310

Ekonomska politika Srbije u 2020 godinindes.ekof.bg.ac.rs/downloadsakta/Ekonomska politika... · EKONOMSKA POLITIKA SRBIJE U 2020. GODINI ... U tom svetlu, ukoliko se efikasnost države

  • Upload
    others

  • View
    21

  • Download
    0

Embed Size (px)

Citation preview

  • EKONOMSKA POLITIKA SRBIJE U 2020. GODINI

    RedaktoriMiodrag Zec

    Radovan KovačevićMilojko Arsić

    Ognjen Radonjić

    NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE sa Srpskom akademijom ekonomskih nauka

  • © 2020. Centar za izdavačku delatnost – Ekonomski fakultet u Beogradu Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili prenos u bilo kojem obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora i izdavača.

    IzdavačEkonomski fakultet u Beogradu

    Kamenička 6, Beogradtel. 3021-240, faks 3021-065

    http://cid.ekof.bg.ac.rsmail: [email protected]

    RecenzentiProf. dr Miomir Jakšić Prof. dr Boško Živković

    Prof. dr Ivan VujačićProf. dr Marija Džunić

    Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

    Dizajn koriceMaxNova Creativewww.maxnova.rs

    ŠtampaJAVNO PREDUZEĆE

    „SLUŽBENI GLASNIK” – Beogradwww.slglasnik.com

    Godina2020.

    Tiraž100

    ISBN: 978-86-403-1625-5

  • 5

    Sadržaj

    • Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

    I DEO: EKONOMSKA POLITIKA, INSTITUCIONALNA OGRANIČENJA I MEĐUNARODNI TRENDOVI

    • Ljubomir Madžar (profesor Univerziteta u penziji, NDES) Melanhonlična storija o izostaloj akumulaciji u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

    • Petar Đukić (TMF) Konstante i varijable eknomske politike - u kratkom, srednjem i dugom roku . . . 27

    • Milojko Arsić/Saša Ranđelović (EFB) Šta posle fiskalne konsolidacije? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .41

    • Radovan Kovačević (EFB) Uticaj malaksavanje svetske trgovine na robni izvoz Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

    • Milorad Filipović (EFB)/Miroljub Nikolić (Akademija tehničko-umetničkih strukovnih studija Beograd) Razvojna politika Srbije u 2020: Analiza efekata politike subvencionisanja investicija na unapređenje tehnološke strukture domaće privrede . . . . . . . . . . . . 83

    • Marko Sekulović (profesor Univerziteta u penziji, NDES) Netransparentnost srpske privrede . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99

    • Veselin Pješcić (NBS) Uticaj ekspanzivne monetarne politike ECB na kretanje kurseva valuta zemalja u regionu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

    II DEO: EMIGRACIJA, EFIKASNOST JAVNE UPRAVE

    I DRŽAVNI PODSTICAJI

    • Marko Đogo (Ekonomski fakultet, Istočno Sarajevo) Plate i emigracija. Da li postoji Čangova kriva?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

    • Dušan Mojić (FFB) Neformalne institucionalne prepreke reformi javne uprave u Srbiji . . . . . . . . . . .157

    • Dušan Pavlović (FPN) Skin in the Game javnih službenika za novi javni menadžment u javnom sektoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .173

    • Predrag Mlinarević (Ekonomski fakultet, Istočno Sarajevo) Politika subvencionisanja SDI i zamka srednjeg dohotka . . . . . . . . . . . . . . . . . . .185

    • Darko Marjanović (IEN) Da li snižene poreske stope utiču na odluku investitora o ponovnom investiranju u Srbiju. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201

  • 6

    • Jadranka Đurović Todorović/Marina Đorđević/Milica Ristić Cakić (EFN) Faktori evazionog ponašanja poreskih obveznika sa aspekta pravnih i fizičkih lica u Republici Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .215

    • Filip Krvavac (student EFB)/Mihajlo Đorđević (student EFB) Emigracija radne snage i starenje stanovništva: teorijski okvir i efekti na srpsku ekonomiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233

    III DEO: POLITIKA KONKURENCIJE, TEHNOLOŠKI PROGRES

    I JAČANJE TRGOVINSKOG PROTEKCIONIZMA

    • Ljiljana Maksimović/Milan Kostić (EFK) Ekonomski efekti kartelizacije u proizvodnji cementa i duvana u Republici Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257

    • Kosovka Ognjenović (IEN) Autput, zaposlenost i tehnološka intenzivnost prerađivačke industrije u Srbiji . 269

    • Stefan Đerasimović (Erste banka) Struktura proizvodnje i izvoza prerađivačke industrije Srbije prema veličini preduzeća i izvornom svojinskom obliku: Implikacije za ekonomsku politiku . . 285

    • Lidija Madžar (Univerzitet Alfa BK) Značaj digitalne privrede i digitalnih inovacija za razvoj Srbije . . . . . . . . . . . . 297

  • 7

    Predgovor

    U ovom zborniku nalaze se radovi prezentovani na tradicionalnoj konferenciji Naučnog društva ekonomista Srbije, Srpske akademije ekonomskih nauka i Ekonomskog fakul-teta Univerziteta u Beogradu održanoj 21. decembra 2019. u Beogradu posvećenoj Eko-nomskoj politici Srbije u 2020. Osamnaest radova pred vama pokrivaju široku tematsku oblast počev od privatnih, stranih direktnih i javnih investicija, štednje, fiskalne konso-lidacije, subvencija, privrednog rasta, institucionalnog okruženja i deviznih kurseva do emigracije, politike konkurencije, tehnološkog progresa i trgovinskog protekcionizma.

    Radovi u monografiji su podeljeni na tri dela. U prvom delu koji nosi naziv Ekonomska politika, institucionalna ograničenja i međunarodni trendovi, LJ. Madžar upozorava da je niska stopa investicija jedna je od najvećih slabosti našeg dosadašnjeg razvoja i ključni uzročnik sporog rasta. Nedovoljno investiranje, vidno slabije od ulaganja u komparabil-nim zemljama, tek je deo blokirajućeg sindroma u privrednom razvitku Srbije. Iza niske stope investicija stoji nedovoljna akumulacija. Kad se stopa nacionalne štednje izračuna na osnovu stope investicija, uz neophodno oduzimanje učešća amortizacije u BDP-u i uz odbitak analognog učešća deficita spoljnotrgovinskog bilansa, stopa štednje spušta se manje-više na nulti nivo. Druga strana ove uznemirujuće pojave jeste neodmerena orijentacija domaće ekonomske politike na strane direktne investicije koja je prerasla u pravu opsesiju. Autor zaključuje da privredna istorija ne poznaje zemlju koja se razvila na tuđoj akumulaciji i da aktuelno ignorisanje vlastite domaće štednje vodi pretvaranju zemlje u razvojnog marginalca bez nade u napredak i bolju budućnost.

    U radu P. Đukić ističe da je ekonomska politika Srbije u dugom roku rastrzana između različitih ciljeva: stabilnosti ili rasta, zaposlenosti ili realnih zarada i standarda, inve-sticija i novih radnih mesta ili funkcionalnih pretpostavki rasta u dugom roku. Gotovo svi dugoročni strukturni ciljevi, kao što su nova struktura zaposlenosti, porast produk-tivnosti rada, efikasnost poreskog sistema, ili javnog sektora i službi, ostaju u drugom planu. Analitička evaluacija na dugi rok pokazuje da se u Srbiji još nije odustalo od klasičnog pristupa ekonomskoj politici koja zamenjuje bivše socijalističke privredne pla-nove. Stoga, autor zaključuje da su svi izgledi da će Srbija nastaviti da ponavlja gradivo iz nedovoljnog rasta u kombinaciji sa rizicima potencijalne makroekonomske stabilnosti.

    U svom radu autori M. Arsić i S. Ranđelović konstatuju da je fiskalna konsolidacija us-pešno okončana, što je važan korak ka učvršćenju makroekonomske stabilnosti. Opet, sa druge strane, autori naglašavaju da u privredi Srbije i dalje postoje makroekonomske neravnoteže, koje bi u narednim godinama mogle povratno da ugroze rast privrede. Po-red i dalje visoke neravnoteže između štednje i investicija u poslednjih nekoliko godina javljaju se nove makroekonomske neravnoteže, kao što je brži rast realne vrednosti di-nara i zarada od rasta produktivnosti, što utiče na pad cenovne konkurentnosti privrede i rast deficita u spoljnotrgovinskom i tekućem platnom bilansu, čineći zemlju ranjivom u slučaju naglog pada priliva stranih direktnih investicija. Sasvim opravdano, autori insi-stiraju na tome da je pored makroekonomske stabilnosti za napredak privrede i društva u dužem vremenskom periodu presudan kvalitet institucija, na čije uspostavljanje ključno utiče država koja kreira, usvaja i primenjuje zakone, a kroz obrazovanje i medije utiče na

  • 8

    sistem vrednosti građana, običaje i poslovnu kulturu. Uspostavljanje dobrih institucija zahteva efikasnu državu. U tom svetlu, ukoliko se efikasnost države meri kao odnos iz-među rezultata koji se ostvaruju i troškova države, poređenje Srbije sa drugim zemljama pokazuje da postoji prostor da se i sa postojećim sredstvima postignu bolji rezultati. Na-predak u oblasti pravosuđa, administracije i bezbednosti bi unapredio pravnu sigurnost, uticao na smanjenje transakcionih troškova, što bi podsticajno uticalo na privatne inve-sticije. Bolji rezultati obrazovnog i zdravstvenog sistema bi doprineli povećanju ljudskog kapitala, dok bi efikasnije javne investicije uticale na brži rast javnog kapitala.

    U radu R. Kovačević ističe da opadajuće stope rasta svetske trgovine i bruto domaćeg proizvoda vrše pritisak na izvoz manjih zemalja. Globalna ekonomska kriza iz 2008. je vodila globalnoj recesiji svetske privrede koja ima dugoročne posledice, pre svega, na svetsku trgovinu. Dinamika svetske trgovine nije uspela da dosegne pretkrizni nivo, tako da je trend njenog rasta posle krize ispod pretkriznog trendnog nivoa. Kriza javnog duga Evrozone 2011-2012. dovela je do pogoršanja performansi spoljne trgovine ove integracije čije usporavanje uvozne tražnje preti da umanji izvoz zemalja kojima je ona glavno izvozno tržište. Sa ovim rizikom se suočava i Srbija, jer su članice Evrozone njeni glavni trgovinski partneri. Eskalacija trgovinskog sukoba između SAD i Kine, kao i između razvijenih zemalja, oličena u rastu carinskih stopa, jedan je od naglašenih faktora usporavanja svetske trgovine. Neizvesnosti koje se formiraju zbog carinske eska-lacije povećavaju investicionu opreznost kompanija, smanjujući time i uvoznu tražnju. Zahvaljujući prilivu stranih direktnih investicija, delovi i komponente su značajna stav-ka u robnom izvozu Srbije. Ipak, autor zaključuje, dalje tendencije u svetskoj trgovini će u velikoj meri zavisiti od toga da li će doći do smirivanja trgovinskih tenzija u svetu ili će se ići ka daljoj carinskoj eskalaciji.

    U radu M. Filipović i M. Nikolić ističu da su investicje ključni faktor rasta i razvoja zbog čega većina zemalja aktivnim merama ekonomske politike nastoji da poveća njihov obim i poboljša njihovu strukturu u cilju jačanja konkurentnosti nacionalne privrede na globalom tržištu i njene dugoročne održivosti. U tom smislu, od posebne važnosti je unapređenje tehnološke strukture investicija jer ona određuje tehnološke i proizvodne performanse, odnosno izvozni potencijal neke privrede u srednjoročnom i dugoročnom periodu. Autori zaključuju da su domaće podsticajne mere investicija podbacile u dome-nu podizanja tehnološkog nivoa domaće privrede, dok su efekti na planu zapošljavanja relativno pozitivni i ukazuju na poželjne izmene sistema podsticaja koje bi vodile značaj-nijim investicijama u visoko inovativne, tehnološki složenije i dugoročno konkurentnije proizvodnje.

