IZBOR TEKSTOVA ZA FILOZOFIJU NAUKE

Filip FrankFilosofija naukeVeza izmedju nauke i filosofije

podaci o izvorniku:Philipp Frank, Philosophy of Science. The Link Betnjeen Science and PhilosophyPrentice-Hall, Inc., Englenjood Cliffs, N. J., 1957.

Predgovor-Filipa FrankaMalo učenja opasna je stvar;

Duboko popiti, ili ne okusiti grčko proleće;

Ove plitke igre truju mozak;

A mnogo pijenja ponovo nas otrežnjuje.

Ovi čuveni stihovi Elegzendera Poupa ne pogadjaju možda nijedno područje saznanja toliko pogodnokoliko filosofiju nauke. Razdaljine u prostoru i vremenu ogromno su se smanjile, zbog napredaka nauke udevetnaestom i dvadesetom veku, a moć stavljena u ljudske ruke uvećala se do teško zamislivog stepena;ali vrlo mnogo kritičara savremene civilizacije ukazalo bi da, uprkos ovim dostignućima, čovečanstvonije postalo srećnije i danas se suočava s opasnostima koje svoje izvore imaju u samim ovimdostignućima nauke. Odgovornost za ovu nesrećnu situaciju neki autori pripisuju činjenici da sudruštvene nauke danas napredovale mnogo sporije nego prirodne nauke, a drugi autori vole da ukazuju naoskudnost podrške koja se pruža duhovnom i filosofskom znanju u poredjenju sa znanjem o materijalnomsvetu. Ako bismo se izrazili na apstraktniji i više pojmovni način, rekli bismo da je raskol izmedju nauke ifilosofije bio okrivljavan za nesproobnost nauke da svoje napretke učini blagoslovom za ljude. Vrlo maloreligijskih, obrazovnih, pa čak i političkih vodja savetovalo je da napredak nauke treba administrativnousporavati kako bi se ubrzali napreci u humanističkim naukama. Takvo unapredjivanje moralnihvrednosti administrativnim i finansijskim sredstvima teško da bi bilo sprovodivo i ne bi ga iskrenopriželjkivale vlade i odgovorne društvene grupe. Sada je stvar opšteg znanja da je sasvim maloreprezentativnih grupa žalilo nad činjenicom da ova zemlja zaostaje za drugim zemljama u obučavanjunaučnika, zemljama koje su naši politički i ekonomski suparnici. Ove grupe zahtevaju veća izdvajanja zaobučavanje prirodnih naučnika. Kako se mogu pomiriti ove sukobljene težnje? Glavna svrha sadašnjeknjige jeste da pokaže kako se ne mora umanjivati istraživanje i obučavanje u nauci da bi se pojačalointeresovanje za moralne i filosofske aspekte sveta.

Naglašava se činjenica da što dublje zakopamo u zbiljsku nauku, to protaju očiglednije njene veze sfilosofijom. Kao što sugeriše naslov, ova knjiga promatra filosofiju nauke kao "nedostajuću vezu" zakojom moramo tragati. Prikazi ovog područja su vrlo često započinjali od pojma nauke koji je bio upolapriprost, a upola mističan. Drugi prikazi su nauku povezivali s filosofijom koja je zapravo bila pukisistem logičkih simbola bez dodira s istorijskim sistemima filosofije. Ali su same ove filosofije služilekao podrška za načine života i, specifično, za religijska i politička uverenja.

U ovoj knjizi nastojimo da započnemo od načina na koji nauku razume naučnik u svojimnajstvaralačkijim i najkritičnijim raspoloženjima. Medjutim, takodje ćemo nastojati da ustanovimo veze sistorijskim tipovima filosofije poput idealizma i materijalizma koji su zbiljski služili kao podrškamoralnim, religijskim i političkim uverenjima.

Na ovoj knjizi sam radio oko pet godina i o njenom pristupu raspravljao sa raznim vrstama publike:sa studentima Harvardskog kolexa i Masačusetskog instituta za tehnologiju, s protdiplomcima naHarvardskoj protdiplomskoj školi fizike, kao i sa razredima za obrazovanje odraslih na Novoj školidruštvenog istraživanja u NJujorku, izmedju ostalih.

Pri korekturi i priredjivanju za štampu imao sam dragocenu pomoć Ralfa Barhoua (izvršnogsekretara Američke akademije nauka i umetnosti). Pri prekucavanju i priredjivanju dobio sam podršku odElis Atamijan, Xin Brokharst, Harijet Drel i Rite Fernald. Crteže je uradio Henri Fernald. Izdavačkoodeljenje Prentis-Hola Ink. bilo je od velike pomoći pri priredjivanju mog rukopisa.

Kembrix, decembra 1956. FILIP G. FRANK

Uvod. Od kakve je koristi filosofija nauke1. Raskol izmedju nauke i filosofije

Kada ispitamo najstvaralačkije umove u dvadesetovekovnoj nauci, nalazimo da su najveći snažnonaglašavali poentu da je bliska veza izmedju nauke i filosofije neminovna. Prens Luj de Brolji, koji jestvorio talasnu teoriju materije (de Broljijevi talasi), piše:1

U devetnaestom veku nastalo je razdvajanje izmedju naučnika i filosofa. Naučnici su s izvesnimpodozrenjem gledali na filosofske spekulacije, za koje im je prečesto izgledalo da im nedostaje preciznaformulacija i da napadaju jalove nerešive probleme. Filosofi, zauzvrat, više nisu bili zainteresovani zaposebne nauke, zato što su se njihovi rezultati činili preuskima. Ovo razdvajanje je, medjutim, bilo štetnoi za filosofe i za naučnike.

Prilično često čujemo od predavača nauke da se studenti koji su provećeni ozbiljnom istraživanju unauci neće mučiti besplodnim filosofskim problemima. Medjutim, jedan od najkreativnijih ljudi udvadesetovekovnoj fizici, Albert Ajnštajn, piše:2

Sa sigurnošću mogu reći da su najsproobniji studenti koje sam susretao kao predavač bili dubokozainteresovani za teoriju saznanja. Pod "najsproobnijim studentima" podrazumevam one koji su seodlikovali ne samo u spretnosti nego i u nezavisnosti prosudjivanja. Oni su voleli da započinju rasprave oaksiomama i metodima nauke i svojom nepopustljivošću u odbrani svojih mišljenja dokazivali da im jeovo pitanje bilo važno.

Ova zainteresovanost za filosofski aspekt nauke koju pokazuju stvaralački i maštoviti umovirazumljiva je ako se prisetimo da su temeljne promene u nauci uvek bile praćene dubljim kopanjemprema filosofskim temeljima. Promene poput prelaza od ptolemejskog na kopernikanski sistem, odeuklidske na neeuklidsku geometriju, od njutnovske na relativističku mehaniku, kao i načetvorodimenzionalni zakrivljeni prostor izazvali su korenitu promenu u našim zdravorazumskimobjašnjenjima sveta. Iz svih ovih razmatranja svako ko hoće da dobije zadovoljavajuće objašnjenje naukemoraće da prihvati dobar deo filosofskog mišljenja. Ali će on uskoro osećati da ista stvar važi za temeljitorazumevanje nauke nastale u ma kojem razdoblju istorije.

2. Nedostajuća veza izmedju nauke i humanističkih disciplina

Vrlo mnogo autora iz različitih slojeva žalilo je jednu veliku pretnju našoj sadašnjoj civilizaciji:dubok raskol izmedju našeg brzog napretka u nauci i našeg neuspeha u razumevanju ljudskih problema,ili, drugim rečima, raskol izmedju nauke i humanističkih disciplina, koji se u ranijim razdobljimapremošćavao liberalnim obrazovanjem.3

Protepeno slabljenje liberalnog obrazovanja zaoštreno je dramatizovao Robert Hačinz4 u svojimnapomenama o mestu "filosofije" na našim univerzitetima. U svim razdobljima pre devetnaestog veka

1 Louis De Broglie, L'Avenir de la Science (Paris: Plon, 1941).2 Albert Ajnštajn, u svom nekrologu o Ernstu Mahu, Physikalische Zeitschrift, Vol. 17

(1916), pp. 101ff.3 Encyclopaedia Brittanica (tom 7, članak o "obrazováwu") raspravqa o antitezi između

"profesionalnog ⟨vocational⟩" i "liberalnog" obrazovawa. Ono prvo naglašava neposrednepotrebe, a ovo posledwe "pre zauzima dug pogled na život i potrebe zajednice". Onopokušava da sposobnosti studenta razvije nastavnim programom "slobodnih umetnosti",ukqučuju}i matematiku, osnovne nauke, gramatiku, kwiževnost, istoriju itd.

filosofija i teologija bili su središnji predmeti u svakoj instituciji visokog obrazovanja. Sva posebnapodručja saznanja bila su koordinisana idejama prikazanim u tečajevima o filosofiji. U devetnaestom idvadesetom veku "filosofija" je postala odsek medju drugim odsecima, poput mineralogije ili slovenskihjezika ili ekonomije. Ako bi se konsultovali naučnici, većina njih bi "filosofiju" promatrala kao jedan odnajmanje važnih odseka. U tradicionalnom poučavanju "nedostaje veza" u lancu koji treba da poveženauku s filosofijom. Ako se pretpostavi da je čovek potekao od životinjskog sveta, treba da, kako bismopotvrdili ovu teoriju, otkrijemo "nedostajuću vezu" izmedju majmuna i čoveka, izmedju prirode i duha.Hačinz piše:5

Cilj višeg obrazovánja je mudrost. Mudrost je znanje o načelima i uzrocima. Prema tome, metafizikaje najviša mudrost. ... Ako se ne možemo pozvati na teologiju, moramo se okrenuti metafizici. Bezteologije ili metafizike univerzitet ne može postojati.

On neuvijeno tvrdi da je metafizika, koja postoji nezavisno od nauke i večno je valjana, nužnaosnova za svako smisleno univerzitetsko obrazovanje. Umesto da se filosofija prepusti zasebnom odseku,Hačinz sugeriše da:

Na idealnom univerzitetu student ne bi napredovao od najskorijih promatranja unatrag do prvihnačela, nego od prvih načela do ma kojih nedavnih promatranja za koja tvrdimo da su značajna prinjihovom razumevanju. ... Prirodne nauke izvode svoja načela iz filosofije prirode koja, sa svoje strane,zavisi od metafizike. ... Metafizika, proučavanje prvih načela, prožima celinu. ... Zavisne od nje ipodredjene njoj jesu društvene i prirodne nauke.

Ovaj program se očigledno zasniva na verovanju da ima filosofskih načela koja su nezavisna odnapredaka nauke, ali iz kojih se, umesto toga, mogu izvesti stavovi nauke, prirodne i društvene.

Nezgoda s takvim programom jeste, naravno, problem nalaženja ovih načela trajne valjanosti.činjenica je da se trajnost filosofskih načela može održavati i jamčiti jedino duhovnim ili svetovnimautoritetima ili obojima. Nikakvo univerzitetsko obrazovanje se ne može zasnivati na metafizici ako senjen izbor opredeljuje na osnovu autoriteta koji je neprestano pod kontrolom poučavanja.

3. Nauka kao ravnoteža duha

Iako izbor trajne metafizike ne izgleda izvodiv, glavna tvrdnja Hačinza, potreba za univerzitetskimobrazovanjem zasnovanim na načelima, u slaganju je sa zahtevima širokogrudog filosofa i naučnika kaošto je Alfred Nort Vajthed. On piše:6

Na univerzitetu treba da vlada duh uopštavanja. Predavanja treba upućivati onima kojima su dobropoznate pojedinosti i protupak. To će reći, dobro poznati makar u smislu da su toliko podudarni sprethodno postojećim obučavanjem da se lako mogu steći. Tokom školskog perioda student se mentalnosavija preko djačke klupe; na univerzitetu on treba da ustane i pogleda unaokolo. ... Funkcija univerzitetajeste da vam omogući da odbacite pojedinosti u korist načela.

Medjutim, ono što Vajthed naziva "načelima" nisu stavovi "večite metafizike", koju Hačinz sugerišekao osnovu svakog univerziteta. Vajthed kaže: "Ideal univerziteta nije toliko znanje koliko moć. NJegovproao je da znanje dečaka pretvori u moć čoveka." Na osnovu našeg saznanja činjenica napredujemo doopštih načela metodom koji učimo u nauci. U svom pristupnom obraćanju kao profesora filosofije iistorije nauke na Londonskom univerzitetu Herbert Dingl je 1947. godine govorio o "Nedostajućemčiniocu u nauci".7 On je rekao:

4 Robert Majnard Hačinz ⟨Robert Maynard Hutchins⟩ (1899‡???), američki pedagog,predsednik i počasni rektor Čikaškog univerziteta od 1929. do 1951. godine.

5 Higher Learning in America (New Haven: Yale University Press, 1936).6 Alfred Nort Vajthed ⟨Alfred North Whitehead⟩ (1861-1947), štampano u jeftinoj ediciji

Mentor Book, Aims of Education.7 Herbert Dingl ⟨Herbert Dingle⟩ (1890‡???), britanski naučnik i filosof, profesor istorije i

filosofije nauke, Univerzitetski kolex, London.

Moj zadatak je da istražim kako je došlo do toga da jedan naraštaj toliko zapanjujuće spretan u praksinauke može biti toliko zapanjujuće nemoćan u njegovom razumevanju, a teza koju želim da predložimjeste da stanje nesamosvesnog automatizma u kojem se nauka danas nalazi proističe usled manjka krozčitavu njenu istoriju kritičkog školskog rada unutar samog naučnog pokreta i izvodjenja funkcije, ilimakar jedne od funkcija, koje je kritika vršila za književnost od najranijih vremena.

Nauka mora imati veze, s jedne strane, s tvrdim upornim činjenicama, a sa druge strane, s opštimidejama. Nauka nas uči upravo korelaciji izmedju toga dvoga. Glavna stvar koju univerzitetski predavačitreba da daju studentima jeste interesovanje za mogućnost koordinisanja upornih činjenica pomoćuapstraktnih načela. Ovo je najviše opčinjavajuća tema univerzitetskog obrazovanja. O tome Vajthedkaže:8

Ova ravnoteža uma sada je postala deo tradicije koja zaražava kultivisanu misao. To je so koja životčini slatkim. Glavni proao univerziteta jeste da ovu tradiciju prenese kao široko rasprostranjeno nasledjeod pokolenja do pokolenja.

Treba nam potpuno razumevanje načela fizike ili biologije, razumevanje ne samo logičkeargumentacije, nego i psiholoških i socioloških zakona; ukratko, treba da nauku o fizičkoj prirodidopunimo naukom o čoveku. Negujući rad empirijske nauke treba da stremimo prema istom cilju koji suHačinz i drugi želeli da dosegnu neizmenjivim metafizičkim dogmama. Kako bismo razumeli ne jedinosamu nauku nego i mesto nauke u našoj civilizaciji, njen odnos prema etici, politici i religiji, treba namkoherentan sistem pojmova i zakona unutar kojih prirodne nauke, kao i filosofija i humanističkediscipline, imaju svoje mesto. Takav sistem se može nazvati "filosofijom nauke", on bi bio "nedostajućaveza" izmedju nauka i humanističkih disciplina bez uvodjenja ikakve večite filosofije koju bi moglipodržavati jedino autoriteti.

Potreba za ovom "nedostajućom vezom" snažno se osećala medju našim studentima kolexa tokomnedavnih godina. Harvardski studentski savet je osnovao Komitet o nastavnom programu, koji je 1942.sačinio izveštaj u kojem je bilo navedeno pismo jednog mladića iz Nevade kolexu Dartmaut:

Verujemo da liberalno obrazovanje treba da pruži sliku medjupovezane celine prirode, uključujućičoveka kao promatrača. ... Tražimo da liberalno obrazovanje daje realnu filosofiju saznanja zasnovanu načinjenicama. ... Dobar nastavnik može da pokaže relaciju izmedju svog tečaja i drugih tečajeva.

4. Je li naučnik "učena neznalica"?

Oko vek ranije raskol izmedju nauke i humanističkih disciplina u našem sadašnjem svetu Ralf ValdoEmerson9 je pripisao manjku ljudske privlačnosti u naučnom poučavanju. On je pisao:

"Za ovu nečovečnost postoji osveta. Koju vrstu ljudî pravi nauka? Mladić nije privučen. On kaže: neželim da budem vrsta čoveka kakav je moj profesor."

Jedva da ima ikakve sumnje da nastavnici filosofije, istorije ili engleskog jezika imaju mnogo većiuticaj na intelektualni i emocionalni sastav prosečnog studenta kolexa nego nastavnici matematike ilihemije.

Vrlo malo naših autora je naglašavalo poentu da velika opasnost za našu Zapadnjačku kulturu možeiskrsnuti iz našeg obrazovnog sistema, koji obučava preterano specijalizovane naučnike, koje proslavljajavno mnjenje. Ovu situaciju možda nijedan autor nije okarakterisao toliko oštroumno i podesno kaošpanski filosof Ortega i Gaset.10 U svojoj knjizi Pobuna masa on o naučniku našeg veka piše da "sama

8 Alfred North Whitehead, Science in the Modern World, Mentor Books ⟨prevod: Nauka imoderni svet, Nolit, Beograd, 1976, str. 35⟩.

9 Ralf Valdo Emerson ⟨Ralph Waldo Emerson⟩ (1803‡1882), američki esejist i pesnik;Essays on Representative Man, 1849; Nature, 1836 ⟨u prevodu u: Ogledi, Grafos, Beograd,1980, str. 81-127⟩; The Conduct of Life, 1860. ⟨u prevodu: Upravqawe životom, spredgovorom Isidore Sekuli}, 1Iluzije, Beograd, 1923; 2Milprom, Gorwi Milanovac, 1997⟩.

10 Hoze Ortega i Gaset ⟨José Ortega y Gasset⟩ (1883‡1955), španski esejist i filosof.Izvorno izdawe wegove kwige Pobuna masa štampano je 1930. godine. Sada je štampana

nauka ‡ koren naše civilizacije ‡ automatski ga pretvara u čoveka mase, čini od njega primitivca,modernog varvarina". Sa druge strane, naučnik je najprikladniji predstavnik naše dvadesetovekovnekulture, on je "visoka tačka evropskog čovečanstva". Pa ipak, prema Gasetu, naučnik koji je stekaoprosečnu obuku danas

ne zna za sve što ne ulazi u njegove specijalnosti i "znanja". Moraćemo reći da je on učena neznalica,što je veoma ozbiljna stvar, pošto podrazumeva da je on osoba koja ne zna, ne na način čoveka koji nezna, nego sa svom hirovitošću nekoga ko je učen.

Naš autor tvrdi da organizacija naučnog istraživanja dozvoljava ljudima koji su intelektualno veomaobični da steknu važne rezultate i protanu nepravedno samodopadljivi.

Prilična količina stvarî koje se moraju uraditi u fizici ili biologiji jeste mehanički rad one vrste kojumože učiniti svako, ili gotovo svako. U svrhu bezbrojnih istraživanja moguće je podeliti nauku na maleneodeljke i zatvoriti se u jedan od njih i ostaviti se razmatranja svega ostalog. ... Kako bi se dobili priličnoobilni rezultati, nije čak ni potrebno imati rigorozne pojmove o njihovom značenju ili utemeljenju.

Odlomak naveden iz Ortege i Gaseta izvesno ne opisuje naučni rad ljudî kao što su NJutn ili Darvinili, što se toga tiče, Ajnštajna ili Bora, ali prilično dobro karakteriše način na koji se "naučni metod"opisuje u uxbenicima i učionicama, gde se vrši pokušaj da se "nauka očisti od filosofije" i gde jeustanovljen izvestan rutinski tip naučnog poučavanja. Zapravo su se veliki napreci u nauci sastojali pre odprobijanja zidova koji dele, a neobaziranje na značenje i utemeljenje preovladava jedino u razdobljimastagnacije.

Ako naučnici, koji u našem sadašnjem svetu igraju ogromnu društvenu ulogu, ne treba da protanuklasa učenih neznalica, obrazovánje ovih ljudi ne sme se ograničavati na čisto tehnički pristup, nego morapridati punu pažnju filosofskom aspektu i mestu nauke unutar opšteg domena ljudske misli.

5. Tehnološki i filosofski interes za nauku

Oduševljenje napretkom u nauci nije uvek nastajalo na osnovu tehničkih inovacija koje su bilesmišljene da bi ljudski život učinile prijatnijim ili neprijatnijim, poput televizije ili atomske energije.Kopernikanski sistem, prema kojem se naša zemlja kreće kroz prostor, proizveo je opis sveta koji se ne bimogao izraziti na osnovu zdravorazumskih pojmova koje čovek beše razvio kako bi opisao mirovanje ikretanje u svom svakidašnjem iskustvu. NJutnova mehanika je uvela pojmove "sile" i "mase" koji su biliu neslaganju sa zdravorazumskim značenjima ovih reči. Ove nove teorije izazvale su uzbudjenje dalekoizvan malene grupe naučnika i filosofa; interesovanje za njih je nadmašilo interesovanje za mnoge čistotehničke napretke.

Takav fenomen se ponavljao opet i ponovo u intelektualnoj istoriji. Onaj koji je svoje obrazovanjestekao u prvoj četvrtini ovog veka bio je svedok oduševljenja izazvanog najavljivanjem AjnštajnoveTeorije relativnosti, koja se nije mogla formulisati na osnovu zdravorazumskih pojmova, koji su tokomepoha služili da bi opisivali naša iskustva o prostornim i vremenskim razdaljinama. Na sličan način,teorija koja se bavi ponašanjem atomskih i subatomskih čestica (Kvantna teorija) ne bi se moglaformulisati korišćenjem zdravorazumskih pojmova brzine i položaja, uzroka i posledice, slobode ideterminizma. Videli smo da je u svim razdobljima učinak naučnog napretka na zdravorazumskotumačenje prirode bio snažan i podsticao interesovanje za nauku ništa manje nego što je izvršio učinak natehnički progres.

Interes za nauku koje ne potiče od njenih tehničkih primena nego od njenog uticaja na našuzdravorazumsku sliku sveta možemo ukratko nazivati "filosofskim" interesom. Naučno poučavanje unašim školama višeg obrazovanja najvećim delom je zanemarivalo ovaj filosofski interes, pa je čakproglašavalo dužnošću nastavnika da nauku prikazuje kao potpuno izolovanu od njenih filosofskihimplikacija. Kao ishod ove vrste obučavanja položaj nastavnika nauke medju njihovim sugradjanimaunekoliko je protao nezadovoljavajući. U stupcima magazina koji su provećeni kulturalnim problemima i

kao: The Revolt of the Masses, Mentor Books ⟨u prevodu na srpski: Alef/Gradac, Čačak, 1988,str. ???⟩.

u propovedaonicama naših crkava svih veroispovesti tvrdilo se da je nauka izvršila velik doprinos rešenjuprešnih ljudskih problema: pomirenje izmedju nauke i religije, pobijanje materijalizma, vaspostavljanjeverovanja u slobodu volje i moralnu odgovornost. U drugim krugovima, medjutim, tvrdilo se da jemoderna nauka podržavala materijalizam ili relativizam, te doprinela potkopavanju verovanja u apsolutnuistinu i moralne vrednosti. Da bi se dokazale ove poente, pozivalo se na savremene fizičke teorije poputTeorije relativnosti i Kvantne teorije.

Kada o&bučenog fizičara (da ni ne govorimo o diplomcu inženjerstva) upitamo za njegovo mišljenjeo ovim pitanjima, odmah zapažamo da ga njegovo obučavanje u fizici nije snabdelo nikakvim sudom.Diplomac nauke će, činjenično, često biti bespomoćniji od inteligentnog čitaoca magazina za popularnunauku. Vrlo mnogo nosilaca zvanja u fizici i inženjerstvu biće nemoćno da pruži nešto više odnajpovršnijeg odgovora, pa čak ni ovaj površan odgovor neće biti ishod njegove profesionalne obuke,nego koristi koju su izvukli od čitanja nekih popularnih članaka u novinama ili drugim časopisima.[taviše, mnogi od njih neće se čak ni prihvatiti davanja površnog odgovora, nego će samo reći: "Ovo nijemoje područje, i to je sve čega ima u vezi s tim." Ako intelektualnu radoznalost ne zadovolji nastavniknauke, žedni student uzima svoje duhovno piće tamo gde mu se ponudi. U najboljem slučaju, on dobijaobaveštenja iz nekog popularnog magazina, ali ona mogu biti lošija, te on može protati žrtva ljudî kojinauku tumače u službi neke omiljene ideologije, koja je u mnogim slučajevima bila antinaučna. Oni sutvrdili da su fizičke teorije našeg veka "napustile racionalno mišljenje" u korist ‡ ne znam tačno čega, kaošto ne mogu zamisliti koja alternativa postoji za racionalno mišljenje u nauci.

Može izgledati paradoksalno, ali izbegavanje filosofskih pitanja vrlo često je diplomce nauke činilozarobljenicima zastarelih filosofija. Ovaj ishod "izolacionističkog" stava u naučnom poučavanju često sukudili oni naučnici koji su snažno promišljali filosofiju. Svako dete stiče kroz svoje obrazovanjezdravorazumsku sliku sveta, kratko govoreći, neku "filosofiju". On uči kako da koristi reči poput"mirovanja i kretanja", "vremena i prostora", "materije i duha", "uzroka i posledice" itd. Ovaj rečnik jeblisko vezan za rečnik u kojem se izražavaju imperativi "učini" i "nemoj" koji treba da upravljajudetetovim ponašanjem. Ova filosofija, stečena tokom detinjstva i adolescencije, upravo je prečestoostajala zdravorazumsko verovanje odraslog naučnika u svim poljima na kojima on nije "specijalist". Sadruge strane, unutar same nauke je ova "zdravorazumska filosofija" često istiskivana kritičkijomfilosofijom, napuštanjem zdravorazumskog jezika. Najupadljiviji primer jesu promene u pojmovnojshemi pri govorenju o "mirovanju i kretanju", koje započinju od Kopernika i nastavljaju se u naše dobakroz rad ljudî poput Ajnštajna i Bora.

