Doseljavanje Slovena na Balkan

Posledice seobe naroda. Sloveni su naseljavali velika prostranstva u Zakarpatju, između Visle i Azovskog mora. Veliko komešanje izazvano seobom naroda zahvatilo je i Sovene, i oni počinju sa svojom seobom. Naziv Sloven se javlja u raznim varijantama – Slovenin, Slovac, Slovin. Naziv potiče od reči koja označava ljude koji žive u blizini reka. Zbog zavisnosti od Huna i srodnih Anta naziv je doveden u vezu sa latinskim izrazom sclavus – rob. Zajedno sa Antima počinju svoje pomeranje prema jugu. Nisu učestvovali u prodorima varvara preko Dunava krajem V veka. Komes Marcelin te varvare naziva Skitima i Gotima, ali se oni ne mogu izjednačiti sa Slovenima.

Prokopije je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostvro za vladavine cara Justina I (518 – 527). To su bili Anti, susedi Slovena, koji su živeli u prostranim stepama severno od ušća Dunava. Ovaj napad suzbio je vizantijski vojskovođa German. Na levoj obali Dunava nalazila su se i naselja Bugara, koje vizantijski pisci nazivaju Hunima.

Pokreti u VI veku. Napadi Slovena i Anta na Trakiju učestali su za vlade Justinijana I (527 – 565). Prokopije izveštava da se vizantijska vojska predvođena Hilvudom hrabro borila protiv varvara na levoj obali Dunava. Carska diplomatija je 537. uspela da ove Ante angažuje u borbama u Italiji, protiv Gota.

Sloveni i Anti su poseli levu obalu Dunava i stvorili mogućnosti za prelazak preko Dunava i pljačkanje provincija Carstva. Dakija je postala baza za njihove akcije, a zbog njihove brojnosti opisuje se kao slovenska zemlja – Sklavinija.

Prokopije u Tajnoj istoriji ističe da Huni (Bugari), Sklavini i Anti pustoše po čitavom Iliriku, od Jadrana do Carigrada, a naročito Trakiju, Heladu i Hersones. Prokopije naziva balkanske provincije “skitskom pustinjom”, a za sve to krivicu baca na Justinijana.

Sloveni su između 545. i 550. upadali u Trakiju i strahovito je pustošili. Jedan slovenski odred je stigao čak do Drača. Sloveni se sa velikim plenom vraćaju preko Dunava. Stizali su i do Niša, a planirali su i napad na Solun, ali su na kraju odustali od toga i pošli u Dalmaciju. Dugo su pljačkali po Dalmaciji i sa velikim plenom se vratili kući. Preko Dunava su ih prevezli Gepidi. Činjenica da su se Sklavini u tom pljačkaškom pohodu zadržali veoma dugo, izražava prve težnje ka stalnom naseljavanju i kolonozaciji.

1

Slovenski pljačkaški pohodi 550/51. vezani su za langobardsko-gepidske sukobe u Karpatskoj kotlini. Vizantija je pokušavala da se drži neutralno i izvuče koristi. Sklopljeni su savezi i sa Langobardima i sa Gepidima. Carstvo je želelo da povrati Sirmijum, koji su držali Gepidi. Vizantija je optuživala Gepide da pomažu Slovene u njihovim pljačkaškim pohodima. Langobardski kralj Alboin je izvojevao pobedu nad Gepidima, pa su Gepidi sklopili savez sa Kutrigurima, koji 551. prelaze Dunav i pljačkaju balkanske provincije.

Borbe Avara i Slovena protiv Vizantije. Vizantija se 558. prvi put susreće sa Avarima. Te godine je u Carigrad stiglo avarsko poslanstvo nudeći pomoć Carstvu u borbi protiv svih neprijatelja. Car je odobrio savez i avarskom kaganu dao godišnji tribut i poklone, ali nije prihvatio avarske zahteve da se nasele na teritoriji Carstva. Uz avarsku pomoć Vizantija je pokušala da se oslobodi Kutrigura, Onogura i Sabira u Jermeniji.

Prema Agatiji Kutriguri su 559. prešli preko zaleđenog Dunava i opljačkali podunavske provincije. U ovom pohodu su učestvovali i Sklavini. Vizantiji je pošlo za rukom da protiv Kutrigura nahuška Utigure, tako da je došlo do međusobnog rata u kojem su Kutriguri poraženi.

Posle 559. vlada relativan mir na severnim granicama Carstva. Avari 562. ponovo traže zemlju za naseljavanja.Vizantija im nudi Panoniju, dok su oni tražili desnu obalu ušća Dunava. Avari i Langobardi su 567. sklopili savez uperen protiv Gepida. Carstvo je u ovom sukobu pokušalo da zauzme Sirmij, i to mu je pošlo za rukom. To je izazvalo petnaestogodišnji rat Vizantije i Avara. Borbe su vođene oko podunavskih gradova: Sirmija, Simgidunuma i Viminacijuma.

Po nagovoru kagana Bajana mase Kutrigura su 568. preko Sirmija provalile u Dalmaciju. Sledeće godine kagan je opseo Sirmij. Carski komandant Bon branio je grad. Vizantija je Avarima platila bogat otkup i oni su odustali od pljačkanja podunavskih provincija. Mir koji je zaključen uz bogat poklon u zlatu trajao je u Sremuu oko deset godina. Za to vreme ni Sloveni nisu napadali podunavske provincije Carstva.

Napadi Sklavina iz Vlaške 578/79. bili su tako snažni da je pretila opasnost da će preplaviti Heladu. Carstvo je nagovaralo Avare da zarate protiv Sklavina. Avari su uz pomoć carske vojske zaratili protiv Sklavina, ali su imali samo delimične uspehe.

Sloveni su, neposredno pred pad Sirmija u avarske ruke, opljačkali celu Heladu, okolinu Soluna i Trakiju. Na tom području su se zardžali skoro tri godine (do 584). Bio je to prvi duži boravak Slovena na tlu Balkana. Čuda svetog Dimitrija opisuju napad jednog odreda od 5.000 Slovena na Solun 584.

2

Avari su 582. zauzeli Sirmij, što je imalo dalekosežne posledice. U svim podunavskim provincijama, kao i u Dalmaciji, zavladala je nesigurnost. Jovan Efeski je zabeležio da je 583. izbio požar u Sirmiju i Avari su ga napustili jer nisu bili vični gašenju požara. Posle zauzeća Sirmija, Avari osvajaju Singidunum, Viminaciju i Avgustu. Car Mavrikije (582 – 602) je 585. prinuđen na sklapanje mira pod teškim uslovima. Ovaj mir nije obavezivao Sklavine, pa je Trakija iste godine postala njihov plen. Avarski kagan je nagovorio Sklavine da krenu na Carigrad, ali ih je carski vojskovođa Komentiol potukao. Kagan je onda organizovao slovenski pohod na Solun 586. Opsada je trajala sedam dana. Sklavini su se poraženi povukli, ali je u Solunu ostala glad.

Carstvo je 587. uspelo da porazi Avare i povrati Singidunum i Viminacijum, ali pobeda nije do kraja iskorišćena. Kagan je 588. prodro u Meziju i Malu Skitiju, dok je mnoštvo Sklavina prešlo preko Dunava u Trakiju. Zauzeli su Tesaliju, Heladu, Stari Epir, Atiku i Eubeju, a zatim prešli na Peloponez da se tu nasele.

Situacija na severnim granicama se menja 591, kada Persija i Vizantija sklapaju mir. Car Mavrikije je prebacio vojsku na Balkan. Otpočeo je rat sa Avarima. Kagan je tražio saveznike. Sloveni su prevozili Avare preko Dunava u njihove pohode. Sukobi Avara i Vizantinaca bili su žestoki. U proleće 594. vizantijska vojska je krenula na levu obalu Dunava da spreči prelaz Sklavina i pljačkanje Trakije. U početku je imala uspeha, ali je kasnije pretrpela težak poraz.

Carska naredba da Prisk s vojskom prezimi u Vlaškoj izazvala je pobunu u vojsci. Ovaj je vratio vojsku na desnu obalu Dunava jer je boravak na levoj obali postao neizdrživ zbog hladnoće i stalnih napada Sklavina. Car Mavrikije nije bio zadovoljan ovakvim ishodom pa je smenio Priska i za komandanta postavio svoga brata Petra. Veća vizantijska ofanziva protiv Sklavina počela je 595, bila je delimično uspešna. Avari su napali 597. Prisk je 599. krenuo na Singidunum, dok su Avari prodrli u Meziju. Zbog kuge koja je među njima izbila kagan se odlučio na mir koji je sklopljen u tvrđavi Driziperi. Carstvo je zadržalo pravo da prelazi Dunav i napada sklavinije u Vlaškoj niziji, koje nisu bile pod vrhovnom vlašću Avara.

Carstvo je 600. prekršilo mir iz Drizipere. Prisk je u Singidunumu preuzeo vrhovnu komandu i koncentrisao trupe u Viminacijumu. Posle mnogih bitaka, on je doveo vojsku do Tise i na Titelskom bregu odigrao se odlučujući sukob u kojem su Avari potpuno poraženi.

Drugi pokušaj prelaska Dunava radi borbe protiv Sklavina završio se katastrofalno. Trupe pod komandom carevog brata Petra su u početku imale uspeha, ali je kagan pomogao Sklavinima time što je poslao vojsku protiv

3

Anta. Anti su u tom trenutku bili saveznici Cartsva, ali ih je avarski vojskovođa Apsih porazio. Car Mavrikije je opet insistirao da vojska prezimi na levoj obali Dunava, među Sklavinima, što je opet dovelo do pobune u vojsci, te je ona, mimo Petrove volje, preplovila Dunav. Na mesto Petra, koji je pobegao u Carigrad, vojska je izvikala za cara centuriona Foku, koji je na čelu podunavskih trupa lako zauzeo Carigrad. Car Mavrikije bio je ubijen s celom porodicom.

Napuštannje kastruma označava kraj sistematske odbrane podunavskog limesa i dotadašnje taktike carskih trupa, koje su uspevale da pređu Dunav i na levoj obali suzbijaju Sklavine. Car Foka (602 – 610), velikim godišnjim dankom u zlatu obezbeđivao je mirovanje Avara. To nije zaustavljalo slovensku kolonizaciju, kojoj su putevi bili otvoreni posle napuštanja graničnih utvrđenja. Dok su Avari u prodorima u carske provincije bili rukovođeni isključivo pljačkaškim motivom i sa plenom se vraćali na sever, Sloveni su nastojali da se trajno nasele južno od Dunava.

Slovensko naseljavanje nije se ograničavalo samo na periferne oblasti Balkanskog poluostrva. Čuda svetog Dimitrija navode da su Sloveni (Draguviti, Sagudati, Velegeziti Vajunati, Verziti) napravili flotu čamaca monoksila (izdubljena debla) i opustošili Tesaliju sa ostrvima, Kiklade, Ahaju i Epir. Glavni cilj napada bio je Solun, ali su Sloveni pod gradom pretrpeli poraz, a njihov vođa Hacon je poginuo. Ovaj napad se datuje u period 614 – 616. Solun je u to vreme bio okružen slovenskim plemenima. Uz pomoć avarskog kagana i avarske konjice Sloveni su 618. pokušali ponovo da osvoje Solun. U solunsko zaleđe došli su u vreme cara Iraklija (610 – 641) i delovi i srpskog plemena. Prema kazivanju cara Konstantina VII Porfirogenita, car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti, koja je po njima dobila ime Servija. Oni tu nisu dugo ostali. Krenuli su da se vrate u svoju staru postojbinu, ali su se, prešavši Dunav, predomislili i zatražili drugu oblast u kojoj bi se naselili.

Na jadransku obalu Sloveni su izbili oko 614, kada je pala Salona, centar provincije Dalmacije.

Prvi avarski napad na Carigrad odigrao se 617. Bio je samo predigra sveopšteg napada Avara sa podložnim Slovenima, Gepidima i Bugarima, koji je usledio 626, kada su prestonicu sa maloazijske strane pritisli Persijanci. U toku opsade Sloveni su na monoksilima vodili odlučujuću bitku za Zlatni rog. Odnos između Avara i Slovena patrijarh Nićifor označava rečju “simahija”, što ukazuju na važnu ulogu Slovena u avarskoj vojsci. Opsađivači su pretrpeli težak poraz, koji je doveo do sukoba između Avara i Slovena. Kagan je naredio da se pobije veliki broja Slovena koji su prouzrokovali poraz u pomorskoj bitki. Poraženi Avari i Persijanci su se

4

počeli povlačiti. Moć Avara u Karpatskoj kotlini bila je uzdrmana. U Moravskoj se Sloveni dižu na ustanaka pod franačkim trgovcem Samom. Uzdrmana avarska moć omogućila je nesmetanu seobu Srba i Hrvata.

Prilike na Balkanu uoči doseljavanja Srba i Hrvata. Carstvo je za vreme Iraklija moralo da vodi bespoštednu borbu protiv Persijanaca, Avara Slovena, i pri kraju Iraklijeve vladavine sa Arapima. Iz tih borbi je izašlo kao pobednik (osim sa Arapima) i doživelo unutrašnji preobražaj koji obeležava prelaz od kasnoantičkog univerzalnog Rimskog carstva ka helenizovanoj srednjovekovnoj monarhiji.

Iako je Iraklije pod zidinama Carigrada izvojevao veliku pobedu nad avarsko-slovenskom vojskom, delovi Balkanskog poluostrva i dalje su bili naseljeni Slovenima. Te teritorije nisu bile povezane u veće celine. Sloveni su bili podeljeni na bezbroj malih celina, slabo povezanih i nesložnih. Vizantinci su tu razjedinjenost podržavali kupujući naklonost pojedinih slovenskih vođa jer su se plašili da bi Sloveni mogli stvoriti “monarhiju”, tj. jaku državnu vlast, a tada bi bili nepobedivi. Tako raštrkani Sloveni su Vizantincima delovali kao mnoštvo pojedinačnih teritorija, pa su čitav prostor naseljen Slovenima nazivali karakterističnim imenom “sklavinije”. Od tih sklavinija (slovenskih kneževina) poznate su samo one koje su bile u vidokrugu vizantijskih gradova i s kojima su vizantijske vlasti dolazile u dodir. One koje su ležale dublje u unutrašnjosti nisu ostavile traga u delima grčkih pisaca. Najviše spomena ostalo je o sklavinijama na teritoriji Grčke, naročito o onima u zaleđu Soluna.

Slovenske plemenske oznake poticale su od geografskih naziva zatečenih na prostoru koji su naselili, pa tako imamo: Strumljane (reka Strimon), Rinhine (reka Rihios), Neretljane (reka Neretva), Dukljani (grad Dokleja), Konavljani (naziv su dobili po ostacima rimskog vodovoda – canale – koji su vekovima dominirali plodnom ravnicom), Timočani (reka Timok). Postojala su i stara slovenska plemenska imena, ustaljena još u pradomovini: Draguviti, Severci, Obodriti, Duljebi. Hrvatsko ime zabeleženo je na više mesta u slovenačkim oblastima, zatim na Peloponezu i u dolini Ibra. Srpsko ime se javlja u Lici, zatim u oblasti severno od Olimpa sa centrom u Srbici. Deo tih Srba Vizantinci su preselili u Malu Aziju, gde je u imenu grada Gordoservon u Vitiniji, zabeleženog 680/81, sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena.

Doseljavanje Srba i Hrvata. O okolnostima vezanim za doseljavanje etničkih skupina Srba i Hrvata na Balkan govori delo Konstantina VII Porfirogenita – O upravljanju državom.

Učeni vizantijski car je znao da Srbi koji su se doselili na Balkasko polusotrvo vode poreklo od Srba što su živeli daleko na severu i koji u

5

njegovo vreme još nisu bili kršteni, a nazivali su se Beli Srbi. Za vlade cara Iraklija dva brata su nasledila vladara Belih Srba. Jedan od njih poveo je polovinu naroda na daleki put u zemlju vizantijskog cara.Car ih je primio i dozvolio im da se nasele u solunskoj oblasti, u kraju koji je prozvan Srbica (Servija). Medjutim, uskoro su zaželeli da se vrate, i već su u povratku bili prešli Dunav kad su se još jednom predomislili i ponovo od cara zatražili zemlju gde bi se naselili. Iraklije im je ustupio prostrane opustele oblasti između Save i dinarskog masiva. Naselili su se u neposrednom susedstvu oblasti naseljene Hrvatima, koji su takođe došli iz Bele Hrvatske za vladavine cara Iraklija.

Oblast naseljena Srbima graničila se s kneževinama Neretljana (Cetina – Neretva), Zahumljana (Neretva – Dubrovnik), Travunjana (Dubrovnik – Boka) i Dukljana (Boka – Bojana). Prostor koji su naselili bio je na udaru. Sa severa su ih ugrožavali Avari, a sa juga Vizantija. Protiv Avara je ratovao Samov plemenski savez (623 – 658). Protiv Avara su ratovali i tek doseljeni Hrvati i onemogućavali su avarsku vrhovnu vlast nad novoposednutim teritorijama. Avarsku silu će uništiti franački pohodi krajem VIII i počektom IX veka. Time je okončan svaki uticaj Avara na Slovene.

U sužavanju prostora sklavinija najupornija je bila Vizantija. Sloveni su preplavili čitavu balkansku polovinu Carstva, pa je pohod cara Justinijana II 688/89. od Carigrada do Soluna slavljen kao velika pobeda. Vizantija je preko uporišta na jadranskim, jonskim i crnomorskim obalama širila politički uticaj na okolne Slovene.

Vizantija je ratovala sa državom Bugara, koja je nastala iz spoja malobrojne grupe Protobugara i slovenskih plemena nastanjenih izmedju planine Balkana i Dunava. Prešavši Dunav 680. Protobugari su nametnuli vlast zatečenim Slovenima. Posle pola veka ratovanja ustalila se granica izmedju Bugarske i Vizantije i bugarska ekspanzija je privremeno zaustavljena. Bugari su krenuli ka zapadu i kod Tise se sukobljavali s Francima.

Vizantijsko-bugarsko suparništvo odredjivalo je politički položaj najstarije srpske države i u najvećoj meri uticalo na njen razvoj.

6

Najstarija srpska država – Višeslavići

Izveštaj Konstantina VII Porfirogenita. Kratak i veoma uopšten prikaz najranijeg političkog razvitka Srba nalazi se u spisu O upravljanju državom, Konstantina VII Porfirogenita. Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro je još pre no što su se doselili Bugari, pre 680. Posle njega je zavladao njegov sin, pa unuk, pa redom kneževi – arhonti od istog roda. Tome rodu pripadali su i Višeslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir, najraniji po imenu poznati srpski kneževi. Iz vremena vladavine prve trojice nisu poznati nikakvi određeni događaji. Jedan od njih je bio na prestolu kada je Ljudevit Posavski 822. bio prisiljen da se posle trogodišnjeg otpora Francima, napustivši Sisak, skloni kod Srba. Tu je na prevaru ubio lokalnog župana čije je gostoprimstvo uživao, za kratko vreme zagospodario njegovim područjem, a zatim prešao u Hrvatsku, gde je i sam bio mučki ubijen. Ovaj dogadjaj spominju Franački anali.

Knez Vlastimir (sredina IX veka). Tek o knezu Vlastimiru imamo podatke koji omogućavaju da se njegova vladavina hronološki bliže odredi. U Vlastimirovo vreme je protiv srpskog kneza zaratio bugarski kan Presijam, i ratovao je tri godine, ali nije postigao uspeh. Taj rat je vođen negde između 836. i 852.

U vreme Vlastimira, vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. Pre sredine IX veka, travunjanski župan Veloja oženio je sina Krajina ćerkom kneza Vlastimira. Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija, čiji su kasniji knezovi Hvalimir i Čučimir samo po imenu poznati. Ovaj događaj nam govori da su kneževi Srbije imali vrhovnu vlast na toj teritoriji.

Vlastimirovi naslednici. Kada je Vlastimir umro, nasledila su ga trojica sinova: Mutimir, Strojimir i Gojnik. Oni su podelili državnu teritoriju, a Mutimir je kao najstariji ostao glavni vladar. Deljenje države između članova vladalačkog roda nije bila retka pojava u evropskim državama ranog srednjeg veka. Država tada nije shvatana apstraktno i odvojeno od ličnosti vladareve, već su u vladanju primenjivani principi narodnog prava uobičajeni u gospodarenju nasleđenom imovinom.

Rat sa Bugarskom. Protiv Srbije je zaratio kan Boris, koji je došao na vlast 852, ali nije postigao uspeh. Njegova vojska je potučena, a njegov sin Vladimir i 12 velikih boljara pali su u srpsko ropstvo. Boris je morao da sklopi mir sa Srbima. Bugarski zarobljenici su oslobođeni, a Mutimirovi sinovi su ih ispratlili do granice (do Rasa). Predaja zarobljenika propraćena je razmenom darova. Taj poklon su Bugari kasnije tumačili kao srpski

7

danak. Mir sklopljen sa Borisom obezbedio je period zatišja u odnosima sa Bugarskom.

Sukob među Vlastimirovim sinovima. U to vreme došlo je do unutrašnje krize u Srbiji. Vlastimirovi sinovi su se zavadili, a kao pobednik je izašao najstariji brat Mutimir. On je uhvatio dva mlađa brata, Strojimira i Gojnika, i predao ih bugarskom vladaru Borisu. Zadržao je Petra sina Gojnikovog, ali je taj njegov sinovac ubrzo pobegao u Hrvatsku. Hrvatski dvor je pružao utočište članovima srpske dinastije koji su morali da beže od svojih rođaka ili od bugarske i vizantijske ruke. U izgnanstvu u Bugarskoj Strojimir je proveo ostatak života. Imao je sina Klonimira, čiji će sin Časlav kasnije igrati značajnu ulogu u srpskom političkom životu. Izdanci vladajuće dinastije bili su pogodno oruđe stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom.

Knez Mutimir (do 891). Za vreme Mutimirove vladavine, koja je trajala do 891/92, Vizantija je jače uticala na razvitak Srba. U to vreme arabljanski brodovi napadali su gradove na Jadranu (Budvu, Kotor i Dubrovnik), pa im je Vizantija pružala pomoć.

Potrebu ovih gradova za zaštitom vizantijski car Vasilije I (867 – 886), nastojao je da iskoristi i nametne im svoju vlast. Organizovana je tema Dalmacija (od Kvarnera do Kotora) sa sedištem u Zadru. U zaleđu vizantijskih gradova pružao se niz slovenskih kneževina, pa je najvažniji zadatak vizantijske vlasti bio da osigura miran život u zaleđu. Car Vasilije I uveo je velike promene time što je prepustio slovenskim kneževima danak koji su ovi gradovi bili dužni da plaćaju carevom namesniku, strategu. On je takođe potvrdio kneževe koji su bili na vlasti, a pripadnike njihovog roda odlikovao time da i u buduće daju vladare. Kod Srba je to bio rod koji je neprekidno vladao od doseljenja iz stare postojbine. Preko domaćih knezova car je posredno vladao slovenskim doseljenicima. Car je uspevao da slovenskim kneževima nametne određene obaveze i da ih koristi kao oruđe svoje politike. Tako su se Srbi, Hrvati, Zahumljani i Travunjani borili zajedno sa Vizantincima i vojskom Ludviga Nemačkog koja je osvajala Bari (2. februar 871).

Za vreme cara Vasilija desio se značajan preokret u životu Srba izazvan hristijanizacijom.

Naslednici kneza Mutimira. Petar Gojniković (892 – 917). Knez Mutimir je umro 891/92, ostavivši za sobom trojicu sinova: Pribislava, Brana i Stefana. Najstariji Pribislav je bio na prestolu jedva godinu dana (891 – 892), jer mu je vladavinu prekratio brat od strica Petar Gojniković koji je ranije pobegao u Hrvatsku. Sada su u Hrvatsku proterani Pribislav i njegova braća. Petra je 895/96. napao Bran, drugi sin Mutimirov i brat

8

zbačenog Pribislava. Bran nije imao uspeha, Petar ga je porazio, zarobio i oslepio i tako ga odstranio iz daljih borbi za srpski presto.

Klonimir, sin Strojimirov, koji je od ranije živeo u Bugarskoj, uspeo je da 897/98. uzdrma položaj Petra Gojnikovića. Zauzeo je grad Dostiniku i zavladao celom državom, ali je na kraju Petar ipak izašao kao pobednik. Ubio je svoga suparnika, održao se na prestolu i obezbedio mirnu vladavinu tokom pune dve decenije.

Petar se oslanjao na Vizantiju i u vreme cara Lava VI (886 – 912) priznavao je njenu vrhovnu vlast. Odžavao je dobre odnose i s Bugarskom, koja je prošla kroz tešku krizu zbog reakcije pagana, koju je zaveo Borisov sin Vladimir(889 – 893), nekadašnji srpski zarobljenik. Vladimirova reakcija je prisilila Borisa-Mihaila da izađe iz manastira i obračuna se sa svojim starijim sinom. Vladimir je 893 bio uklonjen, a Boris-Mihailo je na presto postavio svoga drugog sina, Simeona (893 – 927). Sa Simeonom je Petar Gojniković sklopio kumstvo.

Ratovi Simeona sa Vizantijom. Simeon je 894. napao Vizantiju, a car Lav VI je protiv Bugara podigao Mađare koji su živeli na obalama Crnog mora. Simeon je onda protiv Mađara digao njihove susede Pečenege, naneo poraz vizantijskoj vojsci 897. i prisilio Carstvo na plaćanje danka. Mađari su se preko Karpata doselili u panonske ravnice, gde su obrazovali državu, veoma značajnu u daljem razvoju Južnih Slovena.

Vizantija je 913. prestala da plaća danak Bugarskoj pa je izbio novi rat. Ovaj rat se osetio i u Srbiji. Srpski knez Petar se sastao s vizantijskim strategom teme Drača, negde izmedju Cetine i Neretve. O ovome sastanku je bio obavešten i knez Zahumljana Mihailo Višević. Mihajlo je obavestio Simeona, koji je upravo krunisan carskim vencem, kako vizantijski car podmićuje kneza Petra da bi se ovaj udružio s Mađarima i ustao protiv Bugara. To se desilo 917. uoči bitke kod Anhijala u kojoj je Simeon do nogu potukao Vizantince.

Srpska kneževina se za vlade Petra Gojnikovića proširila na zemlju Neretljana, koja je ranije bila samostalna kneževina i imala svoga arhonta.

Na Mihajlovo obaveštenje Simeon je poslao na Srbiju bugarsku vojsku s Pavlom Branovićem, sinom ranijeg pretendenta. Petar Gojniković je bio odveden u Bugarsku i tamo je kao zatvorenik završio život.

Pavle Branović (917 – 920). Pavle Branović je kao bugarski štićenik priznavao Simeonovu vrhovnu vlast. Vladao je tri godine (917 – 920). Bio je izložen napadu svoga brata od strica Zaharije Pribislavljevića, koji je živeo u Carigradu. Pavle Branović je odoleo tom napadu. Uspeo je da zarobi Zahariju i preda ga Bugarima. Medjutim, Pavle je kasnije prešao na stranu Vizantije i postao neprijatelj Bugarske. Simeon je onda upotrebio Zahariju

9

kao svoga čoveka. Zahvaljujući bugarskoj podršci Zaharija je ovoga puta došao na presto pošto je prognao Pavla Branovića.

Zaharije Pribislavljević (920 – 924). Kada se domogao vlasti Zaharije je okrenuo ledja Bugarskoj i ponovo prišao Vizantiji. Vizantijski car imao je u srpskoj sredini veći ugled od bugarskog vladara. Bugarska je uputila vojsku na Zahariju, koju je on uspeo da potuče. Odsečene glave bugarskih zapovednika poslao je vizantijskom caru kao trofeje. Sledeća bugarska ekspedicija 924. prisilila je Zahariju da napusti zemlju i skloni se u Hrvatsku.

Bugarska okupacija Srbije. S bugarskom vojskom bio je i Časlav, sin Klonimirov, koji je skoro čitav život proveo u izgnanstvu u Bugarskoj. On nije bio postavljen na srpski presto, već je poslužio kao mamac da bugarski zapovednici pohvataju sve one koji su bili od uticaja u Srbiji. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza, na prevaru su bili pohvatani i odvedeni u Bugarsku. Car Konstantin VII Porfirogenit saopštava da je Srbija tada sasvim opustela. Posle gotovo čitavog stoleća uspešnog otpora Srbija je podlegla bugarskom pritisku. Sada je Bugarska došla u dodir s Hrvatskom, koja se našla na putu bugarskih osvajačkih pohoda. Napad na Hrvatsku završio se neuspešno po bugarsku vojsku. Kralj Tomislav je 926. naneo najteži poraz Bugarima.

Srpske kneževine u Primorju, zaštićene dinarskim planinskim masivom, ostale su pošteđene bugarskog osvajanja. U to vreme je zahumski knez Mihajlo Višević jačao svoju vlast. Napadao je 926. vizantijski grad Sipont na drugoj obali Jadrana. Pre toga je sa hrvatskim kraljem Tomislavom tražio od pape da pošalje izaslanike u vizantijski Split na crkveni sabor 925. Saboru su prisustvovali i kneževi predstavnici. Na saboru je doneta odluka o zabrani bogosluženja na slovenskom jeziku. Posle smrti cara Simeona Mihajlo Višević se približio Vizantiji i dobio visoke titule antipata i patrikija.

Srbija se posle samo nekoliko godina oslobodila od bugarske vlasti. Posle smrti cara Simeona situacija se izmenila jer njegov naslednik Petar nije imao ni ambicije ni snagu svoga oca. Petar je sada bio pod jakim uticajem cara Romana I Lakapina (920 – 944).

Časlav Klonimirović (927 – 950). Priliku da zbaci bugarsku vlast iskoristio je Časlav Klonimirović, koji je pobegao iz Bugarske i vratio se u Srbiju. Priznao je vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega pomoć. Raseljeni stanovnici Srbije vraćali su se iz Bugarske, Hrvatske i susednih zemalja. Na zapadu se Časlavljeva Srbija graničila sa Hrvatskom kod Cetine, Plive, Livna i Imote. Granica na jugu sa Dukljom je išla duž Nevesinja, Gacka i Onogošta. Na istoku je granična oblast bila oko Rasa. U

10

okviru srpske države bila je u prvoj polovini X veka i Bosna, ograničena tada na dolinu istoimene reke. Časlavljeva Srbija se na severu prostirala do reke Save. U njegovo vreme provaljivali su u Srbiju Mađari, nastanjeni u Panonskoj nizij. Sve ove podatke nam daje Konstantin Porfirogenit. On navodi imena osam gradova u Srbiji, pet u Zahumlju i Travuniji, četiri u Paganiji i tri u Duklji. U naseljenim i utvrđenim gradovima boravili su župani, kao nosioci vlasti nad delovima državne teritorije. To su jedini poznati elementi unutrašnje organizacije srpske države do sredine X veka.

Kraj Časlavljeve vladavine poznat je samo po legendarnim kazivanjima sačuvanim u Letopisu popa Dukljanina iz druge polovine XII veka. U Bosnu, koja je tada pripadala Srbiji, provalio je ugarski knez Kiz, pljačkajući i pustošeći zemlju. Časlav ga je u drinskoj župi teško porazio, tako da je ugarski vojskovođa izgubio život. Mađari su iz osvete pokrenuli nov pohod u Srem (srednjovekovni Srem – ravnice južno od Save). U iznenadnom noćnom napadu, Časlav je bio zarobljen i zajedno s nekim svojim rođacima, po nagovoru udovice ranije poginulog ugarskog glavara, udavljen u Savi.

Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije, ali ne zbog toga što je ona izumrla. Već stoga što o njima više nema vesti. Ono što se kazuje o navodnim Časlavljevim naslednicima u Barskom rodoslovu fantastično je i ne odogovara opštim prilikama toga vremena.

11

Misija Ćirila i Metodija

Hazarska misija. Vizantija je u IX veku pod carem Mihailom III (842 – 867) ojačala, što joj je pomoglo da izvrši istorijski zadatak koji joj se nametao u slovenskim zemljama (Kijevska Rusija, Moravska, južnoslovenske zemlje). Vizantija stupa u dorir sa mladom ruskom državom 860. Rusi tada napadaju Carigrad, pa je Mihailo III primoran da se vrati sa istočnog ratišta. Pokrštavanje Rusa bilo je najsigurnije sredstvo da se otkloni opasnost sa te strane. Napad Rusa podstakao je vizantijski dvor da učvrsti svoje odnose sa Hazarima. Vizantiijsko poslanstvo na hazarskom dvoru imalo je i misionarske zadatke. Na njegovo čelo je stavljen mladi Konstantin iz Soluna. On je posedovao genijalne lingvističke sposobnosti i bio u stanju da, nasuprot jevrejskim i arapskim uticajima u Hazarskom carstvu, propagira hrišćansku veru i vizantijsku kulturu.

Moravska misija. Posle propasti Samovog plemenskog sveza 658, Franci postepeno osvajaju oblasti koje su držali Sloveni. Karlo Veliki je 803. potukao Avare i potčinio slovenska podunavska plemena (Čehe i Moravce). Franačko sveštenstvo počinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj. Crkvena zavisnost od Franaka povlačila je za sobom i političku. Zato je velikomoravski knez Rastislav zatražio 863. od vizantijskog cara Mihaila III sposobne misionare koji bi radili na učvršćivanju hrišćanske crkve u njegovoj zemlji. On je na taj način želeo da smanji uticaj franačkog klera. Vizantija nije htela da propusti priliku da proširi svoj politički i kulturni uticaj. Car Mihailo, patrijarh Fotije i cezar Varda su ovu misiju poverili Metodiju i Konstantinu, učenim sinovima visokog činovnika Lava. Oni su znali jezik Slovena i temeljito su se spremili za svoju misiju stvarajući posebno slovensko pismo (glagoljicu) i prevodeći najvažnije bogoslužbene tekstove. U slovenskoj zemlji nova vera će se propovedati na slovenskom jeziku. Time je uspeh nihovog misionarskog rada bio zagarantovan. Njihov uspešan rad u Moravskoj je prekinut putovanjem u Rim radi pravdanja kod pape. Misionarski rad je odobren, ali je u Rimu, u grčkom manastiru, 869. umro Konstantin kao monah Ćirilo. U Moravskoj i Panoniji su osnovane dve nove episkopije. Docniji Metodijev rad u Donjoj Panoniji i Moravskoj nailazio je na sve veće otpore nemačkog sveštenstva. Podrška daleke Vizantije bila je nedovoljna, a Rim, koji ga je u početku pomagao izneverio ga je i napustio. Posle Metodijeve smrti njegovi učenici su proterani iz Moravske. Naslednik Rastislava, knez Svatopluk, težio je savezu sa Nemačkom, pa se pojačao i uticaj nemačkog sveštenstva. Crkvena organizacija, stvorena uz pomoć Vizantije oslabila je i na kraju zamenjena

12

nemačko-katoličkom. Međutim, na Balkanu, u slovenskim zemljama vizantijske kulture, njihovo delovanje imalo je utoliko jači i trajniji odjek.

Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazovao se sredinom X veka poljski knez na čelu tog plemenskog saveza, Mješko, već je primio hrišćanstvo. U kasnijim paganskim reakcijama ustanici su uništavali hrišćanske hramove i uspostavljali paganstvo. Ustanke je ugušio i hrišćanstvo uspostavio poljski kralj Kazimir Obnovitelj.

Bugarska Misija. Još u vreme kad se pripremala misija Solunske brađe, rasplametela se borba za crkvenu jurisdikciju nad Bugarskom. Dok se Moravska, za pokrštavanje, obratila Vizantiji, bugarski knez Boris (852 – 889) uputio je izaslanstvo u Franačku. Vizantija je brzo intervenisala, jer nije mogla dopustiti da se susedna Bugarska duhovno priključi Franačkoj, pa prema tome i Rimu. Dolazak vizantijske vojske na granicu, praćen demonstracijom carske flote pred bugarskom obalom primorao je Borisa da zadovolji vizantijske zahteve. Bugarski knez Boris je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime vizantijskog cara koji mu je kumovao (Mihailo). Grčko sveštenstvo odmah je otpočelo sa pokrštavanjem bugarskog naroda i organizacijom bugarske crkve. Hristijanizacija je za Bugarsku značila veliki napredak u kulturnom razvitku i u procesu slovenizacije zemlje. Opoziciju bugarski velikaša, koji su ustali u odbranu svog povlašćenog položaju vezanog za staru religiju i etničku podvojenost, Boris-Mihailo je ugušio pobivši 52 boljara. Vizantija je nastojala da bugarsku crkvu potčini carigradskoj patrijaršiji. Boris je želeo da njegova mlada crkva dobije punu samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha, pa se okrenuo Rimu. Papa Nikola I odmah je poslao u Bugarsku svoje legate. To je dovelo do sukoba između carigradskog patrijarha i rimskog pape. Pošto sa Rimom nije postigao uspeh, Boris-Mihailo je pitanje bugarske crkvene organizacije prepustio crkvenom saboru u Carigradu, 869/70, koji je nove hrišćane u Bugarskoj potčinio Carigradu, odredivši da Bugarska ima posebnog arhiepiskopa, koji je dobio najviše mesto među vizantijskim crkvenim dostojanstvenicima.

Južnoslovenska misija. Po kazivanju Konstantina VII Porfirogeneta, još je car Iraklije preko sveštenika iz Rima pokrstio tek doseljene Srbe. Međutim, prva hrišćanska svetačka imena, pouzdan znak prihvatanja hrišćanske vere, javljaju se u srpskom vladalačkom rodu tek u generaciji unuka Vlastimirovih. Nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najtsraiji Gojnikov sin Petar. Oni su rođeni između 870. i 874. Očevi ovih kneževića bili su, dakle, hrišćani u prvim godinama vladavine cara Vasilija. To potvrđuje Porfirogenitovo kazivanje da su Sloveni iz kneževina u zaleđu jadranske obale tražili od cara Vasilija I da pokrsti one među njima koji još

13

nisu bili hrišćani. Prihvatanju hrišćanstva najduže su se opirali Neretljani, koji su zbog toga bili prozvani i Paganima, ali i njihovo preobraćanje završeno je za vladavine Vasilija I.

Preobraćenje u hiršćansku veru široko je otvaralo vrata vizantijskom uticaju na kulturu i način života naroda i stvaralo uslove za njegovo vaspitavanje u duhu vizantijskog ideala. Primanjem hrišćanstva prihvatala se i predstava o svetu kao hrišćanskoj vaseljeni na ćijem čelu stoji vizantijskicar kao Hristov namesnik na zemlji.

Vizantijski uticaj na Balkanu znatno je ojačao, a to je imalo za posledicu brzo širenje hiršćanstva. Srbija i srpske primorske zemlje primile su hiršćanstvo iz Vizantije izmeću 867. i 874. Čak je i u Hrvatskoj vizantijski uticaj potisnuo franački i rimski. Podsticaj vizantijskom misionarskom radu dao je dolazak Metodijevih učenika u Bugarsku. Oni su čvrsto utemeljili hrišćanstvo i vizantijsku kulturu u južnoslovenskim zemljama. Dok je Moravska pripala rimskoj uticajnoj sferi, južnoslovenske zemlje došle su pod uticaj Vizantije.

O misionarskoj delatnosti među Srbima i najranijoj crkvenoj organizaciji nema podataka iz tog vremena. Vizantija je u vreme Vasilija I imala pristup do Srbije preko svojih uporišta na Jadranu. Moguće je da su misionarski rad obavili sveštenici iz primorskih crkvenih centara u kojima je bogoslužbeni jezik bio latinski. Otuda je u staroj hrišćanskoj crkvenoj terminologiji primetan romanski uticaj. Crkvena središta vizantijske Dalmacije dobila su i crkvenu jurisidkciju nad hrisitjanizovanim slovenskim oblastima u zaleđu. Arhiepiskopija u Splitu imala je crkvenu jurisdikciju i nad oblastima koje su ležale dublje u unutrašnjosti. Početkom X veka, na crkvenim saborima u Splitu učestvovali su i predstavnici Srba. Jednom prilikom je čak došlo do spora oko jurisdikcije. Papa Jovan VIII (872 – 882) je tražio od slovenskog kneza Mutimira da se vrati pod panonsku dijecezu, imajući u vidu nešto pre toga obnovljenu Metodijevu panonsko-sremsku arhiepiskopiju. Ukoliko je ovaj Mutimir bio srpski knez koji je zaista savremenik pape Jovana VIII, moglo bi se pretpostaviti da je Srbija osetila neposredne rezutltate Metodijevog misionarskog rada. Sa severa su u Srbiju prodirali najstariji slovenski tekstovi i slovensko bogosluženje.

Efekti hristijanizacije. Hristijanizacija IX veka nije duboko prodrla niti temeljito preobrazila život i verovanje Srba. Gotov je sigurno da je pod okriljem hrišćanskih vladara u državui koja se zvanično smatrala za hristijanizovanu i dalje živeo religijski svet slovenskog paganstva.

Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886), između 867. i 874, srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Na jugozapadu primate su imale katoličke

14

arhiepiskopije Splita, Dubrovnika i Bara. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu, Prizrenu, Rasu i Lipljanu, kao i mitropolije u Draču. Granica između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda, a pogotovo o njegovom političkom osamostaljivanju. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa, dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje. Njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva.

15

Samuilova država makedonskih Slovena

Ustanak kometopula. Vizantija u drugoj polovini X veka dostiže vrhunac za vreme vojničkih careva Nićifora II Foke (963 – 969), Jovana I Cimiskija (969 – 976) i Vasilija II (976 – 1025). Za vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija postignuti su veliki uspesi u ratovima sa Rusima i Arabljanima.

Kada je 976. car Jovan I Cimiskije umro izbile su borbe oko vizantijskog prestola, a u Makedoniji je u jednom delu nekadašnjeg Simeonovog i Petrovog carstva izbio ustanak kometopula, sinova komesa Nikole, lokalnog vlastodršca u predelu Prespe i Ohrida. Ustanak se pretvorio u borbu za oslobođenje od vizantijske vlasti i proširo se po čitavom Balkanu. Saznavši za ustanak zbačeni bugarski car Boris je sa bratom Romanom pobegao iz Carigrada, ali je nastradao prilikom prelaska granice. Roman nije mogao da nosi krunu jer je bio uškopljen.

Ustanak su podigli braća David, Mojsije, Aron i Samuilo. Prva dvojica su poginula, a Arona je docnije ubio Samuilo. Tako je najmlađi Samuilo preuzeo vođstvo u borbi i krunisao se za cara. Želeo je da obnovi Simeonovo i Petrovo carstvo.

Samuilo (976 – 1014). Car Vasilije II je morao da se angažuje u borbama sa suparnicim, tako da nije mogao da se suprostavi Samuilu. Samuilo je stvorio veliko carstvo čije je središte najpre bilo u Prespi, a zatim u Ohridu. Proširio je svoju vlast na Makedoniju (sem Soluna), Tesaliju, Epir, Albaniju sa Dračem, stare bugarske zemlje (između Dunava i planine Balkan) i srpske zemlje. Na zapadu je držao Beograd i Sirmij. U njegovom carstvu uspostavljena je i bugarska patrijaršija koju je Cimiskije bio ukinuo. Posle više promena njeno sedište preneseno je konačno u Ohrid. Ohridsko crkveno središte će u narednim vekovima odigrati izvanrednu ulogu u istoriji Južnih Slovena.

Makedonija je činila jezgro Samuilove države. Ekspanzija njegovog carstva je bila je pre svega okrenuta ka jugu.

Samuilov rat protiv Vizantije. Pošto su napadi na Solun i Ser ostali bezuspešni, Samuilo je više puta nadirao u Tesaliju i 985/86. osvojio Larisu. Pad glavnog grada Tesalije primorao je Vasilija II na reakciju. Njegov prvi sukob sa Samuilom nije bio srećan. On je kroz Trajanovu kapiju prodro do Serdike ali nije uspeo da osvoji grad. Carska vojska je avgusta 986. pri povratku napadnuta i potpuno razbijena.

Unutrašnji sukobi u Vizantiji. Posle carevog poraza protiv njega su se digli velikaši. Varda Sklir i Varda Foka su se tokom 987. proglasili za

16

careve. Situacija je po Vasilija II bila izuzetno teška. Varda Foka je uklonio Sklira i zavladao čitavom malom Azijom. Vasilije II je morao na strani da traži saveznika. Našao ga je u kijevskom knezu Vladimiru. On je 988. poslao 6.000 varjaga koji su spasili Vasilija u poslednjem trenutku. U bitkama kod Hrisopolja i Abidosa, s proleća 989, do nogu su potukli pobunjenike.

