UDC 821.163.41-4.09 Crnjanski M.821.163.41-95

ESEJI MILOŠA CRWANSKOG O SRPSKIMROMANTIÅARIMA

Gorana Raiåeviã

SAŸETAK: U radu se predstavqaju eseji koje je Miloš

Crwanski posvetio srpskim romantiåarskim pesnicima: Jova-

nu Jovanoviãu Zmaju, Petru Petroviãu Wegošu, Ðuri Jakšiãu

i Lazi Kostiãu, a pomiwe se i esej pisan o stogodišwici

roðewa velikana romantiåarske epohe — lingviste Ðure Dani-

åiãa.KQUÅNE REÅI: esej, Miloš Crwanski, srpski roman-

tizam, J. J. Zmaj, P. P. Wegoš, Laza Kostiã, Ð. Daniåiã

Kada 1923. godine poåiwe wegova åvršãa saradwa sa beogradskimdnevnim listovima Politika i Vreme, Miloš Crwanski se sve višeposveãuje ÿurnalizmu. Zapoåiwuãi putopisnim reportaÿama iz Vojvo-dine, odnosno Banata, „Hortijeve Maðarske",1 Rijeke, Dalmacije i sajadranskih ostrva, ili opisujuãi svoja putovawa avionom iznad Srbije,Crwanski se u meðuratnom periodu — nakon što je angaÿovan kao ata-še za štampu pri našem poslanstvu u Berlinu i kasnije u Rimu — sveviše bavi dnevnopolitiåkim temama. U tom periodu buknule su i triwegove velike polemike: 1929. sa Markom Carom i Srpskom kwiÿev-nom zadrugom, zbog negativne recenzije putopisa Qubav u Toskani (kojiãe se pojaviti u obliku kwige tek 1930, dakle devet godina nakon što jenapisan), sa Milanom Bogdanoviãem, povodom teksta Mi postajemo ko-lonija strane kwige (Vreme, 9. mart 1932), i sa Miroslavom Krleÿom —polemika inicirana tekstom Crwanskog Oklevetani rat (Vreme, 16.mart 1934). Crwanski takoðe piše o pozorištu, umetniåkim temama,åak i jedan tekst sa naslovom Moguãnost filma kod nas (Vreme, 20. ju-ni 1929), nekoliko predgovora izdawima stranih pisaca (Flober, Ro-

1 Preokupaciju Crwanskog nebom argumentovao je Petar Xaxiã pomiwuãi tekstNaša nebesa, objavqen u Vremenu 23—26. aprila 1927, koji ovaj autor smatra vrstom „lir-sko-putopisnog" eseja, jednom od „nenadmašno upeåatqivih varijacija na temu neba, sup-stance bez supstance" (Xaxiã, 1993: 230). Pri tom ne treba zaboraviti ni tekst pisan iz„nebeske" perspektive objavqen u Putopisima (1995) pod naslovom Nadzemaqska lepotaSrbije, koji åine fragmenti šest reportaÿa objavqivanih u Politici 1923. i Vremenuoktobra 1925.

stan…) i jedan obiman tekst o Šekspirovim sonetima (SKG, 1930,HH¡H, 1).

U Letopisu Matice srpske izlaze 1929. wegova literarna seãawa naposleratnu kwiÿevnost, a o srpskim piscima piše prigodnim povodi-ma: o godišwicima i jubilejima. Otuda se moÿe uåiniti kao sticajokolnosti to što je Crwanski u ovom periodu nekoliko tekstova po-svetio pesnicima romantizma. Meðutim, kako smo veã pokušali da po-kaÿemo, interesovawe posleratnih modernista, stvaralaca avangard-nih, ekspresionistiåkih opredeqewa — kojima je pripadao i mladibuntovnik, moderni Odisej iz Lirike Itake — za romantiåarsku tra-diciju imalo je jedan drugaåiji i dubqi znaåaj. Ono je pre svega znaåilopotragu za preteåama — avangardistiåko poricawe tradicije bilo je —osim u sluåajevima najradikalnijeg samoporicawa — zapravo prevred-novawe prošlosti, izbor onih vrednosti koje ãe odgovarati novom pe-sniåkom senzibilitetu. I pesniåki pokret koji je posle velikog rata uBeogradu imao sva obeleÿja revolucionarnog zbivawa, traÿio je svojauporišta u prošlosti; odbacujuãi neposredne prethodnike, pesnikezlatnog doba — prve srpske moderne — mladi pobuwenici opredelilisu se za onu tradiciju åija neobuzdanost i razbarušenost nije odgova-rala kritiåarskom ukusu jednog Jovana Skerliãa.2 Trebalo je vratitisvrgnute heroje u jednom revizionistiåkom postupku o kojem je govorioTodor Manojloviã, jedan od pripadnika ove generacije, u svom tekstu oLazi Kostiãu: „Svaka revolucija je nuÿno revizionistiåka; ona se ukrajwoj analizi svodi uvek na ukopåavawe neke nove ideje u lanac isto-rijskog kontinuiteta putem prevazilaÿewa wenog porekla, wenog izvo-ra, wenih mahom nepravedno, nasilno svrgnutih preteåa i prvoboraca— åijom se borbenom reafirmacijom i sveåanim vaspostavqawem — da-kle, jednim revizionistiåkim postupkom — motiviše i osvetqava re-volucionarni åin" (Manojloviã, 1997: 413).

Miloš Crwanski, koji je pored svojih savremenika Todora Manoj-loviãa i Rastka Petroviãa napisao najviše tekstova o srpskim roman-tiåarima, nije se sluåajno oglašavao povodom wihovih jubileja i godi-šwica. To su bili pesnici koje je sƒm voleo i to je bila tradicija zakoju se i sƒm svesno opredelio, ÿudeãi za novim stihom i novim sadr-

28

2 Poznato je da je Skerliã u poeziji Branka Radiåeviãa video poeziju „dosta obiå-ne åulnosti, bez pravih, dubokih, intimnih oseãawa, bez širokih umnih vidika koji åi-ne veliåinu pravih pesnika" (Skerliã ¡, 1971: 115), a da ãe Laza Kostiã, kao „mrtav" pe-snik, sa „nešto talenta i puno taštine" ostati u wegovoj viziji istorije srpske kwi-ÿevnosti zabeleÿen samo „kao naš prvi pisac koji je poåeo pisati ÿivim jambom umestotromog srpskog troheja, i kao jedan od osnivaåa umetniåke drame srpske" (Skerliã ¡,1971: 167). Osim što ga je iritirala „hipertrofija oseãawa" u omladinskih pesnika,ustremio se Skerliã posebno na „alkoholizam" kao „stalan motiv srpske romantiåarskepoezije" (Skerliã ¡, 1971: 85), koji pronalazi i kod Branka, i kod Ðure Jakšiãa, i LazeKostiãa. Na ove delove Skerliãeve rasprave o romantizmu kod Srba — Omladina i wenakwiÿevnost — Miloš Crwanski je bio posebno osetqiv — uvek iznova ukazujuãi nauåiwenu nepravdu: „Uprqalo se doba našeg romantizma. Zmaj, Jakšiã, Laza, Branko po-stadoše, pod kritikom, preåanski pijanci" (Mrtva Sent-Andreja u Putopisi, ¡¡: 95), iliu jednom intervjuu iz 1929: „Pre rata, åitavo jedno sjajno doba naše kwiÿevnosti, ro-mantizam, proglašeno je kao doba alkoholiåarske poezije" (EÅ, ¡¡: 448).

ÿajima nakon jednog velikog istorijskog i duhovnog preloma u istorijiåoveåanstva kakav je bio Prvi svetski rat. U svojim literarnim seãa-wima Posleratna kwiÿevnost, koja su izlazila u Letopisu Matice srp-ske, pisac eksplicitno iznosi šta je wegovoj generaciji znaåio taj po-vratak romantizmu: „Jedan nov stih u našoj kwiÿevnosti, novu prozu,sasvim nove intencije, razliåite od predratnih. Što je najboqe: po-vratak svome, pouzdawe u sebe, u svoje izvore (otuda simpatija za našromantizam), u naše kwiÿevne razloge, ne traÿeãi jednako zapadne ka-lupe (åesto plagijate), a noseãi u sebi ÿequ za kwiÿevnim radom, bezakademskih marifetluka" (EÅ, ¡: 102).

Vraãawe romantizmu znaåilo je vraãawe izvornoj tradiciji: onojkoja je u originalnosti traÿila vrednost pesniåkog stvarawa i koja jekao takva odgovarala mladima i wihovom tragawu za novim naåinima daizraze svoju dušu. Otuda i eseji Miloša Crwanskog o srpskim roman-tiåarima imaju i jednu drugu teÿinu i ne mogu se åitati iskquåivo kaoprigodni ålanci pesnika koji se u ovom periodu (1922—1940) moÿdanajintenzivnije bavio novinarstvom.

Razliåiti su povodi o kojima je Crwanski pisao o pesnicima srp-skog romantizma. Kada su 1925. Wegoševe mošti vraãene sa Cetiwa naLovãen, on ãe o ovom pesniku pisati dva puta; Jovanu Jovanoviãu Zmajuposvetiãe åak tri teksta, po jedan Ðuri Jakšiãu i Lazi Kostiãu. Mo-ÿda iznenaðuje åiwenica da Crwanski nije napisao poseban esej oBranku Radiåeviãu, buduãi da je, još od mladalaåke drame Maska, a na-roåito imajuãi u vidu krug dela „straÿilovskog kompleksa", bio dubokofasciniran kako liånošãu i tragiånom sudbinom tako i poezijom ovograno umrlog pesnika. Pa ipak, omaÿ Branku Radiåeviãu uåinio je jed-nom i zvaniåno Miloš Crwanski i to povodom stogodišwice pesni-kove smrti (1924), u izdawu na kojem je saraðivao sa svojim kolegama,pesnicima nove posleratne generacije. Bio je to Almanah Branka Radi-åeviãa ili, kako je stajalo u podnaslovu ovog izdawa, Pomen devetoricebeogradskih pesnika povodom stogodišwice Brankovog roðewa.

Almanah je u neku ruku bio i oblik promovisawa mladih pesnika,moglo bi se reãi uglavnom ekspresionistiåke orijentacije ili baremzagovornika novih pesniåkih pravaca. Posleratni modernisti, izdaju-ãi ovu kwiÿicu, uåinili su jedan gest opredeqivawa: odajuãi poåastromantiåaru Branku Radiåeviãu, pokazali su zapravo kojoj se tradici-ji svojevoqno priklawaju. Umesto impresionistiåke parnasosimboli-stiåke predratne poezije oni biraju mnogo više ekstatiånu, ekspresiv-nu poeziju romantiåara, dokazujuãi tim izborom da ona nikako ne pri-pada kwiÿevnoj istoriji, kako ju je video Jovan Skerliã, veã da pred-stavqa jednu ÿivu i ÿivotorodnu tradiciju. Kao hommage pesniku srp-skog romantizma Branku Radiåeviãu svaki od devetorice koautora (pred-stavqenih u ovoj publikaciji fotografijom i kratkim biobibliograf-skim podacima) ponudio je po jedan kratak tekst o poetiåkim pitawimai nekoliko pesama. Iako se ova nevelika kwiÿica moÿe smatrati labu-dovom pesmom beogradskog ekspresionistiåkog kruga, iz onoga što suwegovi pesnici rekli o poeziji, kao i uvidom u poetske priloge, stiåe

29

se utisak o koherentnosti jedne poetike ili åak jednog pesniåkog pro-grama, koja moÿe da opovrgne svaku sumwu u postojawe ekspresionizmakao pokreta.3 U stavu Siba Miliåiãa da „poezija nije više igraåkaukusa veã, malo po malo, postaje izraz jednog pogleda na svet", da setraÿe novi putevi smisla u spoznaji „da jedan liåni, sluåajni dogaðajnije mnogo, ako se ne uporedi sa celokupnim" tako da „samo u vezi sasvim, svako oseãawe gubi od svog trenutnog i dobija odbleske jedne sve-opšte istine" prepoznajemo istorizam Crwanskog i wegovu sumatrai-stiåku viziju sveopšte povezanosti. Sliånosti su tolike da Sibe, po-put svog prijateqa, traÿi od modernog pesnika takav „konstruktivanduh" koji se moÿe naãi u italijanskom 13. veku ili koji su imali „onina poåetku prošlog stoleãa" kako bi se „sve što se primi kroz emoci-ju podelilo, istesalo, konstruisalo i tako sazidalo u jednu åvrstu zgra-du".4 Stanislav Vinaver u svojoj pesmi u slavu Branka zida „…Hramove/ U vodama, na oblacima / Na ostrvima dalekim…" Ranko Mladenoviãuzvikuje: „Lirika je — ekstaza", dok Todor Manojloviã objašwava: „Midanas traÿimo, a veã i znamo, imamo jednu poeziju koja, daleko sa onestrane svih školskih estetika, pravila i shema, potiåe jedino, iz dušei kazuje, jedino, dušu…" (Almanah, 1924: b. p.). Kao da i nije višeglasje,kao da je to jedan jedini glas pesnika koji je izašao iz šiwela vojnikavelikog rata.

Miloš Crwanski se u Almanahu, osim pesmama Blagovesti, Devojkai Povorka, oglasio kratkom beleškom o poeziji, koja na prvi pogled neodgovara „veliåini" inspiracije koju je od Branka Radiåeviãa crpao:„I naša lirika dobiãe tajanstvenu moã, koju imaju lirike istoånihnaroda, ako budemo umeli vezati najlepša i najstarija mesta Višwiãa,preko Wegoša i Branka sa našom kubistiåkom slikom Karadaga, Dal-macije, Srema, u kojoj su i naši likovi. Ko zna, koliko planina i ma-nastira duva kroz naša tela, u ovo stoleãe. Još jednom nas åeka ogrom-nom sudbinom naš 14. i 15. vek. Sva su pesništva jedno more oko ze-mqe i bog ÿivotvorni talasa se po wemu od naroda do naroda. Kopajte,i na kamenu Hercegovine eno åekaju reåi, u Staroj Srbiji oblici, a

30

3 Almanah koji je okupio devetoricu posleratnih pesnika, modernih, avangardnihnazora i ekspresionistiåke inspiracije (Sibe Miliåiã, Stanislav Vinaver, Tin Uje-viã, Ranko Mladenoviã, Miloš Crwanski, Todor Manojloviã, Gustav Krklec, RastkoPetroviã i urednik Boÿidar Kovaåeviã), kao publikacija „mladih" izazvao je uglavnomnegativne ocene konzervativne kritike: osim Sime Panduroviãa i Vladimira VelmaraJankoviãa, negativno se o wemu izrazio åak i Milan Ãuråin, pesnik koji se u srpskojkwiÿevnosti javio kao promotor slobodnog stiha. Kritiåari nisu propustili da ukaÿuna to koliko je nedopustiva intencija nove poezije da se veÿe sa takvom jednom pesniå-kom tradicijom kakva je romantiåarska, ali i „na promašenu i neuspostavqenu komuni-kaciju sa duhom romantiåarske lirike" (Tešiã, 1991: 104).

4 Radovan Vuåkoviã u svojoj studiji Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma vi-di u ovom periodu tzv. konstruktivistiåke tendencije, koje tumaåi „potrebom za prevazi-laÿewem ratnog i posleratnog anarhistiåkog destruktivizma". Navedene reåi, koje pri-padaju Sibu Miliåiãu, uklapaju se u ovakvo viðewe srpskog ekspresionistiåkog pokreta,koji 1924. godine, nakon Almanaha, poåiwe da se rastaåe. U svetlu ideje o konstruktivi-zmu mogao bi se tumaåiti i „zaokret" Crwanskog u kritici Otkrovewa R. Petroviãa(1923).

vanredne zemqe pomoãi ãe nam. Raðawa i bludi, patwe i ponosi pro-pevaãe. Biãemo divni i åudni igraåi nad visoravnima i morima, vid-ni na daleko, do Azije i Afrike i igraãemo od qubavi" (EÅ, ¡: 51).