6. Zastarele filosofije u spisima naučnika

Na ovaj način, studenti nauke su stekli "dvostruku ličnost", neku vrstu shizofrenije usled kontrastaizmedju njegove naučne misli i njegove filosofije iz detinjstva. Ove činjenice možda niko nije formulisaotoliko oštroumno koliko Alfred Nort Vajthed, jednako veličanstven u nauci i filosofiji. On kreće11 odnapomene da tokom razdoblja male promene u nauci za duže vreme nisu osporavana neka osnovna načelai mogu se prihvatati bez mnogo kritike. On piše:

Legitimno je (kao praktičan savet u upravljanju kratkim životom) uzdržavati se od kritike naučnihformulacija toliko dugo koliko "radi" superstruktura. Ali, prenebregavati kada se angažuje u reformi idejaznači pretpostavljati ispravnost slučajnih filosofskih predrasuda upijenih od dadilje ili školskog učitelja ilitrenutnih načina izražavanja.

Vajthed govori o "slučajnoj filosofiji" zato što od slučajnosti našeg rodjenja zavisi koju filosofijuupijamo tokom svog detinjstva. On precizno ističe činioce koji odredjuju ovu "filosofiju": našepredškolsko obrazovanje, školu, uključujući veronauku nedeljom, pa čak i rečnik i sintaksu jezika ukojem smo obrazovani. Ponašanje naučnika koji se, bez propitivanja, pridržavaju slučajnoj filosofiji svogdetinjstva ima analogiju u području religije: ponašanje onih "koji zahvaljuju Providjenju što su bilispaseni od zamršenostî religijskog proučavanja putem sreće rodjenja u pravoj veri".

11 U svojoj kwizi The Principle of Relativity (London: Cambridge University Press, 1922).

Pošto svoju filosofiju iz detinjstva naučnici često zadržavaju uprkos promenama u naučnoj misli,često se dešava da prikazi nauke sadrže kao priključke zaostatke zastarelih filosofija. Ovu poentu jeveoma snažno izložio Ernst Mah, koji je, nalik Vajthedu, bio jednako prodoran u nauci i filosofiji, iako jezastupao vrlo različita gledišta. Obojica su se, medjutim, slagala u tvrdnji da će bez kritičke filosofijenauka i sama protati sredstvo zastarelih filosofija. Mah je napisao:12

Domen transcendentnôg nam je nedostupan. ... Iskreno priznajem, medjutim, da njegovi stanovnicinisu sproobni da podstaknu moju radoznalost. Nisam filosof, nego samo naučnik. ... Medjutim, ne želimda budem naučnik koji slepo sledi vodjstvo nekog pojedinačnog filosofa, kao što se od pacijenta uMolijerovoj komediji očekuje da sledi vodjstvo svog lekara. ... Nisam nastojao da uvodim neku novufilosofiju u nauku, nego pre da otklonim staru i zastarelu. ... Ima nekih pogreški koje su zapazili samifilosofi. ... One su se duže održavale u nauci, gde su se suočile s manje žustrom kritikom, kao što se vrstaživotinje koja je nesproobna za preživljavanje na kopnu može sačuvati na nekom udaljenom ostrvu gdenema neprijatelja. ...

Medjutim, ove relikte zastarelih filosofija u nauci osudjivali su ljudi čije su zaledje i ciljevi biliveoma drugačiji od Mahovih i Vajthedovih. Možemo navesti primer Fridriha Engelsa,13 najprisnijegsaradnika Karla Marksa14 u njegovom naučnom, filosofskom i političkom poduhvatu. On je pisao:15

Prirodni naučnici veruju da se oslobadjaju od filosofije njenim zanemarivanjem ili zloupotrebom.Oni, medjutim, ne mogu učiniti nikakav pomak bez misli, a za misao im trebaju odredjenja misli. Ali, ovekategorije oni nepromišljeno uzimaju iz zajedničke svesti takozvanih obrazovanih osoba, kojom vladajurelikti zadugo zastarelih filosofija, ili iz komadića filosofije koju su prinudno slušali na univerzitetu (kojinije samo fragmentaran, nego i mešavina gledišta ljudî koji pripadaju najraznovrsnijim i uglavnomnajgorim školama) ili iz nekritičkog čitanja filosofskih spisa svake vrste. Otuda oni nisu ništa manje uzatočeništvu prema filosofiji, a oni koji najviše zloupotrebljavaju robovi su upravo najgorihvulgarizovanih relikata najgorih filosofija.

Otkada je filosofija Karla Marksa i Fridriha Engelsa, Dijalektički materijalizam, postala zvaničnafilosofija Sovjetskog Saveza i njegovim državama saveznicama, gledišta izražena u ovom navodu vršilasu dalekosežan uticaj na stav sovjetske vlade prema nauci. U svakom prikazu nauke tragalo se zaskrivenom filosofijom koja bi mogla biti neprijateljska prema filosofiji vladajuće partije. Ovaj argumentje u mnogim slučajevima služio kao izgovor za glajhšaltovanje nauke od stráne države.

7. Informacije ili "razumevanje"?

U naše vreme vlada mora da naučnom istraživanju proveti vrlo mnogo pažnje i finansijske podrške.U demokratiji se nijedna vlada ne bi mogla upustiti u takav program ako ga ne bi podržavali njenigradjani; ali ga oni ne bi podržavali ako ne bi razumeli šta je sve tu proredi. Iskrsao je problem kako bigradjani mogli naučiti da prosudjuju izveštaje stručnjaka, npr. o iznosima dodeljenim za istraživačke

12 Ernst Mah ⟨Ernst Mach⟩ (1838‡1916), austrijski fizičar, psiholog i filosof. U svojoj kwiziErkenntnis und Irrtum (Saznawe i greška) (J. A. Barth: Leipzig, 1905).

13 Fridrih Engels ⟨Friedrich Engels⟩ (1820‡1895), nemački politički filosof i zastupniksocijalizma.

14 Karl Hajnrih Marks ⟨Karl Heinrich Marx⟩ (1818‡1883), nemački politički filosof isocijalistički vođ. Marks i Engels su, u tesnoj saradwi, proizveli filosofiju "dijalektičkogmaterijalizma".

15 U svojoj kwizi Dijalektika prirode ⟨u prevodu brojna izdawa, između ostalog: ???⟩.Rukopis ove kwige sastavio je Engels između 1873. i 1882, ali on nije bio završen kada jeautor umro, te nije objavqen sve do 1925. godine. Pojavio se u II tomu publikacijâ Marksovogi Engelsovog arhiva, Moskva, na nemačkom i ruskom jeziku. Engleski prevod, Dialectics ofNature (New York: International Publishers, 1940), ima predgovor Xona B. S. Haldejna. Ovakwiga je postala zvanična osnova za svako prikazivawe Filosofije nauke u SovjetskomSavezu.

projekte, a da nisu i sami specijalisti u nauci. Xejms Brajant Konant piše: 16 "Svaki američki gradjanin udrugoj polovini ovog veka dobro bi učinio ako bi pokušao da razume i nauku i naučnike što bolje može."

Mnogi ljudi su verovali da se ovaj cilj može dostići popularizovanjem rezultata nauke, tečajevima zaobrazovanje odraslih na kojima inteligentni i zainteresovani ljudi na jezgrovit način mogu saznati"činjenice" koje su otkrili naučnici. Konant je, medjutim, izrekao poentu da doznavanjem "rezultata" i"činjenica" laici ne bi mogli zadobiti nikakav sud o izveštajima naučnika. Gradjaninu pre trebarazumevanje toga kako um naučnika radi pri sticanju rezultata, a zajedno s njim, to u kojem su smislu tirezultati "valjani" ili "pouzdani" i mogu se iskoristiti kao osnova prosudjivanja. Prema Konantu:

Lek ne leži u većem rasprostranjivanju naučnih informacija medju ne-naučnicima. Biti dobroobavešten o nauci nije isto što i razumeti nauku. ... Potrebni su upravo metodi za saopštavanje nekogznanja o taktici i strategiji nauke onima koji nisu naučnici.17

Neiskusnu osobu koja pokušava da kritički ispituje predloge koje upućuju naučni stručnjaci sprečavaupravo njeno nepoznavanje načina na koji takvi stručnjaci misle i govore.18

Sistematičan način za razumevanje nauke, kao i za taktiku i strategiju nauke, glavni je sadržaj svakefilosofije nauke.

Prvo poglavlje

Lanac koji povezuje nauku s filosofijom1. činjenice i pojmovi

U svojoj pesmi "Sonet za nauku" Edgar Alan Po1 optužuje nauku na sledeći način:Nauko! ti prava kći Starog vremena, ti umetnosti

Koja si promenila sve stvari svojim zurećim očima.Zašto si tako zgrabila pesnikovo srce,Lešinarko, čija su krila dosadne stvarnosti?

...Zar nisi otela Dijanu iz njenih kočija?I izvukla Hamadrijadu iz njene šume?

...Moderni naučnik će se teško složiti da se njegova nauka sastoji iz "dosadnih stvarnosti". Što više

proučavamo nauku, to više ćemo uočavati da nauka nije ni "dosadna", niti da govori o "stvarnostima"."Dijanine kočije" su mnogo bliže "dosadnim stvarnostima" našeg svakidašnjeg života nego simbolikojima moderna nauka opisuje orbite nebeskih tela. "Boginje" i "nimfe" izgledaju mnogo sličnije ljudimakoje srećemo u svom svakodnevnom životu nego elektromagnetno polje, energija ili entropija kojanastanjuje "nevidjeni univerzum", koji, prema modernoj nauci, objašnjava "dosadne stvarnosti" našegneprorednog čulnog promatranja.

Kada govorimo o nauci, uvek govorimo o dve ravni govora ili apstrakcije. Prva od njih je ravansvakodnevnog zdravorazumskog iskustva; npr. kada promatramo neku tamnu tačku koja se kreće sobzirom na neke druge tamne tačke. Ovo je ravan neprorednog promatranja; laboratorijski izveštaji sebave ovim prostim činjenicama iskustva. Ova prosta iskustva bi se mogla analizirati s psihološkog

16 Xejms Brajant Konant ⟨James Bryant Conant⟩ (1893‡???), američki naučnik, pedagog idiplomat, predsednik Harvardskog univerziteta 1933‡1953, visoki predstavnik SjediwenihDržava u Nemačkoj 1953‡1955, ambasador Sjediwenih Država u Nemačkoj 1955‡. Objavio:On Understanding Science (New Haven: Yale University Press, 1947); Science and CommonSense (New Haven: Yale University Press, 1951).

17 J. B. Conant, Science and Common Sense, op. cit.18 I. B. Cohen and F. G. Watson, General Education in Science (Cambridge, Mass.:

Harvard University Press, 1952).1 Edgar Alan Po ⟨Edgar Allan Poe⟩ (1809‡1849), američki autor pesama i pripovetkî.

Često se smatrao čovekom koji je u kwiževnost uveo "detektivsku priču" i "naučnufantastiku".

gledišta, ali to ovde nećemo činiti; uzimaćemo kao samorazumljivo da svi delimo ova iskustva. Pod ovimne mislimo da podrazumevamo kako se o ovim prostim iskustvima ne može raspravljati na produbljenijinačin, nego jednostavno da ova rasprava ne pripada filosofiji nauke. Druga ravan na koju smo upućivalijeste ona opštih načela nauke. Ova je potpuno drugačija od ravni zdravorazumskog iskustva. Ovu potonjumogu zajednički deliti svi; ona prva upotrebljava jezik veoma udaljen od svakidašnjeg iskustva. Nauka seu suštini sastoji od ovih opštih načela. Zbirka pukih tvrdjenja o tačkama koje igraju nije nauka. Središnjiproblem u filosofiji nauke jeste kako od zdravorazumskih tvrdjenja dospevamo do opštih naučnih načela.Kao što smo rekli, ova zdravorazumska iskustva i tvrdjenja razumeju i prihvataju svi. Ova osnovaprihvatanja dobro je okarakterisana u stihovima velikog američkog pesnika Volta Vitmena:2

Logika i molitve nikad ne ubedjuju,Vlaga noći prodire dublje u moju dušu,Samo ono što se pokazuje svakom čoveku i ženi takvo je,Samo ono što niko ne poriče takvo je.

Tvrdjenja ovog tipa jesu: "U ovoj sobi stoji okrugao sto. Sada je ovaj sto pomeren iz ove sobe ususednu sobu." Ili: "Na ovoj skali kazaljka se podudara s oznakom izmedju dva i tri; sada se položajkazaljke menja i ona pokriva oznaku izmedju tri i četiri." O stavovima ovog tipa izvesno je moguće opšteslaganje. Ne tvrdimo da takvi stavovi opisuju neku "višu realnost" nego drugi stavovi; niti pretendujemoda je opisani svet "realni" svet. Takve stavove činimo osnovom celokupne nauke samo zato što se medjuljudima prosečnog obrazovanja može protići opšte slaganje o tome da li su, u nekom specifičnom slučaju,takvi stavovi "istiniti" ili ne. Na govor koji se sastoji od takvih stavova možemo upućivati kao nazdravorazumski govor, ili svakidašnji govor. On "je takav", za Volta Vitmena, zato što "se pokazujesvakom čoveku i ženi".

Ali je situacija potpuno drugačija ako razmotrimo opšte stavove formulisane apstraktnim terminima,poput "Zakona inercije", ili "Očuvanja energije". Bilo da ih nazivamo principima ili premisama ilihipotezama ili uopštavanjima, jedna stvar je izvesna: o njima ne možemo protići opšte slaganje one vrstekoje možemo protići o zdravorazumskim stavovima. Prema tome, prirodno, iskrsava pitanje: zaštoprihvatamo neke opšte naučne stavove, a ne druge? Koji su uzroci našeg prihvatanja ovih opštih stavova?Ovo je delimično psihološki i sociološki problem. Opšti stavovi fizičke nauke nisu naprosto empirijskečinjenice. Činjenica je da ljudi predlažu i prihvataju ove opšte principe: ova činjenica, medjutim, nepripada fizici, nego, recimo, psihologiji ili antropologiji. Stoga vidimo da čak ni filosofiju fizičke naukene iscrpljuje sama fizika. U fizici doznajemo za neke od razloga zašto se ovi opšti principi prihvataju, alinipošto sve njih. Filosofija nauke je deo nauke o čoveku, i zaista, nećemo je razumeti ako ne znamo neštoo drugim naukama o čoveku, kao što su psihologija, sociologija itd. Svi razlozi za prihvatanje opštihnačela nauke pripadaju filosofiji nauke. Koja je zbilja relacija izmedju zdravorazumskog iskustva i ovihopštih principa? Je li dovoljno zdravorazumsko iskustvo? Jesu li opšti stavovi nauke jednoznačnoodredjeni, ili isti skup zdravorazumskih iskustava može dati podsticaj za različite opšte stavove? Ako jeovo potonje slučaj, kako možemo izabrati jedan od ovih opštih stavova pre nego neki drugi? Kakodospevamo od jednog ‡ zdravorazumskog iskustva ‡ do drugog ‡ opštih stavova nauke? Ovo je središnjiproblem filosofije nauke.

Ovde bismo mogli da opišemo, na preliminaran i površan način, koja je relacija izmedju nauke ifilosofije. Ako na uobičajeni način govorimo o lancu koji povezuje zdravorazumsko iskustvo s opštimstavovima nauke, na kraju ovog lanca, kako stavovi protaju sve opštiji, možemo postaviti filosofiju.Videćemo da su, što više se zalazi u opštosti, to manje ovi potonji jednoznačno odredjeni neprorednimpromatranjima, kao što su i utoliko manje izvesni. Za sada nećemo dalje zalaziti u razlučivanje izmedjunauke i filosofije. O ovom ćemo raspravljati kasnije.

2. Obrasci opisivanja

2 Volt Vitmen ⟨Walt Whitman⟩ (1819‡1892), američki pesnik. Godine 1855. objavio jesvoju glavnu zbirku pesama Vlati trave. Rekao je da je "ideja vodiqa" wegovih pesamademokratija, a da "demokratija seže znatno daqe od politike ... čak u filosofiju i teologiju".

Prikupljajući i beležeći veliku količinu zdravorazumskih iskustava u izvesnom polju, možemonačiniti duge spiskove očitavanja kazaljke ili opisa obojenih tačaka koje igraju. Ali, pukim beleženjem,koliko god ono moglo biti tačno i opsežno, ne dobijamo ni najblaži nagoveštaj kako da formulišemoteoriju ili hipotezu iz koje bismo na praktičan način mogli da izvedemo rezultate našeg beleženja. Akoprosto postavimo kao problem nalaženje hipoteze koja bi bila u priličnom slaganju s našim zapisima, neizgleda nam moguće da dobijemo nedvosmislen rezultat. Još koliko 1891. godine Č. S. Pers3 je pisao:

Ako hipoteze treba isprobavati nasumično, ili naprosto zato što pristaju izvesnim fenomenima,matematičke fizičare sveta će zaokupiti tokom, recimo, pola veka u proseku da svaku teoriju izložeproveri, a, pošto broj mogućih teorija može rasti do milijarde, od kojih samo jedna može biti istinita,imamo malo izgleda da u naše vreme načinimo dalje solidne dodatke predmetu.4

Ako izvršimo pokušaj da teoriju ili hipotezu postavimo na osnovu zapisanih promatranja, ubrzozapažamo da bez ikakve teorije ne bismo ni znali šta treba da promatramo. Slučajna promatranja seobično ne predaju nikakvom uopštavanju. Na ovoj tački možda je poučno pažljivo ispitati odlomak izKursa pozitivne filosofije Ogista Konta.5 Kont se promatrao kao otac škole mišljenja poznate kao"Pozitivizam". Prema mišljenju koje često zastupaju filosofi, on i njegova škola su preuznosili vrednostpromatranja i minimizovali, ili pak odbacivali, obrazovanje teorija stvaralačkom imaginacijom.Medjutim, on piše:

Ako, s jedne strane, svaka pozitivna teorija nužno mora biti zasnovana na promatranjima, jednako jesmisleno, sa druge strane, da, kako bi izvodili promatranja, našim umovima treba neka teorija. Ako, prirazmišljanju o fenomenima, njih ne bismo pričvrstili uz neka načela, ne bi bilo moguće da se kombinujuova izolovana promatranja i da se iz njih izvedu ma kakvi zaključci. [taviše, čak ne bismo bili u stanju daih utvrdimo u našim umovima. Ove činjenice bi pred našim očima uobičajeno ostale nezapažene.

Otuda je ljudski um, od svog nastanka, stešnjen izmedju neophodnosti da stvara realne teorije ijednako prešne neophodnosti da se stvori neka teorija kako bi se izvela smislena promatranja. Naši umovibi se našli zaključani unutar rdjavog kruga, ako ne bi, na sreću, bilo prirodnog izlaza kroz spontani razvojteoloških pojmova.6

Teološki pojmovi su vrlo bliski zdravorazumskom iskustvu. Oni tumače stvaranje sveta od stranebogova kao analogno pravljenju sata od strane časovničara. Kasnije ćemo videti da je ova vrsta analogijebila osnova svih metafizičkih tumačenja nauke. Na ovoj tački moramo biti razgovetno svesni činjenice danas puko beleženje promatranja ne snabdeva ničim osim "tačaka koje igraju", a da "nauka" ne započinjeako ne podjemo od ovih zdravorazumskih iskustava do jednostavnih obrazaca opisivanja, koje nazivamoteorijama. Relacija izmedju neprorednih promatranja i pojmova koje koristimo u "naučnom opisu" glavnesu teme kojima se bavi svaka filosofija nauke.

Uzmimo srazmerno prost primer, u kojem je ova relacija prilično neproredna. Zamislimo dazavitlamo u vazduh neko telo ‡ recimo, opušak ‡ šta ono čini? Ako ovo učinimo mnogo puta ‡ stotinu,hiljadu, stotine hiljada puta ‡ prosto ćemo naći da je kretanje svaki put drugačije. Nagomilavanje svih???ovih promatranja očigledno nije nauka. A ovo nije način na koji radi fizičar, osim ako nije u područjukoje je vrlo slabo razvijeno, o kojem ne zna gotovo ništa. Ako ispitujemo fiziku, učimo neka pravila ‡ za

3 Čarls Sanders Pers ⟨Charles Sanders Peirce⟩ (1839‡1914), američki filosof, logičar inaučnik. U jednom tekstu objavqenom u januaru 1878. u Popular Science Monthly predstavioje načela pragmatizma, a verovatno se može smatrati utemeqivačem ove filosofske škole.

4 The Monist (1891), magazin posve}en filosofiji nauke.5 Ogist Kont ⟨Auguste Comte⟩ (1798‡1857). Wegova glavna kwiga, Course de Philosophie

Positive, započeta 1830, a završena 1842. godine, objavqena je u Parizu ⟨u prevodu nasrpski: Kurs pozitivne filozofije, Unireks, Nikši}/CG, 1989; Dva uvodna predavawa, Kultura,Beograd, 1962⟩.

6 Auguste Comte, Positive Philosophy, slobodno preveo i sažeo Harriet Martineau (NewYork: E. Blanchard, 1858), Vol. II. ⟨prevod: Kurs pozitivne filozofije, Univerzitetska riječ,Nikši}, 1989.⟩

jednoobrazno kretanje, za ubrzano kretanje, za kombinacije jednoobraznih i ubrzanih kretanja. Ovo susheme opisa. Moramo ih izmisliti pre nego što ih možemo proveriti, ali kako da smislimo ove sheme?Ovde nastupa ljudska imaginacija. Pokušavamo da zamislimo neku jednostavnu shemu. Ali, koja jejednostavna? Moramo isprobati sve takve različite zamišljene sheme kako bismo videli da li ma koja odnjih opisuje zbiljsko kretanje našeg papirića koji pada približno. U uxbenicima fizike nalazi se tvrdjenjeda su ove sheme "idealizovano kretanje". Ovo je izraz koji veoma zavodi na pogrešan put; on upućuje nametafizičko učenje koje drži da za svaki empirijski predmet postoji njemu odgovarajuća ideja. Rezultat"idealizacije" je sasvim proizvoljan. Rečju "idealizovan" ne kažete ništa osim da poredite neki empirijskipredmet s nekom "idejom" koju ste smislili. Preostaje pitanje svrhe Vašeg pravljenja ovog izuma???smišljanja ili "idealizacije": na primer, za neke probleme bilo bi korisnije idealizovati uobičajenuatmosferu kao vrlo gustu sredinu, a za druge kao prazan prostor.

No, vratimo se pitanju opuška koji pada. U današnjoj mehanici svako kretanje poredimo sa shemomkoja je kretanje tačkaste mase u praznom prostoru. Kao komponente kretanja zavitlanog tela razmatramodva tipa kretanja, jednoobrazno ubrzano kretanje nadole i jednoobrazno kretanje vodoravno. Prvo od ovihnazivamo gravitacionim kretanjem, a drugo inercijalnim kretanjem. Iz ove sheme možemo izvesti mnogekorisne stvari, ali ne sve. Ova analiza je približno ispravna za razredjen vazduh, ali ne toliko i za sredinuvisoke viskoznosti. Treba nam izumevanje neke druge sheme ako želimo da izračunamo učinak guste iliviskozne sredine.

Obrazac pomoću kojeg opisujemo kretanje u gustom??? vazduhu jeste kretanje sa stalnim"ubrzanjem". Pojam ubrzanja je veoma udaljen od tačaka koje igraju u našim neprorednimpromatranjima. Ako se položaj pokretnog tela matematički opisuje nekom proizvoljnom funkcijomvremena, ubrzanje se opisuje izračunavanjem "drugih izvoda s obzirom na vreme" u smisludiferencijalnog računa. Promatrati ekvivalent "drugog izvoda" u domenu svakodnevnog iskustva značilobi izvesti velik broj krajnje delikatnih očitavanja kazaljke; ne smemo zaboraviti da se "drugi izvod"definiše kao granica beskonačnog skupa vrednostî.

Prema tome, možemo reći da eksperimentalni naučnik uopšte ne promatra kvantitete koji sepojavljuju u obrascima naučnog opisa, u zakonima nauke. Sjuzan Langer7 u svojoj knjizi Filosofija unovom ključu piše:

Za čoveka u laboratoriji??? ... uopšte se ne može reći da promatra zbiljske predmete svojeradoznalosti. ... čulni podaci na kojima počivaju iskazi moderne nauke, najvećim delom, jesu fotografsketačkice i mrljice, ili mastiljave zakrivljene linije???krivulje na hartiji. ... Ono što je neproredno opažljivosamo je znak "fizičke činjenice"; ono zahteva tumačenje da bi pružilo naučne iskaze.8

3. Razumevanje pomoću analogije

Za sada ćemo kretanje promatrati samo u vrlo gustom??? vazduhu. Je li ljudski um zadovoljen ondaako zna ovu shemu stalnog ubrzanja? Ne, on pita zašto ono ubrzava nadole, a horizontalno idejednoobraznim kretanjem? Ako želite da ovo objasnite učeniku (a u nekom smislu svi smo učenici sveta),kažete da ono ubrzava nadole pod uticajem privlačenja Zemlje. Ali, ako malo razmislite, shvatate da ovouopšte nije objašnjenje. [ta je privlačenje? U srednjevekovno doba objašnjenja su uvek bilaantropomorfna, a sastojala su se od poredjenja s ljudskim protupcima. Verovalo se kako teški predmetižele da se koliko je to moguće približe središtu Zemlje. [to su se više približavali, to su protajalirazigraniji i brže su išli. Iako je danas istančaniji, i dalje koristimo pojam privlačenja. Ako beležimopoložaje opuška koji pada, delujemo na ravni svakodnevnog iskustva. Ali, opšti zakon njegovog kretanjapokušavamo da "razumemo" poredeći ga neproredno s privlačenjem, koje je psihološki fenomen našeg

7 Suzanne K. Langer, Philosophy in a New Key (Cambridge: Harvard University Press,1942). Preštampano kao Mentor Book 1948. godine ⟨u slabom prevodu: Langer, Filozofija unovom kquču. Proučavawe simbolike razuma, obreda i umetnosti, Prosveta, Beograd, 1967⟩.Autorka je živi ⟨1895-???⟩ američki filosof i logičar.

8 Ibid., p. 15 u izdawu Mentor Book ⟨str. 67 prevoda⟩.

svakodnevnog života. Ne zadovoljavamo se time da svakodnevno iskustvo uvodimo???predstavljamoisključivo neprorednim promatranjima tela koje pada.

