33
ДРАГОШ КАЛАЈИЋ ЗИМСКИ СОЛСТИЦИЈУМ Одабрани изводи из необјављеног обимног рукописа „Зимски солстицијум” почившег Драгоша Калајића, рукописа који је аутор пред одлазак, као и осталу оставштину необјављених текстова, лично поверио главном уреднику „НАЦИЈЕ” (http://e-nacija.net). СА ПУТЕВА ПОСЛЕДЊЕ БОРБЕ (1) Обреди Реда против Хаоса Монашки редови нису скупине губитника и разочараника у овај свет, који од њега беже у усамљеност и испосништво, гоњени својим слабостима, већ је реч о есхатолошкој авангарди, зборовима одважних и јаких који хоће да сад и овде живе оно обећано сутра, пред ,тачком Омега’, подржавајући тако, очигледношћу свог примера, веру осталог дела заједнице” Док лежим у болници што носи име краљице Јелене, да примим цикличну инфузију отрова против злоћудних тумора, екран мобилног телефона обасјава једна порука која ме веома радује. „Христос се роди. Срећан Божић и све најбоље, а посебно добро здравље. Владика Порфирије и монаси манастира Ковиљ.” Добро памтим први сусрет с владиком Порфиријем, у Сремским Карловцима, поводом јесењег скупа песника посвећеног Бранку Радичевићу, за једном трпезом. Ту су се обреле и две хришћанске грађанке толико ревносне да су ми погледима јасно давале до

Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

ЗИМСКИ СОЛСТИЦИЈУМ

Одабрани изводи из необјављеног обимног рукописа „Зимски солстицијум” почившег Драгоша Калајића, рукописа који је аутор пред одлазак, као и осталу оставштину

необјављених текстова, лично поверио главном уреднику „НАЦИЈЕ” (http://e-nacija.net).

СА ПУТЕВА ПОСЛЕДЊЕ БОРБЕ (1)

Обреди Реда против Хаоса

„Монашки редови нису скупине губитника и разочараника у овај свет, који од њега беже у усамљеност и испосништво, гоњени својим слабостима, већ је реч о есхатолошкој авангарди, зборовима одважних и јаких који хоће да сад и овде живе оно обећано сутра, пред ,тачком Омега’, подржавајући тако, очигледношћу свог примера, веру осталог дела заједнице”

Док лежим у болници што носи име краљице Јелене, да примим цикличну инфузију

отрова против злоћудних тумора, екран мобилног телефона обасјава једна порука која

ме веома радује. „Христос се роди. Срећан Божић и све најбоље, а посебно добро

здравље. Владика Порфирије и монаси манастира Ковиљ.”

Добро памтим први сусрет с владиком Порфиријем, у Сремским Карловцима, поводом

јесењег скупа песника посвећеног Бранку Радичевићу, за једном трпезом. Ту су се

обреле и две хришћанске грађанке толико ревносне да су ми погледима јасно давале до

Page 2: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

знања како их моје присуство саблажњава. Једна није одолела а да не упита владику да

ли Црква допушта хришћанима да седе за истим столом и чак обедују „с паганима”.

Знале су да сам написао апологетски предговор издању изабраних списа Јулијана

Апостате, а можда и за једно осветљење психопатолошке основе Апокалипсе теолога

Јована, на страницама часописа Градац? Или су тако говориле само на основу „рекла

казала”? Претпостављам да нису знале како је неки амерички научењак докторирао с

тезом о јеретичкој природи Српске православне цркве, препознавши у мени духовног

вођу одговарајућег покрета, званог „христославизам”, само захваљујући огледу о

односу хришћанства и рата, који сам, током рата, понукан молбом студената

Богословског факултета, написао за њихов часопис Логос. Написао сам га јер

професори нису хтели да им помогну и одговоре на оптужбе сорошевских плаћеника

како Српска православна црква, подржавајући српску борбу, крши јеванђеоско начело

по коме треба љубити непријатеља свога. Ни речени докторант није знао за разлику

између inimicus и hostes.

Једно је извесно: схвативши и без погледа на гошће куда смерају, владика Порфирије

им је одговорио, спокојно и ведро, како му његово искуство сведочи да су они које

многи сматрају јеретицима или паганима често ближи Богу него и најревноснији

верници. Пружио је пример Фридриха Ничеа: аутор Антихриста је говорио једино на

основу свог познавања протестантизма и католицизма; да је познавао православље, не

би то написао.

Памтим добро и блиставо предавање које је истог дана владика Порфирије одржао у

просторијама сремскокарловачке гимназије о монашким редовима. Нису у питању

скупине губитника и разочараника у овај свет, који од њега беже у усамљеност и

испосништво, гоњени својим слабостима, већ је реч о есхатолошкој авангарди,

зборовима одважних и јаких који хоће да сад и овде живе оно обећано сутра, пред

тачком Омега, подржавајући тако, очигледношћу свог примера, веру осталог дела

заједнице.

Добро сам знао и знам да је Порфиријево схватање природе и смисла монашких редова

идеално те стога једино достојно да почива у Платоновом свету вечних идеја.

УПЕЧАТЉИВА РАЗЛИКА

Кроз ходнике и собе болнице где лежим крећу се два монаха капуцинерског реда,

задужена да пружају утеху људима оболелим од смртоносне болести. Један је црнац,

дебељуца, вазда насмејан. Једино мене редовно заобилази, не скидајући осмех с лица:

претпостављам да са сачуваним инстинктом дивљине уме да препозна особу којој

Page 3: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

његова помоћ уопште није потребна. Други је бледуњави Италијан, тридесетих година.

Први пут је пришао мојој постељи, наслонио се с обе руке на оквир, као да је уморан,

бацио поглед ка сонди с отровом што је висила изнад мене и рекао: „А-а-а! Примате

хемиотерапију!?” Било је то потпуно бесмислено питање јер се на том одељењу није

пружала никаква друга врста терапије. Онда је пришао висећој боци и покушао да

прочита на њој моје име и презиме, са спремном оловком и малим нотесом у руци. Није

успео да прочита и да то препише. Схватио сам да он своју ревност, односно број

болесника којима је указао „духовну помоћ”, доказује пред вишима списком имена и

презимена. Поново се ослонио на оквир зурећи у неку празнину.

Тад сам га упитао како је постао монах. Насмејао се и рекао, као неко опште место,

како је имао разочарање у љубави. Потом се исправио и додао да је становао близу

манастира те често одлазио код монаха да игра кошарку. Тако му се свидео живот који

они воде те је одлучио да се замонаши. Покушао сам да га испитам о неким простим

теолошким питањима, али ме је гледао бело.

Једном сам у ходнику срео и њиховог гвардијана: застао је код једне јаднице што је била

у колицима, јер се превијала од болова. Насмејао се и рекао: „Ха, спали сте на колица!”

Наравно, није то био израз злурадости већ неспретне жеље да помогне смехом,

трапавим хумором који је испао морбидан. Претпостављам да место где људи стоје

непосредно суочени са смрћу изискује најбоље, најчвршће, најспремније монахе за

борбу против малодушности и страха, безнађа и очајања, искушења ђавола и безверја.

Ако ред капуцинера у Риму нема ништа боље од те тројице да пошаље на ту ватрену

линију – онда је то знак да му је дошао крај.

ЗЈАПИНЕ И НИГДИНЕ

Док пролазим кроз Грбавицу, након једног од скоро свакодневних гранатирања с

положаја из муслиманског Сарајева, видим старицу како с дирљивом марљивошћу,

пред својим домом, метлом чисти стазу која ми изгледа савршено чиста. Уочава то и

неко из мог друштва, па добацује:

„Еј, бабо, па јутрос си све лепо очистила! Што наново радиш за џабе!”

Саветована застаје, исправља се те једном руком притиска кичму и кроз осмех одговара:

„Знам ја своје!”

Једнако ме је зачудило – кад сам први пут стигао на једну ватрену линију – што војници

чисте своје оружје дуго времена након што су га савршено очистили. Брзо сам схватио

да то продужено чишћење оружја није циљ већ средство испуњавања времена

Page 4: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

ритуалима Реда, како би се затворио сваки процеп за продор сила Хаоса. Исти смисао ту

имају и остали обреди свакодневице.

Ипак, тако створена заштита није унутар Реда већ изван, у нечем трећем, односно

првом, јер то што не припада ни Хаосу а ни Реду заправо им претходи. Реч је о искуству

празнине, створене понављањем одређених чинова које их коначно обесмишљава. У

питању је поступак својствен многим техникама религијске екстазе или медитације,

чији се почетни ступањ састоји од понављања одређених радњи, ликовних представа те

формула или мантри ради чишћења основног простора бића од свих значења па и оних

својствених бивању.

Први пут сам то уочио у препуној текији, у Милићима, неколико година уочи рата,

присуствујући ритуалу дервиша хукташког смера, захваљујући љубазности

муслиманских пријатеља. Парадоксално, придеви и похвале Алаху ту су обесмишљени

силом понављања, које укида свет значења и отвара менталну зјапину, у коју запада

свест те се гаси, док разум то унапред или накнадно објашњава као чин стапања сопства

с божанским, субјективног пола стварности с оним објективним.

Не знам да ли су вође хукташа свесне овог парадокса. Да се у тој вештачки ствараној

нигдини свест учесника ритуала доиста гаси, сведочила су упаљена кандила, обешена

по зидовима, на упадљивим местима, као видљиве мере расположивог кисеоника. Кад

опази да се она гасе – шеик је дужан да прекине обред, како би спасао учеснике од

гушења. Осећао сам недостатак ваздуха и растући смрад људских гасова, испуштаних

управо ослобађањем од свести и одговарајућих стега. Нисам могао издржати више од

пола сата те сам с дужним извињењем изашао из текије. Моји пријатељи, изузетно

високо образовани, видно убледели, са жаљењем су ме пратили. Један ме је, уместо

свих, упитао:

„Зар те није ухватило?”

