto što zaslužuje. Bila je neka tkanina na pijaci koju je želela, opšivena zlatom, divno platno da “sašije haljinu za kraljicu”, rekla je. Ali nismo mogli da je kupimo. Ukrao sam to platno, ali ga je ona vratila prodavcu. Nije ništa imala.

Ksenofon odmahnu glavom. – Usko gledaš. Imala je muža koga je volela i sina koga je obožavala. Ti misliš da je htela više? Dobro, možda je i htela. Ali, ovo je surov svet, Parmen-ione. Bilo koji muškarac, ili žena, mogu očekivati malo sreće. Sudeći po tvojim susedima, tvoja je majka bila srećna. Nije ništa znala o tvojim teškoćama sa drugom decom. ona se sme-jala, pevala, igrala na svetkovinama. I da, ona je mrtva i neće više pevati. Ali neće više ni ose-ćati bolove, niti će ostariti, pobeliti i nadživeti svoga sina.

– Zašto si došao? – upita dečak. – Mač si mogao i da pošalješ. Ksenofon se nasmeši. – Zaista sam ga i mogao poslati. Pođi sa mnom, Parmenione. Ve-

čeraćemo i ti ćeš mi pričati o svojoj majci. Važno je da govorimo o njoj i da pošaljemo svoje pohvale. Tako će bogovi znati da je bila

dobra žena, i prihvatiće je uz dobro vino, i obućiće je u haljinu opšivenu zlatom. – Ne želim da je ostavim – reče Parmenion. – Prekasno je za to, nje više nema. Moraju je pripremiti za sahranu, a nije prikladno da

muškarci vide ženske tajne. Dođi. Parmenion je sledio generala, dok su izlazili iz kuće i u tišini krenuli Odlazećom ulicom,

pa preko pijace do većih kuća, gde su živeli plemići. Pošto više nije bilo peščanog borilišta i pošto se publika razišla, Ksenofonova kuća je

izgledala drugačije. Svuda se osećao miris purpurnih cvetova, koji su visili sa zidova. Sluge doneše nekoliko lampi i osvetliše dvorište. Noć je bila topla, a vazduh težak, dok je Ksenofon slušao Parmeniona kako priča o svojoj majci.

Sluge doneše jelo i razblaženo vino, i njih dvojica ostadoše da sede do duboko u noć. Na-jzad Ksenofon povede Parmeniona do male sobe u začelju kuće.

– Dobro spavaj, prijatelju – reče general. – Sutra ćemo se pobrinuti za tvoje poslove. Ksenofon zastade na odlasku. – Reci mi, mladiću – upita iznenada – zašto si stigao poslednji u Velikoj trci?

– Napravio sam grešku – odgovori Parmenion. – Da li si zbog toga zažalio? Parmenion ponovo ugleda starčevo lice, oči pune očajanja. – Ne – reče. – Neke stvari su

važnije od pobede. – Pokušaj to da zapamtiš – reče mu Atinjanin.

* *** *** **

Pored vatre koja je zamirala sedela je Tamis, gledajući u blede senke, kako igraju po grubo obrađenim zidovima sobička. Noć beše tiha, čuo se samo šapat noćnog vetra i šuštanje lišća.

Starica čekaše, osluškujući.

Nisam pogrešila, reče sebi, kao da se pravda. Vetar se pojača i grana udari u njen prozor, vatra zapucketa novim plamenom, a zatim se ugasi. Ona ubaci suve grančice u vatru i snažnije obmota stari šal oko ramena.

Umor je obuze i njene se oči sklopiše, ali je ipak sedela, jedva dišući dok joj je srce po-mamno lupalo.

Noć je odmicala kad se začu konjski topot, sporo ritmičko udaranje konjskih kopita o suvu, tvrdu zemlju. Uz dubok uzdah, Tamis se uspravi i uzevši svoj štap, polako dođe do otvorenih vrata.

Zastade posmatrajući drveće, obavijeno senkama. Topot se bližio, ali nigde se nije video konj. Zatvorivši svoje telesne oči, ona otvori duhovne, i vide visokog, belog pastuva kako joj se približava preko čistine. Beše to ogromna zver, skoro osamnaest šaka visoka sa očima boje opala.

Tamis uz uzdah odloži šal i uze ogrtač od sive vune, koji pričvrsti na ramena tirkiznim brošem. Ostavljajući vrata otvorena, ona se zaputi u noć, prema gradu, dok ju je sablasni pas-tuv pratio.

S turobnim mislima polako je hodala opustelom pijacom, udarajući štapom po pločniku. Parmenionova majka je bila dobra žena, nežna i brižna. A ti si je ubila, šapnu glas u njenom umu.

– Ne, nisam – reče glasno. Pustila si je da umre, zar to nije isto? – Mnogi ljudi umiru, jesam li ja odgovorna za sve te smrti? Ti si želela njenu smrt, htela si da dečak ostane sam i da pati. – Da bi postao jači. On je nada ovog sveta. Njega je sudbina odredila da porazi Mračnog

boga. Mora biti moćan čovek. Glas je utihnuo ali je Tamis znala da ga nije ubedila. Stariš, ona reče sebi. Glas ne postoji.

Pričaš sama sa sobom, a takvi su razgovori besmisleni. – Ja govorim glasom razuma – reče Tamis. – Ti govoriš glasom srca.

Zar u tebi više nema mesta za takav glas? – Ostavi me na miru! Učinila sam ono što se moralo učiniti! Grupa ljudi je sedela u blizini na mesečini i kockala se zglobnim kostima. Nekolicina po-

diže pogled dok je prolazila kraj njih, i jedan, sujeverno, napravi znak kruga da bi se zaštitio od zla. Tamis se tome nasmeja, a zatim zaboravi na njega.

Došavši do Parmenionove kuće, ona zatvori oči, dopuštajući svome duhu da uđe u kuću i lebdi u sobi gde je Artemino telo ležalo, povijeno pogrebnom tunikom od lana. Ono što je Tamis tražila nije bilo tu i čarobnica se vrati u svoje telo. Umorna, nastavi hod, u pratnji belog pastuva, sve dok ne zastade ispred Ksenofonove kuće okupane mesečinom. Još jednom oslo-bodi svoj duh, pretražujući kuću dok ne nađe sobičak u kome je ležao Parmenion, izgubljen u snovima.

Tu, pored kreveta stajaše bleda figura, bestelesna i bela, poput skulpture od magle, bezlična i svetla. Tamis oseti izuzetan naboj ljubavi i bola zbog gubitka i mučnog rastanka. Parmenion u snu glasno zaječa, figura zablista, a Tamis oseti zbunjenost i bol. Bleda ruka se pruži ka dečaku, ali ga nije mogla dotaći. – Vreme je – reče Tamis.

– Ne – kao da začu odgovor, ne odbijajući već preklinjući. – On te ne može videti, čak i da je budan. Dođi. Ja ću te voditi. – Kuda? – Ka mestu mira. Figura se okrenu ka krevetu. – Moj sin. – On će biti veliki čovek. On će spasti svet od tame. – Moj sin – ponovi utvara, kao da je nije čula. – Ti više ne pripadaš ovom svetu – reče Tamis. – Oprosti se, ali brzo, jer će uskoro svanuti.

– On izgleda tako izgubljeno – prošaputa utvara. – Moram ostati da mu pružim utehu. Magla postade gušća, a Artemin obris jasniji. Ona se okrenu ka Tamis. – Ja tebe znam. Ti si čarobnica.

– Jesam. – Zašto hoćeš da me odvojiš od sina? – Ti više ne pripadaš ovom svetu – ponovi Tamis. – Ti si umrla. – Umrla? O, da sećam se. Tamis prikupi snagu da se odupre sažaljenju koje ka njoj poteče

od prikaze. – Nikada ga više neću grliti. To ne mogu da izdržim! Tamis se okrenu, ne mogavši da podnese patnju u Aretminim očima.

– Prati me – zapovedi ona i vrati se u svoje telo. Neko vreme stajaše u tišini, kod kapije, dok se, konačno, silueta utvare ne pojavi u dvorištu.

– Rekla si da će biti veliki čovek – reče Artema – ali da li će biti srećan? – Da – slaga Tamis. – Onda moram biti zadovoljna. Da li ću ponovo biti sa njegovim ocem? – To ti ne mogu reći. Tamo gde ćeš ti jahati, ja ne mogu poći. Ali ću se moliti da bude onako kako želiš. Uzjaši konja, jer samo on zna staze umrlih ka

kojima će te bezbedno nositi. Maglovita figura dođe do pastuva. – Hoćeš li ti paziti na mog sina? – upita Artema. – Hoćeš li mu biti prijatelj? – Brinuću o njemu – obeća Tamis. – Pobrinuću se da ima sve što mu je potrebno da bi is-

punio svoju sudbinu. Idi sada! Pastuv podiže glavu i krenu, kasom, ka brdu na kome je bilo groblje. Tamis ih je gledala

dok se nisu izgubili iz vida, a onda umorno sede na mermernu klupu. Da li će on biti srećan? Pitanje ju je mučilo, a tugu zameni ljutnja. – Jakim ljudima sreća nije potrebna. On će imati slavu i ime će mu sa divljenjem šaputati

ljudi u svim državama. Generacije će spoznati sreću zahvaljujući njemu. Zar to nije dovoljno? Ona podiže pogled ka Parmenionovoj sobi. – Moraćeš da se zadovoljiš time, strateže, jer samo to mogu da ti pružim.

* *** *** **

Parmenion se probudio usred noći, mutnih misli, sa osećajem nesigurnosti. Mesečina je prodirala kroz otvoreni prozor u sobu. On pogleda mesec i na njemu vide mrtvo i hladno ma-jčino lice.

Stvarnost ga zabole, jače nego svi udarci koje je dobio od Grila i drugih, pogodivši ga pravo u srce. On se prebaci preko kreveta i priđe prozoru prema dvorištu. Gledao je u prazan okvir, gde se nalazilo peščano borilište. Ostala je samo kaldrma na mestu njegovog trijumfa. Razmišljao je o svojoj pobedi, ali to nije moglo da umanji veličinu njegovog gubitka. Kako je dečija igra mogla da bude toliko važna? Pogleda ka krevetu i zapita se šta ga je to probudilo. Onda se setio. Sanjao je belog konja koji galopira preko zelenih brda. Podiže pogled ka me-secu i zvezdama, tako dalekim, nedostižnim, neuhvatljivim. Kao i njegova majka. Osećanje razdvojenosti bilo je nepodnošljivo. Sede na stolicu visokog naslona i oseti hladni noćni pove-tarac na koži. To što su ga prezirali sada nije ništa značilo. Jedina osoba koja ga je volela um-rla je.

Šta ćeš sad, Parmenione? Šta ćeš sad, Parmenione?, odzvanjalo je pitanje. Sedeo je pored prozora, do pred zoru, dok se sunce nije uzdiglo iznad vrhova planine Par-

non. Vrata se iza njega otvoriše, on se okrete i spazi Klearha, sudiju na Igrama. Parmenion ustade i nakloni se.

– Nema potrebe da mi iskazuješ svoje poštovanje – reče sudija. – Ja sam ovde samo malo iznad običnog sluge. Gospodar kuće te poziva da zajedno

doručkujete. Parmenion klimnu i čovek se zaputi ka izlazu, a zatim se okrete. Njegovo tvrdo lice

omekša. – Verovatno ti to ništa ne znači, dečko, ali mi je žao zbog tvoje majke. Moja je umrla kada mi je bilo jedanaest godina; takav se gubitak ne zaboravlja.

– Hvala ti – reče Parmenion. Oči mu se napuniše suzama, ali je sebe prisilio da ostane miran i krene za Klearhom u dvorište, gde ga je Ksenofon očekivao. General ustade i osme-hnu se. – Nadam se da si spavao dobro, mladi strateže?

– Da, gospodine. Hvala vam. – Sedi, uzmi malo hrane. Ima hleba i meda. otkrio sam njegove prednosti, dok sam bio u

pohodu na Persiju; dobar je za započinjanje dana. Parmenion naseče nekoliko kriški hleba i namaza ih medom. – Poslao sam poruku u kasarnu – reče Ksenofon. – Danas ne moraš da se javljaš na smotru.

Mislio sam da odemo na jahanje ka planini Ilijas. – Ja nisam dobar jahač, gospodine – priznade Parmenion. – Nismo mogli sebi da priuštimo

konja. – Onda ni ne možeš znati da li si dobar jahač ili ne? Uživaj u jelu, pa ćemo posle videti ko-

liko si dobar. Završili su doručak i krenuli ka dugačkim štalama iza kuće. Bilo je šest pregrada za konje i pet konja. – Biraj – reče Ksenofon. – Pogledaj ih sve i izaberi koga ćeš jahati. Parmenion uđe u svaku pregradu da bi odabrao konja. Ne znajući šta da gleda, pogladio je

svaku životinju prelazeći šakom preko njenih širokih leđa. Jedan sivac, sa lepom krivinom vrata i snažnim leđima, imao je zlokoban pogled, u kojem je Parmenion naslutio bolno iskustvo. Konačno odabra kobilu kestenjaste boje, visoku petnaest šaka.

– Objasni izbor – reče Ksenofon, prebacujući uzde preko kobiline glave i izvodeći je na-polje u dvorište.

– Dok sam je milovao, gurnula me je njuškom. Ostali su samo stajali, osim sivca. Mislim da je želeo da mi odgrize glavu.

– On bi to zaista i hteo – priznade Ksenofon – ali si ti napravio dobar izbor. Kobila je pos-lušna i blage naravi. Ništa je ne može uznemiriti. General prebaci prekrivač od kozje kože preko kobilinih leđa. – Ovo neće skliznuti – reče on Parmenionu – ali zapamti da treba da je stegneš butinama, a ne potkolenicama. Na sivčeva leđa on prebaci neobično lep prekrivač od leopardove kože. – U Persiji – reče – mnogi varvari koriste sedla od štavljene kože, koja ve-zuju konjima za leđa. Ali to je za varvare, Parmenione. Gospodin upotrebljava samo ćebe ili u najboljem slučaju, životinjsku kožu.

Vazduh je bio svež, sunce još nije stiglo do zenita. Poveli su konje kasom preko polja, ka zatalasanim brdima severno od grada. Tu Ksenofon skupi svoje šake i pomože Parmenionu da uzjaše, a onda uhvati sivca za grivu i u jednom skoku se nađe na njegovim leđima.

Pokret je bio precizan, siguran i otmen. Parmenion oseti zavist. – Počećemo sa šetnjom – reče Ksenofon – dopustićemo im da se naviknu na našu težinu.

On se nagnu napred i potapša konja po dugom vratu. – Stalo ti je do njih – reče Parmenion – ponašaš se kao da su ti prijatelji. – Oni i jesu prijatelji. Ima mnogo budala koji misle da uz pomoć biča mogu da nateraju

konja na poslušnost i pokornost. Oni će ih pokoriti, u to nema sumnje, ali konj bez duha je bezvredna životinja.

Odgovori mi na ovo, strateže: na koga bi se pre oslonio u bici, na čoveka koji te voli ili na onoga koga si ti mučio i tukao?

– Odgovor je očigledan, gospodine. Voleo bih da prijatelj bude pored mene.

– Tačno tako. Zašto bi bilo drugačije kada se radi o konju ili psu? Jahali su preko brda dok nisu došli do ravnice pokrivene sasušenom travom. – Pustimo im

malo na volju – reče Ksenofon lupivši škopca po sapima. Životinja se dade u trk a kobila za njim.

Parmenion se kolenima čvrsto uhvati za kobilin stomak, nagnuvši se unapred. Topot kopita mu ispunu uši i obuze ga oduševljenje zbog jahanja. On se oseti živim, potpuno, čudesno živim.

Ubrzo Ksenofon okrenu svog konja nadesno, ka istoku, prema zasadu čempresa. Tu uspori škopca do kasa i Parmenion mu se približi sa strane. Atinjanin skoči na zemlju i osmehnu se Parmenionu. – Dobro si je vodio.

Mladić sjaha. – Dobra je, veoma dobra – reče. – Onda je potapši i to joj reci. – Da li može da me razume? – Naravno da ne, ali može da čuje tvoj glas i da prema tvom dodiru zna da si zadovoljan

njome. – Da li ona ima ime? – upita Parmenion dok je prstima prolazio kroz kobilinu grivu. – Zove se Bela, tračkog je porekla, sa srcem lava. Vezaše konje i sedoše pod čemprese. Parmenion se iznenada oseti nelagodno. Zašto je

ovde? Zašto se taj legendarni Atinjanin interesuje za njega? Nije želeo da ga Ksenofon zavede, niti da dospe u situaciju da odbije tako moćnog udvarača.

– O čemu razmišljaš? – iznenada upita general. – Razmišljao sam o konjima – slaga Parmenion. Ksenofon klimnu glavom. – Ne treba da me se bojiš mladiću. Ja sam ti prijatelj i ništa više od toga. – Da li si ti bog, pa znaš moje misli? – Ne, ja sam general, a tvoje je misli lako čitati jer si mlad i neiskusan. U bici protiv Leon-

ide borio si se da na licu prikriješ gordost zbog trijumfa. To je bila greška, napravio si masku od svoga lica, ali su ti oči svetlele čistom zlobom. Ako želiš da sakriješ svoja osećanja, moraš prvo da prevariš sebe, i da pogledaš u lice omraženog neprijatelja zamišljajući da ti je on pri-jatelj. Tada će ti lice biti opuštenije i moći ćeš prirodnije da se smešiš. Nemoj se truditi da ti lice bude bezizražajno, jer će to tvome neprijatelju odati da nešto kriješ. I kada god to možeš, pokušaj da uneseš i malo iskrenosti, to je najbolji način za prerušavanje. Ali ovo su misli za neki drugi dan. Pitaš se zašto se Ksenofon interesuje za tebe?

Odgovor nije komplikovan. Posmatrao sam tvoju igru sa Leonidom. Širina tvojih zamisli me je zainteresivala. Rat je umetnost, ne nauka, a to je nešto što ti instinktivno razumeš. Prou-čavao si Leonidu i video njegove slabosti. Rizikovao si i to se i te kako isplatilo. Konjicu si dobro koristio, što je retkost za Spartanca. – To nije impresioniralo publiku – reče Parmenion.

– Naravoučenije je u ovome, strateže: ti si postigao pobedu, ali si veći deo slave prepustio Skiritama. To nije razumno. Ako robovske rase ikada zaključe da su jednaki Spartancima, doći će do nove pobune. A tada će se gradovi-države, kao što su Atina ili Teba, ponovo ujedi-niti i izvršiti invaziju na spartansku zemlju. To je pitanje ravnoteže snaga, i to je ono što su ratnici u publici videli.

– Dakle, pogrešio sam? – upita Parmenion. – U Igri? Ne. U životu? Da. – Zašto si mi onda dodelio pobedu? – upita mladić. – Ti si dobio bitku – odgovori Ksenofon. – U Igri nije važno da li ćeš dobiti ili izgubiti rat.

General ustade i pođe ka svome konju, a Parmenion pođe za njim. – Hoćeš li da me podučavaš? – upita mlađi čovek, pre nego što je razmislio. – Možda – reče Ksenofon. – A sada hajde da jašemo.

* *** *** **

Leonida uze zalet i nakon tri koraka hitnu džilit visoko u vazduh. Pogledom isprati njegovu zakrivljenu putanju. Dok su se sunčevi zraci odbijali o gvozdeni

vrh, oružje se lagano prizemlji u zemlju prepečenu suncem, dvanaest koraka dalje od najdal-jeg pokušaja njegovih suparnika. Leonida se okrete i podiže ruke, a nekoliko mladića mu poče aplaudirati.

Leonida pogleda oficira Lepida, njihovog pretpostavljenog, koji bi, kao i obično sada tre-balo da završi seriju hitaca.

Lepid zavrte glavom i uze svoj džilit. Izbroja sedam koraka, odmeri težinu oružja, pa potrča i uz uzvik ga hitnu. Još dok se džilit odvajao od ruke oficira, Leonida sebi dozvoli da se pobednički osmeh.

Lepid primeti da je njegov hitac kraći od Leonidinog za nešto manje od tri koraka. Okrenu se i pokloni mladiću. – Imaš dobru ruku – reče, toplo se osmehujući – ali nisi se dovoljno nagnuo unazad prilikom izbačaja. Imaš još bar osam koraka dužine hica.

Radi na tome. – Hoću, gospodine – obeća Leonida. – A sada bih, spartanska gospodo, voleo da vidim kako trčite – reče im Lepid. – Dvadeset

krugova na trkalištu, ako vam je po volji. – A ako nije? – uzviknu dečak iz pozadine. – Dvadeset i pet krugova – reče Lepid. Začu se negodovanje, ali mladići otrčaše na startnu

liniju. Lepid ode do drvene klupe u senci da posmatra mladiće. Na čelo izbi Gril, praćen Learhom. Leonida je zauzeo četvrto mesto iza Hermije. Lepid protrlja rame u koje je još uvek, ispod kosti, bio zariven vrh persijskog koplja. Rame ga je zimi ubitačno bolelo, a i leti je svaki napor, kao i bacanje džilita, prouzrokovao tupi bol. Lepid se podiže. Prisećajući se dana u kasarni, svoje žudnje da maršira sa falangom u bitku, zavideo im je na mladosti i ener-giji.

Ugleda dečaka na začelju grupe. – Više se potrudi, mladi Pausija! – viknu, i dečak potrča da se sakrije među ostalima od tog kritičkog oka.

Lepid u mislima odluta i ponovo se seti svoje mladosti. Sparta je tada bila drugačija, po-misli, mnogo vernija principima uzvišenog Likurga. Dečacima je u kasarnama bilo dozvol-jeno da imaju samo dve tunike, jednu za leto i jednu za zimu. Nije bilo pevača koji su nastu-pali u Mermernom pozorištu, nije bilo predstava, niti zabava u kućama bogataša. Jedna por-cija čorbe dnevno za mladiće i gvozdena disciplina, održavana brezovom šibom. Rasa stvorena za bitke.

On pogleda trkače. Dobri momci, jaki i ponosni, ali je Leonida imao mnogo tunika i topli ogrtač kao zaštitu od zimskog vetra. A Hermija je provodio većinu svojih noći u roditeljskoj kući, uživajući u dobroj hrani i pijući razblaženo vino. Mladi Learh je imao pozlaćeni bodež, koji je napravio zanatlija iz Tebe, dok je lenji Pausija punio svoj stomak medenjacima i trčao brzinom bolesne svinje. Ovi momci ne bi preživeli na dnevnoj porciji čorbe.

Skrenuvši pogled ka Leonidi, vide da je on dospeo na drugo mesto, odmah uz Grila. Atin-janin je bio dobar trkač, ali je Lepid znao da će Leonida ubrzati na poslednjoj krivini i ostaviti ga iza da dahće. Samo je Parmenion mogao da prati ritam koji je davao Leonida, ali nikada više od dvadeset i pet krugova, jer je tada Leonidina izdržljivost dolazila do izražaja.

Koristiti Skirite uporedo sa pravim ljudima! Lepid zavrte glavom; bio je pozvan tog jutra kod pretpostavljenog.

– Ja sa time nemam ništa, gospodine – reče starijem čoveku, mrkog pogleda.

– Trebalo je da nešto učiniš – viknu ostareli general. – Kralj je nezadovoljan, a jedan od naših najboljih mladih ljudi je osramoćen. Hoćeš li da mi kažeš da taj dečko nije nikada u praksi pokušao takav manevar?

– Nikada, gospodine – odgovori Lepid, s nelagodnošću koja je rasla. Čovek ispred njega bio mu je pretpostavljeni oficir na sedam pohoda, i mada su obojica prešli četrdesetogodišn-jicu punoletstva, general je još uvek u njemu budio strahopoštovanje.

– Postavi ga na pravi put, Lepide. Šta bi bilo sa nama kada bi dozvolili spartanskim muškarcima da razviju takve užasne metode?

– On je mešane krvi, gospodine. On nikada neće biti Spartijat. – Njegov je otac bio izvrstan ratnik – odgovori general – a njegova majka je imala dobro

držanje. Ali, čuo sam tvoje reči. Krv će izbiti na površinu. Pošalji mi dečaka. – Sa Ksenofonom je, gospodine. Pogreb njegove majke je danas i on je gost u kući Atin-

janina. General snažno udari pesnicom po stolu. – Ne želim da jedan od mojih momaka bude

iskorišćen od strane tog čoveka! – Postaraću se da se sutra vrati u kasarnu – Učini tako – progunđa starac. – I, Lepid, neće

biti ceremonije uručivanja pobedničkog štapa. – Gospodine? – Bez ceremonije, ove godine. Lepid pogleda u starčeve oči i proguta knedlu. – Ja ne volim dečaka previše, gospodine, ali

je on pobedio. Kako možemo da mu ne uručimo štap? – Mora poslužiti kao primer. Da li znaš da moji heloti govore o njegovoj pobedi i da je to

već opšte poznata stvar među Skiritima? Lepid nije više ništa rekao. Sedeo je, zahvalan visokom čempresu na senci, i posmatrao

mladiće kako trče. Imao je malo vremena za Parmeniona, koga je smatrao prepredenim i lu-kavim mladićem; ali je on zaslužio štap i bila je nepravda lišiti ga toga. Zapitao se kako će drugi mladići reagovati na tu odluku. Parmenion nije bio popularan, ali je noć dodele bila po-malo divlja i njoj su se svi unapred radovali.

Trka je ulazila u završnu fazu, pa se Lepid podiže i ode do centra polja. Gril je još uvek vodio, ali je Hermija bio uz rame Leonidi i borio se za drugu poziciju, blo-

kirajući višeg dečaka da sa spoljne strane prestigne Grila. Leonida pođe udesno, odgurnuvši Hermiju.

Vitki mladić se zatetura i izgubi korak, ali Leonida polete napred, i sustiže Grila pred cil-jem, pobedivši za prsa. Hermija je završio trku kao petoplasirani.

Lepid je sačekao da mladići povrate dah, pa ih pozva sebi. – Dobra trka, osim tvoje, Pausija. Još pet krugova, moliću. Dečaci se podsmehnuše debe-

lom mladiću koji je pošao da trči sam. – Gospodo, pažnja. Prvo, Olimpijske igre. Leonida i Parmenion će predstavljati ovu ka-

sarnu na srednjim i dugim prugama. Leonida će se takmičiti u bacanju džilita, zajedno sa Nes-tom. Hermija i Asirion će nas predstavljati na kratkim deonicama. Ja ću razgovarati sa atleti-čarima, kada ostale raspustim. Drugo, četvorica dečaka su juče zakasnili na prozivku. To daje loš primer mlađim dečacima u našoj kasarni. Mi smo Spartanci, gospodo, a to znači da znamo šta je disciplina.

To se više neće ponoviti. Treće, ceremonija dodele pobedničkog štapa… – on pogleda Leonidu i vide kako osmeh preleće mladićevim licem. On dakle zna, pomisli Lepid, i gnev ga obuze. – Ceremonije neće biti ove godine, i neće biti proslave. Na Lepidovo zaprepašćenje odjeknu snažan uzvik oduševljenja, i njemu lice potamne. – Gospodo!

– viknu, podižući ruke. Tišina zavlada. – Ne razumem razlog za ovakvo veselje. Hoće li mi to neko objasniti? Ti, gospodine – reče on, pokazujući na Learha.

– Savra je varao – odgovori Learh, i Lepid vide kako nekoliko glava klima u znak slaganja.

– On nije varao! – zaurla Lepid. – On je pobedio! A to je ono što Spartanci treba da rade. I da vam svima razjasnim jednu stvar. Da je Leonida naredio svojoj konjici da krene napred, oni bi presreli juriš protivničke konjice. Tada, kada je Parmenion napredovao, njegova desna strana bi bila otkrivena za strele i džilite. Parmenion bi bio zbrisan. Ja ne odobravam njegovu upotrebu Skirita, ali kada vidim kako Spartanci kukaju nad porazom, ja sam očajan. Voljno!

Okrenuvši se na peti on krupnim koracima napusti vežbalište, ostavljajući za sobom zapre-pašćene mladiće.

– Nikada nisam pomislio da mu se dopada Savra – prošaputa Learh. – Ono što je rekao je istina – reče Leonida. – Ne, Savra je varao – ubaci se Gril. Leonida se okrete ostalima. – U pravu je! Olako sam shvatio Savru i on me je ponizio.

Morao sam da ponesem ogrtač srama. Bilo je mnogo načina da ga razbijem da sam samo naslutio njegov plan; tri bi mi donela

pobedu, iako nisam prozreo njegovu nameru. Ja ih nisam iskoristio. Završimo sada sa tim. Leonida se udalji a Gril se nagnu ka Learhu. – Mešanac odseda danas u kući moga oca –

prošaputa. – Ali će noćas otići kući zbog pogreba. – Pa? – Neće moći da trči na Olimpijskim igrama sa povređenim nogama. – Nisam siguran… – On je ponizio našeg prijatelja! – prošišta Gril. – Šta ako za to sazna tvoj otac? – Biće mračno. A Savra nas neće prepoznati. – Onda, noćas – složi se Learh.

* *** *** **

Uvijeno u belo laneno platno, telo je bilo podignuto sa kreveta i položeno na komad grubog platna, zategnutog između dve motke. Parmenion je posmatrao žene kako iznose nje-govu majku iz Kuće mrtvih i nose prema groblju na brdu. Ponela su je četiri nosača, obučena u belo, a punačka Rea koračala je iza njih kao Majka žalosti. Iza nje je išao Parmenion, a pored njega je koračao atinski general Ksenofon.

Groblje se nalazilo iza Mermernog pozorišta, istočno od grada, i skromni sprovod je krčio sebi put kroz gužvu na pijaci, pa pored spomenika Pauzaniji i Leonidi. Došli su do otvora pe-ćine, gde je čekala starica, čija se seda kosa vijorila na povetarcu.

– Ko traži da hoda sa mrtvima? – ona upita. Rea istupi. – Moja prijateljica, Artema – ona odgovori. – Ko nosi novac za skeledžiju? – Ja, Parmenion. – On spusti srebrnjak od četiri drahme na njen ispruženi dlan. Starica nakrivi glavu na jednu stranu i pogleda ga svojim bledim očima. Na trenutak je

sedela nepomično kao smrt, a onda se njen pogled usmeri ka mestu gde je, u tišini, stajao Ksenofon.

– Onaj koji jeste i onaj koji će biti – prošaputa starica. – Pozovi me svojoj kući, generale. Odstupanje od rituala zaprepastilo je Ksenofona. On duboko udahnu. – Po tvojoj volji, stara majko. – Donesite mrtvaca da večno počiva – reče. Rea naredi nosačima da uđu i tama pećine ih

proguta. Dva čoveka ostaše da stoje na ulazu pećine. – Nisam mogao da platim narikače – reče Parmenion. – Da li će bogovi biti nenaklonjeni,

zbog toga?

– Zanimljiva tema za raspravu – odgovori Ksenofon. – Da li su bogovi dirnuti lažnim suzama i kuknjavom? Ja ne verujem u to.

Dobri ljudi su umirali neožaljeni i neprimećeni, dok su neki od onih koji su bili zli imali hiljade žalilaca na svojim pogrebima.

Prija kad misliš da su bogovi malo razboritiji od ljudi. – Da li ti u to veruješ? – Verujem da postoje sile koje upravljaju našim životima. Mi im dajemo različita imena. – Misliš li da će ona ponovo živeti? – Volim da verujem da je tako. Dođi, prošetaćemo se malo. Dan nije previše topao. Zajedno su koračali pored spomenika Pauzaniji i Leonidi. To je bila ogromna mermerna

kocka, na čijem je vrhu stajala statua spartanskog hoplita, a u osnovi je bila urezana priča o velikoj bici kod Plateje, gde je osvajačka persijska armija slomljena silom spartanske falange. Ksenofon skinu svoj beli plašt i sede u senku.

Priđe im starija udovica nudeći sveže narandže. Ksenofon joj dade novčić i kupi tri. Jednu dobaci Parmenionu.

– Koja je pouka Plateje? – upita Ksenofon, dok je uzimao bodež i rezao svoju voćku na če-tri dela.

– Pouka? – zapita Parmenion. Slegnu ramenima. – Napredovali su ka persijskom centru, koji je pukao, ljudi su se razbežali. Šta bismo mogli da naučimo iz toga?

– Zašto su se razbežali? Parmenion sede pored generala. Ljuštio je koru narandže i brzo jeo, pljujući koštice na

zemlju. – Ne znam. Bili su preplašeni? – Naravno da su bili preplašeni – prasnu Ksenofon. – Misli! Parmenion se oseti posramljeno i pocrvene. – Ne znam mnogo o bici – priznade. – Ne

mogu ti dati odgovor. Ksenofon je izgledao opušteno. On dovrši narandže i nasloni se na hladni mermer. – Ispitaj

dokaze, Parmenione. – Ne znam šta hoćeš! – Ako mi odgovoriš na ovo pitanje, onda ću ja učiniti ono što si tražio od mene – podu-

čavaću te. Ako ne odgovoriš, onda nema svrhe. Razmisli o tome i dođi večeras kod mene. Ksenefon ustade i udalji se. Parmenion je dugo sedeo razmišljajući o pitanju, ali nije nalazio odgovor. Odluta do pijace,

prišunja se i sa tezge ukrade dve kruške. Prodavac ga je video, ali on potrča, pa se spusti Odlazećom ulicom, pre nego što je mogao

biti uhvaćen. Ako uhvate lopova, kažnjavali su ga surovo, ne zbog krađe već zbog toga što je dozvolio da bude uhvaćen.

U Odlazećoj ulici ugleda dvojicu starijih ljudi kako sede u blizini Agesilejeve palate. Priđe im i pokloni se. Jedan od njih ga pogleda posle nekog vremena, odobravajući njegovo pris-ustvo.

– Dakle? – upita. – Gospodine – reče Parmenion – koja je pouka Plateje? – Pouka? – odgovori čovek. – Kakva pouka? Pouku su jedino dobili Persijanci i svet. Ne

možeš krenuti na spartansku armiju i očekivati da pobediš. Kakvo budalasto pitanje! – Hvala vam, gospodine – reče Parmenion, pokloni se i ode. Kakvu mu je zagonetku Ksenofon postavio? Da li je odgovor očigledan? Ako je tako, zašto

bi Atinjanin i postavio takvo pitanje? Parmenion ustrča na akropolj, gde je pojeo svoje kruške posmatrajuć i planinu Tiget.

Ispitaj dokaze, rekao je Ksenofon. Kakve dokaze? Pet hiljada spartanskih ratnika je do-čekalo Kserksovu veliku armiju na polju kraj Plateje. Persijanci su bili pobeđeni, rat dobijen. Pauzanija je bio spartanski general.

Kakva pouka? Parmenion ustade i spusti se niz brdo do spomenika. Tu pročita opis bitke, uklesan u mer-

meru, ali ne dobi ništa više od onoga što je već znao. Gde je onda bio dokaz? Ljutnja je počela da ga obuzima. Atinjanin nije hteo da ga podučava, pa je našao ovaj

pametni izgovor. Postavio mu je problem koji nema rešenje, a onda će ga odbiti. Ali i pored sveg besa, Parmenion odbaci takvu misao. Ksenofonu nisu bili potrebni izgovori.

Jedno obično ne bilo bi sasvim dovoljno.

Spomenik Pauzaniji i Leonidi nadnosio se nad Parmenionom, čuvajući svoje tajne sakriv-ene u kamenu. On pogleda u statuu hoplita. Ratnikovo dugo koplje bilo je slomljeno, ali je on i dalje izgledao moćno. Da li je to Pauzanija ili Leonida, pitao se Parmenion, ili samo običan ratnik?

Leonida? Zašto se kralj koji je poginuo kod Termopila, pojavljivao na spomeniku posve-ćenom Plateji? On je poginuo nekoliko meseci ranije. Grci su hteli da Spartanci predvode nji-hovu armiju koja će se suprotstaviti persijskoj invaziji, ali su Spartanci bili usred religijskog praznika i sveštenici nisu dozvolili takav potez. Ipak, spartanskom kralju Leonidi dozvoljeno je da povede ličnu gardu od trista ljudi ka Termopilskom klancu. Onde su se suprotstavili per-sijskoj hordi. Ishod je bio nerešen. Bili su izdani i opkoljeni. Spartanska linija je držala pore-dak. Persijanci, suviše zaplašeni da bi napali frontalno, dokrajčili su Spartance strelama i džilitima.

Kao što se sunce pomalja iza oblaka, odgovor na Ksenofonovo pitanje sinu u Parmeniono-vom umu. Šta je bila pouka Plateje? To da i u porazu postoji pobeda. Persijanci, suviše zaplašeni da se izbore sa ostatkom garde, suočili su se, oči u oči, sa pet hiljada spartanskih ratnika. Videli su kako im se približava linija hoplita sa uperenim i poravnatim kopljima, pa su se dali u bekstvo. Eto zašto je spomenik bio zajednički. Plateja je takođe bila i pobeda kralja Leonide, pobeda izvojevana hrabrošću i prkosom, i herojskom smrću.

On se zagleda u mermernog hoplita. – Pozdrav tebi, Leonida – reče.

* *** *** **

Ksenofonove sluge uzmakoše kada je starica ušla na kapiju njegovog doma. Niko se nije usuđivao da joj priđe. Videla je njihov strah; osmehnu se neveselo dok je, čekajući na gospo-dara kuće, stajala oslonjena na svoj štap. Osetila je na sebi mnoge poglede.

Nekada su te oči sijale od požude, bilo je dovoljno da neko samo pogleda Tamis pa da ga obuzme strast – bio bi spreman da ubije i brata, samo da bi stekao pravo da je drži za ruku. Starica se iskašlja i pljunu. Nekada davno. Kome je još stalo do nečeg što je bilo davno? Prvi suprug joj je poginuo u ratu protiv Atine, drugi u ratu u Trakiji. Treći suprug je dobio groznicu, jednog vrelog leta, kada je voda postala loša, i umro u agoniji dok je ona bila u pos-eti Delfima. Poslednjeg je mogla da spase, samo da je znala za njegovu bolest. Mogla je znati? Morala je znati? Šta to sada znači?

Prošlost je bila mrtva. Začula je kako se otvaraju vrata i približavaju sigurni koraci atinskog generala. Gledala ga

je telesnim očima kao i duhom svoga talenta, i videla privlačnog generala i svetlost vatre nje-gove duše.

– Dobro došla u moj dom, gospo – reče.

– Povedi me u hladovinu i daj mi nešto da popijem – reče. Ruka mu dotače njenu i ona oseti njegovu snagu. Uznemiri se, setivši se dana mladosti.

Žestina sunca nesta kada ju je doveo pod nadstrešnicu sa desne strane, gde oseti miris mnogo-brojnih cvetova i dah hladog kamena u zidovima. Sede i u tišini sačeka da sluga donese pehar hladne vode sa bunara.

– Da li mi donosiš poruku od boginje? – upitao je Ksenofon. Tamis srknu vodu koja dotače nerv u šupljem zubu i ona odloži pehar na kameni sto. – Ne-

ćeš naći ono za čime žudiš, Atinjanine. Nema više dalekih pohoda i ratova za tebe. Nema više slave na bojnom polju. Osetila je

njegovo razočaranje, sirovo i oštro. – Nijedan čovek ne ispuni sve svoje snove – reče nežnije. – Ali, ti ćeš ostati u sećanju ljudi hiljadu godina.

– Kako, ako je moja slava prošla? – Ne znam, Ksenofone. Ali možeš verovati mojim rečima. Međutim, nisam došla da razgovaramo o tebi. Došla sam da razgovaramo o mladuncu. – Mladuncu? Kakvom mladuncu? – Dečaku koji je sahranio svoju majku. O onome koji će biti. On će spoznati slavu, bol, tragediju i trijumf. On je veoma važan. – On je samo dete. Nije kralj, nije čak ni gospodin. Šta on može učiniti? Tamis ispi vodu. Osećala se prijatno ovde, mada nije bila dobrodoš la. Bilo bi lepo provesti

dan u senci, s razmišljanjima o srećnijim danima njenog dugog, dugog života. Ona uzdahnu. – Slava je njegova sudbina, ali njegovo ime neće biti upamćeno kao tvoje, iako će on voditi ar-mije celim svetom. Tvoja je dužnost da ga podučavaš, da mu preneseš ono što znaš.

– Ja nemam ništa! – prasnu Ksenofon. – Ja nisam bogat niti imam komandu. – Sve što njemu treba, Atinjanine, sačuvano je u tvojoj glavi. Ti poznaješ srca ljudi i tok bitke. Predaj mu te darove i posmatraj ga kako raste. – On će doneti slavu Sparti? – Sparti? – ona se smrknuto nasmeši. – Dani Sparte su odbrojani, Ksenofone. Mi imamo

obogaljenog kralja. Nisu hteli da poslušaju proročište. Lisandar je mislio da zna najbolje, što ljudi ne bi trebalo da čine. Ali, neće biti nove slave za Spartu. Ne, dečko će otići negde drugde. Ti ćeš ga poslati kada za to dođe vreme.

Tamis se podiže. – Da li je to sve? – upita Ksenofon ustajući. – Puna si zagonetki. Zar mi ne možeš reći nešto više? – Ne, jer to je sve što znam, Atinjanine. Zar misliš da bogovi dozvoljavaju svojim slugama

da podele sve njihovo znanje? Učinila sam ono što sam morala. Ne znam ništa više. – Sa tom laži na usnama, Tamis

pređe preko sunčanog dvorišta i izađe na ulicu.

* *** *** **

Tamis nastavi svoj spori hod kroz ulice Sparte, pa prođe pored jezera i malog hrama pos-većenog Afroditi. Pratila je usku stazu ka svojoj kući, niskom, zlokobnom prebivalištu, koje je imalo samo jednu sobu sa centralnim ognjištem i otvorenim krovom da bi izlazio dim. U je-dom uglu je bio niski krevet, ali drugog nameštaja nije bilo. Tamis čučnu ispred ugasle vatre. Podigla je ruku, prošaputala tri reči, i plamen poskoči iz hladnog pepela, jasno sijajuć i. Neko vreme je gledala razigrane plamenove, a onda se na nju sruči sva težina usamljenosti. Ramena joj se poviše.

– Gde si ti, Kasandra? – ona prošaputa. – Dođi mi.

– Plamenovi se uzdizahu i savijahu, oblikujući nevidljivu loptu. Polako se u njima pojavilo lice, kraljevskog izgleda, pravilnih crta sa orlovskim nosem. Ne zanosno, istina, ali lepo, snažno lice, uokvireno loknama plave kose.

– Zašto me budiš iz sna? – upita žena iz vatre. – Usamljena sam. – Upotrebljavaš svoje moći olako, Tamis. A to nije mudro. – Zašto te ne bih dozivala? – odgovori joj starica. – I ja, imam potrebu za prijateljima, za

društvom. – Svet vrvi od živih – reče joj vatrena žena. – Tu bi trebalo da imaš prijatelje. Ali ako

moraš da razgovaraš, onda ću morati da te saslušam. Tamis klimnu glavom i ispriča Kasandri o tamnoj senci u budućnosti, o pojavljivanju

Mračnog boga. – Kakve veze to ima sa tobom? – upita Kasandra. – To je deo večite bitke između Izvora i

duha Haosa. – Mogu da sprečim rođenje, znam da mogu. – Da sprečiš, šta to pričaš? Videla si ono što će biti. Kako možeš to da izmeniš? – Kako možeš da mi postaviš takvo pitanje? – brecnu se Tamis. – Ti znaš, isto tako dobro kao i ja, da postoje hiljade hiljada mogućih budućnosti, koje zav-

ise od bezbrojnih odluka koje donose muškarci i žene, pa čak i deca i životinje. – To je upravo ono što ti ja govorim, Tamis. Nisu ti date moći da bi manipulisala događa-

jima; to nikada nije bio način delovanja Izvora. – Onda je, možda, trebalo da bude – prasnu Tamis. – Ja sam proučavala stotine mogućih

budućnosti. U najmanje četiri, Mračni bog može biti osujećen. Sve što je trebalo da uradim jeste da pratim puteve unazad do onog događaja koji može izmeniti tok istorije. I to sam i učinila!

– Govoriš o detetu Parmenionu – tužno reče vatrena žena. – Grešiš, Tamis. Prekini sa tim zamešateljstvom. Ova stvar je van tvojih moći, krupnija je nego svetovi, to je deo kosmičke borbe Haosa i Harmonije. Nemaš predstavu o šteti koju bi mogla izazvati.

– Šteti? – začudi se Tamis. – Znam kakva će šteta nastati ako Mračni bog bude hodao zemljom u ljudskom obličiju. Planine će biti okupane krvlju, reke će bljuvati dim. Zemlja će opusteti.

– Shvatam – reče Kasandra. – I naravno, jedino ti imaš moći da se suprotstaviš tome zlu? – Ne drži mi pridike! Misliš da je trebalo da živim kao i ti, da dajem proročanstva u koja

niko ne veruje. Od kakve je to koristi? Od kakve si ti koristi? Odlazi! Vatra zgasnu, lice nestade. Tamis uzdahnu. Dobro ili loše, tok događaja je pokrenut, smer-

nice postavljene. Parmenion će biti ratnik Svetlosti, zaustaviće tamu. Ne mešaj se! Šta oni misle, ko je uništio planove za prethodni Dolazak, pre više od dvade-

set godina, kada je persijski kralj trebalo da začne dete? Ko je tada ušao u um naložnice i nat-erao je da se baci na kameni pločnik sa vrha kule?

– To sam bila ja! – prošišta Tamis. – Ja! Pogrešila si!, reče glasić duboko u njoj. I sada grešiš. Parmenion ima svoj sopstveni životni

put. Nije na tebi da mu menjaš sudbinu. – Ja mu je ne menjam – reče glasno. – Pomažem mu da je ispuni. Mora imati izbora. – Dopustiću mu da izabere. U ključnim trenucima njegovog života, otići ću k njemu.

Ponudiću mu mogućnosti. A šta ako grešiš, Tamis. – Ne grešim. Mračni bog mora biti osujećen. I biće osujećen. Ostavi me na miru!

U tišini koja je zavladala, Tamis pogleda po jadnoj sobi i oseti bol u srcu. Sa moćima koje posedovaše trebalo bi da ima bogatu palatu, život pun sjaja. Umesto toga ona je izabrala ovo.

– Ja sam podnela žrtve Izvoru – ona reče praznoj sobi – i Svetlost je uz mene u svemu što činim.

Nije bilo odgovora, a ona se oseti nesigurno. Uperi prst u plamen i reče jedno ime. Pojavi se lice muškarca.

– Sviraj za mene, Orfeje. Neka mi muzika razgali dušu. Dok je slatka muzika lire odjekivala u sobi, Tamis ode do kreveta i leže, razmišljajući o

budućnostima koje je videla. U tri od njih, Mračni bog je bio rođen u Sparti, gradu koji je vladao Grčkom. Tri su moguća oca; Learh, koji će dostići slavu, Nest, rođak kraljevske porodice, i Kleombrot, koji će postati kralj.

Tamis sklopi oči. – Sada ćemo videti tvoju sudbinu, Parmenione – ona prošaputa. – Sada ćemo videti.

* *** *** **

Parmenion je ležao na padini brda, istočno od grada, i posmatrao devojčice kako se igraju i trče. Interesovanje za devojčice ga je iznenadilo, jer je do prošlog leta bio potpuno rav-nodušan prema njima. Setio se dana kada je novo ushićenje ušlo u njegov život.

Trčeći se spuštao niz padinu brda i peo uz nju, kada mu se neko, glasa slatkog kao rađanje jutra, obratio. – Šta to radiš?

Parmenion se okrenuo i ugledao mladu devojku, od oko četrnaest godina. Nosila je jed-nostavnu belu tunuku, kroz koju se video ne samo uzbuđujući obris njenih grudi, već i bradavice pritisnute uz lanenu tkaninu. Noge su joj bile preplanule i glatke, struk uzan, bokovi zaobljeni. Pogleda je, osećajući krivicu, svestan da crveni, i ugleda krupne sive oči, na licu iznenađujuće lepote.

– Ja sam… trčao – odgovori. – Primetila sam – reče ona podižući ruku i provlačeći prste kroz zlatnocrvenu kosu. Par-

menionu se učini da su zraci sunca zarobljeni u njenim uvojcima i da sijaju poput dragulja. – Ali, reci mi, zbog čega? – ona nastavi ispitivanje. – Trčiš uz brdo. Zatim niz brdo. Pa opet uz brdo. To je besmisleno.

– Lepid, moj starešina u kasarni, rekao je da će to ojačati moje noge. Ja sam brz. – A ja sam Diri – ona reče. – Ne, moje ime nije Brzi. – Znam to. Šalila sam se s tobom. – Shvatam. Ja, ja moram ići. Okrenu se i pobeže uz brdo. Iznenadilo ga je to što se uprkos umoru kretao brže nego što je i mogao da pretpostavi. Skoro godinu dana nakon tog susreta, došao je na brdo kraj polja iza jezera da bi posma-

trao kako devojke trče. Lepid mu je rekao da je samo u Sparti ženama dozvoljeno da razvijaju svoje telo. Drugi gradovi-države smatrali su takve vežbe nepristojnim, tvrdeći da to navodi muškarce na najgore zločine. Parmenion je primetio da bi to moglo biti istina, dok je ležeći na stomaku pratio pogledom Diri i osećao prijatnu nelagodnost.

Video je kako se devojke postrojavaju za trku na kratke staze. Diri je bila sa spoljne strane. Pobedila je sa lakoćom, dugim nogama je grabila napred, a

stopalima gotovo nije ni doticala travu. Samo je dva puta za godinu dana skupio hrabrost da razgovara sa njom kada je dolazila do

polja. Ali svaki put bi mu mahnula i nasmešila se, a onda krenula da trči, pre nego što bi razgovor mogao i da započne. Parmenionu to nije smetalo. Bilo mu je dovoljno što je mogao

da pilji u nju svake sedmice. Uostalom, nije imalo svrhe da je upozna, jer nijednom Spartancu nije bilo dozvoljeno da se oženi, pre punoletstva, u dvadesetoj godini.

Još četiri godine. Večnost. Nakon jednog sata devojke su završile sa vežbanjem i spremale se da pođu kućama. Par-

menion se okrenu na leđa i sklopi oči da bi se zaštitio od sunčevih zraka. Mislio je o raznim stvarima, dok se odmarao ruku skupljenih iza vrata. Mislio je o bici protiv Leonide, o stalnim zlostavljanjima u kasarni, o Hermiji, Ksenofonu, i o Diri.

Pokušavao je da ne misli previše o svojoj majci, rana je bila još uvek sveža; kad god bi mu se njeno lice ukazalo, osećao se slabo, bez moći rasuđivanja.

Senka pade na njega. – Zašto me posmatraš? – upita Diri. Parmenion naglo sede. Ona je klečala u travi, kraj njega. – Nisam čuo da prilaziš. – To nije odgovor na moje pitanje, mladi Brzi. – Volim da te posmatram – odgovori on, smejući se. – Dobro trčiš, ali ja mislim da previše

mašeš rukama. – Dakle, posmatraš me zato što voliš da kritikuješ moje trčanje? – Ne, to nije ono što sam hteo da kažem. – Parmenion duboko udahnu vazduh pa ga lagano

ispusti. – Mislim da ti to znaš. Ja mislim da se ti ponovo šališ na moj račun. Ona klimnu glavom. – Samo malo, Parmenione. Bio je van sebe. Ona zna njegovo ime. To znači da se raspitivala o njemu, da se interesuje

za njega. – Kako to da me ti znaš? – Gledala sam tvoju bitku protiv Leonide. – O, – reče on razočarano. – Kako to, kada ženama nije bio dozvoljen pristup? – Moj otac je blizak Ksenofonov prijatelj, pa je general dozvolio da tri devojke posmatraju

bitku, sa gornjeg prozora na kući. Morale smo da gledamo na smenu, jer nismo smele da budemo viđene.

Tvoja igra je bila vrlo interesantna. – Pobedio sam – reče Parmenion, braneći se. – Znam. Upravo sam ti rekla da sam bila tamo. – Izvini. Mislio sam da me kritikuješ. Svi me drugi kritikuju. Ona klimnu glavom, saosećajno. – Skirite ti nisu ni bili potrebni. Da si koristio šesnaestu formaciju, probio bi Leonidinu, jer je on istanjio svoju liniju na

svega četiri reda dubine. – Znam to. On slegnu ramenima. –Ali, nisam mogao da vratim potez. – Da li još uvek imaš mač? – Naravno. Zašto da ne? – Veoma je vredan. Mogao bi da ga prodaš. – Nikada! To je jedan od sedam mačeva. Čuvaću ga čitavog svog života. – Šteta – reče, lagano se uspravivši. – Volela bih da ga otkupim. – Kakvu bi ti korist imala od mača? – upita on podižući se na noge. – Dala bih ga svome bratu – ona odgovori. – Divan poklon. Da li ti smeta to što te gledam dok trčiš? – Da li bi trebalo da mi smeta? – reče, smejući se. – Jesi li već obećana? – Ne još, mada moj otac govori o tome. Da li je ovo prosidba, Parmenione? Pre nego što je on mogao da odgovori, jedna ruka ga zgrabi za rame, povlačeći ga unazad.

On se odmah okrenu i njegova pesnica se sudari sa Leonidinom vilicom. Zlatokosi Spartanac se zatetura, protrlja vilicu, a onda krenu napred.

– Dosta! – viknu Diri, ali je mladići, ukrštenih pogleda, nisu primećivali. Leonida skoči napred, zamahnu za kroše ali udari Parmeniona desnim direktom, pravo u lice. Grabeći Leonidinu tuniku, Parmenion zari koleno u protivnikove prepone. Leonida zastenja od bola i prevrnu se. Parmenion čelom udari u Leonidino lice, a on se zatetura i zamalo pade. Parmen-ion ga odgurnu od sebe, a onda ugleda veliki šiljati kamen kako viri iz trave. Iščupao ga je i krenuo ka ošamućenom Leonidi, sa željom da mu razbije glavu.

Diri stade ispred njega i pljesnu Parmeniona po obrazu i šamar puče poput groma. Prsti mu se skupiše oko njenog grla, i dok je kamen podizao sve više, sledio se od užasa u njenim očima.

Ispustivši kamen, odstupio je. – Ja, žao mi je, on, on je moj neprijatelj. – On je moj brat – reče ona ledenim glasom. Leonida se oporavio i stao pored nje. – Ako još jednom priđeš mojoj sestri, razgovaraćemo

sa oštricom u ruci. Parmenion se nasmeja, ali nije bilo veselosti u njegovom smehu. – To bi mi bilo zadovol-

jstvo – prošišta – jer oboje znamo koju ću oštricu ja nositi. Onu koju ti nikada nećeš imati, mada ti duša žudi za njom. Ali ne boj se Leonida, ne treba mi ništa od tebe ili od tvoje porodice.

– Misliš da te se ja bojim, seljače? – Ako se ne bojiš, trebalo bi. Napadni me kada god hoćeš, ti, arogantna svinjo. Ali znaj

ovo – uništiću te! Okrenuvši se na peti, Parmenion krupnim koracima ode.

* *** *** **

Hermija je napustio vežbalište i trčkarao ulicama, stigavši na jezero pored svetilišta u trenutku kada su devojke odlazile. Nije bilo ni traga Parmenionu i taman kada je hteo da zamakne za drveće, videla ga je Diri i mahnula mu da priđe. Stidljivo se osmehujući on krenu napred. Diri dotrča do njega i poljubi ga u obraz. – Ne viđam te često ovde, rođače. Da li si to počeo da se interesuješ za devojke?

Dve Dirine prijateljice im priđoše i počeše da mu dodiruju tuniku, praveći se da ispituju tkanje.

Hermija pocrvene. – Tražim svog prijatelja, Parmeniona. Njeno lice potamne. – Bio je ovde. Više nije – obrecnu se. – Da li te je uvredio? – upita on sa zebnjom u glasu. Diri nije odgovorila odmah. Leonida će pobesneti ako bude saznao da je pričala o njego-

vom porazu, ali je osećala potrebu da govori o tome. Uzevši Hermiju za ruke, udalji se od os-talih devojaka, pa sedoše u hladovinu pored Svetog jezera. Tu ona ispriča Hermiji o svemu što se dogodilo.

– Ti ne možeš znati koliko je on propatio, Diri – reče Hermija. Iz nekog razloga, koji ja nikako ne mogu da shvatim, on je omražen. Šta god da uradi, za

njih nije dobro. Nema povika navijač a kada on pobedi u trci, čak ni kada trči protiv dečaka iz drugih kasarni. A on je tako dobar i pun razumevanja. Napadali su ga u grupama, prebijali ga štapovima. Malo je onih koji smeju da mu se suprotstave sami.

– Ali moj brat nikada ne bi uzeo učešća u tako pokvarenim stvarima – reče Diri. – On je plemenit i jak i nikada se ne bi pridružio čoporu.

– Ja se slažem sa tobom. Uvek sam poštovao Leonidu. Ali nasilja su vršena u njegovo ime a on ništa nije učinio da ih zaustavi.

Poslednji put se to dogodilo noć uoči Igara i Parmenion je morao cele noći da se krije na akropolju; videla si njegove modrice.

Diri uze jedan pljosnati kamen i baci ga u jezero, gledajući kako pravi skokove po svetlu-cavoj, plavoj vodi. – Niko nikada nije bio omražen bez razloga – reče ona. – On je očigledno niskog roda a uobražen. Leonida kaže da je on polutan, mešane krvi, pa ipak se šepuri među čistokrvnim Spartancima, gledajući na njih sa visine.

Hermija klimnu glavom. – Ima u tome istine. Ali kada su svi protiv tebe, jedino što ti preo-staje jeste ponos. On im neće dopustiti da ga ponize. Ja sam mu savetovao da namerno izgubi na Igrama, ali on to nije hteo. I vidi šta se desilo! Svi ga još više mrze. Kakva mu budućnost predstoji, Diri? Ponestaje mu novca; nema nikakav položaj.

– On nema nijednog prijatelja, osim tebe? – Nijednog. Postoji neka devojka, mislim. Posmatra je svake sedmice. Kada o njoj govori,

potpuno je drugi čovek. Ali ja joj ne znam ime i sumnjam da je ikada razgovarao sa njom. – Razgovarao je sa njom – reče Diri. – Čak ju je uhvatio za grlo i pretio joj kamenicom. Hermija je zatvorio oči i nagao se unazad, položivši glavu na travu. – To si ti, dakle. Ne ra-

zumem. Da li ga je na rođenju prokleo neki zli duh? Moram da ga pronađem. – Mislim da bi trebalo da ga se kloniš, Hermija. Pogledala sam u njegove oči i videla nešto

smrtonosno u njima. Krv mi se sledila. – On je moj prijatelj – odgovori Hermija, skočivši na noge – i imam novosti za njega. Ali

prvo moram videti Leonidu. Gde mogu da ga nađem? – Rekao je da ide da vežba borbu mačem i kopljem, još uvek bi trebalo da je na vežbalištu.

Ali nemoj mu reći da sam ti ja ovo rekla. – Molim te, Diri, pomisliće da me je poslao Parmenion. Diri zavrte glavom i ustade. – Dobro, Hermija. Reci mu da si razgovarao sa mnom. Ali,

upozoravam te, on od sada Parmeniona smatra zakletim neprijateljem. Tu nećeš naći utehu. Leonida se u grudnom oklopu, kiltu i štitnicima za potkolenice borio sa Nestom. Borilište

je odjekivalo od udaraca mača o štit, dok su dva mladića napadali jedan drugog. Za vežbanje se nisu koristili drveni mačevi, obojica su imala kratke gvozdene mačeve hoplita.

Posmatrači su napeto posmatrali borce kako kruže jedan oko drugog, vrebajući priliku za napad. Snažno građeni Nest bio je prvak kasarne u disciplini kratkim mačem, ali je Leonida bio hladnokrvan, jak i brz.

Obojica su teško disali a iz Nestove posekotine na nadlaktici kapao je tanak mlaz krvi u prašinu. Leonida skoči, ali i Nest krenu napred, štitovi im se sudariše i Leonida bi oboren. Is-tog trenutka Nest se našao iznad protivnika, a njegov mač bio je prislonjen na Leonidino grlo. Začu se prigušeni povik odobravanja. Leonida se osmehnu i odbacivši svoj štit, ustade. Zagrlio je protivnika i čestitao mu, a zatim otišao do hladovine, gde su visile mešine sa vodom. Hermija pritrča da mu pomogne pri skidanju grudnog oklopa.

– Hvala ti, rođače – reče Leonida brišući znoj sa lica. – Dođavola, baš je dobar. Ali i ja postajem bolji, zar ne?

– Da – složi se Hermija. – Imao si priliku da ga udariš u prepone. U stvarnoj bici bi to uradio i pobedio. – Video si to? Da. On ima naviku da podiže štit suviše visoko. Šta je tebe dovelo ovde? Sigurno nisi došao zbog borbe? – Ne – reče Hermija, duboko udahnuvši. – Došao sam da razgovaramo o Savri. On skrenu

pogled sa Leonidinog lica, pripremajući sebe i na izliv besa. – Da li on je razgovarao sa tobom? – upita Leonida blago. – Ne. Diri mi je rekla. – Uznemiren što Leonida nije pobesneo, on ga pogleda. – Šta tražiš od mene? – Kraj batinjanju i nasilju. – To nema nikakve veze sa mnom. Ja ne podstičem nasilje, a o batinjanju saznajem tek

pošto se dese. Savra nije omiljen. – Leonida se isceri. – Šta bi ti hteo da ja uradim? – Reci Grilu i Learhu da ne želiš prebijanje.

– Zašto bih to uradio? – Zato što si plemić. Nisi kukavica i nije potrebno da neko bije tvoje bitke. Leonida se zakikota. – Laskaš, Hermija? – Da. Ali verujem da je to ipak istina. Oni ga neće batinama pokoriti. Jednom će ga ubiti, a

zbog čega? Zbog toga što misle da bi se tebi to svidelo. Da li bi ti se to dopalo, rođače? – Da, dopalo bi mi se – priznade Leonida. – Ali u pravu si, to je podlo i ja neću u tome da

učestvujem. Postaraću se da to prestane Hermija; odavno je trebalo to da učinim. Bilo me je sramota što je na Igre došao sa takvim ranama.

– Tvoj sam dužnik, rođače. – Ne – reče Leonida. – Ja sam tvoj. Ali znaj i ovo, Parmenion je moj neprijatelj i jednog

dana ću ga ubiti. Dva sata je Hermija tražio Parmeniona. Konačno ga je našao kako sedi na granitnom bloku

u podnožju statue Atene Putnice. Hermija sede pokraj njega. – Zašto si tako turoban, strateže? – upita. – Ne zovi me tako! Neki drugi dan, možda, ali danas ne. – Namršten si, kao da će iz tebe sevnuti gromovi, Savra. Da li razmišljaš o tuči sa Leoni-

dom? – Kako si ti to saznao? – Razgovarao sam sa Diri. Nisam znao da je ona ta koju si posmatrao. Parmenion baci kamen na obližnje polje i rastera jato velikih crnih i sivih ptica. – Mrzim

vrane. Kada sam bio mali, plašile su me; mislio sam da će uleteti kroz prozor i pojesti mi dušu. Čuo sam od jednog suseda da su vrane pojele oči mome ocu, na bojištu. Plakao sam no-ćima slušajući lepet njihovih krila.

– Da li bi radije da ostaneš sam, Savra? To mi ne smeta. Parmenion se na silu osmehnu i stavi ruku na rame svog prijatelja. – Ne želim da budem sam, Hermija, ali ja to jesam. Ustao je i visoko bacio drugi kamen u

dalj preko polja. – Šta mene ovde očekuje, Hermija? Čemu da se nadam, šta mogu da posta-nem?

– Šta bi ti hteo da budeš? Parmenion odmahnu glavom. – Ne znam. Stvarno. Nekada sam želeo da postanem spartan-

ski hoplit, da nosim štit, mač i koplje. Želeo sam da marširam zajedno sa kraljem u daleke zemlje, da se obogatim od plena. Ali odskora sam počeo da sanjam čudne snove. On utonu u misli.

– Nastavi! – navaljivao je Hermija. – Ponekad su snovi poruke bogova. Da li sanjaš or-love? Oni su dobar predznak. Isto tako i lavovi.

– Nema životinja – reče Parmenion – samo ljudi, opremljeni za rat. Dve su armije, na rav-nici, a ja sam general. Falange kreću napred, podiže se prašina, koja prigušuje ratne pokliče. Jedna armija je sigurno spartanska, jer nose krvavocrvene ogrtače.

Pokolj je strašan, video sam kako kralj leži mrtav. Onda sam se probudio. Hermija je ćutao jedan trenutak, a onda se nasmeja. – Ti si bio general, kažeš? To je

sigurno dobar predznak. I, rekao bih, istinit, jer nema nikoga ko bi mogao tebe da nadmudri, Savra. A uz tvoje vođstvo, kako bi Sparta mogla da izgubi?

– U tome je stvar, moj prijatelju. Ja nisam general u spartanskoj vojsci, a spartanski kralj leži mrtav.

– Šuti! – prošaputa Hermija. – Ne smeš govoriti takve stvari. Izbaci to iz glave. To uopšte nije predskazanje, ti si sanjao o Generalskim igrama, to je sve.

To ti je dugo bilo na umu i zbog toga si mnogo patio. Zaboravi to, Savra. Nemoj nikada više pričati o tome. Uostalom, imam vesti koje će te oraspoložiti. Obećavam.

– Pa reci mi onda, prijatelju. Potrebno mi je nešto da me oraspoloži. – Leonida je govorio o tebi, danas, na vežbalištu, kao i Lepid.

Leonida je priznao da je loše odigrao, i da si ti zaslužio da pobediš. Drugi su govorili da si varao, ali te je on branio. Zar to nije sjajno? – Skoro da mogu da čujem kako bogovi pevaju od radosti – primeti Parmenion s podsme-

hom. – Kako ne uviđaš? To znači da će batinjanja prestati. Oslobodio si se toga. – Videćemo. Prosudiću o tome kad budem video koliko će njih doći na moju pobedničku

proslavu. – Imami vesti koje nisu tako vesele – reče Hermija tužno. – Ne postoji lak način da kažem

ovo, Savra, ali, neće biti pobedničke proslave. Parmenion se gorko nasmeja. – O, to je iznenađenje! Uozbilji se, skoči sa kamenog bloka i

okrete se ka statui boginje. – Šta sam učinio, Ateno, da bi me bogovi zamrzeli? Jesam li ja zao? Možda i jesam. Ali,

jednog dana vratiću im za sve okrutnosti. Kunem se! Hermija nije ništa rekao ali je osetio strah, kada je pogledao u Parmenionovo lice i video

ledenu mržnju u njegovim očima. On se spusti dole i stade pored Parmeniona. – Nemoj i mene da mrziš! Parmenion trepnu i zavrte glavom. – Da te mrzim, moj prijatelju? Kako bih uopšte i mogao da te mrzim? Bio si mi kao brat i to nikada neću zaboraviti. Ni-

kada! Bili smo braća i bićemo braća dok smo živi. Obećavam ti! Sada moram da idem kod Ksenofona.

Videću te kasnije. Dođi kod mene kući večeras. – Hoću. Čuvaj se. – Zašto da se čuvam? – odgovori Parmenion. – Zar mi nisi rekao da je rat gotov?

* *** *** **

Ksenofon uvede Parmeniona u veliku sobu u istočnom krilu kuće, gde je bilo hladno ali svetlo. – Dakle? – upita general, pruživši se na divan. – Da li imaš odgovor na pitanje o Plateji?

Parmenion klimnu. – Termopile su u srca Persijanaca usadile ideju o porazu. – Dobro! Dobro! Ja sam u potpunosti zadovoljan. Rekao sam ti već, da je rat umetnost – i

on to jeste. Ali umetnost je u tome da se bitka dobije pre nego što se izvuku mačevi i spuste koplja. Ako tvoj protivnik pomisli da može izgubiti, on će zaista i izgubiti. To se dogodilo kod Plateje. Persijanci, koji nisu mogli da se nose sa samo trista Spartanaca, uspaničili su se kada su se suočili sa njih pet hiljada. General mora raditi i na srcima vojnika, ne samo svojih već i protivničkih.

– Da li to znači da ćeš me podučavati? – upita Parmenion. – Tako je. Da li umeš da čitaš? – Veoma slabo, gospodine. Majka me je učila, ali to nije veština koja se uči u kasarni. – Onda to moraš naučiti. Ja imam knjige koje moraš da proučiš, strategije koje moraš da

zapamtiš. General se ne razlikuje mnogo od kovača, Parmenione. On ima mnogo alatki i mora znati vrednost i svrhu svake od njih.

Parmenion duboko udahnu. – Moram da vam postavim jedno pitanje, gospodine. Nadam se da se nećete uvrediti.

– To nećemo znati dok mi ga ne postaviš – odgovori general, smešeći se. – Ja nisam ni bogat ni omiljen. Najverovatnije ću tek kada dođem u godine seniora biti

prihvaćen od ostalih. Pa, gospodine, ma koliko želeo da me vi podučavate, kakva je svrha toga?

Ksenofon tužno klimnu glavom. – Ima dosta istine u tome što si rekao, mladi strateže. U najboljem slučaju bićeš prvi podoficir, u najgorem linijski borac. Ali ti nosiš u sebi klicu ne-čega, možeš da postaneš veliki, da predvodiš ljude. Ja to znam: nema u tome boljeg sudije od mene. Ali tvoja budućnost možda nije vezana za Spartu, što će za nju biti gubitak. Šta ti želiš?

Parmenion slegnu ramenima. – Samo da me prihvate, gospodine. Želeo bih da hodam uspravno i da čujem ljude kako govore – Eno ga Parmenion, Spar-

tanac. – To je sve što želiš? Hajde, budi iskren, strateže. Parmenion proguta knedlu pa podiže oči i susrete se s generalovim prodornim pogledom. –

Ne, gospodine, to nije sve. Želim da bacim svoje neprijatelje u prašinu i da ih dovedem do očajanja. Želim da budem general, kao vi. Želim da predvodim ljude u bitkama.

Odjednom se osmehnu. – Sanjao sam nešto što bih želeo da se ostvari. – Ne možeš dobiti sve što poželiš – reče Ksenofon – ali ja ću te naučiti svemu što znam.

Daću ti znanje, ali sam moraš odlučiti kako ćeš ga iskoristiti. Sluga im je doneo hrane i razblaženog vina a Parmenion je sedeo i slušao kako Ksenofon

priča o maršu do mora, o svim nedaćama koje su tada zadesile Grke. Bio je ponosan na svoju strategiju i uspehe, ali je govorio i o svojim neuspesima i njihovim uzrocima.

Sati su prolazili brzo i Parmenion se osetio kao čovek koji umire od žeđi, a onda pronađe izvor života.

Sve je jasno mogao da vidi, Grke demoralisane posle bitke kod Kunakse, ali još uvek u formaciji; persijskog kralja Artakserksa kako obećeva siguran prolaz kroz svoje carstvo, a onda na prevaru ubija sve grčke generale, nadajući se da će bez svojih vođa hopliti biti lak plen za njegovu konjicu. Ali vojnici se nisu pokolebali. Izabrali su nove generale, a jedan od njih je bio i Ksenofon. Tokom narednih meseci Grci su marširali kroz Persiju, neobeleženim teritorijama, nagoneći u bekstvo svakog neprijatelja koji bi im se našao na putu.

Mnogobrojne su bile opasnosti sa kojima su se susretali, bezbrojni neprijatelji, smrt od gladi, snegom pokrivene ravnice i poplavljene doline. Ali ih je Ksenofon držao na okupu sve dok najzad nisu došli do mora.

– Nema vojnika na ovom svetu koji bi mogao da se meri sa grčkim – reče Ksenofon. – Samo mi razumemo pravu prirodu ratovanja.

Nema tog civilizovanog kralja koji ne uzima grčke najamnike u službu, kao osnovu svoje vojske. Niti jednog. A najveći od svih Grka su Spartanci. Da li razumeš zbog čega?

– Da – reče Parmenion. – Naši neprijatelji znaju, u svojim srcima, da smo mi pobednici. A i mi to znamo, u svojim.

– Sparta nikad neće biti pokorena, Parmenione. – Ukoliko se ne pojavi neprijatelj, iste rešenosti i u većem broju. – Ali to se neće desiti. Naša zemlja je rascepkana na gradove drž ave i svaka se boji svojih

suseda. Ako se Teba i Atina ponovo ujedine protiv Sparte, mnogi će se gradovi-države, u strahu, pridružiti Sparti. Naša zemlja ima dugu istoriju međusobnih razmirica.

Savezništva se stvaraju i razaraju, različite grupe izdaju jedna drugu, u beskonačnost. Ni-kada nijedan grad nije postigao potpunu pobedu.

Trebalo je da mi pokorimo svet, Parmenione, ali nikada to nećemo učiniti. Suviše smo zauzeti ratovanjem između sebe.

Ksenofon ustade. – Kasno je, moraš da se vratiš kući. Dođi kod mene za tri dana. Ve-čeraćemo i ja ću ti pokazati knjige koje će odrediti tvoju budućnost. – Da li podučavate svoga sina? – upita Parmenion dok je ustajao i spremao se da pođe.

Ksenofonovo lice potamne. – Ja ću tebi biti učitelj, a ti ćeš mi postavljati pitanja koja se tiču strategije. Nećeš postavljati pitanja koja se tiču moje porodice!

– Izvinite, gospodine. Nisam hteo da vas uvredim.

Ksenofon zavrte glavom. – A ja nisam smeo da tako planem. Gril je zabrinut dečak, on nema svoj grad. Kao i ti, i on bi hteo da bude prihvaćen, da mu se dive. Ali on nije pametan. Njegova majka je bila lepotica, Parmenione, ali i prokleta ograničenom pameću. Kao da su bogovi koji su je obdarili neverovatnom lepotom odlučili da joj uskrate pamet. Moj je sin na nju. Više nećemo o tome govoriti.

* *** *** **

Tišina je prekrila grad dok je Parmenion išao ulicama, obasjanim mesečinom. Nazirao je pri vrhu akropolju visoku statuu Zevsa i stubove Bronzane kuće. Na širokoj Odlazećoj ulici zaustavio se ispred palate, zureći u stražare koji su patrolirali na ulazu. Cena stoke, čudno ime za boravište kraljeva, pomisli on. Jedan od starih kraljeva Sparte ostao je bez novca i oženio se kćerkom korintskog trgovca, kako bi dobio miraz od četiri hiljade grla stoke. Kada je pro-dao stoku, sagradio je ovu palatu. Parmenion je gledao u zgradu sa ogromnim stubovima i sa dugim strmim krovom. Prvo je pomislio da je stari kralj imao dobar smisao za humor kada je dao takvo ime palati, ali je zatim shvatio da je to učinio zbog osećanja krivice.

Primoran da se oženi strankinjom, preneo je svoju sramotu i na buduće generacije. Čudni su ljudi ti Spartanci. Jedina rasa u Grčkoj koja uzima nezrele dečake i obučava ih za rat, jedina rasa koja svojim

devojkama dozvoljava da vežbaju i ojačaju kako bi na svet donosile ratnike koji će nastaviti slavu Sparte.

Parmenion je nastavio dalje dok nije stigao u ulicu paralelnu sa svojom kućom. Tu zastade pa poče da se penje uz visoki zid, spretno tražeći prstima pukotine u malteru. Podigao se na krov pokriven crepom i nagao preko ivice da pogleda ka kapiji svoje skromne kuće. Hermija je rekao da je vreme mržnje prošlost, ali Parmenion u to nije verovao. Držeći se senki, pažl-jivo je gledao na uličicu pod sobom i napeto osluškivao.

Baš kada je bio siguran da je sve u redu, primeti pokret na zapadnom kraju ulice. Pre-poznao je Hermiju kako trči po kaldrmisanoj ulici. U trenutku kada je hteo da uzvikne poz-drav, pet figura iskoči iz senki i baci se na mladića. Parmenion vide motke i palice u njihovim rukama. Hermija pade od udarca u glavu, a Parmenion se hitro podiže i skoči, isturivši noge. Punom težinom udari u leđa figure pokrivene plaštom i začu kako puca kost. Njegova žrtva kriknu od užasa i pade na kaldrmu. Parmenion pade zajedno sa njim i napravivš i kolut skoči na noge. Štap fijuknu ka njegovoj glavi, ali se on saže i zari svoju pesnicu u maskirano lice. Kapuljača spade, otkrivši Grila. Atinjanin, kome je krv curila iz razbijene usne, krenu u na-pad.

Parmenion koraknu napred i brzo udari dva puta mladića u stomak a zatim iza uha. Gril pade nokautiran. Palica udari Parmeniona u leđa i odbaci ga napred, ali se on spretno okrenu i uspe da blokira udarac podlakticama. Zgrabio je protivnika za ogrtač i povukao ga k sebi.

Glave su im se sudarile, ali je Parmenion svoju spustio i čelom udario u protivnikov nos. Njegov napadač se teturajući udalji.

Parmenion podiže palicu, besno zamahnu njome i udari po ruci najbližeg napadača. Dečak na koga je doskočio ležao je bez svesti, a Gril je pobegao. Sada su samo trojica bila ispred njega, ali je jedan stajao po strani, s rukom koja je visila uz bok.

Parmenion jurnu na preostalu dvojicu, zabi palicu u stomak prvog i baci se na drugog. Pali su na zemlju i počeli da se rvu.

Protivnik je bio iznad njega i Parmenion spazi u njegovoj ruci nož, koji se zlokobno presi-javao na mesečevoj svetlosti.

– Sada ćeš umreti, mešanče! – začu se Learhov glas. Dvojica preostalih napadača se trkom udaljiše, dok se Parmenion spretno podizao na noge, držeći palicu obema rukama. Learh pođe

napred ali Parmenion napravi korak u stranu i palicom snažno udari napadač a po zglobu. Bodež pade na zemlju, Parmenion ga pokupi i krenu napred.

Learhjeuzmicao, a Parmenionga je pratio,sve doknijestigaodo zida. Parmenion baci pogled ka Hermijinom nepomičnom telu i vide da mu rana na temenu

krvari. – Otišao si predaleko – reče Learhu, glasom jedva jačim od šapata; u pogledu mu je sevao

gnev. – Predaleko – on ponovi dok mu je skidao kapuljaču. Nož se zari u Learhov stomak, kidajući tkivo do pluća. Parmenion koraknu napred, licem sasvim uz Learha, koji ga je razro-gačenim očima gledao. – Eto kako izgleda smrt, ti, spartanski kurvin sine.

– O, bogovi … – zajeca Learh, skliznuvši niz zid. Parmenion ga zgrabi za kosu i podiže na noge.

– Molitve ti sada neće pomoći. Learh zakrklja i oči mu se sklopiše. Parmenion pusti telo da padne; njegov bes je nestajao.

Pogleda dole ka lešu i spusti okrvavljeni nož. Začuo je kako Hermija stenje i potrča ka njemu. – Da li si dobro? – upita.

– Moja glava …boli … – Daj da ti pomognem. – Ruka ti je povređena – reče Hermija, dodirujući krv. – Nije moja krv – promumla Parmenion, pokazujući ka mrtvom Learhu. – Ubio si ga? Ne verujem ti. O, Parmenione! – Prvo da te smestim unutra, pa ću onda da pronađem zapovednika noćne straže. U toku jednog sata telo je bilo uklonjeno, a Parmenion je u pratnji Lepida sproveden u ka-

sarnu, gde ga je na vratima spavaonice čekao stari general. Bez reči, general se okrenu i pope uz stepenice, do sobe koja je imala pogled na centralno dvorište. Sede na klupu pored stola i pokaza rukom Lepidu da se smesti. Parmenion je stajao pred njima. Gledao je njihova lica obasjana treperavom svetlošću lampe. Lepida je dobro poznavao, bio je grub ali pošten. Gen-erala je znao samo iz viđenja, voleo je gvozdenu disciplinu i imao iskustvo mnogih bitaka.

– Šta imaš da kažeš? – upita, glasa oštrog poput mača koji se vadi iz korica. – Pet maskiranih figura je napalo moga prijatelja – reče Parmenion. – Šta ste očekivali da ja uradim? Pritekao sam mu u pomoć. – Ubio si sabrata Spartanca, mladića iz dobre porodice. – Ja sam ubio kukavičkog napadača koji je sa grupom prijatelja, naoružanih palicama, na-

pao nenaoružanog mladića. – Nemoj biti drzak, mladiću! – Onda nemojte da mi držite pridike, gospodine! General trepnu. Njegove se moćne pesnice skupiše i Parmenion vide kako se sprema da

ustane i obori ga udarcem, ali je starac udahnuo duboko i smirio se. – Opiši mi sve što se dogodilo.

Parmenion učini tako, izostavivši samo svoj poslednji razgovor sa Learhom. – Da li je istina – upita general – da nisi omiljen kod ostalih dečaka? – Da. – Onda si, prilikom napada, znao da su oni čekali tebe, i da su tvoga prijatelja napali

greškom. – Naravno. Hermija je prilično omiljen. – Dakle, da si ti sačekao, oni bi ga prepoznali i ne bi bilo nikakve bitke. Oni bi otišli. Da li

se slažeš? – O tome tada nisam razmišljao, mada sada vidim da ste u pravu, generale. Ali video sam

da je moj prijatelj napadnut i pritekao sam mu u pomoć. – Skočio si na jednog dečaka i slomio mu rame, udario drugog palicom i slomio mu ruku, i

izbo na smrt poslednjeg. To je tvoja krivica, mešanče. Da li to razumeš? Dobar momak leži

mrtav jer ti nisi razmišljao. Samo se divljak može braniti time da nije razmišljao. Da se ja pi-tam, ti bi bio mrtav zbog toga. Beži mi sa očiju!

Lepid je čekao. Kad su čuli kako dečak silazi niz stepenice, on ustade i zatvori vrata. – On je prava sramota – reče stariji čovek. – Ne, generale – reče Lepid tužno – ono što se večeras desilo u ovoj sobi jeste sramota. – Usuđuješ se da me kritikuješ? Lepid ga je gledao pravo u oči. – Kao Spartanac imam to pravo. On je pritekao prijatelju u pomoć, izlažući se riziku. Ali on nije oklevao. Ti bi, od svih ljudi, trebalo to prvi da vidiš. Neće biti donesena nikakva presuda protiv

njega, sutra. Ako je bude, ja ću prigovoriti. Lepid se okrenu i napusti sobu. Šetao je i shvatio da je došao na mesto borbe. Lampa je

svetlela na prozoru Parmenionove kuće i Lepid zalupa na dovratak kapije. Parmenion otvori rešetkastu kapiju i pomeri u stranu da propusti oficira. Lepid uđe u malu

kuću i sede na uzan krevet. Parmenion mu ponudi vode ali on odbi, odmahnuvši rukom. – Želim da izbaciš iz svoje glave ono što se noćas zbilo u kasarni – reče Lepid. – I želeo

bih da oprostiš generalu. Learh je njegov nećak, i voleo ga je. Ti si učinio nešto što je za divljenje.

Da li si me razumeo? – Da, gospodine, za divljenje. – Sedi, Parmenione. Ovde pored mene. Dečak učini tako. – Daj mi svoju ruku i pogledaj

me u oči. Parmenion učini kako mu je rečeno i oseti snagu stiska starijeg čoveka; vide i zabri-nutost na njegovom licu. – Slušaj me, momče. Izgleda da je preostalo malo onih koji shvataju šta znači biti pravi Spartanac. Kada se borimo, borimo se da pobedimo. Mi stojimo uz svoje prijatelje i ubijamo neprijatelje. Napad na Hermiju bio je kukavički. Dobro si postupio.

Ponosan sam na tebe. – Nisam morao da ubijem Learha – reče Parmenion. – Nemoj nikome to priznati. Da li si me razumeo? – Da – odgovori Parmenion umorno. Sve što mu se u prethodnih nekoliko dana dogodilo

preplitalo se u mislima i pretilo da ga nadvlada; smrt njegove majke, pobeda na Igrama, gubi-tak Diri i ubistvo Learha. – Razumeo sam.

– Slušaj me, bio si zabrinut za prijatelja i sukobio si se sa bandom. To je bilo hrabro. I, da, ubio si nekoga. Bitno, najbitnije pitanje jeste, da li si uživao ubija-

jući ga? – Ne – reče Parmenion. – Onda se nemoj brinuti zbog toga. Parmenion pogleda u Lepidovo lice i klimnu glavom. Ali, uživao je u tome. Neka mi bogovi oproste, pomisli. Voleo bih da sam mogao sve da ih

pobijem.

* *** *** **

Naslonjena na svoj štap, Tamis je gledala u slugu koji je klečao ispred nje. – Moj gospodar Parna zahteva da hitno dođete u njegovu kuću – reče čovek izbegavajući

njen pogled. – Zahteva? Dok njegov sin leži na samrti? Sigurno misliš preklinje? – Plemeniti Parna, to nikada ne bi uradio, ali ja vas preklinjem, poštovana. Spasite Hermiju

– molio je sluga očiju punih suza.

– Možda ga mogu spasiti, možda ne – odgovori ona. – Ali reci svom gospodaru da ću se moliti bogovima za uputstva. Idi sada!

Tamis se okrenu i iščeznu u tamnoj unutrašnjosti svoga boravišta. Vatra je tinjala, ali kada sede ispred vatre, plamenovi se podigoše obrazujući Kasandrino lice.

– Nisam te prizvala – reče Tamis. – Odlazi! – Moraš izlečiti dete, Tamis. To je tvoja dužnost. – Nemoj mi pričati o dužnosti. Learh je mrtav i lišila sam Mračnoga jednog od mogućih

očeva. To je moja dužnost. Hermija usporava Parmenionov razvoj. Zbog njihovog prijatel-jstva on još uvek, pomalo, ima nežnu dušu. Ja nisam izazvala Hermijinu povredu. Meni se ne može pripisati krivica, to je bila volja Izvora.

I sada će umreti, zbog ugruška u mozgu. Kada se pokrene, to će ga ubiti. – Ali ti možeš da ga izlečiš – reče vatrena žena. – Ne. Kada on umre, Parmenion će postati čovek od gvožđa, kakav meni treba. – Da li zaista, Tamis, veruješ da je to volja Izvora? Da dečko koji nema zla u svome srcu

mora umreti? – Deca bez zla u svojim srcima umiru svakodnevno, Kasandra. Nemoj mi pridikovati. Umiru zbog suše, stradaju u požaru, umiru u ratovima i od kuge. Da

li Izvor to spečava? Ne. I ja se zbog toga više ne žalim. Ovo je njegov svet. Ako on odluči da će nevini stradati, onda je to njegovo pravo. Ja Hermiji nisam nanela nikakvo zlo, iako mi je stajao na putu. Sada umire. Tumačim to kao odgovor na moje molitve.

Tamis je zatvorila oči i napustila telo. Lebdela je iznad niskih krovova, uzdignuvši se vi-soko iznad grada.

Parnina kuća je bila u istočnom delu grada i ona je letela ka njoj. Spustila se u dvorište pokriveno cvećem, gde se sakupila grupa Hermijinih prijatelja. Parmenion je stajao sam pored zida, potpuno izdvojen od ostalih.

– Rekli su da je noćas povraćao – reče debeli Pausija. – A posle se onesvestio. Strahovito je bled. Hirurg mu je pustio krv, ali uzalud, izgleda.

– Jak je on – reče Nest. – Siguran sam da će mu biti dobro. Šampion u mačevanju baci pogled ka Parmenionu, pa ode do njega. – Šta se sinoć dogodilo? – upita Nest. – Sve što sam čuo obične su glasine. – Hermija je napadnut – odgovori Parmenion – udarili su ga palicom u glavu. Bio je zbun-

jen i ošamućen kada sam ga doveo kući. – Kažu da si ti ubio Learha. Da li je to tačno? – Nisam znao da je to bio Learh – slaga Parmenion. – On je bio samo jedan iz grupe Her-

mijinih napadača. Nest uzdahnu. – To je loše, Savra. Vrlo loše. Ne mogu reći da si mi ikada bio drag, ali ti

znaš da ja nikada nisam učestvovao u napadima na tebe. – Znam to. – Ako Hermija umre, ostali će biti optuženi za njegovu smrt. – On neće umreti! – prasnu Parmenion. Kretanje kod kapije privuče Parmenionovu pažnju i on ugleda Diri i dve njene drugarice

kako ulaze u dvorište. Ona ga je spazila, ali to ničim nije pokazala dok je polako išla ka ot-vorenom vratima androna.

Tamis uđe u glavnu zgradu, privučena svetlošću unutrašnje energije koja je poput zgusnutog sjaja zvezda izbijala iz Diri.

Hermijin otac je sedeo u andronu i razgovarao sa hirurgom Astionom. On podiže pogled kada Diri uđe, pa ustade, lica izduženog i iscrpljenog. Poljubi je u obraz i ponudi razblaženim vinom.

– Mogu li da ga vidim? – ona upita. – On umire, draga moja – reče Parna, slomljenog glasa.

– On je moj prijatelj, moj najdraži prijatelj – reče mu Diri. – Dopustite da ga vidim. Parna sleže ramenima i povede je u sobu gde je ležao Hermija, lica belog poput lanenog

čaršava koji ga je pokrivao. Diri sede pored njega i rukom pođe ka njegovoj obrvi. – Ne! – viknu Tamis, iako je niko nije mogao čuti. Unutrašnja energija zasija iz Diri, oku-

pavši Hermiju zaslepljujućom svetlošću. Tamis nije mogla da poveruje u ono što vidi. Na dečakovom temenu svetlost postade

zlatna, pa crvena, a ugrušak krvi ispod kosti je nestao. Hermija zastenja i otvori oči. – Diri? – prošaputa. – Šta ti radiš ovde? To je potpuno neprilično. – Rekli su mi da umireš – odgovori ona smešeći se. – Ali vidim da nije tako. – Sanjao sam užasne snove – reče joj. – To je mračno mesto gde ništa ne raste i gde ptice

ne pevaju. Ali sada slike blede. – Tako i treba, jer napolju sija sunce i svi tvoji prijatelji su došli. – Parmenion? – I on – reče Diri, a osmeh joj se izgubi. – Ostaviću te sada da se odmoriš. Ustala je i

vratila se u andron. – On je budan – reče Parni – i boja mu se vraća. Parna utrča u sobu i zagrli svog zbunjenog sina. Hirurg uhvati Diri za ruku. – Šta si učinila? – upita je. – Nisam ništa uradila. Kada sam sela pored njega, on se probudio. Tamis je čula reči i gnev se u njoj rasplamsa. Ti ne znaš, ti, glupo dete! Poseduješ Dar a

toga nisi svesna! Zatim se vrati svome telu, puna besa. Vatra se ugasila i soba je bila u mraku. Dirina moć je bila novost za Tamis i ona prikupi snagu za hod po stazama nove buduć-

nosti.

* *** *** **

Bilo se već smračilo kada je Leonida pozvan u prostorije starešine kasarne. Čitavog dana je jahao duž obala reke Eurotas i o tragediji saznao je tek kada se vratio i našao Lepida kako ga čeka na vratima štale.

Vojnik je malo govorio dok su išli ka kasarni i peli se stepenicama koje vode do gener-alove sobe. U sobi su pored starešine bila i dva efora, odbornika, koji su bili zaduženi za sva-kodnevu organizaciju krute spartanske društvene, ekonomske i pravne strukture.

Leonida im se pokloni. Jednog je prepoznao, bio je to Memna, prijatelj njegovog oca. Memna je bio glavni činovnik i rukovodio je noćnom stražom i milicijom.

Starešina kasarne ustade i obrati mu se. – Tvoj prijatelj Learh je ubijen. Leonida se oseti pogođen. – Ubijen? Rečeno mi je da je ubijen u tuči – on odgovori. – To je na nama da utvrdimo – ubaci se Memna. Bio je to nizak, mršav čovek sa bradom u

obliku trozupca, i tamnim, orlovskim izrazom lica. U plavoj odori efora izgledao je krhko, ali on je marširao uz Agesileja u persijskom pohodu i borio se, kako su govorili, kao lav. – Sedi, mladiću. Pozvali smo te ovde kako bismo uporedili tvoj iskaz sa tvrdnjama ubice.

– Ja nisam bio tamo, gospodine. Kako vam mogu pomoći? – Dva dečaka, tvoji prijatelji, leže povređeni, jedan sa slomljenim ramenom, a drugi sa

slomljenom rukom. Ništa nisu hteli da kažu o incidentu, osim da se radilo o tuči. Nisu videli kako je došlo do ubistva. Takođe su rekli da ih je Parmenion napao bez razloga i poriču da su povredili Hermiju.

– Šta očekujete da ja uradim? – upita Leonida. – Nisam policajac, a nisam još uvek ni pri-padnik noćne straže.

– Ti potičeš iz plemenite porodice i veoma si cenjen u kasarni.

Saznaj istinu i vrati se za dva sata. U suprotnom, biće sprovedena puna i javna istraga, koja će bez obzira na ishod, naškoditi ugledu Likurgove kasarne.

– Uradiću sve što mogu, ali ne obećavam ništa – reče im Leonida. Našao je Grila u vežbaonici; mladom Atinjaninu nos je bio naduven, a ispod očiju su bili

podlivi. Leonida ode sa njim na trg, gde pronađoše miran kutak, obasjan bakljama Proročišta. Gril mu je tu ispričao sve čega se mogao setiti u vezi sa tučom.

– On ga je ubio, Leone! – reče na kraju. – Još uvek ne mogu da poverujem u to! – Napali ste ga noću maskirani. I to ne prvi put, Grile. Šta si mogao i da očekuješ? Da će

vas dočekati cvećem? – Ubio ga je Learhovim sopstvenim bodežom. Video sam. Doterao ga je do zida i onda ga izbo. – Video si to i ništa nisi učinio? – Šta sam mogao učiniti? On je demon, posednut je. Skočio je sa neba. Nismo znali da je

to Hermija; samo smo hteli da sprečimo Savru da trči na Igrama. Učinili smo to zbog tebe, da osvetimo tvoju sramotu!

Leonida trgnu ruku, i njegovi se prsti poput zmije sklopiše oko Grilovog grla. – Niste ništa učinili zbog mene! – zašišita. – Primetio sam to u tebi još odavno, Atinjanine. Ti uživaš da nanosiš bol, ali nisi pravi čovek da se sam suprotstaviš nekome. Trčiš u čoporu, kao kukavički pas, što i jesi. Sada me dobro čuj: sutra ćeš otići iz Sparte. Nije me briga gde ćeš otići. Ako ostaneš ovde, lično ću ti prosuti creva, tupim nožem.

– Molim te, Leonida… – Ućuti! Nećeš nikome govoriti o svojoj nečasnosti. Learhova smrt ide tebi na dušu i jed-

noga dana ćeš ispaštati zbog toga. Leonida se vrati eforima u zakazano vreme. – Da li si otkrio istinu? – upita Memna. – Jesam, gospodine. Grupa mladića je napala Hermiju, misleći da se radi o Parmenionu.

Polutan ne snosi krivicu; on je reagovao kako bi spasio prijatelja. – A imena tih mladića? – To nije bio deo instrukcija koje ste mi dali, gospodine. Vođa grupe, Atinjanin, noćas će

napustiti grad. On se više neće vraćati. – Možda je tako najbolje – reče Memna. Dva sata nakon svanuća, petsto mladića iz Likurgove kasarne marširalo je ka polju za

vežbanje, gde su ih postrojili u redove kako bi dočekali zapovednika kasarne. Deci kojoj je ovo bila prva ili druga godina u kasarni dozvoljeno je da sednu napred, a oni od devet do de-vetnaest godina stajali su u tišini, u stavu mirno. Svi stariji mladići su znali za tragediju i ni-jedan nije razgovarao sa Parmenionom od kada su postrojeni.

On pogleda levo pa desno. Dečaci su se sa obe strane odmakli od njega. Parmenion nije reagovao, već je zurio ispred sebe, želeći samo da dan prođe brzo.

Dečaci u prvim redovima ustadoše kada se komandant kasarne pojavio, praćen dvojicom gradskih odbornika u plavoj ceremonijalnoj odeći. Parmenion se prestravi. U plavo odeveni efori izgledali su smrknuto, zamislio je kako mu prilaze i odvode ga na gubilište. Odvajajući pogled od njih, pogleda u generala. U punom oklopu, starešina kasarne izazivao je strah veći od onog koji se Parmenionu pojavio kad ga je video prethodne noći.

Starac je očima prelazio preko dečaka u vrstama. – Mnogi od vas su već čuli – on zagrme – za smrt vašeg druga Learha. Prisutni efori – on nastavi pokazujući na odbornike – ispitali su slučaj u potpunosti i pronašli mudro rešenje, proglasili su ga zatvorenim. Neka tako bude. Danas telo našeg preminulog prijatelja leži izloženo. Sutra ćemo svi prisustvovati kremaciji. Leonida će ga tugovankom ožaliti.

To je sve! – on koraknu unazad, okrete se i ode.

Lepid je naredio voljno i porazgovarao sa eforima, pre nego što je prišao Parmenionu i poveo ga u stranu. – Ovo je bilo teško za tebe i dobro je što si tu. Ali ima još nešto, od danas više nisi član Likurgove kasarne. Sledeće nedelje ćeš se priključiti Menelajevoj grupi.

– Šta je sa mojim računom u ovoj menzi? Tek što sam platio za godinu dana unapred. Ja nemam više novca.

– Pozajmiću ti novac – reče Lepid. – Voleo bi da mogu da ti dam taj novac, ali ja nisam bogat čovek.

– Ne! Neću da idem – usprotivi se Parmenion, boreći se da obuzda svoj temperament. – Za to nema osnova. Odbijam da idem.

– Život ovde će ti biti nepodnošljiv, dečače! Sigurno možeš to da uvidiš? Tvoje prisustvo će loše uticati na moral. A sistem u kasarni počiva na moralu, razumeš to, zar ne?

– Da, razumem – odgovori Parmenion pomirljivo. – Voleo bih da razgovaram sa koman-dantom kasarne o prelasku.

– On ne želi da govori sa tobom – reče Lepid, svestan promene u Parmenionu, kojoj nije mogao da utvrdi tačan razlog.

– Njegove želje nisu bitne. Ako neće da me vidi, onda ću ostati. Reci mu to Lepide! Parmenion se udalji bez reči. Tog popodneva je pozvan u komandantovu sobu. Starac nije podigao pogled sa stola kada

je Parmenion ušao. – Neka ovo bude brzo – prasnu. Kad je začuo struganje stolice po podu, preneražen podiže pogled i vide kako Parmenion seda ispred njega. – Šta to radiš? – upita ga.

– Pregovaram, generale – odgovori Parmenion, susrevši pogled drugog čoveka i ne skrenuvši svoj. – Želite da odem? I ja želim da odem. Ali postoji problem sa mojim računom u menzi.

Pre tri dana sam platio ovoj kasarni sto četrdeset drahmi. Moja je majka prodala trećinu vlasništva nad našim posedom kako bi sakupila tu svotu.

– To nije moj problem – reče stariji čovek. – Ali jeste – Parmenion mu odgovori. – Pošto sam već platio, onda ću ostati. Nemate pravo

da od mene zahtevete da odem. Nisam prekršio nijedno pravilo. – Prekršio? Ti si ubio dečaka! – zarežao je stariji čovek, ustajući. – Nisam, prema onome što su rekli efori – odgovori Parmenion smireno. – Dakle, ako

želite da odem, obezbedićete mi dvesta drahmi. Da li vam je to sasvim jasno, gospodine? Skoro ceo minut, general je gledao u Parmeniona, užarenog lica. Napokon se osmehnu i

opusti se. – Dakle, konačno je na površinu izbila makedonska krv. Nema čoveka u toj zemlji koji ne bi prodao sopstvenu ženu kako bi kupio ovcu. Vrlo dobro, seljače, daću ti tvoje dve stotine, mnogo će ti, baš, pomoći. Možeš ostati u bilo kojoj od kasarni, ali kada dostigneš punoletstvo, shvatićeš da te niko neće primiti u Vojničke barake. Nikada nećeš biti Spartanac, Parmenione. Nikada!

Mladić se zakikota. – Mislite da će me to uvrediti? Ja to ne shvatam tako. Ja znam šta sam, generale, kao što znam šta ste vi. Bio bih zahvalan ako bi novac bio poslan mojoj kući pre zalaska sunca.

Parmenion ustade i pokloni se. U roku od sata, stajao je ispred drugog starijeg čoveka, oštrog pogleda i stisnutih usana.

Zavalivši su u stolici, Agenor prekrsti ruke na potiljku svoje ćelave glave i osmotri mladića. – Ne želim novu smrt ovde – izjavi oficir.

– Ni ja, gospodine. – Ali želim borce i želim mislioce. Koliko sam čuo, ti dobro trčiš? – Da, gospodine. – Dobro. Nađi sebi krevet u zapadnoj spavaonici, pa se javi Solonu na vežbalištu. Dok je

Parmenion išao ka izlazu, on ustade i mahnu mu da priđe. – Lepid je govorio lepo o tebi,

dečko. Rekao je da si imao teških trenutaka ali da si se dobro nosio sa njima. Upamti ovo, o tebi ćemo suditi na osnovu onoga što budemo videli, a ne na osnovu onoga što smo čuli.

– To je sve što tražim, gospodine. Hvala vam. Parmenion zabaci svoj zavežljaj na rame i uputi se u zapadno krilo. Svi kreveti od rogozine, osim dva, imali su ćebad. Parmenion je izabrao krevet najudal-

jeniji od vrata i legao. Neko vreme je posmatrao igru čestica prašine na zracima sunca, koji su dopirali kroz slomljene roletne. Zatim sklopi oči.

Nečija ruka ga dotače po ramenu i on se odmah razbudi. Videle su se zvezde na nebu i soba je bila puna mladića. Pogleda u onoga koji ga je probudio.

Bio je to Hermija. – Šta ti radiš ovde? – podižući se upita Parmenion i zagrli prijatelja. – Prebačen sam jutros ovde – odgovori Hermija. – Nisam hteo da se osećaš usamljeno. Parmenion je bio iskreno dirnut. Likurgova kasarna je bila mesto gde su bogati ljudi slali

svoju decu; ona je bila za elitne Spartijate. Parmenion je bio jedini siromašni dečak koji je tamo primljen. Kao sinu heroja, bataljon njegovog oca plaćao je deo troškova njegovog obra-zovanja. Zato je teško mogao da poveruje da je Hermija napustio elitu i došao u Menelajevu kasarnu, koja je bila najmanja od svih. – Nije trebalo to da uradiš, Hermija, prijatelju moj. Ali mi je drago što jesi. Ne mogu ti reći koliko mi je drago zbog toga.

– To je novi početak, Savra. Šansa da zaboravimo prošlost. Parmenion klimnu glavom. – U pravu si – reče. Ali on neće zaboraviti. Nateraće ih da plate. Živeće za dan kada će njegovi neprijatelji

ležati u prašini pred njegovim nogama i gledati gore, u njega, preklinjući za milost. – Tako je bolje, Savra! Volim da te vidim kako se smeješ – reče Hermija.

Parmenion se brzo uklopio u život Menelajeve kasarne. Naredne tri godine, iako nije bio omiljen, imao je manje problema nego u Likurgovoj kasarni. Svake godine on i Hermija su predstavljali kasarnu u trkama na srednjim i kratkim stazama, ali su u drugim oblastima bili samo prosečni učenici; nisu se isticali ali nisu ni zaostajali u odnosu na zahteve u bacanju džilita ili diska, u rukovanju kratkim mačem ili rvanju. Parmenion je uživao u vežbanju krat-kim mačem, jer je bio snažan i brz, ali kada bi se razbesneo, njegova veština bi postajala smrtonosna. Instinktivno je to razumeo, i zato ga nije brinulo to što ga neki mladići mogu po-bediti prilikom vežbi. Duboko u srcu je znao da bi ishod bio drugačiji kada bi borba bila do smrti.

Ipak, Parmenion je bio najbolji atleta u Sparti kao trkač. Dva puta je pobedio Leonidu u trkama na četiri milje, na međukasarnskim takmičenjima, ali je treće godine izgubio, za malo, kada je Leonida izabran da predstavlja Spartu na narednoj Olimpijadi.

To je bilo gorko razočaranje za Parmeniona, koji je vredno trenirao tokom svog boravka u Menelajevoj kasarni.

– Razumem tvoj bes – reče mu Ksenofon jedne večeri dok su sedeli u njegovom dvorišru – ali ti si dao sve od sebe. Nijedan čovek ne može od sebe da traži više od toga.

Parmenion klimnu glavom. – Ali napravio sam taktičku grešku. Pokušao sam da ga pobe-dim dvesta koraka pre cilja. On je čekao na moj potez i zalepio se za mene. Pretekao me je na tri koraka ispred cilja.

– Ti si ga pobedio na Igrama pre tri godine i on je svoju sramotu dobro nosio. Dopusti mu da oseti svoj trenutak slave. U svojoj pedesetoj godini, Atinjanin je još uvek bio zgodan čovek, iako mu je kosa sada bila potpuno seda i počela da se proređuje na temenu.

Sipao je sebi pehar vina, dodao vode i srknuo piće. Parmenion je živeo za te sate koje su provodili zajedno, diskutujući o taktici i strategiji, formacijama i bitkama. Mladić je učio kada da rotira falangu, kada da se bori sa istanjenom linijom, da produži liniju, skrati poredak, nau-čio je kako da izabere sidraše-ratnike koji drže liniju na okupu. Ksenofon je voleo da priča, a

Parmenion je bio srećan što sluša. Ponekad se ne bi složio sa analizom i tada bi njih dvojica raspravljali do duboko u noć. Parmenion je uvek, na kraju, dopuštao da ga Ksenofon ubedi, pa je tako njihovo prijateljstvo raslo. Gril je bio poslat u Atinu, kod prijatelja, i ponekad je Par-menion ostajao danima kod atinskog generala, zauzimajući sinovljevo mesto na letnjim put-ovanjima u Ksenofonovu drugu kuću, u Olimpiji, blizu mora.

Godine su prolazile, a Ksenofon je sa svojim učenikom počeo da raspravlja o savremenoj politici i strategiji. Parmenion je osetio kako u Atinjaninu cinizam raste.

– Da li si čuo novosti iz Tebe? – upita ga Ksenofon jednog dana. – Da – odgovori Parmenion. – Prvo nisam mogao da poverujem u to. Napravili smo veliku

grešku, zbog koje ćemo platiti. – Složiću se sa tobom – reče Ksenofon. Pre tri meseca, makedonski kralj Aminta se Spar-

tancima obratio za pomoć u borbi protiv Halkiđana, koji su upali u Makedoniju i opljačkali prestonicu, Pelu. Agesilej je poslao tri bataljona Spartanaca u pomoć Makedoncima i oni su porazili Halkiđane. Ali na putu ka severu, jedan odred Spartanaca, pod zapovedništvom gen-erala Feobida, zauzeo je Kadmeju, tvrđavu u centru Tebe. Kako nije bio objavljen rat Tebi, a Tebanci nisu bili u vezi sa Halkiđanima, ovu akciju većina Grka je smatrala podlom.

– Agesilej treba da vrati grad Tebancima – reče Parmenion. – Ne može – odgovori Ksenofon. – Spartanski ponos to neće dopustiti. Ali bojim se posle-

dica. Atina se izjasnila protiv Sparte i mislim da neće proći mnogo, pre nego što budemo imali još jedan rat.

– Razočaran si, prijatelju – reče Parmenion – jer se Sparta nije pokazala kao dobar vođa Grka.

– ]uti! – reče brzo Ksenofon, stišavajući glas. – Ne smeš to javno govoriti. Moje su sluge verne, ali su verni meni a ne tebi.

Ako te neko bude odao, biće ti suđeno za izdaju. Ti ne bi to preživeo. – Da li sam ja rekao bilo šta što nije istina? – uzvrati Parmenion tihog glasa. – Kakve to veze ima sa bilo čime? Kada bi Sparta umela da vlada barem sa delom veštine

koju ispoljava u bitkama, tada bi se radovala čitava Grčka. Ali ona to ne može. To je cela istina, i ako to kažeš, bićeš pogubljen.

– To govore drugi ljudi – reče mu Parmenion. – U kasarnama se ni o čemu drugome i ne govori. Spartanci su morali da progutaju dosta čemera. Još uvek imaju moć, samo zato što im Persijanci pomažu.

Potomci legendarnog kralja se ulizuju Kserksovim sinovima! – Politika korisnog – šapnu Ksenofon. – Ali ostavimo ovaj razgovor za neke druge dane.

Kada ponovo odemo u Olimpiju, tamo ćemo da jašemo i razgovaramo i samo će zemlja čuti naše dokone izdaje. Ustadoše i uputiše se ka kapiji. – Kako stojiš s novcem?– upita Ksenofon.

– Ne baš dobro. Prodao sam poslednji deo vlasništva nad posedom, to će platiti moje račune u menzi do proleća.

– A nakon toga? Parmenion slegnu ramenima. – A onda ću da napustim Spartu. Ionako me nijedna vojnička kasarna ne bi prihvatila, znam to. Verovatno ću se pridružiti nekoj grupi plaćenika i videti svet. – Mogao bi da prodaš Leonidin mač – podseti ga Ksenofon. – Možda i hoću – odgovori Parmenion. – Vidimo se za dva dana. Dvojica muškaraca se

rukovaše i Parmenion ode u noć. Uprkos tome što se bližila ponoć, on nije osećao umor. Otišao je na akropolj i seo pored

bronzane statue Zevsa, gledajući u nebo posuto dijamantskim zvezdama. Vetar je postao hladan, njegov lagani vuneni hiton pružao mu je slabu zaštitu. Postavši neosetljiv na hlad-noću, pogledao je preko planina.

Protekle tri godine su bile blage prema njemu. Porastao je i bio čvrste građe, mada mršav. Njegovo lice se izdužilo i izgubilo dečačke crte, a duboko usađene plave oči su dobile zamišl-jeni izraz. Ipak, znao je da mu lice nije prijateljsko, nije čak ni privlačno. Suviše izrazit nos i tanke usne činili su da izgleda starije od devetnaestogodišnjeg mladića.

Napokon, kada je zahladnelo toliko da je i njemu bilo zima, ustade i krenu nazad. Tek tada je ugledao figuru zaodenutu u ogrtač, sa kapuljačom na glavi, kako se odvaja od Bronzane kuće i ide ka njemu.

– Dobro veče – izgovori on. Svetlost meseca zasija na oštrici noža, koja se pojavi u ruci nepoznate figure.

– Ko je tamo? – začu se ženski glas. – Parmenion, i ja vam ne predstavljam pretnju, gospođo – on odgovori ispruživši ruke i

pokazujući prazne dlanove. – Šta ti radiš ovde? Da li me špijuniraš? – Ne, nikako. Uživao sam posmatrajući zvezde. Zbog čega bih vas špijunirao? Diri smače kapuljaču, a mesečina pretvori njenu kosu u srebro. – Prošlo je mnogo vremena od kada smo poslednji put razgovarali, mladi Brzi. – Da znaš da jeste – on odgovori. – A šta tebe dovodi u ponoć do Bronzane kuće? – Lična posla – odgovori ona, nasmešivši se kako bi ublažila oštrinu svojih reči. – Možda i

ja volim da posmatram zvezde. Uglom oka Parmenion opazi nešto i okrete glavu na vreme da vidi mladića kako zamiče

iza Svetilišta muza. Ne kaza ništa. – Laku noć – reče Diri a Parmenion se pokloni, ostavši da posmatra devojku kako se udal-

java stazom. Igrala je opasnu igru. Neoženjenim Spartancima nije bilo dozvoljeno da se slobodno mešaju sa pripadnicama su-

protnog pola, takva veza je mogla da se okonča pogubljenjem ili progonstvom. To je bio jedan od razloga koji je mladiće upućivao na ljubavnike među svojim muškim drugovima.

Osetio je da zavidi tom mladiću koji je pobegao i shvatio da bi i on preuzeo tako veliki rizik, samo da bi bio nasamo sa Diri.

Još uvek se sećao njenog vitkog mladog tela, malih čvrstih grudi, uskog struka. Dosta! – ukori sebe. Vratio se kući, seo u malo dvorište i uživao u kasnoj večeri, koja se sastojala od sušene

ribe i vina; to ga je koštalo dva obola. Razmišljanje o novcu koji se topio teško mu je padalo. Prodaja poslednjeg dela vlasništva

nad posedom donela mu je sto sedamdeset drahmi, ali osamdeset je dao za račun u menzi. Trideset je ostavio sa strane, da bi kupio oklop koji će mu biti potreban sledećeg proleća, kada bude dostigao punoletstvo. Ostatak mu mora biti dovoljan za hranu i odeću. On zavrte gla-vom. Cena novog ogrtača je bila dvadeset drahmi, cipela oko deset. Shvatio je da će zima biti duga i teška.

Ušao je u kuću, zatvorio prozore i upalio malu lampu; prišao je ormanu na suprotnom zidu, uzeo Leonidin mač i izvadio ga iz bronzanih korica. Gvozdena oštrica nije bila duža od ljud-ske podlaktice, rukohvat je bio ukrašen zlatnom žicom koja je okruživala jabuku na balčaku, izrađenu od čistog srebra.

Mnogo puta ga je Ksenofon nagovarao da proda mač. Bilo je porodica u Sparti koje bi pla-tile i hiljadu drahmi za mač koji ima tako slavnu prošlost. Parmenion ga vrati nazad u korice; radije će da gladuje nego da se razdvoji od jedinog trofeja koji je u životu dobio.

Usnio je san u kome je mač imao značajnu ulogu. Iće će u rat kao najamnik, steći će veliku slavu i armiju; vratiće se u Spartu i poniziće grad, a njegova osveta će zadesiti sve njegove neprijatelje iz mladosti. Bilo je to luckasto, znao je, ali ga je taj san održavao u životu.

Mnogo je verovatnije, shvatio je, da će biti primoran da pristupi nekoj grupi najamnika, kao hoplit, i da će provoditi dane marširajući po beskonačnim pustošima Persije, ispunjava-jući prohteve svakog princa koji ima dovoljno novca da ih unajmi. A šta će zaraditi?

Sedam obola na dan, malo više od jedne drahme. To znači da će, ako preživi, nakon dvade-set godina u takvoj službi, moći, možda, da kupi deo vlasništva nad nekim domaćinstvom ili zemljištem. Pa čak i tada to neće biti posed veličine onog koji su njegova majka, a sada i on, bili primorani da prodaju.

Parmenion potisnu razmišljanje o svom siromaštvu. Sledećih osam nedelja će uživati u udobnostima Ksenofonovog imanja u Olimpiji. Meki kreveti i dobra hrana, prijatno jahanje i lov, i uz malo sreće flert sa nekom od arkađanskih devojaka, koje su se starale o stadima ovaca po okolnim niskim brdima. Našao je jednu takvu prošle godine; bila je voljna i zrela, i neupućenom dečaku iz grada iskusan učitelj. Zamišljajući je svukao je hiton i legao u krevet ali se nije više mogao setiti njenog lica. U snovima, žena koja je stenjala pod njim bila je Diri.

* *** *** **

Jednog dana, izvan grada, mala grupa je spazile jahače kako se približavaju kasom. Kseno-fon uze koplje i petama obode pastuva, koji se trkom uputi da ih sretne. Parmenion pojaha za njime, dok su Tin, Klearh i trojica drugih slugu ostali kraj teretnih kola.

Parmenion dojaha do Ksenofona. – Mislim da je to Leonida – povika on. Atinjanin povuče uzde i zaustavi se da ih sačeka.

Parmenion vide njegovu zabrinutost. Spartanska konjica je bila poslata u skiritska brda, pošto su dva sela napali odmetnuti najamnici, koje su iz službe otpustili zvaničnici Korinta. Govorilo se da ima više od trideset ljudi u toj pljačkaškoj družini.

Zaklonivši oči od sunca, Parmenion je mogao da vidi Leonidu kako jaše na čelu velike grupe ratnika. Iza njega je bio njegov otac, Patroklijan. Ksenofon podiže svoju ruku u znak pozdrava i Leonida zauzda svog konja, dok Patroklijan nastavi napred.

– Zao dan, Ksenofone – reče crvenobradi Spartijat. – Oteta je moja kći, Diri. – Oteta? Kako? – upita Ksenofon. – Jahala je sama, istočno od naše kolone; mislim da je zastala pored potoka i sjahala. Imam

slugu, Tračanina, on čita tragove i rekao je da je konj sam odgalopirao kada su je iznenadili. Uputili su se na sever, prema brdima.

Parmenion okrenu svog konja i kasom se uputi ka kolima. –Dodaj mi luk – naredi Tinu. Čovek iz zadnjeg dela kola izvadi luk od rogova i tobolac od kozije kože, sa dvadeset

strela. Parmenion prebaci tobolac preko ramena i očima prelete preko okoline. Ljudi su krenuli ka severu, rekao je Patroklijan, ali su do sada saznali da je Diri u većoj grupi, i da ne bi bilo pametno držati se toga pravca. Na severoistoku je bilo brdo obraslo gustom šumom, a iza je bio klanac koji je vodio na sever. Bez čekanja na druge, on obode kobilu i kasom se uputi ka šumovitim obroncima.

– Gde se on, za ime Hada, uputio? – upita Leonida. – Ne znam i nije me briga – odbrusi Patroklijan. – Jašimo! Ratnici se uputiše ka severu. Parmenion je zašao visoko u brda, uputivši se ka klancu. Podloga je bila opasna, puna oblutaka i klizavih škriljaca. Usporio je kobilu, sjahao i poveo

je uz brdo. Kada su stigli na čvrsto zemljište, on je priveza za grm i pope se na visoko drvo čempresa.

Sa najviših grana je pretraživao okolna brda i nije video nijedan znak kretanja, osim prašine koju je podigla grupa što je galopirala na sever. Ostao je na drvetu neko vreme i ta-

man kada je počeo da se pita da li je možda pogrešio, vide grupu sivih i crnih vrana kako uzleću sa drveta, nekih dvesta koraka udesno od njega.

Izgledale su usplahireno i on odmeri taj predeo naprežući se da vidi kroz rastinje. Nakon trenutka ili dva, on vide odblesak sunca i začu njištanje konja. Brzo se spusti sa drveta, uzjaha kobilu i trkom se uputi ka prolazu.

Stigao je do njega pre jahača. Zateže uzde, kobila zanjišta i prope se. On skoči sa njenih leđa i spretno je sape. Pope se na vrh visoke gomile kamenja koja je nadvisila uski prolaz, uze strelu iz tobolca i namesti je na luk.

Srce mu je divlje lupalo; nešto je kljucalo u očnim šupljinama. Učestale glavobolje i mučnina počele su ga buditi noću, čineći ga slabim; ali tog trenutka

nije imao vremena da brine o beznačajnom bolu. Iznenadila ga je sopstvena reakcija na vest o Dirinoj otmici.

Često je mislio o njoj, ali nikada nije sebi dopuštao pomisao da bi mogao da je osvoji. Ali sada, kada je pomislio da bi mogao zauvek da je izgubi, obuzeo ga je strah, shvatio je da je ona deo njegovih snova. Budalastih snova, blesnu u njegovoj svesti dok je zauzimao položaj čekajući na jahače. Leonida nikada ne bi dozvolio takav brak. Brak? On zamisli Diri kako stoji pored njega na Herinom Svetom kamenu, dok im sveštenica povezuje spojene ruke lovo-rovim lišćem.

Obrisavši znojave dlanove o tuniku, prisilio je sebe da izbaci te misli iz glave; napeto je posmatrao drvored. Nekoliko minuta kasnije, pojavi se prvi izvidnik. Imao je ten preplanuo od sunca i tamnu bradu a na glavi frigijski šlem, sa metalnom krestom i nacrtanim crvenim okom na čelu. Nosio je koplje. Pored njega je jahao ratnik sa širokim, beotskim šlemom od kovanog gvožđa. U levoj ruci je nosio luk sa spremnom strelom.

Parmenion je čučnuo iza stene i čekao, slušajući postojano, ritmičko udaranje kopita po kamenju. Onda, rizikujući, baci pogled i ugleda glavnu grupu koja je brojala više od trideset ljudi, kako ide iza izvidnice. Video je Diri, ruku svezanih na leđima.

Konopac joj je bio oko vrata, a drugi kraj je držao ratnik na velikom sivom pastuvu. Čovek je nosio srebrni oklop i beli plašt.

Parmenionu je izgledao kao princ iz legendi.

* *** *** **

Laris potera konja na čistinu i trznu konopac. Devojka skoro pade sa konja. On baci pogled na nju i nasmeši se. Kakva lepotica!

Nije još bilo prilike da čuje njene krike, da uživa dok se ona uvija ispod njega, ali za to će doći vreme čim se otarase progonitelja.

Spartanci! Korintski većnici, slabog srca, naježili su se dok im je pričao o invaziji na spar-tansku zemlju. Kako ne uviđaju da se Spartanci mogu nadvladati? Ako bi Teba, Atina i Korint, ujedinili snage, mogli bi jednom za svagda uništiti Spartu. Ali ne. Stari strahovi još postoje. Seti se Termopila, kažu oni. Seti se poraza Atine od pre dvadeset godina. Koga je briga za događaje koji su se desili u nekim prošlim životima? U najboljem slučaju, Spartanci mogu sakupiti oko petnaest hiljada vojnika. Korint sam može obezbediti polovinu tog broja, a Atina ostatak. Teba i Beotska liga će duplirati brojnost snaga.

Otpušten! Ta sramota je gorela u Larisu. Ali, kako im je samo pokazao; sa svega četrdeset ljudi upao je duboko u spartansku zemlju. Istina, našli su malo zlata i ljudi nisu bili sretni, ali je on dokazao svoje. Ako četrdesetorica mogu da upadnu u dom ratnika i izađu nepovređeni, kakav bi tek bio ishod kada bi umarširalo četrdeset hiljada?

Podiže pogled i vide kako izviđači ulaze u prolaz. Odjednom, začu se zujanje strele, koja pogodi Ksantiju u grlo.

Uz strahovit krik on pade sa konja. Istog trena ljudi su se pomeli; skakali su sa konja, tražeći zaklon iza stena. Laris skliznu na zemlju, povlačeći Diri uza sebe.

Mladi Spartanac je stajao, ne skrivajući se pred njima. – Oslobodite ženu! – uzviknu – i ubijanje će prestati. – Ko govori? – prodera se Laris. – Čovek sa lukom – odgovori ratnik. – A zašto bismo ti verovali na reč, čoveče sa lukom? – Pogledaj iza sebe – viknu strelac. – Vidiš li oblak prašine? U klopci ste. Ako budete

čekali, umrećete. Ako nastavite napredovanje, umrećete. Razmotri svoje mogućnosti ako ho-ćeš.