Teže je objasniti jednoobrazno kretanje tela. Kažemo da je ono prouzrokovano inercijom; svi znamošta ovo znači, zato što iz svakodnevnog iskustva znamo da smo inertni. Inercija znači tromost, nedostatakželje da se kreće. Na primer, mora postojati neki spoljašnji podsticaj da se ujutro ustane ‡ nekopredavanje koje se mora pohadjati, ili očekivanje dobrog doručka. Na osnovu ovog poredjenja zakoninercije nam izgleda veoma plauzibilan. Samo se pitamo???čudimo zašto je čoveku trebalo toliko hiljadagodina da ga otkrije. Medjutim, ovaj metod objašnjenja uvodjenjem iskustva naše sopstvene tromostisasvim je proizvoljan. Stvari nisu toliko jednostavne koliko izgledaju.

Ako smo u krevetu u vozu, ne možemo prosto na osnovu svoje sopstvene tromosti odrediti da li ćemobez napora ostati u krevetu ili biti izbačeni. Ako se voz zaustavi ili promeni brzinu, naša "tromost" namne pomaže da ostanemo da mirujemo u krevetu. Stvarno se dogadja upravo to da "bez napora" održavamosvoju brzinu s obzirom na neke fizičke mase. U primeru voza ova masa je naša Zemlja. Ali, iz primeraFukoovog klatna ili odstupanja izbačenih projektila usled rotacije Zemlje možemo videti da je Zemljasamo zamena za neku veću masu s obzirom na koju održavamo svoju brzinu; na primer, masa našegalaksije. A kasnije ćemo videti da čak ni ovo nije sasvim ispravno. U svakom slučaju, analogijasvakodnevnog iskustva tromosti predvidja opažljive učinke kretanja samo na vrlo nejasan način, koji jekoristan tek u vrlo posebnim okolnostima. U fizičkoj nauci je stvarno od značaja apstraktna shema: svakabrzina će ostati konstantna s obzirom na neku specifičnu masu koja sačinjava ono što nazivamoinercijalnim sistemom. Poredjenje s fenomenima svakidašnjeg života neće pokazati nikakvu nesaglasnosts ovom shemom. Tromost ima samo onoliko nejasnu analogiju s inercijom koliko i privlačenje ima sagravitacijom.

Ako za neku grupu fenomena nadjemo jednostavnu shemu ‡ npr. konstantno ubrzanje za telo kojepada u gustom??? vazduhu ‡ skloni smo da mislimo kako sledi: "Kretanje s tačno konstantnim ubrzanjemjeste idealizacija zbiljskog pada tela u gustom??? vazduhu." Reč "idealizacija" nagoveštava daizostavljamo slučajna odstupanja od??? zbiljskog kretanja, a zadržavamo samo "suštinski deo kretanja",jednoobrazno ubrzano kretanje. Za naučnika termin "suštinski" znači "u vezi sa dostizanjem nameravanogcilja". Koliko se tiče našeg primera, to znači "u vezi s najjednostavnijim i najpraktičnijim opisom pada ugustom??? vazduhu".

Na ovaj način možemo razlučiti izmedju "suštinskih" i "akcidentalnih" komponenti izvesnogkretanja. Medjutim, postojala je preka potreba da se postave opštija pitanja, kao što je: koja su "suštinskasvojstva" kretanja uopšte uzev? ili: šta je "suština kretanja"? Ako želimo da termin "suština"upotrebljavamo na isti način kao u specijalnom slučaju, pod "suštinskim svojstvima" neke stvaripodrazumevali bismo ona svojstva koja su nužna da bi se dostigla izvesna svrha. Bez specifikovanjasvrhe termin "suštinski???" nema nikakvo razgovetno značenje, osim ako postoji neka svrha koja seshvata kao samorazumljiva i nije je potrebno pominjati.

Ako neki objekt ‡ npr. kuću ‡ grade ljudi, jasno je da su "suštinska svojstva" kuće ona koja su važnaza graditelja, svojstva koja je čine dobrom kućom za život ili kućom koja se može prodati uz veliku dobit.Možemo, prema tome, govoriti o suštini nekog prirodnog objekta, kamena ili životinje ili ljudskog bića,samo ako pretpostavimo da je pri njihovom stvaranju njihov tvorac imao neku odredjenu nameru.

Ako govorimo o "suštini" prirodnih objekata, te objekte promatramo kao analogne veštačkimobjektima koje je načinio čovek.9 Ova analogija se ili implicitno pretpostavlja ili čini eksplicitnompomoću upućivanja na tvorca fizičkog sveta. Ovom načinu govora vratićemo se kasnije, kada budemoraspravljali o metafizičkim tumačenjima nauke.

4. Aristotelova shema prirodne nauke

9 St. Thomas Aquinas, Summa Theologica, Part I, Question XVI, On Truth, First Article ⟨uprevodu: Toma Akvinski, Izabrano djelo, 1Globus, Zagreb, 1981; 2I-II, Naprijed, Zagreb,1990⟩. Great Book Foundation objavio je izdawe u mekim koricama malog dela Summa-eTheologica-e, pod naslovom: St. Thomas, On Truth and Falsity, On Human Knowledge.

Primetili smo (u 1. odeljku) da o nauci moramo govoriti na dve ravni. Jednu smo nazvali ravnisvakodnevnog zdravorazumskog iskustva, to jest ravni neprorednog promatranja. Druga je ravan opštihnačela nauke. Nije preterano reći da je većina nerazumevanja???nesporazuma u filosofskom tumačenjunauke nastala zbog toga što nisu bili jasno shvaćeni razlučivanje izmedju ove dve ravni i način na koji suone povezane. U čitavoj istoriji filosofije ove dve ravni neprorednog iskustva i apstraktnih rečenica igralesu veliku ulogu. Ovim razlučivanjem se profesor F. S. č. Nortrop 10 bavi u svojoj dobro poznatoj knjiziSusret Istoka i Zapada. On razmatra razlučivanje izmedju Istočne filosofije (indijske, kineske) i Zapadnefilosofije (engleske, francuske, nemačke) i zaključuje:

Orijentalni deo sveta usredsredjivao je svoju pažnju na prirodu svih stvari u njihovoj emocionalnoj iestetskoj, čisto empirijskoj i pozitivističkoj neprorednosti. On je težio da kao sveukupni zbir prirode stvarîshvati onu sveukupnost neproredno zahvaćenih činjenica koja je u ovom tekstu označena kao raščlanjeniestetski kontinuum. Dok je tradicionalni Zapad započeo od ovog kontinuuma, a i dalje se vraća njegovimlokalnim udelima da bi potvrdjivao svoje sintaktički??? formulisane, protulaciono propisane teorije ostrukturama i objektima, čiji puki korelati ili znaci jesu elementi složenog estetskog kontinuuma, Istok jesklon da svoju pažnju usredsredi na ovaj raščlanjeni estetski kontinuum po sebi i za sebe zarad njegasamog.11

Govoreći jednostavnije: raščlanjeni estetski kontinuum je središnji predmet Istočne filosofije.Zapadna filosofija ovim započinje i postavlja teorije; ako želi da proverava teoriju, ona se vraća ovome.Glavni cilj Zapadne filosofije nije ovaj raščlanjeni estetski kontinuum, nego apstraktna pravila nalikočuvanju mase, energije itd. Ne znam da li je ovo razlučivanje izmedju Istočne i Zapadne filosofijeispravno ili ne. [ta god može biti istinito o Istoku i Zapadu, medjutim, jedna stvar je izvesna ‡ da postojeova dva pristupa, neproredno čulno iskustvo i pojmovne strukture.

Kako bi se pružio jasan i jednostavan prikaz tog "Zapadnjačkog" pristupa nauci i filosofiji, možemozapočeti od Aristotela,12 čiji spisi oličavaju najstariji pokušaj sistematskog pristupa nauci i filosofiji. Usvojoj knjizi o fizici (u ovaj drevni spis uključene su i fizika i filosofija fizike) on opisuje "prirodni putistraživanja". On kaže:

Prirodni put istraživanja polazi od onoga što nam je lakše saznatljivo i očiglednije, te napreduje kaonome što je samoočiglednije i intrinsično pojmljivije ... jedna stvar je biti saznatljivo za nas, a sasvimdruga stvar biti objektivno saznatljivo. Ovo je, onda, propisani metod: napredovati od onoga što nam jejasnije, iako intrinsično zatamnjenije, prema onome što je intrinsično jasnije i pojmljivije.13

Da bismo ilustrovali ovaj put istraživanja, možemo upotrebiti već pomenuti primer: rezultati našihpromatranja na papiriću koji pada neproredno su nam saznatljivi, zato što ih vidimo svojim očima, ali suoni intrinsično zatamnjeni, zato što ne slede neki plauzibilan zakon. Sa druge strane, zakoni inercije, iliuzročnosti, i sličnog pojmljivi su i razumljivi, zato što odslikavaju neku analogiju s našim veoma blisko

10 @ivi ⟨???⟩ američki filosof. Razvio je originalne ideje o filosofiji nauke, a posebno omeđuodnosima između filosofije nauke i političke filosofije izvesne grupe ⟨u prevodu postojiwegova Logika prirodnih i društvenih nauka, Obod, Cetiwe, 1968⟩.

11 F. S. C. Northrop, The Meeting of East and West (New York: The Macmillan Company,1946), Ch. 10 ⟨slično u Logici prirodnih i društvenih nauka, pogl. V i XXIV⟩.

12 Aristotel (384‡322 pre Hr.), grčki filosof. Nedugo posle wegove smrti umro je i čuveniosvajač i državnik Aleksandar Veliki, koji beše bio Aristotelov učenik, i čuveni besednikDemosten, koji je bio Aleksandrov ogorčeni neprijateq među Grcima. Aristotel je, sve vreme,jedna od vode}ih ličnosti u nauci i filosofiji. Wegova uloga u nauci često se pogrešnoshvatala i minimizovala. Na primer, u svojoj kwizi The Story of Philosophy ⟨slično u prevodu:Carstvo mudrosti, Kosmos, Beograd, ???; 2Dereta, Beograd,???⟩ iz 1926. godine, koja jemožda najboqi popularni prikaz filosofije, Vil Djurant piše: "Usled nedostatka teleskopaAristotelova astronomija ... jeste štivo detiwastog izmišqawa."

13 Aristotle, Physics, in: The Works of Aristotle, edited by W. D. Ross (London: OxfordUniversity Press, 1908–1952) ⟨prevod: Aristotel, Fizika, Globus/SNL, Zagreb, 1988⟩.

poznatim iskustvima. Aristotel je želeo da kaže kako je jedna od temeljnih odlika naučnog metoda danapreduje od onoga što nam je neproredno saznatljivo do onoga što je pojmljivo.

5. Od "zbrkanih gomila" do "pojmljivih načela"

U antičkoj i srednjevekovnoj nauci, nauka i filosofija su bile deo jednog lanca mišljenja i nisu serazlučivale jedna od druge. Jedan kraj ovog lanca doticao je tlo ‡ neproredno opažljiva promatranja. Tajlanac ih je spajao sa drugim, uzvišenijim krajem ‡ pojmljivim načelima. Aristotelov način izražavanjaovoga danas se može s pravom kritikovati, ali njegova formulacija, čak i danas, ostaje praktičan okvirreferencije koji je koristan za sve rasprave o relaciji izmedju filosofije i nauke. Aristotel je rekao: "No,ono što je isprva jasno i očigledno pre su zbrkane gomile, čiji nam elementi i načela protaju poznatikasnije putem analize."14 Takva zbrkana gomila bila je naše promatranje opuška koji pada. Kadaanaliziramo ovu zbrkanu gomilu, dobijamo princip inercije, pojam tačkaste mase itd. Ovi potonji sushvatljivi pojmovi. Ovo je opis koji na izvestan način važi za svako naučno istraživanje. čak i krutonastrojeni inženjeri moraju priznati da postoje dva tipa stavova: s jedne strane, stavovi s obzirom naneproredna promatranja i sirovo empirijska pravila koja inženjer zove "praktičnim pravilima ⟨rules ofthumb⟩"; sa druge strane, pojmljiva načela, poput zakona inercije. Niko ne može poreći da postoje ovedve ravni. Jedna od najočiglednijih razlika izmedju ove dve ravni jeste ova: inženjer će rado izmenitisvoja "praktična pravila" pod uticajem novih promatranja, ali neće lako priznati da je takvo opšte načelokao što je zakon inercije pogrešno. Ako dodje do izbora, on će obično pretpostaviti da su pogrešna bilanjegova promatranja, a ne zakon inercije.

Lanac će biti korisna slika za razumevanje distinkcije izmedju nauke i filosofije. Ova distinkcija nijeuvek postojala. U antičko i srednjevekovno doba čitav lanac od promatranih činjenica do pojmljivihnačela nazivao se naukom, a takodje se nazivao i filosofijom. Ako danas pogledamo tradicionalni načinpredavanja nauke i filosofije na univerzitetima, nalazimo da se one predaju na različitim odsecima.Izmedju njih ima malo saradnje. Naučnici često veruju da su filosofi samo pričalice, a da je, uz to, ono štopričaju besmislica. Filosof kaže da je naučnik čovek s vrlo uskim duhom, koji razume vrlo malo područje;dok je predmetna materija filosofa svet kao celina. često predlagano objašnjenje glasi da je nauka postalatoliko specijalizovana da čoveku više nije moguće da zna, kao što je slučaj s Aristotelom, etiku, politiku,fiziku, poetiku, retoriku itd. Danas niko, tvrdi se, ne može steći univerzalno znanje i razumevanje. Svakoje odveć zauzet učenjem radi bliskog upoznavanja s uskim???o specijalizovanim predmetom. Postojiizreka: "Naučnik zna mnogo o malo toga; filosof zna malo o mnogo toga." Govorenje o rastućojspecijalizaciji u nauci, medjutim, ne kazuje celu priču. Na neke načine, nauka je danas manjespecijalizovana nego što je bila pre pedeset godina: ima znatno više unakrsnih veza. Razmotrite, naprimer, fiziku i hemiju ‡ pre pedeset godina one su se smatrale veoma različitim poljima. Studenti jednogod ovih predmeta bili su obeshrabrivani da "traće vreme" na predavanjima provećenima drugom od njih.Filosofi su čak davali "pojmljiv" razlog zašto će fizika i hemija uvek biti razdvojene jedna od druge:fizika je imala prola s kvantitetom, a hemija s kvalitetom. Tu se onda razvilo područje fizičke hemije, akasnije i područje hemijske fizike. Danas bi bilo teško reći koja je razlika izmedju fizike i hemije, adistinkcija postoji samo ako se opisuju najelementarnija iskustva na najnižem nivou apstrakcije; što je višinivo apstrakcije, distinkcija je manja. Fizičari su obično prezirali hemiju zato što je bila sirovo empirijskoznanje, nešto poput "kuvanja", ali se sada zakoni hemije izvode iz fizike, iz termodinamike,elektrodinamike, kao i iz kvantne mehanike. Prema tome, sada je fizičarima mnogo lakše da uče irazumeju hemiju i, slično tome, hemičarima da uče fiziku. Isto stanje???uslovljenost postoji izmedjufizike i biologije, ili izmedju ekonomije i antropologije. Sve donedavno, ove potonje su se smatralepotpuno nepovezanima. Ekonomisti su bili ljudi koji su mogli da proračunaju trendove u razmeni robe;antropolozi su proučavali primitivna plemena. Danas ekonomiju moramo razumeti kao plemenski običaj,a plemenske običaje s ekonomskoga gledišta.

14 Ibid.

Prema tome, ne možemo s izvesnošću reći da danas čovek ne može steći razumevanje različitihpodručja nauke. Nestanak starog jedinstva izmedju nauke i filosofije teško da se može pripisati rastućojspecijalizaciji u nauci.

6. "Nauka" i "filosofija" kao dva kraja jednog lanca

Raspravljali smo o Aristotelovom opisu "prirodnog puta istraživanja", koji "polazi od onoga što namje lakše saznatljivo i očiglednije, te napreduje ka onome što je samoočiglednije i intrinsično pojmljivije..."čitava ova ideja se zasniva na činjenici da ima takvih opštih načela koja su nam jasna i pojmljiva iakoudaljena od našeg neprorednog iskustva. Ako pogledamo po svetu oko sebe, zapažamo razne vrstefizičkih fenomena: kretanje planeta oko Sunca, kretanje čestica u elektromagnetnom polju itd. Zašto sezbivaju ovi fenomeni, te zašto slede specifične zakone, nejasno je. Uloga opštih načela jeste da nam učiniplauzibilnim zašto se ovi fenomeni zbivaju na ovaj način, a ne na drugi način. Ako razmotrimo lanac kojipovezuje stavove o svom neprorednom iskustvu s opštim stavovima nauke, možemo upitati koja je ulogaovog lanca u ljudskom životu. Ovu ulogu možemo opisati opisujući oba kraja lanca.

Polazimo od onog kraja lanca što odgovara neproredno promatranim činjenicama, koje se opisuju ujeziku svakodnevnog života. Nastojimo da postavimo načela iz kojih možemo izvesti ove opažljivečinjenice. Iz jednog načela u nekim slučajevima možemo izvesti ogroman broj opažljivih činjenica. IzNJutnovih15 zakona možemo izvesti činjenice promatrajući???koje se odnose kretanja nebeskih tela; izelektromagnetske teorije možemo izvesti činjenice koje se odnose na sve električne i magnetne fenomene;iz mendelovskih16 zakona možemo izvesti obrasce nasledjivanja itd. Ova načela pružaju orijentaciju usvetu činjenica. Ona nam pomažu u praktičnim primenama naših promatranja. Ovaj kraj lanca možemo,ukratko, nazvati eksperimentalnim ili tehničkim krajem. Ova upotreba lanca ‡ postavljanje načela iz kojihmožemo izvoditi opažljive činjenice i primene opažljivih činjenica ‡ jeste ono što danas nazivamo"naukom". "Nauka" nije mnogo zainteresovana za to da li su ova načela plauzibilna ili ne. Ovo poslednjene brine mnogo naučnika kao naučnika. U mnogim uxbenicima nalazimo tvrdjenje da uopšte nije bitnojesu li ili nisu ova načela plauzibilna. U stvari, ovi uxbenici kažu da principi dvadesetovekovne nauke,poput relativnosti ili kvantne teorije, uopšte nisu plauzibilni, nego paradoksalni i zbunjujući. Tako, ovaj"eksperimentalni ili tehnički kraj" možemo takodje nazvati i "naučnim krajem" lanca.

U antičkoj nauci, medjutim, ljudi su takodje zahtevali da zakon inercije, na primer, bude podložanizvodjenju iz plauzibilnih ili pojmljivih načela, poput principa dovoljnog razloga (ništa se ne može desitibez nekog uzroka) ili zakona večitosti supstancije (celokupna materija je večna; ona se ne može uništiti ilistvoriti). Ovaj kraj lanca na kojem se zakoni fizike izvode iz pojmljivih i samoočiglednih načela mogu senazvati "filosofskim" krajem lanca. Zakoni srednje opštosti, fizički zakoni, i sami se svode na zakone višeopštosti koji su neproredno pojmljivi. Svako će razumeti zašto nam treba naučni kraj, ali zašto nam trebafilosofski kraj lanca? Nema sumnje da je, za praktične svrhe, čovečanstvu uvek bio potreban ovajfilosofski kraj. činjenica je da je tako bilo tokom vekova, te da je tako i danas. Kada su bili razvijeniprincipi relativnosti i kvantne mehanike, neki ljudi su rekli: "Iz ovih principa možda možete izvestikorisne rezultate, ali su oni nejasni, pa čak i paradoksalni. Oni služe izvesnoj praktičnoj svrsi, ali nisuÄpojmljiviÄ. Ove teorije ne ÄrazumemoÄ onako kao što smo razumeli njutnovsku mehaniku." Ima,naravno, vrlo različitih mišljenja koja se odnose na precizne uslove pod kojima neki princip smatramo"pojmljivim". Neki ljudi kažu da su oni "direktno intuitivno sagledani". Drugi naglašavaju poentu da jepitanje o tome koje principe ljudi smatraju "pojmljivima" funkcija istorijske evolucije. U svakom slučaju,

15 Isak Wutn je živeo i radio oko 1700. godine (1642‡1727). Predložio je wutnovskezakone kretawa, koji su bili osnova za razumevawe svih promena i događajâ u fizičkomsvetu. Sve do prvih decenija dvadesetog veka nije bilo korenitih modifikacija ovih zakona.

16 Gregor Mendel (1822‡1884) bio je austrijski kaluđer koji je predložio temeqne zakonegenetike (teorije nasleđivawa). Pomo}u ovih zakona možemo predviđati, na primer, ishodeukrštawa žutog, okruglog graška sa zelenim, smežuranim graškom. Ova teorija(mendelizam) bila je objavqena 1866. godine.

postoji čežnja za ovim "razumljivim" principima; ovo je psihološka činjenica. Ali, koju potrebu su zaistazadovoljavali takvi principi? To ne može biti naučna potreba, ili bi ti principi bili naprosto naučniprincipi, nalik zakonima fizike, te i opravdani njihovim empirijskim rezultatima.

Kroz rad naučnika doznali smo da opažljivi fenomeni, koliko god izgledali složeni, mogu, u mnogimslučajevima, biti približno izvedeni iz jednostavnih matematičkih formula. Položaji tela koje pada moguse približno opisati formulom: "Ubrzanje je konstantno." Položaji planeta u odnosu na Sunce mogu sepribližno opisati govoreći da su one "smeštene" duž kupinog preseka zvanog "elipsa". Naučnik bi ovečinjenice opisao na sledeći način: polazeći od promatranja položaja, naučnik traga za jednostavnomformulom iz koje bi se mogli izvesti promatrani položaji. Protupak pomoću kojeg se nalazi takva formulanaziva se "indukcijom". Taj nalaz iziskuje upotrebu stvaralačke imaginacije na strani naučnika. Ako ovonalaženje formule želimo da opišemo u svom svakodnevnom jeziku, postoje dva načina njegovogopisivanja. Mogli bismo reći da je formula "izum" naučnika, da ona nije "postojala" pre nego što ju jepronašao naučnik. Poredimo je s izumom poput telefona, koji nije postojao pre nego što ga je "izumeo"Elegzender Grehem Bel. Hipoteza ili formula je proizvod ljudske imaginacije, naučnikove inventivnemoći. Ona se mora proveravati čulnim iskustvom.

Medjutim, isto stanje stvarî takodje se može opisati pomoću jedne drugačije analogije sazdravorazumskim iskustvom. Mogli bismo reći da je ta formula uvek postojala unutar opažljivihčinjenica. Naučnik je "otkriva", kao što je Kolumbo "otkrio" Ameriku. Naučnik nije izumitelj; on "vidi"formulu svojim "unutarnjim okom" gledajući opažljive fenomene svojim čulnim organima. Naučnikiskorišćava "intuiciju" da bi otkrio tu formulu.

Ovaj poslednji način opisivanja naučnikove aktivnosti u saglasju je s "velikom tradicijom"sholastičke filosofije,17 dok je opis naučnikovog rada kao "izuma" više u saglasju s linijom Pozitivizma18 iPragmatizma.19 Hans Rajhenbah,20 u svojoj knjizi Radjanje naučne filosofije, ističe da je za antičku isrednjevekovnu filosofiju bilo karakteristično da veruje kako postoji "vidjenje našim???sopstvenimumovima", koje je analogno vidjenju našim očima. Kao što svojim očima vidimo oblike i boje, svojim

17 "Sholastička filosofija" je filosofija koja se razvijala u Sredwem veku, kada je antičkagrčka misao, a posebno učewa Platona i Aristotela, bila modifikovana kako bi se učinilaspojivom s hriš}anskim Otkrovewem. Evolucija ove "velike tradicije" započela je od Sv.Avgustina (354‡430), dostigla svoj vrhunac sa Sv. ⟨za katolike⟩ Tomom Akvinskim utrinaestom veku, te dospela do skeptičnijeg i fleksibilnijeg stawa u četrnaestom ipetnaestom veku. Ova "pozna sholastika" je popločala put za doba nauke, koje je započelo ušesnaestom veku.

18 Naziv "pozitivizam" prvobitno je bio dat "pozitivnoj filosofiji" Ogista Konta (videtifusnotu 5). U modernijem i širem smislu pozitivizam je prikazan u kwizi: Positivism, An Essayin Human Understanding Riharda fon Mizesa, preveli Xeremi Bernstajn i Roxer Wutn(Cambridge: Harvard University Press, 1951). Nemački izvornik, Kleines Handbuch desPositivismus, bio je objavqen 1938. godine.

19 Učewe pragmatizma uveo je u teoriju saznawa Čarls S. Pers 1878. godine.20 Hans Rajhenbah ⟨Hans Reichenbach⟩ (1893‡1953) obrazovao se kao fizičar. Postao je

jedan od najstručnijih i najistaknutijih qudi koji su gradili filosofiju nauke u prvoj polovinisadašweg veka. Teorija relativnosti, kvantna teorija, kao i teorija relativnosti duguju muosnovne kwige o svojim logičko-empirijskim i filosofskim temeqima. Wegova najnovija kwiga,The Rise of Scientific Philosophy (Berkeley: University of California Press, 1951) ⟨prevod:Rađawe naučne filosofije, Nolit, Beograd, 1964⟩, sadrži kratak i gotovo popularan pregledsadašweg stawa u ovim poqima i wihovog istorijskog zaleđa.

umovima vidimo ideje i opšte zakone. Ovo je bila osnova naročito Platonove teorije ideja.21 PremaRajhenbahu, tradicionalna filosofija je tvrdila kako sledi:

Pošto fizičke stvari postoje, one se mogu videti; pošto ideje postoje, one se mogu videti okomuma. ... Matematičko vidjenje Platon je tumačio kao analogno čulnom opažanju.22

Moderni naučnik kaže da su hipoteze i formule rezultat imaginacije, a proveravaju se pomoćupokušaja i pogreške. Ali bi filosof iz "velike tradicije" rekao da naučnik "vidi" formulu kroz opažljivefenomene putem moći svoga uma. Analogiju izmedju neprorednog čulnog opažanja i neproredneumstvene intuicije strogo???jasno naglašava Aristotel, koji kaže da "kao što su čula uvek istinonosna sobzirom na svoje prave osetljive predmete, tako je i um s obzirom na to šta neka stvar jeste." A (Sv. ⟨zakatolike⟩) Toma Akvinski23 kaže: "Otuda se um ne zavarava u pogledu suštine stvari, kao ni čula upogledu svog pravog predmeta."24

Verovanje u ovu analogiju objašnjava verovanje da naš um može intuicijom "otkriti" opšte zakoneprirode, te može imati pouzdanje da su oni istiniti.