Page 5: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

ПРЕИСПИТИВАЊА И ОРИЈЕНАТАЦИЈЕ (2)

Терор историје и времена

Кардинал Пол Пупар ми каже: „Хришћански хуманизам у трећем миленијуму мора превладати постојећу одвојеност Цркве од живота и одвојеност вере од културе. Та одвојеност је историјски створена, она је болна и неподношљива, узрокује многе патње и изгубљености човека овог доба. У нашем односу према Богу, Његов положај не смемо схватити као неко насиље надређености, јер Бог уздиже и слави људске обдарености и генијалности. Ми морамо умети да спознамо вредности наше традиције и мистерију човека и Бога, мистерију историје и живота, мистерију материје и идеја, како бисмо обновили целовитост”

Лектира Memorie Мирчеа Елијадеа ми открива зашто сам увек осећао неку одбојност

спрам његових студија, премда оне извесно пружају најбоље те библиографски

најопремљеније уводе у религије, као и у упоредна изучавања религиозних идеја и

веровања. Никад нисам обратио пажњу на ту одбојност те се она сада сама открила. У

првом слоју реч је заправо о његовој урођеној, премда никад отворено исказаној већ

потмулој одбојности спрам врлина и вредности евроаријског круга култура. Душом или

духом он припада оном претходном, протоевроаријском слоју аграрних култура, што се

протезао од Индије до Британских острва, на Балкану оличен медитеранским

грацилним типом те културама Лепенског Вира, Старчева и Винче. Стога у Индији

Елијаде тражи живу реч преаријског, дравидског слоја, о чему сведочи и његова обимна

студија о јоги.

Ипак, веома је чудно да он са становишта потомка тог света исповеда ужас спрам

„терора историје” а не опажа да је у питању плод управо истог тог светоназора,

посредованог монотеистичким религијама, њиховим линеарним схватањима времена и

претећим есхатологијама. Евроаријски човек устаје против и одолева том „терору

историје”, борећи се против темпоралности, против сила настајања и нестајања, свим

расположивим средствима, од великих философских система, попут Платоновог или

Хегеловог, до аристократских родословних стабала, што потомцима зорно показују

победу крви над смрћу. За разлику од евроаријског погледа на свет, заснованог на

простору који побеђује време, светоназор протоевроаријских култура, у знаку култова

Мајке Земље, заснован је на потчињености сили времена.

Page 6: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

Други разлог одбојности почива у Елијадеовој морофологији религија, која је крајње

формалистичка, те пречесто лишена каквоствених размера и одговарајућих разлика.

Такво тематско свођење уме да крајње супротности уједињује око сасвим небитног

заједничког чиниоца. Оставимо сад по страни претпоставку да је Елијаде, по свему

судећи, такву морофологију, односно тематско разврставање религијских идеја и

веровања, преузео, без помена и захвале, од Јулијуса Еволе, чије је дело Rivolta contro il

mondo moderno претходно приказао у румунској штампи, изоставивши да из тог узора

преузме и каквоствену димензију.

ПРИМЕР ИЗОСТАНКА ПРЕОБРАЖЕЊА

Трећи разлог одбојности открио се, током лектире, у облику темељне запитаности о

разлогу његове животне потраге. Од човека који је цео живот посветио изучавању

различитих путева религиозности, иницијација те метафизичких постварења сопства –

мора се очекивати, бар у дневнику или сећањима, неки знак да је и сам предузео такав

пут успона. Ништа од тога. У мемоарима Елијаде нема ни једног јединог трага да је

икад, макар на тренутак, тражио и доживео такав преображај. Извесно, није у питању

израз неке суздржаности. Да је такав преображај изостао потврђује чињеница што су ти

мемоари тужно осведочење трајне и несавладане слабости зване таштина. Просто је

невероватна снага меморије којом аутор памти и бележи сваку болну покуду и сваку

усрећујућу похвалу свом раду, од гимназијских времена до позних година. Тако

читалачку жудњу брзо смењује досада: уместо да нас обавести о свом духовном путу –

Елијаде нас обавештава колико је много радио и окапао над рукописима, колико се

мучио и патио због материјалних несташица, као да и то треба да у свести читаоца ојача

углед аутора. Сазнајемо да је сретао и најзначајније умове XX века – од Карла Шмита,

Ернста Јингера, Јулијуса Еволе, Емила Чорана, Карла Густава Јунга до Жоржа

Димезила, Стига Викандера, Ђузепеа Тућија, Карла Керењија и Еугена д'Орса. Ипак, од

оног што су му они говорили током тих сусрета такорећи ништа није запамтио, или му

то није изгледало значајно да нам пренесе. Сећа се углавном тренутака када би он и

његово дело били предмет тих разговора. Дакле, најелегантније речено, у питању је

крајњи пример Адлерове индивидуалне психологије.

Судећи по мемоарима, Елијаде је имао одређену етичку чврстину, испољену и

одбијањем да се огради од Легионарског покрета те и исправним описивањем његове

религијске суштине, далеке од света насиља које је уследило. При процени исхода тог

покрета ваља имати у виду и сетно опажање Михаила Полихрониадеа („једног од

ретких политичких вођа што су се више бринули за политичку победу него за спас

Page 7: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

душе”), поводом мучког заточења и масакра Кодреануа и легионарске елите, уочи

њихове очекиване, убедљиве изборне победе: „Ето, докле су нас довеле мисе и добра

дела!”

Ипак, читалац очекује да од Елијадеа чује много више и надасве продубљеније о

Кодреануу и Легионарском покрету, поготово у данима заточења. Међутим, Елијаде и

ту више говори о себи. Осим тога, одудара од његовог честитог суда о легионарском

покрету и једно накнадно жаљење, поводом оптужби да је био његов припадник :

„Оптужбе које је примао (издавач) Еинауди, премда нису уродиле плодом какав су

очекивали они који су их упућивали, подсетиле су ме, подобно, да су неопрезности и

грешке које сам починио у младости представљале серију maletendus (неспоразума)

што ће ме мучити целог живота.”

У једном тренутку сам Елијаде долази до прага сазнања да је на животном путу

пропустио оно битно: „Питао сам се, током путовања, да ли ме мој неуморни рад,

књиге и чланци које сам писао, удаљавају, а да то не опажам, од извора живота и

душе.”

ФРАНЦУСКА ЛЕПОРЕЧИВОСТ КАРДИНАЛА ПУПАРА

Salone del baldacchino у палати Палавићини окупио је, ради припрема за прославу два

миленијума хришћанства, неколико стотина званица, за које је кардинал Пол Пупар

уприличио проповед, покренуту те надахнуту Гогеновом сликом La Belle Vaintue те

темељним питањима: „Ко смо? Одакле долазимо? Куда идемо?” У средишту догађаја је

принцеза Елвина Палавићини, велика матрона црне аристократије (тај назив дугује

верности одлуци предака да носе црнину жалости, почевши од дана свог пораза у

одбрани католичанства, код Porta Pia, пред навалом масонских хорди, предвођених

плаћеником Гарибалдијем). У првом реду седе прваци римске аристократије, почевши

од неуморног проповедника идеја и врлина истинске деснице и ратарских права,

принца Сфорца Русполија и принцезе Елике дел Драго, до недостојног принца

Ђованелија, за кога би Срби рекли да „у свакој чорби мора бити мирођија”: нема тог

пријема, гозбе те промоције нечега или некога на коме је био одсутан, отворено се

хвалећи како иде свуда где га позову јер му све пружају бесплатно, почаствовани

његовим присуством.

Љупким гласом старости која доноси узвишење над многим слабостима, кардинал Пол

Пупар, председник Папског савета за културу, пружа, с благом сенком реторичке

самодопадљивости, католички одговор на изложена питања: „Хришћанин долази из

вечности и иде кa вечности. То ходочашће га ослобађа смрти, опште судбине, да би

Page 8: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

га предало нади у Ускрснуће.”

Упркос огромних сценографских разлика, тај скуп није битно различит од оних што су

одржавани у катакомбама. Само што су тада масе нишчих биле одане хришћанској

вери, док данас, у свету под сенком Запада, католичку исповедају углавном одређени

слојеви елита. Савремене масе Западњака су одавно напустиле Цркву. Има и посве

другачијих припрема за прославу две хиљаде година хришћанства: један там-там новог,

сенилног варварства позива педере свих земаља да се на средишни дан свечаности, у

инат хришћанима, окупе у Риму и приреде масовну параду некаквог „педерског

поноса”. Градоначелник Рима је изразио своју велику спремност да их дочека те велико

задовољство, наложивши одговарајућим службама да се ставе на располагање педерској

маси.

&

Примивши од кардинала Пупара, поштом, званични позив на проповед, амбасадор

Југославије при Светој столици ме је замолио да га заменим. Где ће се одржати та

проповед? На позивници, са златним меморандумом, стајало је: Chiesa Santa Maria

della Rotonda. Никад чуо. Стидећи се да се около распитујем, морао сам да се потрудим,

уз помоћ водича кроз римске знаменитости, и откријем да се она налази заправо у

Пантеону, највећем светилишту паганских богова.

Не могу више да се сетим ни шта је било тема, а камоли садржај те проповеди. Толико

су ми мисли биле заокупљене упадљивом неравнотежом између одазваних слушалаца

(избројао сам их укупно шеснаест), збијених у једном углу те ограђених гвозденим

препрекама – и огромне масе туриста која је тумарала по кругу, тискајући се и зевајући

у куполу. Гласове те кораке масе по мраморном поду зидови су умножавали и

увеличавали, заглушујући тако претихе речи сиротог кардинала. Помислих како би

неки циник – што не зна да су истински богови савршено равнодушни спрам напада и

злоба неуких људи – могао рећи како је неуспех кардинала Пупара својеврсна освета

богова за експропријацију њиховог Пантеона. С обзиром да сам претходно пренео

извињења и жаљења амбасадора због спречености да се одазове позиву, био сам

слободан да не сачекам крај проповеди већ да се тихо повучем и изгубим у маси: било

ми је непријатно да се суочим с очајањем кардинала који, упркос свог положаја и славе

те извесно на стотине упућених позива, није успео да окупи више поштовалаца своје

речи.