    U radu M. Sekulović ukazuje da je u periodu postsocijalističke tranzicije Srbije, koji je počeo 2001. i još uvek traje, kumulirana netransparentnost koja zamagljuje sliku stvar-nog stanja srpske privrede. Privatizacija u Srbijij se, kako autor ističe, sprovodila po modelu „šok terapije“ i u uslovima institucionalnog vakuuma znog čega joj je, korupcija postala nužan pratilac. Autor insistira na nužnosti kritičkog dijaloga između ekonomske nauke i ekonomske politike koji će biti omogućen tek kada se jasno artikuliše društvena potreba za istinom o sopstvenom društvu.

    U radu V. Pješčić analizira uticaj ekspanzivne monetarne politike Evropske centralne banke na kretanja deviznih kurseva zemalja u regionu, sa posebnim osvrtom na reakcije

  • 9

    centralnih banaka. Reakcije centralnih banaka izabranih zemalja na ovakva kretanja, pored smanjenja referentnih kamatnih stopa, koje su bile ograničene zbog prisutnih ne-uobičajeno niskih kamatnih stopa, podrazumevale su i intervencije na deviznom tržištu kako bi se usporilo jačanje domaćih valuta. Autor zaključuje da će prelazak na restrik-tivniju monetarnu politiku u budućnosti verovatno proizvesti neke neželjene efekte kao što su odliv kapitala i pritisci u pravcu slabljenja lokalnih valuta. Ipak, autor naglašava da će negativni efekti budućih restriktivnijih monetarnih politika vodećih centralnih banaka biti manji ukoliko se trenutno povoljna postojeća kretanja iskoriste za sprovo-đenje strukturnih reformi i dalje jačanje makroekonomskih fundamenata i otpornosti domaćeg finansijskog sistema.

    U drugom delu, sa nazivom Emigracija, efikasnost javne uprave i državni podsticaji, M. Đogo ističe da nasuprot uvreženom mišljenju, barem kada su u pitanju zemlje Zapadnog Balkana, rast plata vodi sve masovnijoj emigraciji radne snage u pravcu razvijenijih ze-malja. Ipak, autor rezonuje, logički je nemoguće da se ovaj proces nastavi u dugom roku. U jednom trenutku, ako i kada kupovna moć plata u zemljama u razvoju iz kojih radnici emigriraju dostignu značajan procenat kupovne moći plata u razvijenim zemljama u koje radnici imigriraju, migracioni tokovi bi trebalo da prestanu, odnosno da se spuste na „prirodni“ nivo koji je determinisan uglavnom neekonomskim faktorima.

    U radu D. Mojića se analizira uticaj neformalnih institucionalnih prepreka reformi javne uprave u Srbiji, to jest dovode se u vezu dominantne norme i vrednosti srpske nacio-nalne kulture sa neuspešnim transformacijama formalnog institucionalnog okvira koji uspostavlja novi politički, ekonomski i, uopšte, društveni sistem. Autor, takođe, ukratko prezentuje glavne pokušaje reforme javne uprave nakon urušavanja socijalističkog po-retka i otkriva razloge zbog kojih neformalni institucionalni okvir predstavlja jednu od najvažnijih prepreka uspehu reformi javne uprave.

    U radu D. Pavlović ističe da bi upravljanje javnim resursima, umesto profesionalnih birokrata i javnih preduzeća, trebalo prepustiti privatnim subjektima u okviru modela javno-privatnog partnerstva. Posledica bi bila jačanje regulatorne uloge države kako bi se obezbedila uspešna kontrola privatnih aktera koji pružaju usluge od javnog interesa. Autor konstatuje da ovaj model dobro funkcioniše u zemljama u kojima javni sektor ima tradiciju niske zloupotrebe javnih resursa, dok je sa druge strane, u zemljama gde je jav-na administracija nerazvijena, nova javna uprava i javno-privatno partnerstvo otvorilo nove kanale za još efikasniju ekstrakciju, tj. zloupotrebu javnih resursa.

    U radu P. Mlinarević postavlja pitanje identifikacije privredno-strukturnih determinanti koje inhibiraju razvojnu konvergenciju sa razvijenim zemljama i drže zemlju u razvoju u zamci srednje razvijenosti. Po autoru, koncept razvojne strategije koji instrumentalno u potpunosti počiva na politici privlačenja stranih direktnih investicija predstavlja svo-jevrsnu prečicu kojom se nedovoljno razvijene zemlje uvode, po ubrzanoj dinamici, u zamku srednjeg dohotka. Autor konstatuje da je u Srbiji, kao i u jednom broju zemalja regije Zapadnog Balkana, upravo na delu ovaj pristup u kome jedan segment ekonomske politike postaje zamena za koherentnu ekonomsku politiku kao celinu koja bi trebalo da obezbedi stvaranje osnova za razvojnu konvergenciju.

  • 10

    U svom radu D. Marjanović razmatra pitanje da li i u kojoj meri strani investitori imaju nameru da ponovo investiraju u Srbiju ukoliko bi došlo do smanjenja stope poreza na do-bit i stope poreza na dohodak. Na osnovu sprovedenog istraživanja, autor zaključuje da bi veoma mali procenat stranih investitora ponovo investirao u Srbiju ukoliko bi došlo do smanjenja pojedinih poreskih stopa. Zbog toga, autor smatra da bi domaća ekonomska politika trebalo da bude predusretljiva prema stranim investitorima i to, pre svega, kroz smanjenje poreskih stopa.

    U radu J. Đurović Todorović, M. Đorđević i M. Ristić Cakić analiziraju se stavovi i per-cepcije fizičkih i pravnih lica o utaji poreza u Republici Srbiji kao i razlike među njima, to jest razlike u nezakonitom zanemarivanju poreskih odgovornosti između fizičkih i pravnih lica. Na osnovu rezultata dobijenih primenom jednog od najčešće korišćenih neparametrijskih testova u empirijskim istraživanjima, autorke izvode zaključak da ne postoji statistički značajna razlika u odgovorima između pravnih i fizičkih lica o stavo-vima u domenu evazionog ponašanja u Republici Srbiji. Rezultati istraživanja su poka-zali da najveće reperkusije na evaziono ponašanje i fizičkih i pravnih lica u Republici Srbiji imaju faktori ekonomskog karaktera.

    U svom radu F. Krvavac i M. Đorđević ističu da su emigracija radne snage i ubrzano starenje stanovništva ”Scila i Haribda” srpske ekonomije. Po njima je najavljena ekspan-zivna populaciona politika Vlade Srbije za 2020. pokušaj da se situacija preokrene, što zahteva, pre svega, vreme. Problem se produbljuje odlaskom radno sposobnog stanov-ništva, naročito visoko obrazovanog, koji vođen ekonomskim motivom i ličnom egzi-stencijom, svakodnevno napušta zemlju. Na taj način se smanjuje ponuda rada u zemlji, a posledično ugrožavaju pretpostavke za održiv rast srpske privrede, posebno ukoliko se uzme u obzir pogoršanje odnosa broja zaposlenih i penzionera koji konvergira ka neo-drživom. Na kraju, autori izlažu potencijalna rešenja koja bi u dugom roku, u značajnoj meri, ublažila ova negativna demografska kretanja.

    U trećem delu sa nazivom Politika konkurencije, tehnološki progres i jačanje trgovin-skog protekcionizma, Lj. Maksimović i M. Kostić analiziraju efekte ulaska multinacio-nalnih korporacija na tržište duvana i cementa u Republici Srbiji. Autori zaključuju da je privatizacija domaćih preduzeća u industriji duvana uticala na smanjenje proizvodnje inputa (i požnjevenih površina i proizvodnje duvana), a u industriji cementa do stagni-ranja proizvodnje koja u 2018. nije dostigla obim iz 1998. Takođe, autori primećuju da multinacionalne korporacije u ovim industrijama realizuju regionalne i globalne strate-gije i kartelskim dogovorima o cenama, obimu proizvodnje i geografskoj podeli tržišta, umanjuju društveno blagostanje.

    U radu K. Ognjenović ocenjuje vezu između autputa i zaposlenosti prerađivačke indu-strije za period 2005-2017. Ocene elastičnosti rada su pozitivne i statistički značajne u visoko tehnološki intenzivnim granama, što upućuje na zaključak da ove grane rad koriste efikasnije od drugih. Produktivnost rada je najviša u granama sa veoma viso-kom tehnološkom intenzivnošću. U granama srednjeg nivoa tehnološke intenzivnosti otkrivena je niska produktivnost rada, što se delom može objasniti nedovoljno efikasnim angažovanjem rada, kao i nezadovoljavajućim upravljačkim i tehničkim standardima u pojedinim granama prerađivačke industrije. I na kraju, sasvim očekivano, u nisko

  • 11

    tehnološki intenzivnim granama produktivnost rada je više nego dvostruko niža nego u granama visoke tehnološke intenzivnosti.

    U radu S. Đerasimović analizira strukturu proizvodnje i izvoza prerađivačke industrije Srbije prema veličini preduzeća i izvornom svojinskom obliku, potom tražnju za doma-ćim i stranim industrijskim proizvodima kao i domaću ponudu industrijskih dobara. Au-torka zaključuje da je neophodna temeljna promena strukture industrijske proizvodnje u pravcu povećanja učešća tehnološki intenzivnih grana koje proizvode dobra sa većom dodatom vrednošću. Samo na taj način, autorka ističe, povećaće se domaća tražnja za industrijskim proizvodima i uvoz će ostvarivati sporiji rast od dosadašnjeg. U tom kon-tekstu, bitna je aktivnija podrška velikim preduzećima, budući da su jedino ona kadra da ulažu značajna sredstva u istraživanje i razvoj. Pored postojećih, izvornih, društvenih preduzeća, neophodno je povećanje učešća stranih preduzeća, usled oskudice kapitala u Srbiji.

    Na samom kraju, L. Madžar proučava značaj i ulogu digitalnih inovacija, kao i funk-cionisanje savremene digitalne privrede u svetu, sa ciljem da se izvrši procena stanja ovih relativno novih fenomena u privredi Srbije. Autorka je mišljenja da je neophodno preduzeti hitne mere u pravcu povećanja broja kompetentnih kadrova koji bi bili anga-žovani na istraživanjima i uvođenju inovacija, zatim povećanja broja i vrsta dostupnih finansijskih instrumenata za podršku inovativnim procesima, kao i u pravcu intenzivnog razvijanja adekvatnog institucionalnog i pravnog okvira za podršku aktivnostima istra-živanja i razvoja. Na kraju rada, autorka daje preporuke raznovrsnih programa i finansij-skih instrumenata podrške koje bi Vlada Republike Srbije trebalo ozbiljnije da razmotri sa ciljem jačanja uloge digitalnih inovacija, digitalne privrede i aktivnosti istraživanja i razvoja u oblasti savremenih informaciono-komunikativnih tehnologija, kao i podstica-nja konkurentnosti i razvoja privrede Srbije zasnovane na znanju.

    * * *

    Zahvaljujemo se svim autorima i učesnicima ovog tradicionalnog naučnog skupa kao i Ekonomskom fakultetu u Beogradu na logističkoj i organizacionoj podršci. Mišljenja smo da je pred nama zbornik sa vrednim i aktuelnim istraživačkim rezultatima iz oblasti ekonomske politike i razvoja koji mogu biti od koristi kako naučnoj i stručnoj javnosti, tako i širokoj čitalačkoj publici.