Kao nagradu za pomoć Vasilije II je poslao svoju sestru Anu Vladimiru u Kijev. Jedan od uslova da se Vladimir oženi Anom bio je i taj da primi hrišćanstvo. Hristijanizacija Kijevske države, koja znači početak nove ere za Rusiju, bila je od velikog značaja i za Vizantiju.

Nastavak borbi sa Samuilom. Pošto je učvrstio svoj položaj u zemlji Vasilije II je počeo borbu protiv spoljnih neprijatelja. Najjači i najozbiljniji protivnik bio mu je makedonski car Samuilo. Vasilije II je tražio podršku vladara drugih balkanskih zemalja i stupio je u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. Zetsko poslanstvo koje je 992. ploveći brodom putovalo caru palo je u zarobljeništvo Arabljana. Oslobođeno, tek 993. je stiglo u Carigrad. Zatekli su cara na bojištu. Već 991. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila.

Međutim, car je morao da prekine ratovanje u Makedoniji i pohita u pomoć svojim trupama na istoku, koje su na Orontu u Siriji 994. pretpele težak poraz od Arapa.

Samuilo je iskoristio carev odlazak upao u Grčku i prodro sve do Peloponeza. Međutim, na povratku iznenadio ga je vojskovođa Nićifor Uran i na reci Sprehej zadao mu težak poraz 997. Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao pogibije. I pored toga njegovo napredovanje se nastavlja. Zauzeo je Drač i prisajedinio svom carstvu Rašku. Oko 998. Samuilo je preduzeo vojni pohod protiv Duklje. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra, ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju, pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Odveden je u zarobljeništvo, ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala, oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom.

Početkom XI veka srpske zemlje, sa sopstvenim kneževima na čelu, nalazile su se u zavisnom položaju prema Samuilovom carstvu, ali nisu bile neposredno uključene u njegovu državnu strukturu.

Protivofanziva Vizantije. Posle povratka iz Azije Vasilije II je 1001. lično poveo, dobro smišljenu, ofanzivu na Balkan. Prvo je prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava. Zatim je krenuo u Makedoniju i osvojio Ber i Serviju. Ubrzo je uspostavio vlast u Tesaliji, pa se vratio u Makedoniju i osvojio Voden. Zatim je iznenada napao Vidin na Dunavu i posle osmomesečne teške opsade uspeo da zauzme ovu značajnu tvrdjavu, ne

17

obazurići se na to što je Samuilo u međuvremenu osvojio i opljačkao Jedrene. Iz Vidina je Vasilije krenuo na jug i na Vardaru, blizu Skoplja, odneo veliku pobedu nad Samuilom. Posle toga mu je Skoplje 1004. otvorilo kapiju.

Samuilov slom. Ishod rata nije više bio neizvestan. Car Samuilo se nije mogao meriti sa vizantijskom veštinom ratovanja, vojnom organizacijom i tehničkim sredstvima.

Uništavjući udarac Vasilije II naneo je Samuilu tek jula 1014, posle dužih borbi o čijem toku nismo obavešteni. Samuilova vojska opkoljena je u klancima Belasice. Sam car se spasao i dospeo u Prilep, ali je veliki deo njegovih vojnika poginuo, a još veći dopao zarobljeništva. Vasilije II je naredio da se zarobljenicima, kojih je navodno bilo 14.000, iskopaju oči. Samo je svakom stotom ostavljeno po jedno oko, da bi ovi poluslepi odveli svoje slepe drugove caru u Prilep. Vasilije je zbog ovoga postupka dobio nadimak Bugaroubica. Kada je Samuilo ugledao ovu stravičnu povorku, udarila ga je kap, i kroz dva dana hrabri makedonski car je 6.oktobra 1014. izdahnuo.

Samuilovi naslednici. Samuilovo carstvo nadživelo ga je samo za nekoliko godina. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira (1014 – 1015) i njegovu ženu ubio je njegov brat od strica Jovan Vladislav, Aronov sin. Ista sudbina snašla je i Samuilovog zeta, zetskog kneza Jovana Vladimira. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Međutim, prevaru je ubijen u Prespi 22. marta 1016. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. Jovan Vladislav (1015 – 1018) je pokušao da zauzme Duklju i Drač, ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. ušao u Prespu i Ohrid. Rat se zavšio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. Vizantija je posle nekoliko stotina godina opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava.

Vasilija II je dozvolio stanovništvu da svoje dažbine plaća u naturi. Teritorije nekadašnje Samuilove države podeljen su na teme. Spominje se tema Srbija i njeni zapovednici s rangom upravnika teme. Ohridska patrijaršija je 1019. postala arhiepiskopija i dobila autokefalnost. Njen poglavar dobio je viši rang od ostalih vizantijskih arhiepiskopa. Ali je car u svojim rukama zadržao pravo da postavlja arhiepiskopa. Prvi arhiepiskop Jovan (1019 – 1037) bio je slovenskog porekla. Arhiepiskopija je obuhvatala i teritorije gde je postojala vlast srpskih kneževa.

18

Duklja u doba Vojislavića

Duklja i država makedonskih Slovena. Po Barskom rodoslovu za vlade Tugemira u Duklji, Samuilo je podigao ustanak u Makedoniji (976). Tugemira je nasledio Hvalimir. On je podelio zemlju trojici sinova. Petrislavu, Dragimiru i Miroslavu. Miroslav se udavio u Skadarskom jezeru, pa je Petrislav preuzeo i njegove oblasti. Posle smrti Petrislava u Zeti vlada njegov sin Vladimir, a u Travuniji i Zahumlju Dragimir, Vladimirov stric. Tako se po, vrlo nepouzdanom, Barsko rodoslovu za dve decenije smenilo četiri generacije vladara.

Jovan Vladimir (oko 998 – 1016). Zetski knez Jovan Vladimir je vladao na prelazu iz X u XI vek. Bio je saveznik Vizantije u borbi sa Samuilom. On je 992. uputio jedno poslanstvo caru Vasiliju II, ali je ono palu u ruke arabljanskih gusara. Oslobođeno, tek 993. je stiglo u Carigrad. Zatekli su cara na bojištu. Već 991. Vasilije II je napustio Carigrad i krenuo protiv Samuila. Samuilo je 998. prodro u Duklju, opsedao Ulcinj, spalio Kotor i Dubrovnik, prodro do Zadra, pa se preko Raške i Bosne vratio kući. Jovan Vladimir se povukao na planinu Oblik kod Skadra, ali nije imao snage da se u otvorenoj bitki suprotstavi daleko nadmoćnijem neprijatelju, pa se predao da bi poštedeo svoje ljude. Odveden je u zarobljeništvo, ali ga je Samuilo kasnije vratio na zetski presto kao vazala, oženivši ga svojom ćerkom Teodorom – Kosarom.

Jovan Vladimir je nastradao u borbama koje su povele posle Samuilove smrti. Jovan Vladislav, Aronov sin i Samuilov sinovac, ga je na prevaru namamio i pogubio 1016. Vladimir i Kosara su bili nepoverljivi prema novom makedonskom caru. Vladimir je zahtevao krst kao zalogu za sigurnost dolaska i odlaska. Međutim, na prevaru je ubijen u Prespi 22. marta 1016. Njegovo telo Kosara je prenela u Duklju i sahranila u crkvi Marije Krajinske. Prema Skilici ovu zaveru je pomagao i ohridski arhiepiskop. Jovan Vladislav je pokušao da zauzme Duklju i Drač , ali je u borbama oko Drača poginuo februara 1018. u dvoboju sa vizantijskim komandantom Nikitom Pegonitom. Po njegovoj smrti država makedonskih Slovena se raspala i car Vasilije II je 1018. ušao u Prespu i Ohrid.

Vrhovna vlast Vizantije (1018 – 1042). Samuilovim slomom i pokoravanjem njegovih naslednika Vizantija je, posle nekoliko stotina godina, opet bila gospodar Balkanskog poluostrva sve do Dunava. Vasilijeva vlast je bila čvrsta, tako da za vreme njegove vladavine nisu postojali uslovi da se ona zbaci. Situacija se promenila nakon njegove smrti 1025. Nakon doba vojničkih careva, kada su vođeni veliki ratovi, nastupilo je doba

19

konsolidacije osvojenih područja i izgrađivanje vizantijske uprave u njima. Prevagu dobija činovnička aristokratija sa udlučujućim uticajem u državi. Na prestolu se smenjuju nesposobni vladari, a u unutrašnjem razvitku sve je izrazitija feudalna dezintegracija. U spoljnoj politici ofanzivu smenjuje defanziva. Tokom XI veka javljaju se otpori prema vizantijskoj vlasti i pokušaji da se ona zbaci. Takvi pokreti se javljaju u centralnim delovima Balkana i na njegovoj periferiji.

Vladar Travunije Dragimir, stric Jovana Vladimira, zauzeo je Duklju, neposredno posle smrti Jovana Vladislava. Dragimira su ubili Kotorani na ostrvu svetog Gavrila kod Tivta, u crkvi arhanđela Gavrila. Romanski gradovi, među njima i Kotor, nisu se mirili s vlašću slovenskih država u zaleđu. O ovome nas obaveštava pop Dukljanin.

Stefan Vojislav (oko 1040 – oko 1052). Prvi antivizantijski pokret je vezan za ime Vojislava ili Stefana Vojislava, koga vizantijski izvori nazivaju Srbinom, Travunjaninom i Dukljaninom. On je rodonačelnik dukljanske dinastije, ali nije sigurno da je i sam bio poreklom iz Duklje. Po piscu Barskog rodoslova posle Dragimirove smrti njegova žena, ćerka velikog župana Ljutomira se povukal najpre u Rašku a zatim u Bosnu. Tu je rodila sina Dobroslava, posmrčeta Dragimirovog, koga pop Dukljanin izjednačuje sa Vojislavom. On je na taj način težio da poveže travunjansku i dukljansku dinastiju.

Posle smrti cara Romana III Argira u proleće 1034, prvi put se odmetnuo od vizantijske vlasti. Njegov ustanak je ugušen u leto 1036. Vizantinci su zarobili Vojislava i poslali ga u Carigrad. On je uspeo da pobegne i digne novi ustanak protiv vizantijske vlasti oko 1037/38. Zauzeo je Srbiju i proterao Teofila Erotika, stratega u Draču. Napadao je plemena u susedstvu koja su se pokoravala vizantijskom caru. Car Mihailo IV Paflagonac (1034 – 1041) se pomirio sa takvim razvojem događaja. U zimu 1039/40. jedan vizantijski brod s velikim tovarom zlata razbio se negde na ilirskim obalama. Vojislav je uzeo to veliko blago. Car Mihailo IV je u pismima zahtevao od Vojislava da vrati zlato preteći ratom. Car je u proleće 1040. uputio protiv Vojislava vojsku na čijem čelu je bio evnuh Georgije Provatas. Međutim, pohod nije dao povoljne rezutate.

Ustanak Petra Odeljana. U Beogradu i oblasti Morave izbio je ustanak protiv vizantijske vlasti na čijem čelu je bio Petar Odeljan. On se izdavao za Samuilovog unuka, sina Gavrila Radomira. Ustanak se proširio daleko na jug i kada je zahvatio Makedoniju Petru se suprostavio strateg dračke teme Vasilije Sinadin. I u dračkoj temi je izbio ustanak pod vođstvom Slovena Tihomira, koga su ustanici izvikali za cara. Petar Odeljan je osvojio Drač i prodirao u Grčku, ali nije uspeo da osvoji Solun. Na

20

jednom sastanku Petar je digao ustanike protiv Tihomira, koji je kamenovan. Petar je sada ostao sam na čelu ustanka, ali se septembra 1040. ustanku priključio Alusijan, sin Jovana Vladislava, bivši vizantinski namesnik u Jermeniji. On je dobio položaj Petrovog savladara. Posle neuspele opsade Soluna, mučki je oslepio Odeljana i prebegao vizantinskom caru. Ustanak je ubrzo posle toga ugušen.

Borbe Vojislava sa Vizantijom. Ne znamo kako se Vojislav držao prema ovom ustanku. On je koristio svaku priliku da proširi svoju vlast na račun vizantijskih teritorija u unutrašnjosti. Car Konstantin IX Monomah (1041 – 1055) je poslao vojsku na Vojislava. Vizantinci su uspeli da nagovore raškog župana, bosanskog bana i humskog kneza Ljutovida za akciju protiv Duklje. To nam saopštava Barski rodoslov. Skilica saopštava da je vojska od 60.000 ljudi poverena patrikiju Mihailu, koji nije imao vojnog iskustva i nije bio dorastao vojnom zadatku. On je 1042. prodro duboko u Vojislavljevu državu pustošeći i pljačkajući. Vojislav ga je propuštao, ali je zaposedao tesnace kroz koje je Mihajlova vojska morala da prodje u povratku. Mihailo je kod Bara upao u srpsku zasedu u jednom klancu, gde mu je vojska strelama i kamenjem gotovo uništena. Dve trećine vojnika je izginulo. Barska bitka se detaljno opisuje u Barskom rodoslovu.

Rat je nastavljen protiv zahumskog kneza Ljutovida. Operacije je vodio Vojislavljev sin Gojislav. Vojislav je ostao samostalan i zavladao na prostoru od Bojane do Netretve. Njegova vlast se prostirala na Zahumlje, Travuniju i Duklju, a povremeno i na oblasti Srba u unutrašnjosti. Vizantija se pomirila sa njegovom samostalnošću i zadovoljila simboličnim potčinjavanjem i uključivanjem njegove države u sistem vazalnih teritorija.

Po Barsko rodoslovu Vojislav je umro u svom dvoru i sahranjen u dvorskoj kapeli svetog Andrije. Lokacije dvora i crkve nije utvrđena.

Mihailo (oko 1052 – oko 1081). Po Barskom rodoslovu izvršena je podela vlasti između Vojivlavljeve žene i njegovih petoro sinova. Gojislav je s majkom imao vrhovnu vlast. Međutim, pao je kao žrtva zavere travunjanske vlastele. To je izazvalo, delimično uspešan, dukljanski napad na Travuniju.

Svakako oko sredine XI veka, pre 1055, Vojislava je nasledio sin Mihailo. Pop Dukljanin ističe da je Mihailo zavladao posle kraljičine smrti. Obnovio je ugovore sa Vizantijom i bio odlikovan dostojanstvom protospatara.Ta titula nije bila u vrhu dvorske hijerarhije, ali je imala ugledno mesto.

Carstvo je priznalo unutrašnju samostalnost Mihailu, a on se potčinio vlasti vizantijskog cara. Po Barskom rodoslovu Mihailo se posle smrti prve žene, sa kojom je imao sedam sinova, oženio grčkom princezom, rođakom

21

cara Konstantina IX Monomaha (1042 – 1055). Sa njom je dobio još četiri sina. Centar Mihailove države bio je na jugu. Jedan njegov dvor je bio u Kotoru, a drugi u oblasti izmedju Bara i Ulcinja. U vreme Mihailove vladavine desile su se značajne promene u evropskim odnosima koje su uticale i na srpske zemlje. Iz južne Italije istisnuta je Vizantija i obrazovana snažna država Normana. Na njenom čelu stajao je Robert Gviskard. Osvajanjem vizantijskih zemalja bilo je neko vreme prvenstvni cilj normanske politike. Za Mihailove vladavine 1054. se desio i konačni rascep crkava. Savremenici nisu bili svesni značaja ovog događaja, jer su se posledice tek mnogo kasnije osetile.

Na Jadranskoj obali postojale su arhiepiskopije Splita, Drača i Dubrovnika (od 1022). Crkvena vlast Dubrovačke arhiepiskopije prostirala se na Zahumlje, Travuniju, Srbiju i gradove Budvu, Bar i Ulcinj. Uzdizanje Dubrovnika smanjilo je jurisdikciono područje Splitske arhiepiskopije i zbog toga izazvalo veliki otpor Splita. Gradovi na južnoj obali su takođe negodovali i uspeli su da se odvoje od Dubrovnika. U Baru je osnovana arhiepiskopija, kao produžetak života stare rimske arhiepiskopije u Dokleji. Papa Aleksandar II je 1067. imenovao Petra za barskog arhiepiskopa. Verovatno je već tada započelo dugotrajno suparništvo između Bara i Dubrovnika.

Papa Grgur VII u jednom pismu iz 1077. oslovljava Mihaila kao kralja. Mihailo je trebao da dobije zastavu svetog Petra, što je značilo stavljanje pod zaštitu Pape. On je upravo tada dobio od pape kraljevsku titulu, a zatim i kraljevske znake. Mihailo je kraljevsku titulu mogao dobiti i ranije, od pape Grgura VII ili nekog njegovodg prethodnika, ili od nemačkih careva iz salijske dinastije, a mogao ju je uzeti i sam i nastojati da obezbedi njeno sankcionisnje predajući se zaštiti pape. Mihailo se kao kralj prikazuje u crkvi svetog Mihaila na Stonu, koju je verovatno on podigao.

Posle dve decenije mira Mihailo se okrenuo protiv Vizantije. U to vreme Carstvo je bilo uzdrmano porazom kod Mancikerta 1071. u borbi sa Seldžucima. Stanovništvo Makedonije je bilo naročito nezadovoljno vladavinom cara Mihaila VII Duke (1071 – 78). Pripremajući ustanak protiv cara tražlili su savezništvo dukljanskog vladara.

Konstantin Bodin (oko 1081 – oko 1101). Mihailovog sina Konstantina Bodina nameravali su da postave za vladaoca države koja bi se rodila iz ustanka. Mihailo je svoga sina sa trista ratnika i vojvodom Petrilom poslao u Prizren. Vođe ustanka, sa Đorđem Vojtehom iz Skoplja, su proglasile Bodina za cara pod imenom Petar s jeseni 1072. Vizantinski namesnik teme Bugarske skupio je vojsku i krenuo na Prizren da uguši ustanak. Medjutim, u toku priprema je bio smenjen, a njegov naslednik je

22

pretpeo težak poraz i izgubio život. Ustanici su osvojili Skoplje. Bodin-Petar je pošao prema Nišu, a vojvoda Petrilo je krenuo ka jugu zauzeo Ohrid i Devol, ali nije uspeo da osvoji Kostur, koji su branile jake vizantinske snage. Bio je poražen te se morao spasavati bekstvom u Duklju, kralju Mihailu.

Bodin je za to vreme postizao uspehe u Nišu, ali je vizantijska vojska zauzela Skoplje. Bodin je pošao na Skoplje i stigao u decembru 1072. Vizantinci su mu pošli u susret i teško ga porazili kod mesta Pauni. Odred koji je Mihailo poslao u pomoć, a kojim je komandovao njegov zet, je prešao na vizantijsku stranu. Bodin je zarobljen i poslat u Carigrad. Neko vreme je bio zatvoren u manastiru svetog Sergija, a zatim je poslat u Antiohiju. Nije pozanto koliko je trajalo Bodinovo zarobljeništvo, ali je Mihailo uspeo da ga oslobodi potplativši mletačke trgovce, koji su kradom oteli dukljanskog prestolonaslednika i vratili ga u zemlju. Po Barskom rodoslovu Bodina je oslobodio njegov stric Radoslav.

Svi ovi događaji uzdrmali su Mihailov položaj. Rđavi odnosi s Vizantijom vladali su još u vreme kada je na čelu dračke teme stajao Nićifor Vrijenije (1075 – 1077). Vrijenijev odlazak iz Drača i unutrašnje borbe koje su neko vreme potresle Carstvo pružili su mogućnost Mihailu da se okrene protiv vizantijskih gradova. Kao pobednik u borbama za vizantijski presto izašao je Aleksije I Komnin (1081 – 1118). U to vreme Mihailo se tešnje povezao sa vizantijskim protivnicima u južnoj Italiji. Aprila 1081. oženio je sina Jakvintom, ćerkom Arhirica, koji je bio istaknuti normanski pristalica u Bariju. Vizantiji je velika opasnost pretila od Roberta Gviskarda. On se spremao da napadne vizantijske teritorije na Balkanu. Glavna meta bio mu je Drač. Uz Normane su bili Dubrovnik i Split. Uz Vizantiju su bili Mlečani, albanske vođe i Bodin. Od iskrcavanja Normana do velike bitke u oktobru, Bodinovi odredi su istovremeno sa Albancima napadali Normane i nanosili im štete. Bodin je bio u vizantijskim planovima za veliku bitku 18. oktobra 1081. pod Dračom, ali se nije uključio u borbu. Držao se po strani i kada je video da Normani odnose pobedu, povukao se. Robert Gviskard je osvojio Drač i bio mu je otvoren put prema Makedoniji, Tesaliji i Epiru. Bodin je iskoristio nadiranje Normana da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina, Vukana i Marka, a u Bosni Stefana.

Mihailo je umro 1081. Po Barskom rodoslovi nasledio ga je brat Radoslav, a po svim ostalim izvorima sin Bodin.

Robert Gviskard se 1082. morao vratiti u južnu Italiju da uguši pobunu. Njegovog sina Boemunda Vizantinci su potiskivali sa osvojenih

23

teritorija, a Mlečani su zauzeli Drač. Ponovni Robertov napad nije uspeo, a kada je on umro 1085. izbili su neredi u južnoj Italiji i Normani su potisnuti sa balkanskog kopna. Nema nikakvih podataka kakvi su bili odnosi Bodinovi sa Normanima u vreme njihovog ratovanja sa Aleksijem. Po Barskom rodoslovu Borin je 1085. osvojio Drač. Ali ga je predao ga Vizantincima

U Bodinovoj politici važnu ulogu imao je grad Bar. Bodin je nastojao da episkopija u njemu dobije rang arhiepiskopije. Papstvo ja sada bilo podeljeno. Pod okriljem cara Henrika IV, priznat samo od jednog dela katoličkog sveta, u Rimu je stolovao Kliment III Vibert, koji je bio protivpapa tokom pet poslednjih godina Grgurevog pontifikata. Bodin se obratio njemu, a ne Grgurevom nasledniku Urbanu II (1088 – 1099), koji je tek započeo pontifikat. Kliment III je početkom 1089. izdao Petru, dukljanskom arhiepiskopu, bulu kojom je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio koje su mu episkopije podređene (Duklje, Bara, Kotora, Ulcinja, Svača, Skadra, Drivasta, Pilota, Srbije, Bosne i Travunije). Na neke od tih episkopija (Srbija, Travunija, Bar, Kotor, Ulcinj) polagao je pravo dubrovački arhiepiskop, ostale su bile otrgnute od arhiepiskopa Drača.

Posle proterivanja Normana i obnavljanja vizantijske vlasti u Draču, Bodin se našao suočen sa energičnim carevim namesnikom, velikim duksom Jovanom Dukom. Sposoban vojskovođa i carev šurak, Jovan Duka, je povratio sve gradove i teritorije koje je Carstvo izgubilo za vreme unutrašnjih borbi i rata sa Normanima. U većoj bitki sa Bodinom pobedio je i zarobio dukljanskog vladara. Nije poznato kada se ta bitka odigrala ni kako se Bodin oslobodio ovoga drugug vizantijskog ropstva. To se deslio između 1085. i 1090. Bodin je iz ovih borbi izašao oslabljen, sa smanjenom teritorijom i okrnjenim ugledom. U poslednjoj deceniji XI veka on više nije bio u centru vizantijske balkanske politike. Ta uloga je pripala Vukanu.

Bodin je u zimu 1096/97. u Skadru prijateljski dočekao onaj deo krstaša koji su u prvom pohodu krenuli na Istok preko Dalmacije. Vođa pohoda, grof Rajmund Tuluski, pobratimio se s kraljem Bodinom i obasuo ga poklonima da bi obezbedio što bolje snabdevanje i što lakši prolazak krstaške vojske preko njegove teritorije. To su ujedno poslednje vesti o Bodinu.

Posle smrti kralja Bodina 1101. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. Srpski veliki župan Vukan se mešao u te sukobe.

Slabljenje Duklje. Posle smrti Bodinove vlast je najpre prigrabio njegov najstariji sin Mihailo. Po Barskom rodoslovu narod je iz mržnje prema kraljici Jakvinti postavio za vladara Dobroslava, Bodinovog

24

polubrata, iz braka kralja Mihaila sa sestričinom cara Konstantina IX. Protiv Dobroslava je ustao Kočapar i uz pomoć srpskog velikog župana Vukana napao na Duklju. Odlučna se bitka bila na Morači. Dobroslav je potučen, zarobljen i odvden u Rašku, dok je raška vojska na čelu sa Kočaparom i Vukanom zauzela Zetu i opljačkala veliki deo Dalmacije.

Posle raške intervencije u Dukjli je zavladao Vladimir, unuk kralja Mihajila. On je bio oženjen nepoznatom ćerkom župana Vukana. Posle smrti kralja Vladimira prevagnula je protivnička antivizantijska struja te je Bodinov sin Đorđe prigrabio vlast 1118. Po Barskom rodoslovu Đorđe se sukobljavao sa Vizantincima oko Drača. Na vizantijskoj strani se borio i Grubeša, potomak Radoslava brata kralja Mihaila. Uz vizantijsku pomoć on je uspeo da protera kralja Đorđa u Rašku. Kralj Đorđe je uz pomoć župana Uroša I napao Duklju 1125. Pod zidinama Bara Grubeša je poražen i ubijen. Sahranjen je u crkvi svetoga Đorđa u Baru. Tako je Đorđe po drugi put zavladao Dukljom. U tom periodu kralj Đorđe je jednom upao u Rašku i oslobodio župana Uroša koga su srodnici bili zatočili u tamnicu. Kralja Đorđa zbacio je sa prestola Gradihna. Pisac Barskog rodoslova ne daje nikakve detalje o njegovoj vladi. Posle smrti sahranjen je u manastiru svetog Srđa i Vakha na Bojani.

Poslednji vladar u Zeti ne nosi titulu kralja, već kneza. To je bio Radoslav, najstariji sin kralja Gradihne. On je svoju vlast nad Dukjlom dobio lično od cara Manojla I. Radi toga je morao da ide u Carigrad. Po povratku podelio je vlast sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom.

Glavni izvor o ovim događajima je Barski rodoslov. Međutim, on donosi mnogo protivrečnih podataka i zbog toga je veoma nepouzdan. Sa vladom kneza Radoslava naglo prekida svoje izlaganje i pop Dukljanin, tako da nemamo vesti o završnim borbama između Raške i Duklje. Zbog toga je rekonstrukcija ovog prelomnog perioda, koji označava kraj Dukljanske samostalnosti, prilično otežana.

25

Srbija u doba velikih župana Vukanovića

Uticaj Duklje. Od osamdesetih godina XI veka, događaji u srpskim zemljama planinskog zaleđa postaju jasniji. Tu je svoju delatnost razvio župan Vukan, koji je s bratom Markom, uz pomoć kralja Bodina, dobio vlast u Raškoj. Njihovu vezanost za dukljansku dinastiju ističe naročito pisac Barskog rodoslova.

Kralj Bodin je iskoristio nadiranje Normana 1081. da zbaci vizantijsku vrhovnu vlast i osvoji oblasti u unutrašnjosti. U nepouzdanom Barskom rodoslovu se kaže da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu i da je za župane postavio svoja dva dvoranina, Vukana i Marka, a u Bosni Stefana.

Vukan (oko 1083 – oko 1114). Sa Vukanom počinje borba Srbije protiv Vizantije. Srbi osvajaju oblast Kosova i postepeno se šire ka jugoistoku, do linije Ras – Zvečan – Peć. Prve borbe župan Vukan je vodio uporedo sa operacijama kralja Bodina. Njemu se tada suprostavljao namesnik Drača Jovan Duka. Poprište borbi je bilo Kosovo. Kada je kralj Bodin zarobljen u jednoj bitki sa Jovanom Dukom, borbu je s nesmanjenom žestinom nastavio sam Vukan. Srbi su probili granicu i preplavili ravničarske predele kosovske oblasti. Odnos snaga u tom području bio je promenjen u korist Srbije.

Car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je 1091. krenuo s vojskom iz Carigrada prema Plovdivu u nameri da se suprostavi srpskim napadima. Međutim, zavera dračkog duke Jovana Komnina omela ga je u planiranim operacijama.

Borbe su nastavljene 1093. Vukan je prodro do Lipljana na Kosovu i opljačkao usputne oblasti. Bio je to povod da car lično krene protiv njega. Vukan se povukao u Zvečan, a na vest o dolasku cara Aleksija I u Skoplje, ponudio je pregovore. Pošto su oni uspostavljeni, srpski vladar je obećao da će obustaviti napade na vizantijske pogranične oblasti. Vukan je prihvatio da se povuče sa vizantijske teritorije i preda taoce koji će garantovati ostvarenje postignutog sporazuma.

Vukan je ubrzo obnovio napade i na Kosovu je teško porazio vojsku pod vođstvom Jovana Komnina. Srpske čete su napale oblasti Skoplja, Pologa i Vranja. Tek ponovni dolazak cara Aleksija I u Lipljan i pregovori s Vukanom 1094. doveli su do smirivanja borbi. Među taocima što ih je Vukan lično predao caru tom prilikom, nalazila su se i dva njegova sinovca, Uroš i Stefan Vukan.

26

Tokom 1096. balkanskim drumovima prolazile su gomile ratnika krstaša na putu ka Palestini. Vizantija je sva bila zaokupljena rešavanjem problema koje je iznenadna bujica krstaša sobom donela. Srpski napadi, ako ih je i bilo, nisu imali odjeka. Srbi tada još nisu ugrožavali glavni međunarodni put od Beograda do Niša za Carigrad. Tek kada se na njemu budu pojavili privući će pažnju zapadnoevropskih putopisaca.

Vukan je 1106. obnovio ratovanje protiv Vizantije, koje je trajalo od proleće do kasne jeseni. Još jednom je porazio Jovana Komnina.

Posle smrti kralja Bodina 1101. Duklja se našla u vrtlog unutrašnjih sukoba u kojima su se članovi vladalačke porodice smenjivali na vlasti i oslanjali na susede. Vukan se mešao u te sukobe.

Uroš I (oko 1114 – oko 1140). Posle Vukanove smrti, vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti preuzeo je Uroš I, sinovac Vukanov, koji je 1094. bio upućen caru Aleksiju I kao jedan od srpskih talaca. On je nastavio borbu za samostalnost Srbije.

Početkom XII veka Ugarska pokazuje sve veće interesovanje za prilike u balkanskim zemljama. Ugarska je 1102. uspela da se nametne Hrvatskoj, zatim primorskim gradovima i potčini Bosnu (u trećoj deceniji XII veka). Veliki ugarsko-vizantijski rat je izbio 1127. Ugarska vojska je napala Beograd, koji je bio pod vizantijskom vlašću, i prodrla do Niša i Serdike. Ovim napadima su se pridružili Srbi i napali vizantijsku tvrđavu Ras. Zapovednik grada Kritoplo je morao da se sa posadom povuče, a sam Ras je spaljen. Car Jovan II Komnin (1118 – 1143) je lično predvodio vojsku u borbama oko Beograda i Braničeva, koje su trajale dve godine. Uz velike napore suzbijena je ugarska ofanziva. Mir je sklopljen 1129. na osnovu stanja pre izbijanja borbi. Time je ustanak Srba osuđen na neuspeh. Srbi su poraženi, njihova zemlje opljačkana, a veći broja zarobljenika je po izričitoj naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju i razmešten u oblasti Nikomedije. Još početkom XIII veka pominju se njihova naselje u tome kraju.

Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja tešnjih srpsko-ugarski veza. Ugarski kralj Stefan II (1116 – 1131), koji je vodio rat protiv Vizantije, odlučio je da svoga naslednika na prestolu, Belu II (1131 – 1141), oženi čerkom srpskog velikog župana Uroša I. Pregovori su uspešno okončani 1129/30. Uroševa kći Jelena udala se za Belu II i postala ugarska kraljica, zatim i vrlo uticajna ličnost u novoj sredini. Taj savez je pružio županu Urošu I podršku u borbi za samostalnost u vreme kada je Vizantija obnovljenom snagom uspešno gušila svaki takav pokušaj.

U prvoj polovini XII veka, Duklja nije mogla da pruži veću pomoć borbi srpskih župana u zaleđu. Posle smrti kralja Bodina 1101. Duklja je bila

27

paralisana unutrašnjim sukobima vlastele. O tesnim vezama Zete i Raške svedoči Barski rodoslov, u kome se kaže da je zetski kralj Đorđe u jedan mah s vojskom prodro u Rašku i tamo oslobodio župana Uroša I zatočeništva u koje su ga bacili srodnici.

Sredinom XII veka prilike se menjaju. Na vizantijski presto se 1143. popeo Manojlo I Komnin (1143 – 1180). Novi car se usredsređuje na evropske prostore. Srbija ja tada prvi put u svojoj istoriji pristupila jednom evropskom antivizantijskom savezu.

Vizantija je prenela u XII vek svoj veliki sukob sa Normanskom kraljevinom u južnoj Italiji. Obe strane su tražile saveznike. Na povratku sa Drugog krstaškog pohoda nemački car Konrad III je sklopio u Carigradu savez sa carem Manojlom I uperen protiv Normana. Savezu se priključila i Venecija. Normanski kralj Rožer II je potražio saveznike u samoj Nemačkoj da bi onemogućio delatnost Konrada III na međunarodnom planu. Sporazumeo se sa Velfima, davnašnjim protivnicima porodice Hoenštaufovaca, a zatim se okrenuo Ugarskoj. Na ugarskom prestolu nalazio se tada kralja Geza II (1141 – 1162), sin Bele II i Jelene, ćerke srpskog velikog župana Uroša I. Vrlo uticajan na ugarskom dvoru bio je tada Beloš, brat kraljice Jelene. Bio je vaspitač mladog kralja, zatim ban i palatin. Ugarska sklapa savez sa Normanima za borbu protiv Vizantije, kojem se priključuje i Srbija. Od 1149. Ugarska je u ratu s Vizantijom. Rožera II i njegove saveznike podržavala je i Francuska. Borbe su vođene uglavnom između Normana i Vizantije oko jonskih ostrva, zatim između Velfa i Hoenštaufovaca u Nemačkoj i između Srba i Vizantije.

Uroš II (oko 1140 – oko 1155). U Srbiji je na vlasti tada bio veliki župan Uroš II, sin Uroša I i brat palatina Beloša u Ugarskoj i kraljice Jelene. Bio je vazal cara Manojla I još pre 1146, ali je prišao antivizantsijkom savezu. Uroš II je 1149. napao vizantsijke teritorije, koje savremenici nisu imenovali. Manojolo I je brzo reagovao na Urošev napad. Veliki župan je na vreme bio obavešten o carevom pohodu. Pred nesrazmerno jačim neprijateljem, on se povukao u brda. Glavnina vizantijske vojske se uputila prema Rasu, koji je razoren, a sve usputne oblasti su opustošene. Car je ostavio za sobom u Rasu jak vojni garnizon sa odanim Konstantinom Anđelom na čelu, a njegova vojska je nastavila pohod kroz Srbiju. Oko tvrđave Galič se zametnula višednevna borba. Uroš II je napadao vizantijska odeljenja, a Vizantinci su pokušali da ga zaroba i nisu uspeli. Spalili su dvor velikog župana.

Približavali su se presudni trenuci kojima se za duži niz godina rešavao odnos Srbije prema Vizantiji. Manojlo I je i 1150. stao na čelo pohoda protiv Uroša II. Krajem leta je kod Niša sakupio veliku vojsku.

28

Nastojao je da preduzme mere koje bi sprečile spajanje srpskih i ugarskih četa. Jedan vizantijski odred se sukobio sa Mađarima kod Paraćina, a car Manojlo I je sa glavninom vojske nastavio napredovanje prema oblasti u kojo se nalazio Uroš II sa svojim odredima. Do odlučujuće bitke došlo je na rečici Tari, u blizini danačnjeg Valjeva (1150). Među Uroševom vojskom bili su i odredi župana Grdeše i Vučine. Ugarske savezničke snage, koje su na vreme stigle, predvodio je zapovednik Vakhin. On se istakao izuzetnom hrabrošću u odsudnim trenucima boja.

Bitka na Tari je bila žestoka. U njoj je lično učestvovao car Manojlo I, pokušavajući taktički da iznenadi Srbe, koji su poznavali vizantijski način ratovanja. Ishod sukoba je bio neizvestan. U sadejstvu sa ugarskim oderdima, vojska Uroša II je pružila ogorčeni otpor. Borba se vodila prsa u prsa. Sam car Manojlo I se, po savremenim opisima boja, upustio u dvoboj sa zapovednikom ugarskih četa. Srbi su poraženi, mnogi zarobljeni, među njima i župani Grdeša i Vučina. Bitku je dobila Vizantija. Uroš II je bio primoran da pregovara. Pored izjave o pokornosti morao je da upućuje pomoćne odrede vojske caru Manojlu I u slučajevima kada je on ratovao bilo na Istoku, bilo u Evropi. U toku pregovora s vizantijskim carem, srpski vladar je uspeo da se održi na vlasti. Poraženog Uroša II car Manojlo I nije uklonio sa položaja velikog župana.

Posle srpskog poraza ratovanje se 1151. prenelo na ugarsko tle. Carigradu je kao povod poslužila saveznička pomoć koju je ugarski kralj Gezu II uputio u Srbiju prethodne godine. Meta vizantijskog napada je bio Zemun. Branioci su se predali posle duže opsade. Vojsci cara Manojla I u Sremu sa suprostavio ban Beloš, brat raškog župana Uroša II. On je brzim manevrom prema Braničevu nastojao da preseče put vizantijskoj vojsci u povlačenju i tako nagnao neprijatelja da napusti Srem. Mir sklopljen 1151, potvrdio je dotadašnje granice. Ugarska je zadržala Srem, a Vizantija Beograd i Braničevo.

Uroš II je još jednom pokušao da povede borbu za samostalnost zemlje. Novi ugarsko-vizantijski rat je bio na pomolu 1153. Manojlo I je pohitao prema severnim granicama. Stigao je u Serdiku, gde se sastao sa ugarskim poslanicima. Tu je sklopljen mir i Manojlo I je odlučio da krene u borbu protiv srpskog župana. Zamerao mu je što održava veze sa Ugarskom. Uroš II nije imao uslova da organizuje otpor. Do borbi ipak nije došlo, jer je Uroš ponovo priznao vlast cara Manojla i pružio uveravanja da će raskinuti ugovor sa Ugarskom.

Iste godine (1153) car Manojlo I je poverio svom srodniku Androniku Komninu na upravu graničnu oblast prema Ugarskoj. On je obuhvatala Beograd, Braničevo i Niš. Andronik je iskoristio sve mogućnosti da povede

29

borbu protiv centralne vlasti. Tražio je pomoć na ugarskom dvoru. Kralju Gezi II je zauzvrat nudio čitavu oblast koja mu je bila poverena. S istim ciljem je uputio svoje poslanike i nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi (1152 – 1190). Nema podataka da se obrati srpskom županu.

Ugarska se spremala za napad. Zaverenik je otkriven i zatvoren, a zatim je usledio silovit ugarski napad na Braničevo 1154. Vizantijska reakcija nije izostala, pa je ugarska vojska naterana na povlačenje prema Beogradu. Tek uz velike napore Vizantija je 1154. odbranila svoju severnu granicu. Višegodišnje ugarsko-vizantijsko ratovanje okončano je 1155. sklapanjem mira kojim je Vizantija sačuvala Beograd i Braničevo odnosno granicu na Dunavu.

Župan Uroš II je zbačen s vlasti 1155, za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Njegovi protivnici doveli su na vlast njegovog brata Desu. Međutim, car Manojlo I je bio na Uroševoj strani. Kada su srpski župani, Uroš i Desa, izašli pred cara 1155, on je svoje poverenje ukazao Urošu II. Ubrzo posle toga Urošu se gubi svaki trag u istorijskim izvorima.

Desa (oko 1162 – oko 1163). Prema podacima Barskog rodoslova, Desa je vladao primorskim oblastima. Malo se zna o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da zauzme presto 1155. Po Kinamu, upravljao je bogatom oblašću Dendrom, u susedstvu Niša. Car Manojlo I ga je 1162. doveo na vlast u Raškoj, uz uslov da napusti Dendru. Veliki župan Desa je nastavio politiku svojih prethodnika, koji se nisu mirili sa stanjem koje im je nametala Vizantija.

Dolazi do promene u odnosima Ugarske i Vizantije. U proleće 1162. umro je kralj Geza II, sestrić župana Dese. Za života je vlast preneo na svoga sina Stefana III, ali su se protiv njega pobunila Gezina braća. Vizantija je prihvatila Gezinu braću – Stefana IV i Ladislava. Njih je u Ugarskoj podržavao veoma uticajni ban Beloš, brat župana Dese.

U takvim prilikama Desa je pokušao da se osamostali. Po preuzimanju vlasti odbio je da napusti Dendru. Kasnije, 1163, je trabao da se u Nišu pridruži caru Manojlu I na njegovom putu prema Beogradu. Desa je odlagao da se sa svojim odredima priključi caru pa je pozvan na odgovornost. Morao je u Nišu da se brani od niza optužbi. Posebno mu se zameralo na veze sa Ugarskom. Posle istrage Desa je zatvoren i poslat u Carigrad. Uspeo je da pobegne i vrati se u Srbiju. Umro je u Trebinju i sahranjen u manastiru svetog Pavla u Polju.

Desa je pokušava da uspostavi rodbinske veze u Nemačkoj. Njegova ćerka se udala za osorskog kneza Leonarda, sina mletačkog dužda Vitala II Mikijelija (1156 – 1172).

30

Srbija je, posle svrgavanja Dese, bila pod velikim pritiskom. Srpski odredi učestvuju u borbama portiv Ugarske oko Zemuna 1165. i u pohodu 1167. U to vreme dolazi do promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Tada se prvi put javlja ime Stefana Nemanje.

Tihomir (oko 1163 – oko 1166). Posle Dese na velikožupanski presto je došao Tihomir, nastariji brat Stefana Nemanje. Njegovu vlast priznavala su ostala braća. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica, Ibar, Rasina i Reka; koji se graničio sa Vizantijom. Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina.

Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini, iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Teško je precizno datovati ove događaje. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. godine, a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166.

Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu, nedaleko od sela Patina. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo, a njegova vojska je teško poražena. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom, Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I.

31

Stefan Nemanja

Početak uspona. Posle svrgavanja Dese sa vlasti, Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. Srpski župan je bio obavezan da Vizantiji pošalje odrede koji su učestvovali u ofanzivi protiv Ugarske 1165 – 1167. U to vreme dolazi do važnih promena u unutrašnjim odnosima u Srbiji. Tada se prvi put pominje ime Stefana Nemanje.

O njegovim porodičnim prilikama malo se zna. Njegova porodica je bila u srodstvu sa dinastijom raškim velikim županima i zetskom dinastijom. Nemanja se rodio u Ribnici, jer je njegov otac Zavida zbog nemira morao da sa porodicom izbegne u Zetu. Porodica se kasnije vratila u Rašku. Nemanju su u Ribnici krstili latinski sveštenici. Drugi put je kršten po povratku u Ras, po pravoslavnom obredu u crkvi Svetog Petra i Pavla.

Sukobi sa braćom. Nemanja je dobio deo srpskih zemalja na upravu: Toplica, Ibar, Rasina i Reka; koji se graničio sa Vizantijom. Veliki župan tada je bio Tihomir, Nemanjin najstariji brat. Njegovu vlast priznavala su ostala braća.

Nemanja je želeo da svoju vlast učini samostalnijom u odnosu na Tihomira. U tome je imao podršku vizantijskog cara Manojla I Komnina, koji se susreo sa Nemanjom u Nišu i odlikovao ga carskim “sanom” – dvorskom titulom i obdario zemljom (Dubočica – kraj oko Leskovca). To približavanje Vizantiji podizalo je Nemanjin ugled, ali i izazivalo nepoverenje njegove braće, koje će uskoro prerasti u sukob. Braća su mu zamerala što bez njihove saglasnosti podiže crkve u svojoj oblasti, jer se to kosilo sa ovlašćenjima oblasnih gospodara. Time je, u osnovi, izbio sukob oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Samo je veliki župan imao pravo da podiže crkve. Nemanja je braći odgovorio da svako u svojoj oblasti može činiti što mu je volja. Otada je Nemanja usrdno pomagao crkvu, a ona je bila jedan od glavnih oslonaca u njegovom putu ka vlasti.

Borba za velikožupanski presto. Nemanja se zatim umešao u borbu za presto. U toku borbi Nemanja je čak jedno vreme bio zatočen od svoje braće i držan u kamenoj pećini, iz koje se oslobodio uz pomoć svojih pristalica. Oružana borba završila se svrgavanjem Tihomira s vlasti. On je zajedno sa svojim pristalicama potražio utočište u Vizantiji. Teško je precizno datovati ove događaje. Zna se da je Nemanja bio na vlasti 1168. godine, a pretpostavlja se da je veliki župan postao već 1166. Vladao je od 1165. do 1195.