Page 9: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

ДВА ГЛАСА ЗАПАДНЕ ЦРКВЕ

Кардинала Пола Пупара видим као неку комплементарност кардинала Јозефа

Рацингера, префекта Конгрегације за доктрину вере. Док кардинал Рацингер (данас

папа – прим. ур.) будно стражари на бранику догме и мотри на појаве попуштања да их

затоми, кардинал Пупар испитује могућности повезивања Католичке цркве с културом

секуларизованог света, изричући често тешке оптужбе против владајућих, модерних

обмана и самообмана, које ипак никог осим њега не обавезују. Мисао кардинала

Рацингера је постојана, кристалисана око неке средишне осовине, кардинал Пупар,

када говори, оставља утисак врсног и достојног потомка класичне француске мисли,

која увек и свуда добро звучи али мало саопштава. Кардинал Рацингер чува улазе у

Цркву те посредно подсећа да је она амбасада Неба на земљи, где људима, без њеног

вођства, прети пропаст: „Друштва која имају за вредност само panem, односно

благоутробије, осуђена су на духовну празнину у којој ће коначно изгубити и хлеб.”

Кардинал Пупар пак стоји крај других улаза у Цркву, као да би охрабрио улазак оних

које је застрашила и одбила престрога реч кардинала Рацингера.

Срећем га, поново, под сенком Пантеона, на отварању неке изложбе дела римских

уметника посвећених религијским мотивима и темама, која су толико безлична и

безизражајна да се стиче утисак како их је стварала општа безвољност, гоњена само

жељом коришћења прилике за приказивање, односно задовољавање некакве таштине.

Носи бледо, испошћено лице горштака, које живот изгледа није много намучио својим

оштрицама. То лице, као и модре очи, зраче некакву дечачку ведрину, какву често

поседују они који су умели ући у позне године са сачуваном интелектуалном

радозналошћу и одговарајућом живошћу.

Одводим га од смотре питањем какве задатке би Црква требало да преузме на почетку

трећег миленијума свог постојања. Одговара тихо и благо, одмах, као да је о томе већ

дуго размишљао:

„Хришћански хуманизам у трећем миленијуму мора превладати постојећу

одвојеност Цркве од живота и вере од културе. Та одвојеност је историјски

створена, она је болна и неподношљива, узрокујући многе патње и изгубљености

човека овог доба. У нашем односу према Богу, Његов положај не смемо схватити као

неко насиље надређености, јер Бог уздиже и слави људске обдарености и

генијалности. Ми морамо умети спознати вредности наше традиције и мистерију

човека и Бога, мистерију историје и живота, мистерију материје и идеја, како

бисмо обновили целовитост.”

У студији Christianisme et identité nazionale (Paris: Beauchesne), кардинал Пупар заступа

Page 10: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

потпуно неосновану а самодопадљиву теорију по којој је „преносећи (вредности)

хеленско-римске цивилизације, а истовремено поштујући националне вредности,

хришћанство продубљивало културни идентитет европских народа који без њега не

би могли постићи... Док је постављало темеље заједничке цивилизације,

хришћанство је истицало посебни идентитет сваког народа. Грађевина европског

јединства треба да сачува ту равнотежу као услов склада између народа и

учинковитости великог скупа заједништва.”

Као да ми не знамо да је хришћанство на западној страни нашег континента наметало

себе народима помоћу корупција и уцена, огњем и мачем, те разарајући етничке или

националне споменике и традиције. Добар пример пружају норвешке избеглице на

Исланд, које су радије изабрале егзил као алтернативу покољу због одбијања да се

покрсте: њима дугујемо очување јединих изравних осведочења религије Германа.

Ипак, умем да ценим у тој студији јединствено или бар веома ретко залагање за

уочавање и вредновање националних особености унутар светског стада верника,

насупрот преовлађујућем универзализму, односно космополитизму Католичке цркве,

што тако често свирепо издаје европске народе. Током рата, гледао сам, са жаљењем, ту

издају Католичке цркве спрам хрватског народа у проклетој авлији: уместо да подржи

хрватску тежњу за одвајањем од муслимана, Католичка црква је сво време подржавала

муслиманско настојање да се очува јединствена и централизована Босна и Херцеговина,

у којој би они владали силом бројчане већине. Католичкој цркви било је стало једино да

сачува мрежу својих уреда, па макар и под управом муслимана, ценећи само количине а

не и каквоће верника.

Кардинал Пупар ми показује лице задовољства што је срео једног марљивог читаоца

своје студијe:

„Национални идентитет се састоји од особености одговарајућих култура и духа. Те

особености нису плод случаја већ су плод вековних настајања и постојања. И оне су

једна мистерија која изискује дубоко поштовање и промишљање. Сваку нацију стога

одликује стечена особеност, као и идиосинкразије. Потребно је улагати сваки

могући труд да се те особености сачувају јер оне, као што рекох, нису случајне већ

имају своју мисију... Мене веома радује што сте Ви прочитали мој рад.”

Потом одиже поглед ка некој невидљивој даљини:

„Модерна мисао је пилатска... Она само поставља питања а не пружа одговоре,

можда и зато што не постоји спремност да њима уследе одговарајућа дела.

Хришћанска мисао данас мора бити управо супротна: способна да пружа одговоре –

намерена само истини – и да их следи.”

Нисам следбеник већ миленарно истрајне а неправедне осуде Пилата, те осећај

Page 11: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

неслагања сажимам у један подсмех. Кажем како се с њим не бих могао баш потпуно

сложити: модерна мисао не само да не поставља питања већ их и забрањује.

Page 12: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

ЗАШТО СЛОВЕНСКИ ПАПА, И „ЈЕДИНИ ПАПА КОЈИ ЈЕ ПОДРЖАВАО СРБЕ”, НИЈЕ УСПЕО ДА ЗАУСТАВИ ПОГУБНЕ ПРОЦЕСЕ У КАТОЛИЧКОЈ

ЦРКВИ? (3)

Једна суза за Војтилу

Као што је Зиновјев својевремено, потресен, рекао: „Циљали смо комунизам а погодили Русију”, покојни Јован Павле II је могао рећи: „Циљали смо комунизам а погодили све народе Источне Европе”. Бирајући између два зла, данас се то јасно види, он није изабрао мање. Ако је уопште бирао. Последња фаза суноврата Католичке цркве, започета деструктивним Другим ватиканским концилом, добила је нова убрзања. Да ли је православље једино хришћанство које ће преживети XXI век?

Нерадо сам се одазвао позиву амбасадора Југославије при Светој столици да ручамо с

monsignore Маркетијем, челником Друге управе Свете столице, у restaurant-у „Nino”. О

квалитету кулинарских услуга тог иначе веома цењеног и угледног места на

гастрономској мапи римског високог друштва – мислио сам, и мислим, све најгоре:

заснивају се на белом луку, присутном у скоро сваком јелу, што већини чула укуса, како

изгледа, савршено одговара. Стога, било шта да ту поручим имам утисак да кушам једно

те исто јело. Осим тога, столови су простачки збијени уместо ваљано размакнути, што

одаје потребу похлепе да простор буде искоришћен до крајњих могућности. Зато на том

месту осећам понижавајућу скученост, уз тешко подношљив воњ трајне

непроветрености.

Monsignore Маркети потпуно одудара од просечног изгледа високодужносника Свете

столице, чија лица обично осведочавају превласт yin начела, неке пасивности и

попустљивости, што често уме да се изражава и недвосмисленим знацима податости

содомијском пороку. На лепом, мужевном лицу monsignore блистају белези yang

начела. О кулинарству и енологији, јелима и винима, говори с великом упућеношћу.

Помишљам да и ту сублимира те надокнађује своје мужевне, запречене и ускраћене

пориве. Чињеница да је мршав а не гојазан – попут многих клерика што у храни и пићу

налазе утехе или надокнаде за друга ускраћивања – сведочи како уме да влада собом.

Page 13: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

ЗАБОРАВЉЕНИ СОЛОВЈЕВ

Као да се нечега сетио, пружа ми искошени поглед и пита:

„Чуо сам да веома често путујете у Русију, да сте тамо превођени и веома присутни...

Занима ме судбина дела Владимира Соловјева. Како га савремени руски интелектуалци

процењују...? Да ли знате о коме говорим?”

Управо сам у Италији, током првих година боравка, први пут срео дело Владимира

Сергејевича Соловјева, у облику једне књижице превода његове симболистичке поезије,

која ми се веома допала.

Тек много година касније упознао сам и његов философски рад, почевши од блиставе

дисертације, брањене у Москви 1874. године, о кризи западне философије и против

позитивизма. Био је то један од израза славенофилске критике западњачког

изопачења које једну делимичну, непотпуну и инфериорну ствар или појаву угледану

оптикама позитивизма уздиже на разину потпуне, супериорне и апсолутне истине.

Његов екуменски (а заправо унијатски) пројекат помирења и уједињења православља

и католичанства, али под ауторитетом римског папе – изложен у штиву История и

будущносmь mеокраmии, објављеном под окриљем Католичке цркве у Загребу, 1887.

године – могао је изазвати подозрења да заправо чини део општег пројекта масонерије

да завлада свим вероисповестима посредством механичког сједињења у одговарајућем

melting pot-у . Ипак, Соловјев је ту идеју извео из идеје идеалног и архетипског

јединства, иманентне космотворству хришћанског бога.

Изненађен питањем, брзо вршим смотру по руским путевима сећања те утврђујем да

тамо, бар у мом присуству, чак и током веома дугих, бесаних разговора о великим

темама – јер Руси малим нису у стању да се посвећују, с обзиром да их не занимају –

никад нико није ни поменуо Соловјева:

„Морам да Вас разочарам: не сећам се да је Соловјева ико икад поменуо. Као да је

заборављен. Али, обећавам Вам да ћу проверити његов положај и првом приликом Вас

обавестити о томе.”