Rekli bismo da je ova prozna minijatura, objavqena u publikacijikoja predstavqa vrhunac srpskog ekspresionistiåkog i avangardistiå-kog posleratnog pokreta, u isto vreme i zamiruãi glas Crwanskog kaoavangardnog pesnika koji veruje u moã poezije da mewa svet i utiåe nabuduãnost. Napajajuãi se nevidqivim uticajima ne samo umetnosti veãi davnih qudskih egzistencija sa ukupnošãu wihovih ÿivotnih sadr-ÿina, intelektualnih ali i emocionalnih: bolovima, smehom, qubavqui smrãu, pesnik je prenosilac i tvorac energija koje preusmeravaju to-kove istorije. Svrhovitost svega postojeãeg, u sveopštoj povezanosti,uteha je pesnikova u nazirawu opšteg smisla tragiånih sudbina pojedi-naca i åitavih naroda. Umetnost koja sublimira prošlost i hrani sena woj treba samo da osluškuje govor zemqe: Stare Srbije, Hercegovi-ne, ali i onih zemaqa u kojima je duh radosti mnogo postojaniji. Trebavezati prošlost sa sadašwošãu i to za doba romantizma: doba Višwi-ãa i ustaniåkog ciklusa, Wegoša i wegovih metafiziåkih zamaha i,naravno, za lirizam Branka, jedinog srpskog pesnika „koji nas doåekujes osmehom na licu" (Kašanin, 2001: 15). Ako se to uradi na pravi na-åin, veruje Crwanski, poezija moÿe dobiti tajanstvenu, mistiånu moãobnove, pretvarajuãi narod koji vekovima u umetnost nije mogao da uz-diÿe ništa drugo osim patwe, u divne i åudne igraåe koji ãe igrati odqubavi.

Crwanski je, kao što je to pokazao u eseju o Vasi Ÿivkoviãu, po-sebnim momentom u istoriji jednog naroda smatrao trenutak prelaza saepike na liriku. To se u srpskoj kwiÿevnosti dogodilo tek u romanti-zmu, „wenom najlepšem dobu", kako ga je nazivao. Tek u prelazu sa ep-skih motiva i epskog naåina pevawa, kao suštinskog izraza kolektivi-teta — kolektivnih svesnih i nesvesnih sadrÿaja jedne etniåke ili na-cionalne grupacije — na lirske, individualistiåke preokupacije, kaona originalan, specifiåan glas pojedinaåne qudske jedinke i wenihduhovnih, emocionalnih i intelektualnih sadrÿaja, naslutio je Cr-wanski, krije se kquå koji jednom narodu otvara put u kwiÿevnu iumetniåku zrelost.5 Srpska kwiÿevnost stekla je svoju duhovnu i umet-niåku zrelost, prema pesniku Straÿilova, upravo u eposi romantizma,a srpski narod je, zahvaqujuãi toj kwiÿevnosti, mogao da se stavi rameuz rame sa evropskim narodima.6 Srpski romantizam je, prema Crwan-

31

5 Kako je to formulisao Veqko Petroviã: „Åini se da se za slušawe i åitawe lir-ske poezije iziskuje osobita duševna dispozicija, neka vrsta aperceptive duševne obda-renosti kao i za slušawe sloÿenije muzike" (Petroviã, V., 1969: 290). Za ovog pesnika„lirika je vazda mera moguãnosti pojedinih jezika" (Petroviã, V., 1969: 261).

6 U eseju koji je nastao posle Drugog svetskog rata i godina stranstvovawa Crwan-skog u Londonu, gde se naš pesnik izmeðu ostalog bavio i izuåavawem engleske kwiÿev-nosti, zapaÿa se da se ovaj prelom, izlazak iz epskog sveta Beovulfa, u ovoj velikojevropskoj literaturi dogodio još u 13. veku sa prodorima francuske epske poezije i u 14.stoleãu, kada ÿivi i radi Xefri Åoser: „Promene u tu mraånu, krvavu, epsku, teutonsku,poeziju, unela je francuska, epska poezija, koja je preneta u Englesku, kad su je osvojili

skom, doneo duh obnove, oÿivotvorewa, bio je srpska renesansa. Iakomoÿda izgleda paradoksalno, ali romatniåarski pesnik nije za Crwan-skog samo onaj ekscentriåni usamqenik, izdvojen iz svog kolektiva inezainteresovan za wegove teÿwe. Duh romantiåarskog pesnika uvek jeduh „oduševqewa åitavim narodom". Pa ipak, vezanost ove kwiÿevno-sti za borbe za nacionalno osloboðewe nije Crwanski tumaåio u neka-kvoj uzroåno-poslediånoj povezanosti politiåkih prilika kod Srba sawihovim duhovnim uzletima. Dosledan u svom idealizmu, veri u primatideje nad materijom,7 Crwanski tragove ÿivotvornog duha nalazi u do-menu „nepoznatog i nevidqivog": „Vreme sve mewa: zasluge, dodeqenamesta, i presude. A kwiÿevnost sama, samo je ogroman Åimboraso papi-ra i moqaca. Ali ÿivot, duh koji oÿivqava, dolazi iz nepoznatog i ne-vidqivog" (O stogodišwici Vase Ÿivkoviãa, u EÅ, ¡: 33).

Oÿivotvorujuãi duh nije meðutim isijavao samo iz poezije srpskihromantiåara. U eseju o Vasi Ÿivkoviãu Crwanski je izloÿio tezu oneizbeÿnom i åak dubqem i postojanijem uticaju ukupnog simboliånogsadrÿaja Straÿilova kao hronotopa,8 kao svete zemqe koja åuva duh ranoumrle mladosti, personifikovane u liånosti Branka Radiåeviãa, a ko-ju je opet najavqivao u svojoj poeziji panåevaåki prota. Moã kwiÿevno-sti u koju je avangardni pesnik, svestan svoje misije, morao da veruje ikoja se ispoqavala uvek kada je u saglasnošãu s avangardnom poetikomimao u vidu pesništvo svoje generacije, kao naåin aktivnog uåešãa usvetu i wegovog mewawa, jewavala je svaki put kada je trebalo prihvati-ti i priznati uticaje iz prošlosti. Uticaj ÿivota uvek je u takvim mo-mentima dobijao primat, a to se naroåito iskazivalo u interesovawimakoja je Miloš Crwanski pokazivao prema liånostima i ÿivotu srp-

32

francuski Normani, u H¡ stoleãu. Prvo se åula pesma o Rolandu, zatim o Tristanu iIzoldi, kraqu Arturu, Karlu Velikom, ali lirske poezije i lirskih pesnika ima, tek uH¡¡¡ veku. Ti pesnici su anonimni. Prvi, poznati, veliki, poet Engleske rodio se tek uH¡¢ stoleãu, a umro, jedanaest godina posle Kosovske bitke, 1400. To je Åoser (Chaucer)"(EÅ: ¡¡, 158).

7 U svoja dva eseju o Karaðorðu kao tvorcu srpske drÿave (1932. i 1934) Crwanskiuzroke jednog istorijskog dogaðaja kao što je Prvi srpski ustanak ne vidi u konstelacijisocijalnih i istorijskih prilika u Srbiji poåetkom 19. veka: „Seqak Beogradskog paša-luka pred Ustanak, stoåar pre svega, uopšte nije krenut nekim agrarnim nemirima, nitiglaðu, niti materijalnim nedaãama. On je krenut dušom. I voqom voða" (EÅ: 189). Dušatog seqaka åuvala je, uprkos vekovnom ropstvu, ideju srpske drÿavnosti, a Karaðorðevaliånost i wegova voqa kao sile koje su u pogon stavile ÿeqe åitavog naroda, „taktiåkowegovo znawe", „napoleonovska brzina" i „neobiåno geografsko poznavawe Srbije" osta-ju i za Crwanskog i za svakoga „tajna". Uzrok srpskog ustanka nije, po Crwanskom, bio„stomak" veã ideja, a odakle su voði tog ustanka crpli snagu i vrline potrebne za wegovoostvarewe, pitawe je na koje nema odgovora. „Neka bude što biti ne moÿe" — mistiånije princip ne samo naše istorije, jer po Crwanskom „prošlost se ne zna", ne samo zatošto je prekrivena talogom vremena veã zato što qudskoj racionalnosti i svetu vidqivogizmiåu povezanosti koje premreÿuju zemaqske prostore u vremenskom proticawu.

8 O Straÿilovu kao kompleksnom pesniåkom simbolu i wegovoj „teÿini" pisao jeKašanin u svom eseju o Branku: „Nema, posle Kosova, komada srpske zemqe koji je našimpesnicima bio toliko svet i mio, ni o kome su oni toliko pevali kao o Fruškoj gori,koja je ne samo oåuvala raške lavre i penate, nego ih i odenula u evropsko odelo. Ni ma-we Srba, ni više srpstva, niti mawe gore, a više pesama! U kwiÿevnosti se planine nemere stopama, veã qubavqu sa kojom joj pevaju pesnici" (Kašanin, 2001: 9).

skih romantiåarskih pesnika, u prvom redu ÿivotima i liånostimaBranka Radiåeviãa i Petra Petroviãa Wegoša. Wegova avangardistiå-ka vera u moã umetnosti da obnavqa i mewa svet izgleda da je najveãiudarac doÿivela kada ga je, posle Straÿilova i wegove neograniåenevere u „zvezdu zorwaåu", na Krfu 1925. godine åekao susret sa Serbiom,zemqom kojoj je, da bi je doveo do radosti, podario sve svoje stihove, akoja mu se tada ukazala tako strana i tuða. U trenutku kada ga je bolnanesaglasnost sawanog i viðenog otrgnula od snova o sveopštoj duhovnojobnovi, åini se da je fenomen samog ÿivota poåeo, u mislima Crwan-skog, na raåun umetnosti, da zauzima sve više mesta. Vera u nevidqivumoã i vezu proÿivqenih ÿivota sa sadašwošãu, vidqiva još od su-matraistiåkih i straÿilovskih tekstova, izgleda je hipertrofirala uokupiranost pesnikovu qudskim ÿivotima i sudbinama i wihovom „taj-nom", a koja je u Crwanskom ÿivela postojano do kraja. Tu opsesiju is-kazivao je Crwanski na razliåite naåine: priåajuãi priåe o tragiånimsudbinama temišvarskih Srba9 ili otkrivajuãi svoju zanesenost ÿivo-tima velikih qudi: umetnika, vladara filozofa: Mikelanðela, Tasa,Tiberija, Sokrata, Tesle, Direra, Wegoša… Ovakva posveãenost, koja jekod kritiåara dela Crwanskog inicirala pre svega raspravu o pišåe-vom fatalizmu, odnosno o verovawu u åovekovu egzistenciju predodre-ðenu sudbinskim, kulminirala je moÿda u jednoj epizodi ispriåanoj ukomentarima za Liriku Itake, koju ãe Crwanski zakquåiti reåima:„Ÿivot ãe uvek biti nešto više od literature" (P: 224).10

Interesovawe Crwanskog za qudske sudbine moÿe se, meðutim, po-smatrati i sa stanovišta romantiåarskog koncepta umetnosti kao iz-

33

9 Na primer, tekst Naš Temišvar (Politika 6—8. januar 1925) sav je saåiwen odsudbina temišvarskih Srba kojih više nema: „U gimnaziji, staroj katoliåkoj ruševinipijarista, u onoj istoj u kojoj je i Branko Radiåeviã uåio, retko je koji svršio. Kolikoðaka mladih i lepih, posledwih iz tih krajeva, åudne i zbrkane sudbine. Jednog se svinajviše seãaju; bio je rod prof. Tanezeviãa, kome nije mogao doãi. Sedeo je satima zagle-dan u šaru Ravanice, objavqenu na Antologiji. Upola još deåko, odvuåen je u vojsku. Sasvih frontova stizala su wegova pisma, u wima je bila uvek samo Srbija. Poginuo je takostrašno raskomadan. Sestra wegova, najlepša devojka, poludela. Otac ne doåeka da povra-te Modoš, gde su pre stanovali, isuši se i umre. Svud nešto stendalsko, patetiåno, me-lodramsko u tim iznemoglim porodicama. Uåiteq skaåe sa treãeg sprata, u avliju srpskecrkvene opštine i izdiše na kamenu, isti onaj dan, kad novine donose da je Vasiã iza-šao iz Bitoqa. Svo to srpstvo miriše na tamjan, na ploåama temišvarske pijace, okokoje su sve trgovine nekad bile srpske" (Putopisi, ¡¡: 112).

10 U ovoj epizodi Crwanski opisuje mesto svog boravka u Parizu 1920/21. godine,ulicu u kojoj je za vreme Drugog svetskog rata, „u pucwavi protiv okupatora", kako kaÿeCrwanski, poginuo „jedan naš sunarodnik". Taj åin åini se Crwanskom vredniji odstvaralaåkog, davawe ÿivota za ideju, više je od umetnosti:

„Skidam mu kapu.Posle trideset i dve godine, kad sam tamo bio, ja sam stajao zagledan u prozore iza

kojih sam nekad ÿiveo.Ne mogu da naðem u svemu tome nikakav smisao.Meðutim, to ne znaåi da ÿelim da dam neki naroåiti smisao tome da sam ušao u li-

teraturu. Naprotiv, veliko je to da oseãam da dišu oni koji za nama idu, i da ãe ih uvekbiti, koji su gotovi da poloÿe ÿivot, tako, na nekom ãošku.

Ÿivot ãe uvek biti nešto više od literature" (P: 224).

raza velikih duša, velikih genijalnih qudi. Todor Manojloviã, savre-menik Crwanskog i jedno vreme blizak prijateq, bio je sklon da ovakvozanimawe za liånost pisca izrazi u nekoj vrsti etiåkog, antilarpur-lartistiåkog, antiesteticistiåkog kquåa kojim su avangardisti izra-ÿavali poštewe pevawa „iz duše" i doslednost kojom pravi pesnikcrpi iz sebe: „Svaka velika pesniåka reputacija predstavqa, u svojojpravoj suštini, više jedan etiåko-åoveåanski no estetiåki prestiÿ —i u intimnoj, dubqoj saglasnosti, komplementarnosti pesnika i åoveka,dela i doÿivqaja ima da se traÿi posledwi, najsigurniji kriterijumpesniåke vrednosti" (Manojloviã, 1997: 391). I u vezi sa ovom proble-matikom (o kojoj ãe još biti reåi jer otvara znaåajna pitawa o odnosupesnikovog ÿivota i wegove umetnosti) moÿe se traÿiti srodnost Cr-wanskog sa romantizmom, koji je pesnik Straÿilova bio sklon da po-smatra ne kao kwiÿevnu epohu ograniåenu istorijskim vremenom veãkao univerzalni kwiÿevni model stvarawa kojem se i sƒm priklawao.Koliko je to zaista bilo pišåevo uverewe, vidi se iz jednog intervjuas kraja 1926. godine koji je Crwanski dao Branimiru Ãosiãu (i koji jekasnije objavqen u Ãosiãevoj kwizi Deset pisaca — deset razgovora):

„Našoj je kwiÿevnosti potreban pre svega jedan dubok romantizam.To znaåi vraãawe weno kwiÿevnicima, od sociologa, filologa i uåakoji su avansovali u poznavoce potreba srpskog naroda.

Romantizam, koji je uostalom sad na dnevnom redu i na Zapadu ikoji ne znaåi ono, što je nekad znaåio. Romantizam velikih gradova,åudesnih mašina, putovawa, svetskih veza, oboÿavawa kosmosa, vere,napora sportskih i neobiånih. Pesnik i kwiÿevnik neka ne preza niod åega. Neka se diÿe i spušta u vrhunce humanosti i ponore nasiqa.Zato ja preporuåujem kao prethodnu školu svakog kwiÿevnika: tuðinu.U tuðini se smiruje i postaje åist. U tuðini se nauåi teÿiti visokomi zaboravqa na sitne domaãe bede i karijere, na veåitu svakidašwicurealizma, kako ga ÿele naši kwiÿevni politiåari.11 Našoj je kwiÿev-nosti potreban taj romantizam, koji se moÿe uostalom i nastaviti nanajlepši period naše kwiÿevnosti: romantizam Vuka, Branka, Kosti-ãa, i zbog nacionalizma, jer predratna naša kwiÿevnost izgledala jesmešna u svom majmunisawu Pariza i parnasovaca i Fagea. Bez tog ro-mantizma, pod åijom se silinom mora previti prut naše zatajane kwi-ÿevne teorije, naša bi kwiÿevnost ostala uska, dosadna, sva u okvirubednih „naših prilika".