– Ne vidim nikoga tamo gore osim tebe – reče Laris ustajući i vadeći svoj mač. – Ne vidiš, zaista? Onda mora biti da jesam sam. Napadni me, pa saznaj! – Pokaži nam svoje ljude! – Vreme ti ističe a sa njime i moje strpljenje. Ako ti nemaš mozga da spaseš svoje drugove,

možda će neko drugi među njima doneti odluku umesto tebe. Ratnikove reči probodoše Larisa. Njegovi ljudi nisu bili zadovoljni, a ovaj usamljeni

strelac dovodi u pitanje njegovo vođstvo. Čovek ustade iza jedne od stena. – Za ime Atine, Laris, pusti ženu, neka ide, daj da se

gubimo odavde! Vođa se okrenu ka Diri. Nožem pokida veze oko njenih ruku, a zatim podiže omču koja joj

je bila oko vrata. Okrete se i vide kako Spartanac jaše prema njima, s lukom preko ramena. Laris prelete pogledom preko stena, ali ne vide nikoga. Obliznu usne, ubeđen da je Spartanac sam; žudeo je da zarije sečivo u Spartanca, da vidi kako mu životna sila napušta telo.

Ratnik mu se nasmeši. – Rekao sam ostalima da vas puste, možeš mi verovati na reč. Ali ja bih jahao veoma brzo, ne govorim u ime onih koji dolaze.

Ljudi potrčaše ka svojim konjima. Laris se suzdrža da ne zada udarac; mogao je da čuje zvuke kopita Spartanaca koji dolaze.

Zgrabivši grivu svog pastuva, on skoči na leđa konja i odgalopira kroz prolaz. Kao što je i pretpostavljao, tamo nije bilo nikoga, ni strelaca, ni hoplita, ni praćkaša. Samo stene i škriljac. Mogao je da oseti na sebi poglede svojih ljudi. Bio je nadmudren od jednog Spartanca. Jedan čovek ga je naterao da preda svoju nagradu.

Šta li će sada reći u Korintu?

* *** *** **

Parmenion se nagnu i uhvativši Diri za ruku podiže je na konja, iza sebe. Onda dotaknu petama kobilu i uputi se nazad ka drveću.

Uskoro je Patroklijan, praćen Leonidom i ostalima, galopirao ka njima. Parmenion podiže ruku i crvenobradi Spartanac povuče uzde kada i Diri skoči na zemlju.

– Šta se ovde desilo? – zahtevao je da zna Leonida probijajući se napred. – Parmenion i ostali su blokirali prolaz – reče Diri. – Ubio je jednog od njihovih izviđača a

onda je pregovarao da me puste i da slobodno prođu. – Koji ostali? – upita Patroklijan. – Strelci, pretpostavljam – reče Diri. – Pretio je da će ih sve pobiti ukoliko me ne oslobode. – Gde su ti drugi ljudi? – Partoklijan upita Parmeniona. – Želeo bih da im se zahvalim. – Nema drugih – reče mu Parmenion. Potera svog konja napred i prođe kroz grupu, nazad

ka padini posutoj oblucima, gde su čekala teretna kola. Bacivši luk i tobolac Tinu, on uze mešinu sa vodom i otpi dobar gutljaj.

Ksenofon dojaha do njega. – Dobro si postupio, strateže.

Pronašli smo mesto gde trag savija ka istoku, ali bismo zakasnili da ti nisi blokirao prolaz. Ponosan sam na tebe. On baci okrvavljenu strelu Tinu. – To je bio dobar hitac u grlo, pokidao je dušnik i zario se u kičmu. Dobar hitac!

– Gađao sam u grudi ili stomak ali sam pogrešno procenio nagib. Ksenofon je zaustio da nešto kaže, ali je video da se Parmenionove ruke tresu. On pogleda

u nepomično, bledo mladićevo lice. – Da li si dobro? – upita Atinjanin. – Glava mi puca od bola a pred očima mi svetluca. – Postavićemo logor ovde – reče Ksenofon. Parmenion sjaha i napravi nekoliko nesigurnih

koraka pre nego što pade na kolena i poče da povraća. Onda se uspravi i nekoliko puta duboko udahnu.

Ksenofon mu donese mešinu i on ispra usta vodom. – Da li ti je bolje? – Tresem se kao list na oluji. Ne mogu da verujem. Malopre, tamo, bio sam smiren, ali se

sada ponašam kao preplašeno dete. – Ono tamo je bio postupak čoveka, hladnokrvnog čoveka. Čoveka gvozdenih nerava. Ksenofon ga je ohrabrivao. – Ovo ne umanjuje značaj toga. – Osećam se kao da su mi vrelo koplje zaboli u glavu. Nikada nisam osetio takav bol. Par-

menion sede naslonivši se leđima na točak kola. – I svetlost mi izgore oči. Tin siđe sa kola, držeći slamnati šešir iznad Parmenionove glave kako bi ga zaklonio od sunca.

Bol se pojača, i Parmeniona preplavi tama.

* *** *** **

Parmenion se budio nekoliko puta te noći, ali mu je glava bila ispunjena svetlošću koja pali, donosi bol i mučninu. Uz veliki napor volje on pobeže u utočište sna. Kada je konačno otvorio oči, bol je bio zamenjen blaženstvom. Ležao je u prohladnoj sobi sa spuštenim rolet-nama, i čuo prigušen razgovor, ispod zidova okrečenih u belo. Seo je i primetio da mu je leva podlaktica povijena, iako se nije mogao setiti da je bio povređen.

Neki se čovek promeškoljio u stolici na drugoj strani sobe, ustao i prišao mu. – Bol je nestao, zar ne? – upita čovek dubokim glasom, koji je odudarao od njegovog

krhkog tela. – Da – složi se Parmenion. – Šta mi se dogodilo? – Svet je – reče čovek, sedajući na krevet pored njega – stvoren iz četiri elementa: zemlje,

vazduha, vatre i vode. Ali opstaje u ravnoteži zahvaljujući bogovima. Kako sam shvatio, ti si ispoljio retku hrabrost. Učinio si neverovatan podvig. To je prouzrokovalo pojavu viška vatre u tvom sistemu, podgrevejući ti krv i narušavajući harmoniju. Vrela krv ti je udarila u glavu i izazvala mučninu i bol.

– Ti si mi dakle, pustio krv – reče Parmenion dodirujući zavoj na svojoj ruci. – Jesam. Dobro je poznato da to smanjuje pritisak. Ako osetiš nesvesticu, ponoviću proces. – Ne, dobro se osećam. – Dobro. Reći ću generalu da ti je bolje. Ali moraš da se pročistiš, mladiću, tako će biti

sigurnije. – Ozbiljno, bolje mi je. Bol je nestao. Pohvaljujem tvoju veštinu. Niski čovek se nasmeja. – Istinu govoreći, bolji sam sa ranama, ali učim – poveri se on. – Da li će mi se ovo stalno dešavati kada se nađem u opasnosti? – Malo je verovatno. Poznavao sam mnoge ljude koji su imali slične glavobolje, ali su ti

napadi obično retki i javljaju se samo u izuzetnim trenucima. Često se bol javlja i kod sveštenika, žale se na zamućen pogled i na svetlucanje pred očima. Najbolji lek za to je opi-

jum, spravljen prema egipatskoj formuli. Ostaviću malo kod Ksenofona, za slučaj da se bol vrati.

Parmenion ponovo leže. Zaspao je i kada se probudio, pored njega je sedeo Ksenofon. – Uplašio si nas, strateže. Dobri doktor je hteo da probuši rupu u tvojoj lobanji kako bi

oslobodio loše telesne tečnosti, ali sam uspeo da ga odgovorim od toga. – Gde smo mi? – U Olimpiji. – Hoćeš da kažeš da sam prespavao ceo dan? – I više od toga – odgovori Ksenofon – sada je skoro podne drugog dana. Nadao sam se da

ću te povesti u lov, ali kako je doktor rekao, danas moraš da se odmaraš. – Dovoljno mi je dobro da bih jahao – usprotivi se Parmenion. – Siguran sam u to – složi se Ksenofon blago – ali ja ti to neću dozvoliti. Doktor je rekao i

mi ćemo slušati njegove savete. Uostalom, ovde imaš gosta i siguran sam da se nećeš buniti da provedeš vreme sa njom,

dok ja budem u lovu sa njenim ocem. – Diri? Ovde? – Čeka u bašti. I zapamti, moj dečače, izgledaj bled i slab. Pridobij njeno saosećanje. – Treba mi kupka i brijanje. – I odeća, nemojmo to da zaboravimo – reče Ksenofon kada Parmenion zbaci čaršave i

skoči iz kreveta. U bašti napravljenoj oko plitkog potoka koji je doticao sa istočnih brda, belo, pažljivo

izglačano kamenje, do pola je bilo zariveno u tlo i poređano u krugove. Oko njih je, prema persijskom običaju, posađeno cveće jarkih boja. Kamene staze su krivudale oko posađenih hrastova, a kamene klupe su bile smeštene u senovitim udubljenjima. Bilo je statua boginje Atene u punom oklopu, a jedna je prikazivala Artemidu sa lukom; donesene su iz Korinta i Tebe. Pored malog, veštačkog jezera, bile su poređane statue koje su prikazivale dvanaest Herkulovih zadataka.

Parmenion bi često sedeo pored njih uživajući u hladnom povetarcu sa jezera; ali ne i tog dana. Našao je Diri na klupi u senci vrbe.

Bila je obučena u beli hiton, koji je dopirao do članaka. Hlamis, duga traka načinjena od finog lana modrozelene boje opšivena sa puno ukusa, obrubljen zelenim i zlatnim nitima, bila joj je vezana oko struka i prebačena preko ramena. Ugledavši ga, ustala je i nasmešila se. – Da li ti je sada dobro, heroju? – upita.

– Zaista mi je bolje. Izgledaš zanosno, odeća ti je divna. – Hvala ti. Ali ti si bled, možda bi trebalo da se malo odmoriš. Sedeli su u neprijatnoj tišini nekoliko minuta, sve dok Diri nije stavila svoju šaku na nje-

govu ruku. – Želela bih da ti se zahvalim. Bila sam prestravljena. Nemaš pojma kako sam se osetila kada si stao na stenu i zahtevao

da me oslobode. Izgledalo mi je da su te poslali bogovi. – Možda i jesu – on prošaputa, prekrivajući njenu šaku svojom. – Moj otac je zadivljen tvojom hrabrošću i inicijativom. Ja sam stvarno bila ubeđena da

imaš ljude iza sebe. Parmenion se nasmeši. – Ksenofon me je naučio da se pobeda postiže usađivanjem ideje

poraza u srca neprijatelja. Njemu idu zasluge. – Ali tebi pripada slava. Volim da vidim tvoj osmeh, Savra; čini te zgodnim. Ne smeješ se

često. Ruka joj je bila topla, osetio je njenu blizinu i težak miris mirišljavog ulja u njenoj kosi.

Glava joj je bila nagnuta ka njegovoj.

Parmeninon nije mogao da vidi izraz u njenim očima; zenice su joj bile raširene, lice za-japureno, usne blago razmaknute. Naginjao joj se sve bliže. Ona nije uzmicala i njegove usne dotakoše njene.

Diri ga rukama obuhvati oko vrata i pripi se uz njega. Osetio je njene dojke na svojim gru-dima, vrtoglavicu i veliko uzbuđenje.

Ruka mu skliznu sa njenog ramena niz mišicu. Njena šaka se skupi oko njegovih prstiju. Za trenutak on oseti razočaranje, a onda ona stavi njegovu šaku na svoje grudi.

Tada, naglo kao što je i započela, Diri prekinu zagrljaj, povlačeći se brzo. – Ne ovde. Ne sada – reče molećivo. – Kada? – upita Parmenion boreći se da zadrži bujicu osećanja. – Kada oni budu otišli. Kada čujemo konje. – Da, konje. Sedeli su u neprirodnoj tišini, čekajući i slušajući poslugu koja iza bašte dovodi konje,

lovce koji se smeju i hvale sopstvenu veštinu uz blago zadirkivanje ostalih. Tada se začu topot kopita i tišina se spusti na baštu. Parmenion ustade i uze Diri za ruku, privlačeći je sebi. Pol-jubi je ponovo i oni izađoše iz bašte i uputiše se ka kući. U sobi je Parmenion nežno odvezao čvorove na Dirinom ramenu; beli i zeleni hiton skliznuše na pod.

Koraknu unazad i pogleda je; ruke i lice bili su joj bronzane boje, ali su grudi i struk bili beli poput mermera. On lagano pomeri ruku ka njenoj dojci, prelazeći nežno dlanom preko ukrućene bradavice. Diri otkopča broš koji je držao njegov hiton i oni, nagi, krenuše ka kre-vetu. Ljubili su se i grlili, a onda Diri privuče Parmeniona na sebe. On zastenja dok je ulazio u nju i oseti kako ga obavija nogama oko kukova. Čitavog svog života nije spoznao takvo zado-voljstvo niti je sanjao da može dosegnuti takvu sreću. Bila je to ludost, znao je, ali se nije uz-državao, niti je to hteo. Ni pomisao na smrt ne bi ga mogla zaustaviti.

Strast ga je nagonila na grublje pokrete, ali nije hteo da trenutak prođe, pa se pokretao po-lako, ritmički, posmatrajući njeno lice. Oči su joj bile zatvorene a obrazi crveni. On je nežno dodirnu usnama i njene se usne otvoriše a jezik dotače njegov; oseti kako se približava vrhuncu i skliznu sa nje.

– Ne – reče ona, privlačeći ga sebi. Kleknuo je kraj kreveta i jezikom prelazio preko njenog ravnog stomaka, a onda joj podignu kukove na svoja ramena. – Šta to radiš? – upita ga, pokušavajući da sedne. On je gurnu nazad i spusti svoju glavu među njena bedra. Ona zas-tenja, prvo tiho a zatim glasnije. Koža joj se naježila i rukama ga zgrabi za kosu. Popevši se na krevet, on još jednom prodre u nju. Diri ga rukama obgrli oko vrata i snažno se stisnu uz njega, dok i ona ne dosegnu vrhunac.

Okupani znojem, ležali su jedno uz drugo, isprepletanih ruku. Strast je prošla i Parmenionovi strahovi se vratiše. Ono što su uradili bilo je protivzakonito.

Šta ako su ih sluge videle kako izlaze iz bašte držeći se za ruke? Sigurno im nisu promakli njeni krici i škripa kreveta. Podigavši se na lakat, on pogleda u devojku.

Oči su joj bile zatvorene, lice zadivljujuće lepo. Znao je da je vredna rizika, svakog rizika. – Volim te – prošaputa. Ona otvori oči. – Sanjala sam jedan san – ona reče. – Pre tri dana sam otišla kod proročice.

Ona mi ga je protumačila. Voleću samo jednog čoveka u svome životu, koji će prkositi čitavoj armiji zbog mene.

– Šta si sanjala? – Sanjala sam hram ispunjen mrakom; u njemu sam se pitala gde je Makedonski lav. Sunce

je tada sinulo i ja sam ugledala generala koji je nosio šlem sa belom perjanicom. Bio je visok i ponosan i hodao sa svetlošću iza sebe. Ugledao me je i raširio svoje ruke. Nazvao me je svo-jom ljubljenom. To je sve čega se sećam.

– Zašto je bilo mračno? Rekla si da je sijalo sunce.

– Ne znam. Ali me je san uznemirio. Pomislila sam na tebe, jer si polu-Makedonac. Ti si Makedonski lav iz moga sna.

On se zasmeja. – Koliko znam, u Makedoniji ima malo lavova, a to i nije zemlja u kojoj stasavaju generali.

– Ti ne veruješ mome snu? – Verujem da nam je suđeno da budemo zajedno – odgovori joj. – I prkosio bih armiji zbog

tebe. – To si već uradio. – To nije bila vojska već banda. Ali ću im se zahvaliti jer su nas spojili. On se nagnu i poljubi je, a strast se ponovo javi.

* *** *** **

Narednih pet dana, ljubavnici su se sastajali krišom, jašući visoko u brda. Videli su samo nekoliko čobanica i provodili dane tumarajući šumom i vodeći ljubav u zaklonjenim udoli-nama.

Za Parmeniona je to bilo vreme sreće, kakvu nije mogao ni da zamisli. Nestalo je njegove ogorčenosti i uživao je u veličanstvenom letnjem suncu, čistom, plavom nebu i lepoti kra-jolika. Surovost njegovog života bila je daleko, kao lanjski sneg. Mogao je da se seti, ali nije više osećao hladnoću.

Jutro šestog dana je preokrenulo njegov život. Poveo je kobilu kestenjaste boje iz štale koja se nalazila iza okrečene kuće, i stavio joj je uzde.

Ksenofon mu je prišao i uhvatio ga za ruku. – Nemoj jahati danas – nežno reče. – Potrebno mi je da osetim vetar na licu. Brzo ću se vratiti. – Rekao sam ne! – viknu Ksenofon. – I ako treba da te podsetim, kobila pripada meni. – Onda ću pešačiti – odvrati Parmenion, a njegovo lice preplavi gnev. – Budalo! Kada ćeš početi da koristiš mozak. – Kako to misliš? – Znaš ti tačno šta ja govorim. Moje sluge znaju gde ideš. Ja znam gde ti ideš. Patroklijan

zna gde ideš. Ponašao si se u ovoj stvari, promišljeno, kao napaljeni bik. – Kako se usuđuješ? – napade ga Parmenion. – Ti si me špijunirao. – Zašto bi mi bili potrebni špijuni? Prvog dana si je doveo u sobu a njeni su krici odjekivali

po celoj kući. Nalazio si se sa njom na obroncima i videli su vas iz daleka kako se šetate držeći se za ruke. Patroklijan bi imao puno pravo da te uhapsi i pogubi, ali je on častan čovek i smatra da je tvoj dužnik, jer si bio hrabar.

– Ja nameravam da se njome oženim – izjavi Parmenion. – Nije ono što ti misliš. – Kao što sam rekao, Parmenione, ti si budala! A sada vrati kobilu u štalu. – Dozvoli mi da odjašem do Diri. Moram da razgovaram sa njom – preklinjao ga je Par-

menion. – Ona neće biti tamo; poslata je nazad u Spartu. Parmenionu se grlo osuši; osećao je neku čudnu težinu u stomaku. – Poslata nazad? Idem da potražim Patroklijana. Ksenofon zamahnu i ošamari Parmeniona. Udarac ga je iznenedio i on se zatetura. –

Možda ti je doktor pustio i mozak – reče kroz zube Ksenofon. – Razmišljaj, čoveče. Obeščas-tio si devicu. Šta ćeš reći njenom ocu? Kakav miraz mu možeš doneti?

Ti si učenik koji nema prebijene pare, ne poseduje ni kuću ni zemlju. Nemaš nikakve pri-hode. Upropastio si devojku, nekom drugom, to je sve.

– To si ti sada učinio da izgleda loše – reče Parmenion – ali nije tako.

– Ti očigledno ne shvataš – reče tužno general. – Ti to i ne možeš znati. Diri je obećana Nestu, trebalo je da se venčaju na proleće. Kada bude čuo za sramotu nanetu njemu i njegovoj porodici, što je izvesno, jer si ti sve javno činio, zahtevaće odštetu za miraz; i ako on javno osudi Diri, ona će umreti.

– Ja ću je spasti. Ona me voli, Ksenofone. Ona je dar bogova za mene, znam to. Neću doz-voliti da joj se desi neko zlo. Nemoj me mrzeti zbog toga!

Atinjanin mu stavi ruku na rame. – Ja te zbog toga ne mrzim, moj mladi prijatelju. Tvoj život nije bio baš blagosloven. Ali, poslušaj me i probaj da koristiš onaj deo mozga koji smo vežbali.

Nemoj misliti na Diri. Skreni misli sa onoga što zoveš ljubav, i misli o tome kako se mora živeti. Naneo si veliku sramotu Patroklijanu i čitavoj njegovoj porodici. Osramotio si i mene i sebe. Ljubav?

Ljubav se rađa iz brige, iz saosećanja, iz razumevanja. Ne govori o ljubavi, već pričaj ot-voreno i iskreno o strasti. Doveo si Diri u vrlo opasnu situaciju, a to nije postupak ljubavnika. Uništio si njeno poštenje i ukaljao ime plemenite porodice. Reci mi, gde se tu pojavljuje ljubav?

Parmenion nije mogao da nađe odgovor; povede kobilu nazad u štalu i skide joj uzde. Pre-thodnih pet dana iznenadili su ga, bili su nestvarni kao san. Uvideo je da je Ksenofon u pravu, osramotio je svog prijatelja i ukaljao Diri.

Izašao je na sunčevu svetlost, ali je Ksenofon već otišao. Lutao je po vrtu i zaustavio se pored klupe, one na kojoj ga je Diri prvi put poljubila. Mora

da postoji način na koji može razrešiti taj problem, neki način da sa Diri živi zajedno. On je već nekoliko meseci razmišljao da napusti Spartu kada dostigne punoletstvo, ali je Diri sve promenila. Osetio je potrebu samo za novcem, ženidbom i porodicom; želeo je i novac za ško-lovanje sopstvenih sinova, u dobroj kasarnu.

Veći deo dana proveo je uzavrelo razmišljajući video samo jedno rešenje. Najzad, sa zalaskom sunca, on se uputi ka kući.

Ksenofon je sedeo u dvorištu, večerajući sir i smokve; Parmenion stade ispred njega. – Žao mi je, gospodine. Duboko se izvinjavam za sramotu koju sam vam naneo. To je

ružan način da vam se odužim za prijateljstvo koje ste mi ukazali. Ksenofon sleže ramenima. – To je život, Parmenione. Sedi i večeraj. Sutra ćemo jahati do

mora i osetiti sveži vetar na licu. – Kada se vratimo u Spartu – reče Parmenion – prodaću Leonidin mač. Sa tim novcem ću

moći da se oženim Diri. – Provešćemo još skoro dva meseca ovde – reče tužno Ksenofon, gledajući u daljinu. –

Imaćeš vremena da razmisliš o svom planu, a Patroklijan vremena da se odljuti. Mnogo se toga može desiti u međuvremenu. Možda sluge neće pričati. Možda će Nest zaboraviti na nju. Ko zna? Ali ako hoćeš da odrasteš, Parmenione, i ako želiš da postaneš čovek kakav treba da budeš, onda moraš naučiti nešto iz ovog iskustva.

– Šta mogu da naučim? Da se ne zaljubljujem? – Ne, to ne može nijedan čovek. Ali moraš da shvatiš da je ljubav opasna, ona utiče na mo-

zak, tako postajemo slepi za očigledne stvari. Seti se Jelene i Parisa. Oni su prouzrokovali propast Troje. Misliš da im je to bila namera?

Ne, oni su bili samo ljubavnici. Ti si jedan od najinteligentnijih i najintuitivnijih ljudi koje sam ikada sreo, pa ipak si se ponašao kao potpuna budala. Ako je to ono što sa sobom donosi ljubav, onda sam zahvalan što je mene mimoišla.

– To će se sve dobro svršiti – prošaputa Parmenion. – Obećavam ti. – To iz tebe i dalje ljubav govori. Nijedan razuman čovek ne obećava ono što ne može da

ispuni. Jedimo sada, i ne govorimo večeras više o tome.

* *** *** **

Kako je vreme prolazilo, Parmenion se još jednom uverio u Ksenofonovu mudrost. I dalje je žudeo za Diri, ali mu se um razbistrio i on se postideo zbog svojih postupaka i moguće sramote.

Da je Patroklijan tako odlučio, mogao je stvar izneti pred Savet, koji bi onda preporučio eforima smrtnu kaznu za Parmeniona. Tu nikakava odbrana ne bi pomogla, zakon je bio jasan. Svaki Spartanac koji bi obeščastio devicu bio bi osuđen na smrt trovanjem ili bi bio pogubljen mačem. Diri bi mogla biti žrtvovana boginji smrti, Hekati.

Parmenion je hladne glave gledao na svoju strast. On zaista nije mogao da se kaje zbog vođenja ljubavi, to je bio vrhunac njegovog dotadašnjeg života, oslobađanje od patnje koju je nosio iz detinjstva i progon ogorčenosti i mržnje. Nije više hteo da se osveti Leonidi, nije više sanjao da vodi armiju protiv Spartanaca; želeo je samo da živi sa Diri i uzgaja decu rođenu iz njihove ljubavi.

Preko dana je jahao sa Ksenofonom po raznim predelima Peloponeza, a kada bi sunce zašlo, trčao je po brdima, gušeći strast fizičkim naporom.

Noću je sedeo sa atinskim generalom i razgovarao o vojnoj taktici i političkoj strategiji. Ksenofon je bio duboko pogođen nesposobnošć u Sparte da obezbedi razumno vođenje Grčke i sa sumorom je predviđao predstojeću katastrofu.

– Agesilej ne može da popusti Tebancima i javno iskazuje svoj prezir. To nije mudro. Ja ga volim, ali je on slep za opasnost. Ne može da zaboravi da su ga baš Tebanci naterala da se vrati i osujetila da načini još više vojnih uspeha u Persiji. On im to ne može oprostiti.

– Pa ipak – reče Parmenion – povratak mu je doneo novih uspeha. On je razbio Tebance i obnovio pozicije Sparte.

– To je omijeno spartansko gledište – složi se Ksenofon. – Ali u stvarnosti, jedini pobednik je bila Persija.

– Ali oni nisu imali udela u pobuni, zar ne? Ksenofon se nasmeja od srca. – Politika, Parmenione. Ne razmišljaj samo o mačevima i

pohodima. Agesilej je upao u Persiju i pobeđivao je. Persijsko zlato, koga ima u izobilju, bilo je poslato u Tebu i Atinu. Tim zlatom su oni podigli svoje armije, zbog kojih je Agesilej morao da se vrati kući. Postojao je samo jedan način na koji je on mogao pobediti – poslao je izaslanike u Persiju i pristao da bude njihov vazal. Persija je tada okrenula leđa Tebi i Atini i pristala da posreduje u pregovorima o miru.

– Dobra strategija – reče Parmenion. – Nije ni čudo što je carstvo toliko dugo opstalo. Sa malo zlata su sprečili invaziju.

– Još bolje od toga, svi grčki gradovi u Aziji predati su u ruke Persijancima. – To nisam znao – reče Parmenion. – To nije lekcija za mlade Spartance, bilo bi to loše po njihov moral. Ali to izjeda Age-

sileja. On zna da nikada neće smeti ponovo da krene na Persiju, jer će Atina i Teba podići bunu protiv Spartanaca u njegovom odsustvu.

– Ali mogao bi da se sretne sa njihovim vođama i da predvodi zajednički pohod na Persiju. Ksenofon klimnu. – Tačno. Ali on to nikada neće učiniti. Zaslepljen je sopstvenom mržnjom. Nemoj me pogrešno shvatiti, Parmenione. Agesilej je

dobar kralj i divan čovek, kulturan i mudar. – Teško mi je da razumem – reče Parmenion. – Da li je, zaista? Ljubav i mržnja su vrlo slični. Seti se sopstvene ludosti sa Diri, da li si

razmišljao o opasnostima? Ne. Agesilej je isti, spomeni mu Tebu i lice će mu se izmeniti, a ruka krenuti ka maču.

Sluge im donesoše večeru, ribe i sira. Jeli su u tišini, neko vreme, ali je Ksenofonov apetit bio slab; on odgurnu tanjir, pa nali sebi pehar vina, dodajući malo vode. Brzo je to ispio pa je nalio još jednom.

– Možda će Kleombrot, uraditi drugačije – reče Parmenion. Spartanci su uvek birali dva kralja, jednog da vodi vojsku u bitke a drugog da rukovodi

gradom. Agesilej je delio vlast sa rođakom Agesopolom, ali je on bio slabouman i retko se pojavljivao u javnosti. Agesopolova smrt, pre četiri meseca, omogućila je uspon Kleombrotu, sjajnom atleti i izvrsnom ratniku.

– Ja sumnjam da on može promeniti Agesilejeve stavove – reče Ksenofon. Kleombrot jeste razuman, ali mu nedostaje intelekt.

Plašim se za Spartu. One koje će uništiti, bogovi prvo učine gordim – citira on. – Zar nije u gordosti Spartina najveća snaga? – reče Parmenion zabrinuto gledajući kako

Ksenofon puni svoj pehar, ne mučeći se oko dodavanja vode. – Uistinu jeste, ali da li znaš koliko je pravih Spartijata ostalo u gradu? Manje od dve hil-

jade. Računi za menzu su porasli pa siromaš niji Spartanci ne mogu u kasarne da pošalju svoju decu.

Pogledaj sebe. Tvoja majka je imala dobar posed, ali je on otišao da bi se platilo tvoje ško-lovanje. To je glupost. Za deset godina će se broj Spartanaca ponovo prepoloviti. Kako će onda Sparta moći da i dalje bude glavna sila? I koliko će vremena proći dok u stvarnosti vidimo primenjenu tvoju strategiju sa Igara?

– Nemoj da te to ožalosti, Ksenofone. Nije u našoj moći da to izmenimo. – Baš to je ono što me i rastužuje – priznade general.

* *** *** **

Ne beše prvi put da Tamis oseti kako njene sumnje rastu. Događaji se brzo smenjivaše; moć sledbenika Mračnog boga, koji su je tražili u želji da

unište svakoga ko bi mogao da osujeti njihove planove, beše jaka. Ali Tamis imaše i sopstvene moći, kojima prikrivaše svoj duh, izbegavajući oči onih koji

su je progonili, protičući pored njih kao povetarac kroz mesečinom obasjane grane. Learh beše mrtav, ubio ga je Parmenion mada Tamis nije priželjkivala njegovu smrt; znala

je da deo krivice pripada i njoj, iako onemoćaloj. Svi ljudi umiru, tešila se. Zar se Learh nije krio u mračnoj uličici, spreman da napadne nenaoružanog dečaka? On je sam kriv za sudbinu koja ga je snašla.

Ali sumnje je ipak mučiše. Molitve joj ostajaše neuslišene, osećala se usamljenoj protiv sluga Haosa. Nije više mogla da prizove Kasandru, niti ijedan drugi duh iz prošlosti. Putevi ne behu otvoreni za nju. To je samo provera, ohrabrivala je sebe. Izvor je još uvek uz mene. Znam to! Sigurno je bolje da nekolicina umre pre svog vremena nego da mnogi, bezbrojni, ispaštaju!

Koliko li je puta to sebi govorila, ponavljajući reči kao čini protiv svojih strahova? Previše, shvati ona. Ali otišla sam predaleko da bih sada posrnula.

Kada je Learh umro, sluge Mračnog boga su usmerile pažnju ka Sparti, pletući svoje čini oko preživelih Nesta i Kleombrota, pazeći na njih. Tamis je bilo teško da se u tajnosti meša u njihova osećanja, da ih ohrabruje na neopreznost i rizik.

Ipak, čuvari nisu mogli da paze na sve i Tamis je strpljivo čekala, spremna da iskoristi i na-jmanju nepažnju. Bila je zadovoljna kada je Diri bila javno osuđena, a njen verenik Nest, pun pravedničke ljutnje, osetio pravu spartansku želju za osvetom, znajući da samo smrt čoveka koji ga je osramotio može da zadovolji njegovo ratničko srce.

Čuvari behu besni; Tamis je osećala njihovu srdžbu i nezadovoljstvo kao plamenove u noći, kada se kroz svoj jedini prozor zagledala u udaljeni akropolj.

Parmeniona je čekala prva od mnogobrojnih opasnosti, a ona nije mogla da mu pomogne, baš kao što ni čuvari nisu mogli da zaštite Nesta. Sada je došlo vreme za snagu, mač i veštinu. Čuvari su se približavali. Uskoro će je otkriti, napašće je demoni, u noći će joj kidati dušu ili će ubica, po danu, zariti sečivo u njeno krhko telo.

Osvrćući se, pogleda po sobi koja joj je bila dom toliko dugih samotnih godina – neće joj nedostajati ni ona, ni Sparta, pa čak ni Grčka, dom njenog duha.

Otvorila je vrata i izašla na sunce. – Za sada si sam, Parmenione – ona reče. – Samo ti snaga i hrabrost mogu pomoći.

Oslanjajući se na štap, odevena u sivi plašt sav u dronjcima, Tamis lagano napusti Spartu. Nijednom se ne osvrnu, niti dozvoli da je i za trenutak obuzme sažaljenje.

U njenom boravištu temperatura pade kada se tamna senka pojavi na zidu nasuprot pro-zora, rastući, šireći se i oblikujući poluprovidni oblik visoke žene, pokrivene kapuljačom i zaodenute crnim velom.

Nekoliko trenutaka senka se kretaše po sobi, tražeći nešto svojim duhovnim okom, a onda nestade.

Otvori oči tek u palati preko mora. – Pronaći ću te, Tamis – šapnu, glasom tihim i hladnim. – Nateraću te da očajavaš.

* *** *** **

Tri dana pre nego što će se okončati njegov boravak u Olimpiji, Parmeniona iznenadi Hermija, koji je sa svojom porodicom jahao preko livade, ka kući. Kao i obično, išli su na jug u toku najtoplijeg perioda leta i njihova letnja kuća je bila nekoliko stotina liga udaljena od Olimpije.

Parmenion je tokom prethodne godine retko viđao Hermiju, koji je postao blizak novom kralju Kleombrotu, pa su zajedno često viđani u gradu ili kako jašu po planini Tigetus.

Parmenion se uputi da sačeka prijatelja, koji se izmenio za vreme njihovog boravka u Me-nelajevoj kasarni. Sa devetnaest godina je bio zadivljujuće lep, bez naznaka brade na licu.

Nekadašnji dobar trkač nije više imao želju da vredno trenira, retko je viđan na vežbalištu. Pustio je kosu, a Parmenion je osetio miris persijskog ulja i pre nego što je njegov prijatelj skočio sa konja na zemlju.

– Dobro došao, brate – viknu Parmenion, pritrčavajući da ga zagrli. Hermija se izvuče iz zagrljaja. – Donosim ti loše vesti, Savra. Nest je poverovao lažima o tebi i sada je na putu ovamo. Namerava da te ubije. Parmenion uzdahnu, okrenu se i zagleda u udaljena brda. – Moraš da odeš odavde – na-

govarao ga je Hermija. – Nemoj biti tu kada on dođe. Reci mi istinu i ja ću pokušati da ga ubedim.

– Istinu o tome? – odgovori Parmenion. – Šta bi hteo da ti kažem? Ja volim Diri. Ja želim, ja moram da je imam za ženu.

– Ja to prihvatam – reče Hermija – ali on veruje da si je silovao. Ja znam da ti nikada ne bi učinio nešto tako podlo, ali je Nest zaslepljen besom. Ako odeš

u brda na neko vreme, ja ću razgovarati sa njim. – Vodili smo ljubav – reče nežno Parmenion – i bili smo budalasti. On ima pravo da bude

besan. Hermija je stajao otvorenih usta. – Znači, tačno je. – Nisam je silovao! Bili smo ljubavnici, Hermija. Pokušaj da to shvatiš, prijatelju.

– Šta tu ima da se razume? Poneo si se kao, kao Makedonac, što i jesi. Parmenion priđe i uhvati ga za ruku. – Ne dodiruj me!

Nest je moj prijatelj od detinjstva. Sada nosi sramotu za koju nije kriv. Znam zašto si to uradio, Savra; da bi se osvetio Leonidi.

Prezirem te zbog toga. Uzmi konja i idi odavde. Idi bilo gde. Samo nemoj biti ovde kada Nest dođe.

Hermija krupnim koracima priđe konju i skoči na leđa životinje. – Mnogo sam dao za tebe, Parmenione. Sada proklinjem dan kada sam te sreo. To što si

učinio jeste zlo i doneće mnogo patnje. Voleo sam te kao prijatelja i brata. Ali je tvoja mržnja još uvek previše jaka.

– To nije bila mržnja – protestovao je Parmenion, ali je Hermija okrenuo svog uškopl-jenika i odgalopirao. – To nije mržnja! – vikao je Spartanac. Stajao je kao gromom pogođen dok je Hermija odlazio preko livade, i iako je začuo korake iza sebe, nije se osvrnuo. Gledao je kako njegov prijatelj nestaje u daljini.

– To je bio razuman savet – reče Ksenofon tužno. – Uzmi doratastu kobilu i odjaši u Korint. Daću ti dovoljno novca za put i pismo za prijatelja koji tamo živi. Biće mu drago da ostaneš kod njega sve dok ne odlučiš kuda ćeš dalje.

– Ne mogu. To bi značilo da se odričem Diri. – Ti si je već izgubio. – Ja to neću prihvatiti! On se okrenu ka Ksenofonu. – Kako bih i mogao da to prihvatim? – Da li si spreman da umreš za svoju ljubav? – Naravno. Šta si očekivao da ću reći? – A da li si spreman da zbog toga ubiješ nedužnog čoveka? Parmenion duboko uzdahnu, bezuspešno pokušavajući da se smiri. Nesta nije poznavao

dobro, ali on nije nikada bio njegov neprijatelj, nije ga nikada zlostavljao. Očigledno je samo želeo, kao i svaki Spartanac, da spere sramotu krvlju čoveka koji ga je obeščastio. On srete Ksenofonov pogled. – Ne mogu da bežim, Ksenofone. Moj život ne vredi bez Diri. Siguran sam u to, sada.

General prikri svoje razočaranje. – Koliko si dobar sa mačem? – Solidan. – A Nest? – On je bio šampion Likurgove kasarne u mačevanju i još uvek je najbolji. Moćan je. – Možeš li ga nadvladati? Parmenion nije odgovorio. – Da li sam ja zao? – upita. – Ne – odgovori Ksenofon. – Akcija i reakcija, moj dečače. Znao sam nekada davno, u

Persiji, jednog čoveka kome su rekli da dovede vodu u sušnu oblast. On je napravio branu koja je skrenula tok reke i navodnjavala polja. Tako je spasao celo naselje. Bili su zahvalni što im je spasao živote i njemu u čast su priredili slavlje.

Ostao je kod njih nekoliko meseci. Onda ih je napustio i nakon pet dana došao do jednog napuštenog grada; tu je našao leševe i presahli potok. Spasao je jednu zajednicu ali je uništio drugu. Da li je on zao? Sve je u nameri. Tvoja namera nije bila da osramotiš ni Nesta ni Diri, ali sada moraš snositi posledice. Jedan od vas dvojice mora umreti.

– Ja ne želim da ga ubijem. Kunem se u to bogovima sa Olimpa – reče Parmenion. – Ali, ako pobegnem, onda nikada neću moći da zaprosim Diri. Ti to razumeš?

– Možeš pozajmiti moj prsni oklop i šlem, ako Nest bude opremljen za rat. O, Parmenione, šta ti je donela tvoja ludorija!

Parmenion se silom osmehnu. – Donela mi je Diri i ja zbog toga ne žalim, iako sam izgubio Hermiju, koji mi je bio prijatelj od detinjstva.

– Uđi i pojedi nešto. Telo se ne bori dobro s praznim stomakom, veruj mi. Uzmi meda on će ti dati snagu.

Predveče je Nest sa pratnjom dojahao do kuće, gde su u senci kosog krova, pokrivenog crepom, sedeli Ksenofon i Parmenion.

Atinjanin ustade, pokazujući Parmenionu da ostane gde je, i pođe u susret jahačima. Bilo ih je šest sa Nestom, ali je Ksenofon poznavao samo dvojicu, Leonidu i Hermiju. – Dobro došli u moju kuću – reče Ksenofon. – Tražimo čoveka koji se zove Parmenion – zvanično reče Nest, prebacujući nogu preko

konja i skočivši na zemlju. Bio je visok mladić, širokih ramena i uskih kukova, a lepotu nje-govog lica narušavao je veliki krivi nos.

Ksenofon mu priđe. – Da li su efori odobrili ovaj dvoboj? – Jesu – izjavi Nest, i izvadivši iz tunike svitak, pruži ka Ksenofonu. Atinjanin ga otvori i

brzo pročita. – Da li bi čast mogla biti zadovoljena nečim drugim, osim krvlju? – on upita vraćajući

dopuštenje. – Ne. Ti znaš šta je on učinio. Kakvog izbora imam? – Kao gospodin, nikakvog – reče Ksenofon meko. – Ali, ja ti ovo govorim bez njegovog

znanja i ne u njegovu odbranu, on nije znao za tvoju povezanost sa damom. – Ona nije dama, ona je kurva, a takvom ju je načinio tvoj gost mešane krvi. Ksenofon klimnu. – Onda krv mora pasti. Međutim, ponašajmo se kao gospoda. Jahali ste

dugo, i ti i tvoji prijatelji sigurno ste žedni. Moja kuća je i vaša, pobrinuću se da vam sluge donesu osveženje.

– To neće biti neophodno, Atinjanine – prasnu Nest. – Samo mi pošalji Parmeniona. Ubiću ga i onda ćemo otići svojim putem.

Ksenofon priđe bliže mladiću. – Shvatam da si ljut – on prošaputa – ali jednom gospodinu ne priliči da se ponaša tako prostački.

Nest ga pogleda u oči i vide u njima bes. – U pravu ste, gospodine. To moja ljutnja govori i ona nije namenjena vama. Zahvaljujem vam na ljubaznosti i sigu-

ran sam da će moji prijatelji uživati u osveženju. Što se mene tiče, ja bih uz vaše dopuštenje sačekao u vrtu, dok ne dođe vreme za bitku.

Ksenofon se pokloni. – Da vam pošaljem hladne vode ili biste više voleli vina? – Voda će biti dovoljna. Nest ode ka vrtu. Ostali sjahaše i pođoše sa Ksenofonom u kuću.

Niko nije ni pogledao ka Parmenionu, koji je sedeo u tišini, posmatrajući Nesta samog na klupi pored potoka.

Nakon nekoliko trenutaka začu nečije korake i podiže pogled očekujući da ugleda Kseno-fona.

– Dobro si uzgajao svoju mržnju – reče Leonida – i strela koju si odapeo pronašla je svoju metu.

Parmenion ustade i suoči se sa svojim starim neprijateljem. – Ja te ne mrzim, Leonida, a ni tvoju porodicu. Ja volim Diri. Ono što sam učinio bilo je pogrešno i stidim se svoga postupka. Ali ja nameravam da se njome oženim.

Leonida zaćuta, nedokučivog izraza, a onda reče. – Ja volim svoju sestru iako je svoje-glava. Ali, ti si moj neprijatelj, Parmenione, i to ćeš ostati do dana svoje smrti, što će, nadam se, biti danas. Ti se ne možeš suprotstaviti Nestu.

– Zašto to mora da se nastavi? – upita Parmenion. – Kako možeš i dalje da nosiš tu mržnju kada ću se ja oženiti tvojom sestrom?

Leonidinio lice pocrvene i Parmenion u njegovom pogledu vide ne samo bes već i dramatičnu borbu. – Ne bi bilo pošteno da govorim sada o tome, pre borbe. Ako preživiš, onda ću ti reći.

– Reci mi, i u pakao sa poštenjem! Leonida načini korak napred i uhvati Parmeniona za prednji kraj tunike.

– Diri će uskoro biti mrtva, zar to ne shvataš? Moj ju je otac namenio za žrtvu Kasandri i sada je na brodu koji se uputio ka Troji. Kada se budu približili obali, baciće je sa broda. To si joj ti uradio, mešanče! Ti si je ubio!

Reči su se poput noževa zarile u Parmeniona i on uzmaknu od besa u Leonidinim očima. Kasandrina žrtva! Svake godine su mlade neudate žene slate iz Sparte, kao žrtva bogovima, i davile se u vodama u blizini Troje. To je bila kazna za ubistvo sveštenice Kasandre u Trojan-skom ratu, od pre nekoliko stotina godina. Svi veći gradovi Grčke su morali da pošalju žrtve. Devojke su dovožene brodovima, na milju od obale, gde su bacane sa palube, ruku vezanih na leđima. Nije bilo nade za Diri; čak i kada bi oslobodila ruke i doplivala do obale, lokalni stanovnici bi je progonili i ubili. To je bio deo rituala.

– Dakle, šta imaš da kažeš? – zašišta Leonida, ali ostade bez odgovora. Parmenion izađe na sunce i izvuče mač, odmeravajući mu težinu. Nije mogao da odgovori svome neprijatelju; sva osećanja su nestala iz njega. Osetio se čudesno lako, oslobođen svake patnje. Oduzeli su jed-ino svetlo u njegovom životu, on ne želi da ponovo živi u mraku. Bolje bi bilo da ga Nest ubije.

Ksenofon mu je prišao nakon izvesnog vremena i pozvao Nesta na zaravan ispred kuće. – Poslao sam po lekara. Mislim da je pametno da ga sačekamo pre nego što dvoboj počne.

– Doktor ne može da pomogne mrtvom čoveku – primeti Nest. – To je tačno, ali je verovatno da će i pobednik zadobiti rane. Ne bih želeo da i on iskrvari do smrti. – Ja ne želim da čekam – izjavi Nest. – Uskoro će sunce zaći. Počnimo. – Slažem se – reče Parmenion. Ksenofon ga dobro pogleda. – Dobro, obojica imate mačeve i prisutan je potreban broj svedoka. Predlažem da pozdravite jedan drugoga i počnete. Nest izvuče svoju oštricu i pogleda ka Parmenionu. – Neće biti pozdrava tebi, polutane. – Kako želiš – Parmenion odgovori hladnokrvno. – Ali pre nego što počnemo borbu, želim

da znaš da sam ja voleo Diri, verovatno koliko i ti. – Voleo? Šta ti o tome znaš? Sećaću je se sa velikom naklonošću, a posebno ću se sećati

trenutka kada sam njenom ocu rekao, u njenom prisustvu, koliku mi cenu mora platiti za sramotu koja mi je naneta. Nije tada izgledala lepo, polutane, ne dok je klečala i molila svog oca da ne dozvoli da umre.

– Ti si zahtevao njenu smrt? – Ja sam tražio njenu smrt, kao što tražim tvoju. – Dakle – reče Parmenion, osećajući kako ga obuzima bes, ali sprečavajući ga da bukne –

sa njom si raščistio. Hajde da vidimo sada umeš li da se boriš onako dobro kao što umeš da mrziš.

Nest iznenada polete napred. Leonidin mač sevnu i gvožđe se ukrsti, kad Parmenion odbi napad. Nest pokuša sa udarcem spoljaš njom stranom mača, ali ga Parmenion blokira.

Posmatrači se raširiše oko boraca. Ksenofon je otišao do senke koju je bacao krov i seo, oslonivši bradu na ruke. Pažljivo je pratio svaki pokret. Nest je, videlo se, imao snagu, ali je Parmenion bio brži. Mačevima su se sudarili nekoliko puta, i kružili jedan oko drugog, ispitu-jući veštinu protivnika, a onda Parmenionov mač polete i napravi plitku posekotinu na vrhu Nestovog desnog ramena. Krv natopi mladićevu plavu tuniku. Ksenofon ustade i pridruži se grupi posmatrača koji su bodrili Nesta savetujući ga uzvicima. Nest pokuša da napadne Par-meniona ciljajući u grlo, ali on samo iskorači u stranu i mačem udari postrance, sekući kožu i odbivši se o rebra.

Stenjući od bola Nest uzmače. Krv mu je isticala iz dve rane i posmatrač i se ućutaše. Par-menion se potom usmerio prema njegovoj glavi, ali je hitro spustio mač udarajući protivnika u levu stranu.

Rebro puče od udarca a Nest vrisnu od bola, uspevši samo delimično da parira drugom udarcu, koji još više otvori ranu. Krv je potpuno natopila njegovu plavu tuniku i curila mu niz nogu.

– Dosta! – viknu Ksenofon. – Razdvojte se! Nisu obraćali pažnju na njega. Približivši se, Parmenion lako odbi slab udarac i zari mač u

Nestov trbuh. Uz strahovit krik Nest ispusti mač i pade na kolena. Parmenion izvuče mač i pogledavši dole u svog protivnika, prošišta. – Reci mi da li je Diri

ovako izgledala kada je bila na kolenima i molila za svoj život? Nest je pokušavao da zaustavi krv koja mu je šikljala iz stomaka; pogleda gore i srete Par-

menionove oči. – Ne više – preklinjao je. – Došao si po smrt, i našao si je – reče Parmenion. – Ne! – uzviknu Ksenofon, kad se mač kralja Leonide podiže i zaseče na dole, ka grlu

čoveka na kolenima, kidajući mu vratnu aortu i kosti vrata. Nest se prevrnu na bok, a Parmen-ion se okrenu i usmeri pogled ka Leonidi. – Podigni njegov mač – nagovarao ga je. – Hajde! Uzmi ga i umri kao što je i on umro.

– Ti si divljak – reče Leonida, spazivši iskru bezumlja u Parmenionovim očima; priđe i kleknu pored Nesta, prevrnuvši ga i zaklopivši mu oči.

Ksenofon uhvati Parmeniona za ruku. – Pođi sada – reče general tiho. – Pođi sada. – Zar niko više ne želi da se bori sa mnom? – viknu Parmenion. Njegove reči potresoše grupu, ali niko nije smeo da se susretne s njegovim pogledom. – Pođimo sada – navaljivao je Ksenofon. – To sada nije primereno. – Primereno? – Parmenion se otrgnu iz Ksenofonovog stiska. – Oni su ubili Diri, i došli su

da i mene ubiju. Šta je primereno u svemu tome? Ksenofon se okrenu Leonidi. – Iza kuće su mala kola, koja možete uzeti da vratite Nestovo

telo njegovoj porodici. Predlažem vam da pođete odmah. On se ponovo okrenu ka Parmen-ionu. – Vrati mač u kaniju, ovde više neće biti borbe. Dozvola za bitku je data i ona je ispun-jena. Daljim krvoprolićem ništa se neće postići.

– Ne – reče Parmenion. – Oni su došli da me ubiju, pa neka probaju. Neka pokušaju sada. – Ako odmah ne skloniš mač i ne uđeš u kuću, sledeća osoba protiv koje ćeš se boriti, biću

ja. Da li sam dovoljno jasan? Parmenion trepnu i otvori usta da nešto kaže, ali nije nalazio reči. Ispusti mač i krupnim se

koracima uputi ka kući. Klearh i Tin su stajali na vratima ali se skloniše da bi on ušao. Rastrzan, Parmenion ode u svoju sobu. Diri više nema. Još uvek je živa, negde na moru; ali će za nekoliko dana biti mrtva, a on neće znati kada će se to desiti.

Vrata se otvoriše i u sobu uđe Klearh noseći činiju sa vodom i peškir. – Bolje da opereš krv – savetovao je sluga – i promeni tuniku. Šta bi želeo za večeru?

Parmenion zatrese glavom. – Večeru? Upravo sam ubio čoveka. Kako možeš da mi nudiš večeru?

– Ja sam ubio dosta ljudi – reče Klearh. – Kakve to veze ima sa hranom? Bio je živ. Sada više nije. Bio je budala, trebalo je da posluša Ksenofona i da se odmori pre bitke. Ali on nije hteo.

Dakle, šta bi hteo za večeru? Parmenion ustade i oseti kako napetost popušta pred starčevim licem. – Ti me ne mrziš, zar

ne? Otkuda to? Znam da ti se nisam sviđao kada si bio moj sudija na Igrama. Otkuda si mi sada prijatelj?

Pogledi im se susretoše i Klearh se nasmeši. – Čovek može da promeni mišljenje, dečko. Sad, pošto izgleda da ne možeš da se odlučiš šta bi jeo, ja ću spremiti ribu u ukiseljenom mleku; to je dobro za osetljiv stomak. Sada se okupaj i presvuci. Predstoji ti dugo jahanje su-tra.

– Sutra? Gde ću ja to ići sutra?

– Korint bi bio dobro mesto za početak, ali mislim da će te Ksenofon poslati u Tebu. On tamo ima prijatelja koji se zove Epaminonda. Dopašće ti se.

* *** *** **

– Svi mi imamo snove – reče Ksenofon dok su se šetali po vrtu, obasjanom jakom meseči-nom – i ponekad mislim da nam se bogovi rugaju. Ja sam želeo da pokorim Persiju, da pred-vodim ujedinjenu armiju u najbogatije kraljevstvo koje je svet ikada video. Umesto toga, živim kao ostareli gospodin. Ti si hteo da nađeš ljubav i radost, ali ti je to oduzeto. Ipak, mlad si, Parmenione, još ima vremena za tebe.

– Vremena? Bez Diri mi ništa više nije važno – odgovori Parmenion. – Znam to duboko u duši, bila je ona prava. Jako smo se zbližili u tih pet dana.

– Znam da ovo zvuči grubo, prijatelju, ali možda te je tvoja strast prevarila. Ti još uvek nisi stekao iskustvo i možda si samo bio zanesen. A u Tebi ima mnogo žena koje mogu usrećiti čoveka.

Parmenion je gledao u veštačko jezero, posmatrajući kako mesec treperi, plutajući po površini. – Neću ponovo voleti – reče.

– Neću nikada više otvoriti svoje srce i rizikovati toliku bol. Kada mi je majka umrla, ose-ćao sam se izgubljeno i usamljeno, ali duboko u srcu sam to i očekivao, i pretpostavljam, pripremao se za to. Ali Diri? To je bilo kao da mi je neka užasna zver kandžama iščupala srce. Nisam ništa osećao. Nisam više imao snova. Nisam se više nadao. I za jedan trenutak sam poželeo da me Nest ubije.

Onda mi je rekao da je on tražio Dirinu smrt. – To baš i nije bilo pametno sa njegove strane, zar ne? – primeti Ksenofon ironično. Par-

menion se nije nasmejao. – Kada sam ubio Learha one noći, osetio sam zadovoljstvo. Likovao sam zbog njegove smrti. Ali danas sam ubio čoveka koji nije zaslužio da umre,

posmatrao sam kako svetlost života nestaje iz njegovih očiju. Još gore, preklinjao me je da ne zadam smrtonosni udarac.

– Umro bi u agoniji zbog rane u stomaku – reče Ksenofon. – Ako ništa drugo, skratio si mu muke.

– Ali nije u tome stvar, zar ne? – upita Parmenion tiho, okrenuvši se da se suoči sa posede-lim Atinjaninom.

– Ne, nije. Ti si ga uništio, a to nije bio lep prizor. Takođe si sebi stvorio neprijatelje. Niko od onih ko je posmatrao dvoboj neće zaboraviti način na koji je on umro. Ali u Tebi možeš početi nov život. Epaminonda je dobar čovek i pronaći će mesto za tebe.

Parmenion se zavali u mermerno sedište. – Diri me je sanjala, ali je to bio lažan san. Bila je u hramu i ja sam joj došao obučen kao general; nazvala me je Makedonski lav.

– To ime dobro zvuči – reče Ksenofon, koji iznenada oseti hladnoć u noći i zadrhta. – Vra-timo se u kuću. Imam neke poklone za tebe.

Klearh je poređao poklone po stolu i Parmenion prvo priđe grudnom oklopu od bronze. Bio je jednostavne izrade i bez izrezbarene predstave muških grudi, kao kod skupljih modela.

Ipak, bio je čvrst i mogao je da odoli udarcu mača; na sredini je imao glavu lava, izlivenu u gvožđu. Parmenion pogleda u Ksenofona. – Možda i nije mnogo pogrešila – prošaputa Atin-janin.

Parmenion pređe prstima preko lavljih čeljusti. Pored oklopa je ležao okrugli bronzani šlem, postavljen kožom, a uz njega su bili štitnici za noge i kožni kilt ojačan bronzom, kao i kratki bodež zakrivljenog sečiva.

– Ne znam šta da kažem – reče Parmenion svome prijatelju.

– Trebalo je da to budu darovi za punoletstvo, ali je sada, mislim, pravi trenutak. Ima još nešto što će ti, nadam se, biti od koristi.

Ksenofon podiže svitak uvezan kožom i dade ga Parmenionu, koji otvori male kopče i razvi pergament. – Tu je opisano moje putovanje po Persiji i Marš do mora. Ne tvrdim da sam dobar pisac, ali ima mnogo stvari koje vojnik može naučiti iz mojih zapisa; mnogi od mojih prijatelja su tražili da ih umnožim.

– Neću moći nikada da ti se odužim za tvoju dobrotu. – To prijatelji i ne moraju da čine, zato i jesu prijatelji. Spremi se sada za put. Uz malo

sreće, Spartanci će zaboraviti na tebe kako vreme bude prolazilo. Parmenion odmahnu glavom. – Neće me zaboraviti, Ksenofone. Ja ću se za to postarati. – Ti si usamljen i misli su ti nerazumne. Sparta je sila u Grčkoj i to će ostati dugo posle

nas. Zaboravi na osvetu, Parmenione. Čak ni persijska sila nije mogla da sruši Spartu. – Naravno, ti si u pravu – reče mladić zagrlivši svog prijatelja. Ipak, u zoru je, jašući sa imanja, razmišljao o Dirinom snu, o Tebi i tamošnjem spartan-

skom garnizonu – neprijateljska vojska boravila je u centru grada sa trideset hiljada žitelja a Tebanci su je se bojali i mrzeli je.

Izvukao je svoj mač i gledao u oštricu koja se presijavala. – Kunem ti se da ću uništiti Spartu – prošaputa. Podigavši oružije visoko, uperi ga ka jugoistoku, iako je grad bio daleko izvan njegovog vidokruga. Zamislio je iznad grada mač, koji vreli sunčevi zraci pretvarju u vatru.

– Nosim u sebi seme tvoje mržnje – povika, hitnuvši svoje reči u vetar – i znam gde treba da ga posadim.

Da, pomislio je, Teba je pravo odredište za Makedonskog lava.

– Baš me briga za znamenja – izjavio je vojnik sa uzbuđenjem u glasu. – Sakupimo armiju i proterajmo proklete Spartance iz grada.

Visoki čovek kraj prozora okrenu se ka prijatelju, govorniku, i nasmeja se. Muk je ispun-javao prostoriju dok je pogledom prelazio po njoj. – Nas trojica – reče napokon – nosimo nadu našeg grada u srcima; ne smemo biti brzopleti. Ne gledajući u vojnika, on se obrati zele-nookom govorniku Kalepiju. – Spartanci su zauzeli Kadmeju zato što su znali da mi nemamo vojsku koja bi im se suprotstavila. Treba da otkrijemo šta oni žele od nas.

– Kako ćemo to uraditi? – upita Kalepije. – Oni žele oštar mač u stomak! – zagrme ratnik skočivši na noge. Visoki čovek mu žurno priđe i obrati prigušenim glasom. – Zašto ne priđeš bliže prozoru,

Pelopida? Tako bi te čuo čitav grad! – Muka mi je od iste priče – odgovori Pelopida, ali ipak spusti glas. – Vređa me to što

dopuštamo Spartancima da se šepure po Tebi. – Misliš li da si jedini koji se tako oseća? – upita ga visoki čovek. Njihovi se pogledi sretoše. – Žao mi je, prijatelju – reče ratnik – ali, to mi ide na živce i

pomračuje mi razum. Govori dalje. – Moramo saznati šta Spartanci očekuju i učiniti suprotno. Ali, pri tome moramo biti tihi,

lukavi i naučiti se strpljenju. Visoki čovek se vrati do prozora i baci pogled preko grada, ka brdu gde se nalazila Kad-

meja, po čijim su visokim zidovima patrolirali spartanski vojnici. – Meni se čini – reče Kalepije – da Spartanci žele ono što su oduvek i želeli – osvajanje.

Žele da vladaju. Agesilej mrzi Tebu. Sada nas ima. – Da li ima baš ono što želi? – upita visoki čovek. – Mislim da se oni nadaju da ćemo se mi

dići i napasti Kadmeju. Ako to učinimo i prolijemo spartansku krv, obrušiće se na nas sa ce-

lom vojskom. Opljačkaće grad, možda će ga i razoriti. A mi nemamo silu koja im se može suprotstaviti.

– Ima i drugih gradova – reče Pelopida. – Možemo zatražiti pomoć. – Od špijuna i ljudi dugih jezika – prasnu visoki čovek. – Ne, ja predlažem da se mi sami

organizujemo. Ti, Pelopida, moraš da napustiš grad. Idi u polja. Okupi ratnike i kreni ka severu, budi najamnik u Tesaliji ili Iliriji ili Makedoniji, nije važno gde. Stvaraj vojsku. Pripremi se za dan kada ćeš biti pozvan natrag u Tebu.

– A šta ja da radim? – upita Kalepije. – Prospartanski poslanici sada upravljaju gradom, moraš postati deo njihove vladajuće

elite. – Omrznuće me narod – pobuni se govornik. – Ne! Nikada nećeš javno spominjati Spartance, bilo da ih hvališ ili kritikuješ. Posvetićeš

se radu među Tebancima, pomagać eš i delićeš savete. Nećeš pozivati Spartance u svoju kuću. Veruj mi, Kalepije, potreban nam je snažan čovek u centru, a tvoje sposobnosti svi cene.

Bićeš im potreban koliko i nama. – A šta je sa tobom, Epaminonda? – upita ratnik. – Ja ću ostati u gradu i polako ću okupljati pristalice. Ali zapamtite ovo: od izuzetnog je

značaja da se Spartancima ne da povod da pošalju svoju vojsku u našu zemlju, sve dok ne budemo spremni.

Vrata prema andronu se otvoriše i Kalepije poskoči kad sluga uđe i pokloni se. – Gospodine – obrati se on visokom čoveku – došao je Spartanac da vas vidi. – Da li oni znaju? – prošaputa Kalepije, crveneći. – Da li je sam? – upita Epaminonda. – Da, gospodine. Ima pismo od generala Ksenofona. – Uvedi ga u istočnu sobu, tamo ću ga primiti – reče visoki čovek. – Sačekajte ovde još

malo – reče ostalima – pa onda izađite na sporednu uličicu. – Budi oprezan, moj prijatelju – upozori ga ratnik. – Bez tebe smo niko i ništa.

* *** *** **

Epaminonda je, zavaljen u svojoj stolici, tamnim očima pomno posmatrao mladićevo lice. – Pa, kako je general? – upita, lupkajuć i prstima po stolu ispred sebe.

– On je dobro, gospodine. Šalje svoje pozdrave. Nosim pismo za vas. – Zašto te je poslao kod mene, Parmenione? Ja sam samo stanovnik grada kojim vladaju

drugi. Ja ti mogu malo pružiti. Mlađi čovek je klimnuo glavom. – Razumem to, gospodine. Ali, Ksenofon je rekao da ste

vi vojnik velikih sposobnosti. Mislim da se nadao da ćete mi vi pronaći mesto u tebanskoj vo-jsci.

Epamononda se zasmeja bez srdačnosti; ustade, priđe prozoru i otvori kapke. – Pogledaj tamo – reče pokazujući ka citadeli na vrhu brda. – Tamo je Kadmeja. Zaposeli su je Spartanci, takvi kao ti; tamo nema Tebanaca.

– Ja nisam Spartanac – odgovori Parmenion. – Ja sam prezreni mešanac, jer sam polu-Makedonac, ali da sam Tebanac, tražio bih načine da ubedim Spartance da odu.

– Ma nemoj mi reći? – odgovori Tebanac, dok mu se rumenilo razlivalo po obrazima obeleženim boginjama. Glas mu je ostao smiren. – Malo je onih koji bi preduzeli takvu ak-ciju. Što se mene tiče, kao što rekoh, običan sam građanin i malo se sada zanimam za vojne poslove.

– Onda vam više ne bih dosađivao, gospodine – reče Parmenion. Spustio je Ksenofonovo pismo na sto, poklonio se i krenuo ka izlazu.

– Čekaj, mladiću! – pozva ga Epaminonda, ne želeći da njegov nezvani gost vidi kako os-tali posetioci napuštaju kuću. – Ti si stranac u ovom gradu i možeš ostati kod mene dok ti ne nađemo odgovarajući smeštaj. Narediću slugi da ti spremi sobu.

– Neće biti potrebe. Ne želim da ostanem tamo gde nisam dobrodošao. – Vidim da si ti od onih koji govore otvoreno, pa dopusti da i ja budem potpuno iskren. Ja

ne volim Spartance, bilo da su oni Ksenofonovi prijatelji ili ne. Ali, ti si stranac u nepoznatom gradu.

Potrebno je vreme da se pronađe dobar smeštaj. Savetujem ti da razmisliš i – dodade silom se osmehnuvši – ja ću se čak izviniti za moje neprilično ponašanje.

Nakon osmeha, Parmenion se malo opusti. – I ja se moram izviniti. Na nepoznatom sam mestu i osećam se pomalo nesigurno.

– Onda ćemo početi ispočetka, Parmenione. Dođi, sedi i uzmi vina dok ja pročitam pismo. Vrativši se na mesto, Tebanac je odvio pergament i saznao za dvoboj sa Nestom i potrebu

Parmeniona da sreću potraži u nekom drugom gradu. – Zbog čega si se borio sa tim čovekom, ili je to možda privatna stvar? – upita na kraju.

– Bio je zaručen devojkom koju sam i ja voleo. – Razumem. Šta se desilo sa njom? – Postala je Kasandrina žrtva. – Kakvi smo mi varvari – reče Epamininda. – Zapanjuje me sa kakvom lakoćom kritiku-

jemo ljude drugih rasa, nazivajući ih varvarima, dok mi sami još uvek upražnjavamo takvo bestidno, krvavo žrtvovanje.

– Njih bogovi zahtevaju – reče Parmenion. – Ne postoje bogovi – odgovori Tebanac. – Sve je to velika glupost, ali ima i velike koristi. – Kako nešto što ne postoji može dobro da posluži? – upita mladić. Tebanac se nasmeja. – Postoje dvoja vrata koja vode iz ove prostorije, Parmenione. Ako

bih ti rekao da je iza jednih vrata lav, a iza drugih raj, koja bi vrata otvorio? – Vrata koja vode u raj. – Tačno. Lav ne postoji, ali je poslužio da ti otvoriš ona vrata koja sam ja hteo. To je vrlo

jednostavno. Vojnici žele da veruju u proročanstva i bogove, ali iz moga iskustva, iz svakog se proročanstva može izvući korist.

Parmenion se oseti nelagodno zbog tog olako izrečenog svetogrđ a, pa promeni temu. – Ksenofon mi je rekao da si se ti jednom borio uz spartansku armiju.

– Pre tri godine. Tada mi je bilo dvadeset i pet i bio sam mnogo naivniji. Teba i Sparta su bile u savezu protiv Arkađana. Dobio sam deset zlatnika od Agesileja, koji mi je rekao da sam se, kao jedan Tebanac, dobro borio.

– Linija se pokidala – reče Parmenion – ali ste ti i Pelopida spojili štitove i zaustavili nji-hovo napredovanje. Kada je Pelopida pao, ranjen na sedam mesta, ti si stajao iznad njegovog tela i zaštitio ga sve dok nisu došli Spartanci i dali ti podršku.

– Znaš dosta toga o meni – reče Epaminonda – dok ja znam vrlo malo o tebi. Da li ti je Ksenofon ljubavnik?

– Ne, samo smo prijatelji. Da li je to bitno? Epaminonda raširi svoje ruke. – Samo stoga što se moram pouzdati u njegov sud. Rekao je

da si nadareni strateg. Da li je u pravu? – Da. – Odlično, bez lažne skromnosti. Ne podnosim čoveka koji krije svoje talente. Tebanac us-

tade. – Ako nisi previše umoran od dugotrajnog jahanja, možemo se prošetati po gradu, da se upoznaš sa svojim novim domom.

Epamononda povede Parmeniona ka pročelju kuće, pa na široku glavnu ulicu, koja je vodila na jug, ka Elektrinoj kapiji.

Parmenion je projahao kroz kapiju samo sat pre toga, ali je sada zastao da pogleda reljef urezan u kamenu. Figura veoma mišićavog čoveka prikazana je kako napada zver sa mnogo glava.

– Herkul se bori protiv Hidre – reče Tebanac. – To je Alkamenov rad; ima ih još na severozapadu.

Zajedno su obišli zidine Tebe, pijacu, kuće od belog mermera i one, manje, sa ciglama od gline pečene na suncu, obojenim u belo. Ljude su zaticali svuda i Parmenion je bio zadivljen raznolikošć u boja na njihovoj odeći koliko i ukrasima na zidovima kuća. Ulice su bile poplo-čane i ukrašene mozaicima, za razliku od spartanskih, koje su se pravile od nabijene zemlje. Parmenion se zaustavio zureći u ženu koja je sedela na niskom zidu. Nosila je crvenu haljinu obrubljenu zlatnim vezom i srebrne priveske koji su visili sa ušiju. Njene su usne bile nepri-rodno crvene a kosa boje zlata, kakvu on nije nikada video.

Primetila ga je i brzo ustala. – Poklon za boginju? –upita. – Kakav poklon? – iznenadi se Parmenion. Ona se zakikota i Epaminonda se umeša. – On je stranac u Tebi, nesumnjivo će dati poklon neki drugi dan. Uzevši Parmeniona za

ruku, on ga odgurnu dalje od devojke. – Kakav to poklon ona želi? – Ona je sveštenica u Afroditinom hramu i želi da te odvede u krevet. To će te koštati

četrdeset obola. Jedan obol ide hramu a ostatak sveštenici. – Neverovatno! – prošaputa Parmenion. Oni nastaviše šetnju sporo se probijajući kroz gužvu oko pijačnih tezgi. – Nikada nisam

video toliko stvari na prodaju, toliko trica i stvari bez vrednosti – primeti Parmenion. – Bez vrednosti? – odgovori Epaminonda. – Oni su zadovoljni da ih posmatraju ili da ih

nose. U tome je njihova vrednost, sigurno. Ali, ti si Spartanac, voliš da živiš u sobi sa jednom stolicom napravljenom od oštrih šta-

pova i da spavaš na krevetu sa madracem od trnja. – Ne baš – odgovori Parmenion smejući se. – Ponekad se častimo tako što goli spavamo na

hladnom kamenom podu! – Spartanac sa smislom za humor, nije ni čudo što nisi bio omiljen u društvu. Najzad dođoše do statua Herkula i Atine, postavljenih uz južnu osnovu Kadmeje. Obe su

bile napravljene od belog mermera i visoke preko dvadeset stopa. – Alkamenovo najveće dostignuće – reče Tebanac. – Kada ti i ja budemo zaboravljeni i postanemo prah, ljudi će se i dalje diviti njegovom umeću.

– Tako su stvarni, kao zaleđeni divovi – reče Parmenion tihim glasom. – Kad bi Atina postojala, bila bi zadovoljna njegovim delom. Govori se da je model bila jedna Afroditina sveštenica, sa izuzetnim telom. – Želeo bih da ne bogohuliš – reče Parmenion. – Da li si ikada pomislio da možda grešiš?

Spartanci su vrlo religiozni i nisu izgubili nijednu kopnenu bitku u kojoj je protivnik imao jednak broj vojnika.

– Sviđaš mi se, Parmenione, i molim te da razmotriš i ovo: Sparta je jedini grad koji je zadržao svoju armiju, izuzetno treniranu, superiornu po disciplini. Da li je to možda razlog zbog koga pobeđuju u bitkama?

– Možda je i to. – Govoriš kao da si zastupnik – reče Tebanac, široko se osmehujuć i. On povede Parmen-

iona ka otvorenom trgu, na kome su ispod platnenih zastora, radi zaštite od sunca, bili postavljeni stolovi i stolice.

Seli su za slobodan sto a jedan mladić im priđe i pokloni se. – Donesi nam vode i nešto medenjaka – naruči Epaminonda. Dok su jeli, ispitivao je Parmeniona o životu u Sparti i o detaljima vezanim za njegov od-

lazak. Slušao je u tišini dok je Spartanac pričao o svome životu i ljubavi prema Diri.

– Zaljubiti se, to je kao da uhvatiš mač za oštricu – reče Tebanac. – Imaš ga u rukama, ali po visokoj ceni. Mi smo prestali da šaljemo žrtve Kasandri pre više od trideset godina; Atina se toga odrekla pre deset godina. Žrtvovanje nema smisla.

– Udovoljavati bogovima – reče Parmenion osmehujući se. – Neću se klanjati nijednom biću koje zahteva krv nevinih – odgovori Tebanac. On se

zagleda u citadelu na akropolju; bila je okružena visokim zidovima, po kojima su, Parmenion je video, koračali stražari. – Dakle, mladi strateže, zanima me, kako bi ti preoteo Kadmeju, da si Tebanac?

– Ne bih tako gubio vreme. Zauzeo bih grad. – Ti bi pokorio Tebu, da bi je spasao? – Koliko ljudi živi u gradu, i oko njega? Dvadeset hiljada? Trideset? – upita Parmenion. – Više, ali ne znam tačan broj – odgovori Tebanac, snizivši ton i nagnuvši se ka sago-

vorniku. – A koliko broji spartanski garnizon? – Osam stotina. Parmenion podiže svoj pehar i ispi vodu. – Da li imaju bunar, tamo? – Ne. – Onda bih ja ohrabrio građane da se pobune i opsednu Kadmeju, da glađu prisile Spar-

tance na predaju. – A šta bi se desilo kada Spartanci otvore kapije i povade svoje mačeve? Masa bi se u

strahu razbežala. – Ako oni otvore kapije – složi se Parmenion. – Ali šta ako kapija bude blokirana sa spol-

jne strane? Onda ne bi bilo načina da izađu, osim da se vojnici spuste konopcima. Mislim da se ne mogu setiti bitke u kojoj je falanga napredovala tako što se spustila na neprijatelja.

– Interesantno – reče Epaminonda – samo kao teorijska strategija, naravno. Ali, sviđaš mi se, mladiću, i mislim da ćemo postati prijatelji. Hajdemo sada, ima još mnogo stvari koje treba da vidimo.

* *** *** **

– Ovo je divan grad – reče Parmenion kasnije, kada su se vratili u Epaminondinu kuću be-lih zidova. Sluga im donese tanjire sa sirom i hlebom i oni sedoše na balkon na prvom spratu, uživajući u hladu senke koju je bacala Kadmeja.

– Nisi video ni deseti deo – reče mu Epaminonda. – Prvobitno je Kadmeja bila grad, a Teba je rasla oko njene osnove. Sutra ćemo posetiti pozorište, pokazaću ti Hektorov grob i Veliku severnu kapiju.

– Uz sve poštovanje, radije bih da posetim vežbalište. Bole me mišići posle jahanja i hteo bih da trčim.

– Onda će biti onako kako ti kažeš. Te noći je Parmenion spavao u sobi na spratu. Hladan istočni vetar je duvao kroz otvoreni

prozor. Sanjao je drevni hram sa ogromnim, srušenim stubovima. Starica je ležala na sla-marici pored oltara; on je uze za ruku i pogleda u njene slepe oči. Bio je to čudan san i on se probudi. Noć je već bila odmakla a on se osećao smireno i osveženo.

Ponovo je legao, setio se Nesta i straha u njegovim očima. Sa tugom se prisetio izraza Hermijinog lica, u trenutku kada se okrenuo držeći okrvavljeni mač. Hermija mu više nije bio prijatelj, još gore – Parmenion je video kako se u Hermiji rađa mržnja.

Tokom svih dečačkih godina Hermija mu je bio jedini saveznik, veran i nepokolebljiv; bilo mu je teško zbog rastanka sa njim. Ali to je još jedna cena koju moram platiti da bih se os-vetio, pomislio je Parmenion.

Osveta. Reč se meškoljila u njemu poput nečeg živog, migoljila se, rasla. Razarala sećanje na san i mir koji je posle sna osetio.

Osveta neće biti ni laka ni brza, reče on sebi. Moram da čekam, da naučim sve o ovom no-vom gradu, da potražim buntovnike koji mrze Spartance koliko i ja. Ali moram biti oprezan. Pomisli na Epaminondu; bio je obrazovan čovek, veliki ratnik ali i mislilac.

Parmenion ustade iz kreveta i izvuče Leonidin mač iz korica; mesečina je pretvarala oštricu u srebro. Tada se u njemu javi želja u da zarije oštricu, iznova, u srca svojih nepri-jatelja, da je vidi natopljenu njihovom krvlju. Da li imam strpljenja?, zapita se.

Koliko dugo mogu čekati? Ksenofonove reči su mu odzvanjele u glavi: Dobar general, ako ima izbora, ne žuri u bitku

sve dok ne postane siguran da će pobediti, kao što ni ratnik neće jurnuti u boj sa komadom gvozdene rude u ruci. Sačekaće da mu kovač od toga napravi oružje ubojite oštrice.

Parmenion duboko, umirujuće, udahnu i vrati oružje u kaniju. – U pravu si, kao i uvek, Ksenofone. I nedostaješ mi. Čekaću. Vrativši se u krevet, malo je dremao, dok su se slapovi slika smenjivali u njegovom sećanju. Generalske igre, smrt majke, Diri trči na vežbalištu, Diri leži pod njim u hrastovom gaju, Nest umire gušeći se u sopstvenoj krvi.

* *** *** **

Sanjao je kako pod grimiznim svodom hoda po padini tamnog brda, gde je raslo belo drvo, sa stablom od razjapljenih lobanja, svezanih zajedno. Mačevi i koplja, koje su držale ruke skeleta, bili su njegove grane, s plodovima od odsečenih glava, sa kojih je na zemlju, kapala krv. Gde god bi pala kap, iznikao bi crni cvet sa laticama u obliku lica. Hladni vetar je doticao cveće i Parmenionu se činilo da čuje hiljade dalekih šapata – Poštedi me! Poštedi me!

Onda se senka pomeri na padini, i on se okrenu i ugleda maskiranu figuru kako se podiže ispred drveta. – Šta želiš, mladi ratniče? – zapita ženski glas ispod kapuljače.

– Krv i osvetu – odgovori. – To ćeš i dobiti.

* *** *** **

Parmenion se probudio u zoru i pridružio Epaminondi, koji je doručkovao na donjoj terasi. Tebanac je nosio jednostavnu sivozelenu tuniku, koja je njegovom bledom, boginjama na-ruženom, licu davala žućkasti, nezdrav izgled; ipak, njegove crne oči su bile svetle, a osmeh otvoren i prijateljski.

– Spomenuo si trčanje, Parmenione. Ti si atletičar? – Ja brzo trčim i trebalo je da predstavljam Spartu na Olimpijadi, ali sam u odlučujućoj trci

napravio grešku i zamalo izgubio od Leonide. – Zanimljivo. Ima jedan čovek ovde u Tebi koji trči vrlo brzo. On je Spartanac iz citadele, zove se Melager. – Čuo sam za njega. Pre godinu dana Leonida ga je pobedio sa deset koraka razlike. – Misliš da ga možeš pobediti? Parmenion odlomi parče hleba i umoči ga u činiju sa lukom, uljem i mekim sirom. – Ako

mu nisu izrasla krila.

– Koliko novca imaš? – upita ga Epaminonda. – Prepisao sam svoju kuću na Ksenofona i on mi je za uzvrat dao sto osamdeset drahmi i

doratastu kobilu. To mi neće dugo trajati. – Zaista neće. Da li Melager zna za tebe? Parmenion slegnu ramenima. – Zna moje ime, ali kakve to veze ima sa mojim novcem? – Mi se ovde u Tebi kladimo na trkama. Ako uspeš da pobediš Melagera, a to još niko nije,

možeš utrostručiti, možda i učetvorostručiti svoj novac. Parmenion se zavali u stolicu. U Sparti se niko nije kladio, to je smatrano prostačkim po-

našanjem. Ali bi to bio zgodan način da uveća svoj novac. Sada ima jedva toliko da preživi do proleća.

Ako bi učetvorostručio iznos, bio bi u stanju, uz pažljivo planiranje, da preživi i dve godine. Ali uvek postoji opasnost da se saplete i padne. Ništa nije sigurno u takmičenju.

– Razmisliću o tome – reče Parmenion. Na severnoj i zapadnoj strani vežbalište Jolaj bilo je omeđeno hrastovim stablima. Na

istoku je bio hram sa visokim stubovima, posvećen Artemidi, boginji slave i lova, a na jugu grob legendarnog Hektora, moćnog trojanskog ratnika, koga je ubio Ahil tokom Trojanskog rata.

Dok je radio vežbe istezanja, pre trčanja, Parmenion je posmatrao Hektorov grob. Bio je od mermera, sa istaknutim reljefima koji su prikazivali njegov hrabri boj sa grčkim herojem. Parmenion je uvek osećao veliko divljenje prema Hektoru. Mnogi Spartanci su pričali o Ahilu, jer je on pobedio, ali se Parmenionu činilo da je Hektor ispoljio veću hrabrost. Proro-čište je upozorilo Hektora da dvoboj sa Ahilom znači smrt, jer je njegov protivnik neranjiv. Tokom desetogodiš njeg rata obojica su izbegavali dvoboj. A onda, jednog sunčanog jutra, Hektor je video kako mu Ahil prilazi, vozeći se u svojoj bronzanoj dvokolici, pod oklopom koji je, obasjan suncem, izgledao kao da gori. Sreli su se na bojnom polju i Hektor je pobedio.

Oborio je Ahila strahovitim udarcem u vrat i gledao kako se njegov nepobedivi protivnik grči u samrtnim mukama.

Kakva slava za Hektora, kakav je teret spao sa njegovog srca! Moći će da svog, tek rođenog sina, posmatrao kako odrasta do punoletstva, ponovo će naći

mir, koji mu je proročište ukralo. Kleknuo je pored tela, skinuo šlem sa belom perjanicom i ugledao mrtvo lice Patrokla,

Ahilovog ljubavnika. Hektor se zateturao od iznenađenja i zbunjenosti. Otrčao je do jednog zarobljenog Grka.

– Šta ovo znači? Zašto Patroklo nosi Ahilov oklop? Čovek nije mogao da izdrži Hektorov divlji pogled, pa je gledao u zemlju. – Ahil je od-

lučio da se vrati kući. On se više neće boriti – reče. Ali sada će se boriti, Hektor je to znao. Ubivši Patrokla, ubrzao je svoju propast; odgalopira dvokolicom nazad u Troju, da sačeka izazov.

Za manje od sata Ahil je bio pred kapijom. Kad je završio sa vežbanjem, Parmenion je otišao do groba i položio ruku na njega. –

Izašao si na megdan s njim, Hektore – reče. – To je bio hrabar postupak. I umro si kao čovek, suočavajući se sa svojim neprijateljem.

Hektorove kosti su prenete iz ruševina Troje i sahranjene u Tebi, zbog proročanstva: Te-banci iz grada Kadmeje, vaša zemlja će steći veliko bogatstvo ako iz Azije prenesete Hek-torove kosti.

Donesite ih kući i slavite heroja po Zevsovoj zapovedi. Tebanci su poslušali. Svake su godine, rekao je Epaminonda, praznovali jedan dan u Hek-

torovu slavu, i tada su žene i muškarci igrali i pili u Trojančevu čast. A bogatstvo je došlo, preko trgovine sa Atinom na jugu, izvozom robe na sever, u Tesaliju i Makedoniju, i trgovi-nom sa Ilirima i Tračanima. Teba je bila preplavljena novcem.

Parmenion je duboko udahnuo i počeo da trči. Staza je bila od tvrde gline i okruživala je vežbalište. Pet krugova je predstavljalo jednu milju. Lagano je pravio krugove po stazi, pažl-jivo ispitujući zemlju. Trke su počinjale i završavale se kod Artemidinog svetilišta; kleknuo je na poslednjoj krivini pred ciljem i ispitivao stazu – glina je na tom mestu bila udubljena a na površini se video prah. To nije bilo iznenadjujuće, jer bi tu trkači započinjali finiš, pa se staza tokom mnogih godina oštetila. Neoprezan trkač bi tu mogao da se oklizne i padne. Moraće široko da uđe u tu poslednju krivinu; ali isto tako i Melager. Parmenion je nastavio da trči još skoro sat, ubrzavajući do sprinta koji kida pluća pre nego što bi usporio tempo. Konačno je dotrčao do Epaminonde, koji je ležao u senci razgranatog hrasta.

– Dobro trčiš – reče Tebanac – ali nisam video dokaz da si brz. Melager je brži. Parmenion se nasmeja. – Ne sumnjam da jeste. Ali brzina dolazi do izražaja u snazi, a

srednje pruge su prava disciplina da čoveka lišiš toga. Da li ćeš se kladiti na mene? – Naravno, ti si moj gost. Ne bi bilo pristojno da tako ne uradim. Međutim, nemoj sav svoj novac uložiti na sebe, Parmenione – nasmeja se Spartanac. – Kada ću trčati protiv njega? – Igre će biti za tri sedmice. Prijaviću tvoje ime, unapred. Kako ćemo te zvati? – U Sparti sam bio poznat kao Savra. – Gušter? – začudi se Epaminonda. – Ne, to nije dobro. Treba nam nešto makedonsko. Po-

gledao je gore, gde se, kroz drveće, video kameni lav posvećen Hektoru. – Tako je – reče Te-banac. – Pojednostavićemo stvar i zvaćemo te Leon. Ti trčiš kao lav, u svojim kratkim sprin-tovima.

– Zašto ne ostane Parmenion? To ima ukus prevare. – Ukus? To jeste prevara, moj prijatelju. Ili ćemo možda umiriti savest ako to nazovemo

strategijom. Zamalo si izborio mesto u spartanskom timu za Olimpijadu; ako dozvolimo da se to sazna, niko neće biti protiv tebe i ti nećeš zaraditi novac. A ovako, novac koji ćeš zaraditi, uglavnom će biti spartanski.

– Treba mi novac – Parmenion se složi, smejući se. – I eto ga – odgovori Epaminonda. – Pobeda koristi nad principima. I neka dugo tako i ostane. – Veoma si ciničan – primeti Parmenion. Tebanac potvrdno klimnu. – Stvarno jesam; to je lekcija koju život pruži onima koji imaju

oči da vide. Svako ima svoju cenu, bilo da je u novcu, slavi ili moći. – Da li i ti imaš svoju cenu? – Naravno. Da oslobodim Tebu, sve bih žrtvovao. – Nema ničeg nečasnog u tome – usprotivi se Parmenion. – Ako iskreno veruješ u to, onda imaš još mnogo toga da naučiš – odgovori Tebanac.

* *** *** **

Tokom nedelja koje su prethodile trci, Parmenion je dva sata, svakog dana naporno trčao, dobijajući na snazi i izdržljivosti. Na dan pre trke samo je lagano trčkarao po stazi, uglavnom istežući mišiće. Nije hteo da počne trku umoran. Lepid je imao običaj da kaže: Nikada ne ostavljajte svoju snagu na vežbalištu, gospodo.

Završivši sa trčanjem, okupao se u fontani kraj Artemidinog hrama i, po običaju, lunjao gradom tokom popodneva. Bio je zadivljen Tebinom raznolikošću i koloritom, veštinom s kojom je izgrađena.

Prema njoj je Sparta izgledala kao skup seoskih kuća, nabacanih na gomilu nakon oluje.

Javne zgrade su bile zadivljujuće, sa monumentalnim stubovima i predivnim statuama. Čak su i privatne kuće lepo izgledale, nisu bile od glinenih cigala sušenih na suncu, već od kamena oblikovanog u mnogo uglova, zbog boljeg naleganja. Prozori su bili veliki, i propuštali su puno svetla, dok su unutrašnji zidovi bili oslikani ili su na njima visili ukrasi od bojene vune. Čak su i siromaš nije kuće u severnoj četvrti bile ukusno zatvorene krovom sa crepom od terakote a na prozorima su bili vešto izrezbareni kapci; mnoga dvorišta su imala fontane.

Njegova kuća u Sparti je bila skromna, ali ne mnogo skromnija od drugih prebivališta; imala je pod od nabijene zemlje, zidove od gline i rogoza koji su spojeni krečnim malterom. Ksenofonova kuća, koju je Parmenion smatrao raskošnom, nije se mogla nositi sa Epami-nondinom. Kameni podovi u svih osam soba bili su ukrašeni mozaikom od belog i crnog kamenja, raspoređenog u krugove ili kvadrate. Glavna soba, andron, bila je pravilno izdeljena sa sedam divana za goste. Postojalo je i kupatilo, sa rezervoarom za vodu u kući!

Teba je bila najuzbudljivije mesto koje je Parmenion ikada video. U sumrak bi, u blizini trga, obično pronašao sto u jednom od mnogih mesta za obedovanje,

gde bi ručavao. Posluga bi mu donela hranu na velikim drvenim pladnjevima, svežu veknu hleba, posudu kiselog krema, bilje i maslinovo ulje, a na kraju začinjenu ribu. On bi sedeo pod zvezdama, završavao obrok medenjacima i osećao bi se kao da su ga sami bogovi pozvali na Olimp.

Tek kasnije, kada bi bio sam u gornjoj sobi, navirala su mu sećanja na Diri, donoseći mu patnju i bol u srcu. Tada bi ustajao, prilazio prozoru i u zaspali grad zurio turobno, pun gorkih misli.

Snovi o osveti su rasli u njegovoj duši, lagano gradeći hram mržnje. Platiće oni, pomisli. Ko će platiti? – upita neki tihi glas. Parmenion zastade. Leonida je njegov neprijatelj, ali je ceo Parmenionov život bio

obeležen odbacivanjem, omrznutom reči polutan. Nigde nije bio dobrodošao, sem u Kseno-fonovoj kući.

Niko ga u Sparti nije prihvatio kao svog, čak ni Hermija. Svi će oni platiti, reče sebi, ceo grad. Doći će dan kada će ime Parmenion izmamiti bolni

jecaj iz desetine hiljada ljudi. Tako je uspevao da potisne bol zbog Dirine smrti. U danima pre trke, Epaminonda je provodio malo vremena sa Parmenionom. Svake večeri

je posećivao prijatelje u udaljenim delovima grada, odlazio od kuće rano i vraćao se kasno. Bio je hladan, ali ne i neprijatan u to vreme. Parmenion je sam lutao ulicama, učeći da se or-jentiše po gradu.

Uglavnom je viđao spartanske vojnike kako šetaju po pijaci ili sede za stolovima i ve-čeraju. Govore glasno i nadmeno, mislio je on, a njihovo ponašanje je puno prezira. U mirni-jim trenucima znao je da to nije tačno. Oni su samo nepoželjni stranci u stranom gradu. Ali njegova je mržnja rasla i retko je mogao da pogleda u vojnike, a da ne oseti njenu strahovitu snagu.

Noć pred trku, Epaminonda ga je pozvao u andron i njih dvojica su, opruženi na divanima, razgovarali o takmičenju.

– Melager voli da čeka iza leđa protivnika i napadne na sto koraka od cilja – reče Tebanac. – To mi sasvim odgovara – odgovori Parmenion. – Ima prijatelja koji trči s njim, crne brade, niskog rasta. U tri trke, kada je izgledalo da će

Melager izgubiti, taj se čovek spotakao i pao povlačeći sa sobom i vođu trke. – Melager je trebalo da bude diskvalifikovan. – Možda – složi se Epaminonda. – U drugoj trci, bar. Ali on je Spartanac, i primedbe Te-

banaca malo znače. Uspeo sam da na kocki postignem odnos jedan prema tri. Koliko ćeš novca uložiti?

Parmenion je dosta razmišljao o trci. Da je odnos četiri prema jedan, mogao bi da zadrži nešto novca. Ali ovako? On uze kesu iz pojasa i dodade je Tebancu.

– Imam sto šezdeset osam drahmi. Uloži sve. – Da li je to pametno? Parmenion slegnu ramenima. – Lepo bi bilo da imam izbora. Ako izgubim, prodaću kobilu i potražiti posao kao najamnik. Ako ne? Onda ću biti u stanju

da iznajmim sobu. – Ti znaš da si kod mene dobrodošao. – To je ljubazno, ali neću nikome da budem na teretu.

* *** *** **

Sutradan ujutru, kada su njih dvojica stigli, vežbalište je bilo puno. Niz stolica je bio postavljen u centru polja. Parmenion nije bio spokojan; prema rasporedu, trci je prethodio bokserski turnir, a kako to nije bio sport koji ga je interesovao, otišao je do Hektorovog groba i seo u hlad hrastovog drveta.

Trka na milju je bila nova za Grke, prednost je imala stadija, brza trka na dvesta koraka. Ksenofon mu je rekao da u mnogim gradovima ne postoji ovalno trkalište, pa su trkači primo-rani da trče gore i dole po dužini stadije, zaokrećući oko drvenih motki.

Persijanci su voleli duže trke i one su vremenom počele da privlače pažnju gledalaca u Grčkoj. To je bila zasluga onih koji se klade, znao je Parmenion; ako se čovek kladi na trkača, onda više voli da gleda dužu trku jer tako njegovo uzbuđenje duže traje.

Za trenutak je zaspao, ali ga je probudio poklič kojim je publika pozdravila nokaut na kraju poslednjeg bokserskog meča.

Parmenion je ustao i krenuo da potraži Epaminondu. Zatekao ga je na severnom kraju polja kako posmatra bacače džilita.

– Dan je dobar za trčanje – reče Epaminonda pokazujući u nebo. – Oblaci će doneti svežinu. Kako se osećaš?

– Osećam neko stezanje u vratu – priznade Parmenion – ali sam spreman. Epaminonda po-kaza na tačku, tridesetak koraka od njih, gde se zagrevao visoki, sveže obrijani čovek. – Ono je Melager – reče – iza njega je njegov prijatelj, mislim da se zove Klit. Parmenion ih pažljivo odmeri. Melager je istezao svoje butne mišiće podigavši nogu na klupu i nagnuvši se napred. Onda je opustio mišiće obe prepone. Klit je trčkarao gore-dole, mašući rukama iznad glave. Melager je visok i mršav, idealno građen za trkača na srednje pruge, primetio je Parmenion. Posmatrao ga je neko vreme. Pripremao se pažljivo i precizno, potpuno koncentrisan.

– Mislim da je vreme da počneš sa pripremama – reče Epaminonda i Parmenion se trgnu. Bio je toliko zaokupljen Melagerom da je skoro zaboravio da treba da trči protiv njega.

Osmehnu se kao da je kriv i otrča na start. Skinuo je svoje sandale i hiton, kratko se zagre-jao, a zatim trčao umerenim tempom nekoliko minuta, sve dok nije osetio kako mu napetost u mišićima popušta.

Trkače je na start pozvao stariji čovek, kratko podšišane bele brade. Zatim, je jedan po jedan, dvanaest trkača predstavljeno publici. Bilo je sedam tebanskih trkača i oni dobiše na-jglasnije pozdrave. Melager i Klit su dobili povike bodrenja od male grupe spartanskih vo-jnika; ali, Leon, Makedonac, dobio je samo uljudan aplauz.

Poređani u vrstu, trkači su čekali znak za start. Stariji čovek podiže svoju ruku. – Sad! – viknuo je. Tebanci su poveli trku, a iza njih se otegla kolona trkača. Melager je

bio pored Klita, na četvrtoj poziciji. Prvih pet, od ukupno dvadeset krugova, nije donelo promenu na čelu trke. Onda Parmenion

promeni ritam. Dolazeći sa spoljašnje strane, on izbi na čelo grupe i ubrza korak, prelazeći u

sprint, koji je trajao pola kruga. Time je između sebe i trkača drugog po redu stvorio razmak od skoro petnaest koraka. Na krivini on pogleda unazad i vide kako mu se Melager približava. Parmenion je držao ritam, a onda krenu u drugi sprint. Pluća su mu bila zapaljena a gola sto-pala spržena od pečene gline na stazi. Oblaci se raziđoše i vrelo sunce se sruči na trkače. Znoj je curio niz Parmenionovo telo. Melager je i posle jedanaestog kruga bio iza njega, mada je Parmenion četiri puta ubrzavao tempo; lagano i neumitno, Spartanac bi ga sustizao svaki put. Parmenion nije strahovao; ubrzavao je još dva puta i oba puta bi ga Melager sustigao.

Parmenion je počeo da oseća zamor; isto se dešava i sa Melagerom, mislio je. U šesnaes-tom krugu Parmenion se još jednom napregnu, uspevši da održi brz tempo tri-četvrt kruga i tada Melager zaostade dvadesetak koraka; pogrešno je procenio, očekivao je da će se Parmen-ion premoriti. A onda je počeo da smanjuje rastojanje. Pre ulaska u poslednji krug, Melager je bio samo šest koraka iza Parmeniona, koji se nije usuđivao da pogleda unazad jer bi poreme-ćeni ritam trčanja mogao skupo da ga košta. Pristizao je one koji zaostaju i spremao se da ih pretekne za ceo krug.

Dvojica su bili Tebanci, ali je ispred njih video Klita. On se stalno osvrtao i Parmenion je osetio šta smera. Spartanac će pasti ispred njega i povući ga sa sobom, ili će ga blokirati dok ga Melager ne pretekne. Čuo je dahtanje iza sebe i dok se približavao Klitu, prozreo je Me-lagerov plan. Spartanac će prići uz njega i gurnuti ga na leđa čoveka ispred njih. Bes prostruja kroz Parmeniona, pojačavajući snagu u njegovim nogama.

Uspeo je da trči brže sve dok nije dospeo tik iza Klita. – Napravi mesta spolja! – povika i u istom trenutku krenu ulevo, ka unutršnjoj ivici staze.

Spartanac se saplete i pade na desnu stranu, sudarajući se sa Melagerom. Obojica padoše na zemlju i Parmenion sam utrča u poslednji krug. Publika je bila na nogama kada je prošao kroz cilj.

Nije im bilo važno što je on Leon, nepoznati Makedonac; bitno je bilo da su se dva Spar-tanca valjala u prašini kraj njegovih nogu.

Epaminonda dotrča do Parmeniona. – Prva pobeda za Makedonskog lava – on reče. Parmenionu se od umora učini da je tamni oblak zaklonio sunce.

* *** *** **

Svoj dobitak Parmenion je rasprostro po stolu u dvorištu. Pravio je stubiće od novčića, a oči su mu se sijale od zadovoljstva. Bilo je petsto dvanaest drahmi, kraljevski dobitak za Spartanca koji nikada ranije nije ni

video toliku sumu na jednom mestu, a kamoli posedovao. Bilo je pet zlatnih kovanica, u vrednosti od dvadeset četiri drahme. Uzeo ih je u šaku, od-

meravao im težinu i uživao u prijatnosti koju je osećao držeći dragoceni metal. Četiri stotine srebrnih drahmi poređao je u dvadeset četiri stuba, što je ličilo na hram.

Bio je bogat! Raširivši zlatnike po stolu gledao je u lepu, bradatu glavu koja je ukrašavala svaki od njih. Bili su to persijski zlatnici i prikazivali su vladara Artakserksa, s lukom u ruci. Na drugoj strani novca bila je žena koja drži struk pšenice i mač.

– Hoćeš li zuriti u njih ceo dan? – upita Epaminonda. – Hoću – odgovori Parmenion, likujući – i sutra, opet! Tebanac se nasmeja. – Dobro si trčao, a ja sam uživao u načinu na koji si prešao Klita.

Mora da im je jako teško sada. Melager je spao na prosjački štap da bi isplatio svoje dugove. – Baš me briga za njega – reča Parmenion. – Sada mogu sebi da iznajmim kuću i da,

možda, iznajmim slugu. Danas ću da odem na pijacu i kupim sebi ogrtač, srebrnu tuniku i par lepih sandala. I luk. Moram da imam luk. I šešir! Možda neki tračanski.

– Retko sam viđao ljude koji su tako sretni zbog svog bogatstva – reče Epaminonda.

– A da li si ikada bio siromašan? – uzvrati mu Parmenion. – Srećom, to je stanje o kome jako malo znam. Njih dvojica su popodne proveli na pijaci, gde je Parmenion kupio vuneni ogrtač boje

neba, dve tunike od najfinijeg lana, par sandala koje su dosezale do listova. On je sebi doz-volio i jednu neobičnost, traku za čelo od crne kože, u koju je zlatna struna bila fino utkana.

Bližio se sumrak kada su konačno krenuli ka Epaminondinoj kući. Iznenada, Tebanac na-glo skrenu levo, u sporednu uličicu.

Parmenion dotače rukav svoga prijatelja. – Kuda to idemo? – Kući! – odgovori Epaminonda. – Zašto ovim putem? – Mislim da nas prate. Ne okreći se! – prasnu kad je Parmenion pokušao da pogleda

unazad. – Ne želim da saznaju da smo ih primetili. – Zbog čega bi nas neko pratio? – To ne znam, ali kada skrenemo iza ugla, potrči! Uličica je zavijala udesno i čim su skrenuli, počeše da trče duž staze, skrećući levo i desno

sve dok nisu stigli do uličice iza Epaminondine kuće. Tebanac se zaustavi na ulazu u uličicu i ugleda četvoricu mladića na niskom zidu iza kuće. Bili su naoružani bodežima i mačevima, a Parmenion i Epaminonda nisu imali oružje. Tebanac se spretno sagnu, tako da ga niko iz zasede nije mogao videti.

Epaminonda krenu drugim zaobilaznim putem ka prednjem delu kuće. I tu ih je čekala grupa ljudi.

– Šta ćemo sada? – zapita Parmenion. – Imamo dve mogućnosti: ili ćemo se probiti unutra ili ćemo otići na drugo mesto. – Ko su oni? – upita Spartanac. – Ološ, rekao bih po njihovom izgledu. E, da mi je tu mač, ne bih oklevao da im se suprot-

stavim. Ali koga traže? Mene ili tebe? Epaminonda se nasloni na zid. – Moguća su dva razloga za njihovo čekanje – prvi, da su

vlasti saznale za malu grupu pobunjenika koji se sastaju u Polisperhonovoj kući; i drugi, da je Melager saznao ko je Parmenion, pa je platio ove propalice da se osveti.

Premda mu se nijedan od razloga nije dopao, Epaminonda se nadao da niko ne traži pobun-jenike.

– Pokaži mi kojim se još putevima može doći do kuće – reče tiho Parmenion. – Zbog čega? Spartanac se osmehnu. – Da bih mogao da ih namamim u poteru. Veruj mi, Epaminonda.

Veći deo mog života je bio takav, jurili su me, lovili, tukli. Ali ovaj put im to neću dozvoliti, prijatelju.

Pokaži mi sada uličice i sporedne prolaze. Skoro sat vremena su njih dvojica lutali sporednim, krivudavim uličicama, između kuća,

sve dok Parmenion nije upamtio njihova posebna obeležja. Onda su se vratili na čistinu iza kuće. – Sačekaj ovde dok ne odu – reče Parmenion – onda uzmi svoj mač.

I moj, takođe. Spartanac potrča ka zabačenim kućama, pojavivši se na četrdesetak koraka levo od grupe

koja je čekala. Jedan od njih ga ugle da u gurnu rukom onog do sebe. Sva četvorica se podi-goše.

– Da li si ti Parmenion? – upita zdepasti, crvenokosi ratnik. – Ja sam taj. – Hvatajte ga! – dreknu čovek i izvlačeći svoj mač krenu ka njemu. Parmenion se okrenu na peti i potrča ka uličici a za njim i progonitelji.

Epaminonda prelete preko čistine ka začelju kuće i zalupa na vrata. Sluga mu otvori, Teba-nac prođe kroz andron i uze svoj mač. Posla slugu u Parmenionovu sobu da donese Leonidin mač i naoružan potrča nazad.

– Kuda idete, gospodaru? – upita ga sluga uplašeno. Epaminonda se nije osvrnuo. Iza kuće je sve bilo mirno i Epaminonda je spremno čekao. Nema svrhe da ulazi u mrežu uličica, bolje da sačeka Parmeniona koji će progonioce na-

mamiti do njega, mislio je. Osetio je da su mu usta suva i sam se sebi nasmeja. Tako se ose-ćao uvek pre bitke: suva usta i puna bešika. Onda začu tapkanje stopala i vide Parmeniona a odmah iza njega četiri gonitelja. Mladi Spartanac dotrča, ispruži ruku, a Epaminonda mu do-baci mač. Parmenion ga spretno uhvati, pa se okrenu, spreman da se suoči sa napadačima.

Ljudi su usporili svoj trk i zastali, nesigurni. – Nemamo ništa protiv tebe – obrati se Epaminondi crvenobradi vođa. Tebanac odmeri

čoveka pogledom i zapazi umašćenu tuniku, zamršenu bradu i podlaktice izbrazdane ožil-jcima.

– Ti si nekada bio vojnik, vidim – reče Epaminonda. – Pao si nisko, na samo dno. Čovek pocrvene. – Borio sam se za Tebu, to mi je malo dobra donelo. Odstupi sada, Epa-

minonda, mi ćemo se pozabaviti varalicom. – Kako si ti bio prevaren? – upita Epaminonda. – Trčao je pod imenom Leon, a u stvari je spartanski trkač koji se zove Parmenion. – Da li si izgubio novac? – upita Tebanac. – Ne, nisam imao novca za klađenje. Ali sada sam plaćen! Odstupi! – Mislim da neću – reče Tebanac. – Zao je to dan kada tebanski vojnik uzme krvavi novac

od Spartanca. – Iz nužde – zaškrguta čovek i iznenada polete napred s podignutim mačem. Parmenion

mu krenu u susret, blokira udarac i levicom ga udari u lice. Njegov se protivnik zatetura unazad. Zatim Parmenion skoči i desnim stopalom udari plaćenika u nos, slomivši ga i oborivši u prašinu. Ostala trojica su ostala na svojim mestima dok je njihov crvenobradi vođa uzimao svoj mač i nesigurno se podizao na noge.

– Nema razloga da umreš – reče mu Parmenion. – Uzeo sam novac – reče čovek umorno i ponovo krenu u napad, pokušavajući da ga ubode

u stomak. Parmenion je to lako izbegao i levicom udario protivnika u bradu obarajući ga na zemlju. Epaminonda iznenada jurnu na ostalu trojicu i oni se razbežaše. Parmenion kleknu pored onesvešćenog protivnika. – Pomozi mi da ga unesem unutra – reče on Epaminondi.

– Zašto? – Sviđa mi se. – To je ludost – reče Epaminonda, ali zajedno unesoše telo u kuću i postaviše ga na jedan

od sedam divana u andronu. Sluga je doneo vode i vina pa njih dvojica sačekaše da čovek dođe sebi. Posle nekoliko

minita on se pokrenu. – Zašto me nisi ubio? – upita, sedajući. – Potreban mi je sluga – odgovori Parmenion. Čovekove zelene oči se zasuziše. – Da li je ovo neka šala? – Ne, uopšte nije – uveravao ga je Spartanac. – Platiću ti pet obola na dan, isplata će biti

svakog meseca. Imaćeš sobu i hranu. – To je ludost – reče Epaminonda. – Došao je da te ubije. – Uzeo je novac i pokušao da ga zaradi. Sviđa mi se to – reče Parmenion. – Koliko si pla-

ćen? – Deset drahmi – odgovori čovek.

Parmenion otvori svoju kesu i izbroja trideset i pet srebrnih drahmi. – Hoćeš li da budeš moj sluga? – upita. Čovek je gledao u novčiće na stolu; proguta knedlu pa klimnu glavom. – A kako se zoveš?

– Motak. A tvoj prijatelj je u pravu, ovo jeste ludost. Parmenion se osmehnu, pa sakupi novac i dade ga Motaku. – Vratićeš deset drahmi čoveku

koji te je unajmio; ostatak ti je plata za prvi mesec. Okupaj se i kupi sebi novu tuniku. Onda pokupi svoje stvari i dođi večeras.

– Veruješ da ću se vratiti? Zašto? – Odgovor je prost. Čovek spreman da umre za deset drahmi mora biti spreman da živi za

dvadeset i pet drahmi mesečno. Motak ne reče ništa. Okrenuvši se na peti napusti sobu. – Nikada ga više nećeš videti – reče Epaminonda, vrteći glavom. – Jesi li si spreman da se kladiš u to? – Mislim da će opklada biti trideset i pet drahmi. Tačno? – Tačno. Da li je prihvataš? – Ne – popustljivo reče Epaminonda. – Klanjam se tvome, očigledno odličnom,

poznavanju ljudske vrste. Ali on će biti užasan sluga. Zašto si to učinio? – Nije kao ostali. Oni su kukavički šljam, on je bar bio spreman da se bori. Ali i više od

toga, kada je shvatio da ne može pobediti, nastavio je napred i bio spreman da radije umre nego da lažno zaradi novac. Takva vrsta ljudi je retka.

– Složićemo se da su nam stavovi različiti – reče Epaminonda. – Ljudi koji su spremni da ubiju za deset drahmi nisu retkost.

* *** *** **

Motak je napustio kuću. Osećao je malaksalost i vrtoglavicu, ali mu je bes davao snage da nastavi. Nije jeo pet dana i znao je da ga je Spartanac zato tako lako pobedio. Da vrati deset drahmi?

Njih je dao doktoru za lekove koji će Eleji vratiti snagu. Zašao je u uličicu i oslonio se o zid, pokušavajući da prikupi snagu za povratak kući. Noge su počele da ga izdaju, ali se uh-vati za kamenu izbočinu na zidu i uspravi. – Ne predaj se! – reče sebi.

Udahnuvši duboko, poče da hoda. Trebalo mu je skoro pola sata da stigne do pijace, gde je kupio voće i osušenu ribu. Seo je u hladovinu i počeo da jede, osećajući kako mu snaga ispun-java udove.

Spartanac je budala ako očekuje da se vratim. Ja nikome neću biti sluga. Nikada! Osećao se bolje nakon jela pa se podiže. Spartanac ga je osramotio, načinio ga je slabim.

Tri jadna udarca i bio je na zemlji. To je teško palo čoveku koji je ostao na nogama pred Tesalcima i Arkađanima, Halki-

đanima i Spartancima. Nijedan čovek ga nije tako lako pobedio; ali, bio je ponižen jer nije jeo i spavao.

Ostalo mu je trideset četiri drahme i tri obola, a sa tim je mogao da kupi hranu za dva me-seca. Eleja će se verovatno oporaviti za to vreme. Vratio se na pijacu, kupio namirnice i krenuo kući, duboko u severnu četvrt, u kojoj su kuće pravljene od cigle pečene na suncu a podovi od nabijene zemlje. Smrad otpadne vode koja je tekla ulicama i pacovi koji su mu pretrčavali put već odavno da mu nisu smetali.

Pao si nisko, na samo dno, i to ne prvi put, reče on sebi. Motak. Ime mu je skliznulo sa usana s lakoćom koja ga je iznenadila; stara reč, iz prasko-

zorja vremena. Izgnanik. To si ti. To si postao.

On skrenu u poslednju uličicu, do zidina, i uđe u svoju malenu kuću. Virnu u sobu gde je Eleja spavala; lice joj je bilo smireno.

Zatim odvi paket, pripremajući obrok od narandži i medenjaka. Dok je radio, prisetio se njenog osmeha i setio dana kada ju je prvi put ugledao, za vreme

Plesa posvećenog Hektoru. Nosila je beli hiton do članaka, a kosu boje meda držao je češalj od slonovač e. Istog trenutka je bio zaveden i nije mogao da skrene pogled sa nje, ni za tren. Šest nedelja kasnije venčali su se.

Ali tada su Spartanci zauzeli Kadmeju i prospartanski poslanici su zavladali gradom. Elejina porodica je bila uhapšena i osuđena na smrt zbog izdaje, a njihovo imanje je otuđeno. Za Motakom je bila raspisana poternica i on je potražio utočište u skrovitoj sirotinjskoj čet-vrti. Pustio je gustu bradu i promenio ime.

Bez novca i bez šanse da nađe posao, Motak je planirao da napusti Tebu i pridruži se nekoj četi najamnika. Ali se Eleja tada razbolela. Doktor je ustanovio zapaljenje pluća. Redovno joj je puštao krv ali je od toga postajala sve slabija. On ponese tanjir u sobu i spusti ga kraj njenog kreveta. Dotače joj rame – nije se pomerila.

– O, blagoslovena Hero, ne! – prošaputa, okrenuvši je na leđa. Bila je mrtva. Motak uze njenu ruku. Sedeo je pored nje sve dok sunce nije zašlo, a onda je ustao i izašao

iz kuće. Išao je gradom dok nije došao do glavnog trga. Ništa nije primećivao, bio je rastrojen. Neki čovek ga uhvati za ruku. – Šta se desilo, prijatelju? Pomislili smo da su te ubili. Motak se istrže. – Ubili me? Želeo bih da jesu. Ostavi me na miru. Hodao je dugim prolazima i širokim ulicama, besciljno, sve dok na kraju nije stao pred

Epaminondinom kućom. Više nije imao gde da ode. Prišao je vratima i pesnicom zalupao po drvetu. Sluga ga povede do Spartanca, koji je u dvorištu pio razblaženo vino. Motak prisili sebe da

se pokloni pred novim gospodarom. Čovek ga pažljivo osmotri, a jasnim, plavim očima kao da vide Motakovu dušu.

– Šta nije u redu? – upita Spartanac. – Ništa gospodine – odgovori Tebanac. – Evo me. Šta zahtevate od mene? – reče tupim i

beživotnim glasom. Spartanac nasu pehar vina i pruži ga Motaku. – Sedi i popij ovo. Motak sede na klupu i u jednom gutljaju isprazni pehar, osećajući kako se toplota širi nje-

govim telom. – Ispričaj mi sve – reče Spartanac. Ali Motak nije mogao da govori. Oborio je glavu i suze linuše niz lice.

* *** *** **

Motak nije sebe mogao da prisili da govori o Eleji, ali je zauvek zapamtio da ga Spartanac ništa nije pitao. Sačekao je da Motakove bezglasne suze prestanu, pa je naručio još hrane i vina. Sedeli su u tišini i pili sve dok se Motak nije napio. Tada je Spartanac poveo svog novog slugu u sobu koja se nalazila u zadnjem delu zgrade i tu ga ostavio. Motak se probudio u zoru. Novi hiton, od zelenog lana, ležao je prebačen preko stolice; on ustade, okupa se i obuče, pa potraži Parmeniona. Spartanac je, kako mu reče drugi sluga, bio na vežbalištu i trčao. Motak je otišao tamo i seo pored Hektorovog groba, gledajući svog novog gospodara kako bez napora trči po ovalnoj stazi. Čovek se dobro kreće, pomisli Motak, njegova stopala gotovo ne dodiruju zemlju.

Još skoro ceo sat je Parmenion trčao, sve dok znoj nije oblio njegovo telo i dok mu mišići potkolenice nisu goreli od napora.

Onda je usporio, lagano došao do groba i mahnuo Motaku, široko se osmehujući. – Da li si dobro spavao? – upita. Motak klimnu. – Krevet je dobar a ništa bolje od vina čoveku ne donese slatke snove. – Da li su bili slatki? – upita obazrivo Parmenion. – Ne. Dobar si trkač. Nisam nikada video boljeg. Parmenion se nasmeja. – Ima boljeg, negde, uvek negde ima boljeg. On poče da radi vežbe

istezanja, lagano protežući mišiće listova, naginjući se ka spomeniku. – Hoćeš li ponovo da trčiš? – upita Motak. – Ne. – Zašto onda radiš vežbe? – Mišići su napeti od trčanja. Ako se ne istegnu, doći će do grča; onda ne bih mogao sutra

da trčim. Biću zadovoljan ako me ovog jutra ne budu sačekale ubice – reče menjajući temu. – Vratiće se – reče Motak – neki ljudi su odlučili da te vide mrtvog. – Mislim da nisam čovek koga je lako ubiti – odgovori Parmenion, istežući se na travi. –

Ali to možda iz mene govori nadmenost. – Nisi pitao ko me je unajmio da te ubijem – reče Motak. – Hoćeš li mi reći? – Ne. – Zato te i nisam pitao. – Pored toga – dodade crvenobradi sluga, okrećući glavu – imao si dovoljno obzira da me

ne pitaš za suze. I zbog toga sam ti zahvalan. – Svi mi nosimo neku tugu na duši, prijatelju. Neko mi je jednom rekao da su sva mora

samo suze Vremena prolivene, za onima koje volimo. To možda nije istina, ali mi se to pore-đenje sviđa. Drago mi je da si se vratio.

Motak se tužno nasmeja. – Nisam siguran zbog čega sam to uradio. Nije mi to bila namera. – Razlog nije bitan. Hajde da se vratimo i uživamo u doručku. Stigavši do ugla ulice u kojoj je živeo Parmenion ispruži ruku, zaustavi Motaka i nagnuvši

se proviri. Opet su naoružani ljudi bili pred kućom i Parmenionove usne se stisnuše od besa; duboko udahnu i suzbi bes. – Idi do njih – reče Motaku – i reci im da si me video kako trčim na vežbalištu i da nikoga nije bilo u blizini.

To i neće biti potpuna laž. Crvenobradi Tebanac klimnu glavom i potrča ka grupi koja je čekala. Parmenion čučnu

pored niskog zida i pritaji se dok su oni protrčavali pored njega; onda ustade i dođe do Mo-taka.

– Hajde da jedemo – reče Parmenion. Epaminonda je izašao iz kuće prethodne noći i još se nije vratio. Njegove sluge nisu znale kuda je otišao, ili nisu bile voljne da kažu, pa su Parmenion i Mo-

tak seli da doručkuju, ne čekajući na gospodara kuće. – Zar ne treba da budem sa njima? – upita Motak dok su sluge donosile hranu iz kuhinje. – Ne još – odgovori Parmenion. – Moramo bolje da se upoznamo. Da li si ikada bio sluga? – Ne – odgovori Motak. – A ja nikada nisam imao slugu. Motak se iznenada nasmeja i zavrte glavom. – Šta je toliko zabavno? – upita Parmenion. Tebanac sleže ramenima. – Ja sam nekada imao sluge. Mogao bih da te poučim kako da se

ponašaš prema njima. Parmenion se široko osmehnu. – Dobro bi mi došla uputstva. Ja imam vrlo malo stvari, pa briga o mojoj odeći ne bi trebalo da te previše zamara.

Hranim se spartanski, imam skromne prohteve.

Ali mi je potreban neko kome mogu da verujem, sa kim mogu da razgovaram. Zato poč-nimo tako što ćemo ti dati bolju titulu. Ti ćeš biti moj pratilac. Kako ti to zvuči?

– U tvojoj sam službi tek jedan dan i već sam unapređen. Vidim da mi je budućnost dobra kod tebe. Dozvolićeš mi još jedan slobodan dan pre nego

što ti se pridružim; postoji nešto što moram da dovršim. – Naravno – Parmenion ga pogleda u oči. – Da li je to nešto u čemu bih ja mogao da ti po-

mognem? – Ne. Ja ću to sam srediti. Završiše doručak. Motak je napustio kuću i otišao na glavni trg, a zatim do Aleje umrlih.

Platio je dvanaest drahmi starijem čoveku i objasnio mu kako da ode do njegove kuće. – Biću ovde u sumrak – on reče pogrebniku. – Postaraj se da narikače budu glasne. – One su najbolje – čovek mu obeća. Motak se vrati kući i presvuče se u stari hiton, čija je nekadašnja crvena boja izbledela.

Čekao je ceo sat pre nego što su žene stigle. Sve tri su bile obučene u sivo, boju ožalošćenih. Ostavio ih je da pripreme Eleju, uzeo pojas sa bodežom i mačem i vratio se na trg. Eleje više nema; ništa je ne može vratiti, ali će možda biti srećnija na onom svetu, ponovo

će biti sa svojim roditeljima. Njemu će nedostajati i nikada je neće zaboraviti. Neki ljudi se, kada im žena umre, iznova

žene i nekoliko puta, ali ne i Motak. Nikada više, odlučio je i seo da sačeka noć. Kada budem otišao na onaj svet, tamo ću naći

Eleju i uživaću u večnosti sa njom. Posle veličanstvenog zalaska sunca zvezde su zasijale na nebu. Upaljene buktinje postavljene su u držače na zidovima. Lampe su bile okačene i sluge su

počele da postavljaju stolove na trgu, pripremajući ih za večeru. Motak je ustao i utopio se u mrak, strpljivo čekajući. Sati su prolazili. Približila se ponoć kada je Spartanac Klit, seo za sto i naručio večeru. Motak je znao razlog Klitove mržnje prema Parmenionu. Trkač Melager nije mogao da izmiri sve svoje dugove i poslat je kući osramoćen. Bez Melagerove pomoći, Klit će brzo ostati bez novca. Biće primoran da se odrekne dotadašnjih životnih zadovoljstava.

U tom trenutku Klit je iznad svega želeo da se osveti spartanskom izdajniku koji ga je na-samario.

Motak je dobro razumeo njegovu želju za osvetom. Sačekao je da Spartanac završi svoj obed, pa pođe za njim ka stepenicama Kadmeje.

Nikoga nije bilo na vidiku. On tiho pozva Klita po imenu i dotrča do njega. – Imaš li dobrih vesti za mene, čoveče? – upita Spartanac. – Ne – odgovori Motak, zarivši svoj nož u čovekov vrat, duboko iznad ključne kosti. Klit

se zatetura, posežući za mačem. Motak ga snažno udari u lice i izvuče svoj nož, presekavši vratnu arteriju. Krv šiknu iz

rane, ali je Klit i dalje pokušavao da se odbrani, mašući nasumice mačem. Motak odskoči unazad.

Spartanac pade u samrtnim mukama. Motak dotrča do svoje kuće, gde je skinuo hiton umrljan krvlju, i okupao se. Obukavši

tuniku koju mu je kupio Parmenion, on se vrati Epaminondinom domu. Neće dugo vremena proći pre nego što plaćene ubice saznaju da im je nalogodavac mrtav. U kući je zatekao Parmeniona kako leži na divanu u andronu. Spartanac diže pogled ka njemu. – Okončao si svoj posao? – Jesam, gospodine. – Na zadovoljstvo? – Ne bih to nazvao zadovoljstvom, gospodine. To je samo posao koji se morao obaviti.

* *** *** **

Donoseći Parmenionu vesti o Klitovom ubistvu, Epaminonda je bio iskreno uznemiren. – Mislio sam da ne voliš Spartance – reče Parmenion, dok su šetali kroz vrtove kraj velike

Herkulove statue. Epaminonda pogleda uokolo; po vrtovima je bilo malo ljudi i niko ih nije mogao čuti. – Ne

volim ih, ali nije u tome stvar. Verujem ti Parmenione, ali postoje određeni planovi koji ne smeju biti ometeni. Spartanski

oficir, koji komanduje u Kadmeji, naredio je istragu. Zahteva i pojačanje, za trupe iz Sparte, jer se plaši da je ovo ubistvo početak ustanka.

– Što nije, inače bi ti znao za to – reče Parmenion. Epaminonda ga oštro pogleda i pocrvene. Onda se nasmeja. – Imaš britak um, ali na sreću,

ne pričaš mnogo. Da, ja želim da oslobodim Tebu. Ali za to treba vremena i kada taj trenutak dođe, potražiću tvoj savet, jer nisam zaboravio plan koji si jednom izložio.

Zastali su kraj fontane, koja je predstavljala Posejdona, boga mora, iz čijih je ruku izbijala voda. Parmenion uze nekoliko gutljaja, pa sedoše na mermernu klupu ispod platnene nad-strešnice.

– Moraš biti pažljiviji – posavetova ga Parmenion. – Čak i sluge znaju da imaš tajne sas-tanke.

– Mojim se slugama može verovati, ali u pravu si. Ipak, nemam izbora; moramo se sasta-jati da bismo planirali.

– Onda se sastajite po danu – predloži Parmenion. Dva prijatelja nastaviše šetnju širokom ulicom, pored Elektrine kapije, ali Epaminonda po-

tom ne krenu kući, već skrenu levo u osenčenu uličicu i zaustavi se ispred gvozdene kapije. Otvori je i pozva Parmeniona da uđe. Dvorište je bilo usko, sa visokim zidovima prekrivenim purpurnim cvetovima. Pozadi se nalazio popločani deo, pokriven puzavicama koje su rasle na podlozi od izukrštanih letvica. Epaminonda povede Parmeniona do kuće.