32

Vizantija nije odobravala Nemanjinu akciju. Ona je pomogla izgnanicima iz Raške. Tihomir je sakupio vojsku i krenuo ka Srbiji. Odlučujuća bitka odigrala se na Kosovu, nedaleko od sela Patina. U žestokoj borbi Tihomir je poginuo, a njegova vojska je teško poražena. Da bi svoju pobedu mogao smatrati konačnom, Nemanja je morao srediti odnose sa carem Manojlom I.

Sukob sa Manojlom I. Vizantija je sputavala dalji razvitak srpske zemlje pa se Nemanja našao među protivnicima cara Manojla I (1143 – 1180). Vizantija se zbog svojih univerzalističkih pretenzija našla u sukobu i sa nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom (1152 – 1190). Kada je 1171. izbio mletačko-vizantijski rat, buknule su borbe i u Srbiji. Srpske čete su 1172. napadale oblast duž puta Beograd-Braničevo-Niš. Nemanja je napadao i Kotor. U Ugarskoj je marta 1172. umro kralj Stefan III i presto je pripao vizantijskom štićeniku Beli III (1172 – 1196). Srbija je time izgubila ugarsku pomoć. Nemanja je sada strahovao za svoj položaj. Car Manojlo je krenuo sa vojskom ka Sofiji u nameri da porazi Nemanju na bojnom polu. Nemanja je tražio pregovore, na šta je car pristao. Nemanja je prilikom susreta sa Manojlom potvrdio svoju potčinjenost, ali je ipak zarobljen i odveden u Carigrad. Uspeo je da se vrati u zemlju, ali je morao da obnovi vazalske odnose sa Vizantijom. Te obaveze je poštovao sve do smrti Manojla I.

Prvi rat sa Vizantijom. Manojlo I je umro septembra 1180. i zemlji su zahvatili nemiri. U borbe se upleo i Andronik Komnin, carev srodnik. Bio je najpre u ulozi zaštitnika, zatim savladara i na kraju ubice maloletnog Aleksija II (1180 – 1183). Vizantija se našla u krizi. Ugarski kralj Bela III uspeo je da 1181. potčini svojoj vlasti deo Hrvatske, Dalmaciju i Srem. I ban Kulin se pridružio borbi protiv Carstva. Ugri su 1182. napali Beograd i Braničevo. Borbama protiv Vizantije se pridružio i Stefan Nemanja. Srpsko-ugarska vojska je 1183. opustošila oblast oko Niša i prodrla do Sofije. Bela III se uskoro vratio kući, a Nemanja je sam nastavio pohod.

Osvajanje Duklje. Nemanja je započeo da osvaja Duklju, koju je zbog svojih veza sa dukljanskom dinsatijom smatrao za dedovinu. Pohod je uspešno završio pre januara 1186. u Kotoru je smestio vladarski dvor. Kneginja Desislava, žena poslednjeg dukljanskog vladara Mihaila, skolnila se 1189. u Dubrovnik. Duklja je ušla u sastav države Namanjića. Nemanja je Duklju poverio na upravu sinu Vukanu i ona se pominje u njegovoj tituli.

Rat sa Dubrovnikom. Nemanja je pokušao da osvoji i Dubrovnik. Grad je bio dobro utvrđen i nepristupačan, pa je za njegovo osvajanje bila neophodna flota. Borbama su rukovodili Nemanja i njegova braća knez Miroslav i knez Stracimir. Međutim, nisu raspolagali sa dovoljnim brojem

33

brodova, što je Dubrovnik iskoristio i 18. avgusta 1184. naneo težak poraz floti kneza Miroslava kod sela Poljica, prekoputa ostrva Koločepa. Neuspe je doživeo i knez Stracimir pri napadu na Korčulu.

Borbe su obnovljene 1185. Knez Miroslav je napao grad sa kopnene strane, ali nije uspeo da ga zauzme. Stefan Nemanja i njegova braća sklopili su mir sa Dubrovnikom 1186. kao novi zaštitnik grada tada se pominje normanski kralj Viljem.

Neprijateljstva su okončana mirovnim ugovorom od 27. septembra 1186. Na njemu su se potpisali Stefan Nemanja i knez Miroslav Humski. Dubrovčanima je priznato pravo na oblast oko grada i pravo slobodnog trgovanja u srpskm zemljama. Takođe im je odobreno pravo ispaše u zemljama pod vlašću Nemanje i njegove braće i pravo korišćenja šuma. Srbima je obezbeđena slobodna trgovina sa Dubrovnikom.

Diplomatske pripreme za rat sa Vizantijom. U leto 1185. Normani iz južne Italije su napali Carstvo. Osvojili su Drač i uputili se ka Solunu. Grad su osvojili avgusta 1185. Carigradska svetina se pobunila i ubila cara Andronika Komnina (1183 – 1185). Vlast je preuzeo Isak II Anđeo (1185 – 1195). Normanska opasnost je savladana u novembru 1185. Isak II je potražio sporazum sa Ugarskom, da bi se mogao razračunati sa Srbima i Bugarima. Da bi osnažio mir Isak II je zaključio brak sa ćerom kralja Bele III. Ona mu je u miraz donela Beograd i Braničevo.

Vizantija se 1186. ponovo našla u teškoj situaciji. U Bugarskoj je izbio ustanak Petra i Asena. Oni su 1187. naneli poraz Vizantiji i ona se morala pomiriti sa obnovom bugarske države. Stefan Nemanja je tražio saveznike među bugarskim vođama. Sa Petrom je sklopio savez 1189.

U Evropi je pokrenut Treći krstaški rat na čije čelu su stali engleski kralj Ričard I Lavovo Srce, francuski kralj Filip II Avgust i nemački Car Fridrih I Barbarosa. Stefan Nemanja je nastojao da se približi i nemačkom caru i potraži saveznika u borbi protiv Vizantije. Srpski poslanici su decembra 1188. boravili na Fridrihovom dvoru u Nirnbergu, gde su naišli na svečan prijem. Nemanja je obavestio cara da mu priprema svečani doček, jer je Fridrih na putu za Palestinu trebao da prođe kroz Srbiju, koji će prirediti u Nišu, gradu koji namerava učiniti prestonicom svoje države.

Car Fridrih je krenuo na put u leto 1189. Prošao je kroz Beograd i Braničevo. Nemanja je zajedno sa bratom Stracimirom priredio svečani doček najmoćnijem evropskom vladaru u Nišu. Pregovori su počeli 27. jula 1189. nemanja je obavestio cara o svojim uspesima u ratu protiv Vizantije. Izrazio je spremnost da nastavio ratovanje, a ukoliko Nemačka započne neprijateljstva sa Vizantijom, ponudio je vojnu pomoć (oko 20.000 vojnika). Nemanja je ponudio vazalski odnos nemačkom caru da bi dobio potvrdu

34

svih teritorija koje je osvojio od Vizantije i koje će ubuduće osvojiti. Takođe je dogovoreno da se Toljen, sin kneza Miroslava Humskog, oženi ćerkom istarskog markgrofa Berhtolda od Andeksa, koji se nalazio u carevoj pratnji u Nišu. Toljen je trebao da nasledi svog oca pre svoje braće. U Niš su došli i predstavnici bugarskog cara Petra, koji su, takođe, nudili nemačkom caru vojnu pomoć u borbi protiv Vizantije.

Nemački car je prihvatio samo deo predloga. On nije bio spreman da započinje rat koji bi ga odvratio od osnovnog cilja njegovog pohoda. Stoga nije uspostavio vazalski odnos sa Stefanom Nemanjom.

U Carigradu su saznali za srpsko-nemačke pregovore, što je ocenjeno kao neprijateljski čin. Na putu ka Carigradu nemačka vojska naišla je na otvoreno neprijateljstvo Vizantinaca. U okolini Jedrena novembra 1189. došlo je do sukoba sa Vizantincima. U nemačkom taboru pomišljalo se i na napad na Carigrad. Nemcima su za to bili potrebni pomoćni odredi Srba i Bugara, pa je Behtold od Andeksa stupio u pregovore sa Srbima. Međutim, ti pregovori su osujećeni jer jefebruara 1190. došlo do izmirenja nemačkog cara i Isaka II i vizantijski car je pristao da prebaci nemačke krstaše u Malu Aziju.

Konsolidacija. Stefan Nemanja je od 1180 do 1190. ogromno proširio teritoriju soje države. Na jugu je osvojio Metohiju s prizrenskom oblašću, Kosovo polje, Skoplje i predeo oko gornjeg toka Vardara. Za vreme ofanzive prema Duklji zaposeo je Gornji i Donji Pilot, između Skadarskog jezera i planina. U Pomoravlju je sa braćom osvojio oblast oko Đunisa, Niš, župe Vranje i Moravu, oblast između Zapadne Morave i Velike Morave. Za ove oblasti je nudio vazalsli odnos caru Fridrihu. Prodro je u gornji tok Timoka i razorio vizantijske gradove Svrljig, Ravni i Koželj.

Njegova crkvena politika sledila je držđavne interese. Podigao je crkvu Svetog Pantelejmona u Nišu i crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Skoplju.

Drugi rat sa Vizantijom. Isak II je već 1190. krenuo protiv Bugara, ali bez uspeha. Zatim se uputio protiv Srba u kasnu jesen 1190. Tu je saznao za pogibiju nemačkog cara u Maloj Aziji. Do odlučujuće bitke sa srpskom vojskom došlo je kod reke Morave. U žestokom okršaju u kojem je učestvovao car Isak II, Srbi su poraženi uz velike žrtve. Posle bitke na Moravi vizantijski car se uputio prema Nišu, a zatim prema Beogradu. U Beogradu se Isak II maja 1190. sastao sa ugarskim kralje, svojim tastom, u nameri da osnaži veze dve države. To su bili poslednji trenuci prisustva Vizentije u Beogradu. Privremeno obnavljanje njene vlasti u Beogradu, Braničevu i Nišu, bilo je najviše što je Isak II još mogao da iznudi. Isak Ii je poveo pregovore sa Stefanom Nemanjom. Umesto vazalne zavisnosti

35

namanja je ostvario nezavisnost svoje zemlje. Bilo je predviđeno da se nemanjin sin Stefan oženi sinovicom cara Isaka II Anđela. Bilo je to veliko priznanje za Srbiju. U očima savremenika ogromno je porastao ugled Nemanjića.

Stefan nemanja je zadržao najveći deo teritorija koje je tokom dugih borbi bio zauzeo. Pod vlašću Nemanje našle su se teritorije od jadranskog mora do doline Morave. Stvorena je velika države, prema kojoj je Vizantija i dalje gajila nepoverenje.

Rat sa Ugarskom. Ugarski kralj Bela III, tast cara Isaka II, napustio je miroljubivu politiku prema Vizantiji. Na udaru ugarske ekspanzije našli su se i Srbi i Vizantija. Pred kraj svoje vladavine, Stefan Nemanja je prvi put ratovao na severnim granicama svoje države. Vizantija je tada poslala vojnu pomoć srpskom vladaru, a diplomatskim putem je nastojala da zaustavi napredovanje Ugara. Car Isak obratio se pismeno i papi Celestinu III i kralju Beli III sa zahtevom da se pokrenuta ofanziva okonča. Nije poznato poprište tadašnjih borbiu, kao ni ishod događaja.

Unutrašnje uređenje. Na čelu države nalazio se veliki župan, a većim teritorijalnim celinama upravljali su sroddnici vladarevi, braća i sinovi Nemanjini. U Zahumlju je vladao Nemanjin brat knez Miroslav do 1190, a zatim najmlađi Nemanjin sin Rastko pre no što se povukao u Svetu Goru. Knez Miroslav je držao i jedano deo Polimlja i u današnjem Bijelom Polju podigao manastir Apostola Petra i Pavla i obdario ga posedima. Bio je oženjen sestrom bosanskog bana Kulina.

Drugi nemanjin brat Stracimir, pominje se u predelima oko Zapadne Morave. Podigao je manastir Gradac, danas crkva u Čačku. Najstariji Nemanjin sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem, a zna se da je držao i Toplicu i Hvosno.

Episkopija u Rasu postala je versko središte zemlje. Raški episkopi Jevtimije i Kalinik bili su izvanredno uticajne ličnosti. Na državnim saborima su donošene najvažnije odluke za zemlju. Na saboru je vođena istraga o jeresi koja se pojavila u zemlji. Bili su to bogumili, koji su imali podršku nekih velikaša. Na saboru je doneta odluka da se jeretici prognaju i kazne. Mahom su rasterani, anjihova imovina je popaljena ili razdeljena.

Stefan Nemanja je celog života tesno sarađivao sa crkvom. Podrška crkve ogromno mu je pomogla u borbi za velikožupanski presto, a i tokom čitavog života. Nije sličajno ktitorska delatnost Nemanjina u srpskim biografijama navedena kao razlog spora između Nemanje i njegove braće.

Povlačenje sa prestola. Vladavina Stefana Nemanje završila se prevermenim dobrovoljnim povlačenjem sa prestola. Nemanja se vlasti odrekao na saboru 1196. kome su prisustvovali porodica, raški episkop

36

Kalinik, kneževi, vojvode, vojnici, vlastela velika i mala. Nemanja je saopštio da želi da se posveti monaškom životu, na šta su svi prisutni izrazili žaljenje i tugu, ali se nisu protivili njegovoj odluci. Nemanje je istovremeno objavio da na svoje mesto postavlja svoga sina Stefana.

Sveti Simeon. Posle povlačenja sa prestola Nemanja se zamonašio i dobio ime Simeon. Zajedno sa njim se zamonašila i njegova žena Ana , koja je postala monahinja Anastasija. Kao monah u dubokoj starosti prvo utočište je našao u manastiru Studenici, svojoj zadužbini koju je podigao dve decenije ranije. Odatle je pošao u Svetou Goru, idealno mesto monaha podvižnika. Simeon se pridružio svome sinu Savi u manastiru Vatopedu i zajedno s njim obišao najuglednije svetogorske manastire. Njih dvojica uživali su izuzetnu pažnju svetogorski monaha. Simeon i Sava su došli na misoa da osnuju srpski manastir na Atosu.

Simeon je posle putovanje po Svetoj Gori, odabrao manastir Hilandar, opustošen od gusara. Taj manastir sa zemljištem izmolio je Sava od cara Aleksija III prilikom jedne svoje misije u Carigradu. Preuzeo je obavezu da će obnoviti manastir, koji je bio potčinjen Vatopedu, gde su Simeon i Sava živeli kao monasi. U toku radova , na podsticaj prota Svete Gore, Hilanadar je izuzet iz vlasti Vatopeda i predat Simeonu i Savi da njegovu obnovu privedu kraju.

U obnavljanu Hilandara punu materijalnu podršku je pružio veliki župpan Stefan Nemanjić. Sam Nemanja je poklonio sela i Valhe u prirenskom kraju. Za izdržavanje monaške zajdenice bili su potrebni i posedi u Svetoj Gori ili neposrednoj blizini, gde srpski vladari nisu imali vlast. Sava je uspeo da dobije od vizantijskog cara razrušeni manastir Zig s posedima na samoj granici. U Kareji je Sava kupio vinograd i podigao pirg sa ćelijom za isposnike, gde je kasnije sam živeo, a u koju će se posle njega povlačiti i drugi istaknuti članovi hilandarskog bratstva.

Simeon Nemanja doživeo je da vidi dovršenje svoga dela. Umro je 13. februara 1199, ožaljen od monaha Hilandara i cele Svete Gore.

37

Stefan Prvovenčani

Dolazak na vlast. Srednji sin Stefana Nemanje i Ane. Rođen oko 1165. Nasledio je svoga oca posle Nemanjinog iznenadnog povlačenja 1196. Stefan Nemanja je za svoga naslednika odredio srednjeg sina Stefana. Starijem Vukanu dao je na upravo Zetu i obavezao ga da bude poslušan i da se povinuje bratu koji je došao na presto. Stefanu je Nemanja naložio da vladajući zemljom drži brata u počasti i da ga ne uvredi. Vladao je od 1195. do 1228.

Pitanje je koji su motivi naveli Stefana nemanju da se povuče sa prestola. Ta odluka je bila povezana s tadašnjim odnosom srpske države prema Vizantiji. Stefan je bio oženjen Jevdokijom, ćerkom Aleksija Anđela, u vreme kad je njegov brat Isak II bio na vizantijskom prestolu. Prevratom 1195. Aleksije je postao car, a Stefan je postao carev zet, što mu je davalo pravo na visoko dvorsko dostojanstvo, koje je, u vidu visoke titule sevastokratora, od Aleksija III (1195 – 1203) i dobio. Tako je Stefan nemanjić u trenutku dolaska na presto imao podršku Vizantije.

Dok je Stefan bio tesno povezan s Vizantijom, Vukan je bio više orijentisan prema katoličkim zemljama Zapada.

Prve godine vladavine. Ubrzo posle nemanjinog povlačenja, umro je njegov nekadašnji saveznik Bela III, a nasledili su ga sinovi Emerik kao ugarski kralj i Andrija kao herceg Dalmacije i Hrvatske. Došlo je do promene zgarsko-vizantijske granice. Beograd je pao u ugarske ruke. Ugarski kralj je hteo da osvoji vizantijske gradove na putu za Carigrad. Otvorena neprijateljstva između Ugarske i Srbije izbila su u proleće 1198. Srbija se sa Ugarskom graničila kod reka Cetine i Neretve (Hum i Krajina). Tu je herceg Andrija napao državu Stefana Nemanjića. U jednoj svojoj povelji hvalio se da je pobedio Rašku i Hum. U Humu su izbili unutrašnji nemiri među potomcima kneza Miroslava, koji su olakšali ugrasko nadiranje. Stefan je podržavao hercega Abdriju, a njegov suparnik Petar je tražio pomoć po Ugarskoj.

Stefanovi odnosi sa papstvom. Pošto je izgubio oslonac u Vizantiji, koja je trpela poraze i nezardživo opadala, Stefan se okrenuo papstvu. Obratio se molbom moćnom papi Inoćentiju III (1198 – 1216) da mu pošalje kraljevsaku krunu. Očekivao je da će krunisanjem dobiti kraljevski rang među vladarim i da će na taj način i formalno biti sankcionisana samostalnost izvojevana u dotadanjim političkim borbama. Inoćentije III je

38

odredio legata koji je imao da obavio krunisanje, ali je plan ostao neostvaren zbog protivljenja ugarskog kralja.

Vukanovi odnosi sa papstvom. Vukan je stupio u vezu sa papom Inočentijem III jer su ga s katoličkom crkvom spajali primorski gradovi kojima je vladao. Čak je tvrdio da je u srodstvu sa Inoćentijem III i predstavljao se kao zaštitnik katoličke crkve . Vukan je od poape zatražio kraljevske znake, iako je nosio kraljevsku titulu od početka, otkako mu je Nemanja poverio na upravu Duklju. Tražio je od pape i legate koji će prisustvovati crkvenom saboru.

Vukan je nastojao da obezbedi jurisdikciono područje Barske arhiepiskopije, koja je bila u sukobu sa Dubrovačkom arhiepiskopijom. Dubrovnik je uspeo da potčini episkopije u Ulcinju i Drivastu. I jedni i drugi su se žalili papi. Stvari su se ipak razvijale po Vukanovoj želji: barski arhiepiskop je dobio palij, a održan je Barski sinod na kome se raspravljalo o uobičajenim stvarima (simonija i celibat). Tako je Barska arheipiskopija postigla pobedu.

Sukob Stefana i Vukana. Braća su se postepeno razilazila. Znaci raskida primetni su 1200/01. kada se Stefan razveo od svoje žene Jevdokije. Brak nije bio skladan,a supružnici su se optuživali zbog neverstva. Stefan se trazveo od žene iako se njegov tast Aleksije III nalazio u teškoj situaciji. Zato je Vukan uputio prekore bratu i primio snahu, koja je preko njegove teritorije otišla u Drač a odatle u Carigrad.

Već 1202. Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerikom i napao svoga brata. Ugarski odredi su upali Srbiju i proterali Stefana. Vukana uzdizanje je skupo koštalo. Kralj Emerik je intervenciju naplatio stavljanjem srpske zemlje pod svoju vlast. Tom prilikom je uneo Srbiju u ugarsku kraljevsku titulu, koja je uz imena ugarskih vladara ponavljana vekovima, sve do 1918.

Vukan preuzima vlast. Kao vladar Srbije Vukan je nosio titulu velikog župana, a ugarski kralj se kod pape zalagao da Vukan bude proglašen za kralja.

Ugarski upad u Srbiju izazvao je reakciju u neposrednom susedstvu. Ban Kulin se posle dve decenije odmetnuo od ugarskog kralja. Kulin je bio u rodbinskim vezama sa srpskom dinastijom. Njegova sestra bila je udata za kneza Miroslava Humskog. S Vukanom je bio u rđavim odnosima, jer ga je Vukan optuživao kod pape da štiti jeretike. Pape je poslao svoje legate da izvide situaciju, a Kulin je napao zemlju koja je bila podložna ugarskom kralju i time omeo Emerika da krene u krstaški rat, kako se zavetovao.

Marta 1203. papa je naložio kaločkom arhiepiskopu da ode u Sarbiju i Vukana i episkope razreži obaveze pokoravanja carigradskom patrijarhu.

39

Vukanov polžaj je uzdrmalo ugarsko-bugarsko neprijateljstvo. Uzrok sukoba bili su vizantijski gradovi na Dunavu i Moravi. Ugri su 1183. zauzeli Sirmij, Beograd i Braničevo. Kasnije su ih prepustili Vizantiji kao miraz uz Margaritu, kćer Bele III, sestru kasnijeg kralja Emerika, koja se udala za cara Isaka II Anđela. Posle Isakovog svrgavanja sporne zemlje sporne zemlje su ostale vezane za bivšu caricu i njene rođake. Ti gradovi privlačili su i Bugare, pa je pretio sukob između njih i Mađara.

Bugarski vladar Kalojan (1197 – 1207) je još 1200. započeo prepisku s Inoćentijem III, tražeći da bude krunisan carskom krunom. Papa je sada privoleo Emerika da raspusti vojsku pripremljenu za pohod protiv Kalojana.

Emerik je 1203. bio zauzet ratom protiv češkog kralja, što je Kalojan iskoristio da sa svojom vjskom, ojačanom odredima Kumana, upadne u saporne olblasti i napadne i opustoši Srbiju. Kumani su tada odveli mnogo srpskih zarobljenika, a Kalojan je zaposeo Niš.

Povratak Stefana na vlast. Stefanov povratak na presto obično sa povezuje sa ovim bugarskim napadom. Kalojanov pohod nije ukolnio Vukana sa vlasti, ali je stvorio uslove da sa Stefan otpočne sa borbom za vlast. Papa je 1203. savetovao Kalojanu da sklopi mir sa Vukanom da ne bi zbog njihove nesloge stradale njihove zemlje. Vukan nije bio uklonjen s vlasti ni 1204. u to vreme Inoćentije i Emerik još vode prepisku o Vukanovom krunisanju. S jeseni 1204. Kalojana je u Trnovu za kralja krunisao papski legat.

Ništa se ne zna o tome kako je Stefan na drugoj strani postepeno uzimao vlast i najzad potpuno zagospodario celom srpskom državom. Borbe su verovatno okončane krajem 1204. ili početkom 1205. Stefan je postao veliki župan i vladar cele države, a Vukan knez saudeonom oblašću.

Izmirenje Stefana i Vukana. Stefan i Vukan su zamolili sovga najmlađeg brata Savu , koji je živeo kao jeromonah u Hilandaru, da mošti njihovog oca prenese u Srbiju. Iz groba monaha Simeona počelo je u međuvremenu na čudesan način da teče mirisno ulje (miro), što se smatralo znakom posebne Božje milosti i posvećenje pokojnika. Sava je njegovo telo našao očuvano, što je takođe tumačeno kao čudo. S grupom hilandarskh monaha, Sava je očeve mošti preneo u Srbiju. U Hvosnu su Nemanjine relikvije pozdravili Stefan i Vukan sa sveštenstvom i plemstvom. Mošti su na svečan način prenete u manastir Studenicu, a monah Simeon je postao prvi srpski svetitelj.

Slom Vizantije. Četvrti krstaški pohod skrenuo je sa svog puta. Aprila 1204. krstaši su zauzeli Carigrad. Vizantijsko carstvo je srušeno. Na njegovim temeljima je obrazovano Latinsko carstvo. Taj događaj uticao je na sudbinu Srbije i Bugarske.

40

Čak ni posle 1261. Vizantija više nije mogla da zastupa i brani stara univerzalistička shvatanja, srušena unepovrat katastrofom 1204.

Sukob sa Strezom. Stefanu Nemanjiću ukazala se prilika da proširi svoj uticaj duž doline Vardara. Iznenadno ubistvo cara Kalojana pod zidinama Soluna (oktobra 1207) izazvalo je unutrašnje nemire u Trnovskoj Bugarskoj. Protiv novog bugarskog cara Borila (1207 – 1218) istupio je boljar Strez, njegov bliski rođak. On je predstavljao opasnost za centralnu vlast u Trnovu. Morao je da napusti Bugarsku i pređe kod Stefana Nemanjića. Car Boril trzio je od Stefana da mu izruči opasnog Streza, ali ovaj na to nije pristao. Čak mu je pomogao da se učvrsti u centralnoj Makedoniji, u gradu Proseku. U početku je priznavao vrhovnu vlast srpskog velikog župana. Međutim, ubrzo je počeo da menja stav i kuje planove o saradnji sa epirskim vladarem Mihajlom I Anđelom (1205 – 1214) i sa carem Borilom, koji su bili upereni protiv Stefana Nemanjića. Stefan je pokušao da pregovorima umiri Streza. Poslao mu je brata Savu, ali ni Savina diplomatsa veština nije urodila plodom, i Strez je ostao stefanov neprijatelj. Ubrzo psle pregovora strez je ubijen u Proseku -1212, a njegove posede prigrabio je bugarski car Boril.

Stefanova orjentacija prema Veneciji. Stefan je odlučio da se približi Veneciji. Njegova nova supruga trebalo je da potiče iz vladarske porodice mletačkih duždeva. Stefan se 1207/08. oženo Anom, unukom dužda Enrika Dandola. Po savetu nove supruge odlučio je da se odrekne istočne šizme i priđe katiličkoj veri. Ana dandolo je umrla pre kraljevskog krunisanja Stefana Nemanjica 1217, ostavivši mu sina Uroša.

Kraljevsko krunisanje. Stefan Nemanjić 1217. upućuje izaslanike papi Honoriju III, tražeći ponovo kraljevsku krunu.Ovoga puta papa mu je izašao u susret i preko posebnog legata poslao mu kraljevski venac. Po domentijan, Sava je poslao u Rim svoga učenika Metodija da traži papski blagoslov za Srbiju i kraljevski venac za Stefana Nemanjića. Sava i Stefan su se tom prilikom pozivali na stare tradicije kraljevstva u duklji. Kada je Srbija kasnije počela da se približava Vizantiji, trebalo je opovrći činjenicu da kraljevska kruna potiče sa Zapada. Teodosije u žitiju svetog Save ističeda je Sava na saboru u manastiru Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. Kraljevska kruna doneta iz Rima bila je rezultat nove, zapadne političke orjentacije srpske države.

Posle kraljesvkog krunisanja u titulaturi Stefana Prvovenčanog stoji epitet “samodržac”, što je doslovan prevod vizantijskog carskog epiteta “avtokrator”. Time je srpski kralj želeo jasno da odredi faktički nezavisan položaj prema ostacima vizantijskog carstva.

41

Autokefalnost crkve. Prozapadna politika izazvala je opoziciju i protivljenje Save, koji nezadovoljan napušta zemlju i odlazi u Svetu Goru. Kraljevska kruna dobijena iz Rima donela je Srbiji političku nezavisnost, koja je za srednjeovekovne pojmove bila neodvojiva od crkvene nezavisnosti. Sava Nemanjić je pošao u Nikeju da od tamošnjeg cara i patrijarha izdejstvuje nezavisnost srpske crkve (1219). Taj čin značio je postepeno približavanje Stefana Prvovenčanog zemljama na istoku, ali je on i dalje održavao veze sa Zapadom. Kao novorukopoloženi srpski arhiepiskop Sava sa zadržao u Solunu, koji je bio pod latinskom vlašću. Mitropolit grada ga je srdačno primio, a Sava je manastiru Filokalu darovao dve velike ikone.

Sukob sa Ugarskom. U vreme Stefanovog krunisanja ugarski kralj Andrija II je bio u krstaškom ratu, iz koga se vratio tek krajem 1218. Posle krunisanja Stefana Prvovenčanog ugarski kralj je odlučio da napadne Srbiju. Njegova akcija protiv Srbije usledila je 1220. Stefan je u Ugarsku poslao svoga brata Savu, koji je pod nepoznatim okolnostima odvratio kralja Andriju II od rata protiv Srbije.

Situacija na jugozapadu zemlje. Stefan Nemanjić je želeo d nastavi širenje prema Alabniji, ali su tu i neke druge države imale svoje interese. Pre svih Mlečani i susedna epirska država dinastije Anđela. Stefan uspostavlja prijateljske i rodbinske veze sa albanskim velikašima. On je svoju ćerku Komneniju udao za Dimitrija, gospodara grada Kroje. Posle Dimitrijeve smrti 1216, Komnenija se udala za njegovog rođaka Grigorija Kamonu.

Posle smrti kneza Miroslava u Humu nastaju nemiri tokom kojih velikaši proteruju Miroslavljevu udovicu s maloletnim sinom Andrijom, a vlast predaju knezu Petru, možda Miroslavljevom sinu iz prvog braka. Knez Petar se neprijateljski držao prema Stefanu. Srpski vladar morao je da interveniše. Imao je uspeha u ratu. Zauzeo je južne delove Huma, a Stonsko primorje i Popovo dao na upravu mladom Andriji. Petar se morao povući prema severu i zadovoljiti teritorijom od Neretve do Cetine. Ovi događaji su se zbili oko 1216.

Zeta s Trebinjem data na upravu Stefanovom najstarijem sinu Radoslavu, koji je njome upravljao još za očeva života. Radoslav ipak nije bio vladar zete u vreme Stefana Prvovenčanog, koji je nastojao da izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u okvirima države Nemanjića.

Osvajanje Zete i Primorja uvuklo je Nemanjiće u stari spor Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko crkvene jurisdikcije nad ovim teritorijama. Zahvaljujući Stefanovoj prozapadnoj politici poboljšao se položaj Barske dijeceze. Na saboru u Lateranu 1215, raspravljalo se os poru ovih arhiepiskopija. Barska je dobila prednost, tako da su joj sada bile potčinjene sve katoličke crkve na teritoriji srpske države.

42

Arhiepiskopa Savu je 1219. po povratku u Srbiju očekivao značajan zadatak stvaranja domaće crkvene organizacije, a pre svega svaranje novih episkopija. Sava je tada osnovao pravoslavnu episkopiju na Prevlaci, gde se nalazio manastir Svetog Arhanđela, prva pravoslavna monaška obitelj u primorju srpske države. I u Stonu je osnovana episkopija u koju Sava dovodi svoga učenika Ilariona.

Sukob i saradnja sa Epirskom državom. Interesi epirskih vladara i Stefana prvovenčanog ukrštali su se u Albaniji. Mihailo I Anđeo je osvojio Drač i krenuo na sever prema Skadru, koji je bio u srpskim rukama. Osvojio je Skadar od Srba 1214, iskoristivši Stefanovu zauzetost na drugim stranama. Stefan je pokušao da pregovorima privoli Mihaila da vrati Skadar, ali nije uspeo. Mihailo I je iznenada ubijen 1214, što je Stefan odmah iskoristio i ponovo poseo Skadar.

Vlast u Epiru preuzeo je Mihailov brat Teodor I Anđeo (1214 – 1230) vladar s velikim planovima i ambicijama. Odnosi između Anđela i Stefana Nemanjića ubrzo su se sredili, jer je Teodor imao planove vezane za Solun i Carigrad.

Teodorov brat Manojlo je još oko 1216. bio oženjen sestrom Stefana Nemanjića. Stefan je 1216. nameravao da svoga sina Radoslava oženi ćerkom Mihaila I, a zatim je pokušao da se oženi nezakonitom Mihailovom ćerkom Marijom. Ti planovi nisu uspeli, jer su nesuženi suprunici bili u bliskom srodstvu, a crkveni zakoni takav brak nisu dozvoljavali.

Teodor I Anđeo kreće 1214. u osvajačke pohode. Zauzima Tesaliju, Makedoniju i Trakiju, kao i oblasti prema srpskoj državi. Zauzeo je Skoplje 1220. Planirao je da sruši latinsku vlast u carigradu, ali mu je ta planove sputavao bugarski car Jovan II Asen (1218 – 1241). On je takođe imao univerzalističke pretenzije da sruši latinsko-carigradsko carstvo i osbuje novo slovensko-grčko, koje bi zamenilo staru Vizantiju. Bugarski car je bio opasan sused i za srpsku državu.

Teodor I osvaja Solun krajem 1224. Taj događaj proslavio je uzimanjem carske krune. Stefanu Prvovenčanom je bilu u interesu da dalje razvija dobre odnose sa novim solunskim carem. Odlučio je da najstarijeg sina Radoslava oženi Anom, ćerkom solunskog cara. Venčanje je obavljeno 1219/20.

Naslednik. Još za očeva života Radoslav je kao prvorođeni sin određen za naslednika. U svečanoj intitulaciji Žičke povelje iz 1220, Radoslav je spomenut kao očev naslednik, što pokazuje da je još za vlade Stefana Prvovenčanog stvarno dobio položaj savladara. To mu je omogućilo da posle Stefanove iznenadne smrti septembra 1228, bez potresa nasledi presto.

43

Radoslav i Vladislav

Radoslavljev dolazak na vlast. Radoslav je sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije Anđeo, ćerke cara Aleksija III. Otac ga je još za života odredio za naslednika. Posle smrti Stefanove 1228. bez potresa je preuzeo presto. Arhiepiskop Sava ga je u Žiči krunisao kraljevskim vencem. Vladao je kratko od 1228. do 1233.

Grčki uticaji. O njegovoj vladavini ima malo podataka. Ispunjena je trzavicama koje su bile posledica njegove potpune političke preorijentacije, njegovog vezivanja za grčki svet. Bio je pod velikim uticajem Grka u svojoj okolini. Majka mu je bila Grkinja (Jevdokija Anđeo), kao i žena Ana, ćerka Teodora I Anđela. Radoslav je bio odgajan u duhu vizantijskih tradicija. Preuzeo je vizantijsko carsko prezime Duka.

Vizantinofilska politika kralja Radoslava prožimala je ceo politički život tadašnje srpske države. Radoslav je želeo da se približi i Ohridskoj arhiepiskopiji, crkvenom centru zapadnogrčkog sveta. On se obraćao ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu (1216 – 1235) povodom nekih kanonskih pitanja. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja.

Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države, jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve, arhiepiskopa Savu, koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije, kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219.

Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi, a i negodovanje arhiepiskopa Save, kraljevog strica. Nezadovoljan ovakvim postupkom, Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku. Boravi u Palestini, zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca, i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju.

Radoslav je kao zet solunskog cara Teodora I Anđela uživao njegovu neospornu podršku.

Rat Epira i Bugarske. Glavna prepreka na putu Teodora I do carigradskog prestola bio je trnovski car Jovan II Asen (1216 – 1241), koji je takođe planirao zauzimanje Carigrada i formiranje bugarsko-grčkog carstva.

44

Moralo je doći do obračuna dvojice tada najmoćnijih vladara istočnopravoslavnog sveta. Taj obračun je trebao da reši koji će od njih dvojice preuzeti dalju borbu za rušenje latinske vlasti u Carigradu i ponovno stvaranje univerzalnog carstva, grčkog ili bugarskog.

Do odlučujućeg sukoba je došlo na Klokotnici, pritoci Marice, u aprilu 1230, koji se završio katastrofalnim porazom Teodora I Anđela. Taj poraz je imao dalekosežne posledice po državu Anđela. Car Jovan II Asen je zauzeo prostrane i bogate oblasti (Trakiju, Makedoniju i Albaniju) koje su ranije pripadale solunskom caru. Tako je bugarski car postao odlučujući činilac u političkim zbivanjima grčko-slovenskog sveta, a i jedini koji je mogao da sruši latinsku vlast u Carigradu.

Smena na prestolu. Nagla promena u odnosima političkih snaga na Balkanskom poluostrvu uticala je na prilike u državi Nemanjića. Porazom Teodora I, Radoslav je izgubio oslonac u svojoj vlasti. U samoj zemlji moglo se lakše ispoljiti nezadovoljstvo progrčkom politikom kralja Radoslava. U kasnu jesen 1233. pobunjena vlastela, nezadovoljna politikom države, zbacuje kralja Radoslava i dovodi mlađeg brata Vladislava.

Arhiepiskop Sava u prvom času nije bio saglasan sa tom promenom, ali je kasnije ipak prihvatio da kruniše Vladislava. Zbačeni kralj Radoslav se sa suprugom Anom našao u Dubrovnku, gde je 4. februara 1234. izdao povelju Republici. Zahvalan zbog ukazanog gostoprimstva, Radoslav obećava Dubrovačkoj opštini vrlo široke povlastice ako ponovo preuzme vlast u Srbiji.

Radoslav se nije dugo zadržao u Dubrovniku, već je krenuo prema jugu i na tom putu stigao u Drač. Supruga Ana je stupila u pregovore s komandantom grada, nekim Frankom, koji je čak nameravao da ubije Radoslava. Radoslav je odlučio da se vrati u Srbiju, gde ga je stric Sava zamonašio pod imenom Jovan. Bivši kralj je sahranjen u manastiru Studenici.

Vladislav. Novi kralj Vladislav dobio je vlast od vlastele koja je bila nezadovoljna politikom njegovog brata Radoslava. Vladislav se na vlasti održao od 1234. do 1243.

Promena orijentacije. Vladislav je izveo preokret u spoljnoj politici. Posle bitke kod Klokotnice Jovan II Asen postao je najmoćniji vladar pravoslavnog sveta. Vlastela i kralj su nameravali da steknu oslonac u Trnovskom carstvu.

Kralj Vladislav se oženio Beloslavom, ćerkom Jovana II Asena. Smatrao je da će tako ojačati svoj položaj prema susedima. Posle bitke kod Klokotnice bugarski car proširio je svoju vlast i na račun srpskih teritorija. Pretpostavlja se da mu je kralj Vladislav priznavao vrhovnu vlast, ali u

45

izvorima nema podataka o vrhovnoj vlasti Bugarske nad Srbijom. U svakom slučaju Vladislav se u potpunosti u svojoj politici oslanjao na Bugarsku. Nekadašnji grčki uticaj iz vremena Radoslava, zamenjen je bugarskim uticajem.

Novi arhiepiskop. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije, jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Na saboru u Žiči, Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa, a za naslednika je odredio učenika Arsenija, koji se već nalazio uz svoga učitelja.

Sava je ostao neko vreme u Srbiji, a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava je boravio u Palestini, Aleksandriji i na Sinaju, a zatim je preko Nikeje stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu, tastu kralja Vladislava, gde je prijateljski dočekan. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo, te je on umro u Trnovu 14. januara 1236, a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika.

Kralj Vladislav je 1237. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Pregovori nisu tekli bez teškoća, tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini, manastiru Mileševi.

Stanje na jugozapadu. Početkom vladavine kralja Vladislava pokvarili su se odnosi Srbije sa Dubrovnikom. Dubrovčani su pružili utočište zbačenom kralju Radoslavu i pokušali su da od njega dobiju široke povlastice ako se bude vratio na srpski presto. Međutim, pogoršanje odnosa nije odgovaralo nijednoj od dve susedne strane: Dubrovčanima zbog trgovine u Srbiji, a Vladislavu zbog nedostatka flote.

Obostrani interesi su doveli do pregovora 1234/35. Kralj Vladislav i Dubrovčani su zaključili nov ugovor na srpskom i latinskom jeziku. Dubrovčani nisu smeli na svojoj teritoriji pripremati akcije protiv srpske države, a kralj Vladislav je Dubrovčanima obnovio stare i dodelio neke nove povlastice. I pored formalnog izmirenja odnosi Srbije i Dubrovnika nisu bili srdačni zbog starog spora između Dubrovačke i Barske arhiepiskopije.

Kralj Vladislav se morao baviti i Humom, jer su osvajački planovi Ugarske bili usereni na ovu oblast. Herceg Hrvatske Koloman pošao je 1237. u pohod protiv jeretika patarena u Bosni i svoju uspešnu akciju je proširio i na susedni Hum, odnosno na one delove kji su pripadali knezu Toljenu, sinu Miroslava Humskog. Za uspešan pohod, Kolomana je pohvalio papa Grgur IX.

46

Neporedno posle svečanog prenosa Savinih moštiju iz Trnova u manastir Mileševu, kralj Vladislav hita prema Humu da tamošnje posede zaštiti od daljih aspiracija najbližih suseda. Kralj se s vojskom našao na reci Cetini, što je iskoristio da se zbliži s gradom Splitom. Na Cetini je Vladislav 23. juna 1237. zaključio sa Splitom ugovor o prijateljstvu i savezu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Nemiri u zemlji. Smrću trnovskog cara Jovana II Asena juna 1241, kralj Vladislav je izgubio moćnog zaštitnika. Njegov položaj u zemlji je oslabio i protiv njega je ustala vlastela nezadovoljna velikim uticajem susedne Bugarske.

Pored toga Srbija se našla pod udarom Mongola, koji su u proleće 1241. protutnjali Balkanskim poluostrvom. Goneći ugarskog kralja Belu IV, preko Bosne i Srbije prodrli su sve do Dalmacije. Bela IV se sklonio u Zadar. Mongoli su opljačkali Kotor, Svač i Drivast. Preko Srbije i Bugarske vratili su se ka donjem Dunavu.

Vlastela je iskoristila nezadovoljstvo stanovništva opustošenih krajeva i u proleće 1243. podigla pobunu protiv kralja Vladislava, koji je prinuđen da vlast preda najmlađem bratu, Urošu.

47

Sveti Sava

Rastko Nemanjić. Treći sin Stefana Nemanje, rođen oko 1175. Otac mu je ostavio na upravu Humsku oblast. Rastko je ubrzo (oko 1191) napustio taj položaj da bi se zamonašio u Svetoj Gori.

Monah Sava. Kao monah Sava boravio je u Starom Rusiku i Vatopedu, gde je 1195. dočekao oca monaha i velikog shimniha Simeona.

Simeon i Sava su nastojali do osnuju srpsku obitelj u Svetoj Gori. Sava je tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195 – 1203), zlatopečatni sigilij kojim se opusteli manastirić Hilandar (Helandar) izuzima iz vlasti prota i potčinjava Vatopedu radi obnove. Ali kad Vatoped potom odbije da ustupi Hilandar srbima, Sava i Simeon uz pomoć svetogorskih prota i sabora dobiju od cara Aleksija iste godine (juna 1198) hrisovulju kojom se Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni, nezavisni manastir. Zlatopečatnom poveljom iz druge polovine te godine, Simeon Nemanja uz materijalnu pomoć i podršku svog sina, velikog župana Stefana, konstituiše obnovljeni Hilandar kao srpski manastir i ktitorsko nasleđe porodice Nemanjića.

Mirenje braće. Sava je posle Simeonove smrti 1199. ostao u Hilandaru. Tu je boravio do 1206. kada je sa očevim moštima pošao u Srbiju da izmiri zavađenu braću Stefana i Vukana. Simeonove mošti su smeštene u njegovoj zadužbini Studenici. Od 1206. Sava je u Studenici kao arhimandrit.

Nije poznato da li je učestvovao u Stefanovoj akciji za dobijanje krune iz Rima, jer se protivio njegovoj prozapadnoj orijentaciji.

Prvi arheipiskop srpski. Sava 1217. ponovo odlazi u Svetu Goru. Moguće da je zemlju napustio u znak protesta zbog vezivanja za Rim. Iz Svete Gore 1219. odlazi u Nikeju, gde od cara Teodora I Laskarisa (1204 – 1222) i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula (1217 – 1222) dobija akt o autokefalnosti srpske crkve. Taj akt je ustanovljavao pravo srpskih arhijereja da sami biraju i hirotonišu svog arhiepiskopa, bez ikakvog učešća carigradske crkve i vizantijskog cara. Za prvog srpskog arhiepiskopa, car i patrijarh imenuju i hirotonišu Savu, na Cveti 1219.

Na povratku u Srbiju, Sava se zadržao najpre u Hilandaru, a potom u Solunu, gde je kao gost solunskog mitropolita Konstantina Mesopotamita boravio u manastiru Filokalu, prikupljajući sve što mu je bilo potrebno za organizovanje samostalne crkve. Za vreme boravka u Solunu 1220. Sava je

48

sastavio Krmčiju knjigu – Nomokanon. Iz Hilandara je Sava poveo u Srbiju monahe, dostojne episkopskog čina, koje je namenio budućim novim srpskim episkopijama.