На лицу му је искрсао један осмех сете какву има човек уморан од суочавања с људским

слабостима и скученостима:

„Претпостављам да је тај заборав цена његовог племенитог залагања за уједињење

Католичке и Православне Цркве.”

Узвратио сам исказом сумње. Смеле, пустоловне, па и преступничке идеје нису реткост

код Руса, те су трпљене и не изазивају одбојности какве карактеришу западна друштва.

Пре бих рекао да је тај заборав последица туђинства Соловјева спрам природе руског

Page 14: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

човека. Претпостављам да руски поглед од његовог дела одбија хладноћа мисли

интелекта, која није подржана руском, односно словенском топлином осећања душе.

Одбојна је надасве наглашена извештаченост грађе скоро сваке творевине

Соловјевљевог интелекта, те и пројекта уједињења сестринских цркава:

„Морате то разумети под светлом суштинских, вантеолошких или вандоктринарних,

карактеролошких разлика између православља и католичанства...”

СРЦЕ И ГЛАВА

Хтео сам нешто рећи о томе, али ме је monsignore Маркети прекинуо, с осмехом, као да

хоће да ме поштеди труда, благо положивши руку на моје запешће:

„Знам, вама је средиште овде (упро је, кажипрстом, у своја прса, у пределу срца), а

нама овде (подигао га је да би показао чело).”

У том тренутку, сетих се многих сусрета с огорченим представницима покрета

католичког интегрализма, који су ме тражили и налазили побуђени жељом да изразе

солидарност с борбом српског народа. За њих, Католичком црквом не влада разум већ

издаја, обелодањена Другим ватиканским концилом, неделом масонерије одавно

угњеждене у врху Свете столице. По речима тих огорчених и прогањаних бранилаца

католичке традиције, масонерија је наложила и заправо купила ту велеиздају, у првом

реду сатанско извртање смисла литургије, дебело плаћајући архибискупа Анибалеа

Буњинија (Annibale Bugnini), секретара папског Одељења за божански култ. Од када су

откривена документа о исплатама ложе италијанског Великог Оријента на рачун

дотичног архибискупа, половином седамдесетих, њему се изгубио сваки траг.

Једно је извесно, оно што је вековима било саставни део амбасаде Неба на земљи,

божанска присутност исказана летинским речима и грегоријанском мутоиком

литургије, изокренуло се, одлуком Другог ватиканског концила, у нешто налик „учини

то сам”, са свим људским произвољностима, слабостима, па и нискостима. Добро се

сећам своје згађености таквим псеудолитургијама, какве су одржаване средином

шездесетих по римским црквама, где ми је кораке одводила радозналост али и склоност

да мотрим знаке краја модерног света илузија, који сам презирао. Уместо

грегоријанског певања тамо су одржавани концерти jazz-a или је одјекивала бука

афричких бубњева, док су се по клупама излежавале гомиле „деце цвећа”, размењујући

цигарете марихуане, нуђене и поповима педерастог изгледа, циктаво одушевљених

навалом „верника”. Наравно, правих верника ту није било: каквог смисла има улазити у

неко здање које више није амбасада Неба, простор епифанија вечности, већ налик

Page 15: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

лаичким ноћним забавиштима једног света пролазности?

Знао сам да се огрешујем о правило гостопримства, али нисам одолео а да не посредујем

огорчење католичких интегралиста:

„Потпуно сте у праву... Али баш зато се сада питам: где је била та славна памет на

Другом ватиканском концилу, који је Католичкој цркви нанео такве штете да она од

тада непрекидно слаби... и урушава се?”

Климнуо је главом у знак да је разумео оно што је чуо, оћутао је неколико секунди те

узвратио:

„Они који су смислили aggiornamento имали су најбоље намере. Циљали су да премосте

све дубљи јаз који је одвајао Цркву од савременог света и његових потреба. Примерице,

реформа литургије изгледала је као нужност, јер каквог смисла има обраћати се

верницима на језику који скоро нико више од њих не разуме? Хтело се да се

истовремено сачува традиција и отворе врата модерности. Нажалост, ово прво хтење

доживело је неуспех, а друго...”

Мени се пак чини да латинска литургија има много већи учинак управо код оних који

не знају тај језик. Ту се религијска тежња уздиже над обичним разумом и говорним,

текућим језиком, те као ослобођена баласта света пролазности предузима онај

надрационални пут доживљаја божанског. Рекох, тек да нешто кажем, како је то

објашњење-оправдање управо доказ недостатка памети. Ипак, не изгледа ми да је баш

све учињено с добрим намерама:

„А propos, кажу да је архибискуп Анибале Буњини био главни покретач реформе

литургије... Шта је с њим? Где је сада он?”

Monsignore Маркети ми је упутио поглед непријатног изненађења да би га брзо спустио

у јело пред собом:

„Да знате да сте у праву: овде стављају превише белог лука који анестезира чуло укуса,

слабећи му осетљивости, што је за жаљење, поготово кад је у питању неки раскошни

bouquet, попут овог, пред нама, најбољег италијанског црног вина, Sassiccaia.”

&

Заостајем да прегледам и платим рачун код касе restaurant-а те амбасадора

Масловарића и monsignore Маркетија сустижем на улазу у Шпански трг, тек да се од

овог последњег љубазно опростим. Док прелазимо неколико десетина метара, што нас

раздвајају од улаза у амбасаду Југославије при Светој столици, амбасадор Масловарић

Page 16: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

ми поверава, с осмехом:

„Сво време monsignore Маркети распитивао се о твом curiculum vitae. Не може да верује

да си ти само дописник ТАНЈУГ-а.”

Управо ми таква чуђења испречују највеће препреке мом раду у арени политике, од

подозрења и неповерења до прозирних провокација, попут нуђења вршења атентата.

Највећи удар задао ми је милански недељник Panorama теоријом да посебни значај

који председник Слободан Милошевић придаје Италији – као слабој карици у ланцу

Атлантског савеза, током бомбардовања – осведочава чињеница да је у Рим, тобоже за

дописника ТАНЈУГ-а, послао свог „најјачег човека”, стварног господара амбасаде

Југославије на брегу Париоли. Због таквих процена, кад се све окончало и када сам

остао с обичним пасошем, две године нисам могао да добијем шенгенску визу од

италијанског конзулата у Београду, који ме је и званично те писмено обавестио да сам

persona non grata, „опасна по националну безбедност и по односе Италије с другим

чланицама Европске уније”.

ОДЛАЗАК ПАПЕ ВОЈТИЛЕ

Вест да је папа Карол Војтила напустио овај свет изнудила ми је једну сузу, из окрајка

левог ока. Био је то једини папа који је био на страни Срба, и то у најгорем времену,

током инвазије снага Атлантског савеза, 1999. године. Тада је јавно тврдио да проблем

Косова и Метохије ваља решавати „на основу (међународног) права и историје”. То

Србима савршено одговара јер им даје за право да одлучно бране државни суверенитет

и интегритет. Пред католички Ускрс у јавном писму замолио је председника САД да

обуставе бомбардовање макар током тог празника. Из Беле куће је јављено како онај

коме је била упућена та молба није нашао за сходно ни да отвори те прочита писмо, а

камоли да покаже хришћанску самилост. Коначно, папа Карол Војтила је изразио своју

спремност да дође у нападнути Београд, у знак своје солидарности. Амбасадор

Масловарић ми је пренео ту спремност, условљену једино званичним позивом

патријарха Српске православне цркве, јер је у питању простор под његовом

јурисдикцијом. Добивши зелено светло за акцију, обратио сам се владици Иринеју

Буловићу, процењујући га најспремнијим да схвати значај те понуде, под светлом

ванредног стања у коме се нашао наш народ. Наравно, нисам очекивао да ће атлантски

душмани имати милости и према папи Каролу Војтили. Напротив, с обзиром да ту силу

покреће необуздана противхришћанска мржња, могло се само очекивати да ће

наставити бомбардовање. Ипак, очекивао сам да та бездушност коначно освести,

пробуди и дигне на ноге католички свет. Нажалост, Синод је већином гласова одбио да

Page 17: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

позове папу Карола Војтилу.

Наравно, има много будала међу Србима, утицајних само силом своје вике и галаме,

што умишљају да су врли националисти који папу Карола Војтилу оптужују за све

невоље те и рат што је разорио Југославију, пружајући као доказ само чињеницу

његовог залагања за отцепљење и независност Хрватске и Словеније. То залагање није

имало учинка јер Ватикан, у оквиру сопственог света, нема скоро никаквог политичког

утицаја. Ту чињеницу осведочава и одбијање твораца нацрта првог Устава Европске

уније да у Преамбули унесу чак и пуки помен и хришћанског удела у стварању европске

културе и цивилизације, како то не би постала препрека уласку исламске Турске.

(Према јавном тумачењу председника Француске Жака Ширака, исламски корени

Европе су једнако значајни као и хришћански.) Ваља знати да је подршка

противправним и противуставним настојањима Словеније и Хрватске да насилно изађу

из Југославије била део стратегије рушења социјалистичког система у Источној Европи,

коме је папа Карол Војтила пружио пресудни допринос, поред осталог и силом обавеза

преузетих тајним уговором са САД, потписаним 1982. године у Њујорку, потом злобно

разглашеним на насловној страни недељника Time, с изругивачком синтагмом: „Свети

савез”. Како сам писао у огледу насловљеном Јадни Ватикан (објављеном на

страницама београдске Дуге од 21. новембра 1992. године, а потом унетом у збирку

Издана Европа), Ватикан је мондијалистима ставио на располагање мрежу својих

служби, добивши обећање да ће ослобођене земље Источне Европе постати terra

misiones Католичке цркве. Мондијалисти су изиграли католике и све су добили

протестанти: да силом новца и поделе хране купују нове вернике међу масама ојађених

и опљачканих, гладних и очајних.

Својевремено, Александар Зиновјев је признао: „Циљали смо комунизам а погодили

Русију”. Папа Карол Војтила би могао рећи: „Циљали смо комунизам а погодили смо

све народе Источне Европе”.