Andron je bio mali, u dva nivoa, sa šest divana i dvoja vrata; jedna su vodila u kuhinju i kupatilo, a druga u hodnik iz koga se ulazilo u tri sobe.

– Čija je ovo kuća? – upita Parmenion. – Tvoja – odgovori Tebanac široko se smejući. – Uložio sam tri hiljade drahmi na tvoju

trku. Kuća je svega devetsto, mislio sam da će ti se svideti. – Sviđa mi se. Ali kako da prihvatim takav poklon. – Prihvatićeš. Moraš. Osvojio sam deset puta više nego što me je ova kuća koštala. Osim

toga – dodade a osmeha nestade – ovo su opasna vremena. Ako me uhapse a tebe zateknu kao gosta u mojoj kući, mogu te privesti.

Parmenion leže na divan, uživajući u povetarcu i mirisu cveća koji je dopirao iz dvorišta. – Prihvatam – reče – ali samo kao pozajmicu.

Moraš mi dopustiti da otplatim kuću, onako kako budem mogao. – Ako tako želiš, slažem se – reče Epaminonda. Parmenion i Motak se useliše narednog jutra. Tebanac je na pijaci nabavio što treba, a po-

tom su seli u dvorište i uživali na jutarnjem suncu. – Da li te je neko video kada si ubio Klita? – iznenada upita Parmenion. Motak pogleda u plave oči svog gospodara i pomisli da slaže. Onda odmahnu glavom. – Nikoga nije bilo u blizini. – Dobro, ali nikada više nemoj da uradiš nešto slično, a da prvo ne razgovaraš sa mnom.

Da li si razumeo? – Da, gospodaru. – Ne zahtevem da mi se tako obraćaš. Zovem se Parmenion.

– Bilo je neophodno, Parmenione. Naručio je tvoju smrt. Dok god je živ, ti bi bio u opas-nosti.

– Prihvatam to i nemoj da pomisliš da sam nezahvalan. Ali, ja sam gospodar svoje sudbine. Niti očekujem, niti želim da drugi ljudi obavljaju moje poslove.

– Neće se ponoviti. Narednih osam meseci Parmenion je dvaput trčao i pobedio: jednom protiv korintskog

šampiona, a drugi put protiv trkača iz Atine. I dalje se takmičio pod imenom Leon, ali malo se ko kladio protiv njega, te njegovi dobici nisu bili veliki. U poslednjoj trci uložio je dvesta drahmi da bi osvojio pedeset.

Kao i obično, u noći nakon naporne trke, Parmenion je razgibavao mišiće laganim trčan-jem, po stazi obasjanoj mesečinom. Pored opuštanja, u noći je nalazio spokoj i bio je skoro zadovoljan. Njegova mržnja prema Sparti nije bila manja, ali je bila zauzdana. Dan osvete se približavao i nije hteo da ga priziva.

Prolazeći pored Hektorovog groba, spazi senku ispod drveća. Parmenion odskoči unazad, a ruka mu polete ka nožu u kaniji na boku. – To sam ja, Parmenione – pozva ga Epaminonda. Tebanac se povuče u senku drveća.

Parmenion dođe do groba i sede na mermernu klupu. – Šta nije u redu, prijatelju? – prošaputa. – Opet su me pratili, ali sam ih se, za sada, otarasio. Znao sam da ćeš doći ovamo posle

trke. Treba mi tvoja pomoć. – Šta mogu da učinim? – Pitanje je trenutka kada će me uhapsiti – reče Epaminonda. Želim da pripremiš strategiju za preuzimanje Kadmeje. Imam i pisma koja moraju biti

uručena mojim prijateljima u drugim gradovima Beotije. Ti si Spartanac i možeš putovati a da ne privučeš pažnju. Imaš poslovnih veza širom Beotije. Niko ti neće postavljati pitanja ako budeš išao u Tespiju ili Megaru. Hoćeš li mi pomoći?

– Znaš da hoću. Donesi mi pisma, umotana u nauljenu kožu. Ostavi ih iza ove klupe i stavi na njih kamenje. Niko ih neće primetiti. Ja trčim ovde skoro

svakog dana. Pronaći ću ih. – Pravi si prijatelj, Parmenione. Neću ti ovo zaboraviti. Epaminonda se stopi sa senkama i nestade. U naredna četiri meseca Parmenion je jedanaest puta jahao kroz Beotiju, noseći pisma

zaverenicima u Tanagri, Plateji, Tespiji i Herakleji. U to vreme je retko viđao Epaminondu, ali je čuo, preko Motaka, da je uhapšen veći broj Tebanaca. Krajem leta, rulja je u blizini pi-jace kamenovala dvojicu Spartanaca, koji su spaseni tek kada su im naoružani vojnici iz Kadmeje pritekli u pomoć.

Gomila se tada povukla, ali je masa i dalje bila gnevna. Isukavši mačeve, Spartanci su jurnuli na gomilu, sekući po nesrećnicima u prvim re-

dovima. Tebanci se, prestravljeni, razbežaše. Parmenion, koji je na pijaci kupovao nove san-dale, video je kada je gomila pregazila ženu s detetom; druga mlada žena se saplela i pala pravo ispred Spartanaca. Kad ju je Parmenion spazio sa vrata radnje, pritrčao je, podigao na noge i poveo u radnju, na donekle bezbednije mesto. Dva Spartanca potrčaše za njim.

– Ja sam Spartanac – reče Parmenion u trenutku kad oni isukaše mačeve, sa čijih je oštrica kapala krv; u pogledu im je video ludilo borbe, ali je mirno stajao gledajući ih u oči.

– Koja je statua nad Odlazećom ulicom? – upitao je jedan od vojnika, dotakavši svojim krvavim mačem Parmenionova prsa.

– Statua boginje Atene – odgovori on, odgurnuvši mač u stranu. – A sada me upitaj koliko ima cigala u Palati stočna cena.

– Loše si društvo izabrao – reče vojnik. – Bolje bi bilo da znaš na čijoj si strani. – Ja to znam, brate, ne brini se.

Vojnici se vratiše na ulicu i Parmenion se okrenu ka devojci. Usne su joj bile obojene u crveno a očni kapci u crvenu, plavu i zlatnu, trobojni znak pri-

padnosti Afroditi. – Ti si sveštenica? – upita. – Ne, ja sam čobanin – brecnu se ona. – Izvini. To je bilo glupo pitanje. Koraknuvši napred, ona se privi uz njega. – Neka ti ne bude žao. Za četrdeset obola mogu

te učiniti veoma srećnim. Njena ruka skliznu ispod njegove tunike, ali je on odgurnu od sebe i izađe iz radnje. Na ulici su ležala tela, ali vojnika nije bilo. Otišli su dalje.

Te noći ponovo je razmišljao o sveštenici, o njenoj toploj ruci na svojoj preponi. Kada se mesec digao visoko iznad grada, on ode do hrama. Konačno ju je našao u maloj sobi na drugom spratu; umorno mu se nasmešila. Kad je htela da progovori, njegova ruka nežno do-tače njene usne.

– Ne govori ništa – reče on hladno – hoću tvoje telo, ne tvoj glas. Meseci su prolazili i on je mnogo puta posetio mladu sveštenicu crvene kose. Strast bi brzo

prošla i on bi otišao, obično se osećajući tužno i osramoćeno. Činilo mu se da je spajanje sa bilo kojom drugom ženom izdaja ljubavi prema Diri. Pa ipak, nedelju za nedeljom, on se vra-ćao crvenokosoj, ne potrudivši se da ikada dozna njeno ime.

Novac mu je nestao, jer protiv njega više nije bilo opklada na trkama, ali je početkom treće godine boravka u Tebi pobedio u trci srednje dužine Tesalca Koranusa, olimpijskog šam-piona, koji je tada za prsa bio ispred Spartanca Leonide. Opklada protiv Parmeniona je bila pet prema jedan, i on je uložio sve što ima. U izjednačenoj trci, Parmenion je za dužinu ruke bio ispred Tesalca, i to samo zato što se njegov protivnik okliznuo na prašinu u poslednjoj krivini. Lekciju je tada dobro naučio – nikada više neće uložiti sve što ima na jednu opkladu.

Dva dana kasnije stigla je vest koju je Parmenion sa zebnjom očekivao skoro tri godune. Motak ulete u dvorište. – Epaminonda je uhapšen, zajedno sa Polisperhonom. Odvedeni su u Kadmeju.

Tamo će ih mučiti.

Parmenion je naredio Motaku da ostane kod kuće i uputio se ka zapadnom delu grada, ka kući gradskog poslanika Kalepija. Ostareli sluga ga uvede u malu sobu sa tri divana i reče mu da sačeka. Nakon nekog vremena uđe drugi sluga, pokloni se i povede Parmeniona hodnikom do ukrašenog androna, čiji su zidovi bili pokriveni persijskim tepisima i zavesama, dok se na podu nalazio raznobojni mozaik, sa prikazom Herkula koji ubija Nemejskog lava.

U andronu sa devet kružno raspoređenih divana dvojica slugu su stajali i držali bokale sa vinom i vodom, dok je gospodar kuće čitao neki veliki svitak, sasvim pognut nad njim. Kale-pije podiže pogled kada je Parmenion ušao, iskreno iznenađen što vidi starog prijatelja. Par-menion se nije dao zavarati; osećala se napetost u vazduhu, a u Kalepijevom pogledu primetio je strah.

– Dobro došao u moju kuću, mladi Leone – reče poslanik, odbacujući u stranu svitak i ustajući. Nije bio visok čovek, ali je imao uspravno, otmeno držanje. Ispod čupavih obrva vi-dele su se tamnozelene oči, a brada mu je bila pažljivo ukovrdžana, po persijskom običaju. Međutim, glas je bio ono što mu je davalo moć, dubok i vibrantan. – Čemu mogu da zahvalim što vas vidim?

– Možemo li da govorimo nasamo? – upita Parmenion. – Sami smo – reče Kalepije, nesvesno odajući svoje visoko poreklo; sluge su za njega bile

deo pokućstva, kao stolovi ili divani. Parmenion očima pokaza na vinonošu, Kalepije mahnu rukom i čovek ode. Kada su se

vrata zatvorila, poslanik pozva Parmeniona pored sebe na divan. – Koliko je vremena potrebno da tvoji planovi sazru? – upita. – Planovi, moj dečače? Ne znam na šta misliš?

– Imamo malo vremena, gospodine, da bismo igrali igre. Polisperhon i Epaminonda su uhapšeni. Ali vi to već znate. Igrate na kartu da oni neće

ništa reći o vašoj umešanosti u plan za zauzi manje Kadmeje. Sada ću ponovo pitati – koliko ste blizu?

Svojim zelenim očima Kalepije je istraživao Parmenionovo lice i izraz mu postade strog. – Epaminonda ti je verovao – reče tiho – ali ja ti ne mogu pomoći. Ne znam o čemu govoriš.

Parmenion se nasmeja. – Onda će možda čovek koji je do malopre bio sa tobom biti u stanju da nam da neki savet. On okrenu glavu pa pogleda preko ramena ka dugoj zavesi, iz-vezenoj ukrasima.

– Možda želite da izađete gospodine i da nam se pridružite. Zavesa se razmače i visoki čovek izađe. Imao je široka ramena, uske kukove i potamnele

ruke prekrivene mnogim ožiljcima. Lice mu je bilo četvrtasto i ne baš lepo, a oči tamnosmeđe, skoro crne. On se smrknuto osmehnu. – Imaš dobru moć zapažanja, Parmenione – reče. – Čak i najveći pijanac nema uz sebe dva pehara vina i dvojicu slugu – reče Spartanac. – I

divan je još uvek topao, jer si sedeo na njemu. Ti si Pelopida? – Dobro zapažaš i imaš britak um – reče Pelopida, sedajući na divan. On uze pehar i srknu

vino. – Šta želiš da ti kažemo? Parmenion je gledao u čoveka koji se borio rame uz rame sa Epaminondom, zadobio se-

dam teških rana i preživeo, čoveka koji je sa trideset drugova odbio dvesta Arkađana u uređe-noj bici.

Pelopida je izgledao onako kako ga je i zamišljao – ratnik bez premca, čovek stvoren za borbu. – Pre mnogo vremena Epaminonda je tražio da pripremim plan za zauzimanje Kad-meje.

Ja sam to i učinio. Samo sam čekao njegov signal, plan može stupiti u dejstvo u roku od jednog dana. Ali zavisi od snaga kojima raspolažemo.

– Mislim da pod tim podrazumevaš ljude – reče Pelopida. – Tačno. Ljude koji znaju šta je disciplina i reaguju u pravom momentu. – Imamo više od četiristo ljudi u gradu, za trenutak pobuna može da izbije, hiljade Teba-

naca da bude na ulicama i juriša na Kadmeju. Mislim da možemo ubiti nekoliko stotina Spar-tanaca.

– Moj plan ne uključuje ubijanje Spartanaca – reče Parmenion. – Jesi li ti lud? – upita Pelopida. – To su spartanski vojnici, zar misliš da će se oni predati

bez borbe? – Da – jednostavno odgovori Parmenion. – Kako? – ubaci se Kalepije. – To bi bilo protivno svakoj tradiciji. – Prvo – reče Parmenion tiho – razmotrimo sve mogućnosti. Možemo jurišati na Kadmeju, možda je i zauzeti. Ali ako ubijemo Spartance, ne

ostavljamo izbor Agesileju. On će povesti vojsku na Tebu i zauzeti grad, pobiće sve one koji su učestvovali u pobuni.

Vi nećete imati vremena da sakupite svoju vojsku. Zauzimanje Kadmeje u takvim okol-nostima bila bi najgora ludost.

– Govoriš kao kukavica! – brecnu se Pelopida – Mi možemo podići vojsku, Spartanci nisu nepobedivi.

– Nisu – reče Parmenion, ne povisujući glas. – Ali postoji način da zauzmemo Kadmeju bez prolivanja krvi.

– To je glupost – reče Pelopida – ne želim više da slušam o tome. – To mora da je zadivljujuće – reče Parmenion mirno, kada ratnik iznenada ustade – imaš

telo boga, ali bez mozga koji bi bio uz njega. – Usuđuješ se da me vređaš? – razbesne se Pelopida, posežući za bodežom na boku.

– Izvadi taj nož i mrtav si – reče mu Parmenion. – A posle tebe umreće i Epaminonda i Teba će ostati u lancima ili će biti potpuno uništena. Streljajući ga pogledom, Parmenion us-tade. – Shvati – reče on glasom koji je drhtao od potisnutih osećanja – čitav moj život je pos-većen jednom cilju – uništenju Sparte. Bio sam primoran da godinama čekam na svoju osvetu, da se naučim strpljenju dok su kandže osvete kidale moju dušu. Sada sam na korak od toga. Da li možeš da zamisliš koliko želim da vidim poklane Spartance iz Kadmeje; kako moje srce žudi za tim da budu poniženi, sasečeni, njihova tela bačena vranama? Ali zašto se zadovoljiti sitnom osvetom kada je veliki cilj blizu? Prvo ćemo osloboditi Tebu, a onda ćemo planirati veliki dan. Sada, Pelopida, ućuti i uči.

Okrenuvši se, on pogleda u Kalepija; bila mu je potrebna podrška pametnog, oštroumnog čoveka, pa je izlažući svoj plan posmatrao njegov izraz lica. Pažljivo birajući reči tiho je go-vorio i odgovarao na svako pitanje koje mu je Kalepije postavio.

Napokon se okrenu ka Pelopidi. – Kakav je sada tvoj stav, ratniče? – upita on. Pelopida slegnu ramenima. – Ovde izgleda dobro, ali ne znam kako ćemo to obaviti u

stvarnosti. I dalje mislim da će Spartanci poslati armiju. – I ja tako mislim – složi se Parmenion – ali se možda neće boriti. Mislim da će Agesilej

tražiti podršku od Atine. Spartanci su pre tri godine zauzeli Kadmeju uz pomoć ovdašnjih pristalica, koji su ih pozvali u grad. Oni su uvek tvrdili da su ovde gosti, prijatelji.

Videće se da je to laž kada se vrate da bi se borili, pošto ih zamolimo da napuste grad. – Šta ti je potrebno? – upita Kalepije. – Prvo, lekar ili neko ko se razume u biljke, kao i ime čoveka koji Spartance snabdeva

namirnicama. Zatim, moraš pripremiti govor koji ćeš održati sutra na glavnom trgu sat pre sumraka.

– A šta ću ja raditi? – upita Pelopida. – Ti ćeš ubiti sve ovdašnje pristalice, poslanike – reče Parmenion prigušujući glas. – Slatki Zevse! – prošaputa Kalepije. – Da ih ubije? Zar ne postoji neki drugi način? – Ima ih petorica – reče Parmenion. – Dvojica su dobri govornici. Ako ih ostavimo u životu, Spartanci će ih upotrebiti za rušenje ustanka. Pošto zauzmemo

Kadmeju, grad mora izgledati jedinstven. Oni moraju umreti. – Ali jedan od njih je moj rođak, Kask. Odrasli smo zajedno – reče Kalepije. – On nije loš

čovek. – Izabrao je pogrešnu stranu – reče Parmenion, slegnuvši ramenima – a to ga čini lošim.

Da bi Teba bila slobodna, njih petorica moraju umreti. Ali svi spartanski vojnici van tvrđave moraju biti uhvaćeni živi i dovedeni u Kadmeju.

– A šta posle? – upita Pelopida. – Onda ćemo ih osloboditi – odgovori mu Parmenion.

* *** *** **

Motaka je nečija ruka prodrmala i probudila. – Šta se, za ime Hada… – promrmlja dok se pridizao da sedne, odgurujući upornog čoveka.

– Potreban si mi – reče Parmenion. Motak baci pogled ka prozoru. – Ali još nije svanulo. Počeša svoju crvenu bradu i protrlja

oči da odagna san. Spustivši noge na pod, ustade nesigurno i maši se za hiton. – Šta se deševa?

Obukao se i ispljuskao lice hladnom vodom. Setio se da je pre spavanja popio nekoliko pe-hara razblaženog vina te podrignu, duboko udahnu i pridruži se Parmenionu u malom an-dronu; izgledao je umorno, imao je tamne podočnjake.

– Danas ćemo da oslobodimo Epaminondu, ali prvo treba rešiti nekoliko stvari. Da li znaš čoveka koji se zove Amta?

– Trgovac mesom u jugoistočnoj četvrti. Šta s njim? – Otići ćeš do Horasa, hirurga i uzeti od njega paket biljaka. To ćeš odneti Amti. Tamo će

te sačekati visoki ratnik crne brade. On će ti reći šta ćes sledeće uraditi. – Bilje? Trgovac mesom? Kakve to veze ima sa oslobađanjem Epaminonde? Parmenion preču pitanje. – Kada to uradiš, pridružićeš se ratniku. On je poznat i tražen čovek. Ne sme biti uhvaćen. Zato će koristiti tebe i druge, kao

prenosioce poruka po gradu. Uradi ono što ti kaže, ma šta to bilo. – Ti pričaš o ustanku – reče Motak spustivši glas. – Da, baš o tome. – A šta je sa gradskom stražom? U gradu ima preko dvesta vojnika. – To su tebanski vojnici. Nadajmo se da će se sami setiti. Idi sada. Imamo malo vremena, a

moram da posetim još neke ljude. Motak uze svoj tamnozeleni ogrtač i prebaci ga preko ramena. – Uzmi mač i nož – posavetova ga Parmenion i on klimnu glavom. Malo kasnije bio je u kući lekara Horasa, koji ga je čekao u senci dovratka. Bio je visok i

mršav kao kostur. Motak mu priđe i pokloni se. – Pozdravljam te, doktore. Imaš li paket za mene?

Čovek uznemireno pogleda duž mračne ulice, prelazeći pogledom sa jedne na drugu stranu. – Nema nikoga sem mene, uveravam te – reče Motak.

– Ovaj paket ti nisam ja dao, jesi li to razumeo? – Naravno. – Koristi ga obazrivo. Pospi ga po mesu. Pazi da ti ne dospe na prste. Ako se to desi pažl-

jivo ih operi. – To je znači otrov? – šapnu iznenađeno Motak. – Naravno da to nije otrov! – brecnu se lekar. – Zar misliš da sam postao lekar da bih ubi-

jao ljude? To je ono što su gospoda zahtevala – i sredstva za pražnjenje i povraćanje. Beži sada. I zapamti, ja sa time nemam veze!

Motak uze paket i uputi se ka severnom delu grada. Kada je skrenuo za ugao, u blizini agore, pred njega iskorači vojnik.

– Kuda si pošao, prijatelju? – on upita. Pojaviše se još tri vojnika gradske straže. – Idem kući, gospodine – odgovori Motak, smešeći se. – Ima li nekih nevolja? – Dobro si naoružan za večernju šetnju – primeti vojnik. – Isplati se biti oprezan – odgovori mu Motak. Vojnik klimnu glavom. – Produži – reče. Kada je Motak stigao do velike kuće Amte mesara, smeštene blizu skladišta i klanice,

zastao je pred glavnom kapijom, tražeći u mraku obrise čoveka s kojim treba da se susretne. – Ti si Motak? – začu glas iza svojih leđa. Motak ispusti paket i hitro se okrete, posežući za

mačem. Hladni čelik dotaknu njegovo grlo. – Jesam – odgovori. – A ti si? – Ja. Ja nisam tvoja briga. Podigni paket i dođi da probudimo našeg prijatelja. Kapija nije bila zaključana. Visoki ratnik je odškrinu i njih dvojica se, tiho prelazeći

dvorište, približiše kući. Bilo je mračno, ali je mesečina, kroz otvoreni prozor, obasjavala stepenište kraj istočnog zida. Motak je sledio bezimenog druga na drugi sprat, do spavaće sobe koja je gledala ka istoku. Tu on zastade i otvori vrata. Na uzdignutoj platformi nalazio se široki krevet, u kome je, glasno hrčući, ležao debeli čovek. Ratnik mu priđe i stavi ruku na rame. Hrkanje prestade i Motak vide kako se Amtine oči upola otvoriše. Ratnikov nož je već ležao uz njegovu uzdrhtalu vilicu. – Dobro jutro – reče mu, osmehujući se. – Biće ovo divan dan.

– Šta hoćete? – Hoću da pokažeš koliko voliš Tebu. – Ja je volim. Svi to znaju. – Ali ipak snabdevaš hranom spartanski garnizon? – Ja sam trgovac. Ne mogu da ne prodajem svoju robu. Bio bih uhapšen i proglašen izda-

jnikom. – Sve je to stvar viđenja, dragi moj Amta. Vidiš, mi želimo da oslobodimo Tebu. A koga

ćemo tada nazvati izdajnikom? Debeli čovek sede, pokušavajući da ne gleda u nož pod vratom. – To je nepravda – pobuni se on, glasom kome se vraćala pribranost. – Ne možeš optužiti sve ljude koji posluju sa Spartancima ili sve vlasnike radnji i trgovce;

čak bi i kurve bile optužene. Ko si ti? – Ja sam Pelopida. – Šta zahtevaš od mene? – upita debeljko, a strah ga ponovo obuze i znoj mu obli lice. – U koje vreme pripremaš meso za garnizon? – Jedan sat pre zore. Moji ga momci zatim na kolicima guraju do Kadmeje. – Onda, da se bacimo na posao – reče Pelopida vraćajući nož u kaniju. – Kakve veze ima meso sa oslobađanjem Tebe? – Doneli smo neko bilje da mu poboljšamo ukus. – Ali, ako ih otrujete, krivica će pasti na mene. Ne možete to da uradite! – To nije otrov, budalo! – prosikta Pelopida. – Iako bih voleo da jeste! Diži se iz kreveta i

vodi nas do tvog magacina.

* *** *** **

Prošlo je tri sata od svanuća; Parmenion uopšte nije spavao, čekao je na ulazu u kovačnicu, uskovitlanih misli koje su videle samo nevolje; nevolje su prerastale u strahove.

Šta ako Spartanci otkriju da je meso zatrovano? Šta ako uhvate Pelopidu kako soli vodu? Šta ako procure vesti o zaveri?

Parmenionu je pulsiralo u glavi a jutarnje sunce mu je probadalo oči. Osećao je mučninu i nesigurnost. Morao je da sedne pored puta. Još od dana kada je spasao Diri, povremeno je imao glavobolje, ali su napadi, u toku prethodne dve nedelje bili učestali. Ponekad mu nije pomagao ni iscrpljujući spartanski trening.

Bol je bio neizdrživ i tada bi morao da popije mleko od maka, kako bi ublažio tegobe. Ali tog dana nije imao vremena za omamljujući san, pa je pokušao da zanemari bol.

Ubrzo je došao Norak, kovač. Bio je to ogroman čovek, bikovskog vrata i širokih ramena. Parmenion se podiže da ga pozdravi.

– Poranio si mladiću – reče Norak – ali ako misliš da možeš obaviti posao preko reda, zaboravi. Imam punu knjigu narudžbi.

– Treba mi dvadeset gvozdenih šiljaka dužine podlaktice do podneva – reče mu Parmen-ion.

– Nisi me čuo, mladi prijatelju. Ne mogu primiti nijedan novi posao ove nedelje. Parmenion se zagleda u kovačeve duboko usađene, smeđe oči. – Slušaj me, Norače, rekli su mi da si čovek od poverenja. Šalje me Pelopida. Razumeš?

Lozinka je Herkul. Kovačeve se oči skupiše. – Zašto su ti potrebni šiljci? – Da zakujem vrata Kadmeje. Potrebni su mi i ljudi koji rukuju čekićima. – Herinih mu sisa, dečko! Ne tražiš mnogo, zar ne! Bolje da uđeš unutra.

Kovačnica je bila prazna. Norak ode do ognjišta, doda potpalu preostalom žaru i duvanjem raspali plamenove. – Šiljci neće biti problem – reče on. – Ali kako da ih zakujemo a da se Spartanci ne obruše na nas?

– Brzo i vešto. Kada poprečna greda bude na mestu, šest ljudi će potrčati ka kapiji. Par-menion ode do suprotnog zida i uze dršku za koplje, još uvek bez oštrice. Zarivši dršku u pod, on izvuče svoj bodež i načini dva zareza u drvetu. – Ovolika je visina i debljina poprečne grede. Kapija je od hrastovine, stara, izložena vremenu, debljine šake. Da li jedan šiljak možeš zakucati iz šest udaraca?

Norak napnu svoje ogromne mišiće. – Da, dečko, ja mogu. Ali većini će trebati sedam ili osam udaraca.

Parmenion klimnu glavom. – Biće brže ako postaviš četiri čoveka pred svaku kapiju. Ali vreme je dragoceno. Najveća opasnost će biti u trenutku kada masa krene ka Kadmeji. Tada će komandant razmotriti ideju da pošalje trupe na njih.

– Postaraću se da se posao obavi – obeća Norak i Parmenion se nasmeši. – Kapija se obično zatvara u sumrak. Donesi šiljke u Kalepijevu kuću, do podneva, ne kas-

nije. I povedi jedanaest snažnih ljudi sa sobom. Parmenion napusti kovačnicu i polako se uputi ka Kalepijusovoj kući. Senator je bio pri

doručku i pozva ga da mu se pridruži, ali Spartanac odb. – Da li si se čuo sa Pelopidom? – upita.

– Još ne. Izgledaš jezivo, čoveče, lice ti je bez boje. Da nisi bolestan? – Dobro sam. Samo sam umoran. Vest o tvome govoru mora se proneti gradom. Moramo

sakupiti što više ljudi da čuju govor. – To si rekao i sinoć. Sve je pod kontrolom, prijatelju. – Da, naravno – Parmenion napuni pehar vodom i uze gutljaj. – Uđi i odspavaj malo – posavetova ga Kalepije. – Probudiću te kada se Pelopida vrati. – Kasnije. Koliko će ljudi čuvati gradske kapije? Niko ne sme da napustiti Tebu dok ne

bude naša. – Biće po deset ljudi na svakoj kapiji. Ne brini, sve ide kako si i planirao. – Neko će poneti i luk u nadi da će odapeti strelu na Spartance u Kadmeji. Svi, osim naših

ljudi, moraju biti nenaoružani. Ne sme biti neplaniranog napada. Pelopida i Motak uđoše u dvorište i Parmenion ustade. – Dakle? – upita. – Motak i ja smo isporučili hranu. Kao što si i pretpostavio, ostali smo sami u skladištu.

Zasolio sam burad sa vodom; bilo ih je deset. Ostali smo bez soli za poslednje bure i ja sam pomislio da mokrim u njega, ali smo ga prosuli.

– Dobro! Odlično urađeno – reče Parmenion, sedajući nazad u stolicu. – Onda smo spremni. Da li si pripremio svoj govor? – upita Kalepija.

– Da – odgovori senator – i održaću ga na agori, nešto pre sumraka. Biće mnogo ljudi. Da li ćeš se sada malo odmoriti? Parmenion zanemari njegov savet i okrenu se ka Pelopidi. – Šta je sačlanovima veća? Ratnik sede na klupu pored Parmeniona. – Bogovi su uz nas, Parmenione. Čuo sam da će

svi biti na proslavi u Aleksandrovoj kući. Sakupiće se tamo u podne; ješće i piće, poslali su po kurve.

Pobićemo ih sve, osim Kalepijevog rođaka, Kaska. – Ne! – viknu Parmenion. – Svi moraju umreti! – Kask nije više u gradu – reče Pelopida gledajući u Kalepija. – Čudnom igrom slučaja otišao je pre dva sata na svoje letnje imanje, u blizini Korinta. Parmenion udari pesnicom o sto i njegov pogled prostreli Kalepija. – Upozorio si ga. Sve

si nas doveo u opasnost. Senator slegnu ramenima i raširi ruke. – Ne poričem da sam mu rekao da napusti grad, ali

nisam izdao nikoga. Rekao sam Kasku da sam ga tri noći sanjao kako umire. Rekao sam mu

da sam bio kod proročice, koja mi je rekla da mora poći na hodočašće u Hekatin hram u Korintu. Svi znaju koliko je Kask religiozan, otišao je odmah.

– To je bila ludost Kalepije – reče mu Parmenion. – Ako preuzmemo grad, tada će Kask otići Spartancima i oni će ga upotrebiti kao predvodnika snaga koje će jurnuti na nas. Možda si nas sve osudio na propast.

Senator klimnu glavom. – Nemam odbranu protiv toga. Ali, Kask je moja krv i veoma mi je drag; i njemu je, znam, stalo do Tebe koliko i nama. Ničim ne mogu da izmenim svoje pos-tupke, a i kada bih mogao, ne bih to uradio.

Parmenionu se činilo da će mu se glava rasprsnuti svakog časa. Popio je još vode i ušao u kuću, u želji da pobegne od bleštave svetlosti u dvorištu. Motak

ga je sledio. – Video sam mermerne statue koje su imale lepšu boju od tebe – reče Motak kada se Parmenion sruši na divan. – Mislim da ti treba vina.

– Ne – reče Parmenion dok mu se u stomaku sve uzburkalo. – Samo me ostavi na trenutak. Odspavaću malo.

* *** *** **

Divlji talasi su udarali po razuđenoj obali, dok su zubata čudovišta iz dubina kružila oko vitke figure devojke koja se borila da oslobodi ruke. Parmenion je plivao kroz talase, boreći se da stigne do nje pre nego što je mračne dubine progutaju.

Ogromno stvorenje kliznu pored njega, toliko blizu da ga leđno peraje očeša po nozi, ali ogromni talas zahvati mladićevo telo i podiže ga ka nebesima. Na vrhu talasa on zamalo vrisnu, a onda propade kroz njega. Glava mu se našla ispod vode i on shvati da može da diše. Dirino telo je plutalo ispod njega; zapliva ka njoj i pokida konopce koji su joj vezivali ručne zglobove, povlačeći je ka površini.

– Živi! Živi! – on vrisnu. Čudovišta su kružila oko njih, njihove hladne oči boje opala zu-rile su u ljubavnike. Diri povrati svest i privi se uz Parmeniona.

– Spasao si me – reče. – Došao si po mene!

* *** *** **

Motak ga prodrma i probudi, a Parmenion otvori oči i zastenja, ne samo zbog bola u glavi, već i zbog nestale Diri i sna; zatim ustade. – Da li je podne?

– Da – ogovori Motak. Parmenion izađe u dvorište, gde su bili Pelopida i kovač Norak, sa jedanaest krupnih ljudi. Četvorica su nosila ogromne čekiće sa dugačkim drškama.

– Dovoljno dobro za tebe, strateže? – upita Norak, pokazujući gvozdeni šiljak, dužine krat-kog mača.

– Dobro si to uradio – reče mu Parmenion – ali bih voleo da vidim tvoje kovače na delu. – Poneo sam i nekoliko šiljkova više – reče kovač – baš zbog toga. Dva čoveka postaviše

debeli komad drveta uza zid a treći stavi šiljak na odgovarajuće mesto. Stajući sa jedne strane Norak mahnu drugom čoveku sa čekićem da stane prekoputa; zatim podiže svoj čekić, divlje zamahnu i udari po glavi šiljka. Kada se čekić odbio, i drugi čovek je zamahnuo; nakon prvog udarca, onaj koji je držao šiljak pusti ga i sagnu se. Posle tri udarca, šiljak je bio duboko zariven u drvo.

– Radite na tome – reče Parmenion. – To mora biti brže. Pozvaše Pelopidu da uđe u andron. – Da li će biti stražara na toj proslavi u Aleksandrovoj

kući koju si pomenuo.

– Da. Oni nisu baš omiljeni – odgovori Pelopida. – Koliko stražara? – Možda pet, možda i dvadeset. Ne znam. – Oko kuće ili unutar nje? – Oko kuće. To su privatne orgije – reče Pelopida, ne mogavši da zadrži smeh. – Naći ćemo se ispred Aleksandrove kuće. Napravićemo plan kada budemo videli koliko

ima stražara. Kada je Pelopida otišao, Kalepije ode u svoju sobu da uvežbava govor, ostavljajući Par-

meniona samog u andronu. Spartanac je neko vreme bio zamišljen ali onda postade svestan da više nije sam. Okrenu-

vši glavu, vide Tamis, spartansku proročicu, kako stoji pored stola oslanjajući se na svoj štap. Odmeravala je mladog Spartanca, ponosna na snagu plamena njegovog duha, zadivljena

hrabrošću kojom se odupirao njenim moćima; osećala je njegov bol. Za trenutak je, u neverici, zurio u nju. – Dakle – reče ona – hoćeš li mi ponuditi da sednem, mladi Spartanče? – Naravno – odgovori, ustajući i vodeći je do stola, pa joj nasu pehar vode. – Odkud ti

ovde, gospo? – Idem gde hoću. Da li si sada, kada predvodiš ovu pobunu, zadovoljan? – Jesam. – Daj mi ruku. Parmenion posluša i ona prekri njegov dlan svojim. – Sa svakim otkucajem srca čovek ima

dve mogućnosti – prošaputa ona. – Ali svaki izbor predstavlja stazu po kojoj se mora ići ma kud ga ona vodila. Ti stojiš na raskršću, Parmenione. Postoji put koji vodi ka svetlosti i ra-dosti i onaj koji vodi ka bolu i očajanju.

Držiš grad Tebu u svojim rukama, kao igračku. Na putu koji vodi ka svetlosti, Teba će rasti i napredovati, ali na drugom će biti srušena, pretvorena u prah i zaboravljena. To su reči koje sam morala izgovoriti.

– Kojim putem, onda? Kako ću to znati? – Nećeš ni znati, sve dok ne budeš daleko odmakao tim putem. – Kakve svrhe onda ima da mi govoriš o tome? – brecnu se, izvlačeći svoju šaku iz njenih. – Ti si Izabrani. Ti si Parmenion, Uništitelj nacija. Stotinu hiljada duša ćeš poslati preko

Mračne reke, one će vrištati, naricati i žaliti nad svojom sudbinom. Kako red i pravda nalažu, treba da znaš za mogućnosti koje su pred tobom.

– Onda mi reci kako da idem putem ka svetlosti. – Hoću, ali kao što Kasandrine reči nisu izmenile tvoju sudbinu, tako neće ni moje. – Samo mi ti reci. – Izađi iz kuće i zauzdaj svoju kobilu. Odjaši iz grada i putuj preko mora do Azije. Tamo

potraži hram Here, Učiteljice. – Ha! Jasno mi je sada – reče Parmenion. – Ti, veštice! Ti si Spartanka i služiš im. Neću

slušati tvoje laži. Oslobodiću Tebu, a ako će se neki grad pretvoriti u pepeo, biće to Sparta. – Naravno – reče ona, smejući se, otkrivajući trule zube i krvavocrvene desni. – Uništitelj

nacija govori i njegove će reči čuti bogovi. Ali, pogrešno si me procenio, Parmenione. Nije me briga za Spartu i za njene snove, ja sam srećna zbog puta koji si ti izabrao. Ti si mi važan, bitan si za ceo svet.

– Zašto bih ja tebi bio važan? – upita, ali ona samo odmahnu glavom. – Sve će biti otkriveno kada za to dođe vreme. Danas sam zadovoljna tobom; tvoj je um

oštar i pronicljiv. Uskoro ćeš postati čovek od gvožđa, čovek sudbine. Smeh joj je bio sličan zvuku vetra kroz mrtvo lišće.

Parmenion ne reče ništa, ali mu ruka skliznu ka bodežu na boku.

– To ti neće trebati – reče mu nežno. – Ja ti nisam pretnja i nikome neću govoriti o tvojim planovima.

Spartanac ne odgovori. Nije želeo da rizikuje Epaminondin život zbog date reči spartanske veštice! Izvadi bodež iz korica.

– Parmenione! – pozva ga Kalepije. – Ne mogu da odlučim kako da završim svoj govor. Hoćeš li da saslušaš kraj?

Za trenutak, Parmenion skrenu pogled ponovo ka Tamis. Ali ona je nestala. Skočivši na noge, sa bodežom u ruci, on se okretao tražeći je; ali od nje nije bilo ni traga. – Gde je otišla? – upita Kalepija.

– Ko? – Starica koja je bila ovde malopre. – Ja nisam nikoga video, ti si sanjao. Saslušaj sada ovaj završetak. Parmenion potrča ka vratima. Napolju, u dvorištu, kovač je sa svojim ljudima zakivao šil-

jke, a dvorišna kapija je bila zaključana.

* *** *** **

Parmenion je slušao Kalepijev govor, kitnjast i neuverljiv. Još uvek je bio pod utiskom reči koje je izgovorila Tamis. Da li je ona bila stvarna ili samo iluzija izazvana bolom? Nije to mogao da zna. Pohvalivši govor, on napusti zgradu i uputi se bleštavim ulicama ka kući Alek-sandra, glumca i pesnika. Prema Kalepiju, nije se isticao ni u jednoj od tih veština, ali je među plemstvom stekao ime organizujući veličanstvene orgije. Njegov je dom bio blizu Homoloida, Velike severne kapije, i gledao je prema brdima koja se pružaju ka Tesaliji. Parmenion je našao kuću i seo na zid, šezdesetak koraka udaljen od glavnog ulaza. Odatle je mogao da vidi četiri stražara u grudnim oklopima, sa šlemovima i kopljima. Čuo je, takođe, smeh i muziku koji su dopirali iz kuće. Ali Pelopidi nigde ni traga. Oslonivši se leđima na kameni zid, u mis-lima još jednom prođe kroz ceo plan.

Ništa više ti ne možeš učiniti, reče sebi; to je sada van tvoga uticaja. Međutim, taj savet nije mogao sasvim da prihvati.

Godinama nakon Dirine otmice bio je preplavljen mislima o osveti Spartancima. Sada je došao taj dan i početak njegove osvete je bio blizu. Ali, gde je Pelopida?

Ako poslanici ne budu ubijeni, otrčaće Spartancima, i Agesilej ili Kleombrot će povesti armiju da povrate Kadmeju, čak i ako bude zauzeta. Prokle u sebi tebanskog ratnika. Aro-gantni, glupi čoveče!

Vreme je prolazilo sporo. Stražari su nastavili da koračaju pred vratima, a smeh koji je dopirao iznutra postao je raskalašniji.

Pristiglo je sedam Afroditinih sveštenica, odevenih u raznobojne hitone. Nosile su velove preko lica, a u kosi su im blistali pozlaćeni i draguljima ukrašeni češljevi. Stražari se razma-koše da ih propuste. Parmenion zatvori oči pred napadom glavobolje. Plan je već bio dovoljno složen, i bez oslanjanja na ljude kao što je Pelopida.

Hladan vetar mu dotače lice donoseći trenutno olakšanje. On se uspravi, svestan promene koju je osetio. Stražari su i dalje koračali i sve je izgledalo isto. Onda shvati da se sve utišalo, nije bilo muzike niti smeha.

Dakle, pomisli on, orgije su počele. Ali, gde je, za ime Hada, Pelopida? Prođe još jedan sat. Uskoro će doći vreme za Kalepijev govor, koji je trebalo da podbuni

gomilu i usmeri je ka Kadmeji. S promrmljanom poslednjom kletvom na račun nepouzdanih Tebanaca, Parmenion ustade i krenu ka agori. Buka iz kuće natera ga da se okrene i on vide

da se vrata otvaraju i da sveštenice izlaze. One krenuše ka njemu. Izbegao ih je i nastavio svo-jim putem, ali kad je skrenuo za ugao, začu tapkanje nogu u trku i oseti ruku na nogama.

– Ostavi me na miru! – prasnu Parmenion. – Nećeš me čak ni pozdraviti? – začu muški glas. Parmenion se zagleda u visoku

sveštenicu pokrivenu velom koji skinu, i isceri se na njega. Lice koje je video bilo je lepo, i bez brade, a na usnama i očima bila je boja.

– Odlazi od mene. Ne želim ništa od tebe! – reče Parmenion, podižući ruku da odgurne čoveka. Moćni prsti se sklopiše oko njegove podlaktice u gvozdeni stisak.

– Zar me ne prepoznaješ? To sam ja, Pelopida! – ratnik se zakikota i velom skide boju sa usana i očiju. – Nisi ti jedini strateg, moj prijatelju.

Parmenion zabezeknuto pogleda ostale iz grupe, koji su se takođe oslobađali svoje ženske odeće. Svaki je bio naoružan skrivenim bodežom i tek tada Spartanac primeti krvave mrlje na njihovoj odeći jarkih boja. – Učinili ste to! – on uzviknu.

– Mrtvi su – odgovori Pelopida. – Kao i pesnik Aleksandar, što i nije neki gubitak, ako mene pitaš.

Ostavljajući svoje haljine sakrivene u uličici, grupa potrča ka agori, gde se već sakupila gomila ljudi. Pelopida i drugovi se izmešaše sa gomilom, ostavljajući Parmeniona da stoji is-pod velikog stepeništa koje je vodilo ka Posejdonovom hramu. U gomili je već bilo nekoliko hiljada ljudi kada se pojavio Kalepije.

Izašao je iz hrama i polako se spuštao stepenicama. Masa je klicala njegovo ime i on je bio iskreno iznenađen; podiže ruke i zatraži tišinu. Parmenion se pitao da li će njegov kitnjasti govor dovoljno uzbuditi masu.

Kalepije je gledao u masu nekoliko trenutaka, a onda mu glas zagrme. – Prošlo je mnogo vremena, prijatelji, od kada sam vam se poslednji put obratio. Ali, uvek sam verovao da je bolje ćutati ako nema šta dobro da se kaže. Naši prijatelji i saveznici, Spartanci, pozvani su ovde pre tri godine, od strane poslanika i efora tebanskih. Ja sam se protivio takvoj odluci! Protivio sam se onda, protivim se i sada! – Začu se glasan uzvik odobravanja, ali Kalepije mahnu rukom i utiša gomilu. – Zašto, pitali su poslanici, Spartanci ne bi okupirali Kadmeju? Zar oni nisu naši prijatelji?

Zar oni nisu predvodnici Grčke? Kakva može biti šteta, ako imamo goste u gradu? Kakva šteta? – on urliknu. – Kakva šteta?

Tebanski heroj, koga je sam Agesilej nagradio, sada čami u zatvoru, mučili su ga, kožu su mu odrali. A zbog čega? Zato što voli Tebu. Zar tako postupaju prijatelji? Da li su oni pri-jatelji? – on uzviknu.

– Ne! – zaori se iz gomile. Parmenion je jedva mogao da poveruje u ono što čuje. Bez ukrasa, Kalepije reči bile su

sveže i životne. U tom trenutku je Parmenion shvatio u čemu je moć velikih govornika. Izbor pravog trenutka i način govora nisu sami po sebi dovoljni. Kalepije je posedoveo i harizmu, moć da svojim zelenim očima ne vidi gomilu već svakog pojedinog čoveka i da dotakne svako srce svojim glasom.

– Ja ću ići ka Kadmeji – reče Kalepije. – Ja ću ići i reći ću Spartancima: Oslobodite naše prijatelje i napustite grad. Ovde više niste dobrodošli. I ako me budu bacili u tamnicu i ako me budu šibali bičevima od isprepletane žice, ja ću nastaviti da im se suprotstavljam, svom sna-gom svoje duše i svom hrabrošću tebanskog srca.

– Ubij Spartance! – viknu neko iz gomile. – Da ih ubijemo? – odgovori Kalepije. – Da, mogli bismo to. Nas ima nekoliko hiljada a njih je malo. Ali nepoželjni gosti se ne ubijaju; zahvali im se na

dolasku i zamole se da odu. Ja sada idem. Da li ću ići sam?

Odgovor je bio zaglušujući, jedna jedina reč se uzdizala iz mase i valjala poput grmljavine. – Ne!

Kalepije siđe sa stepeništa, a gomila koja se razmakla pred njim pratila ga je kada se zaputio stazom ka Kadmeji.

* *** *** **

Iz svog skrovišta, među stenama, tridesetak koraka od zidova Kadmeje, Norak je gledao kako Spartanci zatvaraju kapije. Dlanovi su mu se oznojili i on ih obrisa o tuniku. Ostali su nervozno čekali.

– A šta ako otvore kapiju pre nego što se šiljci zabiju do kraja? – upita ga čovek koji mu je stajao sa leve strane. – Imaj to na umu dok budeš udarao čekićem – posavetova ga kovač. – Takođe imaj na umu

da se Epaminonda nalazi u toj tvrđavi i da ga muče. A on misli i na tebe i na mene. – Čini mi se da vidim masu kako pristiže – prošaputa drugi čovek. Norak baci pogled

preko kamena. – To su oni – složio se. – Sada smo mi na redu. Grupa izlete iz svoga skrovišta, i svi, poput

sprintera otrčaše ka kapiji. Stražar na bedemu ih je ugledao, i upozorio povikom, ali pre nego što je stigao da baci džilit, oni su bili u zaklonu ispod ispupčenja na kuli koja je branila kapiju. Norak je imao obeleženu dršku od koplja i pokazao je na mesto pored levog krila kapije. – Ovde! – naredi.

Šiljak je bio na svom mestu. Norak pokaza na drugo mesto i ljudi sa čekićima pogledaše u kovača. – Sad! – on viknu, zamahujući oruđem.

Na zveket udaraca začuše se povici sa druge strane kapije. – Šta se, za ime Hada, dešava? – uzviknu neko.

– Skupila se masa ljudi, gospodine – odgovori stražar sa bedema. – Peta formacija! – viknu oficir. – Spremite se za napad. Otvaraj kapiju! – Zaklonjen zidom, Norak je čuo topot nogu spartanskih vojnika dok su

formirali borbeni kvadrat. Kovačev čekić gromovitom snagom udari šiljak, koji probi drvo kapije i zabi se u po-

prečnu gredu, s druge strane. On potrča levo i odgurnu one čiji je šiljak bio tek do pola zaku-can. Odstupivši jedan korak, zamahnu svom snagom i glava šiljka nestade u hrastovini ispu-caloj od vremena.

– Greda neće da se pomeri, gospodine – viknu spartanski vojnik i Norakovo lice se razvuče u osmeh kad ču kako se Spartanci upinju da pomere zakovanu gredu.

Masa je prilazila sve bliže citadeli.

* *** *** **

Kalepije je pošao još deset koraka i podigao ruke da zaustavi ustalasanu gomilu. Jedan spartanski strelac se nagnu preko zida i odape strelu, koja pogodi jednog čoveka u rame. Masa se povuče unazad.

Kalepijev glas nadjača žamor mase. – Zar se ovako ponašaju prijatelji? Da li smo mi naoružani? Da li smo postupali nasilnički?

Ranjenik je odnet nazad u grad, ali nije više bilo strela sa zidova Kadmeje. – Gde je vaš general? – uzviknuo je Kalepije. – Dovedite ga ovde da odgovara za ovu svirepost.

Spartanac sa gvozdenim šlemom nagnu se preko bedema. – Ja sam Ariman – povika on. – Vojnik koji je odapeo strelu biće kažnjen zbog toga; ali zahtevam od vas da se raziđete ili ću biti prinuđen da pošaljem svoje ljude na vas.

– Nećete nikoga poslati van – povika Kalepije – osim Tebanaca koje ste zatvorili u ćeli-jama.

– Ko si ti da meni izdaješ naređenja? – upita Arimen. – Ja sam glas Tebe! – odgovorio je Kalepije, što izazva uzvike odobravanja gomile. Motak se progurao do Parmeniona. – Zapadna kapija je zapečaćena – reče on uz osmeh. –

Ne mogu da izađu. U tom trenutku se gomila razmače i grupa tebanskih vojnika domaršira. Između njih su bili

spartanski vojnici, njih osmorica, vezanih ruku, izubijani i okrvavljeni. Pelopida, salutirajući, dočeka tebanskog oficira. – Vodite ih do zidina Kadmeje – naredi.

Oficir se pokloni i mahnu svojim vojnicima. Kalepije istupi. – Uzmi svoje ljude natrag – on viknu Arimanu – jer se bojim za njihove

živote ako ostanu ovde. – Otvorite kapiju! – viknu spartanski vođa, što izazva smeh među posmatračima. – Mislim da treba da spustite konopce – reče mu Kalepije. Masa je mogla da čuje kako vojnici, iza zidina, pokušavaju da pomere poprečnu gredu, pa

su se smejali i dobacivali nevidljivim Spartancima. – Tako mi bogova, platićeš mi za ovo, ti pokvarenjaku! – prodera se Ariman. – Ja mislim da su bogovi uz nas – odgovori mu Kalepijus. – Uzgred, ako sam dobro shva-

tio, javila se neka bolest u garnizonu. Možemo li da vam ponudimo usluge lekara? Ariman odgovori nekom sočnom psovkom i nestade. Malo kasnije konopci su spušteni i

zarobljeni spartanski vojnici se popeše na bedem. Gomila je ostala do sumraka, a zatim se većina njih razišla svojim kućama. Pelopida je, međutim, organizovao grupu tvrdokornih pobunjenika, koja je ostala ispred kapije, gde je Kalepije podigao šator da bi, kako je rekao razdraganoj gomili, čekao sve dok Spartanci ne prihvate njegov poziv da napuste grad.

Parmenion, Motak i Pelopida su čekali zajedno s njim. – Do sada se sve odvija onako kako si i rekao, strateže – Kalepije reče Parmenionu. – Ali šta dalje?

– Sutra ćeš ponuditi pregovarača, koji će otići u Kadmeju. Ali o tome ćemo govoriti kas-nije, večeras, ako se vratim.

– Ne moraš to da radiš – ubaci se Motak. – Previše je rizično. – Spartanci ne vole da predaju zarobljenike – reče Parmenion. – Mogli bi da odluče da ubiju Epaminondu, neću da rizikujem. U međuvremenu, prijatelji,

donesite još građe i recite Noraku da čvrsto zakuje vrata. Oni mogu da pretesterišu onu po-prečnu gredu za manje od jednog sata.

– Ti stvarno veruješ da možeš da spaseš Epaminondu? Kako? – upita Motak. – U Sparti sam imao nadimak, zvali su me Savra. A večeras ćemo videti da li gušter još

uvek ume da se pentra po zidovima!

* *** *** **

Obučen u crnu košulju dugih rukava i tamne pantalone persijskog kroja, sa smotanim ko-nopcem prebačenim preko jednog ramena, Parmenion je čekao da oblak zakloni mesec, a onda je potrčao ka zidu, ne praveći buku. Lica umazanog zemljom, pripijen uza zid, on pođe ka istoku, gde se zemljište naglo spuštalo i gde se zid uzdizao preko dvesta stopa iznad provalije.

Na ovom mestu zid ne može da se premosti uz pomoć opsadnih sprava, razmišljao je, pa će verovatno zbog toga biti slabije čuvan. Pružio je ruku i napipao pukotinu između četvrtastih blokova sivog kamena, od četiri stope širine, i zari prste u nju.

Da li sam još uvek gušter?, zapita se on. Pukotine između blokova su bile uske i plitke, ali se Parmenion ipak peo, tražeći oslonac

bosim stopalima. Prelazeći prstima preko kamenja, tražeći naprsline i useke koje je vreme načinilo u starom zidu, penjao se, stopu po stopu; ruke su mu se zamorile a na nogama su se pojavile ranice. Samo je jednom pogledao dole; zemlja ispod njega je nestala u mesečini i on pretrnu. U Sparti nije bilo ovoliko visokih zgrada. Iznenada se uplaši i shvati da se boji visine. Usmerivši pogled na kameni zid pred sobom, udahnu duboko nekoliko puta, pa zatim pogleda na gore. Parapet je još uvek bio tridesetak stopa iznad njega.

Noga mu se omače! Poput čeličnih eksera njegovi prsti se zariše u kamen dok je nogama pokušavao da pronađe

oslonac. Smiri se, reče samom sebi. Ali srce mu je mahnito tuklo dok je visio iznad zastrašujućeg

ponora. Opustivši telo, on polako pronađe kamen za stopalo i oprezno potraži novu pukotinu. Postepeno je napredovao, sve dok nije došao tik ispod parapeta. Zatvorivši oči, osluškivao je, ništa se nije čulo, ni disanje vojnika ni tiho struganje stopala

stražara. Prebacivši ruku preko parapeta, brzo preskoči grudobran i čučnu u senku. Dvadeset koraka levo, spartanski vojnik je naslonjen na ogradu gledao ka gomili. Sa njegove desne strane su bile stepenice koje su vodile ka dvorištu.

Nečujno je došao do njih i skliznuo držeći se zida na kome su igrale senke. Kadmeja se sastojala iz čitavog lavirinta zgrada; ispod citadele, u podnožju nekadašnjeg

grada Kadmosa, izrasla je Teba. Mnoge starije zgrade su bile napuštene i dok je trčao kroz prazne uličice, Parmenion oseti jezu zbog duhova prošlosti koji su lebdeli po pustim kućama.

Čuo je zvuk koraka vojnika koji marširaju, pa se sagnu iza jednih vrata. Pacov pretrča preko njegovog golog stopala, a čuo je i druge glodare kako se vrzmaju u blizini. Prisiljava-jući sebe da ostane miran poput statue, čekao je sve dok šest vojnika nije prošlo pored prastare zgrade.

– On je jak koliko i pseća mokraća – promrmlja jedan od vojnika. – Trebalo je da pretesterišemo gredu i razbijemo kopilad. – To nije njegov način – reče drugi. – Sada se verovatno krije ispod kreveta. Jedan od vojnika zastenja i kleknu pored puta, povraćajući. Druga dvojica pomogoše bolesnom vojniku da ustane. – Osećaš li se bolje Androse? – Četvrti put večeras. Moja utroba neće još dugo izdržati. Ljudi odoše dalje i Parmenion nastavi put ka zapadu, tražeći upravnikovu rezidenciju.

Prema onome što mu je rekao Pelopida, stare tamnice se nalaze ispod te zgrade. Ariman se smestio na drugom spratu, dok je na prvom bila trpezarija za njegove oficire.

Parmenion je stajao u senci zgrade preko puta, tražeći pogledom stražare, ali nije bilo ni-jednog. Pretrčao je preko otvorenog prostora uletevši na vrata. Našao se u hodniku obasjanom bakljama. Glasan razgovor dopirao je iz trpezarije.

– Tvrdo kuvano meso je lek za nemirna creva – čuo je kako neki čovek govori. – Ne ovaj put – pomisli Parmenion smrknuto. Preko puta trpezarije bilo je spiralno

stepenište koje je vodilo naniže. On potrča ka njemu i poče da se spušta prema tamnicama. Nije bilo baklji duž stepeništa, ali je žmirkava svetlost dopiralo odozdo.

Oprezno se krećući, on siđe do poslednje stepenice i pogleda ka jedva osvetljenom hod-niku. Duž desne strane pružao se niz tamnica, a sa leve strane se nalazio sto, za kojim su sedela dvojica stražara; kockali su se u bakrene novčiće. Parmenion opsova.

Jednog stražara bi mogao da ućutka, ali su mu, nenaoružanom, dvojica previše. Misli, čoveče! Budi strateg!

Slušao je ljude koji su se kockali i čekao da čuje njihova imena. Osećao se napušten, uhvaćen u klopku, dok je tako stajao na stepenicama. Ako neko naiđe odozgo, sa njim je gotovo. Ljudi su nastavili da se kockaju. – Mentare, ti srećna svinjo! – reče jedan od njih, napokon. Parmenion se pope uz stepenice i čučnu u senku. – Mentar? – on pozva. – Popni se ovamo! Čovek promumla nešto sočno i Parmenion začu kako se njegova stolica pomera po

kamenom podu. Mentar dođe do stepenica i poče da trči, preskačući dve odjednom. Parmen-ion se uspravi ispred njega i udari ga pesnicom po bradi. Zgrabivši vojnika za kosu udari nje-govom glavom u zid. Mentar se oklembesi u nje govim rukama.

Spustivši onesvešćenog stražara na stepenice, Parmenion se vrati ka tamničkom hodniku. Drugi čovek je sedeo okrenut leđima ka stepeništu, zviždeći, bez sluha, neku melodiju, dok je bacao kockice. Prišavši mu s leđa, Parmenion ga udari u vrat; stražareva glava polete napred i odbi se od stola.

Vrata tamnice su bila od debele hrastovine, zaključana na najjednostavniji način, popreč-nom gredom. Samo su dvoja vrata bila tako zaključana: iza prvih je bio Polisperhon. Parmen-ion je ušao u tamnicu i video da Tebanac spava; lice mu je bilo izubijano i krvavo, a u tamnici se osećao smrad telesnih izlučevina. Tebanac je bio sitne građe, i Parmenion ga podiže i iz-vuče na hodnik.

– Ne više – preklinjao je čovek. – Došao sam da te spasem – prošaputa Parmenion. – Imaj hrabrosti! – Spaseš? Da li smo zauzeli Kadmeju? – Još ne – odgovori Parmenion, otvarajući druga vrata. Epaminonda je bio budan ali u još gorem stanju od Polisperhona, gotovo neprepoznatljiv;

oči su mu na podnadulom licu bile kao prorezi. Parmenion mu pomože da izađe u hodnik, ali Tebanac pade na pod, jer noge nisu mogle da

ga nose. Pod svetlošću baklji Parmenion vide da su udovi njegovog prijatelja natečeni: udaran je štapovima po butinama.

– Nećete biti u stanju da pređete preko zida – reče Parmenion. – Moraću da vas sakrijem. – Oni će nas svuda tražiti – promumla Polisperhon. – Nadajmo se da neće – oštro odvrati Parmenion. Posle manje od jednog sata, Spartanac je ponovo jurio pustim ulicama. Popevši se uz

stepenice, on priveza uže za mermerno sedište i uzvera se na vrh zida. – Ti, tamo! – povika stražar – Stani! Parmenion skoči sa grudobrana i skliznu niz konopac, dok su mu ruke gorele. Iznad njega,

stražar dotrča do konopca i preseče ga mačem. Uže poče da pada sa zida. Parmenion pokuša da nađe oslonac i njegovi prsti napipaše pukotinu baš kada se konopac

otkinu. Pažljivo se spustio i otišao u Kalepijusov šator. – Dakle? – upita govornik. – Na sigurnom su – prošaputa Parmenion.

* *** *** **

Kada je svanulo, Ariman je još uvek sedeo unutar citadele, presamićen, držeći se za sto-mak. Nije više znao koliko je puta povraćao u toku noći, i na kraju je samo žućkasta žuč is-punjavala posudu. Imao je više od sedamsto osamdeset ljudi pod svojom komandom, ali je njih petsto bilo u toliko lošem stanju da nisu mogli da hodaju, a ostali su se kretali kao da su ranjenici, ispijenih lica i beživotnog pogleda. Ako se Tebanci odluče da napadnu danas, po-mislio je, njegove će snage biti savladane za svega nekoliko minuta.

Posilni je pokucao na vrata i on se s mukom podiže na noge, uzdahnuvši. – Uđi – reče, a taj napor izazva pometnju u njegovom stomaku.

Ušao je mladi oficir, takođe bled. – Pretražili smo čitavu Kadmeju. Zatvorenici su, izgleda, pobegli.

– Nemoguće! – viknu Ariman. – Epaminonda jedva može da hoda, a kamoli da se vere po zidovima. Samo je jedan čovek viđen kako preskače zid.

– Svuda smo već tražili, gospodine – odgovori mu čovek. Ariman utonu u svoj divan. Mora da su ga bogovi prokleli! Planirao je da pogubi izdajnike i tako upozori rulju da se Sparti ne sme pretiti. Sada više

nije imao zarobljenike i komandovao je vojskom suviše slabom da bi odbranila zidine. U sobu je ušao još jedan oficir. – Gospodine, Tebanci žele da pošalju čoveka da pregovara

o situaciji. Ariman je hteo da razmisli, ali je svako razmišljanje bilo teško, dok su mu creva i stomak

bili u pobuni. – Odgovori im potvrdno – naredi. Teturajući se, ode do nužnika i presamiti se preko cevi sa vodom.

Oseti se malo bolje, vrati do svog divana i opruži postrance podvijenim kolenima. Nije želeo taj posao, mrzeo je Tebu i njenu izopačenost, ali je njegov otac insistirao, govoreći da je velika čast komandovati spartanskim garnizonom, bez obzira gde je. Ariman prođe vitkom rukom kroz proređenu plavu kosu. Šta bi dao za gutljaj čiste, hladne vode. Prokleti bili ovi Tebanci, u vatre Hada sa njima!

Ubrzo se oficir vratio i uveo visokog mladića, tamne kose i plavih očiju. Ariman u njemu prepozna trkača, Leona Makedonca, polu-Spartanca zapravo. – Sedi – prošaputa.

Čovek priđe bliže, pružajući kameni bokal. – Voda je čista – reče glasnik. Ariman je uze i popi. – Zašto su odabrali tebe? – upita, zadržavajući posudu. – Ja sam polu-Spartanac po rođenju, gospodine, što vam je možda poznato – reče Parmen-

ion mirno – ali sada živim u Tebi. Verovatno su smatrali da mi se može verovati. – I, da li ti se može verovati? On slegnu ramenima. – Izgleda, lako. Nema potrebe za prevarom. – Kakvi su im planovi, čoveče? Da li će napasti? – Ne znam, gospodine. Ali pobili su sve poslanike, vaše pristalice. – Šta su ti rekli da kažeš? – Da će obezbediti siguran prolaz vama i vašim ljudima do oboda grada. Tamo su podigli

šatore, ima sveže hrane i imaju lekara sa protivotrovom za ono što ste pojeli. – Otrov? – prošaputa Ariman. – Otrov u hrani, kažeš? – Da. To je odvratna smicalica, tipična za Tebance – reče Parmenion. – To je otrov koji

sporo deluje i ubija u roku od pet dana. Zbog toga, pretpostavljam, nisu reagovali do sada. – Da li im se može verovati, šta misliš? Zbog čega nas ne bi poklali čim se, čim se…? –

Nije mogao da natera sebe da izgovori reč predaja. – Čim krenemo – reče on naposletku. – Čuli su – reče Parmenion, prilazeći bliže i spuštajući svoj glas – da Kleombrot ima dva

odreda vojnika, severno od Korinta. On može biti ovde za tri dana. Mislim da će vas radije pustiti nego rizikovati da kralj pođe

na njih. Ariman zastenja i presamiti se. Svest mu se zamagli zbog bola, a mučnina ga je gušila.

Glasnik je držao praznu posudu dok je oficir povraćao. Napokon, Ariman obrisa usta nadlani-com. – Daće nam protivotrov?

– Mislim da se čoveku koji se zove Kalepije može verovati – reče Parmenion utešnim glasom. – I, naposletku, nema sramote u tome što napuštate grad. Sparta je bila pozvana da postavi svoj garnizon ovde, a sada je grad promenio svoje mišljenje. Na kraljevima i

poslanicima je da nađu rešenje, vojnici samo slušaju naređenja nadređenih, oni se ne bave politikom.

– Istina – složi se Ariman. – Šta da kažem Tebancima? – Reci im da pristajem. Trebaće nam neko vreme da prestružemo poprečnu gredu na kapiji,

ali ću nakon toga sa svojim vojnicima napustiti grad. – Nažalost, gospodine, kapije ne dolaze u obzir. U svojoj uzbuđenosti, rulja ih je potpuno

zakovala daskama. Kalepije vam je predložio da se spustite konopcima, u grupama po dvade-set ljudi.

– Neverovatno! – prasnu Ariman. – Hoćeš da odemo pomoću konopaca? – To pokazuje koliko vas se Tebanci plaše – reče Parmenion. – Čak i u tako slabom stanju,

spartanske ih snage mogu razbiti. To je, zapravo, i neka vrsta priznanja. – Nek ih spale vatre Hada! Ali, reci im da pristajem. – Mudar izbor, gospodine. Nećete zbog njega zažaliti, uveren sam. Dva časa kasnije i poslednji Spartanac je napustio Kadmeju. Parmenion je čekao dok su Norakovi ljudi skidali daske sa kapije i strugali kroz poprečnu

gredu, s njene druge strane. Kapija se širom otvori. Pelopida utrča u dvorište, podižući pes-nice uvis. – Pobeđeni su – on uzviknu i gomila uzvrati odobravanjem.

Okrenuo se ka Parmenionu i zgrabio za ramena. – Sada mi reci gde si sakrio naše prijatelje. – Oni su i dalje u tamnici. – Ali, rekao si da su slobodni! – Ne, rekao sam da su na sigurnom. Spartanci su pretraživali Kadmeju, ali sam se nadao da

se neće setiti tako čudnog skrovišta – samo sam ih pomerio u poslednju ćeliju u hodniku. Povedi doktora sa sobom, jer su sa Epaminondom strašno postupali.

Dok je Pelopida u pratnji desetak ljudi trčao ka upravnikovoj kući, Motak priđe Parmen-ionu. – Šta će biti sa spartanskim zapovednikom? – on upita.

– Oni će ga pogubiti – odgovori Parmenion. – A onda će krenuti na Tebu. Imamo još mnogo toga da uradimo.

Te noći, dok je vazduh bio ispunjen zvucima razuzdane proslave, Parmenion je s mukom otvorio kapiju svoje kuće i posrćući ušao u dvorište. Srušio se na pragu androna. Motak ga je tu našao sledećeg jutra i uneo u glavnu spavaću sobu.

Tri puta se Parmenion tokom noći budio i prilikom trećeg buđenja video Horasa, lekara, kako se naginje nad njime. Doktor načini rez u Parmenionovoj mišici, malim zakrivljenim nožem.

Spartanac pokuša da se oslobodi, ali Motak pomože Horasu da ga zadrže u ležećem položaju. Parmenion ponovo izgubi svest.

U mnoštvu snova jedan se te noći stalno vraćao. U njemu se penjao širokim stepeništem, tražeći Diri. Dok se uspinjao, nestajale su stepenice iza njega, otkrivajući mračni ambis. Koračajući ka sobi u kojoj ga je čekala Diri, zastao je. Ambis se uvećavao i shvatio je, užasnut, da ide uz njega; ako otvori vrata sobe, ambis će je progutati. Ne znajući šta da uradi kako bi spasao svoju voljenu, on zakorači sa stepenica i propade u tamu jame bez dna.

* *** *** **

Motak sede pored kreveta, gledajući u bledo lice svog onesvešćenog gospodara. Suprotno savetu lekara, Motak je otvorio prozore, kako bi jasnije video Parmenionovo posivelo lice, upalih očiju i ispijenih obraza. Kada je Motak položio svoju ruku na Parmenionove grudi, os-etio je slabe i nepravilne otkucaje srca.

Tokom prva dva dana Parmenionovog sna, Motak nije bio zabrinut. Svakog je dana poma-gao Horasu da pusti krv Spartancu, uveren da je preuzimanje Kadmeje iscrplo svu Parmen-ionovu snagu i da se on sada samo odmara.

Ali, četvrtog dana, Motak više nije verovao u to. Parmenion se topio i nije bilo naznaka da mu se svest vraća. Napunio je pehar hladnom vodom i podigao Parmenionovu glavu, prinevši pehar ustima –

voda je curila niz usta bolesnika bez svesti i Tebanac klonu. Čuo je kako se reza na kapiji pomera i ode do vrata. Horas je ušao u kuću i popeo se do

sobe, gde je odvio paket sa noževima. Motak se zagleda u visokog, mršavog lekara; nije voleo hirurge, ali im je zavideo na

znanju. Nije nikada mogao ni pomisliti da se suprotstavi nekom učenom i veštom čoveku, ali je tada odlučio da puštanja krvi više ne bude.

– Skloni svoje noževe – on reče. – Šta je ovo? – zapita Horas. – Njemu je potrebno pustiti krv. Bez toga će umreti. – On ionako umire – reče Motak. – Ostavi ga na miru. – Gluposti – reče Horas, podižući koščatu ruku u pokušaju da odgurne Motaka. Ali je sluga

stajao čvrsto, dok mu je lice oblivalo rumenilo. – Imao sam ženu, doktore. I njoj su redovno puštali krv, sve dok nije umrla. Neću dozvoliti

da se to desi i Parmenionu. Rekao si da se on odmara, da prikuplja snagu. Ali nisi bio u pravu. Sada možeš da ideš. On spusti pogled na doktorovu šaku, koja mu je još uvek bila na prsima.

Horas žurno skloni ruku, pokupi svoje noževe i zamota ih u svežanj. – Mešaš se u stvari koje ne razumeš – reče. – Obratiću se vlastima i bićeš silom uklonjen iz ove sobe.

Motak zgrabi lekarevu plavu tuniku i privuče ga k sebi dok je boja nestajala sa njegovog lica, a oči mu se sijale poput zelene vatre; Horas preblede dok ga je gledao.

– Ti ćeš, doktore, otići odavde. Ako preduzmeš bilo šta što će dovesti do Parmenionove smrti, ja ću te pronaći i izvadiću ti srce.

Da li si me razumeo? – Ti si sišao sa uma – prošaputa Horas. – Ne, nisam. Ja sam samo čovek koji drži svoja obećanja. Odlazi, sada! – I Motak odgurnu čoveka prema vratima. Pošto je lekar otišao, Motak se smesti u stolicu, pored kreveta. Uopšte nije znao šta treba da uradi, a od straha mu ruke zadrhtaše. Iznenađen sopstvenom reakcijom, on pogleda ka Parmenionovom licu i prvi put postade

svestan koliko voli tog čoveka kome je služio. Baš čudno, pomislio je. Parmenion je na mnogo načina bio zatvoren i povučen čovek, njegove su misli i snovi bili nedokučivi za Mo-taka. Retko su razgovarali o bitnim stvarima, nikada se nisu šalili jedan sa drugim, nikada nisu pričali o svojim skrivenim željama. Motak se zavali u stolicu i zagleda kroz prozor, pri-sećajući se one prve noći kada je došao u Epaminondinu kuću i Elejine smrti. Misao se poput vrelog noža zarila u njegovo srce. Parmenion je sedeo sa njim u tišini, Motak je mogao da os-eti njegovu prijateljsku saosećajnost, bez potrebe da je izrazi rečima.

Tri godine, koliko je služio Parmeniona, bile su, začudo, srećne. Mislio je i dalje o Eleji, ali je oštar bol u srcu postao blaži, dozvoljavajući mu da se ponekad seti i srećnih trenutaka. Škripa kapije ga prekinu u mislima i on ustade sa stolice, izvlačeći bodež.

Ako se doktor vratio sa oficirima noćne straže, onda će saznati šta znači kada Motak nešto obeća!

Vrata se otvoriše i Epaminonda uđe u sobu. Tebančevo lice je bilo naduveno, oči tamne, sa podlivima. Lagano je prišao krevetu i pogledao u usnulog prijatelja.

– Nema poboljšanja? – upita Motaka.

Sluga vrati svoj nož u korice. – Ne. Sprečio sam lekara da mu i dalje pušta krv. Zapretio je da će otići vlastima.

Epaminonda posadi svoje izmučeno telo u stolicu. – Kalepije mi je rekao da Parmenion pati od jakih glavobolja.

– Dešava se ponekad – reče mu Motak – naročito posle trka. Bol je žestok i povremeno bi izgubio vid. Tek pre mesec dana mi je rekao da bol postaje

sve jači. Epaminonda klimnu glavom. – Dobio sam pismo od prijatelja iz Sparte, Ksenofona. Podu-

čavao je Parmeniona nekoliko godina i prisustvovao je prvom napadu. Doktor je tada po-sumnjao da postoji neka izraslina unutar Parmenionove lobanje. Nadam se da neće umreti. Želeo bih da mu se zahvalim. Više ne bih mogao da izdržim teške udarce.

– Neće umreti – reče Motak. Epaminonda za trenutak ne reče ništa, a onda pogleda u slugu. – Nisam bio u pravu u vezi s tobom, prijatelju moj – priznade. – To nije bitno. Da li znaš nekoga ko bi mogao da mu pomogne? Epaminonda se podiže. – Postoji jedan travar po imenu Argon. Prošle godine lekarsko udruženje je tražilo da se on protera iz grada; rekli su da je varalica.

Ali se jedan moj prijatelj kune da mu je Argon spasao život. A znam i za čoveka koji je bio slep na desno oko a sada ponovo vidi na oba. Pozvaću ga noćas.

– Čuo sam za njega – reče Motak. – Traži mnogo za svoje usluge; debeo je i imućan, a prema slugama je gori nego prema robovima.

– Nisam rekao da je prijatan čovek. Ali, budimo iskreni, Motače – Parmenion umire i ne znam da li će preživeti sledeću noć. Nemoj da se brineš za novac, ja ću se za to postarati. Mnogo mu dugujem, cela Teba mu duguje više nego što mu možemo dati.

Motak se oporo nasmeja. – Da, video sam koliko su puta Pelopida i Kalepije došli da ga obiđu.

– Kalepije je poslušao poslednje Parmenionovo naređenje – Epaminonda mu reče. – Otišao je u Atinu da potraži pomoć za odbranu od spartanske osvete. A Pelopida trenira hoplite, po-kušava da napravi armiju, u slučaju da Kleombrot krene na nas.

Ostani ovde uz Parmeniona. Poslaću Argona. I, Motače, uzmi hrane, odmori se. Nećeš pomoći svome gospodaru ako se razboliš.

– Jak sam ja, poput vola. Ali u pravu si. Odspavaću malo. Spuštao se sumrak kada je Argon stigao do male kuće. Motak je spavao u dvorištu i pro-

budivši se, ugledao ogromnog čoveka, uvijenog u crveno-žuti ogrtač kako se nadnosi nad njime.

– Dakle, momče, gde se nalazi samrtnik? – upita Argon dubokim glasom, koji je odjekivao u njegovim prostranim grudima.

Motak se podiže. – On je u spavaćoj sobi, na spratu. Pođi za mnom. – Prvo moram da pojedem nešto – reče Argon. – Donesi mi sira i hleba. Izgladneo sam.

Seo je za sto u dvorištu, a Motak je za trenutak stao, zureći, a onda se uputio ka kuhinji. Seo je i posmatrao kako Argon proždire veknu hleba zajedo sa sirom i sušenim mesom, u količini koja bi bila dovoljna petočlanoj porodici za čitav dan. Hrana je prosto nestajala, uz malo verovatnoće da je bila sažvakana. Doktor najzad podrignu i zavali se, otresajući mrvice sa svoje blistave crne brade. – A sada i malo vina – reče.

Motak nasu pehar i pruži ga preko stola. Argon je sklopio svoje debele prste oko pehara, a Motak je primetio da se na svakom nalazi zlatni prsten ukrašen dragim kamenom.

Doktor iskapi vino jednim gutljajem i nespretno se podiže na noge. – Sada sam spreman – reče.

Dopratio je Motaka do sobe i stao uz Parmenionov krevet, posmatrajuć i ga pod svetlošću lampi. Motak je stajao u vratima, prateći njegove pokrete. Argon nije doneo noževe i bio mu

je, bar na tome, zahvalan. Lekar se nagnu nad krevet i rukom opipa mesto iznad Parmen-ionove obrve. Prstima je prelazio preko vrele kože i odjednom viknu i zatetura se unazad.

– Šta nije u redu s tobom? – upita Motak. Argon nije odmah odgovorio, a njegove tamne oči su se skupile dok je posmatrao čoveka

na samrti. – Ako bude živeo, promeniće svet – prošaputa lekar. – Vidim srušene imperije, uništene nacije. Možda je bolje da ga ostavim ovako.

– Šta pričaš? Govori glasnije, čoveče, ne čujem te! – reče Motak, prilazeći lekaru. – Ništa bitno. Sad ćuti, dok ga budem ispitivao. Nekoliko min uta je debeli čovek stajao u

tišini, rukama nežno prelazio po Parmenionovoj glavi. Onda izađe iz sobe. Motak ga je pratio do dvorišta.

– Ima rak – reče Argon – u centru mozga. – Kako to možeš znati, ako se nalazi unutar lobanje? – To je moja veština – odgovori Argon, sedajući za sto i puneći pehar vinom. – Putovao

sam unutar njegove glave i naišao na izraslinu. – Onda će on umreti? – upita Motak. – To nije sasvim izvesno, ali je veoma moguće. Imam kod sebe biljku koja će sprečiti tu-

mor da dalje raste, to je biljka sulfijum i mora da uzima biljni sok svakoga dana, do kraja živ-ota, jer izraslina neće nestati. Ali ima još nešto, a to ja ne mogu da nabavim.

– Šta? – upita Motak kada je debeli čovek utonuo u ćutanje. – Dok putuješ unutar čovekove glave, vidiš mnoge stvari, osetiš njegove nade, snove,

preživljavaš njegove muke. Imao je ljubljenu, zvala se Diri, ali mu je oduzeta. On sebe krivi zbog toga i u duši je prazan, živi samo radi osvete. Takva vrsta nade može čoveka održati u životu neko vreme, ali je osveta dete tame, a u tami nema života i opstanka.

– Možeš li to reći jednostavno, doktore? – upita Motak. – Samo mi kaži šta ja mogu da uradim.

– Mislim da ti ne možeš učiniti ništa. Njemu je potrebna Diri, a ne može biti s njom. Me-đutim, zbog male šanse da to može biti od koristi, a i da bih zaradio novac koji će mi Epami-nonda dati, pripremiću prvi napitak. Ti gledaj pažljivo šta ja radim. Previše sulfijuma može da ubije, premalo – rak će nastaviti da raste. To može pomoći, ali bez Diri, sumnjam da će preživeti.

– Ako si mistik kakvim se predstavljaš – podrugljivo reče Motak – kako to da ne možeš da govoriš s njim i da ga prizoveš?

Debeli čovek odmahnu glavom. – Pokušao sam – reče on meko – ali je on u svetu koji je sam stvorio, punom tame i nasilja. U njemu se on bori sa demonima i stvorenjima užasa. Nije mogao ili nije hteo da me čuje.

– Ta stvorenja o kojima govoriš, da li ga ona mogu ubiti? – Verujem da bi mogla. Vidiš, moj crvenobradi prijatelju, on se bori sa demonima koje je

sam stvorio. On se bori protiv tamne strane svoje sopstvene duše.

* *** *** **

Ambis je bio svuda oko njega dok je zamahivao Leonidinim mačem i zarivao ga u grlo slepog miša ljudske veličine, sa krilima od crne kože.

Stvorenje ispljunu krv koja ga zasu poput ulja, zbog čega mu je bilo teško da čvrsto drži mač. Uspinjao se uz nisko brdo.

Nakaze su letele oko njega držeći se van domašaja sjajnog mača, ali je ambis leteo za nje-govim petama, gutajući zemlju. Pogledao je dole i ugledao daleke vatre u jami ispod sebe; čuo je krike napaćenih duša i osećao ih.

Parmenion je bio smrtno umoran, a glava mu je gorela od bola.

Krila zalepršaše iza njega, on se okrenu i zari svoj mač duboko u dlakavi stomak. Ali je stvorenje već bilo na njemu, a njegovi oštri zubi se zariše u meso na ramenu. On se baci unazad, vadeći svoj mač i odsecajući glavu sa demonovog vrata. Praznina proguta zemlju is-pod njegovih nogu i Parmenion skliznu do ivice ambisa. Prevrnuo se na stomak, nekako uspravio i potrčao ka obronku brda.

Svuda oko njega, poput razbesnelog mora, jama ga je dozivala, približavala mu se, polako, nezadrživo.

Iznad njega su kružili slepi miševi. A onda je začuo glas. – Volim te – rekla je. I svetlost pokulja sa mračnog neba, oblikujući most ka raju.

* *** *** **

Motak je stajao izvan hrama, čekajući na ženu. Imala je dva posetioca, i znao je da će morati da čeka. U blizini je bila fontana i on sede pored nje posmatrajući odsjaj zvezda u vodi.

Konačno su muškarci otišli i on pođe ka ulazu u hram, pa skrenu levo u hodnik u kome su sveštenice iznajmljivale svoje sobe. Pokuca na vrata najudaljenije odaje.

– Sačekaj malo – začu se umorni glas, a zatim se vrata otvoriše. Crvenokosa se, po navici, široko osmehnu. – Dobro došao – ona reče. – Nadala sam se da će neki pravi muškarac doći na poklonjenje. – Nisam došao da bih obožavao boginju – odgovori joj, probijajuć i se pored nje. – Ja

želim da te unajmim. – Sam sebi skačeš u usta – reče ona, a osmeh joj nestade sa lica. – Naprotiv – on uzvrati, sedajući na široki krevet, pokušavajući da ne primeti zadah postel-

jine natopljene znojem. – Imam prijatelja koji umire. – Neću leći u krevet sa zaraženom osobom – planu ona. – On nije zarazan i ne moraš da ideš u krevet s njime. – Motak joj ukratko ispriča o Par-

menionovoj bolesti i o Argonovim strahovanjima. – I šta očekuješ da ja uradim? – upita. – Ja nisam vidarka. – On dolazi kod tebe svake sedmice, ponekad i češće. Možda si ga videla i na vežbalištu.

Njegovo ime je Parmenion, ali trči pod imenom Leon, Makedonac. – Znam ga – odgovori ona. – Nikada ne priča, ne kaže ni zdravo. On uđe, pruži mi novac, uzme me i ode. Šta mogu ja da učinim za njega? – Ne znam – priznade Motak. – Mislio sam da mu je, možda, stalo do tebe. Ona se nasmeja. – Mislim da bi ti trebalo da zaboraviš na njega – reče ona, približivši mu

se i stavivši ruku na njegovu butinu. – Mišići su ti napeti a u očima ti se vidi iscrpljenost. Tebi je potrebno ono što ja mogu da pružim. – Njena ruka skliznu naviše, ali je on uhvati za zglob.

– Nemam drugih planova, ženo. Platiću ti uslugu. Hoćeš li to prihvatiti? – Još uvek mi nisi rekao šta hoćeš? – ona odgovori. On pogleda u njene namazane oči i uzdahnu duboko. – Želim da skineš olovnu i oker boju

sa lica. Želim da se okupaš. Nakon toga ćemo otići kući. – To će te koštati dvadeset drahmi – reče, ispruživši ruku. On posegnu za svojom kesom i izbroja deset drahmi. – Ostatak ćeš dobiti kada obaviš

zadatak – reče Motak. Sat kasnije, dok je mesec bio visoko nad gradom, Motak i sveštenica uđoše u kuću. Ona je

nosila jednostavni, beli hiton do članaka, a oko ramena joj je bio obavijen plavi hlamis. Lice joj je bilo bez šminke i Motaku je bila skoro lepa. On je odvede do spavaće sobe i uhvati za ruku. – Daj sve od sebe, ženo – on prošaputa – jer mi on mnogo znači.

– Više mi se sviđa da me zoveš Tetis – reče ona.

– Kako ti želiš, Tetis. On zatvori vrata za sobom i Tetis priđe krevetu, pustivši hiton i šal da joj skliznu na pod.

Podigavši čaršav, ona se privi uz čoveka koji je umirao. Njegovo telo je bilo hladno. Pruživši ruku, ona dodirnu tačku na njegovom vratu da bi osetila puls; srce je i dalje kucalo, ali je puls bio nepravilan i slab. Pripi se uz njega, prebacivši svoju desnu nogu preko njegovih prepona i rukom pređe po grudima. Osetila je kako toplota napušta njeno telo, ali nije zadrhtala. Usne joj dotakoše njegov obraz, a rukom pođe niz telo, milijući mu kožu. Prsti se skupiše oko nje-govog uda, ali reakcije nije bilo. Onda poljubi njegove usne, dotičući ih nežno, jezikom.

Nije mogla da učini još mnogo toga; bila je iscrpljena nakon napornog dana i pomisli da se obuče i zatraži svojih deset drahmi.

Ali je ponovo pogledala u bledo, ispijeno lice, orlovski nos i upale oči. Šta je ono rekao, sluga? Da je Parmenion izgubio svoju voljenu i da nije mogao da je zaboravi? Ti, budalo, ona pomisli. Svi patimo zbog izgubljenih ljubavi. Ali naučimo da zaboravimo, naučimo da zane-marimo patnju i bol.

Šta je još mogla da učini? Spustivši glavu na jastuk, ona stavi usta uz njegovo uho. – Volim te – prošaputa ona. Isprva nije bilo odgovora, ali onda on uzdahnu, tiho, skoro ne-

čujno. Tetis postade napeta. Poče da se pribija uz njega i prstima da miluje unutrašnju stranu njegovih prepona i slabina. – Volim te – ponovi ona, ali glasnije. On zaječa i ona oseti kako mu ud narasta u njenim rukama.

– Dođi mi – pozva ga. – Dođi kod Diri. Njegovo telo se iznenada izvi u luk. – Diri? – Ovde sam – odgovori mu. On se okrenu na bok i rukama je privuče uz sebe, ljubeći je sa

strašću koju Tetis nije iskusila već dugo. Skoro da ju je to uzbudilo. Njegove su ruke letele preko njenog tela, istražujući, dodirujući. Ona ga pogleda u oči; bile su otvorene, ali ne i pris-utne, suze su lile iz njih.

– Nedostajala si mi – reče. – Kao da su mi iščupali srce. Ona ga privuče na sebe, obujmivši ga nogama oko kukova, navodeći ga prema sebi. On

skliznu u nju i stade; nije bilo naglog proboja niti žurbe. Nežno spusti glavu i poljubi je, a njegov je jezik bio poput vlažne svile na njenim usnama. Onda je počeo sa pokretima, lagano, ritmički. Tetis izgubi svaki osećaj za vreme i uprkos svemu oseti da joj uzbuđenje raste; kao da je ponovo srela davno izgubljenog prijatelja. Oboje su bili okupani znojem, ona oseti da se on približava vrhuncu, ali ponovo uspori i skliznu sa nje. Osetila je njegove usne na svojim dojkama, pa na stomaku, ruke na svojim butinama, njegov jezik kako prodire u nju, mekan, topao i radoznao. Njena se leđa izviše i oči joj se sklopiše.

Vrhunac naiđe u nizu snažnih, skoro bolnih grčeva. Ona potonu na krevet i oseti toplinu njegovog tela kada je legao kraj nje, a zatim se ponovo pope na nju. Usne se spojiše, jezici isprepletaše, a onda on uđe u nju. Skoro u neverici, Tetis oseti da joj se zadovoljstvo prib-ližava i drugi put, i rukama ga obgrli oko leđa, osećajući napetost njegovih mišića, dok je on, s narastajućom strasti, ubrzavao svoje pokrete. Grčevi su bili još intenzivniji nego ranije i ona vrisnu, ali nije čula zvuk. Osetila je vreli nalet njegovog vrhunca, a zatim on spade sa nje.

Tetis je na trenutak ležala nepomično, osećajući njegovu težinu na sebi. Nežno ga je prevr-nula na leđa i videla da su mu oči zatvorene. Zapitala se da li je mrtav, ali je onda osetila nje-govo pravilno disanje i snažan puls u vratu.

Tetis je nekoliko minuta ležala u tišini pored usnulog čoveka pre nego što je nečujno ustala. Obukla se i spustila u dvorište, u kome je sedeo Motak, držeći u rukama pehar sa vi-nom.

– Piće? – upita je ne podižući pogled. – Da – odgovori ona mekano. Sipavši sebi pehar vina, ona sede nasuprot Tebanca. – Mis-

lim da će živeti – reče mu, silom se osmehnuvši.

– Pretpostavio sam, bilo je bučno – on odgovori. – Mislio je da sam Diri – reče ona. – Volela bih da jesam. – Ali nisi – reče on grubo, ustajući i rasipajući deset drahmi na sto, pred njom. Ona pokupi novac i pogleda u Tebanca. – Uradila sam ono što si od mene tražio. Zašto si

ljut na mene? – Ne znam – slaga Motak, prisiljavajući se da bude uljudan. – Ali zahvaljujem ti. Trebalo

bi da odeš sada. On joj je otvorio kapiju a zatim se vratio svome vinu, koje je brzo ispio i potom nasuo po-

novo. A zatim još jedanput. Ali, Elejino lice je i dalje lebdelo pred njegovim očima. Sveštenica je zurila u otvorenu kapiju i bujna zelena polja iza sebe, zadržavajući pogled na

ružama koje su rasle oko otvora sa nadstrešnicom i preko njega; crveni i beli cvetovi ispun-javali su vazduh svojim teškim mirisom.

Ovaj put ću pobeći, reče Diri sebi. Ovaj ću put biti pažljivija nego ikada ranije. Ohrabrivši sebe, ona lagano krenu napred, misleći na jednu jedinu stvar.

Prođi kroz kapiju. Idi u polje. Koračala je veoma oprezno dok je bosim nogama doticala popločanu stazu; žute i ružičaste

ruže su rasle sa obe strane. Ne misli na ruže! Kapija! Koncentriši se na kapiju. Još jedan korak. Orlovi su leteli iznad nje i ona podiže pogled da isprati njihov let; jedrili su zajedno, plovili

na toplim vazdušnim strujama. Kako su lepi, pomisli, pa vrati pogled na ruže iza kapije. Pazeći na trnje, ona ubra cvet i pomirisa ga; pogleda po bašti i vide starca koji je brinuo o bil-jkama, pa se, iako umorna, podiže na noge i priđe mu.

– Onaj tamo je skoro uvenuo – on joj reče. – Uzmi neki koji se još nije rascvetao pa ga stavi u vodu, a on će sobu ispuniti mirisom.

– Hvala ti, Naza – reče Diri kada je on ubrao dva cveta i položio ih u njenu ruku. Ona ode nazad ka hramu, zaustavljajući se na pragu, a onda, kao da se setila nečega, zatvori oči i jedna suza se probi kroz skupljene trepavice, kliznuvši niz obraz. Ne može da beži kroz kapiju, kao ni kroz prozor svoje sobe. Mogla je da se nagne kroz prozor i da uživa u suncu ili da posmatra udaljene planine, ali čim bi pokušala da izađe, našla bi se na krevetu, s nejasnim mislima.

Tako je već tri godine, tri samotne i veoma bolne godine. Prisetila se dana kada je prvi put ugledala staricu pored svog kreveta. – Kako se osećaš,

dete? – upitala ju je žena. – Dobro sam – bio je njen odgovor. – Ko si ti? – Ja sam Tamis. Ovde sam da bih te podučavala. Diri se seti broda i svojih ruku vezanih na leđima, muškaraca koji je dižu i bacaju sa broda,

seti se užasavajućeg dodira sa hladnom vodom, borbe da oslobodi ruke dok tone u talase. A onda je nestalo sve, osim čudnog osećaja da pluta po mračnom nebu u pravcu snažnog svetla.

– Podučavaćeš me – čemu? – Tajnama – odgovori žena, milujući je po obrvi. Diri ponovo utonu u san. Trećeg dana, dok je šetala po bašti, otkrila je da je kapija začarana. Prišla je da pogleda ta-

jne zapise urezane u prastari kamen i zatekla se u hramu s belim stubovima. Još dva puta je pokušala, a onda joj je Tamis objasnila. – Ne možeš ići, draga moja. Ti si

sada sveštenica, Kasandrina naslednica. – Ne razumem, ništa od ovoga ne razumem – reče Diri. – Ti si bila žrtva. Legenda kaže da svaka devojka koja preživi žrtvovanje i dospe u hram,

postaje sveštenica dok sledeća žrtva ne dođe u hram. Ti si to znala. – Da, ali vezali su mi ruke. Ne sećam se kako sam ovde dospela. – Ti si ovde – prekinu jeTamis. – I prema tome, ja ću te podučavati.

Iz dana u dan, starica je pokušavala da Diri nauči misterijama, ali je devojka izgledala nesposobna da ih shvati. Nije mogla da raskine vezu sa sećanjem, lanci duše nisu dozvoljavali njenom duhu da slobodno leti nebom, niti je mogla da dosegne stanje isceljenja. Čak i jed-nostavan zadatak kao što je držanje uvele ruže i njeno pretvaranje u sveži, tek propupeli cvet, bio je van njenih moći.

Na kraju prve godine Tamis ju je povela do male sobe u zadnjem delu hrama. – Mnogo sam razmišljala o nedostatku talenta kod tebe – reče starica – i potražila sam poreklo legende. Ti si odavno odbacila svoj dar; dozvolila si muškarcu da te poseduje. Zbog toga su tvoje moći zakopane duboko; da bi se one pojavile moraš biti spremna da podariš još jedan dar.

– Ja ne želim da postanem sveštenica – usprotivi se Diri. – Ja ne posedujem nikakav dar. Samo me pusti da idem!

Tamis je, međutim, nastavila kao da je nije čula, a njene reči su se poput oštrih noževa za-badale u Diri. – Ja sam gledala kako si izlečila Hermiju kada mu je lobanja bila razbijena! Tada sam sa znala da si ti moja naslednica. Ti to možeš, Diri, ali samo ako daš još jedan dar. Ti znaš šta je potrebno, zašto to tvrdoglavo čuvaš?

– Neću to uraditi! – zagrme devojka. – Nikada! Nećeš mi uzeti oči! Tamis je slegnula ramenima i nastavila sa podučavanjem. Tokom treće godine Diri je pokazala male znake napretka. Mogla je da stoji u vrtu i da

natera vrapce da joj slete na dlan a jednom je zacelila posekotinu na Nazinoj ruci, stavljajući ruku preko rane i zatvarajući je tako da se nije video ožiljak.

Noću je još uvek sanjala o izbavljenju, o bežanju u brda, skrivanju u udaljenim šumama, pronalaženju puta ka Sparti i ka Parmenionu.

Ali, to neće biti danas, shvatila je, zureći u otvorenu kapiju i polja oko sebe. Polako je išla duž stubova hrama, do oltara na koji je položila ruže što joj je dao Naza.

– Kada ćeš naučiti, dete? – upita Tamis. Devojka pogleda iza sebe. – Nisam znala da si se vratila. Starica priđe sveštenici i položi ruku na njeno rame. – Mora biti kao što je suđeno. Ti si

Izabrana, pokušaj to da prihvatiš. – Ne želim to! – uzviknu devojka odgurnuvši Tamisinu ruku. – Nikada to nisam ni želela. – Misliš da ja jesam? Želja nije deo dara. Ili ga imaš ili ga nemaš. – Pa dobro, ja ga nemam. Ne izgovaram proročanstva i nemam vizija. Tamis uhvati devojku za ruku i povede je nazad u vrt, gde sedoše pored bazena belih zi-

dova. – Postoje muškarci i žene koji će umreti danas – reče starija žena blagim glasom. – Oni to ne žele. Svi oni imaju nezavršenih poslova ili decu, muževe i žene.

Oni nemaju izbora, kao što ga nemaš ni ti. Dani Mračnog boga su blizu, draga moja, a ja ću biti mrtva. Neko mora nastaviti mojim putem. Neko ko ima duha i hrabrosti. Neko kome je stalo. Oduvek je bilo suđeno da to budeš ti.

– Jesi li ti gluva, Tamis? Ja imam malo od dara! – On je tu, ali si ga ti zakopala duboko. Pronaći ćeš ga kada budeš dala svoj poklon gospo-

daru svih stvari, kada se budeš odrekla vida. – Ne! – zavapi devojka. – Ne možeš me prisiliti na to! Neću to da uradim! – Niko te neće prisiljavati, to bi uništilo sve što sam uradila do sada. To mora biti tvoja

sopstvena odluka. – A ako to ne uradim? – Ne znam, dete. Volela bih da znam. – Ali ti možeš videti budućnost, ti si proročica. Tamis se nasmeja. Nagnuvši se napred, ona rukom zahvati vode iz bazena i utoli žeđ. –

Život nije tako jednostavan. Postoje mnoge budućnosti. Život neke osobe je poput velikog drveta; svaka grana, svaka grančica, svaki list je jedna budućnost. Pre nekoliko godina pogle-dala sam u sopstvenu smrt. Trebalo mi je skoro godinu dana da bih shvatila da je još hiljadu

onih koje treba da budu pogledane. Sada je kraj blizu i tačno znam koji je to dan. Ali, da, vi-dela sam i da si prihvatila izazov i da si ga odbila, i videla sam kako dobijaš i kako gubiš. Ali šta će se od toga desiti?

– Da li ću biti u stanju da govorim sa bogovima? – upita sveštenica. Tamis je zaćutala, a onda uzdahnula. – Ja sam strpljiva, Diri, ali je vreme postalo drago-

ceno. Čekala sam tri godine da shvatiš kako nema povratka na staro. Ali je sada došlo druga-čije vreme.

Možda ću pogrešiti, ali ću ti reći istinu, celu istinu, iako će ona biti bolna. Prvo, nema bo-gova, onako kako ih ti zamišljaš. Imena koja znamo, Zevs, Apolon, Afrodita – nekada su bili muškarci i žene, poput tebe i mene. Ali ne može se reći da bogovi ne postoje, jer iza priča stoje stvarne snage svetlosti i mraka, ljubavi i haosa.

– A kojima ti služiš? – upita je sveštenica. Tamis se zakikota. – Ne igraj se sa mnom, devojko. Da služim duhu haosa, uzela bih tvoj

dar silom! – Ali tako me i držiš ovde. Nisam slobodna da odem odavde. – Kao što rekoh, ništa nije jednostavno. Ali ne držim te ovde iz mržnje nego iz ljubavi.

Vidiš, draga moja, ti ne možeš napustiti ovo mesto, nikada. A to nije moje delo. – Onda, ko je moj tamničar? Ko me drži ovde? – upita sveštenica. – Tvoja smrt – odgovori Tamis. – Šta to znači? – ona upita osetivši, odjednom, strah. – Žao mi je, Diri, ali ti si umrla kada su te bacili sa broda. Pronašla sam tvoje telo na stenama, donela sam te ovde i vratila u život. Zato ne možeš

izaći odavde. – Ti lažeš! Reci mi da lažeš! Tamis uhvati devojku za ruku. – Ako napustiš ovaj hram, tvoje telo će se raspasti za neko-

liko sekundi; meso će ti otpasti sa kostiju, trulo i puno crva, a tvoje izbledele kosti će ležati na travi, ni deset koraka od kapije.

– Ne verujem ti. To je samo trik da bi me zadržala ovde! – Seti se ponovo tog dana, tvoje ruke vezane, pluća ti se pune slanom vodom, sve se slabije

boriš dok toneš. – Prekini! – viknu Diri, pokrivajući lice rukama. – Molim te, prekini. – Neću se izvinjavati, jer sam utrošila svoje moći i nekoliko godina života da tebe povra-

tim. Naza mi je pomogao da te prebacim ovamo. Razgovaraj sa njim ako meni ne veruješ. – Slatka Hero, zašto mi sve ovo govoriš? Ja sam tri godine živela ovde čekajući da Par-

menion dođe po mene, molila se, nadala. A sada si uništila sve moje nade. – Veruješ mi, dakle? – Volela bih da nije tako – odgovori Diri – jer sada nikada neću više videti Parmeniona.

Zašto me nisi ostavila da umrem? – Videćeš ga – reče Tamis. – On je razlog zbog kojeg sam te i spasla. Kada jednom ov-

ladaš misterijama, tvoja će duša biti u stanju da leti svetom gde god to želiš, u prošlost ili u mnogobrojne budućnosti. Ali, proći će dosta vremena, možda i godina, dok ne naučiš sve mis-terije.

– Šta mrtvima znače godine? – U ovom hramu ti nisi mrtva. Ostarićeš poput svih nas i na kraju će tvoje telo oslabiti i

tvoja duša će odleleti slobodna. Kada se to desi, čekaću te. Pokazaću ti raj. Diri ustade i nagnu se nad bazen; gledajući svoj odraz, vide crvenozlatnu boju svoje kose i

zdravu boju svojih obraza. Ona brzo skrenu pogled. – Zašto sam ja odabrana? – Zato što voliš Parmeniona. – Ne razumem. – Mračni bog dolazi, Diri. Ne danas, ne ove godine, ali uskoro.

Biće rođen u mesu i odrašće kao čovek. Ceo svet će mu pasti pod noge i zavladaće haos. Teći će reke krvi, biće planine mrtvih.

On mora biti zaustavljen. – A Parmenion može da ga uništi? – To je pitanje koje me muči, Diri. Zbog toga si mi i potrebna. Kada sam prvi put videla senku Mračnog boga, molila sam se Izvoru da mi pokaže način

da ga porazim. Videla sam tada Parmeniona, čula sam njegovo ime kako odjekuje nebesima. Mislila sam da je on mač kojim ću zadati udarac duhu Haosa. Ali, od kad sam saznala da je

on povezan sa Mračnim bogom, pratila sam staze njegovih budućnosti. On je Smrt nacija, iz-meniće svet.

– Ne mogu da poverujem u to o Parmenionu – usprotivi se Diri. – On je nežan i dobar. – Na izvestan način i jeste. Ali, od kada si ga napustila, on je ispunjen samo gorčinom i

mržnjom. A to odgovara duhu Haosa. Da sam sigurnija u to, postarala bih se da umre. Ali ni-sam sigurna.

Tamis ponovo uze gutljaj vode iz bazena, pa protrlja svoje umorne oči. – Vidiš kako se be-san pas sprema da ubije bebu, šta ćeš učiniti?

– Ubićeš psa – odgovori Diri. – Ali ako znaš budućnost i ako znaš da će to dete izrasti u uništitelja koji će svet obaviti

vatrom i krvlju? – Dozvolićeš psu da ubije bebu? – Tako je, ali šta ako će taj uništitelj postati otac deteta koje će obnoviti porušeno i doneti

mir i radost za sledećih hiljadu godina? – Zbunila si me, Tamis. Ne znam. Kako iko može da odgovori na to pitanje? – Kako, zaista? – prošaputa starica. – Držim se svoje prve molitve, kada mi je Izvor poka-

zao Parmeniona. On je rastrzan; čovek koga privlači tama a žudi za svetlošću. Kada Mračni bog dođe, on će mu služiti ili će pomoći da bude uništen.

– Može li se uništiti bog? – Diri upita. – Ne može njegov duh. Ali, kada se on pojavi u telesnom obličju, prerušen u čoveka, to će

biti njegova slabost. Diri duboko uzdahnu. – Želim da ti pomognem, Tamis, zaista to želim. Postoji li način da

razvijem svoje moći a da ne dam dar koji zahtevaš? – Nemamo vremena – odgovori Tamis tužno. – Za to bi nam, verovatno, trebalo trideset

godina. – Da li će boleti? – Da – priznade Tamis – ali veoma kratko, to ti obećavam. – Pokaži mi Parmeniona – reče Diri. – Nakon toga ću ti dati odgovor. – To možda nije mudro. – To je moja cena. – Dobro, dete. Uzmi me za ruku i zatvori oči. Svet se zatetura i Diri oseti kako propada u ogromnu prazninu. Ona otvori oči i vrisnu. Svuda oko nje su bile zvezde, ogromne i sjajne, dok je mesec,

daleko ispod nje, plutao u moru tame. – Ne plaši se, Diri. Ja sam uz tebe – začuo se glas Tamis i Diri se smiri.

Boje sevnuše pored nje i ona vide da plutaju iznad Tebe i gledaju u veličanstvene statue Herkula i Atene. Približavali su se sve bliže, dok, najzad, nisu došli do kuće sa malim dvorištem.

Crvenokosi čovek je sedeo za stolom, ali su odozgo dopirali zvuci para koji je vodio ljubav. I dalje su se približavale, prolazeći kroz zid spavaće sobe.

– Nedostajala si mi – Parmenion reče ženi ispod sebe. – Kao da su mi isčupali srce.

– Vodi me nazad – prošapta Diri. – Vodi me kući. Možeš uzeti dar od mene; možeš mi uzeti oči.

* *** *** **

Motak otvori paket koji je poslao Argon i opipa osušene stabljike i listove u njemu. Napunio je pehar ključalom vodom i ubacio u njega šaku bilja; kuhinju ispuni snažan, izuzetno sladak miris.

Parmenion je bio budan, ali nije ništa govorio, nije čak ni okrenuo glavu kad je Motak ušao u sobu da ga obiđe. Promešao je rastvor drvenom kašikom, uklonio listove i stabljike koje su plutale na površini, a onda se popeo uz stepenice. Parmenion nije ustajao iz kreveta. Sedeo je i zurio kroz otvoreni prozor.

Motak priđe krevetu. – Popij ovo – nežno reče. Ne govoreći ništa Parmenion srknu napi-tak. – Popij sve – naredi Motak i Spartanac bez reči posluša.

Motak uze prazan pehar i spusti ga na pod pored kreveta. – Da li te još uvek boli? – upita uzimajući Parmeniona za ruku.

– Smanjuje se – odgovori Spartanac odsutnim glasom. – Spavao si pet dana. Propustio si proslavu, igrali su na agori. Trebalo je da ih vidiš. Parmenion sklopi oči a glas mu se pretvori u šapat. – Ona mi je došla, Motače. Pobedila je

smrt. Došla mi je. Spasla me je na Brdu tuge. – Ko ti je došao? – Diri. Bila je još uvek mlada i lepa. – Suze zamagliše Parmenionove oči. – Ona me je

oslobodila, odnela je bol. Motak se ugrize za jezik i prećuta istinu; ona mu zastade u grlu. – Dobro – reče on najzad. – To je dobro. A sada je vreme da ti napustiš taj krevet i udahneš

malo svežeg vazduha u ta svoja pluća. Evo, daj da ti pomognem. Uhvativši Parmeniona za ruku, on nežno podiže svog gospodara na noge.

Parmenion se zatetura a potom uspravi. Motak je uzeo čist, beli hiton i pomogao mu da se obuče a onda ga je izveo u dvorište. Nebo je bilo puno oblaka ali je dan bio topao, mada je duvao svež povetarac.

Motak je doneo Parmenionu obrok od smokava i sušene ribe i sa olakšanjem ga posmatrao kako jede. U narednim danima snaga se vraćala u Parmenionovo telo. Argon je dva puta dolazio i pregledao Spartančevu lobanju i sa olakšanjem objavio da tumor spava.

Ali i dalje se Parmenion nije udaljavao od kuće. Često je spavao i malo se interesovao za događaje u Tebi. Svakoga dana bi popio napitak koji je spravljao Motak, pojeo lagani doručak i dremao do kasnog popodneva; prepuštao se zaboravu. Zabrinut zbog toga, Motak potraži Argona.

– Nemoj da brineš – odgovorio mu je on. – To je zbog sulfijuma, koji je i snažno sredstvo za uspavljivanje; ali njegovo će se telo brzo navići i dejstvo će se umanjiti.

Epaminonda mu nije dolazio u posetu. Motak je obavestio Parmeniona da je Tebanac or-ganizovao novo gradsko veće, sa drugim članovima zavereničke grupe, dok je ratnik Pelopida sakupio skoro petsto mladih Tebanaca, koje obučava za sasvim izvestan rat. Parmenion je bez reči saslušao vesti, ništa nije pitao niti predlagao.

Mesec dana nakon zauzimanja Kadmeje, Parmenion je začuo viku na ulici i poslao Motaka da vidi o čemu se radi. Tebanac se vratio brzo. – Stigle su atinske snage – on reče. – Došli su da nam pomognu protiv Spartanaca.

– To je malo verovatno – smatrao je Parmenion. – Atinjani nisu u poziciji da objave rat Sparti; imaju neznatne kopnene snage a Spartanci imaju tri armije koje mogu, skoro bez ot-pora, da krenu na Atinu. Idi i saznaj više o tome.

Motak je bio oduševljen dok je istrčavao iz kuće. Parmenionov glas je bio strog, autoritati-van, i Motak se osećao kao čovek koji je upravo video prve zrake prolećnog sunca nakon duge zime.

Trebalo mu je dva sata da pronađe Epaminondu; tebanski vođa se sa sastanka u Kadmeji vraćao umoran, opuštenih ramena; bio je iscrpljen.

– Parmenion se raspituje za vojnike – reče Motak, dok je koračao uz Epaminondu, koji se probijao kroz gužvu.

– To su najamnici – reče mu Epaminonda. Kalepije ih je unajmio u Atini. Kako je Parmen-ion?

– Opet je onaj stari – reče Motak i Epaminonda se razvedri. – Poći ću sa tobom. Moram da razgovaram sa njim. Gromovi su besneli nad gradom, a munje svetlele poput Aresovih kopalja, dok su njih tro-

jica ležala na divanima u andronu. Epaminonda leže, naslanjajući glavu na izvezeno jastuče i zatvori oči. – Mnogo je

besmislenih rasprava – reče. – Uklanjajne Spartanaca je, izgleda, bilo jednostavno u pore-đenju sa planiranjem zajedničke strategije. Jedni hoće da uzmu najamnike i odbrane grad, drugi govore da se sa Spartancima treba sresti na bojnom polju.

Mnogi oklevaju i čekaju da nam Atina pritekne u pomoć. Kalepije je rekao da su Atinjani sretni zbog naše pobune i da su nam svašta obećali, samo ne stvarnu pomoć. Oni su oduševljeni što vide Spartance ponižene, ali neće ništa učiniti da bi nam pomogli.

– A šta je sa Spartanskom armijom? – upita Parmenion. – Kleombrot ima sedam hiljada ljudi u blizini Megare, dva dana hoda odavde. Do sada nije

ništa uradio. Kaskus je sa njim; nismo smeli da dozvolimo da nam umakne. Kalepije će odgovarati u vezi s tim, bio mu on rođak ili ne. Kaskus govori svima koji hoće da ga slušaju da je pobunu u Tebi isplanirala grupa izgnanika i da ih narod ne podržava. On požuruje Kleombrota da krene na Tebu i ubeđuje ga da će tebanski narod ustati protiv pobunjenika.

– Zašto onda Spartanci nisu krenuli na nas? – upita Motak. – Agesilej je bolestan. Neki govore da umire i da znaci nisu povoljni. Ja se nadam da će on

umreti. – Moli se da ne umre – ubaci se Parmenion. – Sve dok je bolestan, Spartanci se neće pok-

renuti. Ako Agesilej umre, Kleombrot će osetiti obavezu da pokaže svoju snagu narodu Sparte. A ti nisi spreman za rat.

– Šta mi savetuješ, prijatelju? – Izbor ti je ograničen – reče mu Parmenion. – Svuda po Beotiji su spartanski garnizoni,

severno, istočno, zapadno i južno od Tebe. Sve dok se garnizoni ne uklone ne možeš se nadati uspehu. Ali ne možeš ih ukloniti dok su

spartanske armije na pozicijama sa kojih mogu da izvrše invaziju. Nije lako pronaći rešenje. Epaminonda sede i protrlja oči. – Imamo saveznike u Tesaliji, ali nam oni sami ne mogu

doneti pobedu. Još gore, ako se udružimo sa nekom moćnom silom, samo ćemo promeniti go-spodare.

– Gde se nalaze najsnažniji spartanski garnizoni? – upita Parmenion. – Orhomen na severu, Tanagra na zapadu, Egostena na jugu. U svakom od njih imamo

svoje ljude koji pokušavaju da dignu pobunu, ali pobunjenici mudro čekaju da vide šta će biti s nama.

Mi smo poput psa koji juri sopstveni rep. Da bismo pobedili, potrebna nam je pomoć drugih gradova; ali ti gradovi čekaju da mi pobedimo, pa da nam se tek onda pridruže. Pot-rebna nam je pobeda, Parmenione.

– Ne – reče Spartanac. – To nije moguće, još uvek. Moj ti je savet da izbegavaš uređenu bitku sa Kleombrotom. Razbiće te.

– Ionako ćemo biti razbijeni ako odluči da krene na nas. Parmenion je zaćutao, očiji uprtih u jednu tačku visoko na severnom zidu; počešao se po

vilici. Motak se usiljeno nasmeja a Epaminonda je napeto isčekivao. – Može se desiti – reče napokon Parmenion – da nam Kaskusovo bekstvo donese koristi.

Ako on ubedi Spartance da će narod Tebe ustati protiv nas, onda je malo verovatno da će Kleombrot napasti grad; on će opljačkati zemlju oko grada, u nadi da će pokazivanjem sile izazvati otpor. Zima je blizu a sa njome dolaze kiše; većina spartanske armije će se vratiti kući. Tada ćemo mi udariti.

– A gde ćemo napasti? I sa kojom vojskom? – zapita Epaminonda. – Atinu – odgovori Parmenion uz široki osmeh. – I to sa spartanskom armijom.

* *** *** **

Napetost je rasla iz dana u dan. Raspravljanje o tome koliko je bilo mudro isterati Spar-tance planulo bi na javnim mestima. Strah se skoro mogao opipati, ali je spartanska armija i dalje stajala u Megari, dva dana hoda ka jugoistoku. Vesti iz okoline nisu bile povoljne. U malom gradu Tespiji, severoistočno od Tebe, grupa pobunjenika je opsela akropolj na kome su bili smešteni Spartanci, a oni su potom krenuli na njih i pobili dvadeset tri čoveka i razjurili masu. U gradovima Tanagri i Agosteni pohapšeni su svi izazivači nevolja, dok su u Plateji dvojica pobunjenika javno pogubljena kada je izdajnik dojavio Spartancima za njihovu zaveru.

Pelopida je sa četiristo ljudi pošao iz Tebe da pomogne pobunjenicima u Tanagri. U zanosu su prošli kroz Pretijsku kapiju, ali su se nakon osam dana vratili, pošto su ih u plani-nama napali Spartanci. Četrdeset i jedan vojnik je poginuo a dvadeset šestorica su bili ranjeni. Bio je to gorak poraz, ali je Pelopida izašao kao pobednik – kada su ga opkolili, on je prikupio svoje ljude i jurnuo na spartanske redove, probio se kroz njih i sam ubio četvoricu Spartanaca. Tebanci su potražili utočište u planini i Spartanci su ih pustili da idu, jer nisu hteli da izgube još ljudi u uskim prolazima dok dnevna svetlost polako nestaje.

Atinski najamnici su poslati u Eritre, zajedno sa dvesta tebanskih hoplita, kako bi pomogli tamošnjim pobunjenicima, ali od njih nije stigao ni glas. Strah je rastao među Tebancima. Epaminonda se pokazao kao dobar ali nedovoljno vešt govornik; pobunjenicima je nedosta-jalo govorničko umeće Kalepija, koji je ostao u Atini.

Zima se nezadrživo približavala i kiše su bivale sve češće. Sa juga su stigle vesti da se Agesilej oporavio od groznice; spartanska armija krenu na sever.

* *** *** **

Parmenion je izgledao bezbrižno, danima je sedeo čitajući Ksenofonov zapis o maršu kroz Persiju. Kada je došao najkraći dan zime, Motak uđe u andron, skide svoj ogrtač natopljen kišom, nasu sebi pehar razblaženog vina i kiselo mu se obrati. – Biće gotovo za nekoliko dana. Raspoloženje ljudi na ulicama je palo.

Kada Spartanci dođu, narod će se predati bez borbe. – Ako dođu – odgovori Parmenion, odlažući svitak. – Kako možeš da budeš tako smiren? – prasnu Motak.

– Zato što mislim glavom a ne srcem – odgovori mu Parmenion. – Slušaj me. Spartanska armija nije obučena za opsade, oni više vole bitke na otvorenom polju. Falanga se ne može popeti na zidove. Ne verujem da će Kleombrot napasti grad.

On se nada da će izmamiti našu armiju napolje. Verovatno će pokušati da spreči snab-devanje Tebe.

Motak nije bio ubeđen, a zla sreća je nastavila da prati opkoljene Tebance. Atinski najam-nici su proterani iz Eritre, Kleombrot je prošao kroz Egostenu i Plateju, a njegova armija se mogla videti iz Tebe.

Pelopida je hteo da sakupi vojsku i napadne ih, ali je odustao jer su ga razumniji posave-tovali. A onda dođoše vesti kojima se Parmenion nadao – Kleombrot je podelio svoju armiju jer se teže kretala u zimskim uslovima, i sa jednim delom je pošao nazad, kroz Egostenu, Megaru i Korint, ostavljajući veći deo vojske kod Tespije, pod komandom generala Sfodrije.

Parmenion je potražio Pelopidu i Epaminondu. – Sada je vreme za akciju – reče. – Na proleće će Agesilej biti u stanju da komanduje armijom, što znači da će napasti Tebu.

– Šta možemo da učinimo? – Pelopida upita. – Stomak mi se prevrće na pomisao da sedim besposlen. Kakve su nam mogućnosti?

– Moramo zarobiti glasnika, spartanskog jahača. – Jednog glasnika! To je tvoj plan? – frknu Pelopida. – To će dovesti do spartanskog po-

raza? Parmenion pogleda u njegove crne oči i zakikota se. – Doći će vreme za ratnike poput tebe,

veruj mi, Pelopida. Taj jedan čovek biće kamen koji pokreće lavinu. Ali je od suštinskog značaja da on bude uhvaćen; mora mu se skinuti odeća i oklop, a njegovo telo mora biti za-kopano negde gde ga niko neće naći. Sve što bude nosio mora biti doneseno ovde.

– To zvuči dosta jednostavno – izusti Pelopida. – Onda ću stvar zakomplikovati. Ubistvo ne sme niko da vidi; njegov nestanak mora da

ostane tajna. – Pa dobro, bar se poruke koje bude nosio mogu pokazati korisnim – reče Tebanac. – Čak ni to – reče Parmenion. – Spartanci ne smeju ni naslutiti da smo ih presreli. – Hoćeš li onda reći u čemu je suština te vežbe? – upita Tebanac. Parmenion pogleda u Epaminondu, koji klimnu glavom. – Ja ću zauzeti glasnikovo mesto

– reče Parmenion – i odjahaću kod Sfodrije u Tespiju. Ali to ćemo znati samo nas trojica. – Biće kako ti kažeš – obeća Pelopida. – Poslaću jahače da nadgledaju sve puteve za

Tespiju.

* *** *** **

Kroz zamračeni grad Parmenion se vraćao svojoj kući, napet i uzbuđen. Dok je prolazio pored Afroditinog hrama, seti se crvenokose sveštenice; zaustavi se kraj mermerne fontane i pogleda u hram, osećajući uzbuđenje duboko u slabinama. Proverivši sadržaj kese sa novcem, on uđe u predvorje hrama i zaputi se kroz hodnike. Bilo je već kasno, ali se ispod vrata ženine sobe videla svetlost. On prisloni uho uz vrata i oslušnu ali zvukova nije bilo.

Tiho pokuca na vrata. Začuo je škripu kreveta kada je ona ustala i vrata se otvoriše. Pruži joj novac i iznenadi se kad vide njen osmeh. – Drago mi je da si se oporavio – reče

ona. – Ne želim da govoriš! – prasnu Parmenion. Osmeh se zaledi na njenim usnama, a obrazi

joj potamneše. – Uzmi svoj novac i odlazi! – reče, zalupivši mu vrata ispred nosa. Za trenutak Parmenion

se ukoči a onda odstupi i vrati se kući, u utočište svog hladnog kreveta. Susret sa ženom ga je uznemirio.

Znala je da on zahteva od nje da ne govori; bio je sa njom mnogo puta. Obično bi joj pla-tio, zadovoljio svoju požudu i otišao. Bio je to jednostavan posao. Zašto je sada prekršila pra-vila?

Dok je stajao na vratima, njen ga je parfem zapahnuo, nadražujući mu čula. Kada ju je ukorio, video je iznenađenje i povređenost na njenom licu koje nije mogao da razume. Osetio je skoro fizičku potrebu da ode i izvini joj se. Ali zbog čega? Na koji način ju je uvredio?

Najzad utonu u nemiran san i snoviđenja o Diri.

* *** *** **

Probudio se tri sata kasnije i popeo na ravan krov da bi posmatrao zoru kako osvetljava grad. Pogleda ka jugozapadu, ka vrhovima planine Kiteron i vencima iza nje. Ovo je čudesna zemlja, a mi se svađamo oko nje poput dece. Sedeo je na suncu i razmišljao o danima koje je proveo uz Ksenofona.

– Grčka nikada neće dostići punu slavu – rekao mu je jednom general – jer mi nismo pot-puna nacija i nemamo zajednički cilj.

Imamo najbolje vojnike na svetu, najbolje generale i bez premca smo na moru. Pa ipak smo poput čopora vukova; režimo i ujedamo jedni druge dok naši neprijatelji likuju.

– Ali vukovi uvek izaberu vođu – primetio je Parmenion. – Da – složio se Ksenofon – i tu sličnost prestaje. Grčka je sastavljena od mnogo gradova-

država. Čak i neki veliki čovek iz Atine recimo, ne bi bio u stanju da ujedini Grčku. Spartanci bi mu zavideli i plašili ga se. Tebanci takođe; ne bi ga videli kao Grka, već kao Atinjanina. Mržnja je duboko ukorenjena i teško se može prevazići, bar ne za moga života. Pa šta imamo, dakle? Persija vlada svetom i to uz pomoć grčkih najamnika, dok mi živimo u zemlji divnih planina i jalovog zemljišta. Sve što nam treba uvozimo iz Egipta ili Azije i pri tome obilato plaćamo Persijancima za svaku trgovinu.

– Šta ako jedan čovek povede ujedinjenu silu na Persijance? – upitao je Parmenion. – On mora biti div od čoveka, polubog, poput Herkula. Više od toga, on mora biti čovek

bez svog grada, i pride, Grk. Nema takvog čoveka, Parmenione. Nadao sam se da će Sparta preuzeti vođstvo, ali Agesilej ne može da zaboravi svoju mržnju prema Tebi. Atinjani nauče da mrze Spartance sisajući majčino mleko. Tebanci i Korinćani preziru Atinjane. Gde Grčka može pronaći vođu?

– Šta bi ti uradio? – Da sam bog, podigao bih ovu naciju u vazduh i protresao je, tako da se svi gradovi pret-

vore u prašinu, a onda bih okupio preživele i rekao im da naprave jedan grad i da ga nazovu Grčka.