    Beograd, februar 2020. REDAKTORI

    Miodrag ZecRadovan Kovačević

    Milojko ArsićOgnjen Radonjić

  • I DEO:

    EKONOMSKA POLITIKA, INSTITUCIONALNA OGRANIČENJA I

    MEĐUNARODNI TRENDOVI

  • 15

    ONESPOKOJAVAJUĆA STORIJA O INVESTICIJAMA I ŠTEDNJI U SRBIJI

    A MELANCHOLIC ACCOUNT OF INVESTMENT AND SAVINGS IN SERBIA

    Ljubomir Madžar

    Apstrakt: Nedovoljno investiranje uz stopu investicija znatno ispod stope u uporedivim susednim zemljama i zemljama u tranziciji do-bro je pepoznato kao razvojni problem u Sr-biji i predmet je širokih rasprava. No, iza tog problema krije se jedan daleko veći i teže rešiv problem – nedostatnost domaće štednje. Kad se u obzir uzme amortizacija i u račun uključe izvori stranog porekla, ispostavlja se da sto-pa investicija flukturira oko nule, neretko se spuštajući u zabrinjavajuće područje negativ-nih vrednosti. Izložena je hipoteza po kojoj je dobar deo ovog nezadovoljavajućeg rezultata izazvan efektom zaponca u potrošnji uslov-ljenim obilnim prilivima stranih unilateralnih transfera tokom dobrog dela perioda socija-lističkog razvoja. Kobne su i posledice konfi-skatornih mera revolucionarne socijalističke države koje su dobar deo najpreduzimljivijeg stanovništva lišile njegovog porodičnog bo-gatstva i značajne imovine. Dodatni delujući činilac je svakako odsustvo svesti vladajućeg političkog establišmenta o promeni aktera koji pokreću razvojni proces: danas su pokre-tačka snaga privatni preduzetnici, a za njenu punu valorizaciju potrebno je podsticajno okruženje. Odsustvo vladavine prava, širo-ko rasprostranjena korupcija i sudski progon preduzetnika takođe spadaju u važnije razloge destimulativnog okruženja i izostslog zadovo-ljavajućeg razvojnog učinka. Zamašna uloga može se pripisati defektnoj državnoj organiza-ciji koja onemogućava ostvarivanje potrebnog obima javnih investicija čak i kad su putem stranih kredita ili na drugi način osigurana potrebna finansijska sredstva. Može se govo-riti o suženoj aporopcionoj sposobnosti kao ograničenju na javne investicije, a posredno i na neke delove privatnih investicija.

    KLJUČNE REČI: INVESTICIJE, JAVNE INVESTICIJE, ŠTEDNJA, RAZVOJNA POLI-TIKA, VLADAVINA PRAVA

    Abstract: Insufficient investing with the in-vestment rate well below comparable neigh-bouring and transition countries is a well recognized and vastly discussed problem in Serbian development. But, behind it is a much more serious and harder to overcome prob-lem off insufficient domestic savings. When the depreciation charges are taken into ac-count and the part financed by the inflow of foreign resources, it turns out that the Ser-bian investment rate oscillates around zero, plunging not infrequently into the dismal area of negative values. Hypothesis is advanced that a good part of this unsatisfactory per-formance is due to the ratchet effect in con-sumption caused by the large concessionary inflow of foreign resources during a signifi-cant part of the socialist era. Dire are also the consequences of confiscatory measures of the revolutionary socialist government which deprived the most enterprising people of their family wealth and considerable properties. A contributory factor is certainly the lack of consciousness on the part of the ruling politi-cal directorate about the change of the agents driving development processes: the private entrepreneurs are the driving force for whose full realization an encouraging environment is needed. The absence of the rule of law, the widespread corruption and the judicial pros-ecution of the entrepreneurs are also among the major reasons of the discouraging busi-ness environment and missing satisfactory developmental performance. Substantial role could be ascribed to wanting organization

    * Profesor emeritus Alfa BK univerziteta. E-mail: [email protected]

  • 16

    of governmental machinery which makes it unable to implement needed mass of public investment even if financial means for such investments are secured through external credits or otherwise. One could speak of a limited absorptive capacity as a constraint on

    public investment and indirectly on the parts of the private investment as well.

    KEYWORDS: INVESTMENT, PUBLIC IN-VESTMENT, SAVINGS, DEVELOPMENT POLICY

    JEL KLASIFIKACIJA: E21, E22

    1. UVODNE NAPOMENE

    Široko rasutoj konfuziji o stvarnim dometima postojeće vlasti u Srbiji i o poželjnim oblicima i pravcima korigovanja njene politike ili čak radikalnijeg preokretanja mnogo doprinosi konfuzija u pogledu procene uspešnosti našeg skorijeg razvoja. U opticaju su dve oprečne i žestoko zagovarane ocene. Prema jednoj, iza koje sa svojim moćnim informacionim aparatom stoji vlast, Srbija se nametnula i uverljivo potvrdila kao neka-kav razvojni lider na zapadnom Balkanu pa i šire, uz izglede da se susedima i drugima nametne kao uzor koji valja slediti i oponašati. Drugu verziju zastupaju oni malobrojniji ali bolje upućeni, sa vrlo ograničenim pristupom sredstvima masovnog informisanja: to su posmatrači koji pomno prate podatke i zabrinuto konstatuju da odgovarajući učinci nisu nešto o čemu bi „vredelo pisati kući“. Nothing to write home about, kako bi rekli oni locirani onkraj Atlantika, krugovi prema kojima naša široka javnost ne gaji neke osobite simpatije.

    Srbija nije razvojni lider nego trnjezgalo, fenjerdžija koji pada u oči po svojoj lokaciji na začelju kolone zemalja čije se pomeranje u razvojnom procesu uobičajeno prati stopama privrednog rasta i za njih vezanim agregatnim pokazateljima. Među onima koji se pri-vrednim rastom profesionalno bave ta je činjenica valjano dokumentovana i analitički rigorozno istestirana. Ona je, primera radi, argumentovano obrazložena u većem broji tzv. izveštaja Fiskalnog saveta (FS), za koje bi tačniji naziv bio studija ili bar analiza, kao što je onaj iz ne tako daleke 2017. godine (FS 2017, ss.9-10). Tu je, pored ostalog, prezentirana i jedna istinski poučna iako potresna tabela, iz koje se vidi da se na skupu od 75 tu predstavljanih stopa rasta – 15 zemalja po pet godina – samo izuzetno može pronaći neka zemlja da u nekoj godini ima manju stopu od Srbije.

    Obilje informacija o Srbiji kao zemlji koja u privrednom razvitku ne postiže zadovolja-vajuće rezultate može se naći i u brojnim zbornicima Naučnog društva ekonomista Srbi-je, pogotovo onim koji sadrže priloge redovnim godišnjim savetovanjima o ekonomskoj politici i izgledima za predstojeću godinu. Među takvim radovima daju se identifikovati mnogi sa čvrstom argumentacijom i istančanom analitičkom podlogom, a kao novije vredi pomenuti Đukića (2018) i Filipovića i Nikolića (2018). Na eventualne skeptike sa nepovoljnim ocenama razvojnih performansi, ali i na one nevino naivne koji su podlegli indoktrinaciji o razvojnom liderstvu Srbije, posebno dubok utisak morao bi da ostavi rad trojice ekonomista iz FS – Petrovića, Brčerevića i Minića (2016, s. 6) – gde se mimo obi-čaja ali više nego umesno pružaju informacije o višegodišnjem tempu rasta, a potom i o stopama rasta BDP-a očišćenim od vanrednih činilaca, te pokazuje koliko je taj rast bio skroman i nezadovoljavajući. Šokantno ali otrežnjujće deluje tabela u dokumentu Fiskal-nog saveta (FS 2017, s. 10) u kojoj su dati informacije o stopama rasta BDP 2014-2018 za

  • 17

    16 uporedivih zemalja i u kojoj su se našle samo dve zemlje u dve godine koje su imale nešto niže stope rasta od Srbije! Veoma je rečita i tabela u citiranom radu trojice autora (Petrović et al. 2016, s. 7) gde su dati indeksi rasta za sedmogodišnji period 2008-2015. I ti podaci daju sliku koja niti ohrabruje niti inspiriše. Ako ponderisani prosek navedenog indeksa za sve obuhvaćene zemlje iznosi 110,2, on za Srbiju dostiže tek 99,0, informišući o sedam za našu zemlju razvojno izgubljenih godina.

    Pravi udar ipak mora da usledi uvidom u još noviji rad sličnog autorstva (Petrović, Br-čerević i Gligorić 2019) gde se svojevrsna tragična promašenost naše ekonomske a po-gotovo razvojne politike dokazuje rigorozno ekonometrijski: zbog poništavanja vlada-vine prava i zbog nezdravo raširene i maligno narasle korupcije zemlja gubi čitav jedan procentni poen u stopi rasta. Stope rasta su, dakako, različite za različito definisane i vremenski izdiferencirane periode, ali razuman odabir jednog reprezentativnog perioda daje kao orijentacioni rezultat stopu od nekih 2% Implikacija je jasna: zbog bezakonja i patološki ukorenjene korupcije tempo privrednog rasta u ovoj zemlji faktički je prepo-lovljen u odnosu na ono što bi mogao da bude u jednoj pravno sređenoj zemlji sa prime-renim etičkim odnosom prema javnom interesu i opštem dobru.

    2. INVESTICIJE I AKUMULACIJA U SVETLOSTI OPREDELJUJUĆIH PREOKUPACIJA EKONOMSKE POLITIKE

    Daleko smo od toga da iz minule ali vremenski ne baš mnogo udaljene socijalističke ere našeg razvoja izvučemo bitne pouke i relevantne zaključke za tekuću ekonomsku i dugoročnu razvojnu politiku. Pažljiviji posmatrač ne može a da se ne iznenadi opada-njem važnosti koja se i u ekonomskopolitičkim razmatranjima i u široj javnosti pripisuje investicijama, štednji i ekonomskom razvoju, posebno njegovom tempu i izgledima da bude održiv na dugi rok. Za vreme „socijalističke izgradnje“ i opsesivne okrenutosti in-dustrijalizaciji trajno su u centru pažnje bili i tempo rasta, i investiciona ulaganja, i aku-mulativni potencijal privrede. U postsocijalističkoj eri to više nije slučaj, ne bar sa onim intenzitetom i u onoj formi kako je to bilo za vreme socijalizma. Ako je tada zemlja bila premrežena razvojno opredeljenim institucijama – zavodima za planiranje na raznim nivoima državne organizacije, društvenim fondovima, razvojnim bankama...− toga u postsocijalističkom periodu nema i kao da je u nekoć prenapučenom prostoru organiza-cija orijentisanih na razvoj zavladao nekakav institucionalni pomor.

    I sama ekonomska profesija bila je opsednuta razvojem. Treba se setiti neponovljivog B. Horvata (1961, 1964) koji je svoju „teoriju planske privrede“ u osnovi postavio kao teo-riju razvoja u uslovima socijalizma i uz institucionalne pretpostavke primerene tom po-retku. Sasvim prirodno, investicije i akumulacija bili su centralni problemski kompleks u takvom pristupu. Njegova naširoko poznata i masovno citirana knjiga o privrednom sistemu Jugoslavije (1976, posebno ss. 218-224) sa osobitim rafinmanom i uz poseb-nu analitičku razradu bila je posvećena investicionoj politici, mehanizmima formiranja akumulacije i instrumentima i politikama posredstvom kojih se akumulacija ubirala a investicije alocirale. Povećavanje akumulativnog potencijala i apsorpcione sposobnosti za investicije – sam pojam je u svetsku ekonomsku nauku uveo B. Horvat – bile su na trajnijoj osnovi u samom vrhu razvojnopolitičkih prioriteta. Posve je druga stvar što su u institucionalnom razvitku do snažnog izražaja došle tendencije koje su jednako snažno

  • 18

    delovale protiv uspešne realizacije tih prioriteta. Znanje je tada, možda i više nego sada, bilo poguban ograničavajući činilac u razvijanju institucija, a politička motivacija je tada, kao i uvek, resursne tokove skretala sa trajektorija njihove društveno najkorisnije upotrebe.

    U novije vreme korisnu delatnost u smislu obnavljanja društvene svesti o važnosti inve-sticija razvio je FS. U nizu „izveštaja“ ukazivano je na nedovoljno investiranje, a poseb-no na zaostajanje stope investicija u odnosu na uporedive zemlje zapadnog Balkana i one koje su se, poput Srbije, našle u procesu tranzicije. Posebno korisno bilo je ukazivanje na nedovoljne javne investicije (FS 2016a, s. 73 i 2016b, s. 57). Čak ni profesionalna javnost nije bila potresena više nego značajnim nalazom FS-a da nam se tokom najvećeg dela postojanja demokratskog poretka učešće javnih investicija u BDP kreće do nivoa od 3%, dok u uporedivim zemljama to učešće premašuje 4%, a u periodima kompenzacije za nedovoljno javno investiranje u prošlosti prelazi i 5%.