7. "Naučni" i "filosofski" kriterijum istine

Ovde možemo postaviti pitanje: na kojim osnovima prihvatamo neke principe, a ne druge? Možemorazlikovati dva različita kriterija za istinu, ili, govoreći jezikom bližim zdravorazumskom jeziku, dvarazloga za prihvatanje nekog principa. Istorijski je zanimljivo da je ovo razlikovanje vrlo staro. NJega jetakodje formulisao Toma Akvinski, predvodnik srednjevekovne filosofije, u trinaestom veku. Kriterijikoje je on razvio ‡ i koje opisuje u svojoj Summa Theologica ‡ danas se i dalje mogu smatratikarakterističnim razlikovanjem izmedju dva dela našeg lanca.25 Jedan razlog za verovanje u neki stav jesteda iz njega možemo izvesti rezultate koji se mogu proveriti promatranjem; drugim rečima, u neki stavverujemo zbog njegovih posledica. Na primer, u NJutnove zakone verujemo zbog toga što na osnovu njihmožemo proračunati kretanja nebeskih tela. Drugi razlog za verovanje ‡ a srednjevekovna filosofija ga jesmatrala najvišim ‡ jeste što u neki stav možemo verovati zato što se može???da logički izvesti izpojmljivih načela.

21 Platon (427‡347. pre Hr.) bio je jedan od najve}ih grčkih filosofa. Wegova čuvenateorija idejâ polazi od pretpostavke da iza površinskih fenomena koje opažaju naša čulapostoje uopštavawa, pravilnosti i smislovi upravqawa (vrednosti). Dok površinske fenomeneopažaju naša čula, ideje (uopštavawa, pravilnosti i vrednosti) opažaju razum i mišqewe.Prema Platonovoj teoriji, ove "ideje" su "trajnije" i "stvarnije" nego posebne stvari kojeopažaju čula.

22 Reichenbach, op. cit., Ch. 2, p. 20. ⟨u prevodu: str. 49???⟩23 Sv. ⟨za katolike⟩ Toma Akvinski živeo je u trinaestom veku u Italiji (1225‡1274). Na

osnovu aristotelovske filosofije razvio je koherentan sistem koji je bio u skladu shriš}anskom teologijom. Postao je reprezentativni filosof Rimokatoličke crkve. Za razliku odkasnijih sholastičkih filosofa, pokušavao je da postojawe i svojstva Boga izvede svetloš}urazuma, bez pribegavawa božanskom otkrovewu. Najve}i je predstavnik "racionalizma" usredwevekovnoj misli.

24 St. Thomas Aquinas, Summa Theologica, preveli Fathers of the English DominicanProvince (New York: Benziger Brothers, 1947), Part I, Sect. XVI, Second Article, Obj. 1.

25 Ibid., Part I, Question 1, Knowledge of the Divine Persons, First Article, Reply, Obj. 2.Svrha radi koje je Sv. Toma načinio ovu distinkciju bila je da se povuče linija između dokazâpostojawa Boga, s jedne strane, i dokazâ postojawa Svete trojice, sa druge. Postojawe Boga,prema Sv. Tomi, može se izvesti qudskim razumom, pomo}u logičkog lanca odsamoočiglednih načela. Ali se za verovawe u Svetu trojicu može pokazati samo da imaplauzibilne posledice, dok se wegovo "postojawe" ne može dokazati razumom, nego samoBožanskim otkrovewem.

S našeg modernog naučnog gledišta primenjujemo samo prvi od ova dva razloga. Ovo možemo zvati"naučnim kriterijem" u modernom smislu. Kao što ističe Toma Akvinski, ovaj kriterijum nikad nijeubedljiv. Prosudjujući prema njemu, nalazimo, na primer, da su zaključci izvedeni iz izvesnog skupaprincipa u saglasnosti s promatranjem. Tada možemo zaključiti jedino da ovi principi mogu biti ispravni,ali ne sledi da oni moraju biti ispravni. Moglo bi biti da bi se isti promatrački rezultati mogli izvesti iznekog drugačijeg skupa principa. Tada naša promatranja ne mogu odlučiti izmedju dva različita principa.Na primer, nečiji novčanik je iznenada nestao. Možemo načiniti hipotezu da ga je ukrao neki dečak, temožemo izvesti zaključak da ako ga je ukrao dečak, novčanik će nestati. Ali, ako je novčanik ukraladevojčica, sledio bi isti rezultat. Ako načinimo hipotezu da je novčanik ukrao dečak, a onda uočimo danije nestao nikakav novčanik, možemo zaključiti da je hipoteza lažna. Ali, ako je novčanik iščezao,hipoteza može biti istinita, ali ne nužno. Pošto nikad ne možemo zamisliti sve moguće hipoteze, nemožemo reći da je izvesna hipoteza ona prava. Nijedna hipoteza se ne može "dokazati" eksperimentom.Ispravan način govorenja jeste da se kaže kako eksperiment "potvrdjuje" izvesnu hipotezu. Ako nekaosoba ne nadje svoj novčanik u svom xepu, ovo potvrdjuje da u vezi s tim???tu negde može postojatilopov, ali to ne potvrdjuje. Ona ga je mogla ostaviti kod kuće. Tako, promatrana činjenica potvrdjujehipotezu da ga je možda zaboravila. Svako promatranje potvrdjuje mnoge hipoteze. Problem je koji sestepen potvrdjenosti zahteva. Nauka je nalik detektivskoj priči. Sve činjenice potvrdjuju izvesnu hipotezu,ali na kraju ispravna može biti neka sasvim drugačija. Pa ipak, moramo reći da u nauci nemamo drugikriterijum istine osim ovog.

U drugom slučaju, filosofskog kriterija istine, hipoteza se smatra valjanom ako je izvodiva izsamoočiglednih, jasnih, pojmljivih principa. Ova dva kriterija rade???deluju na dva kraja našeg lanca. Nanaučnom kraju kažemo da su principi dokazani njihovim opažljivim posledicama. Ovo važi za najopštijeprincipe. Ali, ako započnemo od principa uzročnosti, ili dovoljnog razloga, te pokušamo da iheksperimentom proverimo na osnovu njihovih posledica, niz je prilično mutan i zamršen. Premafilosofskom gledištu, ovi principi imaju tu prednost što su samoočigledni.

Ova "samoočilednost" se izvorno zasnivala na verovanju u analogiju izmedju "vidjenja putem našihočiju???sopstvenim očima" i "vidjenja putem našeg uma???sopstvenim razumom". Kasnije ćemo doznati(Drugo poglavlje, 7. odeljak) zašto je potraga za "samoočiglednim i pojmljivim" principima nadživelaverovanje u analogiju izmedju očiju i (raz)uma.

Kriterije istine Tome Akvinskog predstavili smo u "modernizovanom" jeziku. Verovatno je,medjutim, korisno znati njegovu izvornu formulaciju. On je pisao:

Razum se može upotrebiti na dva načina kako bi se ustanovila poenta: prvo, u svrhu pružanjadovoljnog dokaza nekog principa, kao u prirodnoj nauci kada se može izvesti dovoljan dokaz da sepokaže kako je kretanje nebesa uvek s jednoobraznom brzinom. Razum se upotrebljava i na drugi način,ne kao???za pružanje dovoljnog dokaza nekog principa, nego kao???za potvrdjivanje već ustanovljenogprincipa pokazivanjem podudarnosti njegovih rezultata, kao što se u astrologiji smatralo da je teorijaekscentrika i epicikala ustanovljena zato što se njome mogu objasniti opažljiva pojavljivanja nebeskihkretanja; medjutim, ne kao da??? bi dokaz bio dovoljan, utoliko što ih ⟨nebeska kretanja⟩ može objasniti ineka druga teorija.26

8. Praktična upotreba "filosofske istine"

Pre nego što pridjemo pitanju da li su ovi principi samoočigledni ili ne, te zašto ih negujemo,upitajmo koja je "praktična" upotreba ovih opštih načela. Za njih se pretpostavlja da opisuju univerzumkao celinu, njegovu krajnju strukturu. Zašto treba da ovo znamo? Ima li to ikakvog uticaja na naše živote?Kakav je ovo uticaj? Smatramo da je ljudsko društvo, na neki način, slika univerzuma, da protupamo naprirodan način ako protupamo shodno zakonima univerzuma. čovek ima verovanje da će, kada formulišeopštu strukturu univerzuma, u svojim životima uopšte uzev ljudi na izvestan način oponašati ovustrukturu. Mnogi ljudi neće shvatati da su se ponašali na ovaj način. Ako, medjutim, idemo na veronauku,

26 Ibid.

na ranom uzrastu nam se uliva jedno gledište o krajnjoj strukturi univerzuma. Tradicionalna religija jejedna od teorija koje možemo dati o krajnjoj strukturi univerzuma. Pomislilo bi se, nepripremljeno, dafizičke teorije poput teorije kretanja ne bi imale takav uticaj na usmeravanje ljudskih protupaka kakavpripisujemo tradicionalnoj religiji, ali ovu teoriju vredi ispitati s toga gledišta.

Drevni zakoni su bili vrlo drugačiji od današnjih. Zakoni kretanja za zemaljska tela razlikovali su seod onih za nebeska tela. Za sva zemaljska tela smatralo se kako imaju sklonost da se kreću premaizvesnom cilju ‡ kamenje nadole, a vazduh i plamen nagore. Ova sklonost da se kreće prema izvesnomcilju smatrala se karakterističnim obeležjem celokupnog zemaljskog kretanja. Za nebeska tela se misliloda se kreću neprekidnim kružnim kretanjem. Drugim rečima, zakon kretanja je zavisio od supstancije tela.Za nebeska tela se verovalo da su načinjena od sasvim drugačije tvari nego zemaljska ‡ od imaterijalne,istančane supstancije. Svemir bi se sastojao od običnije supstancije zemaljskih tela i plemenitijesupstancije nebeskih tela.

Slično tome, za svet se verovalo da se sastoji od nižih tipova bića i viših tipova. Stoga je teorijakretanja bila od veće važnosti u čitavom čovekovom životu ‡ ona je podržavala njegovo verovanje uhijerarhijsku strukturu društva. Ona je ohrabrila moralno ponašanje ljudskih bića. čak i u antici supostojali "loši" ljudi, koji nisu verovali u ovu razliku izmedju nebeske i zemaljske supstancije ‡ što supotkopavali ovo verovanje, koje ljudi treba da imaju. Platon je u Zakonima rekao da takve ljude trebazatvoriti.27

Svi koji sebe nazivaju pedagozima (a svako ko se obrazovao želi da bude pedagog) veruju da je jedannačin života bolji nego drugi, te da moraju podržavati naučne teorije koje podržavaju druga njihovaverovanja. Stoga ova opšta načela utiču na ljudsko ponašanje. Na neki način su po svojim učincima ova"pojmljiva" načela praktičnija nego fizička načela. Tehničke posledice nauke su prorednije odbezobzirne???otvorene naredbe nekome o tome šta mora da čini. Stoga su najopštija načela, pojmljivanačela, takodje praktična, ali na jednoj drugačijoj ravni ‡ na neki način, ona su i praktičnija. Grubogovoreći, prava nauka nas snabdeva tehničkim sredstvima pomoću kojih možemo proizvesti oružja daporazimo neprijatelja, ali filosofsko tumačenje nauke može uputiti čoveka na takav način da zbiljskiiskorišćava oružja.

Ovu situaciju lako možemo ilustrovati jednim primerom uzetim iz antičke Grčke. U svojoj Državi28

Platon raspravlja o pitanju kako obrazovati buduće vodje društva putem nastavnog programa???školovanjem koji će ih učiniti "dobrim" vodjima. Jedan učesnik u dijalogu pokreće pitanje toga da liastronomija spada u taj nastavni program??? i kako bi se mogla opravdati ovaj predmet obučavanja.Sokrat, koji u dijalogu predstavlja Platonovo mišljenje, naglašeno odbacuje gledište da astronomiju trebapoučavati zbog njenih tehničkih rezultata, zbog njene korisnosti u zemljoradnji ili moreplovstvu. Ovavrsta saznanja je irelevantna za budućeg vodju. Medjutim, ako tragamo za "pojmljivim načelima" kojaobjašnjavaju kretanja nebeskih tela, nalazimo, shodno učenju antičke Grčke, da planete pokreću božanskabića, koja se kreću po savršenim kružnicama, zato što su savršena bića. Ova filosofska načela astronomijenisu odveć korisna za tehničke svrhe, za zbiljsko proračunavanje opažljivih položaja na sferi???nebeskomsvodu. Ali, verovanje u ovo filosofsko tumačenje daje podršku verovanju u nebeska bića. Ovo verovanjeje, sa svoje strane, veoma korisno za ohrabrivanje "dobrog" ponašanja gradjana. Iz ovog ugla Platon kažeda je astronomija vrlo važan predmet u nastavnom programu budućih vodja.

27 U dijalogu Laws, in: The Dialogues of Plato, Book XII, p. 967, preveo Benjamin Jowett(New York: Charles Scribner's Sons, 1871) ⟨Platon, Zakoni/Epinomis, BIGZ, Beograd, 11990,22003, str. ???⟩, Platon proglašava da ako bi nebeska tela "bila stvari bez duše, i ne bi imalaum, ona se nikad ne bi kretala s tako čudesnom brojčanom tačnoš}u". Stoga, svako kopoučava materijalnoj prirodi Sunca i zvezdâ daje podsticaj bezbožništvu i ateizmu. U ⟨kwizi⟩X, 907, 908 istog dijaloga Platon predlaže oštre kazne za bezbožnost.

28 Plato, Republic, VII, 527-530 ⟨u prevodu: Država, Kultura/BIGZ, Beograd, 11957, 21966,31976, 41993; SN Liber, Zagreb, 1977, str. ???⟩

Vrlo jasnu ideju o lancu koji povezuje nauku s filosofijom dobijamo ako razmotrimo primerastronomije kako ju je poimao Platon. Francuski fizičar, filosof i istoričar Pjer Dem 29 istakao je da je,ukratko govoreći, Platon razlučivao tri stupnja astronomije: promatračku, geometrijsku i teološku (ilifilosofsku) astronomiju. One su u ovom redosledu smeštene duž našeg lanca.

Platonove zamisli Dem opisuje na način koji je za nas veoma koristan ako želimo da razumemorelaciju izmedju nauke i filosofije u vreme kada su obe još sačinjavale jedan koherentan sistem misli:

Postoje tri stupnja znanja. Najniži stepen je znanje putem čulnog promatranja. Najviši stepen jesaznanje čistim umom; ono promišlja večna bića i, nadasve, suvereno???vrhovno dobro.

Ova dva stupnja znanja podudaraju se s onim što smo prethodno nazvali "zbrkanim gomilama" i"pojmljivim načelima", ili "stvarima vidjenim našim očima" i "stvarima vidjenim našim (raz)umom".Dem onda nastavlja:

Izmedju najnižeg i najvišeg stepena saznanja nalazi se vrsta mešovitog i ukrštenog rasudjivanja, kojazauzima proredujući stupanj. Saznanje rodjeno iz ovog proredujućeg rasudjivanja jeste geometrijskosaznanje. Ovim trima stupnjevima saznanja odgovaraju tri stupnja astronomije.

Može izgledati čudno što nema sumnje da se ono što nazivamo "modernom naukom" razvilo iz ovog"mešovitog i ukrštenog rasudjivanja", koje obeležava proredujući stupanj saznanja. Dem nastavlja:

čulno opažanje je odgovorno za astronomiju promatranja. Ova vrsta astronomije prati zamršenekrivulje koje opisuju zvezde. ... Geometrijskim rasudjivanjem um proizvodi astronomiju koja jesproobna???omogućava za precizne figure i konstantne relacije. Nepouzdane???nepravilne putanje kojezvezdama pripisuje promatračka astronomija ova "istinita astronomija" zamenjuje jednostavnim ikonstantnim orbitama ... zamršene i promenjive pojave jesu lažno saznanje. ... čisti um otkriva treću inajvišu astronomiju, teološku (filosofsku) astronomiju. ... U konstantnosti nebeskih kretanja on?a vididokaz postojanja božanskih duhova koji su sjedinjeni s nebeskim telima.30

29 Pjer Dijem ⟨Pierre Duhem⟩ (1861‡1916), francuski fizičar, koji je postao jedan odnajistaknutijih istoričara i filosofâ nauke.

30 Pierre Duhem, Syste#me du Monde (Paris: Hermann et fils, 1913), Deo I, Pogl. II, Od.XIII, pp. 100ff.

Drugo poglavljePrekid lanca1. Kako je nastupio prekid?

Toma Akvinski je razlikovanje izmedju ova dva kriterija za verovanje objasnio pomoću primera kojije uzeo iz astronomije.1 Ako želimo da saznamo kretanje nebeskih tela, iz pojmljivih načela možemoizvesti da se ona kreću neprekidnim kružnim kretanjem, zato što su nebeska tela savršena, božanska bića.Neprekidno kružno kretanje je očigledno savršenije nego ma koje ne-kružno ili isprekidato kretanje. čakse i u antici, medjutim, znalo da ovi zakoni kretanja koji proističu iz samoočiglednih načela ne pružajuprecizno promatrane položaje tela na sferi. Zbog toga je astronomija razvila teoriju epicikala ilisuperpozicije kružnih kretanja različitih poluprečnika iz kojih su se mogla izvoditi zamršena opažljivakretanja nebeskih tela. Toma Akvinski je naglašavao poentu da se teorija epicikala ne može izvesti izsamoočiglednih načela. Ona je bila u saglasju s promatranjima, ali je mogla biti lažna, pošto nije bilaizvodiva iz pojmljivih načela. Prekid u lancu koji spaja nauku i filosofiju razvio???proizašao je se izčinjenice da kriterijum za prihvatanje nekog načela nije bio isti u oba dela lanca nauka‡filosofija, ili,drugim rečima, kroz čitavu osu nauka‡filosofija.

Nekoliko puta smo govorili o ovom lancu koji spaja nauku i filosofiju, neproredna promatranja ipojmljiva načela. Ova poenta se može ilustrovati grubim crtežom:

CRTEŽ SA STR. 22DIREKTNA NAUČNI FILOSOFSKI OPŠTA IPROMATRANJA KRAJ KRAJ POJMLJIVANAČELACrtež 1Ovaj lanac je ono što se naziva nauka plus filosofija. Duž lanca imamo stavove raznih stepena

opštosti. S jedne strane, činjenička tvrdjenja; sa druge, opšta načela koja su jasna i pojmljiva sama posebi. Izmedju ovih imamo tvrdjenja srednje opštosti ‡ Omov zakon,2 NJutnov zakon gravitacije,3 zakoneelektrodinamike,4 Mendelove zakone nasledjivanja5 ‡ koja nisu pojmljiva po sebi, ali su korisna uteorijama.

Ovo razlikovanje je očigledno povezano sa dvostrukim kriterijem za verovanje. Ako imamo stavovesrednje opštosti ‡ zakone fizike, na primer ‡ zašto verujemo da su oni istiniti? U nauci koristimokriterijum istine koji nalaže da iz ovih zakona možemo izvesti činjenice koje su u saglasju s iskustvom.Kažemo da je zakon potvrdjen iskustvom. Kao što smo pomenuli, lažno je reći da se ovi zakoni srednjeopštosti ikada "dokazuju" eksperimentom, ili još gore, da se mogu "izvesti iz činjenica". Stav se možeizvesti samo iz opštijeg stava, a nikad iz onog koji je manje opšti. Na primer, iz stava "Svi ljudi su smrtni"možemo izvesti činjenicu da je neki poseban čovek smrtan, ali iz činjenice da su svi posebni ljudi za kojeznamo bili smrtni ne možemo izvesti stav da "Svi ljudi su smrtni". Medju Grcima je postojao čovek kojije rekao kako mu niko ne može dokazati da je smrtan. Sve dok je bio živ, odbijao bi da veruje kako je

1 Videti Prvo poglavqe, fusnota 25.2 Omov zakon, "jačina električne struje u kolu srazmerna je otporu u žici", predložio je

1827. godine nemački fizičar Georg S. Om ⟨Georg S. Ohm⟩ (1787‡1854).3 Zakon kaže da dve mehaničke mase vrše jedna na drugu silu koja je obratno

srazmerna kvadratu wihove razdaqine. Zakon je predložio ser Isak Wutn 1685. godine.4 Diferencijalne jednačine elektromagnetnog poqa potiču od britanskog fizičara Xejmsa

Klarka Maksvela ⟨James Clark Maxwell⟩ (1831‡1879).5 Videti Prvo poglavqe, fusnota 16.

smrtan, a kada je umro, niko mu ništa nije mogao dokazati. Opšti stav je uvek proizvod sproobnostiljudskog uma; ovaj protupak bi se mogao zvati indukcijom, induktivnim nagadjanjem, imaginacijom. Usvakom slučaju, to nije logičko izvodjenje.

Stoga, rečima (Svetog) Tome Akvinskog, u stav možemo verovati zbog njegovih posledica. [to višeima posledica koje ga proveravaju???verifikuju, to ćemo više u njega verovati. Ali, kao što je takodjerekao, na ovaj način nikad ne možemo dokazati bilo koji stav. Ptolemejski sistem ili kopernikanskisistem, talasna ili korpuskularna teorija svetlosti6 ‡ iz obe teorije se može izvesti vrlo mnogo činjenica.Praktično je ustanoviti ove stavove, koji se onda nazivaju načelima ili hipotezama. (Nema razlikovanjaizmedju načela i hipoteze. Kada neku hipotezu počnemo da uzimamo ozbiljno, nazivamo je načelom.)Naučno gledište jeste da se opšti stavovi dokazuju ili potvrdjuju jedino svojim posledicama, da nije bitnoono što "intrinsično" znače. S ovog "čisto naučnog" gledišta, ne sme se imati nikakva posebnapristrasnost. Ovo gledište vezujemo za naučni kraj našeg lanca.

Drugi kraj lanca potiče od žudnje da saznamo "zašto". Nauka nam ne govori "zašto"; ona samoodgovara na pitanja koja se odnose na to šta se dešava, a ne "zašto" se to dešava. Ova žudnja da sepronadje "zašto" nije ništa više nego žudnja da se naučni stavovi izvedu iz opštih načela koja suplauzibilna i pojmljiva. Takva žudnja potiče iz verovanja da takva načela postoje. Bilo je, naravno, vrlomnogo mišljenja o kriterijima za to šta je plauzibilno i pojmljivo.

2. Organizmička i mehanistička filosofija

Pre nego što raspravimo značenje termina "pojmljiv", dajmo jedan istorijski primer nekih promena uonome što se naziva "pojmljivim načelima". Raspravljaćemo o promeni od organizmičke kamehanističkoj filosofiji. Ovo pruža primer "pojmljivih" načela na osnovu kojih se pokušavalo da seizvedu načela srednje opštosti.

[ta su u antičkoj i srednjevekovnoj nauci bila "pojmljiva" načela iz kojih su se izvodili zakonimehanike? Verovalo se da sve ima izvesnu prirodu, te deluje shodno ovoj prirodi, što je značilo???bilonamenjeno radi izvesne svrhe ‡ priroda ptice je da leti, žabe da skače, lekara da leči (optimističkigovoreći), kamena da pada, dima da se uzdiže, nebeskih tela da se kreću neprekidnim kružnim kretanjem.Sve je delovalo shodno svojoj prirodi.7 Na uopšten način, bez pojedinostî, iz ovog stava se moglo izvestitvrdjenje kako će se ponašati kamen itd. Naravno, nikad se ne bi verovalo u načela iz kojih bi se mogloizvesti ma šta što je u upadljivom neslaganju s iskustvom. činjenica da je neko načelo u saglasju seksperimentom ne bi, medjutim, bila jedini razlog za verovanje u njega. Ovo gledište se može nazvatiorganizmičkim gledištem, zato što je oslikavalo kao da sve deluje onako kako bi činio organizam. Opštaideja je bila da je način na koji deluje neki organizam pojmljiv. Aristotel je rekao da je lakše razumetikretanje životinje nego kretanje kamena. Danas nas ovaj stav začudjuje, pošto je naše gledište upravosuprotno. Ovaj stav je karakterističan za organizmičko gledište.

Oko 1600. godine (radjanje moderne nauke obično datujemo od Galileja i NJutna) razvila se ideja dazakone kretanja moramo zasnivati na novim načelima. Najkarakterističniji je zakon inercije, koji oslikavada će telo "po svojoj prirodi" ići u beskonačnost, u kojoj nema nikakvog prola, tačno suprotnoorganizmičkom gledištu. Pošto su se, medjutim, na početku devetnaestog veka ljudi na njih navikli,njutnovski zakoni su se smatrali pojmljivim, plauzibilnim načelima samima po sebi. "Organizmički"pogled na svet bio je zamenjen "mehanističkim". S ovoga gledišta, njutnovski zakoni su se smatrali

6 Korpuskularna (takođe zvana balistička) teorija pretpostavqala je da se zrak svetlostisastoji od malih materijalnih čestica koje se kre}u prema zakonima mehanike. Talasna (iliondulatorna) teorija pretpostavqala je da širewe svetlosti treba smatrati širewem talasâ uneprekidnoj sredini, sličnim širewu zvučnih talasa u vazduhu ili vodenih talasa u okeanu.

7 Najboqi način da se upozna s Aristotelovim izvornim učewem jeste da se pročitawegova kwiga On the Heavens (De Caelo), in: The Works of Aristotle, priredio W. D. Ross(London: Oxford University Press, 1908–1952) ⟨prevod: O nebu, Moderna, Beograd, 1990⟩.

najpojmljivijim i najplauzibilnijim zakonima.8 No, kretanje životinja je teško objasniti. Ubrzanje čovekakoji izlazi iz učionice vrlo je lako objasniti, shodno organizmičkim načelima, opisujući čovekovu nameru‡ na primer, nameru odlaženja na ručak ‡ ali je ovo ubrzanje vrlo teško razumeti s mehanističkoggledišta.