Parmenion se nasmeja. – Tada bi preživeli Atinjani uzeli severni deo grada i nazvali ga At-inska četvrt, dok bi Spartanci zaposeli južni deo. A onda bi svako odlučio da je susedova četvrt bolja od njihove i hteli bi i nju.

– Bojim se da si u pravu, dečače. Ali, uprkos mom očajanju, ta situacija ima i dobru stranu. – A to je? – Parmenion je upitao. – Uvek će biti potrebe za dobrim generalima. Parmenion se nasmeja sećajući se toga i siđe sa krova. Motak mu je doneo pehar sa rastvo-

rom sulfijuma, koji on brzo ispi. Nije osetio bol u glavi od onog čuda sa Diri; njegovo telo je bilo ponovo snažno.

– Potrebno mi je da trčim – reče Motaku. Vežbalište je bilo puno ratnika koji su vežbali sa mačem i štitom. Pelopida je izvikivao

naređenja, dok se nekoliko oficira kretalo među vojnicima deleći ohrabrenja i savete. Parmen-ion je stajao i posmatrao ih kratko, a onda ga je spazio Pelopida i dotrčao do njega.

– Dobro napreduju – reče Tebanac. – Dobri ljudi, ponosni. – Vremenom ćeš stvoriti dobru armiju – reče Parmenion pažljivo birajući reči. – Ali koliko

si planirao da vežbaš zbijeni poredak? – Uvek završavamo jurišom u formaciji. Ali ljudi više vole otvorenu borbu; to podstiče

njihov takmičarski duh. – Tako je, prijatelju, potpuno si u pravu. Ali, siguran sam da si nečega svestan – bolje je da

se sa Spartancima susretnu u zbijenom poretku; ako se raštrkaju kao sada, biće sasečeni na komade.

– Da li bi bio voljan da pomogneš u obučavanju ljudi? – upita Pelopida. – Bila bi mi čast – odgovori Parmenion. Tebanac ga uhvati pod ruku i poveda ka polju. – Izvanredan napad! – uzviknu Pelopida kada je jedan mačevalac blokirao udarac i nabio

svoje rame u protivnika, obarajuć i ga na zemlju. Čovek se osmehnu i salutira drvenim mačem.

– Kako se zove? – upita Parmenion. – Ne znam. Da li hoćeš da saznam? – Ne – blago odgovori Parmenion. Pelopida okupi ljude u veliki polukrug oko Parmeniona. – Ovo je čovek koji je isplanirao zauzimanje Kadmeje – zagrme on. – Ovo je strateg koji je

preskočio zid i spasao Epaminondu. Ljudi su glasno klicali i Parmenion pocrvene; srce mu je jako lupalo i on oseti strah. Pelopida je opušteno razgovarao sa vojnicima i bilo je očigledno da su ga oni obožavali; Parmenion se nikada nije obratio tolikom skupu i bio je napet. – On će vas podučavati borbi u zbijenoj formaciji – kada se sledeći put susretnemo sa Spartancima, zdrobićemo ih gvozdenom pesnicom!

Pelopida se okrenu ka Parmenionu. – Želiš li da se obratiš ljudima? – Da – reče Parmenion. Nekoliko stotina ljudi je sedelo okolo, pogleda uprtog u njega, po-

gleda koji mu je pritiskao dušu i zbog kojeg je osetio slabost u nogama. – Borba u zbijenoj formaciji… – započe.

– Ne čujemo ga! – viknu neko. Parmenion duboko udahnu. – Osnova borbe u zbijenoj formaciji jeste bratstvo – viknu on. – Suština je u razumevanju i brizi. To je stavljanje onoga što je dobro za sve iznad onoga

što je dobro za jednoga. On zastade da uhvati dah. – O čemu on to priča? – upita čovek u prvom redu. Talas smeha se raširi kroz redove i bes

proključa u Parmenionu. – Diži se! – naredi glasom koji je odzvanjao autoritetom. Vojnici odmah poslušaše. – Sada napravite krug oko mene – reče hodajući ka sredini polja;

vojnici se podigoše i pođoše za njim. – Ko je najbolji mačevalac ovde? – upita ih kada ga okružiše u prstenovima. – Pelopida! – uzviknuše oni. – A najgori? – tišina je trajala, sve dok jedan mladić nije podigao ruku. Bio je vitak, gotovo

mršav. – Ja nisam dovoljno vešt, još uvek – reče – ali postajem snažniji. Smeh proprati ovo

priznanje. – Neka obojica dođu u krug – reče Parmenion. Pelopida sa mladićem dođe do mesta gde je stajao Spartanac. – Mogu li ja nešto da kažem? – upita tebanski general Parmeniona, koji klimnu glavom. –

Neki od vas – započe Pelopida – smejali su se kada je naš prijatelj i brat, Kalin, priznao svoje nezadovoljavajuće rukovanje mačem. Njegovo je priznanje zahtevalo hrabrost – reče ljutitio gledajući po redovima vojnika. – Hrabrost – ponovi on – čovek sa takvom hrabrošću će napredovati, a vi ćete mu u tome pomoći, kao što ćemo se svi međusobno pomagati.

Dobrobit Tebe mi je svetinja i svaki čovek koji će pomoći Tebi mi je svet . Mi nismo samo ljudi koji se igraju ratnih igara; mi smo Sveta četa, vezani jedni za druge, i u životu i u smrti. Neka više ne bude podsmevanja. On odstupi korak i okrete se ka Parmenionu. – Izvini strateže, molim te, nastavi.

Parmenion sačeka da zavlada tišina. Pelopidine reči su ga iznenadile, ali je rezultat bio do-bar. – Čuli ste nešto danas – reče najzad Parmenion – i to treba srcem da zapamtite. U danima koji će doći, kada budete ostarili i posedeli, i kada vam se unuci budu motali oko nogu, čućete kako ljudi ponosno govore: Eno ga, on je jedan iz Svete čete. I kada podignete pogled, vide-ćete mladiće kako vas gledaju s divljenjem i zavišću.

Još jednom dopusti da nastane tišina. – Neka sada istupe još dva čoveka, koji su dobri ljudi, brzi i talentovani mačevaoci.

Dok su četiri vojnika spremno stajala sa mačevima i bronzanim štitovima, Parmenion priđe Pelopidi. – Vaš mač, gospodine.

Začuđen, Pelopida predade svoj drveni mač Spartancu, koji se okrenu ka mladiću što je stajao pored tebanskog generala. – Vaš štit, gospodine. Čovek ga predade. Parmenion prisloni oružje uz unutrašnji obod kruga, pa ponovi postupak sa drugim parom. – Ovde imamo – reče začuđenim posmatračima – primer borbe u zbijenoj formaciji. Četiri čoveka sa samo dva mača i dva štita.

Štitonoša mora zaštititi mačevaoca, ali on nema oružje kojim bi napao. Mačevalac nema štit za odbranu pa mora čuvati štitonošu.

Svaki čovek u paru mora da se osloni na onog drugog. A sada počnite sa borbom, ako vam to odgovara, gospodo.

Pelopida i vitki Kalin su zajedno napredovali. Protivnički mačevalac iznenada napade. Pelopida blokira udarac svojim štitom i Kalin pokuša da ga ubode, ali njegov udarac završi na štitu protivnika.

Ratnici su kružili jedni oko drugih, ali nisu mogli da pronađu pukotine u odbrani. Nakon nekoliko minuta, protivnički par se povukao i kratko došaptavao, a onda su još jednom krenuli napred; mačevalac iznenada potrča udesno, pokušavajući da obiđe Pelopidu. Ne obra-ćajući na njega pažnju, Pelopida polete ka štitonoši i baci se na njega. Štitovi im se sudariše uz tresak, i Pelopidin protivnik bi oboren. Kalin potrča napred i dotače svojim mačem čovekovo grlo. Pelopida se okrenu kada je suparnik prišao s leđa i ivicom štita, jedva, skrenu udarac. Kalin mu pritrča u pomoć. Pelopida je parirao mogućem ubodu, a onda štitom udari svog protivnika po ruci u kojoj je držao mač i odgurnu je u stranu.

Kalin skoči, zari tupi mač u prepone čoveka, koji pade na zemlju stenjući. – Sada ste videli – reče Parmenion ulazeći u centar kruga i podižući čoveka na noge – kako

je vaš najgori mačevalac ubio dvojicu protivnika. To je, u suštini, tajna falange. Obični ljudi, dobro obučeni, mogu biti veličanstveni u bici. Ali veliki ratnici postaju nepobedivi. Vi ćete biti nepobedivi!

Još dva sata je Parmenion obučavao ljude, sve dok Pelopida ne naredi odmor i dopusti da se trening završi. Uhvativši Parmeniona za ruku, on ga povede u senku kraj Hektorovog groba. – Dobro si uradio, prijatelju. Vrlo dobro, zaista. Dao si nam inspirativno ime.

Od danas smo mi Sveta četa. – Ne – odgovori Parmenion – ime je tvoje, ti si ga skovao kada si govorio u odbranu

mladog Kalina. Ono vam pristaje i nema ničeg lošeg u tome da se ratnici osete međusobno povezani. Ti si odličan vođa.

– Dosta sa komplimentima – reče Pelopida. – Neprijatno mi je zbog njih. Reci mi sada, zašto si hteo da saznaš ime onog mačevaoca koga si video?

Parmenion se nasmeja. – Nisam ja taj koji treba da zna njegovo ime nego ti. General je poput zanatlije, zna ime i vrednost svakog od alata koji ima. Ljudi gledaju u tebe, dive ti se zbog hrabrosti i tvoje snage. Kao general, ne možeš se sa svima sprijateljiti, jer to može

dovesti do popuštanja discipline. Ali svakome se obrati po imenu i oni će se za tebe još bolje boriti; i za Tebu.

– A, da li ćemo pobediti Spartance? – upita Pelopida. – Ako iko može, onda si to ti – uveravao ga je Parmenion.

* *** *** **

Diri otvori oči, ali je tama bila potpuna. Mogla je da oseti toplotu na desnoj strani lica pa je znala da je sunce izašlo; zaplaka zbog svoga gubitka. Ljudi su se bojali slepila još od prasko-zorja vremena, bespomoćni pred ćudima prirode i okrutnim zverima.

Poslednje što je videla bila je Tamis, nagnuta nad njom, sa bakarnom bočicom u ruci iz koje je izlazila para; onda je vatra dodirnula njene otvorene oči a poljubac kiseline dočekan je vriskom.

Čula je kako se otvaraju vrata i osetila kako se krevet ugiba kada je Tamis sela pored nje. – Lezi mirno – reče starica – i slušaj me. Neka ti telo ostane mirno, misli o plavom nebu i dugoj zlatnoj stabljici. Možeš li to da uradiš?

– Da – odgovori nečujno Diri. – Zamisli tu zlatnu stabljiku na plavom i vidi kako njen vrh bubri i raste, uvija se, savija,

postaje petlja koja se spaja sa stabljikom poput džinovske zlatne igle. Da li to imaš u svojim mislima?

– Imam. Zlatno naspram plavog – prošaputa Diri. – Ispod petlje, poput poprečnog štitnika na persijskom maču, još dve stabljike rastu iz

zlata. Zadrži ih u mislima, plavo i zlatno. Reci mi šta osećaš? – Osećam kao da mi topao vetar duva u lice. – Dobro. Poleti sada! – naredi Tamis. Diri oseti kako sva težina spada sa nje, kao da su se

raskinuli olovni okovi. Ona poče da lebdi i otvori oči. Plafon je bio blizu i ona duhom osmotri sobu i vide sebe kako leži na slamarici i Tamis pored nje. Starica pogleda gore. – Sada možeš videti – reče joj Tamis – otkrila si jednu od tajni Izvora. On mnogostruko uzvraća dar koji si mu dala. Slobodna si, Diri. Slobodna da letiš i slobodna da učiš. Idi! Putuj poput orla i vidi sve što poželiš.

Ali nemoj da gledaš u budućnost, dete, jer još nisi spremna za to. Dirina duša polete iz hrama, uživajući u suncu, putujući tamoamo kroz oblake i prelazeći

preko okeana. Daleko dole ugleda obalu Grčke, njene visoke planine i sušne doline. Sićušne trireme bile su ukotvljene u zalivu blizu Atine, a oko ribarskih čamaca se penušala voda. Ode na jugozapad ka Sparti, lebdeći iznad starog doma; videla je majku i sestru u dvorištu.

Tuga je preplavi; nije htela tako da ih vidi, više bi volela da bude kao ranije. Slika se zamagli, zatim promeni i ona ugleda sebe kako istrčava iz kapije, ide do livade na kojoj su vežbale devojke dok je na susednom brdu dečak, Parmenion, ležao na stomaku i čekao da je ugleda.

Scene su bile bolne, ali nije mogla da im odoli; želela je da ih još jednom preživi, do kraja. Ponovo je gledala kako je on spasava i kako im prolaze prvi dani strasti u Ksenofonovoj kući. Nije mogla da gleda sopstvenu smrt, pa je ostala sa Parmenionom, posmatrajuć i, užasnuta, kako je uništio Nesta.

Onda je pratila njegov put u Tebu i kratke susrete, lišene strasti, sa prostitutkom Tetis. Bes je preplavi. Kako je mogao, čudila se ona?

Uprkos besu, osetila je ponos kada je isplanirao zauzimanje Kadmeje; potom je zapanjeno gledala kako pada i kako ga odnose u krevet. Videla je zabrinutog Motaka, njegov bes prema

lekaru i na kraju njegov očajnički pokušaj sa Tetis. Ovaj je put odgledala čitavu scenu i začula kako Parmenion šapuće njeno ime u snu.

Bio je u delirijumu a ipak je mislio na nju! Obuze je radost. Poželela je da ga dodirne, da mu kaže da je živa i da joj je stalo do njega.

Ali dotače je stvarnost hladna poput daha zime. Ja nisam živa, shvatila je. Nikada ga neću imati.

Ubrzala je tok vremena i videla ga na vežbalištu; lebdela je duhom sasvim blizu njega. Pruživši ruku, pokušala je da ga pomiluje po tamnoj kosi, ali su joj prsti prošli kroz njegovu kožu i lobanju, a njegove uskovitlane misli nađoše se u njenoj glavi.

Dok je trčao, mislio je o danima u planini koji su prethodili otkrivanju njihove tajne, o ljubavi na pašnjacima i držanju za ruke pod drvećem.

Otišla je, jer ju je njegova ogorčenost dotakla poput kiseline koja joj je uništila oči. Njena je radost iščilela i ona se vrati u hram, u svoj svet tame. Tamis joj je pomogla da se obuče.

– Šta si naučila? – upita je starica. – Ljubav je bolna – odgovori tupo. – Čemu ćeš me ti naučiti danas? – Naučiću te da vidiš – reče joj Tamis. – Duhovne oči su mnogo moćnije od tih lopti koje

si izgubila. Koncentriši se. Oslobodila si se lanaca koji su ti sputavali dušu i sada lebdiš u svom telu kao u ogrtaču. U svakom trenutku možeš odbaciti taj ogrtač, poput vela.

Probaj. Zlatno i plavo. Diri je usmerila pažnju na stabljiku sa peteljkom i poletela. – Ne tako daleko – uzviknu

Tamis, hvatajući njeno malaksalo telo i polažući ga na pod. – Moraš da zadržiš kontrolu nad sobom. Vrati se! Sveštnica se podiže u svom telu. – To zahteva vežbu – reče Tamis – ali samo pomeri svoju duhovnu glavu a telo neka ti miruje.

Diri pokuša. Za trenutak je izgledalo da je uspela, mogla je da vidi, a telo je i dalje osećala. Ipak, oseti vrtoglavicu i sudari se sa Tamis, koja joj pomože da se uspravi.

– Doći će i to – obeća joj Tamis. – Ali svaki korak je pobeda. A sada na posao. Moraš da učiš. Moramo da otkrijemo sve tvoje slabosti.

– Zašto? – Ušla si u večiti rat, Diri, i sada imaš smrtonosnog neprijatelja. Mračni bog će te, takođe, staviti na probu tražiće način da te uništi. – To je zastrašujuće – priznade Diri. – Kao što i treba da bude, jer kada odlučujući trenutak sukoba dođe, ja ću biti mrtva i ti ćeš

biti sama.

* *** *** **

Parmenion se zaustavio na vrhu grebena da bi pogledao šatore spartanske armije. Bili su postavljeni u obliku velikog pravougaonika, u dolini blizu grada Tespije. Brzo ih prebroja. U pet redova bilo je po pedeset šatora, a u svakome po deset vojnika – dve hiljade pet stotina boraca, ne računajući one smeštene u gradu. Pomilova po vratu svog crnog vranca, a onda ga obode i potera. Postaje opasno, pomisli, ali se iznenadi kad oseti kako mu, sa strahom, raste i uzbuđenje. To je ono što predstavlja radost u životu; isprepletani strah i razdraganost izoštravaju um i pobuđuju čula. Izgledalo mu je da godine provedene u Tebi nisu imale boju. Pogleda u nebo i oblake, i oseti kako mu planinski vazduh ispunjava pluća.

Ovo je život! Tamo dole ga je čekala Hekata, boginja Smrti, sa isukanim crnim nožem, spremno čekajući

da napravi jednu, ma i najmanju omašku koja bi ga koštala života. Parmenion se zakikota i priteže kaiš kojim je njegov kožni šlem bio pričvršćen ispod

brade, a zatim poče da pevuši staru pesmu koju je naučio od majke. Škopac načulji uši i poče

da maše glavom na zvuke pesme. Bio je to divan konj; Pelopida mu je rekao da je gotovo us-peo da pobegne goniteljima, ali je, na sreću, strela pogodila jahača u vrat i oborila ga. Konj je tada zastao i okrenuo se da onjuši telo koje je ležalo na zemlji.

Vojnikov oklop je dobro pristajao Parmenionu, mada mu je preko grudi bio prevelik. Ali štitnici za potkolenice i kilt ojačan metalom kao da su bili pravljeni za vitkijeg Spartanca. Ogrtač je bio od fine vune, crveno obojen i pričvršćen zlatnim brošem, koji je Parmenion zamenio bronzanim. Znao je da bi taj broš bio prepoznat i izazvao brojna pitanja.

Papiri koje je nosio glasnik doneti su u Tebu. Epaminonda ih je otvorio i pročitao. Sa-državali su podatke o snabdevanju i plan da se izoluje Teba, ali je na kraju bila spomenuta i Atina i nužna opreznost. Epaminonda predade svitak sredovečnom pisaru, prerano osedelom. – Možeš li da kopiraš stil ovog spisa? – upita ga.

– To neće biti teško – odgovori čovek, pažljivo razgledajući poruku. – Koliko redova možemo dodati iznad kraljevog pečata? – zapita Parmenion. – Ne više od dva reda – odgovori mu pisar. Parmenion pročita poruku više puta.

Završavala se rečima: Izdajica Kalepije unajmljuje ljude u Atini. Budite na oprezu. Posle toga je bila praznina pa Kleombrotov potpis.

Parmenion je izdiktirao kratak dodatak poruci, koji je pisar pažljivo upisao na svitak. Epa-minonda ga je pročitao i sumorno se nasmejao. Budite na oprezu i krenite ka Pireju, i pri tome uništite svaku neprijateljsku vojsku. – Ako ovo uspe, Parmenione, zaratiće Sparta i Atina.

– Što samo može biti dobro za Tebu – primetio je Parmenion. – Izlažeš se velikoj opasnosti – reče Tebanac blago. – Šta ako te prepoznaju ili ako ne

poveruju tvojoj poruci? Šta ako postoji lozinka? – Onda ću biti mrtav – planu Parmenion. – Ali to se mora uraditi. Dok se spuštao ka šatorima, Parmenion oseti da mu strah raste. Put su mu preprečila tri stražara. Bili su to ljudi iz skiritskih planina a ne Spartanci. Saluti-

raše dok je prolazio, udarajući pesnicom po svojim prsnim oklopima od kože. On uzvrati poz-drav i zateže uzde.

– Tražim generala Sfodriju – reče. – On je u gradu, odseo je u kući efora Anaksimena. Projaši kroz glavnu kapiju i idi ka

Zevsovom hramu. U blizini je visoka kuća sa dva vitka drveta uz kapiju. – Hvala ti – reče Parmenion i obode konja. Tespija je bila manja od Tebe, nije imala ni dvanaest hiljada stanovnika. Bio je to grad

trgovaca specijalizovanih za kočije i treniranje konja. Dok je prolazio gradom, video je male zabrane sa krdima plemenitih konja. Jahao je sve dok nije našao kuću sa dva ista drveta, tu je stao i pošao ka zgradi belih zidova. Sluga je pritrčao i uzeo uzde, a mlada sluškinja, odevena u belo, poklonila se i povela ga u kuću.

Parmenion dođe do velikog androna, gde je nekoliko spartanskih oficira sedelo i pilo. Služavka priđe krupnom čoveku s gustom crvenom bradom; on ustade i, podbočen, oštro od-meri Parmeniona, koji se duboko pokloni i priđe.

– Dakle, ko si ti? – prasnu Sfodrija. – Andikle, gospodine. Nosim poruku od kralja. – Nikada nisam čuo za tebe. Gde je Kleofon? – Pao je sa konja i slomio rame, gospodine. Ali je odlučio da jaše uz kralja, večeras i da

bude sa njime tokom bitke. – Jaše? Bitke? O čemu ti to pričaš? – Izvinite, gospodine – reče Parmenion, predajući generalu svitak uvijen u kožu. Sfodrija

ga izvuče i otvori, a Parmenion pogleda ka ostalim oficirima; zadrža se na mladiću koji se kockao na stolu pored prozora. Stomak mu se zgrči – to je bio Leonida.

– Ne spominju se nikakvi brojevi ovde – promumla Sfodrija. – Koliko ima neprijatelja? Gde im je logor? Ne mogu da uđem na atinsku teritoriju i iskasapim prvog čoveka koga vidim u oklopu.

– Govori se da ih ima pet hiljada – brzo reče Parmenion. – Tri hiljade hoplita a ostalo je konjica. Izgleda da su plaćeni persijskim zlatom.

Sfodrija klimnu glavom. – Uvek možeš očekivati neku podlost od Atinjana. Ali moraćemo da marširamo čitavu noć kako bismo ih iznenadili, ne sumnjam da su poslali izviđače. Bićeš pored mene dok budem izdavao naređenje svojim oficirima. Možda će oni imati pitanja.

– Uz poštovanje, gospodine – reče Parmenion, trudeći se da zadrži miran glas – kralj mi je naredio da se odmah vratim i obavestim ga o vašim planovima, kako bi mogao da se spoji sa vama na Triasijskoj ravnici.

– U redu, onda. Narediću mome pisaru da napiše odgovor. – Nema potrebe za time, gospodine. Ako marširate cele noći, onda ću preneti kralju da vas

sretne između Eleusine i Atine. Sfodrija klimnu glavom i ponovo pogleda u svitak. – Čudna poruka. Počinje sa pitanjima o

snabdevanju a završava se opsadom Atine. Ipak, ko sam ja da postavljam pitanja? – Da, gospodine – odgovori Parmenion, pozdravljajući. Njegove oči okrznuše Leonidu,

koji je prestao da baca kocke i pažljivo ga posmatrao. Parmenion se pokloni, brzo izađe i prođe kroz dvorište, a zatim potrča iza kuće, ka štalama. Konj je bio istimaren i očešljan, a prostirka od lavlje kože pažljivo je bila prebačena preko greda. On je stavi na konja, ispravi prevoje, uhvati se za grivu i baci se na leđa konja.

Čuo je korake, pa obode konja u trk i progalopira pored Leonide, koji je trčao ka štali. – Čekaj! – viknu Leonida. Škopac zatutnja glavnom ulicom, Parmenion ga uspori i polako priđe glavnoj kapiji. Po

izlasku iz grada dopustio je svome pastuvu da punim trkom nastavi ka planinama. Pogledao je nazad i video dva čoveka kako galopom napuštaju grad. Konj je teško disao

dok se uspinjao uz strminu i Parmenion ga uspori. Odluči da pođe uskim stazama i opasnim putevima, u nadi da ga jahači neće slediti.

Prevario se. Ulogorio se u pećini, visoko iznad grebena i čuo konjska kopita po šljunku iz-van pećine. Uz rasplamsanu vatru nije bilo šanse da prikrije svoje prisustvo.

– Uđite unutra, ovde je toplo – pozva ih naizgled vedrim glasom. Ubrzo uđoše dva čoveka. Jedan je bio visok, crne, guste brade, drugi vitkiji ali mišićav.

Obojica su nosila mačeve i grudne oklope. – Leonida je hteo da razgovara sa tobom – reče bradonja. – Kako se zoveš, prijatelju? – Andikle. A ti? – upita Parmenion ustajući. – A iz koje si porodice? – nastavio je čovek. – Gde živiš? – Ko ti je dao pravo da me ispituješ, skirite – zagrme Parmenion. – Od kada robovi gnjave svoje gospodare? Čovek pocrvene. – Ja sam slobodan čovek i ratnik sam, i bio ti Spartanac ili ne, ja ne trpim

uvrede! – Onda nemoj ni da vređaš! – prasnu Parmenion. – Ja sam kraljev glasnik i ne odgovaram

nijednom čoveku. Ko je taj Leonida koji vas je poslao da me ispitujete? Vitkiji čovek priđe bliže. – Tako mi bogova, Leonida je bio u pravu! To si ti, Parmenione!

Parmenionove oči se skupiše i on prepozna čoveka – bio je to Asirion, jedan od dečaka iz Likurgove kasarne, koji su ga zlostavljali deset godina ranije.

– Očigledno je došlo do neke zabune – reče on smešeći se. – Ne, reče Asirion. – Kladim se u život da ne grešim. – Da, tako je – odgovori Parmenion, izvuče svoj mač i ubode Asiriona. Čovek se baci

unazad, bežeći od blistave oštrice, ali je krv već kuljala iz rane na vratu.

Skirit skoči ulevo i poteže svoj mač, zarežavši kao vuk. – Nikada još nisam ubio Spartanca – zašišta – ali sam to oduvek želeo.

Skirit napade zaslepljujućom brzinom. Parmenion je parirao i odskočio unazad, osetivši ubod u desnu podlakticu. Pogledavši dole, on vide kako tanak mlaz krvi curi iz plitke pose-kotine. – Seckaću te komad po komad – reče skirit. – Osim, ako nećeš da se predaš?

– Veoma si vešt – Parmenion mu odgovori, dok su kružili jedan oko drugoga. Skirit se nasmeja, ali ne reče ništa. On ponovo napade, kao da će ubosti Parmeniona u stomak, a onda usmeri udarac ka licu. Oštrica preseče vazduh opasno blizu Parmenionovog vrata i zapara kožu na njegovom obrazu.

– Komad po komad – ponovi skirit. Parmenion se pomeri ulevo, vatra ostade između njih, i on nogom šutnu plamteće grančice u lice skirita. Njegov se protivnik zatetura unazad, a brada natopljena uljem planu. Parmenion pritrča, zarivajući mač u protivnikove prepone. Skirit vrisnu i zamahnu mačem, ali Parmenion čučnu i izvuče svoj mač. Svetla arterijska krv briznu iz strašne rane po njegovoj nozi. Parmenion odstupi, očekujući da skirit padne, ali on jurnu na njega. Parmenion je blokirao opasan pokušaj, ali ne i udarac u bradu, te pade na zemlju; od-gurnu se zatim a protivnikov mač udari u stenu blizu njegove glave. Skirit se zatetura; pod njegovim nogama bila je lokva krvi.

– Tako mi bogova – on promumla nerazgovetno. – Mislim da si me ubio, dečko. Pade na kolena, ispustivši mač. Parmenion vrati svoj mač u korice i uhvati čoveka pre nego što se on prevrnuo. Polažući ga

na zemlju, sede pored ratnika, čije je lice bledelo. – Nikada … neću … ubi… Spa … Oči mu se sklopiše, uz poslednji, glasan izdah. Parmen-

ion ustade i ode do Asiriona. On je bio udario glavom o zid pećine kada je odskočio unazad, izbegavajući Parmenionov iznenadni udarac. Grlo mu je krvarilo, ali posekoti na nije bila duboka i krv se već bila zgrušala. Parmenion mu skinu opasač sa mačem i veza ruke na le-đima, a onda raspali vatru.

Njegovo desno stopalo je bilo oprljeno te skide sandale i baci ih na drugi kraj pećine. Prošlo je više od jednog sata dok se Asirion probudio: u početku je pokušavao da se oslobodi veza, a onda je odustao; sedeo je posmatrajući Parmeniona.

– Ti, izdajničko pseto! – zaštita on. – Da, da – reče umorno Parmenion. – Hajde da se prvo izvređamo, pa ćemo posle da

razgovaramo. – Nemam ništa da ti kažem – odgovori Asirion, a onda ugleda telo skirita. – Bogovi, nisam

verovao da ga neko može pobediti mačem! – Svaki se čovek može pobediti – reče Parmenion. – Šta ti je rekao Leonida? – Pomislio je da te je prepoznao, ali nije mogao da bude siguran. Poslao je mene i Damasija da te presretnemo. Parmenion klimnu glavom. – Nije siguran, to je dobro. Znači da se upravo sada spartanska

armija kreće ka starom neprijatelju. Pitam se da li pevaju borbene pesme o slavi. Šta ti misliš, Asirione?

– Mislim da si ti zlobno stvorenje. – Zar se tako obraćaš starom prijatelju koji je odlučio da te ne ubije? – Od mene nećeš čuti reči zahvalnosti. Parmenion se zakikota. – Da li se sećaš noći uoči Generalskih igara, kada ste me ti, Learh i

Gril napali? Tu sam noć proveo skrivajuć i se na akropolju, sanjajući o danu kada ću moći da vam se svima osvetim. Ali, takva su deca, zar ne, puna fantazija? Dok ti sediš ovde, ja sam poslao spartansku armiju da napadne Atinu.

Moje srce likuje. – Muka mi je od tebe! Gde ti je odanost? Gde ti je osećaj časti?

– Čast? Odanost? Kako, pa mislio sam da su to spartanska gospoda proterala iz mene, rekli ste mi da ja uopšte i nisam Spartanac već Makedonac. Prema kome treba da osećam odanost?

Glas mu postade grublji. – Prema ljudima koji su ubili ženu koji sam voleo? Prema gradu koji me je prognao? Ne, Asirione.

Ostavio sam te u životu iz prostog razloga. Želim da preneseš Leonidi da sam ja bio onaj koji je organizovao preuzimanje Kadmeje i da sam ja poslao Spartu u rat sa Atinom. I još više od toga, moj stari, dragi prijatelju. Ja ću biti onaj koji će uništiti Spartu, razoriti njene zgrade i slomiti njenu moć.

– Šta misliš, ko si ti? – upita Asirion, suvo se podsmehujući. – Reći ću ti ko sam ja – odgovori Parmenion, a Tamisine reči mu odzvanjaše u umu. – Ja

sam Parmenion, Smrt nacija.

* *** *** **

Ubrzo nakon svanuća, Parmenion je oslobodio Asiriona i odjahao ka Tebi. Posekotine na licu i ruci su mu brzo zarastale, ali mu je desno stopalo bilo opečeno i puno plikova, zbog čega je neraspoložen prilazio ka gradskoj kapiji. Iznenada, fijuknu kraj njega jedna, a zatim i druga strela. Usmerivši škopca, on odgalopira van dometa. Nekoliko konjanika je jahalo prema njemu sa isukanim mačevima. Parmenion odbaci spartanski šlem i sačeka da mu se približe.

– To sam ja – povika – Parmenion! Konjanici ga opkoliše i on prepozna dvojicu iz Svete čete. Počeše da ga zasipaju pitanjima, ali je on samo odmahnuo rukom i poterao konja u grad kako bi podneo izveštaj Epaminondi.

Četiri dana kasnije, Parmenion se probudio u ponoć zbog vike pred kućom. Ustao je iz kreveta nezadovoljan i razdražen, prebacio ogrtač oko golog tela i spustio se niz stepenice; susrete Motaka u dvorištu. – Razbiću mu glavu, ko god da je – promrmljao je Tebanac kada se začulo lupanje na kapiji. Motak je otvori i Pelopida ulete u dvorište, sa Epaminondom. Pi-jani tebanski ratnik je zgrabio Parmeniona oko pasa, podigao ga u vazduh i vrteo ga u krug.

– Uspeo si! – uzviknu Pelopida. – Proklet bio, uspeo si! – Spusti me dole, tikvane! Slomićeš mi rebra! Pelopida ga je pustio i okrenuo se ka Motaku. – Nemoj da stojiš tu otvorenih usta, čoveče.

Daj vina. Ovo je trenutak za slavlje! Motak se nije ni makao. – Da ga udarim? – upita Parmeniona. Spartanac se nasmeja. – Ne, bolje donesi vino. Zatim se okrenu i pogleda u Epaminondu. –

Šta se događa? – Pre jednog sata došao je glasnik kojeg je iz Atine poslao Kalepija. Sfodrija i njegova ar-

mija su se pojavili severno od grada, u zoru, pre tri dana. Opljačkali su nekoliko sela i krenuli ka Pireju.

Atinska vojska je izašla i presrela ih, a sa njima je bio i spartanski predstavnik, pa je Sfordija bio primoran da se povuče. Tako mi bogova, žao mi je što to nisam video – reče Epaminonda.

– Ali šta se posle toga dogodilo – prasnu Parmenion. – Daj da mu ja kažem – navaljivao je Pelopida. Smejao se i radovao kao dete. Epaminonda mu se nakloni. – Nastavi, plemeniti Pelopida! – reče on. – Atinjani nisu bili sretni, uopšte. O, ne! Sastao se njihov savet i odlučili su da pošalju,

slatki Zevse, što volim ovo, odlučili su da pošalju pet hiljada hoplita i šeststo konjanika za odbranu Tebe. Pet hiljada! – ponovi on.

– To su divne vesti – reče Epaminonda i uze pehar s vinom od Motaka. Pelopida se, tetura-jući, uputi u andron i ispruži na divan.

– To nije kraj – reče Parmenion tihim glasom – ali je dobar početak. Šta se desilo sa Sfodrijom?

– Pozvan je nazad u Spartu, zajedno sa svojom armijom. Beotija je slobodna, izuzimajući garnizone. – Dakle – prošaputa Parmenion – Sparta i Atina su sada u ratu. Trebalo bi da budemo bezbedni, barem do sledećeg proleća. Epaminonda klimnu glavom. – A sada će i drugi gradovi u Beotiji pokušati da se oslobode

spartanskih garnizona. Pelopida će sutra povesti Svetu četu van grada, kako bi pomogao ustanicima u Tanagri. Mogli bismo da pobedimo, Parmenione. Zaista to mislim.

– Ne iskušavaj bogove – posavetova ga Motak. Epaminonda se nasmeja od srca. – Pre mnogo vremena rečeno mi je da ću poginuti u bici

kod Mantineje. To me je veoma uplašilo jer je vodovnjak bila čuvena Tamis, omiljena kod bogova. Možeš li da pretpostaviš kako sam se osećao kada sam se, uz Pelopidu, borio kod Mantineje protiv Arkađana. Bili smo opkoljeni i Pelopida je bio oboren. Nisam odstupao i bio sam spreman da umrem. Ali nisam umro. A zašto? Zato što bogova nema, a sva se proročan-stva mogu izvrnuti tako da svako čuje ono što želi. Izazivam bogove, Motače?

Ja im prkosim. A ako ipak postoje, onda su suviše zauzeti menjanjem svoga obličija i parenjem sa svime što hoda da bi brinuli šta obični smrtnik misli o njima. Mislim da ću sada Pelopidu odvesti kući. On iznenada uhvati Parmeniona za ruku, a osmeh mu nestade sa lica.

– Još jednom si nas spasao, moj spartanski prijatelju. Ne mogu ti reći koliko sam ti zah-valan. Jednog dana ću naći načina da ti se zahvalim.

Pelopida je zaspao na divanu ali ga je Epaminonda prodrmao, podigao na noge i izveo kroz kapiju. Istog trenutka je pijani Tebanac počeo da peva neku koračnicu i njih dvojica se izgubiše u mraku.

* *** *** **

Tokom narednih meseci, Parmenion se vratio svakodnevnom životu; provodio je vreme trenirajući hoplite, trčao ili čitao knjige.

Povremeno bi posećivao zabave i proslave kao gost Epaminonde ili Kalepija, koji se tri-jumfalno vratio iz Atine. Uglavnom se, i tada, držao po strani; jahao je po okolini, istražujući brda i doline koji su okruživali Tebu.

U proleće naredne godine u gradu se očekivalo mnogo; smatralo se da je opasnost od Sparte otklonjena i da bi se ponovo mogla okupiti stara Beotska liga. Pelopida i njegova Sveta četa pomogli su pobunjenicima u Tanagri i Plateji da se izbaci spartanski garnizon, a čula su se i govorkanja da se veliki kralj Persije složio sa zahtevom Tebanaca za nezavisnost od Sparte.

A onda stigoše zastrašujuće vesti. Agesilej je sakupio armiju od jedanaest hiljada hoplita i dve hiljade konjanika i pošao da uguši pobunu. Dok se, pun mračnih misli, Motak noću vra-ćao kući posle odlaska na Elejin grob, na kome je posadio biljke, u blizini Parmenionove kuće video je figuru kako iskače iz senki i penje preko zida. Motak trepnu i zagleda se, ali nije mogao videti ništa; a onda se i druga figura pope na zid Parmenionove kuće.

Motak oseti jezu, brzo potrča ka kapiji, gurnu je i otvori. – Parmenione! – uzviknu. Dok je trčao preko dvorišta, neko iskoči iz senke i sudari se s njime. Mesečina se odbi od noža koji sevnu ka njegovom licu. Motak se prevrte i dočeka na noge. Sprečio je ubod i zabio pesnicu u napadačevo lice. Ubica pade na leđa. Zatim se baci na drugog napadača, pokušavajući da ga uhvati za zglob ruke u kojoj se nalazio nož. Promašio je, a nož se zari u njegovo levo rame; kolenom udari čoveka u prepone, on ispusti bolan uzvik, a Motakove ruke se sklopiše oko njegovog grla. Bacio se napred i udario napadačevom glavom o zid dvorišta. Telo ubice se

opusti, ali je Motak još tri puta udario njegovom glavom o kameni zid. Krv mu isprska ruke i on pusti telo da padne na zemlju.

– Parmenione! – on ponovo povika.

* *** *** **

Glemus, ubica, opsova tiho kad je čuo slugu kako doziva, a onda potrča uz stepenice ka sobi na spratu, u kojoj je spavao Parmenion.

Zastao je ispred vrata osluškujući, ali iznutra nije dopirao nikakav zvuk. Da li je moguće da Spartanac nije čuo viku, zapita se.

Možda, ali je Glemus iskustvo u svom zanatu sticao skoro dvadeset godina, u Egiptu, Per-siji, Atini i Iliriji, i ostajao živ zato što nikada ništa nije prepuštao slučaju.

Danima je već posmatrao kuću, pratio Spartančevo kretanje i procenjivao žrtvu. Njegov plen je bio veoma oprezan ratnik; najslabiji je bio u kući. Mogao je samo na jedna vrata da izađe iz spavaće sobe, osim ako ne bi skočio sa sprata u dvorište, a pri tome bi sigurno nešto polomio.

Plan je bio pokvaren, ali je još uvek imao vremena da zaradi nagradu koju je Agesilej obe-ćao. Glemus razmisli o svom sledećem koraku. Čovek sa druge strane vrata je mogao biti bu-dan. Ako je tako, gde bi mogao biti? Prethodnog dana, dok nikoga nije bilo, Glemus je pre-tražio kuću, pamteći detalje iz spavaće sobe; u njoj nije bilo mesta za skrivanje, bila je mala. Ako je budan, stajaće ili levo ili desno od vrata, razmišljao je Glemus; Aris i Sturma mu neće biti potrebni, ovo ubistvo može i sam da obavi. Pokazaće im da je još uvek majstor svog zanata.

Podigao je zasun i naglo gurnuo vrata, koja sa treskom lupiše o zid sa leve strane. Vide prazan krevet i baci se uz divljački krik napred, zamahujući nožem na desnu stranu, gde bi izdajnik morao da bude. Oštrica udari u prazan zid.

Glemus je ukočeno stajao, potpuno zbunjen. Pogledom je pretraž ivao sobu, osvetljenu mesečinom. Izdajnik je nestao! To mu je izgledalo nemoguće; video ga je da ulazi u sobu. Na drugom mestu nije mogao biti!

Senka se iznad njega pomeri. On se okrenu, a nož mu polete nagore. Ali, bio je spor; mač se zari pored ključne kosti, duboko u njegova pluća. Glemus pade, a nož mu zvecnu o pod. Dok mu se bližio kraj, divio se lukavstvu Spartanca – bio se popeo na kamenu gornju gredu iznad vrata.

Tako jednostavno, pomisli Glemus. Oseti na licu hladnoću drvenog poda i misao mu odluta. Ponovo je video očevu kuću na

osrtvu Krit, braću kako se igraju po obroncima brda, majku kako im peva uspavanke o bogo-vima i ljudima.

Krv mu zaklokota u grlu i u mislima je ponovo bio sa Spartancem.

* *** *** **

Parmenion izvuče mač iz leša i izađe iz sobe, a oštrica zapara vazduh prema njegovom licu. Mač mu poput munje polete gore i blokira udarac, a njegova se levica zari u čovekovu bradu, koji pade na trećeg ubicu, na stepenicama. Obojica se zateturaše. Parmenion skoči na njih i njegovo desno stopalo se sudari sa bradom prvog napadača. Dvojica ubica se skotrljaše niz stepenice. Parmenion uskoči u andron. Obojica napadača su ustala i krenula ka njemu.

– Sada ćeš umreti, mešanče – promrmlja prvi.

Njih dvojica se razdvojiše. Prilazeći Spartancu sa obe strane. Parmenion iznenada krenu u napad na čoveka sa svoje desne strane, a onda se okrenu i

mačem preseče grkljan čoveku koji je dolazio sa leve strane. Ubica pade i njegova krv natopi persijski tepih koji je pokrivao kameni pod. Poslednji ubica oprezno krenu napred a znoj obli njegovo bradato lice.

– Mene nije lako ubiti – reče Parmenion tihim glasom. Čovek se povlačio ka vratima. Motak se pojavi iza njega, zarivši mu nož u grudi. Ubica se sruši na pod. Motak se zatetura na vratima i posrćući izađe u dvorište pa sede za

sto. Iz njegovog ramena je virila bronzana drška noža. Parmenion je upalio dve lampe kako bi ispitao ranu.

– Izvadi tu prokletu stvar napolje – zaječa Motak. – Ne. Bolje je da ostane tu gde je. Sprečiće obilno krvarenje dok ne nađemo lekara. On

nasu Motaku pehar nerazblaženog vina. – Nemoj da lutaš okolo – on naredi. – Vratiću se sa Argonom. Motak zgrabi Parmeniona za ruku. – Cenim to što hoćeš da se brzo vratiš – on reče, silom

se osmehujući. – Ali bi bilo bolje da se prvo obučeš. Parmenion se nasmeši i lice mu poprimi blagi izraz. – Spasao si mi život, Motače. I zamalo

izgubio svoj. Neću ti to zaboraviti. – Nije to ništa. Ali si barem mogao da kažeš da bi i ti učinio isto za mene. Dva sata kasnije Motak je spavao, nož je bio izvađen a rana previjena. Parmenion je sedeo sa Argonom i posmatrao kako debeli čovek proždire polovinu šunke,

uz četiri pehara vina, a posle toga i šest medenih kolača. Argon podrignu i zavali se u divan, koja zaškripa pod njegovom težinom.

– Interesantan život vodiš, mladiću – reče Argon. – Imitiraš Spartance, boriš se sa ubicama u gluvo doba noći. Pitam se da li je zdravo biti u tvojoj blizini.

– Motak će ponovo biti onaj stari? – upita Parmenion ne obazirući se na pitanje. – Nož je prošao kroz mišićnu stranu ramena, a on je tu dobro razvijen. Rana nije okrugla,

pa će brzo zarasti. Pripremiću sok od smokvinog drveta, koji će zaustaviti krvarenje. Biće mu neprijatno nekoliko nedelja, ali će mišići zarasti i on bi trebalo da se potpuno oporavi do leta.

– Veoma sam ti zahvalan. Motak mi mnogo znači. – Da – složi se Argon, gladeći svoju nauljenu bradu – teško je naći dobre sluge. Ja sam

imao Tračanina, ličnog slugu, divnog čoveka, koji je unapred predviđao svaku moju potrebu trenutak pre nego što bih ja i shvatio da potreba postoji. Nikada više nisam našao nekoga poput njega.

– Šta se desilo sa njime? – zapitao je Parmenion, više iz učtivosti nego zbog iskrene za-interesovanosti.

– Umro je – reče tužno Argon. – Imao je izraslinu na mozgu, kao i ti, ali je on bio čovek koji je retko govorio o sopstvenim problemima, i kada se konačno onesvestio, bilo je prekasno da sprečim njegovu smrt. Nemoj nikada zaboraviti, moj prijatelju, da uzimaš rastvor sulfijuma. Takva smrt nije lepa za gledanje i još je gora za umiranje. Moram reći da je tvoj sluga pronašao novi način da te izleči. I ja bih ga sam primenio, ali i ovako imam dosta nevolja sa mojim kolegama.

– Mislio sam da me je sulfijum izlečio – reče Parmenion. – I jeste. Ali prvo je morao da te povrati u stanje u kome bi mogao da ga popiješ. On je

brižljiv čovek, i pametan. Ako ikada bude razmišljao da napusti službu kod tebe, ja bih ga oduševljeno zaposlio.

– Da, da, ali šta je on to uradio? – Ti se ne sećaš? – Zaboga, imaj milosti Argone! Da se sećam, zar bih tebe pitao? – prasnu razdraženo Par-

menion.

– Doveo je tvoju omiljenu ženu u krevet; sveštenicu. Izgleda da se volja za životom znača-jno pojačava kod muškarca koji se navede na odnos sa ženom.

– Ne – prošaputa Parmenion – nije tako bilo. Bila je to Diri, ona je došla kod mene. Argon se naglo uspravi, a u njegovim se crnim očima pojavi zabrinutost. – Žao mi je Par-

menione – on reče. – Nisam mudro govorio. Pripiši to nedostatku sna i preteranom vinu. Možda su to bile obe žene, Diri duhom, a sveštenica telom.

Parmenion ga je jedva čuo. Ponovo je video sveštenicu kako stoji u vratima, njen osmeh, njen parfem, ljutnju i tugu u očima, i tresak vratima.

– Da li znaš zašto su ubice htele da te likvidiraju? – upita Argon. – Šta? Ne, ne mogu se setiti razloga. Možda se samo radilo o pljačkašima. – Lopovi, bez torbi ili kesa? Mislim da nisu. Dobro, ja moram da idem. Vratiću se sutra da

proverim Motakovu ranu i naplatim uslugu. – Da. Hvala ti – reče Parmenion odsutno. – I hodaj oprezno, moj prijatelju. Ko god da je unajmio one ubice, može uvek unajmiti još.

* *** *** **

Dva dana kasnije, oficir gradske straže, Menida, posetio je Parmeniona; bilo mu je skoro sedamdeset godina a vojnik je bio više od pola veka. Poslednjih deset godina stajao je na čelu malog odreda gradske milicije, koja je noću patrolirala gradskim ulicama i stražarila na ve-likim kapijama Tebe.

– Ti ljudi su bili stranci – reče Menida, žmirkajući ispod svojih belih obrva. – Stigli su u grad pre četiri dana, prošavši kroz Protijsku kapiju. Rekli su da su nedavno bili u Korintu i da su zainteresovani za kupovinu tebanskih kočija. Ja verujem da su došli iz Sparte. Stari ratnik je čekao da vidi reakciju koju bi te reči izazvale kod mladića naspram njega, ali je Parmen-ionovo lice ostalo bez izraza. – Uloga koju si ti imao u našem oslobađanju od spartanske vlasti opšte je poznata – on nastavi. – Mislim da su ti ljudi bili unajmljeni da te ubiju.

Parmenion sleže ramenima. – Nisu uspeli – reče. – Ovog puta, mladiću. Ali, pretpostavimo da ih je unajmio neki bogati plemić. Takve ljude

je lako naći. Nažalost, i tebe je lako naći. – Predlažeš mi da napustim Tebu? Stariji čovek se nasmeši. – Šta ćeš uraditi tvoja je stvar. Možeš da uzmeš ljude koji će te

čuvati gde god da ideš i koji će stražariti dok ti budeš spavao. Gospodar Epaminonda je zahtevao, to je najmanje što možemo da uradimo, da postavimo stalnog stražara ispred tvoje kapije. Ali će uvek biti trenutaka kada ćeš ići kroz gradsku gužvu ili zastati kraj pijačne tezge ili radnje. Odlučan ubica će te pronaći.

– To je tačno – složi se Parmenion – ali nisam raspoložen da bežim. Ovo je moja kuća. I ne želim tvoje stražare ovde, mada ti se zahvaljujem na ponudi. Ako plaćeni ubica treba da me ubije, onda neka tako i bude. Ali ja nisam laka žrtva.

– Da nije bilo tvoga tebanskog sluge – primeti Menida – ti bi bio najlakša žrtva. Čovek koji spava pružiće malo otpora. Bilo kako bilo, to je tvoj izbor i odluka. Vojnik ustade i namesti svoj bronzani šlem, podešavajući kaiš ispod brade.

– Reci mi nešto – upita ga Parmenion. – Osećam da te nije briga da li će oni uspeti ili ne, zašto je to tako?

– Ti si veoma mudar, a ja verujem u poštenje po svaku cenu, pa ću ti reći. To što si izabrao da izdaš svoj sopstveni grad i pomogneš Tebi daje mi razlog da ti budem zahvalan. Ali si ti i dalje Spartanac, a ja prezirem Spartance. Dobar ti ostatak dana želim.

Parmenion je gledao kako starac odlazi a onda se zamisli.

Začudo, Menidine reči su ga više zabrinule nego sam napad. On ode do Motakove sobe i vide ga kako, psujući, pokušava da ugura svoju povređenu ruku u hiton.

– Daj da ti pomognem – reče Parmenion – mada Argona insistira da ostaneš u krevetu, barem nedelju dana.

– Ova dva dana su bila poput sedmice – prasnu Motak. – Da li se osećaš sposobnim za šetnju? – Naravno! Izgledam li ti kao bogalj? – Parmenion ga pogleda u lice i vide gnev u očima.

Motakovi obrazi su bili crveni skoro koliko i njegova brada, a disao je veoma teško. – Ti si tvrdoglav čovek. Ali neka bude po tvome; ići ćemo u šetnju. Parmenion se naoružao

mačem i bodežom i njih dvojica se polako uputiše ka vrtovima na zapadnoj padini Kadmeje, gde su fontane osvežavale vazduh i gde je cveće cvetalo preko cele godine.

Dva muškarca sedoše pored plitkog potoka, ispod požutele vrbe, i Parmenion ispriča Mo-taku svoj razgovor sa Menidom.

Motak se zakikota. – Godine ga nisu smekšale, zar ne? Pre dve godine je uhapsio dva spar-tanska vojnika i razbio im glave. Tvrdio je da su maltretirali jednu uglednu Tebanku, što je bila čista besmislica. Ugledne Tebanke i ne izlaze na ulicu.

– Po tome, ako ni po čemu drugome, zaostajete za Spartom – reče Parmenion. – Tamo žene hodaju slobodno, poput muškaraca, bez ikakvih ograničenja.

– Besramno – primeti Motak. – Po čemu možeš, onda, da ih razlikuješ od onih drugih? – U Sparti prostitutki nema. – Nema? Neverovartno! Nije ni čudo, onda, što toliko žude da pokore druge gradove. – Kad smo već kod toga, Motače, ispričaj mi o onoj noći kada si mi nekoga doveo u kre-

vet. – Kako si ti za to saznao? – Nije važno. Zašto mi nisi rekao? Motak slegnu ramenima, a onda napravi grimasu kad oseti bol u ramenu; protrlja ranu ali

mu je bilo još gore. – Verovao si da je to čudo. Želeo sam da ti kažem istinu, ali nisam mogao. Nemam opravdanja. Žao mi je, to je sve što mogu da ti kažem. Ipak, uspelo je, zar ne? – Jeste – složio se i Parmenion. – Da li si ljut? – Samo malo tužan. Bilo je divno osetiti Dirin povratak, makar samo u snovima. Možda je

Epaminonda u pravu, bogovi ne postoje. Ipak, nadam se da nije u pravu. Kada pogledam u nebo ili u more ili u divnog konja, želim

da verujem da bogovi postoje. Želim da verujem da postoji neki red i svrha postojanja. Motak se složi. – Znam na šta misliš, i ja isto osećam. Moram tako da mislim. Postoji neko

ko me čeka na onoj drugoj strani; da ne mislim tako, sam bih sebi prerezao grlo. – Umrla je onog dana kada si došao kod mene – reče Parmenion. – Zvala se Eleja. – Kako znaš za to? – Pratio sam te prvog dana. Video sam tvoju pogrebnu povorku. Kada si pošao da ubiješ

Klita, kako se ispostavilo, ja sam otišao do groba da joj odam poštu. – Ona je bila divna žena – reče Motak. – Nikada se nije žalila. Još uvek vidim njeno lice kad god zatvorim oči. – Bar si imao više od pet dana sa njom – prošaputa Parmenion ustajuć i. – Vratimo se

nazad. Mislim da si umorniji nego što izgledaš. Iznenada se iza njih jedna figura odvoji od senki. Parmenionov mač zapara vazduh i čovek

odskoči unazad, podižući svoje ruke, dok su mu usta, od iznenađenja, ostala otvorena. – Nisam naoružan! Nemam oružja! – on vrisnu. Iza njega je stajalo dete, od otprilike se-

dam godina i čvrsto stezalo očev ogrtač.

– Izvinjavam se – reče Parmenion. – Uplašili ste me. Vratio je mač u kanije i nasmejao se detetu, ali je ono počelo da plače.

– Ti si mnogo više zabrinut nego što izgledaš – reče Motak kad su krenuli ka kući. – Da, plaši me saznanje da nož, mač ili strela mogu doći sa bilo koje strane. Ali, ako

napustim Tebu, biću isti kao i kada sam došao ovamo, praktično siromah. Imam novac uložen u nekoliko trgovačkih poslova, ali još uvek Epaminondi otplaćujem kuću.

– Bolje biti siromah i živ – reče Motak – nego bogat i mrtav. – Ali je još bolje biti bogat i živ. – Mogao bi da pristupiš Svetoj četi. Pelopida bi bio oduševljen, a tako bi i najneustrašiviji

ubica imao poteškoća da ti se približi. – To je tačno – složio se Parmenion – ali ja neću služiti nikome, osim možda Epaminondi.

On i ja slično mislimo. Pelopida je suviše neoprezan, a ne isplati se biti takav kada se suo-čavaš sa Spartancima.

– Ti i dalje misliš da mi nemamo snage da im se suprotstavimo? – Ja to znam, Motače; to nije pitanje verovanja. Ne, mi moramo da odugovlačimo, da iz-

begavamo otvorenu bitku. Doći će pravi trenutak. Ali moramo imati strpljenja.

* *** *** **

Leusion je loše spavao, sa snovima punim teskobe. Probudio se rano, loše raspoložen, dok je ostalih devet ratnika još uvek spavalo.

Prokleta kurva, pomislio je Leusion dok je razgrtao pepeo u ognjištu. Najzad je pronašao usijani ugarak i dodao suvo lišće i grančice kako bi ponovo raspalio vatru. Pričala je o ljubavi, ali kada mu je ponestalo novca, ona mu se nasmejala u lice i isterala ga iz kuće. Prokleta per-sijska kurva! Bitke su bile okončane, plaćenici raspušteni. Bili smo dočekani klicanjem gomile, cvećem su posuli našu stazu, sećao se, ali smo bili otpušteni po noći, uz šaku novčića, bez reči zahvalnosti.

Gledali su nas sa visine, shvatio je. Persijanci. Ali, gde bi oni bili bez nas, tukli bi se u svo-jim jadnim bitkama? Varvari, svi redom. On otvori kesu koja mu je visila na boku i izvadi iz nje poslednji novčić. Bio je od zlata, težak i topao. Sa jedne strane je bio lik velikog kralja, a na drugoj figura strelca sa napetim lukom.

Persijanci su ih zvali darcije po Dariju Velikom. Za Grke su to bili strelci, jedini njihov razlog za borbu u persijskim ratovima.

– Nijedan Grk nije otporan na persijske strelce – rekao mu je Persijanac Artabaz, tokom jedne pijanke. A onda se nasmejao i Leusion je osetio podsmeh; poželeo je tada da ga uništi.

Sedeo je ispred vatre a bes ga je ispunjavao. Pendar se probudio i pridružio mu se. – Šta te muči? – upita ga prijatelj.

– Ova prokleta zemlja – odgovori mu Leusion. – Juče si bio dobro raspoložen. – E pa, ovo je danas! – prasnu Leusion. – Probudi ljude pa da nastavimo. Imamo još deset

dana jahanja do grada. – Misliš li da će nas oni unajmiti? – Uradi kako sam ti rekao! – zaurlao je Leusion. Pendar pobeže od njega i probudi ljude,

dok je Leusion prstima trljao svoju kratku, crnu bradu. Bila je zamršena pa je žudeo za boči-com parfimisanog ulja i kadom. Podigao je svoj grudni oklop, namestio ga i pričvrsito štitnike za ramena, a onda se uputio ka konjima.

Najzad su svi uzjahali i uputili se preko zelenih brda, sa oklopima bleštavim na jutarnjem suncu. Popeli su se na vrh uspona i ugledali mnoštvo malih sela; u daljini, iza hrama sa belim stubovima, svetlucalo je more.

Leusion trgnu uzde i uputi se ka najbližem selu. U glavi mu je odzvanjalo od bolova i on snažno stisnu očne kapke kako bi ih umanjio.

Prokleta bila, kurvo, nek te odnese crvljiva smrt! Dok su se približavali selu, on baci pogled na hram; preko belih zidova koji su ga okruživ-

ali video je baštu. Mlada žena se šetala po njoj, blistave crvene kose; telo joj je bilo vitko, grudi su se nazirale ispod providne haljine.

Prizor ga nagna na želju: žena se uvija ispod njega, preklinje ga da prestane, moli ga, nje-gov nož na njenom grlu, oštrica klizi preko kože, krv navire iz rane.

Podbo je konja i uputio ka kapiji prekrivenoj ružama. Dok je prilazio, shvatio je da ostali neće mirno stajati i gledati kako ubija devojku, a da

prethodno i oni nisu uživali u njoj. Ne, moraće da bude strpljiv. Iznenadile su ga misli jer ni-kada ranije nije pomislio da u ubistvu može biti zadovoljstva. U bici, da, u ratu očigledno. Baš neobično, pomislio je. Povukavši uzde, on skoči sa konja i prođe kroz kapiju. Devojka koja je klečala pored ružinog žbuna podiže glavu.

Bila je slepa. Iz nekog razloga ovo još više raspali njegovu požudu i uzdiže mu osećanje moći.

Čuo je kako su ostali sjahali i kako stoje posmatrajući devojku. Bila je veoma lepa, pre Grkinja nego Persijanka, ali Leusiona nije bilo briga šta je ona. – Ko si ti? – upita ga, glasom mekim, ali dubljim nego što je očekivao, a njen je akcenat

ukazivao na dorsko poreklo. Spartanka ili Korinćanka, pomislio je oduševljeno. Ne bih se baš prijatno osećao ako bi silovao devojku iz Atine.

– Zašto ne odgovaraš? – ona upita, bez imalo straha. Ali i to će doći, znao je. Polako je iz-vukao nož i krenuo ka njoj.

– Šta to radiš? – povika Pendar. Leusion preču pitanje i priđe bliže ženi. Miris njene kose bio je jači od mirisa ruža. Drsko

je uhvatio kopču na njenom ramenu i presekao je nožem, svlačeći haljinu sa njenog tela. Ona se zatetura unazad, naga, i on oseti njen strah.

– Prestani! – viknu Pendar, koji potrča napred, uhvativši ga za ruku. Pre nego što je mogao da se zaustavi, ratnik se okrenu i zabi oštricu u grudi svoga prijatelja. – Zašto? – prošaputa Pendar, pade na Leusiona i skliznu na zemlju, a njegova se krv razmaza po Leusionovom bronzanom grudnom oklopu. Za trenutak je Leusion oklevao zbunjen, a onda odmahnu gla-vom i okrete se ka ostalima. – Želite li je ? – upita ih on.

– Što da ne? – odgovori Boras, nabijeni Tračanin. – Izgleda dovoljno privlačno. Muškarci krenuše ka devojci, na čelu sa Leusionom, koji je u podignutoj ruci držao nož. Sveštenica nije uzmicala. Ona podiže svoju ruku i Leusion oseti kako mu se nož migolji u ruci. Pogleda u ruku i vrisnu kad ugleda otrovnu zmiju s razjapljenim čeljustima spremnu za napad. On je od-baci od sebe, začuvši tupo odzvanjanje o kamenje.

– Šta je sa tobom, čoveče? – upita Boras. – Zar nisi video? Zmija? – Jesi li ti lud? Hoćeš li ti da budeš prvi ili nećeš? Ja neću još dugo da čekam. Iza njega se začu potmulo režanje. Zver je stajala između njih. Imala je glavu lava, telo medveda, ogromna ramena i šape sa

oštrim kandžama. Mačevi zasekoše vazduh kad su ratnici napali stvorenje koje nije pružalo otpor pri zarivanju oštrica u masivno telo; na kraju zver pade oblivena krvlju i postade njihov drug Metrodor.

– Ona je veštica! – viknu Boras uzmičući od nje. – Da, veštica – reče im slepa žena, glasom koji je ličio na siktanje. – A sada ćete svi umreti! – Ne! – začu se drugi glas i Leusion ugleda staricu kako sa mukom dolazi niz stazu. Prošla

je pored mačevalaca i kleknula pored Metrodora, stavljajući ruke na rane i počinjući da peva.

Oblaci su trčali preko neba a onda se zalediše; vetar je snažno zaduvao a potom prestade. Tišina je bila zastrašujuća. Leusion podiže pogled i vide orla kako nepomično visi u vazduhu, raširenih krila. Napev se nastavi i ljudi videše kako se Metrodorove rane zaceljuju. Strahoviti uzdah prodrma njegovo telo, a zatim se začu i jecaj.

– Pobrini se za onog drugog – čarobnica reče slepoj devojci. – Oni su svi ubice! Zaslužuju da umru! – ona povika. Starica nije htela da sluša i mlada sveštenica kleknu pored Pindarovog tela, stavljajući šaku

preko rane na grudima. Leusion je bez reči, zapanjen, gledao kako se rana na grudima zatvara. Pendar se probudio i pogledao u slepu vidarku. – Da li su te povredili? – upita je on. Ona odmahnu glavom. – Da li ja umirem? – Ne. Dobro si – odgovori. Leusion je stajao zbunjen, žmirkajući. Vetar ponovo zaduva i orao nastavi svoj let, dok se

on teturao ka Tamis. – Ja ne znam, nisam nikada … Ali mu reči nisu dolazile. Pendar je ustao i uhvatio svog prijatelja za ruku. – Da li ti je sada dobro Leusione? Iznenada, vođa poče da plače. – Ti me znaš, Pendare. Ja nikada ne bih uradio takvu stvar. Tamis se okrenu ka Diri, ali ne reče ništa. Mlada sveštenica istupi uzimajući Leusiona za

ruku. – Odavde kreni ka Tiru – reče ona hladnim glasom. – Tamo ćeš naći ono za čime tragaš. – Žao mi je – on joj reče. – Nije se desilo ništa važno – uveravala ga je Diri. Pendar je podigao Dirinu haljinu i obavio je oko nje, pokušavajući da ponovo spoji poki-

dane delove. – A ti, Pendare, moraš da se vratiš u Atinu, gde te tvoja porodica očekuje. – Hoću, gospo – on obeća.

* *** *** **

Pošto ljudi odoše, Tamis se umi hladnom vodom iz bazena. Diri sede pored nje. – Ti si dotakla Leusiona, znala si zbog čega je došao. Duh Haosa je vladao njime. – Ali, mogla sam da ga ubijem. – Ko bi onda pobedio, Diri? Ko bi preovladao? Mračni Bog ne mari za Leusiona. On zna

da te taj čovek ne može uništiti, on tebe iskušava. Ne smemo da koristimo njegovo oružje. Svaka mala pobeda koju ostvarimo na naš način njemu donosi poraz u budućnosti. Ja to znam, ubijala sam ljude. Leusion će naći ljubav i sreću u Tiru. Podići će sinove, dobre ljude, po-nosne. Ali nikada neće zaboraviti današnji dan.

– Neću ni ja – reče Diri uz osmeh. Tamis je osetila njeno zadovoljstvo i u jednom trenu se spoji sa njom, dodirujući joj dušu poput nečujnog šapata. Spartanka se sa zadovoljstvom pri-sećala trenutka kada je grupa napala svoga druga. Naslađivala se osećanjem nadmoći.

Tamis ustade i ode u svoju sobu. Bila je umorna i dok je sedala na krevet, promače joj crna senka koja se uobličavala na zidu iza nje. Dok je punila pehar vodom i prinosila ga ustima, sa zida su se ka njenim leđima pružile duge i zakrivljene kandže. Voda dotače kvaran zub, Tamis zaječa i ustade sa kreveta. Sunce tog trena izađe iza oblaka i zrak svetlosti prođe kroz prozor a senka kandže prikaza se na krevetu. Tamis se izvi i izmače u trenutku kada kandža krenu ka njenom licu. Podiže ruku i svetlost sunu iz njenih prstiju stvarajuć i zlatni sjajni štit. Kandže zaparaše štit, zid nestade kao dim, a iz njega se pomoli ogromna glava demona sa šiljatim zubima i kožom pokrivenom krljuštima. On polako uđe u sobu, a njegove ogromne ruke sa kandžama pođoše ka ostareloj čarobnici.

– Nestani! – zagrme Tamis, pokazujući ka stvorenju. Svetlost iz njenih ruku je bledela. Utrošila je previše moći na ubijenog čoveka, znala je.

Demon se baci ka štitu, koji puče na dva dela i nestade. Kandže se zariše u Tamisinu odeću i povukoše je po kamenom podu, ka rupi koja je zjapila sa mesta gde se nekada nalazio zid njene sobe.

Vrata se otvoriše. Zaslepljući zrak svetlosti pogodi demona u grudi. Vatra i dim pokuljaše iz zveri, a užasan

krik ispuni sobu. Kandže oslobodiše Tamis i demon se okrete ka Diri. Spartanka je čekala dok se demon skoro ne nadvi nad nju, a onda ispruži obe ruke. Munje

sevnuše iz njenih prstiju. Stvorenje je bilo oboreno; pokuša da ustane, ali ga plava svetlost potpuno okruži, sputavajući mu velike noge i ruke. Diri koraknu napred i stade iznad zveri. – Nestani – šapnu i vetar huknu usisavajući demona nazad kroz rupu u zidu, koji još jednom podrhta, pre nego što ponovo postade čvrst.

– To si dobro uradila – reče Tamis i ustade, oslanjajući se na ram kreveta. – Šta je to bilo? – Noćni lovac. Naši neprijatelji su srušili zaštitne čini koje sam postavila nad hramom.

Moraš mi pomoći da napravimo nove. – Znaš li ko su naši neprijatelji? – Naravno. Njihov vođa se zove Aida. – Možemo li sada da ih napadnemo? – Ti me ne slušaš, Diri. Mi ne možemo da se koristimo njihovim oružjem. – Nisam u to ubeđena – reče Diri. – Kako da se borimo protiv njih ako oni poseduju sva

oružja? – Veruj mi, dete. Nemam odgovora koji bi mogao da te ubedi. Možeš samo da mi veruješ. Legavši na svoj krevet, Tamis zatvori oči, nije mogla da gleda mladu sveštenicu. Dva puta

je danas mlada Spartanka osetila radost koju pruža moć. Tamis je mogla skoro da čuje kako se Mračni bog smeje, dok je iscrpljena tonula u san.

* *** *** **

Tetis je prolazila uskim ulicama na putu ka kući, u južnom delu grada, jer se njen boravak u Afroditinom hramu završio. Kod kuće je sprala boju sa lica i usana, a haljinu koja se presi-javala i providni hlamis bacila je u ćošak. Navukla je haljinu od izbeljenog pamuka i ispružila se na divanu, posmatrajući prljavu odeću. Sutra će sve spaliti i više nikada neće kročiti u Afroditin hram. Za razliku od mnogih devojaka, Tetis je svoju zaradu trošila pametno, uložila je novac sa trojicom trgovaca začinima i jednim uzgajivačem konja iz Tespije.

Bila je obezbeđena. Kuća je koštala devet stotina i osamdeset drahmi; unajmila je i pet-naestogodišnju služavku iz Tesalije, koja je živela u maloj niši u zadnjem delu kuhinje.

Njen život će proticati bez žudnje, bez znojavih ruku koje je pipaju, bez stenjanja i šapu-tanja u uho.

Bez Damona, uhvati sebe kako razmišlja. Zatvori oči i nagnu se unazad, pritiskajući iz-vezeno jastuče uz stomak.

Bez Damona. Kako je moguće da neko tako mlad i snažan umre na taj način, da se sruši na vežbalištu

nakon trke? Lekar je rekao da je imao manu na srcu. A bio je tako jak, bez sala, mišića čvrstih i izvajanih, poput Herkulovih. Ne, on nije imao manu na srcu, Tetis je to znala. Ubili su ga bogovi, ljubomorni na njegovu lepotu i lišili je jedine ljubavi koju će ikada imati.

Neko vreme je dremala na divanu. Zatim je ustala i otišla u kuhinju, pojela malo sira i hleba i zalila obrok hladnom vodom.

Sluškinja Klio je tiho hrkala u svome krevetu, dok se Tetis nečujno kretala po sobi kako je ne bi probudila.

Pošto je utolila glad, vrati se na divan. Odeća na podu privuče joj pogled i ona shvati da jedva čeka da je spali. Uze mali, krivi nož, koji je nosila radi zaštite i lagano isecka odeću na sitne komade. Pod oko divana kao da pokriše cvetne latice. Šest godina je provela noseći tu odeću, šest dugih godina ispunjenih bezimenim i bezličnim muškarcima. S bradom ili bez nje, mršavi ili debeli, mladi ili stari, svi su zahtevali isto. Zatrese glavom kao da hoće da se otarasi tih uspomena i ugleda Parmenionovo lice.

Mislila je na njega često, mesecima nakon poslednjeg susreta, kad ga je povratila iz mrtvih. Shvatila je da postoji veliki razlika između tihe životinje kojoj je do parenja kada bi bio sa njom i brižnog, punog obzira ljubavnika, kakav je bio u noći kada je sanjao o toj devojci Diri.

Telesno tako različit od snažnog Damona, posedovao je istu nežnost i razumevanje za njene potrebe. Ne, ne njene potrebe, podseti ona sebe – Dirine potrebe.

Uzela je jastuče, privila ga snažnije uz sebe i ponovo utonula u san. Probudila se u zoru. Iza kuhinje je Klio napunila kadu zagrejanom vodom i Tetis uđe u nju; oprala je i kratku, uk-ovrdžanu crvenu kosu. Kad je ustala, Klio ju je umotala u topli peškir i obrisala, a zatim utrljala mirišljavo ulje i tupim nožem napravljenim od kosti osvežila kožu.

Tetis je obukla do članaka dug laneni hiton plave boje i izašla iz kuće. Dugo i usko dvorište bilo je obasjano suncem. Sa druge strane kapije čula je prolaznike i udaljen zvuk če-kića iz Norakove kovačnice. Sedela je na suncu skoro ceo sat, a zatim ušla i nastavila da veze ono što je započela tri godine ranije. Bio je to vez sa nizom isprepletanih kvadrata i krugova, u smeđim, zelenim i žutim nijansama. Smirivao ju je taj rad.

– Došao je neki čovek da vas vidi, gazdarice – prekide je Klio. – Čovek? Ja ne znam nijednog čoveka – odgovori, i dok je to izgovarala, postade svesna

istinitosti tih reči. Sparivala se sa stotinama njih, možda hiljadama, a nijednog nije upoznala. – On želi da razgovara sa vama. – Kako se zove? Devojka pocrvene, otrča u dvorište pa se vrati. – Parmenion, gazdarice. Tetis duboko udahnu, povrativši sigurnost. – Uvedi ga, a onda nas ostavi. – Da vas ostavim, gazdarice? – upita Klio iznenađeno. Tetis se nasmeja. – Ako mi budeš potrebna pozvaću te. Vrati se svome vezu a devojka

uvede Parmeniona. Tetis hladno diže pogled. – Izvoli, sedi – reče. – Klio, ponudi vodu našem gostu. – Nema potrebe – reče Parmenion, sedajući na divan nasuprot njoj. Sedeli su u tišini dok

Klio nije izašla. – Nepozvani nisu dobrodošli u mojoj kući – reče Tetis. – Bila bih ti zahvalna ako odmah

kažeš kojim si poslom došao. – Došao sam da se izvinim – poče Parmenion. – Zbog čega? Iznenađen, on se snebivajući osmehnu, a to njegovom licu dade dečaki izraz. Manje je

napet, pomisli ona. – Nisam siguran; ali znam da to moram da uradim. Vidiš, nisam znao da si me ti povratila u život one noći.

– Bila sam plaćena za to – prasnu ona, boreći se da obuzda bes koji je jedva razumela. – Znam to – reče on nežno. – Ali sam osećao, osećao sam da sam ti naneo bol. Nisam to

nameravao. – Ti bi hteo da mi budemo prijatelji? – upita ona. – Želim, veoma mnogo. – Moje prijateljstvo košta četrdeset obola – odgovori, ustajući i odbacujući u stranu vez –

ali ne više. Idi sada, molim te. Možeš pronaći mnogo prijatelja u hramu, a cena je ista.

– Nisam na to mislio – reče on ustajući. – Ali biće onako kako ti kažeš. Izlazeći, okrenu se na vratima ka njoj. – Ja visoko cenim prijateljstvo – reče. – Možda zato što sam u životu imao veoma malo prijatelja. Znam da si bila plaćena za to što si uradila, ali ipak si mi spasla život. To ti dugujem. Ako ikada budeš osetila potrebu za mnom, biću tu. Bez pitanja. Želela ili ne, ja sam tvoj prijatelj.

– Nisu mi potrebni prijatelji, Parmenione, ali ako mi ikada bude zatrebalo četrdeset obola, setiću se tebe.

Nakon njegovog odlaska ona utonu u divan i ponovo uze vez. Klio joj priđe i kleknu kraj njenih nogu. – Ruke vam se tresu, gazdarice.

– Njemu je zabranjen pristup ovde. Sledeći put kada se pojavi zaustavi ga na kapiji. Da li si razumela?

– Da, gazdarice. Na kapiji. Dani su prolazili a Parmenion nije ponovo dolazio; iz nekog čudnog razloga, to je samo još

više raspaljivalo ljutnju koju je Tetis osećala prema mladom Spartancu. Proleće je odmicalo, a novi život je sve više sputavao Tetis. Dok je bila sveštenica, mogla

je i noću i danju da se šeta ulicama. Ali nijedna Tebanka od ugleda nije se pojavljivala van kuće bez pratnje, osim na pijaci. Kuća koja je bila Tetisin san ubrzo se pretvorila u udoban zatvor. Klio je svakoga dana donosila vesti, ali su se svi njeni razgovori vrteli oko najnovijih haljina, parfimisanog ulja ili ogrlica od dragog kamenja. Devojka je malo pažnje pridavala kretanju spartanske armije, koja je ulazila u Beotiju. Sve što je Tetis uspela da sazna bilo je da spartanski kralj, Agesilej, koji je silom probio sebi put kroz prolaze planine Kiteron na jugu, sada pljačka okolinu, i da se Epaminonda utvrdio na grebenu u blizini Tebe, sa pet hiljada at-inskih hoplita i tri hiljada Tebanaca.

Tetis je bilo svejedno da li će Spartanci pobediti ili ne. Činilo joj se, da su uzdasi i sten-janja isti bez obzira iz koga grada potiču.

Ali je rat uticao na njena ulaganja, Spartanci su zaplenili poslednju isporuku opijuma dok je prolazila kroz Plateju. Tetis je izgubila skoro šeststo drahmi i oslonila se na isporuku začina iz Azije preko Makedonije.

Razmišljanje o novcu navelo ju je da misli i o hramu. Ništa me neće naterati da se vratim tom načinu života, obeća sebi.

A onda se seti Parmenionovog lika. Proklet da je, pomisli. Zašto ne dolazi?

* *** *** **

Ishod rata je bio nerešen, jer Agesilej nije bio voljan da napadne greben koji su branili At-injani i Tebanci, a Epaminonda je izbegavao bitku na otvorenom polju. Spartanci su prolazili kroz Beotiju, pljačkajući sela i manje gradove; uspostavljali su svoje garnizone u njima, ali su Tebu ostavljali na miru.

A onda je Agesilej, umoran od ratovanja iznurivanjem, krenuo ka gradu. Hteo je da jurišom zauzme Protijsku kapiju i da grad sravni sa zemljom. Manje hrabri stanovnici grada su pobegli, pakujući svoj imetak na ručna kolica ili zaprežna kola. U jednima od njih bio je lekar Horas sa ženom i troje dece. Najstariji sin, Simion, žalio se na glavobolju dok su kola nestajala u noći, na putu ka Tespiji. U zoru je dečak dobio visoku temperaturu, a žlezde na vratu i pod pazuhom su mu jako natekle. Na koži su mu se pojavili crveni pečati i umro je do podneva. To poslepodne i Horas je osetio kako ga hvata groznica.

Grupa izviđača spartanske armije pronašla je kola. Oficir je pogledao unutra i brzo ustuk-nuo.

– Kuga – šapnuo je svome pomoćniku.

– Pomozite mi! – graknuo je Horas, pokušavajući da izađe iz kola. – Moja žena i deca su bolesni.

– Ostani gde si – povika oficir, dajući signal strelcu da priđe. – Odakle ste? – Iz Tebe. Ali mi nismo izdajnici, gospodine. Bolesni smo. Pomozite nam, molim vas! Oficir je dao znak strelcu, koji pogodi Horasa u srce. Lekar pade mrtav. – Spalite ih – naredi oficir. – Ali rekao je da su mu žena i deca unutra – pobunio se njegov pomoćnik. Oficir se obruši na čoveka. – Onda se popni u kola i prekrati im muke! Vojnici doneše suve grane i staviše ih pod kola. Ubrzo suvarci se rasplamsaše, plamen

zahvati kola, a vojnici se zaputiše nazad da podnesu izveštaj Agesileju o događaju; za njima su odjekivali krici.

* *** *** **

Kuga se najpre pojavila u najsiromašnijoj gradskoj četvrti, ali se vrlo brzo proširila na os-tale delove grada. Plašeći se da bi i armija mogla biti zaražena kugom, gradski poslanici su naredili da se kapije zatvore i zaključaju. Nikome nije dozvoljeno da uđe u grad ili da izađe iz njega. Rulja je napala stražu kod Elektrine kapije, ali su je odbili strelci, kojima je koman-dovao stari ratnik Menida.

Za samo nedelju dana, od trideset hiljada stanovnika Tebe više od petine imalo je simp-tome kuge: otekle žlezde i ružne upaljene krugove na licu i rukama. Broj umrlih je rastao i svake noći ulicama su prolazila ručna kolica na koja su tovareni mrtvi, a zatim su tela iznošena u uličice iza kuća.

Motaka je bolest napala devetog dana i Parmenion mu je pomogao da se popne do sobe, a zatim je otrčao do Argonove kuće. Lekara nije zatekao, sluga mu je rekao da obilazi bolesne u severnoj četvrti.

Spartanac je ostavio poruku za njega pa se vratio kući. Hrane je bilo malo, ali je on uspeo da kupi, skuplje, malo sušenog mesa i bajatog hleba na pijaci. Pripremio je čorbu za Motaka.

Argon je stigao u sumrak. Lice mu je bilo upalo a oko očiju su mu bili tamni krugovi. Pre-gledao je Motaka a onda poveo Parmeniona u stranu.

– Groznica će biti snažna dva dana. Veoma je važno da se koža rashladi. Kupaj ga svakog sata u toploj vodi, ali nemoj da ga brišeš.

Neka voda ispari od toplote njegovog tela; to će ga rashladiti. Kada oseti jaku hladnoću, moraćeš da ga utopliš ćebadima, sve dok se groznica ne vrati. Tada sve ponovi. Pobrini se da pije dosta vode.

Dodaj u to i malo soli, ne previše, jer će povraćati. Ako se jave plikovi, sačekaj dok ne puknu i procure, a zatim na njih stavi med.

– Da li je to sve što može da se učini? – Da, nestalo mi je trava pre dva dana. – Sedi i uzmi malo vina – pozva ga Parmenion, krenuvši ka vrču na kuhinjskoj polici. – Nemam vremena – odgovori Argon, podižući se na noge. Parmenion ga uhvati za rame. – Slušaj me, ako nastaviš ovako, propašćeš, a time nećeš

ništa postići. Sedi. Argon se umorno spusti u stolicu. Većina lekara je izašla pre nego što su kapije zatvorene

– reče on. – Prepoznali su rane simptome bolesti. Premalo nas je ostalo. – Zbog čega i ti nisi napustio grad? Argon se nasmeja. – To su svi i očekivali. Debeli Argon koji živi za novac; gledaj ga kako

beži! Dobro, ja volim novac, Parmenione. Uživam u životu punom zadovoljstva i hrane.

Rodio sam se kao siromah, seljak u dalekoj zemlji. I odavno sam odlučio da ću iskusiti dobre stvari u životu i uživati u luksuzu. Ali to ne umanjuje činjenicu da sam lekar. Razumeš li to?

– Popij vina, prijatelju i uživaj u skromnoj čorbi. – Nije više jeftina – reče Argonas. – Cene vrtoglavo rastu. – Koliko je opasna ova kuga? – upita Parmenion, sipajući čorbu u duboku posudu koju

stavi pred debelog čoveka. – Ne toliko loša kao ona koja je pogodila Atinu. U Tebi ima približ no osam hiljada ljudi

sa simptomima, ali mnogi od njih nisu dobili kugu. Smrtonosna je za decu i stare. Mladi i snažni ljudi mogu da je pobede, izgleda. Mnogo zavisi od oteklina. Ako se jave samo ispod pazuha, šansa postoji; ali ako se prošire na prepone, smrt brzo nastupa. Argon je brzo, kašikom, ubacivao čorbu u svoja velika usta, a zatim je ustao. – Vreme je da pođem. Doći ću da obiđem Motaka sutra uveče.

Parmenion ga isprati do kapije. Posmatrao je kako debeli čovek ide niz uličicu, preskačući leševe složene u redove.

Motak se jako znojio kada se Parmenion vratio, usne su mu bile suve i ispucale. Podigao je Tebančevu glavu i silom usuo malo hladne vode među njegove usne, a zatim ga okupao po Argonovim uputstvima. Dva dana se Motak jedva i pomerao. U groznici je dozivao Eleju i plakao. Trećeg dana, velike otekline se pojaviše ispod pazuha i on pade u stanje bez svesti. Parmenion je bio iscrpljen, ali je i dalje, danonoćno, ostajao uz Motakovu postelju. Oteklina ispod levog pazuha je poprimila purpurnu boju i kao što je Argon i predvideo, pukla je, is-puštajući vodenast gnoj.

Parmenion je namazao medom ranu i uvio Motaka u čistu ćebad. Sledećeg jutra, dok je spavao u stolici kraj kreveta, začuo je neke udarce po kapiji. Trlja-

jući oči, kako bi odagnao san, Parmenion se spusti niz stepenice u dvorište i ugleda služavku Klio.

– Radi se o mojoj gospodarici – zajeca Klio. – Ona umire. Parmenion odvede devojku u Motakovu sobu i naredi joj da ostane uz njega, objasnivši joj

kako da okupa zaspalog bolesnika. Uze svoj ogrtač, naoruža se mačem i bodežom i oprezno ode do Tetisine kuće. Leševi su

ležali na sve strane a pijaca je bila pusta. Tetis je ležala na krevetu, u groznici. Skinuvši čaršave, Parmenion pregleda njeno telo.

Bilo je oteklina ispod oba pazuha i na preponama. Uvio ju je u ćebe, uzeo u naručje i krenuo kući.

Na putu su ga susrela dva čoveka; vukli su kolica prenatrpana telima. Vikali su. – Mi ćemo je uzeti. On odmahnu glavom i teturajuć i se nastavi dalje. Mišići su mu brideli od umora dok ju je unosio u dvorište i andron, do divana, gde ju je položio. Klio i on su preneli njegov kre-vet u Motakovu sobu. – Biće lakše brinuti se o njima ako su u istoj sobi – reče Parmenion. – Sada se vrati kući i donesi svu hranu koju možeš da sakupiš.

Kada je devojka otišla, Parmenion okupa Tetis i namaza medom gnojnu ranu ispod desnog pazuha. Opipa joj puls, koji je bio slab i nepravilan, a onda sede i uhvati je za ruku. Nakon nekog vremena ona otvori oči.

– Damon? – prošaputa suvim usnama. – Ne, to sam ja, Parmenion. – Zašto si me ostavio, Damone? Zašto si umro? – Bilo je moje vreme – reče nežnim glasom dok je stezao njenu ruku. – Odmori se sada.

Prikupi snagu i živi. – Zašto? – pitanje se zari u njega poput noža iskrzanih ivica. – Zato što ja to tražim od tebe – reče joj. – Zato što ja želim da budeš srećna. Ja želim da te

čujem kako se opet smeješ.

Ali je ona ponovo zaspala. Ubrzo je počela da drhti i Parmenion je uvi u toplu ćebad, zagrli njeno krhko telo. Trljao joj je ruke i ramena, želeći da njegova toplota uđe u nju.

– Volim te, Damone – reče ona, iznenada, jasnim glasom. Parmenion je želeo da je slaže, kao što je ona jednom slagala njega. Ali nije mogao. – Ako me voliš, onda živi – reče. – Da li me čuješ? Živi!

* *** *** **

Za Diri je vreme letelo. Svakoga dana bi naučila nešto novo. Lečila je bolesnike iz susednog sela, koji su na improvizovanim nosilima donošeni u hram.

Jednom seljaku je namestila slomljenu nogu, dodirom uklonila gnojavu, tumornu izraslinu sa vrata jednog deteta i povratila vid slepoj devojci, koja je zajedno sa ocem doputovala iz Tira. Po grčkim gradovima Male Azije raširila se vest da se među njima pojavio novi vidar. Iz dana u dan redovi ispred hrama su bivali sve duži.

Tamis je bila odsutna nekoliko meseci. Vratila se kasno, jedne večeri, i zatekla Diri kako sedi u bašti i uživa u prohladnom noćnom vazduhu. Izvan hrama je bilo ljudi koji su spavali na otvorenom, čekajući svoj red kod vidarke.

– Dobro došla kući – pozdravi je Diri. – Oni će biti nepresušni izvor tvoje iscrpljenosti – reče Tamis pokazujući rukom ka poljima

oko hrama. – Slepo dete me je pitalo zašto nisam izlečila sebe. – A šta si mu ti odgovorila? – upita Tamis – Rekla sam joj da meni nije potrebno lečenje,

što je tačno; i to me je iznenadilo. Izgledaš umorno, Tamis. – Stara sam – progunđa Tamis. – Od starih se i očekuju da budu umorni. Nešto moram da

uradim pre nego što ponovo odem. Da li si videla Parmeniona dok mene nije bilo tu? Diri pocrvene. – Volim da ga posmatram. Je li to pogrešno? – Ne, nikako. Ali još uvek nisi pogledala u budućnost. Došao je trenutak da hodaš mnogo-

brojnim stazama. Uzmi moju ruku. Njihove se duše spojiše i dve žene poleteše ka Tebi i Parmenionovoj kući. Kuća je bila

zamračena, a plač je dopirao iz ulica koje su okruživale zgradu. – Šta se to događa? – upita Diri. – Grad je zahvatila kuga – odgovori Tamis. – Posmatraj sada! Vreme stade, vazduh zatitra. Diri vide kako se Parmenion tetura i izlazi iz kuće išaranog i

crvenog lica, oteklog grla. On pade, a ona pokuša da mu priđe, ali je Tamis zadrža. – Ovde se ne možeš mešati – reče – ovo je budućnost. To se još nije dogodilo. Kao što ne možemo da promenimo prošlost, tako ne možemo da utičemo na buduće dane. Nastavi da posmatraš! Scena se zamagli, a zatim se ukaza Parmenion kako umire u svome krevetu, umire na ulici, umire u Kalepijevoj kući, umire na obronku brda. Konačno ih Tamis, obe, vrati u hram, sten-jući nakon povratka u svoje telo, jer je vrat boleo od ukočenosti.

– Šta možemo da učinimo? – uputa Diri. – Ja sada ne mogu da učinim ništa. Suviše sam umorna – reče Tamis. – Ali, reci mi, da li se

osećaš dovoljno snažna da upotrebiš svoje moći na tolikom rastojanju? – Da. – Dobro. Prvo ću te nešto pitati: Kako bi reagovala, kada bi se Parmenion oženio? – Oženio? Ne znam. Boli me pomisao na to, ali što da ne? On misli da sam ja mrtva, što u

stvari i jesam. Zbog čega me to pitaš? – Nije bitno. Idi kod njega. Spasi ga ako možeš. Ako ne možeš da se izboriš sa kugom,

vrati se po mene. Ja ću se sada odmoriti i povratiti snagu. Diri leže na leđa i oslobodi svoj duh.

Teba zablista ispod nje. Ona odlete do Parmenionove kuće, ali njega tamo nije bilo. Motak je ležao, bolestan. Mlada devojka je stajala uz njegovu postelju i brisala mu znoj sa čela vlažnom krpom. Diri se podiže visoko iznad kuće, pretražujući pogledom opustele ulice. A onda ga spazi, teturao se pod težinom tela žene koju je nosio.

Prepoznala je prostitutku Tetis. Posmatrala je kako je Parmenion donosi i stara se o njoj, slušala je kako žena govori o svom voljenom u grozničavom snu. Diri duhom priđe blizu Parmenionu, položi ruke na njegovu glavu, i njegove misli potekoše njenim umom. On je po-kušavao da snagom volje natera ženu da živi. Diri isprazni svoj um i spoji se sa Parmen-ionom, pa poteče njegovom krvlju kroz arterije i vene.

Kuga je bila u njemu, sićušna i slaba, ali je rasla svakog trenutka. Pažljivo je lovila iskre zaraze, uništavajući ih sve dok se, zadovoljna urađenim poslom,

nije povukla iz njega. Žena je umirala, velike otekline su se videle ispod vilice, ispod pazuha i na preponama.

Ali je Parmenion bio spasen. Diri uzlete u noćno nebo i zastade tamo, nesigurna i zbun-jena. Parmenion je želeo da žena preživi.

Da li je voli? Ne, nije mislio o ljubavi, već o neuzvraćenom dugu. Ipak, ako je ona spase, on će možda i zavoleti tu ženu, pa će ga izgubiti i po drugi put. To

nije isto kao da sam je ja ubila, razmišljala je Diri. Ona, svejedno umire. Nije to moja krivica. Želela je da odleti nazad, u hram, ali nije mogla; umesto toga, vrati se u sobu i stopi sa

Tetis. Teško je bilo povratiti Tetis iz smrtonosnog stanja; tri puta je njeno srce zadrhtalo i zamalo

prestalo da radi. Diri je obnovila oštećene žlezde i ulila novu energiju ženi, a onda nastavila borbu protiv bolesti. Dugo je kuga uspevala da bude korak ispred nje, razvijajući se brže nego što je ona uspevala da je uništi. Diri se vrati bolesnom srcu, čisteći krv koja je prolazila kroz njega, puneći je energijom. Opasna zona, shvatila je, bila je u preponama, gde su se otekline rasprsle i ispuštale otrovni gnoj. Ona ubrza samo isceljujuće sposobnosti tkiva. Prolazili su sati. Diri osećaše vrtoglavicu od iscrpljenosti kada se konačno odvoji od tela.

Vraćala se u hram, ali joj je svest bila zamagljena; shvati kako lebdi nad nepoznatim mes-tom, i čuje krike neke žene. Diri se usredsredi na glasove.

– On je rođen! – povika neko i gromko klicanje se začu iz grla vojnika koji su stajali oko palate.

Crni oblak polete ka njoj, zjapeći poput ogromnih usta. Ona ugleda očnjake velike kao čovek, purpurni jezik, debeo i račvast.

Bila je nemoćna da se odupre. Svetlosno koplje se zari u gubicu prikaze, u trenutku kada se nadvila na nju. – Uhvati me za ruku! – viknu Tamis. Ali Diri izgubi svest. Probudila se u svojoj sobi u hramu, osećajući da je Tamis pored nje. – Šta je to bilo? –

upita ona. – Bila si izgubljena u budućnosti. Videla si kako se rađa Mračni bog. – Umorna sam Tamis. Tako umorna. – Pa, spavaj onda, dete moje. Ja ću te zaštititi, još neko vreme.

* *** *** **

Klio se vratila sa dovoljno namirnica da prežive tri dana, ako štede; sa hranom koju je imao Parmenion, mogli su da izdrže čitavu sedmicu.

Dani su sporo odmicali. Argon više nije dolazio; Parmenion je saznao da je podelio sud-binu sa hiljadama drugih; njegovo telo je progutala kuga. Motak je postepeno jačao. Nestali su crveni krugovi, otekline su splasnule; ali je još bio slab i često je spavao.

Klio je radila neumorno, kupala je svoju gazdaricu, menjala znojave čaršave, kuvala i čis-tila. Parmenion je pretraživao grad u potrazi za hranom, ali su čak i konji i psi bili odavno poklani.

A onda, poput oluje koja jenjava, kuga poče da se povlači. Sve je manje leševa iznošeno na ulicu. Kapije se otvoriše da propuste mnoga kola sa hranom za izgladneli grad. Parmenion se probio kroz gužvu do kola i uspeo da uzme goveđi but i vreću sušenih žitarica. Kod kuće je Klio skuvala malo mesa i nahranila Tetis, koja se vraćala sebi. Motak i Parmenion su vratili krevet u Parmenionovu sobu, kako bi Tetis imala više privatnosti, dok je Klio spavala na di-vanu u andronu.

Krajem leta se grad skoro sasvim oporavio. Više od četiri hiljade ljudi stradalo je u epi-demiji kuge, ali kako je Kalepije primetio, više bi ih stradalo ili bilo porobljeno da su ih Spar-tanci napali i opljačkali grad. Bojeći se kuge, Spartanci su napustili Beotiju bez bitke, a saveznici su osigurali prolaze na planini Kiteron. Stigle su i vesti iz Tageje, gde je Pelopida sa Svetom četom naterao u bekstvo četiri puta brojniji spartanski odred i ubio Febida, Spartanca koji je četiri godine ranije zauzeo Kadmeju. Poraženi vojnici nisu bili spartanske regularne trupe, već plaćenici iz Orhomena. U Tebi je proglašen dan slavlja, pa su smeh i pesma dopi-rali do prozora sobe u kojoj je ležala Tetis. Još uvek je bila veoma slaba, otkucaji njenog srca bili su nepravilni, ali ju je udaljeni smeh oraspoložio.

Parmenion uđe noseći poslužavnik sa hranom i pićem; spustivš i ga, sede pored nje. – Danas ti je lice dobilo boju. Motak je uspeo da pronađe sveže medenjake. Jedan moj stari pri-jatelj se kune da oni daju snagu iscrpljenima.

Njen pogled je počivao na njegovom licu, ali ništa nije rekla. Umesto toga, uhvati ga za ruku i suze joj potekoše niz lice. – Šta nije u redu? – upita je. – Ništa – odgovori. – Pa onda, zašto plačeš? – Zašto si ovo učinio za mene? – odgovori pitanjem. – Zašto me nisi ostavio da umrem? – Ponekad nema odgovora – reče i podižući njenu šaku do svojih usana, poljubi je u dlan. –

Ti nisi Diri a ja nisam Damon. Ali su se naši životi i putevi naših sudbina ukrstili. Ne gajim velike iluzije o dalekim bogovima, ali verujem u sudbinu. Verujem da nam je suđeno da budemo zajedno.

– Ja te ne volim – reče ona, glasom jedva čujnijim od šapata. – Ni ja tebe. Ali mi je stalo do tebe. Stalno sam mislio na tebe, od onog trenutka kada sam

saznao istinu o svom povratku u svet živih. Ostani uz mene, Tetis. Ne mogu da ti obećam da ću te učiniti srećnom, ali ću pokušati.

– Ja se neću udati za tebe Parmenione, ali ću ostati. I ako budemo srećni, neka bude tako, mi ćemo ostati zajedno. Ali znaj ovo, jednog se dana možeš probuditi i videti da sam otišla. Ako se to dogodi, obećaj mi da nećeš krenuti u potragu za mnom.

– Obećavam – on reče. – Jedi sada, povrati snagu.

* *** *** **

Neko je stajao na kapiji Parmenionove kuće obasjane mesečinom. Nikoga nije bilo na vidiku. Pažljivo je ubacio sečivo noža u pukotinu u sredini kapije i podigao drvenu polugu sa druge strane. Kapija se otvorila, reza skliznula pod uglom ka zemlji, ali pre nego što je lupila o kamen, čovek je zario svoj nož u drvo kako bi je zadržao unutra, pa je polako spustio na zemlju u dvorištu.

Vratio je nož u korice i krenuo ka zatvorenim vratima androna.

Nešto hladno ga dotače po vratu, a ruka ga uhvati za rame. – Da sam na tvom mestu, stajao bih mirno – čuo je glas.

– Imam poruku za Parmeniona – prošaputa čovek. – Nož na tvome grlu je veoma oštar. Stavi ruke na leđa. Stajao je poslušno dok su mu vezivali zglobove. Kad ga uvedoše u mračni andron, posma-

trao je kako njegov crvenobradi neprijatelj pali tri lampe. – Ti bi trebalo da si Motak? – Da. Sedi. Motak ga gurnu na divan. – Parmenione! – viknu on. Visoki, vitki čovek oval-

nog lica, sa prodornim, svetloplavim očima, uđe u sobu. Nosio je blještavi mač. – Klearh! – uzviknu Parmenion, odbacujući mač u stranu i široko se osmehujući. – Ja, glavom i bradom – groknu Ksenofonov sluga. – Odveži ga – naredi Parmenion. Motak preseče nožem kožne kaiševe i Klearh protrlja

zglobove. Njegova kosa je bila belja i ređa nego što je mladi Spartanac pamtio, a lice mu je bilo izbrazdano dubokim borama. – Čudno vreme za posetu – prokomentarisao je Parmenion.

– Moj je gospodar naložio da dođem neopaženo. Zavukao je ruku u svoju debelu vunenu košulju i izvadivši svitak predao ga mladom Spartancu.

Parmenion ga odloži i sede naspram starijeg čoveka. – Kako se drži general? Klearh sleže ramenima. – On je tužan čovek. Sada piše mnogo, o jahanju, taktici, stanju u

Grčkoj. Svakoga dana provodi sate sedeći nad svojim spisima. Ne mogu se setiti kada je poslednji put izašao u lov ili na jahanje. Ugojio se. Klearh s mukom izusti poslednje reči, kao da ga je vređala.

Parmenion poseže ka svitku a onda primeti da Motak još uvek stoji sa nožem u ruci. – U redu, je prijatelju. Ovo je Klearh, saputnik generala Ksenofona. Njemu se može verovati.

– On je Spartanac – promumla Motak. – Oprezno, dete, inače ću ti razbiti glavu – prasnu Klearh crveneći. – Možda nekada davno, deda – uzvrati mu Motak, a Klearh skoči na noge. – Prestanite, obojica! – naredi Parmenion. – Mi smo prijatelji, ili bi to trebalo da budemo.

Koliko si dugo već u Tebi? – Stigao sam večeras – odgovori Klearh, okrznuvši oštrim pogledom Motaka. – Posetio

sam prijatelje u Korintu, tu sam kupio konja i dojahao ovde preko Megare i Plateje. – Lepo je videti te. Hoćeš li da nešto pojedeš ili popiješ? Klearh odmahnu glavom. – Otići ću odmah pošto mi daš odgovor za gospodara. Motak požele laku noć Parmenionu i ode u svoju sobu, ostavljajuć i dva Spartanca zajedno.

Mlađi čovek otvori svitak i sede bliže lampi. Pozdrav prijatelju, poče da čita, godine prolaze, godišnja doba lete, a svet i njegove nevolje

su sve dalje od mene. Ipak, vidim stvari jasnije nego kada sam bio mlađi i sve sam tužniji zbog toga.

Bio je jedan mladić u Sparti koji je ubio drugog u dvoboju zbog devojke. Otac mrtvog mladića još uvek pati. Unajmio je ubice da nađu onoga ko je ubio njegovog sina a ne boravi više u Sparti. Dočuo sam da je dečak, koji je sada čovek, četvoricu ubica pogubio. Ali i drugi mogu doći.

Nadam se da si dobro i da je tvoj život veseliji nego život onog spartanskog dečaka koji sada živi daleko od kuće. Često mislim na tog dečaka. Mislim o njegovoj hrabrosti i o njego-voj usamljenosti.

U najgorem, neka se bogovi smeše na tebe, u najboljem, neka ne mare za tebe. Nije bilo potpisa. Parmenion pogleda u ogrubelo lice starog sluge. – Mnogo si rizikovao da bi mi ovo doneo.

Zahvaljujem ti se. – Ne zahvaljuj mi se – reče stariji čovek. – Učinio sam to za generala. Sviđao si mi se,

momče. Ali to je bilo davno, pre nego što si postao izdajnik. Nadam se da će te ubice pronaći pre nego što odigraš još jednu od svojih ubilačkih igara.

– Niko od vas ne shvata, zar ne? – reče Parmenion ledenim glasom. – Vi Spartanci mislite o sebi kao o polubogovima.

Uzmete dete i zlostavljate ga čitavog života, govorite mu da nije Spartanac, a onda ga na-zovete izdajnikom kada se okrene protiv vas i vašeg sveta. Pa, evo jedne stvari za razmišl-jenje, za tebe, i za svu tvoju poganu sortu: pošto sam nasamario Sfodriju, uhvatio me je skirit, ratnik. On se borio za vas godinama: odgajan je da se bori za vas. A kada smo ukrstili mačeve, rekao mi je da je oduvek želeo da ubije nekog Spartanca. Vas ne mrze samo Atina i Teba, već i ljudi koji se bore rame uz rame sa vama.

Klearh otvori usta da odgovori, ali Parmenion podiže svoju ruku. – Ne govori ništa, slugo! – prosikta. – Dostavio si svoju poruku. Odlazi sada! Za trenutak ga je stariji čovek mrko gledao, a onda se povuče unazad i nestade u tami. Motak izađe na videlo, još uvek držeći svoj nož. – Ne dozvoli da te to uznemiri – reče bla-

gim glasom. Parmenion se gorko nasmeja. – Kako da to uradim? Pošto su ubice došle, Mendis mi je

rekao da ga nije briga da li sam živ ili mrtav. Tako na mene gledaju Tebanci, Motače: ja sam spartanski izdajica. I boli me mnogo kada me tako zovu.

– Mislim da bi trebalo da se napijemo – predloži Motak. – To baš i nije odgovor koji sam tražio. – To je najbolji lek koji imam. – Onda ću morati da se njime zadovoljim – reče Spartanac. – Donesi krčag.

Tetis se probudila rano. San je bio okrepljujući a ona odmorna. Protegnula je ruke, okrenula se na bok, pa pogledala usnulog čoveka pored sebe. Pružila je

ruku i nežno sklonila pramen kose koji mu je pao na čelo. On uzdahnu ali se ne probudi. Poslednjih šest godina bile su dobre za njih dvoje. Parmenion je u dvadeset devetoj bio na

vrhuncu snage. Pobedio je na trkama u Korintu, Megari, Plateji, pa čak i u Atini. Lice mu je bilo oštrije, istaknuti nos davao mu je orlovski izraz, a kosa je počela da se proređuje. Ali os-meh mu je još uvek bio dečački, a dodir nežan.

Dobre godine. Već na početku je primetio njeno nezadovoljstvo zbog velike vezanosti za kuću. Došao je

jednog jutra sa pijace i doneo joj crni hiton, sandale sa kaiševima do kolena, par pantalona u persijskom stilu od tankog lana i plitak šešir. – Obuci ovo – rekao joj je.

Tetis se nasmeja. – Želiš da me obučeš kao muškarca? Zar su nam potrebne takve sprave? – Ne – odgovorio je, razvukavši usta u osmeh. – Naučiću te da jašeš na drugačiji način. To je bila avantura u kojoj je uživala više nego što je očekivala. Osećala je slabost, ali je sedela visoko na kobili boje kestena i jahala kroz grad. Plitki šešir

joj je pokrivao kosu a široki hiton skrivao obline tela. Kada su dospeli u brda, otkrila je radost galopa, vetar u kosi, neverovatnu brzinu.

Vodili su ljubav na livadi, visoko u brdima, zaklonjeni od sunca granama visokog čem-presa, a zatim su nagi skočili u planinski potok. Taj dan je jasno sijao u njenom sećanju. – Kada budem otišao – rekao je on – moći ćeš da pošalješ Motaka da nabavi konje i nastaviš sa jahanjem. Ovde imaš slobodu i niko ti neće postavljati pitanja ili se mrštiti što žena od ugleda pokazuje manjak dostojanstva.

– Kad odeš? – upitala je – Gde ćeš ići? – Epaminonda smatra da je vreme da oslobodimo Beotiju. Povešćemo trupe u okupirane gradove i pomoći im u pobuni. Moramo da utvrdimo zemlju protiv spartanske invazije. Rano ujutru, mesec dana kasnije, Tamis se probudila i ugledala Parmeniona kako stoji

pored postelje. Nosio je bronzani šlem sa štitnicima za lice od štavljene kože i grudni oklop na

kome je bio lav spreman za napad. Mač mu je bio na boku, u kaniji, koja je dodirivala kilt od kože, ojačan bronzanim pločicama.

– Danas je taj dan? – Da. – Mogao si da mi to kažeš i sinoć. – Nisam hteo da te opterećujem. Biću odsutan mesec dana, možda i dva. Ona je klimnula

glavom, okrenula mu leđa i sklopila oči, pretvarajući se da spava. Strahovala je danima, zamišljajući ga kako jaše u smrt. Neću da se zaljubim u njega, obe-

ćala je sebi. Neću da plačem nad njegovim lešom kao što sam plakala nad Damonovim. Ali su njeni strahovi rasli kada su vesti o razmiricama i opsadama stigle do grada. Spartan-

ski garnizon u Tisbi, koji su činili plaćenici uglavnom iz Orhomena, suprotstavio se tebanskoj vojsci. Usledila je kratka bitka, pre nego što su plaćenici pobegli; u izveštaju je stajalo da je poginulo sedamnaest Tebanaca.

Gradovi su padali, jedan po jedan, uglavnom bez krvoprolića, opkoljeni spartanski garnizoni su pristajali da odu, nakon obećanja o bezbednom prolazu do Peloponeza. Ali i dalje nije bilo vesti o Parmenionu.

Tačno šest nedelja pošto je odbila da mu kaže zbogom, on je ušao u dvorište. Videla ga je sa prozora sobe na spratu i jedva se obuzdala da ne potrči ka njemu. Hodala je lagano te se susretoše na stepenicama. Na šlemu je imao dva zareza, na grudnom oklopu je bila pukotina a na lavljoj glavi duboko udubljenje.

– Da li sam ti nedostajao? – upita on, razvezujući kaiš ispod brade i skidajući šlem. – Pomalo – odgovori ona. – Da li si se vratio za stalno? – Ne. Ponestalo mi je sulfijuma. Sutra ponovo odlazim. U sobi mu je pomogla da skine oklop i košulju. Tek je tada ugledala crveni ožiljak visoko

na njegovoj desnoj mišici. – Nije krvarilo mnogo – reče pokušavajući da ublaži njenu zabrinutost. – Bio je to plaćenik

koji je prišao preblizu. Epaminonda ga je ubio. – Ne želim da znam detalje – prasnu ona. – Spremiću ti kupku. Vodili su ljubav te noći, ali Tetis nije mogla da se opusti a Parmenion je žurio, zbog preve-

like žudnje. Sledećeg jutra je ponovo otišao. Kako su meseci prolazili, Epaminonda, Kalepije i ostali polako su ponovo formirali staru

Beotsku ligu, a obznanili su je u Tebi, na Velikoj skupštini kojoj su prisustvovali poslanici iz svih oslobođenih gradova. Skup je bio demokratski i svi su se nadali uspehu naredne godine.

Parmenion je oslobođen vojnih dužnosti te jeseni i nije bio siguran kakva će biti buduć-nost. Dok su jednom zajedno jahali, poverio je svoje strahove Tetis.

– Manje je demokratski nego što izgleda – on reče, dok su sedeli na visokom brdskom pašnjaku, koji su počeli da smatraju svojim. – Teba može da spreči svaku odluku i da direktno nadzire glasove Tespije, Plateje i Tanagre.

– Zašto to predstavlja problem? – uzvratila je Tetis. – Teba je veliki grad i svi naši poslanici cene slobodu i brinu o pravima drugih. Čuo si Kalepijev govor. Nova zajednička država Beotija neće imati diktatora.

– Čuo sam ga i nadam se da će se to i obistiniti. Ali jedan stari prijatelj mi je rekao da je društvo poput vrha koplja, široko pri osnovi a zašiljeno na vrhu. Demokrate misle da možeš da ga preoblikuješ tako što ćeš mu ukloniti vrh. Ali, vrh će, kao čarolijom, izrasti ponovo. Uvek će biti kraljeva, Tetis, ako ne kraljeva onda diktatora. U prirodi je ljudi da pokušavaju da se uzdignu iznad drugih, da svima nametnu svoju volju.

– Nema takvih osoba u Tebi – reče ona. – Možda u davna vremena, ali ovo je moderan svet, Parmenione. Ne mora ponovo da bude tako. Epaminonda nikada neće biti diktator, niti će to biti Pelopida.

Niti ćeš to biti ti. Mislim da previše brineš. Izgledalo je da su godine koje su dolazile to potvrđivale. Pet godina nakon ponovnog

zauzimanja Kadmeje, između Atine i Sparte je zaključen sporazum koji je davao pravo Tebi i gradovima u Beotiji da vode samostalnu politiku.

Tetis se dobro sećala te jeseni. U kuću je došao Epaminonda u pratnji Kalepija da sa Par-menionom rasprave o uslovima sporazu ma. Suprotno svakoj tradiciji, Spartanac je zaustavio Tetis kada je htela da izađe iz sobe i dao joj je znak da sedne pored njega.

Dva Tebanca su bili zapanjeni. – Uštedeću sebi vreme da ne prolazim kroz sve to dva puta – rekao im je Parmenion. – Ona bi zahtevala da čuje svo šta smo pričali kad vi odete.

– Ali – zamucao je Kalepije. – Ona je žena. – Zar je ovo veliki govornik? – zapitao je Parmenion pokušavajući da izgleda ozbiljno. –

Hajde, Kalepije, poznaješ Tetis godinama. Ne bi trebalo da ti predstavlja problem da govoriš pred njom.

– To nije pitanje poteškoće – prasnu Kalepije – već pristojnosti. – Ja znam da vi Spartanci imate čudne ideje u vezi sa ženama, ali ovde u Tebi više volimo

da zadržimo nivo. Stvari o kojima ćemo mi razgovarati biće dosadne i zbunjujuće za dragu Tetis.

– Sigurna sam da je Kalepije u pravu – reče Tetis ustajući – zahvalna sam mu na ljubaznosti i brizi o meni. Ona proguta bes i povuče se u svoju sobu. Kasnije ju je Parmenion iscrpno izvestio o sastanku, ali joj je prvo pokazao koliko je besan.

– Trebalo je da ostaneš! – on povika. – Tvoj bi savet bio vredan. – Ne razumeš, strateže. Sastanak se ne bi ni održao, Kalepije bi ustao i otišao. U Tebi se ne

možeš rugati tradiciji. A sada mi reci kako ti vidiš te pregovore o miru. – Atini nedostaje novac a Sparta je pred bankrotom. Dakle, sve što dobijamo jeste malo

vremena. Rat još nije gotov, ali ćemo to vreme pametno upotrebiti. – Koliko vremena dobijamo? On slegnu ramenima. – Dve-tri godine. Ali ovaj se problem neće rešiti bez bitke, a to znači

Teba protiv Sparte, jer je Atina uglavnom pomorska sila. – Spartanci su samo ljudi, poput drugih – primeti ona. – Može biti, ali oni nikada nisu izgubili bitku protiv neprijatelja koji je imao isti broj vo-

jnika. I, šta god da se desi, mi još uvek ne možemo da im se suprotstavimo. – Smislićeš ti nešto, ljubavi moja, ti si strateg. Izgovorila je to opušteno i on se nasmeja;

odmahnu potom glavom, odagna uspomene, pa ustade iz kreveta. Parmenion je ječao u snu, ali se nije probudio kad se ona obukla i sišla. Motak je pripremao doručak.

Tebanac se nasmeja kada je ugleda. – Još jedan divan dan – reče kada je ušla u kuhinju. U Motakovoj crvenoj bradi bilo je sre brnih vlasi a kosa mu je bila proređena na temenu. Tetis zadrhta.

Sve je bilo lepo dok je ležala u krevetu i uživala u sećanju, ali je to podsećalo da vreme prolazi.

Klio ih je odavno napustila, udala se za sina Noraka kovača, pa je Tetis pomagala Motaku u kućnim poslovima.

– Ti bi trebalo da uzmeš ženu – reče iznenada ona, dok su sedeli u dvorištu uživajući na ju-tarnjem suncu.

– Ja sam imao ženu – odgovori Motak. – Ne želim drugu. Ali bih voleo da imam sina. Tetis oseti kako njeno dobro raspoloženje iščezava. Motakovo žurno izvinjenje nije moglo

da spreči nagli pad njenog raspoloženja. Završili su doručak u tišini, i Motak ode u kuhinju da pripremi Parmenionu dnevnu dozu sulfijuma.

Sin. Jedini dar koji nikada neće moći da podari Parmenionu. Dugo je već znala da je neplodna, jer nije imala mesečna krvarenja. Ali, tek kada je počela

da živi sa Parmenionom, to se saznanje pretvorilo u ogorčenje. Parmenion nije nikada govorio

o tome, što ju je radovalo, ali je znala da svaki čovek dođe u svome životu do trenutka kada poželi da ima naslednika.

Čula je kako Parmenion dolazi ali se nije okrenula. Njegove ruke spustiše joj se na ramena, a usne dodirnuše njen vrat.

– Dobro jutro, gospo – on reče. Ona se nasmeši. – Spavaš sve duže. Mislim da stariš i postaješ lenj. – Bio sam sa Kalepijem skoro do svanuća. Ona ga pogleda u oči. – Ponovo rat? – Ne znam. Epaminonda ide u Spartu na sastanak sa Agesilejem. – Da li je to mudro? – upita ona. – Na tom će sastanku biti svi gradovi. Agesilej je obećao bezbednost a biće prisutni i Atin-

jani. To bi moglo da nam donese dugotrajni mir. – Ali ti ne misliš tako? – Ne mogu još da se odlučim. Strahujem da će se Atina i Sparta dogovoriti, dok će Teba

ostati usamljena. Ako se to desi, onda će Agesilej moći slobodno da povede vojsku u Beotiju, a ovaj put ćemo morati da mu se suprotstavimo.

– Teba nasuprot Sparti – prošaputa ona. – Do smrti. – A to je ono što si ti i hteo? – upita ga iznenada ona. – Kako to misliš? – Ti mrziš Spartu. Zar zaista priželjkuješ mir? Parmenion se osmehnu. – Ti si mudra žena, Tetis. Ali u pravu si. Ja ne želim mir. Ove

godine jesu bile teške, ali ja sam sada bliži svome snu. Onog dana kada Spartanci dođu, osve-tiću im se.

– A posle toga? – Šta da ti kažem? Toliko dugo sam živeo bez drugih želja; ne mogu želeti ništa drugo

osim poniženja Sparte. Uzeli su mi tako mnogo i platiće krvlju i sramotom svaki taj trenutak. – Ili to ili ćeš umreti – primetila je ona. – Jedno ili drugo – složio se.

* *** *** **

Parmenion je dopustio odmor i ratnici iz Svete čete vratiše svoje mačeve u kanije; znojili su se pod punom ratnom spremom.

Neki popadaše na tvrdu glinu vežbališta, dok drugi odoše do hlada kraj Hektorovog groba. – Ne žurite sa odmorom, gospodo – viknu Parmenion. – Deset krugova bi trebalo da bude

dovoljno da se istegnu vaši umorni mišići. Začu se negodovanje, ali ljudi počeše da trče. U trenutku kada je nameravao da im se

pridruži, Parmenion ugleda dečaka kako sedi pod drvećem i s pažnjom ih posmatra. Mladić je imao oko trinaest godina, gustu kovrdžavu kosu i lice koje će, videlo se, vremenom postati izuzetno privlačno. Izraz tog lica dotakao je nešto u Parmenionu. Mirno lice s prikrivenim osećanjima. Parmenion se prisetio svoga detinjstva, iskušenja i patnji koje je pretrpeo u Sparti.

Prišao je dečaku. – Proučavaš umetnost ratovanja? – upita. Dečak ustade i nakloni se. Nije bio visok ali je bio čvrste građe. Crne oči je upro u Parmeniona. – Dobro je proučavati strane običaje – reče mekim glasom. – Zašto je to dobro? – Jednog dana možemo biti neprijatelji. Ako se to desi, ja ću znati način na koji se vi bor-

ite. Ako budemo saveznici ili prijatelji, znaću da li na vas može da se računa.

– Ti si mudar mladi čovek. Da nisi možda neki princ? – Zaista i jesam. Makedonski princ. Zovem se Filip. – Ja sam Parmenion. – Znam. Gledao sam te kako trčiš. Zašto se takmičiš pod makedonskim imenom? Parmenon sede i pozva dečaka da mu se pridruži. – Moja majka je bila iz Makedonije –

reče mu. – To je u njenu čast. Ti si gost u našem gradu? Dečak se nasmeja. – Nema potrebe da budeš izveštačen, Parmenione. Ja sam talac, zalog

dobrog ponašanja Makedonije. Ali život je ovde dobar i Pamen pažljivo brine o meni. Mislim da je bolje biti ovde nego u

Makedoniji. Tamo bi me verovatno ubio neki nespokojan rođak. – Oštre reči, mladi prinče. – Oštre ali istinite – reče dečak. – Ja sam jedan od mnoge braće i polubraće, a svi oni po-

lažu neko pravo na presto. Naš običaj nije da dopustimo suparnicima da žive. Mogu da nađem smisao u tome, pretpostavljam.

– Izgleda da prihvataš svoju sudbinu s velikom mirnoćom, mladi prinče. – Šta mi drugo preostaje? Parmenion se nasmeši. – To nije pitanje na koje ti ja mogu odgovoriti. Ja nisam princ. – Ne – složi se Filip – a ni ja ne želim to da budem. Niti bih želeo da postanem kralj. Pogo-

tovu ne u Makedoniji. – Šta nije u redu sa Makedonijom? – zainteresova se Parmenion. – Čuo sam da je to

izuzetno lepa zemlja, puna talasastih polja i divnih šuma, planina i čistih potoka. – To je istina, Parmenione. Ali je to i zemlja okružena jakim neprijateljima. Na zapadu su

Iliri kralja Bardile, snažni, neustrašivi ratnici. Na severu su Peonci, plemenski narod, koji na-jviše voli da jaše na jug u pljačku. Na istoku Tračani, dobri konjanici sa odličnom konjicom. A na jugu Tesalci i Tebanci. Ko bi želeo da bude kralj takve zemlje?

Parmenion nije odgovorio. Dečak je bio turoban, sa očima punim tuge; nije imao šta da mu kaže. Po svoj prilici, dečak je bio u pravu. Kada se bude vratio u Makedoniju, njegov će život vredeti vrlo malo. Ta misao ga rastuži.

Usledila je neprijatna tišina i Parmenion se podiže, spreman da ode; Sveta četa je još uvek optrčavala krugove. Spartanac se okrenu ka mladom princu. – Ja sam odavno naučio da se ne prepustim očajanju. Fortuna je možda prevrtljiva, ali ona voli čoveka koji uporno pokušava. Mislim da imaš britak um, Filipe. Ti si mislilac, strateg. Većina ljudi samo reaguje na okol-nosti, dok mislioci stvara ju okolnosti. Ako postoje rođaci koji bi voleli da te vide mrtvog, onda učini da te oni zavole. Pokaži da im ne predstavljaš pretnju.

Pokaži im da im možeš biti koristan. Ali pre svega, dečko, moraš da postaneš čovek koga je teško ubiti.

– Kako da to postanem? – Tako što ćeš ostati živ. Tako što ćeš razmotriti sve načine na koje tvoji neprijatelji mogu

da te napadnu.Tako što ćeš se pripremiti za njih. Očaj je brat poraza, Filipe. Nikada nemoj dopustiti da te obuzme.

Dečak klimnu glavom i pokaza ka trkačima koji su završavali deseti krug. Parmenion ode do njih. – Mislim da će to biti sve, gospodo – reče. – Budite sutra ovde jedan sat posle svanuća.

– Imaj srca, Parmenione – povika jedan mladić. – Tri dana za redom? – Ja nemam srca – reče on. – Ja sam čovek od kamena. Jedan sat posle svanuća, ako biste

izvoleli. Kad se okrenuo ka drveću, dečaka više nije bilo. Parmenion uzdahnu. – Neka ti bogovi

budu naklonjeni, Filipe iz Makedonije – prošaputa.

* *** *** **

Pregovori o miru u Sparti trajali su već tri sedmice i izgledalo je da je okončana svaka misao o ratu. Sporazumi o trgovini su sklapani i potpisivani, žučno se raspravljalo se o grani-cama, ali je i to rešeno. Epaminonda je smatran za počasnog gosta. Dva puta je večerao sa kraljem Agesilejem.

Pelopida se vratio u Tebu četvrte sedmice i uveseljavao Parmeniona pričama o srdačnosti pregovarača.

– Mislim da se Agesilej pomirio sa time da je zbog nas izgubio svoj uticaj – reče Pelopida. – Bio je prisutan i predstavnik Velikog kralja, Persijanac zlatne kose i ukovrdžane brade. Tre-balo je da vidiš odeću koju je nosio. Kunem se Zevsom, imao je više dragulja našivenih na kaputu nego što ima zvezda na nebu! Zaista je svetlucao kad god bi ušao u prostoriju.

– Da li je govorio? – upita Parmenion. – On je otvorio sastanak, prenoseći nam pozdrave i blagoslov Velikog kralja. Rekao je da

je kralj sretan što će njegova deca biti izmirena među sobom. – Kad smo kod kraljeva, šta je sa Kleombrotom? – On nije bio tamo – odgovori Pelopida. – Kazali su nam da je bolestan. Ali reći ću ti ovo,

Sparta je užasan grad. Ne znam kako si mogao da izdržiš taj smrad. Sva pogan se izliva na ulice, a muva ima više nego čestica dima. Odvratno mesto, prigodno za odvratne ljude.