У арени политике веома су ретке прилике да људи могу бирати између добра и зла,

између врле и погубне идеје... Углавном, поготово у модерном добу, принуђени су да

бирају између два зла. Тада ваља бирати оно мање. Показало се да је либерални

капитализам много веће зло од реалног социјализма, са сваке тачке гледишта и

процена, поготово оне духовне, хришћанске. Просташтво и насилничка природа

комунистичке индоктринације изазивају сасвим обрнуте учинке, буде у човеку отпоре и

гнушања те стратегије мимикријског преживљавања, у знаку само привидних

саображавања. На тај начин, извевши својом нападношћу и надасве

противприродношћу својих налога невидљиве стражаре и браниоце на бранике људске

душе, борбени комунизам и борбени атеизам су редовно трпели страшне поразе. Стога

су их властодршци, пре или касније, напуштали. Либерални капитализам своја начела

Page 18: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

и налоге приказује у облику највернијих одговора на људске потребе и жеље,

успављујући самоодбране човека и усађујући се дубоко у душу да би је тровао и разарао.

Зато је у Европи хришћанска вера сачувана само тамо где је владао социјалистички

систем.

Ту почива други разлог што сам пустио једну сузу за Карола Војтилу: био је то словенски

брат кога су западњаци обманули; попут многих, огромне већине мислећих људи у свету

под сенком реалног социјализма, и он је живео у илузији да је једина алтернатива

западњачки систем, уложивши све снаге да он победи. Осим тога, жао ми је што је тај

словенски брат, син Пољака и Малорускиње, жар словенске душе, словенску истрајност

и мужевност, храброст и борбеност уложио у једно пропало предузеће.

ТАС ШТЕТОЧИНСТВА ПРЕТЕЖЕ

Он је успео само да успори процесе урушавања Католичке цркве, покренуте Другим

ватиканским концилом. То успоравање је учинак отварања врата Католичке цркве за

следбенике кардинала Лефевра и латинску литургију, те посредне или непосредне

подршке покретима верности традицији, јединих пуних верске животности и

делотворности, од Христосових Легионара и Regnum Christi, до свештенства и лаика

окупљених око пољског радија Марија. Није могао, није смео или није хтео да

преокрене процесе. Остао је заточеник одлука Другог ватиканског концила.

На тасу штета које је починио и који извесно претеже, највећа је она нанета народима

Европе подршком и вабећим гостопримством указиваним мирнодопској инвазији

трећесветских маса очајника. Та инвазија, удружена с уласком туранских хорди, прети

да потпуно преокрене демографску, односно расну те религијску слику наше отаџбине и

да Европљане, у року од неколико деценија, преобрази у мањину, на путу растварања у

сивом океану. Била је то и посредна подршка дужничкој економији, односно

најсвирепијем, лихварском облику колонијализма, који је пљачкајући и разарајући

економије и заједнице покретао масе очајника ка очекиваној европској „земљи

дембелији”. Зашто је то чинио? Можда ту стојимо пред највећим Кароловим пороком,

чије је име самољубље? Очигледно је неумерено уживао у свом медијском умећу и

одговарајућој популарности, планетарних размера. Није му била важна каквоћа већ

количина популарности? Исто начело одређује и деловање Свете столице: није важно

какве су овце већ колико је стадо.

Ипак, озбиљан човек не може се поуздати у „вернике” стицане само силом

харизматских моћи, уз помоћ медија масовних комуникација. И оно најбоље што се

окупљало на Тргу Светог Петра, у данима агоније папе Карола Војтиле, огромна маса

Page 19: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

жена, вишеструко бројнијих од припадника супротног пола, осведочавало је не верску

већ друштвену стварност. Те жене биле су ту саме, без мушкараца, осведочавајући

својом усамљеношћу мушку издају живота и одавање симболичном па и стварном

чмарољубљу. Агонија папе Карола Војтиле као да је Европљанкама пружила

јединствену прилику да коначно отворе све уставе спрам своје жалости, својих суза, које

се изливају из много дубљих извора незадовољства. Остатак је био сачињен од пуких

fans, „навијача”, попут самозваних papaboys. Већ колико сутра, papaboys ће се окупити

око неког фудбалског клуба, неког жреца демонске музике или гуруа New Age. Док је

папа Војтила умирао, преко ТВ-канала RAI 1 била јe раширена вест како је нека група

младих напустила discoteque да би ноћ провела у бдењу, на Тргу Светог Петра. Јака

ствар, велика жртва!

Можда та огромна потреба папе Војтиле за присуством младих – исказана и последњом

реченицом коју је изустио, чувши да је Трг Светог Петра пун младости: „Тражио сам

вас – и ви сте се одазвали!” – одаје пуну свест да је Католичка црква дубоко оронула и

на самрти. А оронула је и на самрти управо зато што је напустила задатак заступања

вечности и што се препустила силама пролазности, настајања и нестајања те и старења

и пропадања, захваљујући кобној одлуци Другог ватиканског концила да се осавремени,

да изврши aggiornamento, односно самоевирацију. Тако је та некад мужевна црква

постала црква евнуха, да не употребим гору реч.

Можда и зато, све фотографије папе Карола Војтиле – од оних из Марибора, које је

1999. године снимио Габријел Бујс (Gabriel Bouys) за агенцију France Presse, која га

приказује како се опире ветровима доба владавине нихилизма, до последњих, на

прозору ватиканске резиденције, са којег нам показује лице искривљено од бола –

осведочавају, као пантомимом, свесно или несвесно, драматично па и агонично стање

Католичке цркве.

Ове последње фотографије изазвале су многе протесте, поткрепљиване разлозима

хуманости. И ти протести су један од доказа безверја, односно губитка хришћанске

самосвести. Бол, патња и мучеништво су један од темеља хришћанског сведочења.

Захтевати искључење таквих призора из видокруга одаје модерну forma mentis чија је

неспремност за подношење бола и бесомучна трка за задовољствима један од узрока не

само губитка среће већ и урушавања цивилизације Запада, како је то добро уочио и

образложио Конрад Лоренц у Осам смртних грехова цивилизованог човечанства.

Тражити цензуру фотографија што приказују грчење лица папе под ударцима бола је

једнако бесмислено – с хришћанског становишта – као захтевати да се због истих

разлога из јавних места уклоне сва распећа, у сваком облику. Својим измученим лицем

папа Војтила као да је хтео да подсети на Христосове муке.

Page 20: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

БЕЛЕШКЕ ИЗ СВЕТА СЕНКИ: БУДУЋНОСТ ХРИШЋАНСТВА НА ЗАПАДУ (4)

Чекајући крај и почетак

Да ли ће православље доиста бити једино хришћанство које ће преживети у XXI веку? Које теолошке и доктринарне одлуке би православље данас требало да преиспита? Да ли пут преко римског Моста Слободе заиста води у надисторију? У чему је стварни смисао вишедеценијског наметања антиуметности европским народима? Да ли је Салвадор Дали био антисемита, иако је највећа љубав његовог живота била Јеврејка? Да ли се човеку стварно на лицу види све?

По свему судећи, већ током овог столећа, од хришћанства ће остати у животу само

православље. Али колико дуго ће оно моћи да одолева, да сведочи вечност и остаје

живототворно? За сада његовој крепкости погодују многе околности, почевши од

усправљања Русије, усправљања којем је православље неопходно. Ипак, пре или

касније, поготово у евроазијском, односно евроаријском обзорју, мораће приступити

отварању сопствених, трајних изворишта животности. Мораће да изврши велико

теолошко и доктринарно преиспитивање низа одлука, почевши од оне кобне да се

тобожња Апокалипса уврсти у Нови завет. Биће неопходно и одлучно пресећи све

измишљене или извештачене везе са Старим заветом, преко којих се вековима и

миленијумима уливају смртни отрови и загађења у хришћанство, изнурујући га и

слабећи до смрти, о чему данас упечатљиво сведочи протестантизам са својим пустим

богомољама. Биће неопходно открити верницима истину да је хришћанство једна грана

стабла евроаријске религиозности и да је Исус Христос аватар староиранског Спасиоца

(Saošajanta), који је рођен такође безгрешним зачећем и који долази на крају сваког

циклуса да победи смрт и зло. Свети аријски спис Yašt (XIX, 11 и 89) представља нашег

Спасиоца овим речима: „Када мртви буду васкрсли, живи Спасилац ће доћи без

оклевања. По вољи живот ће бити преображен.”

Дакле, биће неопходно открити истину да Исус Христос није никакво испуњење

обећања доласка Месије из Старог завета (због чега се једино и одржавају споне с том

збирком списа преузетих с различитих страна, чији је бог сушта супротност

новозаветном). Старозаветни Месија је заправо лоша, па и крајње изопачена имитација

или наказна карикатура аријског, истинског Спасиоца.

Page 21: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

БОЖАНСКИ ВЕТАР

Осмог априла 2005. године, на сахрани папе Војтиле, која је окупила преко три

милиона ходочасника — што су проводили и бесане ноћи, на ногама, да би прошли крај

одра и одали пошту — десило се једно лепо чудо. Кад су на ковчег с остацима папе

Војтиле положили један примерак Новог завета — судећи по танкоћи штива рекао бих

да су се између корица налазила само света јеванђеља — нагло је задувао студени ветар.

Ветар је отворио књигу, брзо прелистао странице, прво с лева на десно а потом обратно

и потом је снажно заклопио корице. Да ли је то знак да треба поново прочитати света

јеванђеља? Можда управо у смислу ослобађања учења од старозаветних отрова и

гангренозних трулежи?