Sa našom rasom, meðutim, sa kojom su izvedena tolika velika delavojniåka, sa našim jezikom, tako divnim u Hercegovini, u Zagorju, unarodnim pesmama, zašto se i kwiÿevnici ne bi krenuli u velike

34

11 Sasvim su, meðutim, drugaåiji stavovi Crwanskog prema boravku u tuðini posledugih godina stranstvovawa: „Pisac, kao Antej, postaje snaÿan samo kad dodirne svoju ze-mqu… U tuðini se gubi voqa za radom, tuðina uvek smawuje ostvarenu koliåinu rada…"(EÅ, ¡¡: 486), kaÿe Crwanski u jednom intervjuu iz 1965, dok u Komentarima za LirikuItake åak izriåe negativno mišqewe o školovawu naših ðaka u 19. i poåetkom 20. vekau evropskim univerzitetskim centrima: „Ja mislim da je u tuðini mnogo naših mladiãapropalo" (P: 194).

avanture, gde åekaju pobede, van hrabrosti naše male i uplašene filo-logije" (EÅ, ¡¡: 445).

Izmeðu romantizma i prave, istinske, velike kwiÿevnosti, oåi-gledno, prema Crwanskom, moÿe se staviti znak jednakosti. IsidoraSekuliã u jednom svom tekstu iz 1922. sa naslovom Oko našeg romana, ukojem raspravqa o navodnoj anacionalnoj orijentaciji poratnih eks-presionista, u itaåkom protestu i odbacivawu prošlosti vidi åinåisto romantiåarskog bunta:

„Kraj sveg prezirawa zastarelih juåerašwica i glupe sredwevekov-štine, alarm i juriš današwe naše umetnosti nije drugo do romanti-åarska otkinutost od priprostog zadatka našeg još za dugo vreme, sim-patiåan viteški stav, ali ne mnogo više od toga, pred prastarom, fa-talnom istinom da se prema nekome ili prema neåemu uvek i ipak osta-je nacionalan" (Sekuliã, I., 1964, ¡, 105).

Koliko je Isidora Sekuliã imala malo razloga da se brine za ver-nost Crwanskog nacionalnom principu (a što je i sama izrazila ne-dugo potom u tekstu Nemiri u kwiÿevnosti), otkriva se u jednom širomshvatawu romantiånog, upravo onakvog kakvog ga je video Crwanski, kaoindividualistiåkog ali i duboko nacionalnog duha u kwiÿevnosti. Ro-mantizam za koji se Crwanski svojevoqno opredelio, kao vraãawe na-cionalnim korenima, nasuprot parnasosimbolistiåkom podraÿavawuZapada, uvek je, i po reåima samog pisca, bio sinonim onog pesniåkogstvarawa koje je u isto vreme i vrsta nacionalne duÿnosti.12

Dve godine kasnije, kada nastavqa da piše o posleratnom sukobu„starih i mladih" u pomenutom tekstu Nemiri u kwiÿevnosti, Isidoraje sasvim sigurna u takav romantizam Crwanskog, uprkos pesnikovojpozi „ovejanog skeptika i cinika". Ironija i samoironija uvek su tukada treba videti mane svoga naroda, što ovog mladog buntovnika neåini mawe posveãenim romantiånom opredeqewu. Štaviše, bez plitkepatetike romantizam Crwanskog, prema Isidori, dobija odlike velikebogomdane umetnosti koja (sic!) dolazi iz praha davno proÿivqenih ÿi-vota: „A ne umeju da pogode ti qudi da je Crwanski, po svojoj poetskojosetqivosti, jedan duboko sentimentalni pesnik naših umiruãih gra-dova i naših uzaludnih ÿivota. Utoliko sentimentalniji, i goråi, iromantiåniji, što za bolove stare Vojvodine niko ne mari, i što mno-gim wenim bolestima i ludostima nema leka — pa je najboqe ponositoãutati i sakriti muku i stid, a kad doðe da mora da se rikne, onda boqeprsnuti u smej, nego briznuti u plaå. I zato, što teÿa situacija, Cr-wanski je sve veseliji Pjero u crnom kostimu. Moÿda je on u osnovi

35

12 U intervjuima koje je davao po povratku u zemqu 1965. godine Crwanski ne pro-šušta da ustvrdi da „kwiÿevnik koji ne sauåestvuje u sudbini svog naroda, nije pravikwiÿevnik" (EÅ, ¡¡: 477). Svaki pisac, po Crwanskom, åak i u lirici, uvek je angaÿo-van: „Cela lirika antiåke Gråke je angaÿovana ne moÿe biti strašnije angaÿovana.Spartanac je bio Spartanac, Atiwanin je Atiwanin, åak i Safo je bila angaÿovana"(EÅ, ¡¡: 503). Romantizam je preduslov pesniåkog stvarawa uopšte jer, kaÿe Crwanski,„poeziju uopšte smatram kao nešto što se ne moÿe pisati bez toga što je naš romanti-zam bio: to oduševqewe, ta veza sa åitavim jednim narodom, sa åitavim jednim krajem…"(EÅ, ¡¡: 521).

svojoj zbiqa skeptik, ali onda wegov skepticizam nije bez defekta kadpiše o narodu i zaviåaju. Jer, zna se, one ÿivopisno glupe i smešnefigure gomila Crwanski pred åitaoce naroåito onda kad negde u buxa-ku ima nekoj dragoj i roðenoj starudiji konaåno da izleti duša… O, da,bez romantizma nema naroda, nema istorije, nema junaštva, nema poro-dice, nema ideala, pa nema ni talenata. Kroz onu malu crkvicu je do-šla Crwanskom pesniåka duša iz praha starodavne neke bake koja je je-dino kroz tu bogomoqu opštila sa Nevidqivim i Duhovnim" (Sekuliã,1964, ¡, 160—161).

Avangardni pesnik Crwanski, koji je novu umetnost video van kuleod slonovaåe, umeo je da ceni aktivizam romantiåarskih pesnika, åak ikada su oni bili ekscentrici i estete. Svoju zanesenost Lazom Kosti-ãem, o kojem je u Parizu trebalo da napiše doktorat, objašwavao jemnogo kasnije Crwanski i Kostiãevom politiåkom delatnošãu, nacio-nalnim angaÿmanom.13 Mnogo kasnije, u Hiperborejcima, pisaãe on oKjerkegorovoj podeli umetnika na estete i romantiåare. Od svoje avan-gardne faze Crwanski nije napuštao svoje duboko opredeqewe za ovudrugu vrstu umetnika.14 Isprva avangardistiåki angaÿovano, wegovo de-lo, ipak, kretalo se uvek u „sreãnim" granicama umetnosti, štavišeåiste liriånosti åak i u proznim vrstama, nikada ne rizikujuãi da bu-de uniÿeno, ni na tren, direktnom, eksplicitnom tendencioznošãu;Crwanski — umetnik uspeo je da ostavi po strani svoj angaÿman poli-tiåkog åoveka. I dok su wegove nade i aspiracije na ovom poqu bilemnogo veãe od onoga što mu je dopuštala stvarnost, nepokolobqiva ve-ra u idealistiåki, nematerijalni princip ustrojstva sveta, i nesnaÿa-lewe u zakonima koje je nalagala preraspodela moãi,15 dela kwiÿevnaCrwanskog su, åini se, crpla vrednosti iz onih tenzija qubavi i od-bijawa — opreånih emocija pesnikovih prema rodnoj grudi i svom na-rodu, u kojima se rastrzan kreãe inidividualistiåki princip, roman-tiåarsko pesniåko ja u procepu svojih ÿeqa i stvarnosti sa kojom sesudara. Za Crwanskog je, åini se, romantizam objediwavao tri kvalite-

36

13 Iako je baš Laza Kostiã, za razliku od Zmaja, mogao da simboliše pesnika eks-centirka, usamqenog i neprihvaãenog genija izdvojenog iz zajednice, Crwanski je voleoda istiåe onu angaÿovanu stranu velikog srpskog pesnika. U svojim posleratnim inter-vjuima on je nekoliko puta ponovio åiwenicu da je Laza Kostiã „drÿao u svom xepu, kodkuãe, peåat Udruÿene omladine — za koju bi bila smrtna kazna u Austriji izreåena…"(EÅ, ¡¡: 534). Åak i Branko nije za Crwanskog samo „poet qubavi" veã i „omladinac kogaje beogradski policajac, Nikolåe, pratio i proterao iz Beograda", a „wegov pamflet, ustihu, protiv mraåwaka u našoj literaturi, dokaz je, da Radiåeviã nije samo idiliåan"(EÅ, ¡¡: 518).

14 Biti romantik za Crwanskog znaåilo je „biti za slobodu" (EÅ, ¡¡: 558).15 Razoåaran svojim zanosima, stvarima politike i drÿave „koja je kad se stvara za

svakog ko je muško najveãa opojnost", Crwanski se u trenutku iskrenosti ispoveda Kaša-ninu u pismu iz Rima 18. maja 1939. godine: „Nikoga nemam s kim da razgovaram, i ÿivimpotpuno usamqen. Mislim da smo mi jedna generacija koja je došla iz haosa i koja ãeopet otiãi u haos. Uvek sam ÿeleo da vodim akciju. Sudbina je sad rešila tako da sam po-stao posmatraå i izveštaå (kurz. G. R.). Trudim se da taj posao vršim dobro i pošteno,objektivno. Nisam ni malo pesimist, samo sam svestan da mi ništa ne postizavamo lako.Pa mi je ÿao da su se qudi razišli" (Treãakov, 1993: 84—85).

ta koja jesu sui generis obeleÿja velike poezije: lirizam kao vrhunskiglas individualiteta, veza sa nacionalnim kao sublimirani izraz ko-lektivnog i nuÿni preduslov pesniåke originalnosti, i ÿudwa za me-tafiziåkim. Ova tri momenta personifikovana su u tri liånosti srp-skog romantizma: Branku Radiåeviãu, Jovanu Jovanoviãu Zmaju i PetruPetroviãu Wegošu. Zanimqivo je, pomenuli smo veã, da je o svojimÿivotnim preokupacijama — Branku i Lazi Kostiãu — Crwanski naj-mawe rekao u nekoj posebnoj esejistiåkoj formi. Prilika je naravnobilo: Almanah bi „podneo" i tu vrstu „lirske esejistike" u kojoj je Cr-wanski bio najreåitiji. O Lazi Kostiãu, doduše, postoji åitav esej uvidu predgovora izdawu iz 1935. godine — Laza Kostiã — Pesme i mislio poeziji, koje je priredio sam Miloš Crwanski, ali je taj tekst tolikomalo liåan da se åini da ga je mogao da napiše bilo koji proseåan po-znavalac. Ništa od onog åistog esejistiåkog diskursa u kojem je Cr-wanski bio najviše svoj. Eseji o Zmaju, Wegošu i Ðuri Jakšiãu ukazu-ju nam se, meðutim, kao izuzetno vaÿni sa stanovišta poetike Crwan-skog: o Zmaju kao pesniku kolektiviteta, glasnogovorniku nacije, o We-gošu kao duhovnosti usredsreðenoj ka åistoj ideji, ka metafiziåkom, io Ðuri Jakšiãu kao oliåewu entuzijastiåkog pesnika, pesnika inspi-racije, koji, iako siromaštvom prikovan za duhovnu provinciju zemaq-skih toposa, bogatstvo vizija dobija sa drugaåijih, duhovnih putovawa.

Jovan Jovanoviã Zmaj

O Zmaju je Crwanski pisao tri puta: dva teksta datiraju iz 1929.godine, kada se obeleÿavala dvadesetpetogodišwica wegove smrti (Vre-me i SKG), a jedan iz 1933 — pisan o proslavi sto godina od pesniko-vog roðewa (Vreme). U svojim esejima o Zmaju Miloš Crwanski se pre-ãutno ukquåuje u raspravu koja je u srpskoj kwiÿevnosti, odnosno srp-skoj kwiÿevnoj kritici, zapoåela osporavawima Zmajevih pesniåkihvrednosti iz pera Qubomira Nediãa, a u koju se ukquåuje i Kwiga oZmaju Laze Kostiãa, i tekstovi velikog kritiåarskog tandema moderneBogdana Popoviãa i Jovana Skerliãa. Iako moÿda moÿe izgledati neo-åekivano, naš posleratni ekspresionista, avangardni pesnik kome jepoezija bila naåin protesta, i koji je pozdravqao hotimiånu nepopu-larnost nove literature, nije se priklonio Nediãevom sudu da u Zmajanema ili ima vrlo malo prave poezije, da je zanatlija i stihotvoracnatkrilio iskrenu pesniåku inspiraciju, niti je sledio Kostiãevomišqewe da su kod pesnika Ðuliãa najlepše one pesme koje nisu ši-roko poznate i popularne i da su pravu poeziju u ovom pesniku ubiliustupci prigodnosti i prijemåivosti svakom duhu. Takoðe, nije Cr-wanski uporište svojih tvrdwi o vrednosti Zmaja kao pesnika potra-ÿio u stihovima intimne inspiracije Ðuliãa i Ðuliãa uvelaka (štobi se uklapalo u wegovu romantiåarsku i ekspresionistiåku estetiku oiskreno proÿivqenom oseãawu kao preduslovu velike poezije), åiju jelepotu i oseãajnost umeo da oseti i jedan strogi esteta poput Bogdana

37

Popoviãa. Moÿda se åini paradoksalno, ali Crwanski je pesnika Jo-vana Jovanoviãa Zmaja cenio upravo zbog wegove popularnosti — wegovemoãi da svoj glas tako savršeno usaglasi sa kolektivnom svešãu ras-paråanog, ali u politiåkim teÿwama jedinstvenog srpskog naroda udrugoj polovini 19. veka. Dok piše o Zmaju, iz Crwanskog progovaraonaj romantiåarski zaqubqenik u vlastiti narod, ukazujuãi poštovaweprema pesnicima koji bez sebiånosti ekscentriånih usamqenika verujuda tom narodu sluÿe. Iako je moÿda sƒm izgubio veru u moã poezije dautiåe na puteve kojim se narodi u istoriji kreãu, Miloš Crwanski jeumeo da takvom jednom pesniku uzvrati s poštovawem i zahvalnošãu.Zmaj kao srpski Beranÿe nije onaj izgnanik iz sveta, on je „bez ledenelepote velikih pesnika, neshvatqivih, bqešteãih, dalekih i sumor-nih" (EÅ, ¡: 85), on je glas svoga naroda i svoga vremena, u poeziji sa-åuvano jedno doba i wegov duh, i zato ga treba ceniti podjednako kao ionog prvog:16

Doãi do zanosnog pojma o neprolaznom, ma pod kojim imenom gaizrekli, najviši je stepen pesništva. Usamqen pesnik, bez ikakvihobzira prema svojoj okolini, svome dobu, okrenut licem prema beskraju,kao sneg je, u zori, na planini. Ali, zar treba omalovaÿavati one peva-åe, što svojom groznicom zanesu åitav jedan narod, što se nadnose nadsve wegove ÿivote i spuste u društva kraj glavnog puta, punim srcemsvojim?" (EÅ, ¡: 78).

Nesporno je da je Jovan Jovanoviã Zmaj dosegao svojim pesništvomtu neprolaznost i to, kako Crwanski kaÿe, ne kao „samo pesnik" veãjedan od „vaspitnih, društvenih, nacionalnih velikana." (EÅ, ¡: 79)Ono što za wim ostaje, više od minijaturnih bravura intimne lirike,jeste za Crwanskog „poetiånost" Zmajeva pre nego wegova „poezija".Šta time zapravo Crwanski hoãe da kaÿe? Nasuprot Lazi Kostiãu, ko-ji je isticao da je politiåko, prigodno, satiriåno stihotvorstvo upro-pastilo Zmajevu poeziju, da je, kako to zvuåi u åuvenom Kostiãevom ka-lamburu, „zmaj pojeo slavujat",17 Crwanski ukazuje na uticaje sasvimobrnutog pravca i pozitivnog predznaka: ÿivot nije profanisao Zmaje-vu poeziju veã je Zmajeva poezija poetizovala ÿivot: „Izvesno je da jeZmaj, na poziv Miletiãev, postao politiåki pesnik svoga doba; onošto je, meðutim, nezaboravno, pri tome, bilo je to što je naåinio poe-

38

16 Ova podela koja se moÿe prepoznati u Hiperborejcima citiranoj Kjerkegorovoj po-deli na „estete" kao pesnike odeqene od sveta i „romantiåare", borce ili, kako ãe je na-zvati u eseju o Zmaju, razlika „izmeðu zanosnog pesništva uma i poetiånosti ÿivota iokoline", nije za Crwanskog u poeziji nova. Naãi ãe je on gde pre nego u poeziji starihGrka i Rimqana, koju je upoznao još kao ðak temišvarskog pijaristiåkog liceja: „Misaošto bludi svemirom, nad gråkim morima, pevao je Mezomed, ali su qupkije i nezaborav-nije i samo nekolike reåi Bahilidove, o Woj, kako mu je jedno jutro prišla. Sa Lukreci-jem, pesnikom filozofom, sveznajuãim, ni jedan se latinski pesnik ne moÿe meriti. Paipak, u Horacijevim strofama, daleko mawe uzvišenim, igra lepota nezaboravna i vid-na, isto toliko kao i sneg na vrhu oštre Sorakte" (EÅ, ¡: 82).