    No, upozorenja FS-a bila su glas vapijućeg u pustinji – uobičajeni vox clamanti in deser-to – i bio je daleko od toga da u punoj meri nadoknadi izostanak ozbiljnog razvojnopoli-tičkog angažovanja na nivou društva kao celine. Naročito dalekosežno bilo je upozorenje FS-a na nedovoljnu – kako je prikladno terminološki precizirao B. Horvat – apsorpcionu sposonost privrede. U tom smislu zaista šokantno delovali su nalazi FS-a da su za krupna infrastrukturna javna ulaganja bila obezbeđena vrlo velika kreditna sredstva, reda veli-čine 4 milijarde evra, koja su na računima ležala neaktivirana uz notorno nezadovoljava-juću postojeću infrastrukturu na svim nivoima ekonomskog sistema. Tu su sredstva, a tu je i pravovremeno pripremljena projektna dokumentacija, a ulaganja ostaju daleko ispod potrebnog i planiranog nivoa. U međuvremenu država plaća kaznene kamate na povuče-na a nepokrenuta finansijska sredstva. Tako je otkriveno, a nažalost nije dovoljno široko percipirano, da novac i projekti nisu dovoljni za realizaciju javnih investicija; potreban je i provedbeni kapacitet države da se ta ulaganja na terenu i realizuju. A za to je potrebno sistematski uvećavati upravljački i operativni kapacitet države i njene javne uprave, a možda je neophodan i zaokret u kadrovskoj politici koji bi omogućio da na važna mesta u državnoj organizaciji dođu pre svega kompetentni a ne tek politički pouzdani ljudi.

    Umesto zdrave i dugoročne orijentacije na povećanje sopstvene stope investicija i ek-spanziju, uz unapređenje alokacije, domaćih ulaganja, ovdašnja ekonomska politika op-sesivno se okrenula stranim direktnim investicijama (SDI) i opredelila se za njih kao za osnovnu, bezmalo isključivu, komponentu razvojne politike. U ovdašnjoj profesionalnoj, a time i u najširoj, javnosti nije razjašnjeno pitanje uputnog, da se i ne govori o optimal-nom, okretanja SDI, pa time i vezivanja za njih. Nema sumnje da je korisno orijentisati se i na SDI u jednoj privredi sa još uvek velikom nezaposlenošću, a možda i nedovoljnom sposobnošću mobiizacije drugih komplementarnih proizvodnih činilaca. U takvoj pri-vredi oportunitetni trošak komplementarnih faktora neretko je blizak nuli, a u svakom slučaju relativno nizak, pa skoro sva novostvorena vrednost generisana posredstvom SDI, ili bar njen dobar deo, ima na makro nivou karakter svojevrsne čiste dobiti.

    Dobro su poznati i drugi argumenti u prilog SDI (pribavljanje nove tehnologije, obez-beđivanja novih tržišta i novih izvora sirovina i materijala, nova organizaciona rešenja i nove upravljačke tehnike...) ali ipak ostaje pitanje mere u kojoj privreda treba i može racionalno da se oslanja na SDI. To je tema koju bi i naučno-istraživačke organizacije i

  • 19

    važnije državne institucije mogle da uvrsti u svoj radni program sa ciljem da se detaljno raspravi. Dalje bavljenje ovom temom ne spada u domen i svrhu ovoga rada, ali neka ovaj ekskurs bude završen jednom konstatacijom koja bi mogla da bude tačna, a to je da nije poznat slučaj zemlje koja se uspešno razvila na tuđoj akumulaciji.

    3. CRNA RUPA U SISTEMU INVESTIRANJA I FORMIRANJA AKUMULACIJE

    U ovom ključnom odeljku teksta teško je odoleti iskušenju a ne prikloniti se korišćenju jednog nosećeg termina iz minulih vremena socijalističkog društvenog poretka. Reč je o izrazu sistem proširene reprodukcije. Naziv je neuobičajeno podesan jer sugestivno objedinjuje i sistem investiranja i mehanizam formiranja akumulacije. Da je investiranje u ovoj privredi i državi nezadovoljavajuće – i to kako po obimu tako i po strukturi – to je, između ostalih, i FS emfatično dokazivao u većem broju svojih priloga, pored ostalog i u tekstu u kome jakim rečima upozorava na nedovoljne javne infrastrukturne investicije i na zabrinjavajuće zaostajanje u odnosu na uporedive zemlje (2016a. ss. 72-78). Sasvim je jasno da nedovoljne javne investicije, nedostatne čak i u odnosu na inače skromne inve-sticije u tržišno postavljenom privatnom sektoru privrede, predstavljaju pored ostalog i krupan strukturni problem. No, nedovoljnost investicija i njihova strukturna manjkavost tek su deo ledenog brega čiji se znatno veći deo krije pod površinom prilično mutne vode našeg razvojnog zamešateljstva.

    Pogubna slabost aktuelnog sistema proširene reprodukcije nije samo nedostatak i struk-turna asimetrija u investiranju nego daleko više, nedovoljna, može se reći gotovo nika-kva, štednja. Nekostatak, bolje reći odsustvo, štednje prava je tema ovoga rada i njegova udarna poenta. U vezi s tim potrebno je jedno vrlo precizno metodološko razjašnjenje. Predmet rada nije statistička procena i detaljna kvantifikacija štednje. Predmet je uka-zivanje na hronični nedostatak akumulacije i odsustvo institucionalnih mehanizama i pratećih motivacionih struktura za njeno sustavno i trajno formiranje. Stoga u onome što sledi neće biti nekih impresivnih tabela bogato okićenih silnim brojevima. Cifarskih iskaza će biti ali će oni služiti ne kao potpuna slika procesa formiranja akumulacije u ovoj privredi nego tek kao ilustracije konstatacija i nalaza za koje se valja nadati da će biti tačni i precizni. Ovakav postupak nametnut je i jednom okolnošću koja ima čisto tehnički karakter. Naime, različite periodizacije dosadašnjeg razvoja daju unekoliko ra-zličite slike o veličini akumulacije i o njenim odgovarajućim stopama. Poželjno je stoga oformiti jednu brojčanu sliku koja će sintetički i sumarno prikazati odnose i tendencije u dužem višeperiodskom razdoblju – sliku koja će biti ilustrativna i reprezentativna. Otud brojčane informacije koje će sažeto biti prezentirane u nastavku treba shvatiti bezmalo kao metaforu, kao koncizno oformljenu informaciju o nedostatku štednje koja se uve-liko i na trajnoj osnovi izvrgnula u fundamentalno ograničenje i krupnu funkcionalnu prazninu u ovdašnjem privrednorazvojnom procesu. Skrajnutost amortizacije u analizi investicionih pitanja i nezdravo prenaglašena okrenutost SDI zapravo su potisnuli doma-ću štednju u duboki drugi plan i iz vidnog polja potpuno potisli njen nedostatak, u stvari nepostojanje kao endemične i duboko ukorenjene boljke ovoga društva. Mi smo društvo u kome se štednja kreće oko nultog nivoa, s tim što se u izvesnim godinama survava u opasno područje čak i negativnih vrednosti.

  • 20

    Od stope investicija veoma jednostavno se stiže do stope (domaće) štednje1. Prema stan-dardnim makroekonomskim identitetima zbir privatne štednje i (pozitivnog ili nega-tivnog) suficita državnog budžeta (opšta država!) umanjen za iznos privatnih investici-ja daje (pozitivan ili negativan) suficit trgovinskog bilansa. Uobičajeno je da se suficit spoljnotrgovinskog bilansa, budući da je hronično manji od nule, obrađuje kao deficit čija je (pozitivna) vrednost jednaka razlici između uvoza i izvoza. Domaća privatna štednja jednaka je stoga ukupnim domaćim privatnim investicijama umanjenim za defi-cit trgovinskog bilansa i ukupni budžetski deficit. Javna štednja izračunava se na analo-gan način, tj. kao razlika između javnih investicija i, uslovno govoreći, tekućeg budžet-skog deficita, a ovaj je jednak razlici između dela fiskalnih prihoda namenjenog tekućem javnom finansiranju i tekuće javne potrošnje. Implicitna je pretpostavka da je u budžes-tkom planiranju institucionalno razgraničeno tekuće javno finansiranje od budžetskog ulaganja u infrastrukturu i druga javna dobra. Iz navedenog sledi važna bilansna relacija za izračunavanje ukupne domaće štednje: proizlazi da je ona jednaka ukupnim investi-cijama uvećanim za tekući budžetski deficit i za pozitivan ili negativna (kod nas redovno negativan te tako prirodno iskazivan kao deficit) spolnotrgovinskog bilansa.

    Ovde je reč o domaćoj štednji. U privredi kao što je naša bitni su i faktorski dohoci (reč je o nepunih 3 milijarde dolara mahom radničkih doznaka), pa je deficit platnog bilan-sa znatno manji od deficita trgovinskog bilansa. Stoga je i deficit kao odbitna stavka u obračunu štednje daleko manji od deficita trgovinskog bilansa. Ova činjenica ima za po-sledicu da je nacionalna štednja u odgovarajućoj meri veća od domaće. Deo nacionalne štednje koji stiže iz inostranstva putem faktorskih dohodaka ne odražava niti razvojni potencijal, niti učinke, niti efikasnost domaće privrede, pa je za svrhe analize kao što je ova relevantna samo domaća štednja. U prvom navratu moguće je kao aproskimaciju akumulativnog potencijala društva, definisanog na domaćoj osnovi, prihvatiti razliku između ukupnih investicija i deficita trgovinskog bilansa. Dobro je da se precizira da tako definisana domaća štednja predstavlja zbir pozitivne privatne štednje i javnih ula-ganja, što se na bilansnom planu pokazuje kao jednako ukupnim investicijama umanje-nim za zbir trgovinskog deficita i tekućeg deficita u javnom (opšta država!) sektoru.

    Ovo što sledi biće, kako je nagovešteno u drugom pasusu ovog odeljka, krajnje gru-ba, više ilustrativna nego informativna procena, kojom naša zabrinjavajuće nedovoljna akumulacija treba da bude naznačena samo u najopštijim konturama. Stopa investicija kreće se oko nekih 20%, a pre par godina bila je i osetno niža. Ako se za fiksne fondove pretpostavi prosečni vek trajanja od 20 godina, što je, s obzirom na aktuelni ritam teh-ničkog napretka, prilično visoka brojka, stopa amortizacije iznosila bi 5%. Uz kapitalni koeficijent od 2,5, učešće amortizacije u BDP-u oformilo bi se na nivou od 12,5%. Time bi se učešće neto investicija u BDP-u iskazalo na nivou od oko 8%. U nekim godinama učešće deficita spoljnotrgovinskog bilansa u BDP-u dostizalo je i mnogo veće nivoe, što za domaću štednju daje negativne iznose. Sledi da je u nemalom broju godina, i

    1 Kad je obračun trebalo isterati na čistac, ispostavilo se da to i nije tako jednostavno. Komplikacije i nedoumice javile su se kad je iskrsla potreba da se izračuna javna štednja. Prva i logična ideja da se od javnih investicija prosto oduzme budžetski deficit nije dala zadovoljavajući rezultat. Izišlo je na videlo da taj postupak podrazumeva da se u opštoj bilansnoj jednačini za obračun BDP-a dva puta uračunava taj isti deficit. Nakon nešto dužeg eksperimentisanja priklonio sam se postupku kakav je opisan u tekstu. Ovde sam, kao i na drugim tačkama, otvoren za kritike i komentare, uz spremnost da u predloženoj metodolo-giji učinim i neke korekcije.

  • 21

    to u sasvim bliskoj prošlosti, ovo društvo izjedalo svoju ekonomsku supstancu, bivalo zahvaćeno involutivnim procesom osiromašenja umesto ekonomskog razvitka za koji se deklarativno, pa po vlastitom razumevanju i sasvim odlučno, opredljuju svi njegovi relevantni činioci.