Ту се намеће и питање основне побуде толико масовног и извесно неочекиваног

ходочашћа. Можда је реч о исказу огромне и природне потребе за моралним

ауторитетом, у том свету где је једино папа Војтила отелотворавао тај скуп врлина. Био

је то и велики протест против политичких псеудоелита, чије је представнике маса

дочекивала хорским звиждуцима. И против издаје еврократа који су онемогућили да се

у Преамбули Устава Европске уније чак и само помене непобитна улога хришћанства у

стварању Европе, само да би уклонили и последњу препреку пријему Турске. Према

недостојном председнику Француске Жаку Шираку, улога хришћанства у стварању

Европе није ништа већа или значајнија од оне ислама. Очигледно је да савремени

непријатељи хришћанства нису ништа научили од „учитељице живота”. Када су масони

ујединили Италију, очекивали су да ће се Ватикан, окружен празнином, урушити и

иселити на Малту или у Лихтенштајн, једине две земље тада вољне да га прихвате. У

Парламенту, Ђузепе Гарибалди је предлагао да се изливања Тибра реше измештањем

тока реке тамо где је Црква Светог Петра, уз њено рушење, чиме би се једним ударцем

постигле две користи.

А можда је ходочаснике довела у Рим, у толиком броју, слутња да се сахрањује не само

папа Карол Војтила већ и европско католичанство.

&

Page 22: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

АРХИТЕКТОНСКА МЕТАФОРА ВЕЧНОСТИ

У сну, са неколицином незнаних фигура, обилазим унутрашњост неког велелепног

стана, за који чујем да се простире на скоро хиљаду квадратних метара. Пролазимо кроз

огромне просторе тог стана који изгледа као да је управо саграђен. Понегде видим

примерке донетог намештаја. Све је светло и обликовано неокласичним духом.

Предводи нас старији човек, који ми је однекуд познат, али не знам како се зове. Он је

домаћин и архитект. Када смо завршили разгледање, уводи нас у други стан, једнако

велик и заправо истоветан претходном. Посетиоцима се намеће питање зашто је

поновио подухват. Чујем како неко каже:

„Разумем. Први стан ћете да издате а у овом намеравате да живите.”

Градитељ врти главом у знак порицања изложене претпоставке и уводи вас у трећи

стан, где је градња у току. Ипак, већ се види да ће то бити понављање првог узора. Неко

гласно каже:

„Опет копија. Чему то?”

У том тренутку један сев светлости открива ми смисао: тај архитектонски подухват циља

да истакне суверенски презир према пролазности и променљивости. Кажем, тихо,

самом себи:

„То је архитектонска метафора вечне аријске потраге за вечношћу.”

ЧУДОВИШТА МОДЕРНЕ И МОСТ СЛОБОДЕ

Постоји у Риму једно место где се само једним покретом погледа може изаћи из дубоке

ноћи западне цивилизације под светлост која отвара метафизичке видике. То место је

пут што води ка Мосту Слободе, преко Тибра, у правцу via Cassia, севера и Хипербореје.

С десне стране погледу се указује огромно ругло модерне архитектуре, нови

Аудиторијум за музику, саграђен према пројектима Ренца Пијана који се с енглеским

ортаком већ доказао на послу производње чудовишности, опустошивши живи трбух

Париза да би унутра уградио плехану и стаклену скаламерију, налик рафинеријама

нафте, иначе споменик недостојног заменика де Гола, слуге Рокфелера, Жоржа

Помпидуа.

Зграде Аудиторијума имају обрисе млохаве, неправилно спљоштене куполе, каква се

користи за покривање најразнороднијих објеката, од трговачких сајмова и

комерцијалних центара, преко спортских терена, до великих складишта. Ништа у

Page 23: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

таквом безобличју не одаје посвећеност музици. Као да је такву безобличну анонимност

наложила потреба скривања музике од сила нихилизма, посредством мимикрије,

односно саображавања владајућем духу. У неким данима, особито због сличности крова

с крљуштима инсеката, те због прашњаве, тамно сиве боје, подсећају ме на врсту звану

смрдљевак, мутирану до диносауровских размера. Потом на избочине земљине коре,

одигнуте под притиском гасова из неких подземних труљења. Понекад ми личе на

остатке препотопске корњаче или на бункере за будуће ратове. Увек, у сваком тренутку,

одражавају посвудашњи дух опасности и зебње, потребу преполовљеног, модерног

човека за завлачењем у подземље ради скривања од ветрова ратова и катастрофа. Кажу

да им је кров сачињен од олова ради заштите од спољне буке, али и то својство само

потврђује општи утисак, јер је огромни пораст звучног загађења само делић растуће

масе симптома приближавања слому цивилизације, преко потребном да би се изнова

усправио европски човек.

Статистички, реч је о правилу а не више аномалији. Примерице, једнаку

симптоматолошку вредност садрже и пројекти Жака Херцога (Jacques Herzog) и Филипа

де Морона (Philippe de Meuron), најчувенијих или најугледнијих архитеката музеја

модерне уметности, аутора лондонског Tate Modern или базелског Стоваришта за

гледање (Schaulager). У питању је правилни паралопипед од армираног бетона, мрачне

боје, с два танка прореза за светлост, што подсећају на искеженост ајкуле. Аутори кажу

да су се надахнули моделом тамница. Унутра, подљудски дух модерне цивилизације

Запада верно приказује стално уграђена скулптура Катарине Фриш (Katharina Fritsch),

звана Краљевство пацова (Der Rattenkoenig), која приказује круг усправљених, црних

пацова дивовских размера.

У Риму, кад се поглед одвоји од наказа и исправи, види се Мост Слободе, подигнут

тридесетих година XX столећа, сав од савршено белог камена, способан да у подобним

очима преобрази обичан саобраћајни прелазак преко реке у пут свечаног уздизања

бића, између знамења римске империје и статуа високо уздигнутих орлова, што вечно

кликћу, као да подстичу путнике на стрмом успону ка надисторији. У сваком тренутку

дана и ноћи тај мост врши своју посебну, духовну улогу: назирући се, кроз јутарњу

измаглицу, као учило највише андрагогије; предочавајући се као знамење метафизичке

чистоте својом белином, истицаном сјајем сунца и плаветнилом римског неба;

показујући, под косим зрацима сунца у заласку, што откривају у њему страшне битке

сенки и светла, да се пут који симболише мора отварати и борбом, те ломљењем

кострети сваког страха од смрти. Тај мост уме да изазива дубоке покрете у души ка

врховима моћи и могућности, подсећајући европског човека да буде достојан традиције

humanitas којој припада, да остане усправан упркос свему и свима, јер је, уз слом

свеопште владавине наопакости, та непоколебљива постојаност основни услов његовог

Page 24: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

препорода и обнове Европе. Као по неком указу, у служби обележавања живости тог

каменог учила и показатеља смера ка идеалној првобитности, речни корморани

обичавају да стоје на раменима и главама орлова.

СИРОЧИЋИ ДАДАИЗМА

Прелиставајући брзо НИН, пажњу ми зауставља својом наказношћу лице неке девојке.

Тако сазнајем да је у питању „manager” једне од Сорошевих галерија што подржавају

проитивуметничку производњу праунука и сирочића дадаизма. Ако би просечни човек

угледао то лице, кроз прозор, у ноћи, уверен сам да се не би усудио да изађе напоље. Кад

преберем по сећању ликове људског материјала што је у служби тог посебног рата

против европске културе — морам закључити да дотична потврђује правило. У ширем

смислу, ту се потврђује и правило класичног карактеролошког искуства да спољашност

човека изражава његову унутрашњост.

Добро памтим огромну несразмеру између рахитичног телашца и главурде првог те

најутицајнијег жреца те подемоњености Леоа Кастелија. Представио сам му се у својству

ТВ-новинара који појма нема о модерној уметности, како му не бих изазвао подозрења.

Док смо разговарали у његовој галерији, на West Broodway-у, питао сам се чему је

вековна селекција врсте наменила толико велику запремина мозга. Одговор сам добио

од сталног подругљивог осмеха на веома суженом делу лица, што осведочава

вегетативни елемент. Био је то осмех истрајне потребе за обарањем у блато и

понижавањем свега што је узвишено.

Слободна од стега опрезности, његова таштина је могла да се без зазoра зрца у

Огледалу XX века. Видећи, са самозадовољне висине, моју искрену запањеност ценом

једног Раушемберговог дела, из циклуса Combines, које је на моје очи продао некој

будали за 1.600.000 долара, објаснио је, off records, како послује. Има своје људе у

саветима великих музеја, попут њујоршког Museum of modern art, који вољним

дародавцима указују на потребна дела. Такве куповине вуку низ пореских олакшица те

се може рећи да су и уносне, тим пре јер дародавци стичу посебни друштвени углед и

одговарајуће везе. С друге стране, музејска поставка је нека врста жига обезбеђења

ваљаности дела и исправности цене, односно инвестиције, тако да показани пример

неминовно следе остали. Жалио ми се како јужноамерички lobby вештачки диже цене

Ботера на аукцијама: њихови људи се утркују у дизању цене и тако навлаче наивне. Ако

оману — плаћају само проценат аукционарима, и ником ништа. Претпостављам да се

није либио да примењује исти начин преваре како би дизао цене производа својих

антиуметника.

Page 25: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

Пред ТВ-камером је пак испричао свој живот, почевши од тршћанског, односно

италијанског периода, под сенком фашизма, који је мрзео из дна душе. Тако је замрзео

и европску културу и традицију, сматрајући да су у стању изродити само нешто налик

фашизму. Силом негације, пригрлио је дадаизам. Обревши се у Паризу, крајем

тридесетих, отворио је галерију за дела наследника дадаизма, надреалиста, али није

имао успеха те је прешао на другу страну Атлантског океана, где је дуги низ година

животарио од продаје kitsch-a, све док није срео и оженио Илеану Зонабенд, чувену и

богату продавачицу америчког „апстрактног експресионизма”, чија се галерија, у часу

док смо разговарали, налазила на истој адреси, спрат ниже. Тако је могао да пружи

одушка својој љубави за дадаистички, противуметнички и противевропски project.

Угледавши на некој великој смотри духовне наследнике дадаизма, Раушемберга и

Џонса, одлучио је да поново заигра на ту карту. Није ишло, јер су тада, педесетих

година, амерички колекционари имали дубоки комплекс инфериорности према

европским мнењима. Зато се вратио у Европу да купи водеће ликовне критичаре, утицај

на главне галерије, те и награду Бијенала у Венецији, коју је доделио Раушенбергу, 1962.