Crkvena organizacija. Iako pokrešten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca (867 – 886), između 867. i 874, srpski narod nije bio obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Na jugozapadu primate su imale katoličke arhiepiskopije Splita, Dubrovnika i Bara. Ostali deo zemlje bio je pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije i njenih episkopija u Nišu, Prizrenu, Rasu i Lipljanu, kao i mitropolije u Draču. Granioca između istočne i zapadne crkve prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda, a pogotovo o njegopvom političkom osamostaljivanju. Hrišćanstvo je prihvatila samo vladajuća klasa, dok je velika većina prostog naroda ostala verna starim tradicijama. Stara paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje, njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo. Tek Savinim delovanjem hristijanizacija zahvata sve slojeve srpskog društva.

Najstarija srpska episkopija podignuta je u Rasu 1020. Na njoj će se graditi nova srpska arhiepiskopija koja je imala da obuhvati sve zemlje koje su se nalazile u sastavu srpske države. Srpska država se proširila na pordučja koja su bila pod jurisdikcijom grčkih episkopija na jugoistoku i latinskih primorskih episkopija. Sava je morao da suzbije njihove uticaje pa je pristupio osnivanju novih srpskih episkopija.

Sedište arhiepiskopije sa sopstvenom dijecezom je smešteno u Žiči. Sava je tu hirotonisao osmoricu svojih sledbenika za episkope novih i starih dijeceza: humske, zetske, hvostanske, budimljanske, dabarske, moravičke, topličke, raške, prizrenske i lipljanske. Sedište humske episkopije bilo je u Stonu, a zetske na Prevlaci. Srpska crkva nije vršila pritisak na latinsku crkvu u primorskim krajevima. Katolička crkva je zadržala svoj položaj. Nijedna njena dijeceza nije ukinuta niti je u kome sedištu latinskih biskupa namešten koji pravoslavni episkop.

Srpska crkva se drugačije odnosila prema grčkim episkopijama na svojoj teritoriji. Sva trojica grčkih episkopa – raški, prizrenski i lipljanski, bili su odmah, milom ili silom, zamenjeni Srbima. Slovenska tradicija, upravo u tim, jugoistočnim krajevima Srbije, bila je ugrožena helenizacijom, čiji je glavni eksponent bio grčki episkopat. Oslobađanje srpskog sveštenstva na tom području bio je jedan od glavnih uslova za društveno, ekonomsko i političko integrisanje ovih krajeva unutar srpske države.

Sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom. Takva politika dovela je Savu u sukob sa Ohridskom arhiepiskopijom, na čijem čelu je stajao Dimitrije Homatijan (1216 – 1235). Na izbor za arhiepiskopa i proterivanje

49

prizrenskog vladike, Homatijan je odgovorio oštrim protestom. On je isticao pravo svoje crkve u čijoj se oblasti nalaze srpske zemlje (pre svega raška eparhija). Posle 1224, u pismu nikejskom patrijarhu Germanu II povodom njegovih prigovora zbog Homatijanovog krunisanja epirskog vladara Teodora Anđela za Cara u Solunu, Dimitrije Homatijan ponovo ističe nekanoničnost uzdizanja srpske crkve u rang autokefalne arhiepiskopije i Savine hirotonije za arhiepiskopa. Homatijanovi prosteti nisu imali nikakvog odjeka: Sava se nije branio niti je odustao od svoje politike odlučnog potiskivanja ohridske grčke sfere iz srpske države.

Sava je kao autokefalni arhiepiskop priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama Jerusalima, Aleksandrije i Antiohije. Stav Ohrida je pri tom bio potpuno ignorisan.

Sukob sa Radoslavom. Posle smrti kralja Stefana Prvovenčanog 1227, Sava je u Žiči krunisao njegovog najstarijeg sina Radoslava. Međutim, sinovac se ubrzo okrenuo protiv Save. Radoslav je bio pod jakim grčkim uticajem. Njegova majka Jevdokija (ćerka Aleksija III Anđela) i njegova žena Ana (ćerka Teodora I Anđela) bile su Grkinje. Pod uticajem svoje žene Radoslav se poziva na autoritet Ohrida u i njegovog arhiepiskopa Homatijana u nekim liturgičkim pitanjima. Sačuvano je jedno Homatijanovo pismo u kome on odgovara na kraljeva pitanja.

Obraćanje srpskog kralja Dimitriju Homatijanu predstavljalo je opasan presedan u crkvenoj politici srpske države jer je Radoslav time zaobišao poglavara samostalne srpske crkve, arhiepiskopa Savu, koji je bio nadležan za rešavanje kanonskih pitanja. Takav korak je mogao dovesti do promena statusa srpske arhiepiskopije koja bi izgubila samostalnost i došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije, kako je to bilo pre sticanja nezavisnosti 1219.

Ovakvo stanje izazvalo je uznemirenje u srpskoj crkvi, a i negodovanje arhiepiskopa Save, kraljevog strica. Nezadovoljan ovakvim postupkom, Sava napušta Srbiju i polazi na dugo putovanje po Istoku, 1229 - 1230. Boravi u Palestini, zatim u Nikeji kod cara Jovana III Vataca, i na kraju se preko Soluna vraća u Srbiju. Putovanje je trebalo da zadovolji ne samo Savinu ličnu duhovnu potrebu, da se pokloni svetim mestima, nego i potrebu crkve: uspostavljanjem ličnih odnosa sa jerusalimskim patrijarhom ojačan je autoritet srpske crkve. Sava je obezbedio pravo da podigne srpske manastire u Palestini (Akra, Jerusalim, Sion).

Novi arhiepiskop. U prvim godinama vladavine kralja Vladislava dolazi do promene u vrhu Srpske arhiepiskopije, jer Sava posle dužeg upravljanja crkvom odlučuje da napusti položaj arhiepiskopa. Na saboru u

50

Žiči, Sava se zahvalio na polojažju arhiepiskopa, a za naslednika je odredio učenika Arsenija, koji se već nalazio uz svoga učitelja.

Sava je ostao neko vreme u Srbiji, a zatim je preko primorskih oblasti krenuo na još jedno putovanje po Istoku (1235 – 1236). Sava je boravio u Palestini, posetio Jerusalim i Aleksandriji, egipatske pustinjake na Sinaju, cilj svih isihastički orijentisanih monaha, zatim Antiohiju i Carigrad. Preko Nikeje je stigao u Trnovo u posetu caru Jovanu II Asenu, tastu kralja Vladislava, gde je prijateljski dočekan. Zdravlje ostarelog Nemanjića bilo je popustilo, te je on umro u trnovu 14. januara 1236, a sahranjen je u trnovskoj crkvi Četrdeset mučenika.

Kralj Vladislav je 1237. lično krenuo u Trnovo da bi se s tastom Jovanom II Asenom dogovorio oko prenosa Savinih moštiju u zemlju. Pregovori nisu tekli bez teškoća, tako da je Vladislav tek posle dužeg boravka u Trnovu uspeo da ostvari željeni cilj. Savine mošti svečano su prenete i sahranjene u kraljevskoj zadužbini, manastiru Mileševi.

Savino delo. Sava je za sobom ostavio dobro organizovanu, konsolidovanu crkvu s dovoljnim brojem episkopa, sveštenika i monaha, sa srazmerno više manastira, hramova i drugih bogomolja, snabdevenu svim potrebnim zakonima i knjigama.

Sava se bavio i književnoiću. Sastavljao je tipike (manastirske ustave), službe i žitija (svetog Simeona). Njegovo najznačajnije delo je Nomokanon ili Krmčija knjiga, osnovni pravni kodeks srpske crkve, a u isto vreme, “po božanskom pravu” i vrhovni zakon države.

Nomokanoni su zbornici crkvenog i građanskog prava, gde su prikupljeni i po izvesnom sistemu izloženi carski zakoni i crkveni propisi. Snabdeveni tumačenjem pravnika, nomokanoni su u Vizantiji dobili svojstvo izvora prava a ne samo pravnog priručnika.

Sava je Nomokanona sastavio 1220, za vreme boravka u Solunu, po povratku iz Nikeje. Sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već početkom XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država. Sava je, tako, ovakvom kodifikacijom više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije.

51

Uroš I

Dolazak na vlast. Nijedan savremeni izvor ne govori o prevratu kojim je s vlasti zbačen kralj Vladislav, a na presto doveden mlađi brat Uroš I. Možda je tome doprineo i pohod Mongola. Deo Mongola, progoneći Belu IV, dospeo je 1241. u Dalmaciju. Napali su Trogir, Split i Zadar, gde se ugarski kralj bio sklonio. Zatim su pošli prema jugu napali Dubrovnik i opustošili okolinu Kotora, Svača i Drivasta. Početkom 1242. Tatari su se preko Srbije, koju su opustošili, vratili u oblasti oko Crnog mora.

Kralj Vladislav je tada izgubio svoj najvažniji oslonac. Njegov tast trnovski car Jovan II Asen umro je u junu 1241. Bugarska je pod njegovim naslednikom Kalimanom (1241 – 1246) nastradala od Mongola i bila prinuđena da plaća danak.

To su bili razlozi koji su nagnali vlastelu da se pobuni protiv kralja Vladislava. U svakom slučaju, sredinom 1243. na srpskom prestolu bio je Uroš I, sin Stefana Pervovenčanog i Ane, unukom mletačkog dužda Enrika Dandola. Uroš I je vladao od 1243. do 1276.

Njegova snaha, žena bivšeg kralja Vladislava, živela je kao izgnanica u dubrovniku. Dubrovački knez se zakleo da kraljica Vladislavljeva neće delovati protiv kralja Uroša I. Vladislav se docnije izmirio sa bratom i živeo više od dve decenije u Srbiji. Njegovi potomci nisu igrali značajniju ulogu u političkom životu.

Odnosi sa Nikejom. Po Uroševom preuzimanju prestola nezavisnost Srbije bila je manje ugrožena nego u prethodnim decenijama. Vizantijsko carstvo je još bilo u izgnanstvu. Ugarska je bila u ruševinama posle mongolskog pohoda. Bugarska je, takođe, bila oslabljena.

U prvim godinama Uroševe vladavine došlo je do značajnih promena snaga među grčkim državama. Jovan, sin oslepljenog bivšeg solunskog i epirskog cara Teodora I Anđela (1204 – 1222), odrekao se 1242. carskih znakova i zakleo na vernost nikejskom caru Jovanu III Vatacu. Epircima je na taj način bio presečen put ka osvajanju Carigrada i obnovi Vizantije. Kada je 1244. umro despot jovan Anđeo, nikejski car se spremao da ukloni despota Dimitrija, Jovanovog naslednika u Solunu. Solunom je zavladao krajem 1246. Car Jovan III Vatac iskoristio je smrt bugarskog cara Kalimana sredinom 1246. i zapoeso bugarske pogranične tvrđave. Zagospodario je

52

Prosekom, Prilepom, Veleso, Ovčim poljem, Skopljem i Velbuždom sa okolinom.

Nikejsko carstvo je postalo velika balkanska sila i neposredan sused Uroševe srpske kraljevine. Granica je verovatno išla duž Šar-planine i Skopske Crne gore.

Epirski uticaj na Srbiju širio se još samo iz Drača, koji je pripao despotu Mihailu Anđelu.

Velika promena snaga nije ugrozila Srbiju jer je UrošI s Nikejcima bio u prijateljstvu., koje se pomutilo tek kasnije, za vreme cara Teodora II Laskarisa (1254 – 1258). Arhiepiskop Danilo II hvali Uroša I kao miroljubivog vladaoca koga su susedi držali u ljubavi i poštovanju. I zaista, o njegovim ratnim akcijama sačuvani izvori veoma retko govore.

Odnosi sa Dubrovnikom. Po dolasku na vlast Uroš I i Dubrovačka republika izmenjali su ugovore u kojima su se zakleli na međusobno prijateljstvo. Od vremena Stefana Prvovenčanog uobičajilo se da se ugovori obnavljaju prilikom svake promene na srpskom prestolu i promene dubrovačkih knezova, koji su u to vreme dolazili iz Venecije. Ugovori u vidu zakletve sadržali su izjave o prijateljstvu i lojalnosti. Srpski kraljevi su se obavezivali da neće napadati Dubrovnik i da će obezbediti slbodnu trgovinu dubrovačkim trgovcima. Republika se zakljinjala da neće kovati planove protiv srpskih vladara.

Dubrovčani su plaćali dva danka srpskom kralju. Prvi se zvao mogoriš i naplaćivan je od onih koji su imali vinograde van granica Republike, tj. na srpskoj teritoriji. Drugi je bio svetodmitarski danak koji je u vreme kralja Uroša I iznosio 2.000 perpera i plaćan je svake godine o prazniku svetog Dimitrija 26. oktobra.

Dubrovnik se obavezao da će u gradu držati Uroševog carinika čiji je zadatakbio da ubira za srpskog vladara deo prihoda od prodaje soli. Prodaja soli je bila ograničena na nekoliko trgova: Dubrovnik, Kotor, Drijevo na Neretvii manastir cvetog Srđa na Bojani. Svoje mesto među privilegovanim trgovima Dubrovnik je morao otplaćivati na taj način što je kralju prepuštao deo prihoda ostvaren od prodaje soli njegovim podanicima.

Od Uroševog vremena trgovci iz Primorja počeli su u većem broju odlaziti u Srbiju. Njima su garantovana prava slobodne trgovine. Tako su odnosi sa lokalnim stanovništvom postali složeniji.

Jačanje privrede. Podsticaj jačem strujanju trgoviinskog prometa između Srbije i gradova u Primorju dala je rudarska proizvodnja, koju su započeli nemački rudari, Sasi. Napredak koji su doneli Sasi sastojao se u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju, i novoj orijentaciji, traženju plemenitih i obojenih metala, srebra, bakra i olova. Počinju se

53

proizvoditi viškovi za tržište. Rudarski proizvodi iz Srbije bili su naročito traženi na mediteranskom tržištu.

Nije poznato odakle su Sasi došli u i pod kakvim okolnostima su se doselili u Srbiju. Postoje dve mogućnosti. Jedna je da su se u vreme tatarske najezde 1241/42. sklonili iz erdelja. Druga je mogućnost da ih je kralj Uroš I pozvao i naselio obećavči privilegije i mogućnosti za slobodno delovanje. U to vreme je i ugarski kralj Bela IV dovodio u svoju opustošenu zemlju zanatlije i rudare iz nemačkih zemalja.

Sasi su bili u Srbiji pre 1254, kada se prvi put pominju u jednoj Uroševoj povelji. Jezgro im je bilo u Brskovu na Tari, oko današnjeg Mojkovca. Ne može se utvrditi da li su se Sasi iz Brskova selili u druga rudarska mesta ili su drugi kolonisti koji su pristizali u talasima kasnije otvarali nove rudanike (Trepča, Rogozna, Novo Brdo).

Mogućnost da se u Srbiji nabavi srebro i zatim odnese u druge krajeve gde je imalo veću cenu privlačila je trgovce iz mnogih primorskih gradova: Dubrovnika, Venecije, Kotora, Budve, Bara, Ulcinja i Skadra. Trgovci iz Kotora imali su prednost u odnosu na Dubrovčane jer su bili podanici srpskih kraljeva.

Sukob Bara i Dubrovnika. Odnose Bara i Dubrovnika opterećivalo je staro suparništvo njihovih arhiepiskopija. One su se borile za jurisdikciju nad većim delom katolika u srpskoj državi. Dubrovnik je smatrao da Bar nema pravo da bude sedište arhiepiskopije, već samo episkopije, koja bi bila potčinjena Dubrovniku. Bar je isticao da je Dubrovnik potčinjen Splitu i da crkvena vlast dubrovačkog episkopa prestaje već na grebenima planina koje okružuju Dubrovnik. Taj stav su temeljili na činjenici da su u davna vremena postojale dve arhiepiskopije na Jadranu. Jedna je bila Salona, koju je nasledio Split, a druga je bila dukljanska, koju je nasledila barska arhiepiskopija.

Ta stara borba rasplamsala se poslednji put za vreme kralja Uroša I, izazivajući dalekosežne zaplete u odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja.

Ulcinjski episkop 1242. je priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhieiskopa, i to uz pristanak gradskih vlasti i kralja Đorđa, sina Vukanovog, koji je gospodario gradom Ulcinjom.

Kriza se zaoštrila 1247, kada je neko vreme barska arhiepiskopska tolica bila upražnjena. Dubrovački arhieiskop zahtevao je od pape da se prilikom izbora novog barskog arhiepiskopa poštuju prava dubrovačke crkve. Dubrovačku žestinu i upornost snažila je okolnost što je papa Inoćentije IV izuzeo 1247. Bosnu iz vlasti dubrovačkog arhiepiskopa i potčinio je arhiepiskopiji Kaloče u ugarskoj. Papa je doneo takvu odluku

54

zbog pasivnosti dubrovačkog arhiepiskopa u borbi protiv jeretika u Bosni. Progone jeretika su od 1221. vršili ugarski feudalci na podsticaj kaločkog arhiepiskopa i uz podršku ugarskog kralja. Bosanska episkopija je organizovana 1239, ali to nije popravilo stanje u Bosni. Iako je ban Matej Ninoslav (1232 – 1250) bio prisiljen 1244. da daruje velika imanja Bosanskoj biskupiji, kaločki arhiepiskop je 1246 opet pokrenuo krstaški rat protiv Bosne.

Ambicijama Dubrovnika nanet je težak udarac kada je Inoćentije IV usred spora naimenovao za barskog arhiepiskopa poznatog franjevačkog misionara Jovana de Plano Karpinija.

Početkom 1252, pošto su u Peruđi pred papom izneti glavni argumenti, on je odlučio da se u roku od šest meseci saslušaju svedočanstva obeju strana, da bi dva meseca posle toga on doneo presudu. Obe strane su iznosile već dobro poznate argumente. Kralj Uroš I bio je na strani Bara.

Sukob sa Dubrovnikom i Bugarskom. Uroš je jula 1252. opustošio okolinu Dubrovnika i opsadnim spravama napao grad. Stanovništvo se otkupilo dankom i sklopljen je mir.

Spor između Bara i Dubrovnika završio se bez formalnog rešenja 1255, jer su Dubrovčani zbog velikih troškova povukli svoje zastupnike kod pape. Ovakva situacije je odgovarala Baru.

Međutim, spor nije jenjavao. Dubrovčanima se ukazala prilika da 1253. sklope savez protiv Uroša, s dalekosežnim ciljem da isteraju njega i sav njegov rod iz kraljevstva. Taj isti cilj imao je i bugarski car Mihailo Asen (1246 – 1257). Njegovi poslanici su 15. jula 1253. u Dobrovniku sklopili ugovor o savezu. Car je preuzeo na sebe niz obaveza u pogledu poštovanja običaja koji su vladali u odnosima između Dubrovnika i srbije, u slučaju da zavlada srpskom kraljevinom. Potvrdio je proširene granice dubrovačke teritorije i obećao da će primorske gradove, ako ih osvoji, potčiniti dubrovačkoj crkvi. Dubrovčani su u maju 1254. u savez uvukli humskog župana Radoslava, potomka Nemanjinog brata Miroslava.

Bugari su, po svoj prilici, preduzeli pohod na Srbiju i prilično duboko prodrli na njenu teritoriju. Međuitm, akcije bugarskog cara nisu uzdrmale Urošev presto, te su već u avgustu 1254. Dubrovčani obnovili mir sa srpskim kraljem na osnovu ranijih ugovora i pravnih običaja.

U jesen 1254. umro je nikejski car Jovan III Vatac, koji je uspeo da obnovi premoć Nikeje. Njegov nestanak iskoristio je bugarski car Mihailo Asen. On je početkom 1255. potčinio prostrane oblasti, dotada pod vlašću Nikeje, od Vardara do Albanije. Na nikejski presto došao je Jovanov sin Teodor II Laskaris. On je preduzeo naporne i dugotrajne pohode kojima je povratio izgubljene teritorije i prisilio bugarskog cara na mir 1256.

55

Posrednik u tim pregovorima je bio Rostislav Mihailovič, mačvanski ban, zet Bele IV a tast Mihaila Asena.

Kralja Uroša I ubrajali su u prijatelje Nikejskog carstva, ali nedovoljno pouzdane. Urošev manevarski prostor ograničavali su Ugri. Bela IV je oko 1254. osnovao mačvansku banovinu koja je pritiskala srpsku državu. Za bana je postavio ruskog kneza Rostislava Mihailoviča. Banovine su predavane na upravu članovima vladalačke porodice. Raspolgalae su vojnim snagama i posadama u tvrđavama i imale su zadatak da brane teritoriju ugarske države i u pogodnom trenutku budu polazna tačka u njenoj ekspanziji.

Drugi pravac ugarskog pritiska išao je preko Huma, gde se župan Radoslav uključio u savez protiv kralja Uroša I.

Opasnost od Bugarske smanjila se posle zbacivanja i ubistva cara Mihaila Asena. Na presto je 1257. došao Konstantin Tih Asen. On je isticao svoje srodstvo sa srpskom dinastijom i ubrajao je Nemanju i Savu među svoje pretke.

Razlaz sa Nikejom. Ubrzo potom Uroš I je prekinuo saveznitšvo sa Nikejom. Epirskidespot Mihailo II Anđeo, koji je bio u sukobu sa carem Teodorom II Laskarisom, pridobio je srpskog kralja da sklope tajni ugovor kojim je Urošu bilo obećano izvesno teritorijalno proširenje.

Borbe protiv nikejaca počele su u proleće 1257. U Albaniji je feudalana gospoda prešla na stranu Mihaila Anđela. Borbe su se zatim prenele u Makedoniju, gde je kralj Uroš I učestvovao sa 1.000 ljudi. Zauzeo je Skoplje i predeo severne Makedonije. Preko Kičeva je stigao pod Prilep. Srbi su naneli težak poraz gradskoj posadi. Zarobljen je veći deo vojnika. Georgije Arkopolit, carski namesnik u evropski provincijama, načao se u teškom položaju, opsađen u Prilepu. On je bio oslobođen intervencijom Mihaila Paleologa, koji se probio do Prilepa. Kada se povukao Akropolit je ponovo bio opsađen. On je jedini svedok ovih sukoba. O Uroševoj vlasti nad skopskom oblašću govore samo izvori iz vremena njegovog sina Milutina.

U avgustu 1258. umro je u mladim godinama car Teodor II Laskaris. Naslednik je bio maloletan. Događaji su u Nikeji krenuli nepredviđenim tokom. Vojskovođa Mihailo Paleolog, oslanjajući se na plemstvo ozlojeđeno politikom prethodnog cara, odstranio je regente, potisnuo carevog naslednika i do kraja 1258. bio proglašen za cara, a zatim i krunisan za savladara. Mihailo VIII Paleolog (1259 – 1282) je uputio svoga brata Jovana s jakom vojskom na zapad da nastavi operacije koje je on vodio još za života cara Teodora. Jovan je uspeo da obnovi vlast Nikejskog carstva sve do Ohrida i Devola.

56

Tada je provti Paleologa organizovana koalicija u koju su ušli: epirski despot Mihailo Anđeo, južnoitalijanski kralj Manfred Hoenštaufovac, vladar Drača i Mihailov zet, Viljem Vilarduen, najmoćniji zapadni feudalac na grčkom tlu i takođe zet epirskog vladara. Do sukoba je došlo u ravnici Pelagonije u predelu oko Bitolja, juna 1259. Posle dužeg manevrisanja, pobeda je pripala Mihailu VIII Paleologu.

Kralj Uroš I je bio na strani Mihaila Anđela i njegovih zetova. Tom prilikom Uroš je izgubio nešto pre toga stečene teritorije u Makedoniji.

Posle je Uroš I promenio stranu i vratio se u Nikejski tabor. Verovatno pod uticajem Ugara koji su tih godina tesno sarađivali sa Paleolozima. Srpbi su 1260. učestvovali u ratu koji su Ugri vodili protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara.

Restauracija Vizantije. Pobeda u Pelagoniji je obezbedila nikejsku prevlast. Bio je to važan korak na putu ka obnovi Vizantijskog carstva. U julu 1261. jedan mikejski odred osvojio je Carigrad, prisilio latinskog cara na bekstvo i time prekinuo vlast Latina uspostavljenu 1204. Srbija se našla u istoj situaciji kao i u XII veku, priklještena između obnovljene Vizantije i Ugarske.

Obnova Vizantijskog carstva bila je nepotpuna. Mihailo i njegovi naslednici su trebali još da povrate teritorije u Epiru, Tesaliji, srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. Takođe Zapad nije odustajao od obnove latinske vlasti u Carigradu.

Odnosi sa Ugarskom. Srpski odred je pružio pomoć ugarskom kralju Beli IV u neuspešnom ratu protiv češkog kralja Pšemisla II Otakara. Srpski kralj je 12164. učestvovao u svadbenim svečanostima Bele, mlađeg sina Bele IV. Srpska i ugarska dinastija bile su rodbinski povezane. Urošev sin Dragutin bio je oženje Katalinom, unukom Bele IV, ćerkom njegovog starijeg sina Stefana.

Od 1262. počinju sukobi oca i sina Bele IV i Stefana V. Država je podeljena i mladi Stefan je dobio na upravu istočne oblasti. O Uroševom držanju prema tim sukobima nema nikakvih vesti.

Krajem 1267. ili početkom 1268. Uroš I se odmetnuo od Bele IV i napao Mačvansku banovinu, kojom je tada upravljao Bela Rostislavljević, kraljev unuk. Uroš je zauzeo deo banovine, pa je kralj Bela IV poslao unuku vojnu pomoć i u proleće 1268. došlo je do bitke u kojoj je kralj bio pobeđen i zarobljen. Njegove zastave su odnete u Budim, Beli IV.

Tek posle ovog poraza i obnavljanja vazalnih obaveza prema Ugarskoj je došlo do sklapanja ranije spomenutog braka između Dragutina i Kataline. Možda je brak sklopljen tek 1270. kada je Katalinin otac Stefan V, posle smrti Bele IV, postao kralj ceče ugarske države.

57

Dragutin je kao zet Stefana V, po ugarskom obrascu, postavljen za mladog kralja i određen za naslednika. Ali nije dobio poseban deo države na upravu. To je dovelo do sukoba Dragutina i Uroša.

Približavanje Vizantiji. Kada je 1267. sklopljen ugovor i Viterbu između Karla Anžujskog i proteranog latinskog cara Balduina, uperen protiv Mihaila VIII, i Srbija je smatrana za potencijalni plen.

To je dovelo do zbližavanja sa Paleolozima. Trebalo je da se careva ćerka Ana uda za Uroševog mlađeg sina Milutina. Princeza je sa pratnjom, u kojoj je bio i carigradski patrijarh stigla u Ber. Odatle su upućeni poslanici u Srbiju da se uvere u uslovima života i redu vladanja. Susret toga poslanstva sa kraljem Urošem I se neprijatno završio. Urošu je smetala vizantijska pompa i raskoš. Vizantijski poslanici su bili iznenađeni kada su ugledali ugarsku princezu, Dragutinovu ženu, kako u prljavoj odeći prede vunu. U Srbiji nisu naišli na red na kakav su navikli pa su smatrali da ta zemlja nema nikakvog reda i udobnosti.

Pregovori su ipak nastavljeni. Međutim, poslanici su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola umesto tobože smrtno bolesnog brata pa su doneli odluku da se odustane od daljeg puta i sklapanja ugovorenog braka. Oni su tvrdili da vizantijska princeza, rođena u purpuru, neće biti kraljica već robinja.

Savez sa Karlom Anžujskim. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja kralj Uroš I je prišao Karlu Anžujskom, ogorčenom protivniku Cara Mihaila VIII. Karlo je tražio saveznike na Balkanu., pošto je 1272. potčinio nekadašnje Manfredove teritorije i obrazovao Albansko kraljevstvo. Izvesnu ulogu u tom približavanju imala je i kraljica Jelena, koju je Karlo nazivao svojom predragom rođakom. Sin Jelenine sestre Marije, koja je živela u Srbiji, Anselm Šor, bio je jedan od kapetana novostvorene anžujske države u Albaniji.

Mihailo je na to odgovorio potvrdom primata Ohridske arhiepiskopije i time doveo u pitanje autokefalnost srpske i bugarske crkve. Na unionističkom saboru u Lionu. 1274. car je podsećao papu da su srpska i bugarska crkva nastale bez saglasnosti papske stolice, u mutnim vremenima kada su Latini vladali Carigradom. Mihailo VIII je nastojao da uniju iskoristi za poništavanje samostalnosti srpske i bugarske crkve.

Unutrašnje trzavice. U to vreme su se javljali nagoveštaji unutrašnjeg razdora. Po Danilu Banjskom, Dragutin je u više mahova tražio od oca oblast na upravu, ali je Uroš I ostao pri svom ranijem stavu i nije dozvoljavao da se obrazuje posebna oblast mladog kralja. Uroš I je nastojao da uguši sve težnje ka samostalnosti pojedinih krajeva u srpskoj državi. Zbog toga je iz titule izostavio Zahumlje, Travuniju i Duklju. Takođe je iz

58

pjedinih oblasti odstranio sporedne ogranke dinastije. Od njegovog vremena nema više knežea iz Miroslavljeve loze u Humu. Iz Zete ipčezavaju potomci Vukanovi. Đorđe je nosio kraljevsku titulu još 1248. Njegov brat Stefan je podigao manastir Moraču 1252. i bio zapamćen kao kralj. Njihov treći brat imao je titulu župana pre no što se zakaluđerio.

Stanje u srpskoj crkvi. Dok su se na kraljevskom prestolu smenila tri sina Stefana Prvovenčanog, na arhiepiskopskom tronu bio je Savin učenik Arsenije I. To je doprinelo kontinuitetu u razvoju crkve.

Uroš I je u Hilandaru podigao pirg Preobraženja sa isposničkom Ćelijom i obdario manastir. Kult Simeona i Save se dalje učvršćivao. Domentijan je na zahtev kralja Uroša I sastavio njihova žitija. Uroš I je podigao manastir Sopoćane oko 1265.

Arsenije I je 1263, zbog teške bolesti prestao da vrši dužnost, pa je Uroš I uticao da se na arhiepiskopski presto dovede njegov brat Sava, koji se ranije zamonašio i postao humski episkop. Dva brata su se opet našla jedan na čelu države, drugi na čelu crkve. To je omogućavalo kralju da ima neposredan nadzor i uticaj nad crkvom. Savu II (1263 – 1271) je nasledio Danilo I (1271 – 1272), posle njega za arhiepiskopa je postavljen Svetogorac Joanikije I, iguman studenički i učenik Save II. On je bio toliko privržen kralju Urošu I da se posle njegovog pada i sam povukao sa trona i živeo uz svrgnutog kralja da kraja njegovog života, a zatim u jednom manstirau u Primorju.

Novi sukob sa Dubrovnikom. Dubrovčani su tvrdili da Uroš I ima nameruda osvoji njihov grad. Po cenu veliki materijalnih žrtava utvrđivali svoje zidine 1265/66. Kraljica Jelena je bila naklonjena Dubrovniku. Ona je 1267/68. obećala da će štititi trgovce i nadoknaditi im nanetu štetu. U poslednjem periodu Uroševe vlade svetodmitarski danak je povećan na 2.000 perpera. Sve to nije Uroša I odvratilo od namere da osvoji Dubrovnik. Lično je predvodio vojsku koja je 1275. opsedala grad. Dubrovnik se žilavo branio. Jednom prilikom kralj je zarobio neke Dubrovčane i dao ih oslepiti. Tek na intervenciju duždevog poslanstva sklpoljen je mir.

Smena na prestolu. Rat sa Dubrovnikom je poslednja poznata akcija Uroša I. Tada se ponovo zaoštrio sukob sa Dragutinom, koji je tražio deo zemlje na upravu. Dragutin je dobio kao pomoć ugarsku i kumansku vojsku. Po Danilu II, Dragutin je još jednom ponizno zamolio oca, ali se Uroš razgnevio na njega, pa je Dragutin digao ruku na oca. Rat je vođen u “zemlji zvanoj Gackoj” i Dragutin je pobedio. Uroš I se povukao u Hum, tu se zamonašio i umro najverovatnije maja 1277.

59

Za Dragutina je bilo naročito važno držanje kraljice majke Jelene. Ona mu je oprostila i dala svoj blagoslov, a Dragutin je njoj ustupio deo države, kojim je ona upravljala više od tri decenije.

Dragutin i Milutin

Dragutinov dolazak na presto. Sin Uroša I i Jelene Anžujske, Dragutin je stupio na presto posle očevog povlačenja 1276. Za vreme Uroševe vladavine porasle su materijalne mogućnosti zemlje, što je pojačalo ratoborno rasopoloženje vladajućih krugova prema Vizantiji.

Dragutinovo doba ne beleži nikakve uspehe niti značajnije poteze preme Vizantiji. Pred krak Dragutinove vladavine prebeg Kotanica, bivši vizantijski dostojanstvenik, uspeo je da prodre do Sera. Usledio je protiv udar Vizantinaca koji su stigli sve do Lipljana. U pitanju je poslednja godina Dragutinovog kraljevanja 1281/1282. To je umanjilo Dragutinovu popularnost u očima vlastele. Možda su to bili razlozi one velike uzbune koja je, po rečima savremenika, zahvatila Srbiju krajem Dragutinove vlade.

Dragutinovo povlačenje s prestola. Dragutin je početkom 1282. nesrećno pao s konja pod Jelečom. Prelom noge bio je, verovatno, dosta komplikovan. To je bio neposredan povod abdikacije kralja Dragutina. On je na saboru u Deževu odstupio s vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina. Teško je reći koliko je u tom trenutku Dragutin bio izložen neposrednom pritisku vlastele i koliko je bilo Milutinovo učešće u pripremi tog događaja.

Milutinov dolazak na presto. Na presto je došao vladar koji je bio uporan i ambiciozan predstavnik one sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele što će idućih nekoliko decenija razviti veliku ekspanziju ka jugu i jugoistoku. S Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija. Sin Uroša I i Jelene Anžujske vladao je Srbijom od 1282. do 1321.

Odstupajući formalno zbog bolesti kralj Dragutin je predao vlast Milutinu, podredio mu se i pristao da zvanično više ne nosi titulu kralja. Kralj Milutin je trebalo doživotno da ostane na prestolu koji bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova, verovatno Vladislav. Nije sigurno da se novi kralj obavezao na sprovođene ovakve dinastičke politike. Značajan deo sporazuma činilo je pitanje teritorija koje su Dragutinu ostavljene na uživanje i upravu. Sporazum između braće je sadržavao i klauzulu prema kojoj je Dragutinu ustupljena posebna oblast u koju su ulazili: Rudnik, Arilje i Uskoplje, kod Trebinja. Težište Dragutinove teritorije nalazilo su u

60

severnim oblastima jer je on porodičnim vezama i političkim ambicijama od mladosti bio upućen na ugarski dvor.

Odnos prema Vizantiji. Milutin je vrlo brzo opravdao očekivanja onih krugova koji su se zalagali za ofanzivnu politiku prema Vizantiji. Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovanoj u Orvijetu 3. jula 1281. s ciljem da se uništi Vizantija, ostvaren je joša za Dragutinovo vladavine, ali tek sa Milutinom Srbija pristupa ispunjavanju savezničkih obaveza. Mada je Sicilijansko večernje 31. marta 1282. onesposobilo stožer cele koalicije – Karla Anžujskog – srpske trupe su krenule u pohod protiv Vizantije i uspele da konačno zauzmu Skoplje, koje su Srbi tokom XIII veka više puta osvajali i gubili. U Makedoniji su zauzeti Gornji i Donji Polog, Ovče polje, Zletovo i Pijanec. Srbi su shvatili da je ekspanzija na račun Vizantije osnovni spolnopolitički zadatak i zaloga jačanja zemlje.

Usledila je reakcija Carigrada. Car Mihailo VIII Paleolog započeo je intenzivne pripreme za pohod protiv Srbije, ali je još u jeku tih priprema umro, 11. decembra 1282, u jednom tračkom selu. Njegova velika vojska, koju su činili i najamnički odredi Latina, Turaka i Tatara, bila je za izvesno vreme zaustavljena, a opasnost po Srbiju otklonjena.

Novi vladar Andronik II Paleolog (1282 – 1328) uputio je u rano proleće 1283. vojsku na Srbiju. Vojna je više ličila na kaznenu ekspediciju, s pljačkom kao glavnim ciljem, nego na rat u koji bi bile uložene sve rapoložive vizantijske snage. Vizantijski odredi su doprli do Lipljana i Prizrena. Ali kada se jedan odred Tatara utopio u nabujalom Drimu, situacija se okrenula u korist Srba.

Kada se neprijatelj počeo povlačiti Milutin je prešao u napad. Kao cilj je imao dubok prodor na vizantijsku teritoriju. Obezbedio je pomoć Dragutina, koji je stigao sa svim raspoloživim snagama. Prodrli su na vizantijsku teitoriju u poznu jesen 1283. Božićni praznici su ih zatekli u Makedoniji. Po Božiću, operacije su nastavljene. Opljačkane su strumska i serska oblast i dosegnute granice Svete Gore i obala Egejskog mora kod Hristopolja (početak 1284).

Milutin i Dragutin se posle višemesečnog pustošenja povlače sa velikim plenom na sever. Još u toku iste godine Milutinovi odredi zaposeli su Poreč, Kičevo i Debar. Srpsko-vizantijska granica sada je išla linijom Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. Granicu je neko vreme uznemiravao vizantijski prebeg Kotanica, ali je pritisak na Vizantiju počeo da slabi.

Dragutinova oblast. Ubrzo posle zajedničkog pohoda protiv Vizantije, došlo je do naglog proširenja Dragutinove oblasti, omogućenog upravo njenim položajem. U drugoj polovini 1284, kao zet ugarske

61

vladajuće kuće, Dragutin je pod nejasnim okolnostima dobio Mačvansko-bosansku banovinu koju je do tada držala njegova tašta kraljica Jelisaveta. U sastav banovine ulazile su: današnja Mačva, krajevi uz južnu obalu Save, Beograd i severoistočna Bosna. Ove oblasti u Ugarskoj nazivane su onostranim Sremom, za razliku od današnjeg ovostranog srema. Dragutin se zato ponekad i navodi kao sremski kralj. Dragutinovoj oblasti pripojeno je i Braničevo. To mu je značajno ojačalo položaj.

Bivši kralj je svojom teritorijom upravljao samostalno, kao pravi suveren nezavisno od brata Milutina. Negovao je dobre odnose sa papom, nameravajući da pokrsti bogumile uz pomoć franjevaca, i mešao su u ugarsku politiku podržavajuči Anžujce protiv poslednjeg izdanka stare kuće Arpadovića. Na samoj ugarskoj granici podigao je svoju rezidenciju Debrc, na Savi. Bio je prvi srpski kralj koji je, mada samo privremeno, rezidirao u Beogradu.

Pošto je ojačao svoj položaj Dragutin je morao da se suoči s ozbiljnim iskušenjema. Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da se mešaju u prilike podunavskih zemalja. Oko 1285. pod kanom Nogajem prodrli su u Bugarsku, Ugarsku i srpske zemlje. Invazija je najviše potresla Bugarsko carstvo. Ono se raspalo na više oblasti, a upravljači jedne od tih oblasti će predstavljati naročiti problem za Dragutina.

Sukob sa Drmanom i Kudelinom. Proširivši svoje oblasti Dragutin se sučelio s dvojicom polusamostalnih gospodara, braćom Drmanom i Kudelinom, koji su kao tatarski vazali zajednički upravljali Braničevom. Iz utvrđenja u Ždrelu, na Mlavi, zalećali su se duboko u Ugarsku i Dragutinovu zemlju. Dragutin je preduzeo pohod da bi uništio dvojicu pljačkaša. Nedoveljne snage i težak teren učinili su da taj pohod ostane bez rezultata. Drman i Kudelim su uzvratili žestokom reakcijom. Uz podršku Tatara i Kumana strahovtio su opustošili Dragutinove oblasti, pa je bivši kralj morao da traži pomoć brata Milutina. Sporazumeli su se na Moravi i zajedno upali u Braničevo, 1291. Njihov pohod bio je krunisan potpunim uspehom. Braničevska oblast je osvojena i pripojena Dragutinovim posedima.

Sukob sa Šišmanom. Usledila je reakcija vidinskog kneza Šišmana, polunezavisnog velikaša i vazala kana Nogaja. On je preduzeo osvetničku ekspediciju na Srbiju. Upad je izvršen s odobrenjem ili čak na podsticaj samog Nogaja. Glavni cilj nisu bile Dragutinove oblasti, već Raška. Bugarska vojska je doprla do Peći, a u njihovom naletu nastradao je i manastir Žiča. Milutinov protivudar je bio tako efikasan da su srpski odredi zauzeli čak i Vidin, a sam Šišman je morao da napusti Bugarsku i spasi se bekstvom preko Dunava. Sklopljen je mir koji po Šišmana nije bio nepovoljan. Milutin je ćerku svoga visokog dostojanstvenika Dragoša udao

62

za Šišmana, a nešto kasnije i sopstvenu čerku Anu dao za ženu Šišmanovom sinu Mihailu. Kan Nogaj nije bio zadovoljan ovakvi rtazvojem događaja i počeo je pripremati veliki pohod na Srbiju. Milutin je buru otklonio veštim potezom. Njegovi poslanici uverili sa kana da Bugarska neće više biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. Nogaju je kao zalog poslat Milutinov najstariji sin Stefan. Nešto kasnije, sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost.

Odnos Milutinove i Dragutinove oblasti. Uporedo sa porastom Milutinove moći, rasla je i moć njegovog brata. Arhiepiskop Danilo II naziva Dragutina dosledno kraljem, navodeći ponekad kao njegovu državu Mačvu, a ponekad Srem. On obaveštava da je Dragutin imao i sopstvenu vojsku. Po svedočenju anonimnog zapadnog istoričara s početka XIV veka Milutinova država je obuhvatala Rašku, Hum, Duklju i Primorje, dok je Dragutin vlada Srbijom, Bosnom, Mačvom i Krajinom. Anonim govori o dve države – regnum Srevie, pod kraljem Dragutinom, i regnum Rascie, pod kraljem Milutinom. Dragutinova oblast je od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu. Bivši kralj je postajao sve moćniji, a njegov brat je zbog toga bio sve uznemireniji. Krajem XIII veka, posle prebrođenih iskušenja s Bugarima, među braćom su zavladali zategnuti odnosi i svađe koji će se jedva deceniju kasnije pretvoriti u oružani sukob. Zbog toga je utihnula srpska inicijativa u ratu sa Vizantijom.

Sukob sa Vizantijom. Od 1284. do 1299. nema značajnijih vojnih operacija Srbije uperenih protiv Vizantije. Milutin je svoja najveća osvajanja postigao još na početku vladavine. Na srpsko-vizantijskom ratištu u Makedoniji nastupilo je razdoblje pograničnog četovanja. Te borbe je usled oskudnosti izvora teško rekonsturisati.

Posle 1297. pložaj Vizantinaca u Makedoniji je postao izuzetno složen. Vizantija je početkom 1296. postigla značajne uspehe u Albaniji, domogavši se Valone i Drača. Milutin je imao istu ideju, ali su ga Vizantinci pretekli. Srpski kralj ipak nije odustao, pa se Drač već u junu 1296. našao u njegovim rukama. Gubitak Drača naveo je Carigrad na odlučniju akciju. Na čelo vojske postavljen je vešti i sposobni vojskovođa Mihailo Glavas. On je 1297. poveo veliki kontranapad koji se, međutim, završio potpunim neuspehom i samo pogoršao položaj Vizantinaca u Makedoniji. Mihailo Glavas je posle neslavnog završetka svoje ekspedicije prvi izneo ideju o potrebi sklapanja mira, garantovanog ženidbenom vezom između srpskog i vizantijskog dvora.

Mir sa Vizantijom. Kralj Milutin je, takođe, želeo sporazum s Vizantijom. Zbog međunarodnog prestiža koji je vizantijski dvor još uživao, ženidbom s vizantijskom princezom znatno bi porastao njegov politički

63

ugled. Time bi bila obezbeđena sigutnost dotadašnjih osvajanja, potvrđeno Milutinovo pravo na presto, a problem nasleđivanja gotovo sigurno rešen u njegovu korist. Zbog toga je došlo do pogoršanja odnosa sa Dragutinom, koji je još u Deževu postavio zahtev da njegov sin jednog dana nasledi srpski presto.

Potporu za izmirenje sa Vizantijom srpski kralj je imao uglavnom u redovim sveštenstva, sa arhiepiskopom Jevstatijem II na čelu, ali je naišao na veliku opoziciju među vlastelom. Tu leži jedan od razlog što su mirovni pregovori dugo trajali i što su uz veliku muku i otezanje završeni tek posle pune dve godine (1297 – 1299).