    U jednom ranijem obračunu, čiji rezultati nisu integralno objavljeni, aproksimativno su izračunate procene stopa domaće štednje kao razlike između stopa investicija i odgo-varajućih učešća spoljnotrgovinskog deficita u BDP-u. Dobijena je uznemirujuća serija pokazatelja. Za period 2001-2011. dobijena je serija negativnih procena stope domaće štednje, sa izuzetkom dveju godina kad je bila na nultom nivou. U narednom četvorogo-dišnjem periodu 2012-2015. dobijene su sledeće procene: 4,3%, 7,1%, 6,7% i 9,6%. Ako bi se ovim procenama dodalo učešće javnih investicija u BDP-u, kao aproksimativna mera državne štednje, u prvom trinaestogodišnjem intervalu još uvek bi negativne ostale stope domaće štednje za 6 godina što je otprilike polovina obuhvaćenog razdoblja. U naredne četiri godine tako procenjene stope kretale bi se grubo uzev između sedam i 13 procenata. Nema sumnje da je sve ovo razočarajuća slika domaćeg štednog potencijala i da ovde treba tražiti neke bitne sastavnice sindroma razvojne posustalosti koja zemlju ukopava u duboko začelje lestvice evropskih zemalja rangiranih po stepenu razvijenosti i, još gore, u samo dno lestvice sačinjene po stopama rasta.

    Slika je dovoljno deprimentna već na ovom tek delimično izvedenom nivou analize. Mnogo šokantnija ona postaje ako se u sagledavanju faktički nepostojećeg mehanizma formiranja akumulacije načine sledeća dva koraka. Prvo, dodatni važan uvid dobija se kad se navedeno stavi u kontekst međunarodne komparativne analize. Teško će i u naj-širem međunarodnom kontekstu pronaći zemlju koja u domenu formiranja akumulacije pruža tako zapanjujuću sliku. Možda se najbolje ta razvojna kataklizma sagledava ako se stavi u kontrast sa jednom posebno uspešnom zemljom kao što je Kina. Njene stope šted-nje formirale su se u dužim razdobljiva na nivou od preko 35%, a u periodu 2004-2007. premašile su čak 40%. Vredno je kao pravi kuriozitet istaći da je ta stopa u 2006. godini premašila čak polovinu kineskog BDP! Ove cifre o markantnim svojstvima kineskog ekonomskog razvoja uzete su iz vrlo informativne knjige o korenima i tajnama njenog uspona (Bergsten et al. 2011/2009/, ss. 150-3).

    Druga važna činjenica koja sliku čini dodatno uznemirujućom, pa i zaprepašćujućom, jeste činjenica da su sve navedene stope obračunate na bruto osnovi: sadrže amortiza-ciju. Prava slika o štednom potencijalu zemlje dobija se, dakako, kad se u obračun kao odbitna stavka uključi amortizacija. Sa kapitalnim koeficijentom od svega 2 stopa amor-tizacije bi se, uz zadržavanje ovde prihvaćene pretpostavke o prosečnom veku fiksnih fondova, iskazala na nivou od 10%, što bezmalo sve dosad posmatrane stope survava duboko u područje negativnih vrednosti. Ostaje pitanje koje ne ide dalje od retoričkog, a to je kakvoj budućnosti može da se nada zemlja čije se stope bruto akumulacije formira-ju znatno ispod realistički procenjenih stopa amortizacije?

  • 22

    4. POKRETANJE AKUMULACIJE KAO IZAZOV ZA INSTITUCIONALNU IZGRADNJU I EKONOMSKU POLITIKU

    Uzroci izostale sklonosti štednji i uznemirujuće niskog akumulativnog potencijala nisu ni izdaleka dovoljno poznati. Na raspolaganju je široka lepeza spekulacija o uzrocima te razočarajuće pojave. Nema sumnje da u tome vidnu ulogu igra naša socijalistička ba-ština. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka tekuća potrošnja stanovništva digla se visoko iznad nivoa koji je odgovarao proizvodnom kapacitetu i resursnoj raspoloživosti zemlje. Razlog je u dobro poznatom obilnom prilivu unilateralnih transfera sa Zapada zahvaljujući poznatoj jedinstvenoj konstelaciji geopolitičkih okolnosti (Madžar 1991, 1992).

    Inercija neodmerenog trošenja, znatno iznad kapaciteta impliciranih skromnim proi-zvodnim mogućnostima učinila je svoje i nakon što su ti transferi praktično presušili, a tome je mnogo pomoglo obilje jeftinih i lako dostupnih kredita u vreme poznate poplave petrodolara. Tako su i sedamdesete godine minulog stoleća protekle u znaku obilnog ali na dugi rok neodrživog trošenja. Rezultujuća eksplozija spoljnog duga donela je pozna-tu finansijsku krizu ranih osamdesetih godina kad je zemlja bila zrela za banakrot ali je on izbegnut zahvaljujući podršci MMF-a. Ovakvi uzleti potrošnje iznad razine koja bi bila kompatibilna sa proizvodnim kapacitetima dobro su u ekonomskim analizama prepoznati kao opasni i razvojno destruktivni. Javlja se efekat zaponca (ratchet effect): na povećanu potrošnju stanovništvo se lako i brzo prilagođava, ali se njena elastičnost u prilagođavanju naniže pokazuje kao neugodno mala, bliska nultom nivou.

    Kob hipertrofirane potrošnje bacila je dugu senku na naše dugoročnije razvojne mo-gućnosti: aspiracije ostaju neumerene u odnosu na mogućnosti, zbog niske akumulacije ostajemo osuđeni na spor rast, uz trom rast raspon između nabujalih apsiracija i ograni-čenih mogućnosti povećava se i dalje, a tako stvorena nepovoljna dinamička konstelacija možda se najprikladnije može okvalifikovati kao začarani krug. Time se verovatno ne iscrpljuje odgovor na pitanje zašto tako malo štedimo i sporo rastemo. Neku ulogu mora da je odigrao i konfiskatorni uragan koji je donela socijalistička revolucija: sklonost ka štednji mora da umine ako se u vremenu koje istorijski predstavlja tek trenutak može izgubiti najveći deo onoga što se tokom dugih godina, često iz naraštaja u naraštaj, aku-muliralo sa velikim trudom, natrprosečnom razboritošću i nesumnjivim odricanjem od nekih oblika potrošnje koji neizbežno deluju kao trajna iskušenja.

    Moraće se razmotriti i ograničavajući činioci preduzetništva, a posebno njegova izlože-nost opštom neodobravanju najšire, a bogme dobrim delom i naučne i kulturne javnosti. Deo ovog sindroma jeste i činjenica da se kod ovdašnjeg biračkog tela izdašni politički poeni mogu priskrbiti policijskim i sudskim progonom preduzetnika. Biračko telo po-kazuje zapanjujuće odsustvo razumevanja za položaj i status onog dela društva od koga mu zavisi ekonomska budućnost. Kompleks zamrle ili čak izostale štednje moraće u dogledno vreme biti predmet opsežnih i temeljnih istraživanja u kojima će biti posla i za etiologe, etnologe i socijalne psihologe.

    U aktuelnoj situaciji prvi korak bi po svoj prilici morala da bude trezvena dijagnoza ambijenta u kome bi se pristupilo odlučnom pokretanju akumulacije i podizanju štednog potencijala na bitno viši i trajno osiguran nivo. Centralno i noseće mesto u toj dijagnozi

  • 23

    moraće da ima nalaz da zemlja ne poseduje institucionalne mehanizme niti ekonom-skopolitički instrumentarijum za mobilisanje akumulacije i njeno trajno uvećavanje. Ne samo da ne postoje potrebni instrumentarijum i privrednosistemska ustrojstva, nego u nas ne postoji ni svest o potrebi njihovog razvijanja. Politika se strmoglavo ustremila na SDI, koje su u određenim granicama vroma korisne i čak neophodne, ali kad se te grani-ce znatno premaše – bar u odnosu na domaću akumulaciju i stepen sa kojim je zastuplje-na u ekonomskopolitičkom diskursu, one bi mogle da se pretvore u mač sa dve oštrice.

    Možda ne bi bilo odveć iznenađujuće ako bi se ispostavilo da SDI u izvesnoj meri poti-skuju i koče domaću akumulaciju, posebno u onim sektorima gde bi mogle da potiskuju domaća ulaganja, a tim putem i akumulaciju koja bi njima bila podstaknuta. SDI su for-sirane prilično obilnim subvencijama, pri čemu i ovlašan uvid otkriva elemente diskri-minacije na račun domaćih ulaganja. U sredstvima javnog informisanja daju se razabrati brojne indikacije neodmerenog forsiranja SDI, a time je diskriminacija domaćih ulaga-nja već i logički implicirana. Pritom istinski krupne determinante nejednakog položaja domaćih i stranih subjekata nisu prvenstveno sadržane u diskriminatornoj prirodi samih propisa nego – kako se to kod nas izmetnulo u široko rasprostranjenu i jednako štetnu praksu – u njihovom selektivnom tumačenju i, osobito, u njihovoj praktičnoj primeni.

    Kao nesmotreno zanemareni prioritet ostaje podsticanje domaće štednje. Biće neophod-no razmotriti šta na tom planu može da se učini u tri ključna segmenta privrede, odnosno društva. To su stanovništvo, sama privreda i država. Na četvrtom segmentu – to je ino-stranstvo, tj. SDI – preduzima se možda i više i usrdnije nego što je preporučljivo. Čini se da je prostor za podsticanje štednje stanovništva najskučeniji. Stabilnost cena održava se već tokom dve decenije, pa su stimulativni učinci po tom osnovu očito iscrpeni. Za stimulisanje štednje kamatnim stopama mogućnosti su jednako sužene jer su svetski finansijski tokovi kamatnu stopu faktički spustili na nulti nivo, a u realnom izrazu ona je očevidno potisnuta u područje negativnih vrednosti. Svi su izgledi da će ovakvi odnosi i tendencije zadugo potrajati. Ostaje podsticanje interne akumulacije u sektoru privrede, koji, čini se, jedini generiše izvesnu pozitivnu neto akumulaciju. Tu postoje mogućnosti ohrabrivanja interne akumulacije putem tzv. poreskih kredita. Ohrabrujuće je i pomena vredno da je taj instrument, doduše uzgred ali ipak jasno, pomenut i u jednom doku-mentu Fiskalnog saveta (FS 2014, s. 9). Ne bi bilo loše da se prouči opcija da se ukupna fiskalna davanja poslovnih subjekata, a ne samo porez na dobit smanje u procentu koji bi zavisio od prikladno odabrane mere internog investiranja, a time i interne akumulacije (zadržane dobiti).

    Problem stimulisanja akumulacije znatno je posložen činjenicom da sve radikalnije pro-mene u ovom segmentu iziskuju mnogo vremena za implementaciju, pa čak i za samo koncipiranje i operativnu razradu. Eventualni efekti, međutim, pristižu sa još većim kašnjenjem. Više nade na kraći rok pruža jedan alternativni pravac delovanja, a to je da država prosto ukloni jedan broj instrumenata i na njima zasnovanih politika, kao i jedan broj manjkavosti u tim politikama, što uistinu ne zahteva previše vremena. Među njima je šuma lokalnih dažbina koja se širi i buja stihijski i veliki broj potencijalno vrednih preduzetničkih poduhvata saseca u zametku.

    Tu je, naravno, i poslovično unapređivanje poslovnog ambijenta. Ovde je mesto da se ukaže na jedan sasvim nov, izuzetno značajan i zaista inspirativno bogat članak o slaboj

  • 24

    zastupljenosti vladavine prava i o zloćudno zavladaloj korupciji (Petrović et al. 2019). Čini se da taj članak nije dovoljno zapažen iako je reč o nalazima zasnovanim na rafini-ranim ekonometrijskim analizama posvećenim pojavama koje našoj ionako nedostatnoj stopi rasta oduzimaju dobar procentni poen. Zaključak je neposredan i samoobjašnja-vajući: ako bi se država prosto okrenula sebi samoj i počistila vlastito dvorište, tempo privrednog rasta podigao bi se za dobru trećinu! Naravo, ovo je lakše preporučiti nego realizovati; da je to lako, već bi se, i to poodavno, dogodilo. Poznate su smetnje u reali-zaciji ovakve preporuke: korupciju treba da saseku i vladavinu prava da afirmišu akteri među kojima je popriličan broj korisnika (beneficiary) korupcije kao i onih koji svoje brojne i važne interese ostvaruju upravo zaobilaženjem propisa a ne njihovim doslednim sprovođenjem.