Godinama unazad je u Beču dolazak prvog motornog automobila bio krupan dogadjaj. Postoji pričada je motorni automobil inženjer objasnio nadvojvodi, koji ???ga je vrlo pažljivo slušao, a, kada jeinženjer završio, nadvojvoda je rekao da ima samo jedna stvar koju ne razume ‡ gde je konj? Uorganizmičkoj tradiciji on nije mogao razumeti da bilo šta osim organizma može proizvoditi silu. Sadruge strane, u dvadesetom veku imamo priču o dečaku iz grada NJujorka koji nikad nije bio video konja‡ moramo pretpostaviti da iz nekog razloga nikad ne beše bio na konjskim trkama, jer čak i u ovomehanizovano doba izgleda da za konja postoji ovakva jedna upotreba. Možete zamisliti njegovuzapanjenost onda kada je prvi put otišao na selo i video konja kako vuče tovar. U mehanističkoj tradicijion je odmah zapitao ‡ gde je motor?

3. Kako je rodjena nauka u modernom smislu

Jedan od najvećih filosofa dvadesetog veka A. N. Vajthed napisao je:Kroz čitav svet i u svim vremenima bilo je praktičnih ljudi, zaokupljenih nesvodivim i tvrdoglavim

činjenicama; kroz čitav svet i u svim vremenima bilo je ljudî filosofskog temperamenta, koji su bilizaokupljeni tkanjem???smišljanjem opštih načela.9

U Antici i Srednjem veku bilo je vrlo malo saradnje izmedju ova dva tipa ljudî. Vajthed naglašavapoentu da je nauka u modernom smislu rodjena kada je započela takva saradnja, te kada su obainteresovanja, za činjenice i za ideje, bila kombinovana u jednoj i istoj osobi. "Sjedinjenje strasnoginteresovanja za podrobne činjenice s jednakom provećenošću apstraktnom uopštavanju???ima oblikujenovinu u našem sadašnjem društvu."10

Vilijem Xejms11 je opisao ova dva tipa ličnosti u svojim predavanjima o "Pragmatizmu". On ih jenazvao "tankoćutnim???nežnim" i "tvrdokornim" tipom;12 izgledalo mu je kao da isključivo interesovanjeza tvrde činjenice nagoveštava "nepopustljivost" karaktera.

Vajthed je pretpostavljao da saradnja izmedju ovih tipova nije mogla nastupiti pre nego što je rodjenonaše "sadašnje društvo". U društvu antičke Grčke "filosofi" ili "naučnici" koji su bili zainteresovani zaopšta načela pripadali su višoj društvenoj klasi od onih koji su se interesovali za "tvrde činjenice" ili???tehničku primenu, zanatlije i preduzetnike. Ovi potonji su pripadali nižoj klasi i nisu imali razumevanjeopštih ideja. Znamo, medjutim, da su antički Grci i Rimljani ispoljavali divno umeće i veštinu u

8 Herman Helmholc, istaknuti nemački fizičar, fiziolog, kao i psiholog, napisao je u svomčuvenom tekstu O očuvawu energije (1847): "Zadatak fizičke nauke je najzad da svede svefenomene prirode na sile privlačewa i odbijawa. ... Samo ako se ovaj problem reši, sigurnismo da je priroda shvatqiva."

9 Alfred Nort Vajthed ⟨Alfred North Whitehead⟩ (1861‡1947), Science and the ModernWorld (New York: The Macmillan Company, 1925), Ch. I ⟨prevod: Nauka i moderni svet, Nolit,Beograd, 1976, pogl. 1⟩. Koriš}eno sa dozvolom izdavača. Engleski matematičar i filosof.Godine 1924. prešao je Atlantik da bi postao profesor filosofije na Harvardskom univerzitetu.

10 Ibid.11 Vilijem Xejms ⟨William James⟩ (1842‡1910), američki psiholog i filosof; predvodnik

pokreta poznatog kao pragmatizam.12 William James, Pragmatism Lectures delivered at the Lowell Institute in Boston, 1907.

Objavqeno u Wujorku i Londonu (1907) ⟨slično u prevodu: Vilijam Xems, Pragmatizam,Kosmos, Beograd, 1936; repring: Dereta, Beograd, 1991⟩. U I predavawu Xejms daje primere"ova dva tipa duševnog sastava" slede}im kontrastima: "racionalistički" (koji ide pomo}unačela) i "empiristički" (koji ide pomo}u čiwenicâ); idealistički i materijalistički; dogmatski iskeptički; "slobodnovoqni" i fatalistički.

gradjenju, pa čak i na nekim poljima mehaničkog inženjerstva, ali znanje ovih antičkih graditelja iinženjera nije bilo "filosofsko" ili "naučno"; ono je bilo čisto tehnološko. NJihovi metodi nisu biliizvedeni iz Aristotelove organizmičke fizike.

Kontrast izmedju antičkog i modernog pristupa tehničkom znanju opisuje jedan profesorprimenjenog inženjerstva u savremenom Rimu:

Ono što moderna nauka i industrija protižu laboratorijskim istraživačkim proverama, teorijskimhipotezama izraženim u formulama ... za nauku i industriju antičkih vremena protizalo se prenošenjemtehničkog znanja ... i empiričkim formulama, ljubomorno čuvanim i predavanim u tajnovitomsimboličkom obliku.13

Mogli bismo reći da "niži" slojevi prikupljaju činjenice, dok "uzvišeni" unapredjuju načela. Dodirizmedju dva tipa saznanja obeshrabrivali su društveni običaji. Ako je čovek visokog društvenog statusapokušavao da svoju "filosofiju" ili "nauku" primeni na tehničke probleme, bio je oštro kritikovan.Eksperimentalno proveravanje opštih načela iziskuje manuelni rad, koji su antički Grci promatrali kaozanimanje prikladno za robove, ali ne i za slobodne ljude.

Ovaj stav možemo razumeti ako u Aristotelovoj knjizi o politici pročitamo njegovu odbranu ustanoveropstva. On je gospodarevu vladavinu nad robom poredio s vladavinom ljudskog uma nad njegovimtelom. Rekao je:

Niti možemo sumnjati da je prirodno i uputno za telo da njime vlada duša, a za emocionalni deo dušeda njime vlada um ili deo u kojem prebiva razum, a ako se to dvoje postavi jednako, posledica ješkodljiva za oboje.14

Iz ove napomene on je izveo adekvatnu relaciju izmedju čoveka i životinje, izmedju muškarca i žene."Isti zakon podredjivanja", nastavio je, "mora važiti s obzirom na ljudska bića uopšte." Prema njemu:

Postoje dve klase osoba, a jedna je daleko inferiorna u odnosu na drugu kao telo prema duši iliživotinja prema čoveku ... ove osobe su prirodni robovi i za njih je koristan život ropske pokornosti. ...Prirodni rob je racionalno biće samo utoliko što shvata razum a da ga sam ne proeduje. A u ovome je robdrugačiji od ostalih životinja, pošto nijedna od njih niti shvata razum niti mu se pokorava.15

Rob se promatrao kao biće koje nije sproobno da poima opšte ideje, nego samo da razume zapovestio tome kako da deluje u posebnim slučajevima. Ovo je tačna razlika izmedju "filosofa-naučnika" izanatlije. Ovaj poslednji tip osobe uključivao je, prema gledištu u antičkoj Grčkoj, ne samo preduzetnike,nego i one koje mi nazivamo "umetnicima" ‡ slikare, vajare, muzičare.

Koliko je u grčkom duhu bio duboko usadjen prezir prema manuelnom radu, može se videti uPlutarhovoj16 biografiji velikog atinskog državnika Perikla.17 Cvetanje umetnostî danas promatramo kaoveličanstveni sjaj "Periklovog doba", ali je Plutarh napisao:

Divljenje nas ne navodi uvek da oponašamo ono čemu se divimo, nego, nasuprot tome, dok smoopčinjeni de$lom, često preziremo radnika. Stoga smo zadovoljni miomirisima i purpurom, dok nam se

13 Gustavo Giovannoni, The Legacy of Rome, edited by Cyril Bailey (London: OxfordUniversity Press, 1923), p. 433. Autor je na [koli primewenog inžewerstva u Rimu.

14 Aristotle, Politics, in: The Works of Aristotle, edited by W. D. Ross (London: OxfordUniversity Press, 1908–1952), Book I, 5 ⟨prevod: Politika, Kultura/BIGZ, Beograd, više izdawa,62003, str. 21-24⟩.

15 Ibid.16 Plutarh (46‡120. posle Hr.), grčki biograf i popularni filosof. Napisao je četrdesetšest

paralelnih života, biografijâ u parovima, uzimaju}i po jednog Grka i Rimqanina zajedno.Plutarch's Lives, preveli John Langhorn & William Langhorn (New York: Harper and Brothers,1846). Izabrano izdawe (ukqučuju}i "Perikla") pojavilo se kao Mentor Book ⟨prevod: Plutarh,Atinski i rimski državnici. Izbor iz Uporednih životopisa, Prosveta, Beograd, 1963, str.119-120; Slavni likovi antike. Izbor iz "Uporednih životopisa", I-II, Matica srpska, Novi Sad,31990, kw. II, str. 50; Usporedni životopisi, I-III, "August Cesarec", Zagreb, 1988⟩.

17 Perikle (490‡429. pre Hr.), čuveni atinski državnik. Umnogome je odgovoran za sjajatičke umetnosti u svoje vreme. Bio je pokroviteq Fidije i drugih velikih umetnika.

bojaxije i proizvodjači parfema pojavljuju u svetlu otrcanih mehaničara. ... Ako se čovek preda ropskimili mehaničkim zaprolenjima, njegova marljivost u tim stvarima dokaz je njegove ravnodušnosti premaplemenitijim proučavanjima. Nijedan mladić visokog porekla ili slobodnih???plemenitih osećaja ne bi, prigledanju kipa Jupitera u Pizi, poželeo da bude Fidija (vajar) ... ili želeo da bude Anakreont ili Fileta, iakouživa u njihovim pesmama. Jer, iako delo može biti dopadljivo, nije nužna posledica ugled za autora.

Vidimo da su umetnike koji su stvorili večnu slavu Grčke, ljudi poput Fide18 i Anakreonta,19

"prezirali" njihovi savremenici, zato što se nisu provećivali isključivo "plemenitijim proučavanjima", štoznači politici i filosofiji.

Slično vrednovanje se vršilo u području nauke. Dok je čista matematika kao intelektualni poduhvatpripadala "plemenitim" ili "slobodnim???uzvišenim" proučavanjima, ilustracija geometrije pomoćumehaničkih modela smatrala se "nedostojnom". Plutarh je, u biografiji rimskog vojskovodje Marcela, 20

izveštavao da je grčki naučnik Arhimed21 svojim mehaničkim spravama doprineo odbrani svog rodnoggrada Sirakuze protiv rimskih osvajača,22 ali, pisao je Plutarh, Arhimed "nije mislio da je izumevanjenaprava za vojne svrhe predmet vredan njegovih ozbiljnih proučavanja".

Veliki filosof Platon oštro je kritikovao one naučnike koji su teoreme čiste mehanike ili matematikepotvrdjivali pojedinačnim proverama. Prema Plutarhu, "Platon ih je oštro kudio s velikim ogorčenjem,kao one koji kvare i unižavaju izvrsnost geometrije, čineći da se ona od bestelesnih i umstvenih srozavana telesne i čulne stvari". Ko god da je primenjivao mehanička orudja u geometriji, morao je"iskorišćavati materiju, koja iziskuje mnogo manuelnog rada i predmet je ropskog prolovanja".23

Iz ovog stava jasno vidimo da su eksperimentalno istraživanje u mehanici i fizici stari Grcipromatrali kao zanimanje koje bi slobodnog čoveka unizilo i sprečilo ga da neguje "plemenitaproučavanja" filosofije i politike. Sada možemo razumeti da:

[tesnoĆ sjedinjenje izmedju traganja za opštim idejama i beleženja tvrdih činjenica nije moglonastupiti pre nego što je bitno uvećan ugled zanatstva i tehničkog protignuća. Ovo se desilo prole 1600.godine, kada su svugde u Evropi, u Italiji kao i u Francuskoj i Nemačkoj, preduzetnici i zanatlije ???uvelikim gradovima postali društvena klasa koja je sebe smatrala jednakom???ravnopravnom sazemljoproednicima i njihovim osobljem ???poput činovnika i sveštenika.24

"Nova nauka" ili "nova filosofija" sastojale su se u kombinaciji opštih ideja, logičkih zaključaka ieksperimentalnog istraživanja. "Ova ravnoteža duha", kaže Vajthed, "sada je postala deo tradicije kojazaražava kultivisanu misao." On ističe da je ovaj novi način mišljenja protao osnova Zapadnogobrazovanja i kulture:

To je so koja život čini slatkim. Glavni proao univerziteta jeste da ovu tradiciju prenesu kao širokorasprostranjeno nasledje od naraštaja do naraštaja. ... Pošto se beba rodila u jaslama, može se sumnjati dali se toliko velika stvar desila s toliko malo komešanja.25

4. Nauka kao fragment filosofije

Sada ćemo pokušati da razumemo zašto se prekinuo lanac nauka‡filosofija. U antici i Srednjem vekuzahtevi za proveravanjem opštih načela naspram promatranih činjenica nisu bili vrlo strogi. Obično su seiz "pojmljivih načela" izvodili tek vrlo nejasni rezultati. Medjutim, kao što smo videli, stari Rimljani iGrci izgradili su vrlo zanimljive strukture na osnovu tradicije zanatstva koja se prenosila s jednog

18 Fidija (oko 500‡434. pre Hr.) smatrao se najve}im od grčkih vajara.19 Anakreont, grčki lirski pesnik, rođen oko 560. pre Hr.20 Marcel, rimski vojskovođa koji je zauzeo Sirakuzu 212. pre Hr. Wegovu biografiju je

napisao Plutarh (videti fusnotu 16 ⟨postoji samo u izdawu "Augusta Cesarca"⟩).21 Arhimed (287‡212. pre Hr.), grčki matematičar i izumiteq, rođen u Sirakuzi, Sicilija.22 Videti fusnotu 20.23 Plutarh, u svojoj biografiji Marcela, op. cit.24 Whitehead, op. cit.25 Ibid.

naraštaja na drugi bez mnogo teorije. Oni su koristili ono što danas nazivamo "znati kako ⟨knonj-honj⟩".Iz onoga što mi nazivamo naukom i filosofijom oni nisu mogli izvesti baš nikakvo "znati kako". Praktičnuprimenu nauke potpuno je obezbedila tradicija zanatstva. Za njom nije bilo nikakvog zahteva iz nauke.

Od oko 1600. godine, medjutim, nauka je postala pretencioznija; želela je da iz teorijske mehanikeizvede praktičnu mehaniku. Tada se lanac pokidao u sredini. Iz principa srednje opštosti, fizičkih zakona,mogle su se izvesti promatrane činjenice. "Naučnici" više nisu bili zainteresovani za to da li bi se fizičkizakoni mogli izvesti iz načela više opštosti. Veličanstven primer u istoriji jeste neuspeh teorijekoncentričnih krugova da objasni položaje planeta na nebu, što je vodilo??? uvodjenju "ružne" teorijeepicikala,26 a teorija epicikala se nije mogla izvesti iz pojmljivih načela. Prekid u lancu je proizveo naukuu njenom modernom smislu kao jedan fragment drevnog lanca "nauka‡filosofija". čovek je protao svestanda stavovi izvedeni iz pojmljivih i lepih načela mogu tek na vrlo nejasan način objasniti promatranečinjenice. Sjedinjenje izmedju nauke i filosofije bilo je moguće tek tokom razdoblja razdvajanja izmedjunauke i tehnologije. Moderna nauka je rodjena kada je tehnologija postala naučna. Sjedinjenje nauke itehnologije bilo je odgovorno za razdvajanje izmedju nauke i filosofije.

Bilo bi veliko preterivanje reći da su učenjaci Antike i Srednjeg veka verovali jedino u dedukcije izopštih načela, a nimalo u slaganje s iskustvom. Ako želimo da budemo iskreni, moramo priznati da su sviverovali u oboje. U poznom Srednjem veku nastao je filosofski pokret koji je trebalo da predstavljaprelazak sa srednjevekovne na modernu misao. Ovaj pokret je naglašavao odlučujuću ulogu iskustva unauci, te do izvesnog stepena potcenio ulogu logičke argumentacije. On se zalagao za pomeranje naglaskas obzirom na dva kriterija istine Tome Akvinskog. Novi pokret je isticao važnost "naučnog kriterija". Kaoprethodnika ovog pokreta možemo navesti Roxera Bekona, spisatelja iz trinaestog veka.27

Ima dva načina sticanja znanja; naime, putem argumentacije i putem iskustva. ... Argumentacijadospeva do zaključka i primorava nas da se s njom složimo. Ali, argumentacija ne ukida sumnju tolikodelotvorno da um ostane u intuiciji istine sve dok se istina ne otkrije putem iskustva.28

U modernoj nauci, navodno veoma kruto nastrojenoj, nijedna teorija se ne saglašava sa svimčinjenicama. Prihvatamo neka opšta načela koja izgledaju plauzibilna i pokušavamo da izvedemočinjenice onoliko dobro koliko je moguće. Zvuči veoma krasno reći da teoriju odbacujemo prole jednogneslaganja sa činjenicama, ali ovo niko neće učiniti pre nego što se pronadje nova teorija. Dobar primer jebio odbijanje osamnaestovekovnih naučnika da napuste hipotezu o "flogistonu" kada je otkrivenačinjenica koja je bila u neslaganju sa zaključcima izvedenim iz nje. Kada se čist metal, poput kalaja,zagreva na vazduhu, metal protaje zemljolika materija koju nazivamo "kreč", a sam proces se naziva"kalcifikacija". Ovaj fenomen se objašnjavao hipotezom da kada se čist, sjajan metal zagreva na vazduhu,on emituje tvar zvanu flogiston (grčka reč ⟨flogiston⟩ koja znači goruća materija). Gubeći ovu tvar, sjajnimetal protajao je mrki kreč. Pošto se kalcifikacija sastojala u razdvajanju flogistona od metala, izgleda daje proistekli kreč trebalo da téži manje od metala, ali je obratno bilo slučaj. "Da je krečnjak težio više odmetala, bilo je poznato kroz čitav osamnaesti vek, ali se ova činjenica nije priznavala kao sudbonosna zaflogistonsku teoriju." Pošto je ovo utvrdio kao činjenicu, Xejms Brajant Konant29 je pisao:

Ovo je važna tačka. Da li ona provedočava gluprot eksperimentalnih filosofa tog vremena? Uopštene, ona samo dokazuje da se u složenim stvarima nauke bavi pokušavanjem da se objasni mnoštvočinjenica i njihovim stapanjem u pojmovnu shemu; jedna činjenica nije sama po sebi dovoljna da srušishemu. Pojmovna shema se nikad ne otpušta samo zbog nekoliko tvrdoglavih činjenica s kojima se nemože pomiriti; pojmovna shema se ili modifikuje ili zamenjuje boljom, a nikad se ne napušta s tim da neostaje ništa što bi zauzelo njeno mesto.30

26 Ekscentrike i epicikle je u grčku astronomiju isprva uveo Apolonije, a preciznijerazradili Hiparh (oko 130. pre Hr.) i Ptolemej (130. posle Hr.).

27 Roxer Bekon ⟨Roger Bacon⟩ (oko 1214‡1298) bio je savremenik Sv. Tome Akvinskog.28 Roger Bacon, Opus Magnus, edited by J. H. Bridges (London: Oxford University Press,

1897), Vol. 2, pp. 169-170.29 Videti: Introduction, fusnota 3.

Ako se otkrije neka specifična činjenica koja je protivrečna nekom zaključku izvedenom iz teorije ilipojmovne sheme, jedina stvar koju iz ove protivrečnosti možemo s izvesnošću naučiti jeste da u vezi sovom teorijom "ima nečega pogrešnog", ali ne znamo tačno šta je pogrešno. Teorija se sastoji iz velikogbroja stavova koji se mogu medjusobno ulančati na složen način. Novootkrivena činjenica nam ne kažekoji je od ovih stavova lažan. U uobičajenom žargonu naučnika, rekli bismo da "teoriju pobijaju"činjenice ako se moraju izostaviti stavovi koji su "suštinski" za tu teoriju. Prema kojem kriteriju ondarazlučujemo izmedju suštinskih i akcidentalnih delova teorije? Iz Prvog poglavlja, 3. odeljka, znamo da"suštinski deo teorije" zapravo znači "suštinski za izvesnu svrhu teorije". Prema tome, ne možemo reći daizvesna činjenica pobija neku posebnu teoriju, nego samo da je ona nespojiva s izvesnom svrhom teteorije. Slobodni smo da modifikujemo stavove koji nisu suštinski za ovu svrhu, te tako protignemoslaganje s novom činjenicom.

Kasnije ćemo raspravljati o primerima ove situacije, ali je lako možemo razumeti poredeći teoriju snacrtom aviona. Ako avion počne da gubi visinu, možemo zaključiti samo da mora biti "nečegapogrešnog". Ovo može biti u ma kojem delu nacrta, ili može biti u kvalitetu goriva, ili nečemu drugom.Ne možemo zaključiti da "je nacrt pogrešan"; možda bismo samo s malom izmenom imali nacrt aviona sodličnim kvalitetima za letenje. Možemo upitati da li bi se tada izvorni nacrt dokazao kao pogrešan. Ovobi zavisilo od toga da li su neophodne modifikacije bile "suštinske" ili ne. Naučili smo, medjutim, da"suštinski" uvek upućuje na izvesnu svrhu. Propuštanje aviona da izvršava očekivano kretanje ne bi"dokazalo" da se nacrt mora otpustiti.

Mnogo toga je rečeno o "krucijalnom eksperimentu", koji može odlučiti da li se izvesna teorija moraodbaciti ili ne. Neki pojedinačni eksperiment može pobiti "teoriju" samo ako pod "teorijom"podrazumevamo sistem specifičnih stavova bez dopuštenja modifikacije. Ali, ono što se zapravo naziva"teorijom" u nauci nikad nije takav sistem. Ako govorimo o "etarskoj teoriji" ili "korpuskularnoj teoriji"svetlosti, ili o "teoriji evolucije" u biologiji, svaki od ovih naziva obuhvata veliko mnoštvo mogućihsistema. Prema tome, nikakav krucijalni eksperiment ne može pobiti nijednu takvu teoriju. Jedan čuveniprimer bio je "krucijalni eksperiment" koji je 1850. predložio Arago31 da bi proverio korpuskularnu teorijusvetlosti. Ova teorija je bila pobijena 1855. godine, ali je 1905. Ajnštajn32 ponovo iskoristio ovu teoriju uznatno modifikovanom obliku, poznatom kao hipoteza "svetlosnih kvanta" ili "fotona".

Pjer Dem je, u svojoj knjizi La Théorie physiljue, son objet et sa structure, neuvijeno rekao: "U fizicije nemoguć krucijalni eksperiment."33 činjenički je Dem kao primer pretresao Aragoov eksperiment, kojije bio namenjen da proizvede neoborivu odluku izmedju korpuskularne i talasne teorije svetlosti. Dem jeistakao kako nije moguće dokazati da nema treće mogućnosti osim ove dve. Tačno iste godine, 1905,kada je Dem napisao ovu napomenu, Ajnštajn je zbilja otkrio (ili možda "smislio") ovu treću mogućnost,teoriju svetlosnih kvanta.34

Neka nova teorija, sa druge strane, nikad se nije prihvatala ako nije proedovala izvestan stepenjednostavnosti i lepote. Ovi kriteriji imaju odredjenu vezu s filosofskim krajem našeg lanca. činjenica dase ova dva kriterija ne saglašavaju uvek sjajno vodila je ideji da su nauka i filosofija dva sasvim različitapodručja saznanja. Neki ljudi veruju da one nikad neće osporiti jedna drugu, da treba da budu dvaautonomna područja govora. Ovo stanje razdvajanja bila je preovladavajuća relacija izmedju nauke ifilosofije u univerzitetskim nastavnim programima tokom devetnaestog veka i prve polovine dvadesetog.

30 James Bryant Conant, "Scientific Discoveries May Be Disregarded", Science andCommon Sense (New Haven: Yale University Press, 1951), Sect. 7.

31 Fransoa @an Dominik Arago ⟨François Jean Dominique Arago⟩ (1786‡1853), francuskifizičar. Godine 1850. on je predstavio ideju "krucijalnog eksperimenta" koji je trebalo daodluči između korpuskularne i ondulatorne teorije svetlosti.

32 Albert Einstein, Annalen der Physik, 17 (1905).33 Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, preveo P. Wiener (Princeton:

Princeton University Press, 1954), Part II, Ch. V, Sect. 3 ⟨prevod: Dijem, Ciq i struktura fizičketeorije, Izdavačka kwižarnica Zorana Stojanovi}a, Sr. Karlovci ‡ Novi Sad, 2003, str. ???⟩.

34 Einstein, op. cit.

Danas je to još uvek tipičan stav u našim institucijama visokog obrazovanja. Sa druge strane, kasnijećemo videti da je bilo žustrih pokušaja da se jedinstvo vaspostavi širokogrudijim pojmom nauke.

5. Kako "nauka" može protati "filosofija"

Doznali smo da se osovina nauka‡filosofija slomila zbog toga što plauzibilna i pojmljiva načela ‡koja su na neki način opisivala krajnju strukturu svemira ‡ nisu pružala praktične rezultate na područjuopažljivih činjenica i tehničkih primena. Kada je izgradjena mehanistička nauka Galileja i Dekarta???NJutna, nije se razmatralo da li su ovi zakoni "pojmljivi". Kasnije, kada se za ove zakone videlo da vrlodobro služe svojoj praktičnoj svrsi, oni su sve više počeli da se promatraju kao "pojmljiva" ili "filosofska"načela. Ovu mehanističku nauku možemo videti kao da prolazi kroz tri stupnja. Na prvom stupnju zakonisu se prihvatali zbog njihovog slaganja s opažljivim činjenicama, ali su se promatrali kao čisto opisni,zato što se nisu mogli izvesti iz pojmljivih načela, koja su u to vreme bila organizmička načela. Nadrugom stupnju mehanistički zakoni su stekli uvažavanje da su i sami samoočigledni i pojmljivi. Udvadesetom veku su se predlagale nove fizičke teorije za koje se smatralo da opažljive činjenice prikazujubolje nego što to čine mehanistička načela. Na trećem stupnju mehanistička načela su se i dalje gledalakao pojmljiva, ali više ne i praktična. Danas ljudi kažu da se nove teorije ‡ kvantna mehanika, ⟨teorija⟩relativnost⟨i⟩ ‡ prihvataju zato što su praktične (drugim rečima, možemo izgraditi nova sredstva, kao štoje atomska bomba, koju nismo mogli izgraditi ranije), ali da one nisu pojmljive.