Ženidba sa Simonidom. Značajni otpori politici mirenja javljali su se i na vizantijskoj strani. Prvu prepreku postavila je sama izabranica za budući brak s Milutinom, careva sestra Evdokija, udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina. Ona je energično odbila da se uda za triput ženjenog srpskog kralja, koji je još bio u braku sa trećom ženom. Milutin je tada zasuo carigradski dvor ozbiljnim pretnjama, te je Andronik II brzo pronašao zamenu za Evdokiju – sopstvenu kćer Simonidu, koja nije imala ni punih šest godina. To je izazvalo protivljenje vizantijsko sveštenstva, koje je iz kanonskih razloga moralo da anatemiše udaju male Simonide, jer je vizantijska crkva četvrti brak smatrala jednom od najtežih povreda hrišćanskog morala.

Progovori su tekli sporo i Vizantinci su hteli da od srpskog kralja dobiju što više garancija. Od njega se tražilo da preda svoju treću ženu i ugledne taoce, kao i da kraljica majka Jelena prisustvuje svadbi i učestvuje u polaganju zakletve kojom će dve strane utvrditi sklopljeni ugovor. Uticaj kraljice majke je bio veliki, a Vizantinci su bili nepoverljivi prema Milutinu.

Milutin je uporno pokušavao da izbegne te zahteve, ali je vizantijski pregovarač, Teodor Metohit, bio uporan. Pet puta je odlazio u Srbiju (1298/99) dok najzad nije usaglašen sporazum u većini pitanja. Car Andronik II je pred Uskrs 1299. došao u Solun. Milutin je zahtevao da se sastanu na ničijoj zemlji. Vizantinci su na Vardaru predali Simonidu i taoce, a Milutin njima svoju dotadašnju ženu Anu, bugarsku princezu, i taoce, među kojim je bio i Kotanica. Ohridski arhiepiskop Makarije obavio je venčanje Milutina i Simonide. Srpskom kralju konačno su priznate kao miraz ranije osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip. Milutin je tek posle toga posetio cara Andronika II u Solunu i bio bogato ugošćen.

Ovaj sporazum imao je za posledice zaoštravanje odnosa izmeću Milutina i Dragutina, i cara Andronika II i vizantijskog sveštenstva na čelu sa patrijarhom Jovanom.

64

Unutrašnje borbe početkom XIV veka. Milutinov ugled i autoritet naglo su porasli u okolnom svetu. Približavanje Vizantiji, čiju je civilizaciju, za razliku od oca Uroša I, Milutina duboko poštovao i kao uzor imao pred očima, i tesno pevezivanje s njom nisu odobravali svi uticajni ljudi u srpskoj državi. Time nisu bili zadovoljni majka Jelena i brat Dragutin, koji u srpsko-vizantijskim pregovorima nije ni spominjan.

Uskoro je došlo do sukoba između braće jer su Vizantinci nastojali da potomcima carskih princeza obezbede prvenstvo u nasleđivanju prestola. To se kosilo sa odredbama ugovora iz Deževa (1282). Dragutin se tome naravno usprotivio.

Borbe Arpadovića i Anžujaca u Ugarskoj. Njegova zemlja jednim delom se sastojala od teritorija koje su pripadale ugarskom kralju. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. Dragutin je bio povezan sa Bosnom, gde je imao posebne interese, jer mu se kći 1284. udala za bana Stjepana I Kotromanića.

Dragutin je nastojao da iskoristi haotične prilike u Ugarskoj, za verme vladavime poslednjeg Arpadovića Andrije III, da bi se što više osamostalio. Kralj Andrija III darovao je 1292. Dragutinivom sinu Vladislavu herceštvo Slavoniju kao nasledni posed, a 1293. oženio ga je svojom nećakom Konstancom Morozini. Pretendenti na ugarski presto napuljski Anžujci, takođe, su se trudilim da obezbede Dragutinovu podršku. Napuljski dvor je Karla Martela i Karla Roberta preporučivao kralju Dragutinu i kraljici Katalini. Kralj Andrija III je umro 1301. i borbe oko ugarskog prestola su se rasplamtele. Trajaće čitavu deceniju. Dragutin je, zahvaljujući svojim rodbinskim vezama sa Arpadovićima, istupao kao pretendent na ugarski presto. Ukazala mu se prilika da jednom sinu obezbedi presto u Ugarskoj, a drugom u Srbiji. Njegove snage ipak nisu bile dovoljno jake za takav poduhvat.

Rat Dragutina i Milutina. Otvoreni rat izbio je najkasnije 1301. u to vreme Milutin je vodio rat sa Dubrovnikom. Dubrovčani su ojačani mletačkim brodovima i ratnicima iz Zadra i Hrvatske napali Kotor u prvoj polovini 1301. Kotor se odbranio od opsade, a kralj Milutin je napao Dubrovnik i presekao mu veze sa kopnom.Dubrovčani su privremeno poseli Mljet, a Milutin je zarobio izvestan broja Dubrovčana i držao ih zatvorene do kraja rata. Već u avgustu 1301. Dubrovčani su počeli da se zalažu za sklapanje mira. U pregovorima je učestvovala i Venecija. U novembru 1301. izrađen je u Dubrovniku nacrt ugovora o miru. Avgusta 1302. mir je sklopljen, a u septembru kralj Milutin je izdao povelju u kojoj su prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji podrobnije i preciznije obrazložena nego u

65

zakletvama ranijih srpskih vladara. Nema sumnje da se borba između braće tada uveliko rasplamtela.

I sukob u Bosni bio je povezan sa unutrašnji ratom u Srbiji. U proleće 1302. sukobili su se Stjepan I Kotormanić i Mladen I, koga je postavio brat Pavle Bribirski. Ban Pavle je počeo ekspanziju u Bosni krajem XIII veka. Bio je pristalica napuljskih Anžujaca i pomagao im je da ostvare svoje pretenzije na ugarski presto. Banu Pavlu rat između Milutina i Dragutina pružio je pogodnu priliku da pokuša da proširi svoju vlast na Hum. Njegovi ljudi su po svoj prilici učestvovali u napadu Dubrovčana na Kotor 1301. Pavle je čak uspeo da prodre do Onogošta. Njegov sin Mladen II od 1304. nosi titulu gospodara cele Humske zemlje. On je neko vreme bio zarobljenik kralja Milutina. Do susreta bana Pavla i kralja Milutina došlo je 1305/06. Pregovarali su o oslobađanju Mladena II. Cena oslobađanja je bila povlačenje iz Huma.

O sukobima Dragutina i Milutina obaveštava nas anonimni zapadni putopisac koji je 1308. prolazio kroz srpske zemlje. Milutin je tražio podršku pape i francuskih feudalaca na jugu Italije, koji su imali ambicije da osvoje Vizantiju i obnove Latinsko carstvo. Obraćao se papi Benediktu XI (1303 – 1304) da njega i celu državu primi pod zaštitu svete stolice. O tome je pregovarao i sa novim papom Klimentom V (1305 – 1314). Papa je naložio trojici svojih legta 1308. da ostvare sjedinjenje Milutinove države s katoličkom crkvom. Oni su trebali da predaju Milutinu zastavu svetog Petra, koja je istovremeno simbolisala zaštitu papske stolice i spremnost za borbu protiv nevernika.

Milutin je stupio u savez sa Filipom Tarentskim, sinom južnoitalijanskog kralja Karla II. Filip je uzeo titulu despota Romanije i iz Epira i Albanije započeo borbu za obnavljanje latinske vlasti u Carigradu. U avgustu 1306. primio je skadarskog episkopa Stefana, Milutinovog poslanika, i s njim pregovarao o savez.

Kralj Milutin je sklopio savez i s Karlom od Valoa, bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. Karlo je kao suprug Katarine od Kurtnea bio nosilac prava na carigradsku krunu i neko vreme nastojao da ukloni Paleologe. Saveznike je našao u Veneciji, papi, Filipu Tarentskom i Milutinu. Milutinovi poslanici su se 27. marta 1308. zakleli u jednom manastiru kod Melena da će pomoći Karlu u borbi protiv cara Andronika II. Pregovaralo se o udaji Milutinove ćerke Zorice za Karla, sina Karla Valoa. Međutim, od Milutina je zahtevano da prevede zemlju u katoličastvo. To bi izazvalo žestoku reakciju, pa se na kraju odustalo od ovog plana.

Pregovori Milutina sa Filipom Tarentskim i Karlom Valoa nisu narušili njegove dobre odnose sa Vizantijom. Srdačne su bile veze carice

66

Irine i njene ćerke Simonide i kralja Milutina. Nićifor Grigora optužuje caricu da je trošila silan vizantijski novac na darove ćerki i zetu. U to vreme Vizantija je preživljavala teške trenutke. Do početka XIV veka Turci su osvojili najveći deo Male Azije. Car Andronik je bio primoran da nagažuje strane najamnike, ali su se Katalanci odmetnuli i počeli da pljačkaju vizantijske teritorije. Ustremljivali su se i na Svetu Goru, napadali manastire i njihovu imovinu. Pustošenje nije bio pošteđen ni Hilandar, o kojem je Milutin vodio posebnu brigu. On je na mestu ranije Nemanjine crkve sazidao novu i veću 1302. Ojačao je hilandarske zidove i podigao manastiru dva pirga, posebna utvrđenja, od kojih je jedno bilo na morskoj obali i osiguravalo manastir od gusarskih napada. Milutin je darivao manastir novcem i posedima. U odbrani Hilandara od napada Katalanske kompanije posebno se istakao budući srpski arhiepiskop Danilo II, tada iguman manastira.

Katalanci i nihovi saveznici Turkopuli (pokršteni Turci) su u proleće 1309. upali u Tesaliju i opustošili je. Zatim su stupili u službu atinskog vojvode, ali su se i sa njim ubrzo sukobili. Obračun se završio pobedom Katalanaca kod Kefisa, u martu 1311, što je dovelo do uspostavljanja katalanske vlasti nad Atinskim herceštvo.

Katalanski saveznici Turkopuli zadavaće Srbiji i Vizantiji još muka. Jedan njihov deo pod zapovedništvom Halila prešao je u Malu Aziju, a drugi (500 pešaka i 1.000 konjanika) pod zapovedništvom Melika, Milutin je primio u svoju službu. U završnom delu unutrašnjih borbi, ovi najamnici su u službi Milutinovoj odigrali značajnu ulogu, ali njihovo vrbovanje izazvalo je prolaznu krizu u odnosima s Vizantijom.

Borbe za ugarski presto. Napuljski pretendent je uživao podršku papstva još od vremena Bonifacija VIII. Iz borbi za presto 1305. je istisnut Vaclav III, sin češkog kralja. Oton Bavarski je 1307. zatvoren u Erdelju, pa je jedini ozbiljan pretendent ostao Karlo Robert iz anžujske dinastije. Na saborima 1307. i 1309. njemu je većina velikaša položila zakletvu vernosti, a sredinom 1309. krunisan je u Budimu.

Dragutin je dugo podržavao anžujskog pretendenta i svakako doprineo njegovom usponu. U Dragutinovom opredeljivanju veliku ulogu odiigrao je ugarski velikaš Ladislav Apor, erdeljski vojvoda, neko vreme glavni oslonac pretendenta Otona Bavarskog. Apor je nastojao da mu ćerka postane ugarska kraljica. Hteo je da je venča za Otona Bavarskog, ali se razišao sa njim, zatvorio ga i oduzeo mu kraljevske znake. Posle toga ćerku je udao za Dragutinovog sina Vladislava (prva žena Konstanca Morozini nećaka Andrije III) i na njega preneo svoje ambicije. Papski legat je osudio brak Aporove ćerke i Vladislava i krajem 1309. bacio anatemu na Apora. On je

67

aprila 1310. odustao od svojih planova, priznao Karla Roberta za ugarskog kralja i predao mu krunu svetog Stefana, koja se od 1307. nalazila kod njega. U avgustu 1310. Karlo Robert je krunisan pravom krunom i po običajima ugarskog kraljevstva.

Dragutin u Ugarskoj nije ništa postigao, a navukao je na sebe neprijateljstvo mladog kralja. Umesto da u Ugarskoj nađe oslonac za borbe koje je morao da vodi u Srbiji, Dragutin se našao između dve vatre.

Sklapanje mira između braće. Borba između braće je trajala već drugu deceniju a da se ravnoteža snaga nije poremetila. Međutim, Danilo II u svom žitiju kralja Milutina navodi da se kralj našao u teškom položaju jer ga je vlastela napustila. On spominje Milutinov pohod sa najamnicima u kojem je izvojevao pobedu. To je jedina vest koja govori o kraju borbi 1311. ili 1312.

Ništa se ne znao uslovima pod kojima je mir sklopljen, ali je ostala beleška o misiji hilandarskog igumana Nikodima, koga su braća poslala u Carigrad patrijarhu Nikonu i caru Androdniku II. Njima je bila poverena neka uloga u sankcionisanju i garantovanju mira među braćom. Na osnovu malobrojnih podataka ne može se rekonstruisati tok pregovora i odredbe mira. Braća su zajednički izdala povelju manastiru Banjskoj, koji je dovršen pošto je zavladao mir.

Braća su sarađivala u leto 1313. Dragutin se spremao da napadne Ugarsku, ali mu je stiglo naređenje od brata da mu se pridruži na zajedničkom pohodu na Hrvatsku. Pohod je bio upravljen protiv bana Mladena II Bribirskog. On je posle smrti bana Pavla 1312. prihvatio porodične zemlje, a s njima nasledio i ratovanje protiv Venecije. Obnovio je neprijateljstva protiv Srbije i uspeo da sa proširi na Hum i posedne dolinu donje Neretve. Milutin je zajedno sa Venecijom napadao Mladena II, sve dok Mlečani nisu sa njim sklopili mir 1313. Ne zna se šta je Milutin postigao u borbama protiv Mladena II.

Milutin je posle izmirenja sa bratom pomogao caru Androniku II. Poslao je 2.000 ljudi da pomogne vizantijske operacije protiv Halilovih Turkopula na Helespontu. Uz Đenovljane srpski odred je doprineo uništenju gnezda pobunjenih najamnika. Ubrzo posle toga, Milutin je poslao možda još veći odred pod zapovedništvom vojvode Novaka Grebostreka, da pomogne tastu caru na tlu Male Azije. Milutinovi ratnici su uspešno ratovali protvi Turaka u Anadoliji.

Unutrašnja politika kralja Milutina. Posle izmirenja pitanje naslednika prestola ostalo je otvoreno. Milutinov sin Stefan, tada je imao oko trideset godina, bio je zabrinut za svoju budućnost. On je bio očev mezimac i Milutin je nastojao da obezbedi njegovu legalizaciju u svojim

68

pregovorima sa papom. Stefanu je bila data na upravu oblast koja je ranije pripadala kraljici Jeleni. Jezgor te oblasti činila je Zeta. Stefan je samostalno upravljao, a stranci su ga smatrali kraljem.

Pre Simonide Milutin je imao najmanje tri žene: Anu, ćerku bugarskog cara Georgija Terterija, Jelisavetu, sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca a ćerku Stefana V, i Jelenu, s kojom je bio u braku kada je došao na presto. Iz jednog od tih brakova imao je sina Konstantina.

Preko svoje četvrte žene Simonide došao je u bližu vezu s njenom majkom Irinom – Jolantom Monferatskom. Ona je živela odvojeno od cara, pošto se sa njim sukobila oko jednog krupnog političkog pitanja. Zahtevala je da car podeli vizantijsku državnu teritoriju tako da svi njegovi sinovi dobiju po jedan deo. To se kosilo sa svim tradicijama Carstva i vizantijskih pravnih shvatanja. Onda je Irina ambicije prenela na ćerku Simonidu, srpskui kraljicu, uverena da će njeno potomstvo zavladati Srbijom. Okružila je ćerku i zeta pažnjom i obasula ih poklonima.

U jednom trenutku se pokazalo da će Simonida ostati nerotkinja i carica Irina je tada došla na misao da jednoga od svojih sinova nametne za naslednika kralju Milutinu. Milutin je dopustio da Simonidina braća dođu u Srbiju kako bi upoznala zemlju kojom je trebalo da zavladaju. Od tri Irinina sina, Jovan je umro 1308, Teodor je poslat na zapad da nasledi monferatsku grofoviju, a u Srbiju je došao Dimitrije. Njega su u Srbiji lepo primili, ali mu se nije svidela klima i sredina, pa je zabrinut za zdravlja, posle kratkog vremena napustio zemlju. Pred smrt Irina je pokušala da nametna Teodora, ali se i ovaj pokušaj završio kao prethodni. Nepovoljna klima i sredina bili su samo opravdanje jer su Irinini sinovi uvideli koliko je nesigurna i opasna uloga koja im je namenjena.

Sukob Milutina i Stefana. Svi ovi planovi uticali su na Stefana da promeni svoj stav prema ocu. Danilo II, jedini svedok ovih zbivanja, potpuno je na Milutinovoj strani. On ističe da je sin odlučio da zbaci oca, a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. Mnogi su odstupili od oca i prišli sinu. U vojnim akcijama inicijativu je imao Milutin. Pošao je s vojskom u zetsku oblast. U okolini Skadra, gde je Stefan imao dvor, povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina da mu se potčini i zatraži oproštaj. Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno opsrostio. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama.

Stefan je posle toga poslat u Skoplje, gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Lišavanjem očinjeg vida, Stefan je po srednjovekovnim shvatanjima bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefan je sa ženom i dvoje dece, jedno je bio

69

budući prestolonalsednik i vladar Dušan, predat caru Androniku i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik. Danilo II hvali cara Andronika II što nije odao tajnu da Stefan nije bio potpuno oslepljen.

Stefanova pobuna nije dugo trajala i odigrala se u prvoj polovini 1314.

Smrt kraljice-majke Jelene. U to vreme došlo je ponovo do krize u odnosima Milutina i Dragutina. Dragutin nije došao na pogreb majke Jelene, koja je umrla 8. februara 1314, već je uputio svoje poslanstvo. Tek posle izvesnog vremena Dragutin je došao u bratovljevu državu da se pokloni majčinom grobu. Tom prilikom braća su se sastala na Milutinovom dvoru u Paunima, na Kosovu. Posle toga je Simonida posetila Dragutina i Katalinu u Beogradu.

Milutinova ktitorsk delatnost. Približno u to vreme Milutin je obdario manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde je odredio da mu bude grob. Povelju su potvrdili Dragutin i arhiepiskop Nikodim. Tekstovi s kraja srednjeg veka pripisivali su Milutinu podizanje četrdeset crkava. Podigao je novu crkvu u Hilandaru, pirgove u Svetoj Gori i manastire u Carigradu, Solunu i Jerusalimu. Milutinovu zamašnu ktitorku aktivnost su omogućili novi izvori prihoda od rudarstva i pojačane trgovačke delatnosti. Anonim je zabeležio 1308. da kralj Raške ima sedam rudnika srebra (Brskovo, Trepča, Janjevo, Rudnik, Lipnik i Novo Brdo).

Milutin je obnovio Žiču, koja je stradala od Tatarskih napada. Podigao crkvu Bogorodice Ljeviške, sedište prizrenskog episkopa, zatim Gračanicu, sedište lipljanskog episkopa, pa crkvu Bogorodice Trojeručice, sedište skopskog episkopa.

Proširilo se područje jurisdikcije srpske arhiepiskopije. Pod njom su bili episkopi iz Dragutinove države, iz zemalja kraljice Jelene i iz oblasti mladog kralja Stefana.

Unutrašnja organizacija Milutinove države. Teodor Metohit ističe da je Milutinov dvor bio udešen po vizantijskom ukusu i ceremonijalu carskog dvora. Milutin je u svoju titulu počeo unositi zemlje na koje je pretendovao (Hrvatska – u vreme sukoba s Mladenom II). Vizantijski uticaji su bili naročito jaki. Uvode se neke vizantijske titule. Prihvata se sistem pronije i najamničke vojske. Sa sistemom pronije Milutin se susreo prilikom osvajanja Makedonije. Na posednutom zemljištu zatekao je ratnike koji su od vizantijskog cara dobijali posede s obavezom da se odazivaju na pozive da vrše vojnu službu. Posedi su pored zemljišta obuhvatali i ljude koji su na njima živeli i obrađivali ih. Kralj Milutin je nasledio cara u ulozi korisnika pronijarskih vojnih službi. Ni Milutin nije dozvoljavao da se pronija stopi s

70

naslednim baštinama, ali je prenosio pronijarski posed na sina ili bliskog rođaka ranijeg držaoca ukoliko je bio kadar da izvršava uobičajene pronijarske obaveze. To je omogućilo stvaranje vojnih odreda potčinjenih direktno kralju. Zato je Milutin raširio ovaj sistem i po starim srpskim zemljama. To je bilo moguće jer je vladar raspolagao sa zemljom koju je mogao dodeliti u proniju.

Najamnička vojska nije imala stalan karakter. Uzimanju najamnika se pribegavalo u trenucima potrebe. Milutin je u svoju službu dovodio: Turkopule, Kumane, Italijane. Njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan je imao jedan nemački najamnički odred.

Milutin je uveo kefalije, koje će postati kičma čitavog upravnog sistema u Srbiji. To su bili vladarevi namesnici koji su po njegovom ovlašćenju i u njegovo ime upravljali pojedinim teritorijama. Kefalije su imale svoja sedišta po gradovima čijim su područjem upravljale. U vreme kralja Milutina kefalija nije bilo po čitavij teritoriji, a poverena oblast je bila prostranija nego kasnije, u vreme Carstva.

Kralj Milutin se jedini među Nemanjićima pre Dušana istakao zakonodavnom delatnošću. U tekstovima iz vremena Stefana Dečanskog, Dušana i Uroša često se citiraju zakoni svetoga kralja, a tim nazivom su potomci obeležavali Milutina. Zakonom su nazivani crkveni kanoni, ali i pravni običaji. U Milutinovo vreme ustanovljena je porota. Ukoliko bi se svi porotnici propisno zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi neko od porotnika odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen.

Milutin je zaveo dosledno staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici treba da budu pripadnici velike vlastele, srednjim ljudima njihovi staleški drugovi, a sebrima sebri. U mešovitim parnicama polovina porotnika treba da bude sastavljena od Srba, tj. kraljevih podanika, a polovina od pripadnika one grupe kojoj je pripadao drugi parničar. Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova između svojih podanika i stranaca (Dubrovčana i Sasa). Taj sud je sastavljen od jednokog broja sudija iz redova onih grupa kojima su pripadali parničari. Na taj način se potvrđivalo u srednjem veku veoma rašireno shvatanje da za svakog pojedinca, bez obzira na mesto gde se nalazi, važi pravo one zajednice kojoj pripada.

Dragutinova smrt. Dragutin je umro u proleće 1316. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Teoktist. Na saboru vlastele i sveštenstva svoje države predao je vlast sinu Vladisalvu. Zahtevao je da njegovo telo ne vade iz groba ako se javi kakva blagodat božja. Na taj način je želeo da spreči da ga poštuju kao svetitelja. Loza svetog vladara se produžila preko Milutina i njegovih naslednika.

71

Slabo su poznati odnosi Vladislava i Milutina. Milutin je zauzeo Dragutinovu zemlju. To je izazvalo teškoće u odnosima sa Ugarskom jer su zemlje sremskog kralja sve do kraja XIV veka bile jabuka razdora u odnosima Ugarske i Srbije. Kralj Karlo Robert je 1318. sklopio savez sa Milutinovim neprijatelijma: Filipom Tarentskim, Mladenom II i papom Jovanom XXII.

Pre no što će s njima zaratiti Milutin je priveo rat s Dubrovnikom kraju. Venecija je pomagala Dubrovnik oružjem i istovremeno posredovala kod srpskog kralja da se sklopi mir. Primirje je postignuto s jeseni 1317. Sporazum je postignut u novembru 1318. kada je dubrovačkim trgovcima dozvoljeno da odlaze s robom u Srbiju.

Neprijateljstva sa Mladenom II su izbila u junu 1318. Mladen II je postigao znatne uspehe. Septembra 1318. došao je do Dubrovnika. U junu 1319. Milutin je zamolio Dubrovčane da prime banovog brata Grgura i druge taoce. Dubrovčani su se tada zalagali da se sklopi mir između kralja i bana. Ban je morao da ustupi delove Humske zemlje koje je bio poseo.

Filip Tarentski je delovao s papskom podrškom u Albaniji. Kralj Milutin je i posle gubitka Drača, početkom XIV veka, zadržao teritorije u severnoj Albaniji. Papa je pozivao katoličke albanske velikaše da stanu na Filipovu stranu. Ne zna se kakve je rezzultate dala papska akcija. Milutin je sa epirskim despotom Tomom uspešno potiskivao Filipa Tarentskog.

Karlo Robert je 1319. prešao Savu, zauzeo grad Mačvu i prodirao dolinom Kolubare. Jezgro Dragutinove države došlo je pod njegovu vlast. Milutin je uspeo da povrati teritorije sve do Save. Ugarski kralj je 1320 preduzeo novi pohod i ponovo osvojio Mačvu i druge gradove.

Milutinova smrt. U jesen 1320, posle smrti Mihaila IX, sina i savladara Andronika II, poremtili su se odnosi između starog cara i njegovog unuka Andronika III, koga je krivio za sinovljevu smrt. Stari car je hteo da ga liši prestola. Andronik III je potražio pomoć u Srbiji. Zaverenici su računali na srpskog kralja. Prvi period unutrašnjeg rata od aprila do juna 1321, protekao je bez Milutinovog mešanja. Kada je ponovo izbio rat 1322, Milutin više nije mogao učestvovati, a njegov naslednik je dosledno podržao starog cara. Kralj Milutin je umro 29. oktobra 1321.

72

Stefan Dečanski

Dolazak na presto. Dragutinov stariji sin Urošic je umro, a mlađi Vladislav je bio zatvoren posle 1316. Milutinov sin Stefan je bio oslepljen i prognan. Postavilo se pitanje naslednika prestola. Od svih pretendenata ostao je samo Konstantin, Milutinov sin. Ne zna se kada je rođen, ni iz kojeg je braka.

Oslepljeni Stefan bio je u Carigradu, Svetogorci su se sažalili nad njegovom sudbinom. Danilo, nekadašnji iguman Hilandara i Banjske, a sada episkop, zauzeo se za kraljevig sina. Molio je arhiepiskopa Nikodima da utiče na Milutina da promeni stav prema sinu i da mu dozvoli da se vrati. Milutin je popustio i prihvatio sina, koji se u srbiju vratio u toku 1320. Otac mu je doedlio za izdržavanje župu u Budimlju.

Milutin je potom u Nerodimlju pao u postelju i izgubio moć govora. Uz njega je do kraja bio Danilo II. Milutin je umro 29.oktobra 1321. Period od, sedamdeset dana, od njegove smrti do krunisanja Stefana bio je jednim delom ispunje unutrašnjim borbama, koje je teško rekonstruisati. Stefan je krunisan 6. januara 1322. Tek posle krunisanja došlo ja do borbe s Konstantinom, koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi, već je iznudio bitku u kojoj je poginuo.

Nemire je iskoristio i Vladislav, Dragutinov sin, i oslobodio su iz zatvora. On je zauzeo očeve zemlje i nosio titulu kralja. Tako su opet , za izvesno vreme, postojale dve države.

Odnosi sa susedima. Došlo je do raskid sa bugarskim carom Mihailom, koji se rastao sa Anom sestrom srpskog kralja. Oženio se sa Milutinovom udovicom Simonidom, sestrom cara Andronika III. Taj postupak je narušio odnose Srbije i Bugarske, ali ne znamo da li je Stefan preduzeo nešto tim povodom.

Stefan se sukobio sa Vladislavom oko Rudnika. U jesen 1323. trgovci u Rudniku su davali poklone kralju Vladislavu, a pred kraj godine trg je prešao u ruke kralja Stefana Uroša III. Dubrovčani su se umešali u sukob i stali na stranu Vladislava. Zatvorili su se u tvrđavu Ostrovicu i nisu hteli da je predaju Stefanu. To je izazvalo preokret u kraljevim dobrim odnosima sa

73

Dubrovčanima. Stefan je već krajem 1321. primio svetodmitarski dohodak, a Dubrovčani su mu činili političke usluge u južnoj Italiji. Zauzvrat je on njihovim trgovcima pružao zaštitu. Stefan je pritiskao Dubrovnik. Tih godina njegovi trgovci se žale na pljačke i napade. Ipak, dolazi do popuštanja i kralja vraća Dubrpvčanima zaplenjenu imovinu. Kralj je 1326. izdao novu povelju Dubrovčanima sa uobičajenim garantijama.

Branivojevići. Lokalna vlast se osilila, a kraljeva vlast nije bila delotvorna. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra. Na Stonu i Pelješcu su se učvrstila četiri sina Branivojeva. Sa njima se sudario ban Stjepan II Kotromanić. Branivojevići su smatrani za odmetnike od srpskog kralja. Stjepan II je sklopio savez sa Dubrovnikom. Kada su saveznici u aprili 1326. nanosili odlučne udare Branivojevićima, mladi kralj Dušan je pregovarao sa Dubrovčanima i postigao da se oslobodi žena Brajka Branivojevića. On je bila kći vojvode Vojina, jednog od Dušanovih velikaša. Mihailo Branivojević je poginuo, Brajko je dopao dubrovačkog zarobljeništva, a Branoje je prebegao na dvor Stefana Dečanskog. Tamo je, međutim, zatvoren i posle izvesnog vremena pogubljen. U Dubrovačkom zatvoru pogubljen je i Brajko i tako je zavtrena cela porodica Branivojevića.

Rat sa Dubrovnikom. Bosanski ban i Dubrovčani su podelili njihovu teritoriju. Bosanski ban se od 1326. naziva gospodarom Huma. Teritoriju koju je on osvojio srbi nisu nikada povratili. Dubrovčani su zauzeli Ston i počeli su pregovore sa srpskim kraljem kako bi legalizovali svoja osvajanja. Pregovori nisu tekli glatko. Dubrovčani su odbili da plaćaja godišnji danak od 1.000 zlatnika, pa im je 1327. zabranjen izvoz robe u Srbiji. Dubrovčani su se žalili Veneciji.

Krajem avgusta 1327. Stefan je sa vojskom napao Dubrovnik i Stonski rt i odveo dubrovačku stoku. Dubrovnik je na to odgovorio blokadom Kotora. Mir je sklopljen u leto 1328. Pelješac je pripao srpskom kralju, a Dubrovčanima je vraćena stoka.

Odnosi sa Zapadom. Stefan je ubrzo po dolasku na presto izgubio ženu Teodoru. Pokušao je da se oženi Blankom, ćerkom Filipa Tarentskog. Ona je brodom stigla iz Apulije u Dubrovnik. Svadba je planirana u Skadru za kraj aprila ili početak maja 1323. Filip je postavio uslov da srspki kralj sa svojom vlastelom, sveštenstvom i narodom prihvati papsku crkvenu vlast. Papa je juna 1323. uputio Stefanu pismo i odredio legate koji su trebali da sjedine srpsku crkvenu organizaiju sa rimskom crkvom. To je naravno izazvalo otpor, pa se od braka moralo odustati.

Odnosi sa Vizantijom. Stefan se tada okrenuo Vizantiji. Izabrabica je bila Marija Paleolog, ćerka panhipersevasta Jovana, sinovca Andronika II i

74

Irine, ćerke Teodora Metohita, koji je bio veliki logotet i desna ruka starog cara. Brak je sklopljen 1324. Brak je ubrzo izazvao teškoće u odnosima dveju država. Jovan Paleolog, namesnik Soluna, zaželeo je da sebi obezbedi poseban samostalan deo u Carstvu. Jovan je sa ženom prešao kod srpskog kralja i zajedno sa njim pustošio vizantijsku teritoriju. Andronik II mu je dodelio titulu ćesara i Jovan je pristao da se vrati u Solun, ali je iznenada umro na srpskom dvoru.

Rat Andronika II i Andronika III. Tada je obnovljen rat Andronika II i Andronika III. Stefan je, još od carigradskog izgnanstva, bio privržen starom caru Androniku II. Stari car i Andronik III su 1322. sklopili mir koji je trajao pet godina. Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom. Neprijateljstva su počela u novembru 1327. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja. Vođe stranke starog cara, despot Dimitrije, protovestijar Andronik Paleolog i Mihailo Asen neprestano su se međusobno gložili. To je iskoristio Andronik III i zauzeo Solun, decembra 1327. Mladom caru su se predali Voden, Kostur i Ohrid. Tako su se srpske trupe našle okružene u Seru. Stefan Dečanski je februara 1328. došao sa svojom vojskom u graničnu oblast, ali se nije upuštao u borbe sa Andronikom Mlađim. Stefan se zarekao da neće napasrti mladog cara sve dok ovaj njega ne napadne i ozledi.

Stefan je tada ponudio pristalicama starog cara da se izmire sa Andronikom III. Oni su ipak odlučili da posednu preostale gradove: Prilep, Prosek i Strumicu. U blizini Carigrada potučena je vojska starog cara, ali je on iznenada dobio pomoć od bugarskog cara Mihaila, koji je u međuvremenu napustio svog saveznika Andronika III. Mihailo je uputio odred od 3.000 vojnika. Tada se Andronik III približio Carigradu i privoleo bugarskog cara da se povuče. U maju 1328. Andronik III (1328 – 1341) je zavladao prestonicom i uklonio s vlasti svoga deda, koji je kasnije bio prisiljen da se zamonaši.

Andronik III je bio u neprijateljstvu i sa srpskim kraljem i sa bugarskim carem. Mihailo je u junu 1328. napao Vizantiju i opustošio tračke gradove. Kada se Mihailo povukao Andronik je prešao u ofanzivu. To je izazvalo novi napad bugarskog cara na Vizantiju. Međutim, krajem oktobra 1328. dolazi do preokreta i protivnici sklapaju mir. Time su oba vladar dobila odrešene ruke za ofanzivu prema srpskom kralju.

Rat sa Vizantijom i Bugarskom. Otvoreno ratovanje je počelo 1329. Srpaks vojska je opsedala Ohrid. U to vreme Andronik III je bio teško bolsetan. Prezdravio je, obračunao se sa Turcima koji su prelazili iz Male Azije, a potom pohitao Ohridu u pomoć. Na vest o carevom približavanju, srpski odred je digao opsadu. Bugarski car je napao Stefana. Uspeo je da

75

iznudi ustupke od srpskog kralja, kome su ruke bile vezane zbog rata sa Vizantijom. Srbi su verovali da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara.

Androdnik III i Mihailo su 1330. postigli dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju. Andronik je s vojskom došao do Makedonije, ali nije išao dalje od pelagonijske ravnice. Očekivao je ishod sukoba bugarskog cara sa Stefanom. Kralj Stefan je odlučio da prvo odmeri snage sa Mihailom. Stefan je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju, na ušđu Toplice u Moravu. Zatim je krenuo bugarskom caru u susret. Mihailo se sa 15.000 vojnika nalazio na izvorištu strume. U srpskoj vojsci bili su i španski najamnici. Bugarska vojska je pet dana pljačkala i pustošila zemlje srpskog kralja, dok nije naišla na njegov tabor pored reke Kamenče, severno od velbužda (Ćustendila). Susret je za Bugara bio neočekivan. Srbi su iznenada napali u podne 28. jula 1330, iako su prethodno vođeni pregovori između dva tabora, a možda i ugovoreno primirje. Bugari su bili nepripremljeni za bitku. Pometnja se pojačala kada se deo vojske dao u bekstvo. Bugarski car je bio ranjen. Stefan je pometnju do kraja iskoristio i odneo je pobedu koja je daleko odjeknula. U starim tekstovima bitka kod Velbužda je ostavila više uspomena no i jedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Kraljev mladi sin Dušan imao je značajnu ulogu u bitki.

Stefan je o pobedi obavestio kraljicu i arhiepiskopa, a zatim je ušao u Bugarsku i poslao svojoj sestri vest o pogibiji njenog bivšeg muža. Stefanu su nudili da preuzme vlast u Bugarskoj. On je to iskoristio da postavi na bugarski carski presto Ivana Stefana, sina svoje sestre.

Stefan se zatim okrenuo protiv svoga vizantijskog protivnika cara Andronika III. Car je napustio Makedoniju još dok je srpski kralj boravio u Bugarskoj. Mešutim, Andronik III je napao slomljenu Bugarsku. Time je posao srpskog kralja bio znatno olakšan, jer je kao protivnike imao samo vizantijske garnizone ostavljene u tvrđavama. Stefan je osvojio Veles, Prosek i Štip. Time je opasnost od vizantije delimićno otklonjena.

Kralj Stefan je predah iskoristio da dovrši poslove oko svoje zadužbine, manastira Pantokratora kod sela Dečana. Manastir je bio skoro završen kada je došlo do bitke kod Velbužda. Stefan se zavetovao da će ako pobedi povećati darove manastiru. Prva povelja Dečanima izdata je leta 1330.

U jesen 1330. Andronik III je otrgao od Bugarske crnomorske gradove. To je uzdrmalo položaj cara Ivana Stefana. Pod pritiskom jeka opozicije jedva se održavao na vlasti. Po njega je bilo sudbonosno gubljenje podrške Srbije, u kojoj je izbio građanski rat.

76

Sukob Stefana i Dušana. O uzrocima sukoba imamo protivrečne podatke. Danilov učenik baca svu krivicu na Stefana Dečanskog. Po njemu je Stefan digao vojsku na sina koji je izbegavao sukob. Nićifor Grigora najvažniju ulogu daje vlasteli, a za vinovnika sukoba smatra mladog kralja. Dušan je strahovao za svoj položaj otkako je Stefan dobbio decu u drugom braku. Sukob je u toku januara 1331. Ovaj razdor je imao nepovoljne posledice po interese srpske kraljevine. U zemlji je zavladal nesigurnost, a granice su bile ugrožene. U Bugarskoj je zbačen sestrić srpskog kralja pre no što se navršila godina dana njegovog carevanja.

Dubrovnik je slao poslanike da posreduju izmeću starog i mladog kralja. Izmirenje je postignuto aprila 1331. Stefan dečanski se povukao u centralne oblasti svoje države, dok je Dušan otišao u Trebinje i tamo prihvatio poziv dubrovačkog poslanstva da poseti grad.

S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Uzrok novog sukoba, po Danilovom učeniku, bila je mržnja starog kralja prema sinu, a neposredan povod je bio poziv Dušanu da dođe ocu. Dušan je mislio da otac hoće da ga ubije. Predložio je svojoj vlasteli da prebegnu na zapad. Vlastela se tome usprotivila. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. Dušan je popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca. Stefan Dečanski je bio opkoljen u dvoru u Nerodimlju, 21. avgusta 1331. Uspeo je da pobegne u tvrđavu Petrič, a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. Dušan je nastavio da progoni oca. Opkolio ga je u Petriču i naterao na predaju. Stefan je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu, gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život, 11. novembra 1331.

77

Kralj i car Dušan

Dolazak na vlast. Dušan je izašao kao pobednik u sukobu sa ocem Stefanom, koji je trajao tokom 1331. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu, gde je posle nešto više od dva meseca pod nejasnim okolnostima izgubio život, 11. novembra 1331. Kao kralj je vladao od 1331. do 1346, a kao car od 1346. do 1355.

Veze sa Bugarskom. U Bugarskoj je 1331. sa vlasti smenjena Ana, sestra Stefana Dečanskog i bivša žena cara Mihaila Šišmana. On je posle bitke kod Velbužda (28. jul 1330) preuzela vlast sa svojim sinom Jovanom Stefanom. Boljari su sada na presto doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371), rođaka cara Mihaila Šišmana. Kralj Dušan je s njim sklopio ugovor o prijateljstvu i oženio se njegovom sestrom Jelenom.

Ustanak u Zeti. Već 1332. u Zeti je izbio ustanak velikaša pod vođstvom vojvode Bagoja. Zetska vlastela je bila nezadovoljna nagradama koje je dobila od Dušana za podršku u njegovoj borbi za presto. Ustanak je zahvatio i predele severne Albanije. Bio je toliko intenzivan da je vest o njemu stigla i do francuskog kralja Filipa VI. Dubrovčani su pokušali da izmire zaraćene strane. Dušan je ubrzo ugušio ovaj ustanak.

Odnosi sa Dubrovnikom. Dubrovčani nisu odustajali od namere da trajno u svoje ruke dobiju Ston i Pelješac. U pokušajim da ostvare svoje namere angažovali su i neke uticajne ličnosti na srpskom dvoru. Kralj Dušan je 22. januara 1333. poveljom ustupio Dubrovčanim celo primorje od Stona do Dubrovnika, sa Pelješcom. Republika je zauzvrat platila 8.000 perpera, obavezala se na godišnji tribut od 500 perpera i dozvolila slobodno bogosluženje pravoslavnom stanovništvu. Dubrovčani su 15. februara 1333. dobili povelju o ustupanju Stona i od bana Stjepana II Kotramanića, kome su obećali godišnji tribut od 500 perpera.

Pošto Dubrovčani nisu ispunjavali prava pravoslavnog stanovništva, Dušan je 1334. u Prizrenu izdao još jednu povelju u kojoj ponovo precizira obaveze Dubrovčana.

Odnosi sa Bosnom. Ubrzo po sklapanju ugovora sa Dubrovnikom (januara 1333), Dušan se sporazumeo i sa banom Stjepanom II. Morao je da obezbedi mira na zapadu da bi se okrenuo Vizantiji.

78

Prva faza rata sa Vizantijom. Pošto je sredio odnose sa Dubrovnikom i Bosnom kralj Dušan je prikupljao snage za rat sa Vizantijom. U to vreme je u Srbiju došao Sirgijan. Bio je uz cara Andronika II (1282 – 1328), ali kada je vlast preuzeo Andronik III (1328 – 1341) pao je u nemilost. Dušanu je ponudio usluge u borbi provti Andronika III. Srbi su 1334. zauzeli Prilep i Ohrid, a Sirgijan Kostur. Posle ovih uspeha Dušan je planirao i napad na Solun. Sirgijan je poginuo u okolini Soluna. Ubio ga je Sfrances Paleolog, po naređenju Andronika III. To je poremetilo Dušanove planove u pogledu Soluna. Dušan je ubrzo morao da pohita na sever, jer je ugarski kralj Karlo Robert (1308 – 1342) napao njegovu državu.

Dušan i Andronik III su se 26. avgusta 1334. sastali nedaleko od Soluna i sklopili sporazum o razgraničenju. Srbi su zadržali Prilep, Ohrid i Strumicu. Ohridski arhiepiskop Nikola prihvatio je vlast srpskog kralja. On će prisustvovati na Dušanovom krunisanju (1346).

Pogranični sukobi sa Ugarskom. Karlo Robert je i 1335. upao u Srbiju. Munjevita protivakcija kralja Dušana primorala ga je na panično povlačenje. Veliki broj ugarskih vojnika se udavio u Savi i Dunavu. U tom ugarskom pohodu učestvovao je i ban Stjepan II, ugarski vazal.

Karlo Robert je nastavio pogranično ratovanje (1338 – 1342) uz podršku katoličke crkve, koja je nudila oprost od grehova svim učesnicima u borbi protiv šizmatika. Lajoš I (1342 – 1382) je nastavio očevu poltiku prema južnim granicama. Dušan je uspešno suzbijao ove ugarske napade.

Primirje sa Vizantijom. Andronik III koristi primirje iz 1334. da osvoji Tesaliju. Dušan se s njim ponovo sastaje 1336. na Strumici. Sastanak je trajao sedam dana i tom prilikom je Jovan Kantakuzin upoznao Dušana. Mir je trajao do smrti cara Andornika III, 15. juna 1341.

Presto je pripao njegovom maloletnom sinu Jovanu V (1341 – 1391). Umesto njega trebalo je da vlada regenstvo u saradnji sa caricom majkom Anom Savojskom. Dušan je u leto 1341. zauzeo neka naselje u okolini Soluna, ali je u septembru obnovio mir.

Savez sa Jovanom Kantakuzinom. Jovan Kantakuzin je verovao da će njemu prpipasti regenstvo. Međutim, protiv njega se podigla opozicija na čelu sa Aleksijem Apokavkom i patrijarhom Jovamom Kalekasom. Oni su stali na stranu Ane Savojske. Jovan Kantakuzin se povukao u tračku tvrđavu Didimotiku i oktobra 1341. se proglasio za cara. Obred krunisanja je obvaio jerusalimski petrijarh. Jovan VI Kantakuzin (1341 – 1347) je zastupao interese krupne aristokratije, što je njegovim protivnicima dalo mogućnost da okupe sve protivnike feudalne vlastele. Širom Carstva izbijaju antiaristikratske pobune. Jovana Kantakuzina napuštaju pristalice i on beži u Srbiju. Dušan ga je prvi put odbio njegove poslanike. Ali, krajem leta 1342.