године. С тако купљеном, европском „славом”, успео је да убеди америчке колекционаре

да купују оно што им предлаже. Од тог времена његова галерија је постала главна

лабораторија за производњу и наметање праваца и мода неодадаистичке

противуметности, владајући светом званичности, под окриљем атлантског Левијатана,

уз помоћ силе финансијског, односно лихварског капитала.

ГАЛЕРИЈЕ СКОТСКОГ И ЛАРВАЛНОГ

Дуго времена сам мислио да та противуметност — коју већ више од пола века подржава

легална Европа, услед своје потчињености атлантском Левијатану, посвећујући само

њој просторе своје званичности а искључујући све остало — има за циљ једино да се

наруга европској култури и традицији, да изопачи уметност, следећи жеље својих

жреца, на трагу дадаиста и надреалиста, попут Надоа, што је обећавао: „Уништићемо

цивилизацију која вам је драга”.

Захваљујући једном бљеску спознао сам већи циљ: лишити европске народе уметности,

односно ваљаних задовољења потреба за лепотом, истином и добротом. Тако

осиромашен, народ је податнији процесима обездушења, те на стрминама прогреса

неминовно запада у скотско и ларвално стање, у сенилно варварство. Сазнање сам

поверио легионару и антиквару Лупаску, једном од јунака романа Последњи

Европљани. Изложена изразито стратешка природа циљева жреца антиуметности се

очитује и кроз огромну те трајну агресивност према свему што одступа од наметнутих

Page 26: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

правила наопакости. Ако је ту реч само и једно о уметности или антиуметности, чему

толика нападност према свему другачијем, зашто настоји да га затоми или бар потпуно

изопшти?

То опште изопачење званичне (против)уметности прати и патолошки развој улоге

ликовног критичара. Таква фигура била је потпуно непозната културама и епохама пре

буржоаских револуција, што указује да је наопаки друштвени поредак раскинуо

органске споне између уметности и заједнице. Ликовни критичар се ту појављује као

сурогат покиданих веза, као неко ко друштву објашњава уметност и уметника, те и као

гарант вредности дела. Последње деценије XX века обележене су преокретом односа

између критичара и (анти)уметника. Посредством великих смотри с одређеном

критичарском тезом или темом, критичар је истиснуо (анти)уметника та заузео

његово место. Ту (анти)уметник служи да својим производом пружа доказни или

илустративни материјал, да потврђује тезу критичара. Речени производи су попут

каменчића у неком мозаику, који ствара критичар. Ту је неминовно да су

најупотребљивији каменчићи они који су и најбезначајнији, дакле најлакше уклопиви у

ширу целину, без шкрипања и штрчања. Тако поглед критичара неминовно

привилегује сам талог, оно што је најподатније свакој употреби или злоупотреби.

Извесно је да у такве мозаике наопакости није могуће укључити дела истинске

уметности, на пример Далија, Сиронија или Де Кирика, тим пре што њима нису ни

потребни критичари; могу савршено лако постојати и деловати самостално, што

посебно разгневљује господаре света антиуметности, почевши од Леа Кастелија. Кад

сам га питао шта мисли о уметности Салвадора Далија — добио је такав напад беса да

сам се уплашио за његово здравствено стање. Објаснио ми је да сам, попут многих, у

заблуди, да све што је Дали направио после надреалистичког периода не вреди ништа,

да је достојно једино смећа. Скренуо сам поглед на један старији Combine Раушенберга,

на неке крпе, предмете и фотографије, скупљене баш са сметлишта и залепљене на

платно, те упитао:

„Можда би био добар да га Раушенберг овако употреби?”

Вратило му се расположење:

„Чак ни тога није достојан.”

Касније, смирен, пожалио ми се да га је Дали вређао „на антисемитској основи”: када

је, једном приликом, ушао у ноћни Club El Marocco, чуо је Далија како се гласно обраћа

послузи: „Отворите врата и направите неку промају: осећам неподношљив јеврејски

смрад.”

Рекох, тек да нешто кажем:

Page 27: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

„Зар Гаља није Јеврејка?”

Узвратио је мрзовољно:

„Нема то везе... а можда нас и због ње мрзи. Знате ли да га вара с Исусом Христосом

superstar-ом, из истоимене rock-опере?”

Сад видим како manager истискује ликовног критичара, рекао бих с пуним правом: он

набавља новце од еврократских или државних фондова, те од „невладиних

организација” за projects које је у стању да сам саставља, једнако као и изложбе с

тезом. Зашто би те паре делио с ликовним критичарима? Довољна је великодушност

којом дели мрвице антиуметницима.

ПОГЛЕД С ОЛИМПА: СУШТИНСКИ СМИСАО ЉУДСКОГ ПОСТОЈАЊА (5)

О интуицији и слободи

Зашто је дијаметрално супротна реконструкција Христовог лика настала у енглеско-израелским лабораторијама од оне коју су, вођени врхунским професионалним стандардима, направили стручњаци италијанске полиције? Шта је о „етничком пореклу” Христовом тврдио Иља Глазунов? Којом реченицом је Ђорђо де Кирико променио животни и уметнички пут Милене Павловић Барили? Какво знање и умеће је српској сликарки на минхенској Академији пренео славни симболиста Франц фон Штук? Како је сев интуиције Фредерика Церија раскринкао кривотвореност једног куроса у Санта Моници? Одакле потичу непозване бујице слика које често надиру из таме кад склопимо уморне очи? Зашто су Богу непотребни неслободни људи?

Године 2004, произвођачи јавног мњења западне цивилизације су широм хришћанског

света раширили претпостављени фотоидентитет Исуса Христоса, наводно плод

мултидисциплинарног рада једне групе енглеских и израелских „научника и

стручњака”, који су дошли до тако јасне спознаје захваљујући компјутерској обради

„једне јеврејске главе из првог века нове ере и мноштва историјских извора”. Остаје

нам само да нагађамо о каквим изворима је ту реч и како је могуће на основу лобање

неког човека закључити, с крајњом одређеношћу, о облику главе неког другог лица.

Page 28: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

Према пропратној легенди, Спасилац „има маслинасту боју коже, висок је 153

сантиметра и тежак нешто мало више од 50 килограма”. Слободни смо закључити

де је у питању кепец. Кад бисмо га данас срели, изазвао би нам сажаљење својом

наказношћу и изразом безнадежне дементности, појачаним зрикавошћу. Има

спљоштен нос, као у црнаца, те дебела, безоблична, полуотворена уста као у дебила и

поглед умно заосталог, испод густих црних обрва, те изразито ниско чело, које је, ако

ништа друго, довољан разлог да посумњамо у икакву везу таквог лика с

претпостављеним носиоцем. Довољно је и сасвим скромно искуство живота међу

људима за сазнање да се иза тако плитког чела тешко може зачети чак и најобичнији

силогизам а камоли нека узвишена мисао.

Крајем исте године, пред дане божићних празника, италијански медијски простор био

је обасјан новом реконструкцијом лика Исуса Христа, коју су, на основу наруџбе ТВ-

мреже Rete4, приредили стручњаци италијанске полиције из Одељења за анализу

крвних деликта (Uacv, unità analisi crimini violenti). Користили су компјутерски

програм намењен осавремењавању, односно пројекцији старења лица која су дуги низ

година на потерницама, на основу расположивих фотографија из претходних периода

њиховог живота. У случају о коме је реч, перспектива је била преокренута те се циљало

изградњи лика Спасиоца кад је имао дванаест година, дакле у време расправе с

учењацима Храма, коју описује Јеванђеље по Луки (2, 41). Према изјави вође

истраживача Карла Буја (Carlo Bui), за основу су послужили „сви статистички подаци

о изобличењима лица (отиснутог на светој плаштаници, Синдони, чуваној у торинској

катедрали, прим. Д. К.) повезани и са древним историјским те иконографским

чињеницама”.

Тако је добијен лик дечака који је сушта супротност оног произведеног у енглеско-

израелској лабораторији. Има светлу боју коже, дугуљасто лице, с лепо заобљеним,

високим челом, урамљеним плавом косом дугих, правих власи. Нос је дуг и рапав, а

усне мале и правилно скројене. Очи су му крупне, светле и размакнуте, као, често, у

Келта. Када бих га срео, рекао бих да је келтског порекла што потврђује неке

филолошке претпоставке да име завичаја Исуса Христоса значи, изворно, „земља Гала”.

ИСПИТНО ПИТАЊЕ ИЉЕ ГЛАЗУНОВА

Док гледам тај лик, мислим на свог само просторно далеког руског друга Иљу

Глазунова: њега би извесно радовало да види овог бледоликог Спасиоца. Сећам се с

каквом страшћу ми је преносио плодове истраживања руских научника XIX века, који

су, проучавајући низ посредних и непосредних показатеља или алузија у Новом завету,

Page 29: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

дошли до закључка да је Исус Христос потицао из келтске или можда чак словенске

заједнице, а да је религија Заратустре основа његове улоге и учења, потврђена

путовањем и поклоњењем „три мага”. Хипотезу да су јеврејски Месија те и хришћански

Спасилац само одрази аријског Саошајанта (Спасиоца) савршено убедљиво образлаже

и доказује Шарл Отран у студији Митра, Заратустра и аријска праисторија

хришћанства (Charles Autran: Mithra, Zoroastre et la prèhistoire aryenne du

christianisme, издање Payot, Paris 1935).

Сазнавши, током седнице наставног већа Уметничке академије, којом управља

Глазунов, да већ годину дана не могу да нађу професора старословенског језика и

словенске уљудбе, препоручио сам му младог Иљу Числова, који те предмете већ

предаје у првој Православној гимназији Москве. Након неколико дана борбе против

претерано крутог осећаја за истинску хијерархију, својственог сваком истинском и

племениташком Русу, успео сам да убедим Иљу Числова како је мој позив сасвим

довољан да се нађемо заједно у дому Иље Глазунова, ради првог упознавања. Чим смо

сели за широки округли сто у салону, крцат књигама, народним рукотворинама и

пепељарама, Иља Глазунов му је поставио прво испитно питање о етимологији именице

Рус. Иља Числов је изложио преовлађујућу етимолошку претпоставку, али то није била

она у чију је основаност мој старији пријатељ био потпуно уверен. Числов је љубазно

узвратио како је то само једна од многих теорија. Потом је Глазунов положио поглед на

неку замишљену тачку испод себе, да би десетак секунди касније из ње извео друго и

коначно питање:

„Исус Христос — шта је по националности?”