Stoga bi, na osnovu istorijskog proučavanja, izgledalo bezbedno reći da nema bitne razlike izmedjupojmljivih načela i stavova nauke iz kojih se mogu dedukovati opažljive činjenice. Kroz stotinu godinaAjnštajnova formula, E = mc2, verovatno će se smatrati samoočiglednim stavom. Pa ipak, upravo od ovograzlučivanja ‡ izmedju pojmljivih i samo praktičnih stavova ‡ zavisi razdvajanje izmedju nauke ifilosofije. Od neprekidnog kretanja po koncentričnim kružnicama do ptolemejskog sistema epicikala, dokopernikanskog sistema, do potpunog napuštanja kružnog kretanja, kao i zamisli eliptičnih orbita planeta,ljudi su morali da prihvataju ove uzastopne teorije zato što su pružale praktične rezultate, čak i ako je toznačilo slom njihovih pojmljivih načela. Ovu opštu napomenu sada ćemo ilustrovati nekim primerima.

Kada je Kopernik predložio svoju heliocentričku teoriju, njemu su se suprotstavili ne samo zastupnicitradicionalne teologije i filosofije, nego i autori koji su snažno verovali u empirizam u nauci. FrensisBekon35 je Kopernika nazvao čovekom "koji ne misli ništa o???mari za uvodjenju fikcije ma koje vrste uprirodu, pod uslovom da se njegovi proračuni ispostave kao dobri".36 Ovo, drugim rečima, znači da jeKopernik primenio samo "naučni" kriterijum istine, a zanemario filosofski kriterijum (Prvo poglavlje, 7.odeljak). Bekon je kopernikanski sistem nazvao "fikcijom", dok je geocentrički sistem smatrao hipotezomili teorijom. Razliku izmedju "fikcije" i "teorije" danas povlači još vrlo malo naučnika i filosofa. 37 Vrločesto se Ajnštajnova teorija relativnosti naziva "fikcijom", dok se njutnovska mehanika smatra"teorijom". U čemu je razlika? Ako sledimo Bekonov način govora, "fikcija" je sistem stavova iz kojeg sepromatrane činjenice mogu izvesti matematičkim rasudjivanjem, ali stavovi koji sačinjavaju "fikciju" nisupojmljivi ili plauzibilni sami po sebi. Oni se ne mogu razumeti pomoću analogija s iskustvimasvakodnevnog života. Oni autori koji prikačinju etiketu "fikcije" fizičkim teorijama našeg dvadesetogveka ovoj reči pridaju značenje tačno na isti način kao što je činio Bekon. Doznaćemo, u četvrtompoglavlju, specifične razloge koji su Bekona i njegove savremenike navele da kopernikansku teorijuoptuži kao "neplauzibilnu ili nepojmljivu".

Tehnička superiornost kopernikanske teorije nad ptolemejskom nikad se nije poricala; nju je Crkvauvek priznavala. [to su više napredovali astronomsko iskustvo i teorija, to je ovoj superiornosti pridavanoveće priznanje. U njutnovskoj mehanici Sunce je postalo sistem referencije s obzirom na koji su zakoni

35 Frensis Bekon, baron Verulamski (1561‡1626), engleski filosof i državnik.36 Francis Bacon, Descriptio Globi Intellectualis (napisan verovatno 1612). Videti: The

Philosophical Works of Francis Bacon, edited by Ellis and Spedding (London, 1857).37 Npr. u kwizi: H. V. Gill, Facts and Fiction in Modern Science (1944), napisanoj sa

gledišta tomističke filosofije.

kretanja valjani; ovo nije slučaj s obzirom na Zemlju. Superiornost Sunca kao sistema referencije tada jebila ustanovljena bez ikakve sumnje, ali, kada je priznata ova uloga Sunca, smatralo se veoma"plauzibilnim" i "pojmljivim" što Sunce treba da "miruje". Sada se smatralo "neverovatnim" da velikoSunce sa svim zvezdama stajačicama, temeljni sistem referencije, treba svi zajedno da se okreću oko našemale nevažne Zemlje. Od toga da je "tehnički koristan" kopernikanski sistem se razvio u teoriju koja je"pojmljiva" ili "filosofski istinita".

Medjutim, teorija koja bi bila pojmljiva sama po sebi bila bi od večne valjanosti. Ako ne bi bilaistinita zbog svojih opažljivih posledica, nego "prema sopstvenom prikazu???očiglednosti", nijedno daljeiskustvo ne bi moglo proizvesti nikakvu promenu u našem verovanju u njenu valjanost. U dvadesetomveku, kada je Ajnštajn predložio svoju opštu teoriju relativnosti, ispostavilo se da je u mehanici jednakodopustiv svaki sistem referencije, te da superiornost Sunca postoji samo unutar vrlo ograničenog delasvemira. Verovanje da je kopernikanska teorija pojmljiva sama po sebi ponovo se ispostavilo kao iluzija.

Na vrlo sličan način, stav prema NJutnovim zakonima kretanja pretrpeo je korenite promene.NJegova teorija kretanja planeta zasnivala se na dva stuba, zakonu inercije i zakonu gravitacije. ZaNJutnove savremenike nijedna od ovih hipoteza nije izgledala kao "pojmljiva", ili pak "plauzibilna".Medjutim, matematički zaključci izvedeni iz njih odlično su se slagali sa svim poznatim promatranjimakretanja planeta, uključujući čak i uzajamne poremećaje. NJutnova teorija je zbog svoje tehničkeizvrsnosti bila prihvaćena kao naučna "istina", ali se prvobitno nije priznavala kao "filosofska istina".Najveći naučnici njegovog vremena, ljudi poput Hajgensa i Lajbnica, oklevali su da prihvate načela kojanisu bila "pojmljiva".38 Za Lajbnica su zakoni inercije i gravitacije bili "fikcije", kao što je kopernikanskisistem bio za Bekona. NJutn je, nalik Koperniku, bio smatran čovekom koji bi prihvatio svaku???bilokakvu fikciju pod uslovom da je putem ispravnog matematičkog rasudjivanja vodila rezultatima koji su seslagali s iskustvom.

Sam NJutn je svoja gledišta objasnio u jednom pismu upućenom Lajbnicu u nekom??? časopisu:Razumeti kretanja planeta pod uticajem gravitacije bez poznavanja uzroka gravitacije onoliko je

dobar progres u filosofiji koliko i razumeti okvir???gradju časovnika i zavisnost???i točkova jednog oddrugog bez poznavanja uzroka gravitacije težine.39

NJutn je svoju teoriju gravitacije smatrao analognom opisu satnog mehanizma koji održava planete ukretanju. On se slagao da bi, ako bi se njegovi zakoni gravitacije i inercije mogli izvesti iz pojmljivihnačela, ovo doprinelo progresu u razumevanju, ali je više voleo da se ograničava na ono što smo nazvali"čisto naučnim" aspektom, te da napusti traganje za pojmljivim načelima. Započeo je od principa"neproredne opštosti". NJegov čuveni stav "hypotheses non fingo" (ne izmišljam hipoteze) drugim rečimaznači: "Ograničavam se na fikcije i ne marim za pojmljiva načela." NJegov cilj je odlučno bio "naučnaistina", a ne "filosofska istina".

Medjutim, prole velikih tehničkih uspeha njutnovskih zakona, od početka devetnaestog veka bio jena delu postojan rast verovanja???uverenja da su njutnovski zakoni sami po sebi pojmljivi. Bile supovučene analogije izmedju zakona inercije i ličnog iskustva tromosti i, najzad, NJutnovi zakoni su sesmatrali "pojmljivim načelima". Kada su dosegli ovaj status, oni više nisu bili zavisni od daljegeksperimentalnog istraživanja. Proglašavali su se samoočiglednim stavovima koji bi bili valjani u svakombudućem sistemu fizike.

38 Vilijem Hjuel ⟨William Whewell⟩, u svojoj History of Inductive Sciences (London, 1847),piše u tomu II, Kwiga VI, Pogl. III, Od. 3 o prijemu wutnovske teorije u inostranstvu da "čak ione čija su matematička dostignu}a najviše pogodovala wima da uvaže wene dokazesprečila je neka osobenost gledišta da je usvoje kao sistem, poput Lajbnica, Bernulija,Hajgensa, koji su se svi čvrsto držali jedne ili druge modifikacije sistema vrtlogâ". Glavnirazlog za wihov stav bila je wihova odbojnost prema zakonu inercije. Ovaj razlog serazrađuje u Poglavqu 7, Odeqak 1. Lajbnic predstavqa svoja gledikšta u svojim Letters toSamuel Clarke, 1715‡1716, On Newton's Mathematical Principles of Philosophy, in: Leibniz,Selections, edited by Philip Wiener (New York: Charles Scribner's Sons, 1951), pp. 216ff.

39 Isak Wutn u odgovoru Lajbnicu, objavqenom u: Memoirs of Literature (1712), XVIII.

Na ovaj način je NJutnova naučna teorija postala "filosofski sistem". Od tada bi se za svaki pokušajda se modifikuju NJutnovi zakoni smatralo da protivreči samoočiglednim načelima. Mehanistička fizikaje postala mehanistička filosofija. Svaka nova fizička teorija koja bi protivrečila njutnovskoj fizici sada jebila "apsurdna". Posledice ovog stava videćemo u oklevanju da se prihvate takvi dvadesetovekovnikoncepti kao što su teorija relativnosti i teorija kvanta.

6. Spekulativna nauka i metafizika

Principi i promatranja nauke ne formulišu se u istom jeziku. Jezik promatranja smo (na površannačin) opisali kao stavove o nekim tačkama koje igraju, dok opšti principi nauke koriste takve terminekao što su "sila", "potencijal", "energija" itd. Iz stavova o apstraktnim terminima nikad ne možemo izvestiništa o opažljivim činjenicama. U mehanici možemo doznati koje su funkcije promenjive x, y i z odpromenjive t. Ali nam ovo ne kaže ništa o opažljivom svetu. Kako ćemo promatrati varijacije x-a, y-a,z-a? Logika nauke mora uključivati, osim principa i promatranja, vezu izmedju apstraktnih pojmovanauke i promatračkih termina. Ove veze se nazivaju "operacionalnim definicijama", 40 ili ponekad"semantičkim pravilima".41 Rasprava o ovim pravilima takodje pripada logici nauke. Ovde se neinteresujemo za to da li su ti principi pojmljivi ili ne. Jedini zahtev je da se rezultati moraju slagati siskustvom. Ovo je njihovo puno opravdanje, a, sa gledišta nauke, drugog opravdanja nema.

Zauzimajući ovo opšte naučno gledište, prenebregli smo velik deo našeg lanca. Naučnik može reći daga ostatak lanca uopšte ne interesuje, o njemu ne treba da govorimo niti da mislimo. Ovo je jedan načingledanja na njega, ali se vrlo mnogo ljudî ne slaže da drugi kraj lanca treba potpuno zanemariti. Pošto sepojmljiva načela ne mogu proveravati neproredno metodima nauke, moramo upitati kako možemoproveravati da bismo videli je li ili nije neko načelo pojmljivo. Neki veruju da postoji neki drugi tipmišljenja, povrh naučnog mišljenja, koji se naziva filosofskim mišljenjem. Drugi kažu da o ovome čovekne može znati baš ništa; da nam treba pomoć koja nadmašuje razum, čiji je izvor religija. Jasno je,medjutim, kako su ljudi voljni da prošire znanje izvan "nauke" u modernom smislu na područje tihpojmljivih načela. Takodje nalazimo one koji kombinuju oba gledišta, koji ne žele da ljudski razumprotežu izvan onoga što smo nazvali logikom nauke, ali koji veruju da, pošto se ljudi zaokupljaju opštimnačelima, ova pripadaju religiji, koja prevazilazi ljudski razum i poziva se na natprirodnô. Ovakombinacija tvrdokornog naučnika s verovanjem u natprirodnô nije retka.42

O???za filosofiji se takodje misli kao da se bavi hipotezama spekulativnije prirode od onih koje senalaze u nauci. Ne mislim da je ovo istinito, pošto su sve hipoteze spekulativne. Ne može se načinitinikakva razlika izmedju naučnih i spekulativnih hipoteza. Kaže se da su NJutnovi zakoni, zakonielektriciteta itd. naučni, ali se hipoteza da svi ljudi preživljavaju prole smrti smatra spekulativnom. Mnogisu pokušavali da je provere eksperimentom. Ako se shvati ozbiljno, ona može biti naučna hipoteza.Naravno, ona se može formulisati na takav način da se u načelu ne može proveriti. Možemo reći da prolesmrti ljudi protaju duhovi sa svojim sopstvenim jezikom i zakonima, te bez ikakvih sredstavakomunikacije s ljudskim bićima. ???To nije naučna hipoteza, jer nema načina da se ona proveri.??? Kojeje vrste ova hipoteza? Ona se može smatrati metafizičkom hipotezom. NJen ne-naučni karakter potiče odčinjenice da se u suštini ona ne može proveriti iskustvom, ne zbog svoje fantastične prirode, pošto naučnahipoteza takodje može biti fantastična. Može se reći da su sve stvari materijalne, da nema duha. Ako seovaj stav formuliše na takav način da se ne može proveriti, to je metafizički stav. Ako on znači da se svečinjenice o svetu mogu dedukovati iz zakona materije, npr. elektrodinamike, dinamike itd, tada je to

40 Videti Poglavqe 3, Odeqak 10; Poglavqe 4, Odeqci 6 i 7; Poglavqe 13, Odeqak 4.41 Pomo}u "semantičkih pravila" odnosi između simbolâ povezuju se sa stavovima koji

imaju značewe u našem zdravorazumskom jeziku.42 Naučnici koji se pridržavaju "tvrdoglavih čiwenica" i ne veruju u široka uopštavawa

smatra}e teoriju relativnosti ili darvinovsku teoriju u biologiji "nenaučnom". Pošto svakoqudsko bi}e ima svoje "slabe tačke" (videti fusnotu 12), ovi naučnici }e dobiti zadovoqewedrže}i se uopštavawâ koja su posisali u svom detiwstvu.

naučna hipoteza. Ona može biti fantastično tvrdjenje, ali ne i metafizičko tvrdjenje. Teza materijalizmatakodje može imati drugačije značenje. Možemo reći da je sve u svetu materija, ali da ipak ne možemoizvesti sve iz zakona mehanike itd. Takav stav se u načelu ne može proveriti, pa, prema tome, treba da ganazovemo metafizičkim stavom.

Stoga razlučujemo izmedju metafizičkih i naučnih stavova. [ta znače ovi metafizički stavovi, te zaštosmo spremni da ih izričemo? Reći da postoji samo materija, ili da postoji samo duh, znači iskazatineproredan stav o prirodi univerzuma. Na kojim osnovama se takav stav prihvata? Koja je njegovapraktična funkcija? Takvi stavovi imaju upravo onakve praktične rezultate kao i naučni; oni imajuneproredan učinak na ljudsko ponašanje.

7. Verovanje u pojmljiva načela

Jedinstvo nauke i filosofije u starom klasičnom smislu možda se najbolje opisuje čuvenimDekartovim drvetom:43 koreni ovog drveta odgovarali su metafizici (pojmljivim načelima), stablo fizici(stavovima srednje opštosti), a grane i plodovi onome što bismo zvali primenjenom naukom. On je čitavsistem nauke i filosofije promatrao onako kako mi danas promatramo samu nauku; osećao je da sumetafizička načela u krajnjoj liniji opravdana njihovim "plodovima", a ne jedino njihovomsamoočiglednošću. Za njega se ono što danas nazivamo primenjenom naukom sastojalo ne samo odmehanike (inženjerstva) nego i od medicine i etike; čak i danas govorimo o društvenom inženjeringu.Teškoća je bila u tome što se iz opštih načela kartezijanske ili aristotelovske nauke-filosofije nisu mogliizvesti nikakvi rezultati koji bi bili u tačnom saglasju s promatranjem, ali su ova načela izgledala kaopojmljiva i plauzibilna. Tako je drvo bilo presečeno na sredini. Za izvodjenje tehničkih rezultata bilo jeneophodno započeti od fizičkih načela u stablu, sredini drveta. Nauka u novom smislu trebalo je da mislisamo o tome kako bi se iz stabla razvili plodovi, bez obzira na korene iz kojih su iznicali.

Kasnije, u devetnaestom veku, osećalo se da su mehanički zakoni NJutna vaspostavili staro jedinstvo.Filosofija materijalizma je razvila ideju da zakoni mehanike igraju istu ulogu kao i stari organski zakoni uaristotelovskoj filosofiji, te da se iz njih sve može izvesti. Na početku dvadesetog veka postalo jeočigledno da ni zakoni mehanike nisu potpuno zadovoljavajući. Tada je učinjen pokušaj da se ovimehanički zakoni održe kao metafizički zakoni,44 a za činjenice nuklearne fizike itd. mislilo se da suizvedene iz načela srednje opštosti. Ako razgledamo istoriju nauke, vidimo krajnje čudan fenomen. ProleNJutna njegovi zakoni su se uvažavali zbog njihove praktične upotrebe. Oni su se dokazali kao tolikopraktični da su prole nekog vremena stekli izvestan ugled, a, zauzvrat, tada su se smatrali "pojmljivim"načelima. Kasnije se našlo da je njihova praktična upotreba bila preuveličana ‡ da se iz njih ne moguizvesti fenomeni nuklearne fizike, na primer, pretvaranje mase u energiju. Onda se govorilo da senjutnovski zakoni moraju zadržati zbog svog "dostojanstva", zato što su pojmljivi.45 Sada dolazimo doposlednje poente u ovom poglavlju. [ta je stvarno kriterijum pomoću kojeg prosudjujemo jesu li ili nisuova načela "pojmljiva"?

Ovo "dostojanstvo" na koje se gore upućivalo pripisivalo se u jednom razdoblju aristotelovskimzakonima, a u drugom njutnovskim zakonima. Verovanje u ovaj kvalitet preživelo je kada je minuloverovanje u naučnu valjanost. Ovo možemo objasniti na mnoge načine. Površan način jeste da se kažekako je ljudski um trom, kako se ljudi vrlo sporo prilagodjavaju naprecima u nauci; upravo kadapočinjemo da razumemo neke opšte zakone nauke, oni se dokazuju kao pogrešni. Ima nečega što govori uprilog ovom objašnjenju, ali to verovatno nije celokupna istina. Izvesno je istina da su zakoni nauke kojekoristimo različitih stepena stabilnosti. Neke lako ispuštamo ‡ poput praktičnih pravila koje koristiinženjer u svom svakodnevnom radu ‡ ali su zakoni NJutna bili živi za duže vreme. Možemo reći da sutakvi zakoni intrinsično plauzibilni.

43 René Descartes, Principles of Philosophy, izvorno izdawe na latinskom 1644, francuskiprevod 1647. ⟨prevod na srpski: Osnovi filozofije, Matica h., Zagreb, 1951⟩.

44 Videti Poglavqe 7, Odeqci 1 i 4.45 Ibid.

Zašto su neki zakoni plauzibilniji od drugih? Da bismo odgovorili na ovo, moramo razmotriti nekeprimere, kao što je zakon dovoljnog razloga, ili zakon očuvanja supstancije. Zašto nam oni izgledajuplauzibilni? Niko ne bi rekao da je Omov zakon ili zakon elektromagnetne indukcije "plauzibilan" ili"pojmljiv", a kamoli "samoočigledan". Ako psihološki analiziramo ovu činjenicu, vidimo da plauzibilnostovih opštih zakona leži u njihovoj očevidnoj ⟨apparent⟩ analogiji s promatranjima koja su nam bliskopoznata. Za fizičara očuvanje znači da funkcija izvesnih mehaničkih, toplotnih i električnih kvantitetaostaje konstantna. Zbir ovih kvantiteta, koji su veoma različiti u različitim poljima, ostaje konstantan. Izovog zakona fizičar može proračunati takve posledice kao što je brzina težine koja pada ili utrošakelektriciteta. Onda on kaže da je "energija" supstancija koja se ne može uništiti. U svetu našegneprorednog, svakidašnjeg iskustva vidimo mnoge stvari koje se očigledno ne mogu uništiti. Neočekujemo da, na primer, kuće u kojima živimo nestanu pred našim očima; a ako se unište,zadovoljavamo se mišlju da se one samo rastvaraju na atome i molekule. Naravno, danas znamo da seatomi mogu uništiti, ali se i dalje zadovoljavamo mišlju da se elektroni ne mogu. Najzad, znamo da semože uništiti sve osim energije. Poredjenje nečega vrlo zamršenog s nečim jednostavnim i dobropoznatim nije baš produbljen način mišljenja ‡ zamršeno tvrdjenje o očuvanju energije koje koristefizičari zamenjujemo promatranjem neprorednog iskustva da predmeti ne nestaju ‡ ali je tozadovoljavajuće. Principi protaju zatamnjeni kada izgube ovu blisku analogiju sa svakodnevnimiskustvom, kao što je slučaj danas s principima kvantne mehanike i relativnosti.

Crtež 2

Možemo pružiti prost primer ove poente. Onaj ko proučava mehaniku često započinje odjednostavnih naprava, medju kojima je poluga. Ako zapita koji je uslov ravnoteže za jednostavnu polugu,bez trenja, kaže mu se da je uslov da gl = g'l'. (Videti crtež 2.) Kako se ovo može izvesti? To nije"plauzibilno" sámo po sebi, zato što se mora naučiti fizika da bi se saznalo. Argument koji je koristioArhimed46 glasio je da ako bi težine???utege i dužine bile jednake, poluga se uopšte ne bi pomerala, zatošto ne bi znala na koji način da se pomeri. Ako se prihvati ovo načelo, opšte načelo se može izvestimatematički. Arhimed je imao utisak da je sve izvodio iz ovog pojmljivog načela. Ernst Mah47 je rekao daje ovaj argument iluzoran. On uključuje pretpostavku da kretanje zavisi samo od dužine krakova iveličine težina???utega. On bi mogao zavisiti od boje krakova ili težina???utega, materijala od kojeg sunačinjene, atmosferskog vremena, magnetskog polja Zemlje itd. Drugim rečima, Arhimed je pretpostaviosve što je želeo da dokaže. On to nije izveo iz principa dovoljnog razloga. Kako bi ovo učinio, on jemorao znati koji razlozi postoje u svetu. Ima mnogih drugih mogućih asimetrija u svetu koje mi neznamo. To je potpuno rdjav krug. Poluga se ne može pomerati, zato što nema razloga da se pomera. Zaštonema razloga da se pomeri. Zašto nema razloga da se pomera? Zato što zavisi samo od dužine krakova irazmere utega ‡ ali onda već znamo šta pokušavamo da dokažemo. Imamo nejasno iskustvo ili idejusimetrije. Ako je analiziramo, moramo odlučiti koji su činioci stvarno važni, ali kada ovo učinimo, učinilismo sve ‡ nemamo potrebu za principom dovoljnog razloga.

Razlog zbog kojeg verujemo u ova pojmljiva načela izvesno je vrlo površan. Mnogi neće sebi dapriznaju kako ovo snažno verovanje potiče od nejasnih analogija sa svakodnevnim iskustvom. Ovaneželja se rečima izražavala kako sledi: ovi principi su takve prirode koju je vrlo teško opisati ‡ znamo ihna osnovu "intuicije", na osnovu neke vrste sproobnosti koja je drugačija od sproobnosti što se koristi uuobičajenoj nauci i koja pruža izvesnije rezultate. Ovi principi mogu biti vrlo plauzibilni, ali nisuprimenjivi; oni vode cirkularnim argumentima, baš kao što je princip simetrije plauzibilan, ali ne iprimenjiv ako ne opišemo koji su kvaliteti važni. Analogija izmedju opštih stavova i svakodnevnogiskustva može biti tek površna. "Dostojanstvo" ovih pojmljivih stavova ‡ drugačije od onoga koje potičeiz njihovog slaganja s opažljivim činjenicama ‡ proističe iz ove nejasne analogije prema svakodnevnom

46 Videti fusnotu 21.47 Ernst Mah ⟨Ernst Mach⟩ (1838‡1916), austrijski fizičar, psiholog i filosof. Rasprava o

Arhimedovoj teoriji poluge preuzima se iz Mahove Nauke mehanike (1883).

iskustvu. Stoga, ako sasečemo korene Dekartovog drveta, ostaje čežnja za ovim nejasnim analogijama,kako bi nam se vratilo osećanje da opšta naučna načela možemo razumeti drugačije i bolje nego pomoćunjihovih opažljivih rezultata.

8. "Prava nauka"

Ako želimo da koristimo jezik u kojem su nas odgajali roditelji i učitelji, možemo razabratidvostruku svrhu nauke: da pribavlja tehničko znanje, kao i da unapredjuje "razumevanje" svemira. Ovadvostruka svrha je postala posebno očigledna kada je nastupio raskid izmedju nauke i filosofije. Tada sepokazalo nemogućim da se obe svrhe ispune jedinstvenim sistemom mišljenja. Mnogi su držali i još držeda nauka može pružati samo tehničko znanje, da ima samo izvesnu tehničku vrednost. Za "stvarnorazumevanje" nam treba filosofija, koja postavlja načela što su pojmljiva i plauzibilna, ali ne pruža???juprecizno praktično znanje. Ovo je način na koji su se razdvojile nauka i filosofija. Medjutim, nemasumnje da filosofija takodje služi jednoj praktičnoj svrsi. Dok nauka daje metode smišljanja fizičkih ihemijskih sredstava, filosofija daje metode usmeravanja ponašanja ljudî. Stoga filosofska strana dosežesvoju praktičnu svrhu na još neproredniji način nego prava nauka.

Ono što podrazumevam pod "pravom naukom" jeste nauka na svom stupnju razdvojenosti odfilosofije kako se poučava na našim uobičajenim predavanjima o nauci. S ovog "naučnog aspekta", naukatreba da sadrži onoliko malo filosofije koliko je to moguće. Nastavnik kreće od promatranih činjenica ipostavlja principe iz kojih se ove činjenice mogu izvesti. "Prava nauka" se ne interesuje za to da li su oviprincipi "pojmljivi". On se, medjutim, interesuje za okolnost da se iz malog broja takvih principa "srednjeopštosti" može izvesti velik broj opažljivih činjenica. Ovo se naziva načelom ekonomije u nauci.Postavljanje jednog malog broja načela iz kojih se može izvesti onoliko mnogo činjenica koliko jemoguće jeste neka vrsta problema minimuma. San nauke je da sve činjenice izvede iz jednog principa.Ovo se verovatno ne može protići. Ako se ovo ne može protići unutar nauke, može se zamisliti da bi seprincipi nauke dali izvesti iz jednog vrhovnog načela u filosofiji, u kojoj se ne zahteva nikakvo preciznoslaganje s opažljivim činjenicama. Izvodjenje svega iz vode, iz vatre, iz duha, kao što su nastojali daučine stari Grci,48 krajnji je slučaj ekonomije.