    Sasvim nezavisno od potrebe da se učvrsti vladavina prava i vidno ograniči korupcija, ostaje ogroman posao, pravo čišćenje Augijevih štala, unutar same države. Brojnim i za-mašnim sistemskim promenama treba revidirati alokaciju nadležnosti i popuniti brojne praznine u obavezama i odgovornostima za mnoge važne poslove i sistemski postavlje-ne funkcije, zatim otkloniti preklapanja i sukobe ovlašćenja, konačno afirmisati načelo transparentnosti putem redovnog pripremanja i shodnog objavljivanja izveštaja o radu (uključujući npr. pravovremeno podnošenje nacrta i predloga zakona o budžetu za na-rednu godinu i prezentiranje završnog računa za budžete minulih godina) i da se najzad osigura potpun i pouzdan uvid javnosti u trošenje javnog novca.

    Kapacitet mnogih državnih nadleštava morao bi bitno da se poveća jer se bez toga ne može osigurati dosledno izvršavanje propisa, a odstupanja na tom planu otvaraju vrata za poguban državni voluntarizam i u privredi generišu parališuću neizvesnost sa no-torno pogubnim efektima na tempo i pravce privrednog rasta. Moraju se unaprediti i planske aktivnosti države, uz pribavljanje kvalitetne ekspetize za samu izradu planova, a potom bitno poboljšati samu njihovu realizaciju. Donošenje planova koji se ne realizu-ju odražava se na ekonomsku aktivnost slično neizvršavanju propisa: planovi koji se ne izvršavaju dezinformišu privredne subjekte sa predvidivo nepovoljnim posledicama na planu alokacije resursa i neminovnim obaranjem tempa privrednog rasta. Podizanje planske discipline na svim nivoima državne organizacije deo je sistematske borbe za smanjenje neizvesnosti koja je inherentna donetim a neizvršenim planovima, a ona eko-nomske procese blokira na način koji se teško može kompenzirati pojačanim angažova-njem u drugim oblastima upravljanja.

    Povećanje kapaciteta upravljanja važan je prioritet u gotovo svim segmentima države. Ipak, posebno je prioritetno povećavanje sposobnosti (javnog) investiranja u infrastruk-turu kako bi se povećala apsorpciona sposobnost za investicije. Već je pomenuto da se realizacija dobrog dela javnih investicija odvija znatno ispod planiranog nivoa uprkos tome što su za mnogo veći obim ovih ulaganja pripremljeni projekti i obezbeđena finan-sijska sredstva. Razlog je očigledno u nemogućnosti države da pokrene i organizuje sve neophodne operacije i poslove koje investicioni poduhvati obuhvataju i podrazumevaju. Tako se upada u čudnu i unekoliko apsurdnu situaciju da se investicije u neku ruku nameću kao ograničenje štednji umesto da bude obrnuto, kako piše u udžbenicima iz osnova ekonomije. Jasno je da ima mesta i naporima upravljenim na povećavanje mobil-nosti državnih investicionih sredstava, kako bi se izbegla dosad neretko sretana situacija da u nakim segmentima investicije izostaju zbog nedostatka novca dok na drugim ostaju neostvarene uprkos čak obilnoj raspoloživosti finansijskih sredstava.

  • 25

    5. ZAKLJUČAK

    Niska stopa investicija jedna je od najvećih slabosti našeg dosadašnjeg razvoja i ključni uzročnik sporog rasta na neposrednom, epifenomenalnom nivou. U javnosti je ta razvoj-nopolitička slabost ispravno dijagnosticirana i dobro sagledana. Dijagnozi nedovoljnog investiranja naročito mnogo doprineo je FS, možda više nego ijedan delatnik u ekonom-skoj profesiji ove zemlje. No, to je tek prvi krupan korak, možda ipak ne i najvažniji, u identifikovanju dubinskih uzroka razvojne posustalosti ove zemlje. Iza nedovoljnog investiranja stoji niska asorpciona investiciona sposobnost uslovljena nedovoljnim ka-pacitetom ovdašnje državne uprave sa pratećim javnim službama i njena nedovoljna priklonjenost izvršavanju važećih propisa. To je deo šireg sindroma nezadovoljavajuće afirmacije vladavine prava i, stoga, neizbežnog voluntarizma u delovanju političkih či-nilaca i brojnih subjekata sa javnim ovlašćenjima. Nedavno objavljeni tekst o nabujaloj korupciji i upadljivim slabostima na planu vladavine prava (Petrović et al. 2019) bacio je jarko svetlo na proizvoljnost sa kojom se obavljaju važne društvene funkcije i na re-zultujuću veliku neizvesnost po preduzetništvo i poslovanje: privredni subjekti nisu u stanju da predvide i čak prepoznaju upravljačke impulse generisane mimo i nezavisno od obavezujućih propisa. Srećna je okolnost da bi institucionalna unapređenja implicira-na potrebom da se bitno smanji privrednosistemski uslovljena neizvesnost mogla lakše i brže da se koncipiraju zahvaljujući dugo negovanim i dobro razvijenim vezama sa moćnim i uglednim međunaroddnim institucijama čija je ekspertiza dobrodošla dopuna nesumnjivo solidnoj i brzo rastućoj domaćoj ekspertizi.

    Nedovoljno investiranje, vidno slabije od ulaganja u komparabilnim zemljama, tek je deo blokirajućeg sindroma u privrednom razvitku Srbije. Iza niske stope investicija stoji nedovoljna akumulacija, nije preterano ako se kaže nikakva štednja. Kad se stopa naci-onalne štednje izračuna na osnovu stope investicija, uz neophodno oduzimanje učešća amortizacije u BDP-u i uz odbitak analognog učešća deficita spoljnotrgovinskog bilansa, stopa štednje spušta se manje-više na nulti nivo, tonući u nemalom broju godina u zonu uzmemiravajuće niskih nultih vrednosti. Neće biti nikakva retorička hipertrofija ako se kaže da je Srbija zemlja bez vlastite akumulacije.

    Druga strana ove uznemirujuće pojave jeste neodmerena orijentacija na SDI koja je pre-rasla u pravu opsesiju stranim ulaganjima. Ta opsednutost prerasla je u svojevrsnu kse-nomaniju. Krajnje je vreme da se prema toj zanesenjačkoj omamljenosti sa SDI zauzme jedan promišljen, argumentativno utemeljen stav. Intenzivno angažovanje na tom poslu spada, reklo bi se, u samu misiju FS-a. Stav prema SDI biće svakako pozitivan – one su i korisne i potrebne. No, taj stav će morati da bude odmeren. Za zemlju bi bilo od velike koristi da se ustanovi da odnos prema SDI treba, uz ostalo, da bude i odmeren. Jedna preporuka možda će biti da SDI treba osloboditi od prenaglašene i možda nezdrave po-litičke inicijative i prateće intervencije. Politika ne može da se umeša ni u jedan krupniji posao a da u njega ne unese svoje političke kriterije i odgovarajuće interese. Ne treba posebno naglašavati da takvo delovanje vanprivrednih činilaca ne može povoljno da deluje na alokaciju investicija i ostalih sa njima povezanih resursa. Među najvažnijim rezultatima takvog kolektivnog angažmana mogla bi da se nađe jasna poruka – nadam se da je tvrdnja koja sledi kategorički tačna – da privredna istorija ne poznaje zemlju koja se razvila na tuđoj akumulaciji i da je aktuelno ignorisanje vlastite domaće štednje pretvaranje zemlje u razvojnog outsajdera, statistički gledano u outlayer-a, bez nade u napredak i bez ekonomske budućnosti.

  • 26

    LITERATURA:

    Bergsten F., Č.Frimen, N. Lardi i D. Mičel (2011/2009/), Uspon Kine, Beograd: Službeni glasnik.

    Đukić, Petar (2018). Kvalitet ekonomskog rasta i perspektive investicija u Srbiji. Referat na savetovanju Ekonomska politika Srbije u 2918. godini održanom 2. decembre 2017. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objavljeno u istoimenom zborniku, red. Aleksadra Praščević, Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 163-174.

    Fiskalni savet Republike Srbije (2013), Ocena rebalansa budžeta za 2013. godinu, pred-loga strukturnih reformi i budućih fiskalnih kretanja, Beograd, 28, jun 2013. godine.

    ______(2014), Nedostaci i slabosti budžetskog procesa u Republici Srbiji, Beograd, maj.

    ______(2015), Javne investicije u Srbiji: podsticaj rasta u fiskalnoj konsolidaciji, Beo-grad, februar 2015. godine.

    ______(2016a), Ocena fiskalne strategije za 2016. godinui i problemi u sprovođenju strukturnih reformi, Beograd, 2. mart 2016. godine.

    ______(2016b), Ocena predloga zakona o budžetu za 2017. godinu i fiskalne strategije za period 2017-2019, Beograd, 9. decembar 2016. godine.

    ______(2017), Mišljenje na fiskalnu strategiju za 2018. godinu sa projekcijama za 2019. I 2020. godinu, Beograd, 15. decembar 2017. godine.

    ______(2018), Fiskalna i ekonomska kretanja u 2018. i strateške preporuke za budžet 2019, godine, Beograd, 9. oktobar 2018. godine.

    Filipović, Milorad i Miroljub Nikolić (2018). Razvoj Republike Srbije u 2018. Godini i nakon toga. Referat na savetovanju Ekonomska politika u Srbiji u 2018. godini, op.cit., red. Aleksandra Praščević, ss. 151-162.

    Horvat, Branko (1961 i 1964). Ekonomska teorija planske privrede, Beogad: Kultura, 1961 i Towards a Theory of Planned Economy, Beograd: Yugoslav Institute of Eco-nomic Research, 1964.

    ______(1976). The Yugoslav Economic System. New York: White Plains.Madžar, Ljubomir (1991). Prilog demistifikaciji jugoslovenskog privrednog čuda.

    N.Čobeljić, ur., Jugoslovenski model socijalističke privrede (tržišnog socijalizma): teorijska zasnovanost i mogućnosti operacionalizacije. SANU– Odeljenje društve-nih nauka, Ekonomski zbornik VIII, Beograd, 103-114.

    ______(1992). Zlatni period i ostala čuda – demistifikacija jednog realsocijalističog mita. Ekonomist. XXVI, 45, br. 3-4, 1-20.

    Petrović, Pavle, Danko Brčerević and Slobodan Minić (2016). Economic Recovery Em-ployment and Fiscal Consolidation: Lessons from 2015 and Prospects for 2016. and 2017, FS Working Document. Beograd, March.

    Petrović, Pavle, Danko Brčerević i Mirjana Gligorić (2019). Zašto privredni rast Srbije zaostaje? FS Radni dokument 19/01. Objavljeno u Ekonomici preduzeća br. 67 (1-2).