79

Jovan je sa 2.000 najvernijih pristalica krenuo ka srpskoj granici. Kod Velesa Kantakuzin se susreo sa Jovanom Olivera, koji je odmah pohitao da obavesti Dušana o dolasku vizantijskog pretendenta. Dušan je tada pratio ženu Jelenu u Bugarsku u posetu bratu. Preko Oliverovog brata Bogdana je poručio Kantakuzinu da mu dolazi u susret.

Dušan i Kantakuzin su se u julu 1342. sastali u Prištini. Sdogovoren je savez protiv Ane Savojske. Dušanov je tražio da mu u slučaju uspešnog završetka rata pripadnu svi gradovi zapadno od Hristopolja, na šta Kantakuzin nije pristajao. Jovan Oliver je bio najvatreniji pobornik saveza sa Jovanom Kantakuzinom. Vlastela je tražila da Kantakuzin, kao garant sporazuma, ostavio kao talaca sina Manojla koji bi se oženio Oliverovom ćerkom. Sporazum je zaključen i svako je trebao da zadrži ono što osvoji.

Dušan i Kantakuzin su raspravljali i o Hrelji, moćnom velikašu čiji su se posedi prostirali istočno od Vardara.On je nekoliko puta menjao strane, a kada je krajem 1342. umro Dušan je poseo njegovu oblast.

Druga faza rata sa Vizantijom. Dušan, Kantakuzin, Jovan Oliver i vojvoda Vratko su s jeseni 1342. krenuli na Ser, veliki grad nedaleko od Strume. Napad nije uspeo jer je srpsku vojsku pod bedemima grada pokoslia epidemija dizenterije od koje je stradalo 1.500 vojnika. U proleće 1343. srpski odredi su ponovo bili pod Serom, ali ni ovoga puta nisu uspeli da ga osvoje.

Dušan i Kantakuizn su vodili samostalne akcije koje su odgovarale njhovim sopstvenim interesima. Vizantijski pretendent nije nameravao da Dušanu prepusti osvajanje vizantijskih oblasti i gradova.

Dušan je 1342/43. zaposeo prostrane teritorije Albanije (Berat, Kanina i Kroja) osim Drača, koji je ostao pod Anžujcima. U Makedoniji je osvojio važne tvrđeve Voden, Kostur i Hlerin. Početkom 1343. zauzima oblasti istočno od Vardara sa tvrđavom Melnikom, Hreljine posede.

Kantakuzinov položaj u Vizantiji se tokom 1342. poboljšao. Tesalije ga je priznala za cara, pa više nije imao potrebu za Dušanovom pomoći. Raskidu je delimično doprinela i carica Ana Savojska, koja je u leto 1342. preko poslanika pokušala da privoli Dušana da raskine savez i kantakuzina pošalje kao zarobljenika u Carigrad. Zauzvrat mu je nudila gradove zapadno od Hristopolja. U to vreme Dušan je opsedao Ser i nije hteo da raskine savez. Carica je pokušala i preko Mlečana i Aleksija Apkovaka da postigne sporazum sa dušanom, ali bezuspešno.

Razlaz Dušana i Kantakuzina. Dušan i Kantakuzin su raskinuli savez u aprilu 1343, kada je Jovan zauzeo Veriju. Dušan se sporazumeo sa vladom u Carigradu, a Kantakuzin sa Turcima Seldžucima. Kantakuzin je

80

nameravao da osvoji Solun, ali nije uspeo pa se okrenuo protiv nekih tvrđava u Rodopima. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo.

Dušan je poslao jedan odred konjice kako bi sprečio Seldžuke, koji su sa Kantakuzinom napadali Soluna, da se vrate u Malu Aziju. Konjanici načelu sa Preljubom susreli su Turke kod Stefanijane (maja 1344). U tom prvom okršaju s Turcima na evropskom tlu Duššanovi vojnici pretrpeli su poraz. To nije poremetilo Dušanova dalja osvajanja. Zauzeo je Veriju i proterao Kantakuzinovog sina Manojla u Tesaliju.

Kantakuzin se našao u teškom položaju. Napustio ga je i Momčilo. Međutim, emri Umur mu je poslao 20.000 konjanika pa je Kantakuzin uspeo da porazi Momčila i zauzme njegove oblasti. Zatim se okrenuo Seru koji je Dušan upravo opsedao. Kada je saznao za smrt Aleksija Apokavka sa turskim odredima je pohitao ka Carigradu. Seldžuci su ga ubrzo napustili pa nije mogao da osvoji prestonicu.

Dušan je osvojio Ser 25. septembra 1345. Svi makedonski gradovi, do Hristopolja, su pali u njegove ruke. Dušan je zauzeo Svetu Goru čiji su monasi mogli da mu pruže snažnu ideološku podršku u vlasti nad osvojenim vizantijkim oblastima. Zato je Dušan poveljom iz novembra 1345. potvrdio sve posede i privilegije monaškim obiteljima Svete Gore. Zauzvrat Svetogorci su priznali srpskog kralja za gospodara, ali su njegovo ime u bogosluženjima pominjali posle imena vizantijskog cara.

Carsko krunisanje. Posle ovih velikih uspeha, kojima je znatno proširio granice srpske države, Dušan je odlučio da uzme carsku titulu. Najverovatnije posle osvajanja sera doneta je odluka (25. septembra 13459 doneta je odluka da se Dušan proglasi za cara. Dušan je milom ili silom pridoio grčke feudalce za saradnju. Sa Svetom Gorom je postignut sporazum po kome je Dušan priznat za legitimnog vladara (čime se narušavalo vekovno pravo vizantijskih careva), ali se njegovo ime u bogosluženjima imalo pominjati posle imena vizantijskog cara. Dušan je zauzvrat potvrdio svetogorikm manastirima sve posede, prava i privilegije.

Dušen je na svečan način na Božić 25. decembra 1345. u seru proglašen za cara. Pošto je novostečenu vladarsku titulu crkva trebalka da sankcioniše obredom krunisanja i miropomazanja, odlučeno je da se Srpska arhiepiskopija uzdigne na rang patrijaršije. Dušana nije mogao krunisati papa ili carigradski patrijarh. Ovu odluku podržale su Ohridska arhiepiskopija i Bugarska patrijaršija. U prisustvu najviših dostojanstvenika tri autokefalne crkve, srpski arhiepiskop Joanikije je, možda već u januaru, a najkasnije u aprilu 1346. proglašen za patrijarha. Državni sabor u Skoplju prihvatio je proglašenje cara i patrijarha. Na najsvečaniji način, po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu, Dušan je krunisan carskom krunom u

81

Skoplju na Uskrs, 16. aprila 1346. Carsku krunu primio je s blagoslovom i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona.

Proglašenje carstva i patrijaršije nije pozdravio carigradski patrijarh. Međutim, dušan je imao podršku Svete Gore, Ohrida i Bugarske. Dušanova sestra Kelena je bila rođena sestra cara Jovana Aleksandra, koji je prisustvovao Dušanovom i Jeleninom krunisanju.Venecija i Dubrovnik su pozdravili Dušanovo krunisanje. Dušanovu titulu nisu priznali papa i rimsko-nemački car. Vizantinci, takođe, nisu priznavali Dušana za cara. Carigradski patrijarh Kalist 1350. je isključio Dušana, Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Dušan je podržao mladog cara Jovana V Paleologa, pa je on 1351. priznao Dušanu carsku titulu. Međutim, on je Dušana priznao samo za cara Srba.

Dušan se potpisivao kao car Srba i Grka, a u ispravama na grčkom jeziku Dušan se potpisuje kao car i samodržac Srbije i Romanije. Dušanov sin Uroš je krunisan za kralja svih srpskih i pomorkis zemalja. Dušan je dodeljivao najviše vizantijske titule, pa su Simeon-Siniša, Jovan Asen, Jelenina brat, i Jovan Oliver dobili despotske titule. Muž Dušanove setre Jevdokije, Dejan dobio je titulu sevastokratora. Kao i Branko Mladenović, Grgur Golubić i Preljub. Nosioci ovih titula su postali “gospoda srpska”.

Dušan je podelio državu na dve političke celine: srpsku i grčku. Nićifor Grigora kazuje da je Dušan dao Urošu na upravu srpsku zemlju, a da je sam zadržao vlast u grčkoj zemlji. Dušan i pored toga nije delio vlast sa sinom. Njegova vlast je bila jednako prisutna i u oblastima koj je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom.

Osvajanja i odolevanja. Posle carskog krunisanja jedini praktični cilj njegove politike moglo je biti osvajanje Carigrada. Dušan je naumio da stvori novo univerzalno srpsko-grčko carstvo.

Ali, ni Kantakuzin nije sedeo skrštenih ruku. Maja 1346. po drugi put se krunisao za cara. Jovan V je ostao savladar i bio je oženjen Kantakuzinovm ćerkom.

Car Dušan je tokom 1346. obdario svoju zadužbinu manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. Krajem 1347. početkom 1348. sa Jelenom je boravio u Svetoj Gori. Možda se sklonio od kuge koja je u to vreme harala. Doba srpske vlasti u Svetoj Gori zapamćeno je kao doba “prota Srba”.

Car Dušan je svojim velikašima podelio na upravu pojedine oblasti: Preljubu Tesaliju (sa titulom kesara), Simeonu-Siniši Epir (sa titulom despota), Jeleninom bratu Jovanu Asenu Valonu.

Kantakuzinu je ostala carigradska šira okolina. Njegova vlast nije priznavana ni u Solunu. Dušan je osvojio 5/6 Vizantije. Ali, za konačni

82

napad na Carigrad bila mu je potrebna flota. Mlečani nisu bili spremni da mu je daju i ugroze svoje trgovačke povlastice.

Sukob sa Bosnom. Krajem 1349. izbio je sukob sa banom Stjepanom II oko Huma. Dušan je s vojskom prodro do doline Neretve i pošao dalje ka zapadu. Hteo je da pomogne svojoj sestri Jeleni, udovici Mladena III Bribirskog, i obezbedi vlast njenom sinu Mladenu IV. Ne zna se da li stigao do sestrinih teritorija. Usled nepovoljnih događaja u Makedoniji morao je da se vrati, a garnizon koji je ostavio u Humu nije mogao da zadrži bana Stjepana II, koji je ponovo zauzeo Hum. Na povratku Dušan je sa ženom i sinom svratio u Dubrovnik u novembru 1350.

Nastavak sukoba sa Kantakuzinom. Kantakuzin je uz pomoć Turaka naumio da zauzme Solun i gradove u Makedoniji. Turski odredi su prodirali sve do Skoplja. Kantakuzin je uspeo da zauzme Ber i Voden. U Skoplju je planirao ustanak protiv Dušana, do kojeg na kraju nije došlo. Dušan je u blizini Soluna pregovarao sa Kantakuzinom. Grk je zahtevao od Dušana da vrati osvojene zemlje na šta car nije pristao. Jovan V Paleolog priznao je tada Dušana za cara Srba. Pregovaralo se o ženidbi Jovana V (inače Kantakuzinovog zeta) sa sestrom Dušanove žene Jelene. Na kraju nije sklopljen sporazum. Dušan se spremao za napad na Carigrad, pa je u maju 1350. pregovarao sa Venecijom, ali bezuspešno.

Dušan je 1351. predložio emiru Orhanu savez, koji bi se utvrdio brakom Orhanovg sina i Dušanove ćerke. Orhan je uputio poslanike u Srbiju, radi dogovora, ali su oni napadnuti od strane Kantakuzinovih ljudi.

Kapetan hrišćanstva. Turci su, kao saveznici Kantakuzina, 1352. kod Dimotike porazili srpsko-bugarske snage, saveznike Jovana V. Turci su 1354. prešli u Evropu i zauzeli Galipolj. Dušan je uviđao opasnost od Turaka. Obratio se avinjonskom papi Inoćentiju VI da ga ovaj imenuje za vrhovnog komandanta hrišćanskih snaga u borii protiv Turaka. Zauzvrat je bio spreman da papu prizna za oca hrišćanstva. Papsko poslanstvo je maja 1355. stiglo u Srbiju. Patrijarh Joanikije mije bio saglasan sa Dušanovim ustupcima papi. Međutim, Dušan je 1354. morao da brani severne granice od napada Lajoša I. Trajno srpsko-ugarsko neprijateljstvo onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papstvom.

Ubrzo potom, 20. decembra 1355. car Dušan je umro. Bliže okolnosti Dušanove smrti i njen neposredan odjek među savremenicima ostaju potpuno nepoznati. Sa njegovom smrću ugasili su se planovi o sveopštem evropkom ratu protiv Turaka.

Dušanovo zakonodavstvo. Na državnom saboru u Skoplju, o Spasovdanu, 21. maja 1349, donet je “Zakon blagovernoga cara Stefana”, Dušanov zakonik. Tada je donet prvi deo kodeksa koji se danas smatra

83

Dušanovim zakonikom, prvih 135 članova po numeraciji Prizrenskog prepisa iz XVI veka. Drugi deo, do 201. člana, donet je u obliku novela i kodifikovan na državnom saboru u Seru 1354.

Zakonik je imao važno mesto u razvoju srpskog prava, u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa.

Car Uroš

Početak Uroševe vladavine. Dušana je nasledio njegov sin Uroš. Na početku vladavine morao je da brani očeve tekovine od spoljnih i unutrašnjih napada. Vladao je od 1355. do 1371.

Spoljni i unutrašnji napadi. Jovan i Aleksije Paleolog su osvojili na egejskoj obali Hrisopolj, Anaktoropolj i Hristopolj. Upad Matije Kantakuzina, Jovanovog sina, sa turksim najamnicima u oblast Sera neslavno se završio. Sa severa Srbiju je napao Lajoš I i stigao do rudničkih planina. Naišao je na jak otpor pa se sredinom leta 1359. morao povući. Srbija je ovim napadom izgubila Braničevo i Kučevo. Ovim oblastima zavladali su od 1361. Rastislalići, kao vazali ugarskog kralja. U oblasti Kanine i Valone osamostalio se Urošev ujak Jovan Komnin Asen, brat carice Jelene. Carica Jelena je vladala u Seru. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. na kome je Uroš dobio podršku vlastele. Tokom 1357. nepoznati vlastelin Žarko se javlja kao gospodar zete, ali mu se ubrzo gubi svaki trag.

Pokušaj uzurpacije Simeona-Siniše. Despot Nićifor II Orsini je iskoristio smrt ćesara Preljuba i 1356. osvojio Tesaliju i južni deo Epira. Odatle je proterao Simeona-Sinišu i Preljubovu udovicu Jerinu. Simeon-Siniša je osvojio Kostur i proglasio se za cara, a Jerina se skonila na srpski dvor. Simeon-Siniša je iz Kostura napadao Nićifora. Simeon je nameravao da zavlada umesto Uroša. Raspolagao je znatnim vojnim snagama i na njegovoj strani je bio Jovan Komnin Asen. Na strani Uroša su bili crkva i sva ostala vlastela. Na saboru u Skoplju 1357. na Uroš je dobio podršku vlastele. Posle poraza svog saveznika Jovana Komnina Asena kod Skadra 1358. Simeon je morao da se odrekne srpskog prestola.

Despot Nićifor II je 1359. poginuo u borbi sa Arbanasima kod Aheloja. Simeon je to iskoristio i povratio Epir i Tesaliju. Car Simeon je tu osnovao novu državu. Do 1359. Srpsko carstvo se znatno smanjilo. Izgubljene su uglavnom novoosvojene oblasti u kojima se srpska vlasti nije mogla učvrstiti za kratko vreme.

84

Car Simeon. Srpsko cartsvo je imalo dva cara: Uroša (1356 – 1371) i Simeona (1359 – oko 1371). Za kratkotrajne obnove grčke vlasti (1356 – 1359) Epir i Tesalija nisau pripojeni Carigradu. Snmenu vlasti pokušao je da iskoristi Radoslav Hlapen, namesnik u Beru i Vodenu. Osviojio je utvrđenje Damasis na severu Tesalije. Međutim, Simeon se orodio sa svojim protivnikom Hlapenom i ustupio mu grad Kostur. Po ocu Nemanjić, po majci Paleolog, Simeon je bio u srodstvu s mnogim istaknutim velikašima. Simeon je za prestonicu izabrao Trikalu u Tesaliji. Crkva, vlastela i gradsko stanovništvo su prihvatili Simeona. Potpisivao se kao Paleolog, a povelje je izdavao na grčkom. Njegov sin Jovan Uroš (1371 – 1373) bio je car i savladar. Despot Jovan Komnin Asen, gospodar oblasti Kanine i Valone, sarađivao je sa carem Simeonom. Car je mitropolita iz Larise preselio u Trikalu, ali je crkvena organizacija ostala ista.

Car Uroš. Dušanov nasledniku su pripadale skoro sve srpske zemlje i veliki deo Romanije. Novoosvojene oblasti bilo je teško kontrolisati jer Nemanjići nisu bili u stanju da na tim teritorijama organizuju efikasnu upravu. Zato je proces osamostaljivanja pojedinih oblasti brže tekao u Romaniji.

Carica Jelena. Vladala je u Seru. Uvela je ustanove senata i vaseljenskih sudija. U Ser je dolazio i vaseljenski patrijarh Kalist da pregovara o savezu protiv Turaka i izmirenju srpske i grčke crkve. Iako se veoma brzo zamonašila Jelena-Jelisaveta nije prekinula svoju političku delatnost. Učestvovala je na saboru u Skoplju 1357. na kome je Uroš dobio podršku vlastele.

Vojinovići. U Uroševoj državi, u Makedoniji, učvrstili su se braća Vojinovići: Miloš, Altoman i Vojislav. Njihov otac Vojin je bio istaknuti vojvoda Stefana Dečanskog. Milošu i Vojislavu Dušan je dodelio titulu stavilaca (starao se o hrani koja se trošila na vladarskom dvoru). Miloš je umro mlad, a Altoman se poslednji put spominje 1359. Vojislav svoj uspon započinje u prvim godinama Uroševe vlade. Pre smrti 1363. upravljao je prostorom između Drine i Kosova, Rudnika i mora. Bio je u dobrim odnosima sa Urošem. Nameravao je da napadne Dubrovnik (od Zadarskog mira 1358. pod ugarskom vlašću) jer je smatrao da mu pripada tutula humskog kneza, grad Ston i poluostrvo Pelješac.

Balšići. U Zeti se za vladavine cara Uroša uzdižu Balšići. Držali su stranu caru i uživali njegovo poverenje. Oko 1360. su držali Bar i oblast između Skadarkog jezera i mora. Balšiće i Vojislava Vojinovića Venecija je 1362. primila u redove svojih građana.

Stracimir, Đurađ i Balša su se odmetnuli od srpske države za vreme rata sa Dubrovnikom 1361/62. na jednoj strani su bili car Uroš, humski knez

85

Vojislav Vojinović i Kotor, a na drugoj Dubrovnik i Balšići. Vojislav je upadao na teritoriju Republike i pustošio sve do gradskih zidina. Dubrovnik je predlagao Balšićima da zajedno napadnu Kotor, ali do toga nije došlo. Na stranu Dubrovnika stali su i Bar, Skadar, Ulcinj i Budva, pa su bili pošteđšeni ekonomske blokade. U rat je uvučen i car Uroš. Ratom su najviše bili pogođeni Dubrovnik i Kotor, pa su prvi pokušali da sklope mir. Knez Vojislav je tvrdoglavo nastavljao neprijateljstva. Uroš nije mogao da spreči blokadu Kotora a ni samovolju Vojislava, pa su mu stvari polako izmicale kontroli. Dubrovčani su mu obećavali 5.500 perpera ukoliko se uspostavi mir. Mir je sklopljen u avgustu 1362. u Onogoštu. Povelju je potpisao car Uroš. Teritorijalni zahtevi kneza Vojislava, zbog kojih se vodio rat, nisu bili ispunjeni. Car je knezu ustupio svetodmitarski dohodak, a Dubrovčanima potvrdio stare povlastice. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira.

Balšići, gospodari Donje Zete, izbegavali su otovren sukob sa Vojislavom. Knez je u martu 1363. planirao napad i tražio galiju od Dubrovčana, koji su odbili njegove zahteve. Knez Vojislav umro je 23. septembra 1363. S njegovom smrću prevlast dobijaju velikaši u južnim delovima carstva.

Oblasni gospodari na jugu. Despotu Jovanu Oliveru, jednom od najmoćnijih velikaša posle proglašenja carstva, gubi se svaki trag početkom Uroševe vladavine. Svoju zadužbinu manastir i vlastelinstvo Lesnovo, zaveštao je Hilandaru.

Despot Dejan držao je župe Želigovo i Preševo. Sa ženom je bio ktitor manastira Arhiljevice i Belova kraj Zemuna. Njegovi sinovi Jovan i Konstantin formirali su veliku feudalnu državu posle Maričke bitke. U međuvremenu ih je potisnuo vlastelin Vlatko Paskačić, gospodar župe Slavište u blizini Dejanove oblasti. Kovao je sopstveni novac. Car Uroš dodelio je Vlatku dodelio titulu sevastokratora, a njegovom sinu Uglješi titulu kesara. Vlatko nije uspeo da se osamostali, ali je smelo istupao jer su iza njega stajali braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević.

Mrnjavčevići. Despot Vukašin i Uglješa su od vremena Mavra Orbina poznati kao Mrnjavčevići. U narono predanje su učli kao negativni junaci, pohlepni velikaši, uzurpatori i ubice, dok je Vukašinov sin Marko postao najomiljeniji junak epske poezije Južnih Slovena.

Uglješa je oko 1346. upravljao okolinom Dubrovnika. Vukašin se 1350. spominje u prilepskom kraju s titulom župana. Njihov uspon vezan je za Makedoniju. Uglješa se oženio Jelenom-Jefimijom ćerkom kesara Vojihne. Uživao je poverenje carice Jelene, pa je od nje preuzeo vlast u Seru 1365. U rodbinskim vezama ogledala se snaga Mrnjavčevića. Vukašinov sin

86

Marko oženio je ćerku Radoslava Hlapena, a ćerka Olivera mu se udala za Đurađa Balšića.

Posle smrti Vojislava Vojinovića 1363, njegovu oblast podeljena je između njegove udovice Goislave i sinovca Nikole Altomanovića. Raški vlastelini Lazar Hrebeljanović, Nikola Altomanović i Vuk Branković tek su formirali svoje oblasti. U takvoj situaciji uzdigli su se Mrnjavčevići. Pitanje izbora savladar nužno se nametalo.

Car Uroš je uzdigao Vukašina za kralja i savladara, a njegovom bratu je dodelio titulu despota. Uglješa je u isto vreme (krajem leta 1365) preuzeo vlast nad Serom od carice Jelene. Institucija savladarstva je uvedena posle proglašenja srpskog carstva. Kada je Stefan Dušan uzeo carsku titulu, njegov sin Uroš krunisan je za kralja-savladara (do tada mladi kralj). Titulu mladog kralja sada je nosio Vukašinov sin Marko. Time je rešeno pitanje naslednika srpskog prestola, pošto car Uroš nije imao dece. Tu leži osnovni uzrok gneva koji su na sebe navukli Mrnjavčevići. Vukašin se potpisivao kao kralj Srba i Grka. Novi centri Vukašinove oblasti postali su Skoplje i Prizren.

U okviru serske oblasti despota Uglješa nalazila se i Sveta Gora. Sresku oblast sistematski su uznemiravali Turci.

Vlast cara Uroša polako ali sigurno slabi. Proinijari i kefalije postaju podložni vlasti oblansih gospodara. Umesto plaćeničke vojske car se morao oslanjati na vojsku pojedinih velikaša, što je podrivalo njegovu vlast.

Nikola Altomanović. Kneza Vojislava Vojinovića nasledila je udovica Goislava sa sinovima, kojima se ubrzo gubi svaki trag. Deo kneževe oblasti nasledio je njegov sinovac mladi Nikola Altomanović. Njegov otac Altoman bio je ulgedni vlastelin u veme cara Dušana. Goislava je uživala povernje cara Uroša. Posle pet godina (1363 – 1368) prepustila je Gornju Zetu Balšićima, a konačno ju je potisnuo sinovac Nikola. On je uskoro zavladao skoro celom oblasti kneza Vojislava. Dosledno je sledio politiku svoga strica koji je svojevremeno tražio Ston i Pelješac od Dzbrovčana.

Lazar Hrebeljenović. Rođen je u Prilepcu kod Novog Brda. Dugo je bio na dvoru cara Uroša. Imao je titulu stavilaca. Kada je Uroš dodelio titulu kralja Vukašinu, protivniku raške vlastele, Lazar je napustio dvor. Težio je da zavlada Kosovom. Zbog toga se sukobio sa Mrnjavčevićima. Bio je u savezu sa Nikolom Altomanovićem, ali ga je napustio prilikom bitke sa Mrnjavčevićima na Kosovu 1369. Lazar se povukao, a Nikola se jedva spasoa i njegova vojska je bila uništena. Lazar je 1370. od Nikole preoteo Rudnik. Mrnjavčevići i Balšići su 1371. pripremali napad protiv Nikole. Na jednoj strani bili su Nikola, Lazar i Kotor, a na grugoj Mrnjavčevići, Balšići i Dubrovnik. Spremao se pohod protiv Nikole. Iz Skadra su Balšići i Dubrovčani spremali pohod na Onogošt. Sa istoka je doazio Vukašin,

87

Međutim, Turci su napali zemlje Mrnjavševića pa se Vukašin morao vratiti i tako se savez raspao.

Turska pretnja. Osbvajanjem doline Marice Turci su se uklještili između serske oblasti i carigradskog dela Carstva. Zajednička opasnost zbližila je dve države. Pre sklapanja saveza trebalo je izgladiti nesuglasice povodom događaja iz 1346. (proglašenje carstva i patrijaršije). Despot Jovan Uglješa je 1368. uputio poslanstvo sa poveljom u kojoj se osvetničkom žestinom obara na prvog srpskog cara. Carigrad je, zbog trenutne latinofilske orijantscije, tek 1371. potvrdio i objavio kraj raskola. Ali, izmirenje se odnosilo samo na sersku državu.

Antiturski savez nije sklopljen jer se Vizantija još uvek nadala pomoći sa Zapada. Car Jovan V Paleolog (1341 – 1391) bezuspešno je po zapadnim zemljama tražio pomoć, nudeći uniju. Despotu Uglješi se u borbi protiv Turaka jedino pridružio njegov brat kralj Vukašin. Uglješina oblast bila je prva na udaru Turcima. Ostali feudalni gospodari, koji nisu bili na udaru, neshvatajući tursku opasnost, nisu im se pridružili.

Bitka na Marici. Turci su 1354. zauzeli Galipolj i učvrstili se u Evropi. Na ovaj događaj od svetsko-istorijskog značaja malo ko je reagovao. Car Dušan je jedini uviđao opasnost od Turaka, ali zbog složenih političkih prilika nije uspeo da ostvari široki antiturski savez. Turci su postepeno osvajali delove jugoistočnog Balkana. Dimotika je pala 1360. Jedrene 1362, a Plovdiv 1363. Murat je prestonicu iz Bruse preneo u Jedrene i uzeo titulu sultana.

Vukašin i Uglješa su odlučili da proteraju Turke jer je eventualna pobeda na granici mogla doneti samo privremeno rešenje. Zato su braća smelo krenula na tursku teritoriju i prodrla blizu nove turkske prestonice Jedrena. Međutim, bili su iznenađeni 26. septembra 1371. na Marici, kod Černomena. O Maričkoj bitki pisalo se mnogo, ali o samom sukobu zna se veoma malo. Sultan Murat (1362 – 1389) je izvojevao pobedu, a Vukašin i Uglješa su poginuli u borbi. To je bila najveća i najdalekosežnija pobeda Turaka pre 1453. Njen prvi rezultat bio je slom Serske države, i njene dalje posledice propast svih balkanskih država. Njihovo osvajanje bilo je samo pitanje vremena.

Međutim, Turci nisu zauzeli ser. To je učinio solunski despot i budući car Manojlo II (1391 – 1425). Vizantija je posle maričke bitke izgubila samostalnost. Car Jovan V je 1373. učestvovao u jednom pohodu sultana Murata. Turci su dobili bitku za istočni deo Balkan. Vizantija i Bugarska izgubile su samostalnost. Prekinuta je obnova srpske države pod dinastijom Mrnjavčevića.

88

Kraj srpskog carstva. Vukašinovom pogibijom srpska država nije ostal bez kralja. Zakonito ga je nasledio sin Marko. Tako je Uroš dobio novog savladara. Marko je morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana.

Car Uroš nije sudelovao u zbivanjima uoči maričke bitke. Umro je između 2. i 4. decembra 1371. Srpsko carstvo je nestalo. Posle više od dve stotine godina država Nemanjića prestala je da postoji.

Srbija od bitke na Marici 1371. do bitke na Kosovu 1389.

Raspad carstva. Posle smrti cara Uroša decembra 1371. srpsko carstvo se raspada. Oblasni gospodari se osamostaljuju: u zapadnoj Makedoniji kralj Marko, turski vazal; u istočnoj Makedoniji Konstantin i Jovan Dragaš, turski vazali; u istočnoj Bosni i zapadnoj Srbiji Nikola Altomanović; u u Zeti Balšići; Vuk Branković na Kosovu, a knez Lazar u slivu triju Morava. Dok se carstvo raspadalo, Pećka patrijaršija je sačuvala svoj integritet.

Knez Lazar Hrebeljanović. U oživljavanju nemanjićke državne tradicije najvažniju ulogu imao je knez Lazar. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom, kao zakoniti naslednik na prestolu Nemanjića. Isticanjem titule samodršca, avtokratora, podvlačio je svoj suveren položaj. Lazara je i srpska crkva priznala za suverenog vladara svih Srba. Takvim ga je smatrala i carigradska crkva i vizantijska država.

Priznanje od strane crkve bilo je dokaz stvarnog položaja u državi i na međunarodnom planu. Ali, sama ta crkva morala je da bude zakonita u kanonsko-pravnom smislu. Zato je Lazar pokrenuo pitanje izmirenja sa Carigradom radi uspostavljanja kanonskog jedinstva. Delimično izmirenje postigao je još despot Uglješa uoči Maričke bitke, ali se ono odnosilo samo na Sersku državu. Crkveni raskol je sprečavao savezništvo Srbije i Vizantije u borbi protiv Turaka. Svetogorski starci su 1374. stigli u Srbiju da pregovaraju sa Lazarom o izmirenju. Lazar je bio pravi začetnik izmirenja jer starci dolaze njemu, a ne Balšiću, iako se Pećka patrijaršija nalazila u oblasti Balšića. Državni sabor je krajem 1374. podržao odluku o izmirenju. A isto je učinio i patrijarhSava, koji se u početku protivio. Lazar upućuje srpku (svetogorsku) delegaciju u Carigrad na pregovore. Sporazum o izmirenju je brzo postignut. Bio je veoma povoljan za Srbe: skinuta je anatema i patrijaršija priznata za zakonitu. Srbi su dali jemstvo da neće više

89

pripajati grčke crkvene oblasti. Proglašenje izmirenja obavljeno je u Prizrenu nad grobom cara Dušana u manastiru svetih Arhanđela s proleća 1375. Delegati carigradske patrijaršije, jeromonasi Matej i Marko, oktobra 1375 su hirotonisali prvog srpskog zakonitog patrijarha Jefrema. Jefrema je posle ostavke 1379. nasledio Spiridon. Posle njegove smrti 1389. Jefrem je opet obavljao funkciju patrijarha, do 1392 i izbora Danila III Banjskog.

Lazar je odmah po postignutom izmirenju crkava i izboru novog patrijarha, bio potvrđen na saboru za velikog kneza i samordžca Srbije, Podunavlja i Pomorja. O tome saboru nema pomena u izvorima.

Knez Lazar je samo donekle vrhovni gospodar. Oblasni gospodari formalno su priznavali njegovu vrhovnu vlast. Oni su nastavili samostalno da upravljaju svojim zemljama i posle priznanja Lazara 1376.

Pobedom nad Radičem Brankovićem 1379, koji je držao severne krajeve srpske države, knez Lazar je zavladao u celom slivu triju Morava. Iako su mu podršku pružili vrhovi srpske crkve Lazar nije uspeo da obnovi državu Nemanjića.

Lazarova sestra Dragana je bila udata za čelnika Musu, koji je upravljao krajem oko Kopaonika. Lazarova kći Mara bila je udata za Vuka Brankovića, a Jelena za Đurđa Stratimirovića Balšića.

U Ugarskoj je pomagao protivnike Žigmunda Luksemburškog, a uoči kosovske bitke posredovanjem zeta Nikole Gorjanskog izmirio se sa njim.

Dragaši. Jovan i Konstantin Dragaš su sinovi despota Dejana i Jevdokije, sestre cara Dušana. Vlatko Paskačić je svojevremeno pod zaštitom Mrnjavčevića, potisnuo Dejanove naslednike. Međutim, posle Vlatkove smrti, njegov sin Uglješa nije mogao da se suprostavi braći Dragaš. Dragaši su bili turski vazali i posle maričke bitke zauzeli su deo zemalja Mrnjavčevića. Upravljali su prostranom oblašću u istočnoj Makedoniji. Jovan je dobio titulu despota od cara Uroša, neposredno posle maričke bitke.

Njihova majka Evdokija, u monaštvu Teodora delila je vlast sa njima. Konstantinova ćerka Jelena Dragaš se udala za cara Manojla II Paleologa (1391 – 1425). Njihovi sinovi Jovan VIII (1425 – 1448) i Konstantin XI Dragaš (1449 – 1453) su poslednji vizantijski carevi.

Posle priznavanja vrhovne sultanove vlasti zadržali su široku unutrašnju samoupravu. Darivali su svetogorske manastire, kovali novac i ubirali prihode od regalnih dažbina iz rudarskih središta u Kratovu i Zletovu.

Kraljević Marko. Vukašinov sin je kao petnaestogodišnjak obavljao za srpskog cara poslaničku misiju u Dubrovniku. Pre maričke bitke postao je mladi kralj prestolonaslednik, a posle pogibije Vukašina i Uglješe savladar cara Uroša. Posle smrti Vukašina i Uglješe oblasni gospodari se otimaju o

90

zemlje Mrnjavčevića. Đurađ Balšić je 1372. osvojio Prizren i tako preduhitrio Nikolu Altomanovića. Vuk Branković se od 1377. pominje kao gospodar Skoplja. U Ohridu se osamostalio arbanaški vlastelin Andrija Gropa. Marko je morao da se prikloni svom tastu Radoslavu Hlapenu, oblasnom gospodaru u severnoj Grčkoj. Hlapenov pastorak Toma Preljubović je bio oženjen ćerkom cara Simeona Nemanjića Paleologa. Cara Simeona nasledio je sin Jovan Uroš (1371 – 1373). On se oko 1373. zamonašio i ostao poznatiji kao monah Joasaf. Toma Preljubović (1376 – 1384) je potkraj života dobio titulu despota.

Zemlje Mrnjavčevića svedene su na uzanu teritoriju u zapadnoj Makedoniji. Tu izvori spominju kao oblasnog gospodara Markovu braću Andrejaša i Dmitra. Andrejaš je kovao novac i podigao manastir svetog Andreje kod Skoplja. Dmitar i Andrejaš su posle bitke na Rovinama 1395. podelili depozit koji je njihov otac bio poverio dubrovačkoj opštini, a zatim prešli u Ugarsku. Dmitar je dobio titulu grofa i držao vilagoško vlastelinstvo.

Nikola Altomanović. Nasledio je oblast Vojislava Vojinovića. Vladao je teritorijom od Rudnika i Kosova do Jadranskog mora. Od Vukašinovih sinova nije uspeo da osvoji ni jedno značajnije mesto. Međutim, postao je najjači oblasni gospodar. Od Dubrovnika je ubirao svetodmitarski dohodak i kumerk solski (dohodak od prodaje soli). Pokušavao je da pod svoju vlast povrati Hum. Od Dubrovčana je hteo da preotme Ston i Pelješac.

Stupio je u savez sa Venecijom i Balšićima uperen protiv Dubrovnika, Kotora i Drača, odnosno protiv Ugarske jer su ovi gradovi priznavali vrhovnu vlast Lajoša I. Mlečani su obećali Balšićima Kotor i Drač, a Nikoli Ston i Pelješac. Ovaj savez ugrožavao je ugarske interese na Jadranu. Na Ugarsku stranu stali su ban Tvrtko i knez Lazar i napali su zemlju Nikole Altomanovića. Tokom 1373. vlast Nikolina je srušena. Najveći deo njegovih zemalja razdelili su Lazar i Tvrtko. Kralj Lajoš I nije u tome učestvovao, ali je zato u ličnosti kneza Lazara dobio još jednog vazala.

Vuk Branković. Poticao je iz stare feudalne porodice. Rodonačelnik Brankovića bio je vojvoda Mladen, savremenik Stefana Dečanskog i Stefana Dušana. Vukovom ocu, Branku Mladenoviću, gospodaru Ohrida, car Dušan je dodelio visoko zvanje sevastokratora. Uspon Vuka Brankovića tekao je uporedo i uz pomoć tasta kneza Lazara. Vuk se širio na račun Vukašinovih sinova i Balšića. Njegova oblast obuhvatala je krajeve između Skoplja, Kopaonika, Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače. Iz Skoplja je potisnuo Vukašinove sinove, a iz Prizrena Balšiće. Upravljao je Prištinom, Vučitrnom, Zvečanom, Peći, Komaranima i Brskovom na Tari. Vlast nad Kosovom Vuk je delio sa Lazarom.

91

Krunisanje Tvrtka I. Bosanski ban Tvrtko I, po ženskoj liniji potomak kralja Dragutina, krunisao se u Mileševi 1377. krunom srpske kraljevske kuće za “kralja Srbljem, Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam”. Sarađivao je sa knezom Lazarom, koji mu nije osporio kraljevsku titulu. Lazar i Vuk se nisu protivili Tvrtkovoj kraljevskoj tituli, ali su bili daleko od pomisli da ga priznaju za vrhovnog gospodara. Niko od oblasnih gospodara nije ni pomišljao da prizna vrhovnu vlast kralja Marka, turskog vazala, ili Tvrtka I ,kralja Srba i Bosne.

Turska ekspanzija. Turska je posle bitke na Marici 1371. postala najmoćnija država na Balkanu. Tokom 1372. Vizantija je izgubila samostalnost. Car Jovan V Paleolog je morao da izršava vojne obaveze prema sultanu. Turski danak ili harač razrezan je na celu zemlju. Nisu pošteđeni ni svetogorski manstiri. Jovan V i Manojlo II su 1379. uz pomoć sultana povratili presto koji je uzurpirao Andronik IV Paleolog (1376 – 1379). Manojlo se obaveza da će na Portu donositi godišnji danak od 30.000 zlatnika i da će s vojskom od 12.000 konjanika i pešaka pomagati Turke u ratnim pohodima. Trnovska Bugarska je priznala vrhovnu sultanovu vlast, a vidinska Bugarska se oslanjala na Ugarskog kralja Lajoša I. Međutim, Ugarska je posle Lajoševe smrti paralisana borbama za presto.

Turci su 1383. zauzeli Ser, 1385. Ber, a Solun 1387. Prvi upad Turaka u Lazareve zemlje desio se 1381. Turski odred su kod Paraćina suzbili Crep i Vitomir, vlastela kneza Lazara. Sultan je na čelu vojske 1386. prodro u Srbiju, ali ga je Lazar, koji se s vojskom nalazio u Toplici, sprečio da uđe dublje u unutrašnjost zemlje. Kralj Tvrtko je 1388. potukao Turke kod Bileće. Jedino je Đurađ Stracimirović Balšić bio tada na strani Turaka.

Kosovska bitka. Turci su se spremali za još jednu bitku. Sultan Murat I (1362 – 1389) je sakupio vojsku iz Rumelije i Anadolije. Sa njim su bili sinovi Bajazit i Jakub. Turcima su pomagali i neki hrišćanski vazali. Preko oblasti Konstantina Dragaša izbili su na Kosovo, teritoriju Vuka Brankovića. Na Vidovdan, 15/28. juna 1389. došlo je do žestokog sudara u kome su našla smrt dva vladara knez Lazar i sultan Murat. Murat je jedini sultan osmanske imperije koji je poginuo na bojnom polju. Sukob je daleko odjeknuo i snažno delovao na savremenike. Ipak, o nejmu je do nas doprlo malo savremenih vesti.

Tvrtko I predstavljao je kosovsku bitku kao svoju pobedu. On nije došao na Kosovo, ali je poslao vojovodu Vllatka Vukovića. Na zapadu je vladalo uverenje da su Turci izgubili bitku. Čuveni francuski hroničar Filip Mezijer zapisao je da su sultan i njegov sin poginuli, a Truci doživeli poraz. Dubrovački anali prikazuju bitku kao neodlučan sukob, s velikim gubicima

92

na obema stranama. Konstantin Filozof je opisao bitku kao srpski poraz, iako su u početku kneževi ljudi imali uspeha.

Turci nisu dobili bitku na Kosovu, ali su posledice obostranih gubitaka bile porazne samo za jednu stranu. Srbija se ni po obimu ni po broju stanovnika nije mogla porediti sa Osmanskim carstvom. Neposredna posledica Kosovske bitke bilo je priznavanje novog sultana Bajazita I (1389 – 1402) za vrhovnog gospodara. Posledice btike nisu najbolje shvatili savremenici, one su se osetile nešto kasnije.

Srbija od bitke na Kosovu 1389. do proglašenja Despotovine 1402.

Neposredne posledice bitke na Kosovu. Posle poraza na Kosovu 15/28. juna 1389, i Lazareve pogibije, vlast je peuzela kneginja Milica sa sinovima Stefanom i Vukom. Našla se u izuzetno teškom položaju. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) je u jesen 1389. napao Srbiju. Kneginja Milica je morala da postigne mir s Turcima, da bi sprečila pustošenje svojih zemalja sa dve strane.

Izmirenje Lazarevića sa Turcima. Ona se izmirila sa Turcima pre sredine 1390. Lazarevići su morali prihvatiti uobičajene izraze potčinjavanja. Priznali su vrhovnu vlast sultana Bajazita I (1389 – 1402). Morali su da plaćaju danak (harač) i da sa vojskom učestvuju u turskim pohodima. Svoju najmlađu sestru Stefan je odveo na Bajazitov dvor.

Uz tursku pomoć povraćene su tvrđave koje je ugarski kralj ranije bio osvojio. Turci su zauzeli Golubac, a Žigmund je naredne dve godine provaljivao u Srbiju.

Vuk Branković. Vuk je početkom maja obezbedio sebi utočište u Dubrovniku. Proširio je svoje granice u gornjem i srednjem Polimlju. Pokušao je da od Balšića preotme Ulcinj, ali nije uspeo. Potpisivao se kao gospodar Srba i Podunavlja. Dubrovčani i Mlečani su ga primali kao glavnog među srpskom gospodom. Vuk je posle smrti kralja Tvrtka I 1391, pokušavao da dobije svetodmitarski dohodak, ali nije uspeo. Dubrovčani su tvrdili da on nije gospodar sve srpske zemlje i da ne može da obezbedi slobodu dubrovačkih trgovaca u svim srpskim zemljama.

Nema podataka o neprijateljstvu Vuka i Lazarevića. Vuk je 1392. učestvovao u svečanom prenosu Lazarevih moštiju iz crkve Svetog Spasa u Prištini u manastir Ravanicu. U Prištini je bilo sedište Vuka Brankovića. Turci su mu 1392. osvojili Skoplje. Morao je da se potčini Turcima i plaća

93

harač. Tokom 1394. pregovarao je s Republikom o pohranjivanju jednog dela svoje imovine u Dubrovniku.

Pad Trnovske Bugarske. Veze bugarskog cara Ivana Šišmana sa ugarskim kraljem dale su Bajazitu I povod da napadne Bugarsku u leto 1393. Osvojio je Trnovo, iskorenio vladarsku dinastiju i potčinio najveći deo Bugarske teritorije. U Vidinu je ostao kao vazal car Stracimir. Osvajanjem Trnovske Bugarske teritorija Osmanlija se gotovo udvostručila.

Bajazitova zavera. Bajazit I je u zimu 1393/94. pozvao sve svoje vazale u Ser. Namera mu je bila da ih likvidira i pripoji njihove teritorije. Na sastanak su došli car Manojlo II, njegov suparnik Jovan VII, despot Teodor Paleolog, knez Stefan Lazarević i Konstantin Dragaš. Bajazit je ipak odustao od prvobitne namere i deo vazala je otpustio, a sa drugim delom krenuo u pohod na jug. Završio je osvajanje Tesalije, započeto prethodne godine (1393). Vrativši se u Carigrad, car Manojlo se okrenuo protiv Bajazita. Sultan je u leto 1394. počeo opsadu Carigrada, koja je s prekidima trajala nekoliko godina.