– Bolestan? – zapitao je Parmenion. – Od čega? – Nisu nam rekli, ali nije opasno, nisu zabrinuti zbog njegovog odsustva. Znaš, kada si mi

rekao da spartanske žene slobodno hodaju ulicama, nisam ti verovao. Ali, bio si u pravu. Bilo ih je svuda. A neke od njih su se skinule gole do pojasa i trčale po livadama. Reći ću ti ovo, ne znam kako tako ružna vrsta muškaraca može da izrodi takve lepotice. Bila je jedna žena sa kukovima poput …

– Znam za žene – reče Parmenion strpljivo. – Živeo sam tamo. Više sam zabrinut zbog Kleombrota. On je jak kao bik i ne bi svojevoljno propustio sasta-

nak. Kakav dokaz imaš da se on uopšte i nalazi u Sparti? – Gde bi drugde mogao biti? – Šta je sa armijom? Koliko si vojnika video? – Agesilej je poslao vojsku na jug, na manevre. Rekao je da će sastanak biti opušteniji bez

stalnog sudaranja spartanskih štitova, što neki mogu smatrati prikrivenim oblikom pritiska i ubeđivanja.

– Dakle – reče Parmenion. – Ne znamo gde se nalazi armija niti gde je ratni kralj. Da li ti to nešto nagoveštava, Pelopida?

Tebanski ratnik je ustao sa divana i prišao prozoru. Bio je sunčan dan, bez oblačka na nebu. On se okrenu ka Parmenionu i nasmeja se.

– Misliš da planiraju neku podvalu? Sumnjam u to. Ako su želeli da nas napadnu, mogli su to i bez dugotrajnog razglabanja i raspravljanja, i bez beskonačnog potpisivanja sporazuma.

– Slažem se – potvrdi Parmenion. – Ali mi tu nešto smrdi. Koliko ljudi možemo prikupiti za, recimo, dva dana? – Pretpostavimo tri hiljade iz Tebe, možda hiljadu iz Saveza. – Nedovoljno, ako Kleombrot i armija marširaju na sever umesto na jug. Kada se

završavaju pregovori? – Za deset, ne, za devet dana. Završiće se potpisivanjem sporazuma između atinskog

saveza, Sparte i Beotije. A onda će biti dva dana za slavlje. – Sa koliko ljudi možemo izaći na bojno polje za devet dana? – Bogova mi, Parmenione, jesi li ti opsednut Spartom? Ne možemo prikupiti armiju za to

vreme. Ako to uradimo, a vest dospe na sastanak, kako će to izgledati? Bićemo optuženi i spo razum će pasti u vodu. Zašto tražiš izdaju na svakom koraku?

Možda su se Spartanci pomirili sa činjenicom da Teba ponovo postaje velika sila. – Koliko ljudi? – uporan je bio Parmenion. – Pretpostavi.

Pelopida napuni pehar razblaženim vinom i vrati se na divan. –Možda sedam hiljada, ako dobijemo konjicu iz Tesalije. Biću iskren – Jason iz Fere je

jak, kao i Spartanci, možda čak i više, sada. Njegova tesalijska konjica već broji dvadeset hil-jada ljudi, a ima i najmanje dvanaest hiljada hoplita. Mislim da je sever mesto koje moramo pažljivo osmatrati. Spartanci nisu problem.

Parmenion nije ništa rekao. Gledao je u jednu tačku na plafonu, a desnom rukom češkao bradu. Onda pogleda u Pelopidu. – U obzir se moraju uzeti dve stvari, prijatelju. Ako si ti u pravu, onda nemamo čega da se bojimo. Ako se moja strahovanja ostvare, onda će nam biti oduzeto sve za šta smo se borili. Dakle, pretpostavimo da sam ja u pravu i da nam je spartan-ska armija bliža nego što se misli. Gde bi mogli da budu? Na koji način planiraju da uđu u Beotiju? Mi i dalje imamo trupe koje nadgledaju prolaze na planini Kiteron. Oni će, čim ugle-daju Spartance, podići uzbunu, malo je verovatno da će preći preko Korintskog zaliva, jer mi imamo dvanaest bojnih trirema kod Kreza. Kuda, onda mogu da uđu? Ti poznaješ teritoriju, Pelopida?

Parmenion ode do škrinje na suprotnom zidu i izvadi mapu centralne Grčke, iscrtanu na goveđoj koži. Sede pored Pelopide i stavi mapu u Tebančevo krilo.

Pelopida ispi vino. – Igraću tvoju igru, Parmenione, iako nisi u pravu ovog puta. Dopusti mi da razmislim. Mi držimo južne prolaze i sve izlaze sa Peloponeza. Možemo tu zadržati spartansku armiju mesecima. I kao što si rekao, oni ne mogu da pređu preko zaliva bez po-morske bitke, osim ako ne pređu severnije, recimo ovde, kod Agiona – reče pokazujući prstom na mapi. – Odatle će krenuti ka Orhomenu i Kopaitskom jezeru. Tu će se sastati sa saveznicima i udariti na jug, kroz Koroneju i Tespiju, pravo na Tebu, i pošto dolaze sa severa, onemogućiće nam pomoć iz Tesalije.

– Tačno tako – reče Parmenion. – Većina naših trupa je na severu, čuva prolaze. Ali koga imamo na severu?

– Hereja sa hiljadu hoplita, uglavnom iz Megare i Tanagre. Dobri borci. Stameni. Smešteni su u Tespiji. – Pošalji glasnika Hereju, naredi mu da krene na sever i blokira prolaze kod Koroneje. Ako

grešim, možemo reći da je Herej poveo svoje vojnike na manevre. – Ponekad – reče Pelopida – ne uživam u tvome društvu. Moj otac je imao običaj da priča

priče o mračnim demonima koji kradu duše malim dečacima. Nakon toga bih ležao u krevetu i ne bih mogao da zaspim, iako sam znao da je prokletnik samo hteo da me preplaši. Nikada ga nisam voleo. Sada me ti činiš razdraženim. On uzdahnu. – Uradiću onako kako si ti pred-ložio, ali kada se pokaže da nisi bio u pravu, daćeš mi svog novog crnog uškopljenika.

Kako ti to zvuči? Parmenion se nasmejao. – Dogovoreno. A ako se ispostavi da sam ja bio u pravu, ti ćeš mi

dati svoj novi štit? – Ali, naručio sam ga čak u Korintu. Koštao me je dva puta više nego što bi svaki razuman

čovek platio za konja. – Vidiš – primetio je Parmenion – već si počeo da misliš da sam ja u pravu. Pelopida graknu – Svakoga jutra ću jahati ispred tvoje kapije. Tada ćeš da shvatiš kolika je bila cena tvoje obuzetosti Spartom. Nedelju dana kasnije dođoše uznemirujuće vesti, mada ne sa severa gde je Herej stigao do

Koroneje i utvrdio se na jednom brdskom grebenu. Kalepije se vratio iz Sparte i otišao pravo Pelopidinoj kući. Tebanski general ga je saslušao, pa obojica potražiše Parmeniona. Pronašli su ga na trkalištu, gde je sa lakoćom istrčavao milju za miljom. Pelopida mahnu, pozivajući ga da im priđe.

Parmenion prikri svoje nezadovoljstvo i pridruži im se; on nije voleo da ga uznemiravaju ili ometaju u svakodnevnom trčanju.

Bez obzira na to, učtivo se nakloni Kalepiju, govornik mu uzvrati naklon, pa sva trojica se-doše na novu mermernu klupu kraj Hektorovog groba.

– Došlo je do neočekivanog obrta – reče Kalepije. – Taman smo hteli da potpišemo spora-zum o miru, kada je Epaminonda primetio da je reč beotska, zamenjena rečju tebanska. Upi-tao je zašto je to tako, a Agesilej mu je rekao da je vodeća sila severno od Peloponeza Teba, a ne Beotski savez u ovom trenutku.

Epaminonda ga je podsetio da je on predstavnik Saveza a ne samo Tebe, ali su Spartanci ostali pri svome stavu. Ili će Epaminonda da potpiše u ime Tebe, ili neće uopšte potpisivati. Svi ostali su već potpisali, Parmenione. Epaminonda je zahtevao još tri dana da razmotri prob-lem i da se posavetuje sa Savezom. Zbog toga sam ja i došao ovde. Šta Agesilej planira? Zašto on to radi?

– Da bi nas odvojio od Atine. Ako svi gradovi, osim Tebe, potpišu, onda smo mi izopšteni. Sparta će moći da krene na nas bez straha od Atine.

– Atinjani to nikada neće dozvoliti – reče Kalepije. – Oni su bili uz nas od samog početka. – Ne baš – Parmenion primeti. – Bio je potreban spartanski napad da ih podstakne na to.

Mora da su Beotsku ligu doživeli kao moguću pretnju. Atinjani su dugo nosili titulu vođe Grka. Ako budu sedeli i posmatrali kako se Teba i Sparta kidaju na komade, ko će imati koristi od toga, ako ne oni? Mogu posle da pokupe ostatke.

– Prema tome – reče Pelopida – mi moramo da potpišemo. Kakve veze to ima? Parmenion se nasmeja i odmahnu glavom. – Možda si ti veliki ratnik, Pelopida, ali izbega-

vaj političko bojište. Ako Epaminonda potpiše, to će biti signal svim demokratama u Beotiji da se Teba proglasila gospodarem nad svima njima. To bi uništilo Savez. To je lukava spletka. Agesilej je prepreden, kao i uvek.

– Pa dobro, na čemu smo onda? Hoće li da potpiše ili ne? – upita Pelopida. – On ne može da potpiše – reče Parmenion. – To bi bila spora ali sigurnu smrt za Savez.

Umesto toga, moramo da sakupimo armiju. Agesilej će sada doći, to je izvesno. – Ne možemo samo da sakupljamo vojsku – ubaci se Kalepije. – Mi smo demokratsko društvo. Prvo se moraju sastati sedmorica izabranih beotskih gen-

erala; to je po ustavu. A jedan od tih generala je Epaminonda. – Pravilo koje su izmislili idioti – prasnu Parmenion. – Šta ćeš ti da uradiš, Pelopida? Ti si

jedan od sedmorice. – Izdaću naređenje da se okupi Sveta četa i prikupiću sve hoplite iz Tebe i okoline. Sve što

sada možemo da uradimo jeste da uzbunimo ostale gradove i zahtevamo da nam daju trupe. Ne možemo to da im naredimo.

– Predivna je zver demokratija – reče Parmenion.

* *** *** **

Bila je skoro zora kada je Parmenion napustio kuću i hodao preko pustih ulica, pored fontana i spomenika obasjanih mesečinom.

Kretao se oprezno, izbegavajući uske uličice, s rukom na dršci bodeža. Prolazeći kroz širok park, ugleda mračnu figuru umotanu u plašt, kako sedi pored malog bazena. Nervozno se osvrtao, ali nikoga nije video; nije bilo ni skrivenih mesta u kojima bi mogao da vreba ubica. Parmenion produži dalje.

– Nećeš da pozdraviš starog prijatelja? – začu se Tamisin hrapavi glas, u trenutku kada je prolazio pored nje. On stade i okrete se, starica podiže svoju glavu i nasmeja se.

– Jesi li ti ljudsko biće ili duh? – upitao je, osećajući hladnoću noćnog vetra na koži. – Ja sam Tamis – odgovori ona.

– Šta hoćeš od mene? Zbog čega me prognjaš, ženo? – Ništa ne zahtevam, Parmenione. Ja samo posmatram. Da li si zadovoljan? – Zbog čega ne bih bio? I nisu mi potrebna tvoja lažna predskazanja. Teba i dalje postoji, uprkos tvojim rečima. – Nisam rekla da će propasti za jedan dan – reče umorno Tamis – i moja proročanstva ni-

kada nisu lažna. Ponekad poželim da budu. Pogledaj se, mlad si, u naponu snage, osećaš besmrtnost u venama. Ti gledaš u mene i vidiš leš koji hoda u potrazi za odgovarajućim grobom. Vidiš naboranu

kožu i kvarne zube. Ti misliš da sam to ja? Ti misliš da je to Tamis? Pogledaj ponovo, Parmenione – reče ona ustajući i skidajući ka-

puljaču. Za trenutak je bila obasjana mesečinom, tako jakom da nije mogao da gleda u nju, a onda jasno vide ispred sebe mladu ženu, tako lepu da mu je zastao dah – zlatne kose, punih usana, svetlucavih plavih očiju, toplu i više nego prijateljski raspoloženu. Potom slika iščeznu, i on vide ispijenu i suvu kožu, opuštena ramena i punije kukove. Usta mu se osušiše. – Ti si čarobnica! – prošaputa on.

Njen smeh se završi krkljanjem i ona sede. – Naravno, ja sam čarobnica – reče mu ona, tužnim glasom. – Ono što si video nekada je bilo stvarno. Nema te starice na svetu koja to ne bi razumela.

Jednoga dana, Parmenione, možda će i tvoja koža biti suva i zbrčkana, i ti ćeš biti star, a zubi će ti se klimati. Ali ćeš biti ono što si oduvek i bio, samo ćeš shvatiti da si zarobljen u ljušturi koja truli.

– Nemam vremena za ovo. Šta želiš od mene? – Da li je tvoja mržnja još uvek jaka? – upita ona. – Da li i dalje želiš smrt Sparte? – Ja želim da vidim Tebu oslobođenu spartanskog uticaja, to je sve. – Rekao si Asirionu da si ti Smrt nacija. – Kako ti to možeš znati? – Onda se nasmeja sam sebi. Glupo pitanje za čarobnicu; ili spar-

tanskog špijuna. – Da, rekao sam mu. Ali je to bilo pre nekoliko godina. Možda su me tvoja proročanstva zabrinula tada. Sada to

nije slučaj. Da li si ti rekla Epaminondi da će umreti kod Mantineje? Zar to nije još jedna laž? – Da, to sam bila ja. – Ali to ostaje između velikog čoveka i mene. Da li ti voliš Tetis? – Ne znam zašto gubim vreme razgovarajući sa tobom – reče on. – Umoran sam. Potreban

mi je san. Okrenu se i krenu preko parka. – Da li je voliš? – upita ona nežno. On zastade, dok mu je pitanje odjekivalo u glavi. Po-

lako se okrenu. – Da, volim je. Mada ne onako kako sam voleo Diri, i kako je još uvek volim. Da li zbog

toga pitaš? Ili igramo još neku igru? – Jednom sam ti rekla da napustiš grad, da potražiš sudbinu u Herinom hramu u Troji. Nisi

obratio pažnju na to. Ni sada nećeš. Ali ipak ću ti reći, ne idi kući. Odjaši još noćas iz Tebe. – Ti znaš da to neću učiniti. – Znam – reče, a u njenom glasu on oseti tugu, koja ga je pogodila jače nego udarac. Zausti

da nešto kaže, da pronađe neke nežne reči za rastanak, ali ona ode brzo, navlačeći kapuljaču preko glave.

Nebo je postajalo svetlije pred zoru, kada stiže na kapiju svoje kuće. Zevnu i podiže pes-nicu da zalupa po drvetu, znajući da će se Motak odmah probuditi i podići rezu. A onda primeti da je kapija odškrinuta. Obuze ga bes. Od kada je Klearh ušao onako lako, Parmenion je zahtevao da kapija bude zaključana i vezana lancem; nije ličilo na Motaka da zaboravi takvo naređenje. Parmenion stavi ruku na kvaku ali zastade oklevajući. Susret sa Tamis ga je uznemirio.

Verovatno je Motak popio suviše vina i zaspao čekajući.

I dalje uznemiren, opsova tiho i pomeri se udesno, sve dok ne dođe do najnižeg mesta na zidu. Prebacio je prste preko vrha i podigao se na zid, pažljivo izbegavajući lonce i šerpe koje je postavio po vrhu, da ih nepažljivi uljez obori i razbije. Tiho je pomerio dva u stranu, stvara-jući prostor da se podigne na zid.

Razgledao je po dvorištu i otkrio dva naoružana čoveka; čekali su, stojeći sa obe strane kapije. Spustio se nazad na uličicu i isukao mač. Usta su mu bila suva, a srce ludački lupalo; on nekoliko puta duboko udahu i smiri se, a zatim se prišunja kapiji. Imao je jednu prednost, otkrio je ubice, koje su mislile da će iznenaditi svoju žrtvu. On gurnu ramenom levo krilo kapije, koja se širom otvori.

Prvi ubica je bio oboren na zemlju, a Parmenion skoči udesno presecajući vrat drugom na-padaču. Prvi čovek se ošamućen pridiže, mač mu je bio ispao iz ruke, pa polete ka nožu.

Parmenionova oštrica mu se zari u grudi. Ubica klonu kraj Parmeniona, koji ga odgurnu mačem. Uz uzdah, čovek pade licem na

zemlju; noge su mu se trzale, a creva ispraznila, te smrad ispuni vazduh. Parmenion je potrčao ka andronu, razvaljujući vrata.

– Dobro došao – reče visoki Spartanac. – Baci mač ili će žena umreti. – Njegova leva ruka je bila na Tetisinom grlu, dok je desnom držao nož usmeren vrhom na njena rebra.

* *** *** **

Tetis je stajala nepokretno. Probudio ju je metež u dvorištu; uzela je bodež, potrčala dole i videla četiri čoveka kako stoje iznad Motakovog tela. Bez razmišljanja se bacila njih. Jedan je krenuo ka njoj, ali se ona izvila i zarila bodež duboko u njegove prepone.

Od udarca pesnicom po obrazu pade na zemlju; bacili su se na nju, sputali joj ruke i oduzeli bodež. Čovek koga je ubola ležao je nepomično, a njegova krv se razlivala po dvorištu. Jedan od ljudi ju je uvukao u andron, a ostali su odneli telo u kuhinju.

– Droljo! – ljutito reče čovek koji ju je držao. – Ubila si ga! Udario ju je nadlanicom i oborio na pod, a zatim je krenuo na nju sa nožem. – Ostavi je! – naredio je vođa, visoki čovek u tamnozelenom hitonu i čizmama za jahanje. – Ali, ubila je Cinona! – pobuni se napadač. – Pazi na kapiju! Kada se on pojavi, ubij ga. Posle toga možeš da radiš šta hoćeš sa ženom. Tako je otpočela duga noć. Tetis je odlučila da uzvikom upozori Parmeniona. Ali, prvo je

čula otvaranje kapije, praćeno vriskom samrtnika. Parmenion je stajao na vratima, sav umrljan krvlju i besnog pogleda.

– Baci mač, ili će žena umreti. Videla je neodlučnost u Parmenionovim očima, a onda ruku s mačem kako se polako

spušta. – Nemoj! – uzviknu ona. – Ubiće nas oboje. – Ućuti, kurvo! – naredi Spartanac. Parmenionov mač pade na pod. – Sad ga šutni ovamo – naredio je ubica i Parmenion pos-

luša. Spartanac gurnu Tetis ka zidu i krenu na njega. – Kucnuo ti je poslednji čas, izdajniče! – zašišta čovek. Parmenion se povlačio ka andronu, kružeći oko čoveka koji je držao nož u ruci. – Ko te je

poslao? – upita mirnim glasom. – Ja služim kralju i pravednom cilju – odgovori čovek, pa iznenada skoči, a nož polete ka

Parmenionovom stomaku. Parmenion se izmače ulevo, zamahnu pesnicom i okrznu čoveka po bradi.

Nož prolete pored njegovog lica, zasekavši mu rame. Kad ju je napadač odgurnuo, Tetis je glavom udarila u zid. Tanak mlaz krvi je potekao iz uske posekotine na njenom temenu.

Vid joj je bio zamagljen, ali je puzala po podu i dočepala Parmenionov mač. Polako se pridigla. Obuze je mučnina. Videla je kako se Parmenion rve sa ubicom koji joj je bio okrenut leđima.

Potrčala je i zarila mač u Spartanca; on pokuša da se okrene ali ga je Parmenion čvrsto držao za zglob ruke u kojoj je držao nož.

Tetis pade na divan a soba se ludački vrtela oko nje. Videla je i dva čoveka kako se bore, a iza leđa ubice blistavi mač. Parmenion se baci na ubicu, pritisnuvši ga o zid. Drška mača udari u kamen, zarivajuć i se sečivom u Spartančeva leđa. Krv mu šiknu na usta.

Parmenion odskoči unazad kada ubica očajnički pokuša da zada poslednji udarac nožem. Njegove oči se sklopiše i on pade.

Parmenion dotrča do Tetis i podiže je na divan. – Da li ti je dobro? – upitao je, dok joj je rukom milovao lice.

– Da – ona odgovori slabim glasom. – Motak, u kuhinji. Parmenion se podiže i izvuče mač iz mrtvog Spartanca. Sa krvavim sečivom u ruci uputi se

ka kuhinji. Na podu su ležala dva tela; prešavši preko napadačevog kleknu pored Motaka i dodirnu ga prstima po vratu. Živ je! Parmenion pokida Motakovu krvavu košulju i otkri dve rane: jednu visoko na grudima, a drugu na levom kuku.

Mlaz krvi iz grudi se polako zaustavljao ali je krv šikljala iz rane na kuku. Parmenion je video kako to rade lekari na bojištu. Uštinuo je kožu oko rane, sastavio je i čvrsto držao. Sedeo je nekoliko minuta dok mu je krv curila između prstiju, dok najzad mlaz ne oslabi.

Motak zastenja. – Ne pomeraj se – naredi mu Parmenion, nežno popuštajući sa stiskom. Krv je i dalje curila iz rane, ali znatno slabije.

Vrativši se u andron, vide da je Tetis zaspala. Ostavio ih je oboje i potrčao ka kući lekara Dronika, koji je nasledio Argona.

Bio je to veoma osoran Atinjanin, ali njegova se veština nije dovodila u pitanje; kao i Ar-gon, retko je primenjivao puštanje krvi. Bio je ćelav, bez brade i izuzetno nizak.

Parmenion i lekar odneše Motaka u njegov krevet. Dronik je zatvorio rane, stavivši melem od smokvinog lista. Preko rane je stavio vunenu tkaninu natopljenu crvenim vinom, i sve pre-vio zavojem od belog lana.

Parmenion se vratio u andron, kleknu pored Tetis, uze njenu ruku i poljubi joj prste. Ona se probudila i nasmešila mu se. – Zašto je tako mračno? – upitala ga je. – Zašto ne

upališ lampe? Sunčeva svetlost je obasjavala sobu i Parmenion oseti hladnoću oko srca. Mahnu joj rukom

pred očima, ali ona nije ni trepnula. On proguta knedlu. – Droniče! – viknu on. – Dolazi, brzo!

– Šta se dešava? – upita Tetis. – Upali mi lampe. – Evo odmah, ljubavi moja. Evo odmah. – Da li je Motak dobro? – Da. Droniče! Doktor priđe sa druge strane. Parmenion ništa ne reče; ponovo mahnu rukom ispred njenih

očiju. Dronik dodirnu ranu na Tetisinom temenu, nežno je pritisnuvši. Ona zastenja. – Da li si to ti, Parmenione? – nerazgovetno je izustila.

– Ovde sam – on prošaputa, držeći je za ruku. – Pomislila sam da ćemo umreti i da će se naša sreća okončati. A onda sam se setila da je to cena koju moramo platiti za godine koje smo proveli zajedno.

Bogovi ne vole da sreća predugo traje. Znam da će ovo zvučati čudno, ali ne žalim ni za čim. Vratio si me u život, ponovo si me

naučio da se smejem. A sada, ponovo smo, pobedili. I pred nama su godine. Parmenione? – Da? – Volim te. Ne smeta ti ako ti to kažem?

– Ne smeta mi – prošaputa. On pogleda ka Droniku, ali nije mogao da rastumači izraz na njegovom licu. – Šta nije u redu? – Parmenion nečujno oblikova reči usnama.

Dronik je ustao i pokazao Parmenionu da se ne pomera. Izađe u dvorište i sede na sunce. – Da li me voliš? – upita Tetis, iznenada jasnim glasom. Parmenion je osetio kako mu se grlo steže, a suze mu zamagliše vid. – Da – reče on. – Ne čujem te. Parmenione? Ona izdahnu. – Tetis! – povika on, ali se ona ne pomeri. Zurila je u njega. Dronik je tiho ušao i sklopio joj oči. Uhvatio je pometenog Parmeniona za ruku i izveo ga

napolje, na sunce. – Zašto? Bila je to mala rana? – Lobanja joj je bila razbijena na temenu. Žao mi je, Parmenione. Ne znam što bih još

mogao reći. Ali neka te uteši to što nije patila; ona nije znala da umire. I pokušaj da zapamtiš šta je rekla o vašem zajedničkom životu. Malo ljudi upozna takvu sreću.

Parmenion ga nije slušao. Sedeo je za stolom u dvorištu i zurio u purpurne cvetove koji su rasli pored zida. Nije se ni makao kada su Menida i grupa tebanskih vojnika došli da uklone leševe ubica.

Stariji oficir sede naspram njega. – Ispričaj mi šta se dogodilo? – obrati mu se. Parmenion mu sve ispriča, ledenim glasom. Nije ni primetio kada je Menida ustao i otišao. Pelopida ga je pronašao na istom mestu u sumrak. Tebanski general sede pored njega. – Moje saučešće – reče on. – Iskreno. Ali moraš se povratiti, Parmenione. Potreban si mi.

Potreban si Tebi. Kleombrot je na severu sa dvanaest hiljada ljudi. Herej i njegovi ljudi su po-bijeni i put ka Tebi je otvoren.

* *** *** **

Epaminonda je sedeo sasvim sam na grebenu, gledajući ka spartanskoj vojsci, koja se ulo-gorila na ravnici kraj Leuktre, dan hoda od Tebe. Lagano je otkopčao kaiš koji je držao nje-gov jednostavni gvozdeni šlem, skinuo ga i odložio na kamen; sa padine je posmatrao logor-ske vatre u daljini.

S naletima povetarca čuo se smeh iz spartanskog logora i njištanje konja, sapetih pored va-tre.

Sutrašnjica se nadnosila nad njim kao čudovišta iz dečijih snova. U toku svojih trideset i sedam godina Epaminonda je više od petnaest naporno radio, pravio planove, rizikovao život; sve što je činio bilo je u službi Tebe – želeo je da oslobodi grad od spartanske vlasti. I bio je veoma blizu.

Veoma blizu. Suočio se sa armijom od dvanaest hiljada ljudi, dvostruko jačom od združenih beotskih

snaga. Sudbina Tebe je visila o koncu. U Sparti je sebi dopustio da sanja o zlatnim danima. Agesilej je bio druželjubiv, skoro pri-

jateljski raspoložen, i pregovori su dobro napredovali; sve do trenutka kada je zapazio promenu u sporazumu.

A tada je već bio uhvaćen, poput ribe u mreži. Ako potpiše, biće to kraj Beotije, ako ne potpiše, biće to najava novih napada.

Duboko je uzdahnuo i sklopio oči, pokušavajući da se usredsredi na savet svojih generala, ali sve što je mogao da vidi bila je spartanska armija, najbolji borci u celoj Grčkoj, najbolji borci na svetu.

Pomislio je na Parmenionov plan, ali ga je odmah odbacio.

Začuo je zvuk iza sebe i osvrnuo se da vidi ko ide. Bio je to tespijski general, Iktin, mlad i vitak čovek, u gvozdenom oklopu, uglačanom i sjajnom kao srebro. Epaminonda ne reče ništa. Iktin mu se nije dopadao, ali je on bio izabrani predstavnik Tespije, pa je morao da ga trpi.

– Nećemo im se suprotstaviti u otvorenoj bici, zar ne Epaminonda? – upitao je Iktin. – Moji su ljudi zabrinuti. Ne za sopstvene živote, naravno, rado bi ih dali; otvorena bitka bi bila ludost. Ne razmatraš valjda takvu mogućnost?

– Ja razmatram sve mogućnosti, gospodine, i predočiću svoj stav Sedmorici u zakazano vreme. Sada, ako biste izvoleli da me ostavite da razmislim.

– Da. Da. Ali mi možemo da držimo ovaj greben, zar ne? Da. To bi bila dobra i razumna strategija. Mislim tako. – Videćemo se za sat vremena, Iktine, zajedno sa ostalim Beotarsima – prasnu Epami-

nonda. Sagovornik se pokloni i udalji, ali istog trenutka, tebanskom generalu se učini da ga ponovo vidi.

– Za ime bogova! – on viknu. – Hoćeš li me ostaviti na miru? – Treba ti piće – reče Pelopida uz širok osmeh i potapša ga po leđima. – Izvini. Mislio sam da je to onaj Iktin. – Šta god da se sutra desi, prijatelju, strateški ne poklanjaj pažnju Tespijcima. Oni će po-

beći pred Spartancima ako ovi samo viknu na njih. – A mi onda ostajemo sa pet i po hiljada boraca naspram dvanaest hiljada. Dobar odnos,

zar ne? Pelopida slegnu ramenima. – Nije me briga koliko ih ima. Sutra ih razbijamo – reče i

pljunu na stene. – Meni se sviđa Parmenionov plan. Epaminonda zatvori oči za trenutak. – On nije pri sebi od kada je Tetis ubijena. Ne mogu

da razmatram njegov plan. Da rizikujemo sve što imamo, zbog jednog manevra; da riziku-jemo da budemo zbrisani? Nemoj ovo pogrešno da shvatiš Pelopida, ali da li bi ti napao lava pribadačom?

– Šta će lavu pribadača? – upita Pelopida veselo. Epaminonda se zasmeja. – Kad bi svi ljudi bili kao ti, ja ne bih oklevao nego bih poslušao

Parmenionov predlog. Ali nije tako,Pelopida. Ti si poseban, možda čak jedinstven. Ne mogu da prihvatim takvo kockanje.

– Zapitaj se, zašto? – posavetova ga Pelopida. – Ti znaš zašto. Sada rizikujemo sve za šta smo se zalagali. – To nije odgovor, dobro znaš. Strategija je ili dobra ili ne; bitku ne zasnivaš ni na čem

drugom. Hoćeš li da kažeš, kada od ishoda bitke ne bi ništa zavisilo, probao bi taj plan? – Možda i bih – nasmeja se Epaminonda. – Ali, istina je da sam toliko uplašen da ne mogu

da mislim. – Razmisli o ovome: da Parmenion nije shvatio da Spartanci planiraju invaziju, ti ne bi

imao armiju koja bi sprečila prolaz kod Koroneje. Pa ipak, uspeli su da zarobe Kreza i naše dragocene trireme. To je nanelo udarac našem ponosu i ugledu. Savez se klima. Ako ne zadamo razoran udarac, bićemo gotovi. Teba će pasti. A ovaj je put Agesilej obećao da će ra-zoriti grad i prodati kao roba svakog čoveka, ženu i dete. Ne bih voleo to da doživim, to da vidim. A ti?

Epaminonda se podiže. Desno koleno ga je zabolelo i on ga protrlja da bi ga ugrejao. – Čak i da pristanem, nikada nećemo moći da ubedimo ostale Beotarhe.

– Već sam ubedio Bahilida iz Megare. Sa tobom, to je tri od sedam. Dobićemo i taj jedan glas, siguran sam u to.

– Takva taktika nije nikada dosad isprobana – pobuni se Epaminonda. – Jeste – reče Pelopida ozbiljnog lica. – Parmenion mi je rekao da je sa njom podbedio na

igrama u Sparti.

Za trenutak je Epaminonda stajao i zapanjeno gledao u svog prijatelja, a onda je prasnuo u smeh. Pelopida mu se pridružio i njihova razdraganost odjeknu po utišanom logoru.

* *** *** **

Bilo je skoro podne kada su Spartanci sa saveznicima stigli do sredine ravnice i razvivši se u borbeni poredak, izazvali Beoćane da im se suprotstave.

Epaminonda pogleda desno i vide da se njegova armija priprema za pokret. Još dalje su Tespijci, pod komandom Iktina, formirali svoju falangu iza Parmenionovih četiristo kon-janika. U centru je bila Sveta četa, a iza njih strelci i džilitaši. Epaminonda je stajao u petom redu; Tebanci, njih četiri hiljade, bili su dobro opremljeni prsnim oklopima i šlemovima, imali su kiltove ojačane metalnim pločama i bronzanim grivnama za zaštitu potkolenica.

Svaki je ratnik nosio veliki štit napravljen od drveta, prekriven kožom i ojačan bronzanim ramom. Epaminonda izvuče mač, visoko podiže štit i njegov glas se zaori.

– Napred! Za Tebu i slavu! Armija jurnu napred. Tebanski general je hteo da proguta pljuvačku, ali su mu usta ostala suva. Osetio je kako

mu srce lupa kao bubanj, i da mu se od napetosti noge tresu, dok je pokušavao da održi korak sa vojnicima oko sebe. Od tog trenutka nije bilo povratka.

Raspravljalo se do duboko u noć, bez rešenja. Kada je Epaminonda seo da bi se obratio sedmorici generala, njegova stolica se polomila, a on se opružio po podu. Ispočetka se začuo samo nervozan smeh, a onda se Iktin oglasio. – To je veoma loš znak, Epaminonda. Veoma loš. – Ostali Beotarsi su izgledali nervozno.

– Da, to je znak – prasnu Epaminonda, ustajući. – Kaže nam da ne sedimo skrštenih ruku, već da stojimo čvrsto kao ljudi. Zatim je izneo plan bitke.

– Ti sigurno nisi detaljno razmislio o ovome – reče Iktin. – Spartanci su veoma opasni. Ako moramo da napadnemo, neka to bude na njihovom levom krilu, gde su Orhomenjani. Razbijmo njihove saveznike i opkolimo Kleombrota.

– A šta misliš, šta će Kleombrot da radi dok mi budemo jurišali na njegovo levo krilo? – upita Epaminonda. – Ja ću ti reći, zaokrenuće pukove i razbiće nas. Ne, ja predlažem da udarimo zmiju u glavu.

Rasprava se nastavila skoro do zore. Bahilid iz Megare i Pelopida su ga podržavali, ali su dobili većinu tek kada su ubedili Ganeja iz Plateje.

Dok su silazili niz padinu, Epaminonda se ipak brinuo zbog te odluke; mnoge je godine proveo kujući planove i rizikujući život kako bi oslobodio voljeni grad. Ali, ako je sada pogrešio, grad će biti uništen, statue razbijene, domovi razoreni, prašina istorije će se kovitlati napuštenom Kadmejom. Ruka u kojoj je držao mač mu se znojila a leđa su mu bila mokra.

Četvrt milje dalje Spartanci su mirno čekali, a njihove trupe su bile raspoređene u obliku velikog polumeseca. Na desnom krilu, spartanski ratni kralj, Kleombrot, okružen ličnom gar-dom, jasno se video u svom oklopu ukrašenom zlatom.

Razdaljina između vojski se smanjivala, sve dok na udaljenosti od dvesta koraka Epami-nonda nije naredio da stanu. Ispred njega je bilo spartansko desno krilo, dok su u centru nepri-jateljski strelci i praćkaši pripremali svoje oružje. Pogledao je nervozno ulevo i video kako šeststo spartanskih konjanika galopira ispred linije fronta i zauzima mesto u centru, ispred strelaca.

Sada je sve zavisilo od Parmeniona. Epaminonda visoko podiže mač. Predvođena Parmenionom, tebanska konjica potera konje u galop, jurnuvši pravo na nepri-

jateljsko levo krilo. Prašina se uskovitla oko njih a zemlja zatutnja od konjskih kopita. Ali iza

konjice, Tespijci predvođeni Iktinom, okrenuše se i pobegoše sa bojnog polja. – Proklete ku-kavice! – vrisnu Epaminonda.

– Uradićemo to i bez njih, generale – reče čovek pored njega. – Hoćemo, zaista – složi se Epaminonda, odvajajući pogled od ljudi u bekstvu, tražeći

Parmeniona, koji je galopirao na čelu tebanske konjice. Parmenion je bio začuđujuće miran dok je predvodio četiristo konjanika. Oblak prašine se

podigao, ali je on bio ispred, na crnom pastuvu koji se zastrašujućom brzinom približavao ne-prijatelju.

Nije mislio ni o pobedi ni o porazu. Prethodne noći je sanjao Tetis i Diri; u snu je video i Leonidu i istrpeo njegov podrugljiv smeh.

Sada je želeo samo da se nađe licem u lice sa Spartancem, da seče i reže, da lomi i ubija. Kada je neprijateljsko levo krilo spojilo štitove, Parmenion povuče levu uzdu spremajući

se da odbije njihov udar; iza njega skrenu i tebanska konjica i uputi se ka spartanskoj, koja je čekala u centru. Parmenion spusti koplje i odredi metu – oficira sa dugačkim crvenim plaštom, koji je sedeo na sivom konju.

Prekasno je spartanska konjica shvatila da mora podneti teret prvog neprijateljskog juriša. Njihovi oficiri su uzvikivali naređenja i krenuli u kontrajuriš, ali su Tebanci već stigli do njih – uzvikujući borbene pokliče, kopljima su obarali vojnike sa konja. Parmenionovo koplje samo okrznu prsni oficirev oklop i zari mu se u vilicu i mozak. Oficir pade s konja, a njegovo mrtvo telo prelomi životinja. Parmenion odbaci polomljeno oružje i izvuče Leonidin mač.

Sve se uskovitlalo. Spartanska konjica je odbačena ka redovima strelaca, praćkaša i džili-taša. Oni bez oklopa padali su pod kopitima uspaničenih konja i neprijateljski centar odstupi u opštoj pometnji.

Jedan konjanik zamahnu sabljom ka Parmenionovoj glavi, a on se izvi i zari svoj mač u njegov vrat. Ogroman oblak prašine prekrivao je bojište; vazduh je bio suv i zagušljiv. U po-zadini spartanskog desnog krila Leonida je posmatrao kako neprijateljska konjica zaokreće i napada centar. Isprva se nije zabrinuo, jer su strelci i džilitaši jedva bili od nekog značaja; kao i uvek, bitku će dobiti spartanska falanga. Ali nešto ga je iznutra grizlo, neka hladna, nečujna misao, koju nije sasvim mogao da uhvati. Na neki čudan način, osećao je kao da je već bio u ovoj bici; neprijateljska konjica napada centar. On pogleda ka bojištu i zakovlitanom oblaku prašine.

A onda se setio. U tom je trenutku ratni kralj, Kleombrot spazio ljude u oblaku prašine i shvatio da su Te-

banci krenuli na njega. Bio je oduševljen. Očekivao je da Beoćani utvrde greben iščekujući njegov napad; priželjkivao je da budu

nestrpljivi, da krenu na njega; dočekao bi ih kao poklon. – Poslednja četiri reda, ispravi koplja, desnim krilom! – povika. Ratnici, a među njima i Leonida, spretno se pomeriše udesno, smanjujući dubinu spartan-

ske linije na svega dvanaest redova, pripremajući se da obuhvate neprijatelja koji se prib-ližavao.

Sleđen od straha, Leonida ponovo ugleda jamu sa peskom u Ksenofonovoj kući i masu ne-prijateljskih vojnika kako razbija istanjenu spartansku liniju. – Ne! – vrisnu. – Gospodaru! Ali se njegov glas izgubi u grmljavini tebanskog bojnog pokliča.

U oblaku prašine Pelopida i Sveta četa su predvodili Tebanace, zauzevši poziciju na čelu juriša. – Smrt Spartancima! – povika Pelopida.

– Smrt! Smrt! Smrt! – uzvikivali su ratnici i počeli da trče. Osamdeset štitova širine i pedeset dubine Tebanci se zariše u spartansku liniju, kao sekira

u drvo. Prva dva reda Spartanaca padoše pod udarcima mačeva, a falanga puče pod težinom juriša.

Spartanci su hrabro pokušavali da uspostave zbijeni poredak, ali nijedna vojska dubine dvanaest redova, ma koliko bila hrabra, nije mogla da zadrži neprijatelja koji je imao pedeset zbijenih redova. Ne mogavši da spoje štitove, spartanski ratnici su bili posečeni, onako kako su stajali.

Na čelu juriša, Pelopida prodre u spartanske redove sa Kalinom kraj sebe. Jedan Spartanac zamahnu mačem ka Pelopidinoj glavi, ali ga Kalin odbi štitom, zabadajući svoj mač duboko u Spartančeve prepone. Falanga nastavi, sporije, ali i dalje potiskujući neprijatelja. Pelopida je sekao i ubadao, ne osećajući krv iz brojnih ranica na rukama i nogama.

Iza njega je Epaminonda, u centru falange, i još uvek izvan vihora bitke, pokušavao da vidi kroz oblak prašine; locirao je Kleombrota, spartanskog kralja, koji se borio sa svojim gardis-tima, desno od glavnog pravca napredovanja.

– Pelopida! – viknu tebanski general. – Desno od tebe! Desno! Pelopida ga je, omamljen bitkom, čuo i pogledao okolo. Video je Kleombrota, i počeo je

da se probija ka spartanskom kralju; Kalin je bio odmah uz njega, jer su se borili zajedno, ču-vajući jedan drugoga. Iza njih je Sveta četa takođe promenila pravac napada i zaputila se ka spartanskom ratnom kralju.

Na desnom krilu Leonida se probi u prvi od dva reda, kojima je naređeno da opkole Te-bance. Videvši da se neprijatelj približava Kleombrotu, naredi ljudima da spoje redove. – Kralj!

Kralj! – povika. Spartanci poleteše napred, pokušavajući da se probiju do opkoljenog kralja. – Povucite se, gospodaru! Povucite se! – vikao je Leonida.

Kleombrot je shvatio da je u opasnosti, ali nije mogao da prisili sebe na povlačenje pred Tebancima. – Stojte čvrsto – reče on svojim gardistima. – Razbiće se o nas kao talas o stenu.

Parmenion je sa konjicom prodro duboko u neprijateljski centar i lako opremljeni strelci su se pred njim razbežali. Spartanska konjica je bila naterana u bekstvo. Parmenion se okrenuo i na levoj strani video kako tebanska bojna linija usporava i skreće da bi zgnječila Kleombrota. Međutim, na spartanskom desnom krilu ugleda Leonidu, koji je pokušavao da prokrči put i spase svog kralja.

– Ovamo, Tebanci! – povika Parmenion. Samo pedeset jahača je moglo da ga čuje i doga-lopira do njega, ostali su progonili razbežane strelce. – Za mnom! – dreknu Parmenion i jurnu na neprijateljsku liniju.

Spartanci su pokušavali da spoje štitove protiv tebanske falange; leva strana im je bila nezaštićena, pa se konjanici nađoše u tebanskim redovima.

Napad je iznenadio Spartance, i oni pokušaše da se okrenu i odbrane. Ali to im je samo oslabilo prvu liniju, pa su Pelopida i Sveta četa mogli da nastave sa probojem.

Kleombrot opsova. Oštrica njegovog mača zari se u vojnikovu glavu. Jedan za drugim, padali su Tebanci pred ratnim kraljem.

On začu vrisak iza sebe, okrenu se i vide kako njegov prijatelj, i ljubavnik, Hermija, pada, prerezanog grla. Crnobradi ratnik sa strahovitom nasladom skoči na njega. Kleombrot parira prvom a zatim drugom udarcu. Pelopida štitom udari kralja i potisnu ga nazad, a potom se spusti i zari mač u Kleombrotove prepone. Kralj je pokušavao da se bori, ali su mu život i snaga isticali zajedno sa krvlju.

Klonulom rukom ispusti štit i Tebančev mač mu smrska vilicu. Kada je kralj pao, spartanski centar pokleknu. Leonida i njegovi ljudi se konačno probiše

do prve linije i uzeše telo mrtvog kralja; kao zaštitnica odstupali su ka odbrambenoj liniji svog noćnog logora.

Bitka najzad utihnu. Izolovane grupe spartanskih ratnika bile su opkoljene i uništene, ali je Leonida prikupio ostatak armije kod jakog odbrambenog položaja, na obližnjem grebenu. Spartanski saveznici su posle Kleombrotovog pada pobegli sa bojnog polja, a da se nisu ni uključili u bitku.

Tebanci su se okupili oko Epaminonde i Pelopide, podigli ih na ramena, i nosili ih tako po bojnom polju, a njihovo klicanje odjekivalo je sve do spartanskog položaja.

Parmenionov konj je bio mrtav; on je polako hodao bojištem, gledajući leševe. Poginulo je više od hiljadu Spartijata, a samo dvesta Tebanaca; u tom trenutku brojke mu nisu ništa znač-ile. Bio je rastrojen i bez osećanja. Video je kako ratni kralj pada pred Pelopidom, ali još gore, video je kako Tebanac pre toga ubija i Hermiju. Parmenion kleknu kraj tela i pogleda u lice neprijatelja, ali mu se ukaza samo lice dečaka, nekadašnjeg prijatelja.

Setio se razgovora kraj statue Atene Putnice, u noći kada je saznao da neće biti pobedničke proslave nakon njegove pobede na Igrama.

– Platiće mi zbog toga! – obećao je. Hermija ga je dotakao po ruci. – Nemoj i mene da mrziš, Savra! – Da te mrzim, prijatelju? – on je odgovorio. – Kako bih ikada mogao da te zamrzim? Bio

si mi kao brat i ja ti to nikada neću zaboraviti. Nikada! Bili smo braća, i bićemo braća, do poslednjeg dana naših života. Obećavam ti. On mu sklopi oči i uspravi se. Lekari su dolazili na bojište i prilazili ranjenim Tebancima.

Većina tih ljudi će umreti, znao je Parmenion, jer su lekari vešti poput Argona ili Dronika bili retki.

On pogleda oko sebe. Levo od njega je ležao Kalin, čovek koji je priznao da je loš mačevalac. Nešto dalje je bilo telo Noraka, kovača. Kasnije je čuo da su poginuli i drugi, Kalepije, govornik, i Melon, državnik. On pogleda u svoje šake, na kojima se krv osušila i pretvorila u mutnu opnu braon boje.

Vrane su već kružile nad poljem. On se priseti Generalskih igara, lepo izrezbarenih vojnika u jami sa peskom. Tada nije bilo

krvi, nije bilo smrada rasporenih creva. Samo dečija igra, bezbolna borba pod suncem nekog drugog doba.

– Svi oni će mi platiti – obećao je Hermiji. I jesu. Ali po koju cenu? Hermija je bio mrtav, i Diri, i Tetis. Sparta je bila gotova, više nije bila nepobediva. Sada će i drugi gradovi koje je ona držala

ustati protiv nje i slava će joj izbledeti. Ostaće samo sećanje na nekadašnju moć. Ne odmah, znao je to; biće još spartanskih po-

beda. Ali nikada se ona neće ponovo uzdići i vladati Grčkom. – Ja sam Smrt nacija – on prošaputa. – Ili njihov spasilac? – predloži Epaminonda. Parmenion se okrenu. – Nisam te čuo. Pobedio, si prijatelju, izvojevao si slavnu pobedu.

Nadam se da će Teba biti bolji vladar od Sparte. – Mi ne želimo da vladamo drugima – reče Epaminonda. Parmenion protrlja svoje umorne oči. – Bićeš pod pritiskom, generale. Ako hoćeš da budeš

bezbedan, moraćeš da potučeš i poniziš Spartu. Tada će Atinjani i njeni saveznici da te se uplaše i napašće te. Vladaj ili umri, samo jedno možeš izabrati.

– Ne budi tako sumoran, Parmenione. Ovo je novo doba, u kome ne moramo da po-navljamo greške iz prošlosti. Spartanci će poslati izaslanika da zatraži dozvolu da pokupe svoje mrtve; ti ćeš ga primiti.

Parmenion odmahnu glavom. – Saslušaj me – reče Epaminonda blagim glasom. – Nosio si svoju mržnju predugo. Sa ovom pobedom možeš da zauvek sahraniš tu mržnju. Možeš biti slobodan. Uradi to zbog mene.

– Kako ti želiš – složi se Spartanac, prazne duše i presahlih osećanja. Čitavog života je san-jao ovaj trenutak. Sada, kada je on došao, osećao se tupo. Tetis ga je jednom pitala šta će da radi kada njegova osveta bude potpuna. Tada nije imao odgovor, a ni sada ga nije mogao naći. On pogleda naokolo po nemim leševima. Gde je nestala radost pobede, pitao se. Gde je zado-voljenje?

Tri sata kasnije, dok se spuštao sumrak, spartanski jahač dokasa u tebanski logor. Leonida je odveden u šator u kome ga je čekao Parmenion. – Znao sam da je to tvoj plan – reče Leonida. – Kakav je osećaj kada poraziš armiju svoje

domovine? – Ti si ovde da priznaš poraz – hladno mu reče Parmenion – i da zatražiš dozvolu da

pokupite svoje mrtve. Ja vam dozvolu dajem. – Ne želiš da likuješ? – upita ga Leonida. – Ja sam ovde, Parmenione. Rugaj mi se ako

želiš. Reci mi kako si obećao da će se ovo desiti. Reci mi kako se dobro osećaš zbog toga. – Ne mogu. I kad bih mogao, neću. Zamalo da nas zadržite. Sa svega dvanaest redova,

zamalo da preokrenete bitku. Da se Kleombrot povukao i spojio sa tobom, mogli ste da iz-držite.

Nikada nije bilo armije koja je bila tako disciplinovana i hrabra kao spartanska. Odajem počast vašim mrtvima, kao što odajem počast i svim velikanima u istoriji Sparte. On nasu dva pehara vina, pružajući jedan iznenađenom Spartancu. – Ne tako davno – nastavio je – tvoja sestra je htela da ti kupi poklon. Ja nisam hteo da ga prodam. Ali je sada vreme da on bude vraćen. Otkopčavši pojas sa mačem, on pruži legendarni mač Leonidi, koji ga je gledao u neverici.

Leonida sede na slamaricu i ispi svoje vino u jednom gutljaju. – Šta smo to učinili jedan drugome? – upita Spartanac. – Ti si pošteno pobedio na Igrama.

To sam rekao tada, i ponoviću. Ja nikada nisam tražio od dečaka da te tuku. Zaista, nisam ni znao da oni to rade. I voleo bih da si se oženio Diri. Ali događaji su nas nosili, Parmenione. Naše sudbine su samo listovi u oluji i samo bogovi znaju gde ćemo počivati. Mi smo nepri-jatelji, ti i ja.

Sudbina je tako odredila. Ali ti si hrabar čovek i boriš se kao Spartanac. Ja pozdravljam tvoju pobedu. Ustade i vrati prazan pehar. – Šta ćeš sada raditi?

– Napustiću Tebu i putovaću. Videću svet, Leonida. – Kao vojnik? – To je sve što imam, sve što znam. – Zbogom onda, Parmenione. Ako se opet budemo sreli, daću sve od sebe da te ubijem. – Znam to. Neka bogovi hodaju uz tebe, Leonida. – I uz tebe, strateže.

* *** *** **

Tamis je bila zbunjena, kad je videla kako Parmenion daje legendarni mač. To nije trebalo da se dogodi. Mržnja među njima je trebalo da ojača, svi putevi sudbine su ukazivali na to. Za trenutak samo, strahovala je kolebajući se, ali onda odbaci sumnje. Kakve veze to ima? Tro-jica izabranih su mrtvi. Preostao je samo još jedan. A za njega ima vremena. Svakakve nes-reće mogu da zadese četrnaestogodiš njeg taoca koji živi u Tebi.

On je sigurno manja pretnja od Kleombrota, moćnog spartanskog ratnog kralja? Dečak ne potiče ni iz civilizovanog grada, rođen je i odgajan u šumama i brdima Makedonije. Verovatno će biti ubijen kad i njegov otac; takva je sudbina onih koji su bliski prestolu u zaostalim zemljama, gde kralj uklanja svakog mogućeg suparnika.

Ne, odlučila je Tamis, nema potrebe da strahuje od Filipa iz Makedonije.

Filip je posmatrao razdraganu gomilu, koja je cvećem pozdravljala ovenčane heroje sa Leuktre; posle neverovatne pobede oni su marširali ulicama Tebe. Nikada ranije spartanska armija nije bila tako pobeđena. Trijumf je istovremeno bio nezamisliv i divan, čak i za Make-

donca. Filip je razumeo neobuzdanu radost masa. Slavili su događaj u koji je malo njih verovalo – Spartanci su pobeđeni od malobrojnijeg protivnika.

Bilo je muzike na ulicama i Filip je žudeo da napusti tišinu kuće i da im se pridruži u igri. Da zaboravi na svoje muke.

Ali, Pamen mu je rekao da sačeka posetioca. Tebanac nije mogao da ga pogleda u oči, nervozno se premeštao s noge na nogu. Filip je

osetio i strah i bes, istovremeno, ali ih je prikrio dok Pamen nije otišao. Odmakavši se od pro-zora, nasuo je sebi pehar vode i udubio se u misli.

Već dva meseca nije dobio vesti od svog brata Perdike. Osećao je strah, koji mu nije bio nepoznat. Perdika je bio tri godine stariji od Filipa i samim tim bliži prestolu. On će prvi um-reti. Zato je Filip stalno pisao i njemu i nećacima i rođacima, raspitujući se o kraljevskim krdima konja i zdravlju srodnika. Kada su prestala da stižu pisma od Perdike, Filip je pro-vodio besane noći, u iščekivanju dana kada će ubice doći. Činilo mu se da je taj dan došao. Neće ga ubiti dok je u Tebi, hrabrio je sebe, jer to ne bi bilo primereno. On nesvesno dotače nož za pojasom. Od male koristi će mu biti. Iako snažan, Filip je imao svega četrnaest godina. Mogao se meriti samo sa najnesposobnijim odraslim ratnikom, a oni neće poslati takvog ubicu.

– Šta da radim, Krosi? – upita davno umrlog prijatelja. Nije bilo odgovora, ali šapat smanji njegovu napetost. Setio se noći noževa, starca koji se ušunjao u njegovu sobu s kratkim mačem.

Filipu je tada bilo deset godina. Krosi mu je rekao da se sakrije iza kreveta u senovitom uglu sobe.

– Šta se događa? – upitao je Filip. – Krv i smrt – odgovorio je starac. – Ja ću te zaštititi, dečko. Ne boj se. Filip mu je verovao. Sa deset, dete veruje odraslima. Krosi je seo na krevet, sa mačem u

ruci. Zajedno su tako dočekali zoru. Niko nije došao. Filip je klečao, uvijen u ćebe zbog hladnoće, suviše uplašen da bi pitao za razloge opas-

nosti. Kada se sunce pojavilo iznad dalekih Kruzijskih planina, starac se najzad opustio. – Izađi dečko – reče, uzimajući Filipa za ruku i privlačeći ga sebi. Obujmi rukama princa i

zagrli ga kratko. – Prošle noći je tvoj otac umro. Ptolomej sada vlada Makedonijom. – Ali, otac je tako snažan! On ne može biti mrtav! – Nijedan čovek ne može preživeti nož u srce, Filipe. – Ko je to učinio? I zbog čega? – To su pitanja na koja ti neću odgovoriti dete. Ali, za sada je prošla opasnost po tebe,

nadam se. – Stric Ptolomej će brinuti o meni – rekao je Filip, ali je uhvatio Krosijev ljutiti pogled,

dok je starac ustajao i okretao se. Tada ga nije sasvim shvatio, ali ga je dobro zapamtio. Saznao je odgovore, iako mu ih niko nije saopštio.

Ptolomej je ubio kralja Amintu. Stric Ptolemej, koji se za manje od tri meseca oženio Filipovom majkom, Euridikom, i sahranio je godinu dana kasnije kraj ubijenog muža. Ro-ditelji nisu pokazivali ljubav prema najmlađem sinu, ali ih je on voleo.

Obožavao je oca i činio sve što je mogao da bi mu udovoljio. Sledeća godina je odnela Filipovo detinjstvo, u otrovnoj bujici intriga i ubistava. Najstariji

brat Aleksandar, pronađen je mrtav u svome letnjikovcu u Egeji; ubice su ostale nepoznate. Tri odrasla rođaka su umrla pod tajanstvenim okolnostima.

A onda je došao tebanski zahtev za taoce nakon kratkog i gorkog meseca borbi makedon-ske armije sa vojskom koju je predvodio Pelopida, veliki tebanski ratnik. Makedonci su bili

potpuno razbijeni. Ptolomej je u Tebu poslao dvanaest talaca, uključujući i Filipa; nakon ne-koliko meseci, mladi princ se prvi put osetio bezbednim.

Nisu dopustili da Krosi pođe sa njim. Starac je umro od groznice sledećeg proleća. Filip je još uvek žalio za njim i molio se da ga njegov duh čuva, sve dok i sam ne bude ubijen. Tada će, možda, zajedno otputovati u zemlju mrtvih.

Zvuk koraka na stepeništu trgnu Filipa i vrati ga u sadašnjost. On ustade i oseti kako mu drhte noge. Visoki ratnik, u punom oklopu i sa belom perjanicom na šlemu, uđe u sobu; nije bio star,

možda je imao osamnaest godina, ali mu je pogled bio beživotan i hladan. On se nakloni. – Dobro jutro – reče. – Došao sam da te otpratim kući, Filipe.

– Donosiš pisma? – upita, ponosan što mu se u glasu nije osetio strah. – Da, gospodine. Imam jedno od tvog brata Perdike. – Da li je on dobro? – Živ je, gospodine, mada ima groznicu, od koje se sada oporavlja. Ja sam Atal. Nadam se da ćemo biti prijatelji. Filip klimnu glavom. – Doživotni prijatelji, ne sumnjam u to – reče on gledajući svojim

crnim očima pravo u blede, zmijske, ratnikove oči. Čovek trepnu i Filip se nasmeja. – Nemoj biti zabrinut, Atale. Ja te ne osuđujem.

– Ja nisam došao da te ubijem, gospodine – reče mu ratnik. – Naređenje je jasno: treba da te dopratim do prestonice. Ništa više.

– Prošetajmo onda malo – reče Filip, zakoračivši pored zapanjenog Atala. Pošli su ulicama, probijajući se kroz gužvu na prilazima agori, gde je bilo predviđeno da govori Epaminonda. General je kasnio zbog velike gužve, ali to narodu nije smetalo. Oni su pevali, igrali, opijali se; sreća ih je omamljivala kao vino. Filip se bolje osećao tu, na otvorenom, ali okrznuvši po-gledom Atala, shvatio je da se to ne bi moglo reći i za visokog ratnika. Filip ga uhvati za ruku i povede u pustu uličicu. Tamo je izvadio svoj nož i pritisnuo oštricu sebi na grudi.

– Šta to radiš? – upita ga Atal. Filip uze njegovu ruku i stavi je na dršku. – Ako treba da me ubiješ, učini to ovde. Niko te

neće videti, a ti možeš reći da me je ubio neki Tebanac. Tako će biti mnogo jednostavnije za tebe.

– Slušaj me! – zasikta Atal. – Ja sam kraljev čovek. Radim ono što mi on kaže. Da je naredio da te ubijem, učinio bih to. Ali ti treba da se vratiš sa mnom u Pelu. Kako da te ube-dim u to?

– Upravo jesi – odgovori mu Filip, vraćajući nož za pojas. Srce mu je divljački lupalo i on se podrugljivo nasmeja. – Ovo su opasna vremena, Atale.

– Istinski čudna – složi se mladić, uz jedva primetan osmeh. Zubi su mu preveliki, poput kamenih oznaka, pomisli Filip. Ima oči ubice. Setivši se Par-

menionovog saveta, on uhvati čoveka za ruku i toplo se osmehnu. – Sviđaš mi se – reče. – Dakle, ako Ptolomej ikada odluči da me ubije, traži da pošalje nekog drugog. Nijedan čovek ne treba da bude ubijen od strane nekog ko mu se sviđa.

– Potrudiću se da to zapamtim. Putovanje do Pele odvijalo se sporo; bilo je prijatno jahati na severoistok duž planine Pind,

skrenuvši na severoistok ka gradu Egeji. Atal se pokazao kao interesantan, mada ne i zabavan saputnik, i Filip oseti divljenje prema njegovoj posvećenosti jednom cilju. Dok su jahali, saznao je šta se događa u kraljevstvu. Peonci su upali sa severa ali je Ptolomej razbio njihovu armiju i prisilio njihovog kralja da plaća godišnji danak od dvesta talenata. Radost Make-donaca je bila kratkog veka, jer je ilirska vojska kralja Bardile, porazila Ptolemeja, dva me-seca kasnije, u bici kod Prespanskog jezera na zapadu. Zbog ovog poraza, Ptolomej je morao da plaća Bardili dvesta pedeset talenata godišnje.

– Previše vukova traži meso u malom oboru – reče Atal i Filip klimnu glavom. Severna Grčka i nije bila mala, ali kako su i Ilirija, i Peonija, i Makedonija, i Trakija imale svoje vo-jske, a brojni nezavisni gradovi, poput Olinta i Amfipolisa, upošljavali veliki broj najamnika, nijedan kralj nije mogao da drži čitavu oblast.

Krosi je imao običaj da kaže da je severna Grčka raj za najamnike; nikada im nije nedosta-jalo posla i mogli su da se obogate nasiljem, a posle da kupe malo imanje na naprednijem jugu.

Filip i Atal su na svom putu uočavala obeležja severa. Gradovi su bili opasani zidovima, naselja obezbeđena bedemima, i nigde se nisu mogle videti usamljene kuće ili imanja. Ljudi su se okupljali u zajednice, jer nikada nisu mogli znati kada će se na njih obrušiti neprijatelj, sa uzavrelim srcem i hladnim gvožđem.

– Ovo je želja muškaraca – reče Atal dok su zalazili visoko u planinu Pierijaž čvrsto umo-tani u ogrtače zbog jakog, jesenjeg severca.

– Muškarcima su potrebne žene i deca – reče Filip. – Deci treba obrazovanje. Seljaci moraju da rade u miru. Makedonija je bogata zemlja i ima najbolju drvnu građu u čitavoj Grčkoj, treba da proizvodi mnogo i uživa u bogatstvu. Ali ipak, nije tako. Zato što muškarci iz potrebe postaju ratnici i zanemaruju zemlju i njena blaga. Mora da postoji neki bolji način.

– Možda ćeš jednog dana ti postati kralj – reče tiho Atal. – Veliki kralj, možda. Tada ćeš moći da pokoriš Ilire i Tračane i doživiš ostvarenje sna.

– Ne želim da budem kralj – reče Filip. Iznenada se nasmeja. – I seti se da to kažeš Ptole-meju!

Pela je bila grad u razvoju. Filipov otac, Aminta, pozajmio je dosta novca kako bi unajmio arhitekte sa juga za planiranje širokih ulica i hramova, kao i za proširenje palate. Bogatije makedonsko plemstvo je pozivano da se doseli u Pelu; sazidali su kuće na brdima i doveli sluge kojima je bio potreban jeftiniji smeštaj. Veći broj ljudi u gradu privukao je mnoge trgovce i zanatlije, pa je Pela procvetala.

Filip je stajao pored prozora svoje spavaće sobe u palati. Gledao je na tržnicu, koja se nalazila sa spoljne strane zida oko vrtova. Čuo je vlasnike

tezgi kako uzvikuju cene i dozivaju kupce, i jako je želeo da izađe iz palate i umeša se u gužvu.

Ali to nije bilo moguće. Ptolomej je jasno poručio da ne želi da mu se mladi nećak gubi iz vida, tvrdeći da je zabrinut za njegovu bezbednost. To je iznenadilo Filipa, jer kralj nije izgle-dao tako zabrinut za bezbednost svog sina, Arheleja, kome je bilo dozvoljeno da ide na ja-hanje, u lov i blud, kad god bi mu palo na pamet. Filipu se Arhelej nije sviđao, i uprkos Par-menionovom savetu nije sebe mogao naterati da tog neotesanog mladića pridobije za pri-jatelja.

Arhelej je bio isti otac: kljunast nos, okrutne usne i izbačena brada. Filip je jedva uspevao da bude prijatan prema svome stricu, izdajniku. Nije mogao još i da se ponižava pred prestolonaslednikom.

Ispričao je sve svome bratu Perdiki, koji je još bio u bolesničkoj postelji. – Nema svrhe da pokušavaš da ga pridobiješ – s naporom je prošaputao Perdika. – Arhelej

je svinja; on bi taj pokušaj shvatio kao slabost i dao bi sve od sebe da to iskoristi. Znaš li šta mi je rekao prošlog proleća? Rekao je da će prvo naređenje koje bude izdao nakon svog krunisanja biti moja smrt, čak i kad bi me Ptolomej ostavio u životu.

– Mogli bismo da pobegnemo iz zemlje – reče Filip. – Tebi je skoro sedamnaest. Mogao bi da postaneš najamnik, a ja da ti budem sluga. Sakupićemo armiju i vratiti se.

– Sanjaš, mali brate. Ova groznica nikako da me prođe. Osećam se slabo kao dvodnevno tele. Poče da kašlje i Filip mu donese vinski pehar napunjen vodom. Perdika se podiže na lakat i ispi. Za razliku od svog tamnog, crnomanjastog brata, Perdika je imao zlatnu kosu, i

pre bolesti su se i muškarci divili njegovoj lepoti. Ali koža mu se bila zategla i postala suva, dobila bledu, nezdravu boje. Oči su mu bile zamućene i sa crvenim podočnjacima, a usne plave i ispucale. Filip odvrati pogled; Perdika je umirao.

Sedeo je pored brata još neko vreme, a onda otišao u svoju sobu. Hrana mu je bila ostavljena na srebrnom poslužavniku, ali nije osećao glad. Tog jutra mu je bilo muka i povra-ćao je sve dok se nije pojavila žuč. Uzeo je gutljaj vode i legao na krevet.

Probudilo ga je lajanje iz vrta i on se seti da se kuja, Berija, nedavno oštenila. Seo je, uvio parče hladnog mesa u laneni ubrus i odneo ga u vrt, gde je sedeo neko vreme igrajući se sa crnim štencima i hraneći ih komadićima mesa. Peli su se na njega, lizali ga i grickali. Raspoloženje mu se popravilo i on se vrati u sobu.

Sluga uđe da pokupi posuđe. Bio je to Hermon, ljubazan, stariji čovek, bele brade i pro-nicljivog pogleda ispod gustih obrva.

– Osećate se bolje, nadam se, mladi gospodine? – Da, hvala ti. – To je dobro, gospodine. Da li biste hteli malo medenjaka? Sveži su? – Ne, Hermone. Mislim da ću sada spavti. Laku noć. Filipa su te noći mučili snovi i dva puta se budio. Psi su zavijali, a vetar udarao o kapke.

Zavijanje je na kraju počelo da ga uznemiruje i on uze ogrtač i siđe dole u vrt. Imao je najgoru sobu u palati: okrenutu na sever, bez sunca, izloženu hladnim zimskim vetrovima; bila je i blizu štenare. U vrtu je bilo hladno, cveće nije imalo boju i izgledalo je nestvarno pod svet-lošću meseca. Filip je pronašao Beriju kako sedi pored zida i tužno zavija. Oko nje su ležala tela njenih šest beživotnih štenaca. Filip kleknu pored njih; zemlja je bila pokrivena njihovim izbljuvkom. Uzeo je Beriju za povodac i odvukao je od malih leševa, privukao je njenu glavu uz svoje grudi i češkao je iza ušiju. Ona žalosno zacvile, izvuče se iz njegovog zagrljaja i vrati štencima.

– Uginuli su, voljena moja – reče joj. – Dođi sa mnom; bićemo zajedno, ti i ja. Kuja ga je pratila uz stepenice i prišla prozoru, zavijajući. Filip je povuče za ogrlicu i dov-

ede do kreveta, na kome se ona ispružila. Legao je pored nje, obgrlivši je i ona zaspa sa gla-vom na njegovim grudima. Dok je nemirno ležao, prisetio se komadića mesa kojima je hranio štence.

Setio se i ljubaznog starog Hermona, bledoplavih očiju.

* *** *** **

Ležao je budan cele noći, a bes je u njemu nadvladavao strah. Otrov nije bio nov način za eliminisanje neprijatelja, ali zašto nije iskorišćen dobro ispro-

bani metod? Ubica sa nožem, to je bi bilo brzo i sigurno. Odgovor je bio očigledan; Ptolomej nije bio omiljen kod vojnika, jer je bio poražen od Bardile na zapadu i od Kotisa, kralja Trakije, na istoku. Jedino je imao uspeha protiv slabih Peonaca na severu.

Filip je znao da Ptolemej, poput ostalih kraljeva, vlada zahvaljujuć i principu saglasnosti. Bogato makedonsko plemstvo je želelo čoveka koji će uvećati njihovo bogatstvo; želeli su kralja koji će im podariti slavu. Čega bi drugog bilo u životu ratničkog naroda? Ipak, nisu više bili spremni da posmatraju naizgled beskonačno i očigledno ubijanje mogućih suparnika. Ptolomej je pokušavao da to izvede na manje očigledan način. Filip iznenada pomisli na Per-diku. Naravno! I njega su polako trovali.

Ali šta da radi? Kome može da veruje? Odgovor na drugo pitanje je bio lakši od prvog. Nikome nije mogao verovati. Ustao je i tiho došao do vrata, potrudivši se da ne probudi psa. Izašao je u hodnik i nečujno prolazeći spustio se do kuhinje uskim stepeništem; bilo je tu

mesa i voća te on zadovolji svoju glad. Stavio je malo hrane u vreću i oprezno prešao put do Perdikine sobe. Brat mu je spavao i on ga nežno probudi, stavljajući mu šaku na rame.

– Šta je? – upita Perdika – Doneo sam ti hranu. – Nisam gladan, brate. Pusti me da spavam. – Slušaj me! – prošišta Filip. – Tebe truju! Perdika zatrepta, a Filip mu ispriča o uginulim štencima. – Mogli su da uginu od bilo čega

– reče umorno Perdika. – To se stalno događa. – Možda si u pravu – prošaputa Filip. – Ali nećeš ništa izgubiti ako budeš igrao moju igru;

a ako nisi, onda će tvoj život biti spasen. Pomogao je Perdiki da sedne i posmatrao kako sporo jede malo govedine i sira koji mu je

doneo. – Dodaj mi vode – zatraži Perdika. Filip napuni pehar iz bokala koji je stajao na obližnjem stolu, a onda stade. Otišao je do prozora i ispraznio i pehar i bokal.

– Ne možemo verovati ničemu što sami nismo pripremili – reče. Još jednom je napustio sobu i napunio bokal iz bureta u kuhinji. – Niko ne sme da sazna da sumnjamo u njih – reče Filip kada se vratio. – Moraju da misle

da jedemo hranu koju nam donose. Perdika klimnu glavom, a zatim se zavali na jastuk i pade u san. Četiri noći je Filip posećivao svog bolesnog brata, koji se polako oporavljao. Ujutro petog

dana, Hermon uđe u Filipovu sobu noseći pladanj sa sirom i smokvama i novi bokal vode. – Kako si spavao, moj gospodaru? – upita on ljubazno se osmehujući. – Loše, prijatelju – odgovori mu Filip, trudeći se da mu glas bude umoran i pospan. – Čini

mi se da se ne mogu oporaviti od ovog povraćanja. I osećam se slabo. Da li treba da posetim doktora?

– Nema potrebe za time, gospodaru – reče Hermon. – Ti mali stomačni problemi se javljaju u jesen. Oporavićeš se uskoro.

– Hvala ti. Veoma si ljubazan prema meni. Da li hoćeš da mi se pridružiš za doručkom? Ja ovo ne mogu da pojedem sam.

Hermon raširi ruke. – Voleo bih da mogu, gospodine, ali nisam još završio sa svojim poslovima. Uživajte u obedu. Savetujem vam da naterate sebe da jedete, samo tako ćete pov-ratiti snagu.

Kada je on otišao, Filip obuče dugačak plavi plašt i ponese pladanj, sakriven pod njim. Brzo je otišao do odaja slugu i ušao u Hermonovu sobu. Znao je da će starac u to vreme biti u Perdikinoj sobi. Bokal s vodom je stajao pored pozora. Nagnuvši se kroz prozor, vide da je vrt prazan i isprazni bokal; zatim usu u njega vodu iz svoga bokala.

Sledećeg jutra mladom princu doručak je doneo drugi sluga. – Gde je moj prijatelj Her-mon? – upita Filip.

– Ne oseća se dobro, gospodine – reče čovek, klanjajući se. – Žao mi je što to čujem. Molim te da mu preneseš da se nadam da će se brzo oporaviti. To popodne Perdika je ustao iz kreveta. Noge su mu još bile slabe, ali mu se snaga vraćala.

– Šta da radimo? – upita svog mlađeg brata. – Ne možemo dugo ovako – reče tiho Filip. – Ubrzo će shvatiti da više ne uzimamo otrov.

A tada, čini mi se, doći će na red nož ili mač. – Spominjao si bekstvo – reče Perdika. – Dovoljno sam ojačao da ti se pridružim. Mogli

bismo da odemo u Amfipolis. – Teba bi bila bolja – reče Filip. – Imam prijatelje tamo. Ali, ne smemo čekati predugo, još

tri dana, najviše. Do tada moraš ostati u krevetu i reći svakome ko te bude pitao da se osećaš gore. Biće nam potreban novac i konji.

– Ja nemam novca – reče Perdika. – Smisliću već nešto – obeća Filip.

* *** *** **

Hermon je klečao pred trojicom ljudi, nervozno pogledajući u Ptolomejeve orlovske oči. – Mora da su veoma snažni kada uspevaju da odole prašku, gospodaru, ali povećaću doze. Stariji će biti mrtav za tri dana, obećavam.

Ptolomej se okrenu ka Atalu. – Trebalo je da te poslušam – reče dubokim, mrtvačkim glasom.

– Još nije prekasno, gospodaru – odgovori Atal. – Perdika je slab. Mogu da ga ugušim u snu. Nema boljeg rešenja.

– A Filip? Atal je oklevao. – Ja bih voleo da ga ubijem – reče iznenada Arhelej. – To bi mi pričinilo zadovoljstvo. Njegov se otac nasmeja. – Ne znam šta te u tom dečaku navodi da ga tako prezireš. On ima

sasvim privlačan izgled. Ali, neka tako bude. Ti ćeš ga ubiti, ali ne noćas. Neka Perdika umre prvi. Filip može da sačeka nedelju ili dve.

On se okrenu ka Atalu. – Kažeš da niko neće posumnjati ako dečaci budu ugušeni? Zar neće biti tragova?

– Nikakvih, gospodaru. Ptolomej rukom pozva sina i nešto mu prošaputa na uho. Visoki princ klimnu glavom i krenu ka izlazu iz sobe. Iznenada se baci na Hermona i pritisnu mu ruke iza leđa.

– Pokaži mi! – naredi kralj. Atal uze jedno jastuče ukrašeno vezom i prekri njime Her-monovo lice, pritisnuvši tkaninu čvrsto na starčeva usta i nos. Žrtva se bezuspešno otimala nekoliko trenutaka, a onda trznu nogama i klonu, a smrad ispražnjenih creva ispuni prostoriju. Atal skloni jastuk, a Arhelej pusti da telo padne na pod.

Ptolomej se nagnu i pogleda u lice mrtvog čoveka. – Ne dopada mi se izraz lica – reče on – ne izgleda kao neko ko je umro u snu.

Atal se zasmeja pa kleknu pored tela, zatvori usta i sklopi mrtve oči. – Da tako je bolje – prošaputa kralj. – Dobro. Neka tako bude.

Veče se približavalo, a Atal je sedeo u svojoj sobi pijuckajući razblaženo vino. Nije želeo da bude pijan pred večerašnji posao, ali ga je impuls nagnao da isprazni vrč. Ponosan na svoj staloženi um, odgurnu pehar. Šta ti je, zapita se. Odgovor mu je lako došao – nije mu se svi-đala pomisao da Filip umre; nije znao zbog čega.

Ne zbog naklonosti; Atal nije voleo nikoga. Pa ipak, ne želim da ga vidim mrtvog, shvatio je. Događaji su počeli da ga uznemiruju.

Ptolomej nije izazivao poštovanje; doduše, bio je surov, ali to je bio sav njegov talenat. Arhelej nije bio ništa bolji, čak je imao manje talenta od svog oca. Nezadovoljstvo je očigledno raslo.

Mnogi plemići su se držali podalje od palate, a moral je u vojsci bio veoma nizak. Ako Ptolomej padne, sa sobom će povući i svoje omiljene podanike, a Atal nije hteo da bude jedan od njih.

Ali, šta da radim, pitao se. Atal je osećao da njegovo raspoloženje pada, zajedno sa suncem na zalasku. Nije imao iz-

bora. Još uvek. Prvo ubiti Perdiku, a zatim pronaći nekog vođu makedonskih otpadnika i promeniti konja kada se približi krvavo bacanje kockica. On opsova i ponovo posegnu za vi-nom.

Čekao je do ponoći a zatim se tiho uputio kroz puste hodnike, stigavši, najzad, pred vrata Perdikine sobe. Video je svetlost ispod njih i prislonio uvo. Začuo je glasove, ali nije mogao da razazna reči. Tiho opsova i taman krenu nazad kada se vrata otvoriše i nađe se pred Fili-pom. Dečak je bio zaprepašćen, a onda mu ruka polete ka nožu.

– Nemaš razloga za strah – reče Atal i prošavši pored njega uđe u sobu. Stariji princ je sedeo na krevetu, jedući sir i hleb; izgledao je snažnije nego ikada ranije. Ratnik se okrenu ka Filipu. – Tražio sam te – reče on vedrim glasom – ali nisi bio u svojoj sobi.

Pomislio sam da bi mogao biti ovde. – Zašto si me tražio po noći? – upita Filip, podozrivo. – Postoji plan da te ubiju – reče Atal – ali ti to ionako znaš. Otuda i ova ponoćna gozba. Nije ni čudo što otrov ne deluje. Ali, to je bilo pa prošlo.

Ptolomej mi je naredio da ubijem tvog brata večeras. Ti ćeš umreti sledeće nedelje. Atal začu šapat sečiva koje napušta kaniju i okrete se – video je Perdiku kako prilazi sa

isukanim mačem. Nije shvatao koliko je princ visok, niti je osećao njegovu snagu. – Nema potrebe za time – reče tihim glasom. – Nisam ovde da bih poslušao naređenje,

došao sam da vas upozorim. – Zašto bih ti verovao? – uzvrati Perdika, prislanjajući vrh mača na Atalovo grlo. – Čekaj! – viknu Filip, kada je video da se njegov brat priprema da zada udarac. – Nemo-

jmo biti brzopleti! Ja mu verujem. – Hvala ti – prošaputa Atal, polako podigavši ruku i sklonivši oštricu sa sebe. – Pitanje je

šta da mi radimo? Predložio bih da odjašemo iz palate u pravcu Amfipolisa. Kada stignete tamo, možete pridobiti podršku nezadovoljnog plemstva, i možda, preuzeti presto.

– Ne – reče Filip. – Šta nam drugo preostaje? – ubaci se Perdika. – Možeš da zauzmeš tron noćas – reče Filip. – Ptolomej je ubio našeg oca, i tron je tvoj po

pravu nasledstva. Ubićemo kralja. – Bogova mi, čoveče! Ti si poludeo – odgovori Perdika. – Mi nemamo poznatih saveznika.

Garda je odana Ptolemeju, pobiće nas. – Ne baš – reče Filip. – Ptolomej nije omiljen, niko mu dugo neće ostati veran kada bude

mrtav.Video sam Arheleja kako odlazi iz palate ovog popodneva; rekli su mi da je otišao u Tebu. On nam, dakle, ne predstavlja pretnju. Kada kralj bude mrtav, plemstvo će se okupiti da izabere naslednika, ali će garda do tada ukazati poverenje tebi.

– Kako možeš biti siguran u to? – To je u ljudskoj prirodi – reče Filip. – Želja da ih neko predvodi. I Atal će im se obratiti. On je kapetan garde i oni će ga saslušati. Nije li tako, Atale? – Možda – složi se ratnik oprezno. – Ali je rizik još uvek veliki. Filip se nasmeja. – Rizik? Ja sam godinama živeo sa mogućnošću da me ubiju. Kakav

rizik? Umrećemo? Svi ljudi umiru, i bogati i siromašni, podjednako. Ako treba da umrem, neka to bude u borbi, a ne da poput bika u staji čekam na udarac sekire.

Atal je slušao dok je Filip iznosio svoj plan, a njegovo divljenje prema mladiću je raslo. Shvatio je da žali što mladić nije stariji.

Bio bi dobar kralj, snažan i pronicljiv. On pogleda Perdiku. I on je posedovao snagu ali ne u toj meri kao njegov brat. Ipak, ako ovaj bezumni poduhvat uspe, Perdika će poneti krunu. Atal je sačekao da Filip završi govor, pa se okrenu ka Perdiki i kleknu.

– Nadam se, gospodaru, da mi nećete uzeti za zlo to što sam služio ubici vašeg oca kada budemo uspeli? Ja u tome nisam učestvovao.

Perdika pogleda u njega i položi mu ruku na rame. – Oprostiću ti to, Atale. I pobrinuću se da budeš nagrađen zbog ovoga noćas.

Njih trojica napustiše sobu, a Atal ih je predvodio do hodnika ispred kraljevih prostorija. Braća su tu stala, dok se on zaputio ka dvojici stražara, koji su u crnim ogrtačima sedeli ispred spavaće sobe. Atal pokaza stražarima da ga prate i nastavi dalje. Ljudi ustadoše, pogledaše jedan u drugoga i krenuše ka dnu hodnika, gde je Atal sačekao.

– Da li ste videli išta sumnjivo? – prošaputa Atal.

– U kom smislu, gospodine? – upita jedan od ljudi. Iza stražara, prinčevi izađoše na ot-voreno. Atal oseti kao mu se suše usta. Ovo je ludost, pomisli.

– Da li ste videli nekoga u ovom hodniku, večeras? – upita on, dok su se braća šunjala ka vratima spavaće sobe.

– Samo vas, gospodine. I kralja. Ima li nevolja? – Verovatno ne. Ali budite na oprezu. Filip je otvorio vrata i prinčevi se uvukoše u sobu. – Naravno, gospodine. Mi ne spavamo na dužnosti. Atal je posmatrao kako se vrata spavaće sobe zatvaraju. – U svetu ima mnogo iznenađenja

– reče. – Ponekad se čovek zadesi na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. – Ne razumem – odgovori čovek. – Da, znam da ne razumeš – odgovori Atal, zamahnuvši nožem ka njegovom vratu. Drugi

stražar je stajao, iznenađen, a onda posegnu za mačem, ali je Atal već izvukao nož i zabio mu vrh u oko.

Iz kraljevih odaja se začu užasan vrisak. Atal potrča napred razvaljujuć i vrata. Ptolomej je visio sa kreveta, a dva mača su virila iz njegovog stomaka i grudi; pao je na pod i pokušao da dopuzi do Atala, ali je Filip pritrčao i izvukao svoj mač. Ptolomej ponovo vrisnu a oštrica mu preseče grlo. Filip ustade, okrenu se i kleknu pred Perdikom.

– Ti ne moraš da klečiš preda mnom, nikada – obeća novi kralj Makedonije, podižući Filipa. – I nikada neću zaboraviti šta si učinio za mene.

Tokom jedanaest godina od Parmenionove pobede kod Leuktre, Diri je imala mnogo čud-nih snova, zastrašujuće vizije tame i zla, u kojima su je proganjali demoni. U početku se u njenim snovima pojavljivala Tamis, spasavala je, govorila joj o slugama Mračnog boga, koji su pokušavali da ih obe ubiju. S godinama, Dirine moći su rasle, noćni napadi su je manje plašili. Ali gubila se u tami noćne more, dok su se senke vijorile uz granicu njenog vidnog polja; izvijala se i osvrtala u uzaludnom pokušaju da ih razazna. Sve što je mogla videti bili su sivi zidovi nekog zamka i voda koja se cedi niz hladan kamen.

Poput dima, tama ju je polako obavijala. Čula je zvuke hrapavog disanja i grebanje kandži po kamenom podu. Osetila je bol u ruci kada se stvorenje, sačinjeno od mulja i kandži, bacilo na nju. Bela svetlost poteče iz njenih prstiju i strahovit vrisak odjeknu kamenim hodnicima. Pogledala je ruku i videla tragove krvave od kandži, ali stvorenju nije bilo ni traga; samo bledo sećanje na oči boje opala i razjapljene čeljusti. Brzo je zalečila svoje rane i pokušala da uzleti, ali su je kamena tavanica, zidovi i pod držali zarobljenu.

Baruština ispunjena crnom vodom se zapenuša i uzdiže pred njom, u figuru žene bledog lica i crnih očiju, u ogrtaču sa kapuljač om. – Ti si, dakle, Vidarka – reče žena dubokim, promuklim glasom. – Prava si lepotica. Dođi, lepojko!

Diri se nasmeja, a njen strah iščeznu. – Šta hoćeš od mene? – Želim da znam kome služiš. Zabrinjavaš me. – Zbog čega bi trebalo da budeš zabrinuta? – uzvrati Diri. – Ja sam, kao što si i rekla, Vi-

darka. Više od dvadeset godina sam boravila u Hramu. Ja te čak i ne poznajem, gospo. – Možeš li da hodaš stazama mnogobrojnih budućnosti? – upita. – Možeš li ti? – Ne tiče te se šta ja mogu! – prasnu zaodenuta posetiteljka. – Vidim da ne možeš – reče blago Diri. – Zašto te to zanima? Žena se nasmeja ali joj se izraz lica ublaži. – Zar ne možemo da budemo prijateljice? I ja

sam vidarka i proročica. Samo sam osetila tvoju moć i poželela da saznam nešto više o tebi. Diri zavrte glavom. – Mi ne možemo biti prijateljice, ti i ja služimo suprotstavljenim si-

lama. Ali tebi nije do prijateljstva, zar ne? Reci istinu, možda se bojiš da bi ona mogla da ti sprži jezik?

– Sprži? Želiš li da vidiš vatru? – prošišta žena. Plamenovi iskočiše iz zida i zahvatiše Dir-inu odeću, a koža joj se osu plikovima.

Ona se ne pomače niti ispusti glas. Blaga zlatna svetlost je obavi, zaceljujući joj kožu. Diri oseti bes i podiže ruke. Dva istovetna mlaza svetlosti zariše se u ženine grudi, odbaciše je unazad i pribiše uza zid.

Ona bolno vrisnu, a onda dotače koplja, koja istog trenutka nestadoše. Crna žena se nasmeja. – Vrlo lepo – reče – ali, pogrešno sam te ocenila. Nemam čega da se

bojim. Zamak se smanji i nestade, a Diri se probudi u hramu. Bitka u nestvarnom zamku ju je uznemirila i ona potraži Tamis. Starica je još uvek spavala, a pljuvačka joj se slivala niz bradu. Diri je blago dotače ali se

ona ne probudil. Poslednje dve decenije nisu bile blage prema staroj sveštenici, moći su joj bledele, uporedo sa sluhom i vidom. Diri je uhvati za rame i prodrma je jače.

– Šta? – promumla Tamis, trljajući oči. Diri joj je donela vode i sačekala dok se starica nije razbudila. – Zbog čega si me uznemirila? Sanjala sam svog prvog muža. Kakav je čovek bio! Jak kao bik. Diri joj ispriča o zamku i ženi u crnom. Tamis je slušala u tišini, a onda zatresla glavom. –

Ne znam ko je ona. Nismo više sami u ovoj borbi, Diri. Ima i drugih poput nas sa talentom i vidom. Neki služe Svetlu a drugi Tami. Zašto te to muči?

– Plašila me se, ali kada sam je porazila, sav njen strah je nestao. To nema nikakvog smisla, zar ne? Tamis uzdahnu i ustade sa kreveta. Svetlost zore se uvlačila u sobu kroz zatvorene kapke.

Ona obuče jednostavnu haljinu od bele vune i siđe u vrt. Diri je išla za njom. – Rekla si da si je porazila. Kako? – upita Tamis. Diri je objasnila i starica uzdahnu. – Po-

kušala si da je ubiješ i u tome si izgubila jer to nije način borbe Izvora. A oni koji ne služe Izvoru služe Haosu.

– Ali to nije istina – usprotivi se Diri. – Ja sam Vidar. Ja nisam zla. – Ne, ti nisi zla – složi se Tamis, umornim glasom. – Loše sam te obučila. Toliko sam toga

lošeg uradila. Moja uobraženost je bila ogromna. Kasandra je pokušala da me upozori, ali ja je nisam slušala. Ipak, nekada sam bila mudra – reče ona iznenada, zastavši da pomiriše ružin pupoljak. – Znam mnoge tajne. Ali sva je mudrost beskorisna. Mi mislimo da upravljamo, a nama se upravlja. Mi mislimo da posedujemo moć, ali samo smo lišće u oluji. Činimo dobra dela koja vode zlu. Sve je izmešano. Sve je uzaludno.

Diri je uze za ruku. – Da li si bolesna, Tamis? Nikada te nisam čula da ovako govoriš. – Nisam bolesna. Umirem, Diri. I nijedno moje delo nije završeno. Ponekad se zapitam da li ikada završimo ono što započnemo. Tako sam umorna od svega.

Uradila sam užasne stvari, jezive. Mislila sam da sam pametna. Ona se zasmeja, suvo, a onda poče snažno da kašlje.

Pročisti zatim grlo i pljunu na ruže. – Pogledaj me! Prelepa Tamis! Teško je poverovati da su me muškarci nekada želeli. – Šta si sanjala? – upita Diri. – Sanjala? – Rekla si mi da si sanjala svog prvog muža. Pričaj mi o tome. – Videla sam kako je lepo voleti i biti voljen, uzeti i biti uzet. Videla sam sve što sam izgubila, sve svoje greške i uzaludnosti. – Pokaži mi! – prošaputa Diri, stavljajući svoju ruku na glavu starice. Tamis se opusti, Diri

utonu u njenu podsvest i ugleda mladu Tamis kako se uvija pod snažnim bradatim mladićem. Diri nije posmatrala tu scenu, već se uzdigla visoko i lebdela u vazduhu tragajući, tražeći. I

tada je ugleda – ženu u crnom. Ona se smejala i pokazivala na par koji je vodio ljubav. Diri priđe bliže. Žena nije bila sama, senkovita obličija su lebdela oko nje.

Diri se spusti do vrta, u hladnoću rane zore. – To nije bio san, Tamis; to je žena o kojoj sam ti pričala. Ona ti je došla i ispunila mozak očajem.

– Gluposti! Videla bih je. Još uvek posedujem moć! – pobuni se Tamis. – Zašto hoćeš da me pokolebaš?

– Ne želim – odgovori. Diri – Veruj mi. Napadnute smo. Ali zašto sada? – Rođenje Mračnog je blizu – prošaputa Tamis. – Tako blizu. Možda za manje od godinu dana, sigurno manje od dve. Da li je ona stvarno bila u mojoj

glavi? – Da. Žao mi je. – Nije bitno. Sve moći blede – Tamis uzdahnu. – Volela bih da mogu još da te podučavam,

ali ne mogu. I jednog dana ćeš me mrzeti. Suze joj potekoše niz lice. – Naučila si me mnogim stvarima, prijateljice, moja draga prijateljice. Kako bih ikada mogla da te mrzim? – Ti si videla ženu? Dobro, to je poetska osveta – reče Tamis. – Jednog dana ćeš shvatiti zašto. Ali, reci mi gde je Parmenion? – On je u Suzi. Veliki kralj mu je predao pastuva kao nagradu za pobedu u Mesopotamiji. – Biće uvučen u borbe za Makedoniju – reče Tamis. – Tu je sada centar. Sva moć se us-

merava tamo, to je mesto. Idi tamo! Idi tamo, odmah! Vidi. Oseti! – Ne mogu da idem sada. Zabrinuta sam za tebe, Tamis. – Prekasno je za tvoje brige, draga moja. Budućnost nas je stigla. Mračni bog dolazi. – Ali, još uvek možemo to da sprečimo? Tamis slegnu ramenima i pogleda po vrtu. – Pogledaj ruže. Ima ih na stotine. Svake godine

ima na hiljade cvetova. Ako bih ti rekla da ih orezuješ i skraćuješ, tako da samo jedan, savršen pupoljak procveta, a da svi drugi ostanu zeleni, da li bi to uradila?

– Verovatno bih, ali bi to zahtevalo svu moju moć. – A šta ako bih ti rekla da to uradiš sa svim ružama na svetu, tako da samo jedan grm, da

jedan savršeni cvet? – Šta hoćeš da kažeš, Tamis? – Idi u Makedoniju, draga. Ja ću da sedim i posmatram ruže kako rastu. Diri se vinu iznad hrama i uputi na zapad prelazeći preko tračkih planina i ravnica oko ve-

likih reka, Nestusa, Strimona i Aksiosa. Ploveći po bistrom plavom nebu, ona se opusti i zatvori um, prepuštajući se moćima pri-

rode, talasima koji su pulsirali ispod nje. Osetila je kako je nešto vuče na jug, preko mora i dole, ka vencu planina. Letela je sve

niže. Ispod nje je grupa lovaca progonila lava koji utrča među stene, izgubivši se iz vidokruga lovaca, pa se okrenu i pripremi za napad. Jedan od lovaca, lepuškasti mladić s crnom bradom, izdvojio se iz grupe. On galopom potera konja ka stenama, pa skoči na zemlju, držeći u ruci malo lovačko koplje. Lav jurnu ali se lovac nije uplašio i pobegao. On se spustio na jedno koleno, čvršće uhvatio koplje i čekao da lav dođe do njega.

Diri se poput strele ustremi ka lavu.

Filip zaustavi konja kad vide kako lav zamiče za stene. Ispunjavalo ga je uzbuđenje zbog lova, zbog opojnog ukusa opasnosti, koji je, kao i uvek,

bio jači od vina. Lako doskoči na zemlju, noseći u desnoj ruci kratko koplje, izuzetno oštrog vrha. Vreme nakon ubistva Ptolomeja bilo je dobro za Filipa. Nije više bio mršavi dečak, postao je princ, širokih ramena, snažan, sa negovanom crnom bradom; bila je sjajna jer je panterovom mašću mazao lice. Sa dvadeset i tri godine Filip Makedonski je bio na vrhuncu svoje snage.

Kada je Perdika preuzeo presto, Filip je, posle mnogo godina, prvi put spoznao mir. Preselio se na jug, na kraljevske posede pored stare prestonice, Egeje, i tu uživao u svim zadovoljstvima makedonskog plemstva, u lovu, opijanju, bludu. Ali, od svega je lov najviše budio vatru u njemu. Medvedi, vukovi, jeleni, divlji bikovi, veprovi i leopardi – Makedonija je obilovala divljim životinjama.

Lavovi su bili prava retkost. Ipak, jedan kudravi mužjak se spustio sa planina, napadajući stada ovaca, ubijajući koze i goveda.

Pratili su ga već pet dana, gubili ga i ponovno pronalazili tragove, idući stalno ka jugu. Izgledalo je da ih zver vodi sve bliže planini Olimp, domu bogova.

Filip pogleda prema udaljenoj planini. – Budi uz mene, oče Zevse! – on prošaputa dok je polako išao ka stenama. Trebalo je da sačeka svoje drugove, ali kao i

uvek, Filip je bio nestrpljiv, hteo je da prvi zada udarac. Podnevno sunce je pržilo prinčeva leđa, dok se šunjao napred. Lavovi ne vole da se kreću po vrućini, znao je, više vole da pronađu mesto u hladu i

spavaju. A ovaj je nedavno ubio veliku ovcu, najeo se masnog mesa. Filip podiže svoje koplje. Vrh mora da uđe iza lavljeg ramena kako bi se koplje zabilo u pluća i srce; samo jedan zamah njegovih šapa bio je dovoljan da čoveku slomi rebra, a kandže bi mogle da raspore trbuh.

Filip pogleda unazad i vide da su Atal i ostali još uvek daleko; ubica bledih očiju biće be-san ako Filip ubije lava bez njega. Nasmeši se. Atala je ionako ispunjavao bes, jer je Perdika poveo armiju na zapad protiv Bardile, a njega ostavio kod kuće. Uprkos pomoći, jedanaest godina ranije, Perdika mu nije verovao niti mu je dozvoljavao da napreduje; on je i dalje bio kapetan garde.

Režanje se začu ispred njega, iza kamenja, kao tiha grmljavina. Strah dotače Filipa vrelim prstima i on mu se prepusti kao milovanju lepe žene. – Dođi – prošaputa. Lav jurnu sa stene. Bio je ogroman, Filipu se činilo da je veći od ponija. Nije bilo vremena

da potrči u stranu i zada smrtonosni udarac. Filip pade na koleno i zabode dršku koplja u zemlju, a vrh uperi u grlo lava. To ga neće

zaustaviti, shvatio je. Drška će pući od udarca, a onda će se očnjaci zariti u njegovo lice. U tom trenutku znao je da mu je došao sudnji dan, ali je i dalje bio smiren, odlučan da ne umre sam. Ovaj će monstrum hodati uz njega na putu za Had.

Začuo je iza sebe topot konja, ali su njegovi prijatelji zakasnili da ga spasu. – Dođi! – on viknu lavu. – Dođi i umri sa mnom! Iznenada se zver izvi, kao da je osetila bol, i zaustavi se. Ogromna glava se podiže i zastrašujući urlik odjeknu i ispuni vazduh. Čudovište se zaustavi, uz gvozdeni vršak koplja. Filip je osetio užegli miris životinjskog zadaha i shvatio da gleda u očnjake, duge i zak-

rivljene kao persijski bodeži. Pogledao je u lavlje mrkožute oči. Vreme je stalo. Filip polako ustade i ispruži koplje dotičući vrhom lavlju grivu. Zver trepnu ali se ne pomeri. Filip oseti da Nikanor vadi strelu iz tobolca. – Neka niko ne ubija – reče princ, tihim i blagim glasom. Lav krenu napred i protrlja bok o Filipovu nogu, a onda se okrenu i izgubi se među

stenama. Atal pritrča princu. – Nikada ovako nešto nisam video – prošaputa. Filip zadrhta. – Ni ja. – Hoćemo li da nastavimo gonjenje? – Mislim da nećemo, prijatelju. Izgubio sam želju za lovom. On pogleda mesto gde je stajao lav. – Da li je to bio nekakav znak?

Da li je to zaista bio lav? – upita Atal. – Ako je to bio bog, onda ima užasan zadah – odgovori Filip, uznemirano gledajući ka

Olimpu. Lovci se lagano zaputiše nazad, ka Filipovoj letnjoj kući, dvadesetak milja od Egeje. Bili

su nadomak letnjikovca kad jahač sa severa dogalopira i priđe Filipu. Konj mu je bio mokar od znoja i skoro potpuno iscrpljen.

– Kralj je mrtav – reče on – armija uništena. – Perdika je mrtav? Ne veruj u to – uzviknu Atal. Jahač ga nije primećivao, gledao je u

Filipa. – Kralj je napao Ilire, ali je naš centar popustio. Perdika je pokušao sa protivudarom, ali je

neprijatelj to očekivao. Konjica je potučena do nogu, a kraljevu glavu su nabili na koplje. Izgubili smo više od četiri hiljade ljudi.

Filip nije bio blizak sa svojim bratom, ali nisu bili ni neprijatelji. Mlađi brat se divio kralju zbog njegove vladarske i državničke veštine. Šta sad, pitao se?

Kraljev sin je imao svega dve godine, a armija, šta god da je od nje ostalo, nikada se neće složiti da beba bude krunisana; nacija je bila u opasnosti. On se udalji od ostalih i sjaha; seo je na kamen i zagledao se u more. Nikada nije želeo da bude kralj, nije očekivao ništa od života, osim da lovi, pije i vodi ljubav. Perdika je to razumeo i zbog toga nikada nije pomišljao da ubije Filipa.

Ni državni poslovi Filipa nisu zanimali. Upozorio je Perdiku na opasnosti od rata sa Ilirima, ali su takve bitke bile česte i retko presudne; gubitnik bi pristajao da plaća veliki danak pobedniku i život bi se nastavio svojim tokom. Ali da kralj padne na bojnom polju, za-jedno sa četiri hiljade Makedonaca! To je bila tragedija; odnos snaga u severnoj Grčkoj bio je u osetljivoj ravnoteži i u najboljim vremenima, posle ovoga će doći do nereda.

Perdika se pokazao kao dobar kralj, omiljen i jak; ali je bio opsednut idejom da uništi Bardilu, i ništa ga nije moglo skrenuti sa tog puta.

– Pošalji po Parmeniona – predlagao mu je Filip. – Ne treba mi spartanski mešanac – uzvratio je Perdika. – Želiš li da jašem sa tobom? Za trenutak je pomislio da će odgovor biti potvrdan. Perdikino privlačno lice smekša, ali se

očima povrati hladan izraz. – Ne, brate. Ostani u Egeji. Uživaj. Dok se Filip spremao da pođe, Perdika ga je uhvatio za rame. – Nikada nisam zaboravio šta si učinio za mene – reče. – Znam. Ne moraš ni da govoriš o tome. – Bilo je nekih koji su me nagovarali da te ubijem, Filipe. Neki veruju, ali, kakve to ima

veze? Ja nisam ubio Arheleja i on se nije pokazao opasnim. – Ne treba da me se plašiš, brate – reče mu Filip. – Ja ne želim da budem kralj. Ali, čuvaj

se Bardile. Ako izgubiš, može odrediti danak koji ćeš teško moći da platiš. Perdika se podrugljivo nasmeja. – Ja neću izgubiti. Filip se vrati u stvarnost i pozva glasnika. – Gde su Iliri sada? – Nisu napredovali, gospodaru. Pljačkali su mrtve i sada su se ulogorili na četiri dana ja-

hanja od Pele. – Ne zovi me gospodaru, ja nisam kralj – prasnu Filip, dajući čoveku rukom znak da se

udalji. Misli su mu se uskovitlale. Oduvek je trebalo uravnotežiti moć! Na zapadu Iliri, na severu Peonci, na istoku Tračani a na jugu Tebanci. Dok god nacija ima

snažnu vojsku, mala je opasnost od opšteg napada. Ali, pošto je makedonska armija uništena, zemlja je otvorena svakome ko ima hrabrosti da je uzme. Filip je razmišljao o svojim nepri-jateljima. Prvo Bardila, lukavi kralj Ilira, ima osamdeset godine, možda i više, ali britkog je uma kao planinski vuk. Iza njega, Kotis, kralj Trakije, koji je upravo navršio šezdesetu – poh-

lepan, svirep usmeriće gramzivost ka makedonskim rudnicima, koji su na manje od dana ja-hanja od granice sa Trakijom. Onda Peonci, plemenski narod sa severa, koji živi radi bitke i pljačke; na kraju, moći gladni Tebanci, nadmeni Atinjani. Bog zna koliko još drugih!

– Jedan po jedan – upozori on sebe. Šta bi bilo kada on ne bi uzeo krunu? Seti se jednog imena – Arhelej, njegov polubrat. Mržnja među njima je bila čvršća od gvožđa i hladnija od zimske mećave.

Arhelej će se boriti za presto, a njegovo prvo delo će biti da naredi Filipovu smrt. Filip pozva Atala. – Ja idem u Pelu – reče ratniku. – Arhelej verovatno još nije čuo vesti.

Kad sazna, on će doći u Pelu, ali će putovati preko Kerkine. Uzmi dvadeset ljudi i pobrini se da ne preživi to putovanje.

Atal se smrknuto osmehnu. – Zadatak u kome ću zasigurno uživati – reče. – To je tvoja greška – reče Motak, dok je Parmenion hodao gore-dole po sobi. – Ko bi

drugi bio kriv? Spartanac dođe do širokih vrata koja su vodila u baštu, i tu zastade gledajući u terase s

rascvetalim drvećem. Širio se slatkasti miris i vidik je bio čaroban, ali se Parmenion okrenu, crven u licu i s gnevom u očima.

– Ko? – zareža. – Ko drugi nego ono persijsko derište? Izgubio je sedamdeset ljudi jer ga je mrzelo da ukloni kamenje sa bojnog polja. Sedamdeset! A onda je još imao i kuraži da mi kaže da to nije važno jer su ionako bili seljaci.

– On je princ kraljevske krvi, Parmenione. Šta si očekivao kada si mu oduzeo komandu? Nagradu? Još jednog pastuva?

– Persijanci! – prošišta Parmenion. – Muka mi je od njih. – Ne – reče Motak blagim glasom. – Ti si se zasitio Persije, prijatelju. Veoma si pametan i shvataš kakve će biti posledice toga što si oduzeo komandu Dariju. – Šta hoćeš da kažeš? Da sam želeo da meni oduzmu komandu? – Tačno tako. – Gluposti! Ovde imamo sve što čovek poželeti može. Osvrni se, Motače. Svila, udobni

kreveti, prelepa okolina. Koliko kraljeva u Grčkoj može sebi da priušti takvo mesto? Robovi nam ispunjavaju svaku želju, imamo više novca nego što možemo potrošiti u dva života. Mis-liš da namerno sve to odbacujem?

– Da. – Izađimo malo na vazduh – promumla Spartanac, koračajući popločanim stazama kroz

baštu. Po vrelom suncu, Motak je pratio generala tiho psujući sebe što je zaboravio slamnati šešir. Tokom poslednjih deset godina Motak je gubio kosu i zbog te nevolje krivio je surovo persijsko sunce.

– Kako je mogao da bude tako glup? – upita Parmenion. – Znao je da ne može dobiti po-dršku kočija ako ne raščisti zemljište. A imao je hiljadu ljudi pod svojom komandom.Taj bi posao bio gotov za sat, možda dva; ali, naš divni persijski princ ostavio je ljude da sede na suncu, dok je on otišao da se okupa u planinskom potoku.

– Ovde smo ionako gotovi – primeti Tebanac. – Satrapski ratovi su skoro gotovi. Šta još veliki kralj može tražiti od tebe?

Dobio si bitke u Kapadokiji, Frigiji, Egiptu, Mesopotamiji i na mestima čija imena ne mogu ni da izgovorim. Nisu nam potrebni novi ratovi. Možemo da sedimo ovde i uživamo u neradu. I bogovi znaju da nam više novca ne treba.

Parmenion odmahnu glavom. – Nisam speman za lenčarenje, prijatelju. Želim… – On slegnu ramenima. – Ne znam šta želim.

Ali ne mogu da sedim besposlen. Kakve su najnovije ponude? – Egipatski satrap traži tvoje usluge da suzbije napade plemena na jugu. – Pretoplo – reče Parmenion. – Olinćani unajmljuju plaćenike. Želeli bi da vodiš njihove snage u Makedoniju.

– Makedonija, ponovo. Primamljivo. Šta još? –Nude ti posao ilirski kralj Bardila i Kotis iz Trakije; tračka ponuda je dobra, dva talenta

zlata. – Šta je sa kraljem Makedonije, Perdikom? – Nikakvih vesti od njega. Parmenion je sedeo u tišini neko vreme. – Ne žuri mi se previše da se vratim u Grčku. Još

uvek ne. Motak ćutke klimnu glavom. Znao je da Parmenion misli o Epaminondi. Tebanski heroj je

razbio Spartance i poveo tebansku armiju do oboda same Sparte, gde je spartanski kralj Age-silej blokirao ulice, odbijajući svaki poziv na bitku.

Za Tebu su nastupili dani slave, ali su se Atinjani, uplašeni zbog tebanskih ambicija, ujed-inili sa Spartom, i tokom narednih sedam godina, jedna za drugom usledile su krvave bitke.

A onda je, u vreme Parmenionovog boravka na Velikom dvoru u Suzi, stigla vest o bici kod Mantineje. Spartanci su se, zajedno sa Atinjanima, suprotstavili Epaminondi. Tebanac je pokušao da ponovi taktiku sa Leuktre – juriš mase hoplita, ali mu je to samo delimično us-pelo; deo atinske konjice probio je sebi put do Epaminonde. General je poginuo u trenutku kada se bitka prelomila u njegovu korist; ubio ga je atinski kapetan, Gril, Ksenofonov sin.

– Bio je veliki čovek – prošaputa Motak. – Kako to da ti uvek znaš o čemu ja razmišljam? – Mi smo prijatelji, Parmenione. Plašim se za Tebu sada; Pelopida je poginuo u Tesaliji,

Epaminonda je takođe mrtav. Ko je ostao da se bori za Tebu? – Ne znam; ali neću učestvovati u tome. Ksenofon je bio u pravu. Grčka se nikada neće

ujediniti, a stalne bitke su je samo još više oslabile. Robinja istrča iz kuće, pokloni se Parmenionu i okrenu Motaku. – Stigao je glasnik, go-

spodine. On želi da vidi generala. – Ko ga šalje? – On je Grk, gospodine. Devojka je pognula glavu i čekala. – Pobrini se da mu daju vina. Razgovaraću sa njim – reče joj Motak. Parmenion je čekao na suncu dok se Motak nije vratio. – Dakle, o čemu se radi? – On je iz Ilirije. Bardila je povukao svoju ponudu. Izgleda da je bez tvoje pomoći razbio

makedonsku armiju i ubio Perdiku. Ovo je možda dobra prilika da prihvatiš Kotisovu ponudu. Trakija i Ilirija će se boriti oko

plena. Sa Makedonijom je svršeno. – Ko je nasledio Perdiku? – Jedan od prinčeva, mislim da je rekao Filip. – Upoznao sam ga u Tebi. Svideo mi se. – A, ne – reče Motak. – Nemoj ni da pomišljaš na to. – Da pomišljam na šta? – Vidim ti u očima, Parmenione. Oni nemaju armiju, a vukovi se skupljaju, ludost je i po-

misliti na to. Uostalom, taj Filip nije ništa ni ponudio. Parmenion se zasmeja. – Nema armiju a snažni neprijatelji su svuda oko njega. To je iza-

zov, Motače. – Nema ničeg privlačnog u smrti! – prasnu Tebanac.

* *** *** **

Arhelej je ubijen dok je prelazio reku Aksios, severoistočno od Pele. S njegovom smrću Filip je ostao bez protivnika u Makedoniji, ali ne i bez nevolja. Iliri su uništili makedonsku

armiju na severozapadu, a zatim su peonska plemena sa severa upala i opljačkala dva grada i tridesetak sela. Pojavile su se još veće teškoće za novog kralja. Na istoku su se Tračani prikupljali i spremali za invaziju. Hteli su da na presto postave jednog Filipovog daljeg ro-đaka, Pauzaniju, koga bi u potpunosti kontrolisali. Sa juga su dolazile vesti da Atinjani po-državaju drugog rođaka, Aragija, i da on sa armijom ide ka Peli, kako bi se borio za presto.

– Čudi me – poverio se Filip Nikanoru, svome najbližem prijatelju – što svi sada hoće da preuzmu kraljevstvo. Malo je toga što već nije u rukama neprijatelja.

– Smislićeš ti već nešto i pobedićeš, Filipe. Smislićeš. Nema čoveka u Grčkoj koji bi mogao da te nadmudri.

Filip se nasmeja i zagrli prijatelja. – Prihvatio bih tu hvalu kada bi bilo osnove za nju. Meni treba čudo. Treba mi Parmenion.

– Šta Spartanac može da učini za nas? – On mi može stvoriti armiju, a tako mi Herkulovih kostiju, treba mi armija. Pronađi mi ga,

Nikanore. Pošalji jahače, upotrebi vidovnjake. Bilo šta. Pronađi ga. Hteo je da zaboravi na svoje pobleme, pa se prisećao dana koje je proveo kao talac u Tebi,

jedanaest godina ranije, kada je posmatrao kako legendarni Parmenion obučava Svetu četu. Bilo je nečeg u tom čoveku, bilo je mirnoće koja je ukazivala na snažnu ličnost; u njegovim svetlim očima Filip je video razumevanje. Osećao je naklonost prema tom spartanskom rat-niku.

A onda je došla Leuktra, strašni Spartanci su poraženi, Parmenion ih je pobedio. Od tog vremena Filip je tragao za vestima o Spartančevim putovanjima, željno slušajući priče o nje-govim pobedama u Egiptu i Persiji. Satrapi su mu nudili bogatstvo u zlatu i dragom kamenju, nadmećući se za naklonost najvećeg generala svoga doba. Govorilo se da se čak i Veliki kralj divi njegovoj veštini.

Jednom se neprijateljska armija predala kada je čula da je Parmenion unajmljen da vodi suparničku vojsku; iz njegovog imena zračila je moć.

A sada si meni potreban, pomisli Filip. Atal priđe kralju, koji je pored prozora stajao zadubljen u misli. – Šta da radimo sa bebom,

gospodaru? – on šapnu. – Želite li da je pogubim? To je bilo razumno pitanje i Filip razmisli o tome. Ako mu dopusti da odraste, njegov ne-

ćak će možda jednog dana poželeti očev presto. A običaj je bio da se uklone svi pretendenti. Filip uzdahnu. – Gde je Simika? – Kao što ste i naredili, kraljica je zatvorena u svoje odaje. Uz sebe ima tri sluškinje, a i

dete je sa njom. – Ja ću to uraditi – reče Filip. On hitro napusti prestonu dvoranu i spusti se dugim hod-

nikom do obližnje zgrade na istočnoj strani. Dvojica gardista ga pozdraviše kada je došao do kraljičinih odaja; on im klimnu glavom i

uđe u njenu privatnu sobu. Kraljica je bila sitna žena, duge crne kose. Pogledala ga je dok je ulazio i gotovo uspela da prikrije strah u očima. Aminta, koji je tek prohodao, ugleda svog strica i dogega se do njega, smejući se. Simika ustade i uze dete u naručje, gladeći mu crne kovrdže.

Filip otpusti sluškinje i one istrčaše iz sobe. Simika je ćutala; nije molila za milost, samo je sedela mazeći sina. Filip je bio neodlučan.

Ruka mu je bila na dršci noža, ali je stajao na sredini sobe zbunjen i nesiguran. Perdika je mogao da naredi Filipovu smrt, ali nije to uradio.

A sada je Filip stajao pred ženom koju je Perdika voleo i sinom koga je obožavao. On uzdahnu. – Dečak će biti bezbedan, Simika – reče najzad. – Ništa mu se loše neće desiti. Otići ćeš u moju letnju kuću i tamo ćeš odgajati dete. Posta-

raću se da imaš dovoljno sredstava za njegovo obrazovanje.

– Nemoj me zavaravati, Filipe – odgovori ona. – Ako planiraš da nas ubiješ, učini to od-mah. Nemoj da nam budiš lažne nade.

Upotrebi taj nož muški. Neću pružati otpor. – Dajem ti svoju reč, Simika. Niko neće ubiti dečaka. Ona zatvori oči i obori glavu. Dok je grlila i ljubila dete, zbog napetosti koju je osećala, či-

tavo telo joj je drhtalo. Suze potekoše niz njene obraze; oslobađala se. Filip sede pored kral-jice i zagrli je. Dečko posegnu rukom, uhvati Filipa za crnu bradu i poče da se kikoće.

– Neka te bogovi blagoslove – prošaputa Simika. – Izgleda da se, za sada, baš i ne trude oko toga – reče Filip. – Hoće – Perdika te je voleo, Filipe, i divio ti se. Rekao je da postoji veličina u tebi, i ja u

to sada verujem. Šta ćeš učiniti? On slegnu ramenima i osmehnu se, igrajući se dečakovom kosom. – Nemam armiju, a na-

padnut sam sa zapada, severa, istoka i juga. Mislim da ću obrijati bradu i postati putujući glumac, komedijaš.

Ona se nasmeja. – Smislićeš ti već nešto. Šta je ono što ti najviše treba? – Vreme – odgovori on bez oklevanja. – Ko ti je najveći neprijatelj? – Bardila, taj stari vuk. Njegovi Iliri su već potukli armiju. Ako on krene na Pelu, ja nikako

neću moći da ga zaustavim. – Govori se da ima neverovatno ružnu ćerku – reče Simika tiho. – Zove se Audata, i on je bezuspešno pokušavao da je uda za neke prinčeve slabije moći.

Usudila bih se da kažem da je odustao od ideje da joj nađe kralja. – Mlada koja je neverovatno ružna? Nešto što sam oduvek želeo – odgovori Filip i njihov

smeh ispuni sobu.

* *** *** **

Dani su prolazili uz zloslutan izostanak neprijateljskih aktivnosti. Filip je radio do duboko u noć, pišući poruke za Atinu, za svoje prijatelje u Tesaliji, na

jugu, i za Amfipolis na istoku. Poslao je Nikanora u Iliriju, Bardili, da formalo zatraži ruku njegove kćeri Audate, uz obećanje da će plaćati danak od petsto pedeset talenata godišnje, od dana venčanja. Tračkom kralju Kotisu je poslao dugačko pismo, u kome mu je obećavao pri-jateljstvo; ali za svaki slučaj je poslao i Atala.

Dao mu je dve male metalne bočice, obeležene različitim slovima. – Ova – reče Filip – sadrži smrtonosni otrov, sporog dejstva. U drugoj je protivotrov.

Moraš naći način da otruješ kralja, ali da niko ne posumnja u tebe. Kotis ima tri sina, koji se međusobno mrze.

Kad starac umre, oni se nikada neće ujediniti i neće nam predstavljati opasnost. Atal se nasmeja. – Veoma se dobro snalaziš u ovom poslu, prijatelju. Mislio sam da ne želiš da budeš kralj? – Čovek prihvata ono što bogovi stave pred njega – odgovori Filip. – Izuzetno je važno da

Kotis umre. Pre nego što to uradiš, potraži pretendenta za presto, Pauzaniju, i reci mu da si se razočarao u mene. Reci mu da hoćeš da mu služiš u borbi protiv mene. Tebi prepuštam način na koji ćeš ga ubiti; uradi to.

– Ne bih želeo da zvučim kao neki kritski najamnik, gospodaru, ali prijalo bi mi da čujem kako će me očekivati neki važan položaj u tvojoj službi kada se vratim.

Filip klimnu glavom, uhvati za ruku visokog ratnika i povede ga do divana pored unutrašn-jeg, mermernog, bazena. – Nema potrebe da me zoveš gospodaru kada nikoga nema u blizini.

Ti si mi prijatelj, Atale, i ja ti verujem kao nikom drugom. Ti si kraljeva desna ruka i ako ja napredujem, napredovaćeš i ti. Da li mi veruješ?

– Naravno. – Onda uradi kako sam ti rekao. Atal se nasmeja. – Već zvučiš poput kralja. U redu, Filipe. Vrata se otvoriše i sluga uđe i pokloni se. – Gospodaru, atinski zastupnik traži prijem. Filip ustade i duboko udahnu. – Reci mu da ću odmah doći. Kralj se oprosti sa Atalom i ode u svoju spavaću sobu, gde se presvuče u dugu svetloplavu

tuniku i persijski ogrtač od fine, tamnoplave vune. Zatim je seo da razmisli i pripremi se za sastanak. Eliminisanje Atine iz sukoba bilo bi na-

jvažnije, ali može imati visoku cenu. Ponovo je grad pokušavao da predvodi sve Grke. Otkada je Parmenion slomio Spartance,

prava borba za moć vodila se između Atine i Tebe, a obe su stvarale saveze u pokušaju da ostvare nadmoć. Perdika je bio sklon Tebancima i poslao je trupe u neutralni grad, Amfipolis na istoku, kao pomoć protiv atinskog napada.

Sasvim je razumljivo da je to razbesnelo Atinjane, koji su vladali Amfipolisom. Bilo je to važno naselje, koje je držalo sve trgovačke puteve niz veliku reku Strimon, ali njegovi stanovnici nisu želeli da imaju dodira sa Atinom, i borili su se za nezavisnost već više od pedeset godina. Atinjani su odlučili da pošalju armiju i skinu Filipa sa prestola, a on nije imao vojsku da im se suprotstavi. Ako uspeju, Amfipolis će pasti.

Stavio je tanki zlatni obruč na čelo i krenuo u prestonu dvoranu, da se susretne sa Eshinom. Čovek je bio niskog rasta i nabijen, a lice mu je bilo nezdrave crvene boje; verovatno je imao bolesno srce. Filip ga dočeka široko se osmehujući. – Dobro došao, Eshine, nadam se da si dobrog zdravlja.

– Ne žalim se, gospodaru – odgovori čovek dubokim glasom i preciznim naglaskom. – Vidim da ste i vi u punoj snazi, kao mladi Herkul.

Filip se nasmeja. – Voleo bih da imam samo dvanaest zadataka da ispunim! Ali, neću da vas opterećujem svojim mukama. Poslao sam poruke u Atinu, grad kome sam se oduvek di-vio; nadam se da će naše prijateljstvo potrajati.

– Nažalost, tako nije razmišljao i tvoj pokojni brat – reče Eshin. – Izgleda da je on bio nak-lonjeniji Tebi, i čak je, ako mogu da primetim, poslao trupe protiv nas, kada smo pokušali da povratimo Amfipolis.

Filip klimnu glavom. – Nažalost, moj brat je drugačije razmišljao o Atini. On nije smatrao grad kolevkom demokratije, niti je shvatao pravu prirodu njene veličine. Mislim da je bio zanesen podvizima Epaminonde i Pelopide i verovao da će naša nacija procvetati zahvaljujući mudrosti Tebe. Velika sramota – reče Filip odmahujući glavom. – Možemo se malo prošetati i uživati u svežini sumraka dok razgovaramo.

Kralj je išao napred spoljašnjim hodnicima kroz kraljevski vrt, pokazujući na različite cve-tove koje je Simika uzgajila od semena poslatog iz Persije. Dok su se šetali, Filip je brzo raz-mišljao. Bio mu je potreban atinski pristanak, možda i prava podrška. Armija koju je plaćala Atina krenula je da mu oduzme kraljevstvo i postavi Aragija na presto. Iako makedonske snage još nisu bile spremne za neki veliki sukob, on nije hteo da se istrči i preda Amfipolis, grad koji je bio značajan za pomorsku trgovinu u zalivu Terme.

Oprezno, Filipe! , upozori on sebe. Zastali su pored visokog zida i seli pod veliko drvo sa gustom krošnjom, prekrivenom pur-

purnim cvetovima. Filip uzdahnu. – Biću iskren s tobom, Eshine – reče on. – Uostalom, vaši špijuni znaju za moje veze sa Tebancima. Eshin zbunjeno klimnu glavom, a Filip se u sebi nasmeja jer nikakvih veza nije bilo. – Oni hoće da mi pošalju armiju koja, kao što obojica znamo, nije tu da zaštiti Makedoniju, već da spreči Atinu da povrati Amfipolis. Ne želim nove

ratove na tlu Makedonije i ne želim nove gospodare. Radije bih poželeo prijateljstvo prvog grada Grčke.

– Tebanci – reče oprezno Eshin – samo hoće da nametnu tiraniju. Oni nemaju kulturu. Gde je njihova mudrost? U snazi mača? Poslednjih stotinu godina oni su imali samo dva velika čoveka, i to ona koje si ti pomenuo.

Kada je Pelopida poginuo u Tesaliji a Epaminonda pao kod Mantineje, nije bilo nikoga da ih nasledi.

Oni su sila koja opada. Atina je ponovo u usponu. – Slažem se – reče Filip – ali kakav izbor ja imam? Iliri su upali u gornje krajeve moga

kraljevstva. Peonci pljačkaju po severu. Tračani se prikupljaju na mojim granicama, po-kušavajući da postave Pauzaniju na presto. Sa svih strana mi preti opasnost.