  • 27

    KONSTANTE I VARIJABLE EKONOMSKE POLITIKE SRBIJE U KRATKOM, SREDNJEM I DUGOM ROKU*

    CONSTANTS AND VARIABLES IN ECONOMIC POLICIES OF SERBIA IN SHORT, MID AND LONG-RUN TERM

    Petar Đukić**

    Rezime. Ekonomska politika Srbije u dugom roku vrti se oko istih ili sličnih ciljeva. Oni se najčešće pojavljuju kroz dileme: stabilnost ili rast, zaposlenost ili realne zarade i standard, investicije i nova radna mesta ili funkcional-ne pretpostavke rasta u dugom roku. Ova pi-tanja se prepliću u programima, rezolucija-ma, planovima i obećanjima već tri decenije unazad. Bez obzira na izmenjene okolnosti, ova pitanja i dileme ostaju kao konstante ne-dosledne ekonomske politike. Oko tih ciljeva vrte se varijable postignuća i ciljeva: strane direktne investicije, subvencije, i investicioni ciklusi podstaknuti merama i aktivnošću vla-de. Gotovo svi dugoročni strukturni ciljevi, kao što su nova struktura zaposlenosti, porast produktivnosti rada, efikasnost poreskog siste-ma, ili javnog sektora i službi, ostaju u drugom planu. Nosioci ekonomske politike tokom tri decenije ponavljaju istu mantru i iste greške. Nema dobre ekonomske politike koja može da nadoknadi odsustvo reformi načina razmišlja-nja i delovanja ljudi u privrednom sistemu. U radu se koristiti statistička analiza serija ma-kro-ekonomskih podataka u kombinaciji sa komparativno-istorijskim pristupom. Indika-tori ekonomske politike u kratkom i srednjem roku su veoma slični. Planovi za sledeću 2020. godinu ne mogu prepoznati drugačije izuzev prema prikazanim numeričkim vrednostima. Analitička evaluacija na dugi rok pokazuju da se u Srbiji još nije odustalo od klasičnog pristupa ekonomskoj politici koja zamenjuje bivše socijalističke privredne planove. Bez ob-zira na realizaciju mera za 2020, svi su izgledi

    da će Srbija nastaviti da ponavlja gradivo iz nedovoljnog rasta u kombinaciji sa rizicima potencijalne makroekonomske stabilnosti. Svaki novi izazov sa međunarodne scene veo-ma lako može da poljulja jedva uspostavljene krhke makroekonomske ravnoteže. One se lako poljuljaju, mnoštvom populističkih mera, koje zavise najaviše od izbora u nestabilnom poli-tičkom okruženju.

    KLJUČNE REČI: MAKROEKONOMSKI CILJEVI, RAST ILI RAZVOJ U DUGOM ROKU, RIZICI, SIROMAŠTVO AND SOCIJAL RASLOJAVANJE, NEJEDNAKOSTI, NESTA-BILNO POLITIČKO OKRUŽENJE

    Summary: Economic policies in Serbia in long-run term treat the same or similar ob-jectives. They usually appear through these dilemmas: stability or growth, employment or real wages and living standard, invest-ments with new jobs or functional growth suppositions in long run. During the last three decades, these questions are intertwined in programs, resolutions, plans and promises. Regardless to the variable conditions, these questions and dilemmas remain constants of inconsistent economic policies. Around these tasks there are variables of different gains caused by government measures, such are foreign direct investments, subsidies, or in-vestment boom. Almost all long run structural objectives (new employment structure, labour productivity increase, tax system and public sector effectiveness, public services reform are

    * Ovaj rad rađen je u okviru projekta “Modeliranje razvoja i integracije Srbije u svetske tokove u svetlu eko-nomskih, društvenih i političkih gibanja”, evidencioni broj 179038, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije

    ** Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu, [email protected]

  • 28

    neglected. Economic policies actors repeat the same mantra and the same errors for the last three decades. There are not enough success-ful economic policies that can compensate the absence of the key reforms in the way of think-ing and handling the economic system. In this paper, the analysis method of the statistical se-ries of macroeconomic data will be used, with historical comparative approach to analyse the long-term trends and constants. Econom-ic policies indicators are very similar in short and mid-term. The plans for the following year (2020) could hardly be recognised by special numerical values. Analytic evaluation in long-run term shows that Serbia has not given up the old fashioned approach to economic poli-cy which realises socialistic plans and goals.

    Regardless the realisation of measures in the 2020, it looks like Serbia will continue lectures of low growth and risks for the potential mac-roeconomic imbalances. Every new challenge from the international scene could easy shake hardly established weak macroeconomic bal-ances. Many of populist measures depend on new elections in unstable politic environment, such as Serbia today.

    KEY WORDS AND EXPRESSIONS: MAC-ROECOMONOMIC POLICY TARGETS, GROWTH OR DEVELOPMENT ON LONG-SHORT RUN TERM, RISKS, POVERTY AND SOCIAL DIFFER, INEQUALITY, UNSTABLE POLICY ENVIRONMENT

    JEL KLASIFIKACIJA: 011, D02, E21, 049

    1. UVODNE NAPOMENE: EKONOMSKA POLITIKA I RAZVOJ- SREDNJI I DUGI ROK

    Očekivanja od ekonomske politike su često nerealna i prevelika. Tome su sigurno do-prinela i različita tumačenja njene uloge i osnovnih ciljeva. Šta više, često se prepliću značenja rezultata ekonomske politike i politike privrednih reformi.

    Privredni razvoj se pojednostavljeno shvata kao sistem pretpostavki i rezultata rasta u dugom roku. To je prilično nepouzdano i nepotpuno tumačenje, mada u krajnjem ishodu, rast u dugom roku, definitivno predstavlja i razvoj. Razlika je međutim u održivosti i kvalitetu rasta. Kroz istoriju se nebrojeno puta pokazalo da rast može se da se zasniva i na preraspodelama, prinudnoj akumulaciji ili intenzivnoj eksploataciji prirodnih resursa. Takav, u dugom roku veoma rizičan rast, kao dodatno „gorivo“ najčešće podržavaju viso-ka stopa potrošnje i investicija. Jednoga dana takav „model“ rasta neizostavno uzrokuje zastoje, probleme strukturnih deficita, iscrpljivanja prirodnog ili ljudskog kapitala, kao i ogromne troškove preusmeravanja razvojnog kursa čitave zajednice. U tom slučaju nužno nastupa ekonomska politika stabilizacije i teških rezova, praćenih kontrakcijama opšte ekonomske aktivnosti i naravno neizbežnim fundamentalnim promenama i reformama.

    Obično se smatra da ljudi u Srbiji nisu dovoljno svesni principa i potreba dugoročno održivog razvoja. Najnovija istraživanja pokazuju da je održivi razvoj kao integralni pojam, nedovoljno jasna kategorija za ispitanike u Srbiji, ali i da je njihova spremnost da se uključe u aktivnosti radi njegove realizacije, slična poput one u zemljama EU.1 Naime,

    1 Istraživanje „Demostata“ tokom leta 2019, pokazalo je da ispitanici iz Srbije, polovično imaju maglovite predstave o održivom razvoju i da ga u najvećoj meri povezuju sa ekološkim ciljevima, ali i to da je 40% njih spremno da se uključi u neku od akcija u njegovoj realizaciji. To je relativno sličan n rezultat kao i u zemljama EU, ali nedostatak ozbiljne društvene akcije pokazuje da je glavna teškoće slabost institucija. https://demostat.rs/sr/vesti/istrazivanja/percepcija-i-svest-gradana-o-ciljevima-odrzivog-razvoja/777 (pristup 10. 12. 2019)

  • 29

    ne može se više govoriti o izglednim prilikama da se popravi privredni sistem i eko-nomski rast, makar i na srednji i dugi rok, bez mera usmerenih na kontrolu klimatskih promena, ogromnih i sve više štetnih nejednakosti, ekoloških, tehničkih i društvenih rizika na nacionalnom, regionalnom i globalnom planu2.

    Tradicionalni zadaci makro ekonomske politike su: monetarna stabilnost, fiskalna rav-noteža i spoljnotrgovinski bilans. Pomenuti osnovni ciljevi su osnova za svako drugo ekonomsko-političko delovanje i planove kao što su investicije i preduzetništvo, teh-nološka modernizacija, povećavanje proizvodnje i zaposlenosti, ali i ukupni društveni napredak.

    Imajući u vidu dosadašnja iskustva Srbije u toku prethodne tri decenije moglo bi se reći da su veoma različite forme (mere i instrumenti) kojima se iskazuje težnja tim osnovnim koordinatama tzv. tri makro-ravnoteže. Mada se može osnovano postaviti pitanje da li su ravnoteže najbolji način da se ostvari razvoj, kao promena dinamike i strukture sistema koji se razvija, postoji osnovano stanovište da su stalni poremećaju makro-ravnoteža (pre svega tržišnih) uslov za dinamiku neophodnih strukturnih promena pa i razvoj. Tako na primer, ako nove tehnologije, uzrokuju promenu ponašanja potrošača, drugačiju strukturu potrošnje i nove tokove globalne tražnje, gotovo je sigurno, da će dinamika tržišnih promena usloviti promenu relativnog položaja privrednih subjekata, pa i čitavih grana ili nacionalnih privreda. Toga su potpuno bili svesni i plastično nam to objasnili i teoretičar privredne dinamike tehnoloških promena zasnovanih na preduzetništvu Jozef Šumpeter, kao i Italijan Vilfredo Pareto, objašnjavajući princip ekonomske efikasnosti, kao zakonitu težnju ka stanju iskorišćenja resursa bez ostatka. D\evons i fon Mizes, taj sistem u celini tretiraju kao fundamentalni za čitavu teoriju političke ekonomije3.

    Imajući u vidu proširene današnje teorijske postulate o resursima mogli bismo mogli podvući kao ekskluzivnu tezu o tome da je dobra ekonomska politika ona koja obezbe-đuje maksimalnu iskorišćenost resursa, ali bez slabljenje njihovog potencijala u vreme-nu.4

    Čak i zanemarujući trenutno problem negativnih eksternalija i ukupnog održivog razvo-je, moramo pomenuti i to da se pored užeg ekonomskog aspekta razvoja, društveni ra-zvoj shvata i kao moralni pa na osnovu toga se nosiocima ekonomske politike isporučuju i određeni etički zahtevi5. Moral kao sastavni deo ekonomskog i ekonomsko-političkog ponašanja, predmet je analize mnoštva stručnih eseja, studija, zbornika radova.6 Razu-me se da je sve što se tiče šireg razumevanja ekonomske politike kao faktora razvoja prilično složen posao. Zato valja razlučiti najpre ključne institucionalne među-relacije.

    2 The Global Risks Report 2019; Đukić, Đukanović 2018, str. 247-256.3 Jevons (2013), p.p 1218 Mises von Ludwig (2006) p. 14 Neki resursi su neobnovljivi, ali se njihov potencijal u vremenu može održati održivom eksploatacijom

    ukupnih resursa, koja podrazumeva kompenzaciju neobnovljivih resursa stvorenim resursima (iskorišćene mineralne sirovine infrastrukturom, znanjem, naučno- istraživačkim rezultatima (Goodstain 2019, str. 165-188)

    5 Beckerman, 2017, p.p. 12,156 U zborniku: Vukotić, Maksimović, Goati, Šuković, Radovanović - red., (2008), zastupljena su saopštenja

    čak 35 domaćih autora, od kojih ni jedan nije imao drugačije stanovište.

  • 30

    2. VLAST, INSTITUCIJE I KREDIBILNA EKONOMSKA POLITIKA

    Država je zvanični predstavnik organizovanog društva, sistem javnih tela, administraci-je i pomoćnih mehanizama kojima kontroliše i usmerava pripadnike društva na poželjno ponašanje i na taj način sprovodi zakone i druga pravila igre, pisane i nepisane norme.

    Društvo je ključni objekt i rezidualni subjekt politike7.

    Vlast - treća bitna kategorija za ovu analizu jeste proizvod politike, ali i potrebe da neko odgovorno upravlja državom u društvenom interesu. Ona je često očigledna, ali ponekad i nedovoljno vidljiva struktura organizovane moći koja funkcioniše u ime naroda. Naj-češće političke snage koje su dobile izbore ili su je osvojile na drugi način (nasleđem ili revolucijom), dolaze do mogućnosti da zvanično predstavljaju volju države, pa i društva.

    Najvažniji problem ostvarivanja vlasti je taj što vlast može da bude manje ili više odgo-vorna. Osnovni uslov za odgovornost je budno oko kritičke javnosti. Kritička javnost u najširem smislu predstavlja političku, stručnu i drugu opoziciju, kao potencijalnu alter-nativu vlasti i zvanične politike. U ovom najširem smislu opozicija obuhvata svaki oblik kritičkog delovanja, kroz medije, nauku, struka, kulturu. Najvažnija uloga opozicije je održavanje funkcionalnih institucija. I obrnuto, institucije kao ključna poluga kontrole ponašanja vlasti, pomažu opoziciji u najširem smislu podržavajući princip podele vlasti.