Srpski velikaši kao turski vazali. Srpski kneževi ostali su verni vazali Bajazitovi. To su bili: knez Stefan Lazarević, Konstantin Dragaš, Kraljević Marko. Markova braća Andrejaš i Dmitar su napustili nalseđene zemlje u Makedoniji. U Dubrovniku su boravili 1394. Odatle su otišli u Ugarsku i stupili u službu kralja Žigmunda, najljućeg Bajazitovg protivnika.

Bitka na Rovinama. Bajazit je pokrenuo pohod na Vlašku da bi se obračunao sa Žigmundom i njegovim štićenikom vojvodom Joanom Mirčom. U tom pohodu su učestvovali: knez Stefan Lazarević, Konstantin Dragaš, Kraljević Marko i Konstantin Balšić. Kod mesta Rovine, čiji položaj nije poznat, dve vojske su se sudarile 17. maja 1395. Bajazit je bio poražen, a kralj Marko i Konstantin Dragaš su poginuli. Žigmund je istisnuo Turke iz Malog Nikopolja, a sultan je morao da se povuče preko Dunava. Posledice poraza Turaka na Rovinama nisu bile osobito teške. Njihova vojna snaga ostala je sačuvana.

Kralj Žigmund je proslavljao svoju pobedu. U Parizu je održano svečano blagodarenje u čast hrišćanske pobede. Oživljena je ideja krstaškog rata protiv nevernika. Pripreme za taj pohod su tekle sporo.

Pad Vidinske Bugarske. Prešavši Dunav Bajazit je udario na Vidin. Pogubio je vazalnog cara Ivana Šišmana i njegovu zemlju priključio teritorijama pod svojom neposrednom vlašću. Vidin je postao baza za napade na Vlašku, Ugarsku i Srbiju. U Makedoniji Bajazit je zaposeo zemlje poginulih kralja Marka i Konstantina Dragaša.

Žigmundov krstaški rat. Pozivi u rat protiv Turaka imali su odjeka. U Ugarskoj se u leto 1396. okupila velika vojska (60.000 – 100.000), koju su

94

činili odredi iz Nemačke Francuske, Engleske, Ugarske i Vlaške. Prešli su brodovima Dunav, osvojili Vidin i počeli da opsedaju Nikopolj. Bajazit je s vojskom pritekao u pomoć i 25. septembra 1396. došlo je do odlučne bitke. Sultan je bio ozbiljno ugrožen, ali je uspeo da iskoristi neorganiziovanost i nedisciplinu hrišćana i izvojuje pobedu. U bitki se naročito istakao Stefan Lazarević. On se sudario sa Žigmundovim odredom i uspeo da obori ugarsku zastavu. Bajazitovu pobedu pratio je veliki pokolj, a zatim su usledile provale na ugarsku teritoriju.

Pad Vuka Brankovića. Kao žrtva turske pobede pao je i Vuk Branković. Još u martu 1396. Turci su mu osvojili Prištinu. Posle bitke dospeo je u sultanove ruke i ostao je sužanj sve do smrti 6. oktobra 1397. Vukova oblast je ustupljena Lazarevim nalsednicima, a važne strateške tačke Turci su zadržali. Udovica Mara je sa sinovima uporno nastojala da povrati izgubljene zemlje. Vukovo odbijanje da se potčini Turcima završilo se pobedom jačeg. Njegovi naslednici morali su u proleće 1402. da prihvate vazalne obaveze prema sultanu i da s vojskom ratuju gde im sultan naredi.

Knez Stefan Lazarević. Pošto je za svoju vernost dobio veći deo nekadašnjih Vukovih zemalja, knez Stefan je postao prva ličnost među srpskom gospodom. S majkom i bratom on je vladao većom teritorijom nego što je imao Lazar u danima najveće moći. Ali na tim zemljama on nije bio gospodar. Morao je trpeti sultanove službenike.

Među velikašima su se javljali otpori prema Stefanovoj vlasti. Oni su ga optuživali kod sultana da sarađuje sa Ugarskom. Na čelu zavere bili su Nikola Zojić i Novak Belocrkvić. Stefan je saznao za zaveru koja mu je pretila. Ni odnosi sa Portom nisu bili najbolji. Stefan je otklonio obe opasnosti. Vojvodu Novaka je pozvao sebi i pogubio. Vojvoda Nikola se sklonio u Ostrovicu kod Rudnika. Sačuvao je život tako što se sa ženom i ćerkama zamonašio i time odustao od daljeg političkog delovanja.

Tokom marta 1398. turski odredi su ušli u Srbiju. Te godine kneginja Milica je išla kod sultana da opravda Stefana. Omogućila je Stefanu da bude primljen kod sultana. Stefan je otvoreno priznao krivicu, a Bajazit je velikodušno prešao preko njegove greške.

Pošto je sredio odnose sa sultanom Stefan je dobio odrešene ruke da se obračuna sa preostalim protivnicima u zemlji i da osigura svoju vlast. Međutim, uskoro je morao da ispuni svoje vazalne obaveze.

Bitka kod Angore. Ratoborne mongolske čete na čelu sa Tamerlanom u nezadrživom pohodu su rušile sve pred sobom. Turski emiri u Maloj Aziji, nezadovoljni politikom sultana Bajazita, prelazili su na njihovu stranu. Bajazit je morao da se bori za opstanak svoje države. U borbu je pozvao

95

svoje balkanske vazale: Stefana i Vuka Lazarevića i Grgura i Đurađa Brankovića. Oni su se sa svojim odredima priključili sultanovoj vojsci.

Do odlučujuće bitke je došlo 28. jula 1402. kod Angore. U žestokom okršaju vojska slutana Bajazit je teško poražena. On je bio zarobljen i odveden u sužanjstvo, koje je okončano u proleće 1403. njegovom smrću. Mongoli su oplenili čitavu Malu Aziju, osvojili Smirnu i doprli od obala Egejskog mora. Najstariji Bajazitov sin Sulejman je odmah posle bitke pohitao prema evropskim delovima Turske i Jedrenu da se tamo učvrsti. Bilo je jasno da nastupaju borbe za osmanski presto.

U borbi su zarobljeni Grgur Branković i Olivera, Stefanova sestra, ali su kasnije uspeli da se oslobode.

Despot Stefan Lazarević. Posle bitke Stefan Lazarević je s bratom Vukom i odredom srpskih vojnika krenuo najpre u Carigrad. Odsutnog cara Manojla II, koji je na Zapadu tražio pomoć za borbu protiv Osmanlija, zastupao je tada Jovan VII. On je avgusta 1402. dodelio Stefanu Lazareviću veoma visoku titulu despota. Ona je retko dodeljivana, i kao dostojanstvo, najviše posle carskog, primaocu je donosila veliku čast. Ugled Vizantije u svetu mnogostruko je nadilazio njenu političku moć toga doba. Tokom leta 1402. povedeni su i pregovori o ženidbi Stefana bliskom srodnicom dinastije Paleologa. Izabranica je bila Jelena, ćerka gospodara Lezbosa, Frančeska II Gatiluzija. Brak je sklopljen kada su se sredile prilike u Srbiji. Car Manojlo II je 1410. potvrdio Stefanu despotsku titulu.

Sukob Stefana i Đurađa. Avgusta 1402. i Đurađ je stigao u Carigrad. Sukobio se sa Stefanom, koji je sumnjao da Đurađ traži saveznika u novom sultanu Sulejmanu. Zato je naredio da se njegov sestrić zatvori. Đurađ se uz pomoć Rodopa brzo izbavio zatočeništva i od Sulejmana zatražio pomoć.

Brankovići su uz tursku pomoć nastojali da spreče povratak Lazarevića u zemlju. Lazarevići su brodovima stigli do Zete. Iz Bara se despotova vojska krajem oktobra uputila prema Žiči. Na Kosovu, nedaleko od Gračanice, okupile su se snage Brankovića pojačane Sulejmanovim odredima. Kod Tripolja na Kosovu, blizu Gračanice, je 21. novembra 1402. došlo do bitke. Bitku je odlučio despot Stefan. Lazarevići su pobedili Brankoviće i povukli se u Novo Brdo. Uskoro je Stefanov mlađi brat Vuk napustio zemlju i prišao sultanu Sulejmanu. Despot Stefan je uspeo da preuzme vlast u zemlji u čemu mu je mnogo pomogao ugled njegove majke kneginje Milice. Do svoje smrti 11. novembra 1405. ona je živo prisutna u politici zemlje i svakidašnjici koju su potresali razni sukobi.

Rat za Bajazitovo nasleđe. Marta 1403. u tatarskom zatočeništvu je umro sultan Bajazit I. Počeo je rat za presto između njegovih sinova

96

Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Borbe su u najvećoj meri zahvatile Malu Aziju. U tim sukobima tokom narednih godina učestvovaće i despot Stefan.

Despot Stefan Lazarević

Bitka kod Angore i proglašenje Stefana za despota. Tamerlan je kod Angore, 28. jula 1402, do nogu potukao Turke i zarobio Bajazita I (1389 – 1402). Despot Stefan se u ovom sukobu istakao izvanrednom hrabrošću. Posle bitke sa svojim bratom Grgurem uputio se prema Carigradu. Tu je od Jovana VII, koji je zamenjivao odsutnog cara Manojla II (1391 – 1425), dobio titulu despota. Zatim je preko Zete došao u Srbiju. Đurađ Branković je sklopio savez sa Sulejmanom i uz njegovu pomoć pokušao da spreči Stefanov povratak. Međutim, Stefan je 21. novembra 1402. pobedio svoje protivnike kod Tripolja na Kosovu i obnovio svoju vlast nad Srbijom. Tada je došlo do razlaza Stefana i njegovog brata Vuka koji je prešao Sulejmanu.

Borbe za turski presto. Posle Bajazitov smrti 1403, u tatarskom zarobljeništvu, počele su borbe između njegovih sinova: Sulejmana, Ise, Muse i Mehmeda. Prvo su se sukobili Sulejman i Isa. Kada je pobedio Isu Sulejman se sukobio sa Mehmedom. Sklopio je sporazum sa Vizantijom, Venecijom i Đenovom. Tim ugovorm je bilo predviđeno da despot Stefan zadrži svoju zemlju uz uslov da plaća harač i daje pomoćnu vojsku. Tako je Stefan sredio odnose sa sultanom.

Preokret u Stefanovoj politici. Despot je potom načinio pravu prekretnicu u svojoj politici i približio se Ugarskoj. Kralj Žigmund Luksemburški (1387 – 1437) se tada nalazio u teškom položaju jer su njegovi protivnici planirali da na ugarski presto dovedu Ladislava Napuljskog. Saveznik mu je bio preko potreban. Pregovore je s ugarske strane vodio Filip de Skolaris (Pipo Spano, Filip Madžarin). Despot Stefan je 1403/04. postao vazal ugarskog kralja. Bio je dužan da učestvuje u skupovima ugarskog plemstva. Zauzvrat je dobio Mačvu i Beograd. Beograd je dobio srpskog zapovednika i doživeo nagli uspon. Pretvoren je u snažnu

97

tvrđavu, najjaču na južnoj ugarskoj granici. Despot je imao i Golubac i tako se Despotovina učvrstila na obalama Dunava.

Sređivanje odnosa. Stefan je uz ugarsku pomoć nastojao da se obračuna sa Brankovićima. Plenio je njihove posede u Sitnici, a pre oktobra 1404. se izmirio sa bratom Vukom. Tokom te godine sređeni su odnosi sa sultanom Sulejmanom. Zemlje je ulazila u razdoblje mira. Počeli su da pristižu i primorski trgovci.

Tokom 1405. Stefan je regulisao svoje odnose sa Dubrovnikom. Priznata su im ranija prava. Odnosi sa Venecijom su bili pomućeni zbog njenog sukoba sa Balšom III, despotovim sestrićem (sin Jelene i Đurđa Stracimirovića Balšića). Despot nije uspeo di ih pomiri tokom 1408. Iste godine Vuk se odmetnuo od svoga brata Stefana. On je ponovo zatražio pomoć od Turaka, koji su podsticali unutrašnju pometnju i sukobe.

Red Zmaja. Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović na čelu sa kraljem Tvrtkom II (1404 – 1409) su podržavali Ladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto. Žigmund ih je 1408. teško porazio i kod Dobora izvršio pokolj vlastele. Posle ove pobede Žigmund je osnovao novi viteški red Zmaja (simbol reda). U osnivačkoj povelji reda izdatoj u Budimu decembra 1408. na prvom mestu je bio imenovan despot Stefan. Članovi reda su bili najmoćniji ugarski velikaši (Nikola Gorjanski).

Ustanak Vuka Lazarevića. Vuk Lazarević je zajedno s Brankovićima i uz podršku Sulejmana 1408. podigao ustanak. Bio je spreman da preuzme vlast u zemlji i prizna vrhovnu vlast sultana. Turski odredi, na čelu sa vojskovođom Evrenosom, su 1409. upali u Srbiju. Stefan je odmah dobio pomoć iz Ugarske. Na čelu ugarskih odreda bio je tamiški župan Pipo Spano. Iscrpljujuće borbe su se vodile oko Prištine. U proleće 1409. Žigmund je lično sa vojskom pošao u pomoć Stefanu. Međutim, Turci su potisnuli Ugre i Stefan je morao da se povuče u Beograd. Bio je prinuđen da ustupi bratu južni deo Srbije, gde je Vuk zavladao i priznao vrhvonu sultanovu vlast, zajedno sa Brankovićima.

Rat Muse i Sulejmana. Musa je 1409. ustao na Sulejmana i ponudio Stefanu savezništvo, na šta je despot pristao. Musa je 1410. krenuo prema Carigradu i ugrozio Sulejmana. Međutim, njegov tabor je počeo da se osipa. Napuštaju ga saveznici. Među njima Vuk Lazarević i Brankovići. Odlučujuća bitka odigrala se 15. juna 1410. kod tvrđave Kosmidiona na Zlatnom rogu. Završena je pobedom Sulejmana. Despot Stefan se sklonio u Carigrad. Car Manojlo II mu je priredio svečani doček i potvrdio despotsku titulu. Preko Crnog mora i Vlaške Stefan se vratio u Srbiju.

Sultan Sulejman (1402 – 1410) je pre toga uputio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju da preuzmu vlast pre Stefanovog povratka. Nisu

98

uspeli jer su ih uhvatile Musine pristalice (saveznik Stefanov) i posekle. U leto 1410. Sulejman je još jednom pobedio Musu. Stefan je pružio utočište Musi, a zauzvrat Musa mu je dodelio južne delove Srbije koje su do tada držali Vuk Lazarević i Brankovići. Musa je polako preuzimao inicijativu. Sulejman je svojim neuravnoteženim držanjem stvarao nezadovoljstvo među ljudima. Na kraju su ga 1411. ubili Musini ljudi. Musa (1411 – 1413) je zavladao evropskim delom Turske. Odmah po stupanju na presto Musa se okrenuo protiv Stefana. Despot je bio spreman za rat, ali je sultan ponudio primirje. Stefan je u međuvremenu tražio saveznike u Ugarskoj i Turskoj. Žigmund je bio zaokupljen carskim krunisanjem 1411. i savezom Vlaške i Poljske uperenim protiv Ugarske. U leto 1411. u Budimu se Stefan sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja. Zauzvrat je dobio Srebrenicu, čime su narasli njegovi prihodi. Tokom 1411. u borbu za turski presto se uključio i Mehmed u maloazijskim delovima carstva. Musa je 1412. upao u Srbiju i opseo Novo Brdo. Na vest o despotovom dolasku digao je opsadu. Iste godine Stefan je učestvovao na velikom skupu evropskih vladara i vlastele u Budimu. Tom skupu su prisustvovali i bosanski kralj Stefan Ostoja, vojvode Sandalj Hranić i Hrvoje Vukčić.

Musa je 1413. ponovo upao u Srbiju. Njegova vojska je naišla na odlučan otpor kod Stalaća. Zapovednik grada se junački suprostavljao Turcima. Ostao je upamćen u narodnoj pesmi kao vojvoda Prijezda. Očekivan je napad na Novo Brdo. Stefan je tražio od Mehmeda da pređe u evropski deo turske kako bi se zajedno borili protiv Muse. Pozivu za pomoć su se odazvali ugarski ban Jovan Morovićki i vojvoda Sandalj Hranić (oženio se Jelenom udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića). Do odlučujućeg boja došlo je 5. jula 1413. kod sela Čamorlu, pod planinom Vitošom Bitka je završena porazom sultana Muse, koji je tom prilikom poginuo. Vlast u Turskoj je preuzeo Mehmed I (1413 – 1421). Stefan je od novog sultana, za pomoć koju mu je pružio, dobio grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje. Prihvatio je vazalne obaveze.

Pomirenje Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. U jesen 1412. došlo je do važnog preokreta u Srbiji. Iz Soluna se vratio Đurađ Branković. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Pošto despot nije imao dece, prihvatio je Đurađa kao sina, i odredio ga za svog naseldnika.

Odnosi sa susedima. Na skupu bosanske vlastele avgusta 1415. doneta je odluka da se srpskom despotu oduzme Srebrenica. Događaji u samoj Bosni omeli su sprovođenje takvog plana. Balša III, despotov sestrić, godinama je ratovao sa Mlečanima oko njihovih poseda u Zeti. Kada su se pojavile vesti o njegovoj bolesti Venecija je nagađala da bi zemlju mogao da ostavi svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Balša III je skrhan bolešću

99

otišao u Srbiju. Tu je na dvoru svoga ujaka umro 28. aprila 1421. Zetu je zaveštao njemu. Pripajanjem Zete despotovini ujedinjene su zemlje Lazarevića, Brankovića i Balšića. Posle Balšine smrti u Zeti su se uzdigli Crnojevići. Đurađ i Lješ su postali despotove vojvode.

Stanje u Srbiji. Ugovorom sa sultanom Mehmedom Stefan je obezbedio period relativnog mira. Tako je omogućio privredni i društveni razvitak zemlje. Održavao je prisne veze sa crkvom. Podigao zadužbinu Resavu. Crkva mu je pružala podršku u svakodnevnoj politici. Zemlja se nalazila u dvostrukom vazalstvu: i prema Ugarskoj i prema Turskoj.

Rat sa Venecijom. U leto 1421. u Jedrenu je došlo do smene a prestolu. Mehmed I je umro, a nasledio ga je Murat II (1421 – 1451). Despot se držao uz novog sultana i pomogao mu u sukobu sa Venecijom, koja je koristila smene na turskom prestolu za podizanje ustanaka na jadranskom primorju. Despot je zauzimao sestrićeve posede. Stefan je tada zauzeo Bar i Drivast i sve mletačke posede sem Ulcinja. Ali, nije ostvario glavni cilj – zauzeće Skadra. Ratovanje u Zeti Stefan je 1423. prepustio Đurađu Brankoviću. Avgusta iste godine sklopljen je Skadarski mir. Venecija je zadržala Kotor, Ulcinj i Skadar, a Srbi Bar i Drivast. Odnosi sa Venecijom konačno su regulisani sporazumom iz Vučitrna, koji je sklopljen 22. aprila 1426. Despot ga je potvrdio 22. jula 1426, a Venecija 3. februara 1427.

Odnosi sa Turskom. Po dolasku na vlast protiv Murata II ustao je Mustafa, koji se izdavao za sina Bajazitovog. Stefan je odbio da pomogne njegovo delovanje. Pobunjenik je 1422. poražen i ubijen. Uskoro je protiv Murata ustao mlađi brat Mustafa. Ali ga je Murat već 1423. porazio i pogubio. Srbija je u tim sukobima ostala po strani. Stefan je obnovio vazalne obaveze prema sultanu. S druge strane despot je jačao svoje veze u Ugarskoj. Odazvao se Žigmundovom pozivu 1421. da učestvuje u ratu protiv husita. Murat II je 1422. preduzeo opsadu Carigrada. Vizantija je tokom 1423/24. tražila saveznike na Zapadu. Car Jovan VIII je boravio u Veneciji i Ugarskoj. Žigmund je obećao pomoć. U to vreme zavladalo je nepoverenje između Murata II i Stefana. Sultan je odlučio da napadne Srbiju. Murat je provalio u Srbiju i stigao do Kruševca. Ugarska je poslala pomoć (Pipo Spano). Stefan je na kraju uspeo da pregovorima iznudi povlačenje Turaka. Sada je morao da ratuje u Bosni oko Srebrnice. Tvrtko II je pokušao da osvoji grad, ali nije uspeo.

Sporazum u Tati. Despot Stefan nije imao dece i odlučio je da presto zavešta svome sestriću Đurđu. Na saboru u Srebrnici kod Stragara, u rudničkome kraju, Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Ugovor iz Tate 1426. je predviđao da Đurađ

100

nasledio presto, u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka, da bude uvršten u ugarsku vlastelu, i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj, morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd, Golubac i Mačvu. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika, Srbija ima da pripadne Ugarskoj.

Kraj Stefanove vladavine. Tokom 1426. posredovao je u sklapanju tursko-mletačkog mira. Žigmund je u zimu 1426/27. upao u Vlašku da podrži svog štićenika Dana II. Turci su februara 1427. opsedali Novo Brdo. Na leto su prodrli u Pomoravlje. U Srebrnici su se pobunili rudari. Stefan je pobunu krvavo ugušio. Despot Stefan je umro 19. jula 1427. u okolini Kragujevca. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Manasiji.

Srbija u doba despota Đurđa Brankovića do obnove Despotovine 1444.

Dolazak na vlast. Đurađ Branković se u jesen 1412. vratio iz Soluna u Srbiju. Izmirio se sa ujakom Stefanom. Pošto despot Stefan nije imao dece, prihvatio je Đurđa kao sina, i odredio ga za svog naseldnika. Na saboru u Srebrnici kod Stragara 1426, u rudničkome kraju, Stefan je s patrijarhom pozvao vlastelu da prihvate Đurađa za njegovog naslednika. Pitanje prestolonalsednika Stefan je regulisao i sa Žigmundom. Ugovor iz Tate 1426. je predviđao da Đurađ nasledio presto, u slučaju da Stefan umre bez muških potomaka, da bude uvršten u ugarsku vlastelu, i da nasledi Stefanova dobra po Ugarskoj, morao je i da položi vazalnu zakletvu ugarskom kralju. Posle Stefanove smrti Srbija treba da ustupi Beograd, Golubac i Mačvu. U slučaju da Đurađ umre bez muških naslednika, Srbija ima da pripadne Ugarskoj.

Despot Đurađ je vladao od 1427. do 1457. Bradat, s dugom kosom i brkovima, doživeo je duboku starost, punih 80 godina. Ženio se najmanje dva puta, a najduže je proživeo i najviše poroda imao s Grkinjom Jerinom (Irinom) Kantakuzin, s kojom je sklopio brak krajem 1414, kada je imao gotovo 40 godina. Đurađ je brakom, vaspitanjem i duhovnim životom bio vezan za vizantijski svet.

Početak vladavine. Đurađ je za smrt ujakovu saznao u Zeti, gde se borio protiv Mlečana oko Balšinog nasleđa. Žigmund je u to vreme ratovao u Vlaškoj. Obojica su pohitala ka Beogradu da sprovedu u život ugovor u Tati. Đurađ je priznat za Stefanovig naslednika, primljen je u redove ugarskih barona, obavezao se da će dolaziti na ugarski dvor i državne sabore

101

i da će davati pomoćne trupe. Na izuzetno svečan način Đurađ je priznat za Žigmundovog vazala, ali i za vladara Srbije. Borba protiv Turaka bila je cilj.

Ugovor iz Tate je samo delimično ispunjen. Žigmund je preuzeo Beograd, ali je Đurađ zadržao Mačvu. Žigmund nije poseo ni Golubac. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12.000 dukata, a kada nije dobio novac predao ja grad Turcima. Srbijom su uzduž i popreko harali Turci. Žigmund je od Beograda napravio snažnu tvrđavu. Doveo je tevtonce. Srbima je bio zabranjen ulazak u grad. Pokušao je 1428. da osvoji Golubac. Nije uspeo pa je sklopio mir sa sultanom. Đurađ je iste godine morao da brani Srebrnicu. Priznao je tursku vrhovnu vlast i obavezao se da plaća 50.000 dukata godišnje harača, daje pomoćne odrede od 2.000 konjanika po komandom sinova i nedozvoli Ugrima da preko Srbije napadaju Tursku.

Smederevo. Pošto su u Despotovini Ugri držali Beograd, a Turci Niš, Kruševac i Golubac, Đurađ je počeo da zida novu prestonicu Smederevo. Na izbor mesta su uticali politički razlozi, jer je iz Ugarske lako mogla stići pomoć. Dozvolu sultanovu skupo je platio. Čak je obećao da će ćerku Maru poslati u harem Muratu II. Grad je sagrađen na učću Jezave u Dunav. Tvrđava se sastoji od Malog i Velikog grada. U Malom je bio Đurđev dvor. Zidovi su bili debeli do 4 metra sa 24 kule visine do 20 metara. Zidanje je završeno već 1430. Bio je razrezan posebni namet. Radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin. O pretrpljenim mukama pri izgradnji svedoči narodna tradicija (prokleta Jerina). U gradu je postojala mitropolijska crkva, kovnica novca i kancelarija. U vreme zidanja Smedereva Đurđa su krunisali despotskim vencem poslanici cara Jovana VIII (1425 – 1448).

U Đurđevu službu je stupio i Jerinin brat Toma. Rukovodiće odbranom Smedereva. Položaje u državnoj upravi dobijali su Grci, Dubrovčani, Turci i Ugari.

Stanje u Zeti. Pobunili su se Đurađ i Lješ Đurašević. Počeli su da nose staro prezima Crnojević i bili su spremni da se priklona Mlečanima. Ali su se na kraju ipak pokorili despotu. U to vreme sultan je opsedao Drač. U tim operacijam učestvovao je Đurđev sin Grgur, pomažući skopskog sandžak bega Isaka.

Stanje u Bosni. Despot Đurađ se mešao u sukobe bosanske vlastele. Na jednoj strani su bili kralj Tvrtko II i Radoslav Pavlović, a na drugoj despot Đurađ i Sandalj Hranić. U proleće 1433. Đurađ je zauzeo Usore sa Zvornikom i tvrđavom Teočakom, a već je posedovao Srebrnicu.

Porodične prilike. Đurađ je svoju ćerku Katarinu udao za Ulriha celjskog, bratića Žigmundove žene Varvare i jednog od najbogatijih ljudi toga vremena. Drugu kćer Maru poslao je u harem Muratu II. Miraz za Maru je bio ogroman – nekoliko stotina hiljada dukata. Iz Jedrena je odvedena u

102

Brusu. Postala je vrlo uticajna i nikada se nije odrekla hrišćanstva. Despotovi sinovi Grgur i Stefan imali su tešku sudbinu.

Žigmundovi ratovi sa Turcima. Ugarski kralj Žigmund izabran je 1433. za rimsko-nemačkog cara. Sabor u Bratislavi 1435, kome su prisustvovali Tvrtko II i Đurađ, prihvatio Žigmundove planove za odbranu južne granice. U ratovima Ugarske i Turske 1435 – 1437 Srbija je bila pošteđena. Žigmund je u leto 1437. upao u Srbiju i spalio Kruševac. Zatim je naneo težak poraz vidinskom paši Ali-begu na Godominskom polju kod Smedereva. Ovaj ugarski prodor je bio izvršen preko srpske teritorije. Usledila je odmazda Turaka. Despot je morao da Muratu II ustupi Braničevo. Tako se položaj Turaka na Dunava još više učvrstio.

Borbe za ugarski presto. Kralj Žigmund je umro decembra 1437. Nasledio ga je austrijski vojvoda Albert Habzburški (1437 – 1439), oženjen Žigmundovom ćerkom Jelisavetom. On je postao i rimsko-nemački car.

Prvi pad Smedereva. Jedna turska vojska je 1438. upala u Erdelj, a druga u Srbiju. Sledeće godine Murat II je na čelu velike vojske upao u Srbiju i opseo Smederevo. Đurađ, Jerina, Lazar su sa pratnjom napustili grad i prešli u Ugarsku da traže pomoć. Despot Đurađ je tražio pomoć od kralja Alberta. On je bio voljan da pomogne odbrani Smedereva, ali su pripreme tekle sporo. Na kraju je sakupio 24.000 vojnika i krenuo na jug. U Segedinu se 1. avgusta sastao sa Đurđem. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. Đurađ ga je pomogao novcem. Ugarska vojska se na prvu vest da dolaze Turci razbežala. Odbranom Smedereva su komandovali Toma Kantakuzin i Grgur. Tri meseca je trajala teška opsada. Posada se predala 18. avgusta 1439. i Turci su ušli u grad. Grgur se nagodio sa Muratom i predao mu grad a zauzvrat je dobio na upravu zemlje svoga dede Vuka, pod uslovom da bude Portin vazal. Za smederevskog sandžak-bega imenovan je Isak-beg iz Skoplja. Još je samo Novo Brdo odolevalo Turcima.

Tokom leta 1439. sklopljena je firentinska unija, ali ni time nije postignuto ništa u borbama s Turcima. Krajem godine umro je Albert i u Ugarskoj su počele borbe za presto. Malo je bilo nade u pomoć sa Zapada. Srpski narod je napuštao zemlju i selio se na sever.

Murat II je 1438. počeo da primenjuje običaj “devširme” – “odabir dečaka”. Sultan je s proleća 1440. počeo sa opsadom Beograda. Odbranom je komandovao Jovan Talovac. Posle punih šest meseci teške opsade Turci su se ipak morali povući.

Borbe za ugarski presto. Posle smrti Alberta 1439. Đurađ je pokušavao da svog sina Lazara oženi Albertovom udovicom Jelisavetom, ali je ona odbila da se uda za pravoslavca. Udala se za poljskog kralja

103

Vladislava II Jagelonca (1440 – 1444). Đurađ ga nije priznao već je podržao Albertovog sina Ladislava. Jagelonac ga je proglasio za odmetnika i oduzeo imanja. Đurađ je napustio Ugarsku i otišao u Zetu. Tu je morao da stekne naklonost sinova Đurđa Crnojevića, gospodara Gornje Zete.

Antiturski planovi. U Zeti je Đurađ počeo da kuje antiturske planove i Turci su mu ucenili glavu. Morao je da se skloni u Dubrovnik. Njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu. Grgura i Stefana (odranije talac na Porti) sultan je okovao na Uskrs 16. aprila, a 8. maja 1441. oslepio u gradu Tokatu. Novo Brdo se predalo 27. juna 1441. rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. Tako je Đurađ izgubio celu Despotovinu. U poklad u Dubrovniku je ostavio 160.000 dukata. Murat II je zamerao Dubrovčanima na podršci despotu i zbog učešća u odbrani Novog Brda, ali im je 1442. poveljom (na srpskom) zagarantovao pravo slobodne trgovine po svim svojim zemljama. U teškom položaju Đurađ je priznao Vladislava Jagelonca za kralja i u julu 1441. napustio Dubrovnik.

Duga vojna. Zapovednici južne ugarske granice bili su Janko Hunjadi, erdeljski plemić, i Nikola Iločki. Upadali su u Srbiju i nanosili Turcima velike gubitke. Hunjadi je u martu 1443. potukao u Erdelju Mezid-bega, a u Vlaškoj Šehabedina, koji je hteo da osveti Mezida. Hunjadijeve pobede uzbudile su Evropu. Planiran je novi krstaški rat. Papa je u Ugarsku poslao kardinala Julijana Ćezarinija da pripremi rat. Turski špijuni su saznali za pripreme. U Ugarskoj je od svake kuće revnosno ubiran novac za opremanje vojske. I Đurađ je na to potrošio mnogo sredstava. U proleće 1443. Murat II je morao da ratuje protiv gospodara Karamanije Ibrahim-bega. U tom sukobu ubijen je Muratov sin Ali-Čelebija, pa je za naslednika određen Mehmed Osvajač.

Vojska od 25.000 Ugara i Poljaka i 8.000 Srba na čelu sa Vladislavom, Hunjadijem i Đurđem je u ranu jesen prešla Dunav kod Beograda i ušla u Srbiju. Na čelu prethodnice od 12.000 konjanika bio je Hunjadi. Prvi sukob s Turcima 3. novembra je bio između grada Bovna kod Aleksinac i Niša. Rumelijski beglerbeg Kasim je do nogu potučen. Preko Niša i Pirota hrišćani su stigli do Sofije i zauzeli je. Odatle su nastavili na istok i stigli do Plovdiva. Planirali su da napadnu Jedrene, ali su zbog nestašice hrane i jake zime morali da se vrate. Kasim-beg je počeo da ih goni, ali je 24. decembra kod Sofije ponovo potučen. Turci su poraženi i 2. januara 1444. između Niša i Pirota. Već 6. januara bili su u Prokuplju. Đurađ je nastojao da privoli kralja i Hunjadija da trupe prezime u Srbiji pa da na proleće nastave borbe. Predlog nije usvojen i u januara su bili u Beogradu. Ovaj pohod izazvao je ustanak u Novom Brdu (ugušen). Skenderbeg, sin

104

Ivana Kastriota, je napustio tursku vojsku i podigao ustanak u svojoj zemlji. Stefan Tomaš je u maju 1444. preoteo Srebrenicu od Turaka.

Obnova despotovine. Zapad je želeo da se rat nastavi, ali je sultan ponudio mir (pobuna Ibrahim-bega – Karamanija). Ponuda je upućena dok su krstaši boravili u Srbiji. Nudio je despotu zemlju i sinove. Posredovala je Mara. Despot je uspeo da nagovori kralja i Hunjadija da pristanu. Aprila 1444. srpsko poslanstvo(smederevski mitropolit Atanasije) pregovara u Jedrenu. Sporan je bio Golubac, ali je na kraju ipak pripao Srbima. Murat II 12. juna 1444. prihvata sve zahteve. Poslao je svoje poslanstvo ugarskom kralju, koji je u Segedinu krajem jula 1444. potvrdio sporazum. Despot se posebno sporazumeo sa sultanom da mu vrati sinove i zemlju sa 24 grada. Obavezao sa na veliki harač i 15. avgusta se izmirio sa sultanom, a već 22. ušao u Smederevo. Despotovina je obnovljena.

Srpska Despotovina od 1444. do 1459.

Bitka kod Varne. Ugarski kralj Vladislav I Jagelonac (1440 – 1444) je odbacio mirovni sporazum iz 1444. U tome ga je podržavao kardinal Julijan Ćezarini, koji je isticao da sporazum nema važnosti dok ga ne prihvati papa. U jesen 1444. izbili su nemiri u Jedrenu koji su uticali da se počne s pripremama za novi rat. Despot Đurađ je bio protvi novog pohoda, jer je u slučaju neuspeha mogao da izgubi državu.

Polovinom septembra 1444. kralj Vladislav je sa 16.000 vojnika prešao Dunav i uputio se ka Bugarskoj. Stigao je do Varne. U susret mu je pohitao sultan Murat II. Bitka kod Varne se odigrala 10. novembra. Sultan je satro krstaše. Poginuo je dvadesetogodišnji kralj Vladislav i kardinal Julijan Ćezarini. Janko Hunjadi se bekstvom jedva spasao i preko Vlaške stigao u Ugarsku. Đurađ je posle ovog ugarskog poraza ostao veran turski vazal.

Srebrnica. Despot Đurađ je u aprilu 1445. uspeo da povrati Srebrenicu koja je bila u rukama bosanskog kralja Stefana Tomaša. Ali, samo za kratko vreme, već krajem leta 1446. ponovo je u sastavu bosanske države. U Srebrnici su Đurađ i Stefan Tomaš kovali zajednički novac. Despotov šurak Toma Kantakuzin je 1448. uspeo da povrati Srebrnicu i oblast Višegrada.

Stanje u okolnim zemljama. Đurađ je tokom 1447. pomagao Dubrovčanima da se izmire sa sultanom. Mir je sklopljen, a Dubrovčani su oslobođeni davanja godišnjih poklona. Ali ih despot nije mogao štititi od zloupotrebe turskih činovnika.

Murat II je 1446. osvojio Peloponez i srušio državu Konstantina Paleologa. Tom prilikom je odveo 60.000 ljudi u roblje. Đurađ je sina

105

Lazara oženio Jelenom, ćerkom Konatsntina Paleologa. Lazar je tada krunisan znacima despotskog dostojanstva.

U jesen 1448. umro je Jovan VIII (1425 – 1448), a za cara je izabran njegov brat, despot Konstantin, treći sin Manojla II i Jelene Dragaš, ćerke Konstantina Dejanovića.

Druga bitka na Kosovu. Posle pogibije Vladislava I ugarski kralj je postao Ladislav V Posmrče (1445 – 1457), mladi sin Alberta Habzburškog. Janko Hunjadi je 1446. postao gubernator Ugarske. Đurađ je priznao Ladislava za kralja. Hunjadi mu se obraća za pohod protiv Turaka, ali despot nije hteo da ustaje protiv sultana. Odbio je da učestvuje u ratu.

Hunjadi je prekinuo sve odnose sa despotom i krenuo na Turke preko Srbije. Septembra 1448. prešao je Dunav kod Kovina. Đurađ je obavestio Murata II o ugarskom pohodu. Ugarska vojska je pljačkala po Srbiji, sve dok preko Kruševca nije izbila na Kosovo nedaleko od Prištine. Sultan je stigao s velikom vojskom iz Sofije. Ugri i Turci su se sukobili na Kosovu, mestu slavne bitke iz 1389. Druga bitka na Kosovu je trajala od 17. do 20. oktobra 1448. Borba se vodila i noću. Hrišćani su svojom artiljerijom naneli Turcima velike gubitke. U bitki su učestvovali Murat II i prestolonaslednik Mehmed, kao i rumelijski beglerbeg. Bitka je odlučena tek kada su Turci zašli za leđa hrišćanima i kada je odred vlaškog kneza prešao na stranu Osmanlija. Ostaci hričćanske vojske su sasečeni. Obe strane su pretrpele ogromne gubitke. Upravo je zbog ovog događaja srpska narodna pesma tako često pevala o Sibinjanin Janku. Zbog ugarskog poraza je nastao izraz “prošao kao Janko na Kosovu”. Sultan nije gonio neprijatelje već se vratio u Jedrene. Hunjadi je uhvaćen i odveden u Smederevo despotu Đurđu koji ga je bacio u tamnicu. Ugarski staleži su tražili puštanje gubernatora. Tek posle dužih pregovora despot je pristao, ali je zahtevao 100.000 dukata na ime štete koju je ugarska vojska pričinila za vreme pohoda u Srbiji Ugri su se morali obavezati da će u budućim pohodima zaobilaziti Srbiju. Hunjadijev sin Ladislav je trebao da ostane u Smederevu kao talac sve dok se ne isplati ugovorena suma. Janko Hunjadi je decembra 1448. stigao u Segedin.

Stanje u Bosni i Zeti. Vojvoda Stefan Vukčić je 1449. uzeo titulu “hercega od Svetog Save”. Na njegovoj teritoriji je bio i manastir Mileševa. Bosanski kralj Stefan Tomaš je pristao 1451. da ustupi Srebrenicu despotu.

U Zeti se despot sukobljavao sa Mlečanima i Stefanicom Crnojevićem. Tokom 1452. dve despotove vojske su ušle u Zetu (vojvoda Altoman i Toma Kantakuzin), ali je obe porazio Stefanica Crnojević.

Posredovanje u ugarsko-turskim pregovorima. Despot je održavao dobre odnose i sa Ladislavom V i sa Muratom II. Ugarska i Turska su htele da sklope mir i despot je posredovao. Protivnici se nisu dogovorili oko nekih

106

pitanja i mir nije sklopljen. Papa je bulom iz 1450. oslobodio Hunjadija obaveza Smederevskog sporazuma (suma od 100.000 dukata) i on je zauzeo despotova imanja po Ugarskoj. Đurađ je održavao svoje veze na Porti, ali 1451. umire Murat II i nasleđuje ga mladi i daroviti Mehmed II.

Mehmed II Osvajač. Mladi sultan je ugušio pobunu janičara i ubio svoga malog brata. Time je “ozakonio” bratoubistvo koje će se kasnije vekovima primenjivati pri smenama na prestolu. Mehmedu se pokorio i gospodar Karamanije Ibrahim-beg, koji je zadavao mnogo muka Muratu II. Novi sultan je znao turski, grčki i srpski jezik. Bio je pod velikim uticajem maćehe Mare (Đurđeva ćerka) koju je veoma poštovao. Oslobodio ju je iz harema i poslao Đurđu. Takođe je vratio despotu Toplicu i Dubočicu, koji su bili Marin miraz. Produžio je sporazum sa Đurđem, obećavši mu da ni on ni njegov sin Lazar za života neće biti napadani.

Sporazum sa Hunjadijem. Đurađ i Janko su se izmirili i avgusta 1451. sklopili ugovor u Smederevu. Đurđeva unuka Jelisaveta, ćerka Katarine i Ulriha Celjskog, verena je za Hunjadijevog mlađeg sina Matiju. Ovaj ugovor nije remetio despotove odnose sa Turskom. Odmah je obavestio Mehmeda o sporazumu koji nije bio uperen protiv Turaka.

Pad Carigrada. Sultan Mehmed II je tokom zime 1452/53. vodio opsežne pripreme za osvajanje Carigrada. Car Konstantin XI je tražio pomoć na Zapadu, čak je 1452. u Svetoj Sofiji sklopljena unija koju je narod odbacio. U vojsi koja je opsedala grad bio je i srpski odred po komandom vojvode Jakše. Posada grada se hrabro branila i odbijala napade dvadeset puta brojnijih neprijatelja. Nisu izdržali, 29. maja 1453. Turci su zauzeli Carigrad. Tri dana je trajalo pljačkanje Konstantinovog grada. Vest o padu Carigrada zaprepastila je Evropu, ali ona ništa nije preduzela. Mladi Mehmed (imao je tada samo 21 godinu) se od tog vremena nazivao Osvajač. Đurađ je pomagao mnogim izbeglicama, otkupljivao je zarobljenike. Njegovom zaslugom su mošti Svetog Luke prenete iz Epira u Smederevo.

Pohod Mehmeda II na Srbiju. Despo Đurađ je istovremeno radio na pokretanju krstaškog rata ali i na obnavljanju primirja iz 1451. Mehmed je već 1454. krenuo na Srbiju. Despot je prešao u Ugarsku. Jedna vojska je opsela Novo Brdo, a druga Smederevo. Prestonica se hrabro branila, a na vest da stiže Hunjadi u pomoć Turci su digli opsadu. Đurađ se vratio u Smederevo, a Janko je nastavio da goni Turke. Kod Kruševca im je naneo težak poraz 1. oktobra 1454. Ovaj pohod označava početak kraja srpske Despotovine. Ugarska i Srbija nisu uspela da sklope mir sa Portom.

Pad Novog Brda. Mehmed II je u proleće 1455. ponovo krenuo iz Jedrena na Srbiju. Cilj napada je bilo Novo Brdo. Posle četredestodnevne teške opsade grad se pod garancijom predao Turcima. Sultan nije ispoštovao

107

dogovor već je opljačkao grad, najuglednije ljude u gradu pobio, a mnoge odveo u roblje. Mladi srpski zarobljenici su pripremali zaveru protiv Mehmeda, ali su otkriveni i pogubljeni. Vest o padu Novog Brda zatekla je despota u Ugarskoj gde je pripremao krstaški pohod. Ali stranačke borbe u Ugarskoj onemogućavale su ozbiljniju akciju. Zato se Đurađ odlučio na sklapanje mira s Portom i prepustio Turcima ceo južni deo zemlje. Sultanovim osvajanjem 1455. prekinuta je veza Despotovine i Zete.

Opsada Beograda i smrt despota Đurđa. Mehmed II je tokom 1456. pripremao napad na Beograd. Sultan je opremio ogromnu vojsku najboljom opremaom koja se tada mogla nabaviti (artiljerija i brodovi). Ugri su tražili pomoć na sve strane. U odbrani Beograda su učestvovali Mihailo Silađi, zapovednik grada, Janko Hunjadi i fra Jovan Kapistran. Posada grada je bila šarolika. Turska vojska je najpre napala Smederevo, ali je odbijena uz velike gubitke. Zatim se uputila ka Beogradu. Na njenom čelu je bio Mehmed II, a uz njega rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan. Počela je teška opsada. Pod Zemunom 18. jula 1456. su hrišćani pobedili turske lađe. Za 21. jul je planiran opšti napad. Uz velike gubitke janičari su uspeli da potisnu branitelje. Ali, poslednji, očajnički protivnapad hrišćana prisilio ih je da ustuknu. Beograd se održao. Sultan je u toku borbi bio ranjen i morao je da naredi vojsci da se povuče. Ozlojeđen neuspehom svetio se svojoj okolini. Na vest o pobedi hrišćana papa Kalist III je ustanovio opšti hrišćanski praznik koji se 6. avgusta imao slaviti. Posle bitke, u Beogradu je izbila kuga od koje su stradali Hunjadi i Kapistran. U Ugarskoj je izbio sukob između stranke Hunjadija i kralja Ladislava. U tim borbama stradali su grof Ulrih Celjski, despotov zet, i Ladislav Hunjadi.. Đurađ je potražio sporazum sa sultanom. Bio je na izmaku snaga, umro je 24. decembra 1456.