Ako je Teba jedino rešenje, onda će to i biti Teba, pet hiljada hoplita će mi osigurati presto. – Samo za Tebu, gospodaru. Ne i za tebe. Filip ga pogleda pravo u oči. – Znam te vrlo kratko, Eshine, ali osećam da si čovek kome

mogu verovati. Dobro predstavljaš svoj grad, pošten si i plemenit čovek. Ako mi kažeš da At-ina želi prijateljstvo, verovaću ti i odbiću tebansku ponudu.

Eshin proguta knedlu. Ni on ni Filip nisu spomenuli atinsku vojsku koja ide ka Peli sa Aragijem. – I dalje – on reče – ostaje problem sa Amfipolisom. Kao što vam je poznato, to je atinski grad, i mi jako želimo da ga vratimo u okrilje Lige. Vi trenutno tamo držite garnizon, kako sam obavešten?

– Biće povučen istog trenutka kada se dogovorimo – obeća Filip. – Ja ne smatram Amfipo-lis makedonskim gradom. Istinu govoreći, građani su zatražili našu pomoć i moj brat je, kako ja mislim, pogrešio kada je izašao u susret njihovoj molbi. Reci mi, Eshine, kakvu poruku da pošaljem Tebancima?

– Vidim da ste vi kulturan i mudar čovek – reče predstavnik Atine. – Mogu vas uveriti da Atinjani poštuju takve ljude i da žele prijateljstvo sa njima. Odmah ću poslati izveštaj Savetu i brzo ću se vratiti sa odgovorom.

Filip ustade. – Bio je ovo prijatan susret, dragi moj Eshine. Nadam se da ćeš mi se pridružiti sutra u pozorištu; daje se nova komedija i želim da je gle-

dam. Glumci su iz Atine i bila bi i meni i njima čast kad bi ti sedeo pored mene. Eshin se nakloni. Filip ga je otpratio do palate a zatim se vratio u svoje odaje, lica pomračenog od ljutnje.

Nikanor ga je očekivao. – Nije dobro prošao susret sa Atinjaninom? – upita ga prijatelj. – Sasvim dobro – prasnu Filip – ali ako im dam još neki deo Makedonije, vladaću nad tri

drveta i ustajalom barom. Reci mi nešto dobro, Nikanore. Obraduj me! – Prikupili smo skoro hiljadu ljudi, od ostataka armije. Ali im je moral nizak, Filipe; pot-

rebna nam je pobeda. – Da li zlato još uvek pristiže iz Kruzije? – Ponešto, ali mislim da ga upravnik zadržava i čeka da vidi ko će pobediti. Verovatno je

već pregovarao sa Kotisom ili Pauzanijom. – Onda ne možemo da priuštimo najamnike. Dobro. Pobeda, je li? Ti si razgovarao sa ofi-

cirima, zato mi reci ko je od njih spreman za ono što meni treba? Nikanor se zavali u divan zureći u plafon. – Antipatar je dobar čovek. Držao je svoje trupe

na okupu i dok su se povlačili u uređenom poretku. Mislim da se na njega može računati. Os-tali?

Niko se ne izdvaja, Filipe. – Pošalji ga kod mene. Noćas! – Protiv koga ćemo se boriti?

Filip se nasmeja i raširi ruke. – Jedina stvar koju imamo u izobilju su neprijatelji. Ali biće to Peonci. Kakve su vesti o Parmenionu?

– Dobio je bitku u korist kapadokijskog satrapa. On je u Suzi, gde mu je počast odao Ve-liki kralj. Preneli smo mu poruku.

Moram ti reći, Filipe, da ne vidim razlog, zbog koga bi on došao. Mora da se do sada obogatio. Zašto bi se vraćao u Grčku? Šta mu mi možemo ponuditi? Filip slegnu ramenima. Nije znao odgovor. I ta ga misao oneraspoloži.

* *** *** **

Slaba svetlost praskozorja prosula se po padinama venaca niskih brda iznad reke Aksios kada je Nikanor nežno prodrmao Filipa, probudivši ga iz sna. Kralj zastenja i sede, odgurnu ćebad i proteže leđa. Oko njega je bilo skoro hiljadu konjanika i većina je još uvek spavala. Filip ustade i poče da trlja ruke ne bi li ih zagrejao; gledao je ka stražarima na grebenu.

– Vidi li se nešto? – Ne, gospodaru. Podigao je svoj prsni oklop ojačan bronzom i stavio ga na sebe, dok mu je Nikanor names-

tio i zategao štitnike za ramena, u obliku krila. Ratnik s crnom bradom se pojavi iz mraka i pokloni pred Filipom.

– Neprijatelj logoruje u udolini, skoro milju odavde ka severu. Izbrojao sam ih, skoro dva puta su jači od nas. Sinoć im je stiglo pojačanje. Filip je poželeo da opsuje. Umesto toga, osmehnu se. – Dobro si to uradio, Antipatre.

Nemoj da brineš zbog brojeva. Samo se seti da smo mi Makedonci i da kralj jaše sa vama. – Da, gospodaru. Čovek pogleda u stranu. Filip je mogao da pogodi o čemu misli. Pre

samo nekoliko nedelja, jedan drugi kralj je verovatno, rekao nešto slično, a taj se poduhvat završio teškim porazom i pokoljem.

– Ja nisam Perdika – tiho reče Filip, potapša po ramenu zapanjenog Antipatra i nasmeja se. – Ne možemo sebi da dopustimo dva poraza u tako kratkom vremenu, zar ne?

Antipatar se nervozno osmehnu, ne razumevajući. – Da li želite da se obratite ljudima, go-spodaru?

– Ne. Reci im da ću održati kasnije pobednički govor i da ćemo se svi napiti. – Govor pred bitku može doneti bolje rezultate – posavetova ga Nikanor. Filip se okrenu ka njemu. – Perdika je bio dobar govornik, zar ne Antipatre? Ratnik pot-

vrdno klimu. – I zar nije ispunio vatrom srca ratnika, noć pred bitku? – Jeste, gospodaru. – Reci ljudima tačno onako kako sam rekao. Hajdemo sada; želim da budemo iznad njiho-

vog logora u zoru. Ti ćeš, Antipatre, voditi polovinu ljudi. Ja ću komandovati ostalima. Uda-rićemo na njih sa zapada i istoka. Ne želim zarobljenike. Udarite ih jako i udarite ih dobro.

Sat kasnije, Filip je predvodio svojih petsto ljudi uz strmu padinu grebena, te su zbog toga morali da idu peške i vode konje, sve dok se nisu našli na vrhu grebena koji se uzdizao iznad neprijateljskog logora. Bilo je puno šatora, a stotine ljudi se moglo videti kako spavaju uvijeni u ćebad, oko zamrlih vatri. Nije bilo stražara, što je na čudan način, raspalilo Filipov bes. On izvuče svoju sablju i pokaza udesno. Makedonci uzjahaše konje i počeše da formiraju liniju duž grebena. Čekali su. Sunce je još uvek bilo skriveno iza planina Kerkire, ali je nebo posta-jalo sve svetlije. Zaklonivši oči, Filip je ugledao Antipatra i njegovih petsto ljudi kako se po-javljuju sa istoka, dok se oblak prašine uzdizao pod kopitima konja u galopu. Peonski ratnici poskakaše iz svojih ćebadi, hvatajući se za mačeve, koplja ili lukove. Ali je Antipatar već sti-

gao do njih. Za trenutak je izgledalo da će Peonci odoleti, ali njihov centar puče i oni počeše da beže u brda, gde ih je čekao kralj. Filip podiže mač.

– Neka vas čuju! – uzviknu on i Makedonci ispustiše ratni poklič, koji odjeknu ravnicom. Filip obode crnog škopca, nagna ga u trk i poče da se spušta niz blagu padinu. Peonci su,

uhvaćeni u klopku, bežali pred Antipatrom pravo u ruke Filipu i njegovim konjanicima. Uplašeni ratnici razbežaše se u svim pravcima koji su omogućavali zaklon.

Makedonci se obrušiše na njih, sekući i ubijajući. Filip zateže uzde kad je grupa od šezde-setak ratnika pokušala da od prepletenih štitova napravi karu. Obuzet borbenim žarom, on se sjuri pravo među njih, sekući protivnike sabljom. Jedno koplje se odbi o njegov oklop, a mač ga zakači po butini, otvarajući mu plitku ranu. Videvši da je kralj u opasnosti, Nikanor povede dvadeset ljudi u pomoć, i kara puče.

Usledio je pokolj. Peonci su pobacali svoje štitove i mačeve i bežali glavom bez obzira, da bi izbegli jahače koji su želeli samo osvetu i smrt neprijatelja.

U sumrak je Filip sa previjenom butinom sedeo u šatoru neprijateljskog vođe; preko hil-jadu Peonaca ležalo je mrtvo ili ranjeno a Makedonci su ostali bez šezdeset dva vojnika, od kojih je jedan poginuo kada se njegov konj sapleo i pao preko njega. Logor je bio zatrpan plenom – zlatom, srebrom, novčićima i statuama od plemenitih metala. Više od pedeset Makedonki je bilo oslobođeno, i one su, ne pružajući otpor kao Peoncima, pale svojim spasio-cima u zagrljaj.

Filip je naredio da se blago natovari na kola i odnese u Pelu. Zatim je ispunio svoje obećanje i okupio ljude oko sebe. – Danas ste – reče on, glasom jasnim i dubokim, tako jakim da je dopirao do svakog vo-

jnika – osetili slast pobede. Na stotine vaših neprijatelja je mrtvo i sever će biti oslobođen nji-hove pljačke. To je bilo danas. To je početak. Nemojte me pogrešno shvatiti, danas nije izvo-jevana velika pobeda. Ali je to istorijska pobeda. To je prva od mnogih i obećavam vam, doći će dan kada će ratni poklič Makedonaca zatresti temelje sveta! Čuće se preko okeana, od-jekivaće preko planina. Neće biti čoveka koji ne zna za njega i koji ga se ne plaši. To vam obećavam, ratnici Makedonije.

To je Filipovo obećanje. On zaćuta i pogleda ih. Nije bilo uzvika odobravanja niti pokreta, i to ga za trenutak zbuni. Pogledao ih je ponovo i video da svega nekoliko njih ima šlem a da mnogi nemaju ni prsnih oklopa. – Daću vam oružje – reče – sjajne oklope, oštre mačeve, grivne, šlemove i koplja. Daću vam zlato i druga blaga, i zemlju na kojoj će odrastati vaši si-novi. A noćas vam dajem vino. Hajde sada da se napijemo!

Začuo se učtivi aplauz, koji je započeo Nikanor kada je izneto vino. Ljudi poustajaše da bi se rasporedili po grupama oko malih logorskih vatri. Filip potraži Antipatra.

– Zar je govor bio toliko loš? – upita on ratnika. – Ne, gospodaru. Ali većina ovih ljudi je iz Pelagonije i doline Pinda. Iliri sada vladaju nji-

hovom zemljom, žene i deca su im izgubljeni. Ako im kažeš za pohod protiv Bardile… – To ne mogu, a ne želim da ih lažem, Antipatre. Nikada. Sutra ćeš povesti svojih petsto

ljudi i pročešljaćeš sever. Udari na svako pleme na koje naiđeš. Isteraj ih iz Makedonije. – Izgubićemo ljude, oni će otići – reče tiho Antipatar. – Želeće da pođu kućama. Ujutro je Filip ponovo ustao među prvima. On reče Nikanoru da okupi ljude. – Sinoć sam vam nešto obećao – reče im. – Danas imam još nešto da vam kažem. Mnogi

od vas će jahati sa Antipatrom da bi isterali Peonce iz naše zemlje. Biće među vama i onih koji će želeti da se vrate kućama, da vide žene i decu. Ja to razumem. Ono što želim od vas jeste sledeće: izaberite grupu od dvadeset ljudi koji će odjahati na okupirane teritorije i saznati vesti o izgubljenim porodicama. Dok budu odsutni on će imati punu platu, od dvadeset i pet drahmi mesečno, a dobiće je u Peli, kad se vrate. Svi ćete biti kod svojih kuća za tri meseca; to vam takođe obećavam. Ali doći će vreme kada ću vas ponovo pozvati, i vi ćete se, ako ste

ljudi od časti, odazvati. Da li je to pošteno? Filip uperi prst u krupnog ratnika crne brade, u prvom redu. – Ti! Da li je ti pošteno?

– Ako tako bude, da – odgovori čovek. – Samo će vreme pokazati da li govorim istinu. Ali vi ste prvi među Filipovim ratnicima i

ja vas nikada neću izneveriti. On očima pređe po grupi, ispitujući svako lice. – Biće odluka koje nećete odmah moći da razumete, ali znajte ovo – ja živim za Makedoniju, i sve što radim jeste za njenu dobrobit. Tražim od vas da mi verujete.

Okrenuo se i krenuo ka svome konju. Iza njega se krupni ratnik uspravi na noge. – Kralj! – uzviknu on.

– Kralj! Kralj! – povikaše i ostali skočivši na noge. Filip se nakloni i sačeka da se buka utiša, a zatim zagrme. – Makedonija! Makedonija! Ratnici uskliknuše i prihvatiše poklič, a Nikanor priđe Filipu. – Ovo je divan trenutak za vas, gospodaru – reče on. – Osvojili ste njihova srca. Filip nije odgovorio. Već je mislio na pretendenta, Aragija i atinsku armiju.

* *** *** **

Narednih dana Filip je neumorno radio – sakupljao je ljude sa juga, skupo unajmio grupu od dvesta kritskih strelaca, za četrdeset drahmi mesečno po jednom, nastavio razgovore sa Eshinom i čekao, sa nevešto prikrivenom napetošću, vesti iz Trakije i Ilirije.

Blagajna se praznila, isporuka zlata sa istoka, iz Kruzije, presušila je, i jedva je bilo novca da se za jedan mesec prikupe ljudi.

A onda je došla vest da se pobunjenik Aragije iskrcao u Metonskoj luci, dva dana marša od Egeje. Bio je na čelu tri hiljade atinskih hoplita, grupe od osamsto plaćenika i više od stotinu pobunjenih Makedonaca.

Filip pozva Antipatra. – S kakvom vojskom možemo da im se suprotstavimo? – upita ofi-cira.

– Na severu, pod Melagerom, imamo petsto ljudi, koji uznemiravaju Peonce. Još hiljadu na istoku sa Nikanorom očekuje napad iz Trakije. Možemo ih obojicu pozvati, ali će granice ostati bez odbrane.

– Koliko imamo ovde? – Ne više od sedamsto, ali se polovina njih borila uz tebe u tvojoj prvoj bici. Jahaće sa to-

bom i u vatre Hada, ako treba. – To nam nije dovoljno Antipatre, ne protiv atinskih hoplita. Dovedi mi Eshina ovde. Budi ljubazan, ali ga brzo dovedi. Filip se okupao i potpuno opremio – prsni oklop, grivne, i kilt ojačan bronzom. S mačem

obešenim o kuku čekao je u prestonoj dvorani. Eshin je stigao za manje od sata, i iznenadio se kad je ugledao kralja opremljenog za rat.

– Nisam očekivao izdaju – reče Filip, dubokim i tužnim glasom. – Verovao sam i tebi i Atini. A vi ste iskrcali armiju u jednu od mojih luka. Imam glasnike spremne da odjašu u Tebu, a tebi, Eshine, preporučujem, uz žaljenje, da napustiš Pelu.

– To je neka greška, gospodaru. Molim vas, verujte mi – reče Eshin, crven u licu. – Poslao sam poruke našim vođama i siguran sam da vojska iz Metone neće poći na Makedoniju. Došlo je do neke zabune kada su oni krenuli; ali neće povesti rat protiv saveznika, protiv vas, gospodaru. Vi ste saveznik.

Filip je mrko gledao čoveka pred sobom, dugo pre nego što mu je odgovorio. – Da li si siguran u to, Eshine, ili se samo nadaš?

– Danas sam dobio poruke iz Atine, a jednu ću poslati Mantisu, koji komanduje hoplitima. Oni će se vratiti kući, obećavam vam.

Filip klimnu glavom. – Onda pošalji svoje poruke još danas, gospodine, i to brzo. Jer ću ja sutra krenuti na izdajnika.

Antipatar je sakupio sedamsto konjanika; i uprkos onome što je rekao Eshinu, Filip ih je još te noći munjevito poveo na jug. U zoru je zauzeo položaj, skriven od puta, na padinama između Metone i Egeje.

Dva sata nakon svitanja, neprijatelj se pojavio u daljini. Filip je pokušavao da sagleda nje-govu veličinu. Napred je išlo više od sto konjanika, a iza skoro hiljadu hoplita. Pešadinci su bili sakupljeni sa svih strana. Neki su imali šlemove sa perjanicama, a drugi tračke kožne kape. Na njihovim štitovima su bile različite oznake: olintski krilati konj, tebanska Herkulova toljaga, ukrštena koplja iz Metone. Ali niko nije imao atinski šlem. Filip je bio oduševljen.

Atinjani, baš kako je Eshin i obećao, nisu bili sa Aragijem. Ležeći na stomaku, Filip po-gleda levo i desno od neprijatelja. Nisu imali izviđače i kretali su se u razvučenoj liniji od skoro četvrt milje.

Kralj siđe sa uzvišenja i pozva Antipatra. – Pošalji Krićane na onu hrpu kamenja. Neka počnu da gađaju čim neprijatelj bude u dometu. Ti uzmi četiristo ljudi, sakrij se iza linije brda i udari na njih sa severa. Sačekaću da odeš na položaj pa ću napasti s juga.

Antipatar se nasmeja. – Ne budi nestrpljiv ovaj put, gospodaru. Ostani uz svoje ljude i uzdrži se od samostalnog juriša na neprijateljske redove. Prvi plotun kritskih strela desetkovao je neprijateljsku konjicu, životinje su prestravljeno

njištale kada se oblak smrti sručio sa neba; od mirisa krvi su se prepali, pa ih je bilo skoro nemoguće umiriti.

Tada se sa severa pojavio Antipatar sa svojih četiristo ljudi, čiji je bojni poklič odzvanjao među stenama. Makedonci se probiše kroz unezverenu neprijateljsku konjicu, obarajući nepri-jatelje sa konja, pa se zariše u uskovitlanu masu pešadije, u istom trenutku kada ih je Filip na-pao sa juga.

Najamnička pešadija je, izgubivši polovinu ljudi pre nego što je mogla da formira zaštitnu karu, spojila štitove ne bi li se odbranila od napada, ali Antipatar skrenu svoje ljude i ponovo udari na konjicu, koja se razbi i pobeže sa bojišta. Filip je takođe povukao svoje ljude, a Kri-ćani su odapinjali strelu za strelom preko zida najamničkih štitova.

U sredini kare stajao je zlatokosi Aragije, bez šlema. – Hej, Filipe! – povika on. – Hoćeš li da mi izađeš na dvoboj ili se bojiš borbe? Bio je to očajnički pokušaj već pobeđenog čoveka, ali je Filip znao da ga njegovi ljudi gle-

daju. – Izađi! – uzvrati on – pa ćemo videti. Aragije se probi kroz redove i krupnim koracima priđe Filipu. Kralj je sjahao i sa isukanim mačem čekao. Aragije je bio dopadljiv, visok i vitak, očiju

plavih kao prolećno nebo. Bio je toliko nalik Nikanoru da se Filip nije mogao uzdržati te po-gleda ka prijatelju. U tom trenutku Aragije ga napade. Filip je štitom samo delimično skrenuo udarac, koji se odbi o prsni oklop i napravi mu plitku posekotinu na obrazu.

Njegov mač polete napred zaparavši bronzom ojačani kilt neprijatelja. Aragije se baci napred i njihovi se štitovi sudariše. Ali je Filip, iako nižeg rasta, bio nabijen

i snažne građe, pa je ostao ukopan u mestu. On mačem nisko udari i pogodi iznad levog kolena Aragija, koji vrisnu od bola kada Filip uvrnu mač, sekući mišiće i tetive. Aragije je pokušao da odskoči nazad, ali ga je ranjena noga izdala i on pade na zemlju. Odbacivši štit, Filip jurnu na povređenog protivnika.

Aragije zamahnu mačem, ali Filip odskoči van dometa svetlucave oštrice, a zatim skoči i nogom pritisnu Aragijev mač na prašnjavo tlo.

– Molim za kraljevo milosrđe – vrisnu Aragije. – Nema milosti za izdajnike – zašišta Filip, zarivši mač kroz Aragijev vrat, dušnik i kičmu.

Do sumraka je preko šeststo neprijateljskih vojnika bilo ubijeno, a sto najamnika zarobl-jeno; četrdeset Makedonaca je ubijeno kamenovanjem, nakon kratkog suđenja kome je pred-sedavao Filip. Šezdeset dva najamnika pušteno je u Metonu, a trideset i osam atinskih dobro-voljaca oslobođeno je bez otkupa – Filip ih je pozvao da večeraju sa njim u njegovom šatoru, objasnivši im još jednom svoje navodno prijateljstvo prema Atini.

U zoru je Filip, još uvek budan, od Antipatra slušao izveštaj o makedonskim gubicima. – Četrdeset ljudi je poginulo, trojica su obogaljena, a sedmorica će se oporaviti od rana – rekao mu je Antipatar.

– Saznaj imena i prebivališta porodica poginulih, pa pošalji sto drahmi svakoj. Obogaljeni će dobiti dva puta po toliko i penziju od deset drahmi mesečno.

Antipatar je bio iznenađen. – Ljudi će se obradovati kada ovo čuju – reče. – Da, ali nisam zbog toga to učinio. Oni su poginuli za Makedoniju, a Makedonija to neće

zaboraviti. Antipatar klimnu glavom. – Ni ja to neću zaboraviti, gospodaru, niti će to zaboraviti ratnici

koji su jahali sa tobom. Kada je oficir otišao, Filip je legao na slamaricu, pokrivši se jednim ćebetom. Peonci su

poraženi, a pogubljen je jedan od pretendenata na presto. Ali tek se treba suočiti sa glavnim neprijateljima.

Gde si ti, Parmenione? Parmenion je blago zategao uzde kada je ugledao čoveka na steni pred sobom. – Dobar dan

– reče Spartanac, osvrćući se okolo, tražeći ljude koji bi iza stena bili sakriveni. – Sam sam – reče stranac, prijatnim, prijateljskim glasom. Parmenion je i dalje posmatrao okolinu. Uverivši se da je neznanac zaista sam, pogleda ka

udaljenoj reci Nestus, i još dalje, ka plavičastim vrhovima planine Kerkine i granici Make-donije.

Usredsredivši se na čoveka pred sobom, sjaha. Stranac nije bio visok, ali je bio čvrste građe; imao je prosedu kosu, oči boje olujnog neba i bradu oblikovanu na persijski način. Nosio je hiton izbledele plave boje i skoro nove sandale. Bio je bez oružja, čak i bez malog bodeža.

– Prizor je prijatan – reče Parmenion – ali je okolina pusta. Kako si dospeo ovde? – Ja hodam različitim stazama – odgovorio je čovek. – Ti ćeš biti u Peli za sedam dana, a

ja bih mogao tamo stići ovog popodneva. – Jesi li ti čarobnjak? – Drugačije od onoga što pod tim podrazumevaju Persijanci, mada će neki od njihovih čar-

obnjaka jednog dana hodati stazama koje ja koristim – odgovori čovek uglađenim glasom. – Raskomoti se i večeraj sa mnom.

– Ostavi ga ovde i nastavimo dalje – reče Motak. – Ne sviđa mi se ovo mesto. Suviše je ot-voreno. Verovatno je pljačkaš.

– Mnogo toga sam probao u svoje vreme, Tebanče, ali nikada nisam pljačkao.U stvari, ja sam te očekivao, Parmenione. Mislim da će biti mudro ako sednemo i popričamo, o prošlosti, budućnosti i odjecima Velike pesme.

– Zvučiš kao Grk – reče Parmenion, pomerivši se ulevo, nastavljajuć i da pretražuje okolne stene.

– Ne baš sasvim – reče čovek – ali i to će biti dovoljno. Načinio si velika dela u Persiji; čestitam. Tvoj napad na Spekabara bio je briljantan. Sa manje vojnika, naterao si ga na pre-daju, izgubivši samo sto jedanaest ljudi. Zadivljujuće.

– U prednosti ste nada mnom, gospodine. Ja ne znam ništa o vama. – Ja sam učenjak, Parmenione. Moj je život posvećen traganju za znanjem. Želim da shva-

tim sve što postoji. Na sreću, još uvek nisam ni blizu istinskom razumevanju.

– Na sreću? – Naravno. Nijedan čovek ne treba da ostvari svoje snove u potpunosti. Šta bi mu onda os-

talo. Zbog čega da živi? – Gledaj! – viknu Motak, pokazujući na udaljeni oblak prašine, ispod obronaka brda. – Ja-

hači! – Dolaze da te odvedu kralju Kotisu – reče stranac. – Ili to, ili će te ubiti. Trački kralj ne

želi da Parmenion pomaže Makedoncima. – Znaš mnogo toga – reče tiho Paremnion. – Kladim se da znaš i način kako da izbegnemo

ove jahače? – Naravno – reče čovek, brzo ustajući. – Sledite me. Parmenion ga je posmatrao dok je išao ka goloj steni, koja zasvetle kada joj je prišao. Spar-

tanac trepnu. Stranac je nestao. – On je ili demon ili polubog – prošaputa Motak. – Bolje da okušamo sreću sa jahačima.

Oni su bar ljudi. – Mačevi mogu poseći čoveka brže nego čini – reče Parmenion. – Okušaću sreću sa čarobnjakom. Uzevši uzde desnom rukom, povede konja ka steni. Kada

joj je prišao, oseti da je temperature pala; stena je bila prozirna. Nastavi dalje i prođe kroz nju, osetivši se čudno i lak kao pero. Motak se pojavi iza njega, mokar od znoja kad ga susrete. – Šta sada? – prošaputa Tebanac.

Nalazili su se u ogromnoj podzemnoj pećini. Veliki stalaktiti su visili sa zakrivljene ta-vanice. Čuo se jednoličan zvuk kapanja vode, a površina tamnih bazena svetlucala je po dnu pećine.

Stranac se pojavi na pedesetak koraka ispred njih. – Ovuda – on ih pozva. – Tek ste na pola puta do kuće.

– Na pola puta ka Hadu, pre će biti – promumla Motak, izvlačeći svoj mač. Njih dvojica povedoše svoje konje ka širokom otvoru i izađoše na bujnu, zelenu livadu, na

kojoj se nalazila mala kuća glatkih belih zidova, pokrivena crvenim crepom. Parmenion izađe na sunce i stade. Krajolik je bio pun zelenih brda, ali bez planina gde god

je pogledao; nije se mogla videti ni velika reka Nestus. Njih dvojica odjahaše do kuće ispred koje je čovek postavio široki sto, ponudivši hladnog

mesa, sira i voća. Nasuvši gostima vina, on sede u senku rascvetalog drveta. – Nije otrovna – reče, videvši kako njegovi gosti gledaju u hranu.

– Zar ti nećeš jesti? – upita Parmenion. – Nisam gladan. Ali razmisli o ovome: čoveku koji može učiniti da planine nestanu, teško

da je potreban otrov za goste. – Imaš pravo – složi se Parmenion uzimajući jabuku. Motak ga uhvati za ruku. – Ja ću jesti prvi – reče Tebanac, uze voće i zagrize. – Kakva odanost – primeti stranac. Motak je polako probao svako jelo. Najzad podrignu. – Nikada nisam okusio bolje – reče. Parmenion je jeo vrlo malo, a onda sede pored stranca. – Zbog čega si me čekao? – Ti si jedan od odjeka Velike pesme, Parmenione. Bilo je mnogo njih pre tebe i biće ih

mnogo njih posle tebe. Ali ja sam ovde da bih ti ponudio svoju pomoć. Mada, moram prvo da te pitam kako to da si moju veštinu primio tako ravnodušno? Da li je još neko pomerio plan-inu za tebe?

– Video sam kako čarobnjaci pretvaraju štapove u zmije i čine da ljudi lebde u vazduhu. Postoji jedan čarobnjak u Suzi, koji čini da ljudi poveruju da su ptice, pa mašu rukama po-kušavajući da polete. Možda su planine i dalje tamo, ali si ih ti učinio nevidljivim za nas. Nije me briga. Kakva je to Velika pesma o kojoj govoriš?

– To je rat između sna i košmara. Večiti rat. A ti si deo njega.

Homer je pevao o tome smeštajući bitku u Troju. I drugi narodi pevaju na različite načine, u različita vremena; Gilgameš i Ekodas, Paristur i Sarondel, sve su to odjeci večitog rata. Us-koro ćemo biti svedoci rađanja nove legende, a Smrt nacija će biti u samom središtu.

– Ne znam ništa o tome, a tvoj govor je pun zagonetki. Moram ti se zahvaliti na hrani i ljubaznosti, ali hajde da govorimo otvoreno: ko si ti?

Čovek se zakikota i nasloni na stablo rascvetalog drveta. – Ha, pravo u srce? Pravi general. Pa dobro, nema u tome ničeg lošeg, moj spartanski prijatelju. To ti je puno pomoglo tokom ovih godina, zar ne? Kao što i rekoh, ja sam učenjak. Nisam nikada bio ratnik, mada sam upoznao mnoge. Podsećaš me na Leonidu, legendarnog Kralja mača. Bio je čovek koji je mogao da učini da se ljudi osete značajnim.

– Kralj mača je umro pre više od jednog veka – reče Parmenion. – Da li hoćeš da mi kažeš da si ga poznavao?

– Nisam rekao da sam ga poznavao, Parmenione. Rekao sam da me ti podsećaš na njega. Šteta što je mislio da mora poginuti kod Termopila; mogao je Spartu učiniti zaista velikom. On je snažan odjek Velike pesme, trista ljudi protiv armije od dvesta hiljada.

Zadivljujuća hrabrost. – Dok sam bio u Tebi – reče Parmenion – jedan čovek me je pokušavao naučiti kako da

lovim ribu golim rukama. Razgovor sa tobom me podseća na te dane. Čujem tvoje reči, ali mi one izmiču, značenje im je skriveno. Kako mi ti možeš pomoći?

– U ovom trenutku ti ja nisam potreban, Spartanče – reče čovek, dok mu je osmeh bledeo. On posegnu za Parmenionovom rukom. – Ali, doći će vreme za to. Biće ti poveren jedan zadatak i moje će ime iskrsnuti u tvome sećanju. Tada me moraš potražiti.

Naći ćeš me tamo gde smo se prvi put sreli. Nemoj to da zaboraviš, Parmenione, mnogi će događaji zavisiti od toga.

Parmenion ustade. – Zapamtiću, i još jednom ti se zahvaljujem na gostoprimljivosti. Ako se vratimo putem kojim smo došli, ponovo ćemo videti reku i planine?

– Ne. Ovaj put ćete izbiti na brda iznad Pele. Prosedi čovek ustade i pruži ruku. Parmenion je prihvati osetivš i silinu u stisku. – Nisi

tako star kao što izgledaš – reče Spartanac uz smešak. – Velika je istina u tome – odgovori čovek. – Potraži me kada budeš osetio potrebu. I

usput, upravo sada, dok pričamo, trački kralj umire od otrova koji mu je dao jedan od Filipovih prijatelja.

Takva je sudbina pohlepnih kraljeva, zar ne? – Ponekad – složi se Parmenion, skočivši na leđa pastuva. – Imaš li ime, učenjače? – Imam mnoga. Ali me ti možeš zvati Aristotel. – Čuo sam za tebe, ali sam mislio da si filozof. – Ja sam ono što jesam. Jaši Parmenione, Pesma te očekuje.

* *** *** **

Rov je bio dugačak više od dvesta stopa. Pedeset ljudi je kopalo lopatama i krampovima slojeve kamenja i gline, dok je sunce pržilo njihova gola leđa. Drugi vojnici su uklanjali ot-patke sa ivice rova.

Filip zabode kramp u zemlju pred sobom, osetivši kako mu se ramena zatresoše kada je metal ponovo udario u kamen. Odloživši alatku on kleknu, prstima raskopa glinu i oslobodi kamen. Bio je veći nego onaj ranije, i težak kao sitniji čovek. Taman je hteo da pozove u po-moć, kad ugleda nekoliko ljudi kako se smeju posma trajući ga. On uzvrati osmeh, obujmi kamen i podiže ga na grudi.

Snažnim trzajem se podiže i prebaci kamen preko ivice rova.

Zatim se pope i prođe duž rova razgovarajući sa radnicima i raspitujući se o napretku posla. Na svakom kraju rov je skretao pod pravim uglom, prateći liniju kanapa koji je klino-vima poboden u zemlju. On se udalji i poče da zamišlja novu kasarnu. Imaće dva sprata, dugačku trpezariju i sedam spavaonica u koje se može smestiti petsto ljudi. Arhitekta je bio Persijanac, školovan u Atini.

Filip je zahtevao da zgrada bude gotova do sledećeg proleća. Radnici su bili vojnici iz Pelagonije i Linkosa, oblasti koje je nedavno okupirao Bardila i

njegovi Iliri. Ljudi su, ipak, radili u dobrom raspoloženju, pogotovu od kada im se kralj pridružio. On je znao da pamte njegovo obećanje – vratiće se kućama u roku od tri meseca nakon pobede nad Peoncima.

Od tada je prošlo već pet nedelja, ali i dalje nije bilo sporazuma sa Bardilom. Ipak, to je bilo i dobro, jer Iliri nisu ušli dublje u Makedoniju, a Bardila je razmatrao Filipovu bračnu ponudu njegovoj kćeri. Kao znak dobre volje i večnog bratstva, Bardila je zahtevao da mu makedonski kralj preda svu zemlju između planina Bore i Pinda; ukupno šest oblasti, uključu-jući i Pelagoniju, koja je bila bogata drvetom, travom i pašnjacima.

– Izgleda da se ružne mlade ne udaju jeftino – reče Filip Nikanoru. Kralj je pokušavao da se oslobodi napetosti fizičkim radom. Rov će biti gotov do sutra, zatim će se postaviti temelji, i on će sa zadovoljstvom posma-

trati kako kasarna raste. To neće biti obično zdanje od drveta i cigala od blata – pročelje će biti od izrezbarenog kamena, krov pokriven crepom, sobe svetle i prozračne.

– To je palata, gospodaru – prigovorio je arhitekta. – Hoću i tri bunara i fontanu u centralnom dvorištu, i poseban odeljak za komandanta, sa

andronom koji može da primi dvadeset – ne, trideset ljudi. – Kako želite, gospodaru; ali to neće biti jeftino. – Da sam hteo jeftino, unajmio bih Spartanca – odgovorio mu je Filip, potapšavši ga po

ramenu. Kralj sede na gomilu kamenja. Jedan radnik mu u hladnom kamenom vrču donese vode;

imala je ukus nektara. Zahvalio se čoveku, prepoznavši krupnog bradatog ratnika koji je započeo sa povicima odobravanja nakon prve pobede.

– Kako se zoveš, prijatelju? – Teoparl, gospodaru. Ali me svi zovu Teo. – Biće to lepa građevina, Teo. Kakva i dolikuje kraljevim vojnicima. – Zasta hoće. Žao mi je što ja neću uživati u njoj, jer ću se za dva meseca vratiti svojoj

ženi, u Pelagoniju, zar ne? – Istina – složi se Filip. – A pre nego što prođe godinu dana, ja ću ti doći i ponuditi u ovoj

lepoj kasarni mesto a u Peli kuću za tvoju ženu. – Unapred se radujem vašoj poseti – reče Teo, poklonivši se i vrati se poslu. Filip ga isprati

pogledom, a zatim se okrenu ka istoku, odakle su dva jahača išla ka centru grada. On ispi vodu i nastavi da ih gleda. Prvi jahač je nosio prsni oklop i gvozdeni šlem, ali je

Filipu zapao za oko njegov konj, pastuv boje lešnika, visok oko šesnaest šaka. Makedonski plemići su odgajani kao konjanici, i Filipova ljubav prema konjima nije se mogla uporediti ni sa čim. Pastuv je imao lepu glavu, sa široko postavljenim očima, što je bio znak postojanog karaktera. Vrat mu je bio dug ali ne previše, a griva je stajala kao perjanice na šlemu.

Filip se zaputi ka jahačima, posmatrajući leđa i bokove pastuva. Rameni pojas mu je bio snažan i blago povijen, što konju omogućava duge korake, a ja-

haču brzo a udobno jahanje. Ravan rameni pojas, znao je Filip, ne omogućava konju rav-nomeran korak, što je neudobno za jahača.

– Ti tamo! – začu se glas i Filip podiže pogled. Drugi jahač, nizak krupan čovek, koji je ja-hao na sivom škopcu povijenih leđa, pozivao ga je rukom. – Tražimo kralja. Vodi nas njemu.

Filip je proučavao čoveka. Bio je ćelav, ali je crvena i seda kosa rasla oko njegovih ušiju poput venca od lovorovog lišća. – Ko ga traži? – upita.

– To nije tvoja stvar, seljačino – prasnu jahač. – Polako, polako, Motače – reče drugi jahač i prebacivši nogu skoči na zemlju. Bio je vi-

sok i mršav, mišićavih ruku, izbrazdanih ožiljcima iz mnogo bitaka. Filip pogleda u njegove oči; bile su svetloplave, a tamna boja lica davala je očima nijansu olujnih oblaka. Filipovo srce je poskočilo kada je prepoznao Parmeniona, ali je obuzdao želju da pritrči i zagrli ga. Ne ispoljavajući osećanja, priđe im bliže.

– Ti si najamnik? – upita Filip. – Da – odgovori Parmenion. – A ti si graditelj? Filip klimnu glavom. – Čuo sam da će to biti kasarna. Možda ćeš i ti jednog dana boraviti u

njoj. – Temelji su duboki – primeti ratnik prišavši rovu i videvši radnike. – Ovde povremeno ima zemljotresa – reče mu Filip – neophodno je da temelji budu

duboki. Nije ni bitno koliko je zgrada lepa, bez dobrih temelja bi se srušila. – Isto važi i za armije – reče tiho ratnik. – Da li si se borio protiv Peonaca? – Jesam. Bila je to lepa pobeda. – Da li se kralj borio? – Kao lav. Kao deset lavova – reče Filip široko se osmehujući. Čovek klimnu glavom i ućuta na tren, okrete se kralju i osmehnu. – Drago mi je da to čujem, ne bih želeo da služim kukavici. – Siguran si da će te kralj unajmiti? Ratnik slegnu ramenima. – Da li vam se sviđa moj konj, gospodaru? – Da, lep je, kako si me prepoznao? – Onaj dečak koga sam upoznao u Tebi mnogo se promenio i možda te ne bih ni pre-

poznao. Međutim, ti si ovde jedini čovek koji ne radi, a to je, pretpostavljam, povlastica kral-jeva. Vruće mi je, grlo mi je puno prašine, bilo bi lepo kada bismo se sklonili sa sunca i po-razgovarali o razlozima zbog kojih si me pozvao.

– Hoćemo, zaista – reče Filip široko se osmehujući. – Ali prvo dopusti da ti kažem da si ti odgovor na moje molitve. Ne možeš da zamisliš koliko si mi potreban.

– Mislim da mogu – odgovori Parmenion. – Sećam se mladog dečaka koji mi priča o svo-joj zemlji okruženoj neprijateljima – Ilirima, Peoncima, Tračanima. Vojnik takve priče za-pamti.

– Pa, sada je još gore. Nemam armiju vrednu spomena i ništa sem pameti da odvratim ne-prijatelje. Bogova mi, čoveče, drago mi je što te vidim!

– Možda neću ostati – upozori ga Parmenion. – Zašto? – upita Filip , a zebnja ga obuze. – Još uvek ne znam da li si ti čovek kome bih hteo da služim. – Govoriš otvoreno ali se ne mogu suprotstaviti razumnim rečima. Pođi sa mnom u palatu,

tamo se možeš okupati, obrijati i osvežiti se. Posle toga ćemo pričati. Parmenion klimnu glavom. – Da li si se zaista borio poput deset lavova? – upita potpuno

mirnog lica. – Pre će biti kao dvadeset – odgovori Filip – ali ja sam skroman po prirodi.

* *** *** **

Parmenion izađe iz kade i, puštajući da se voda osuši na nje govoj koži i rashladi ga, priđe prozoru. Prošao je prstima kroz proređenu kosu.

– Šta misliš o njemu? – upita Motaka On odmahnu glavom. – Ja ne volim da vidim kako kralj obučen u radno odelo kopa zemlju kao običan radnik.

– Predugo si boravio među Persijancima, prijatelju. – Da li ostajemo? Parmenion prećuta odgovor. Putovanje Malom Azijom i Trakijom bilo je dugo, prešli su

mnogo planina i reka. I uprkos tome što im je susret sa Aristotelom uštedeo nedelju dana puta, bio je umoran i osećao tupi bol ispod desnog ramena zbog ožiljka od koplja. Istrljao se peški-rom i legao na divan. Motak je počeo da mu utrljava ulja i masira leđa.

Makedonija je bila zelenija nego što je zamišljao, bujnija. Ali, doživeo je blago razočaranje jer je očekivo da će imati osećaj povratka kući. Umesto toga, video je samo još jednu zemlju visokih planina i plodnih ravnica.

Obukao je jednostavnu tuniku i sandale, i izašao u dvorište da posmatra zalazak sunca. Bio je umoran i osećao se kao starac.

Epaminonda je bio mrtav, poginuo je kod Mantineje, kao što je prorekla Tamis. Parmenion uzdrhta.

Motak mu je doneo bokal vina pa sedoše u prijateljskoj tišini; pošto je sunce zašlo, Motak osvetli sobu i njih dvojica pojedoše oskudan obrok od hleba i sira.

– On ti se sviđa, zar ne? – upita Motak. – Da. Podseća me na Pelopidu. – Verovatno će okončati svoj život na sličan način – primeti Motak. – Nebesa mi, baš si loše volje – prasnu Parmenion. – Šta ti je? – Šta mi je? Ništa. Ali bih voleo da znam zašto smo napustili Suzu i došli ovde. Živeli smo

kao prinčevi; bili smo bogati, Parmenione. Šta nam ova pogranična zemlja može pružiti? Makedonci nikada ništa neće postići. A koji je naš dobitak u tome? O tebi se govori kao o najvećem generalu u civilizovanom svetu. Ali ti to nije dovoljno, zar

ne? Ti ne možeš odoleti nemogućem izazovu. – Verovatno si u pravu. Ali ja sam te pitao da li hoćeš da ostaneš u Persiji. Nisam ti stavio

brnjicu, Motače. Tebanac progunđa. – Misliš li da prijateljstvo ne vezuje? E pa, vezuje. I zbog toga pratim

tebe i tvoj ponos, u ovu divljinu kod ovih polugrčkih varvara. Parmenion uhvati za mišicu svog prijatelja. – Postideo si me, Motače. Žao mi je ako ne

podržavaš ovu odluku. Ni sam ne razumem sve razloge koji su me doveli ovamo. Delom je to i zov krvi. Moju su preci živeli na ovoj zemlji, borili se za nju, umirali na njoj; morao sam da je vidim. Ali ima istine i u onome što si ti rekao. Ja znam kako me ljudi zovu, ali ne znam da li su u pravu.

Uvek sam vodio dobro obučene vojske, uglavnom brojnije od neprijatelja. Ovde, kao što si primetio, postoji izazov. Iliri su disciplinovani i dobro vođeni, Tračani neustrašivi i brojni, Olinćani dovoljno bogati da unajme najbolje plaćenike. Kakvu slavu mogu steći ako vodim nekog od njih? Ali Makedonci? On se nasmeja. – Ne mogu tome odoleti, moj prijatelju.

– Znam to – reče umornim glasom Motak. – To sam oduvek znao. – Da ćemo doći u Makedoniju? – Ne. Nije mi lako da to iskažem rečima. Ućutao je na trenutak, a njegove zelene oči su

bile uprte u Parmeniona. Konačno se osmehnu i pruživši ruku, uhvati prijatelja za rame. – Mislim da si ti, duboko u sebi, još uvek onaj spartanski dečak mešane krvi, koji se bori da dokaže koliko vredi. I ako uspeš ovde, u šta sumnjam, potražićeš neki novi nemoguć zadatak, na drugom mestu. A ludi Motak će biti uz tebe. A sada, laku noć. Tebanac ustade i ode u svoju sobu.

Parmenion je, s teškim mislima, neko vreme sedeo sam, a onda je otišao u baštu, u zadnjem delu dvorišta, popeo se na visoki zid i naslonivši se na parapet, gledao na jug ka Te-saliji.

Motak je bio u pravu. Dečak Savra je ostao u generalu Parmenionu, tužan i usamljen, još uvek u potrazi za domom, ljubavlju i srećom. Nadao se da će to naći u Persiji, u bogatstvu i priznanjima, ali slava nije bila rešenje, a bogatstvo ga je samo podsećalo na radosti koje se ne mogu kupiti.

Svuda oko grada je bila tama, ali negde na jugu, poginuo je Pelopida boreći se uz Tesalce protiv tiranina iz Fere. Neprijatelj je napredovao sa svih strana, i Pelopida je poveo juriš pravo u centar, probijajući put ka tiraninu. To je preokrenulo tok bitke, ali je Tebanac poginuo to-kom juriša. Pobednici, Tesalci, odsekli su grive i repove svojim konjima u čast poginulog generala.

Parmenion uzdrhta.Verovao je da je Pelopida neranjiv. – Ali niko to nije – prošaputa. – Neka bogovi blagoslove tvoj duh, Pelopida. Nađi sreću u Palati heroja.

– Veruješ li da je pronašao? – upita Filip penjući se uz stepenice i sedajući nasuprot Par-menionu.

Stariji čovek uzdahnu. – Bilo bi lepo. Trebalo je da ga vidiš na Leuktri, probijao se kroz neprijateljske redove poput boga rata.

Pogubio je ratnog kralja. Filip klimnu. – Dok si ti jurišao na neprijateljski centar, i naterao u beg njihove strelce i

džilitaše. To je bila tvoja pobeda, Parmenione, prethodnica mnogih u Kapadokiji, Frigiji, Egiptu, Mesopotamiji. Nikada nisi izgubio. Kako to?

– Možda se borim poput dvadeset lavova, gospodaru. – Ovo je ozbiljno, strateže. – Tvoja kasarna je odgovor. Temelji moraju biti dobri, osnova čvrsta, zidovi počivaju na

čvrstom tlu. Armiji treba puno stvari, ali iznad svega joj treba samouverenost, vera da će po-bediti. Trening stvara samouverenost, to su temelji. Dobri oficiri su osnova.

– A zidovi? – upita kralj. – Pešadija, gospodaru. Nijedna armija se ne može nadati uspehu bez dobre pešadije. – Možeš li mi stvoriti armiju za godinu dana? – Mogu, ali šta nameravaš sa njom? Filip se zakikota. – Ti i ja smo u teškoj poziciji. Ti si plaćenik, što znači da bi u bilo kom

trenutku mogao stajati uz Bardilu ili Kotisa. Ne mogu ti otkriti sve svoje planove. A pret-postavljam da ukoliko ti ih ne kažem, ti nećeš pristati da mi služiš. Kako da razrešimo ovaj problem?

– Ispričaj mi, gospodaru, sve što si do sada uradio. Nemoj ništa da izostaviš. To uključuje i ubistvo tvog polubrata.

– Zašto da ne? – odgovori Filip. Skoro sat vremena je govorio o svojim naporima da spreči propast, o udvaranju Atinjanima, svojim ponudama Bardili i uverenjima o prijateljstvu sa Kotisom.

Najzad zaćuta i zagleda se u Parmenionovo bezizražajno lice, obasjano mesečinom. Spar-tanac je upro pogled u Filipa.

– I to je sve? – on konačno upita. Filip pomisli da slaže, ali impulsivno odmahnu glavom. – Ne, to nije sve. Kotis bi do sada

već mogao biti mrtav. Video je kako se Parmenion opustio. – On je mrtav, gospodaru. Ali i dalje ostaje pretendent Pauzanija. – Koji će takođe uskoro biti mrtav – reče Filip, jedva malo glasnije od šapata. – To je sve

što ti mogu reći. – Koliko će ti ljudi trebati za godinu dana? – Dve hiljade konjanika i deset hiljada pešaka. – Previše – reče Parmenion. – Neće biti dovoljno obučeni. Zadovolji se sa šest hiljada pešadinaca, to bi trebalo da ti bude dovoljno protiv Bardile. U

kakvom ti je stanju riznica?

– Skoro prazna – priznade Filip. – Onda tvoj prvi potez mora biti obnova prihoda i smena upravnika Kruzije. Zatim, moraš

da kupiš oklope i oružje. U Frigiji prave lepe prsne oklope od kuvane štavljene kože, postavljene debelim platnom; nisu tako efikasni kao bronzani ali su lakši. Frigijski šlem je takođe cenjen.

– Daješ mi dobre savete strateže, ali mi i dalje nisi rekao da li ćeš mi se pridružiti ili ne. – Ostaću godinu dana, gospodaru. Obučavaću tvoju armiju. Nakon toga, videćemo. Filip ustade i pogleda na osvetljeni grad. – Uobičajeno je da mole kralja, a ti si preokrenuo

situaciju. Šta je od onoga što sam rekao presudilo da ostaneš? – Ništa od onog što si rekao, gospodaru. To je nešto što si učinio. – Ali mi nećeš reći? – Tačno, gospodaru. Ovo su moji uslovi. Sutra želim da se sretnem sa tvojim oficirima i

prijateljima koji su ovde, u Peli. Ja ću biti prvi general i račune neću polagati nikome sem tebi. Neću trpeti prigovore na metode koje ću koristiti u obuci ljudi, bilo seljaka bilo plemića. Ti ćeš me u potpunosti podržavati u svemu što je vezano za obuku. Da li se slažeš?

– Slažem se. Šta planiraš da učiniš prvo? – upita Filip. – Formiranje elitne jedinice, kraljeve pešadije, kraljeve garde; petsto ljudi, najboljih koje

imaš. – Kao tebanska Sveta četa? – Bolji – reče Parmenion. – Jer, ovi su Makedonci!

* *** *** **

Pošto su temelji iskopani, vojnici-radnici su ustupili mesto kamenorescima, zidarima i sto-larima. Besposleni, ljudi su se okupljali u male grupe, kockali se ili pričali o povratku ku-ćama. Među njima su se širile glasine – kralj se sprema da napadne Iliriju, da povrati njihov zavičaj, Tebanci idu na Pelu, Tračani grupišu snage.

Teo nije mario za takve priče. Više su ga zanimali događaji bliži prestonici. S pažnjom je slušao govorkanja o svetlookom Spartancu, viđenom sa kraljem i njegovim oficirima, koji su trčali po okolnim brdima, mokri od znoja, umorni od napora. To je zabavljalo mnoge vojnike. Konjanici ne podnose dobro trčanje.

Spartanac je trčao sa njima krupnim koracima, i bio daleko ispred njih. Ličili su na lovačke pse koji progone jelena. To je navelo Tea na razmišljanje. Zbog čega oni trče? Koja je svrha toga?

Zatim je zatraženo stotinu dobrovoljaca da sa Spartancem urede novo vežbalište. Teo se prvi prijavio.

Sat nakon svitanja ustao je i pridružio se teturavoj povorci, koja se zaputila ka polju na kome je čekao Spartanac. Nosili su vunene tunike i nisu bili naoružani; a oko Spartanca su bili naslagani drveni štitovi i gomila kratkih palica.

Kada su se vojnici sakupili, on im pokaza da sednu, a zatim polako osmotri grupu. – Šta je osnovni cilj u bici? – iznenada upita, podigavši ruku sa ispruženim prstom u pravcu vojnika koji je sedeo levo od Tea.

– Pobediti – odgovori čovek. – Pogrešno. Prst se pomeri i Teo oseti napetost oko sebe, svi su se nadali da će ih p ro-

zivanje mimoići. Spartančeva se ruka spusti. – Da li iko zna odgovor? Teo pročisti grlo i upita. – Ne izgubiti bitku? – Tačno – reče Spartanac. – Razmislite o tome za trenutak.

Njegove svetle oči su proučavale ljude. – Pobeda u bici je nestalni duh koji lebdi u vaz-duhu, nikada ne zna na čiju će stranu. Konjički juriš razbije neprijatelja i natera protivničkog kralja na povlačenje.

Da li je on izgubio? Još ne. Ako se njegova krila saviju oko neprijateljske konjice i liše je pokretljivosti, on još uvek nije poražen. To je njegov uspeh. Ali, da li je dobio i bitku? Ne, ako konjica ostane u čvrstom poretku i nastavi da ubija njegovu gardu i da se kreće ka njemu. Zašto je Bardila uništio vašu armiju? Još jednom podiže prst, pokazujući ka čoveku u po-zadini grupe.

– Bogovi su mu bili nakonjeni – odgovori čovek, što izazva opšte odobravanje. – Možda i jesu – reče Spartanac. – Ali prema mom iskustvu, bogovi su obično naklonjeni

jakima i pametnima. Izgubili ste jer je vaš kralj, hrabar i pokretljiv, upotrebio sve vojnike za jedan juriš. Kada je juriš propao, i on je pao. Vi ste izgubili.

– A Spartanci bi bili bolji? – viknu čovek iza Tea. – Možda i ne bi – prasnu Parmenion – ali vi ćete biti. Kralj od mene traži da stvorim

posebnu grupu boraca. Oni će biti kraljevi družbenici, i boriće se kao pešadija. – Mi smo konjanici – reče isti čovek. Teo se osvrnu i prepozna Ahilu. – Vi i jeste konjanici – složi se Spartanac – i kao takvi ćete zaraditi svojih dvadeset i pet

drahmi. Ali ljudi koje ja odaberem imaće duplu platu. Svaki će dobijati po pedeset drahmi mesečno.

Zainteresovani neka ostanu, ostali neka se vrate svojim dužnostima. Nijedan se čovek nije pomakao. Pedeset drahmi je bilo malo bogatstvo. Svi vojnici su bili

sitni zemljoposednici kojima je trebalo novca da bi kupili konje, bikove, koze, ili seme ži-tarica.

Pedeset drahmi nije bila suma koja bi se olako mogla odbaciti. Spartanac ustade. – Upozoravam vas da mogu odabrati svega pet, možda deset ljudi od vas

stotinu. Kralj želi najbolje. Ustanite sada. Kada su ustali, Parmenion otvori kutiju koja je stajala pored njega i izvadi mali gvozdeni

broš, veličine nokta na palcu. – Na ovom brošu se nalazi Herkulova toljaga. Kada neko sakupi pet ovakvih, izboriće sebi mesto među kraljevim družbenicima. Uz svaki broš ide i nagrada od deset drahmi. Prvu će osvojiti svi koji umeju da trče. Deset krugova oko polja. Pripremite se. Ljudi počeše da skidaju prsne oklope. – Stanite! – reče Parmenion. – Kada jurišate na ne-prijatelja, nećete skidati oklop. Trčaćete u opremi. Kreni!

Potrčali su izuzetno brzo, ali tempo opade nakon prvog kruga. Teo je zauzeo mesto u centru vodeće grupe, osećajući kako mu se prsni oklop tare o vrat.

Nakon pet krugova, vodeća grupa se odvojila pola kruga ispred prateće, a nakon sedmog neki su već počeli da za čitav krug pretiču one koji zaostaju. Teo je završio na petom mestu i sru-čio se na zemlju, dok je Ahila istupio da primi svoj broš.

Spartanac je sačekao da svi završe trku. – Uzmite mačeve i štitove – naredi. Mačevi su bili od drveta, ali iste težine i dužine kao

kratki mačevi za probadanje, koje koristi većina hoplita. – Sada ćemo videti kako se borite – reče. – Izaberite protivnika i formirajte dve linije. Borite se samo dok ne zadate udarac, koji bi da je mač pravi, ubio ili osakatio neprijatelja.

Poraženi neka sednu pozadi, sa desne strane, a pobednici levo. Takmičenje je trajalo više od sat vremena, a potom su vojnici, ispali iz takmičenja, bodrili

najbolje koji su kružili jedan oko drugoga zadajući udarce, blokirajući ih štitovima, napada-jući i parirajuć i napadima. Teo je pobedio u dve borbe ali je u trećoj poražen.

Ahila je sustigao prvu četvoricu ali je izgubio od Damore, koji se na kraju borio protiv Petra, sa severa, iz Pelagonije, odakle je bio i Teo. Damora je bio snažniji, ali je Petar, nižeg rasta, bio brži i njegov drveni mač udari Damoru po glavi, od čega se protivnik zatetura. –

Smrtonosni udarac! – viknu Parmenion. Petar ispusti štit i mač, i podiže ruke od oduševljenja. Primio je broš od Parmeniona i pošao da ga pokaže prijateljima.

– Sada, gospodo – reče Parmenion – da se malo zabavimo. Uparite se sa onim protiv koga ste se prvi put borili. Kada su ljudi zauzeli mesta, Spartanac

podiže dva broša iz kutije. – Trčaćete pet krugova oko polja noseći svog partnera na leđima. Možete izabrati da nosite ili da vas nose. Prvi par koji stigne dobiće ova dva broša.

Teo je bio u paru sa mršavim čovekom iz Linkosa. Male šanse su bile da bi ga čovek mogao nositi velikom brzinom, pa se Teo ponudi da bude nosač. Čovek skoči na njegova leđa.

– Spremite se! – viknu Spartanac. – Kreni! Pedeset parova krenu. Teove snažne noge grabile su napred. Izbi rano u vođstvo, ali na

pola kruga oseti kako gubi snagu. Stegnuvši zube, on s naporom nastavi dalje, a nekoliko parova ga je prestiglo.

Posle drugog kruga je morao da stane. Mršavi ratnik je vredno pokušavao da zadrži korak sa ostalima, ali se pod velikom Teovom težinom spotaknu i pade. Teo je uspeo da dođe do daha. Bilo mu je teško da trči dok drži noge svoga partnera. Gurnuo je ratnika ispred sebe, sagnuo i podigao ga na svoja ramena. Čovek je ukrstio noge iza Teovih leđa i ogromni Make-donac krenu za odbeglom grupom.

Nije dolazilo u obzir da zamene mesta pa Teo nije trčao punom brzinom. Čuvajući snagu za poslednji krug, on se polako približavao vodećim parovima. Na početku

poslednjeg kruga bio je na trećem mestu. Par na drugom mestu se saplete i pade, tako da je on sada progonio Ahilu i njegovog partnera.

Ahila je pokazivao znake umora kada mu je Teo prišao. Čovek koga je nosio Ahila po-gleda unazad i viknu svom partneru da uloži dodatni napor. Ali je Ahila bio iscrpljen; on spusti partnera da bi zamenili mesta.Teo je to i čekao. Napregnuvši se do kraja, on izbi na prvo mesto samo dva koraka ispred drugog para.

Parmenion je prišao noseći dva broša za pobednike, ali je mladi ratnik koga je Teo nosio, odbio da ga primi.

– Ja nisam to zaslužio – on reče. – Kako se zoveš, momče? – upita Spartanac. – Gelan. – Šta da radim sa brošem, Gelane? – Daj ih oba mome partneru. On je uradio ceo posao. – A šta ti kažeš? – Parmenion upita Tea. Teo obgrli Gelana oko ramena. – Mi smo par. – On uze broš iz Parmenionove ruke i stavi

ga u Gelanovu šaku. – Mi smo zajedno pobedili i podelićemo nagradu. – Dobro – reče Spartanac. – To je dobar način da se završi jutarnji rad. Idite i jedite. Vrat-

ite se za dva sata, tada će i poslednji broševi biti podeljeni.

* *** *** **

Dok je Parmenion sedeo sam na vežbalištu, pijući vodu i jedući jednostavan obrok od voća i smokava, dojahao je kralj u pratnji dvojice svojih oficira.

– Kako napreduje, strateže? – upita Filip. Parmenion ustade i pokloni se. – Njih nekoliko obećava – reče. – Ali videćemo. Priđe i pogladi kraljevog konja po grudima. – Lepa životinja, dobra pluća i

snažne noge. – Otac mu je iz Trakije a majka iz Makedonije – reče Filip tapšući pastuva po vratu. – Još

uvek je mlad, ima vremena da uči.

Hoćeš li mi prodati svoga pastuva? Biće divan za priplod. Parmenion se nasmeja. – Neću ga prodati, ali ga možeš spariti sa svojim kobilama. Usuđu-

jem se da kažem, uživaće u tom iskustvu. Filip klimnu glavom. – Reci mi da li svi persijski konjanici jašu takve životinje? – Ne, gospodaru. On je poseban, iz kraljeve je ergele. Samo kraljeva garda jaše na sličnim

konjima. – A koliko ima kraljevih gardista? – Hiljadu, gospodaru. Filip se zamisli, pa se nasmeja. – Vreme je za lov – reče. – Ostavljam te da ručaš. Obode

pastuva i otkasa prema udaljenim šumama, u pratnji svojih oficira. Parmenion je završio obrok i utonuo u razmišljanje o jutarnjem vežbanju. Makedonci su

bili dobar materijal za rad, snažni i čvrsti, ali je i dalje osećao njihovo nepoverenje. Jedna godina da obuči šest hiljada ljudi, da stvori pešadijsku armiju od konjanika.

Jedno po jedno, Savra, upozori sebe. Podigao je pogled i video da se vojnici vraćaju. For-mirali su veliki polukrug oko njega, čekajući na dalja naređenja.

– Želim da odaberete tri generala – reče im. – Zašto? – upita Ahila. Parmenion se nasmeja. – Koja je svrha generala? Vodiće ljude u bitku, na ovom vežbalištu. Parmenion je seo i posmatrao raspravu, pažljivo slušajući imena i posmatrajući reakcije

predloženih. Kao što je i pretpostavio Ahila je prvi predložen, ali se rasprava nastavila. Parmenion se nije mešao čak ni kada su strasti sasvim uzavrele. Teo ustade. – Prestanite! – viknu. Nastade tišina. – Ostaćemo danima ovde ako ovako

nastavimo. To je jednostavan zadatak, zar ne? Strateg je tražio tri čoveka. Svi koji su za Ahilu neka dignu ruku. Dve trećine ljudi podiže ruku. – Dakle, Ahila je prvi – reče Teo. Mnogi od vas su vikali Petar. Koliko je vas za njega? Ovoga puta glasovi su bili podeljeni i Teo je pre-brojao ruke pre nego što je objavio da je Petar drugi general. – Ko će imenovati trećeg gener-ala?

– upita crnobradi ratnik. – Ja ću – ubaci se Parmenion. – Imenujem tebe i o tome se neće glasati. Neka generali is-

tupe. Stajao je pored njih, ispred ostalih, koji su sedeli. – Svako od vas će izabrati ljude, i napraviti svoju armiju. Jednog po jednog, tako da niko ne može reći da neki general ima veću prednost. Svaki će izabrati dvadeset i pet ljudi. Možeš početi, Ahila.

Parmenion je otišao do svoga sedišta, odakle je posmatrao biranje. U početku su izabrani ljudi podizali ruke i izlazili da stanu pored svojih vođa, dok su ih ostali pozdravljali uzvicima. Ali kako je odabiranje potrajalo, tišina se spustila na one koji čekaju. Niko nije želeo da bude izostavljen i napetost je rasla. Kada je i poslednji ratnik bio izabran, Parmenion se obratio generalima. – Tamo pored šume naći ćete oružje i štitove. Idite i naoružajte se. Kada su oni otišli, Parmenion se okrenu ka dvadeset i dvojici koji su i dalje sedeli.

– Nema goreg osećaja na svetu od ovoga – reče im. – Kada sam bio dečak u Sparti, mnoge su igre počinjale ovako. Ja sam bio poslednji koji je izabran ili me uopšte ne bi ni izabrali. Možemo reći da to nije fer; možemo reći da greše oni koji su birali.

Posmatrao je njihova lica. – Ali konačno, moramo se pomiriti sa činjenicom da su nas pro-cenili prijatelji. Neki od vas nisu izabrani jer su sitne građe i slabiji od ostalih. Drugi jer nisu omiljeni kod trojice generala. Nije bitno zbog čega. Ja sam sada vaš general, za ovaj ispit. Mi ćemo se takmičiti sa ostalima i videćemo da li su pogrešili. A sada, za mnom.

Doveo je grupu nezadovoljnih do šumarka gde su ostali čekali. – Gospodo, biće ovo vaša prva bitka u kojoj ste vojnici u pešadiji. Pravila su jednostavna. Svaka jedinica ima generala. Cilj je zarobiti ili ubiti protivničkog

generala, što će se računati kao izvršeno ako bilo koji vojnik dotakne generala. Da li je to jasno? Dobro.

Ahila, povedi svoje ratnike na južni deo vežbališta, Teo na zapad, a Petar na istok. Kada dam znak, možete krenuti na bilo koji grupu. Ja ću komandovati severnim sektorom. I još nešto – ovim se mogu dobiti dva broša. Jedan će dobiti general pobedničke armije a drugi će taj general dati onom vojniku za koga misli da se najviše istakao. Generali, zauzmite svoje pozicije!

Grupe se razdvojiše, naoružane toljagama i štitovima. Parmenion se okrete ka ljudima koji su strpljivo stajali iza njega. – Pogledajte oružje. Bilo je štitova i batina, ali i gomila štapova dugih deset stopa. Teo je okupio svoju grupu na istočnom kraju polja. – Najopasniju grupu predvodi Ahila –

on reče ratnicima. – On je bliži Petru nego nama. Mi ćemo poći preko polja ka njima, ali ćemo sačekati da se završi njihova borba. Napašćemo pobednika.

– Šta ćemo sa Spartancem? – upita Gelan. – Video si ljude koje on ima – odgovori Teo. – Držaćemo ga na oku. Mislim da će i on

ostati po strani. Ahilina grupa se prva pokrenula i, kao što je Teo i pretpostavio, zaputila ka Petru. Uz gla-

san uzvik, oni poleteše napred i sudariše se sa neprijateljem, dok su toljage udarale po šti-tovima i lobanjama.

Jedan od Petrovih ljudi se probi i jurnu na Ahilu, koji se izmaknu i svojom batinom oša-muti čoveka, udarivši ga po bradi.

Petar pade pod udaracima. Ali tada Teo i njegova grupa jurnuše, udarajući na Ahilinu grupu s leđa. Ratnik je pokušao da potraži zaklon iza svojih ljudi, ali Teo skoči na njega i obori ga na zemlju.

– Spartanac! – viknu Gelan. Teo skoči na noge. – Nazad! – naredi on svojim ljudima. Izvukavši se iz gužve, njegovi ljudi su spojili štitove

i posmatrali kako Spartanac napreduje. Njegova mala grupa je takođe bila u zbijenoj formaciji. – Da jurnemo na njih? – upita Gelan. – Čekaj! – odgovori Teo. Poražena grupa vojnika je sela da posmatra sudar. Iznenada, Spartančeva vojska jurnu

napred, isturivši svoje duge štapove. Obarali su protivničke vojnike. Teova prva linija pade. – Nazad! – povika Teo, i njegovi

ljudi potrčaše ka južnom kraju polja, gde su se prikupili da sačekaju formaciju koja napreduje. Teo na brzinu izloži plan Gelanu i ostalima. Stajali su i čekali, spojenih štitova.

Još jednom Spartančeva vojska jurnu napred. Prednji red ponovo popusti i neprijatelj nastavi preko njih ka Teu, koji se postavio iza svojih vojnika. Unutar spartanskog čet-vorougla, Gelan ustade ispod svog štita i dotače Parmenionovo rame svojom batinom. – Smrtonosni udarac! – uzviknu Gelan.

Začu se veliki uzvik odobravanja. Parmenion uhvati Gelanovu ruku i podiže je u znak po-bede, a zatim povede sve ljude nazad ka severnom delu polja.

– Sada ste videli skoro sve ono sa čime se suočava pešadija – reče im. – Petre, ti si video šta se zbiva kada se ne očekuje napad, samo je snaga tog napada ponela neprijatelja do centra. Ahila, ti si izgubio zbog dvostrukog obuhvata, kada si napadnut s boka, dok je spreda bio Pe-tar. Teo, uprkos tome što si pobedio, video si šta se zbiva kada je neprijatelj bolje naoružan, dugačko koplje ima veći domet nego mač. Tvoj trik je dobar i nemam šta da mu prigovorim; čak ću iz toga izvući pouku. Ali u pravoj bici, iako si možda ubio neprijateljskog generala, tvoji su ljudi sasečeni i ti bi verovatno poginuo u bici.

On mu predade broševe, gledajući zadovoljno kako Teo drugi daje Gelanu. – Noćas će svi dobitnici broševa biti i novčano nagrađeni. Sada se, gospodo, možete vratiti

svojim dužnostima. Svi, sem generala. Dok su se ljudi razilazili, Teo, Petar i Ahila sedoše sa Parmenionom.

– Sutra ću – reče Spartanac – odjahati na jug da počnem sa obukom tamošnjih trupa. Biću odsutan nedelju dana. Za to vreme, vi ćete dovoditi ljude ovde svakoga dana; teraćete ih da trče, organizovaćete lažne bitke i delićete broševe. Jedan od vas će biti komandant a druga dvojica će biti podoficiri. Za to ćete svi dobiti još po drahmu dnevno.

– Ko će od nas da komanduje? – upita Ahila. – Koga bi ti izabrao? – Sebe – odgovori Ahila. – A ako to nisi ti, koga onda? – Tea. Parmenion se okrenu ka Petru. – Kome bi ti dao glas, osim sebi? – Teu – odgovori ratnik plave brade. – Pre nego što pitaš mene – reče Teo – dopusti mi da kažem – ja ne mogu da odaberem.

Ahila je moj stari prijatelj i ratnik koga poštujem. Petar je dobar čovek, ali ga ne poznajem dobro. Osećam da će moj glas presuditi u ovome, a ja to neću jer bi takav glas bio neprave-dan. Ti si strateg. Mi smo svi stranci za tebe, a ti si nas video i doneo sud o nama. Zato nemoj da i dalje igraš igre, Parmenione. Ti izaberi!

– Lepo razmišljaš – reče Parmenion – ali nemoj da se žališ na to što život nije fer. On to nikada nije, u najboljem slučaju je nepristrastan.

Verujem da sva trojica imate kvalitete da budete vođe, ali u ovom trenutku ne mogu da presudim ko od vas ima najviše potencijala.

Hrabri ste ljudi i odlični mačevaoci. Svaki od vas je zadobio poštovanje svojih drugova. Zato ću od vas zatražiti da sada odlučite ko će voditi obuku. Ljudi se pogledaše, a Ahila prvi progovori.

– To bi trebalo da bude Teo – reče on, a Petar se složi klimnuvši glavom. – Neka tako i bude – reče Parmenion. – Hvala vam, svima. Teo, prošetajmo malo da po-

razgovaramo o strategiji.

* *** *** **

– To je uvreda! – zagrme Atal. – Dvadeset ljudi! Kako će kralj putovati u neprijateljsku zemlju sa samo dvadeset ljudi? Mrmljanje, puno odobravanja, začu se u prestonoj dvorani is-punjenoj Filipovim oficirima.

– Šta ti, Parmenione, kažeš na to? – upita kralj. – Bardila je pobednik. On je uništio makedonsku armiju. Želi da svet vidi kako mu dolaziš

kao molilac a ne kao kralj. – A tvoj savet je? – Uradi onako kako on traži – odgovori Parmenion. – Šta se drugo moglo i očekivati od Spartanca? – prošišta Atal. Parmenion se nasmeja i odmahnu glavom, a Filip mahnu Atalu da ućuti. – Objasni nam prednosti svoga mišljenja – podstaknu on Parmeniona. – Nije bitno šta će svet misliti sada. U stvari, moglo bi se raspravljati o tome da je bolje da

Makedonija izgleda ranjiva. Ono što nama treba jeste vreme. Sledeće godine ćeš imati armiju ravnu Bardilinoj. Godinu nakon toga i cela Grčka će joj zavideti.

– Ali – reče Nikanor – tu je i pitanje ponosa i časti. – To je igra kraljeva, mladiću – Parmenion mu reče. – Danas Filip mora da ispašta zbog

poraza svoga brata. Ali uskoro će se i drugi tako osećati. – A šta ti misliš, Antipatre? – upita Filip. – Malo toga si rekao. – Malo toga ima da se kaže, gospodaru. Ja se slažem sa Atalom. Situacija mi se uopšte ne

sviđa. A ti ipak moraš otići, ili neće biti venčanja. Bez venčanja, napad je siguran.

Filip se zavali u svoj divan i pogleda četvoricu ljudi. Tako se razlikuju, ali svaki poseduje jedinstvene veštine. Atal, hladnog pogleda, ubiće bez trunke kajanja, ako to uzdiže njegov položaj i ambicije. Nikanor, izvanredno hrabar i bespogovorno odan, čovek koji će ujahati u vihor na Filipovu zapovest. Antipatar, hladnokrvan i efikasan, ratnik koga armija poštuje.

I Parmenion, koji je za nekoliko kratkih sedmica obnovio makedonski moral, okupivši jezgro ratnika i ispunivši ih ponosom i zajedništvom.

Razlikuju se i po izgledu – Atal izduženog lica, zategnute kože oko jagodica i suviše istak-nutih zuba; Nikanor, skoro ženske građe, lepih crta lica i iskrenih očiju; Antipatar, s crnom bradom koja se sija poput panterovog krzna, oštrih, tamnih očiju, koje vide više nego što mu izraz lica pokazuje; Parmenion, visok i mršav, svetlih očiju koje mnogo znaju, izgleda mlađi od četrdeset i dve godine, koliko ima.

Na vama ću sagraditi Makedoniju, pomisli Filip. – Povešćemo samo četiri jahača – reče on iznenada. – Otići ćemo u Iliriju i dovešćemo moju mladu.

– To je gore od ludosti, gospodaru – usprotivio se Atal. – Tamo ima lopova, razbojnika, ljudi koji su ostali bez svojih kuća.

– Mi nećemo jahati sami čitavim putem – uveravao ga je Filip. – Samo nekoliko poslednjih milja u Iliriji. Tamo će nas dočekati. – Ali zašto samo četvorica, gospodaru? – upita Nikanor. Kralj se hladno osmehnu. – Zato što sam izabrao četvoricu. Nijedan čovek, pa ni Bardila, neće reći Filipu koliko će ljudi povesti sa sobom. Nakon sastanka Filip je sa Parmenionom šetao dvorskim vrtovima. – Kako napreduje

obuka, strateže? – Bolje nego što sam se nadao. Dok nam ne stignu oklopi iz Frigije, radimo jednostavne

stvari – trčanje, pojedinačna borba i nekoliko osnovnih vežbi sa jedinicama. Ono što je ohrabrujuće, gospodaru, jeste kvalitet ljudi i njihova spremnost da prihvate nove ideje. Već imam nekoliko podoficira koji mnogo vrede.

Filip klimnu glavom i njih dvojica dođoše do zadnjeg dela vrta, znatno mirnijeg, i sedoše u senku visokog zida. – Znam da bi ti bilo jednostavnije, Parmenione, kad bismo okupili sve ljude na jednom mestu. Ali znaš zbog čega to ne mogu da učinim. Ako se pročuje da stvaram armiju, Bardila će odmah napasti.

– Samo ako pomisli da je on meta – primetio je Parmenion. – Kada se budeš sastao sa njime, pokušaj da ga uveriš kako nameravaš da napadneš Peonce, jer ti je dosadilo da i dalje trpiš njihove upade na makedonsku teritoriju.

– Ti ne poznaješ Bardilu, on je najlukaviju vuk u čitavoj Grčkoj. Mora da mu je sada oko osamdeset godina, čini se da čak i boginja smrti nema hrabrosti da ga pozove sebi.

– Koliko je snažan njegov stisak nad Ilirijom? – Dovoljno snažan – odgovori Filip. – Postoje tri glavna plemena, ali su Bardilini Dardanci

daleko najjači. A njegova armija je dobro obučena i disciplinovana. I više od toga, oni su naučeni da pobeđuju. Oni neće pokleknuti.

– Videćemo – reče Parmenion. Filip ustade. – Jašem na istok, u Kruziju. Isporuke zlata su ponovo počele da stižu, ali su

nedovoljne. Dok me ne bude, ti zapovedaš armijom. Svi izveštaji će dolaziti tebi. – Koliko dugo planiraš da budeš odsutan? – Ne duže od dve sedmice. Nakon toga, idemo u Iliriju, po moju mladu.

* *** *** **

Filip je sa sobom poveo dvesta ratnika kada je krenuo na severoistok, ka visokim plani-nama Kerkine, severno od Kruzije.

Nikada nije video rudnike, niti se susreo sa upravnikom Elifionom. Ali, izveštaji o tom čoveku nisu obećavali: imao je bliske veze sa Kotisom, pokojnim kraljem Trakije, i bio je ro-đak u drugom kolenu sa ubijenim pretendentom Pauzanijem. Filip je i pored toga bio spreman da oprosti Elifionu, ako bi uspeo da ga privoli svome cilju.

Prešli su reku Aksios i jahali preko velike Ematijske ravnice, prolazeći kroz sela i gradove, kroz šume i gajeve. U tim krajevima je bilo puno divljači, i videli su tragove medveda i la-vova, veprova i jelena. Govorilo se da na severu ima pantera crne kože, ali nijedan nije bio viđen već stotinu godina.

Trećeg dana, baš pred sumrak, Filip je doveo svoje trupe na vrh jednog brda, dok je sunce tonulo iza zapadnih vrhova planine Bermion. Na nebu su bili teški, sivi oblaci, a sunčevi zraci su obojili nebesa purpurnom i grimiznom bojom. Filip je povukao uzde i stao pogledavši u zatalasane pašnjake, šume i planine, zaklanjajuć i oči od zalazećeg sunca.

– Zašto smo stali, gospodaru? – upita Nikanor, ali mu Filip ne odgovori. Uputio je svoj oštri pogled ka istoku, preko visokih vrhova Mesapiona, ka moćnoj planini Kerkini, kamenom divu sa bradom od snega i ogrtačem od drveća.

Ljudi su stajali i čekali. Filip je sjahao i otišao do vrha. Vetar je nosio njegov plašt, a po rukama je osećao hladnoću noći. Bio je obuzet lepotom ove zemlje i nije osećao ništa sem čarolije sunca na zalasku.

Nikanor mu je prišao i dotakao ga po ramenu. – Da li ti je dobro, Filipe? – upita ga tiho. – Pogledaj, prijatelju – reče Filip. – Još mnogo vremena, i kada se mi pretvorimo u prašinu,

ova će zemlja biti tu, ove planine i šume, ravnice i brda. – Sve je to tvoje. Sve što vidiš pripada tebi. – Ne. To je zabluda. Ja sam samo upravitelj, ništa više od toga. Ali i to je dovoljno, Nikanore. Ovo je ponosna zemlja. Osećam to do srži. Neću da je vidim

pokorenu, ne za svog života. Krupnim koracima je došao do konja i skočio mu na leđa. – Jašimo! – naredio je. Dobro su putovali i šestog dana već stigli do podnožaja planinskog lanca Mesapion. Ulo-

gorili su se u dolini okruženoj drvećam. – Reci mi nešto više o upravniku Elifionu – naredi Filip Atalu. – Želim da sutra budem spreman. Atal je prostro svoj plašt i legao kraj vatre. – On je debeo, veoma debeo. Uvek se oblači u

plavo. Ima tri žene, ali najviše vremena provodi sa dečacima robovima. Upravnik je već jedanaest godina.

Ima palatu koja se može porediti sa bilo kojom u Peli, čak i s tvojom. Sakuplja statue i druga umetnička dela, uglavnom iz Persije. Filip jeknu. – Moje zlatne zalihe su presušile a on sakuplja umetnička dela i gradi palatu!

Mislim da ga polako upoznajem. A šta je sa rudnicima? Kako se njima upravlja? – Kako bih ja to znao, gospodaru? Nikada nisam ni video neki. – Videćeš sutra – obeća mu Filip. – Kakva divota – promumla Atal. Filip se nasmeja i lupi ga po ramenu. – Zar te ne interesuje odakle nam dolazi zlato? – Ne – priznade Atal – dokle god dolazi. – Šta je sa tobom, Nikanore? Da li bi ti voleo da vidiš rudnike? – Ako tako zapovedaš, gospodaru. Ali šta tu ima da se vidi? Ljudi koji kopaju zemlju kao krtice. Tama i smrad. A kako silaze dublje, opasnost od

urušavanja tavanice je sve veća. Ja želim da me pokopaju kada budem mrtav, ne pre toga. Filip zavrte glavom. – Onda vam dajem dozvolu da istražite raskoš Kruzije. Antipatar će

me pratiti. – Jedinstvena čast za njega – podrugljivo reče Atal.

– Uvek je čast hodati uz kralja – reče Antipatar, prikrivajući svoj bes, ali su njegove crne oči ostale prikovane za Atala.

– Ja ti se ne sviđam, zar ne? – upita Atal, sedajući i uzvraćajući pogled vojniku. – Niti mi se sviđaš niti ne sviđaš, Atale. U stvari, ja retko i razmljišljam o tebi. – Pazi kako razgovaraš sa mnom! – prasnu Atal. – Ja sam zao neprijatelj. – Ućutite, obojica! – zagrme Filip. – Zar mislite da nemamo dovoljno teškoća? Kada

Makedonija bude slobodna, onda ću, možda, da vam dopustim da objavite svoje neprijatel-jstvo. Možda.

Ali znajte ovo, ako se pobijete, pogubiću pobednika. Ako ne možete biti prijatelji zbog mene, bar trpite jedan drugoga. Da li ste me razumeli?

– Ja ne želim neprijateljstvo, gospodaru – reče Atal. – Kao ni ja – dodade Antipatar. Filip se uvi u ćebad, nasloni glavu na svoju presavijenu

prostirku od lavlje kože i zagleda se u zvezde, tako daleke od svih teškoća na svetu. Onda sklopi oči i utonu u san.

Hodao je po travnatom obronku ispod srebrnog meseca i ugledao ženu koja sedi pod razgranatim hrastom. On pogleda oko sebe, iznenađen što je sam. Prišao je i naklonio joj se, a ona skide tamnu kapuljaču svoga ogrtača. Lice joj je bilo bledo i lepo, oči crne ali svetlucave.

– Dobro došao, veliki kralju – prošaputa ona. On sede pored nje. – Nisam veliki, ženo. Ali jesam kralj. – Bićeš veliki, to je Aidino obećanje; bogovi su tako odlučili. Ali nešto ti nedostaje, Filipe. To je talisman, koji moraš imati. – Gde ga mogu pronaći? – Ja ću ti ga naći. Gledaj! Ona pokaza niz brdo ka malom potoku, koji je svetlucao na me-

sečini. Tamo je sedela druga žena. – Idi njoj i spoznaj zadovoljstva kosmosa. Filip je hteo da postavi pitanje, ali je crna žena iščezla. On ustade i ode do potoka. Žena

koja ga je čekala bila je tek nešto starija od devojčice, mršavog tela i malih okruglih grudi. Kosa joj je bila crvena, kao odsjaj vatre, a oči zelene poput dragulja. Kada je kleknuo pored nje, ona pruži ruku i pogladi ga po bradi, po grudima, i najzad po stomaku. Shvatio je da je nag, kao i ona. Obuze ga strast.

Povukao ju je na travu, ljubeći je po vratu i licu, i rukom milujuću unutrašnju stranu njenih butina. Osećao je lupanje srca.

– Voli me! – prošaputa ona. – Voli me! On prodre u nju. Njegovo zadovoljstvo je bilo toliko veliko da je vrhunac usledio istog

časa; ali uspeo je da se obuzda. Njegova strast je izgledala neiscrpna. Osetio je da se ona trese ispod njega, glasno stenjući. On skliznu sa nje, ali ga ona nije puštala, milujući ga nežnim prstima, ljubeći ga mekim usnama. Naposletku, on zastenja i prevrnu se na leđa, ležeći i držeći je u zagrljaju.

– Ko si ti? – upita je on. – Moram znati. Moram te imati. – Videćeš me ponovo, Filipe. S tobom ću imati dete, kraljevića. – Gde te mogu naći? – Još uvek nije vreme za to. Srešćemo se za dve godine na Ostrvu misterija. Tamo ćemo se

venčati; tamo će biti začet tvoj sin. – Tvoje ime, reci mi ime! – Reci mi tvoje ime! – viknu. – Šta je bilo, gospodaru? – upita Nikanor, prišavši mestu gde je kralj ležao. Filip otvori oči

i ugleda zvezde, sjajne na noćnom nebu. – Bio je to san – on prošaputa. – Dar bogova.

* *** *** **

Ne mogavši da zaspi, Filip je seo i ostatak noći proveo prisećajući se svoje vizije. Za dve godine, rekla je, biće na Ostrvu misterija.

Samotraka. Nikada nije bio tamo, niti je to želeo. Ali sada, znao je, samo ga smrt može sprečiti da

stigne na taj sastanak. U zoru on razbudi ostale, te siđoše u dolinu rudnika. Kruzija nije bila veliko naselje, manje

od hiljadu ljudi je tu živelo, a Elifionova palata je zasenjivala grad svojim belim stubovima, elegantnim statuama. Njen visoki krov je ukrašavao izuzetan reljef, koji je prikazivao rađanje boginje Atene iz glave svoga oca Zevsa.

Dve stotine jahača se zaustavilo ispred zgrade. Filip skoči na zemlju. Stariji sluga se pojavi iz unutrašnjosti zdanja i stade iznenađ en, zureći u vojsku ispred palate.

– Uzmi mog konja – viknu Filip. Čovek krenu napred, spotičući se. – Da li vas očekuju? – upita preplašen. – Nadam se da ne – odgovori Filip, bacivši mu uzde, pa se krupnim koracima zaputi ka

dvokrilnim vratima iza stubova. Atal, Nikanor i Antipatar su ga sledili. Njih četvorica zasta-doše u velikom hodniku. Persijski tepisi su prekrivali pod, statue su bile poređane duž zidova, a ogroman mozaik je ukrašavao tavanicu, prikazujući trojanskog princa Parisa sa boginjama Herom, Afroditom i Atenom.

Filip se osetio gotovo poniženim u tom veličanstvenom okruženju. Primetio je da su nje-gove blatnjave čizme ostavile tragove na tepisima a da su mu šake crne od prljavštine.

– Elifione! – povika, a odjek se rasu mermernim hodnikom. Sluge usplahireno potrčaše iza skrivenih vrata. Jedan od njih, mršavi dečak zlatne kose,

sudari se sa Antipatrom i pade na kolena. Vojnik mu pomože da ustane. – Nemojte me ubiti! – zakuka dečak. – Niko te neće ubiti – reče mu Antipatar. – Dovedi svoga gospodara. Reci mu da je došao

kralj. – Da, gospodine. Dečak krenu ka stepenicama, pa se okrenu. – Izvinjavam se, gospodine,

ali koji kralj? – Kralj Makedonije – reče Antipatar. Stariji čovek priđe i pokloni se pred Filipom. – Gospodaru, možda biste izvoleli da

sačekate u andronu. Doneću vam neko osveženje. – Najzad – reče Filip – sluga s trunkom pameti. Grupa je sledila slugu do dugačke sobe sa

desne strane. Tu su divani bili presvučeni svilom, a zidovi oslikani scenama iz lova: jahači progone belog jelena, Herkul ubija Nemejskog lava, strelci odapinju strele na velikog med-veda. – Tako mi bogova – reče Filip – zbog ovoga Pela izgleda kao štala. Zavideo bih mu da sve ovo nije sagrađeno mojim zlatom.

Sluga je doneo vino iz Elifionovih vinograda, crveno, slatko i aromatično. Filip se ispruži na divanu i podiže svoje prljave čizme razmazujući blato po svili.

Bio je mračnog raspoloženja i njegovi pratioci nisu izustili ni reč dok su čekali. Napokon se pojavio i Elifion. Atal je rekao da je debeo, ali to je bila blaga reč; ogromni podbradak je visio ispod njegove brade, a stomak zatezao njegovu persijsku odeću. Crna kosa je bila kratko podšišana i ličila na loše nameštenu kapu. On pokuša da se nakloni, ali nije mogao od sto-maka.

– Dobro došao, gospodaru – reče on. – Da sam samo znao za vašu posetu, pripremio bih odgovarajuću dobrodošlicu. Glas mu je bio dubok i privlačan, kao i njegove velike smeđe oči, primeti Filip.

– Došao sam da vidim rudnike – reče Filip. – Ali zbog čega, gospodaru? Ima malo toga što čovek dobrog porekla može da vidi. Ve-

like, otvorene rupe u zemlji, i nekoliko tunela punih smrada. Rado ću vam pokazati topionice.

Filip spusti ton i oči mu sevnuše. – Pokazaćeš mi ono što želim da vidim – reče tiho. – Uradićeš tako, Elifione, jer si ti moj sluga.

Odmah me vodi do rudnika. Kralj ustade. – Naravno, gospodaru, samo da se presvučem; brzo ću. – Atale! – prasnu Filip. – Da, gospodaru? – Ako ova debela budala odbije da posluša još jedno naređenje, uzmi svoj nož i otvori mu

trbuh od prepona do grla. – Da gospodaru – odgovori Atal, podsmehujući se prestrašenom Elifionu. – Dakle, gospodine, rudnici – reče Filip. – Odmah, gospodaru – promuca Elifion. Debeli upravnik naredi da mu spreme kočiju. Za

tili čas, kola su stajala ispred palate. Vukla su ih četiri crna uškopljenika, a ličila su na gigantska borna kola, ali sa širokim

sedištem postavljenim jastucima. Elifion se smesti u sedište a sluga se pope pored njega, držeći uzde. Uprkos odsustvu znatiželje prema rudnicima Atal i Nikanor su jahali iza Filipa. Nisu hteli da propuste kraljevu posetu.

Jahali su skoro sat vremena pre nego što su stigli do male doline, u kojoj je zemlja bila iz-dubljena. Daleko ispod sebe videli su robove kako kopaju zemlju, dok drugi izlaze i ulaze u tunele u brdu.

Jahači se spustiše. Nikanor prelete pogledom po grupi radnika. I muškarci i žene su tu radili, a njihova

koščata tela prekrivali su gnojni čirevi. Okruživala ih je straža, naoružana kratkim, ružnim bičevima. S desne strane, žena koja je

nosila korpu punu kamenja saplete se i pade, udarivši glavom u kamen. Nije ispustila ni glasa, već se umorno podigla i oteturala dalje.

Filip je došao do najbližeg ulaza u tunel i sjahao. Elifion ponosno siđe sa kola. – Kao što ste i naredili, gospodaru. Ovo je rudnik.

– Uvedi me unutra. – Unutra? – Jesi li ti gluv? Elifion polako krenu ka ulazu u tamni tunel, zastavši da bi mu se oči privikle na mrak.

Svetiljke su visile sa tavanice, ali je tunel bio pun prašine, koja ih je gušila. Elifionov sluga, onaj koji je uveo kralja u andron, natopi komad tkanine vodom i pruži ga svome gospodaru. Elifion ga je držao na ustima i nastavio dublje u rudnik. Tlo je bilo sve niže i vazduh postade težak i memljiv. U dubini tunela čuli su kako metal udara u kamen.

Oblak prašine pade na Atalov oklop i on baci pogled ka drvenim gredama koje su podupi-rale tavanicu. Jedna od njih je imala pukotinu kroz koju je pala prašina.

Nastavili su dalje. Došli su do tela mlade žene koje je bilo sklonjeno sa strane. Prašina joj je pokrila lice i ispunila otvorena usta. Tunel je ovde bio niži te su hodali

sagnutih glava. Ali tavanica se spuštala još niže. Elifion stade. – Ne znam šta želite da vidite, gospodaru – zacvile. – Nastavi! – naredi Filip. Elifion se spusti na kolena i šake, i klečeći nastavi. Filip se ok-

renu ostalima. – Čekajte ovde – reče i krenu za upravnikom. Nikanor se okrenu Atalu. – Misliš li da bi se mogli pomeriti malo nazad, gde je tavanica

viša? Da li će Filip zameriti, šta misliš? Znoj se slivao i iscrtavao pruge na zaprljanom Atalovom licu; osećao je hladnoću i strah,

ali se nije pomerio. Pogledao je u Antipatra. – Šta ti misliš? – upita.

– Mislim da se kralj neće ljutiti – odgovori Antipatar. Njih trojica se vratiše u širi deo tun-ela. Zastadoše na mestu sa koga se nazirala sunčevu svetlost u daljini. Tu su čekali. Nikanor nije mogao da odvoji pogled od mrtve žene.

– Zašto je nisu sahranili? – upita. – Video si robove – reče Antipatar. – Jedva stoje na nogama. – Ovo je dolina prokletih – prošaputa Antipatar. Začuli su se koraci iz pravca ulaza i oni se

pomeriše da bi propustili kolone radnika koji su nosili prazne korpe od ispletenog pruća i išli ka mračnim dubinama tunela.

– Idem napolje, na sunčevu svetlost – reče Nikanor. – Ne mogu ovo da podnesem. – Kralj je rekao da čekamo – podseti ga Atal. – Ni meni se ne sviđa ništa više nego tebi.

Ali moramo da budemo strpljivi. – Mislim da ću poludeti ako ne izađem odavde – odgovori Nikanor piskavim glasom. An-

tipatar mu stavi ruku na rame. – Neko treba da ode i kaže ljudima da je sve u redu. Mi smo ovde dole već duže vreme i neki se mogu zabrinuti. Sačekaj nas napolju, Nikanore.

Nikanor klimnu glavom i otrča napolje ka svetlu. Atal se okrenu ka Antipatru. – Ko si ti da izmeniš kraljevo naređenje? – on zašišta.

– Nije mu bilo dobro. Da ga nisam poslao napolje, verovatno bi sam otrčao. – Pa? Istrčao bi. Kakve to veze ima s tobom? Antipatar klimnu glavom s razumevanjem. – Shvatam. On više ne bi bio u milosti. Bogova

mi, Atale, zar ti nemaš prijatelja? Zar nema nikoga do koga ti je stalo? – Samo su slabim ljudima potrebni prijatelji, Antipatre. A ja nisam slabić. Antipatar oćuta i njih dvojica nastaviše da čekaju u tišini. Čekanje se odužilo. Konačno se

pojavila debela figura Elifiona, u isprljanoj plavoj odeći. Iza njega se pojavio kralj nat-murenog lica; izađe iz tunela na svetlost, i udahnuvši duboko nekoliko puta, okrenu se ka Eli-fionu, koji odstupi za korak kad ugleda bes u kraljevim očima.

– Šta sam učinio gospodaru? Recite mi. Veran sam vam, kunem se! Filip jedva da je mogao da govori. – Neka mi neko donese piće! – zagrme i Nikanor pritrča

noseći mešinu sa vodom. Filip ispra usta i ispljunu vodu. – Ovo su moji rudnici – reče napokon.

Moji. Makedonski. Reci mi, debela budalo, šta ti treba da bi iskopao zlato iz zemlje? – Alatke, gospodaru. Krampovi, alatke za kopanje, korpe. – A ko koristi te alatke? – Kao što ste i videli, robovi, kriminalci, lopovi, ubice. Ljudi koji su osuđeni i poslati ovde.

Žene takođe. – Ti to ne shvataš, zar ne? – zagrme Filip. Oko njega je sav rad prestao; stražari sa biče-

vima nisu više posmatrali radnike, koji umorni posedaše na zemlju, ispuštajući alatke. Sve oči su gledale u nesrećenog Elifiona.

– Ja se staram da dam sve od sebe – on zacvile. – Zlata više nema kao nekada, ali zar je to moja krivica? Zlatne žile idu dublje, tamo gde ih ne možemo slediti.

Filip se okrenu ka stražaru. – Ti! – on viknu. – Pokupi sve iz rudnika. Izvedi ih na svetlost. Čovek se pokloni i odjuri ka tunelu.

– Elifione – reče tihim glasom kralj – mogao bih da ti oprostim pohlepu, žeđ za bogatstvom. Mogao bih da ti oprostim to što si ukrao moju imovinu. Ali ono što ti ne mogu oprostiti jeste tvoja glupost. Alatke; kakav to ludak dozvoljava da mu alatke dospeju u takvo stanje? Izgladneli skoro do smrti, puni čireva, žive bez trunke nade; kako bi i mogli da rade? Za kopanje treba snage, snažne ruke, dobra leđa. Zato čoveku treba hrana, jaka, obilna hrana, i vino da osnaži duh. Atale!

– Da, gospodaru. – Ti ćeš preuzeti upravljanje ovim poslom. Ostaviću ti sto vojnika.

Želim da se robovi nahrane i odmore dve sedmice. Poslaću još njih ovde. Nađi sebi dobrog pomoćnika i napravi raspored tako da niko ne radi duže od dvanaest sati. Filip pogleda u rat-nikove oči i iznenada se nasmeja. Atalu se nije sviđala nova uloga, to je i pokazivao.

– Takođe – nastavio je kralj – možeš zadržati svaki stoti deo zlata koji iskopaš. – Hvala vam, gospodaru – reče Atal, a oči su mu sijale dok se klanjao. – Ali šta ćemo sa

Elifionom?– Ko je vrhovni sudija u Makedoniji? – odgovori Filip. – Kralj, gospodaru. – Upravo on. Zbog pohlepe osuđujem Elifiona na pet godina rada u ovom rudniku. Pobrini

se za to da vredno radi. Elifion se baci na kolena. – Preklijnem vas, gospodaru. – Sklanjaj mi ga sa očiju! – zaurla kralj. Tri vojnika odvukoše cmizdravog čoveka. – Šta će biti sa njegovim ženama? – upita Nikanor. – Kupi im kuću u Kruziji i daj im novca za izdržavanje. Riznicu prenesi u Pelu. Gde je njegov sluga? – Ovde, gospodaru. Zovem se Paral. Filip ga pogleda u oči. Bio je srednje visine, kratke

kovrdžave kose, zakrivljenog nosa i tamnog tena. – Ti si Persijanac? – Iz Frigije sam, gospodaru. – Koliko dugo si služio Elifiona? – Od kada me je kupio pre jedanaest godina, kada mi je bilio dvanaest. – Kako si mu služio? – Prvo sam bio njegova igračka, jedna od njih. A zatim me je obučio da mu vodim knjige. – Gde krije svoje zlato? – Postoji skladište ispod palate. – Atale, neka se to pošalje meni, bez jednog stotog dela. Sada, Parale, imaš novog gospo-

dara. Da li ćeš mu verno služiti? Sluga pogleda Atala pa onda Filipa. – Gospodaru, Elifion mi je obećao slobodu kada

napunim dvadeset i pet godina. Rekao je da će tada plaćati moj posao. Da li to njegovo obe-ćanje i dalje važi?

Ili ću ostati rob kod ovog novog gospodara? – Obećaću ti nešto još bolje. Za tri meseca ćeš biti slobodan čovek. Od ovog trenutka ćeš

dobijati platu, onoliko koliko Atal proceni da tvoj rad zaslužuje. Sada te ponovo pitam, da li ćeš nas verno služiti?

– Hoću gospodaru, i pošteno. – Neka tako i bude – reče mu Filip. Bardila je sedeo nepomično dok mu je nož, oštar poput brijača, skidao kosu pod perčinom.

Koža njegovog temena bila je mlitava i naborana, ali je ruka njegovog sluge bila mirna dok je oštrica klizila po koži.

– Posečeš li me, odsećiću ti obe šake – reče iznenada Bardila. Sluga se sledi za trenutak, a zatim utrlja još ulja na kraljevo lice, kako bi omekšao čekinje.

Nož skliznu preko kože iznad Bardilinog desnog uha, a nakon toga sluga stade ispred kralja. – Nagnite glavu unazad, gospodaru. Bardila pogleda u čoveka i podmetnu svoje grlo; sluga

nastavi svoj posao nožem, sve dok na kraju ne odstupi za korak. Kralj pogladi kožu na glavi i licu. – Dobro si to uradio, Boli – reče. – Kaži mi, kako to da

te moja pretnja nije uznemirila? Čovek slegnu ramenima. – Ne znam, gospodaru. – Onda ću ti ja reći – reče Bardila smešeći se. – To je zato što si nameravao da prerežeš

moje grlo i pokušaš da pobegneš ako napraviš i jednu posekotinu. Bolijeve oči se raširiše i Bardila vide da je pogodio njegove misli. Suvo se nasmeja i us-

tade. – Nemoj da te to brine.

– Ako si to znao, zašto si mi pripretio, gospodaru? – Malo opasnosti daje čari životu, a tako mi Zevsa, kada napuniš osamdeset tri godine,

treba ti dosta čari. Pozovi mi Grigerija. Bardila priđe bronzanom ogledalu i pogleda u svoj odraz. Mrzeo je lice sa koga je visila koža, duge i tanke udove i bele dlake svojih dugačkih

brkova. Bilo je trenutaka kada je žalio što tako dobro ume da prepozna izdajnika. Možda je, pomisli on dokono, trebalo da dopustim Bihilu da me ubije. Bardilin sin je bio dobar ratnik, visok i ponosan; ali, napunio je pedesetu a njegov otac je i dalje vladao Dardancima. Pobuna je bila kratkog veka, Bihilova armija je razbijena a Bardila je posmatrao kako dželati polako dave njegovog sina.

Okrenuo se kada je čovek koji je ubio njegovog sina ušao u sobu. Grigerije je bio visok, ši-rokih ramena i uskih kukova. Iako je imao obrijanu glavu i perčin, kao i svi Dardanci, nije nosio ni bradu ni brkove. Njegovo lepo, bledo lice, bilo je obrijano po modi Grka sa juga.

Grigerije se nakloni. – Dobro jutro, gospodaru. Nadam se da ste dobro. – Jesam, ali biti dobro kada si star ima drugo značenje. Da li je stigao Makedonac? – Jeste, gospodaru. Ali je sa sobom doveo svega četiri čoveka. – Četiri? Nije mogao da nađe dvadeset Makedonaca koji imaju hrabrosti da uđu u Iliriju? Grigerije se zakikota. – Izgleda da nije. – Ko su ta četvorica? – Jedan je običan vojnik, Teoparl, drugi je kraljev ljubavnik Nikanor; treći je vojnik An-

tipatar, predvodio je napad na Peonce. Poslednji je najamnik Parmenion. – Znam to ime – reče Bardila. – Ponudio sam mu posao. – Služio je Velikog kralja u Persiji, kako sam čuo. Bio je i prijatelj Tebanca Epaminonde. – Više od toga – reče Bardila. – Leuktra. Spartanski poraz. Kakve su ostale vesti? – Od male su važnosti, gospodaru. Neoptelem se složio da poveća svoj danak. Ali to ste i

očekivali. – Naravno. Sada kada mu je armija uništena i nema drugog izbora. – Ponudio je, takođe, i jednu od svojih kćeri za udaju. – On je budala. Iako bih jako želeo da je drugačije, moj interes za žene je nestao pre deset

godina. Vratimo se važnijim pitanjima. Želim da se sa Filipom dobro postupa dok je ovde, ali mu se, takođe, mora staviti na znanje

ko je sada gospodar. – Kako da to izvedem gospodaru? – Budi ljubazan prema kralju, ali bez njegovog znanja, izazivaj saputnike. Bilo bi za-

nimljivo da te neko od njih pozove na dvoboj. Ja tada ne bih imao drugog izbora nego da ga dozvolim. Ti ćeš onda ubiti izazivača. – Koga gospodaru? – Nemoj Nikanora. Želim malo da ponizim kralja, a ne da ga razbesnim. Bes vodi u glu-

post. Neka to bude vojnik Teoparl. I dovedi Parmeniona noćas u moje odaje, ali nemoj da Filip sazna za to.

– Unajmićete ga? – Zašto da ne. To će biti drugi udarac Makedoncu. Šta ti misliš o Filipu? – Nestrpljiv je da vam ugodi. Međutim, teško ga je proceniti. Dopadljiv je i to ume da koristi. Ima hladne oči i pripazio bih ga se u borbi. Ali kakva mu

je prava priroda, ne mogu da naslutim. – Njegov brat je bio jednostavan, ali žustar čovek – reče Bardila. – Zanima me zašto je

Perdika dopustio da Filip ostane u životu. Ili ga nije smatrao pretnjom ili je bio budala. Slično tome, zašto Filip nije ubio Perdikinog sina? Oni su zanimljiva porodica.

– Nije oklevao da ubije svog polubrata – primeti Grigerije. – Znam. Bardila uzdahnu i vrati se na presto. – Ah, kada bih bio siguran da on predstavlja

pretnju, on se ne bi odavde vratio živ. Ali suprug za Audatu nagrada je kojoj se nisam nadao. Pozovi ga na sastanak sa mnom, za sat vremena.

Pošto je Grigerije otišao, Bardila je pozvao Audatu. Bila je visoka žena, koščata, sa istak-nutim nosem. Znao je da je mnogi smatraju ružnom, ali je Bardila u njoj video dete koje je voleo čim se rodilo. Ona uđe i zagrli ga.

– Da li si ga videla? – upita Bardila, držeći ćerku za obe ruke. – Da. Lep je, mada mi se čini da je niži od mene. – Želim da budeš srećna – reče joj. – Ali i dalje nisam siguran da li je ovo mudra odluka. – Imam dvadeset i sedam godina, oče. Nemoj da se previše brineš za mene. – Govoriš kao da je dvadeset i sedam neka starost. Još uvek imaš vremena da rodiš zdrave

sinove i posmatraš ih kako rastu. Ja ti to želim. Želim da spoznaš radost koju sam ja osetio dok si ti rasla.

– Uradiću šta god ti se sviđa – reče ona. Sedeli su i razgovarali sve dok Grigerije nije ušao i najavio Filipa. Audata odmah ode, ali je ostala da posmatra susret iza odškrinutih vrata prestone dvorane.

Bardila je stajao ispred trona kada je Filip ušao. Makedonac je prišao, kleknuo pred njim, uzeo mu ruku i poljubio je.

– Kralj ne treba da kleči pred drugim kraljem – ukori ga Bardila. – Ali sin treba da iskaže poštovanje svome novom ocu – odgovori Filip, ustajući. – Imaš pravo – složi se Ilir, mahnuvši Grigeriju da izađe. – Dođi i sedi sa mnom, ima

mnogo toga o čemu treba da razgovaramo.

* *** *** **

Parmenion ubaci listove sulfijuma u kipuću vodu, promešavši ga oštricom noža. – Šta je to? – upita Ilir, sluga koji je doneo vodu.

– Trave iz Makedonije. Od njih se pravi osvežavajući napitak. Zahvaljujem ti se. Parmenion sede na divan, čekajući da se rastvor ohladi. Motak je bio veoma besan kada je

čuo da neće ići sa njima, pa je gunđao poput neke babe. – Uzimaćeš sulfijum svako veče pre odlaska na spavanje? Nećeš zaboraviti?

– Naravno da neću zaboraviti. – Zaboravio si prošli put, u Egiptu. Ona tri dana dok sam ja imao groznicu. – Imao sam druge brige na umu. U to vreme smo bili pod opsadom. Motak promrmlja nešto, pokazujući da nije baš ubeđen. – Imaš dovoljno za pet, ako

rastegneš, za šest dana. – Biću oprezan, Motače. Obećavam ti. – Tako je! Rugaj se! Samo, ne zaboravi da govorimo o tvome životu. Parmenion podiže noge na divan i opušteno srknu gutljaj toplog napitka. Kao i mnogi Grci

sa juga, i Iliri su pili iz plitkih činija. Samo su u Tebi persijski pehari pronašli svoj drugi dom. Ispio je napitak i seo, osetivši umor nakon dugog jahanja. Kralj je ostavio svojih dvesta

gardista u blizini planine Bobuna, obećavši im da će se vratiti za pet dana. Sačekao ih je Grigerije sa sto ilirskih konjanika. Jahanje do Bardiline palate je bilo neizvesno i Parmenion je osetio umor mnogo pre nego što su ugledali dugačku, prizemnu zgradu. Nije bilo statua da je ukrase, niti vrta, samo štale za kraljeve konje; ali sobe koje su im dali bile su udobne, a svaki je čovek dobio po slugu. Parmenion je tonuo u san kada je začuo kucanje na vratima. – Ko je? – upita.

– Grigerije, gospodine. Kralj vas zove. Parmenion sede i protrlja oči kako bi odagnao san. Baci pogled na oklop i šlem, koji su

ležali na podu pored mača, pa ustade i otvori vrata. Grigerije se pokloni. Parmenion izađe iz sobe i pođe za ratnikom duž širokih hodnika, do kraljevih odaja. Čovek je hodao na prstima, u savršenoj ravnoteži. On je atleta, pomisli Parmenion, i više od toga, ratnik koga treba držati na oku.

Grigerije ga uvede u predvorje i najavi kralju Bardili. Spartanac se iznenadi kad vide kralja samog. Nije ustao sa divana kada je Parmenion ušao, ali je mahnuo rukom uzvrativši na nje-gov naklon.

– Dobro došao u moj dom, Parmenione. Čast je ugostiti u Iliriji tako poznatog generala. – To teško može da se meri sa čašću koju ja imam, vaše veličanstvo. Biti primljen kod

kralja kakav ste vi, čuven i nadaleko poznat, prava je retkost. – Lepo si to rekao, Spartanče, ali ostavimo takve ljubaznosti – prasnu starac. – Dođi, sedi

pored mene i ispričaj mi šta radiš u Makedoniji. Parmenion sede pored kralja. – General ide tamo gde ima posla. Bojim se da sam skoro

zloupotrebio gostoprimstvo koje sam uživao u Aziji. Kralj Filip je bio dovoljno ljubazan da mi ponudi privremeno zaposlenje.

– Privremeno? – Treba da obučim nekoliko stotina njegovih ratnika kako bi čuvali granicu sa Peonijom, i

da formiram kraljevu gardu. Kralj se nasmeja otkrivši pocrnele zube. – A šta je sa Ilirijom? Šta misli u vezi sa tom granicom? Parmenion je brzo razmišljao. – Ne sviđa mu se trenutno stanje, ali da li bi se vama svi-

đalo? Ipak, rekao sam mu da on tu malo može da učini. Potrebno mu je bogatstvo, armija na-jamnika, pa i tada bi mu šanse bile male.

– Govoriš veoma otvoreno – reče kralj, iznenađeno. – Ne odajem vam nikakve tajne, vaše veličanstvo. I osećam da ne bi bilo u redu da vas

lažem. – Da li bi prešao u moju službu? – Naravno, gospodaru. Ali dao sam svoju reč Filipu da ću ostati godinu dana i obučiti nje-

govu gardu. Nakon toga? Potražiću novi posao. Međutim, mislim da vam nisam potreban. Mene obično unajmljuju poraženi. Mali broj pobednika ima potrebe za najamničkim gener-alom.

– To je tačno – složi se Bardila. – Reci mi, da li ti se dopada Filip? – Veoma. On je ljubazan i ponekad nežan čovek. Na svojim putovanjima sreo sam malo

takvih ljudi. – Da li je to razlog zbog koga nije ubio Perdikinog sina? – Pretpostavljam da jeste, vaše veličanstvo. Ali teško je znati šta se sve mota po kraljevoj

glavi. – Još jedno, poslednje pitanje, Parmenione: ako Filip podigne armiju, da li bi ti krenuo na

mene? – Naravno, vaše veličanstvo. Bio bih čudan general kad ne bih. Kralj se zasmeja. – Mogao bih te ubiti, znaš. – Sve je moguće – složi se Parmenion, pažljivo gledajući starog kralja. – Ali mislim da ne-

ćete. – Zašto? – Zato što vam je dosadno, i ma kako da je Filip mala pretnja, u vama se budi zanimanje za

njega. – Dobro zapažaš. Mislim da ću te držati na oku. Idi sada i uživaj u svome boravku u Iliriji.

* *** *** **

Tri dana je Filip išao na gozbe koje je priređivao Bardila, na atletska takmičenja i plesove, gledao je i korintsku komediju, izvedenu u pozorištu na periferiji grada. Činilo se da make-donski kralj uživa u pompeznim svečanostima, ali su ti dani bili izuzetno dosadni Parmen-ionu. Ratnik Teoparl je bio napet i uznemiren, i Parmenion ga je dvaput video kako razgovara sa podrugljivim Grigerijem.

Spartanac je prišao Teu dok je publika napuštala teatar. – Da li je sve u redu? – on upita. – Dobro sam – odgovori Teo, koračajući napred. Parmenion zaboravi na sumnje kada mu je Filip prišao i uhvatio ga pod ruku. – Dobra

predstava, zar ne? – upita Filip. – Nisam ljubitelj komedija, gospodaru. Filip priđe bliže. – Da bi se oženio nekim kao što je Audata, čovek mora da voli komediju

– prošaputa. Parmenion se nasmeja. – Kažu da se ne voli samo zbog lepote. – Da, ali i izgled mora da se računa. Sedeo sam sa njom dva sata juče, i sve vreme sam po-

kušavao da pronađem neku crtu u njenom izgledu koju bih mogao da pohvalim. – I šta si našao? – Pomislio sam da joj kažem kako ima lepe laktove. Parmenion se glasno nasmeja i njegova napetost popusti. – Šta se posle desilo? – Vodili smo ljubav. – Šta? U palati njenog oca? Pre venčanja? A kako si to uspeo ako ništa privlačno kod nje

nisi našao? Filip iznenada postade ozbiljan. – Sanjao sam nešto, Parmenione. Zamislio sam ženu koju

sam video u snu, ženu koju ću sresti sledeće godine na Samotraki. Dok su hodali ka palati, Filip ispriča Spartancu o tajanstvenom susretu.

– I siguran si da je to predznak? – Kladio bih se u život da je tako, i dao bih svoj život da ostvarim san. Ona je prelepa, na-

jlepša žena koju sam ikada video. Ona je dar bogova, Parmenione, znam to. Obećala je da će mi podariti sina, dete koje će postati velikan.

Kada su došli do palate, Filip uhvati Parmeniona za mišicu i stade. – Ovog popodneva kralj me je pozvao da vidim njegovu armiju – reče. To bi trebalo da bude prosvetljujuće.

– Zaista bi trebalo biti – složi se Parmenion. – Šta te brine? – Teoparl. Snuždio se, mislim da ga Grigerije izaziva. Ne sme biti uvučen u borbu. An-

tipatar se raspitao o Grigeriju; izgleda da je on kraljev miljenik i demon s mačem. – Sprečiću svaki duel između Makedonaca i Ilira – obeća Parmenion. – Dobro. Da li si se ponovo video sa Bardilom? – Ne. Mislim da sam ga ubedio da nemamo nameru da zaratimo sa Ilirijom. – Nemoj biti tako siguran – upozori ga Filip. – Čini mi se da je on neki čarobnjak, da po-

gađa misli. Tog su popodneva Filip i njegovi pratioci posmatrali kako ilirska konjica juriša preko širo-

kog polja, s kopljima bleštavim na suncu. Zatim je nastupala pešadija u formaciji falange. Svaki čovek je bio naoružan kopljem za bodenje i kratkim mačem a nosio je i četvrtasti štit od drveta, ojačan bronzom; imali su šlemove sa krestama, prsne oklope, štitnike za noge, ali su im butine bile gole. Po naređenju svoga generala, falanga skladno promeni formaciju, nastu-pajuć i u dugoj liniji, tri reda dubine, sa spuštenim i poravnatim kopljima. Filip i njegovi Makedonci su stajali na obodu polja, i Filip primeti kako se Iliri sa obe njegove strane raz-miču.

– Stojte mirno, bez obzira na sve – prošaputa Filip.

Uz gromki poklič pešadija jurnu. Filip je posmatrao kako mu se kopljanici približavaju, i za trenutak se zapita da li je to možda kraj njegovog života. Izgledalo je da ništa ne može zaustaviti masu u jurišu, i da će se za nekoliko trenutaka gvozdeni vrh zariti u njegova nezaštićena prsa. Ali, stajao je mirno, s rukama na bokovima, gledajući u ljude koji su jurišali.

U poslednjem trenutku falanga se zaustavila. Filip pogleda u vrh koplja koji je lebdeo is-pred njegovih grudi. Podiže ruku, palcem protrlja metal i pogleda kopljanika u oči.

– Ima rđe na vrhu – reče mirnim glasom. – Trebalo bi da ga bolje održavaš. Zatim se ok-renu.

Nijedan od njegovih pratilaca nije se mrdnuo tokom juriša, što je Filipa ispunilo ponosom. Bardila mahnu i Filip se pridruži starom kralju na širokom sedištu, na čelu stola prekrivenog hranom.

Parmenion je hteo da zauzme svoje mesto, kad primeti Tea i Grigerija na dvadesetak koraka; vide kako je Teovo lice pocrvenelo, a ruka mu krenula ka dršci mača kad je Ilirac po-novo nešto podrugljivo rekao.

– Teo! – viknu, i vojnik se zaledi. Parmenion ode do njih. – Šta se to ovde dešava? – upita on.

– Ovaj vašljivi pas me je izazvao – reče Grigerije. – Ja to zabranjujem – izjavi Parmenion. – Nije na tebi da zabranjuješ bilo šta u Iliriji – odgovori mu Grigerije, dok su mu crne oči

sijale. Parmenion duboko udahnu. – Da li te je Teoparl udario? – upita blagim glasom. – Ne. – Dobro. Dakle, nije bilo ničega poput ovoga – reče Parmenion, ošamari Grigerija nadlani-

com i obori ga. Začu se snažni usklik iz grupe oficira koji su se spremali da večeraju. Parmen-ion ode do Bardile, ne osvrćući se na ratnika koji se podizao, i duboko se pokloni.

– Vaše visočanstvo, moram da se izvinim zbog ove neprijatne scene. Ali vaš čovek, Grigerije, izazvao me je na dvoboj i ja tražim vašu dozvolu da to prihvatim.

– Nisam izazvao tebe! – viknu Grigerije. – Dakle, ne želiš da se boriš protiv čoveka koji te je udario? – upita Parmenion. – Da, u stvari – on pogleda u kralja. – Svi su videli početak ove svađe – reče Bardila. – Sada moramo videti i njen kraj. Dajem

vam dozvolu da se borite. – Zahvaljujem, gospodaru – reče Parmenion. – Mogu li, kao gost, da zamolim za jednu us-

lugu? Pošto smo prekinuli ovako divan obed, izgleda mi pravično da vam prikažemo ne samo veštine već i hrabrost. Da li biste, dakle, imali išta protiv toga da se borimo onako kako se plemići iz Mesopotamije bore pred svojim kraljem?

Bardila je napeto gledao u Parmeniona. Nije znao kako se ratnici u Mesopotamiji bore, ali nije hteo to da otkrije.

– Ako tako želiš. – Neka pripreme vatru sa usijanim ugljem dubine lakta – reče Parmenion. Bardila naredi dvojici slugu da donesu gorionik. Parmenion se udalji malo od stola, a Filip

mu se sa ostalima pridruži. – Šta se, za ime Hada, ovde događa? – upita Filip – Nisam imao izbora, gospodaru. Obećao

sam vam da se nijedan Makedonac neće boriti sa Ilirom. Šta god da se desi, biće posmatrano kao sukob Spartanca i Bardilinog ratnika. On se okrenu Teu. – Donesi sa stola med i malo crvenog vina. Nađi zavoje i natopi ih vinom.

– Kakav je to način borbe? – upita Antipatar. – To je nešto novo – reče mu Parmenion. – Lagao si Bardilu? – prošaputa kralj. – Da. Ne moraš se bojati, gospodaru, on ne može da čita misli.

Četvorica slugu, koristeći se ukrštenim debelim motkama, doneli su vreli gorionik na polje. Parmenion je skinuo svoj oklop i šlem, izvukao mač i prišao gorioniku. Grigorije se nije dao zbuniti već je uradio isto i stao naspram njega. Kralj i njegovi oficiri su okružili ratnike čeka-jući da dvoboj započne.

– Treba ti vatra da te zagreje, starče? – upita Grigorije. – Radi isto što i ja – reče mu Parmenion. Okrenu se ka gorioniku i zari svoj mač duboko u

njega; ostavivši ga tamo, odmaknu se i prekrsti ruke na grudima. Grigorije gurnu svoj mač pored Parmenionovog.

– Šta sad? – upita Ilir. – Sada ćemo sačekati – reče mu Spartanac, pogledavši ga pravo u oči. Vreme je sporo prolazilo. Oči posmatrača su prelazile sa obnaženih ratnika na užarene

mačeve, tamnocrvenog sjaja. Koža oko drške Grigorijevog mača se uvi i puče, a zatim se zadimi. Polako je otpadala sa

drške. Parmenionov mač je imao metalnu dršku, oko koje je bila umotana zmijska koža, uvez-ana tankom zlatnom žicom. Koža se zapali, a žica otpade.

– Ako si spreman, reče Parmenion – uzmi svoj mač i počnimo. Grigerije liznu usne i pogleda u užarene mačeve. – Ti prvi – zašišta. – Možda bi trebalo da to uradimo zajedno. Da li si spreman? Grigerije pruži ruku, ali vrelinu mača nije mogao podneti te povuče šaku. Pogledao je

okolo i video da je publika oduševljena nadmetanjem; kralj je imao hladan izraz. Grigerije je znao šta se od njega očekuje i ponovo pogleda u usijani mač.

– Što duže čekaš biće vreliji – reče Parmenion blagim glasom. – Ti, bedni kurvin sine! – vrisnu Grigerije, zgrabivši mač i izvukavši ga iz uglja. Užasnut,

oseti da mu oprljena koža puca i da se odvaja. Uz strahovit krik, on odbaci oružje. Parmenion posegnu levom rukom, izvuče mač iz plamenova i krenu ka Grigeriju.

Spartančevo lice je bilo bez izraza, ali je disao plitko i ubrzano, dok su mu zubi bili snažno stisnuti. On povuče mačem po Grigerijevim grudima. Svi su jasno čuli kako je zacvrčala spal-jena dlaka i koža. Gregorije odskoči unazad i pade na travu.

Parmenion se okrenu ka Filipu i nakloni mu se, a zatim prema Bardili podiže usijani mač u znak pozdrava. Naglo spusti ruku i mač se zabi u zemlju kraj njegovih nogu. Spartanac prođe kroz gužvu do mesta na kome je čekao Teo, s medom koji razmaza po mesu punom raspuklih plikova. – Zavoji – progunđa. Teo ih podiže iz plitke posude za vino, iscedi i pažljivo previ generalovu šaku.

– Kako si to učinio? – upita Teo. – Ne mogu da govorim sada – reče Parmenion, zatvarajući oči,dok su hladni zavoji

izvlačili vrelinu iz njegovog dlana. Osećao je slabost i mučninu, a noge su mu se tresle. Skupivši snagu, on pogleda u Tea. –

Odnesi zavoje i ostatak meda Grigeriju. Učini to odmah. Kada se Teo udaljio, Parmenion začu korake, okrenu se i ugleda Bardilu i Filipa u pratnji

grupe oficira. – Ti si zanimljiv čovek, Parmenione – reče stari kralj – i trebalo je da znam šta će se desiti

kada sam dozvolio probu izdržljivosti protiv Spartanca. Kako ti je šaka? – Zarašće, vaše veličanstvo. – Ali nisi siguran u to, zar ne? Zato si koristio levicu. – Tačno tako. – Imaš li snage da večeraš sa nama? – Imam, gospodaru. Hvala vam. Bol je bio nepodnošljiv, ali je Parmenion prisilio sebe da prisustvuje celom obedu; čak je i

jeo, zadovoljan što od Grigerija nije bilo ni traga.