    Najočigledniji primer uloga institucija u ekonomskoj politici je nezamenljiva uloga pro-fesionalnog pravosuđa i regulatornih kontrolnih organa, koji treba da nadziru potrošnju javnog novca, fondove vladajućih partija, nosilaca javnih funkcija, pa i druge oblike moći pojedinaca. Korupcija je bez sumnje danas ključni izazov za delotvornu ekonom-sku politiku. Pri tome vlast može da bude manje ili više odgovorna društvu, institucija-ma, opoziciji, građanima, u zavisnosti od načina i formalizacije te kontrole.8 Institucije treba da budu predmet pažnje funkcionalne ekonomske politike Na to, kao i na formu posebne vrste institucionalnih aranžmana Evropske unije ukazuje Bruno Vest, jedan od analitičara nove forme institucija. Te nove institucionalne aranžmane, uočene u šest ve-likih evro demokratija koji nastaju u odnosima prema ekonomskom liberalizmu, nazvao je diskurzivnim institucionalizmom9. Osnova zajedničkih elemenata ovih aranžmana su zajednički odnos prema globalizaciji i postindustrijalizaciji.

    Za ekonomsku politiku neophodno je takođe i relativno pouzdano i meritorno ekonom-sko predviđanje, koje podrazumeva pogled na ekonomsku budućnosti reflektuje kvanti-tativne procene glavnih makro ekonomskih varijabli u različitim horizontima. Ključna analitički problem nije statistička ekstrapolacija kao uobičajeni metod predviđanja već traganje za rizicima koji bi se mogli materijalizovati ako nešto „pođe po zlu“10 Diskusija mogućih pravaca akcije i izglednih prilika usmerena je ka donosiocima političkih od-

    7 Koren reči politika je antička reč polis, koji je označavao ne samo grad-državu, već i svaku zajednicu, odnosno društvo.

    8 Dragoljub Mićunović:„Nema dobre vlasti, već samo dobro kontrolisane vlasti“. na tribini Filozofskog fakulteta „Nije filozofski ćutati“, dana 23. februara 2019. (Detaljnija razmatranja uloge vlasti u ekonomskoj politici u: Đukić 2019, str. 19-26)

    9 West, (2018), p. v10 West (2018), p. 15

  • 31

    luka i drugih korisnika prognoze. Ekonomske prognoze su u osnovi strukturni pregledi koji bi se upotrebili u budućnosti uz sve dostupne informacije uključujući promptne sko-rašnje rezultate, pregled podataka i aktera, modova i planova, a najpre znanja o ekonom-skim među-relacijama. Uobičajeno se prognoze zahtevaju ekonomske i ekonometrijske ekspertize. Ali one takođe one su označene u istoriji političkom i društvenom naukom, dok prognozerska rasuđivanje igraju krucijalnu ulogu. Tako se dešava da najčešće dobri prognozeri i nisu ekonomisti, već naprimer inženjeri ili filozofi.11

    3. DOBRA I LOŠA EKONOMSKA POLITIKA

    Većinsko stanovište orijentiše se ka ideji da je dobra ekonomska politika ona koja ostva-ruje ekonomski rast, višu zaposlenost, monetarnu i fiskalnu stabilnost, standard i zarade i eventualno modernizaciju privrede. Takvi parametri se ponavljaju u pregledima bilan-sa ekonomske politike gotovo svake godine, pa nema razloga da se ne upoređuju sa oni-ma iz prethodne bazne vremenske jedinice. Međutim, postoji mogućnost da pomenuti indikatori idu na dole, ma šta preduzimali nosioci ekonomske politike.

    Ako se gleda na dugi rok, moralo bi se zaključiti da je dobra ekonomska a politika ona koja ne ponavlja greške iz prošlosti i uči na pogreškama.

    Za prvu karakteristiku, tipičan primer je hiperinflacija. SAD su imale jednu od prvih tzv. ratnih hiperinflacija u građanskom ratu 1861-1864. Nikada više nisu ušle u inflatorni koloplet nepredvidivih događanja, mada je i tamo inflacija tokom 70-tih XX veka pre-lazila preko 10%, jer je to registrovano kao opasan rizik - suočavanje sa „dvocifrenom inflacijom“. Nemačka je takođe prošla kroz hiperinflaciju 1923. godine, koja se merila milijardama procenata na godišnjem nivou, ali uprkos ogromnih stradanja ljudi i dobara tokom II svetskog rata, i permanentnih gubitaka nakon 1943. nikada nije posegla za štampanjem novca. Srbija je jedna od retkih zemalja koje su imale hiperinflaciju u dva navrata: najpre kao deo SFRJ (međugodišnja inflacija od 19.800% tokom 1989), kao i dvoipogodišnja hiperinflacija 1992-1994. sa kombinacijom uzroka i posledica zatvorene ekonomije u ratu, uz maksimalni međugodišnji rast cena od 3,9 biliona procenata počet-kom 1994.12

    Druga karakteristika dobre ekonomske politike je da ne podiže rizike, već da ih smanju-je. Rizik je verovatnoća nepoželjnog (lošeg) ishoda do koga može doći usled različitih faktora. Svetski ekonomski forum pravi godišnje izveštaje u kojima analizira prioriteta vodećih rizika u sveto među kojima su oni ekonomsko-finansijski među vodećim13. Ljudi su gotovo svuda u svetu zabrinuti za stabilnost javnih finansija, sigurnost njihovih ban-kovnih računa ili penzija. Tipičan primer povećanja rizika ekonomske politike je pove-ćanje izdvajanja iz budžeta koje se ne može lako redukovati, usled tzv. stečenih prava.

    11 Poznato je da je Džon Majnard Kejns smatrao da su prognoze ekonomista na duže staze nepouzdane, dok su se u prepoznavanju „ slabih signala budućnosti“ bolje snalazili pisci kao što je A. Tofler, ili filozofi kao što je Nemac P. Drucker.

    12 Đukić 1995, 199713 WEF, 2019

  • 32

    4. DUGOROČNA ISKUŠENJA EKONOMSKE POLITIKE SRBIJE

    Srbija suštinski vodi samostalnu ekonomsku politiku već krajem osamdesetih godina XX veka u vreme rastakanja savezne strukture vlasti u okviru SFRJ.14

    Istorijat ekonomske politike Srbije grubo se može podeliti na tri perioda:

    - post-socijalistički – koje je obeležio Milošević (1989-2000); - period nove ekonomske politike „otvaranja i reformi“ (2000-2012). Ovde bismo kao

    atipičan, mogli da izdvojimo period globalne višetalasne krize (2009-2011); - današnji aktuelni period od 2012-2019.

    Pre nego što pogledamo šta je bilo različito a šta isto ili slično u tim periodima prikaza-ćemo smenu kardinalnih dešavanja u kontekstu trenda dugoročnog rasta-padanja eko-nomske aktivnosti merene približno uporednim indeksom BDP svetska privrede i Srbije. Na osnovu pogleda na sliku 1. može se konstatovati dramatika ogromnih promena i teškoća skopčanih sa političkim događanjima krajem XX i početkom XXI veka. Naime, ni jedan od prikazanih perioda relativno ustaljene ekonomske politike nije trajao više od sedam godina. Kumulativni rast BDP Srbija danas u odnosu na 1989. je negativan, a prosečna stopa rasta od 1996. do danas, otkada rezultate za Srbiju, prikazuje Svetska banka, iznosila je svega 2,6%, dok je globnalni godišnji rast u tom periodu iznosio blizu 3%. Razume se da je to urzokovalo sve veći jaz između razvojne pozicije Srbije i većine ostalih zemalja CIE. Takođe se može konstatovati da je samo jedan relativno dugi period kontinuiranog statističkog rasta zabeležen od 2001-2008. sa prosečnom stopom rasta od 5,9%, na našem grafikonu označen kao reforme i rast. Dugoročno gledano, jaz nije „ispeglan“ i Srbija u depresiji ostaje za sada bezmalo 30 godina, sa izgledima da se, uz ostvarenje pozitivnog scenarija i projekcija Svetske banke oko 2025. podigne na razvojni nivo iznad onog zabeleženog 1989.

    Ne bi bilo korektno čitavu srpsku depresiju pripisati lošoj ekonomskoj politici, ili tek samo egzogenim faktorima kao što su krvavi raspad Jugoslavije ili NATO agresija. Tu su na delu i ratni gubici Srbije, međunarodna izolacija, hiperinflatorni slom, destrukcija ekonomije i infrastrukture u bombardovanju, pa i učinak specifičnog tranzicionog jaza.

    Na grafikonu (slika 1) od početka XX veka vidi se prilično izražena razlika između rasta u prvoj fazi otvaranja zemlje, reformi i privatizacije (2000-2008), u odnosu na drugu letargičnu fazu stagnacije (2009-2014), kao i da treća faza koja obuhvata fiskalnu konso-lidaciju sa godinom posle (2015-2018) ostavruje veoma skroman rast, niži od 2% godiš-nje. Prikaz je utoliko interesantan što pokazuje da je indeks za BDP u 2008. iznosio 159 (2000=100) a nakon 11 godina (2018n) svega 175,31. Po ovom osnovu dobija se podatak i o kumulativom desetogodišnjem rastu (2018/2008) od oko 10%.

    14 To je karakteristika i Savezne Republiku Jugoslavije, u kojoj je Crna Gora nakon pobede Đukanovića na izborima 1977. počela da vodi sopstvenu ekonomsku politiku, da bi od 1999. uvela i nemačku marku kao novac umesto dinara.

  • 33

    Slika 1. Periodizacija rasta / indeks BDP Sveta i Srbije sa perspektivom dostizanja

    0

    50

    100

    150

    200

    250

    300

    350

    Srbija BDP (1989=100)

    Svet BDP (1989=100)BDP

    Raspad SFRJ, sankcije i hiperinflacija

    Monetarna stabilizacija

    NATOagresija ipromene

    Reforme i rast

    Kriza i stagnacija +fiskal. kons.

    Perspektive rasta i sustizanja ?

    Izvor: Zvanična statistika i kalkulacija autora

    4.1. Osnovne ciljevi, sredstva i pretpostavke U pregledu mera i instrumenata u ekonomskoj politici Srbije na dugi rok uočavaju su prilično različiti ciljevi. Evo pregleda tih ciljeva:

    - Ratni ciljevi - snabdevanje oružanih snaga, fronta i stanovništva na ratom zahvaće-nim područjima, širom SFRJ;

    - Budžet - štampanje novca radi isplata inflatornih dohodaka, često uz preraspodelu oskudne ušteđevina građana (Dafimant banka, Jugoskandik itd);

    - „Stabilizacije cena“ kontrolom tržišta: zamrzavanja cena i dohodaka, obaveza pre-duzeća da cene vraćaju na „prethodne nivoe“ 15;

    - Dogovori privrednika o sprovođenju mera ekonomske politike posredstvom partije; - Stabilizacija u stani-pani situacijama (početak 1994 - Program monetarne rekon-

    strukcije); - Stalno redefinisanje reformi u zavisnosti od zahteva MMF-a, SB, ili Evropske komi-

    sije…

    Šta je bilo različito u izazovima ekonomske politike na dugi rok? Da bismo odgovorili na ovo pitanje pokušaćemo detaljnije (tabelarno, ali nažalost ne baš dovoljno pregledno) da prikažemo dugoročne ciljeve, sredtva i učinke ekonomske politike (Tabela 1)

    15 Đukić 1995, str. 160

  • 34

    Tabela 1. Dugoročni ciljevi, sredstva i učinci ekonomske politike Srbije (EP)

    Period Ciljevi Sredstva Rezultat Indeks BDP 1989=100

    1989-1991 Stabilnost, rast i razvoj

    Ponuda novcaKrediti i zajam za Srbiju

    Raspad zemljei ratni budžeti nezaposlenost

    81.6

    1992-1993

    Stabilnost, borba protiv sive ekonomije i hiperinflacije

    PreraspodelePolitički pritisci (bič u akonomiji)

    Sankcije, hiperinflacijaFinasijski slom

    41.5

    1994-1995

    Zaustavljanje hiperinflacije rast i razvojPovlačenje sankcija

    Monetarna rekonstrukcija i Program II

    Kratkotrajni uspeh i slom konvertibilnostiMonetarni udari

    45.1

    1996-1997Svojinska transformacijaRast-st