17 Dragiša Ÿivkoviã tvrdi da je dihotomiju izmeðu slavuja i zmaja u stvari prviformulisao Jakov Igwatoviã u jednom pismu Zmaju iz 1879. godine (Ÿivkoviã, 1994, ¡¢:221).

tiånim, sve, što je dodirnuo i åega god se takao. Više nego što je po-stao on politiåki pesnik, postala je sama politika tada poezija" (EÅ,¡: 84).

Veze umetnosti i ÿivota nisu uvek realistiåko-mimetiåke u onomsmislu u kojem umetnost uvek teÿi savršenstvu stvarnosti: vajldovskiesteticizam i avangardistiåka vera u moã umetnosti da usmerava doga-ðaje sjediwuju se u dubokom poštovawu Crwanskog prema najomiqenijemsrpskom pesniku. Ipak, neprolaznost koju je ta poezija dosegnula, pre-ma Crwanskom, ne izvire iz prigodnih, satiriånih ili rodoqubivihpesama, ali ni iz razloga koje je nalazio Laza Kostiã.18 Za Crwanskogtrajnost ovakvih pesama ograniåena je trajnošãu seãawa i pamãewaistorijskih dogaðaja i istorijskih liånosti: hercegovaåkih ustanaka,Miletiãa i wegovog tamnovawa i šumatovaåkih šanaca, kako ih poi-mence nabraja naš pesnik. Zaboraviãe se sve to, i zato ãe mnoge Zmaje-ve pesme, satiriåne, politiåko-prigodne, postati, ako veã nisu, nera-zumqive, prekrivene talogom vremena: „Sa wima, poplaviãe vode zabo-rava i one bezbrojne liånosti romantiåne, åiji nas tamni pogled pra-ti meðu pesmama Zmajevim, kao i sen wegove mlade ÿene i trag prvihkoraka tolike male dece, što su uz wegove stihove odrasla" (EÅ, ¡: 81).

Pisac istorijskog romana Seobe, koji je kritika nazvala lirskimzato što je kontekst u koji je situiran samo okvir ÿivotne drame kojamoÿe da se dogaða uvek — na svakom podnebqu i u svakom vremenu — do-sledan je i ovde u svom shvatawu istorije, koje ãe najeksplicitnije iz-raziti mnogo kasnije u ÿanrovski kompleksnom delu Kod Hiperborejaca:da se prošlost ne zna, da je zatvorena u korice vremena. Istorijske do-gaðaje, politiåke borbe, društvena kretawa, institucije, prema Cr-wanskom, moãi ãemo uvek da razumemo samo iz vlastite ograniåeneistorijske perspektive, uåitavajuãi znaåewa koja zapravo nisu imali.Jedino što ostaje uvek isto jeste svet privatnih, „malih" qudi: poro-dica, qubav majke i deteta, muÿa i ÿene, tuga napuštenih… Oseãawa suuvek ista. Tako i Zmajeva poezija u svojoj „romantiånoj poetiånosti",zadivqujuãoj neposrednosti åuva obrise tog obiånog, prepoznatqivogÿivota. Biti tako neposredan i uspeti u tome velika je umetnost zaCrwanskog: „Neprolazna pak, svakako, ostaãe ta neposrednost Zmajeva,nedostignutog pesnika porodiånih radosti i ÿalosti, jedan åist dodirpesniåki iz prošlosti, koji ãe se moãi osetiti onda kad sve ostalotog pesništva bude veã utonulo i nestalo, zauvek. Zmajev dah, što za-

39

18 Crwanski nije video Kostiãevu Kwigu o Zmaju onako kako su je videli savreme-nici: kao zlonamerni pamflet motivisan nepesniåkim razlozima. Za ovu raspravu, kojuje kao prouåavalac Laze Kostiãa sigurno detaqno poznavao, on kaÿe da je „izvikana". Ia-ko priznaje „neprijatan naåin izlagawa" Kostiãev, Crwanski je u Kwizi o Zmaju videoono što su kasnije u woj videli izmeðu ostalih i Anica Saviã-Rebac, Milan Kašanin iDragiša Ÿivkoviã: zrelu i struånu, nemilosrdnu ali ne i zlonamernu kritiku, tamo gdeje kritika zaista kritika, i znalaåko isticawe poetskih kvaliteta Zmajevih, uz izrazenajdubqeg divqewa tamo gde on to zasluÿuje, jednom reåi remek-delo kritiåkog diskursa:„U toj obimnoj studiji, neprijatnog naåina izlagawa, ima pravog bisera kritiåkog pri-kaza lepote Zmajevih Ðuliãa, naroåito Uvelaka, wegovih Snohvatica i poezije uopšte"(Laza Kostiã u EÅ, ¡: 269).

greva i što, uvek, ima u sebi moã prenošewa oseãawa, kao što qubavbude i umeju da kaÿu, åesto i obiåne, drhãuãi reåene, reåi, više odmisli najuzvišenijih i stihova najzanosnijih. Zmaj, bez ledene lepotevelikih pesnika, neshvatqivih, bqešteãih, dalekih i sumornih, pe-snik drug, kome su, pola stoleãa, åitavo Srpstvo, toliko gorki i umor-ni ÿivoti, govorili: 'Pevaj, brate' " (EÅ, ¡: 81).

Pevati ono što ne umeju da iskaÿu drugi, bliÿwi, iskazati wiho-ve ideale i wihove muke, pevati ono što su svi oseãali — za Crwan-skog je neka vrsta ÿrtve.19 I dok je bavqewe politikom, onako kako ju jevidela Isidora Sekuliã, koje je — zato što politika a priori ne podno-si samoodricawe — u korenu lišeno svake vrline, dotle je ÿrtvovaweliånog glasa, zarad glasa kolektiva, herojski åin: „Ništa ne kazuje bo-qe: koliko se Zmaj, tuÿno, ali i brzo, svesno, odricao ambicija lite-rarnih, i artistiåkih, mentalnih, duboko uveren u svoju sudbinu poet-sku, prividno tako jednostavnu i zavidnu, osetiv tajanstvenu vrednostne samo veånosti veã i trenutno zanosnog, prolaznog, kao sve što se nezamisli, veã doÿivi…" (EÅ, ¡: 81). Ima neåeg herojskog, ali monaškiherojskog u tom podviÿništvu i potiskivawu svojih liånih ambicijaradi posveãivawa drugima, a to herojstvo ima dvostruko lice. Za Sker-liãa ono je zalog Zmajeve veliåine, za Kašanina simbol wegove tragi-ke.20 Za Crwanskog, po bezazlenosti i nesebiånosti, bezuslovnosti togpredavawa, Zmaj je „besprekoran u åistoti doÿivqaja i åistoti zdruÿeno-sti sa svojim vremenom" (EÅ, ¡: 81). Todor Manojloviã, kolega pesnikCrwanskog i prisni saradnik iz beogradske „Grupe umetnika", tvrdioje u svom eseju o Zmaju (koji je po osnovnom tonu i idejama saglasan eseju

40

19 U savremenoj kwiÿevnoj teoriji zagovornici tzv. novog istorizma, na primerStiven Grinblat, iznose tezu da je za nastanak najmoãnijih umetniåkih dela nije presud-na inspiracija koju pripisujemo „numinoznom autoritetu" veã upravo skup kolektivnih,društvenih „energija" koje se razmewuju izmeðu „totalnog autora" i „totalizujuãeg dru-štva". Stvarawe je, po Grinbaltu, u neku ruku uvek „kolektivan åin", a ulogu pesnika onporedi sa ulogom renesansnog monarha: „Na nekom nivou mi savršeno znamo da je moãprinca u velikoj meri kolektivan pronalazak, simboliåko otelotvorewe ÿeqe, zadovoq-stva i nasiqa hiqada subjekata, instrumentalna ekspresija kompleksne mreÿe zavisnostii straha, zastupnika umesto stvaraoca socijalne moã" (Greenblat, 1998: 10).

20 Za Skerliãa Zmaj „nije bio iskquåivo umetnik, poklonik 'umetnosti radi umet-nosti' povuåen u 'kulu od slonovaåe', kao kakav Alfred de Viwi, no i široka blagorodnaduša, zaqubqena u sve što je lepo i dobro, smeo åovek od akcije koji je plovio maticomÿivota, rasipnik koji je svoj veliki pesniåki talenat raskovao u sitan novac i obilatoga trošio na dnevne potrebe svoga naroda. On je za srpsku kwiÿevnost ono što je ViktorIgo bio za francusku, koji je, po reåima Renanovim, 'zvonio svaki åas našega veka, ote-lotvorio svaki naš san, dao krila svakoj našoj misli'. Iako ima protiv sebe estete,snobove i starovoqe svake vrste, za wega ãe uvek biti qudi koji veruju u viši zadatakkwiÿevnosti, nesebiåna omladina koja ima ideala i viših shvatawa ÿivota, ceo srpskinarod u svima staleÿima i svima krajevima, za kojega je ime Zmajevo postalo sinonim po-ezije, i koji svojim zdravim i nepogrešnim instinktom gleda u wemu jednoga od najveãih,najblagorodnijih i najzasluÿnijih sinova svojih" (Skerliã, 1971, ¡: 159—160). Za Kaša-nina opet: „Zmaj je sluÿio drugima, ne drugi wemu, sluÿio idejama — nacionalnim, de-mokratskim, antiklerikalnim — sluÿio 'voðama', svom narodu, tuðoj deci, vanbraånojÿeni, srodnicima, redakcijama, åitaonicama, pevaåkim udruÿewima. Najmawe je sluÿiosebi, unutrašwem ÿivotu, poeziji, misli. Wemu se åinilo da vodi druge, a uistinu sudrugi vodili wega" (Kašanin, 2001: 62).

Crwanskog da je u vezi s ovim pesnikom i wegovim narodom bilo „ne-åeg elementarnog i fatalnog'': „Bard fascinira masu, ali i on sam ni-je slobodan, i on sam je fasciniran i ne moÿe da preinaåi ni jedanmoment svoga ÿivota, ni jedno slovo poezije" (Manojloviã, 1997: 410).21

Meðutim, za Crwanskog kvalitet tog odnosa izmeðu naroda i wego-vog barda bio je u istoriji nacionalne kwiÿevnosti nešto sasvim no-vo. Pesnik koji je „pri kraju ÿivota sav smisao kwiÿevnog rada shva-tio kao beskrajnu skromnost pesme za decu" (EÅ, ¡: 85) prvi je u srpskojkwiÿevnosti uspostavio lirski odnos prema kolektivnom i prvi je uime tog kolektiva pevao lirskim glasom. Zmaj je za Crwanskog pesnikÿivota, bezvremene ÿivotnosti ili veåite sadašwosti koja je uvekista, a ne pesnik epskog, istorijskog, kolektivnog seãawa. I u tomeCrwanski vidi ogroman korak unapred u odnosu na epsku poeziju, åijugigantsku vrednost ne odriåe — kao što ne poriåe ni ulogu koju je ovaimala u åuvawu nacionalne svesti i duhovnih vrednosti srpskog kolek-tiviteta — ali åije je vreme prošlo.22 Lirski odnos prema svetu — åaki kad se pesnik posveãuje onome što Anica Saviã-Rebac naziva „ÿi-

41

21 Mora se pomenuti da je po svojim esejima o Zmaju, Branku Radiåeviãu, Ðuri Jak-šiãu, Lazi Kostiãu, Todor Manojloviã vrlo blizak Crwanskom i wegovim esejistiåkimpogledima. Ove sliånosti proistiåu, åini nam se, pre svega iz poetiåkog miqea posle-ratne avangarde, iz kojeg su obojica pesnika potekli; to se dƒ videti pre svega po doÿi-vqenoj poeziji, na kojoj insistira i Manojloviã, åak i kada govori o specifiånostimarealizma Jaše Igwatoviãa („Samo stvarno proÿivqena realnost moÿe u literaturi dadeluje kao takva, samo prisni i neposredni liåni doÿivqaj pruÿa pravog pesniåkog ma-terijala…", 1997: 406), ali i po etiåkom merilu koje se, ravnopravno uz estetsko, ukquåu-je u vrednovawe poezije. Upravo na ovom etiåkom merilu zasnovao je Manojloviã i svojuodbranu Zmaja: „Vaÿno je jedino to da je Zmaj bio pravi, istinski pesnik — ako imativere, qubavi i nepokolebqive odanosti prema idealu, zbiqa znaåi biti pravi i istin-ski pesnik.

Pesniåka vrednost je etiåka vrednost; ona se ne daje uhvatiti, oceniti estetiåkimmerilom kome uvek izmiåe baš ono što je u pesnika najboqe, najdragocenije, najbitnije— upravo cela wegova tajna" (Manojloviã, 1997: 411).

22 Sa åiwenicom da srpski narod još nije izašao iz epskih vremena suoåio se Cr-wanski 1925. godine, kada je kao novinar Vremena dobio zadatak da izveštava sa takmiåe-wa guslara kod Alipašinog mosta. U dva teksta koja je posvetio ovom dogaðaju åitamo, sjedne strane, nekakvu zebwu i strah za sudbinu naroda koji „hramqe" u vremenu i ne da seprobuditi iz jednog okoštalog istorijskog i duhovnog stawa: „Jedan zaboravqen strašani ozbiqan lik našeg naroda gledao nas je, kroz mrak, krvav i uÿasan, daleko od naše sa-dašwice, lik koji i ne znamo, a koji je sudbonosan i nepromewen, kraj svih naših pari-skih uticaja i varoši. Da guslari silaze sa planina, sa svih strana, to ne moÿe ostatibez posledica. Svaki narod neka snosi svoju sudbinu i neka je ne izbegava" (EÅ, ¡: 63).

S druge strane, opet, Crwanski ne moÿe da skrije svoje divqewe ili boqe reãitragiåko proåišãewe istovremenog uÿasa i oduševqewa pred ovim arhaiånim, iskon-skim krikom, strašnim i naivnim u isti mah, koji postoji još samo u wegovom narodu:„To je autentiåan, stari naåin guslarske pesme. Glas mu jeåi, zavija kao vuk. Ruke su mustrašne, mogao bi wima zdrobiti kamen. Strašan je, naivan i dirqiv. Mi i ne znamo,šta se krije po našim planinama, kakav bol i kakva odseåenost od celoga sveta. Utisakpesme ovako, neotesano, pevane, grozan je. Zaista nema naroda koji ovo ima, ovu prastaruumetnost, arhaiånu toliko da izgleda donesena iz pustiwa azijskih, ili åak iz Poline-zije. Kad je Jovo Kleåiã završio pesmu „o narodu koji durat više ne moÿe", i digao pr-ste sa crnim noktima sa strune, mi smo bili svi zapaweni i van sebe. Jauk gusala bio jegrozan i kao neizbeÿan, uz wegov lik, hod, celog åoveka. Nikada me nijedan veliki umet-nik pevaå nije ovoliko potresao" (EÅ, ¡: 68).

votnim slojem duše",23 kao što to åini Zmaj, ili krilatim duhom letika visinama poput Laze Kostiãa i Wegoša, lirski umetniåki izraz ko-ji je doneo romantizam, znaåio je da se duhovnost åitavog naroda popela„jedan stepen više".

U tom svetlu moÿe se sagledati i odnos Crwanskog prema drugomgorostasu srpskog romantizma Petru Petroviãu Wegošu, odnos koji sesada iskazuje najmawe u poštovawu epskih zamaha Gorskog vijenca i svihonih mesta u delu vladike Rada iz kojih govori kolektivni duh CrneGore. Wegoš je Crwanskog oåarao kao „vraå i mag", kao poeta vates, pe-snik i prorok, ali u isto vreme i kao romantiåarski, bajronovski po-buwenik, koji se usudio da razgovara sa beskonaånim.