Diri je život postao izuzetno težak otkako je Tamis počela slabije da rasuđuje. Starica bi danima sedela u vrtu hrama, često pričajući sama sa sobom, a ponekad je bilo nemoguće razgovarati sa njom.

Dirino očajanje je raslo jer su sve dužnosti u hramu pale na njena pleća. Svakoga dana je pristizala dugačka kolona molilaca, obogaljenih i bolesnih, bogatih i siromašnih, koji su čekali dodir izlečenja.

To je sve više iscrpljivalo Diri, posebno od kada je stari pomoćnik Naza umro. Nije bilo nikoga da obavlja poslove u vrtu ili prikupi povrće posejano u proleće.

Samo ponekad, Diri je nalazila vremena, ređe i snage, da posmatra Parmeniona. Radila je iz dana u dan. A onda se razbolela, ležala u groznici, bez snage i jasnog rasuđivanja; nije mogla da izleči

sebe, niti je mogla da se pobrine za bolesne, koji su uzalud čekali ispred zatvorene kapije. Od Tamis nije bilo pomoći; starica je nije ni čula kada ju je Diri pozvala.

Jedanaest dana je Diri ležala bolesna i iscrpljena, lebdeći između sna i jave. Kada se jed-nom probudila, videla je svojim duhovnim okom čoveka koji je sedeo pored njenog kreveta. On ju je malo uspravio i kašikom sipao čorbu u njena usta. Posle toga je opet spavala.

Kada se probudila, osetila je sunčevu svetlost koja je dopirala kroz otvoreni prozor. Nije znala koliko je vremena prošlo, bila je umorna ali ne i bolesna. Vrata njene spavaće sobe su se otvorila i ušao je nepoznat čovek. Visok, prosede brade, obučen u izbledelu crvenu tuniku, doneo je posudu sa vodom do kreveta i pomogao joj da ispije sadržaj.

– Da li se osećaš bolje, sveštenice? – on upita. – Da. Hvala ti. Poznajem te, zar ne? Ali ne mogu da se setim odakle. – Zovem se Leusion. Bio sam ovde pre mnogo vremena, a ti si me posavetovala da odem u

Tir. Poslušao sam tvoj savet. Tamo sam pronašao ljubav i dobru ženu, podigli smo dobre si-nove i dve ćerke.

Diri leže i sagleda čoveka, setivši se izraza njegovih očiju kada je pokušao da je siluje. – Sećam se. Zbog čega si se vratio?

– Moja žena je umrla, sveštenice, a moj najstariji sin sada sedi na čelu stola. Ali ja te ni-kada nisam zaboravio. Želeo sam, želeo sam da te ponovo vidim. Da se izvinim. Kada sam stigao ovde, bila si bolesna; nikoga nije bilo da ti pomogne, pa sam ostao.

– Koliko dugo sam bila u krevetu? – Dvanaest dana – reče Leusion. – Prvo sam pomislio da si mrtva, ali sam uspeo da te nat-

eram da nešto pojedeš. Nahranio sam i staricu, ali nisam siguran da ona uopšte zna da sam ja ovde.

– Jedanaest dana? Kako to da su mi čaršavi čisti? – Ja sam ih menjao i prao. Kada se oporaviš, otići ću. Diri dodirnu njegovu ruku. – Zahvaljujem ti se na pomoći i drago mi je da si se vratio. Ta-

kođe mi je drago što ti je život bio ispunjen srećom. A ako tražiš oproštaj, ja sam ti odavno oprostila, Leusione.

– Mnogo ljudi čeka na tebe. Šta da im kažem? – Reci im da ću biti sa njima sutra. Diri odgurnu pokrivače i ustade; noge su joj bile slabe,

ali je mogla da oseti kako joj se snaga vraća. Leusion joj je doneo odeću i ponudio se da joj pomogne pri oblačenju. – U redu je, Leusione, ja sam slepa, ali mogu sama da se obučem. Izabrala je jednostavnu belu haljinu i izašla u baštu; pronašla je Tamis kako sedi pored fon-tane.

– Nemoj da me mrziš, molim te – zacvile starica. Diri je pomazi po kosi. – Izgledaš umorno, Tamis. Zašto se ne odmoriš? – Sve je pogrešno. Sve. Ja uopšte i nisam služila Svetlu. Sve je to moja greška, Diri. Mlađa

žena je uze pod ruku i dovede do njenih odaja. Tamis leže na krevet i istog trenutka utonu u san.

– Da li te ona još uvek muči? – prošaputa Diri, sedeći pored ostarele sveštenice. – Hajde da vidimo. Ona uzlete i pogleda okolo, ali nikoga nije bilo u blizini, nikakvog nagoveštaja pris-ustva žene pod plaštom. Šta je onda uzrok Tamisine uznemirenosti, zapita se ona? Kada je sveštenica zaspala, ona odluči da to istraži.

Nikada ranije nije ulazila u Tamisin um nepozvana, ali više nije bilo svrhe da razgovara sa njom. Donevši odluku, ona dopusti svome duhu da se spoji sa usnulom Tamis. Osetila je kako prolaze godine, osetila je Tamisine nade, snove i razočaranja. Videla je kako dete s jed-instvenim darom postaje žena od moći i uticaja; posmatrala ju je kako odrasta i delila sa njom sećanja na njene ljubavnike i samoću. Konačno je ugledala prvu Tamisinu viziju o rađanju Mračnog boga, i užasnuta, posmatrala kako Tamis priprema smrt persijske devojke koja je trebalo da rodi bebu.

– Ne smemo da koristimo oružje naših neprijatelja – rekla joj je Tamis. A ipak, pedeset godina ranije, proročica je ušla u um bremenite Persijanke i zavladala njime. Zatim ju je dovela na vrh kule, naterala da prekorači ogradu i skoči u smrt. Diri se oslobodi tog sećanja, oseti veliku nelagodnost ali nastavi putovanje kroz vreme, mračnijeg raspoloženja. Tamis je počela da upravlja događajima.

Ona je zatražila od Ksenofona da dečaka nauči strategiji; ona je koristila svoje moći da bi Parmenion bio razdvojen od ostalih dečaka u kasarni, usadivši im mržnju prema dečaku mešane krvi.

Ali, od svega je bio najgori odgovor na zagonetku koja ju je mučila čitavog života. Iako je očajnički volela Parmeniona, nije nikako razumela zašto su bili tako neoprezni kada

su vodili ljubav, tako glupi, tako otvoreni. Sada je znala. Sada je znala. Poput zabrađene žene iz Tamisinog sna, i sama Tamis je lebdela nad ljubavnicima i uz

pomoć magije otupela im osećaj za opasnosti goneći ih u propast. Još gore, Tamis je bila ta koja je navela jahače na nju i učinila da se njen konj saplete i ostavi je nemoćnu.

Ona je ispunila Nesta žudnjom za osvetom, ona je u njega usadila želju da vidi Diri mrtvu. Tamis je sve to organizovala. Parmeniona je vodila kao konja, nevidljivim uzdama, u Tebu, Persiju, Makedoniju. Ali poslednja laž je bila najgora. Diri je videla sebe kako se bori s konopcima oko ruku,

posle bacanja sa broda. Kožne trake oko njenih zglobova su popustile u vodi; oslobodila se i zaplivala boreći se za život, dok je huka talasa bila sve bliža. Mlada i snažna, skoro da je doplivala do plaže kada ju je zahvatio ogroman talas i bacio na stenu u koju je udarila glavom. Ubrzo se pojavio Naza i izvukao je na obalu.

– Ona je živa! – rekao je starac. – Odnesi je u hram – naredila je Tamis. Živa! Nije, zapravo, bila sputana smrću. Laži, laži, laži! Mogla je da napusti hram, bilo

kada i ode Parmenionu; mogla je da ga spase od praznog života, ispunjenog patnjom. – Molim te, nemoj da me mrziš! Diri se vrati u svoje telo i ustade gledajući staricu koja je spavala. Želela je da je udari, da

je probudi i sruči joj istinu u lice. Sluga svetlosti? Žena koja je govorila da veruje u snagu ljubavi? Diri se zatetura od snage sopstvene mržnje i istrča iz sobe, sudarivši se sa Leusionom u

hodniku. Zamalo da padne, ali ju je on obgrlio i zadržao. – Šta nije u redu, gospo? – Ništa nije u redu – prošaputa Diri. I suze joj potekoše. Filip je posmatrao kako hiljadu pešadinaca, kraljevih družbenika, formira borbenu karu i

juriša preko polja. Parmenion je uzviknuo naređenje i oni stadoše, još uvek u formaciji, i ok-

renuše se desnim krilom. Drugo naređenje je pokrenulo poslednjih pet redova, i ljudi potrčaše napred da bi izdužili borbenu liniju.

Disciplina je bila dobra i kralj je bio zadovoljan. Video je kako ljudi podižu svoje sarise, koplja za bodenje tri puta viša od čoveka koja je Filip lično osmislio. Svako koplje je imalo gvozdeni vrh, sa šiljkom u osnovi. Ratnik u prvom redu falange držao je sarisu u pregibu desne ruke, dok je drugi čovek, iza njega, držao težište koplja, spreman da ga zarije u nepri-jatelja. To je bilo nezgrapno oružje, ali je Filip verovao da će ono njegovoj neiskusnoj make-donskoj pešadiji dati taktičku prednost u prvim bitkama. Falanga će napredovati prema nepri-jatelju koji očekuje juriš, sudar i guranje ljudi u oklopima.

Ali sa sarisom, Filip je osećao, oni će imati prednost. Parmenion nije bio tako siguran. – One su strašne spreda, gospodaru, ali neprijatelj može

da im priđe s boka a tada će sarise biti neupotrebljive. – Istina strateže, ali da bi to uradio, neprijatelj mora da izmeni taktiku čitave svoje armije,

taktiku korišćenu čitav vek, i duže. – Možda je tako, ali nama treba i rezervna taktika – reče Parmenion. I on je osmislio tu taktiku. Filipova konjica više neće frontalno juriti na neprijatelja; to će biti zadatak nove pešadije, a

konjica će zauzeti pozicije na oba boka falange, pritiskajući neprijatelja ispred sebe. Tokom jeseni i zime armija je rasla, dan za danom. Seljaci su dolazili u Pelu, na strogu

obuku, kako bi dobili novu frigijsku opremu, crni prsni oklop i šlem sa crvenom krestom. Do sredine zime Parmenion je odabrao ljude za kraljevu gardu. Svaki od njih je imao crni ogrtač od najbolje vune i bronzom obrubljen štit, u čijem je središtu bila makedonska zvezda. Sve je kupljeno kruzijskim zlatom; pod Atalovom upravom rudnici su ponovo proizvodili velike ko-ličine dragocene materije. Filip je počeo da ulaže prihod od zlata čim je stigao u Pelu; oklop je stigao iz Beotije i Frigije, konji iz Trakije, mermer sa juga, ogrtači iz Tebe, graditelji iz Atine i Korinta.

Kasarna je bila završena. U njoj je živela garda, kojoj je davana samo najbolja hrana i na-jbolje vino; privilegije su zaslužene vanrednom izdržljivošću i postojanošću, radom pod oštrim Parmenionovim nadzorom.

Teoparl i Ahila su ostali uz kralja nakon njegovog povratka iz Ilirije. Videli su svoje porodice u Pelagoniji i snabdeli ih sa dovoljno novca za zimu; po povratku, svaki je koman-dovao falangom od dve hiljade ljudi.

Ahila je bio junak u Peoniji, gde je Filip vodio nove trupe prethodne jeseni. Peonski kralj je ubijen a njegova armija se razbežala. Filip je nagradio Ahilu mačem sa zlatnom drškom.

Filip je s pažnjom posmatrao vežbe svojih trupa sat vremena, a zatim je uzjahao novog crnog pastuva i odjahao nazad u palatu u Peli.

Tu ga je pronašao Nikanor. – Kraljica se smestila na imanju u Egeji – reče mu on. – Simika je rekla da joj je drago zbog društva.

– Kako je Audata? – Bilo joj je muka od jahanja, ali je dobro. Lekari su sa njom; zabrinuti su zbog njenih

uskih kukovi, a i godina. Ali vidovnjaci su rekli da će trudnoća biti u redu; po mišljenju Dio-maka rodiće kćer.

– Htela je da ostane u Peli – reče Filip – rekao sam joj da će biti bolje ako ode na jug. On uzdahnu. – Ona nije loša žena, Niki, ali je ne želim ovde. Ova palata je za posebnu mladu.

– Ponovo si sanjao? – Stalno mi se javlja, svaki put snažnije nego prethodni. Sada je mogu videti jasnije nego

što vidim tebe. – Ona te je omađijala, Filipe – reče Nikanor, a u očima mu se videla zabrinutost. – Ako i jeste, onda je to magija zbog koje bi čovek umro, ili ubio. Govori mi da ćemo imati sina, dete jedinstvene veličine. Ja joj verujem.

I moram da stvorim kraljevstvo dostojno njega. Ali ja to ne mogu da učinim dokle god pla-ćam ovako veliki danak Bardili.

– Šta ćeš učiniti? Filip se nasmeši. – Već jesam. Prestao sam da plaćam danak. – Da li Parmenion zna za to? – Da li je on kralj ovde? – zagrme Filip. – Ne, gospodaru; nisam tako mislio. Bardila nema drugog izbora sem da napadne. Da li

smo spremni za to? – Mislim da jesmo – reče Filip. – Vreme Makedonije je došlo i neću da otputujem na

Samotraku kao nečiji vazal. Vratiću se s njom u dom pobedničke nacije. Ili to ili ću ja biti mrtav i neću mariti za pesme o slavi.

Uzeo je Nikanora za ruku i privukao ga bliže. – Ono što sam sada rekao niko ne sme saznati.

– Neću reći ni reč – obeća Nikanor. Filip klimnu glavom. – Makedonija će biti slobodna – reče kralj. Kasnije, kada je Nikanor otišao, kralj je sa zapadnog prozora posmatrao udaljene planine i

zalazak sunca. Nije rekao Nikanoru sve, niti bi to ikada učinio. Vreme je za veliku strategiju. Prvo Bardila, zatim Tesalija na jugu, pa Trakija na istoku. A posle? Još od prvog sna, Filipova ambicija je iz dana u dan rasla. Počeo je da posmatra događaje na drugačiji način, šire. Vekovima su veliki gradovi želeli

da se nametnu susedima, ali nijedan nije uspeo. Moćna Sparta, nepobediva na kopnu; Atina, kraljica mora; Teba, gospodar Beotije. Niko nije uspeo duže da vlada. Nisu ni vladali, shvatio je Filip, jer su njihovi snovi bili suviše mali, vezani samo za njihov grad.

Ali šta ako se uzdigne nacija, jaka, samouverena i dalekovida; tada bi gradovi pali i cela Grčka bi mogla da se ujedini, da bude povedena u bitku pod jednim ratničkim kraljem.

Tada će ceo svet zadrhtati. Filip se strese. O čemu to ja mislim, zapita se. Zašto se ova želja nije ispoljila ranije? Zbog toga što si ti sada kralj, šapnu neki glasić u njegovoj glavi. Zbog toga što si sada

čovek od moći i vizije, mudrosti i hrabrosti. Kada je Parmenion došao sa izveštajem, kralj je već ispio nekoliko vrčeva vina. Bio je ve-

seo, duhovit i pričljiv, ali je Spartanac osetio napetost iza te razdraganosti. Zavaljeni u divane, pili su skoro do ponoći; tada je Filip postavio pitanje koje je Parmenion očekivao sve vreme.

– Reci mi strateže, da li su ljudi spremni? – Za šta gospodaru? – odvrati Parmenion. – Da se bore za slobodu Makedonije. – Ljudi su uvek spremni da se bore za slobodu. Ali ako me pitaš da li možemo da pobe-

dimo Ilire, ne znam. U sledećih šest meseci imaćemo još dve hiljade obučenih vojnika; tada bi moj odgovor bio potvrdan.

– Nemamo tih šest meseci – reče Filip puneći pehar vinom. – Zašto? – upita Parmenion blagim glasom. – Prestao sam da plaćam danak. Imamo manje od šest nedelja pre nego što ilirska armija

pređe preko planina. – Mogu li da saznam razloge za takvu odluku? – upita Parmenion. – Potrošio sam novac na oklope i oružje, tako da ništa nije ostalo za Bardilu. Možemo li ga

pobediti? – To zavisi od taktike koju bude odabrao, kao i od terena. Potrebna nam je ravnica zbog pešadije i prostor za konjicu da napadne njegova krila. Onda,

gospodaru, sve zavisi od borbenog duha armije.

– Kako ti vidiš razvoj bitke? Parmenion slegnu ramenima. – Iliri će započeti samouvereno očekujući još jednu laku po-

bedu. To će biti naša prednost. Ali kada ih potisnemo, formiraće karu. Nakon toga, sve zavisi od hrabrosti, snage i volje. Neko će se slomiti, pući, oni ili mi. Počeće tako što će se jedan čovek okrenuti i početi da beži, a zatim će se strah proširiti, linije će se zatalasati i raspasti. Oni ili mi.

– Ne ulivaš mi poverenje – promrmlja Filip iskapivši vino. – Ja sam sasvim uveren, gospodaru. Ali, biće to sudar jednakih, nema govora o sigurnoj

pobedi. – Kako ti je šaka? – upita Filip, menjajući temu. Parmenion podiže levu ruku i raširi prste, kako bi kralj mogao da vidi ožiljke na njegovom

dlanu. – Zaraslo je dovoljno da mogu da držim štit. Filip klimnu glavom. – Ljudi još govore o tom danu. Ponose se tobom, Parmenione; oni će

se boriti za tebe, neće se slomiti osim ako se i ti ne slomiš. Posmatraće tebe, a ti ćeš biti bor-beni duh Makedonije.

– Ne, gospodaru, mada ti se zahvaljujem na pohvalama. Oni će gledati u kralja. – Filip se osmehnu a zatim glasno nasmeja. – Podari mi ovi pobedu, Parmenione. Potrebna

mi je. Potrebna je Makedoniji. – Daću sve od sebe, gospodaru. Ali, davno sam shvatio koliko je veliki rizik staviti sve na

jednu jedinu trku. – Ti si ipak pobedio – istače Filip. – Da – reče Parmenion ustajući. Nakloni se i izađe iz palate, zbunjen. Zašto je kralj preduzeo tako rizičan poduhvat? Zašto ga ne odložiti dok ishod ne bude iz-

vesniji? Filip se promenio od kad mu se u snovima pojavljuje žena, često postaje ćudljiv i nervozan.

Sledećeg jutra, Parmenion je okupio svoje glavne podoficire i otišao s njima do polja za obuku, izvan Pele. U grupi je bilo dvanaest ljudi, ali su najznačajniji bili Ahila i Teoparl, nje-govi prvi regruti.

– Od danas započinjemo sa novim vežbama – reče im – i ljudi će raditi kao nikada do sada. – Da li ima nešto što bi mi trebalo da znamo? – upita Teo. – Armija je poput mača – reče im Parmenion. – Tek u bici možeš proceniti njenu vrednost.

I nemojte mi više postavljati pitanja. Usmerite se na ljude pod svojom komandom, pronađite slabe i odstranite ih. Bolje je biti brojčano slabiji nego povesti kukavicu u bitku.

Pažljivo pogleda u oči svakog od njih. – Naoštrite mač – reče im blagim glasom. Dve armije su zauzele borbeni poredak na prašnjavoj ravnici, unutar Gornje Makedonije.

Iliri su sa deset hiljada pešadinaca i hiljadu konjanika brojčano nadmašili Makedonce; bili su skoro dva puta jači.

Filip je sjahao i došao do pešadijske garde, koja ga pozdravi uzvikom odobravanja kad on uze štit i stade u centar njihovog poretka. Parmenion je ostao na konju sa Nikanorom i Atalom pored sebe, dok je četiristo konjanika strpljivo čekalo u pozadini.

Spartanac pogleda preko tri falange ka Antipatru, koji je komandovao nad trista makedon-skih konjanika na desnom krilu; crnobradi ratnik je izdavao poslednja naređenja svojim lju-dima.

– Tako mi Hekate – prošaputa Atal, gledajući ka ilirskim redovima – baš ima tih kurvinih sinova.

– Biće ih manje, kasnije – uveravao ga je Parmenion. Spartanac pritegnu kaiš na šlemu s belom perjanicom i još jednom baci pogled ka neprijateljskim redovima udaljenim manje od pola milje.

Bardila je postrojio svoje ljude u četvorougao s konjicom na desnom krilu. Stari vuk je zadobio prednost, znao je Parmenion, jer je karu teško probiti, a u početku bitke to može naneti nepopravljivu štetu makedonskom moralu.

– Napred! – viknu Filip, i garda podiže svoje sarise i krenu ka neprijatelju, praćena Teovim i Ahilinim falangama. Parmenion podiže ruku i obode pastuva; konjica ga je sledila, pomera-jući se levo od pešadije.

Podigla se prašina ali je snažan vetar omogućio čist vidik. Parmenion je posmatrao kako garda juriša, a srce mu brže zakuca dok je proučavao nji-

hovu formaciju; bila je čvrsta i jedinstvena. Poželeo je da tako i ostane. – Evo ih! – uzviknu Atal. Parmenion skrenu pogled sa pešadije i vide kako ilirska konjica

juriša preko polja. – Upamtite, klin! – prodera se Parmenion, podižući koplje i terajući konja u galop.

Makedonci poleteše za njim. Konjanici su sa spuštenim kopljima prilazili sve bliže. Parmenion podiže svoj mali štit, izabra protivnika a zatim kratko pogleda desno i levo.

Atal i Nikanor su bili nešto malo iza njega, dok je konjica formirala ogroman klin. Parmenion pogleda napred i ugleda kako se na njega ustremio ratnik sa žutim ogrtačem na uškopljeniku boje kestena. Video je i koplje prislonjeno uz vrat konja. Kada se vrh podigao, Parmenion kolenima skrenu konja ulevo i protivnikovo koplje zapara vazduh pored njegovog lica. U is-tom trenutku on zari svoje koplje u napadačev vrat i obori ga.

Blokirajući drugi udarac, on zari svoje koplje u stomak ilirskog jahača. nezaštićenog ok-lopom. Napadač pade i Parmenionovo koplje puče. Spartanac je izvukao mač, udarao je i sekao, krčeći put duboko kroz redove neprijatelja.

Makedonski klin je rascepio Ilire, koji su uzalud pokušavali da odgalopiraju dalje i da se pregrupišu. Dok su se trudili da to izvedu, sa desne strane im je došao Antipatar i poput munje se zario u njihov bok. Iliri su bili uhvaćeni u klešta i borili se za život.

Nečiji mač udari Parmeniona po šlemu, a koplje se uz tupi zvuk odbi o njegov prsni oklop i u padu ga zakači po butini, napravivš i usku ranu. Ipak je i dalje podizao i spuštao svoj mač, dok su se kapljice krvi raspršivale po vazduhu.

Iliri su sabijani i većina njih se nije mogla boriti pošto su bili stisnuti sa svih strana. Konji su padali, jahači su bivali pregaženi, pa se konjička bitka pretvorila u opštu bežaniju. Iliri su probili put ka jugu i napustili bojno polje. Antipatar je krenuo za njima, dok su Parmenion, Nikanor i Atal okupili svoje ljude i pregrupisali se iza borbene linije.

Filip nije imao vremena da posmatra konjički boj. Kada je garda došla na trideset koraka od ilirske linije, on naredi zastoj. Falanga uspori i stade, što je Teo iskoristio da sa svojom fa-langom stane u liniju s njihove leve strane, dok je Ahila malo zaostao, kako bi sprečio napad s desnog boka. Bili su dovoljno blizu da vide lica svojih neprijatelja i zid kopalja i štitova koji ih je očekivao.

– Pobeda! – uzviknu Filip. Linija krenu napred, trista štitova široka, deset duboka. Kada su se sasvim približili ilir-

skom četvorouglu, makedonska prednja linija se još jednom zaustavi. Sarise, čiji su vrhovi bleštali na suncu, držali su opušteno. Ljudi iz drugog reda podigoše drške dugih kopalja i na Filipovo naređenje potrčaše napred, zabadajući zastrašujuće oružje u prvi red Ilira. Gvozdeni vrhovi sarisa, probiše štitove i prsne oklope, obarajući neprijatelje. Zatim su koplja povučena unazad, a onda ponovo zabijena u drugi red.

U tom prvom sudaru, Filipu se činilo da će se Iliri slomiti i početi da beže, od straha. Ali tada je jedan ilirski ratnik, proburaženog stomaka, čvrsto uhvatio sarisu koja ga je ubijala.

Drugi su videli ovaj čin prkosa i hrabrosti, i počeli da slede njegov primer, hvatajući drvenu dršku i onesposobljavajući oružje.

– Dole koplja! – uzviknu Filip i prednja linija ispusti sarise, pa izvadi svoje kratke mačeve za bodenje. – Napred! – viknu kralj. Još jednom Makedonci krenuše napred, gazeći preko ubi-jenih Ilira.

Bitka je poprimila drugačiji tok, borbena linija je zaustavljena zidom ilirskih štitova. Makedonci počeše da padaju pod kopljima Bardilinih hoplita.

Ahila, koji se držao u pozadini video je da je juriš zastao. – Spuštaj koplja! – naredi i povede svoje ljude u drugi juriš, kako bi pomogao Filipovom

desnom krilu. Još jednom Iliri odstupiše kada su smrtonosne sarise otvorile njihove redove; ali su i one hvatane i onesposobljavane – sve tri makedonske falange spojile su se pred ilir-skim naletom.

Parmenion i konjica su čekali sa sve većom zabrinutošću. – Hoćemo li da napadnemo? – upita Nikanor. – Još ne – odgovori mu Parmenion. – Ali zaustavili su nas, imaju nekoliko hiljada ratnika više od nas. Sama težina će nas od-

baciti nazad ako krenu u kontranapad. – Još ne – ponovi Parmenion. Spartanac je gledao u izmešanu masu ljudi, želeći da se

nalazi u njenom srcu, nadajući se da će se Teo prisetiti manevara koje su uvežbavali toliko puta.

Makedonska linija ispred Filipa se razdvoji pred napadom grupe Ilira. Kralj potrča napred zabadajući mač u prepone vodećeg ilirskog ratnika koji, užasnut, pade uz krik. Filip ga pre-skoči udarajući sledećeg ratnika štitom u lice. Garda oko njega ponovo zgusnu redove, ali je kralj sada bio u prvom redu licem prema neprijateljskim kopljima i mačevima. Levo od kralja, Teo konačno uzviknu naređenje koje je Parmenion očekivao.

– Sedma vrsta! Sedma vrsta! Ljudi na levoj strani uzmakoše, dok oni sa desne strane spojiše štitove i krenuše napred,

iskosivši falangu odvajajući se od garde. Kada se prostor između dva odreda otvorio, Iliri pokuljaše napred poput mora kroz srušenu

branu. – Sada! – vrisnu Parmenion, i Makedonci obodoše svoje konje u galop, zaletevši se u pro-

cep i masu Ilira. Prekasno su nepri jateljski vojnici uvideli opasnost i pokušali da izmene plan. Makedonski ratnici su opkolili obe strane, dok je konjica jurišala pravo na njih. Iliri su bili čvrsti ljudi, iskusni ratnici. Dali su sve od sebe da formiraju zid od štitova.

Čekali su. Ali ga makedonska konjica razbi i zari se u srce njihovog kvadrata. U opštoj pometnji kvadrat prsnu, a Makedonci, još uvek zbijeni i jedinstveni, mleli su sve

pred sobom, probijajući se ka Bardili i generalima. Stari kralj je nepokolebljivo stajao, dok je garda oko njega zbijala redove. Bitka je prerasla

u pokolj. Na stotine ilirskih hoplita padalo je pred naletom Makedonaca. U poslednjem pokušaju, Bardila naredi gardi da napadne neprijateljsku liniju u kojoj je sta-

jao Filip, ali odredi kojima su komandovali Ahila i Teoparl, napadoše Ilire sa bokova. Među-tim, četiri ratnika su probila sebi put do Filipa. Kralj je ubio prvog zarivši mu mač u grlo, dok se njegovi gardisti obrušiše na preostalu trojicu, sekući ih mačevima.

Bardila je čekao smrt, sa isukanim mačem i podignutim štitom. Ali, na Filipovo naređenje Makedonci odstupiše. – Izađi, oče – pozva makedonski kralj. Bardila uzdahnu. Vratio je mač u korice, probio se

kroz poslednji red svoje garde i stao pred zeta. – Pretpostavljam da ćeš tražiti da kleknem – reče starac. – Jedan kralj nikada ne bi trebalo da kleči pred drugim – odgovori mu Filip vraćajući svoj

mač u korice. – Zar me nisi ti tome naučio? – Šta zahtevaš od mene?

– Ja samo želim da mi se vrati moje kraljevstvo. Svi Iliri i sve što je ilirske krvi vratiće se u Iliriju. Danak će ostati, samo što ćeš ga ti davati meni.

– Prevalio si veliki put za kratko vreme, sinko. I dobro si se borio. Šta će sada biti sa Auda-tom? Hoćeš li je odbaciti?

Filip vide bol u Bardilinim očima, priđe i stavi mu ruku na rame. – Ona mi je draga – uveravao ga je – i trudna je. Sada je na svome posedu, blizu mora. Ali

poslaću je tebi u posetu kad se rodi dete. Bardila klimnu glavom, pa se okrenu ka Parmenionu koji je sjahao i prišao im. – Možda

ćeš mi biti potreban, Spartanče – reče, silom se osmehnuvši. Parmenion nije odgovorio, već se samo duboko poklonio. Starac se okrenu i pridruži svojim preživelim gardistima. U tom trenutku, uzvik oduševljenja se začu iz makedonskih redova, i Filip se nađe na

ramenima svojih gardista, koji ga odnesoš e sa bojišta. Parmenion je ostao da pregleda bojno polje. Mrtvih je bilo posvuda, i ljudi i konja; činilo

se da ih je nemoguće prebrojati. Kasnije je saznao da je bilo sedamsto makedonskih žrtava, uključujući Ahilu i Petra. Ali je

tog dana poginulo šest hiljada neprijateljskih vojnika, moć Ilirije je zauvek bila slomljena. – Pomozi mi – začu glas i ugleda Grigerija, sa krvavim licem. Mač ga je posekao po obrvama izbivši mu oba oka, a imao je i duboku ranu na preponama.

Život je isticao iz njega. Parmenion kleknu pored čoveka i podignu mu glavu. – Da li smo pobedili? – upita Grigerije. – Da, pobedili smo – reče Parmenion. – Ko si ti? – prošaputa Ilir slabim glasom. – Ja sam – Savra. – O, bogova mi, ima toliko krvi u mojim očima. Obriši mi ih. Ništa ne vidim. – Odmori se, prijatelju. Lezi. Nemoj da se opireš. Nema ničega zbog čega bi se borio. Grigerije je ležao ćuteći i Parmenion je pomislio da je umro. Ali on ponovo progovori. – Mislio sam, izgubićemo. Znaš li kako zovu Spartanca? Smrt

nacija. Uništio je svoj sopstveni grad. Gde god da se on pojavi, za njime ide smrt. Ali ne više, zar ne Savra?

Grigeriju klonu glava i poslednji dah mu zakrklja u grlu. Tuga obuze Spartanca, on ustade i pogleda u nebo. Lešinari su kružili, očekujući gozbu. Diri je sedela uz Tamisin krevet, čekajući neizbežno. Već duže od nedelju dana starica nije

ništa jela, danima nije ni progovarala. Kada ju je Diri dotakla, osetila je koliko joj je ruku suva i vruća, a koža mlitava; prizor Tamisinog nestajanja ispunjavao ju je tugom.

Pokušala je da upotrebi svoje moći i pomogne joj, ali je osetila kako se Tamis suprotstav-lja. Bila je skoro ponoć kad je stara sveštenica izdahnula; nije bilo pokreta niti zvuka koji bi označio taj trenutak. Jednog trenutka je njen duh zatitrao slabom svetlošću, ali se sledećeg trenutka ugasio. Diri nije zaplakala, mada ju je ispunila tuga. Pokrila je Tamisino lice i vra-tivši se u svoju sobu, legla.

Leusion joj je ostavio vrč vode i činiju s voćem. Ali nije bila ni gladna ni žedna i odmah je utonula u san. Probuđena muzikom, videla je da se našla u nepoznatoj okolinu, pored velikog jezera smeštenog u dolini u obliku činije, usred visokih, snegom pokrivenih planina. Pored nje je sedela žena izuzetne lepote, visoka i elegantno građena, obučena u dugi hiton zlatne boje.

– Tamis? – prošaputa Diri. – Ovakva sam nekada bila – odgovori sveštenica i pruži ruku oprezno dotičući Dirinu ruku.

– Šta da ti kažem? Kako da te zamolim za oproštaj? Nije trebalo da lažem, niti da se petljam u

događaje. Sujeta nije dar Izvora, a ja sam joj podlegla. Ostalo nam je malo vremena, Diri, a imam mnogo toga da ti ispričam. One prastare kapije koje sam ti pokazala, preko kontinenata i okeana, ne smeš koristiti.

– Ja im se mogu sama suprotstaviti – reče Diri. – Zar me nisi zbog toga i obučavala? – Molim te, Diri, saslušaj me! Napusti hram. Pronađi Parmeniona. Učini šta god želiš, ali

nemoj da nastaviš mojim putem. Diri se tome nasmeja. – Gde su bile tvoje sumnje, Tamis, kada si dovela pljačkaše do

mene, kada sam bila vezana iza vođinog konja? Gde su bile kada si lebdela iznad mene otupljujući mi osećaj straha, nagoneći me na odnos sa Parmenionom i prokletstvo zbog toga?

Tamis ustuknu od Spartankinog besa. – Ne, molim te! Molila sam te za oproštaj. Molim te? – O, Tamis, prijateljice – reče tiho Diri, hladnog pogleda. – Dala sam ti svoj oproštaj; ali

sam videla kako si lukavo sprečila poslednje rađanje Mračnog boga, ušla si u devojčin um i naterala je da skoči sa kule. Možda ću isti metod ja upotrebiti. Razmisliću o tome.

– Prestani! Preklinjem te, Diri. Pogrešila sam. Nemoj da ponavljaš moje gluposti. Diri sklopi oči. – Moram da sprečim rađanje Mračnog. Ukrala si mi život, Tamis, lagala si,

obmanjivala, upravljala. Ako Mračni bog uspe, sve će biti uzalud. Ja to neću da dopustim! Ja sam Spartanka i neću se predati u ovoj bici. Reci mi, sada – reče ona uhvativši ženu za ruku – sve što znaš o njegovom rođenju.

– Ne mogu! – Duguješ mi to, Tamis! Zbog svega što sam izgubila. Reci mi ili ću, kunem se, usmrtiti

Filipa Makedonskog i sve druge sluge Mračnog boga. Suze zamagliše Tamisine oči. – Ti si moja kazna – prošaputa ona. – Ti si ponovo rođena

Tamis. – Reci mi sve što treba da znam – navaljivala je Diri. – Obećavaš li da nećeš ubijati? – Obećavam ti da se nikada neću prikloniti ubistvu. Tamis uzdahnu. – Verovaću ti, iako moja duša može biti prokleta ako me budeš izdala. Vi-

dela si događaje u Makedoniji? Naravno da jesi. Uzdizanje Filipa, rađanje nove nacije, što nagoveštava rođenje Mračnog boga. Njegovo telesno obličje će biti začeto na Samotraki, na vrhuncu leta tokom noći Treće misterije; sve je spremno, majka će biti Olimpija, kći epirskog kralja Neoptolema a otac Filip Makedonski. On je već pripremljen, omađijan. Da bi Mračni bog oživeo, začeće se mora desiti u trenutku kada zvezde zauzmu određeni raspored, a to će trajati samo sat vremena te noći.

Ako si odlučna da nastaviš s borbom, onda moraš otići na Samotraku i omesti događaj, to je tvoja jedina mogućnost.

– Vrhunac leta je za svega deset dana – reče Diri. – Kako da na vreme stignem na Samo-traku?

– Kapije koje sam ti pokazala vode ka stazama između svetova, između vremena. Slušaj me, Diri, jer me sada poslednji put vidiš; moraš dobro naučiti svoju lekciju.

* *** *** **

Diri primeti da se pred svetlošću svitanja povlače zvezde. Ustade, nasu pehar vode i ispi ga polako. Samotraka, Ostrvo misterija. Ona zadrhta. Tamis je jednom ostrvo nazvala kraljevstvom

Mračnog boga. Pomislila je na putovanje i osetila iznenadni strah, užas; ipak Parmenion će biti tamo, shvatila je. Prvi put nakon četvrt veka biće zajedno. I šta onda?

Više nije devojčurak vatrene kose iz njegovog sećanja, niti je on stidljivi budući ratnik. Mnogo više od vremena ih je razdvajalo.

Ipak će biti dobro da još jednom bude u njegovoj blizini. Posmatrala je, uskovitlanih osećanja, uspehe koje je on doneo Filipu: prvi, prošlogodišnji,

uništenje Ilira a nakon toga, upad u Tesaliju i utvrđivanje južne granice, zatim Peonija i op-sada Amfipolisa.

Vukovi iz velikih gradova gledali su na Makedoniju dugačije. Nekadašnje jagnje, spremno za klanje, postalo je lav, mlad i moćan, ponosan i arogantan. Dirin ponos zbog Parmenionovih uspeha bio je obojen tugom, jer će moćniju Makedoniju

stići smrtonosniji pad kada na njen presto zasedne zlo. Preplavio ju je strah. Osećala se kao dete pred šumskim požarom, ogromnim plamenim zi-

dom koji preti da proguta svet. A čime ja mogu da ga zaustavim, zapitala se? U ruci je još uvek držala pehar s vodom; osmehnula se i otišla u Tamisinu sobu.

– Održaću obećanje koje sam ti dala, Tamis. Neću ubijati. Ali ako mi dođu sluge Mračnog boga, umreće. Neću dozvoliti da me ometu u nameri.

Čaršav je još uvek pokrivao telo. Kada ga je Diri povukla, ugledala je raspadnuti skelet; podigla je prekrivač, a lobanja je pala s jastuka i razbila se na komadiće.

Posle mirnog putovanja velika lađa je prilazila doku, a tri reda veslača usporavala su njeno kretanje. Mornar dobaci konopce ljudima koji su stajali na pristaništu i brod se ukotvi.

Filip se spusti brodskim stepenicama u pratnji Parmeniona. – Jedva obuzdavam uzbuđenje – reče kralj kada su njih dvojica stali na čvrsto tle, gledajući

ka šumovitim brdima. – Misliš li da je ona već ovde? – Ne znam, gospodaru – odgovori Parmenion – ali ne osećam se prijatno jer nema vaših

čuvara. Ubicu bi mogao da unajmi bilo ko od vaših brojnih neprijatelja. Filip se nasmeja i lagano udari Parmeniona po ramenu. – Previše brineš. Mi smo samo

putnici, lutalice, najamnici. Malo njih zna za moje planove. – Antipatar, Atal, Nikanor, Teoparl, Simika. Bogovi znaju koliko njih još – promumla

Parmenion. – Potrebna je samo jedna pogrešna reč. Filip se zakikota. – To se neće desiti, prijatelju; ovo su bogovi isplanirali. Uostalom, mene

štiti Makedonski lav. – On se ponovo nasmeja videvši da je Parmenionu neprijatno. – Znaš, trebalo bi da razmisliš o ženi ili ljubavniku. Previše si ozbiljan.

Visoka žena u crnom duboko se pokloni kad im priđe. – Dobro došao na Samotraku, gospodaru Filipe – reče ona. – Divno – prošaputa Parmenion. – Možda je planirana i parada. Žena mu uputi prezriv pogled, pa se ponovo obrati Filipu. – Večeras je gozba u tvoju čast, a sutra lov, visoko u brdima. Filip je uze za ruku i poljubi joj dlan. – Hvala ti, gospo. Zaista mi je čast da me dočeka le-

potica takvog držanja. Ali kako ste saznali za moj dolazak? Žena se nasmeja ali ne odgovori. Povela ih je kroz gužvu u luci, ka mestu gde su druge dve žene čekale, držeći uzde dva

bela pastuva. Prva pokaza ka beloj palati udaljenoj milju odatle. – Vaše sobe su spremne, go-spodo. Nadam se da će vam se konji svideti.

– Hvala – odgovori Filip. Životinje su bile lepe, ali plitkog grudnog koša koji je pružao malo mesta za srce i pluća, što je ukazivalo na manjak snage i izdržljivosti.

Njih dvojica uzjahaše konje. Lagano su jahali ka palati, dok su žene hodale i zaostale iza njih.

U poljima sa desne i leve strane, konji su pasli. Imali su duge i tanke noge, a mnogi i is-pupčenu kičmu, što ih je činilo neudobnim za jahanje.

Filipu je bilo teško da suzbije svoje nezadovoljstvo. – Kakva je svrha uzgajati tako beskorisne životinje? – upita on Parmeniona.

Spartanac pokaza nazad ka luci. – Kočije i zaprežna kola, gospodaru, ali nema jahača. Očigledno ih ne zanima jahanje.

Kralj progunđa. Loš uzgoj konja uvredio bi svakog Makedonca. Dobro raspoloženje mu se povratilo u palati, gde su ih dočekale tri izuzetno lepe žene,

obučene u žute i zelene haljine. – Zar ovde nema muškaraca? – upita. – Samo vi i vaš saputnik – odgovori jedna od njih. Odveli su ih u raskošne prostorije, sa

divanima prekrivenim svilom i zavesama ukrašenim zlatom. – Poželite li bilo šta, potrebno je samo da zatražite – reče mlada devojka, kose crne kao u

gavrana. Filip se nasmeja i obgrli je oko pasa. – Šta se tačno podrazumeva pod bilo čime? – upita. Njena ruka skliznu pod njegovu tuniku, mazeći ga po unutrašnjoj strani butina. – To znači

bilo šta god poželite – odgovori mu ona. Parmenion priđe prozoru, povuče zastore i zagleda se u polja i livade. Bio je umoran i

samo je želeo da se okupa. Čuo je kako se devojka kikoće iza njega i tiho opsova. – Šta je s tobom, strateže? – upita Filip i Parmenion se okrenu. Devojke su otišle. – Samo se osećam nelagodno. – Trebalo bi da poslušaš moj savet. Uživaj u ovim ženama, to je dobro za dušu. – Možda i hoću – reče mu Parmenion. Filip napuni dva pehara vinom iz bokala koji je stajao na stočiću i pruži jedan Parmenionu.

– Posedimo malo, prijatelju – reče kralj, vodeći Parmeniona do divana. – Dok sam bio u Tebi, čuo sam o tvojoj ljubavi sa sveštenicom Tetis.

– Ne želim o tome da govorim, gospodaru. – Nisi mi nikada pričao ni o njoj ni o drugim ženama koje si voleo. Zbog čega? Parmenion proguta knedlu i skrenu pogled. – Koja je svrha govoriti o prošlosti? Šta se time

postiže? – Ponekad to probuši čir, Parmenione. General sklopi oči, boreći se protiv talasa uspomena. – Voleo sam dve žene. Obe su, iz

različitih razloga, mrtve zbog mene. Prva se zvala Diri i bila je Spartanka. Zbog naše ljubavi ona je žrtvovana, bačena u more pored obala Azije. Druga je bila Tetis, ubio ju je čovek koga je poslao Agesilej. Nije bilo drugih. Nikada više neko koga volim neće umreti zbog mene. A sada, ako vam je po volji, gospodaru, ja bih …

– Nije mi po volji – reče Filip. – Životna je istina da ljudi umiru. Moja prva žena, Fila, um-rla je samo godinu dana nakon našeg venčanja. Obožavao sam je; te noći kada je umrla, poželeo sam da presečem sebi grlo i sledim je na putu za Had. Ali nisam, a sada ću sresti ženu iz snova.

– Drago mi je zbog vas – reče hladnim glasom Parmenion. – Ali se vi i ja razlikujemo. – Ne previše – dodade Filip. – Ali ti nosiš oklop i na telu i na duši. Ja sam mlađi od tebe,

prijatelju, ali u ovoj stvari sam poput oca koji govori uplašenom sinu. Potrebna ti je žena, pot-rebni su ti sinovi. Ne brini se za ljubav. Tvoj otac, ko god da je, poklonio te je ovom svetu. Ti si njegova besmrtnost, a to će i tvoji sinovi biti za tebe. Završavam sa pridikom. Okupaću se, pa ću pozvati onu mladu devojku skladnih udova. Ti ćeš, pretpostavljam, šetati po palati, ispi-tujući njenu odbranu i tražiti skrivene ubice.

Parmenion se glasno nasmeja, dobro raspoložen. – Predobro me poznaješ, mladi oče. – Poznajem te dovoljno dobro da bi mi se sviđao, a to je retkost – reče Filip. Spartanac je otišao do vrtova palate i dalje, do obronaka brda koji su se nadnosili nad

zalivom. Video je stado ovaca i mladog dečaka koji ih čuva. Dečak mahnu. Parmenion mu se osmehnu i nastavi šetnju, duž kamenog zida koji je vijugao sve do vrha brda.

Dospeo je do drveća, čije su grane bile povijene pod težinom belih i roze cvetova. Sede u senku i zadrema.

Kada se probudio ugledao je visoku i vitku ženu kako korača ka njemu. On ustade i skupi oči kako bi joj dobro video lice. Za trenutak mu se učini da joj je kosa promenila boju, prvo je bila boje pla mena prošaranog srebrom, ali kada je pogledao ponovo, bila je crna.

Mora da je to zbog svetlosti, pomislio je. On joj se pokloni kada mu je prišla. Na prvi po-gled odeća joj je bila crna poput noći, ali dok se kretala, prevoji su hvatali odsjaj, svetlucajući tamnoplavo poput okeana. Lice joj je bilo pod velom, što je značilo da je od nedavno ožalošćena.

– Dobro došao, stranče – ona mu se obrati glasom koji mu je bio poznat; oseti uzbuđenje. – Da li je ovo tvoja zemlja, gospo? – Ne. Sve što vidiš pripada gospi Aidi. Ja sam stranac. Odakle si ti? – Iz Makedonije – odgovori joj on. – A pre toga? – Sparta i Teba. – Ti si dakle, vojnik? – Zar je toliko očigledno? – upita, jer je nosio bledoplavi hiton i sandale. – Listovi su ti svetliji od butina, i pretpostavljam da ih obično prekrivaju grivne. Takođe,

čelo ti je svetlije od lica. – Imate dobru moć opažanja. Pokušao je da raspozna lice ispod vela, ali je odustao. Oči,

onako kako ih je on video, izgledale su poput opala. – Da li hoćete da posedite sa mnom, na kratko? – upita nenadano, iznenadivši samog sebe.

– Prijatno je ovde – reče ona tiho. – Pridružiću ti se na neko vreme. Šta te dovodi na Samo-traku?

– Imam prijatelja, on je ovde da bi se sastao sa svojom mladom. Odakle ste vi? – Ja živim preko mora, u Aziji, ali često putujem. Dugo već nisam bila u Sparti. Kada si ti

živeo tamo? – Tokom detinjstva. – Da li je tvoja žena Spartanka? – Ja nemam ženu. – Zar ti se žene ne dopadaju? – Dopadaju mi se – odgovori brzo. – Ja nemam ni muških ljubavnika. Ja, imao sam ženu.

Zvala se Tetis. Umrla je. – Da li je ona bila ljubav tvog života? – upita žena. – Ne – priznade on – ali je bila dobra žena, odana, puna ljubavi i hrabra. Ali zašto moramo

da govorimo o meni? Jesi li ti u žalosti? Ili možeš da skineš veo? – Ja sam u žalosti. Kako se zoveš, vojniče? – Prijatelji me zovu Savra – reče on, ne želeći da ona čuje ime koje se šapuće u svim gra-

dovima sveta. – Budi sretan, Savra – reče ona ustajući graciozno. – Moraš li da ideš? Uživao sam u našem razgovoru – reče on slabim glasom. – Da. Moram. On ustade i ispruži ruku. Ona je za trenutak oklevala, a zatim dotače njegove prste. Par-

menion je osetio kako joj se puls ubrzao i poželeo je da joj strgne veo. Podigao je njenu ruku i poljubio joj prste, a zatim je nevoljno pustio.

Ona se udalji bez reči a Parmenion sede na zemlju, iznenađen sopstvenim ponašanjem prema strankinji. Verovatno je razgovor sa Filipom dotakao nešto u meni, pomislio je. Nestala je iza padine, a Parmenion je brzo potrčao kako bi je još jednom pogledao. Išla je ka udal-jenim šumama, i kada ju je sunce obasjalo, ponovo mu se učini da joj je kosa crvena sa zlat-nim prelivom.

* *** *** **

Grč u levoj ruci probudi Filipa sat nakon svanuća. On pogleda ka plavokosoj iskušenici i nežno joj skloni glavu sa svoje nadlaktice.

Neko se promeškolji desno od njega. Druga devojka, crnokosa i lepa, otvori oči i nasmeši mu se.

– Da li si dobro spavao, gospodaru? – upita, dok su joj prsti klizili niz njegov stomak. – Predivno – reče joj, uhvativši je za zglob. – Ali bih sada voleo da dobijem odgovore na

neka pitanja. – Zar ta pitanja ne mogu da sačekaju – upita ona, prevrnuvši se na stomak i pogledavši ga. – Ne mogu – reče joj tvrdo. – Čija je ovo palata? – Gospe Aide. – Nije mi poznato to ime. – Ona je vrhovna sveštenica Misterija – reče devojka. – Pa, draga moja, reci joj da bih želeo da je vidim. – Da, gospodaru. Devojka zbaci čaršav i ustade. Filip je posmatrao njena duga leđa i vitak

struk, prešavši pogledom na zaobljene kukove i savršen donji deo leđa. – Sada! – reče on jače nego što je nameravao. – Idi sada! Plavokosa devojka se probudi i zevnu. – Napolje! – zaurla Filip – i pošaljite mi nekog sa

bokalom hladne vode. Kada su otišle, kralj ustade i stisnu oči zbog tutnjanja u glavi. Razgrnu zavese na širokom prozoru.

Sunčeva svetlost mu prostreli mozak i on se odmaknu od prozora psujući. Vino je bilo jako ali se jako dobro sećao crnih semenki.

Devojke su ih donele u malim srebrnim kutijama i ponudile ih Filipu nakon prvog vođenja ljubavi. Činile su da jezik postane suv ali su palile um i telo. Boje bi postale neverovatno jasne, a dodir, ukus i sluh pojačani. Filipova snaga je rasla, kao i njegov nagon.

Ali mu je ujutru u glavi odzvanjalo a telo mu je bilo slabo. Nije uživao u takvom osećanju. Obukao je čist hiton tamnozelene boje i seo na krevet, čekajući da mu donesu vodu. Ušla je

crnokosa devojka i on utoli žeđ. Ona mu pokaza srebrnu kutiju, otvorivši je i ponudivši mu crne smežurane semenke.

– Obnoviće ti snagu – obeća mu ona. Bio je u iskušenju, ali odmahnu rukom. – Šta je sa vrhovnom sveštenicom? – upita. – Biće ovde u podne, gospodaru. Reći ću joj za vaš zahtev. – Koliko još ima gostiju u palati? – Samo jedan trenutno, gospa Olimpija.– Olimpija? Odakle je ona? – Iz Epira gospodaru. On je kraljeva kći. – Onda ću je posetiti – reče Filip. Devojka se iznenadi i uplaši. – Ne, gospodaru, to je zabranjeno. Ona prolazi kroz obred ujedinjenja. Nijedan muškarac je ne sme videti pre određene noći,

naročito zato što je već obećana. Bogovi će ga oslepiti! – Pošalji mi Parmeniona. – On nije u palati, gospodaru. Viđen je kako trči po brdima odmah posle svanuća. – Onda mi ga pošalji kada se vrati – prasnu Filip. – Ostavi me sada samog! Pošto je otišla, kralj požali što je prema njoj postupio grubo, ali je ljutnja brzo potisnula ka-

janje. Hodao je po sobi skoro čitav sat, doručkovao malo krušaka i kozijeg sira, pa izašao na

livadu iza palate. Raspoloženje mu se nije popravilo kada je ugledao slabe konje tankih nogu. Seo je na široku kapiju i pogledom prelazio preko brda gde su pasle ovce i koze, koje je čuvao mršavi dečak.

Šta je sa tobom Filipe? Žene su bile veoma čulne i maštovite.

Obično bi se posle noći provedene sa ženom osećao poput mladog Herkula. Te proklete semenke, pomislio je. Nikada više! Video je Parmeniona kako trči niz brdo i pozvao ga. Spar-tanac uspori trk.

– Dobro jutro, gospodaru. Rano ste se probudili. – Budan sam već satima – reče Filip. Parmenion se nasloni na ogradu protežući mišiće lis-

tova. – Još uvek si brz, Lave. Mislim da bi ih čak i sada mogao sve pobediti. – Voleo bih da je to tako, gospodaru. Ali se ja ne zavaravam. Šta nije u redu? – Zar je to tako očigledno? – Sav si namrgođen. – To je zbog čekanja, Parmenione. Dve godine sanjam o ovome danu, a sada više ne mogu

da čekam. Ona je ovde. Zove se Olimpija, a meni nije dozvoljeno da je vidim. Bogova mi! Ja sam Filip! Ja uzimam ono što hoću!

Parmenion klimnu glavom. – Ovde smo tek jedan dan, gospodaru. Budi strpljiv. Kao što si i rekao ovo je delo bogova, pa neka ide svojim tokom. Zašto ne bi

malo trčao? To će ti razbistriti glavu. – Trkaću se s tobom do onog drveća – reče Filip, iznenada potrčavši. Prijao mu je dodir ju-

tarnjeg povetarca, glavobolja je nestala i on se ponovo oseti živim. Mogao je čuti Parmeniona iza sebe i ubrza uz brdo. Ništa mu nije značilo to što je Spartanac već trčao. Takmičenje mu je bilo sve. On preskoči kamen i potrča ka drveću udaljenom stotinak koraka. Disanje mu pos-tade nepravilno, oseti da mu noge gore, ali je čuo i Spartanca tik iza sebe.

Uspori trk; Parmenion ga sustiže. Filip isturi ruku i gurnu Parmeniona. Spartanac se zatetura i zaostade, dajući vremena Filipu da stigne do prvog drveta i dotakne ga dlanom.

– Nepravedna taktika! – povika Parmenion. – Pobeda – odgovori slabim glasom Filip, i crven u licu pade na zemlju, podižući ruku,

dišući brzo i plitko. Oporavio se brzo pa sedoše u senku gledajući ka poljima i planinama, ali se Filipov pogled vrati beloj, mermernoj palati.

– Imaću takav dom – reče. – Čak bi i bogovima bilo drago da žive u njemu. Imaću ga jed-nog dana, Parmenione.

– Da li je to sve što želiš gospodaru? – Ne. Šta svaki čovek želi? Uzbuđenje. Moć. Mislim često na Bardilu, star, isušen, skoro

mrtav. Pogledam u sebe i vidim jako, mlado telo. Ali nisam budala, Parmenione. Bardila je odraz Filipa kakav će biti. Želim da živim punim plućima. Ne želim ni za čime da žalim u sta-rosti.

– Tražiš mnogo, Filipe – reče Parmenion blago. – Svi ljudi za nečim žale, čak i kraljevi. Filip ga pogleda i osmehnu se. – Već dve godine tražim od tebe da me oslovljavaš imenom

kada smo sami, a ti si čekao do sada. Zbog čega? Spartanac slegnu ramenima. – Ovo su čudni dani. Juče si govorio sa mnom kao otac. A za-

tim sam susreo ženu i osetio uzbuđenje kakvo nisam osetio deceniju. Danas sam se osetio … drugačije, kao da sam ponovo čovek.

– Da li si je odveo u krevet? Parmenion se zakikota. – Ponekad me, Filipe, zbunjuje tvoja predvidljivost. Ne, nisam

spavao s njom. Ali, uistinu, želeo sam to. A to nisam osetio već previše dugo. Usput, koliko si žena imao u svojoj sobi, prošle noći? Po zvucima, mora da je to bila čitava grupa plesačica.

– Svega dvadeset ili trideset – odgovori Filip. – A kako se zove ta žena? – Ne znam. – Gde živi? – Ni to ne znam. – Shvatam. Zar ne misliš da će ići malo teže produbljivanje tog poznanstva? Kako izgleda?

– Nosila je veo. – Dakle, general Parmenion je pao pred ženom čije ime ne zna i čije lice nije video. Ja ni-

kako ne mogu da razumem prirodu tvoga uzbuđenja. Da li je imala lepa stopala? Parmenion se nasmeja od srca, leže na travu i zagleda se u nebo. – Nisam video njena sto-

pala – on reče. A onda se ponovo zarazno nasmeja, te i Filip poče da se kikoće, dok mu se raspoloženje popravljalo.

Nakon izvesnog vremena, obojica su se vratila u palatu i kralj je doručkovao po drugi put. Crnokosa devojka mu je ponovo došla odmah iza podneva. – Gospa Aida će vas sada primiti, gospodaru – reče ona. Filip ju je pratio dugačkim hodnikom do sobe s visokom tavanicom, gde su statue mladih žena bile poređane duž zidova.

Pored južnog prozora čekala ga je žena u crnoj odeždi sa kapuljačom, lica bledog kao slonovača. Okrenula se kada je Filip ušao. a on se zagrcnu jer u njoj prepozna ženu iz prvog sna.

– Napokon smo se sreli – ona reče. – Gde je moja mlada? – prošaputa Filip. – Čekaće te. Sutra, u noći Treće misterije, biće dovedena u tvoju sobu. Ali nešto moraš da

uradiš, makedonski kralju. – Šta to? – Nećeš joj prići pre trećeg sata nakon ponoći, nećeš je ni videti pre toga. U datom satu ona

će začeti tvoga sina, ni trenutak pre, ni minut posle. Leći ćete u trećem satu. Ako se ovo ne ispuni, neće biti venčanja.

Filip se nasmeja. – Misliš li da ću imati teškoće u tom poslu? – Nadam se da nećeš, Filipe – odgovori ona hladno. – Mnogo zavisi od toga. Ovaj će sin

biti veći od svih ratnika pre njega, ali samo ako se začne u trećem satu. – Kao što sam i rekao, ne vidim razloga da se plašimo neuspeha. – Onda ću ti ja reći dva. Ako ne uspeš, svi tvoji snovi o veličini će se izjaloviti; bogovi ćete

napustiti. Drugo, ti već imaš sina, Arhideja. On je slabouman, slabih udova; tvoja žena Fila je umrla rađajući ga. Osim ove mogućnosti, Filipe, ti ćeš začinjati samo ćerke. Ono što ti ja nudim tvoja je

jedina šansa da začneš savršenog naslednika. – Kako ti znaš za Arhideja? – prošaputa Filip. – Ja znam sve tvoje tajne. Ja znam tajne sveta. Budi spreman, kralju Makedonije. Olimpija

će te čekati.

* *** *** **

Aida je posmatrala kako se Makedonac okreće i iskrada iz sobe. Kada su se za njim zat-vorila vrata, on se vrati u svoju stolicu s visokim naslonom, rastrojen i zbrkanih osećanja.

Filip je bio moćan čovek, njegova privlačnost neodoljiva, ali je nešto bilo pogrešno i Aid-ina napetost se povećala. Bila je devojčica kada joj je majka, prvi put, ispričala san o rođenju Mračnog boga i neuspešnim pokušajima. Samo jednom u svakom pedesetogodišnjem ciklusu, sklad kosmosa se poremeti, otvori se prostor neredu za jedan tren.

Kada se to poslednji put desilo u Mesopotamiji, Aidi je bili četrnaest godina. Njena majka je omađijala Velikog kralja i pripremila iskušenicu izuzetne lepote. Prva bračna noć je pro-tekla prema planu, ali je devojka, uma pomućenog opijatima, otišla na balkon i pala na mer-merno dvorište. Aidina majka je bila skrhana i dva meseca nije progovarala, a kada je izgle-dalo da se oporavila, prerezala je sebi grlo bronzanim nožem.

Sada je trenutak ponovo došao. Nema balkona, niti drugih opasnosti za Olimpiju. Filip je bik kome neće trebati pomoć da ispuni svoj neophodni zadatak.

Šta može poći po zlu? Aida to nije znala; ali je osetila jezu od straha. Ona zatvori oči i oslobodi duh da se vine visoko iznad palate, preko zelenih polja, tražeći,

istražujući, a da nije znala šta. Ubice poslate iz Olinta su mrtve, njihov brod potopljen u iznenadnoj oluji. Samo je jedan

dospeo do obala Samotrake i glava mu je smrskana teškim kamenom koji je bio u rukama dve Aidine iskušenice. Nema opasnosti od ubica; Aida bi to znala.

Ipak, nije mogla da olako odbaci strahove. Verovala je svom daru i predosećanju. Mada nije mogla da hoda stazama prošlosti i budućnosti, Aida je bila moćna, mogla je da pročita srce i um muškarca, da predviđa događaje. Vladari Olinta su se plašili Filipa. Nije bilo teško pretpostaviti njihove namere, naročito od kada je kraljev bivši miljenik Nikanor ugostio no-vog ljubavnika iz Olinta, u svojoj kući u Peli.

Oluja ju je skupo stajala, dve iskušenice su žrtvovane, njihova srca isčupana su iz tela; dala bi i više samo da obezbedi da se gospodar vatre otelotvori. Aida bi žrtvovala i čitavu naciju samo da se to čudo dogodi.

Vratila se u svoje telo i otvorila oči. Gde se nalazi opasnost? Misli, Aida! Upotrebi mozak! Pretražila je ostrvo, sedamnaest sela i četiri luke. Ništa. Po-

mislila je na Tamis, skoro poželevši da je živa, kako bi mogla ponovo da usredsredi svoju mržnju.

Žao mi je što te nisam mogla ubiti mnogo, mnogo puta! Stara sveštenica joj je decenijama bila stalna pretnja. Začudo, njena smrt nije smanjila Aidinu mržnju. Koliko sam potrošila na tu bludnicu, pomisli ona, prisećajući se sa gađenjem Tamisinih ljubavnika.

Druge sveštenice su se brinule zbog nje u početku, ali je i ona imala mane. Pa, gde se dakle, krila opasnost? Zatvorivši oči još jednom, ona prelete more i zaustavi se iznad hrama. Visoki čovek je ra-

dio u bašti i nije bilo molilaca koji su čekali na livadi. Aida se brzo naoruža zaštitnim činima i uđe u hram. Bio je prazan.

Gde si, golubice moja, pomisli ona. Vrativši se na Samotraku, ona još jednim pretraži ostrvo, oprezno, temeljito, svako brdo i

šumu. Konačno, umorna i istrošena, vrati se u palatu i ode do štenare, ispod spoljašnjeg zida. Crni

psi počeše da laju kad je videše. Otvorila je drvena vrata, ušla među njih i čučnula kad je oni okružiše. Prizvala je sliku Diri

i utisnula je u čula svakog psa, strpljivo, sve dok lajanje nije utihnulo. Zatim je podigla ruku i pokazala ka otvorenoj kapiji.

– Idite! – viknu. – Osetite njenu krv, smrvite njene kosti! Idite!

* *** *** **

Diri je sedela u udubljenju ispod rascvetalog drveta, uzbuđena. Osetila je potragu i primetila Aidin duh u trenutku kada je napustio palatu. Smirivši strah

koji ju je namah obuzeo, naslonila se na stablo, prekrstivši ruke sa šakama na ramenima. Sto-pila je svoj duh sa drvetom, osetila je jedinstvo sa korom, sa kapljicama tečnosti, smrtonosnim za većinu insekata, sa žilama kroz koje je prolazila voda do cvetova i listova.

Ona više nije bila Diri. Bila je drvo s dubokim korenom koji traži hranu i vlagu u crnoj zemlji, s granama koje rastu, pune usporenog života. Osetila je sunčevu svetlost na svojim listovima i pažnju usredsredila na cvetove pune semena, koje će joj obezbediti opstanak kroz večnost. Bilo je mirno unutar drveta, tako umirujuće.

Najzad povuče svoj duh i potraži Aidu. Veštica se vratila u palatu. Diri ustade i polako se spusti ka livadi, u blizini šume, gde će te noći iskušenice proslaviti Treću misteriju. Došla je do potoka i napila se vode.

U daljini je začula lajanje pasa koji su se spremali za lov. Popravila je svoj veo i sela na kamen, ne gledajući u smeru iz kojeg je znala da će on doći.

Koraci su mu bili meki, nečujni. – Ponovo se susrećemo, gospo – reče i ona se okrenu. – Kako si, Savra? – Dobro sam, čak i bolje sada kada sam vas video. Duhovnim okom pretraži njegovo lice. Odavno je dečački izgled bio zamenjen oštrim, go-

tovo grubim linijama odraslog muškarca. Ali i dalje je bio Parmenion iz sećanja. Njen Par-menion!

– Vrlo lepo govoriš za jednog vojnika. – Ne često, gospo. Vi iz mene izvlačite ono najbolje. Kako se zovete? Iznenada, ona oseti želju da skine veo i pokaže mu svoje lice, da mu kaže koliko joj je ne-

dostajao svih ovih godina, koliko je bila sama. Brzo se okrete. – Bez imena – reče konačno. – Da li nešto nije u redu? – upita on prilazeći bliže. – Ne – odgovori ona, prisilivši se da joj glas zvuči veselo. – Dan je predivan. Lep, crni lovački pas istrča iz šume približavajući im se. Iznenada, pokaza duge očnjake i zareža glasno. Parmenion stade ispred Diri, s rukom na

dršci noža. –Beži! – uzviknu on. Pas zareža i ustuknu, a zatim jurnu na Diri. Parmenionov nož zapara vazduh. Pas skoči ka ženi, ali se Spartanac baci na njega, i obuhvativš i ga oko vrata, zabi mu nož u bok. Kada je ustao, još dva psa izjuriše iz šume.

Parmenion se okrenu i vide kako Diri ide u pravcu palate, dok su joj se psi približavali. – Ne! – vrisnu Parmenion, iznenada shvativši da ne može na vreme stići do nje. Ali u

trenutku kada su se pripremali za skok, psi popadaše na zemlju. Ona se ne okrenu da vidi to čudo, već nastavi ka vratima palate.

Parmenion priđe psima. Mirno su spavali. Začuđen, on vrati nož u korice i potrča u dvorište.

Ženi nije bilo ni traga.

* *** *** **

– Pogledaj ovo – reče Filip, pokazujući na dugi beli ogrtač na divanu i srebrni šlem, koji je pokrivao celo lice. – Možeš li da poveruješ da ja to treba da nosim tokom ljubavnog čina?

Parmenion uze šlem. Bio je izvanredne izrade, od sjajnog srebra oivičenog zlatom; štitnici za uši su bili ukrašeni demonima koji su držali zakrivljene noževe. Na potiljku su bile zaštitne pločice od srebra, ne šire od palca. Nije imao perjanicu, ali su se sa strane dva crna roga pružala od temena do vrata.

– Zapanjujuće – reče Spartanac – i veoma staro. Ovakav umetnič ki rad je redak. – Redak? – zagrme Filip. – Može biti. Ali je takođe retkost tražiti od čoveka da uzjaše ženu

noseći takav svadbeni šešir! Parmenion se nasmeja. – Sam si rekao da je ovaj brak unapred dogovoren. Siguno očekuješ

i nekakav ritual? Čak je i Bardila produžio svadbenu ceremoniju na čitav dan, plesovima, go-vorima i atletskim takmičenjima među gardistima.

– Jeste, tako je – reče Filip – ali sam tamo ja bio najvažniji. Ovde se osećam kao posmatrač, slučajni učesnik. On ode do prozora i zagleda se u mračnu šumu i udaljene vatre.

Parmenion stade pored njega. – Slušaj ih – reče kralj, kada noćni povetarac donese do njih zvuke smeha i pesme iz pravca šume. – Znaš li šta rade?

– Ne, gospodaru. – Ni ja, i to me muči, Parmenione. Verovatno igraju goli oko onih vatri, a ja sedim ovde

očekujući da me odvedu mojoj mladi kao nekog pobedničkog bika. Zar sam ja tako ružan da mi treba šlem kao maska?

– Mislim – reče Parmenion – da si uznemiren. Savetovao bih ti da smanjiš vino; popio si skoro pun bokal.

– Vino ne utiče na moje sposobnosti – prasnu Filip. – Zašto se ne bismo išunjali i otišli da ih gledamo? Šta misliš?

– To ne bi bilo pametno. – Bogova mi, čoveče, tako si krut! – Filip se baci na divan i nasu poslednji pehar vina. –

Nađi mi još vina, hoćeš li, momčino? Parmenion je išao kroz prazne hodnike, pa se spustio stepenicama ka kuhinji. Bila je skoro

ponoć i njegovo je uzbuđenje raslo zbog predstojećeg venčanja. Misterije i kultura tog vulkanskog ostrva opčinjavale su ga. I Ksenofon je tu iniciran, ali je

o samoj ceremoniji malo pričao; uključivala je tajanstvene veštine i znanja velikih bogova, a jedan od njih je, prisetio se Parmenion, Kadmil, besmrtnik sa ovnujskim rogovima, duh Haosa.

Spartanac uđe u praznu kuhinju, uze bokal s vinom i vrati se u kraljeve odaje. Filip je po-novo zadovoljno pio.

– Vidim da si i ti pronašao još – reče Parmenion, ugledavši zlatni bokal pored kralja. – Donela ga je neka žena. Ne možeš se požaliti na gostoprimljivost, Parmenione, a ovo je

najbolje vino koje sam ikada okusio. Uzmi malo. – Nisam video ženu, gospodaru. Odakle se pojavila? Filip slegnu ramenima. – Ova palata je kao lavirint. Ko zna? Dođi, probaj. Parmenion nasu pehar kraljevog vina i okusi ga. Bilo je jako, teško i slatko. Iznenada

začuše pesmu i on spusti pehar pa ode do prozora. Procesija osvetljena bakljama izlazila je iz šume. – Stiže vaša mlada, gospodaru – reče Spartanac. Filip se nagnu, stežući rukama kamen pod prozorom.

Na čelu procesije, obučena kao stara minojska princeza, bila je devojka vanredne lepote i vatrene kose, uvezane zlatnim trakama; gole grudi su joj bile ukrašene ružama a oko bokova se uskovitlala svila.

– Tako mi bogova sa Olimpa! – prošaputa Filip. – Zar ovo nije prizor koji može da ti razgali dušu?

Parmenion proguta knedlu. Devojka je bila ista Diri; široko postavljene oči, pune, senzualne usne. Spartanac se odmaknu od prozora, odvajajući pogled sa te scene. Procesija uđe u palatu i glasovi postadoše udaljeni i nerazumljivi. Filip nasu još jedan pehar vina i popi ga u jednom gutljaju.

– Skoro da je vreme, gospodaru – reče Parmenion. – Trebalo bi da se pripremiš. – Da – reče Filip nerazumljivo. – Pripremim. S mukom skide hiton, teturajući se krenu ka

belom plaštu i šlemu i pade na divan. – Biću dobro. Daj mi vode. Spartanac je čuo korake u hodniku, kao i zvuk otvaranja vrata na spavaćoj sobi. Došao je

do zavesa koje su razdvajale sobe i pažljivo ih navukao, a zatim odneo kralju vode. Filipove oči su bile otečene i mutne. – Ovde su, gospodaru – prošaputa Parmenion. – Moraš da se razmrdaš. Filip uze vodu i pljusnu se po golim grudima; pokuša da malo popije, ali mu glava klonu i pehar mu ispade iz ruke.

Parmenion tiho opsova; nije mogao da poveruje. Posmatrao je Filipa prilikom mnogih pi-janki; bio je poznat po tome koliko vina ili piva može da popije. Parmenion ga nikada nije video takvog. I to posle samo dva bokala vina. Bilo je neshvatljivo.

Sladak miris je dopirao kroz zavese i on začu kako se iskušenice povlače iz sobe. Tiho se prikrade i malo pomeri zavese.

Soba iza njih je bila obasjana lampama, koje su lile žutu svetlost, a mogao je da nazre nago Olimpijino obličije na širokom krevetu.

Ona se uvijala i tiho stenjala. Parmenion ponovo opsova i vrati se do kralja. Bilo je vreme. A Filip je ležao pijan.

* *** *** **

Diri se iskrade iz palate, kad je procesija obasjana bakljama prošla pored nje. Ona brzo krenu ka brdima i starom, obrednom kamenom krugu, delimično skrivenom stablima jabuka. Bila je dobro raspoložena i borila se da obuzda opojni osećaj pobede.

– Uradila sam to, Tamis – prošaputa. – Sprečila sam ih. Neće biti Mračnog boga! Trčeći niz padinu videla je kako se pomalja senka drveća. Duhovnim okom uhvati pokret u tami i pade na kolena, čekajući, proučavajući drveće.

Tamo! Pored onog žbuna zdesna. Dirin se duh vinu i zalebdi iznad drveća. Tu je čekala mlada žena, obučena u crno, s nožem

u ruci. Diri se okrenu levo, ali je i tu čučala žena, sa sličnom napravom. Vratila se u telo, a zatim je istim putem došla do vrha brda pa potrčala nalevo. Bila je blizu

kamenog kruga. Kada mu se približim, nijedan me ubica neće slediti. Mogla je da čuje svoje progonitelje kako lome žbunje i viču nešto nevidljivim drugovima.

Iznenada oseti Aidu! Tama se spusti na nju. Bila je slepa! Obuze je strah dok je na kolenima i šakama puzila

napred. Lišće je okrznu po obrazu, njeni prsti dotakoše grmlje, gusto i visoko. Dopuzala je do njegovog središta i navukla granje oko sebe, nabacala lišće i zemlju preko svoje odeće.

Zatim ponovo oslobodi svoj duh. I dalje je bila slepa, ali joj je koncentracija bila jača. Vatra joj izbi iz očiju i slepila nestade.

Šaka prekrivena krljuštima suknu ka njenom licu i kandže se zariše u njen duh. Bol je bio neizdrživ, ali ona uhvati rukom reptilski zglob. Duž ruke se pojaviše plamenovi koji se proširiše i vatra proguta demona.

Diri se istog trena odenu u oklop od belog srebra i stavi spartanski šlem na glavu; u ruci joj je bio mač od zaslepljujuće svetlosti zvezda.

– Gde si, Aida? – pozva ona. – Suoči se sa mnom, ako smeš! – Ja smem, dete – začu se Aidin šapat; Diri se okrenu i ugleda kako žena zaodenuta u crno

lebdi u njenoj blizini. Aida se osmehnu. – Glupa devojka je došla ovde u svome telesnom obličiju. Ovog trenutka se oštri noževi približavaju tvome skrovištu. Beži ka njemu, Diri!

– Porazila sam te – uzviknu Diri. – Svejedno i ako umrem! – A kako si me to porazila, dete? Ja sam još uvek ovde. – Neće biti rođenja Mračnog – odgovori Diri, bacivši pogled dole, gde su iskušenice pre-

traživale grmlje, sve više se približavajući sakrivenom telu. Nije želela da umre, borila se sa strahom.

Aidin smeh je preseče kao hladan nož. – Misliš li da dete, makar i sa talentom, može da se meri sa moćima Kadmila? Ona podiže ruke. Crne zmije iskočiše iz njenih prstiju i baciše se na Diri, prekrivajuć i je isprepletenim telima i očnjacima sjajnim na mesečini.

Ne obraćajući pažnju na bol, Diri sklopi oči. Crne zmije pocrveneš e a tela im se zavrteše, dok na zemlju ne popadše kao ružine latice.

– Ne možeš me povrediti – reče tiho Diri. – Dok… Zaslepljujuća svetlosna lopta okruži Aidu, zarobivši je u središtu. Diri polete ka svom

telesnom obličju baš u trenutku kad ju je jedna od iskušenica otkrila. Sečivo polete nadole, ali Diri uhvati ruku, prevrnu se na kolena, udari ženu pesnicom u lice

i obori je na leđa. Onda se podiže i potrča ka kamenom krugu. Progonitelji ispustiše krik pun mržnje iza nje, ali Diri nastavi da trči. Nož prolete pored

njene glave kada je preskočila oboreni kameni stub. Stigavši u centar kruga, ona podiže ruke. Svet se zatalasa. Dok se Kapija zatvarala, ona začu Aidin šapat.

– Srešćemo se drugi put, golubice!

* *** *** **

Olimpija je ležala na krevetu pokrivenom svilom, osećajući kako pluta po moru zadovol-jstva; telom su joj prolazili žmarci, a pred očima se umnožavale boje. Ona obliznu usne, i pređe prstima po grudima i stomaku, svesna gotovo bolne požude.

– Filipe! – pozva. Soba se vrtela oko nje, dejstvo opijata je bilo snažno. Igrala je na vatri, osetila milovanje brojnih iskušenica, sa usnama mekim i slatkim od vina. Tajna Treće mis-terije otkri joj se s muzikom noći i povetarcem sa udaljenih svetih vrhova Korifi fengari. Rodiće bogokralja, čoveka zadivljujućih darova. Ime će mu odjekivati kroz istoriju, a njegova će dela ostati nedostižna dokle god ima zvezda na nebu. – Filipe!

Čak i u takvom, omamljenom stanju osećala je da vreme protiče, da je mistični sat skoro prošao. Prevrnu se na bok.

Zavese se razdvojiše. Ugleda nagog čoveka sa plaštom i šlemom Kadmila. On koraknu ka njoj a ona raširi ruke.

Za trenutak je stajao i gledao u njeno telo, a zatim nestrpljivo prodro u nju. Ona vrisnu, za-badajući mu prste u leđa, osećajući hladnu metalnu masku na svome licu.

Prstima dotače metal i pomilova crne rogove. Kad on podignu glavu, videše se oči ispod šlema; ona potonu u tamu jer je opijati

nadvladaše, a poslednja joj je misao bila čudna. Pod svetlošću lampi Filipove zelene oči su izgledale neobično plave.

Diri se probudi oko podneva. Zbacila je čaršave i otišla do prozora, dobro raspoložena. Vi-dela je Parmeniona i uništila Aidine planove; napustiće hram i otputovati u Makedoniju da tamo sačeka Parmenionov povratak.

Bila je sigurna da je on još uvek voli i da je pred njima mnogo godina u kojima će moći da zajedno uživaju. Ponovo se osetila mladom, punom života i smeha. Bilo je tako jednostavno sipati opojnu tečnost u Filipovo vino. Sve one godine ispunjene strahom samo su izgubljeno vreme.

Toplotu sunca je osećala po licu ali je iznenadi udar hladnog vazduha iza leđa; brzo se ok-renu. Senka je narastala na zidu pored vrata, kao da se razvija u krilatog demona. Diri se pripremi za napad, ali se to ne desi; senke se uskovitlaše i obrazovaše ogrtač oko Aidinog du-hovnog tela.

– Šta ti tražiš ovde? – upita Diri. – Želim da ti se zahvalim – reče Aida. – Bez tebe i pomoći tvoje bedne prethodnice, moj

san nikada ne bi bio ispunjen. Žena se nasmeja, ledenim smehom. – Hodaj stazama prošlosti i budućnosti. Pođi njima i plači, golubice.

Nestade potom u trenu.

Diri sede na krevet i sklopi oči. Polete još jednom ka palati na Samotraki; vide sebe kako donosi vino Filipu i kako ga on ispija.

Videla je svoje bekstvo i borbu sa Aidom. Zatim se u strahu vrati u palatu i vide kako Parmenion pokušava da probudi kralja. Ona

kriknu kad ugleda kako Spartanac svlači svoju odeću i navlači ogrtač i šlem duha Haosa. – O, nebesa! – prošaputa ona, kada je obgrlio nagu ženu. Diri pobeže od tog prizora, otvarajući oči u hramu. – Bez tvoje pomoći moji snovi ne bi bili ispunjeni. Sada je shvatila koliko je bila nadmena i nepromišljena. Tamis je imala viziju rođenja Mračnog a zatim i Parmenionovo lice. Verujući da je on mač

kojim će rukovati u borbi protiv snaga Tame, umešala se u život, oblikujući mu njegovu budućnost, goneći ga putem punim mržnje i gorčine. Od njega je stvorila savršenog ratnika, savršenog ubicu ljudi.

Savršenog ljudskog oca za Mračnog boga. Diri obuze gnev. Godine posvećene lečenju, godine nade i snova. Sve uzalud! Neće biti zajedničkog života sa Parmenionom, neće biti puta u Makedoniju, puta ka

ljubavi. Ona pogleda kroz prozor, preko zatalasanih brda i livada, planina prekrivenih oblacima, i

vide ponovo krvoproliće i užas, viziju koja ju je proganjala decenijama. Armije i krvava bo-jišta, udovice i siročići, uništeni gradovi, srušena carstva. Ponekad je Mračni bog bio Grk, ponekad Persijanac, poglavica iz Partije, mladi princ iz plemena sa dalekog severa. Jednom je čak bio i crn, i predvodio svoje trupe iz gustih džungli, daleko na jugu od Egipta. Te bezbro-jne budućnosti nisu više postojale u istom obliku. Diri je dopustila da je okean vremena ponese u daleku sutrašnjicu, gde je ugledala mladića zlatne kose i lepog lica, u oklopu koji je sijao zlatnim sjajem.

U svakoj od budućnosti marširale su makedonske armije, s kopljima crvenim od krvi. Pratila je zlatnu figuru kroz stotine mogućih, čak i verovatnih, budućnosti. Sve su bile iste,

Mračni bog je trijumfovao, postavši besmrtno stvorenje od krvi i vatre, sa koga je sagorelo ljudsko meso; rogati stvor sazdan od zla, sedeo je na prestolu sveta. U očaju, Diri je tražeći dalje najzad pronašla iskru nade, koja je svetlela poput poslednjieg ugaraka u zamirujućoj zimskoj vatri.

Dete je bilo začeto u poslednjem trenutku nečistog sata, tako da je imalo iskru čovečnosti u sebi. Mračni bog će biti jak u njemu, ali je Diri odlučila da posveti svoj život raspaljivanju te iskre, tražeći način da ojača ljudski duh unutar budućeg đavola.

– U jednom si bila u pravu, Tamis – reče tužno. – Ne možemo se boriti njihovim oružjem. Tako nikada nećemo pobediti. Poput stare sveštenice, Diri se pomoli da joj se ukaže pravi put; ugleda, kao i Tamis čoveka koji stoji pored Mračnog boga, jakog čoveka, dobrog.

Parmeniona, Lava Makedonskog. Fedra zatvori oči, pokušavajući da otkrije izvor opasnosti. Svuda su se oko nje čuli umirujući zvuci – postojan, usporen, skoro ritmičan zvuk konja

kraljeve garde, kotrljanje mesinganih točkova teretnih kola preko glinenih stena i kamenja, razgovor i smeh vojnika, kočije u kojoj se vozila.

Duboko u sebi, proročica je čula krike umirućih i videla slike nasilja i krvi. Ali nije mogla da ih odredi. Otvori svoje svetle, plave oči i pogleda u princezu koja je ležala na svilenim jas-tucima; spavala je. Fedra požele da je dotakne. Za trenutak oseti bes i brzo ga suzbi. Izuzetnu lepotu Olimpija naružio je brak sa varvarinom iz Pele, upropastio bebom i nadutim stoma-kom. Ona otrgnu pogled sa usnulog lica.

– Ne volim te više – prošaputa, nadajući se da će izgovorena laž postati istina. Ali uzalud se nadala.

Ponovo smo sestre, ništa više od toga, pomisli Fedra. Njihova ljubav je umrla kao letnji cvetovi. Proročica uzdahnu, prisetivši se njihovog prvog susreta tri godine ranije. Dve četrnaestogodišnjakinje u kraljevskoj palati; Fedra stidljiva, s kobnim darom vidovitosti, Olimpija druželjubiva i živahna, divnog tela, s kožom sjajnom od zdravlja i licem neverovatne lepote.

Fedra se osećala prijatno s princezom, jer nikad nije mogla da vidi njen život, niti da uđe u skrovite kutke njenog bića. Sa Olimpijom se osećala obično, a to je za nju bilo dragoceno.

Niko ne razume samoću vidovnjaka. Svaki dodir donosi viziju. Ljubazan, lepuškast čovek priđe i poljubi ruku, ali ti ugledaš pohotljivca koji želi da pose-

duje i vlada. Žena se nasmeje i pruži ti ruku, i ti osetiš njenu mržnju zbog svoje mladosti. Cela mreža ljudskih osećanja leži ogoljena pred svevidećim očima. Fedra zadrhta.

Sa Olimpijom je bilo drugačije. Nije bilo vizija, nije bilo neprijatnosti. Samo ljubav, prvo sestrinska, a potom… Kočija poskoči kada je točak prešao preko velikog kamena. Fedra razmače zavese i pogleda kroz prozor. Sleva se presijavalo Prespansko jezero, a iza

njega se uzdizala planina Pind, razdvajajuć i Makedoniju od Ilirije. Olimpija zevnu i proteže se. Prođe prstima kroz plamenocrvenu kosu, sede i osmehnu se

Fedri. – Gde smo? – Uskoro ćemo stići do ravnice – odgovori Fedra. – Tu će nas dočekati kraljeva pratnja. – Vrućina mi je i žedna sam – požali se Olimpija – a od ovih odvratnih kola mi je muka. Fedra ustade, skide zastor sa krova i pozva vozača. On povuče uzde i Olimpija izađe na

sunce. Istog trenutka, epirski gardijski kapetan sjaha i donese mešinu s vodom pa napunu sre-brnu čašu.

Olimpija se osmehnu. – Hvala ti, Herkone, veoma si ljubazan. Fedra vide da je mladić pocrveneo. Nije morala da ga dodirne kako bi saznala njegove

misli. Spustila se pored Olimpije i vizija je ponovo dotače, ovog puta strahovito snažno. Vi-dela je jahače kako galopiraju niz padinu, prevrnuta kola, Herkona mrtvog, prerezanog grla.

Ona vrisnu i onesvesti se. Probudila se i ugledala čoveka kako se naginje nad nju i vlaži joj lice mokrom krpom. –

Oni dolaze – prošaputa ona. – Ko dolazi? O čemu pričaš? – upita Herkon. Vazduh se iznenada ispuni zaglušujućim zvukom kopita. Samo za trenutak Fedra pomisli

da se vizija vratila, ali tada Herkon skoči na noge izvlačeći iz kanija svoju konjičku sablju. Sa planinskih padina spuštalo se na stotine jahača, za kojima su se poput barjaka duginih

boja, vijorili šareni ogrtači. – Iliri! – viknu Herkon, trčeći ka svom konju. Pedeset epirskih vojnika izvuče svoje oružje,

ali su jahači već stigli do njih. Olimpija potrča ka mestu na kome je ležala Fedra, povlačeći devojku u zaklon ispod kola.

Podigao se oblak guste prašine. Olimpija pokri usta lanenom maramom i njih dve se priviše jedna uz drugu, slušajući

zvuke sudaranja oružja i jauke ranjenih. Konj se prope pored kola, i jahač pade naglavce, udarivši licem o točak.

Bio je to Herkon s prerezanim grlom; gledao je mrtvim očima u Olimpiju, a ona okrenu glavu.

Izgledalo im je da je bitka trajala satima, ali najzad prašina poče da se sleže. Mogle su da nazru obličja ljudi koji su se kretali među ranjenim Epircima, dokrajčujući ih oštrim noževima. Olimpija izvuče vitki nož iz skrivane kanije, visoko na svojoj butini. Čekala je. Fedra zatvori oči ne mogavši više da se odupire užasu.

– Vidite šta imamo ovde! – viknu ratnik, sagnuvši se da pogleda pod kola. Spustio se na kolena i počeo da puzi ka ženama s ispruženom rukom. Olimpija mu zari nož u oko i on pade

bez glasa, sa oštricom duboko u očnoj duplji. Olimpija je uzalud pokušavala da izvuče nož. A tada grupa ratnika prevrnu kola.

Olimpija ljutito ustade, držeći bradu visoko podignutu. – Umrećete zbog ovoga – obeća im ona – Niko neće umreti – reče visoki, privlačni ratnik

plave kose i upletene, račvaste brade. – Ali će Filip Makedonski debelo platiti da bi te dobio nazad. Ako budeš ljubazna prema meni, princezo, može se desiti da tvoj kratki boravak među nama bude i ugodan.

Olimpija ih pogleda s prezirom a zatim vide kako se iza njih sa brda na istoku, pojavljuje linija ratnika; u njihovom centru je jahao čovek na ogromnom sivom konju. Nosio je sjajni bronzani oklop i šlem sa belom perjanicom od konjskog repa.

– Mislim da ćeš ubrzo uvideti – reče ona polako – da je Filip Makedonski već odredio cenu, a ti si taj koji će platiti.

– Arceta! Pogledaj! – povika jedan od ratnika, pokazujući ka jahačima. Arcetas opsova. On pogleda liniju Makedonaca i izbroja manje od sedamdeset konjanika.

– Na konje! – povika. – Premalo ih je da bi nas zaustavili. Sasecite ih. Iliri uzjahaše i odgalopiraše ka Makedoncima koji su ih čekali. – Gledaj, Fedra – prošaputa Olimpija, spuštajući se pored prestraš ene prijateljice. – Gledaj

kako se moj muž bori! Fedra otvori oči i vide kako se sunce odbija o oklop Makedonca na ogromnom sivcu. On izvuče svoj mač i podiže ga visoko.

Makedonci se spustiše da presretnu juriš, s jahačem na sivcu u vrhu klina, koji se zari u ilirske redove rascepivši ih na dva dela i razbivši njihov nalet. Olimpija ugleda kako se Arceta upinje da dokači jahača na sivcu. Prašina se uskovitlala, ali je ona i dalje mogla da prati sukob po zvuku njihovih mačeva. U Olimpijinoj glavi se nije postavljalo pitanje o ishodu, nije ose-ćala strah za jahača na sivcu.

Prosto je čekala da se desi neizbežno, te poskoči od sreće kad mač preseče Arcetin vrat, gotovo mu odvojivši glavu; krv je šiknula u vis.

– To je cena, ti, kurvin sine! – on uzviknu. Iliri se razbežaše, a Makedonci se prestrojiše i krenuše u gonjenje. Jahač na sivcu u pratnji trojice svojih oficira priđe ženama. – Filipe! – pozva Olimpija, potrčavši ka njemu. – Ne, gospo – on odgovori, skidajući šlem. – Ja sam Parmenion.

* *** *** **

Pronašli su mesto za logorovanje u drvoredu blizu reke Haliakmon. Parmenion ode do ran-jenika, smeštenih nešto dalje, da njihovi jauci tokom operacije ne bi uznemiravali žene. Makedonci su izgubili sedamnaest ljudi tokom bitke, dok je sedmorica ranjena.

Razbijeni Iliri su imali više od osamdeset mrtvih. Parmenion kleknu kraj mladića koji je izgubio tri prsta na desnoj ruci. Dečakovo lice je bilo sivo zbog bola i šoka, i sjajno od znoja.

– Sada sam beskoristan – prošaputa on. – Šta ću da radim? – Bogovi su ti dali dve ruke, Perise, moraš da naučiš da se služiš levicom. Nije tako

strašno. Nisi pešadinac, pa nećeš morati da se brineš da li ćeš ostati u liniji. Ti si konjanik, i to dobar.

Isuviše si hrabar da bi dopustio da te savlada tako mala rana. – Loše se služim levom rukom, generale. – Poradićemo na tome, ti i ja. Parmenion ode do drugog čoveka, ali je on već iskrvario i umro. General prekri plaštom

mrtvo lice i produži dalje.

Hirurg Bernije ustade da ga pozdravi kada je završio sa obilaskom. – Dobri smo bili – reče Bernije, obrisavši peškirom znoj, sa ćele umrljanom krvlju. – Da smo stigli sat vremena ranije, do bitke ne bi ni došlo – odgovori Parmenion. – To bi

bilo bolje, prijatelju. – Tačno tako, generale. Ali – čovek slegnu ramenima i raširi ruke – moglo je biti i mnogo

gore. Mogli smo stići sat kasnije, a tada bi kralju bila ukradena nova mlada. Filip bi se, blago rečeno, onda razbesneo.

Parmenion se osmehnu. Obodri hirurga, pa se vrati u glavni logor. Ženske odaje su bile postavljene pozadi, među drvećem, da bi imale malo privatnosti, dok su preživeli vojnici, njih pedeset i jedan, sedeli oko logorskih vatri. Parmenion pozva Nikanora da pođe sa njim.

– Da li su poslati izviđači? – upita general. – Da gospodine. Šest ljudi patrolira brdima. Ostala trojica su istočno, severno i zapadno od

šume. – U redu. Dobro si se borio danas. Kralj će biti ponosan na tebe. – Kralj je odavno prestao da se interesuje za mene – odgovori Nikanor, stidljivo se os-

mehnuvši. – Ali iskreno, nije me briga, Parmenione. Nemoj da se brineš za mene. Bio sam njegov miljenik jedno vreme. A sada su tu drugi. Ja starim, znaš, dvadeset i sedam mi je sada. Nikanor slegnu ramenima. – Ali Olimpija je vrlo lepa, zar ne?

– Da – prenagli Parmenion sa odgovorom. Nikanor ga oštro pogleda, ali se Parmenion ok-rete. – Pobrini se za njihove potrebe – reče preko ramena dok je koračao ka svom ćebetu.

Mladić uze mešinu sa vinom i odnese je kraljici. Olimpija je sedela na jastucima iz kočije, dok je devojka koju je odabrala da joj bude dvorkinja ložila vatru.

– Doneo sam vam vina, dame – reče Nikanor uz duboki naklon. Olimpija se zbunjeno osmehnu. – A vi ste, gospodine? – Nikanor. Ja sam Parmenionov prvi kapetan. – Pridruži nam se, Nikanore – naredi kraljica. On im napuni čaše vinom, dodavši vodu, pa

presavi svoj ogrtač i sede. – Zašto Parmenion nije ovde? – upita Olimpija. – On je umoran, gospodarice. Slabo je spavao prošle noći. Brinuo se da li ćemo stići na vreme. Bojao se ilirskog napada i bio je u pravu. Najčešće je

u pravu, prosto razdražujuće. – Ali ti se on ipak sviđa? – O, da, gospodarice. On je odličan general, najbolji na svetu. On je od Filipove armiije napravio vojsku koja uteruje strah svim neprijateljima. – Ali on nije Makedonac – primeti Olimpija. – Polu-Makedonac – odgovori Nikanor. – Odgajan je u Sparti. – Možda ću mu zbog toga oprostiti nepristojno ponašanje, pošto nas nije udostojio pris-

ustva. Spartanci nisu poznati po svojoj učtivosti. – Mislim da nije želeo da bude neučtiv – reče Nikanor. – Daleko od toga. Naredio mi je da

se postaram za vaše potrebe. Mislim da je on smatrao da biste vi više voleli da se odmorite i oporavite nakon današnjih dešavanja, nego da trpite njegovo društvo.

Olimpija se nasmeja i ispruživši ruku dotače Nikanorovu mišicu. – Ti si dobar prijatelj svoga generala i jak si branilac. Odmah ću mu oprostiti. A sada bih,

Nikanore, htela da se odmorim. Mladić ustade i pokloni se, pokupi svoj ogrtač i ode. – Bestidna si – reče Fedra. – Potpuno si zavrtela glavu sirotom čoveku. Olimpijinog osmeha nestade. – Ovo je strana zemlja – reče ona tiho. – Biće mi potrebni

prijatelji. Zašto Parmenion nije došao? – Možda je istina ono što je oficir rekao, veoma je umoran. – Ne. Nije hteo da me pogleda u oči dok smo jahali. Ma, kakve veze ima? Sigurni smo.

Budućnost je svetla.

– Da li voliš Filipa? – upita Fedra iznenada. – Volim? On je moj suprug, otac deteta koje nosim. Kakve veze ima ljubav s time? Ionako

sam ga srela samo jednom, u noći venčanja na Samotraki, pre sedam meseci. – Kako je bilo na Ostrvu misterija, kada je vodio ljubav sa tobom? Olimpija se zavali smešeći se, prisećajući se. – Prvi put je bilo magično, čudno, ali izjutra

je bilo kao i uvek. Muškarci se pare, stenju, uzdišu pa zaspe. Ona zevnu. – Dodaj mi ćebad, Fedra. I još jastuka. Spava mi se.

– Trebalo bi da spavaš u kočiji. Bilo bi ti toplije. – Hoću da posmatram zvezde – odgovori Olimpija. – Želim da gledam Ženu-lovca. Olimpija je legla a misli su joj odlutale ka Samotraki i Noći misterija. Žene, mnogo njih,

igrale su u gaju, pijući, smejući se, žvaćući sveto bilje koje donosi vizije i snove pune boja. Procesija obasjana bakljama je došla u palatu i Olimpija se sećala kako je odnose u Filipov krevet.

Čekala je s vrtoglavicom, a boje su bile nestvarno jasne, crvene zavese, žuta svila, zlatne čaše. On joj je došao, njegovo lice, kako je to ritual zahtevao, skrivao je šlem Haosa. Osetila je metal na svome obrazu, njegovo telo kako je prekriva poput zagrejanog plašta.

Umotana u ćebad, nova makedonska kraljica zaspa pod zvezdama.

* *** *** **

Parmenion je ležao budan, gledajući u te iste zvezde, prisećajući se te iste noći. Osećanje stida je bilo snažno, skoro bolno. Bilo je u njegovom životu mnogih događaja koji su ga ras-tuživali i onih koji su ostavili ožiljke i na telu i na duši. Ali je sramota bila potpuno novo ose-ćanje za Spartanca.

Noć je bila ista, zvezde raspoređene kao dragulji na samurovini, vazduh čist i svež. Filip se napio dok je čekao mladu; onesvestio se na divanu u trenutku kada su žene donele novu mladu u njegovu spavaću sobu. Parmenion je pogledao kroz zavesu i video Olimpiju, nagu, svetlucavog tela, kako čeka, čeka.

Pokušao je da ubedi sebe da je od suštinskog značaja da se venčanje obavi ove noći, seća-jući se onoga što mu je Filip rekao.

– Ako se to ne obavi u toku svetog sata, venčanje se otkazuje. Možeš li da poveruješ u to, Parmenione? Ali nije zbog toga Spartanac navukao prastari šlem. On je video nagu ženu i poželeo ju je

kao što nikoga nije od kada mu je oteta njegova ljubljena, pre četvrt veka. Vodio je ljubav sa njom, a kada je zaspala, otišao je do Filipa, odenuo onesvešćenog kralja u ogrtač i šlem i od-neo ga u njen krevet.

Izdao si kralja kome si se zakleo na vernost. Kako ćeš se iskupiti? Noć je bila hladna. Parmenion obmota vuneni ogrtač čvrsto oko ramena i ode da obiđe

stražu. – Budan sam, gospodine – reče prvi čovek, koga Parmenion nije mogao da prepozna u

mraku. – Ne sumnjam da jesi – reče mu general. Ti si makedonski vojnik. On prođe kroz šumu i

spusti se do obala Haliakmona. Voda je bila crna kao Stiks, ali je svetlucala pod zvezdama. On sede na kamen i pomisli na Diri.

Pet dana ljubavi, strastvene, silne. A zatim su mi je oteli, odveli je i bacili u more kraj obala Azije, s rukama vezanim na leđima.

Žrtvovali su je bogovima kako bi zaštitili Spartu. A Sparti je i te kako zaštita bila potrebna! Parmenion se priseti bitke kod Leuktre, gde je njegov strateški genije doprineo porazu spar-tanske armije i krahu spartanskih snova.

– Ti si Parmenion, Uništitelj nacija – rekla mu je stara proročica. Kako je bila u pravu. Prošle godine je predvodio Makedonce protiv ilirskog kralja Bardile i uništio njegovu armiju.

Stari kralj je umro sedam meseci nakon poraza, a zemlja mu se nalazila u ruševinama. Pogledao je u zvezde i zamislio Dirino lice, njenu kosu boje vatre, njene zelene oči. Šta

sam ja bez tebe, prošaputa. – Pričate sami sa sobom, generale? – začu neki glas u blizini. Mladi vojnik izađe iz senke pored rečne obale. – Dešava se to kada čovek ostari – reče mu Parmenion. Mesec izađe iz oblaka i Spartanac

prepozna Kleitona, mladića iz istočne Makedonije, koji im se pridružio prošle jeseni. – Tiha je noć, generale – reče Kleiton. – Da li ste se molili? – Po navici. Mislio sam na devojku koju sam nekada znao. – Da li je bila lepa? – upita mladić, naslonivši koplje na stenu i sedajući naspram generala. – Bila je vrlo lepa, ali je umrla. Da li si ti oženjen? – Da, gospodine. Imam ženu i dva sina u Kruziji. Preseliće se u Pelu čim sakupim dovoljno

novca da iznajmim kuću. – To može potrajati. – O, ne mislim tako, gospodine. Biće neki rat uskoro. Sa ratnim platama videću Lacu po-

novo za šest meseci. – Ti priželjkuješ rat, dakle? – upita Parmenion. – Naravno, gospodine. Došlo je naše vreme. Iliri su uništeni, Peonci takođe. Uskoro ćemo

krenuti na istok ka Trakiji, ili na jug ka Feri. Ili možda na Olint. Filip je kralj ratnik. On će se postarati za potrebe vojske.

– Verujem da će tako biti – složi se Parmenion ustajući. – I nadam se da ćeš dobiti svoju kuću.

– Hvala vam, generale. Laku noć. – Laku noć, Kleitone. General se vratio na svoje ćebe i zaspao, ali su ga snovi progonili.

Diri je trčala po zelenim obroncima, uplašena. On pokuša da je stigne i kaže joj da je sve u redu, ali kada joj je prišao, ona vrisnu i otrča dalje. Nije je mogao stići, pa stade pored potoka i pogleda u svoj odraz u vodi. Gledale su ga blede oči pod maskom Haosa. Skinuvši šlem sa glave, on je pozva.

– Stani! To sam ja, Parmenion. Ali ga ona ne ču i nestade sa vidika. On se trže i probudi, pa sede. Bolela su ga leđa, a u glavi je osećao snažno pulsiranje. Ti,

budalo, reče sebi, zaboravio si da uzmeš sulfijum. Na vatri se kuvala voda. On zahvati svojom čašom i zamalo ošuri prste. Zatim je ubacio suve listiće i promešao ih nožem. Sačekao je da se rastvor prohladi pa ga popi.

Skoro istog trenutka bol nestade. Priđe mu Bernije. – Izgledaš užasno, prijatelju – reče hirurg. – Da li ti ikada spavaš? – Kad imam potrebu. – Treba da spavaš. Nisi više mladić. Tvome telu je potreban odmor. – Imam četrdeset i tri godine – prasnu Parmenion. – To se teško može nazvati starošću. I

još uvek mogu da pretrčim dvadeset milja. – Nisam rekao da si nesposoban, samo da nisi više mlad. Veoma si oštar od jutros, što je takođe znak starenja. – Bole me leđa i nemoj mi reći da je to zbog toga što sam star. To je zbog gvozdenog vrha koplja, pod mojom lopaticom. A šta je s tobom? Zbog čega ti

nisi spavao? – U toku noći je umro još jedan čovek. Bio sam uz njega – reče Bernije. – Niko ne treba da

umre usamljen. Bio je proboden kroz stomak; ništa gore ne boli od toga. Ali nije se žalio, sem na kraju.

– Kako se zvao? – Nisam pitao i nemoj da mi zbog toga držiš predavanje. Znam kakvu važnost ti pridaješ

takvim detaljima, ali ja se ne mogu setiti svih lica. – Šta si mu dao? – Ekstrakt maka – odgovori Bernije. – Smrtonosnu dozu. – To je protivzakonito. Voleo bih da mi ne govoriš o takvim stvarima. – Onda nemoj ni da pitaš, majku mu! – odgovori hirurg. Odmah je zažalio. – Izvini, Parmenione, i ja sam umoran. Ali ti počinješ da me zabrin-

javaš. Danima si napet. Da li te nešto muči? – Ništa važno. – Glupost. Suviše si inteligentan da bi se zamajavao sitnicama. Da li želiš da govoriš o tome? – Ne. – Stidiš se nečega? – Da – priznade Spartanac. – Onda zadrži to za sebe. Često se kaže da ispovest leči. Ne veruj u to, Parmenione; ona je

majka svih boli. Koliko njih zna za tvoju sramotu? – Niko, osim mene. – Onda se to nije ni desilo. – Bilo bi lepo da je to tako prosto – reče Parmenion. – Čemu otežavati? Previše očekuješ od sebe, prijatelju. Imam lošu vest za tebe: nisi

savršen. A sada idi i odmori se.

* *** *** **

– Prošetaj sa mnom – naredi Olimpija Parmenionu, kada su se ulogorili druge noći u uvali na Ematijskoj ravnici. Spartanac je sledio kraljicu prema maloj logorskoj vatri, koju je napra-vila Fedra. Kraljica je primetila da mu je neprijatno i uhvatila ga je pod ruku, sa uživanjem shvativši da se on iznenada ukočio. Dakle, ipak nije neosetljiv na moju lepotu, pomislila je. – Zašto me izbegavaš, generale? – upita slatkim glasom.

– Ne radi se o izbegavanju, vaša visosti. Moja je dužnost da vas bezbedno dopratim do vašeg supruga u Peli. To zaokuplja moje misli i zato se bojim da nisam dobar družbenik.

Ona sede na jastuke, a šal izvezen zlatom obavijao joj je ramena. – Pričaj mi o Filipu – reče ona. – Toliko toga ne znam. Da li je ljubazan prema slugama?

Da li tuče svoje žene? Parmenion se smesti pored vatre. – Odakle da počnem, gospo? On je kralj i ponaša se tako. Ne, ne tuče svoje žene, niti svoje sluge, ali nije ni slab ili

mekan. Ima samo još jednu ženu, Audatu, kćer kralja Bardile. Ali ona živi sada u Pelagoniji, po svojoj želji.

– Rodila je dete Filipu, kako sam čula – reče ona nesvesno pomerivši ruku sa svome sto-maku.

– Rodila je kćer, prelepo dete. – Čudno, od tako ružne majke – prasnu Olimpija, pre nego što je stigla da razmisli. – Ima mnogo vidova lepote, gospodarice, i ne izblede svi njeni oblici tako brzo kao telesna

lepota – reče joj on hladnim tonom. – Oprosti mi – brzo reče ona. – Teško je ne biti ljubomoran. A ja želim da mi budemo pri-

jatelji. Hoćemo li biti prijatelji? – iznenada upita ona, gledajući zelenim očima pravo u nje-gove.

– Do kraja naših života – odgovori joj on jednostavno.

Kad je otišao, Fedra priđe kraljici. – Ne bi smela da zavodiš, Olimpija, ne ove Makedonce. – Nisam ga zavodila, mada je zgodan, samo ima orlovski nos. Filip je kralj ratnik i uzeće mnogo žena. Ja moram da se osiguram da moj sin ostane pravi

naslednik prestola, a nikada nije rano za pridobijanje saveznika. Parmenion je uništio moć Sparte, uzdižući Tebu. Prošle godine je razbio Ilire. Pre toga se borio u službi Velikog kralja. Nikada nije izgubio bitku. Dobro ga je imati za prijatelja, zar ne?

– Naučila si mnogo toga – prošaputa Fedra. – O, ima još toga što ja znam. Kralj ima trojicu savetnika, kojima veruje više neko bilo

kome drugom. Prvi je Parmenion, bez premca u strategiji, zatim Atal, hladan i surov, kraljev ubica. I na kraju Antipatar, drugi general, čvrst i dobar ratnik.

– A žene? – Filip ne razmišlja o ženama, izdvaja samo Simiku, udovicu svog brata. Veruje joj i

poverava joj se. Zadobiću i njeno srce. – Tvoji planovi su dobri. – Osmilila ih je gospa Aida, na Samotraki. Ona zna sve o prošlosti i budućnosti. Ja sam

odabrana i neću je razočarati. – Da li je voliš? – upita Fedra. – Da nisi ljubomorna, sestro moga srca? – Jesam, ljubomorna na svakoga ko te dotakne ili te samo pogleda. – Trebalo bi da uzmeš nekog muškarca. Srediću ti to, ako poželiš. – Ništa gore od toga ne bih mogla da zamislim – reče proročica, pripivši se uz svoju pri-

jateljicu. U tom trenutku do njih je doprla muzika iz pravca vojničkih logorskih vatri, tiha i žalosna.

Glas započe pesmu, ne borbenu, već pesmu o ljubavi, iznenađujuće nežnu; visoki, slatki tonovi čobanskih gajdi su ga pratili. Olimpija ustade i prođe kroz šumarak do vojnika koji su sedeli u velikom krugu oko pevača i gajdaša. Ona zadrhta zbog scene koju je videla: ratnici, u prsnim oklopima i grivnama, s mačevima pored sebe, slušali su priču o dvoje ljubavnika. Ni-kanor je pevao. Kad ih vide, on ućuta, a vojnici poustajaše pred novom kraljicom, koja uđe među njih.

– Ne, molim te – reče Olimpija – nastavi, Nikanore. Predivno je. On se osmehnu i pokloni se; gajdaš nastavi i Nikanorov glas još jednom zazvoni. Olimpija se smestila u krug, a Fedra uz nju.

Proročica zadrhta i Olimpija otvori svoj šal; Fedra stavi glavu na kraljičino rame. Nikanor je pevao duže od sat vremena. Vojnici nisu podvikivali ili zviždali na kraju svake pesme, u vazduhu se osećala nežnost i toplina i Olimpija se oseti kao da je ponovo dete, sigurno i ušuškano među ovim grubim vojnicima. Fedra je zaspala i Olimpija ne mogaše više da je pridržava.

Parmenion se pojavi i kleknu pored nje. – Ja ću je poneti nazad – reče tihim glasom kako ne bi probudio usnulu proročicu.

– Hvala ti – odgovori Olimpija. Kada je Parmenion kleknuo i podigao Fedru u naručije, ona nešto promrmlja ali se nije probudila.

Vojnici zagasiše vatre i uviše se u ćebad, dok je general išao ka kočiji. Nikanor otvori vrata i Parmenion položi proročicu na jastuke, pokrivši je sa dva vunena ogrtača.

– Predivno pevaš, Nikanore – reče Olimpija. – Dobro ću upamtiti ovo veče. On pocrvene. – Ljudi vole da slušaju pesme; podsete ih na kuću i porodicu. Ne mogu vam

reći koliko mi znači što ste zadovoljni. On se pokloni i izađe. Parmenion krenu za njim, ali ga Olimpija zaustavi. – Hoćete li da posedite sa mnom, generale?

– Kako želite – odgovori joj. Vatra se skoro ugasila i on doda drva raspaljujući plamen. Prvi hladni zimski vetrovi su duvali ravnicom a na planinama je bilo snega. – Čega se bojiš? – on prošaputa.

– Zašto bih se bilo čega plašila? – odgovori ona sedajući blizu njega. – Vi ste mladi, gospo. Ja nisam. Dobro skrivate strah ali je tu. – Bojim se za svoga sina – reče mu tako tiho da ju je jedva mogao čuti. – On će biti veliki

kralj, ako poživi. On mora da živi! – Ja sam vojnik, Olimpija. Ne mogu da obećam njegovu bezbednost. Ali, ako to nešto znači, zaštitiću ga najbolje što umem. – Zašto? To je bilo tako bezazleno pitanje, ali Parmenion se oseti kao da je udaren vatrenim bičem.

Nije mogao da direktno odgovori na njega, pa se okrenu i granom podstače vatru. – Ja služim Filipu.

On je Filipov sin – reče posle pauze. – Onda sam zadovoljna. U Epiru se priča da će Makedonija uskoro krenuti na gradove

Halkidikija. Kažu da Filip želi da zavlada Grčkom. – Ja ne odajem kraljeve planove, gospo, niti sam uvek obavešten o njegovim razmišljan-

jima. Koliko znam, Filip želi da osigura bezbednost Makedonije. Predugo su zemljom vladali drugi, a njena je sigurnost zavisila od hira Atine, Tebe ili Sparte.

– Ali, Filip je uzeo Amfipolis, nezavisni grad. – Niko nije nezavisan. To je bila atinska naseobina, koja je obezbeđivala uporište u Make-

doniji – reče joj on, osećajući se neprijatno zbog njenog otvorenog ispitivanja. – A šta je sa Halkidijskom ligom i Olintom? Zar oni ne predstavljaju pretnju? Olint je u

bliskoj vezi sa Atinom, a drži i gradove Pidnu i Metonu? – Vidim da razmišljaš i da si mudrija nego što tvoje godine govore. Ali ipak nisi dovoljno

mudra da ne govoriš o stvarima o kojima nije pametno govoriti otvoreno. Nemoj da mi veru-ješ previše, Olimpija. Ja sam kraljev čovek.

– Zbog toga i imam poverenja u tebe – odgovori mu ona. – Ja sam Filipova žena. Život moga sina zavisi od njegovog opstanka.

Ako kralj umre, zar nije makedonski običaj da novi kralj ubije naslednike prethodnog kralja?

– Tako je bilo gospo, ali treba da znaš da Filip nije ubio sina svoga brata. Ali, hoću da ti kažem da ne veruješ nikome. Ni meni, ni Nikanoru, nikome. Upućuj svoja pitanja Filipu.

– U redu, Parmenione. Popraviću se. Hoćeš li mi oprostiti? Osmeh joj je bio očaravajući, ali je Parmenion, s mukom, uspeo da mu odoli. – E, to je oružje koje bi trebalo da koristiš – reče joj. – Veoma si mudar. Zar ja nemam tajni pred tobom, Parmenione? – Koliko god hoćeš, gospo. Ti si veoma lepa ali i pametna. Mislim da ćeš i dalje očaravati kralja. Ali pazi se, i on je mudar i pronicljiv čovek. – Da li je to upozorenje generale? – To je prijateljski savet. – Imaš li mnogo prijatelja? – Dva. Prvi je Motak, drugi Bernije. Prijateljstvo je dar koji ne poklanjam olako – reče

gledajući je u oči. Ona ga dotače po ruci. – Onda sam počastvovana. A zar ti Filip nije prijatelj? – Kraljevi nemaju prijatelje, gospo. Oni imaju odane sluge i ogorčene neprijatelje. Ponekad

se to ne razlikuje, a od čoveka zavisi koliko će dobro moći to da prepozna. – Ti si dobar učitelj – reče Olimpija. – Još jedno, poslednje pitanje, ako smem? – Dokle god se ne dotiče strategije – on odgovori smešeči se. Za trenutak ona je ćutala. Osmeh je izmenio njegovo lice, dajući mu dečački izgled.

– Ne, nema veze sa strategijom, bar ne direktno. Razmišljala sam o tebi, Parmenione. Kakva žudnja dovodi ovde čoveka tvoga iskustva?

– Zaista, kakva? – reče on ustajući. Pokloni se, okrete i ode ka vojničkim vatrama. Obišao je stražu pre nego što je sebi dopustio da utone u san.

* *** *** **

Fedra je u kočiji ležala budna dok joj je srce ludački tuklo. Kada ju je Parmenion podigao probudila ju je snaga njegovog duha. Bio je odviše jak da bi

pronikla u njega, ali je bila ponesena morem slika neverovatne jačine. Ipak, kroz sve se prov-lačila jedna vizija; zbog nje je njeno srce tako tuklo, usta bila suva a ruke se tresle. Čitavog svog života Fedra je znala koji je jedini način da se oslobodi prokletstva vidovitosti. Njena majka joj ga je otkrila.

– Kada se podaš muškarcu, moć će svenuti kao zimska ruža. Pomisao joj je bila toliko odvratna da je radije zadržala prokletstvo; i dalje nije želela da ga

izgubi na takav način, ali je nagrada bila neprocenjiva! Ona prizva viziju i ponovo pogleda u predivnu budućnost.

Kako da ne rizikuje? Sela je i obmotala šal oko ramena, gledajući u zvezde kroz prozor kočije. Čula je kako

pored vatre razgovaraju Olimpija i Parmenion. Glas mu je bio mek, skoro nežan, a govor samouveren, jer je izvirao iz unutrašnje snage.

Mogu da naučim da ga volim, uveravala je sebe, mogu se naterati na to. Ali i sama nije u to poverovala. Nije ni važno, prošaputa ona, nije ni potrebno da ga volim.

Sačekala je da Parmenion ode, a zatim se, kada je Olimpija ušla u kočiju, pretvarala da spava. Sati su sporo prolazili.

Okuraživši se, skliznu iz kočije i nečujno se zaputi ka vojničkom logoru, tražeći vatru kraj koje je spavao Parmenion. On je svoj krevet postavio malo dalje od vojnika, u jednom zaklon-jenom udubljenju. Dok je gledala njegovo usnulo telo, hrabrost je skoro izdade, ali se ponovo okuraži, smače odeću sa sebe i leže pored njega, pažljivo podigavši jedino ćebe kojim je on bio pokriven.

Neko vreme je ležala nepokretno, nemajući hrabrosti da ga probudi. Ali ponovo joj se ukaza vizija, jače nego prošli put. Nežno dotače njegove grudi. I dalje

nije mogla da prozre njegovo biće, nepovezane scene su je preplavile, progutavši sva njena čula.

Mazeći mu stomak, skliznu rukom niže. On zastenja u snu, ali se nije probudio. Prstima dotače njegov ud i pokoleba se, ali samo na tren. Skupivši hrabrost, ponovo ga dotače, obuhvativši ga prstima, osećajući kako narasta pod njenim dodirom. On se probudi i okrete ka njoj; desnom rukom je obgrli, dotače po ramenu, a onda po grudima.

Imam te, pomisli, moj si! A naš će sin biti kralj-bog. On će zavladati svetom! I ona ponovo dožive viziju kralja ratnika koji vodi svoje trupe u osvajanje sveta. Parmenionov prvenac. Moj sin! Diri leže na krevet i oslobodi svoj duh, koji se vinu iznad hrama u vedro zimsko nebo. U

daljini su se skupljali olujni oblaci, ali je pored mora dan bio lep. Galebovi su se prevrtali i obrušavali pored njenog nevidljivog obličja. Uživala je u njihovoj slobodi.

Ona brzo prelete preko mora i kopnene mase Halkidikija u obliku trozupca, pa stiže u Pelu, tražeći, kao i uvek, ljubavnika koga joj je sudbina oduzela. Kada ga je našla u prestonoj dvorani, požele da je odabrala drugi dan za ovo putovanje. Pored njega je stajala Olimpija.

Tuga pogodi Diri poput udarca.

Majka Mračnog boga! Majka Parmenionovog deteta. Osetila je mržnju i pogled joj se zamuti. – Pomozi mi, gospodaru Harmonije – pomoli se

ona. Posmatrala je kako Olimpija prilazi Filipu u zagrljaj i vide grč ljubomore na Parmeniono-

vom licu. Šta smo ti uradili, ljubavi, pomisli ona, setivši se godina provedenih sa Tamis u borbi da

spreče začeće Mračnog boga. Prema rečima stare proročice, Parmenion je mač Izvora, jedini čovek koji može sprečiti Kadmila da bude otelotvoren. Kako smo bile ohole i glupe. Tamis je krišom upravljala događajima u Parmenionovom životu, stvarajući od njega ratnika kakvog nema nigde; borac, ubica, strateg bez premca. Sve je učinila da ga spremi za uništenje planova Mračnog boga. Umesto toga, desilo se suprotno.

Diri obuze bes. U jednom trenutku poželela je da upotrebi svoje moći i uništi bebu u sto-maku nove kraljice, ali se uplaši tog poriva i pobeže nazad u hram. Tamo se bes pretvori u tugu, jer je lebdeći iznad svog tela, zapazila lice izbrazdano brigama i kosu posutu srebrom. Nekada je bila lepotica poput Olimpije. Nekada je Parmenion voleo nju. Ali ne više. Ne, po-misli ona, kada bi me sada video, okrenuo bi se, a njegov bi pogled privukla mlada koža i ra-dost devojke kakva je Olimpija.

Vratila se u svoje telo i odspavala dva sata. Probudio ju je Leusion. – Spremio sam ti kadu – reče joj – i kupio tri nove haljine na pi-

jaci, – Nisu mi potrebne haljine. Nemam novca. – Nosiš krpe, Diri. Počinješ da ličiš na prosjaka. Uostalom, ja imam novca. Za trenutak je pomislila da ga ukori, ali se suzdrža. Leusion je bio ratnik koji je odabrao da

dođe u hram i da joj služi. Ništa nije tražio zauzvrat. – Zbog čega si ostao? – upita ga dok je duhovnim okom proučavala čvrsto i jako orlovsko

lice. – Zato što te volim – odgovori on. – Znaš to. Ponovio sam ti mnogo puta. – Taština me nagoni da te stalno to pitam – priznade. – Ali osećam krivicu, jer nikada neće

biti više nego što je sada. Mi smo kao brat i sestra, sada i zauvek. – To je više nego što zaslužujem. Ona pređe prstom po njegovom licu, duž donje vilice. – Ti zaslužuješ daleko više. Ne smeš

dozvoliti da ti se misli vraćaju na naš prvi susret, to nisi bio ti. Ima na ovom svetu sila koje nas koriste, zloupotrebljavaju, odbacuju. Bio si posednut, Leusione.

– Znam – reče ratnik srebrne kose. – I ja sam proučavao Misterije. Ali Mračni bog može samo da pojača ono što je već tamo. Zamalo da te silujem, Diri, i ubijem. Nisam znao da u mojoj duši postoji tako mračno mesto.

– ]uti! U svačijoj duši postoji mračno mesto, ali i svetlost takođe. U tebi je, očigledno svetlo bilo jače. Budi ponosan. Spasao si mi život, i ostao moj jedini prijatelj.

Leusion uzdahnu, pa se osmehnu. – I to je mi dovoljno – slaga. Ratnik je zapalio vatru i Diri sede zadubljena u misli, proničući u razigrane plamenove. – Potrebna mi je pomoć – prošaputa. – Gde si, Tamis? Vatra buknu jače i plamenovi suknuše uvis, uvijajući se i oblikujući žensko lice. Diri po-

diže ruke i iz prstiju joj poteče blaga svetlost, kao štit. – Nema potrebe da se štitiš od mene – reče lice iz vatre. – I ne možeš više da dozoveš

Tamis. Ja sam Kasandra. Lice postade jasnije, uokvireno kosom od razigranih plamenova. Diri nevoljno dopusti da štit padne. – Ti si trojanska sveštenica?

– Nekada, jako davno – odgovori Kasandra – upozorila sam Tamis. Ali ona nije htela da sluša. Kada je Parmenion začeo Mračnog boga, Tamis je bila očajna. Njena duša je sada daleko od nas, slomljena kao kristal, rascepkana kao mesec na vodi.

– Možeš li joj pomoći? – Ne. Iako su joj svi drugi oprostili, ona ne može oprostiti sebi. Možda će se vremenom vratiti Svetlu. Ja sumnjam u to. Ali šta je sa tobom, mlada Spar-

tanko? Kako ti ja mogu pomoći? – Reci mi kako da se borim protiv budućeg zla? – Moj dar, ako je to dar, bio je da uvek govorim istinu i da mi niko ne veruje. To je bilo

teško, Diri. Ali ja sam poštovala Izvor u svakom smislu. Tamis je bila iskvarena taštinom. Verovala je da je i sama instrument koji će srušiti Kadmila. Taština nije dar Izvora.