Despot Lazar i despot Stefan. Đurđa je nasledio sin Lazar. Sredio je odnose sa sultanom i obaveza se da plaća harač. Despot Lazar se mešao u sukobe u Ugarskoj i podržavao Ladislava V. Tokom 1457. iz Despotovine su prebegli Turcima Mara, Grgur i Vuk. Lazar je umro 20. januara 1458. Nasledio ga je brat Stefan. Sultan je te godine krenuo na Srbiju. Nameravao je da postavi Grgura za despota. Pohodom je rukovodio Mahmud-paša Anđelović. Tokom 1458. vođeni su pregovori o udaji najstarije ćerke despota Lazara za Stefana Tomaševića, sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Brak je sklopljen 1. aprila 1459. i despot Stefan je morao da napusti Smederevo 8. aprila. Otišao je svojoj sestri Katarini Celjskoj. Dolaskom Stefana Tomaševića na presto Mehmed II je rešio da zauzme Smederevo.

Pad srpske države. Dolaskom Stefana Tomaševića na srpski presto povređena su prava Turaka. Mehmed II je s rumelijskim beglerbegom Mahmud-pašom Anđelovićem stigao pod smederevske zidine. Povedeni su

108

preogovri o predaji grada. Postignut je sporazum i dopušteno je despotu Stefanu, njegovoj ženi Jeleni, Lazarovoj ćerci, i njenoj majci Jeleni, Lazarovj udovici, da sa dragocenostima napuste grad i pređu u Bosnu. Turci su 20. juna 1459. zauzeli Smederevo. Ugarska posada je zarobljena. Odmah su poskidali crkvena zvona, a crkve pretvorili u džamije. Srpska prestonica postala je sedište smederevskog sandžaka. Pad Smedereva je izazvao uzbuđenje na Zapadu. Kralj Matija je optuživao Bosance da su za novac predali prestonicu Despotovine. Ugarski kralj je zaplenio sva dobra srpskih despota u svojoj zemlji. Padom Smedereva za Srbe je počelo viševekovno ropstvo.

Balšići

Poreklo. Rodonačelnik ove porodice Balša je, prema Mavru Orbinu, prilično skroman vlastelin sa tek jednim selom u svom posedu u doba cara Stefana Dušana. Balšino ime se prvi put spominje u jednoj povelji koju je 1360. car Uroš izdao Dubrovčanima. Poreklo Balšića je prilično nejasno. Verovatno je reč o sloveniziranim Vlasima, sudeći po imenu. Balša je imao sinove Đurđa, Stracimira i Balšu.

Rat sa Vojislavom Vojinovićem (1360 – 1362). Braća Stracimir, Đurađ i Balša II počinju svoje uzdizanje sa opadanjem srpskog carstva u vreme cara Uroša. Ovi skorojevići šire svoje teritorije i ostvaruju osamostaljenje. Oko 1360. drže Bar i oblast između Skadarskog jezera i mora. Značajan faktor u tom usponu su Dubrovčani kojima Balšići pružaju pomoć tokom rata sa Vojislavom Vojinovićem. Vojinović traži Ston i Pelješac i pustoši okolinu Dubrovnika. Tokom ovoga rata su se odmetnuli od cara Uroša. Na jednoj strani su car Uroš, knez Vojislav Vojinović i Kotor, a na drugoj Dubrovnik, Balšići i zetski mitropolit. Balšići su stali na stranu Dubrovčana jer im je bilo obećano dubrovačko građanstvo. Dobili su ga tokom 1362. Dubrovčani predlažu Balšićima da napadnu Kotor, ali do toga ipak nije došlo. Na stranu Dubrovnika staju Budva, Bar, Ulcinj i Skadar i bivaju pošteđeni ekonomske blokade. Ratom su najviše pogođeni Dubrovnik i Kotor pa traže mir. Vojislav Vojinović ne odustaje od svojih zahteva i nastavlja neprijateljstva. Car Uroš je 22. avgusta 1362. u Onogoštu izdao povelju kojom je konačno uspostavljen mir. Zahtevi Vojinovića nisu ispunjeni. Balšići nisu učestvovali u sklapanju mira.

109

Početkom 1363. Balšići su ponovo zaratili sa knezom Vojislavom Vojinovićem. Dubrovnik nije ustupio Vojinoviću galiju za rat sa Balšićima.

Sudar Balšića s Karlom Topijom. U jesen 1362. Balšići drže pod opsadom Ulcinj. Oni uspevaju da se prošire na jug do linije Ulcinj – Drivast, na račun arbanaškog vođe Karla Topije, gospodara Drača. U sukobu sa Topijom u leto 1364. Đurađ Balšić je pao u zarobljeništvo. Oslobađen je, uz veliki otkup, 1366. kada je sklopljen mir između Balšića i Karla Topije. Protiv Topije su Balšići ponovo krenuli 1368. i potčinili Ulcinj. Ratni uspesi su ih okuražili da čak ni formalno ne priznaju vlast cara Uroša.

Balšići protiv Kotora. Vukašin Mrnjavčević je 1365. postao kralj i savladar cara Uroša, što je Balšićima odgovaralo. Sa njim su bili u dobrim odnosima i to su koristili da zauzmu Kotor. Već 1366. Đurađ Balšić je bio pod Kotorom. Posledica napada na Kotor bio je raskid sa carem Urošem, jer je grad bio pod njegovom vlašću. Zbog Kotora Balšići su izazvali neraspoloženje pape, ali su ipak 1369. prihvatili katoličko učenje. Na zalaganje Venecije, a uz podršku cara Uroša i pape sklopljen je mir 1370. Tokom 1370. ili 1371. Kotor dolazi pod vlast ugarskog kralja Lajoša I.

Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Župan Nikola je 1370. zahtevao od Dubrovčana svetodmitarski danak (2.000 perpera). Dubrovnik je odbio pa je došlo do rata. Na stranu Dubrovnika stali su Balšići i kralj Vukašin. Vukašin je sa sinom Markom 1371. stigao u Skadara. Odatle je trebalo da zajedno sa Balšićima pođu na Nikolu Altomanovića prema Onogoštu. Dobro planirani napad nije ostvaren. Vukašin je morao iz Skadra da pohita u Makedoniju u pomoć svome bratu despotu Uglješi, koji se spremao za rat sa Turcima. Posle poraza i pogibije Mrnjavčevića na Marici 26. septembra 1371, Đurađ Balšić je od svog bivšeg saveznika prigrabio grad Prizren. Tako su preduhitrili Nikolu Altomanovića. On je 1372. pokušao da zauzme Prizren, ali bez uspeha.

Savez sa Nikolom Altomanovićem. U proleće 1373. došlo je do izmirenje Balšića i Nikole. U savezu sa Venecijom ratovali su protiv Dubrovnika, Kotora i Drača (od Zadarskog mira 1358. pod ugarskom vlašću), kneza Lazara i bana Tvrtka I. Venecija nudi Balšićima Kotor i Drač, a Nikoli Ston i Pelješac.

Protiv Nikole Altomanovića su se udružili knez Lazar i ban Tvrtko I. Za kratko vreme oni su ga potisnuli u grad Užice. Tu je uhvaćen i oslepljen. Njegove zemlje su podelili knez i ban, dok je Đurađ Balšić poseo teritoriju između Dubrovnika i Boke: Trebinje, Konavle i Dračevicu. Ove oblasti će Tvrtko I preuzeti tokom 1377. Plemstvo i ugledni stanivnici tri župe su zbacili vlast Đurđa Balšića i stavili se pod vlast bana Tvrtka. Tako je Bosna izbila na severnu obalu Boke.

110

Vlast nad Trebinjem, Konavlima i Dračevicom je donela Đurđu I Balšići pravo na svetodmitarski dohodak. U godinama nemira i unutrašnjih borbi dohodak se počeo vezivati za onoga ko je vladao teritorijama oko Dubrovnika. Đurađ je Dubrovčanima poveljom potvrdio sva prava koja su ranije uživali u srpskim zemljama.

Sabor u Peći. Posle sloma Nikole Altomanovića knez Lazar i Đurađ Balšić su bili najmoćniji srpski velikaši. Imali su vodeću ulogu u sređivanju crkvenih prilika u Srbiji. U okotobru 1375. su sazvali crkveni sabor u Peći, na kome je izabran patrijarh Jefrem. Moć Balšića je tada bila na vrhuncu.

Stracimir. Nosio je titulu “župan Zete”. Prva žena mu je bila Jerina, ćerka arbanaškog vlastelina Progona Duklina. Sa drugom ženom Milicom, ćerkom kralja Vukašina, imao je sina Đurđa II. Umro je 1372.

Đurađ I. Prva žena mu je bila Olivera, ćerka kralja Vukašina, a druga Teodora, ćerka sevastokratora Dejana. Teodora se posle Đurđeve smrti 1378. zamonašila – Kesenija. Đurađ I je nosio skromnu titulu “gospodin”. Iako su u drugoj polovini XIV veka bili na vrhuncu Balšići su zadržali skromne titule. Visoke titule nisu imali od koga da dobiju: srpskog cara više nije bilo, a od vizantijskog su bili suviše daleko. Zajedno sa Karlom Topijom je 1378. preduzeo pohod protiv bana Tvrtka, zbog tri primorske župe. Preko Onogošta je stigao sve do Nevesinja i vratio se sa velikim plenom.

Balša II. Postaje gospodar Valone, Berata i Himare 1372. Zahvaljujući brakom sa ćerkom Jovana Komnina Asena (brat carice Jelene). U ratu za Tenedos (1378 – 1381) između Venecije i Đenove, držao je stranu Đenovi. Sukobljavao se sa Tvrtkom I oko Kotora (1382 – 1384). Preduzeo je jedan pohod na Tvrtkovu teritoriju (Trebinje i Konavli). Tokom 1379. izdao je povelju o slobodi i bezbednosti dubrovačkih trgovaca u njegovoj zemlji. Ovladao je Dračem 1385. i uzeo titulu “milošću božjom duka drački”. Dračom je tada vladao Karlo Topija, u ime Anžujaca. Ipak u području Kotora i Budve buni se Radič Crnojević. Pokazuje izrazitu težnju ka separaciji. Balša II, herceg Drača, je poginuo 1385. u sukobu sa Turcima na Saurskom polju u blizini Berata. Turci zaposedaju celu albansku teritoriju.

Đurađ II Stracimirović (1385 – 1403). Posle smrti Balše II glavninu porodičnih zemalja preuzeo je Đurađ II, oženjen Lazarovom ćerkom Jelenom. Za svoje sedište je izabrao Ulcinj. Nosio je titulu “gospodar Zete”. U području Kotora i Budve sve odlučnije istupa Radič Crnojević. Pregovarao je sa papom Bonifacijem IX i čak mu obećao svoju zemlju ako ostane bez muških naslednika. Đurđa II je zarobio skopski sandžak-beg Pašajit i oslobodio ga tek pošto mu je Balšić predao Skadar, Drivast i Srđ, pod uslovom da bude turski vazal. Ove gradove je preoteo Turcima u jesen

111

1395. Povezao se sa ugarskim kraljem Žigmundom. Zahvaljujući tome 1396. postao je knez Hvara i Korčule i titularni gospodar Albanije. Ustupio je Mlečanima, uz novčanu proviziju, Skadar 1396. Umro je 1403.

Konstantin. Sin Đurđa I Balšića i Teodore Dejanović, oženjen Jelenom, ćerkom Karla Topije. Po smrti oca 1378. upravlja uzanim pojasom između Drima i Bojane, paralelno sa stričevićem Đurđem II. Bio je pod zaštitom sultana Bajazita I do 1402. i bitke kod Angore. Pod nejasnim okolnostima je zagospodario Krojom 1394. Kao turski vazal učestvovao je u bitki na Rovinama 17. maja 1395. Mleci, stacionirani u okolini, uhvatili su ga i izveli pred sud u Draču. Osuđen je na smrt i pogubljen 1402.

Balša III (1403 – 1421). Kao zetski gospodar nasleđuje svoga oca Đurđa II. Menja političku orijentaciju i postaje turski vazal. Vodio je brigu o pravoslavnoj crkvi u Zeti. Bio je pod uticajem majke Jelene, sestre despota. Sa prvo ženom Marom, ćerkom Nikite Topije, oženio se 1407. Imao je ćerke Jelenu i Teodoru. Jelena se udala za Stefana Vukčića Kosaču.

Prvi skadarski rat (1405 – 1412). Balša III je podstakao ustanak mletačkih podanika u skadarskom kraju. Uz tursku pomoć 1405. zauzima Skadar i Drivast. Zbog toga su Mlečani ucenili njegovu glavu na 2.000 dukata. Oni ga uskoro potiskuju u brda osvajanjem Budve, Ulcinja i Bara. Postao je Sulejmanov vazal. Tokom 1408. i 1409. vođeni su mirovni pregovori između Balše III i Mlečana, ali nisu urodili plodom. Sandalj Hranić je 1411. sklopio brak sa Jelenom Balšić, Balšinom majkom. Savez sa Sandaljem Hranićem osigurao je Balšu sa zapada i stvorio povoljne uslove za kontranapad. Bar je povratio 1412. Sandaljevim posredovanjem sklopljen je mir sa Mlečanima 1412. Balša III je povratio Budvu i Ulcinj. Priznato mu je pravo na proviziju od 1.000 dukata za one gradove koje je njegov otac ustupio Veneciji. Balša je mirovni ugovor potvrdio januara 1413.

Nemirno zatišje (1413 – 1418). Balša III je za svoje sedište uzeo Bar, a boravio je i u Ulcinju. Nosio je skromnu titulu “gospodar Ulcinja”. Krajem 1412. ili početkom 1413. oženio se, po drugi put, ćerkom Koje Zakarije Boljom. Podržavao je svog očuha Sandalja Hranića u sukobu sa Kotorom. Balša II je pozvao svoga rođaka Stefana Maramonte u Zetu. Smatrao je da će s njim imati više uspeha u predstojećem ratu sa Mlečanima. Stefanu se pružala prilika da se sveti za tešku sudbinu svoga oca Konstantina.

Drugi skadarski rat (1418 – 1423). Obnova ranijih granica nije zadovoljila Balšu III pa je on nastavio rat sa Mlecima. U tom ratu je pretrpeo poraz kod Kotora. Taj poraz ga je naterao da se skloni kod ujaka despota Stefana u Srbiju. Venecija nagađa da bi Balša III mogao da ostavi zemlju svom rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. Na despotovom dvoru je umro 28. aprila 1421. Pošto nije imao muških potomaka zaveštao je svoju zemlju

112

despotu. Despot Stefan je zaposeo Bar, a 1423. je krenuo na Skadar. Uskoro je svu brigu o Zeti prepustio Đurđu Brankoviću. Đurađ je avgusta 1423. sklopio mir sa Mlečanima. Mlečani su zadržali Skadar, Ulcinj i Kotor, a despot Stefan Drivast i Bar. Odnosi su regulisani u Vučitrnu 1426.

Stefan Balšić Maramonte. Sin Konstantina Balšića i Jelene Topije. Jelena se posle Konstantinovog pogubljenja 1402, povukla kod svoje rođake Marije Topije, udate za Filipa Maramonte. Filipovi posedi su se nalazili oko Otranta i Lećea. Zbog bliskosti sa Filipom prozvali su ga Maramonte. Pomagao je svom brat od strica, Balši III, tokom Drugog skadarskog rata. Posle Balšine smrti 1421. vratio se u Italiju. Kasnije je bezuspešno pokušavao obnoviti državu Balšića tokom 1429. Kada nije uspeo u tome sklonio se u Apuliju. Postao je kondotjer i učestvovao u sukobima italijanskih republika. Ova grana Balšića, Maramontovi, izumiru 1480.

Crnojevići

Radič Crnojević. Krajem XIV veka u Zeti se javlja rivalska porodica Crnojevića. Njen rodonačelnik je Radič Crnojević. Iskoristio je zarobljavanje Đurđa II Stracimirovića Balšića da zagospodari Budvom i Svetomiholjskom metohijom (poluostrvo Luštica). Nazivajući se “gospodarom Zete i Budve” ponudio je Mlečanima svoju saradnju i izmolio Sinjoriju da mu da mletačko građanstvo 1392. Održavao je prijateljske odnose i sa Dubrovnikom. Sa bratom Dobrovojem je opsedao Kotor i zauzeo Grbalj. U tim borbama protiv Đurđa II Stracimirovića Balšića je i poginuo 1396. Đurađ II je poseo delove njegove teritorije. Imao je i brata Stefana.

Đuraševići. Posle pogibije Radiča Crnojevića, njegova braća Dobrovoj i Stefan izgubila su u svom kraju svaku ulogu. Prvenstvo je pripalo njihovim rođacima koji su po nekom svom nepoznatom pretku nosili prezime Đurašević. Možda je to bio zetski vlastelin Đuraš Ilić. On se prvi put spominje 1326. u pratnji Stefana Dečanskog, kao čelnik. Prešao je na Dušanovu stranu. Potisnuli su ga Balšići. Umro je oko 1362, a sahranjen u manastiru na Prevlaci. Na blisko srodstvo sa Radičevom kućom upućuje i činjenica da su Đuraševići u XV veku preuzeli prezime Crnojević.

Đurađ i Aleksa-Lješ Đurašević-Crnojević. Možda su bili unuci Đuraša Ilića. Đurađ i Aleksa-Lješ se prvi put spominju 1403, kada su na poziv Dubrovčana, koji su ratovali sa bosanskim kraljem Ostojom, pustošili zemlje Sandalja Hranića. U periodu 1403 – 1431. u mletačkim dokumentima se javljaju kao baroni Zete. Upravljaju Paštrovićima, Lušticom i brdskim krajevima iznad Kotora i Budve.Venecija ih nastoji pridobiti za borbu protiv Balšića. Obećava im predaju Budve, Bara i Gornje Zete, ali oni ne prihvataju

113

ponudu. Posle smrti Balše III 1421, posedaju neka njegova sela. Postaju vojskovođe despota Stefana, da bi se po njegovoj smrti okrenuli Mlecima. Đurađ je bio oženjen ćerkom Koje Zakarije. Imao je četvoro sinova: Đurašina, Kojčina, Stefanicu i jednog nepoznatog sina.

Stefanica (1451 – 1465). Od Đurđevih sinova izdvaja se trećerođeni Stefan – Stefanica. Vodio je samovoljnu politiku ne obraćajući pažnju na svoju braću. Bio je oženjen Marijom, ćerkom Ivana Kastriota, a sestrom Skenderbegovom. Bio je gospodar Crne Gore. Sukobljavao se sa despotom Đurđem Brankovićem. Despot je 1452. poslao dve vojske na čelu sa vojvodom Altomanom i Tomom Kantakuzinom, svojim šurakom. Stefanica ih je obe porazio. Stefanica je sa zborom Gornje Zete i predstavnicima 51 opštine (družine) 1455. priznao vlast Venecije (Vranjinski ugovor). Posle toga njegova porodica preuzima prvo mesto u političkom životu zemlje. Iako su priznali vlast Mletačke republike u suštini su ostali samostalni gospodari. Stefanicina zastava je bila crvene boje sa belim dvoglavim orlom. Zastava Đurđa Kastriota Skenderbega je bila, takođe, crvene boje, ali sa crnim dvoglavim orlom. U vreme Crnojevića ime velikog planinskog masiva Crna Gora, kao teritorijalno-politički pojam, zamenjuje dotadašnji naziv Zeta. Za života Stefanice nijedna veća turska vojska nije udarila na Zetu. Bile su to sitne pljačkaške najezde koje je Stefanica mogao sam da suzbije. Tokom 1457. ratovao je protiv hercega Stefana Vukčića Kosače. Umro je krajem 1464. ili početkom 1465. Sa Marijom Kastriot je imao sinove Đurđa i Ivana.

Ivan (1465 – 1490). Naslednik Stefanicin je bio mlađi sin Ivan, u narodu poznatiji kao Ivan-beg. Prva žena mu je bila Gojsava, ćerka Đorđa Arijanita Komnina Topije Golema. Tako je bio u srodstvu sa Dukađinima, Skenderbegom i Brankovićima. Đurđev sin Slepi Stefan je oženio mlađu Arijanitovu ćerku Angelinu. Posle Gojsavine smrti Ivan se 1469. oženio Marom, ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače. Dugi niz godina u mladosti je proveo u zatočeništvu hercega Stefana Vukčića. Ivan je u proleće 1465. napao Kotor (mletački grad od 1420). Mlečani su ucenili njegovu glavu na čak 10.000 dukata. Loši odnosi sa Mlecima su popravljeni 1466. zalaganjem Stefana Vukčića i Ivanovog ujaka Skenderbega. Postaje vojvoda pod vrhovnom vlašću Venecije 1466. sa sedištem u Žabljaku, na Skadarskom jezeru. U savezu sa Venecijom je ratovao protiv Turaka.

Ivan se 1471. sporazumeo sa sultanom Mehmedom II. Obavezao se da će za uživanje svojih poseda plaćati harač od 700 dukata. Sa Turcima se razišao 1473, kada su mu poseli neka mesta. To je iskoristila Venecija da ga još čvršće veže za svoje interese. Njemu i njegovoj deci dodelila je 1474. svoje građanstvo. Senat mu je poslao vojnu i novčanu pomoć i obećao mu

114

sklonište ako Turci osvoje njegove zemlje. Ivan je nudio Sinjoriji iznos koji je davao sultanu na ime harača ako potisne Turke iz Gornje Zete.

Turska opasnost se nadvila i nad Zetom. Ivan od 1474. učestvuje u odbrani mletačkog Skadra od Turaka. Bitka za Skadar je bila izuzetno teška. Turci su posle četiri meseca podigli opsadu. Sa šurakom Vlatkom Kosačom Hercegovićem 1476. pokušava povratiti porobljeni deo Hercegovine. Međutim, neuspeh unosi razdor među saveznike. To omogućava Turcima da krajem 1477. ili početkom 1478. nanesu Ivanovim snagama težak poraz. Sultanu Mehmedu II je odlučio da pokori zemlje Crnojevića. Sultan je još jednom pokušao sa osvajanjem Skadra. Anadolski beglerbeg Mustafa i rumelijski beglerbeg Sulejman predvodili su vojsku pod Skadrom 1478. Sultan ni ovoga puta nije uspeo da zauzme Skadar, pa je naredio svojim beglerbegovima da zauzmu okolne tvrđave. Sulejman je 1479. zauzeo Žabljak, Ivanovu prestonicu. Posada predvođena Ivanovima rođakom, nije ni pomišljala da pruži otpor turskoj sili. Mlečani su iste godine predali Skadar Turcima. Turci su u teškim okršajima potisnuli Ivana. Bio je prinuđen da, preko Kotora, napusti zemlju i ode u Italiju.

Posle smrti Mehmeda II 1481, izbijaju nemiri u Turskoj. Za vlast se bore njegovi sinovi Bajazit i Džem. Bajazit je pobedio svoga brat, koji beži u Italiju. Ivan se, uz pomoć napuljskog kralja Ferantea, vraća u domovinu i uspeva da obnovi vlast. Uspeo je da nanese poraz turskim odredima, ali je ipak morao da prizna vrhovnu vlast sultana Bajazita II. Obavezao se na harač od 700 dukata. Za novu prestonicu izabrao je Cetinje. Tu je 1483. podigao crkvu posvećenu rođenju Bogorodice i uz nju manastir kao sedište zetskog mitropolita. Na to se zavetovao tokom izgnanstva u Italiji. U Loretu, kod Ankone, je posetio crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici i u njoj video nerukotvorenu ikonu Bogorodice. Pao je na kolena i zavetovao se da će joj podići crkvu u svojoj otadžbini, ako se tamo ikada vrati. Ivan Crnojević je umro 4. jula 1490. Sahranjen je u cetinjskom manastiru.

Đurađ (1490 – 1496). Ivana nasleđuje najstariji od trojice sinova, Đurađ. Bio je veliki ljubitelj knjige, ali i vešt ratnik. U pokušaju da se oslobodi turskog pritiska on se čvršće povezuje sa Mlecima. Velike nade u borbi protiv Turaka Đurađ je polagao u francuskog kralja Šarla VIII. On je 1494. zavladao Napuljom i planirao krstaški rat protiv Turaka. Ti planovi se nisu ostvarili jer su vladari italijanskih republika, izazvani postupcima francuskog kralja, sklopili ligu protiv Šarla VIII. Đurađ Crnojević se više nije mogao održati u Crnoj Gori. Pogotovo kada se posle propasti svih francuskih planova i brat Stefan okrenuo protiv njega. Stefan je vodio paralelnu protursku akciju, potkazujući glavu vladarskog doma. Stefan mu je u jesen 1496. doneo sultanovu poruku da krene na Portu ili da u roku od tri

115

dana napusti Crnu Goru. Znajući da bi na Porti bio ubijen, Đurađ je sa porodicom, najbližim saradnicima i cetinjskim kaluđerima otišao u Veneciju. Crna Gora je pala u turske ruke.

Zbog “hule na Boga” Đurađ Crnojević je čak zatvoren u Veneciji. Oslobođen je tek na zalaganje francuskog kralja Luja XII. Vratio se u Crnu Goru 1500. Podigao je ustanak protiv Turaka 1501, ali je doživeo neuspeh i morao se predati Turcima. Vrlo brzo ga Turci šalju u Istanbul. Dobija timar u Anadoliji, gde ostaje do smrti 1503. Đurađ je imao šestoro dece, koji su živeli na mletačkim posedima. Lozu je produžio drugorođeni sin Konstantin, njegov praunuk Jovan Crnojević je umro 1660. Sa njime se ugasila loza srednjovekovnih zetskih dinasta. Đurađ je ostavio trajan spomen otvaranjem prve južnoslovenske i balkanske štamparije u Cetinju. Tu se 1494 – 1495. štampaju ćirilske knjige. Oktoih prvoglasnik (od prvog do četvrtog glasa), Oktoih petoglasnik (od petog do osmog glasa), Psaltir, Trebnik i Cvetni triod. Prva štampana knjiga bila je Oktoih prvoglasnik, na kome je rad završen 4. januara 1494.

Stefan (1498 – 1499). Neko vreme pošto je Đurađ zatvoren u Veneciji Crnom Gorom je upravljao njegov brat Stefan (1498 – 1499). Istina dosta formalno jer je suštinska vlast bila u rukama skadarskog vezira. Nezadovoljni njegovom vladavinom Turci su ga zatvorili. Umro je u Skadru, kao monah, 1499. Crna Gora je konačno pala pod Turke 1499.

Staniša. Najmlađi sin Ivan-bega Crnojevića Staniša je 1485. poslat u Carigradu, gde je poturčen. On će kasnije kao skadarski sandžak-beg upravljati Crnom Gorom 1513 – 1524/30. Ostao je upamćen po zlu. Po prelasku u islam dobio je ime Skenderbeg, ali ga ne treba mešati sa albanskim borcem protiv Turaka. Umro je nakon 1530.

116

Kosače

Poreklo. Bosanska velikaška porodica Kosače je imala posede oko ušća Tare i Pive i u području Foče. Tu se nalazilo selo Kosač po kojem su verovatno dobili ime. Uspeli su se proširiti na Hum i tokom XV veka su postali najmoćnija porodica u Bosni. Rodonačelnik porodcie je Vuk. Imao je sinove Vlatka i Hranu Vukovića. Vlatko je bio vojdova Tvrtka I. Hrana je imao sinove Sandalja, Vukca i Vuka. Vlatka je nasledio sin brata Hrane, Sandalj Hranić Kosača.

Sandalj Hranić Kosača. Sandalj (1370 – 1435) nakon smrti Lajoša I pristao uz Ladislava Napuljskog. Pa mu je ovaj 1407. poklonio gradove Skradin i Ostrovicu, ali ih je Sandalj nakon tri godine prodao Mlečanima. Do 1410. je zavladao prostranim područjem između Cetine, Drijeva na Neretvi, Lima i Boke. Učestvovao je u ubistvu kneza Pavla Radenovića 1415, i zato je došao u sukob sa njegovim sinovima. Tražio je zaštitu Osmanlija i uz njihovu pomoć je uspeo sačuvati svoje posede. Od 1416. je bio najmoćniji velikaš bosanske države. Njegova oblast je bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja. Samostalno je vodio ratove, naplaćivao carine i zaključivao ugovore. Istočni deo Konavla sa Prevlakom je 1419. prodao Dubrovčanima. U Dubrovniku je čuvao svoje drgocensti. U korist Mlečana odrekao se svih prava na Kotor 1423. Imao je dvor u Blagaju na Buni. Nasledio ga je najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača.

Sandalj je bio oženjen Katarinom, ćerkom hrvatsko-dalmatinskog bana Vuka Vukčića Hrvatinića, i Jelenom, ćerkom kneza Lazara. Sandaljev

117

brat Vukac je u braku sa Katarinom imao sina Stefana Vukčića i ćerku Teodoru.

Stefan Vukčić Kosača. Stefan (1404 – 1466) je veliki vojvoda bosanske države. Sinovac i naslednik Sandalja Hranića. Najistaknutiji član porodice Kosača. Od 1440. do 1443. proširio je vlast na Omiš, Završje, Poljica, Gornju Zetu, Bar, Trebinje i Klobuk. Ugrožen od Mlečana i zetskog vojvode Stefana Crnojevića, koji su mu preoteli Bar, Gornju Zetu i Omiš, pomirio se sa bosanskim kraljem Stefanom Tomašem. Pristao je 1446. da svoju ćerku Katarinu uda za pretposlednjeg bosanskog kralja.

Tokom 1447/48. Turci po nagovoru despota Đurđa (s kojim je Stefan posle kratkotrajnog savezništva raziao) pustoše zemlje Stefana Vukčića. Od 1448. je ponovo u savezu sa despotom Đurđem Brankovićem i napada bosanskog kralja – Srebrenicu. Stefan nastoji da se oslobodi zavisnosti od bosanskog kralja. Zato se 1448. proglasio za “hercega od Svetog Save”, jer se manastir Mileševa nalazio na njegovoj teritoriji. U povelji cara Fridriha III iz 1448. nazvan je “Herzog”-om, što na nemačkom znači “vojvoda”. Pre toga on je postao vojvoda Humske zemlje, ali mu se nemački izraz više svideo pa ga je prihvatio za svoju titulu.

Posle ovoga njegova teritorija je poznata koa Hercegovina. Protezala se od Lima do Cetine i od rame do Kotorskog zaliva. Na tom prostoru je bio samostalan vladar. Pod njegovom vlašću se Herceg Novi razvija u pomorsku i trgovačko središte. Osnovao je radionicu sukna 1449.

Herceg Stefan je 1450. zaratio sa Dubrovnikom i osvojio Konavle, ali se sin Vladislav 1451. pobunio protiv njega. Tursko posredovanje za mir nije urodilo polodom jer su 1452. borbe nastavljene. Pored Dubrovnika Vladislava u rat se uključuje još jedan hercegov protivnik, kralj Stefan Tomaš. Pomoć koju su Turci uputili hercegu Stefanu pokolebala je njegove protivnike, pa se 1453. izmirio sa sinom Vladislavom, a 1454. sa Dubrovnikom. Herceg Stefan strahujući od Turaka prihvata vazalni odnos prema kralju Alfonsu V Aragonskom. Kada su Turci počeli upadati u njegovu zemlju (1461), pomirio se i sa kraljem Stefanom Tomašem. Nakon pada Bosne 1463. njegove su zemlje postupnoosvajaju Turci. Oni koriste sukob oca i sina i od 1465. osvajaju Hum i Podrinje, a Mlečani Neretvansku krajinu. Herceg Stefan gubi grad za gradom. Njegovog sina Vladislava Venecija je proglasila za kapetana vojske na Balkanu. Pred kraj života vlast hercega Stefana je bila svedena na usko primorsko područje s Herceg Novim. Stefan Vukčić Kosača je umro 1466. u Novom prethodno primivši pravoslavnu veru.

Herceg Stefan Vukčić Kosača je imao tri žene. Sa Jelenom, ćerkom Balše III Balšića se oženio 1424. Sa njom je imao decu Vladislava

118

Hercegovića, Vlatka Hercegovića i Katarinu. Sa Barbarom se oženio 1455. Sa cecilijom 146o. i sa njom je imao decu Maru i Stefana. Mara se udala za Ivana Crnojevića, a Stefan je ostao upamćen kao Ahmed-paša Hercegović.

Pad Hercegovine. Vladislav (1426 – 1490) je iznudio od oca zasebnu oblast još za Stefanova života, ali se ona našla pod Turcima. Tako je titula hercega pripala mlađem bratu Vlatku, uz koga je bio i najmlađi Stefan. Vladislav je ostao praktično bez ičega, ali mu je Ugarska ustupila hercegovačke gradove na upravu. Na inicijativu sultana spor među braćom je okončan 1469, tako što su braća ravnomerno podelila bogatstvo, koje je njihov otac Stefan ostavio u Dubrovniku. Iste godine Vlatko je postao turski vazal, a sa druge strane Vladislav postaje ugarski vazal i dobija posede u Hrvatskoj. Zbog razmirica sa bratom Vlatkom oko očeve imovine najmlađi brat Stefan prelazi na islam i postaje Ahmed-paša Hercegović.

Vladislav je od 1453. često bio u službi Turaka, Mlečana i kralja Matije Korvina, koji mu je 1469. dodelio tvrđave Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. Vladislav se 1455. oženio Anom, nećakinjom Irine Kantakuzin, žene despota Đurđa. Sa njom je imao sina Balšu koji je živeo u Kalniku. Nakon njegove smrti porodica je znatno osiromašila.

Herceg Vlatko se 1475. oženio ćerkom Alfonsa V Aragonskog tražeći time ponovo oslonac na zapadu. Kao odgovor na turski pljačkaški upad na ugarske teritorije despot Vuk Grgurević, jajački ban petar Dojčin i hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ban Ladislav Egervari 1480. pustoše Sarajevo.

Mehmed II Osvajač umire 1481. i presto zauzima Bajazit II koji odlučuje da konačno pokori Hercegovniu. Herceg Vlatko je prethodno pokušao da iskoristi pometnju posle smrti Mehmeda II te je upao u Bosnu. Međutim, katastrofalan poraz ga je primorao da se skloni u Novi. Tu je dočekao turksu opsadu. Krajem 1482. ili početkom 1483. Turci su zauzeli Novi i time su srednjovekovna Bosna i Hercegovina prestale da postoje kao samostalne države.

119

Tvrtko I Kotromanić

Dolazak na presto. Sinovi Stjepana II su pomrli pre njega, pa presto nasleđuje Stjepanov sinovac Tvrtko. Sin je Vladislava Kotromanića i Jelene Šubić, rođen 1338. Otac ga proglašava za bana 1353. i vlada u njegovo ime do smrti 1354. Zatim vlada uz pomoć majke. Bio je bosanski ban od 1353. do 1377, kralj Srba, Bosne i Pomorja i Zapadnih strana od 1377. do 1390, kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Pomorja od 1390. do 1391.

Tvrtkova majka Jelena je, uz ugarsku podršku, izdejstvovala potvrdu njegovog banovanja na saboru u Milama 1354, u jajačkom kraju. U zemlji je ipak došlo do manjih nemira.

Odnosi sa Ugarskom. Napad Mlečana, Srba i Šubića 1355. na dalmatinske gradove izazvao je reakciju Ugarske. Ugarski kralj Lajoš I Veliki (1342 – 1382) je uzvratio pohodom u kojem učestvuju i Bosanci, pa su dobili neke gradove. I pored toga situacija u zemlji je nestabilna, dolazi do upada na kraljevu teritoriju. Za bosanskog biskupa je 1356. postavljen Mađar koji agituje za krstaški rat protiv jeretika.

Mađari su 1357. prisilili Tvrtka I da im ustupi Hum do Neretve, kao miraz uz Jelisavetu, ćerku Stjepana II, a ženu Lajoša I. Tvrtko je priznao ugarsku vrhovnu vlast, a zauzvrat je priznato gospodstvo Kotromanića nad Bosnom i Usorom.

U sukobu Dubrovnika i kneza Vojislava Vojinovića 1358 – 1362, Tvrtko je imao obavezu da kao ugarski vazal brani Dubrovnik, koji je od Zadarskog mira 1358. pod ugarskom vlašću.

120

Lajoš I je pokušao da Tvrtka I stegne još jače, ali mu se Trvtko suprostavio. Mađari su poslali dve vojske protiv Bosne i obe su suzbijene. Onu koju je vodio lično Lajoš I pod gradom Sokolom je pobedio Vukac Hrvatinić, a druga je suzbijena pod Srebrenikom.

Pobune brata Vuk i Sanka Miletinovića. Posle ovih pobeda, Tvrtko je pokušao da ojača centralnu vlast, što je 1366. izazvalo pobunu vlastele. Na čelu pokreta koji se pretvorio u otvorenu pobunu bio je njegov mlađi brat Vuk. Tvrtko je sa majkom proteran iz Bosne, a za novog bana je imenovan Vuk. Tvrtko se obratio Lajošu I, i uz njegovu pomoć se vratio na vlast. Tokom 1366/67. umirio je zemlju, a njegov brat Vuk je pobegao u Dubrovnik. Vuk je pokušao da protiv Tvrtka I pokrene papsku kuriju i ugarski dvor, ali nije imao uspeha. Ugarska pomoć se morala uzvratiti odrešenim rukama katoličkoj crkvi (franjevcima) u pokrštavanju jeretika. Posle Vukove pobune, protiv Tvrtka istupa Sanko Miletinović. Potučen je tokom 1368 – 1370, i sklanja se u Dubrovnik. Njegovi sinovi i braća su ostali verni banu.

Ženidba. Tvrtko I se 1374. oženio ćerkom vidinskog cara Ivana Stracimira. Bosanski biskup, koji je obavio venčanje, nagrađen je đerskom nadbiskupijom.

Sukob sa Nikolom Altomanovićem. Tokom 1369 – 1371. Tvrtko I podupire savez Duubrovnika, Balšića i kralja Vukašina protiv Nikole Altomanovića, ali se ne angažuje. Altomanović je prethodno podržavao pobunu Tvrtkovog brata Vuka. Ban je u savezu sa knezom Lazarom 1373. potukao Nikolu i uništio njegovu vlast. Tvrtku su pripao podrinjski deo Altomanovićevih zemalja (manastir Mileševa).

Odnosi sa susedima. Tvrtko I je 1375. ukinuo carine na trgovinu sa Dubrovnikom. Tokom 1377. se sukobljavao sa Balšićima oko Prizrena.

Kraljevsku krunisanje. Smrću cara Uroša I 1371. izumire muška linija Nemanjića. Tvrtko I se javlja sa svojim pretenzijama na srpski presto. Bio je unuk Jelisavete, ćerke kralja Dragutina, koja je bila udata za Stjepana I Kotormana. Logotet Vlatko je ubeđivao Tvrtka da upravo njemu pripada srpska kraljevska kruna. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 1377. u Mileševi, mestu kulta Svetog Save, osnivača srpske crkve. Krunisan je krunom srpske kraljevske kuće za kralja Srbljem, Bosnje i Pomorju i Zapadnim stranam. Svom narodnom imenu dodao je ono koje su nosili svi srpski vladari – Stefan. Tvrtkovo krunisanje priznali su najistaknutiji srpski gospodari, Dubrovnik i Venecija. Dubrovnik mu je plaćao svetodmitarski danak (2.000 perpera), što znači da su ga priznavali za vrhovnog vladara Srba. Tvrtko I je posle krunisanja učvrstio svoju vlast u Bosni.

121

Sukob sa Dubrovnikom. U sukobu Dubrovnika i Kotora 1378. Tvrtko posreduje za mir i pristaje na ponudud Kotora da mu bude gospodar. Kotor ga je izigrao i priznao vrhovnu vlast Ugarske. Kada u Kotoru dođe do sukoba vlastele i puka Tvrtko I staje na stranu drugih. Dubrovnik i hrvatsko-dalmatinski ban podržavaju plemiće. Tvrtko pruža podršku Mlečanima u okupaciji Kotora 1380, koja nije urodila plodom, ali je izazvala Tvrtkov sukob sa Dubrovnikom koji 1384. povlači trgovce iz Bosne.

Podizanje Novog. Da bi se oslobodio zavisnosti od Dubrovnika i da bi Bosna dobila izlaz na more, Tvrtko 1382 podiže grad Novi kao utvrđeno bosansko pristanište. Puno ime je Grad Nova Svetog Stefana. Ime je dobio u čast Svetog Prvomčenika Stefana. Novi je podignut sa namerom da bude trg soli. To je izazvalo novi sukob sa Dubrovnikom, koji je smatrao da njemu pripada monoplo na trgovinu soli. Dubrovnik je ipak popustio i izmirio se.

Ustanak hrvatskih velikaša. Tvrtko nastoji da iskoristi smrt Lajoša I 1382. i proširi teritorije. Podržava ustanak hrvatske vlastele 1383. poslanik ugarskog dvora Nikola Gorjanski, uz odobrenje kraljice Jelisavete, ustupa Kotor Bosni i Tvrtko odustaje od podrške hrvatskoj vlasteli. Posle ovoga Tvrtko I nastupa samostalno iako zvanično nije raskinuo vazalne odnose sa Ugarskom. Zbog Kotora se sukobljava sa Balšom II Balšićem, koji gine 1385. u borbama sa Turcima pa se sukob obustavlja.

Borbe za ugarski presto. U Ugarskoj 1386/87. izbijaju borbe oko prestola što izaziva novi pokret hrvatske vlastele, koja uz podršku Hrvoja i Vukca Vukčića i Tvrtkovo znanje zauzima Zagreb. Kralj Žigmund šalje Nikolu Gorjanskog. Tvrtko se 1387. uključuje u borbe i sklapa savez sa Dubrovnikom protiv dalmatinskog plemstva. Tvrtko I 1387. osvaja Klis i u njemu postavlja Ivana Paližna za namesnika Dalmacije. Namesnik je uznemiravao dalmatinske gradove Split, Šibenik i Skradin, te vlastela Nelipčići, Ugrinići i krbavski knezovi sklapaju odbranbeni antibosanski savez.

Borbe sa Turcima. Dalje borbe u Dalmaciji preduhitrili su Turci. Turci su prvi put upali u Bosnu 1386. i stigli do neretljanske doline. U Bosnu upadaju na poziv Đurđa Stracimirovića Balšića. Vojvoda Vlatko Vuković je, kod Bileće 27. avgusta 1388, naneo težak poraz turskom vojskovođi Šahinu. Vlatko je nagrađen namesništvom u Dalmaciji. Kod Zadra 1389. nanosi poraz slavonskom banu Ladislavu Lučencu. Turska opasnost ne dozvoljava Tvrtku da se fokusira na primorje. Poslao je Vlatka Vukovića i Ivana Paližana u pomoć knezu Lazaru. U bici na Kosovu bosanski odred nije mnogo stradao i vojvoda Vlatko je obavestio Tvrtka o pobedi hrišćana. Tvrtko I je bio ubeđen u pobedu, pa je slao pisma

122

evropskim državama, javljajući vest u svom velikom trijumfu. Sačuvan je odgovor Firence, stilizovan od poznatog humaniste Kolča Salutatija.

Tvrtkovu zauzetost borbama sa Turcima iskoristio je ban Ladislav Lučenc da zauzme Klis, koji je Tvrtko I povratio do kraja 1389.

Kralj Dalmacije. Dalmatinski gradovi (Split i Šibenik) svesni uzaludnosti daljeg otpora se pokoravaju Tvrtku u leto 1390. Jedino Torgir priznaje vlast Ugarske. Tvrtko I je zavladao dalmatinskim gradovima (osim Zadra) i najvećim delom Hrvatske. Zato je uzeo titulu kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja. Sa tom titulom Tvrtko I se prvi put javlja 10. jula 1390. Njegova vladavina nad Dalmacijom je kratko trajala.

Tvrtkova smrt. Tokom 1391. pregovarao je sa kraljem Žigmundom o izmirenju, i sa austrijskim vojvodom Albrehton III o braku sa njegovom ćerkom, pošto mu je prva žena Doroteja umrla. Usred svojih uspeha Tvrtko iznenada umire 10. marta 1391. U Bosni posle Tvrtkove smrti oblasni gospodari uzimaju sve više maha na štetu kraljevske vlasti.

123