Petar Petroviã Wegoš

U Srpskom kwiÿevnom glasniku iz 1925. godine (br. 7, kw. 16), kojije u celosti posveãen Wegošu, pored mnogih drugih tekstova — JovanaCvijiãa, Slobodana Jovanoviãa, Pavla Popoviãa, Pere Slijepåeviãa,Rastka Petroviãa i drugih velikih majstora pera razliåitih vokacija iinteresovawa, našao se i tekst Razmišqawa o Wegošu, najvaÿniji esejod tri, koliko ih je Crwanski napisao o Vladiki Radu. O Wegošu, ko-ji je bio i pesniåka inspiracija Crwanskog,24 pisao je srpski avangar-dista i kao novinar Vremena, evocirajuãi „svirepu uspomenu iz dobaokupacije" 1916. godine, kada su se austrougarske vlasti latile blasfe-miånog posla uklawawa vladikinih kostiju s Lovãena. Oba ova tekstanapisana su godine 1925, prilikom ponovnog prenosa Wegoševih mo-štiju sa Cetiwa „na strašni vrh Lovãena, meðu oblake muwobdije nadsiwim i debelim Jadranskim morem, najlepšim morem na svetu" (EÅ,¡: 52). U Vremenu Crwanski dramatski opisuje kako je ovaj åin izvelavojska „što je uvek zaudarala grobarski i åije su uniforme imale uvekneåeg grobarskog" i to, kako Crwanski kaÿe, nema od straha. Ovaj åinoskrnavqewa, izveden na tragu ideje o porobqavawu naroda rušewemwegovih mitova, kao i iluzije da se mitovi ruše zatirawem materijal-

42

23 Objašwavajuãi razliku izmeðu Laze Kostiãa, kao pesnika duha i logosa, „duhovneduše", i odnos wegove prema Zmajevoj poeziji, Anica Saviã-Rebac govori, u duhu apoteo-ze Crwanskog, o posveãenosti ove lirike ÿivotu i svim wegovim manifestacijama kao ojednom drugaåijem traÿewu boga i boÿanskog u åoveku: „Duševni sloj iz koga polazi poe-zija Zmajeva, i pesniåka moã koja je formira, prikazuje nam se kao tajna baš u svojoj jed-nostavnosti, a moÿda se tako prikazuje najviše samim pesnicima drugih dušinih sloje-va. Vasionska teÿwa, eros, ostala je u Zmaja u sloju duše koji bismo mogli nazvati åistoÿivotnim; ona je i tu qubavna teÿwa ka åoveku i bogu, ali se kreãe u dušinim åisto ÿi-votnim funkcijama, omeðena je wima, a kad dodiruje nebo i veånost, dodiruje ih nošenazemnom qubavqu i tugom" (Laza Kostiã, 1960: 258).

24 Još 1918. u zagrebaåkom Savremeniku (H¡¡¡, 330) i 1919. u zbirci Lirika Itake,kao pesma iz ciklusa Nove senke pojavila se pesma Wegoš. Ponovo je objavqena u Vremenu1925. godine (20. ¡H, ¢, 1348). U Sabranim delima (1966) pesma je dobila naslov Wegoš uVeneciji i pogrešno je vezana za 1920. godinu. Pesma ima dve varijante (onu iz Savreme-nika i Lirike Itake, pa je zbog razliåite metrike i po upotrebi rima zanimqiva za is-traÿivaåe poezije Crwanskog.

nih tragova postojawa, opisao je Miloš Crwanski, odajuãi poštovaweLazaru Matkoviãu, Srbinu, a austrijskom oficiru, koji je saåuvao ra-sute vladiåine kosti: „Vrh Timora, meðu oblacima, danas ãe nositi,zaslugom i ovog åoveka, potpun kostur pesnika nad pesnicima, što jeteško bolan tuda prolazio s divnim Mqecima u oåima, stasom lepšimod svih muških u našem narodu i dušom bezmernom i oblaånom kaonebo iznad Lovãena, da poåivaju i utiåu na nas, za navek" (EÅ, ¡: 54).

Drugi tekst objavqen istim povodom u Srpskom kwiÿevnom glasnikuspada u najlepše eseje koje je Crwanski napisao. Za razliku od Andri-ãa, koji u svom åuvenom eseju o Wegošu kao „tragiånom junaku kosovskemisli" istiåe pre svega delo Vladike Rada kao „izraz našeg osnovnogi najdubqeg kolektivnog oseãawa" (Andriã, 1997: 15),25 Crwanskog in-teresuje individualnost Wegoševa, wegovi uzleti u metafiziåko i svešto je tragizam wegove istorijske uloge u Wegošu kao åoveku ugušio:lirizam i humor. Ponovo u Wegošu, kao i u Vasi Ÿivkoviãu i Branku,vidi on granicu i novi poåetak, izvor koji je nastao udarcem u stenu.Wegoševa liånost i wegova poezija zasijali su u istoriji srpskog na-roda kao prava izviiskra i poveli ga u svetlost. Posle vekova „epskogbezdana", u kojem se smrt i raðawe cikliåno smewuju bez ikakvog pra-vog smisla, po prostim zakonitostima materijalne egzistencije, u kojemse ne razabiru individualnosti, pojavio se dostojni naslednik Lazarai wegovog lirskog opredeqewa.26 Sam Wegoš je svetlo, luåa i Crwanski

43

25 Andriã je svoj tekst o Wegošu napisao deset godina posle Crwanskog, a izloÿioga je kao predavawe na Kolaråevom narodnom univerzitetu. (Posle toga objavqen je u SKG,kw. 45, br. 5, 348—365.) Andriã vidi Wegoša kao tragiånu liånost, åiji su ÿivot i sve-ukupna misao bili odreðeni jednim zadatkom — osloboðewem naroda, borbom i pobedom:„Ta borba se vodi pod jedinstenom oåajnikom devizom koja liåi na apsurd a koja je u stva-ri ÿivotna istina sama: Neka bude što biti ne moÿe! Nigde u poeziji sveta ni u sudbi-ni naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilaåkog apsurda, bez toga,da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negirawa stvarno-sti i oåevidnosti, ne bi bila moguãa ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I utome je Wegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubqeg kolektivnog oseãawa, jer podtom devizom, svesno ili nesvesno, voðene su sve naše borbe za osloboðewe, od Karaðorðapa do najnovijih vremena" (Andriã, 1997: 15).

Taj kosovski zavet odredio je, po Andriãu, suštinski i Wegoševo delo — odbaåenoje sve što nije sluÿilo konaånom ciqu: „To je poezija visinskog vazduha i velikih, slo-bodnih perspektiva, sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude doneseno u jedanzbeg. Sve što nije moglo stati u arku spasa posle kosovskog potopa, sve je odbaåeno. Otudu tom delu nedostaju åitavi komleksi oseãawa. Ali otud je i sve ono što je u wemu sadr-ÿano razvijeno do jednog intenziteta i raspaqeno do jednog ÿara kakvih je malo u svet-skoj kwiÿevnosti. Kao umetnik, Wegoš je najveãi u tim hijeratiåkim scenama i invoka-cijama, kad je najbliÿi kolektivnom udesu…" (Andriã, 1997: 23).

26 U svom tekstu o Wegošu u istom broju Srpskog kwiÿevnog glasnika Rastko uoåava,sliåno Crwanskom, da vladikino delo stoji na granici izmeðu kolektivnog i individu-alnog oseãawa sveta i da mu to daje posebnu vrednost: „Pri tom je Gorski Vijenac moÿdataåno na granici izmeðu posledwe primitivne, skoro paganske, epike, i nove poezije,individualnosti i velike sensibilnosti. Tako on jednom svojom stranom znaåi neštošto i pevawe Poåetka Bune na Dahije; drugom on nosi onaj veliki problem osamqenostijedne liånosti prema celome kosmiåkom poretku. To ogromno odstojawe izmeðu opštegoseãawa ÿivota i liånoga suðewa wega, stvara svu tu åudnu plastiku ovoga speva, wegovuizvanrednu i zahuktalu lepotu. Da je Gorski Vijenac samo snaÿno pevawe opšteg ili na-cionalnog doÿivqaja, pa ma koliko ovaj bio veliki, on ne bi ni iz daleka ovoliko delo-

ga vidi usamqenog i uzvišenog: on je „prva svest" koja je jedan narodizvela pred Boga, pokazavši mu da „negde postoji zemaqsko i neprola-zno". Ali nasuprot onima koji su Wegoševu duhovnost i putovawa uoblast metafiziåkog objašwavali hrišãanskom ortodoksijom crkvenogvelikodostojnika, Crwanski je Wegošev odnos prema Bogu tumaåio kao„lirski", koji nema nikakve veze sa hrišãanstvom:27 „Åitam Gorski vi-jenac, sa mišqu da ga je pesnik nazvao Izviiskrom. Dajem mu znaåaj iz-vora što je potekao pod udarcem, iz stene. Do Wegoša, nad nama seoblaci tmure, patwa je opšta, i razliva se beskrajno, bez smisla. Sveje epsko, sivi bezdan kud pogledam. Smrt i brak ponavqaju se, u tolikobezbrojnih odnosa, da ni jedan nije vidan; smuãeni su kao more. Vizan-tijski anðeli pare se, nad bezbrojnim lešinama, što ne znam zašto sumrtve; wina tuga, a i blud, prolazni su i stidni. Širim, uÿasnut, ze-nice, i ne mogu dno da sagledam. Uåini mi se da ga vidim, kad beli La-zar bira izmeðu carstva zemaqskog i nebesnog i polazi nebu: prvi lir-ski momenat. Zatim opet to grozno more prolaznog i besmislenog kla-wa. U tom epskom bezdanu nema biqa, ni klijawa: gusta i mokra maglapada na sve što vidim. U posledwim åasovima iznemoglosti tek, javese bolne i slatke radosti, nad vojvodom Rajkom i starim Vujadinom,osetim telo i misli, kao u mraku zimskom kad zatrepere zvezde.

Tad, kao zavesa, spadaju nebesa, i Lovãen se pojavi. Lirski taj od-nos prema Bogu, velika je novost, posle Kosova. Wegoš sja usamqen, usuncu, nad morem. Izlazi iz tame, prva svest. Veliki kao i Eshil, me-wa nas, izvodi pred Ono što je nepoznato i neviðeno, svemoguãe i svudprisutno, neshvatqivo i neprolazno.

Sa wim smo izašli pred Boga, na rukama sa ubistvom. U wemu sejavqa ÿudwa za novom sudbinom i smislom našeg postojawa na svetu.Ubistvo više, i smrt, ne stišava: on drugo gleda sa Lovãena, ogromani sveznajuãi.

44

vao. Trebalo je stvarno besprimernog duševnog uznemirewa jednoga Vladike Danila, is-pred ove ogromne paganske zatalasanosti plemenskih poglavica, pa da sav onaj mraånitempo cele prirode, i sve ono herojsko dizawe neumitnosti zakona, bude tako prisno iåoveåanski baåeno na nas. Mi ovde imamo posledwi put za pozadinu jedno monumentalnopevawe narodno, ispred kojeg su bolna i uzrujana i krvavo svetla pitawa Danilova, prvaduboko liåno-åoveåja pitawa našoj poeziji…" (Petroviã, R. 1925: 531).

27 Isidora Sekuliã u svojoj studiji o Wegošu ubedqivo je pokazala, citirajuãiMajstera Ekharta, da je kod Wegoša još od mladih dana prisutna „stvarnost Boga, a nereligija" (Sekuliã, 1961: 120), Bog kao um, s kojim je åovek u srodstvu i saraðuje s wim,umesto da mu je skrušeno potåiwen. Za razliku od Miltona koji je „oštro polemiåki,svakim obrazovawem naoruÿan protestantski teološki mislilac", vladika je „bezopasani neaktivan pesnik — otpadnik od ortodoksije, pesnik duboke religioznosti, ali indi-vidualne religioznosti i nikakve religije" (kurz. G. R.) (Sekuliã, 1961: 222). Za Isido-ru, kao i za Crwanskog, „vladika nije bio ni bibliski ni crkveni hrišãanin. Bio jesmesa od troga: panteist, åiji Bog-umetnik je istovetan sa prirodom; bio je vrsta hri-šãanina mistika, koji ima individualnu religiju; bio je vrsta gnostika hrišãanskoga,koji u hrišãansko uåewe unosi primese metafiziåke" (Sekuliã, 1961: 237—238). Gno-stiåki uticaj, kojeg Wegoš verovatno nije bio svestan („vladika sigurno nije imao pojmada je i on malåice gnostik", 247), pokazuje ubedqivo Isidora, dolazio je mnogo više odPlatona nego od Origena, kako je to pretpostavio Alojz Šmaus.

U svetlom zraku caruje nešto qubiåasto i nadzemaqsko. U nesvestisu slatke i sve moguãnosti. To je momenat, po drugi put, kao Lazarev,nepovratan. Åas svesti, sjajan kao pun mesec nad Jadranom. Negde po-stoji nadzemaqsko i neprolazno; Wegoš vidi.

Nikakve veze to nema sa hrišãanstvom, i prepredeno je hteti odWegoša praviti sveca.

Odmah, sa tim u vezi, vidim i Straÿilovo, mekše i blaÿe, i åul-nost Branka. Daleko od epskog, ÿubor ÿalosti i ÿud za stapawem, lir-ske stihove. Zvezdu zorwaåu" (EÅ, ¡: 55).

Wegoš je taj prelaz sa epike na liriku izveo kao pesnik u smisluu kojem pesnika vidi platonistiåka i neoplatonistiåke tradicije: onje onaj odabrani koji moÿe da vidi drugaåijim, duhovnim oåima, i kojina svojim duhovnim putovawima stiÿe do onog neprolaznog i neobja-šwivog. U „Wegošu je vraå i mag" (EÅ, ¡: 57).

Genijalnost åoveka Wegoša, koja se ne moÿe objasniti bilo ka-kvim uticajima i koja zadivqujuãe odaje svoje iskonske, varvarske kore-ne, tajna je koja se ne otkriva ili se moÿe nazreti u onome što je Cr-wanskog interesovalo mnogo više od same vladiåine poezije — a to jebio wegov ÿivot.28 Drÿeãi se svoje teze iz eseja o Vasi Ÿivkoviãu —„da nevidqivi uticaj pesniåkog ÿivota ima dubqu moã, dubqu od wego-vih napisanih dela", Crwanski pokazuje interesovawe za ono što je uvelikom pesniku neiskazano, prikrivano åak ugušeno, i to zahvaqujuãiistorijskim ulogama koje je morao da odigra åovek zadivqujuãe snaÿnogi lepog, ali ipak krhkog i bolešãu rawenog tela. Wegoš je personi-fikacija romantiåarske izuzetne liånosti, i po fiziåkom izgledu ipo duhovnosti tajnovitog porekla — ponikloj misteriozno u surovojoskudnosti crnogorskog krša i osuðenoj na kratkovekost zemaqskog pu-ta. Pesnik Lirike Itake pre nego što bi posegao „za tumaåewem filo-zofskim moguãnosti mnogih wegovih folklornih mesta", koja nisu ni-šta drugo do „zbir crnogorskih poslovica", radije bi se „glavaåke za-dubio" u taj ÿivot, tajnoviti ÿivot Wegošev, u tragawe za pupåanomvrpcom duhovnosti.29 Wega zanima onaj dvojnik Wegošev koji postoji is-pod maske stvorene za lice sveta, i kojeg ãe kasnije, povodom Mikelan-ðela, Crwanski pronalaziti u svakom pravom umetniku.30 Rad o Direru

45

28 Intrigirani Wegoševim ÿivotom bili su i drugi pesnici, poput Gustava Kr-kleca, jednog od saradnika Almanaha iz 1924, koji sada 1925. u tekstu Posle zvaniåne pro-slave u istom broju SKG piše: „Oko wegovog besmrtnog lika ostalo je ãutawe hladno kaosmrt. Ostalo je nemo divqewe i velika dela./ Niko, do danas, nije otkrio zagonetni ÿi-vot wegove duše; niko nije prodro u dubine wegovih otkrovewa; niko u virove krvi iborbe sa samim sobom" (Krklec, 1925: 562—563). Kao i Crwanski i Krklec veruje da jenajzanimqivije ono što je u Wegošu ostalo ugušeno. Zadivqena poput Crwanskog miste-rijom Wegoševog ÿivota, Isidora Sekuliã ãe citirati engleskog romantiåara Kitsa,koji u ÿivotu genija vidi alegoriju: „Ÿivot åoveka od više vrednosti sama je alegorija,i malo oåiju mogu sagledati misterij tog ÿivota" (Sekuliã, 1961: 209).