Брзо сам окренуо поглед ка Иљи Числову, забринут како ће на то питање одговорити

његова потпуна посвећеност хришћанској вери, због које је, десетак година касније,

чувши да сам се разболео од рака, дошао из Москве у Београд како би ме преклињао да

се причестим. Побледео је:

„Како? Молим? Нисам добро разумео...”

На лицу Глазунова један образ се тргнуо у знак неке мрзовољности:

„Каквог је етничког порекла наш Спасилац, Исус Христос?”

По обичају, чак и кад треба да одговори на најобичније питање, Иља Числов прво оћути

неколико секунди, као да припрема најподобнији одговор. Овог пута чинило ми се да су

те секунде дуге годинама. Потом је промуцао:

„Али, Исус Христос је Син Божји!”

Осетио сам на себи снажан сноп модрих зрака из очију Иље Глазунова:

„Овај Твој пријатељ ништа није схватио!”

Page 30: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

РЕЛИГИЈСКИ ПУТ ЂОРЂА ДЕ КИРИКА

За божићне празнике римска црква Сан Франческо а Рипа (San Francesco a Ripa), на

Трастеверу, уприличила је изложбу Де Кирикових слика, цртежа и графика посвећених

хришћанским садржајима и углавном поклоњених црквама и самостанима. Изложба је

била насловљена Пасија по Де Кирику (La Passione secondo De Chirico). Док разгледам

изложено дуж хладног и суморног ходника уредског дела, помишљам како једино ове

религијске слике Де Кирика могу оправдати презир званичне и владајуће критике

спрам целокупног његовог стваралаштва насталог после првог, „метафизичког

периода”. С изузетком графичких листова што треба да илуструју Откровење Јована с

Патмоса — а својом веселошћу и љупкошћу ликова и сцена потпуно противурече

мрачном духу подљудске те посве противхришћанске мржње, изливене у том спису —

све остало је урађено с патетичним почетничким и невештим настојањем да се

опонашају вештине својствене мајсторима рококо стила. У тим религијским сликама Де

Кирика, уз потпуни слом надахнућа, испољава се, више него игде другде, његова једина

велика али не и пресудна мана: трајни недостатак занатског умећа. О томе на изложби

тужно сведоче и неколико започетих па незавршених покушаја копирања слика

Микеланђела и Рафаела.

Отуда није никакво чудо да је занатско умеће било и остало његова трајна опсесија,

која је, у извесном смислу утицала и на нашу Милену Павловић Барили. Питао сам се

дуго шта је то тако снажно утицало да она, у једном тренутку свог стваралаштва, после

римске изложбе, потпуно промени стил. Уместо француски нервозног па и аљкавог

цртежа, с којим је неубедљиво описивала ликове своје поетике, неочекивано се

испољило сво њено занатско знање и умеће, стечено на минхенској Академији, у класи

славног симболисте Франца фон Штука. Посредно објашњење пружио ми је Де Кирико,

током последњег разговора, пред његову смрт, 1979. године. Упитао сам га да ли познаје

сликарство Милене, кћери Бруна Барилија. Одлутао је погледом у неки кут сећања,

мало затрептао очима, па процедио преко усана обликованих спрегом неког трајног

незадовољства, мрзовоље или презира:

„Да, сећам се њене изложбе. Позвала ме је и посетио сам је. Она је имала лепу машту,

али није знала да слика.”

„Да ли сте јој рекли то мишљење?”

„Како да не?! Ја увек говорим само оно што мислим. Не говорим оно што не мислим.

Рекао сам да мора још много да учи, да овлада умећем, копирајући старе мајсторе.”

У цркви откривам велику мраморну капелу Де Кирика, лево од улаза, где с неколико

религијских слика почивају његови земни остаци, под плочом у коју је уклесано

Page 31: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

златним словима да ту почива picctor optimus. Услед неправедног изостанка признања,

морао је сам себе да хвали и слави. Помишљам да је тај страшни пад сваке метафизичке

тежње и видовитости управо у делима посвећеним хришћанским темама својеврсни

знак времена исцрпљења одговарајуће, католичке вере.

Највише метафизичке домете Де Кирико је постизао уз помоћ најскромнијих средстава,

равних дечјим играчкама. Успео је да се вине до светског видиковца и да у нама

убедљиво изазива чежње за јуначким добом древне Европе, загледан у дрвене лутане

који су се ту показали много подстицајнији од Распећа. Долази ми, с путева сећања, као

аналогија, једна сцена из филма Тото и Маћиста, у коме то отелотворење напуљске

трагикомичне спреге племениташких норми и људских немоћи одговара на питање

сапутника како је успевао да троструким салтима прескаче и изјаловљава јурише

срдитог дива: „Снагом страха!” („Con la forza della paura!”) На питање о основним

покретачима својих метафизичких домета, Де Кирико би могао одговорити да их је

постигао „снагом слабости”.

СЕВ ИНТУИЦИЈЕ

Федерико Цери каже да је само за иконографски инвентар Ботичелијевог Пролећа

потребно бар четири сата. Ако он то тврди — онда је то истина. Заузврат, за иконолошку

спознају понекад је довољно и магновење, сев интуиције. Добар пример пружа управо

Цери. Обревши се у Музеју Гети (Gatty museum), у Санта Моници, где се суочио с једним

куросом у веома добром стању, наводно из VI столећа, Цери је осетио да у статуи

постоји нешто што не одговара тој врсти, нешто извештачено, дакле знак да није

веродостојна већ кривотворена. Премда је пре куповине статуа прошла кроз низ

испитивања која је положила, накнадна, покренута само Церијевим утиском, показала

су да је једно италијанско око било у праву. Да би некако спасли част, кустоси музеја су

испод куроса ставили обавештење: „530. година пре нове ере или модерна копија”.

Тај пример нас учи како нам ваља вратити поверење у моћи људске те и сопствене

интуиције. Нарочито приликом првог сусрета с неком особом. Животно искуство ме

уверава да јe тај први, карактеролошки суд потом био редовно потврђиван. Одбацујући

га и придајући веће поверење разуму — скоро редовно сам грешио. Стога, када треба да

имам посла с неком непознатом особом — обраћам се женској интуицији за суд и

мишљење. Женски елемент поседује много јачу интуицију од мушког.

Page 32: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

КАД СЕ ЈЕДНОМ ОПРУЖИМ И СКЛОПИМ ОЧИ

Пре вечере обилазимо парк и замак Avenières, преображен у хотел и restаurant изнад

свих звездица. Сазнајем да га је саградила, почетком XX столећа, нека млада америчка

милионерка, у спомен прерано умрле сестре. Попут многих безверних и хистеричних,

необразованих и лаковерних белкиња, власница је мучно те залудно трагала за

„Апсолутом” и „Великим Унутрашњим Путем”. Или је пак бркала потребу за мушким

с тежњом ка иницијацији? Једно је извесно: запала је у клопку неког преваранта,

самозваног гуруа, мелеза (отац Индус, мајка Францускиња), за кога се удала. Тај је

оставио бројне трагове својих превара по замку, почевши од „велике капеле”, посвећене

идеји уједињења свих религија, од египатске и индуистичке до јеврејске, хришћанске и

исламске. У питању је соба обложена приказима ликова и симбола речених религија, у

боји, на керамичким плочама. Ипак, и у том јединству нису сви исти: судећи по

размерама дарованих простора приказања, самозвани гуру је највише ценио фигуре

Тарота. Једна мисао, наводно његова крунска, одаје некакву упућеност у

предевроаријски, „матријархални” слој религиозности: „Универзум је јаје — јаје је

универзум”. Све је то израђено и исписано рукама неке дирљиве неукости, што само

истиче цигански дух скаламерије.

Док то гледам помишљам како богови, можда, с истим осмехом надмоћности,

развученим између ироније и гађења, осматрају најлепше олтаре, храмове и кипове које

људи уздижу да би их славили и памтили. Тај утисак узвишености погледа — као да је

заузео олимпску тачку гледишта — истрајава и у трпезарији, где нам служе низ ремек-

дела nouvelle cuisine. Супруга и ја никад нисмо ценили ту кујну, али сад видим да је она

веома задовољна, срећна као дете које куша најомиљеније слаткише. С обзиром да

нисам више у стању да узимам тврду храну, већ само течну, задовољавам се, као и увек

пред светковинама кулинарске вештине, кушајући јела само очима. Помишљам, с

унутрашњим подсмехом, како исто тако ведски богови кушају жртве — мед, млеко и

маслац — принете на олтарима.

Када се опружим по постељи и склопим очи ради одмора, опажам како из таме често

надиру непозване бујице слика различитих грађа и својстава те стилских одређења, од

реалистичких до апстрактних. Оне се преображавају неком унутрашњом силом, без

уплива моје воље. И када покушам да их зауставим, одредим или усмерим — успех је, у

најбољим случајевима, само привремен и делимичан. Можда једнака непотпуност

карактерише и деловање богова? Дакле, попут незнаних радионица које у тами свести

производе слике, призоре и догађаје на које немамо велики утицај — тако и ми

производимо ствари и појаве што само делимично трпе условљавања богова, односно

виших сила. Људи су знатно слободнији него што обично процењују. Та слобода је

Page 33: Dragos Kalajic - Zimski Solsticijum

стратешка потреба на попришту борбе за Ред: у противном, људи не би били саборци

богова а можда не би ни постојали. Богови немају потребе за неслободним људима.

Суштински смисао људског постојања је указивање помоћи боговима, особито у добима

какво је ово, кад су они најусамљенији и најслабији.