Vrlo je važno uvek imati na umu da nauka nije prikupljanje činjenica. Nijedna nauka se ne izgradjujena ovaj način. Zbirka stavova koji ukazuju na to kojim danima je padao sneg u Los Andjelesu nijenikakva nauka. Nauku imamo samo kada možemo postaviti principe iz kojih možemo izvesti kojih ćedana padati sneg u Los Andjelesu. Nadalje, ako su principi koje postavljamo toliko zamršeni koliko isámo iskustvo, ovo neće biti ekonomija i nikakva "prava nauka". Vrlo mnogo principa ili jedan veomazamršen princip zapravo se svode na istu stvar. Ako su principi toliko zamršeni kao i same činjenice, onine sačinjavaju nauku. Puko promatranje položaja planeta na nebu nije nikakva nauka. Antički naučnici sunastojali da postave krive koje bi opisivale ovo kretanje. Za njih se nekad mislilo da su krugovi; kasnije semislilo da su elipse, ali je ovo istinito samo ako se zanemare poremećaji. Uzimajući u obzir poremećaje,jednačine tih kriva veoma su zamršene ‡ postoji toliko mnogo članova da bi mogli ispuniti tom od stotinustranica. Ovo je upravo onoliko zamršeno koliko i beleženje svih položaja planeta. Ono nam ne dajenikavu korist; niti u tome ima ikakve nauke.

Ako nema nekog malog broja principa, ako nema jednostavnosti, nema ni nauke. Ako neki čovekkaže da ne želi spekulaciju, da želi upravo da mu se daju sve činjenice ‡ on traži samo prethodni korak zanauku, a ne samu nauku. Naučnik se često optužuje za preuprošćavanje. Ovo je istina; nema nauke bezpreuprošćavanja. Rad naučnika se sastoji u nalaženju jednostavnih formula. Neki kažu kako nam naučnikne pomaže da razumemo bilo šta, zato što preuprošćava sve. Ko zna neki drugi način "razumevanja"zamršenih stvari osim putem njihovog preuprošćavanja?

48 Tales (oko 600. pre Hr.) smatrao je vodu prvobitnom tvari, ali je Anaksimen (oko 550.pre Hr.) izabrao vazduh, a Heraklit (oko 500. pre Hr.) vatru.

Pošto je naučnik postavio jednostavnu formulu, on je???iz nje mora izvesti iz opažljivih činjenica.Onda mora proveriti ove posledice, kako bi video da li se stvarno slažu s promatranjem. Stoga se radnaučnika sastoji iz tri dela:

1. Postavljanje principa.2. Vršenje logičkih zaključaka iz ovih principa kako bi se izvele opažljive činjenice ???o njima.3. Eksperimentalno proveravanje ovih opažljivih činjenica.Ova tri dela iskorišćavaju tri različite sproobnosti ljudskog duha. Eksperimentalno proveravanje

iskorišćava sproobnost da se promatra, da se beleže čulni utisci; drugi deo iziskuje logičko mišljenje, alikako dobijamo principe u prvom delu? Ovo je krajnje sporna tačka. Mnogi autori kažu "putem indukcijeiz opaženih činjenica" ‡ suprotno od dedukcije.49 Ako naučnik zapaža da se isti niz često pojavljuje,zaključiće da će uvek biti tako. Ovo nas podseća na priču o čoveku koji je kupio konja, te želeo da konjaprivikne da živi bez hrane. Tokom trideset dana uspeo je da spreči konja da jede, pa je tako zaključio daje tada konj bio uvežban da živi bez hrane; ali je tridesetprvog dana konj uginuo. "Indukcija" nije tolikojednostavna. Teško da pomoću nje možemo uspostaviti neki metod pronalaženja opšteg principa poputgravitacije. Svi znamo priču o tome kako se pretpostavljalo da je seru Isaku NJutnu teorija univerzalnegravitacije sinula kada mu je pala na glavu jabuka. Bilo da je ova priča istinita ili nije, poenta je da natakvoj osnovi ne možemo postaviti sistem za indukciju.

Za analizu nauke, medjutim, način na koji dobijamo opšte principe nije toliko relevantan. Opštiprincipi nekome mogu doći u snu. Način na koji ih dobijamo igrao bi ulogu ako bismo vršili sociološku ilipsihološku analizu nauke. U "logici nauke" s obzirom na opšte principe nije bitan način na koji do njihdospevamo indukcijom, nego način na koji dedukcijom iz njih izvodimo ostatak korpusa nauke.Sproobnost koja nam treba kako bismo dobili opšte principe nauke možemo nazvati imaginacijom. 50 Steškoćama indukcije neproredno se susrećemo u najjednostavnijem slučaju. Pretpostavite da rezultatenekog niza merenja iscrtamo pomoću niza tačaka na koordinatnom papiru, te da ove rezultate želimo dapredstavimo jednom funkcijom. Zamišljamo da luk treba da bude gladak koliko je moguće. Ako nemamonikakvu ideju kakva ova kriva treba da bude, nećemo je naći. Ni u kojem slučaju tačke ne odredjujukrivu; moramo da zamislimo neki kriterijum "glatkosti". (Videti crtež 3.) O problemu indukcijeraspravljaće se podrobnije u Trinaestom poglavlju.

Crtež 3 (str. 44)

9. Nauka, zdravi razum i filosofija

Sada ćemo opisati relaciju izmedju nauke i filosofije pošto se zbio rascep na način koji izgledapomalo paradoksalan i zasigurno je preuprošćavanje. To će, medjutim, skrenuti našu pažnju na središnjeodlike oba domena ljudskog poduhvata. Principi nauke se mogu formulisati na takav način da su vrloudaljeni od zdravog razuma, ali se njihovo proveravanje eksperimentom uvek vrši na ravnizdravorazumskog iskustva. Nastaje paradoksalna situacija da je, na neki način, zdravom razumu bližafilosofija nego nauka. Filosofija je uvek iziskivala blisku korespondenciju izmedju samih opštih principa izdravorazumskog iskustva. [to je nauka više napredovala na teorijskom području, to su njeni opštiprincipi protajali udaljeniji od zdravog razuma.

Rezultati promatranja i eksperimenata koji tvore činjeničku osnovu nauke mogu se opisati u jezikusvakodnevnog života ili, drugim rečima, zdravorazumskim stavovima. U aristotelovskoj isrednjevekovnoj fizici pravila se razlika izmedju "teških" tela, poput kamenja, koje pada na tlo, i "lakih"

49 Uloga indukcije u nauci razgrađuje se u Poglavqima 13 i 14.50 Ako tačno istražimo kako se mogu na}i nova opšta načela nauke, postaje jasno da se

načelo poput zakona inercije ili principa relativnosti ne može smisliti nikakvim formalnimmetodom (deduktivnim ili induktivnim), nego samo koriš}ewem izvesne količine inventivnemo}i, nazivanom i "imaginacija", ili, povremeno, "intuicija". Ovo je snažno naglasio Ajnštajnu svom Spenserovom predavawu (videti fusnotu 54).

tela, poput dima, koja se uspinju prema nebesima. Ovo je jezik "čoveka s ulice". Pre uspona modernefizike, oko 1600. godine, ovaj zdravorazumski jezik koristio se ne samo u opisu promatranja, nego i uformulaciji opštih principa nauke: "Ako je telo teško, ono pada." Herbert Dingl51 je pisao: "Besmrtnaslava Galilejevog doprinosa mišljenju jeste što je, iako tek polusvesno, odbacio svakidašnjizdravorazumski svet kao filosofsku nužnost."52 U njegovom teorijskom sistemu sva tela padaju na tlojednakim ubrzanjem. On je popločao put za njutnovski sistem, u kojem se planete kreću prema istimzakonima kao i kamen koji pada, iako izgleda da naše zdravorazumsko iskustvo pokazuje temeljnuraznorodnost izmedju ova dva tipa kretanja. činjenica je da se napredak u nauci u velikoj meri sastojao uzamenjivanju zdravorazumskog sveta svetom apstraktnih simbola.

Ako želimo da formulišemo opšte principe iz kojih se može izvesti širok raspon opažljivih činjenica,moramo odbaciti jezik zdravog razuma, te iskorišćavati apstraktniju terminologiju. Herbert Dingl jenapomenuo da na zdravorazumskoj ravni postoji jasno odredjeno razlučivanje izmedju fizike i hemije.Ako, medjutim, govorimo o???na ravni moderne atomske i nuklearne fizike, takvog razlučivanja višenema. Dingl je pisao: "Istina je da hemiji zapravo nema mesta u strogo???j naučnoj shemi. ... Uloga kojuje hemija igrala u rastu nauke bila je pragmatička, heuristička."53 Ukratko govoreći, hemija je danaszdravorazumski termin, ali ne i naučni termin.

Ove napomene su od velike važnosti za razumevanje savremene nauke. Mnogi termini koji su seprethodno koristili u naučnom jeziku više se ne mogu koristiti, zbog toga što opšti principi savremenenauke sada upotrebljavaju termine koji su mnogo udaljeniji od zdravorazumskog jezika. Izrazi poput"materije", "duha", "uzroka i posledice" i sličnih danas su samo zdravorazumski termini, te nemaju mestou strogo???m naučnom diskursu. Kako bismo postali svesni ove evolucije, nauku dvadesetog vekamoramo uporediti s njenim prethodnicama u osamnaestom i devetnaestom veku. NJutnovska mehanika jekoristila termine poput "mase", "sile", "položaja", "brzine" u nekom smislu koji je izgledao blizaknjihovim zdravorazumskim upotrebama. U Ajnštajnovoj teoriji gravitacije "koordinate dogadjaja" ili"tenzorski potencijali" jesu termini koji su povezani s izrazima u našem zdravorazumskom jeziku putemdugog lanca objašnjenja. Ovo je još istinitije za termine kvantne teorije poput "talasne funkcije", "matricepoložaja" itd. Ajnštajn je, u jednom predavanju održanom na Oksfordu 1933. godine, govorio o "jazu kojise sve više širi izmedju osnovnih pojmova i zakona na jednoj strani, i posledicama koje treba dovesti ukorelaciju s našim iskustvom na drugoj, jazu koji se protepeno širi sa razvojnim objedinjavanjem logičkestrukture, to jest, sa umanjivanjem ⟨reduction⟩ logički nezavisnih elemenata koje se zahteva za osnovučitavog sistema."54

Naša promatranja i eksperimenti, medjutim, redovno su se opisivali u zdravorazumskom jeziku,uprkos svim promenama u principima. Otuda se nauka sve više privikavala na upotrebu različitih jezika uistoj slici svemira, te je važan zadatak naučnika protao da se ovi različiti jezici uklope u jedan koherentansistem. Herbert Dingl je s pravom rekao: "Ako naglašavam neophodnost oslobadjanja naučne filosofije oduplitanja zdravorazumskih poimanja, to nije kako bi se potcenio zdravi razum, nego zato što u ovoj zbrcidanas leži velika opasnost."55

Usled ove zbrke često je slučaj da će, ako filosof i naučnik govore o opštim principima, filosofprigovarati da su naučnikovi principi zakučeni. Tu leži glavna razlika izmedju dva kraja našeg lanca. Nanaučnom kraju se slaganje sa zdravim razumom doseže na ravni neprorednih promatranja, dok se na

51 Herbert Dingl je istaknuti britanski astrofizičar i filosof nauke. Organizovao je programproučavawa u istoriji i filosofiji nauke na Univerzitetskom kolexu u Londonu. Ovaj tečaj jepostao primer za vrlo mnogo drugih institucija.

52 Herbert Dingle, "The Nature of Scientific Philosophy", Proceedings of the Royal Societyof Edinburgh (1949), 62, Part IV, p. 409.

53 Ibid.54 Albert Einstein, On the Methods of Theoretical Physics, Herbert Spencer Lecture, given

at Oxford 1933, preštampano u: The World as I See It, preveo Alan Harris (Toronto: GeorgeMcLeod, Ltd., 1934).

55 Herbert Dingle, op. cit., p. 403.

filosofskom kraju slaganje sa zdravim razumom pronalazi na ravni samih apstraktnih principa. Ovo jefrancuski filosof Eduar le Roa56 opisao na veoma plastičan način. Nauka polazi od zdravog razuma, a naosnovu uopštavanja indukcijom ili imaginacijom izvodi se nauka; ali sami izvedeni principi mogu bitivrlo daleko od zdravog razuma. Povezati ove principe neproredno sa zdravim razumom ‡ ovo je rad kojivrše filosofi. Možemo nacrtati dijagram:

Crtež 4 (str. 47)

Dijagram ukazuje da postoje dva puta da se ide od nauke do zdravog razuma. Naučni put (prekomatematičkog izvodjenja i eksperimentalnog proveravanja) često je veoma dugačak. Zbog toga, čovektraži put kojim ovi principi protaju neproredno plauzibilni; ovo znači put kojim se oni mogu povezati sazdravim razumom pomoću "kratkog spoja". Putem filosofskih tumačenja naučni principi se neprorednovezuju za zdravi razum.57 Ne bih rekao da je ovaj dijagram sasvim tačan, ali on zaista daje neku ideju ostrukturi ljudskog uma. Filosofija uvodi u nauku nešto za šta se naučnik "kao naučnik" ne interesuje.činjenica je da je naučnik takodje ljudsko biće i ima svoje slabosti, ako se slabošću može nazvati ovozahtevanje da opšti principi nauke budu sami po sebi plauzibilni. Predavač fizike se uvek osećazahvalnim prema studentima za svaki nagoveštaj koji zakone čini plauzibilnijima. Tako možemo reći daje za ovo svako zainteresovan. Naučnik "kao takav" se time ne bavi mnogo, ali nam pokazuje način nakoji ljudi uopšte uzev racionalizuju nauku, kako osmišljavaju nauku.

∗

1. Rudolf Carnap - Prevladavanje metafizike logičkom analizom jezika

1. Uvod2. Znacenje rijeci3. Metafizika rijeci bez znacenja4. Smisao stava5. Metafizicki prividni stavovi6. Nesmisaonost svake metafizike7. Metafizika kao izraz životnog cuvstva19.2.1. UvodOd grckih skepticara do empirista 19. stoljeca bilo je mnogo protivnika metafizike. Tasu promišljanja bila vrlo razlicita. Neki su nauk metafizike smatrali lažnim, buduci da onproturjeci iskustvenoj saznaji. Drugi su ga drža1i samo neizvjesnim, buduci dametafizicko postavljanje pitanja premašuje granice ljudske saznaje. Mnogi su antimetafizicaribavljenje metafizickim pitanjima smatrali neplodnim; svejedno može li se nanjih odgovoriti ili ne, na svaki je nacin izlišno njima se baviti; predaj se potpuno prakticnojzadaci što je svaki dan zadaje djelatnim ljudima!Razvitak moderne logike omogucio je da se na pitanje o valjanosti i opravdatostimetafizike dade nov i stroži odgovor. Istraživanja »primijenjene logike« ili »teorije saznaje«, koja je sebi stavila u zadacu da logickom analizom razjasni saznajni sadržajnaučnih stavova a time i znacenje rijeci (»pojmova«) u tim stavovima, dovode do pozitivnogi do negativnog rezultata. Pozitivan se rezultat dobiva radom na podrucju empirijskenauke; objašnjavaju se pojedini pojmovi razlicitih grana nauke; pokazuje se njihova

56 Eduar Le Roa ⟨Edouard Le Roy⟩ (1870‡???), francuski filosof, "Science et Philosophie",Revue de Métaphysique et du Monde (1899), I, 375ff.

57 Philipp Frank, "Metaphysical Interpretations of Science", Section 4, "Science andCommon Sense", The British Journal for the Philosophy of Science, Vol. I.

formalno-logicka i saznajno-teorijska povezanost. Na podrucju metafizike (ukljucujucisvu filozofiju vrednosti i normativnu nauka), logicka analiza vodi do negativnogrezultata, da su navodni stavovi na tom podrucju potpuno nesmisaoni. Time je došlo doradikalnog prevladavanja metafizike, koje još nije bilo moguce protici s prijašnjihantimetafizickih stajališta. Istina, slicne se misli nalaze vec u nekim prijašnjimrazmišljanjima, npr. u onim nominalistickim; no odlucna je provedba moguca tek danas,nakon što je logika, s razvitkom koji je doživjela poslednjih stoljeca, postala orudemdostatne strogosti.Kada kažemo da su tzv. metafizicki stavovi nesmisaoni, onda je ta rijec mišljena unajstrožem smislu. U nestrogom smislu obicava se kadšto neki stav ili neko pitanje nazvatinesmisaonim, ako je njegovo postavljanje potpuno neplodno (npr. pitanje: »Kolika jeprosjecna težina onih osoba u Becu, kojih telefonski broj završava s »3«?); ili takoder stavakoji je sasvim ocito lažan (npr. »Godine 1910. imao je Bec 6 stanovnika«), ili nekog takvogkoji nije lažan samo empirijski, nego i logicki, koji je dakle kontradiktoran (npr. »Od osobaA i B svaka je 1 godinu starija od druge«). Takvi su stavovi, mada neplodni ili lažni, ipaksmisaoni; jer samo se smisaoni stavovi mogu uopše podeliti na (teorijski) plodne ineplodne, istinite i lažne. U strogom smislu nesmisaon je naprotiv neki niz rijeci, koji uodredenom, datom jeziku uopše ne tvori nikakav stav. Dogada se da neki takav niz rijecina prvi pogled izgleda tako kao da on jest stav; u tom slucaju zovemo ga prividnim stavom.Naša je dakle teza da se navodni stavovi metafizike logickom analizom otkrivaju kaoprividni stavovi.482Neki jezik sastoji se od vokabulara i sintakse, tj. nekog stanja rijeci koje imajuznacenje i pravila tvorbe recenica; ta pravila pokazuju kako se od razlicitih rijeci mogu tvoritirecenice. Prema tome, ima dvije vrste prividnih stavova: ili se stjece neka rijec za kojuse samo pogrešno uzimlje da ima neko znacenje, ili rijeci što se stjecu imaju, doduše,znacenje, ali su složene protusintakticki, tako da ne rezultiraju nikakvim smislom. Naprimerima cemo vidjeti da se prividni stavovi obaju vrsta pojavljuju u metafizici. Kasnijecemo morati promisliti, koji razlozi zasvjedocuju našu tvrdnju da se svaka metafizikasastoji od takvih prividnih stavova.19.2.2. Znacenje rijeciIma li neka rijec (u odredenom jeziku) neko znacenje, obicava se takoder reci da onaoznacuje neki »pojam«; cini li se pak samo da neka rijec ima znacenje, dok ga u zbiljinema, onda govorimo o »prividnom pojmu«. Kako da se objasni njegovo nastajanje? Nije lisvaka rijec bila uvedena u jezik samo zato da bi nešto odredeno izrazila, tako da od svojeprve upotrebe ima odredeno znacenje? Kako može tu u tradicionalnom jeziku biti rijeci bezznacenja? Svakako, izvorno svaka rijec (bez obzira na rijetke izuzetke, za koje cemokasnije dati jedan primer) ima neko znacenje. U toku povijesnog razvitka rijec cestomijenja svoje znacenje. Kadšto se dakle dogada i da neka rijec izgubi svoje staro znacenje,a da ne dobije novo. Tako onda nastaje prividan pojam.U cemu se, dakle, sastoji znacenje rijeci? Koje odredbe s obzirom na neku rijecmoramo uglaviti da ona ima neko znacenje? (Za naše razmišljanje nije stalo do toga da li sute odredbe izrijekom dane, kao za pojedine rijeci i simbole moderne nauke, ili prešutnoutanacene, kako je to uobicajeno za vecinu rijeci tradicionalnog jezika.) Prvo se morautvrditi sintaksa rijeci, tj. nacin njezina pojavljivanja u najjednostavnijem stavnom obliku ukojemu se može pojaviti; taj stavni oblik zovemo elementarnim stavom. Elementarni jestavni oblik za rijec »kamen« npr.: »x je kamen«; u stavovima tog oblika umesto »x« stojineka oznaka iz kategorije stvari, npr. »taj dijamant«, »ta jabuka«. Drugo, za elementarnistav S odgovarajuce rijeci mora biti dat odgovor na slijedece pitanje, koje možemoformulirati na razlicite nacine:1. Iz kojih stavova je S izvodljiv, a koji su stavovi izvodljivi iz S?

2. Pod kojim uslovima S ima biti istinitim, a pod kojim lažnim?3. Kako da se S proveri?4. Kakav smisao ima S?(1) je korektna formulacija; formulacija (2) odgovara nacinu govora logike, (3) nacinugovora teorije saznaje, (4) nacinu govora filozofije (fenomenologije). Da se ono što filozofimisle sa (4) shvaca pomocu (2), Wittgensteinov je izrijek: smisao nekog stava leži unjegovu kriteriju istine. (1) je »metalogicka« formulacija; iscrpan prikaz metalogike kaoteorije sintakse i smisla, tj. odnosa izvodljivosti, bit ce dan kasnije na drugom mestu.Mnogim rijecima, i to velikoj vecini svih rijeci u nauke, moguce je iskazatiznacenje svodenjem na druge rijeci (»konstitucija«, definicija). Na primer: »‘Artropodi’ suživotinje zglavkasta tijela, zglavkastih ekstremiteta i tjelesna omotaca od hitina.« Time jeza elementarni stavni oblik rijeci »artropod«, naime za stavni oblik »stvar x je artropod«,dan odgovor na prije spomenuto pitanje; sigurno je da stav toga oblika ima biti izvodljiv izpremisa oblika »x je životinja«, »x ima zglavkasto tijelo«, »x ima zglavkaste ekstremitete«,»x ima tjelesni omotac od hitina«, i da obratno, svaki od ovih stavova ima biti izvodljiv izgornjeg stava. Tim odredbama o izvodljivosti (drukcije receno: o kriteriju istine, metodiproverljivosti, smislu) elementarnog stava o »artropodima« utvrdeno je znacenje rijeci »ar483tropod«. Na taj se nacin svaka rijec odredenog jezika svodi na druge rijeci i konacno narijeci koje se pojavljuju u tzv. »zamjedbenim stavovima« ili »protokolarnim stavovima«.Tim svodenjem dobiva rijec svoje znacenje.Pitanje o sadržaju i obliku prvih stavova (protokolarnih stavova), na koje dosad jošnije naden konacnovaljan odgovor, možemo za naše razmatranje ostaviti prove po strani. Uteoriji saznaje obicava se reci da se ti prvi stavovi odnose na »ono dato«; no ne postojinikakva suglasnost u pitanju, što je to što se smatra »danim«. Kadšto se zastupa mišljenjeda ti stavovi o datome govore o najjednostavnijim osjetilnim i cuvstvenim kvalitetama(npr. »vruc«, »plav«, »radost« i sl.); drugi su skloni mišljenju da ti prvi stavovi govore oukupnim doživljajima i odnosima slicnosti medu takvim doživljajima; jedno daljnjemišljenje kaže da i prvi stavovi vec govore o stvarima. Neovisno o razlicitosti tih mišljenjajasno je da neki niz rijeci ima smisao samo onda ako su utvrdene relacije njegoveizvodljivosti iz protokolarnih stavova, bili oni ove ili one kakvoce; i isto tako, da neka rijecima znacenje samo onda ako su stavovi, u kojima se ona može pojaviti, svodljivi naprotokolarne stavove.Kako je znacenje neke rijeci odredeno njezinim kriterijem (drukcije receno:relacijama izvodljivosti elementarnog stava, istinosnim uslovima, metodom proverljivosti),ne može se, nakon što je utvrden kriterij, odrediti još i to što se tom rijeci »misli«. Ne smijese navesti manje od kriterija da bi rijec dobila strogo znacenje; no ne može se navesti niviše od kriterija, jer je njime sve daljnje odredeno. U kriteriju je implicite sadržanoznacenje; preostaje samo da ga se eksplicite pokaže.Primera radi uzimamo da netko sacini novu rijec »babican« i tvrdi da ima stvari kojesu babicne i takvih koje to nisu. Da bismo saznali znacenje te rijeci, upitat cemo ga zakriterij: kako da u konkretnom slucaju utvrdimo je li odredena stvar babicna ili ne?Pretpostavit cemo, dakle, najprije da nam upitanik odgovori: on kaže da nema nikakvihempirijskih pokazatelja babicnosti. U tom slucaju necemo upotrebu te rijeci smatratidopuštenom. Ako onaj tko upotrebljava tu rijec unatoc tome tvrdi da ima babicnih inebabicnih stvari, samo to za ogranicen, konacan covjekov razum ostaje vjecnom tajnom,onda cemo takvu tvrdnju smatrati praznim naklapanjem. No možda ce nas on uvjeriti darijecju »babican« ipak nešto misli. Iz toga, medutim, mi doznajemo samo psihološkucinjenicu da on s tom rijeci povezuje neke predstave i cuvstva. No ta rijec time ne dobivaneko znacenje. Ako za novu rijec nije utvrden nikakav kriterij, onda stavovi u kojima seona pojavljuje ništa ne znace, oni su puki prividni stavovi.Drugo, pretpostavit cemo slucaj da je utvrden kriterij za neku novu rijec, recimo