Obučavajući te Misterijama, Tamis je i u tebe ugradila taj isti porok. Moj ti je savet da ne radiš ništa. Nastavi da lečiš, da pomažeš onima koji pate, da mnogo voliš.

– Ja ne mogu tako – priznade Diri. – Krivica je moja koliko i Tamisina. Moram se makar potruditi da to ispravim.

– Znam – reče Kasandra tužnim glasom. – Onda upotrebi svoju pamet. Videla si Aidu i njenu izopačenost. Zar ne misliš da je i ona videla tebe? Ako je bila spremna da uništi persi-jsko dete, zar neće, s još više žara, pokušati da uništi tebe?

– Nas dve smo se srele dva puta – reče Diri. – Ona nema moć da me savlada. – Čujem ponos kako govori iz tebe – reče lice u vatri. – Aida ima mnogo slugu, i može

prizvati duhove, demone; oni imaju moć. Zapamti to, Diri! Diri oseti jezu od hladnog vetra koji je duvao kroz prozor s navučenim zavesama, iza

njenih leđa. – Šta da radim? – prošaputa ona. – Sve što čovek može da uradi. Bori se i moli, moli se i bori. Ali, ako se boriš, Aida pobeđuje, jer u borbi moraš da ubijaš, a ubistvo donosi radost zlu;

to menja čoveka, iskvari ga. – Onda treba da dopustim da me ona ubije? – Nisam tako rekla. Bitka Svetlosti i Mraka nije jednostavna. Sledi svoje instinkte, Diri. Ali ti savetujem da koristiš i mozak. Razmisli šta Aida mora da uradi kako bi se njen san ostvario. Postoji jedan veliki neprijatelj koga ona mora da ubije. – Parmenion? – E sada iz tebe govori ljubav – reče Kasandra. – Ne, nije Parmenion. Ko joj je veliki ne-

prijatelj, Diri? – Ne znam. Koliko ljudi i žena ima na svetu? Kako da ih vidim sve i istražim sve njihove

budućnosti? – Pomisli na tvrđavu, visokih zidova. Neosvojivu. Gde neprijatelj želi da bude? – Unutra – odgovori Diri. – Da – složi se Kasandra. – A sada upotrebi svoj um. – Dete! – prošapta Diri. – Zlatno dete – potvrdila je Kasandra. – Dve duše u jednom telu, Mrak i Svetlost. Dok god

je duh deteta živ, Kadmil ne može potpuno da ovlada telom. Postoji ptica, Diri, koja nikada ne svija gnezdo. Ona položi jaje u tuđe gnezdo pored ostalih jaja. Kada se izlegne ptić koji je veći, majka ostale izbacuje iz gnezda. Nakon pada na zemlju uginu. To radi sve dok ne preživi samo jedan.

– A Kadmil će isterati napolje dečiju dušu? Kuda će ona otići? Kako da je zaštitim? – Ne možeš, draga moja, nemaš vezu sa njome. Kada se približi porođaj, detetova duša će

biti gurnuta u podzemni svet, u pećine Hada, u pustoš. Tu će za trenutak zasvetleti najjačim sjajem.

– A šta posle? – Ta svetlost će prizvati stvorenja Mraka i oni će je uništiti. – Mora da postoji način! – usprotivi se Diri, ustajući na noge. – Neću da verujem da se sve može svršiti tako! Prišla je prozoru i osetila hladan povetarac

na svome licu; trudila se da zadrži mirnoću. – Rekla si da ja nisam s dušom povezana – reče ona, okrenuvši se licu u vatri. – Ko jeste? – Ko drugi nego njegov otac? – A kako će Parmenion putovati u podzemni svet? – Tako što će umreti, Diri – reče Kasandra jednostavno. Nedeljama su Kasandrine reči mučile Diri, ali uprkos trudu nije mogla da ponovo dozove

vatrenu ženu. – Možda je ona demon – ponudi Leusion odgovor, kada mu se ona napokon poverila. – Volela bih da je tako – reče Diri – jer bih onda mogla da odbacim njene reči. Ne,

Leusione, ona nije demon. Osetila bih zlo u njoj. Šta da radim? – Ne možeš rešiti sve probleme na ovom svetu, Diri. Neka drugi nastave bitku. Ja malo

znam o božijim putevima. Oni, na svu sreću, obraćaju malo pažnje na mene, a ja ih u pot-punosti izbegavam. Ali, oni se sigurno moraju zainteresovati za dolazak tog duha Haosa.

– Ti ne znaš celu priču, niti ću ti je reći – odgovori Diri – ali smo Tamis i ja velikim delom odgovorne za dolazak tog zla.

Kasandra mi je dala savet sličan tvome. Ali zar ne shvataš zašto ga ja ne mogu prihvatiti? Ja živim da bih lečila. Ja služim sili Harmonije. Kako bih mogla dalje da živim znajući kakvo sam zlo pustila u svet? Leusion zavrte glavom. – Neke se greške ne mogu ispraviti. Ali čak i da je tako, gospo, zašto krivite sebe? Vi niste sve’sno radili u korist Mraka.

– Ne, nisam – složi se ona. – Ali, ja sam odrasla u Sparti, Leusione, a nijedan Spartanac se ne povlači iz bitke dok je ne dobije, ili leži mrtav na svome štitu. Beba mora dobiti priliku.

Kasandra je rekla da će Kadmil biti prinuđen da deli telo ako je duša još živa u trenutku rađanja. To će nam omogućiti da se umešamo, da obuzdamo duh Haosa.

– Ali zbog toga čovek koga voliš mora da umre – primeti Leusion. Diri zatvori oči ne odgovorivši. – Ne zavidim ti – reče ratnik – ali mi se čini da postoji jedna protivrečnost. Ka-sandra ti je rekla da ne sme biti ubijanja, jer tako služiš Mraku. Da bi pobedila, makar i privremeno, ti moraš ubiti Parmeniona. To nema nikakvog smisla.

Diri se okrenu i ode do prozora; zagleda se preko brda ka udaljenom moru. Leusion ju je tu ostavio i krenuo u baštu. Ruže su rasle divlje, jedna preko druge, u poplavi boja zagušile su staze.

Leusion se pope na istočni zid i zagleda se u polja, preko ograde. Odjednom trepnu. Na sredini livade pojavio se čovek i krenuo ka hramu. Pogledavši iza pridošlice, Leusion ne nađe u zemlji ni rupe ni udubljenja; primetio bi ga

ranije, kada je prvi put pogledao ka istoku. Stranac je nosio tuniku svetložute, skoro zlatne boje, i imao je prosedu, kratku kosu a bradu ukovrdžanu po persijskoj modi. Nije mogao da se pojavi niotkuda, reče Leusion samom sebi, osim…Ratnikova usta iznenada se osušiše.

Osim, ako nije bog, ili demon. Opsovavši samog sebe što je ostavio svoj bodež u sobi, Leusion potrča niz stepenice, ka is-

točnoj kapiji koja je bila širom otvorena prema poljima, i nađe se pred pridošlicom. – Neka vaš dom primi blagoslove sa Olimpa – reče stranac veselim glasom. – Ne možeš ući – reče Leusion. – Idi svojim putem. Znoj mu zamagli pogled i on trepnu.

Čovek nije izgledao naoružan, ali je to bila slaba uteha za ratnika. Ako je ovaj stranac demon, njemu nije potrebno oružje da se reši protivnika.

– Ja sam došao zbog vidarke – reče čovek. – Da li je ona ovde? – Ovde nema nikoga sem mene. Odlazi sada ili upotrebi svoje čini, i proklet da si.

– Ah – reče čovek osmehujući se – vidim da si posmatrao moj dolazak. Ja nisam pretnja ni tebi ni gospi koja ovde živi. Može se reći da sam prijatelj. Saveznik.

Leusionovo lice se smrači. – Prijatelju, izgleda da si tvrd na ušima. Ako se ne okreneš i ne odeš, biću primoran da se borim protiv tebe.

Stranac uzmače jedan korak. – Kako da te ubedim? Čekaj! Znam. Podigao je ruku na grudi i zatvorio oči. Leusion oseti težinu u svojoj desnoj šaci i

ugleda u njoj svetleći kratki mač. – Tako – reče čovek. – Da li ti je sada prijatnije? – Ko si ti? – Zovem se Aristotel. I razmisli o ovome, prijatelju, da sam hteo da ti naudim, mogao sam

da stvorim mač ne u tvojoj ruci već u tvome srcu. Zar ne? I još jedna stvar, poslednji put kada je neko došao ovde sa zlim namerama prema vidarki, njoj nije bila potrebna pomoć, zar ne, Leusione? Kada ste ti i tvoji prijatelji hteli da je silujete i ubijete? Sećaš se toga?

Leusion ispusti mač i zatetura se unazad. – Ja, ja sam pokušao da se iskupim za taj dan. – I dobro si to uradio – reče čovek, prolazeći kroz kapiju. – A sada me odvedi do nje, do-

bro momče. Ah, vidim da nema potrebe. Leusion se okrenu i vide Diri na stazi. Nosila je novu haljinu svetlozelene boje, kosa joj se

presijavala zlatnim i srebrnim sjajem, i Leusionu se činila neopisivo lepom. – Šta ti tražiš ovde? – upita stranca. – Želim da razgovaramo o opasnim vremenima, draga moja. – Ti ne pripadaš Izvoru – reče ona hladnim glasom. – Niti sam sluga Haosa. Ja sam svoj čovek. – To nije moguće – reče mu ona. – Sve je moguće, ali recimo da ja boravim na granici obe zemlje, ne služeći nijednoj. Ali,

mi ipak imamo zajednički cilj, Diri. Ja ne želim da vidim Kadmila u ljudskom obličiju. – Zašto si došao meni? Aristotel se zakikota. – Dosta sa igrama, vidarko! Stara prijateljica me je zamolila da te

posetim i da pomognem ako mogu. Njeno ime je Kasandra. Da li bismo sada mogli da uđemo unutra. Vruće mi je i žedan sam, a moje putovanje je bilo dugo. Diri je ćutala. Zatvorila je oči i oslobodila duh, spajajući ga sa strančevom dušom. Ali ma

koliko da je bila brza, stranac je bio još brži, zatvarajući deliće svoga sećanja, dozvoljavajući joj da vidi samo neke deliće iz njegovog života. Ona se vrati u svoje telo i obrati se Leusionu.

– Aristotel će nam biti gost, neko vreme, prijatelju. Bila bih ti zahvalna ako bi učtivo pos-tupao prema njemu.

Leusion se pokloni. – Kako želite, gospo. Pripremiću sobu za njega. Pošto se Leusion udaljio, Diri priđe maču koji je Aristotel stvorio. – Mali, mada pametan primer moći – reče on. – Nije mali – reče mu ona, ali hajde da vidimo od čega je. Kleknula je i stavila ruku iznad oštrice, koja zatitra i pretvori se u dugačku crnu zmiju sa

kapuljačom preko glave. – Da je pokušao da te ubode ovim, zmija bi se izvila unazad i ubila ga.

– Ali nije pokušao – reče Aristotel neubedljivo. – Upamti ovo i upamti dobro – da je on umro, tvoja bi duša vrišteći stigla pravo u Had. – Shvatio sam poruku – reče on. – Nadam se da jesi. – Stvoriću mu imperiju – reče Filip, ležeći na širokom krevetu, s rukom na Olimpijinom

nabubrelom stomaku. – Imaće sve što poželi. – Bio si veličanstven one prve noći – reče ona.

– Za žaljenje je što se ja ničega ne sećam. Ali se sećam narednog jutra. Od kada sam te sanjao, dve godine si bila vatra moje krvi. Samo bogovi znaju koliko si mi nedostajala ovih sedam meseci. Zašto si morala da ostaneš toliko dugo u Epiru?

– Imala sam problema sa trudnoćom. Da sam tada putovala, moglo se deseti da izgubim tvoga sina.

– Onda je mudro što si sačekala. Sve što sam stvorio bilo je zbog tebe i njega. – On će biti tvoj naslednik? – prošaputa ona pitanje. – Moj jedini naslednik, obećavam ti. – A sinovi tvojih budućih žena? – Oni neće zauzeti njegovo mesto. – Onda sam zadovoljna, Filipe. Iskreno zadovoljna. Hoćeš li napasti Olinćane? Filip se zasmeja i sede. – Parmenion mi je rekao da si ti proučavalac strategije. Nisam mu

poverovao. Zašto se zamaraš takvim stvarima? Pogled njenih zelenih očiju postade oštriji. – Moj otac je kralj, potomak loze kraljeva. Mis-

liš da je trebalo da naučim da vezem i uzgajam cveće? Ne, Filipe, to nije život za Olimpiju. Reci mi za Olinćane.

– Ne – reče on ustavši iz kreveta. – Zašto? Misliš li da sam glupa? Želim da ti pomognem. Želim da budem deo tvojih pla-

nova. – Ti jesi deo mojih planova – reče on, okrenuvši se ka njoj. – Ti si majka moga sina. Zar ne

možeš da se zadovoljiš time? Ja imam mnogo savetnika ali malo onih s kojima delim lične stvari.

Zar ne možeš da to shvatiš? Niko ne može odati moje planove ako niko ne zna sve o njima. – Misliš da ću te izdati? – prasnu ona. – Još nisam sreo ženu koja ume da drži jezik za zubima! – zagrme – a sada si pokazala da

ni ti nisi izuzetak. Filip prebaci ogrtač preko ramena i izađe iz sobe. Bila je skoro ponoć i hodnik je bio pust. Samo dve od sedam lampi slabašno su svetlele.

Kralj krupnim koracima prođe hodnikom i naglo otvori vrata. Dvojica stražara s druge strane skočiše u stav mirno. Ne primećujući ih, Filip izađe u vrt obasjan mesečinom. Stražari se zgledaše pa krenuše za njim.

– Ostavite me! – zagrme on. – Ne možemo, gospodaru. Gospodar Atal… – Ko je ovde kralj? – prodera se on, streljajući ih pogledom. Oni se uzvrteše a njegov bes splasnu. Znao je šta ih muči. Ako kralj ode u noć i bude ubi-

jen, onda i njihovi životi ništa neće vredeti; bili su u bezizlaznom položaju. – Izvinjavam se, momci. Izliv besa, ništa više. – On udahnu. – Žene! One u čoveku bude i ono najbolje i ono najgore. Stražari se isceriše. – U redu, otpratite me do Parmenionove kuće.

Poluodeven kralj i dva stražara s crnim ogrtačima pređoše preko vrta ka zapadnom krilu palate. Svetlost lampe je dopirala iz Parmenionovih odaja, i kralj se nije ni potrudio da pokuca na uska sporedna vrata. Otvorivši ih, on uđe unutra.

Parmenion je sedeo sa svojim slugom i prijateljem, Tebancem Motakom. Obojica su se nadnosila nad mape. Spartanac podiže pogled, ne pokazujući iznenađenje zbog kraljevog ulaska.

– Šta to proučavamo? – upita Filip, prelazeći preko sobe da pogleda u mape. – Gornji tok reke Aksios, severno od planine Bora – reče Parmenion. – Mape su stigle

danas. Naručio sam ih prošle godine. – Predviđaš probleme u toj oblasti? – upita Filip. – Iliri imaju novog vođu, Grabusa, koji pokušava da napravi savez sa Peoncima. Mogu

nam predstavljati problem. Filip sede na divan i okrenu se Motaku. – Sipaj mi vina, Tebanče – zapovedi.

– Zašto? – odgovori Motak, s vatrom u očima. – Zar si zaboravio kako se koriste ruke? – Šta? – viknu Filip, razbesnevši se i pocrvenevši. – Ja nisam Makedonac, i nisam tvoj sluga – reče mu Motak. Filip skoči na noge. – Dosta! – zagrme Parmenion, skočivši između njih dvojice. – Kakva je to glupost? Mo-

tače, izađi! – Tebanac zausti da nešto kaže, ali se okrenu na peti i izađe iz sobe. – Izvinjavam se, gospodaru – reče kralju Spartanac. – Nije pri sebi. Ne mogu da verujem da bi se tako po-našao.

– Ubiću ga – zareža Filip. – Smirite se, gospodaru. Evo, ja ću vam sipati vino. Sedite. – Ne pokušavaj da me smiriš, Parmenione – promumla Filip, ali sede na divan i prihvati

srebrni pehar. – Dosta sam istrpeo za danas. – Problem između vas i kraljice? – upita Parmenion želeći da promeni temu. – Stalno mi je u mislima. Gde god da pogledam, vidim njeno lice. Ne mogu da jedem, ne mogu da spavam. Ona me je omađijala. A sada hoće da čuje sve

moje planove. E pa to neće moći! Ne menjajući izraz lica, Parmenion mu se obrati. – Ona je vrlo mlada, Filipe. Ali je kral-

jeva kćer; oštroumna je i dobro podučavana. – Mene ne zanima njen um. Okružen sam ljudima koji imaju oštar um. Žena treba da ima

zgodno telo i prijatan karakter. Da li znaš da je viknula na mene? Svađala se sa mnom. Da li možeš da veruješ?

– U Sparti se žene ohrabruju da govore ono što misle. U svemu, osim u ratu, one se sma-traju jednakim s muškarcima.

– Misliš li da treba da se pravdam? Nikada! Nije ovo Sparta. Ovo je kraljevstvo muška-raca, kojim vladaju muškarci, za muškarce.

– Kraljevstvo je tvoje – reče blagim glasom Parmenion. – I tvoja reč je zakon. – I nemoj nikada da to zaboraviš! – Zašto bih zaboravio? – Hoćeš li kazniti svog slugu? – Ne, gospodaru, jer on nije sluga. Evo, ja se izvinjavam u njegovo ime. Motak je

usamljenik, pun tuge i zato menja raspoloženja. Nikada nije trpeo da se prema njemu odnose sa nipodaštavanjem.

– Staješ na njegovu stranu? Protiv mene? – Neću stati ni na čiju stranu protiv tebe, Filipe. Ali saslušaj me; došao si ovde pun besa i

obratio mu se kao robu. On je reago vao. Istina, na način koji nije dostojan njega. Motak je odan, pouzdan, najbolji prijatelj.

– Ne moraš da govoriš u moje ime – reče Motak s vrata. On priđe i kleknu pred Filipom. – Molim za vaš oproštaj, gospodine.

Moje ponašanje je bilo neprimereno. Žao mi je što sam naneo takvu sramotu kući svog pri-jatelja.

Filip pogleda u Motaka, i dalje veoma ljut. Ali se silom osmehnu. – I više od toga. Ustao je i podigao Motaka na noge. – Ponekad, prijatelju, kruna načini čoveka suviše prekim, brzo reaguje u ime ponosa. Noćašnju lekciju ću zapamtiti. Sada, da ja sipam tebi čašu vina. A za-tim ću ti poželeti laku noć.

Filip nasu čaši i pruži je zaprepašćenom Tebancu. Zatim se pokloni i ode iz kuće. Parmen-ion ga je posmatrao kako se udaljava u pratnji stražara.

* *** *** **

– On je veliki čovek – reče Motak – ali mi se ne sviđa. Parmenion zatvori vrata i pogleda prijatelja u oči. – Većina kraljeva bi te ubila, Motače. U

najboljem slučaju bi te izbičevali ili proterali. – O, pametan je on – odgovori Tebanac. – On ceni tebe i tvoje sposobnosti. I ima snage da

prevaziđe svoja prizemna osećanja. Ali šta je on, Parmenione? Šta on želi? Makedonija je jaka, to niko ne može poreći. Ali

armija i dalje raste, oficiri skupljaju ljude od sela do sela. Motak srknu vino, pa zatim ispi čašu naiskap. Seo je na divan, pokazujući na mape raširene na velikom stolu. – Tražio si da saberem sve podatke iz zemalja koje okružuju Makedoniju.

Vesti nam stalno donose trgovci, vojnici, putnici, putujuće glumačke družine, zidari i pes-nici. Da li znaš šta se dešava u gornjoj Makedoniji?

– Naravno – odgovori Parmenion. – Filip pravi liniju utvrđenih gradova, kao odbranu od neke buduće ilirske invazije.

– Tačno. Ali on silom proteruje sve koji imaju ilirsku krv sa zemlje koju su držali vekovima. Velika područja šuma, dolina i pašnjaka oduzeta su vlasnicima. Neki od proteranih su bivši vojnici makedonske armije.

Parmenion slegnu ramenima. – Vekovima su Iliri bili krvni neprijatelji Makedoncima. Filip se trudi da zauvek spreči tu opasnost.

– O da! – podrugnu se Motak. – Vidim ja to, nisam tolika budala. Ali ko uzima tu zemlju? Kralj i Atal. Prošlog meseca, tri pelagonijska trgovca drvetom os-

tali su bez novca, zemlje, kuća. Žalili su se kralju; ali pre nego što je žalba dospela do kralja, misteriozno su pobijeni, zajedno sa svojim porodicama.

– Dosta, Motače! – Potpuno si u pravu – odgovori Tebanac. – Dakle, pitam ponovo, šta on hoće? – Ne mogu da ti odgovorim na to pitanje; nisam siguran ni da bi Filip mogao da ti da

odgovor. Ali razmisli o ovome, prijatelju. Armija se mora hraniti. Vojnici zahtevaju platu. Filipova riznica nije prepuna, zato im

mora dati pobedu i ratni plen. To ima smisla. Nacija je jaka samo dok raste. Nakon toga počinje propadanje. Zašto te to uznemirava? Video si kako se Atina i Sparta bore za nadmoć, gledao si kako

Teba ratuje da bi zavladala Grčkom. Kakva je razlika? – Nikakva – složio se Motak – osim što sam ja stariji, i nadam se mudriji. Ovo je bogata

zemlja. Ako se dobro obrađuje, Makedonija može da hrani celu Grčku. Ali sada su seljaci domamljeni u Pelu ratnim platama, a bojni konji se uzgajaju radije nego krave i ovce.

Vidim da nam predstoji rat i smrt. Ne zato što je kraljevstvo u opasnosti, već samo da bi varvarski kralj zadovoljio žeđ za slavom. Ne moraš mi reći šta on želi. On će pokušati da pokori Grčku. Videću Tebu opet pod opsadom. On će nas sve porobiti.

Tebanac odloži svoju čašu s vinom i podiže se umoran. – On nije tako crn kao što veruješ – usprotivi se Parmenion. Motak se osmehnu. – Pokušaj da ga ne posmatraš kao sopstveni odraz, Parmenione. Ti si

dobar čovek, ali si njegov mač. Laku noć, prijatelju. Sutra ćemo razgovarati o prijatnijim stvarima.

* *** *** **

Olovni oblaci su kao pokrivač od dima visili nad Pelom, a udaljeni gromovi gnevno su tutnjali nebom kada je Olimpija oprezno došla do klupe ispod hrasta u južnoj bašti. Kretala se sporo, desnom rukom podupirući stomak, često zastajući da protegne leđa.

Dani sa Filipom su bili uznemirujući, puni nežnosti i razumevanja u jednom času, i olujnih izliva ljutnje u drugom; tada bi mu lice pocrvenelo a zelene oči sevale od besa.

Da sam i dalje mršava pridobila bih ga, reče ona sebi. Ali biću ponovo vitka. Uznemiravalo ju je to što je njen graciozni hod sve više ličio na geganje i što nije više mogla da zagrli svoga muža, da se stisne uz njega i uzbudi ga. U sposobnosti da ga uzbudi ležala je njena moć. Bez toga se Olimpija osećala izgubljeno, nesigurno.

Jastuci su bili poređani po klupi pod hrastom i ona se ispruži, osećajući da bol u krstima popušta. Svako jutro, mesecima, kako joj se činilo, povraćala je, svake noći joj se prevrtao želudac, ostavljajući joj u ustima ukus žuči.

Ali su poslednji dani su bili najgori. Snovi su joj bili nemirni i mogla je da čuje dečiji plač kako dopire izdaleka. Ujutru bi se budila sa pomišlju da je umro u stomaku.

Pokušala je da pronađe zaborav u Fedrinom društvu, ali njena prijateljica nije bila često u palati. Provodila je sate, činilo se, dane, u Parmenionovom društvu. To je zbunjivalo Olimpiju jer je znala koliko njena prijateljica prezire muški dodir.

Počela je kiša. U početku slaba, a zatim jača, pljuštala je po kamenoj stazi i povijala cveće u vrtu. Ispod velikog hrasta Olimpija se osećala zaštićenom, grane su mu bile gusto ispre-pletene.

Parmenion je trčao kamenom stazom ka svojoj kući, ali kad je ugledao promenio je pravac. Sagnuo se ispod spoljašnjih grana i prilazeći joj, naklonio se.

– Ovo nije bezbedno mesto, gospodarice. Može grom da udari u drvo. Dopustite mi da vas pokrijem svojim plaštom i otpratim do vaših odaja.

– Ne još, generale. Sedi malo – reče ona osmehujući se. Odmahujući glavom, on se nasmeja i sede, ispruživši svoje duge noge i otresajući kapi

vode sa ramena i ruku. – Čudna su stvorenja žene – primeti on. – Imate predivne sobe, tople i suve, ali ipak sedite

ovde na hladnom i mokrom. – Ovo je mirno mesto, zar ne? – uzvrati ona. – Oko nas je besnela oluja, a mi smo na

sigurnom i suvom. Ponovo se začu grmljavina, malo bliže, i munja rascepi nebo. – Prividna sigurnost – odgovori Parmenion – nije isto što i stvarna. Tužna si – reče on

iznenada, instiktivno je uhvativši za ruku. Ona se osmehnu i snagom volje zadrža suze. – Nisam istinski tužna – slaga. – Ja sam strankinja u stranoj zemlji. Nemam prijatelje, telo

mi je postalo bačvasto i ružno i ne mogu da pronađem prave reči da udovoljim Filipu. Ali hoću, kada se rodi naš sin.

On klimnu potvrdno. – Bineš se zbog bebe. Filip mi je rekao da si sanjala njenu smrt. Razgovarao sam sa Bernijem juče; rekao je da si jaka i da se dete razvija kako bi i trebalo. On je dobar čovek i odličan hirurg. Ne bi me lagao.

Grmljavina se prolamala tačno iznad njih, vetar je zavijao kroz grane snažno ljujajući hrast. Parmenion pomože kraljici da ustane, pokri joj glavu i ramena svojim ogrtačem i za-jedno se vratiše u palatu.

Doprativši je do sobe, pođe, kad Olimpija vrisnu i poče da pada. Spartanac joj priskoči u pomoć i uhvativši je za ruke, dovuče do divana.

Njena ruka steže tuniku na njegovim grudima. – Umro je! – viknu ona. Moj sin! Umro je! – Smirite se, gospo – reče Parmenion, mazeći je po kosi. – O, Hero, slatka majko – ona zastenja. – On je mrtav! Spartanac izađe u prednje odaje i pozva tri njene služavke da je uteše, a zatim posla glas-

nika po Berniju. Kad je hirurg stigao, dao je kraljici napitak za spavanje, a potom pošao kralju. Filip je

sedeo u svojoj prestonoj dvorani sa Parmenionom, koji je stajao uz njega.

– Nema razloga za brigu – uveravao je ćelavi hirurg Filipa. – Dete je snažno, otkucaji srca se jasno čuju. Ne znam zašto je kraljica pomislila da je ono mrtvo. Mlada je i verovatno se bezrazlož no plaši.

– Nije mi nikada ličila na nekoga ko se lako uplaši – reče Parmenion. – Kada su je napali razbojnici, ona je ubila jednog od njih i suprotstavila se ostalima.

– Ja se slažem sa hirurgom – reče Filip. – Ona je poput živahnog konja, brz, snažna, ali jako ćudljiva. Koliko još ima do porođaja?

– Ne više od pet dana, gospodaru, možda i manje – odgovori hirurg. – Biće joj bolje – reče kralj – kad dete počne da sisa na njenim grudima. Otpustivši hi-

rurga, FIlip se okrenu ka Parmenionu. Vide kako on steže visoki naslon njegove stolice, sam-rtno bledog lica; krv mu je curila iz nosa i ušiju.

– Parmenione! – viknu Filip, ustajući i pružajući ruke ka generalu. Spartanac je pokušao da odgovori, ali je samo isprekidano zajecao. Padajući u kraljevo na-

ručije, oseti kako ga obliva talas bola. Propadao je, a bezdan ga je dozivao.

* *** *** **

Dirin duh je lebdeo iznad Parmenionovog kreveta, osećajući nevidljivo Aristotelovo pris-ustvo pored sebe.

– Ovo je trenutak najveće opasnosti – začu ona njegov glas. Diri nije odgovorila. Uz krevet su sedeli Motak i Bernije, obojica ukočeni i nemi. Parmen-

ion je jedva disao. Vidarka spoji svoj duh sa samrtnikom; izbegavajući njegova sećanja, držala se centralne iskre njegovog života. Prestravi se kada je videla da je tumor razgranao krake po njegovom mozgu. Sprečavanje dejstva sulfijuma bilo je jednostavno, ali se Diri sle-dila od brzine kojom je tumor rastao. Većina izraslina koje je videla ličile su na ružno telo sa sopstvenim krvnim sudovima; hranile su se kroz njih, obezbeđujući sebi opstanak dokle god je telo domaćina bilo u stanju da ih podnosi. Ali ovaj tumor se umnožavao vrtoglavom brzi-nom, šireći se daleko izvan svoje kapsule. Pošto nisu mogli da se prehrane, najudaljeniji kraci su prosto trulili, zagađujući tkivo mozga. Zatim bi, po istom obrascu, izrastao sledeći nasta-vak.

Parmeniona su trenuci delili od smrti. Gangrena i trulež su ušli u njegov krvotok, koji je raznosio otrov po svim delovima tela.

Novi tumori su cvetali na sve strane. Diri ih je lovila, uništavajući ih gde god bi ih našla. – Ne mogu to sama! – shvatila je prestravljena. – I nisi sama – reče Aristotel umirujućim glasom. – Ja ću obuzdati izraslinu u mozgu. Smirivši se, Diri pređe na srce. Ako Parmenion hoće da preživi ovo iskušenje, srce mu

mora biti jako. Čitavog života bio je trkač, i kao što je Diri i očekivala, srčani mišić mu je bio snažan. Ipak, arterije i glavne vene pokazivale su znake istrošenosti, tamnožute naslage su visile na zidovima i usporavale protok krvi. Otkucaji su bili slabi i nepravilni a krv razređena. Diri otpoče sa radom, osnažila je zaliske, istanjila bledožute naslage koje su zapušavale vene i usporavale krvotok, i razbila ih tako da mogu biti odnete u creva. Pluća su mu bila u redu i ona pređe na žučnu kesu, u kojoj su se izlučevine iz krvi pretvarali u kamenje, oštro i izlomljeno.

Ona ih pretvori u prah. Nastavila je dalje, uništavajući ćelije raka u bubrezima, želucu i crevima, a onda se vratila

glavnom tumoru; tu ju je čekao Aristotel. Skupivši se poput velikog pauka, izraslina u mozgu se više nije širila, ali je i dalje zauzimala veliki deo mozga.

– Sada se nalazi na pragu smrti – reče Aristotel. – Moraš da ga zadržiš tu dok ga ja potražim u praznini. Možeš li to?

– Ne znam – priznade ona. – Osećam kako mu telo podrhtava na ivici ambisa. Jedna greška, ili znak umora označiće kraj. Ne znam, Aristotele.

– Životi obojice će biti u tvojim rukama, ženo. On je moja veza sa svetom živih. Ako on umre u praznini, i ja ću tamo biti zarobljen. Budi jaka, Diri. Budi Spartanka!

Ostade sama. Parmenionov puls je bio slab i nepravilan, a ona je osećala kako se rak bori protiv njenih

moći uzdrhtalim pipcima koji žele da rastu.

* *** *** **

Nije bilo osećaja buđenja, ni mamurluka. U jednom trenutku nije bilo ničega, a već u sle-dećem Parmenion je hodao po krajoliku bez boja ispod beživotnog, sivog neba. Stao je, zbun-jen, s nejasnim mislima.

Dokle god se pružao pogled, nije bilo znakova života – davno klonula stabla, gola i usahla, oštro kamenje i visoka brda, udaljene, crne, planine. Sve je bilo u izmaglici.

Oseti strah i ruka mu krenu ka maču. Maču? Polako izvadi iz kanije svoju najlepšu uspomenu iz detinjstva, svetlu oštricu sa lavljom

glavom na dršci. Leonidin mač! Ali otkuda to? Kako sam došao do njega? I gde se, za ime Hada, nalazim? Reč je odjekivala u njegovom umu. Had! On proguta knedlu, setivši se zaslepljujućeg bola, iznenadne tame. – Ne – prošaputa. – Ne, nemoguće je da sam mrtav! – Na svu sreću to je istina – reče neki glas i Parmenion se okrenu, ispruživši mač. Aristotel

odskoči unazad. – Molim te, budi pažljiv, prijatelju. Čovek ima samo jednu dušu. – Kakvo je ovo mesto? – Parmenion upita čarobnjaka. – Zemlja sa druge strane reke Stiks, prva pećina Hada – odgovori Aristotel. – Onda mora da sam mrtav. Ali ja nemam novca za skeledžiju. Kako ću preći? Aristotel ga uhvati za ruku i povede do stenja, gde sedoše ispod praznog neba. – Slušaj me,

Spartanče, jer imamo malo vremena. Nisi mrtav, jedan prijatelj te održava u životu, ali postoji nešto što moraš sam da učiniš

sada, ovde. Aristotel ukratko ispriča Parmenionu o izgubljenoj duši deteta i o opasnostima praznine.

Spartanac je slušao nemo, a njegove blede oči su gledale put izobličenog pejzaža, koji se razlivao u beskonačnost na sve strane. U daljini su se nazirali oblici, tamnije senke koje lete nad sivom zemljom.

– Kako neko može naći nečiju dušu na ovakvom mestu? – upita on napokon. – Sijaće kao svetlo, Parmenione. I sigurno je blizu, jer si ti povezan s njom. – Kako to misliš? – odgovori Spartanac sa strahom u očima. – Potpuno razumeš na šta sam mislio, ti si dečakov otac. – Ko sve zna za to? – Ja i još neko; vidar koji te održava u životu, tamo, u telesnom svetu. Tvoja tajna je bez-

bedna. – Nijedna tajna nije bezbedna – prošaputa Parmenion – ali nije vreme za raspravu. Kako

ćemo pronaći to svetlo?

– Ne znam – priznade Aristotel. – Niti znam kako da ga zaštitimo kada ga nađemo. Možda i nećemo moći.

Parmenion ustade, pogledom tražeći svetlo u svim pravcima. – Gde je Stiks? – Na istoku – odgovori Aristotel. – A kako da znam gde je istok? Nema zvezda, sem jedne. Na tlu nema oznaka koje bih

mogao da prepoznam. – Zašto tražiš Reku mrtvih? – Moramo odnekud krenuti, Aristotele. Ne možemo samo da lutamo ovom pustom ravni-

com. Aristotel ustade. – Koliko se ja sećam, ona se nalazi iza dva nazubljena vrha, viša od okol-

nih planina. Da vidimo. – Iznenada se okrenu ka Parmenionu. – Čekaj! Šta si rekao ono o zvezdama?

– Da postoji samo jedna, koja svetluca tamo – reče Spartanac, pokazujući na majušnu tačku svetla na tamnom nebu.

– Nema zvezda u praznini. To je ona! To je plamen duše. – Kako ćemo dohvatiti zvezdu? – To nije zvezda! Pogledaj bolje. To je visoka planina. Svetlo je na njoj. Hajdemo, brzo.

Svetlo će privući zlo k sebi, a mi moramo stići pre njega. Počeše da trče, dižući usput sivu prašinu koja je ostajala da lebdi za njima, pre nego što bi

se spustila. – Pogledaj! – viknu Aristotel, dok su trčali preko ravnice. Levo od njih su se skupljale

senke, ogromna, unakažena stvorenja teturala su se ka svetlu. – Ono ih privlači snagom bola. Moraju ga izbrisati, uništiti.

Izgubili su svaki osećaj za vreme dok su trčali. Planine se odjednom nadneše nad njima. Stigli su do podnožja, do šume mrtvog drveća, pobelelog kao stare kosti. Parmenion potrča levo, tražeći stazu.

– Ne tuda! – vrisnu Aristotel. Pri pokušaju da se okrene, Parmenion bi zaustavljen; dugačka grana obmotala mu se oko

vrata, grančice su se poput kandži zarivale u njegovo duhovno biće. Mačem je presekao granu, a onda pao na tlo. Belo korenje izbi iz mrtve zemlje kao prsti skeleta i zarobi mu ruke.

Aristotel mu priskoči u pomoć ispruživši ruke, snažna svetlost poteče iz njegovih dlanova i obujmi Parmeniona. Korenje se istog trena pretvori u prah a Spartanac skoči na noge. – Ovo nije bilo dobro – reče Aristotel – pokazivanje moći će privući još više naših neprijatelja.

S mačem u ruci, Parmenion je sledio čarobnjaka uz brdo, ka svetlu. Kada su prišli gomili rasutog kamenja, tamne senke prhnuše sa njih i razbežaše se. Parmenion je opazio da su to ptice bez perja, bez kože, samo crni skeleti koji su leteli iznad njih.

Začu se tiho stenjanje. Parmenion uspori, pokušavši da otkrije izvor zvuka. – Nemamo vremena – viknu Aristotel. Ne obraćajući pažnju na njega, Parmenion skrenu desno. Okružena kamenjem, ležala je mlada žena. Vatreni lanci su joj držali ruke prikovane uz

krupno kamenje. Nekoliko ptica ju je kljucalo, kidajući sa nje trake krvavog mesa, koje je is-tog trenutka ponovo izrastalo. Parmenion pritrča, vičući i mašući rukama; ptice uzleteše sa tela, zvečeći svojim skeletom. Parmenion obori jednu mačem, pretvarajući je u hrpu kostiju. Ostale odleteše.

Kleknuvši, on obazrivo dodirnu ženino lice i podiže joj glavu. – Poznajem te, zar ne? – reče on, kada se njen pogled usmeri ka njemu. – Da – odgovori ona slabim, pospanim glasom. – Pokazala sam ti kako sam izgledala u

mladosti, dok si bio u Tebi. Jesi li ti san, Parmenione? – Ne, gospo. Isukao je mač i dotakao vatrene lance, koji spadoše. Vrativši oružije u korice,

on pomože Tamis da ustane.

Aristotel mu pritrča. – Rekao sam ti da nemamo vremena za to. Demoni se okupljaju. – Dete je rođeno? – upita Tamis. – Još ne – odgovori Parmenion. – Po đ i s n ama. Uzeo ju je za ruku i poveo uz padinu.

Daleko iza njih senke su se okupljale, sjedinjavale, i poput crne reke kretale ka planini.

* *** *** **

Popeli su se visoko, tamo gde hladan vetar šapuće između stena. Svetlo je bilo bliže, pla-men čiste bele boje, visok poput čoveka, osvetljavao je crnu stenu. Oko njega su kružili ptičiji skeleti, a njihovi krici i kreštanje odjekivali su planinom.

Tamna senka je počela da se uobličava ispred plamena, rasla je, širila se. – Aida! – prošaputa Tamis i potrča napred. Crna žena podiže svoje ruke. Iz njenih prstiju poteče tama ka plamenu; on zgasnu, sman-

jivši se na veličinu plamena u lampi. – Ne! – vrisnu Tamis. Aida se okrenu, a iz njenih ruku poleteše crna koplja. Zlatni štit se

stvori na Tamisinoj levoj ruci, i koplja se odbiše o njega. Aristotel razgrnu svoju tuniku i uze mali zlatni kamen koji je visio na srebrnom lancu. Plamen ponovo poskoči uvis, oslobodivši se crne sluzi koja je mogla da ga uguši.

– Uzmi ga, Parmenione – viknu čarobnjak. Spartanac pritrča plamenu koji je lebdeo nad njegovom ispruženom rukom, tražeći mesto da ga smesti na dlan. Nije bio vreo, ali neka unu-tarnja toplota dotače Parmenionovo srce, plamen buknu i poče da se uvija, načinivši loptu od vazdušaste bele svetlosti.

Aida i Tamis poleteša jedna ka drugoj. Munje su sevale iz Tamisinih očiju i probijale odeću crne žene. Aida ustuknu i nestade.

Tamis se okrenu ka Parmenionu, dok su joj ruke drhtale iznad svetla. – To je nerođeno dete – reče ona – dete tvoga tela. Shvatam sada. Kadmil ga mora ubiti ili

će zauvek deliti telo. Ona prstima dotače sferu, i svetlost se razli po njenim rukama. – Ah, Parmenione! On je tako lep.

– Šta ćemo da radimo? – upita Spartanac, osvrnuvši se prema podnožju padine, gde su se okupljali demoni, hodajući i gmižući po kamenju, dok je njihove krike donosio hladni vetar.

Aristotel stade pored njega. – Mislim da je planina Tanatos blizu. Ako sam u pravu, tu je kapija ka Jelisejskim poljima i Dvorani heroja. Ali može se desiti da nam ne dozvole ulazak.

– Zašto? – Nismo mrtvi – odgovori Aristotel, silom se osmehnuvši. – Još uvek. – Gledajte! – reče Tamis, pokazujući ka podnožju planine, gde su crni ratnici na konjskim

skeletima jahali ka njima. – Kapija, dakle – složi se Parmenion. Sa sfernom svetlošću u ruci, potrčao je uz padinu, a

dvoje čarobnjaka bili su uz njega. – I dalje se meša – prošišta Aida, otvarajući svoje telesne oči i ustajući sa prestola od

ebonovine. – Šta se desilo, gospodarice? – prošaputa njena iskušenica, Poris. Žena u crnoj odeći gledala je s visine na devojku koja je klečala. – Tamo je njih troje koji se bore protiv nas i održavaju dete u životu. Tamis, prokleta bila, i

Parmenion. Tu je i jedan nepoznat čovek. Čekaj tu, pored moga tela! Još jednom crna žena zatvori oči, a njeno telo se opusti na tronu od ebonovine. Mršava iskušenica poljubi Aidinu ruku. Neko vreme je sedela mazeći joj prste, a onda uzdahnu. – Čovek je čarobnjak; telom je u hramu, sa vidarkom, čija je duša u Peli da bi održala Parmenionovo telo u životu. Pa, za-grizli su preveliki zalogaj, draga moja. Preveliki.

Sada je vreme da umru. – Poslaćete noćne lovce, gospodarice? – Tri će biti dovoljna. Samo jedan čovek pazi na njihova tela. Prošetaj sa mnom, lepotice moja. Poris je sledila gospodaricu kroz hladne hodnike palate i sišla u tunele obasjane bakljama.

Aida je otvorila vrata u obliku lista i ušla u malu sobu, u kojoj nije bilo ničega sem kamene ploče u sredini.

Aida pređe prstima po uklesanom natpisu. – Znaš li šta piše ovde? – ona upita Poris. – Ne, gospo. – To je na akadskom, urezano je pre praskozorja naše istorije. To je natpis za prizivanje. Reci mi – upita ona, stavljajući ruku na devojčino rame – da li

me voliš? – Više nego život – reče devojka. – Dobro – reče Aida privlačeći je čvrsto u zagrljaj – volim i ja tebe, dete. Ti si mi više nego

ćerka. Ali Kadmilu se mora služiti, samo mi je do njegove dobrobiti stalo. Ubode vitkim bodežom Poris u leđa, i kroz rebra joj ga zari u srce. Devojka se ukoči a zatim klonu u Aid-inim rukama.

Žena u crnom položi telo na ploču i poče da izgovara čini. Iz slova urezanih u kamenu po-diže se dim i prekri mrtvu devojku, a sobu ispuni zadah raspadanja. Aida mahnu rukom i dim se vrati u kamen; na ploči ostaše samo tragovi svetlosivog pepela.

Senke se pojaviše po zidovima, izopačeni oblici nekadašnjih muškaraca zaigraše. Prišla je svakome i dotakla njihove izobličene obrve. – Hram je nezaštićen – reče im. –

Pronađite telo žene Diri i zasitite se njenim mesom i uništite sve koji su sa njom. Senke izbledeše. Aida priđe kamenoj ploči i prstima pređe po pepelu. – Nedostajećeš mi, Poris – promumla.

* *** *** **

Prešavši preko planinskog vrha, progonjeni potrčaše niz padinu pokrivenu škriljcem. Tamis pade i poče da klizi preko litice. Aristotel se baci pred nju i uhvativši je za odeću, povuče je na sigurno.

Čuli su krike progonitelja, koji su išli njihovim tragom. Odozgo se začu lepet kožnih krila. Parmenion podiže glavu i ugleda obličja ogromnih tela

koja su kružila nad njima. Koža im je bila pokrivena krljuštima, ali su ličili na ljude. Nisu na-padali i Spartanac zaboravi na njih, nastavivši da trči.

– Levo! – viknu Aristotel, pokazujući prolaz između dva visoka vrha. Jahači su im se sve više približavali; Parmenion se osvrnu preko ramena, a zatim ponovo

pogleda ka prolazu – prizor je bio jeziv. Neće uspeti. On promumla kletvu, okrete se i stade da dočeka neprijatelja, s mačem u ruci.

Bilo je više od dvadeset jahača; lica su im skrivali šlemovi sa krilima. Mačevi od crvenog plamena u njihovim rukama svetleli su poput baklji.

Tamis stade uz Parmeniona. – Idi, ja ću ih zadržati – viknu. – Ne mogu te ostaviti da ih sama dočekaš. – Idi! – dreknu ona. – Jedino je plamen duše važan. On je za trenutak oklevao, a onda se okrenu i nastavi da trči. Jahači se zaleteše na proročicu. Ona podiže ruke, a iza njih izbi bela vatra, koja izbaci

četiri demona iz sedla. Ostali obodoše konje, pokušavši da mimoiđu Tamis. Još jednom zaslepljujuća munja pokosi prve redove, i davno mrtvi konji padoše. Njihove kosti se slomiše

i popucaše. Dva jahača se obrušiše na proročicu. Prvog je ubila svetlosnim kopljem, ali joj mač drugog probode dojku i izađe na leđa, zapalivši joj odeću. Tamis se zatetura, ali ne pade.

Smaknuvši jahača s konja, ona se okrenu i vide da su Aristotel i Parmenion stigli do prolaza. Jahači galopom krenuše za muškarcima, ostavivši Tamis koja pade u prašinu. U glavi joj se sve zavrtelo – ponovo vide svoj prvi prelazak, seti se gorčine i bola. Njena duša je po-begla u najdalje uglove praznine, sama i izgubljena. Tu su je pronašle Kadmilove sluge, i vezavši je vatrenim lancima, prepustili mrtvim vranama da kljucaju njeno duhovno telo. U očaju, ona nije nalazila snage da im se suprotstavi.

Uzela je vatreni mač, izvukla ga iz sebe i bacila daleko. Toliko grešaka Tamis, ukorila je sebe. Ali sada, na kraju, možda si se iskupila. Daleko ispred sebe ugleda kako plamen duše stiže do vrata Jelisijuma. Jahači iz Hada su zastali na izvesnoj udaljenosti, ne mogavši da prođu kroz prolaz bez novog naređenja.

Ti od sada preuzimaš borbu, Parmenione, sine moj, pomislila je. Uprkos svojim greškama uspela sam dobro da te obučim.

Napokon zadovoljna, ona se prepusti drugoj, konačnoj smrti.

* *** *** **

Vrata su bila isklesana od sjajnog crnog kamena, visoka kao tri čoveka, široka kao deseto-rica. Iza njih – zelena polja, rascvetalo drveće, visoke, snegom pokrivene planine, a nebo plavo kao u snovima. Parmenion je žudeo da uđe i ostavi za sobom sivi, bezdušni užas prazn-ine. Ali dva stražara su stajala na vratima.

– Ne možete proći – reče jedan. Parmenion priđe čoveku. Stražar je nosio zastarelu opremu, pozlaćeni prsni oklop, bron-

zani ovalni štit i šlem sa crvenom perjanicom koji je prekrivao lice; videle su mu se samo plave oči.

Parmenion podiže plamen. – Ovo je duša deteta koje je u opasnosti. Gospodar Haosa želi da hoda u ljudskom obličju, i zato mora da ukrade njegovu dušu i

telo. – Telesni svet nama ništa ne znači – reče drugi stražar. – Zar nema nikoga s druge strane kapije kome bismo se obratili? – ubaci se Aristotel. – Ovde nema odstupanja od zakona – odgovori prvi. – Reč je zakon. Samo duše mrtvih

heroja mogu da prođu, a njih ćemo prepoznati po svetlosnoj zvezdi na čelu. Parmenion začu zvuke iza sebe i okrenu se. Jahači su prilazili, a brojna armija demona je ispunila prolaz.

– Uzmite makar plamen duše – Aristotel zamoli stražare. – Ne možemo. On je od živih, kao i vi. Prišavši obližnjem kamenu, Parmenion otvori dlan, i snagom misli natera plamen da siđe

sa njegovog dlana. Bela svetlost pade na kamen i Parmenion oseti veliki gubitak. Izvukao je mač i ne prezajući od stražara krenuo ka centru prolaza.

– Čekaj! – uzviknuo je prvi stražar. – Otkuda tebi taj mač? – Jednom je pripadao meni – odgovorio je Parmenion. – Pitao sam kako si došao do njega? – Osvojio sam ga na Generalskim igrama. Nekada je pripadao najvećem heroju moga

grada, Kralju mača, Leonidi. Umro je pre više od jednog veka, braneći Termopilski prolaz od persijskih osvajača.

– Vek? Zar je toliko prošlo? Ti si Spartanac, znači? – Jesam. – Onda se nećeš boriti sam – reče čovek sklanjajući se sa vrata i stajući sa Parmenionove

leve strane.

– Vrati se – reče Parmenion, gledajući u hordu pred njima. – Dovoljno je besmisleno da jedan čovek ovako umre, drugi mač neće predstavljati nikakvu razliku.

Stražar se nasmeja. – Ima ih više od dva, brate – reče on. – Bolej će brzo dovesti i ostale. Još dok je to izgovarao, iza njih su se začuli koraci u maršu; trista oklopnika izađe i stade u tri linije po širini prolaza.

– Zašto ovo činite? – upita Parmenion. – Zato što nosiš moj mač – odgovori legendarni Kralj mača – i zato što si Spartanac. Sad

stani iza sa prijateljem i plamenom duše. Demoni neće proći dok smo mi živi. Vrata nestadoše iza njih; osta samo zid crne i neprobrojne litice.

* *** *** **

– Izgleda da imaš moćne prijatelje – primeti Aristotel, vodeći Parmeniona do kamena na kome je bila svetlosna sfera.

Spartanac bio zbunjen. – On je… – Znam ko je on, Leonida, Kralj mača. Ljudi sa njime su heroji poginuli kod Termopila, i

oni rizikuju večni život zbog tebe, Parmenione. Čudno. Pa ipak, Spartanci su oduvek bili ču-dan narod.

– Ne mogu to da dopustim – prošaputa Parmenion. – Umrli su već jednom za svoj grad, za Grčku. Oni ne znaju ko sam ja. Ja sam njihov grad ponizio, uništio sam njegovu slavu! Moram da ih spasem!

– Znaju onoliko koliko treba da znaju – zašišta Aristotel, uhvativš i Spartanca za ruku. – Dete je na prvom mestu!

Parmenion se otrgnu iz Aristotelovog stiska, a onda primeti da sfera treperi. Dečija duša. Duša njegovog deteta! Pogledao je levo i video spartanske bojne redove, spojenih štitova, uperenih kopalja, a iza njih ogromnu armiju demona.

Kralj mača odloži štit i mač, i priđe Parmenionu. – Oni nešto čekaju – reče on – imamo vremena da popričamo. Kako se zoveš, brate?

– Savra – ubaci se Aristotel. Spartanac zavrte glavom. – To mi je bilo ime kada sam bio dete – reče tiho. – Sada sam

Parmenion. Kralj mača je ćutao nekoliko trenutaka, a onda skinu šlem. Lice mu je bilo obično, nimalo privlačno, kosa duga i zlatna, a oči boje letnjeg neba. – Čuo

sam za tebe; poslao si mnogo sabraće Spartanaca u večna staništa. – Da. Voleo bih da sam imao vremena da ti ispričam istinu. Ali vi ste stali pored mene isu-

više brzo. Možete li da otvorite kapiju i povučete se? – Ne. Ne bih to uradio i da mogu. Ništa se ne bi promenilo, Parmenione. To i dalje ništa ne

menja. Zajedno ćemo se boriti. – Ne razumem – prošapta Parmenion. – To je zato što ti dolaziš iz drugog vremena, brate. Kod Termopila smo predvodili ujedin-

jenu grčku armiju protiv osvajača. Stajali smo tada nepokolebljivo i umrli. Nismo umrli rado, ali smo bili spremni, brat uz brata. Ti si Spartanac i nama je to dovoljno. Naša krv je u tvojim venama.

– Prihvatate me? – upita Paremnion, a sve muke njegovog detinjstva navreše u sećanje: odbijanje, premlaćivanje i stalno ponižavanje. Stavivši ruku na Parmenionovo rame, Kralj mača se osmehnu. – Dođi i stani pored mene, brate, i demoni će videti kako se Spartanci bore.

Sva Parmenionova ogorčenost u tom trenutku nestade, kao da je svež povetarac dunuo kroz kutke njegove duše prekrivene paučinom.

Prihvatanje! Od strane najvećeg Spartanca koji je ikada živeo! Izvukao je mač i krenuo za kraljem u borbene redove. Leusionu se činilo da je noć lepša nego ijedna koju pamti. Nebo je bilo vedro, tamno. Zvezde su svetlucale poput vrhova kopalja a mesec je sijao kao

velika srebrna kovanica. Jednom je dobio takav novac, iskovan u Suzi, kada je služio kao na-jamnik u Egiptu. Kako je većina ratnika bila iz Atine, Persijanci su na novcu otisnuli Atininu sovu. Njegova zadivljenost i lepota novčića trajali su jednu noć. Dao ga je bludnici iz Nu-midije.

Dok je gledao preko bedema hrama, zažali što ga nije sačuvao. Uzdahnu i spusti se sa zida u vrt obasjan mesečinom. Ruže nisu imale boju. Sve su, pod

mesečinom, bile kao senke sive boje, samo je njihov miris ostao isti. Prošao je kroz Vidarsku dvoranu i popeo se stepenicama u Dirinu sobu. Sede između dva

kreveta. Na jedom je ležao čarobnjak Aristotel, sa rukama prekrštenim na grudima. U desnoj je držao kamen koji je visio na ogrlici. Na drugom je bila Diri, još uvek obučena u zelenu hal-jin, koju joj je on kupio na pijaci.

Pomilova njen obraz. Nije se pomerila. On se s ljubavlju priseti svoga povratka u hram, kada je Diri ležala u

groznici. Starao se o njoj, kupao je, hranio. Bio je sretan; bila je njegova, poput deteta. Lice joj je bilo bledo; disala je plitko. Dva dana je bila u tom stanju, ali se Leusion nije

zabrinuo. Pet, rekla je. Zatim će se vratiti, i sve će biti po starom; lečenje bolesnih, lagane šet-nje po bašti, tihi razgovori na mesečini.

Čarobnjak tiho zastenja, a ruka mu skliznu sa ogrlice. Leusion se nagnu i zagleda u zlatni kamen. Bio je izbrazdan crnim linijama i kao da je slabije svetleo. Pogledao je Diri i ponovo ostao zadivljen njenom lepotom. Dotakla ga je poput vradžbine, bolne ali prijatne. Protegnu-vši se, on ustade, njegova kanija zakači stolicu a zveket naruši tišinu. Bilo mu je neprijatno što ima uz sebe mač. Godine provedene u hramu otupele su njegov ratnički duh.

Ali čarobnjak je rekao da se tela moraju čuvati sve vreme. Od čega, upitao se Leusion. Aristotel je slegao ramenima. – Od nepredvidivog – odgovorio je. Leusion se okrenu ka vratima i sledi se. Vrata nije bilo. I zid je, takođe, nestao. Umesto njega tu je bio uski hodnik od bledog, blis-

tavog kamena. Ratnik srebrne kose izvuče svoj kratki mač i bodež, pokušavajući pogledom da raspozna nešto u mraku. Dve senke se odvojiše od zidova hodnika.

Leusion odstupi korak, dok su izobličena stvorenja polako išla ka njemu. Glava i ramena su im bili pokriveni krljuštima, ruke i trup sivi kao leševi u raspadanju, a kandžama na nogama grebale su kameni pod; kad su prišli bliže, Leusion, sav užasnut, vide da im iz usta vire oštri očnjaci.

Ostupio je još korak i nogom naleteo na krevet na kome je ležala Diri. Prvi demon se baci na ratnika. Leusion polete napred i zarivši u stomak demona mač,

povuče ga gore, ka srcu. Kandže mu se zariše u rame, presekoše kožu i mišiće i slomiše mu ključnu kost. Kada je demon pao, drugo stvorenje skoči na ranjenog ratnika, i uhvativši ga kandžama za desni bok, smrska mu kuk. Leusion zari svoj bodež u vrat zveri, tik ispod uha. Siva sluz poteče iz rane, natapajući ratnikovu ruku i paleći mu kožu. U samrtnom ropcu, de-mon zbaci Leusiona sa sebe i on pade na pod, ispuštajući mač i nož. Krv je li’’ptala iz rane na ramenu, a strahoviti bol osećao je u slomljenom kuku. Uprkos svemu, Leusion je pokušavao da se uspravi.

Dohvatio je svoj kratki mač i podigao se, prebacujući težinu na levu nogu. Dva demona su bila mrtva ali je hodnik i dalje bio tu.

– Uspeo sam – reče. – Spasao sam je.

Pet kandži, dužine mačeva, zari se u njegova leđa i izbi kroz grudi, a potom se skupi i povuče nazad.

Krv zaklokota u pokidanim plućima i glava mu klonu na grudi. Demon baci nemoćno telo na krevet preko zlatnog kamena na Aristotelovim grudima.

Kamen snažno zasvetle. Nova snaga poteče kroz ranjenog ratnika. Poslednjim trzajem zario je mač u stomak demona koji je stajao iza njega.

Kandže još jednom sevnuše i otkinuše mu glavu. Ispustivši telo, demon se zatetura, a zatim se njegove uske oči boje opala, usmeriše na Dir-

ino nepokretno telo. Sa očnjaka je kapala pljuvačka i on jurnu na nju.

* *** *** **

Ispunivši ulaz hodnika, horda demona je stajala nepokretno, usmeravajući pogled na trista ratnika u grimiznim ogrtačima, koji su im preprečili put do svetlosti.

– Zašto čekaju, šta misliš? – upita Parmenion Kralja mača. – Čekaju njega – prošaputa kralj, pokazujući mačem ka mračnom olujnom oblaku u daljini. – Ne vidim nikoga. Kralj je ćutao. Oblak se približi, valjajući se zemljom, prekrivši i nebo boje škriljaca. Kada

se približio, Parmenion vide da to nije oblak, već tama, mračnija nego što je mogao i da zamis li. Preplašene zveri su potrčale u zaklon ispod kamenja ili u obližnje pećine. Tama se umiri pred prolazom, ali povetarac dunu ka vojnicima, donoseći osećanje užasa. Svi strahovi, poznati čoveku, bili su u tom povetarcu strave, svi praiskonski užasi Mraka. Linija vojnika zadrhta. Parmenion oseti da mu se ruke tresu i mač mu pade na zemlju.

– Spartanci, stojte čvrsto! – uzviknu kralj, visokim glasom, koji je podrhtavao i bio ispun-jen strahom. Ali je i dalje to bio glas spartanskog kralja, i štitovi ratnika se spojiše u bronzani zid.

Parmenion kleknu i podiže svoj mač. Usta su mu bila suva; znao je, sa sumornom i užasavajućom izvesnošću, da se ništa ne može suprotstaviti snazi Mraka.

– Sve je izgubljeno – reče Aristotel, proguravši se kroz redove i uhvativši Parmeniona za ruku. – Ništa se ne može suprotstaviti njemu u njegovom kraljevstvu. Hajdemo, čoveče! Mogu da te vratim u tvoje telo!

Parmenion otrese njegovu ruku. – Odlazi onda! – naredio je. – Budalo! – prošišta Aristotel i rukom stegnu kamen na svojim grudima. Istog trenutka

nestade. Tama krenu napred, ka njima. Iz oblaka je zabubnjalo u sporom ritmu ali neverovatno

glasno, kao grmljavina. – Kakav je to zvuk? – upita Parmenion, drhtavog glasa. – Otkucaji srca Haosa – odgovorio je Kralj mača. Spartanci su i dalje stajali čvrsto. Demonska vojska se prikupi i krenu napred, ispunivši prolaz, dok je Mrak lebdeo nad

njima. Toplota života dotače Parmenionova leđa. On se osvrnu i ugleda kako svetlosna sfera na-

rasta na kamenu, obasjava stene, raste, uzdiže se i poput sunca sija iznad prolaza. Horda poče da okleva, zaklanjajući oči od svetla, i Parmenion oseti kako se strah povlači iz njegovog srca. Otkucaji srca Hosa odjeknuše ponovo i Mrak poteče napred.

Svetlost i Tama, užas i nada, stigoše u centar prolaza i uhvatiše se u koštac. Uvijali su se, podizali visoko u vazduh, i okretali, stvorivši šarenu loptu sa munjama koje su izbijale iz njenog središta.

Armija Hada stade i sve oči se usmeriše na veličanstvenu bitku koja se odvijala na nebu. U početku je izgledalo da je tama progutala svetlost, ali duša ponovo zasvetle, razdvajajući tamu od jasnog zlatnog svetla, čiji zraci iznenada obasjaše prolaz.

Sve više se bitka podizala, i na kraju se ni slabašna iskra nije mogla nazreti. Nije bilo ničega, osim nemilosrdnog sivila Hadovog neba.

Kralj vrati svoj mač u korice i okrenu se ka Parmenionu. – Ko je dete? – upita, tihim glasom punim poštovanja. – Sin makedonskog kralja – odgovori Parmenion. – Voleo bih da je Spartanac. Voleo bih da sam ga poznavao. – Šta se desilo? – upita Parmenion, kada je armija demona počela da se raspada. Utvare

pustoši su pokunjeno napuštale prolaz i vraćale se svojim večnim domovima u senci i mraku. – Dete je rođeno – reče Kralj mača. – A Mračni bog poražen? – Bojim se da nije. Oni su spojeni i ostaće zajedno, večito se boreći. Ali će dete biti moćno.

Ono ipak može da pobedi. – To znači da nisam uspeo – prošaputa Parmenion. – Ne postoji neuspeh. On će biti dete i Svetlosti i Tame. Biće mu potrebni prijatelji da ga

savetuju, da mu pomognu, da ga ojačaju. I on će imati tebe, Parmenione. Vrata Jelisejskih polja se ponovo pojaviše trepereći, a sunčev sjaj je bio veličanstven. Spar-

tanski kralj uze Parmenionovu ruku. – Tvoj život te doziva, brate. Vrati mu se. – Nemam načina da vam se zahvalim. Pružili ste mi više nego što sam mislio da je mo-

guće. Kralj se osmehnu. – I ti bi učinio isto za rođaka, Parmenione. Idi, zaštiti dete. Rođen je da postane veliki.

* *** *** **

Aristotel otvori oči u trenutku kada je demon prišao Diri. – Ne! – vrisnu. Svetlosno koplje probode grudi stvora, pribivši ga uza zid, koža poče da

mu gori a plamenovi izbiše iz rane. Za nekoliko trenutaka vatra proguta stvorenje i crni dim ispuni sobu.

Čarobnjak ustade a mač od zlatne svetlosti pojavi mu se u ruci. Brzo priđe užarenoj zveri i dotače je mačem. Istog trenutka ona nestade. Umesto hodnika ponovo se pojaviše zidovi sobe. Aristotel pogleda u Leusionovo raskoma-

dano telo. – Borio si se hrabro – prošaputa – ali ih je bilo više od jednog. Mač se u njegovoj ruci pretvori u svetlosnu loptu, i on ga spusti na Leusionove grudi. Sve

rane na telu su zarastale, a glava se vrati na svoje mesto. – Bolje je za Diri da te vidi ovakvog – reče Aristotel, sklopivši mu oči. Iz kese na svome boku on izvadi srebrni obol i stavi ga u Leusionova usta. – Za skeledžiju – izgovori tiho. – Neka se tvoje putovanje okonča u svet-losti.

Vrativši se do kreveta, Aristotel uhvati Dirinu ruku i pozva je kući. Motak je bio pored kreveta kada se desilo čudo. Boja se vratila u Parmenionovo lice, koje

se popunilo, i više od toga, kosa mu je postala gušća i tamnija, a bore oko njegovih očiju, nosa i brade izbledeše i potpuno nestadoše.

Izgledao je mlađi, kao sa dvadeset godina. Motak nije mogao da veruje svojim očima. U jednom trenutku, njegov je gospodar i prijatelj umirao, a u sledećem je izgledao snažnije nego ikada u prethodne dve decenije.

Podigao je Parmenionov zglob i potražio puls; bio je snažan i pravilnog ritma. U tom trenutku začu se snažan povik iz grla vojnika koji su okružili palatu. Postajao je sve

glasniji. Parmenion zadrhta i probudi se. – Tako mi svih bogova, ne mogu da verujem! – uzviknu

Motak. Parmenion sede, zagrli svog prijatelja i oseti Motakove suze na obrazu. – Vratio sam se. I

dobro mi je. Šta je razlog za ovu radost? – Rodio se kralj – reče Motak. Parmenion zbaci pokrivače i ode do prozora. Hiljade vojnika oko palate uzvikivali su ime

prestolonaslednika. – Aleksandar! Aleksandar! Aleksandar!

BIBLIOGRAFIJA 1. Andronicos M.; Sarissa (Bulletin de Correspodence Hellenique 94) 2. Anderson, J. K.;

Xenophon (Duckworth 1974) 3. Aristotle; Ethics ( Penguin Classics, trans. J. A. K. Thom son inrtod. Jonathan Barnes, rev. ed. 1976) 4. Adrian; Campaings of Alexander (Penguin Classics trans.

Aubrey de Selinco urt, rev. J. R. Hamilton 1971. 5. Austin, M. M.& Vindal-Naquet, P.; Economic i Social History of Aincet Greece (Bats-

ford 1977) 6. Bengston, H.; The Greeks and the Persians (Weidenfeld 1968) 7. Cassin-Scott ; The Greek and Persian Wars ( Osprey 1977) 8. Cawkwell, George; Philip of Macedon (Faber 1978) 9. Cook, J. M.; The Persian Empire (Dent 1983) 10. Diodorus Siculus; Books 15-17 ( Loeb) 11. Ellis, J. R.; Philip II and Macedonian Imperialism (Thames and Hudson 1976) 12. Fitzhardinge, L. F.; The Spartans (Thames and Hudson 1980) 13. Flaceliere, R.; Daily Life in Greece (Macmillan 1966) 14. Forrest,W. G. ; A History of Sparta (Duckworth 1980) 15. Ham mond, N. G. & griffiths, G. T.; History of Macedonia Vol.II (O UP) 16. Hatzopo ulos, M. B & Lo ukodopo ulos, L. D.; Philip of Macedon (Heinemann 1981.) 17. Lane Fox, Robin; Alexander the Great (Omega 1973) 18. Lane Fox, Robin; The Search for Aleksander (Allen Lane 1980) 19. Keegan, John; The MAsk of Com mand (Cape 1987) 20. Karenyi, C.; The Gods of the Greeks (Thames and Hudson 1951) 21. Lazenby, J.; The Spartan Army (Aris and Philips) 22. May, C.; The Horse Care Manual (Stanley Paul 1987) 23. Pausanias;Guide to Greece Vol.I (Penguin Classics, trans.with introd. by Peter Levy 1971) 24. Pausanias;Guide to Greece Vol.II (Penguin Classics, trans.with introd. by Peter Levy 1971) 25. Plutarch; Lives (Ro utledge, trans. J and W. Langhorne) 26. Renault, Mary; The Nature of Alexander (Pen-guin 1975) 27. Rutter, N. K.; Greek Co inage (Shire Archaeology 1983) 28. Sekunda, Nick; The Army of Alexander the Great (Osprey 1984) 29. Starr, Chester G.; The Ancient Greeks (O UP 1971) 30. Symons, David J.; Costume of Aincent Greece (Batsford 1987) 31. Wycher-ley, R.E.; How the Greeks Built Cities (Macmillan 1962) 32. Xenophon; A History of My Times (Penguin Classics) 33. Xenophon; The Persian Expeditions (Penguin Classics)

Nakon Parmeniona, Lava Makedonskog uskoro ćete čitati drugi deo ove istorijske sage –

Mračni princ. Predstavljamo prva dva poglavlja.

Zlatokosi dečak je sedeo sam, kao što je to obično i činio, i pitao se da li će njegov otac umreti danas. Nedaleko odatle, s druge strane kraljevskog vrta, njegova dadilja je razgovarala sa dvojicom stražara koji su ga čuvali preko dana. Vojnici, ratnici mrkog pogleda, nisu gledali u njega, uzvrpoljili bi se kad god bi im prišao. Aleksandar je navikao na takvo ponašanje. Čak i sa četiri godine on je to razumeo. Sa tugom se sećao prethodnih dana, kada je njegov otac u punoj ratnoj spremi šetao po istoj baštenskoj stazi, sa oklopom blistavim na suncu. Bio je tako veličanstven sa svetlucavim gvozdenim pločicama oivičenim zlatom i šest zlatnih lavova na grudima, da je Aleksandar ispružio ruku da ga dotakne. Ali kada je njegova ruka krenula napred, Filip je brzo ustuknuo.

– Ne dodiruj me, dečko! – obrecnuo se. – Neću te povrediti, oče – prošaputao je princ, gledajući u lice koje je prekrivala crna

brada, lice sa slepim desnim okom ispod ružnog ožiljka na obrvi. – Došao sam da se oprostim – promumlao je Filip – i da ti kažem da budeš dobar i marljivo

učiš. – Hoćeš li pobediti? – upitao je dečak.

– Pobeda ili smrt, dečko – odgovorio je kralj, kleknuvši da pogleda sina u oči. Izgledao je opušteno, mada je zadržao kruti izraz. – Neki misle da ja ne mogu da pobedim. Sećaju se da me je Onomarh pobedio prošli put. Ali – prošaputao je – kada mi se strela zabola u oko, pri opsadi Metone, rekli su da ću umreti. Kada me je uhvatila groznica u Trakiji, ljudi su se kleli da mi je srce prestalo da kuca. Ali ja sam Makedonac, Aleksandre, i ja ne umirem tako lako.

– Ja ne želim da ti umreš. Ja te volim – reklo je dete. Za samo jedan tren Filipovo lice se smekšalo, i on je podigao ruku kao da će pomaziti sina.

Ali je taj tren prošao i kralj se podigao. – Budi dobar – reče. – Misliću na tebe. Zvuk dečijeg smeha trgnu Aleksandra iz zamišljenosti. Čuo je ciku ostale dece iz palate, s

druge strane baštenskog zida. Uzdahnuvši, zapitao se čega li se igraju – lova na kornjaču ili možda Hekatinog dodira.

Ponekad ih je posmatrao sa prozora svoje sobe. Jedno dete bi bilo Hekata, boginja smrti, pa bi jurilo druge, tražilo njihova skrovišta, a kada bi ih dodirnulo. pretvaralo ih je u robove. Igra bi se završavala kada bi sva deca bila pronađena i pretvorena u robove smrti.

Aleksandar zadrhta iako je bio na suncu. Niko ga nije zvao da učestvuje u njihovim igrama. On pogleda u svoje male šake.

Nije hteo da ubije psa, voleo je to štene i trudio se da bude smiren, dok mazi psa. Ali jed-nog dana, razigrano štene je skočilo na njega i oborilo ga a njegova ruka je poput zmije poletela i lupnula ga po vratu.

Ukočenog pogleda, pas je istog trenutka pao, trzajući noge. Uginuo je za nekoliko sekundi, ali je još gore bilo što se ubrzo nakon toga raspao i ispunio zadahom smrti vrt.

– Ja nisam kriv – želeo je dečko da kaže. Ali znao je da jeste, znao je da je proklet. Ptice su pevale u krošnjama visokog drveća i Aleksandar se nasmeši kada ih ugleda.

Sklopivši svoje zelene oči, on dopusti da ga ispuni ptičija pesma, da se pomeša sa njegovim mislima. Ptičiji poj je počeo da dobija značenje i on je mogao da ga odgonetne. Nisu to bile reči već osećanja, strah, sićušni bes. Ptice su vrištale upozoravajući jedna drugu.

Aleksandar podiže pogled i zapeva – Moje drvo! Moje drvo! Beži! Beži! Moje drvo! Moje drvo! Ubiću te ako ostaneš! – Deca ne bi trebalo da pevaju o ubijanju – reče dadilja oštrim tonom, približivši se, ali ne

sasvim; uvek je ostajala van njegovog domašaja. – To ptice pevaju – odgovori joj on. – Trebalo bi da uđeš, sunce je vrelo. – Deca se još uvek igraju s one strane zida – usprotivi se on. – A ja volim da sedim ovde. – Uradićeš kako ti je rečeno, mladi prinče! – viknu ona. Njegove oči zaplamteše, gotovo je

mogao da čuje neki mračni glas unutar sebe kako mu šapuće: Povredi je! Ubij je! On proguta knedlu, stišavajući plimu besa.

– Poći ću – reče mekim glasom. Ustade i krenu ka njoj, ali ona brzo odstupi u stranu kako bi on prošao; polako ga je sledila dok je išao ka svojoj sobi. Sačekao je da ona ode, a zatim se iskrao u hodnik i potrčao ka prostorijama svoje majke. Gurnuvši vrata, on proviri unutra.

Olimpija je bila sama i kada je ušao nasmešila se, raširivši ruke. On joj pritrča i zagrli je, zagnjurivši lice u meku kožu njenih grudi. Nikada nije postojao neko tako lep kao njegova majka, i on se još čvršće pribi uz nju.

– Vreo si – reče Olimpija i skloni njegovu zlatnu kosu sa čela, mazeći ga. Napunila je čašu vodom, a on je pohlepno ispi.

– Da li su časovi bili dobri, danas? – upitala ga je. – Nema časova, majko. Stagra je bolestan. Kada bih imao ponija, da li bi i on umro? Mračni princ On ugleda bol na njenom licu dok ga je privlačila sebi i tapšala po leđima. –

Ti nisi demon, Aleksandre. Ti poseduješ veliki dar, ti ćeš biti veliki čovek. – Ali, da li će poni umreti?

– Mislim da hoće – priznade ona. – Ali kada budeš stariji, naučićeš kako da kontrolišeš svoj talenat. Budi strpljiv.

– Ja ne želim nikoga da ubijem. Juče sam uspeo da nateram pticu da mi sleti na dlan. Sedela je tamo dugo pre nego što je odletela. Nije uginula.

Stvarno! – Kada ti se otac vrati u Pelu, otići ćemo na more i plovićemo na čamcima. Svideće ti se to.

Povetarac je hladan, plivaćemo. – Hoće li se on vratiti? – upita Aleksandar. – Neki ljudi pričaju da će ga Fokiđani ubiti.

Govore da je gotovo sa njegovom srećom, da su ga bogovi napustili. – ]uti! – prošaputa ona. – Nije pametno izgovarati takve stvari. Filip je veliki ratnik, a ima i

Parmeniona. – Fokiđani su ga već pobedili, pre dve godine – reče dečak. – Dve hiljade Makedonaca je

poginulo. Sada nam Atinjani pljačkaju obale a Tračani su se okrenuli protiv nas. Ona klimnu i uzdahnu. – Previše toga čuješ, Aleksandre. – Ja ne želim da on umre, iako me ne voli. – Ne smeš to da govoriš! Nikada! – vrisnu ona, uhvativši ga za ramena i prodrmavši ga

žestoko. – Nikada! On te voli. Ti si njegov sin. Njegov naslednik. – To me boli – on prošaputa, sa suzama u očima. – Izvini – reče ona privlačeći ga u zagrljaj. – Toliko ima toga što bih želela da ti kažem, da

ti objasnim. Ali si još premlad. – Shvatiću – uveravao ju je on. – Znam. To je razlog zbog koga i ne mogu da ti kažem. Sedeli su u tišini neko vreme, i Aleksandar je osetio toplinu i pospanost u naručiju svoje

majke. – Vidim ih sada – reče on pospanim glasom. – Polje je pokriveno cvetovima žute i purpurne boje. A tu je i otac u svom zlatnom oklopu. On stoji pored velikog sivca, Aheja. A vidim i neprijatelje. Oh, majko, ima ih na hiljade. Vidim njihove štitove.

Gledaj! Tamo je znak Sparte, i sova Atine i, ne znam šta još, ali vidim oznake Fere i Korinta, toliko ih mnogo ima. Kako da ih otac sve pobedi?

– Ne znam – prošaputa Olimpija. – Šta se dešava sada? – Počinje bitka – odgovorio je dečak.

POLJE KROKUS, LETO Filip Makedonski protrlja ožiljak iznad svoga slepog oka, gledajući ka fokiđanskoj vojsci,

udaljenoj pola milje. Više od dvadeset hiljada pešadinaca bilo je postrojeno na ravnici, s hil-jadu konjanika u produžetku, desno iza njih. On pogleda makedonsku liniju, koju je sačin-javalo petnaest hiljada pešaka postrojenih u centru i tri hiljade konjanika raspoređenih na oba krila.

Polje je bilo prekriveno purpurnožutim i rozebelim cvetovima i njemu se u tom trenutku učinilo skoro nezamislivim da će za nekoliko trenutaka stotine, možda i hiljade ljudi izgubiti živote a njihova krv natopiti zemlju. Pomisao da će ti cvetovi brzo biti zgaženi i pretvoreni u prašinu ispod požutele trave Krokuškog polja izazvala je u njemu žaljenje i osećaj da čini zločin prema bogovima lepote. Ne budi glup, rekao je sebi. Ti si izabrao ovo bojište. Bilo je ravno i pogodno za konjicu, a Filip je zapovedao kopljanicima iz Tesalije, najboljim kon-janicima u Grčkoj.

Dva dana ranije, munjevitim maršem preko plićaka reke Peinos, makedonska armija je iznenadila branitelje lučkog grada Pagase. Grad je osvojen za tri sata. U sumrak su Make-donci koji su stajali na grudobranima ugledali ratne trireme Atinjana kako mirno plove preko zaliva. Ali, pošto je Pagasa osvojena, trireme nisu imale gde da pristanu – vojnici, koje su

prenosile, nisu mogli da pomognu neprijatelju. Najbliži plitki zaliv bio je udaljen dan plovljenja i četiri dana marširanja, tako da bi atinska armija stigla prekasno.

Kako je na taj način od atinskog napada bio osiguran s leđa, Filip je bio samouvereniji pred predstojećom bitkom. Ovoga puta Onomarh nije mogao da sakrije svoje ogromne katapulte; nema strmih, drvećem obraslih planina, sa kojih može poslati leteću smrt. Ne, ovo je bitka čoveka protiv čoveka, armije protiv armije. Filip se još uvek, s užasom, sećao ogromnog kamenja koje je padalo s neba na Makedonce, i još je čuo užasavajuće krike smrskanih ljudi na izdahu.

Ali danas će biti drugačije. Danas su šanse podjednake. A ima i Parmeniona. Pogledao je nalevo, tražeći Spartanca, i ugledao ga kako jaše uz krilo vojske i razgovara sa

jahačima, umiruje mlađe vojnike i podiže Mračni princ raspoloženje veterana. Filipa obuze bes. Spartanac je došao u pomoć Makedoniji sedam godina ranije, kada je

nacija bila opkoljena neprijateljima sa svih strana. Njegove strateške veštine su bile velike i značajne, on je Filipovu neiskusnu armiju, koju

su činili seljaci i zemljodelci, pretvorio u silu od koje su civilizacije zazirale. Voleo sam te tada, pomisli Filip, sećajući se dana kada je bio opijen pobedama nad Ilirima

na zapadu i Peoncima na severu. Grad za gradom je padao i moć Makedonije je rasla. Ali uvek su te pobede pripadale Parmenionu, strategu, čoveku čiji su planovi donosili pobede već više od četvrt veka, u Tebi, Frigiji, Kapadokiji i Egiptu.

Filip zakloni svoje zdravo oko naprežući se da bolje osmotri fokiđanski centar, gde se nalazio Onomarh sa svojom gardom. Ali je udaljenost bila prevelika, sunce se odbijalo od mnogobrojnih oklopa, štitova i šlemova, i on nije mogao da razazna svoga neprijatelja.

Šta bih dao da mi se pod mačem nađe tvoj vrat, on prošaputa. – Rekli ste nešto, gospodaru? – upita Atal, kraljev prvak. Filip se okrenu ka ratniku lede-

nog pogleda. – Da, ali sebi u bradu. Vreme je. Naredi da krenu napred! Filip priđe sivcu, uhvati ga za grivu i jednim pokretom skoči na leđa konja. Uškopljenik se

prope i zanjišta, ali je Filip nogama čvrsto stiskao stomak konja. – Miran! – reče kralj umiru-jućim glasom. Mladi vojnik pritrča donoseći Filipov gvozdeni šlem s velikom perjanicom. Bio je toliko uglačan da se sijao kao srebo; kralj ga prihvati i pogleda u lice boginje Atene, koje je ukrašavalo čelo šlema. – Budi uz mene danas, gospo – on reče stavljajući šlem na glavu. Drugi čovek podiže Filipov štit i kralj provuče levu ruku kroz kožne trake, namestivši štit na svoju podlakticu.

Prva četiri odreda, jedanaest hiljada ljudi, krenu na neprijatelja. Filip pogleda ka Parmen-ionu, koji je stajao na levom krilu sa dve hiljade konjanika i dva odreda pešadije u rezervi. Spartanac mahnu kralju i pogleda ka bojištu.

Filipu je srce ubrzano tuklo. Još je osećao gorčinu poraza nakon poslednjeg susreta sa Onomarhom. Dan je bio isti, divan i sunčan, nebo bez oblačka, i Makedonci su marširali ka neprijatelju. Samo, tada su planine sa obe strane skrivale velike opsadne sprave koje su bacale ogromno kamenje na Makedonce, razbijajući formaciju, lomeći kosti i uništavajući živote. A potom ih je napala neprijateljska konjica i Makedonci su se razbežali.

Filip će dugo pamtiti taj dan. Šest godina nije bio poražen, pobede su sledile jedna za drugom, kao da su to bogovi uredili. I sve se izmenilo u jednom užasnom času. Makedonska disciplina brzo se uspostavila te večeri i oni su se organizovano povukli. Ali, po prvi put u svome životu Filip je pretrpeo poraz.

Još više ga je razdraživala činjenica da Parmenion nije bio prisutan. On je bio na severozapadu, gde je ugušio ilirski ustanak. Šest godina je kralj morao da deli

pobede sa svojim generalom, ali taj jedini poraz je bio samo njegov. Filip se trže iz prošlosti i doviknu Atalu. – Pošalji kritske strelce.

Kraljev najbolji čovek okrenu konja i jurnu nizbrdo ka strelcima, njih petsto očekivalo je naredbu. Lako opremljeni, samo sa štitnikom za grudi od štavljene kože, Krićani potrčaše i razviše se u liniju iza odreda koji je napredovao.

Dve stotine koraka, desno od Filipove pozicije, stajao je drugi general, Antipatar, sa hil-jadu konjanika. Filip trgnu uzde i potera konja da stane pored njega u prvi red. Konjanici, ma-hom makedonski plemići, klicali su dok im je prilazio i on im otpozdravi mahanjem.

Izvukao je mač i poveo konjicu lagano, skrećući desno od makedonske pešadijske linije. – Eno ih, dolaze! – viknu Antipatar, pokazujući ka fokiđanskoj konjici. Neprijateljski konjanici su jurišali ka njima spuštenih kopalja.

– Makedonija! – viknu Filip i obode konja u galop, a svi njegovi strahovi nestadoše, dok su Makedonci jurišali preko polja kao grmljavina.

*** Parmenionove bledoplave oči se skupiše dok je posmatrao bojište. Video je kako Filip i njegovi družbenici, jurišaju na desnom krilu. Poravnali su se sa makedonskom pešadijom, koja je spojila štitove, a osamnaest stopa duge

sarise gvozdenih vrhova uperila ka neprijateljskim redovima; kritski strelci su išli iza njih odapinjući strele na fokiđanski centar.

Sve se odvijalo prema planu, ali Spartanac nije bio spokojan. Kralj je bio vrhovni komandant svih makedonskih snaga, ali je Filip uvek insistirao da jaše

u bitku na čelu svojih ljudi, rizikujući život zajedno sa njima. Njegova hrabrost je bila i bla-goslov i prokletstvo, mislio je Parmenion. Sa kraljem među sobom, Makedonci su se borili još bolje, ali ako bi Filip pao, ljude bi strah obuzeo brže nego što se letnji požar proširi po suvoj travi.

Kada bi se Filip našao u središtu bitke, Parmenion je bio zadužen za strategiju bitke, pazio je na znake koji bi ukazivali na slabost, a od toga je zavisilo kojoj će se strani prikloniti ratna sreća.

Iza njega su bili tesalski konjanici, očekujući njegovo naređenje, dok je ispred stajao peti odred pešadije, mirno posmatrajući bitku. Parmenion je skinuo svoj šlem sa belom krestom i prstima prošao kroz oznojenu, kratko podsečenu smeđu kosu. Mislio je samo na jedno.

Šta Fokiđanin planira? Mračni princ Onomarh nije bio prosečan general. Tokom prethodne dve godine, od kada je

preuzeo komandu nad fokiđanskom vojskom, kretao se sa svojim snagama po centralnoj Grčkoj, pokazujući zavidnu veštinu. Zauzeo je ključne gradove u središnjoj Grčkoj i opl-jačkao beoćansko uporište u Orhmenu. Bio je lukav vođa, postupao je po instinktu, i bio poštovan od svojih potčinjenih. Parmenion je znao da se njegova strategija bezuslovno zasni-vala na napadu. Ali sada je njegova pešadija bila postavljena defanzivno i samo je konjica krenula napred.

Nešto nije bilo u redu. Parmenion je to osećao. Zaklonivši oči od sunca, on još jednom pažljivo pogleda bojno polje; bilo je ravno, sa linijom niskih brežuljaka na desnoj strani i malom pošumljenom oblasti pola milje ulevo. Nije bilo opasnosti s leđa, Pagasa je bila osvo-jena. Pa onda, pomisli ponovo, kakav je Fokiđaninov plan bitke?

Parmenionovo razmišljanje presekao je makedonski bojni poklič, vojnici su u odredima potrčali ka neprijatelju i zarili sarise u fokiđanske redove. Mogli su se čuti krici ranjenih, prigušeni zvukom štitova koji se sudaraju. Parmenion se okrenu ka jahaču pored sebe, priv-lačnom mladiću koji je nosio šlem sa crvenom krestom. – Nikanore, uzmi pet odreda i odjaši do šume. Zaustavi se na dvostrukom dometu luka i pošalji izviđače. Ako je šuma čista, okreni se i čekaj na moj znak. Ako nije, spreči da se neprijateljske snage spoje sa Onomarhom. Da li si razumeo?

– Da, gospodine – odgovori Nikanor, salutirajući. Parmenion je posmatrao kako petsto ljudi kasom odlazi ka šumi, a zatim pogleda ponovo ka brdima. Nije bilo teško predvideti makedonsku formaciju, pešadija u centru a konjica na oba krila. Onomarh je to sigurno znao.

Pešadija se borila prsa u prsa, Makedonci u zbijenoj falangi dubine šesnaest redova i širine stotinu pedeset štitova. Prvi odred, kraljeva garda, kojoj je komandovao Teoparl, probila je fokiđansku liniju.

– Ne predaleko! – prošaputa Parmenion. – Zakosi liniju i čekaj na podršku! Bilo je veoma bitno da četiri odreda ostanu u bliskom kontaktu, jer ako se razdvoje, brojčano nadmoćniji neprijatelj može da ih opkoli. Spartanac se opustio kada je ugledao kako leva strana kraljevih gardista čvrsto stoji u mestu dok desno krilo ide napred. Falanga je napravila polukružni manevar i potisnula Fokiđane. Drugi odred samo što se nije spojio sa njima. Parmenion po-gleda u treći odred, koji je pod teškim napadom prestao da se kreće napred i svoju liniju povio unazad.

– Kenuse! – viknu Parmenion. Ratnik širokih ramena u centru rezervnog odreda podiže pogled i pozdravi. – Pruži podršku trećoj – uzviknu general.

Peti odred, jačine dve i po hiljade ljudi, krenu napred. Nisu trčali preko polja, već su išli polako, održavajući poredak. Dobro izvedeno, pomisli Parmenion. Kada osećanja uzavru, zbog straha i uzbuđenja, često se dešava da komandant povede svoje ljude u prerani juriš, ili da ih izmori trčanjem kako bi se što pre uključili u bitku. Kenus je bio pouzdan oficir, ostajao je smiren u teškim situacijama. Znao je da će njegovim ljudima u teškim oklopima trebati sva snaga kada bitka počne, a ne pre toga.

Iznenada, na levoj strani, makedonska linija se izboči i puče. Parmenion opsova kada vide kako neprijatelj nastupa čvrsto spojenih štitova. Nije ni

morao da gleda u oznake na njihovim štitovima da bi znao iz koga su grada došli; bili su to Spartanci, izvanredni borci, kojih su se bojali svi na svetu. Treći odred pobeže ispred njih i Spartanci započeše sa obuhvatom garde.

Ali Kenus i peti odred bili su blizu njih. Sarise se spustiše i falanga jurnu napred. Spartanci se, iznenada ugroženi s boka, povukoše, i Makedonci ponovo uspostaviše formaciju. Zadovol-jan što je trenutna opasnost otklonjena, Parmenion okrenu svog konja i krenu ka desnom krilu, praćen Tesalcima.

Kralj i njegovi družbenici borili su se prsa u prsa sa fokiđanskom konjicom, ali je Parmen-ion video kako Makedonci lagano potiskuju neprijatelja. Pogledao je levo i video da je Nika-nor sa svojih petsto ljudi zastao pred šumom i poslao izvidnike u nju.

Pozvao je glasnika i izdao mu nova naređenja za Nikanora u slučaju da je šuma prazna, i ponovo pogledao ka brdima. Ako je Onomarh planirao neko iznenađenje, ono mora doći otuda. Još jednom je pogledao u centar i video da je Kenus sa svojim petim odredom zausta-vio nalet Spartanaca; borio se za spajanje sa Teoparlom i gardom. Treći odred se pomešao sa četvrtim i ponovo je potiskivao fokiđansku liniju.

Parmenion je imao dva izbora. Mogao je da odgalopira i pomogne kralju ili da napadne neprijatelja sa levog boka. Dodirnuo je petama svoga pastuva i krenuo još više ka desnom krilu. Jedan jahač se izdvoji iz bitke i galopom dojaha do Parmeniona; imao je nekoliko plit-kih rana na rukama, a desni obraz mu je bio rasečen.

– Kralj je naredio da podržiš desno krilo. Neprijatelj je skoro pobeđen. Spartanac klimnu glavom i okrenu se ka Berinu, tesalskom princu orlovskog izgleda. –

Uzmi petsto konjanika i priđi s desne strane pre nego što se spojiš sa Filipom. Berin klimnu i uzviknu naređenja, a njegovi ljudi se kasom uputiše niz bojište. Ranjeni

glasnik priđe bliže Parmenionu. – Kralj je naredio da se pošalje sva rezerva – prošaputa. – Učinio si dosta toga, mladiću – reče Parmenion. – Idi sada u logor i neka se hirurg

postara za tvoje rane. Nisu duboke ali gubiš mnogo krvi. – Ali, gospodine… – Uradi kako sam ti rekao – reče Parmenion okrećući se na drugu stranu. Kada je glasnik

odjahao, drugi tesalski komandant priđe svojim Mračni princ konjem uz generalovog konja. – Šta ćemo da radimo, gospodine? – upitao je.

– Čekaćemo – odgovorio je Parmenion.

***

Filip Makedonski okrenu konja, držeći mač sa koga je kapala krv, i pogleda nazad. Berin je sa petsto Tesalaca obišao polje sa desne strane i jurišao na bok fokiđanske konjice, ali je Par-menion i dalje čekao. Filip opsova. Fokiđanski ratnik se probio kroz spoljašnju makedonsku liniju i jurišao ka njemu sa uperenim kopljem. Filip trznu uzde nalevo i gvozdeni vrh prolete pored njega, zabivši se u bok njegovog uškopljenika. Životinja se prope od bola, ali Filip, iako je klizio nazad, udari spoljašnjom stranom mača ispod Fokiđaninovog zaobljenog šlema i pre-seče mu grlo.

Izbezumljen od bola, Filipov konj se ponovo prope, a zatim pade. Filip odskoči od konja ali ga kopita zakači po kuku i obori ga.

Videvši da je kralj pao, Fokiđani krenuše u kontranapad. Filip se prevrnu i podiže na noge. Odbacio je štit i potrčao ka prvom od napadača.

Čovekovo koplje okrznu kraljev grudni oklop, Filip odskoči i povuče ratnika s konja na zemlju, pa ga ubode u prepone i stomak. Potrčao je ka konju, uhvatio ga za grivu i u jednom skoku se našao na njegovim leđima. Međutim, već je bio opkoljen fokiđanskim ratnicima.

Koplje napravi duboku brazdu na Filipovoj desnoj butini, a mač se odbi o bronzani štitnik za zglob i napravi mu rez na levoj nadlaktici.

Kralj je blokirao udarac i zario svoj mač među čovekova rebra. Berin i Atal, zajedno sa drugim jahačima, napadoše Fokiđane i prisiliše ih da se udalje od

kralja. Neprijateljska konjica je počela da beži i Makedonci pokuljaše napred ka protivničkoj

pešadiji. U tom kratkom zatišju, Filip ugleda svoga neprijatelja Onomarha kako stoji u centru pešadijskog poretka i bodri svoje ratnike. – Ka meni! – povika Filip, a njegov glas odjeknu kroz zveket mačeva. Makedonci se okupiše oko njega, kralj obode konja i trkom jurnu ka prvom redu štitova.

Fokiđanska linija se uvuče i zamalo prsnu, ali je Onomarh naredio drugom odredu pešadije da krene napred i odbije napad, te oni potisnuše Filipa nazad. Koplje se zari pravo u srce nje-govog konja. Životinja se sruši ali je i ovoga puta Filip spretno odskočio.

– Gde si, Parmenione? – on povika.

***

Spartanski general je osetio da u ljudima koji su stajali iza njega raste napetost. Poput svih ratnika, i oni su znali da ishod bitke može prevagnuti na nečiju stranu za svega nekoliko trenutaka. To se upravo dešavalo.

Ako Filipova konjica bude potisnuta, Onomarh bi mogao da pobedi tako što će iskoristi brojnost svoje pešadije i rascepiti makedonski centar.

Parmenion pogleda nalevo. Grupa neprijateljskih pešaka je jurišala iz šume ali im je Nika-nor sa svojih petsto ljudi preprečio put. Nije mogao sa tolike razdaljine da proceni brojnost neprijatelja protiv kojih se Nikanor upustio u teški boj, pa je mu poslao još dvesta ljudi u po-moć.

– Gledajte! – povika jedan od Tesalaca, pokazujući ka liniji brežuljaka na desnoj strani. Stotine konjanika se pojavilo na vrhu. Filip je sa konjicom družbenika bio opkoljen. Fokiđani jurnuše.

Parmenion mahnu rukom. – Napred za Makedoniju! – povika on. Izvukavši svoj mač, Spartanac obode konja i galopom se uputi ka boku Fokiđana. Iza

njega, osam stotina preostalih Tesalaca potegnu svoje zakrivljene konjaničke sablje i jurnu za njim s bojnim pokličom.

Dve vojske se sudariše na obronku brda iznad uskomešane mase vojnika, koji su se borili za kontrolu centralnog dela bojišta.

Videvši da je njegova konjica presretnuta, Onomarh povika nova naređenja svojim lju-dima, koji hrabro pokušaše da naprave zid od štitova oko njega. Ali su Makedonci nadirali sa tri strane: Teoparl i garda spreda, Kenus je sa petim odredom potiskivao Spartance sleva, a kralj je sebi krčio krvavi put zdesna.

Tela su ležala na sve strane, izgažena stopalima falangita pod teškim oklopom, i na uskovitlanom tlu bojišta nije se više mogao videti nijedan cvet.

Filip je bio prestao da misli o lepoti cvetova. Uzjahao je svog trećeg konja i probijao se kroz fokiđanske štitove. Udario je mačem preko lica ratnika i video kako čovek nestaje pod kopitima makedonskih konja.

Onomarh mu je bio blizu pa je bacio džilit, ali on prelete preko Filipove glave. Iznenada su se Fokiđani, predosećajući da je bitka izgubljena, razbežali na sve strane.

Onomarhovi snovi o osvajanju bili su srušeni i on izvuče mač i stade, očekujući smrt. Teoparl i garda se probiše kroz poslednju liniju odbrane, i kada se Onomarh okrenuo da sačeka napad, sarisa mu probi kožni kilt, zari se u kuk i pokida veliku arteriju na preponama.

Videvši fokiđanskog vođu mrtvog i njegovu armiju u paničnom bekstvu, najamničke jed-inice i odredi iz Atine, Korinta i Sparte započeše borbeno povlačenje preko Krokuškog polja.

Filip je sjahao kraj svog mrtvog neprijatelja. Odsekao je Onomarhovu glavu i natakao je na sarisu, pa podigao visoko u vazduh kako bi je svi videli.

Bitka je bila gotova i pobeda je bila Filipova. Kralj je osetio ogroman umor. Bolela ga je svaka koščica, a ruka kojom je držao mač bila je vrela.

Mračni princ Pustio je da mu sarisa padne na tlo, skinuo je šlem i seo na zemlju, gledajuć i okolo po bojištu. Na stotine ljudi i konja ležalo je mrtvo, a biće ih i više jer je makedonska konjica progonila Fokiđane koji su bežali.

Parmenion dojaha do mesta gde je sedeo Filip. Sjahao je i naklonio se kralju. – Velika pobeda, gospodaru – reče tihim glasom. – Da – složi se Filip, i pogleda svojim jedinim okom Spartanca u lice. – Zašto nisi došao kada sam poslao po tebe? Atal, Nikanor, Berin i još neki oficiri bili su u blizini i pogledali su u Spartanca očekujući

njegovo odgovor. – Tražio si od mene da nadgledam bitku, gospodaru. Verovao sam da Onomarh ima ljude u rezervi, i imao ih je.

– Proklet bio! – zaurlao je Filip i skočio na noge. – Kada kralj izda naređenje, ono se mora izvršiti! Da li razumeš tu prostu činjenicu?

– Naravno – odgovorio je Spartanac, zažarenih očiju. – Gospodaru – umešao se Nikanor – da je Parmenion došao ranije, ti bi bio u zamci. – Umukni! – zagrmeo je Filip. Još jednom se okrenu ka Parmenionu. – Neću da u svojoj službi imam čoveka koji ne sluša moja naređenja. – Taj će se problem lako rešiti, gospodaru – reče Parmenion hladnim glasom. Poklonio se,

okrenuo, uhvatio uzde svoga konja i dugim koracima napustio bojno polje.

***

Filipov gnev se nije stišao sve do večeri. Iako su mu rane bile plitke, jako su ga bolele; bio je turoban. Znao je da je bio nepravedan prema Parmenionu, ali je to na neki čudan način

samo još više povećavalo njegovu ljutnju. Taj čovek je uvek bio u pravu. Kraljeve rane su bile previjene zavojima natopljenim vinom i uprkos protivljenju hirurga Bernija, Filip je nadgle-dao odnošenje svih teško ranjenih Makedonaca do poljske bolnice ispred Pagase, pre nego što se uveče vratio u osvojenu palatu u centru opustelog grada. Odatle je posmatrao smaknuće šest stotina Fokiđana, koje je zarobila konjica. Ubistva su mu popravila raspoloženje. Onomarh je bio snažan neprijatelj i stožer koji je okupljao sve one koji su se plašili Make-donije. Bez njega putevi ka središnjoj Grčkoj su bili otvoreni.

U sumrak Filip uđe u veliki andron sa devet divana. Na oslikanim zidovima, delu teban-skog umetnika Natila, bile su uglavnom scene iz lova na lavove. Filip je zadivljeno posmatrao njihove žive boje. Slikar je očigledno bio čovek koji se razume u lov. Njegovi konji su bili životni, lavovi vitki i smrtonosni, a u stavu lovaca primećivali su se i strah i hrabrost. Filip je odlučio da pošalje po slikara kada se rat završi. Takve scene će izgledati veličanstveno u palati u Peli.

Jedan po jedan, stizali su Filpovi oficiri i donosili izveštaje o gubicima. Teoparl, komandant garde, imao je sto deset mrtvih i sedamdeset ranjenih. Antipatar je iz-

vestio o osamdeset četvorici mrtvih družbenika. Ukupni gubici Makedonaca bili su trista sedam poginulih i dvesta dvadeset sedam ran-

janih. Fokiđani su doslovno bili uništeni. Dve hiljade poginulo je na bojnom polju i još se na-

jmanje hiljadu udavilo u uzaludnom pokušaju da se domognu atinskih trirema, koje su čekale na moru.

Te poslednje vesti su potpuno oraspoložile Filipa. Protegnu svoje snažno telo na divanu pokrivenom svilom i isprazni svoj peti pehar vina, osećajući kako mu napetost isparava. Po-gledao je svoje oficire i nasmejao se. – Ovo je dobar dan, prijatelji – reče sedajući i nalivajući vino iz srebrnog bokala. Ali raspoloženje je bilo turobno i niko mu se nije pridružio u zdravici. – Šta je sa svima vama? Zar se ovako proslavlja pobeda?

Teoparl ustade i nezgrapno se nakloni. Bio je vrlo krupan čovek, sa crnom bradom i crnim očima. – Molim za dozvolu da odem, gospodaru – on reče dubokim glasom, u kome se osećao dah severnjačkih planina.

– Želeo bih da obiđem svoje ljude. – Naravno – odgovorio je Filip. Nikanor ustade sledeći, pa Kenus i Antipatar. Za nekoliko

minuta ostao je samo Atal. – Šta, za ime Hekate, nije u redu sa njima? – upitao je kralj, trljajući svoje slepo oko. Atal pročisti grlo i nasu vino pre nego što je odgovorio, a zatim njegov hladni pogled sus-

rete Filipov. – Žele da vide Parmeniona pre nego što on napusti Pagasu – reče mu Atal. Filip odloži svoj vinski pehar i zavali se u jastuke na divanu. – Bio sam previše grub –

reče. – Ne, nipošto, gospodaru – ubaci se Atal. – Izdao si naređenje i ono nije bilo izvršeno. A

sada ćeš možda morati da izdaš još jedno. Filip je zurio u svoga prvaka, pa uzdahnu. – Ah, Atale – on reče tiho. – Jednom ubica, uvek ubica? Misliš li da bih se morao bojati čoveka koji je sve ove godine

radio na tome da Makedonija bude bezbedna? Atal se osmehnu pokazujući zube, velike poput nadgrobnih spomenika. – To je na tebi da odlučiš, Filipe – prošaputa on. Jednim okom kralj je dalje zurio u svog

šampiona, prisećajući se njihovog prvog susreta u Tebi, pre devetnaest godina, kada je Atal bio u službi Filipovog strica Ptolomeja. Ubica je, iz nepoznatog razloga, spasao Filipa i od tad mu verno služio; bio je hladan čovek koji nije imao prijatelja.

– Neću da ubijem Parmeniona – reče Filip. – Idi i reci mu da dođe kod mene. – Misliš li da hoće? Filip slegnu ramenima. – Svejedno, reci mu.

Mračni princ Atal ustade i pokloni se, ostavljajući Filipa samog sa vinskim peharom. Kralj priđe prozoru i vide u zalivu dvanaest usidrenih atinskih trirema, od čijih se uglačanih trupova odbijala mesečina. Vitke, savršene izrade ali smrtonosne u bici, imale su tri reda vesala, koja ih mogu poterati brzinom konjskog galopa, kako bi njihovi bronzani kljunovi na pramcima pretvorili u iverje drvo slabijih brodova.

– Jednog ću dana i ja imati flotu koja će moći da im se suprotstavi – pomislio je Filip. Njegovo slepo oko je počelo da pulsira od bola i on se okrenu od prozora, te nasu sebi još

jedan pehar vina. Umoran spustio se na divan i polako ispijao vino čekajući svog prvog gen-erala.

Da li je to samo zavist, Parmenione, upita se glasno. Voleo sam te nekada. Ali sam tada bio mlad a ti si bio poput Boga rata, neporažen, nepobediv. Ali sada? Začuo je zvuk koraka i us-tavši, stao na sredinu sobe.

Parmenion je ušao u sobu praćen Atalom. Filip priđe ubici i stavi mu ruku na rame. – Ostavi nas same, prijatelju – reče on.

– Kako vi želite, gospodaru – odgovorio je Atal, ledenog pogleda. Kada su se vrata zatvorila, Filip se okrete. Parmenion je stajao ukrućeno, nije nosio oklop,

bledoplava tunika je prekrivala njegovo mršavo telo, a preko ramena mu je bio prebačen sivi plašt za jahanje.

Filip se zagleda u svetle oči visokog Spartanca. – Kako je moguće, Parmenione, da izgledaš tako mlad? Izgledaš kao čovek koji ima blizu

trideset a tebi je koliko, pedeset godina? – Četrdeset i osam gospodaru. – Jedeš li neku posebnu hranu? – Hteli ste da me vidite, gospodaru? – Ljut si na mene, zar ne? – reče kralj osmehnuvši se na silu. – Pa dobro, mogu to da ra-

zumem. Pridruži mi se i popi malo vina. Hajde, slobodno. Za trenutak je izgledalo da će Spartanac odbiti, ali je ipak uzeo bokal i nalio vino u pehar.

– A sada sedi i razgovaraj sa mnom. – Šta želite da kažem, gospodaru? Dali ste mi dva naređanja. Da bih poslušao jedno, morao

bih da prekršim drugo. Dok ste vi u borbi, ja sam taj koji komanduje armijom. To ste mi jasno stavili na znanje. Preduzmi sve što je potrebno, rekli ste. Šta želiš od mene, Filipe? Dug je put do Pele.

– Ne želim da izgubim tvoje prijateljstvo – reče Filip – ali mi ti ne olakšavaš posao. Prena-glio sam. Da li to zadovoljava tvoj spartanski ponos?

Parmenion uzdahnu i napetost, kao teret spade sa njega. – Nikada nećeš izgubiti moje pri-jateljstvo, Filipe. Ali nešto se isprečilo između nas u poslednje dve godine. Kakvu sam ti ja to uvredu naneo?

Kralj počeša svoju crnu bradu. – Koliko ima mojih pobeda?, upita. – Ne razumem. Sve su tvoje. Filip klimnu glavom. – U Sparti se priča da je spartanski prebeg taj koji vodi Makedoniju

ka slavi. U Atini se pitaju šta bi bio Filip da mu nije Parmeniona. Stvarno, šta bih ja bio? – Shvatam – reče Parmenion susrevši kraljev pogled. – Ja ne mogu ništa da učinim po tom

pitanju, Filipe. Pre četiri godine tvoj konj je pobedio na Olimpijskim igrama. Ti ga nisi jahao, ali je to i dalje bio tvoj konj i ti si bio ponosan zbog toga. Ja sam strateg, to je moj poziv i moj život.

Ti si kralj, borbeni kralj. Kralj ratnik. Vojnici se bore svom žestinom jer si ti uz njih. Oni te vole. Ko zna koliko bi bitaka bilo izgubljeno da se ti nisi borio.

– Ali jedina bitka koju sam ja sam vodio završena je porazom –rekao je Filip. – A tako bi bilo sve i da sam ja bio prisutan – uveravao ga je Parmenion. – Tvoji peonski

izviđači su bili nemarni; nisu pretražili planine, a morali su. Ali, ima još nešto, zar ne?

Kralj se vratio do prozora i ponovo gledao ka udaljenim triremama. ]utao je, dugo, pa napokon reče. – Drag si mome sinu – on reče tihim glasom. – Ponekad, kad ima noćne more, on zove

tebe. A zatim se smiri. Kažu da ti možeš da ga zagrliš a da ne osetiš bol. Da li je to tačno? – Jeste – prošaputa Spartanac. – To dete je omađijano, Parmenione. Ili to, ili je on sam demon. Ja ne mogu da ga dodir-

nem. Pokušavao sam, to je kao da vrelo ugljevlje prži moju kožu. Kako to da ti možeš da ga zagrliš?

– Ne znam. Kralj se na silu nasmeja pa se okrenu ka svome generalu. – Sve moje bitke su zbog njega.

Želim da stvorim kraljevstvo kojim bi se on ponosio. Želeo sam, želeo sam toliko toga. Sećaš li se našeg puta na Samotraku? Da? Voleo sam

Olimpiju više nego sam život. A sada ne možemo da sedimo u istoj sobi duže od dvadeset ot-kucaja srca a da se ne posvađamo. Pogledaj me. Kada smo se upoznali, meni je bilo petnaest godina a ti si bio ratnik od svojih, koliko, dvadeset i devet? A sada ja imam sede u bradi. Lice mi je puno ožiljaka, oko mi je gnojava lopta koja stalno boli. A zbog čega, Parmenione?

– Učinio si da Makedonija postane jaka, Filipe – reče Parmenion ustajući. – I svi tvoji snovi će se uskoro ostvariti. Šta više od toga možeš da tražiš?

– Želim sina koga bih mogao da zagrlim. Sina koga bih mogao da učim jahanju, bez straha da će se konj srušiti i umreti, raspasti se na moje oči. Ne sećam se ničega u onoj noći, na Samotraki, kada sam ga začeo.

Ponekad pomislim da on i nije moj sin. Parmenion preblede, ali Filip nije gledao u njega. Mračni princ – Naravno da je on tvoj sin – reče Parmenion, trudeći se da mu se u glasu ne

oseti prizvuk straha. – Ko bi drugi mogao da mu bude otac? – Neki demon iz Hada. Uskoro ću se ponovo oženiti; imaću naslednika jednog dana. Znaš

li da pričaju da je prvi zvuk koji je ispustio Aleksandar po rođenju bilo režanje, kao kod zveri. Babica ga je zamalo ispustila. Kažu da su mu zenice bile sužene kao kod egipatske mačke kada je prvi put otvorio oči. Ne znam šta je istina od toga. Sve što znam jeste da volim to dete; a ipak ne mogu da ga dodirnem. Ali, dosta toga!

Da li smo mi i dalje prijatelji? – Ja ću uvek biti tvoj prijatelj, Filipe. Kunem se. – Onda hajde da se napijemo i pričamo o lepšim danima – naredio je kralj.

***

Atal je ispred vrata osetio kako ga bes ispunjava. Tiho se udaljio niz hodnik osvetljen bakljama i izašao u noć, a hladan povetarac je raspirivao plamenove njegove mržnje.

Kako Filip ne vidi koliku opasnost predstavlja Spartanac? Atal pljunu, ali je i dalje osećao gorčinu u ustima.

Parmenion. Uvek Parmenion. Oficiri su ga obožavali a vojnici su mu se divili. Zar ne vidiš šta se dešava, Filipe? Kraljevsto će ti preoteti ovaj stranac, najamnik. Atal zastade u senci vi-sokog hrama i okrete se. Mogao bih da sačekam ovde, pomislio je, a prsti su mu se stezali oko drške noža.

Mogao bih da mu priđem s leđa i zarijem oštricu, pa da je uvrnem i isčupam mu srce. Ali ako Filip otkrije… Strpi se, upozorio je sebe. Taj naduveni kurvin sin će se sam posta-

rati za svoj pad, sa svim svojim pogrešnim stavovima o poštenju i časti. Nijedan kralj ne želi poštenje. O, svi oni pričaju o tome! Daj mi jednog poštenog čoveka, kažu oni. Nisu nam tre-bale ulizice.

Sranje! Oni žele obožavanje i povlađivanje. Ne, Parmenion neće još dugo opstati. A kada dođe taj blagosloveni dan i on više ne bude u milosti, Filip će se obratiti njemu,

prvo da ga oslobodi prezrenog Spartanca, a zatim i da ga zameni kao prvi general Make-donije.

Strateg! Zar je teško dobiti bitku? Udri neprijatelja snažno kao oluja, razbij mu centar i ubij kralja ili generala. Ali Parmenion ih je sve prevario, učinio je da to izgleda kao neka velika misterija. A zbog čega?

Zato što je on kukavica, uvek se izmiče iz bitke, i drži se daleko od borbe u kojoj bi nešto moglo da mu se desi. A to niko od njih ne vidi. Slepe budale!

Atal izvuče svoj bodež, uživajući u srebrnom odsjaju mesečine na oštrici. – Jednog dana ovo će te ubiti, Spartanče – prošaputao je.

REČNIK

Afrodita – boginja telesne ljubavi i lepote koja se rodila iz morske pene. Sparta, Teba i Kipar su je slavili kao boginju rata. Po Homeru ona je kći Zevsa i Dione.

Agesilaj II – oko 440-360. pre n.e. Spartanski kralj koji je pobedio Persijance (401. pre n.e.), pobedio kod Koroneje (394. pre n.e.) ali poražen kod Mantineje (362. pre n.e.) Ahil (Ahilej) – sin Peleja i boginje Tetide, najhrabriji i najjači grčki junak u Trojanskom ratu, ner-anjiv sem u petu.

Amon – egipatsko božanstvo koje se poštuje kao kralj bogova, zaštitnik faraona i pois-tovećen sa bogom sunca Ra. Predstavljan kao čovek, ovan ili i jedno i drugo.

Apolon – sin Zevsa i Lotone, najpoštovaniji među grčkim bogovima. Saopštavao ljudima Zevsovu volju, činio ljude svesnim svoje krivice i pročišćavao od nje;

sprovodio pravo i proricao budućnost; zaštitnik je umetnosti, useva i stada, dovođen u vezu sa suncem i lečenjem.U Delfima osnovano Apolonovo proročište.

Ares ili Arej – sin Zevsa i Here, bog rata koga u boju prate sestra Erida (borba) i sinovi iz veze sa Afroditom, Fobos (strah) i Demos (rasulo). Najviše slavljen u severnoj Grčkoj.

Artemida – boginja divljih životinja, lova, vegetacije, nevinosti i rađanja. Kći Zevsa i Lete, sestra bliznakinja Apolona.

Atena – boginja zaštitnica umetnosti i veština, junaka i gradova (naročito Atine), boginja rata i mudrosti. Po Hesodu iskočila u punom oklopu iz Zevsovog čela.

bitka kod Kunakse – u današnjem Iraku 401. godine pre n.e. persijski kralj Artakserks po-razio je svoga brata Kira Mlađeg koji je sa sobom poveo i trinaest hiljada grčkih najamnika. Kir je poginuo, a Grci su se uz mnogo poteškoća povlačili dolinom reke Tigar i preko planina Kurdistana i Jermenije do Trapezunta na Crnom moru.

džlit – kratko koplje za bacanje dužine od 0,75 do 1,5 m. efori – najviši državni činovnici u Sparti koji su mogli da optuže i uhapse čak i kralja. Bilo

ih je pet i birani su svake godine. Elektra – kći Agamemnona. Pomogla bratu Orestu da osveti oca. Epaminonda – oko 418-362. pre n.e. Tebanski državnik i vojskovođ a. Stvorio je discipli-

novanu vojsku i prvi primenio kosi bojni poredak. Pobedio je spartance kod Leuktre i us-postavio dominaciju Tebe nad većim delom Grčke. Poginio je u već dobijenoj bici kod Man-tineje 362. pre n.e. Njegovom smrću se i okončala tebanska hegemonija u Grčkoj.

falanga – neprekidni zbijeni poredak pešadije u više vrsta uobičajen u vojskama antičkih država. Broj vrsta je varirao, najčešće od 8-12. Makedonska falanga je imala 16 vrsta, vojnici su bili lakše oklopljeni i naoružani izrazito dugim kopljima ( 5-6 m ), koje su se zvale sarise.

Filip II Makedonski – oko 382-336. pre n.e. Kralj Makedonije od 359. pre n.e. Reor-ganizovao je pešadiju i konjicu stvorivši moćnu vojnu silu. Postigao prevlast nad Grčkom po-razivši Atinjane, Tebance i saveznike u bici kod Heroneje 338. pre n.e.

Ubijen je u toku priprema za pohod na Persiju. Had – bog podzemlja; podzemni svet. Hekata – jedna od boginja podzemnog sveta. Hektor – sin Prijama i Hekabe, Andromahin muž; najveći trojanski junak. Ubio ga je Ahil

sveteći Petrokla. heloti – spartanski robovi koji su bili u vlasništvu države. Hera – Zevsova sestra i supruga; zaštitnica braka. Herakle – sin Zevsa i Alkmene; simbol snage; stupio u službu kralja Euristeja za koga je

izvršio dvanaest zadataka – ubio Hidru, Rečnik očistio Augijeve štale…

Hidra – čudovište sa devet glava koje je živelo u močvarama Lerna. Ubio ju je Herakle. hopliti – teška pešadija antičke grčke. Naoružani dugim kopljem ( 3-4 m ) i kratkim

mačem, a zaštićeni šlemom, prsnim oklopom i dokolenicama. Nosili su veliki okrugli štit ( hoplon ) po kome su i dobili ime.

Jelena – kći Zevsa i Lede, Menelajeva žena. Uzor ženske lepote; povod Trojanskog rata. Ksenofon – oko 430-355. pre n.e. grčki istoričar i prvi teoretičar ratne veštine. Dela su mu:

Anabaza, Helenika, Kirapedija, Spomeni Sokratovi i dr. Učestvovao u bici kod Kunakse i predvodio povlačenje Grka.

Kserks – Persijski kralj od 485. do 465. pre n.e. Ugušio ustanke u Egiptu i Vaviloniji i poveo treći pohod Persijanaca na Grčku. Pretrpeo težak poraz u pomorskoj bici kod Salamine 480. pre n.e. Njegov general Mardonije je potučen kod Plateje a flota kod Mikale, istom danu, 479. pre n.e.

Leonida – oko 508-480. pre n.e. Kralj Sparte od 488. pre n.e. U trećem pohodu Persi-janaca na Grčku 480. pre n.e. kao komandant savezničke vojske suprotstavio im se kod Ter-mopilskog klanca. Kada su im se Persijanci našli iza leđa, otpustio je saveznike i ostao sa tri stotine boraca koji su odbili da se predaju. Izginuli su do poslednjeg čoveka.

Leuktra – selo u Grčkoj pokrajni Beotija gde je 371. pre n.e. Epaminonda na čelu Teba-naca (6-7 hiljada hoplita, 600-800 konjanika i par stotina čarkaša) pobedio spartansku vojsku slične jačine kojoj je komandovao Brasida.

Likurg – IX vek pre n.e. Legendarni spartanski kralj i zakonodavac. Uveo je podelu stanovništva na vojnike, seljake i potčinjene.

Lisandar (Lizander) – 394. pre n.e. Spartanski vojskovođa koji je u Peloponeskom ratu porazio atinsku flotu kod Notiona 407. pre n. e. i kod Egospotama 405. pre n. e. i tako doneo pobedu Sparti u ovom ratu.

Mantineja – antički grčki grad na Peloponezu. Tu su se 362. pre n.e. sukobile snage pod vođstvom Tebe tj. Epaminonde (oko 30 000 pešaka i 3 000 konjanika) i Sparte tj. Agesileja II (oko 20 000 pešaka i 2 000 konjanika). Tebanci su pobedili ali je Epaminonda poginuo u bici.

Muze – devet grčkih boginja umetnosti i nauke, kćeri Zevsa. Onomarh – IV vek pre n.e. Zapovednik Fokiđana u Trećem svetom ratu 355-346. pre n.e.

Dva puta je pobedio Filipa II Makedonskog ali ga je Filip porazio u bici kod Pasagejskog zaliva, gde je Onomarh i poginuo.

Orfej – sin Kaliope i Apolona; svojom pesmom očaravao čak i životinje, drveće, kamenje…

Paris – sin Prijama i Hekabe; otevši Jelenu dao povod za Trojanski rat. Patroklo –Ahilov bliski prijatelj koji je poginuo u Trojanskom ratu. Pelopida – 364. pre n.e. Tebanski vojskovođa i političar. 379. pre n. e. učestvovao u oslo-

bađanju Tebe od spartanske vlasti. Tukao Spartance kod Tegire u Beotiji 375. pre n.e. Pogi-nuo boreći se protiv Aleksandra od Tere.

peltasti – vrsta lake pešadije u antičkoj Grčkoj nastala u vreme Peloponeskih ratova. Bili su naoružani i za blisku i za daljnu borbu. Ime su dobili po štitu polumesečastog oblika koji se zvao pelta.

Plateja – grad u centralnoj Grčkoj gde je 479. godine pre n.e. saveznička Grčka vojska pod komandom Spartanca Pauzanije porazila Persijance pod ko-

mandom Kserksovog generala Mardonija. Ovom pobedom su oslobođene Grčka, Makedonija i Trakija od persijske vlasti.

Posejdon – bog mora i zemljotresa; Zevsov brat. Simbol mu je trozubac. Salamina – Grčko ostrvo zapadno od Pireja. Tu je 480. pre n.e. grčka flota pod Temistok-

lom (oko 380 brodova) nanela odlučujući poraz persijskoj floti (oko 700 brodova). Grci su izgubili oko 40 lađa a Persijanci oko 200.

Skiritai – stanovnici naselja u okolini Sparte koji nisu imali status punopravnih građana ali se od njih zahtevalo da slede Spartance u svim pohodima.

Temistokle – 528-462. pre n.e. Atinski državnik i admiral. Zaslužan za izgradnju atinske flote uoči Grčko-persijskih ratova. Pobedio je Persijance kod

Salamine 480. pre n.e. Termopile – tesnac na glavnom putu iz Tesalije u centralnu Grčku; 480. godine pre n.e.

oko pet hiljada Grka, pod Leonidinom komandom, dva dana su odolevali persijskoj vojsci (70 000) pod komandom Kserksa. Kada su Persijanci obišli njegov položaj, Leonida je otpustio saveznike i sa oko tri stotine ljudi branio klanac do poslednjeg čoveka.

trirema ( trijera ) – osnovni ratni brod u antičkoj Grčkoj. Dužine oko 40 m, širine oko 6 i sa gazom od oko 2 m. Imala je tri reda vesala i posadu od 170 veslača i 30 vojnika. Glavno oružje je bio bronzani kljun na pramcu koji je služio za probijanje protivničkih lađa; pored toga imala je i bacačke sprave. Kao pomoćni pogon koristilo se i jedro. Bila je u upotrebi od VIII veka pre n.e. do I veka nove ere.

Zevs – vrhovni bog starih Grka, sin KronJa i Ree, suprug Here; vladalac bogova i ljudi; oružje mu je munja, simbol orao.