29 Crwanski kaÿe doslovno: „Svakako, da mogu, glavaåke bih se zadubio u tragaweonog, u Wegoša, što je Klod Bernar nazvao la rescherche du cordon ombilical des esprits,pre nego što bih se bavio tumaåewem filozofskih moguãnosti mnogih wegovih folklor-nih mesta, koja su, za mene bar, samo zbir crnogorskih poslovica" (EÅ, ¡: 56).

30 „Ja mislim da u svakom velikom umetniku postoji takav dvojnik koji se kreãepred svetom i onaj koji se od sveta krije" (M: 68).

koji je Crwanski napisao povodom svoje posete izloÿbi velikog nemaå-kog slikara i grafiåara u Nirnbergu i koji je prvobitno objavqen uwegovoj Kwizi o Nemaåkoj (1931) sav je zasnovan na nasluãivawu nekakveumetnikove tajne.

Meðutim, iako kao prevladavajuãe oseãamo interesovawe Crwan-skog za skriveno u ÿivotu, našeg pisca okupiraju i sami pojavni obli-ci ÿivota, tokovi „sudbine" koja åoveka tera da kao svoj ostane skri-ven. Interesovawe Crwanskog za sudbinu i sudbinsko u åovekovom ÿi-votu, koje se najåešãe iskazuje kao kob, kao udes (što je neizbeÿno po-krenulo rasprave o pišåevom „fatalizmu") blisko je ideji o qudskimsudbinama kao svojevrsnim znakovima, porukama, iz sveta nedosegqivog.Ovoga puta poklapa se ona na dosledno sumatraistiåki naåin Crwan-skog, sa veliåanstvenom vizijom Wegoševom u kojoj se Bog pre svegapojavquje kao kreativna snaga.

Ovo isticawe ÿivota umetnika o kojima je pisao, interesovawe zaono što bi se u teoriji kwiÿevnosti nazvalo prevaziðenim, determi-nistiåkim biografskim metodom, reziduumom pozitivne nauke, otvaras druge strane i jedno veliko pitawe o povezanosti umetnosti i egzi-stencije. Crwanski je prvi put o ovome progovorio još u jednom tekstusroåenom povodom ankete åasopisa Misao (1920, ¡¡, 3, 394—395), u kojemurednik Velimir Ÿivojinoviã Massuka traÿi mišqewe o tome da sepoezija i proza objavquju anonimno, nepotpisane. Crwanski u svom od-govoru, koji pre svega istiåe prednosti ovakvog naåina objavqivawazbog lošeg stava kritike koja je åesto usmerena na liånost pisaca sa-vremenika nego na wihovo delo, priznaje: „Od åasa kad je umetniåko de-lo uzeto od wega, liånost umetnika postaje apsolutno indiferentna, asamo umetniåko delo poåiwe svoj zaseban ÿivot i pod raznim uticaji-ma vremena, društva itd. postaje sasvim tuðe za samog umetnika" (EÅ, ¡:16). Ipak, za Crwanskog liånost pesnikova, odnosno wegov ÿivot krozkoji se ta liånost razvija, ne moÿe se u potpunosti zanemariti: „Ipakje nemoguãe sasvim odeliti delo od liånosti po kad-kad; ima dela zakoja treba da se zna ko im je kreator. Vi ste svakako primetili da liå-nost Dantea, Beranÿea itd. daje wihovim delima neocewive osobine. Anajzad kraj svih dubokih i delikatnih estetskih uzroka, koji govore zadelewe liånosti od dela, ja åesto npr. kod rodoqubivih, revolucionar-nih itd. pesnika rado vezujem delo za liånost" (EÅ, ¡: 16).

Svestan estetskih zakona koji izmiåu simplifikovanim svoðewi-ma na ÿivot kao uzrok i delo kao posledicu, Crwanski ipak, i to na-roåito kada postoji pristojna istorijska distanca, ne moÿe da izbegnevezivawe dela i umetnika. I to je postupak koji ãe naš pesnik dosled-no sprovoditi ne samo kada piše o Wegošu. (Ne treba zaboraviti dase Crwanski u svojim esejima retko ili gotovo uopšte nije bavio in-terpretacijom pojedinaånih kwiÿevnih dela — izuzetak je esej o Šek-spirovim sonetima.) Šekspir, Flober, Taso, Direr, Mikelanðelo sa-mo su neki od umetnika (åiji je ÿivot kompleksan skup oseãajnosti iduhovnosti u wemu sadrÿan) na koje je Crwanski primewivao tzv. bio-

46

grafski metod. Komentari uz Liriku Itake (Itaka i komentari, 1959),sastavqeni iskquåivo od autobiografskih priåa koje treba åitaocu dadoåaraju kontekst u kojem su pesme iz ove zbirke nastale, samo su još je-dan od argumenata koji idu u prilog tezi da se mišqewe Crwanskog o„uticaju" ÿivota na umetnost nije mewao.31 U svetlu wegovog u suštiniromantiåarskog shvatawa umetnosti kao duboko liåne i proÿivqene, akoje je, kao što smo videli, iznosio od najranijih esejistiåkih zapisa,ovakva interesovawa postaju mnogo jasnija. Navodne nekoherentnosti ukoje je ulazio postaãe opet jasnije u kontekstu naglašavawa platoni-stiåkog elementa u pesniåkom stvaralaštvu, a koje ãe se otkriti kaonajdominantnije i najuoåqivije u esejima o Mikelanðelu. O pesniku,umetniku koji je nikad „samo svoj", koji je „instrument" boÿanskog bi-ãe više reåi u poglavqu o „Mikelanðelijani". Takva vrsta nadliånog,koja izmiåe nasilnom svoðewu poezije na „zemaqske stvari i uzroke",posluÿiãe Crwanskom kao iskorak ka wemu svojstvenom ponirawu u du-bqe i nevidqive, dakle nematerijalne veze, neuhvatqive qudskom oku, ikao spas od svakog pojednostavqivawa. Determinizam biografije kojauslovqava umetnost zapravo nikada kod Crwanskog nije imala poziti-vistiåke konotacije. Ne treba pri tom zaboraviti ni povratan uticajumetnosti, o kojem je bilo reåi u eseju o Zmaju. Spiritualizam veza is-prepletanih izmeðu ÿivota i umetnosti bio je za Crwanskog isto takotajnovit kao i ono što je ostalo skriveno iza tih qudi i wihovih dela.

Tako nevidqiva i neopipqiva bila je za Crwanskog uvek i mreÿakwiÿevnih uticaja o kojima govori i povodom Wegoša, a koji ni u komsluåaju ne ograniåavaju originalnost, neponovqivost i jedinstvenostvladikinog dela. „U pesnika koji se, bezbroj puta, u toku deseterca, se-ti bezbroj sitnica iz stranih povesti i pesništva, ne moÿe biti danema traga proåitanim kwigama" (EÅ, ¡: 58). Pre svih — uticaj SimeMilutinoviãa Sarajlije; ako Crwanski i nije bio prvi koji je ukazaona vaÿnost uticaja ovog „mahnitog" pesnika, naåin na koji je istaknutaosobenost tog uticaja jedinstvena je u svemu što je do sada o Wegošunapisano. Sima Milutinoviã je, prema Crwanskom, pokazao Wegošuput kojim poezija vodi do boÿanskog.

„Tom magu našeg romantizma dugujemo vraåarsku åar Wegoševihlirskih mesta, a ono što nije natprirodno u pesništvu, i ne zanimame. Taj atlet slavenofilstva, koji se pewao po hridinama, po suncu i

47

31 Crwanski se, doduše, u Komentarima za izdawe koje je sƒm uredio „opravdava"politiåkom prirodom svoje rane poezije: „Kad bi ova antologija obuhvatala samo senti-mentalne pesme, ne bi bili potrebni uz wu nikakvi komentari. U antologijama takozvaneåiste poezije ('la poèsie pure') pesnik ostaje sen koja nije vidna.

Meðutim, pošto ova zbirka obuhvata i politiåke pesme jednog, prošlog, vremena,pesnik je mišqewa da ãe åitaoca zanimati nešto podataka iz ÿivota pesnikovog i ne-što komentara o tim prošlim vremenima.

Dante, Igo, Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, još su in-teresantniji u svojim politiåkim stihovima ako se zna nešto biografskih podataka owima.

Pesnik smatra da to vredi i za politiåke pesme mawih pesnika.Pesnik se zato rešio da åitaocima doda, uz Itaku, i nešto komentara" (P: 105).

po kiši, jedini je koji od naših pesnika liåi malo na Pika, Kaval-kantija, Albertija, Leonarda, makar iz daleka, i on je Wegošu dao hra-brost, uzbunu, da pogleda u prostore u kojima se 'zvezde tiãe' " (EÅ, ¡: 57).

Vidi daqe on i antiåki uticaj, i to uticaj antiåkih tragedija, jeri za Crwanskog Wegoševi epovi jesu zapravo drame „ne samo zbog dija-loga i karaktera, glumaåki veånih, i zato što ih sam naziva sobitija,nego i zato što su scenarija, naåin upotrebe mase i lica, naåin kakogovore svoje monologe, kako odlaze, pa senka pokoqa iza scene, i ponekakola, duboko bahiåna i psihološka, protivna epskom, a protkana sti-hom koji, kroz crnogorski ep i poetiku Sarajlije, podseãa na mikenskiritam" (EÅ, ¡: 57).

Uzaludna su, za Crwanskog — koji u Wegošu vidi najmawe hri-šãanskog pesnika — poreðewa Luåe sa Danteom i Miltonom, a takvaparalela kao što je paralela Wegoš — Petrarka „prava je koještari-ja". Pravi uticaj Italije bio je opet skriveni i potisnuti uticaj„mletaåke pozornice", iz kog proviruje i ugušeni šekspirovski hu-mor. Koliko je vladiåina duhovnost barokna i srodna Crwanskom (štoãe se u pravom svetlu pokazati tek u Hiperborejcima, gde autor i glavnijunak luta po veånom gradu u kojem je traga svog ostavio i Wegoš), vidise iz ovog opaÿawa Crwanskog: „O smrti piše, u svom pismu lekaruMarinkoviãu, kao što Sokrat pred osudu govori: smrt je ili tihisan…" (EÅ: 58).32

Potpuno izvorni, bez traga kwiških uticaja, za Crwanskog su sti-hovi Wegoševe qubavne poezije, iz kojih probija seta monaha. Nije to„svila lamartinske sete" koju su mu pripisivali, najviše zbog vladi-kinog prevoda ovog francuskog pesnika. Najsnaÿniji romantiåarskiuticaj za Crwanskog je uticaj Bajronov, åiji je portret visio u vladi-åinoj sobi u Biqardi: „Ako iko, Bajron je, više nego forma, jedna mu-zika i crni jahaå koji se izdaleka åuje i razlikuje. Kaina i Manfredauåini mi se da åuh po negde, pod desetercem, ali biãe da je i to samoigra misli, u tišini, priåitawu" (EÅ, ¡: 58).

Isidora Sekuliã takoðe je videla Bajronov uticaj na Wegoša i totamo gde je vladika nalazio „bunt; smela pitawa; veliku i slobodnureå, juriš snaÿnoga uma i vatrenoga srca", ali su wihove duše bilerazliåite: „Sasvim je drukåiju dušu nosio u sebi Vladika, a drukåijuBajron. Vladiåin romantizam je sav bio u unutrašwem ÿivotu, a tamonema ni poze ni åisto fonetiåke grmqavine. Unutrašwi ÿivot Vladi-åin, to je bio wegov manastir i zavet; iz tih zidova nikada on nije iz-lazio. Vladika se o sudbini åoveka pitao sa svojim teškim brigama åo-veka stradalnoga. U veånu iskru u åoveku verovao je on ushiãeno i gråe-vito, po jednoj nuÿnosti koja ga je pekla u grudima kao ÿivo ugqevqe,gonila ga da qude wome poteši i uzdigne. Bajron, postavqao je velikapitawa sa visine aristokratske; sem jednoga poroka, Bajron je bio sav

48

32 Parafraza Crwanskog u originalu zvuåi malo drugaåije: „Moja je ideja meðu ne-besima i grobnicom smjelo leãela i ja sam smrt ovako razumjeo: Ili je tihi vjeåni sankoji sam boravio preðe roðewa, ili lako putovawe iz svijeta u svijet i priåislewe be-smrtnom liku, i vjeåito blaÿenstvo" (Andriã, 1997: 28).

aristokrat, u geniju, duši i srcu. 'Divan, ponosit talent!' — Geteovesu reåi o Bajronu. Vladiku je religiozno oseãawe hranilo i onda kad je,u teškom pesimizmu, nizao uÿase ãivota, i onda kad je plamteo u idejida duša åoveka, svakoga åoveka 'jeste besamrtna'. Bajron je svoju genial-nost utrošio u jednu veliåanstvenu romantiku, a tu romantiku ispevao,nada sve, u slavu genija" (Sekuliã, 1961: 243).

O još jednom geniju srpskog romantizma, kojem vreme i mesto nakojem se rodio i ÿiveo nisu dali da se razvije u pravoj meri i da upotpunosti izrazi svoj talenat, pisao je Crwanski 1932. godine. TekstBiserni stihovi o Veneciji pisan „povodom pripreme da se pretstavom'Jelisavete, knegiwe crnogorske' proslavi stogodišwica Ðure Jakši-ãa" objavio je Crwanski kao stalni saradnik Vremena 5. novembra 1932.godine.

Ðura Jakšiã

Ÿivot ovog srpskog romantiåara, kojeg je, doduše, kritika višehvalila nego napadala, model je tragiåne sudbine neshvaãenog pesnika,neprilagoðenog åoveka, pobuwenika, u egzaltiranom revoltu sukobqenogsa okolinom i savremenicima. Za Crwanskog ovaj ÿivot sluÿio je ne-retko kao alibi jednoj licemernoj teoriji: da velika kwiÿevna dela na-staju iz qudske bede i nesreãe, „dok ako se i najmawe razmisli o pe-sništvu, seti slikarstva, najåuvenijih skulptura, muziåkih dela itd.vidi se, da su najviši momenti umetnosti posledice isto toliko akone i više, vedrine, bezbriÿnosti i radosti" (EÅ, ¡: 149). Za Crwan-skog Ðura Jakšiã — muåenik (kako ga je u svom eseju nazvao Milan Ka-šanin) upravo je primer pesnika åije je delo, ako ne upropastio, a onobarem naåeo i osiromašio nesreãan i bedan ÿivot. U tome Jakšiã ni-je bio usamqen: „Naša kwiÿevnost, to je dobrim delom eminentnokwiÿevnost neispuwenih nada, gorkih, vanrednih fragmenata, titan-skih uzvika, prigušenih brzo" (EÅ, ¡: 150).

Jelisaveta je mogla ispasti savršeno delo da je pomenuta teorijataåna: kao uåiteq, dok je pisao, potucao se Ðura „po Poÿarevcu, Kragu-jevcu, u osnovnoj školi u Sabanti, i najposle u Raåi", a i wena kasni-ja sudbina nije bila ništa boqa: odbijena je u Kolaråevoj zaduÿbini1868, a i Laza Kostiã „ispreskakao je svog siromašnog sabrata svoj-ski". „Nabio mu je na glavu, sve prekore koji se, pedantno, mogu uåini-ti, s obzirom na neizgraðenost karaktera glavne junakiwe." A kad jedrama konaåno izvedena u Novom Sadu, „Antonije Haxiã uzeo je sebislobodu da je 'skrati' i 'popravi' " (EÅ, ¡: 150).

Crwanski je svoj tekst o Jakšiãu napisao s namerom da pokaÿe ko-liko bi takav talenat i vizija mogli da daju da je pesnik ÿiveo druga-åije. On koji „nije poznavao ni scenu, ni glumu" pokazao je u Jelisave-ti prvi put ÿequ „da se dobro radi svoj zanat", ÿequ da radi i stvara,pa åak i „da je åitao Šekspira". „Poåiwe Jelisavetu vanredno, radi upoåetku ozbiqno, posle klone i aqkavi… Za razmišqawa, za izradu ce-

49

line, za krize pri stvarawu, nije imao ni izdrÿqivosti, ni okoline,ni vremena" (EÅ, ¡: 151).

Ali sam poåetak drame zadivquje Crwanskog, a iznad svih stihovasu „biserni stihovi Venecijanke Jelisavete, puni venecijanskih slika,asocijacija, nezaboravnih i toliko preciznih da ih åitalac, kad zna daih to piše uåa u Sabanti, bez škola, bez znawa, koji Veneciju nije nivideo (sem, moÿda, na slikama Kanaleta, u Beåu), mora åitati s divqe-wem" (EÅ, ¡: 152).

Navodi zatim Crwanski stihove koje ãe ponavqati još nekolikoputa istim povodom: zadivqen i zaåuðen pred vidovitošãu pesnika ko-ji je, osim svoje provincije, video samo Beå:

Ne to nije moja Venecijanevesta plava mora zelenog.

Iako u originalu drugi stih glasi „nevesta sjajna mora zelenog",Crwanski se uporno drÿao svoje verzije. I toliko godina kasnije kadau Embahadama govori o sastanku Ãana i Stojadinoviãa u Veneciji, ukojoj se te 1938. po duÿnosti našao, priåa je mawe-više ista: „Priposledwoj svetlosti, koja dolazi sa mora, posle zalaska sunca, javqa mise u mislima i onaj moj zemqak, — Jakšiã, — koji je ÿivotario po sr-bijanskim palankama, bio uåiteq crtawa, pun dugova, a koga je seoskikmet tukao, koga je i policija tukla, a mafija generala, pretukla. Seãamse wegove reåenice, koju ponavqam: 'Daleko mi je Banat, crna košuqa'.

Sedeãi tako, pre veåere, i pre nego što ãu otiãi da vidim, kakopredsednik i grof Ãano igraju, iznenada mi se, u seãawu, javqaju i pr-va dva stiha Jakšiãeva o Veneciji, iz wegove drame Jelisaveta:

Ne to nije moja VenecijaNevesta plava mora zelenog…

Iako ta uvertira nije nastavqena, tako fantastiånom snagom, krozsvu dramu, taj poåetak jedne drame toliko frapira, da se nikad ne zabo-ravqa (pamti se više-mawe taåno). Pitam se onda: otkud u tom siro-tom, namuåenom, poniÿenom, pesniku mog zaviåaja, ta, tako divna, vi-zija Venecije? Je li dolazio do Venecije, iz Beåa? Ili je samo slušaoo woj? Je li video Veneciju, u snu?

Otkud je znao, da se Jadran nigde ne zeleni tako, kao pred Veneci-jom, a da je najlepša crta, koja se moÿe ovde, reãi, za nevestu, da je plava.

Sluÿio sam Stojadinoviãa, ali sedeo sa senkom Jakšiãa.Jakšiã me je u Veneciji gledao i posmatrao tuÿnim, turobnim,

oåima" (Embahade: 1—3, 345).33

50

33 Ðuru Jakšiãa pomiwao je Crwanski više puta u svojim intervjuima, a u jednomgovoru u Udruÿewu kwiÿevnika Srbije (Vidici, Beograd, 14. H¡ 1970) ponavqa gotovoistu priåu: „Setite se Ðure Jakšiãa. Ðura Jakšiã, koji se danas smatra za jednog velikogi finog slikara, sem što je bio i veliki pesnik, za wegovo doba. Kao što znate, potucaose po Srbiji, i kmet ga je štapom po glavi zviznuo, a general Alimpiã izgleda da ga je

Kako je to Jakšiã „znao" zeleno more venecijansko, pišuãi svojudramu „kao ÿmureãi, dok je uåiteqevao u Poÿarevcu i Sabanti, uz ra-kiju" (EÅ, ¡: 151), Crwanski ne daje odgovor, ali åitalac zna da ÐuraJakšiã nije morao da putuje do Venecije da bi video weno zeleno more,jer „ne treba putovati nogama jer one uvek odnose od jedne zemqe dodruge; ne treba ni kowska kola ni nekakav brod da pripremiš; odbacisve to, nemoj gledati veã zatvori oåi, promeni ih i probudi (oåi) kojeima svako ali se malo wih wima sluÿi" (Plotin, 1984, ¡ 8: 22—27).

Iako svom åuðewu nikada nije dao eksplicitno objašwewe, Cr-wanski vidi Ðuru Jakšiãa kao inkarnaciju, kao „model" platonistiå-kog pesnika, sa silovitošãu talenta i ekstatiånim zanosima koji pro-bijaju i kroz najteÿe ÿivotne okolnosti, åiju oskudicu naÿalost nisumogli da savladaju: Ðura Jakšiã, pun srca, duše, i sam je, zaista, saobala gledao bezgraniåje pesništva, i nije kriv svakako, što se sve za-vršilo onim wegovim omiqenim: „Koliko apostola, toliko åaša."(EÅ, ¡: 153).

Laza Kostiã

Posledwi pesnik srpskog romantizma o kome je Crwanski pisaobio je Laza Kostiã. Iako se od svih srpskih romantiåara Crwanskinajviše bavio Kostiãem, do nas je dospeo samo jedan rad o wegovoj poe-ziji i liånosti, iz godine 1935. Crwanski je kao urednik i prireðivaåkwige Laza Kostiã: „Pesme i misli o poeziji" („Luåa", biblioteka Za-druge profesorskog društva, 1935) napisao predgovor koji je obuhvataoi pesnikov ÿivot i wegova dela. Iz Komentara uz Liriku Itake sazna-jemo da je ovaj pesnik izazvao paÿwu Crwanskog još neposredno poslerata, kada je na beogradskom univerzitetu slušao predavawa BogdanaPopoviãa: „Kad smo se upoznali, u kuãi jednog politiåara, on je izne-naðen mojom odbranom Laze Kostiãa i to je bio poåetak naših dugihdiskusija. Popoviã je bio pristalica diskusija, na papiru, bez uvreda,i ja sam ga onda ispitivao otkud kod wega ta ÿuånost, kad govori o ra-

51

tako udesio, da je od toga umro. Više ili mawe, to je taåno. Taj Ðura Jakšiã, koji je mo-rao po selima, sa qudima nepismenim, rakixijski da ÿivi, on ima, na primer, u mompamãewu stihove, — kojih sam se setio kad sam, baveãi se drugim poslom, bio na vaÿnimsastancima politiåkim, u Veneciji. Ja sam sedeo tamo i gledao onu crkvu, Santa Marijadela Salute, i sluåajno se setio šta je Ðura Jakšiã napisao o Veneciji:

Ne, to nije moja Venecija,nevesta plava mora zelenog

i pitao se, kako je moguãe da jedan uåa, koga kmet seoski bije, i koga vijaju, i muåe, — kakoje moguãe da on zna da je najlepše za nevestu reãi, u Veneciji, da je plavuša, — plava —cela umetnost venecijanska je to. Otkud je to znao? Kako je znao da je to more zeleno? Pa,on ga nije ni video. Ima nekih koji misle da je iz Beåa nekako stigao do Venecije. Nemadokaza. Bio je u Srbiji, u selima, i to u selima koja nisu bila u to doba u moguãnosti daimaju škole i školovane qude. Znaåi, jedan fini umetnik, jedan veliki pesnik" (EÅ, ¡¡:534).

du Laze Kostiãa. Otkud ta hajka, koja je pratila, kao pseãa, Kostiãa, ce-log ÿivota?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Popoviã, koji mi je dao ocenu najvišu meðu ocenama, savetovao mi

je sa svoje strane da treba da radim tezu doktorata, o poeziji Laze Ko-stiãa. Wegova teza bila je da je Kostiã sam kriv, što se wegova karije-ra, u literaturi, tako tragiåno završila.

Ja sam onda ponovo traÿio da mi Popoviã protumaåi u åemu je bi-la ta pogreška Kostiãeva.

Popoviã mi je, tada, ispriåao, najzad, zašto je wegova kritika oprevodima Kostiãa tako negativna.

Veli, braãa Popoviãi, vraãali su se jednom, iz Novog Sada, a u tajisti vagon ušao je i jedan krupan, razbarušen åovek, iz Karlovaca.Ušao je u kupe braãe Popoviãa.

Pogledao ih je, priåao je Bogdan Popoviã, svojim krupnim oåimaludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava.

Bogdan je onda — priåao je on sam — kad je iduãi put pisao o pre-vodima Kostiãa, rešio 'da pritisne pero', pišuãi o Šekspiru Kosti-ãa. Tog neuqudnog åoveka.

Ja nikad nisam rekao svom starom profesoru zašto sam odustao oddoktorata kod wega" (P: 197).

Da li su zaista pravi razlozi interesovawa, pa onda odustajawa,od doktorske teze o Kostiãu bili ovakvi kako ih je Crwanski izloÿio,od kojih i jedan i drugi dolaze izvan literature, pitawe je na koje nemoÿemo sa sigurnošãu odgovoriti. Ipak, Crwanski, boraveãi u Pari-zu 1920. i 1921. godine, izgleda se — osim što prouåava i prevodi ki-nesku i japansku liriku, i Kazanovine memoare — bavi najviše srp-skim romantizmom i Lazom Kostiãem. U pismu izdavaåu Cvijanoviãu15. februara 1921. kaÿe: „Vaÿno je, i tu sam gotov na sve ÿrtve, da mibudete na pomoãi da nabavim sve o Lazi Kostiãu. Ja uzimam ozbiqno tustvar i jako sam vam zahvalan na dosadašwim pošiqkama. Pisao samgði Anici Saviã o toj stvari, wen otac ima zaostavštinu L. Kostiãa.Kad veã nije to obelodanio, pošteno bi bilo da dopusti da ih upotre-bqujem u opãem interesu" (Popoviã, R., 1993: 51).34

Ove ozbiqne namere Crwanskog ipak se nisu ostvarile. Od svegaostao je pomenuti predgovor. Moÿda je upravo funkcija i forma ovogateksta35 uticala na to da Miloš Crwanski napiše o Lazi Kostiãu je-dan od najmawe liånih eseja posveãenih srpskim romantiåarima. U dvaodeqka Wegov ÿivot i Wegova dela saÿeo je Crwanski sve što je o Ko-stiãu znao i smatrao najvaÿnijim. Pribegavawe biografskom metodu

52

34 Štaviše, Radovan Popoviã u svojoj Dokumentarnoj biografiji Crwanskog tvrdida je jedan od kquånih razloga wegovog odlaska u Pariz bila upravo ÿeqa da uradi dokto-rat: „Namera mu je, kako je govorio bliskim prijateqima, da 'obrsti narodnu biblioteku,sa trista kwiga o romantizmu', da uradi doktorsku tezu o Lazi Kostiãu i tek onda da sevrati u Beograd" (Popoviã, R., 1993: 49).

35 Na kraju teksta, objašwavajuãi svoj uredniåki i prireðivaåki posao, Crwanskinapomiwe „širi, popularni zadatak ove biblioteke" (EÅ, ¡: 270).

obrazloÿio je istorizmu naklowen avangardni pesnik: dok ukupnostkwiÿevnog dela Kostiãevog nosi tragove ideja cele druge polovine 19.veka i poåetka 20, dotle su liåni ÿivot Kostiãev, wegova duhovnost —sva obojena oseãajnošãu i wegovim zanosima — samo u wegovim pesma-ma: „Druga polovina H¡H stoleãa sa završetkom od peset predratnihgodina našeg veka, ÿivot Laze Kostiãa, potpuno je tu, idejno, u wego-vim kwiÿevnim delima. Prvo oduševqewe, samo u zbirci wegovih pe-sama.

Te pesme, iako na wima ima ponegde traga stranog uticaja, tolikosu originalne, toliko posledice wegovog ÿivota, da u našoj kwiÿev-nosti jedva ima takvog primera potpune misterije poezije i pesniåkogÿivota" (EÅ, ¡: 26).

Insistirajuãi na vezi izmeðu ÿivota i poezije, Crwanski se ustvari i u sluåaju Laze Kostiãa drÿao svoje rano iznesene teze o iskre-no proÿivqenoj emociji kao jamcu pesniåke vrednosti, o poeziji kaoizrazu jedne nadasve originalne i izuzetne duhovnosti, ili kako je onto govorio — duše: „Sa iskrenošãu i neobuzdanošãu romantiåara, bezkabinetskog doterivawa, te pesme su u strasti, u bolu, u oåaju napisane,izreåene. U wima naše omladinsko pesništvo dostiÿe vrhunce i nekepesme, i mnogi stihovi meðu tim pesmama, najåistija su i najviša na-ša poezija" (EÅ, ¡: 269).

Pišuãi o Kostiãevom ÿivotu, Crwanski neãe propustiti da kri-tiåki odmeri pesnikov izlet u materijalizam, ali takoðe ni wegovupolitiåku aktivnost motivisanu ciqevima vezanim za sluÿbu svom na-rodu, a koja „nije bila mawe znaåajna od one koju je imao u našoj kwi-ÿevnosti" (EÅ, ¡: 267).

Ono što je Crwanski smatrao kwiÿevno vrednim kod Kostiãa nijesamo wegova poezija, ni wegove drame, od kojih je Pera Segedinac „naj-ozbiqniji rad u dramskoj kwiÿevnosti našeg romantizma" (EÅ, ¡: 268),veã su to i „wegove literarne polemike, wegovi eseji i pozorišnekritike", a naroåito ono što je pisao o Šekspiru i Ilijadi. Svojimprevodima Šekspira stvorio je Laza Kostiã „kult Šekspira i pravopozorište našeg romantizma", a esetetiåke rasprave Osnova lepote usvetu i Osnovno naåelo, iako nedovršene i zaboravqene, „odaju da jepisac, po naåitanosti, znawu ne samo literarnom, nego i filološkomi prirodwaåkom, daleko nad svojim savremenicima i sasvim neobiåan"(EÅ, ¡: 268).

Ali privrÿenost Crwanskog Kostiãu moÿda se najsnaÿnije iska-zuje jednom reåenicom iz Komentara, u kojima se itaåki pesnik seãaAntologije Bogdana Popoviãa i wenog uticaja na predratnu mladeÿ: „Jase, iz te antologije, seãam pesme Spomen na Ruvarca i smatram tu pesmu,i sad još, za najlepšu pesmu H¡H veka" (P: 119).

* * *

U okviru radova o pesnicima srpskog romantizma treba, verujemo,pomenuti i jedan tekst o åoveku åija delatnost, iako ne pesniåka, upotpunosti pripada, i vremenski i duhom i svrhom, ovom razdobqu

53

srpske kwiÿevne istorije. U radu o velikom srpskom filologu ÐuriDaniåiãu Crwanski je varirao pitawe koje kao ponornica izbija krozcelokupno wegovo delo, i koje je u poraÿavajuãem oseãawu stida izne-drilo Serbiu.

Kako se nacija, kolektiv oduÿuje svojim velikanima, tuÿno i gorkoodjekuje i u tekstu povodom 25-godišwice smrti Jovana Jovnoviãa Zma-ja, objavqenom 1929. u Vremenu. Crwanski u wemu upozorava da je svogvelikog pesnika Srpstvo brzo zaboravilo i da ga se opomiwe samo uz-gred. Te 1933. godine wega iritiraju kao neukusni odbori za proslavustogodišwice Zmajevog roðewa, kao i neprimerene ideje o izgradwimauzoleja što bi mogao „ispasti neko neukusno åudovište" ili spome-nika: „Bilo bi najlepše, ipak, kad bi bar Zmaja ostavili na miru i nesadili mu glavu, kao kakav lonac, na neki pijedestal od nadgrobnihspomenika" (EÅ, ¡: 86). Kako naãi meru koja ãe zadovoqiti Crwanskogkada je reå o „oduÿivawu duga"?

Åitav jedan esej o još jednoj velikoj liånosti romantiåarske epo-he, o Ðuri Daniåiãu, koji nije bio pesnik, ali je poput Zmaja, kao jedanod nacionalnih velikana svojim delom zaduÿio i srpsku kwiÿevnost iSrpstvo uopšte, intoniran je melanholiånim tonom ogoråewa zbog ne-zahvalnosti i nemara onih koji mu duguju barem seãawe. Dok ãe s jednestrane nauånici i akademici slaviti stogodišwicu Daniåiãevog ro-ðewa (1925) „u crkvi, na sveåanom åaju, i na sveåanoj predstavi u Pozo-rištu" (EÅ, ¡: 60), grob Daniåiãev, usamqen i okruÿen najniÿim tra-govima materijalnosti ÿivota, odaje samo to da je „smrt tuÿna i od-vratna i tu" (EÅ, ¡: 61). Jaz izmeðu oduÿivawa duga kao promenade ta-ština ÿivih, i iskrene, duboke posveãenosti delu onih koji zasluÿnipoåivaju, ogroman je… Naåin na koji je Crwanski pisao o Daniåiãu uovih nekoliko redova, svedoåanstvo je o poštovawu koje jedan velikiåovek ukazuje drugom: „Koliko lepih moguãnosti igre duha na wegovimstudijama o bogumilstvu, nad wegovim upornim premetawem zakona oaksanu u našem jeziku i nad wegovim pognutim profilom nad kwigamaStarog i Novog Zaveta. Koliko lepih moguãnosti duhovitih hipoteza naraåun wegovog straha od ÿena, uz šampaw, posle sveåanog ruåka i mut-nih, lepih poreðewa na raåun wegovog sladostrasnog stila i za jevrej-ske tekstove. Najposle åitav dekor Maðarske Bune i romantike zagre-baåke, iza tog finog stasa jednog suhog filologa, koji liåi na muziåa-ra. Moguãnost jedne velike studije, igre duha, moguãnost dokaza o jed-nom jeziku, duboke lepote Balkana" (EÅ, ¡: 60).

Veliåina Crwanskog, i kao pisca i kao åoveka, meðutim, neretkoje za wegovog ÿivota dovoðena u pitawe: prave svoje namere kompromi-tovao je on åesto svojim, reklo bi se, senzacionalistiåkim nastupima ujavnosti. U osnovi jednog takvog sluåaja, ili taånije nesporazuma Cr-wanskog sa društvom u kojem je ÿiveo, sa svojim kolegama kwiÿevnici-ma, bilo je upravo uverewe koje ga je inicijalno i opredelilo za ro-mantizam kao kwiÿevnu tradiciju. Ako je, po vlastitim reåima Crwan-skog, vraãawe romantizmu znaåilo „povratak svome, pouzdawe u sebe usvoje izvore" (EÅ, ¡: 102), i ako je ono znaåilo raskid sa kwiÿevnim

54

praksama ugledawa na strane uzore, uzmicawe od uticaja kojem su seonako štedro prepuštali pesnici moderne, onda se kao problematiånootvara pitawe o odnosu pišåevom prema stranim kwiÿevnostima i pi-tawe u kojoj meri je wegova teÿwa za originalnošãu odreðivala wegovstav prema piscima koji nisu pisali na wegovom materwem jeziku. Ujednom trenutku izmeðu dva rata Crwanski je svojim pamfletskim tek-stom Mi postajemo kolonija strane kwige (Vreme, Beograd, 9. ¡¡¡ 1932) iserijom odgovora koji su usledili u polemici sa Milanom Bogdanovi-ãem (a koja se daqe vodila u Politici) uspeo da okrene protiv sebe go-tovo åitavu kwiÿevnu javnost. Apel „svima javnim radnicima" U od-branu kwiÿevnog posla, a koji je trebalo da ujedini sve kwiÿevnike uprotestu protiv stavova koje je zastupao Miloš Crwanski, potpisalisu, pored Marka Ristiãa i Velibora Gligoriãa, i Niko Bartuloviã,Miloš Ðuriã, Milan Kašanin, Desanka Maksimoviã, Veqko Petro-viã, Svetislav Stefanoviã i Branimir Ãosiã. Ne osvrãuãi se punona ono uverewe po kojem je „jedno od najnesumwivijih merila prave du-hovne i etiåke superiornosti baš odluånost i nepokolebqivost, sa ko-jima jedan åovek afirmira i brani svoje iskreno liåno ubeðewe, svojunajsvetiju veru protivu mišqewa mnoÿine",36 kao ni na ona mesta upomenutom tekstu u kojima se kaÿe da „mi, razume se, ne mislimo, ni dase ogradimo kineskim zidom od stranih kwiÿevnosti, niti da traÿimofavorizovawe svake banalnosti samo ako je naša" (EÅ, ¡¡: 377), savre-menici su raspeli Crwanskog, braneãi naåelo „otvorenosti" kwiÿev-ne umetnosti sa mnogo više principijelnog inata nego ÿeqe za razu-mevawem prave poruke ozloglašenog teksta.37

Pravi odnos Crwanskog prema stranim piscima moÿda ãe se ipakboqe razaznati kroz analizu pišåevih esejistiåkih tekstova. Iako ta-koðe veãinom prigodno pisani, najviše kao predgovori novoizašlimprevodima ili o jubilejima, ovi eseji otkrivaju svojevrstan izbor posrodnosti, i otvarajuãi „proskribovano" pitawe uticaja, pruÿaju joškoordinata u skicirawu poetike Crwanskog.

55

36 Ovo su reåi Todora Manojloviãa napisane jednom drugom prilikom: u stvari,one se odnose na tragiånu usamqenost Jakova Igwatoviãa, koga su wegovi savremenici,nakon godina oduševqewa, prezreli i napustili, nepravedno ga osudivši kao narodnogizdajnika (Manojloviã, 1997: 398). Naveli smo ih jer verujemo da one u stvari zaista pod-stiåu na razmišqawe u vezi sa „sluåajem Crwanski", upuãujuãi na to da uvek postoji iona druga strana, drugi ugao posmatrawa stvari. O Todoru Manojloviãu, u poåetku bli-skom saradniku, a kasnije takoðe jednoj od meta svog britkog polemiåkog i pamfletskogtona (opet povodom uticaja, ovog puta uticaja maðarske kulture 1924. godine), pisao jeCrwanski, kasnije, od svojih Literarnih seãawa (1929) pa naovamo, uvek najlepšim reåi-ma, bez ijedne negativne ocene, bez ÿeqe za uzvraãawem na negativne emocije kojima jebio nabijen odgovor Manojloviãev na optuÿbe pisca koji se najviše od svega uÿasavaouticaja.

37 Danas moÿda åitamo sasvim nešto drugo iz podataka koje je u tom tekstu izneoCrwanski: „Dovoqno je uzeti u ruke ogromni i bogati katalog Nakladne kwiÿare Miner-va u Zagrebu, u kom se reklamira uz 197 engleskih, 90 francuskih i 683 naših autora, ukojima su obuhvaãeni i školski pisci, 3359 nemaåkih autora pa da se uvidi da je u pita-wu i te kako opravdani revolt za našu kwiÿevnost i teška odgovornost za one koji sudanas plaãeni reklameri, ili prikriveni izdavaåi, i kod nas, strane kwige" (EÅ, ¡¡:377).

PRIMARNA LITERATURA

1. (EÅ, ¡) Eseji i ålanci; kwiÿevnost i umetnost, ¡, Dela Miloša CrwanskogH, kwiga 21, Zaduÿbina Miloša Crwanskog; Naš dom — Editions L'AgeD'Homme, Lausanne, Beograd 1999.

2. (EÅ, ¡¡) Eseji i ålanci; istorija, polemike, razgovori, Dela Miloša Crwan-skog H¡, kwige 22 i 23, Zaduÿbina Miloša Crwanskog; Naš dom — EditionsL'Age D'Homme, Lausanne, Beograd 1999.

3. (M) Kwiga o Mikelanðelu, Dela Miloša Crwanskog ¢, kwiga 10, ZaduÿbinaMiloša Crwanskog; Naš dom — Editions L'Age D'Homme, Lausanne, Beo-grad 1998.

4. (Putopisi ¡) Putopisi ¡; Pisma iz Pariza, Qubav u Toskani, Naša nebesa,Kwiga o Nemaåkoj, U zemqi toreadora i sunca, Dela Miloša Crwanskog ¢¡¡¡,kwige 15—19, Zaduÿbina Miloša Crwanskog; Naš dom — Editions L'AgeD'Homme, Lausanne, Beograd 1995.

5. (Putopisi ¡¡) Putopisi ¡¡; Putevima raznim, Dela Miloša Crwanskog ¡H,kwiga 20, Zaduÿbina Miloša Crwanskog; Naš dom — Editions L'Age D'Hom-me, Lausanne, Beograd 1995.

6. Lirika, Proza, Eseji (ur. Ÿivorad Stojkoviã), Dela 1—2, „Srpska kwiÿev-nost u 100 kwiga", Matica srpska — SKZ, Novi Sad — Beograd, 1965.

7. Seobe ¡, Sabrana dela Miloša Crwanskog, 1 (prir. Roksanda Weguš i Ste-van Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966.

8. Seobe ¡¡, Sabrana dela Miloša Crwanskog, 2 (prir. Roksanda Weguš iStevan Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd1966.

9. Seobe ¡¡¡, Sabrana dela Miloša Crwanskog, 3 (prir. Roksanda Weguš iStevan Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd1966.

10. (P) Poezija; Lirika Itake; Komentari; Antologija kineske lirike; Pesmestarog Japana, Lament nad Beogradom, Sabrana dela Miloša Crwanskog, 4(prir. Roksanda Weguš i Stevan Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska,Mladost, Svjetlost, Beograd 1966.

11. (Pr) Proza; Dnevnik o Åarnojeviãu. Priåe o muškom. Suzni krokodil. Sabranadela Miloša Crwanskog, 5 (prir. Roksanda Weguš i Stevan Raiåkoviã),Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966.

12. (Put) Putopisi; Pisma iz Pariza. Qubav u Toskani. Iris Berlina. U zemqitoreadora i sunca. Naša nebesa. Putevima raznim. Sabrana dela MilošaCrwanskog, 6 (prir. Roksanda Weguš i Stevan Raiåkoviã), Prosveta, Ma-tica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966.

13. (H, ¡) Kod Hiperborejaca ¡, Sabrana dela Miloša Crwanskog, 7 (prir. Rok-sanda Weguš i Stevan Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska, Mladost,Svjetlost, Beograd 1966.

14. (H, ¡¡) Kod Hiperborejaca ¡¡, Sabrana dela Miloša Crwanskog, 8 (prir. Rok-sanda Weguš i Stevan Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska, Mladost,Svjetlost, Beograd 1966.

15. Drame; Maska. Konak. Tesla. Sabrana dela Miloša Crwanskog, 9 (prir.Roksanda Weguš i Stevan Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska, Mladost,Svjetlost, Beograd 1966.

16. Eseji, Sabrana dela Miloša Crwanskog, 10 (prir. Roksanda Wuguš i Ste-van Raiåkoviã), Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966.

17. Pesme, putopisi, eseji (ur. Petar Xaxiã) Izabrana dela, Svjetlost — Na-prijed — Prosveta, Sarajevo — Zagreb, Beograd 1967.

56

18. Kap španske krvi, Nolit, Beograd 1970.19. Izabrana dela 1—2 (prir. Ÿivorad Stojkoviã), „Srpska kwiÿevnost u 100

kwiga", Matica srpska — SKZ, Novi Sad — Beograd, 1972.20. Roman o Londonu ¡, ¡¡, Nolit, Beograd 1972.21. Straÿilovo (predg. Nikola Miloševiã), Åaåak, „Disovo proleãe", 1973.22. Kwiga o Mikelanðelu (prir. Nikola Bertolino), Nolit, Beograd, 1978.23. Eseji (prir. Jovan Hristiã), Nolit, Beograd, 1983.24. Embahade, ¡—¡¡¡ (prir. Borislav Radoviã), Nolit, Beograd 1984.25. Embahade ¡¢, Nolit (prir. Borislav Radoviã), Beograd 1984.26. Podzemni klub, Harrold Johnsson (i. e.), fototipsko izdawe iz 1921. Narodna

biblioteka Srbije, Beograd 1985.27. Politiåki spisi (priredio Z. Avramoviã), Sfairos, Beograd 1989.28. O Banatu i o Banaãanima (priredio Stojan Treãakov), Kwiÿevna zajednica

Novog Sada, Novi Sad 1989.29. Crwanski o nacionalsocijalizmu (priredio Z. Avramoviã), Beletra, Beograd

1990.30. Antologija kineske lirike i Pesme starog Japana (fototipsko izdawe prvog

dela iz 1923. i drugog iz 1928, prir. Aleksandar Petrov), Narodna Biblio-teka Srbije — Deåje novine, Beograd — Gorwi Milanovac 1990.

31. Ispunio sam svoju sudbinu (priredio Z. Avramoviã) BIGZ, SKZ, Narodnakwiga, Beograd 1991.

32. Kap španske krvi, Narodna kwiga, Beograd 1991.33. Eseji i prikazi (priredili Boško Petroviã i Stojan Treãakov), Kwiÿevna

zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991.34. Nova Evropa: uvod u politiåkog Crwanskog (priredio Radivoj Cvjetiãanin),

Kwiÿevne novine, Beograd 1991.35. Lirika Itake & Komentari (priredio Gojko Tešiã), Svetovi, Novi Sad

1993.36. Gde ÿivi najsreãnija ÿena Jugoslavije, Narodna kwiga, Alfa, Beograd 2000.

SEKUNDARNA LITERATURA

1. Andriã, Ivo (1997) Umetnik i wegovo delo (Eseji, ogledi, ålanci), ¡¡, Sa-brana dela 13, Prosveta, Beograd.

2. Greenblat, Stephen (1998), Shakespearean Negotiation: The circulation of SocialEnergy in Renaissance England, Berkley: University of California Press.

3. Ÿivkoviã, Dragiša (1994) „O Jovanu Jovanoviãu Zmaju", Evropski okvirisrpske kwiÿevnosti ¡¢, Prosveta, Beograd, 202—226.

4. Kašanin, Milan (2001) Sudbine i qudi, Prosvjeta, Zagreb.5. Krklec, Gustav (1925), „Posle zvaniåne proslave", Srpski kwiÿevni gla-

snik, br. 16, 562—563.6. Laza Kostiã (1910—1960) (priredio Mladen Leskovac) (1960), SKZ, Beo-

grad.7. Manojloviã, Todor (1997) Novi kwiÿevni sajam — ogledi, kritike (prire-

dio Mihajlo Pantiã — Izabrana dela Todora Manojloviãa), Gradska narod-na biblioteka „Ÿarko Zrewanin", Zrewanin.

8. Petroviã, Veqko (1969), Pesme, Eseji ¡¡, Srpska kwiÿevnost u 100 kwiga,Matica srpska — SKZ, Novi Sad — Beograd.

9. Petroviã, Rastko (1925) „Sa Gorskim vijencem", Srpski kwiÿevni glasnik,br. 16, 531—533.

10. Plotin (1984), Eneade ¡—¢¡, Kwiÿevne novine, Beograd.

57

11. Popoviã, Radovan (1993) Crwanski — dokumentarna biografija, Prosveta —Deåje novine, Beograd — Gorwi Milanovac.

12. Sekuliã, Isidora (1964) Iz domaãih kwiÿevnosti ¡ (Sabrana dela IsidoreSekuliã), Matica srpska, Novi Sad.

13. ———— (1961) Wegošu kwiga duboke odanosti ¡ (Sabrana dela Isidore Se-kuliã), Matica srpska, Novi Sad.

14. Skerliã, Jovan (1971) Studije, Srpska kwiÿevnost u 100 kwiga, Maticasrpska, SKZ, Novi Sad — Beograd.

15. Tešiã, Gojko (1991) Srpska avangarda u polemiåkom kontekstu (dvadesete go-dine), Svetovi, Novi Sad.

16. Treãakov, Stojan, Šovqanski Vladimir (1993) O Crwanskom — arhivalije,Matica srpska, Novi Sad.

Gorana Raiåeviã

MILOŠ CRNJANSKI'S ESSAYS ON SERBIAN ROMANTIC POETS

S u m m a r y

Starting from Crnjanski's orientation toward romantic tradition as a natural footingof expressionist generation from the period after the World War One, the author analy-zes the nature of this relationship. Offering as examples Crnjanski's essays on Serbianromantic poets, the author tries to point out three qualities of romantic poetry focusedby Miloš Crnjanski as the features of all the great poetry too: lyricism as the supremevoice of individuality, relationship with the national comprehended as sublime expres-sion of collectivity and necessary condition of poetical originality, and longing for me-taphysical — personified in three personality of Serbian romanticism respectively:Branko Radiåeviã, Jovan Jovanoviã Zmaj and Petar Petroviã Njegoš.

58