»bebican«; i to neka je stav: »Ova stvar je bebicna« istinit uvijek onda i samo onda, ako jeta stvar cetverokutna. (Za naše je razmatranje pri tome bez važnosti je li nam taj kriterijizrijekom dan ili smo ga utvrdili promatrajuci u kojim se slucajevima rijec upotrebljavajesno /afirmacija/ a u kojim slucajevima nijecno /negacija/.) Ovdje cemo reci: »rijec‘bebican’ ima isto znacenje kao rijec ‘cetverokutan’«. A smatrat cemo nedopuštenim to,ako nam oni koji tu rijec upotrebljavaju tvrde da su time »mislili« nešto drugo nego»cetverokutan«; neka je, doduše, svaka cetverokutna stvar i bebicna i obrnuto, no to sezasniva samo na tome što je cetverougaonost ocit izraz za bebicnost, a ova neko tajno, zasebe nezamjetno svojstvo. Odgovorit cemo da je, nakon što je utvrden kriterij, vec utvrdenoi da »bebican« znaci »cetverokutan«, te da više uopše nije slobodno tom rijeci »misliti«ovo ili ono.Sacinimo ukratko rezultat naših razmatranja. Neka je »a« ma koja rijec, a »S(a)«,elementarni stav u kojemu se ona pojavljuje. Dovoljan i nuždan uslov za to da »a« imaneko znacenje može se onda dati u svakoj od slijedecih formulacija koje u osnovi znaceisto:4841. Poznate su empirijske oznake za »a«.2. Poznato je iz kojih se protokolarnih stavova »S(a)« može izvesti.3. Utvrdeni su istinosni uslovi za »S(a)«4. Poznat je put k proverljivosti »S(a)«.48919.2.3. Metafizicke rijeci bez znacenjaZa mnoge se metafizicke rijeci pokazuje da ne ispunjavaju upravo navedene uslove,da su dakle bez znacenja.Uzmimo kao primer metafizicki termin »nacelo« (i to kao nacelo bitka, a ne kaonacelo saznaje ili stav razloga). Mnogi metafizicari daju odgovor na pitanje što je (vrhovno)»nacelo sveta« (ili »stvari«, »bitka«, »bica«, npr.: voda, broj, oblik, kretanje, život,duh, ideja, nesvjesno, djelo, dobro i tsl.) Da bismo našli znacenje što ga rijec »nacelo« imau tom metafizickom pitanju, moramo pitati metafizicare pod kojim je uslovima stav oblika»x je nacelo y« istinit, a pod kojim lažan; drugim rijecima: mi pitamo o oznakama ili odefiniciji rijeci »nacelo«. Metafizicar odgovara otprilike ovako: »x je nacelo y« znaci da »yproizlazi iz x«, »bitak y temelji se na bitku x«, »y postoji pomocu x« ili tsl. No te su rijecimnogoznacne i neodredene. One cesto imaju jasno znacenje; npr. o nekoj stvari ilidogadaju y kažemo da on »proizlazi« iz x kad zamijetimo da na stvar ili dogadaj vrste xcesto ili uvijek slijedi takav vrste y (kauzalni odnos u smislu zakonomjernog slijeda). Nometafizicar nam tvrdi da on ne misli na taj empirijski utvrdiv odnos; jer inace bi njegovemetafizicke teze bile jednostavni iskustveni stavovi jednaki onima u fizici. Rijec»proizlaziti« nema ovdje znacenje nekog odnosa u vremenskom slijedu i uslovnog odnosašto ga ta rijec obicno ima. No ne daje se kriterij ni za kakvo drugo znacenje. Prema tome,navodno »metafizicko« znacenje, koje ta rijec u razlici spram onom empirijskom znacenjuovdje treba da ima, uopše ne postoji. Mislimo li na izvorno znacenje rijeci »principium« (iodgovarajuce grcke rijeci »arhé«), zamijetit cemo da ovdje egzistira isti razvojni put.Izvorno znacenje »pocelo« uzimlje se izricito za tu rijec ona ne znaci više ono vremenskiprvo, nego prvo u nekom drugom, specificno metafizickom pogledu. No kriteriji za taj»metafizicki pogled« nisu dani. U oba je slucaja dakle rijeci oduzeto njezino prvotnoznacenje, a da joj nije dato novo; rijec ostaje kao prazna ljuska. Iz jednog ranijegznacenjskog razdoblja za nju se još asocijativno vezuju razlicite predstave; one sepovezuju s novim predstavama i cuvstvima svezom u kojoj se ta rijec sada upotrebljava.Ali rijec time nema znacenja; ona i nadalje ostaje bez znacenja dokle god se ne moženavesti nikakav put k proverljivosti.Drugi je primer rijec »Bog«. Kod ove rijeci moramo, bez obzira na varijantenjezine upotrebe u svakom od podrucja, razlikovati njezinu jezicnu upotrebu u tri razlicita

slucaja ili historijska razdoblja, no koja se vremenski jedno u drugo prelijevaju. Umitološkom jeziku ta rijec ima jasno znacenje. Tom se rijeci (odnosno paralelnim rijecimadrugih jezika) oznacuje katkad tjelesna bica, koja možda stoluju na Olimpu, na nebu ili uHadu i koja projeduju moc, mudrost, dobro i srecu u više ili manje savršenoj mjeri. Kadštorijec oznacuje i duševno-duhovna bica, koja, doduše, nemaju tijelo poput ljudskog roda, noipak se na neki nacin pokazuju u stvarima i dogadajima vidljivog sveta te su stogaempirijski utvrdiva. U metafizickom jeziku naprotiv rije »Bog« oznacuje neštonadempirijsko. Toj je rijeci izrijekom oduzeto znacenje tjelesnog bica ili duševnog bicakoje se krije u tjelesnome. A buduci da joj nije dato nikakvo novo znacenje, ona je bez489 O logickom i saznajnoteorijskom shvatanju, na kojem se temelji naše razlaganje, ovdje pak samo kratkanaznaka, usp.: Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, 1922., Carnap, Logicka izgradnja sveta, 1928.Waisman, Logika, jezik, filozofija.485znacenja. Dakako, cesto se cini kao da se rijeci »Bog« daje neko znacenje i u metafizickom(jeziku). No definicije, koje se daju, pokazuju se pri pobližem promatranju prividnima; onese svode ili na logicki nedopustive sveze rijeci (o kojima ce prolije biti govora) ili na drugemetafizicke rijeci (npr. »prapocelo«, »apsolut«, »neuslovovano«, »neovisno«, »samostalno«i tsl.), ali ni u kojem slucaju na istinosne uslove njezina elementarnog stava. Za ovu rijecnije cak ispunjen ni prvi zahtjev logike, naime zahtjev za navodenjem njezine sintakse, tj.oblika njezina pojavljivanja u elementarnom stavu. Elementarni stav morao bi ovdje imatioblik: »x je Bog«; no metafizicar ili u potpunosti otklanja taj oblik, a da ne daje drugi, ili nenavodi, ako ga prihvati, sintakticku kategoriju varijable x. (Kategorije su: tijelo, svojstvatijela, odnosi medu tijelima, brojevi itd.)Izmedu (mitološke i metafizicke jezicne upotrebe stoji teološka s obzirom na rijec»Bog«. Ovdje nema nikakva osobena znacenja, nego se koleba izmedu dvaju navedenihvrsta upotrebe. Neki teolozi imaju jasno empirijski (dakle u našem razmatranju»mitološki«) pojam Boga. U tom slucaju nema nikakvih prividnih stavova; ali nevolja se zateologe sastoji u tome što su u takvom tumacenju stavovi teologije empirijski stavovi istoga podliježu empirijskoj nauke. U drugih teologa postoji jasna metafizicka jezicnaupotreba. Kod nekih je opet jezicna upotreba nejasna, bilo da kadšto slijede ovu, kadštoonu jezicnu upotrebu, bilo da se krecu u izrazima koji nisu jasno shvatljivi i koji seprelijevaju na obje strane.Isto su tako kao promatrani primeri »nacelo« i »Bog« i vecina drugih specificnometafizickih termina bez znacenja; npr. »ideja«, »apsolutno«, »neuslovovano«,»beskonacno«, »bitak bica«, »ne-bice«, »stvar o sebi«, »apsolutni duh«, »objektivni duh«,»bit«, »posebitak«, »po i zasebitak«, »emanacija«, »manifestacija«, »razudenje«, »ja«, »neja« itd. S tim je izrazima isto kao s rijecju »babican« u prije izmišljenu primeru.Metafizicar nam tvrdi da se empirijski istinosni uslovi ne mogu dati; ako pridoda da tomrijeci unatoc tome nešto »misli«, onda znamo da su time oznacene samo popratnepredstave i cuvstva, ali s kojima odredena rijec ne dobiva nikakvo znacenje. Metafizickinavodni stavovi, koji takve rijeci sadrže, nemaju nikakva smisla, ništa ne znace, puki suprividni stavovi. Kako objasniti njihovo historijsko nastajanje, razmotrit cemo kasnije.19.2.4. Smisao stavaDo sada smo promatrali prividne stavove u kojima se pojavljuje neka rijec bezznacenja. Postoji još jedna druga vrsta prividnih stavova. Oni se sastoje od rijeci sa znacenjem,ali su od tih rijeci tako sastavljeni da ipak nemaju nikakva smisla. Sintaksa nekogjezika odreduje koje su sveze rijeci dopuštene a koje su nedopuštene. No gramatickasintaksa prirodnih jezika ne ispunjava provuda zadacu iskljucenja nesmisaonih sveza rijeci.Uzmimo kao primer dva slijedeca niza rijeci:1. »Cezar je i«,2. »Cezar je prim broj.«

Niz rijeci (1) nacinjen je protusintakticki; sintaksa zahtijeva da na trecem mestu nestoji veznik, nego predikat, dakle imenica (s clanom) ili pridjev. Sintakticki je npr. sacinjenniz rijeci: »Cezar je vojskovoda«; on je smisaoin niz rijeci, stvarni stav. No isto je takosintakticki sacinjen i niz rijeci (2), jer on ima isti gramaticki oblik kao netom spomenutistav. No (2) je unatoc tome nesmisaon. »Prim broj« je svojstvo brojeva; ono se ne moženiti priznati niti poreci nekoj osobi. Buduci da se (2) cini stavom, ali nije stav, ništa neznaci, niti izražava postojece niti nepostojece stanje stvari, zovemo taj niz rijeci486»prividnim stavom«. Time što gramaticka sintaksa nije povrijedena, možemo na prvipogled lako biti zavedeni na pogrešno mišljenje da ipak imamo prola s nekim stavom,mada s lažnim. No »a je prim broj« lažan je onda i samo onda, ako je a djeljiv prirodnimbrojem, koji nije ni a ni 1; ovdje se ocito za »a« ne može staviti »Cezar«. Ovaj je primerbio izabran tako da se nesmisaonost mogla lako zamijetiti; kod nekih metafizickih tzv.stavova nije tako lako spoznati da su prividni. Cinjenica da se u obicnom jeziku može, a dase ne povrijedi gramaticka pravila, saciniti nesmisaon niz rijeci, upucuje na to da jegramaticka sintaksa, gledajuci s logickog stajališta, nedovoljna. Kad bi gramaticka sintaksatačno odgovarala a logickoj, ne bi mogao nastati nikakav prividni stav. Kad gramatickasintaksa ne bi razlikovala samo vrste rijeci, imenice, pridjeve, glagole, veznike itd., nego utim vrstama ispunjavala još izvjesne logicki tražene razlike, ne bi mogli biti sacinjeninikakvi prividni stavovi. Kad bi se npr. imenice gramaticki razbile u više vrsta rijeci, vecprema tome, oznacavaju li svojstva tijela, brojeva itd., pripadale bi rijeci »vojskovoda« i»primbroj« gramaticki razlicitim vrstama rijeci, a (2) bi bio upravo tako protujezican kao(1). U jednom korektno izradenom jeziku bili bi dakle svi nesmisaoni nizovi rijeci vrsteprimera (1). Oni bi dakle vec gramatikom bili na izvjestan nacin automatski iskljuceni; tj.da bi se izbjegla nesmisaonost, ne bi trebalo paziti na znacenje pojedinih rijeci, nego samona njihovu vrstu (»sintakticku kategoriju«, npr.: stvar, svojstvo stvari, odnos stvari, broj,svojstvo broja, brojni odnos i sl.) Kad bi naša teza, da su stavovi metafizike prividnistavovi, bila opravdana, ne bi se, dakle, u jednom logicki korektnom jeziku metafizikauopše mogla izraziti. Iz toga slijedi velika filozofska važnost zadace izgradnje jednelogicke sintakse na kojoj logicari danas rade.19.2.5. Metafizicki prividni stavoviIznijet cemo sad neke primere metafizickih prividnih stavova na kojima se osobitojasno može spoznati da je logicka sintaksa povrijedena, premda je ispunjena historijskogramatickasintaksa. Izabiremo neke stavove iz onoga metafizickog ucenja, koje je danas uNjemackoj izvršilo najsnažniji utjecaj.490»Treba da istražimo bice samo i inace – ništa; jedino bice i dalje – ništa; jedino bice ipovrh toga – ništa. Kako stoji s tim Ništa? - - Postoji li Ništa samo zato što postoji Ne, tj.nijekanje? Ili stvar stoji obrnuto? Postoji li nijekanje i Ne samo zato što postoji Ništa? - -Mi tvrdimo: Ništa je izvornije od Ne i nijekanja. - - Gdje da tražimo Ništa? Gdje danademo Ništa? - - Mi znamo Ništa. - - Tjeskoba otkriva Ništa. - - Ono pred cim i zaštosmo tjeskobni, bijaše ‘zapravo’ - ništa. U stvari: Ništa samo - kao takvo - bijaše tu. - -Kako stoji s tim Ništa? - - N išta samo ništi.«Da bismo pokazali da mogucnost tvorbe prividnih stavova pociva na logickojpogrešci u jeziku, postavimo donju shemu. Stavovi pod I su i gramaticki i logickibesprijekorni, dakle smisaoni. Stavovi pod II (s izuzetkom B3) gramaticki su potpunoanalogni onima pod I. Stavovi oblik II A (kao pitanje i odgovor), istina, ne odgovarazahtjevima što se imaju postaviti na logicki korektan jezik. No oni su unatoc tomesmisaoni, buduci da se dadu prevesti na logicki korektan jezik; to pokazuje stav III A, kojiima isti smisao kao II A. Nesvrsishodnost stavnog oblika II A pokazuje se onda u tome štood njega pomocu operacija koje su gramaticki bez greške možemo dospjeti do nesmisaonihstavnih oblika II B, koji su uzeti iz gornjeg navoda. Ti oblici ne dadu se uopše tvoriti na

korektnom jeziku kolone III. Unatoc tome, njihova se nesmisaonost ne zamjecuje na prvi490 S1ijedeci navodi uzeti iz: M. Heidegger, Što je metafizika? 1929. Isto smo tako mogli uzeti kao navodneka mesta iz bilo kojega drugog od brojnih suvremenih metafizicara i onih u prošlosti; ipak, cini nam se daizabrana mesta osobito jasno ilustriraju naše mišljenje.487pogled, jer se lako možemo obmanuti analogijom sa smisaonim stavovima I B. Ovdjeustanovljena pogreška u našem jeziku jest, dakle, u tome, što on, suprotno logicki korektnomjeziku, dopušta gramaticku jednakost oblika izmedu smisaonog i nesmisaonog nizarijeci. Svakom jezicnom stavu pridodana je odgovarajuca formula iz nacina pisanja ulogistici, te formule omogucuju da osobito jasno spoznamo nesvrsishodnu analogijuizmedu I A i II B i nastanak nesmisaonih tvorbi II B koje se na njoj temelje.I Smisaonistavovi obicnogjezikaII Nastanaknesmisaonogiz smisaonog uobicnom jezikuIII LogickiKorektanjezikA. Što je vani?dr(?)Vani je kiša.dr(Re)A. Što je vani?dr(?)Vani (ni)je ništa.dr(Ni)A. Ne postoji(ne egzistira,nije tu)nešto, štoje vani~ / x / · dr / x /

B. Kako stoji stom kišom?(tj.: što cinikiša? ili: štose o toj kišiinace jošmože izreci?)?(Re)B. »Kako stoji stim Ništa?«?(Ni)B. Svi ti oblicine mogu seuopše tvoriti.1. Mi znamokišu.

k(Re)1. . »Mi tražimoNišta«»Mi nalazimoNišta«»Mi znamoNišta«k(Ni)1. Kiša kiši.re(Re)2. »Nista ništi«ni(Ni)3. »Ne postojiNišta samo zatošto. . . «ex (Ni)Pri potanjem promatranju prividnih stavova pod II B pokazuju se još izvjesne razlike.Tvorba stavova (1) pociva jednostavno na pogrešci da se rijec »ništa« upotrebljava kao imepredmeta, jer se u obicnom jeziku u tom obliku obicava upotrebljavati kako bi seformulirao negativan egzistencijalni stav (vidi II A). U korektnom jeziku, naprotiv, ne služiu istu svrhu neko posebno ime, nego izvjestan logicki oblik stava (vidi III A). U stavu II B2

prisutno je osim toga još nešto novo, naime tvorba rijeci »ništiti« koja je bez znacenja; stav488je, dakle, nesmisaon s dvostrukog razloga. Prije smo razložili da metafizicke rijeci bezznacenja obicno nastaju tako što se rijeci sa znacenjem metaforickom upotrebom umetafizici oduzimlje znacenje. Ovdje je, naprotiv, pred nama jedan od rijetkih slucajeva, dase uvodi jedna nova rijec koja vec od pocetka nema nikakva znacenja. Stav II B3 treba istotako odbaciti iz dva razloga. On se s prethodnim stavovima podudara u pogrešci, da se rijec»ništa« koristi kao ime predmeta. No, osim toga, on je proturjecan. Jer samo kad bi bilodopušteno da se rijec »ništa« uvede kao ime ili oznaka nekog predmeta, tom bi predmetuipak u njegovoj definiciji bila zanijekana egzistencija, ali bi mu u stavu (3) opet bilapripisana. Taj bi stav, dakle, ako vec ne bi bio besmislen, bio kontradiktoran, daklenesmisaon.S obzirom na grube logicke pogreške, koje nalazimo u stavovima II B, mogli bismodoci na pretpostavku, da je u navedenoj raspravi možda rijec »ništa« trebala da imapotpunoma drugo znacenje negoli ga inace ima. A ta se pretpostavka još ucvršcuje, kadondje dalje citamo da tjeskoba otkriva Ništa, da je u tjeskobi tu Ništa samo kao takvo. Cinise da bi rijec »ništa« ovdje trebala da oznaci odredeno cuvstveno stanje, možda religiozno,ili ma štogod što se na takvom cuvstvu temelji. Kad bi tome bilo tako, onda u stavovima IIB ne bi bilo spomenute logicke pogreške. Ali navod na str. 260 pokazuje da ovo tumacenjenije moguce. Iz sveze »samo« i »inace ništa« jasno se vidi da rijec »ništa« ovdje imauobicajeno znacenje logicke partikule, koja služi kao izraz nijednog egzistencijalnog stava.Za to uvodenje rijeci »ništa« vezuje se onda neproredno glavno pitanje rasprave: »Kakostoji s tim Ništa?«Naša dvoumica, da nismo možda pogrešno tumacili, bit ce, medutim, potpunouklonjena ako vidimo kako je piscu rasprave prove jasno da su njegova pitanja i stavovilogike oprecni. »Pitanje i odgovor s obzirom na Ništa u sebi su jednako proturjecni. Obicno navodeno temeljno pravilo mišljenja uopše, stavak o iskljucenju proturjecja, opca'logika', potire to pitanje. »Utoliko gore po logiku! Mi moramo srušiti njezinu vladavinu:»Ako je tako moc razuma slomljena u obzoru pitanja o Ništa i bitku, onda se time odlucuje

i o sudbi vladavine 'logike' u filozofiji. Sama ideja ‘logike’ razrješava se u vrtlogu jednogiz izvornijeg propitivanja.« No, je li trijezna nauka u suglasju s vrtlogom protulogickogpropitivanja? I na to je vec odgovoreno: »Tobožnja trijeznost i promišljenost naukeprotaje smiješnom, ne uzme li to Ništa ozbiljno.« Tako nalazimo dobru potvrdu za našutezu; metafizicar ovdje sam dolazi do tvrdnje da njegova pitanja i odgovori nisu spojivi slogikom i znanstvenim nacinom mišljenja.Sada je jasna razlika izmedu naše teze i one prijašnjih antimetafizicara. Metafizika jeza nas »puko maštanje« ili »bajka«. Stavovi neke bajke ne proturjece logici, nego samoiskustvu; oni su potpuno smisaoni, mada lažni. Metafizika nije nikakvo »praznovjerje«;verovati se može u istinite i lažne stavove, ali ne u nesmisaone nizove rijeci. Metafizickistavovi ne dolaze u obzir ni kao »radne hipoteze«; jer za neku je hipotezu bitna relacijaizvodljivosti (istinitih ili lažnih) empirijskih stavova, a tako nešto nedostaje upravo kodprividnih stavova.S uputom na tzv. ogranicenost covjekove moci spoznavanja, kadšto se, da bi sespasila metafizika, prigovara slijedece: metafizicke stavove, istina, ne može verificiraticovjek ili inace neko konacno bice; no oni bi možda mogli važiti kao pretpostavke o tome,što bi neko bice s višom ili cak savršenom moci spoznavanja odgovorilo na naša pitanja, akao pretpostavke bili bi oni ipak barem smisaoni. Protiv tog prigovora odgovaramo ovako:ako nije dato znacenje neke rijeci, ili niz rijeci nije sacinjen sintakticki, onda cak nema nipitanja. (Misli se, recimo, na prividna pitanja: »Je li stol babican?«, »Je li broj sedamsvet?«, »Jesu li parni ili neparni brojevi tamni?«.) Gdje nema pitanja, ne može odgovoriti nineko sveznajuce bice. Prigovaratelj ce možda sad tvrditi: kao što onaj koji vidi možeslijepcu saopštiti neku novu saznaju, tako bi nam možda neko više bice moglo saopštiti489metafizicku saznaju, npr. je li vidljivi svet pojava nekog duha. Ovdje moramo razmislitio tome što znaci »nova saznaja«. Mi, dakako, možemo misliti da susrecemo životinje kojenas izvješcuju o nekom novom smislu. Kad bi nam ta bica dokazala Fermatov stav ili kadbi pronašla neki novi fizikalni instrument ili postavila kakav dosad nepoznati prirodnizakon, naša bi saznaja tad uz njihovu pomoc bila obogacena. Jer takvo što možemo mipreispitati, kao što i slijepac može razumjeti i preispitati celu fiziku (i time sve stavoveonoga koji vidi). No ako nam pretpostavljena bica tvrde nešto što mi ne možemo proveriti,onda to necemo ni razumjeti; onda za nas uopše nema nikakva saopcenja, nego pukihgovornih zvukova bez smisla, mada možda s predstavenim asocijacijama. Pomocu drugogbica, svejedno saznaje li ono više ili manje ili sve, može se, dakle, naša saznaja samokvantitativno proširiti, ali ne može doci ni do kakve principijelno nove saznaje. Ono štonam je neizvjesno, može nam uz pomoc nekog drugog protati izvjesnim; no ono što je zanas nerazumljivo, bez smisla, ne može nam protati smisaonim uz pomoc nekog drugog, paznao on koliko mu drago. S toga nam ni ikakav bog ni ikakav vrag ne mogu pri metafizicibiti od pomoci.19.2.6. Nesmisaonost svake metafizikePrimeri metafizickih stavova, koje smo analizirali, svi su uzeti samo iz jednerasprave. No rezultati vrijede na slican, delom na doslovce isti nacin i za drugemetafizicke sisteme. Kad spomenuta rasprava s odobravanjem navodi Hegelov stav (»Cistobice i cisto Ništa jesu, dakle, isto«), ona se na nj pozivlje s punim pravom. Hegelovametafizika ima logicki upravo isti onaj karakter što smo ga našli u onoj suvremenojmetafizici. A isto to vrijedi i za ostale metafizicke sisteme, premda njihov jezik a time ilogicne pogreške više ili manje odstupaju od onih u raspravljanom primeru.Navoditi ovdje daljnje primere za analizu pojedinih metafizickih stavova razlicitihsistema valjda nece biti potrebno. Upozorimo samo na najcešce vrste pogrešaka.Možda se vecina logickih pogrešaka, koje srecemo u prividnim stavovima, temelji nalogickim greškama, koje su povezane s upotrebom rijeci »biti« u našem jeziku (i odgovarajucim

rijecima u drugim jezicima, barem u vecini evropskih). Prva je greškadvoznacnost rijeci »biti«; ona se jednom upotrebljava kao kopula pred nekim predikatom(»ja sam gladan«), a drugi put kao oznaka za egzistenciju (»ja sam«). Ta se pogreškaotežava time što metafizicarima cesto nije jasna ta dvoznacnost. Druga je pogreška u oblikuglagola u drugom znacenju, egzistencije. Glagolskim oblikom predikat se pomišlja ondjegdje ga nema. Istina, odavna se vec zna da egzistencija nije nikakva oznaka (usp. Kantovopobijanje ontološkog dokaza Božje opstojnosti). No tek je moderna logika u tome potpunokonzekventna: ona uvodi egzistencijalni znak u takvu sintaktickom obliku, da se on nemože kao predikat odnositi na predmetni znak, nego samo na predikat (usp. npr. stav III Au tabeli na str. 261). Od starog vijeka vecina se metafizicara tim glagolskim a time ipredikativnim oblikom rijeci »biti« dala zavesti na prividne stavove, npr. »ja (je)sam«,»Bog jest«.Primer za tu pogrešku nalazimo u Descartesovu: »cogito, ergo sum«. Ostavljajuci postrani sadržajno razmišljanje, koje ide protiv premisa — je li, naime, stav »(ja) mis1im«adekvatan izraz mišljenog stanja stvari ili možda sadrži hiprotaziranje — promatrajmo obastava samo s formalno-logickog stajališta. Zamjecujemo dvije bitne logicke pogreške. Prvaje u zakljucnom stavu »(ja) jesam«. Glagol »biti« ovdje je nedvojbeno mišljen u smisluegzistencije; jer kopula se ne može upotrijebiti bez predikata; Descartesovo »(ja) jesam«bilo je uvijek i shvaceno u tom smislu. No, onda se taj stav protivi prije navedenomlogickom pravilu da se egzistencija može izreci samo u svezi s nekim predikatom, a ne u490svezi s nekim imenom (subjekt, vlastito ime). Egzistencijalni stav nema oblik »a egzistira«(kao ovdje: »(ja) jesam «, tj. »ja postojim «), nego »egzistira nešto te i te vrste«. Druga jegreška u prijelazu od »(ja) mis1im« ka »(ja) postojim«. Ako bi se iz stava »P(a)« (a-u pripadasvojstvo P) izveo egzistencijalni stav, može on onda iskazati egzistenciju samo sobzirom na predikat P, a ne s obzirom na subjekt a premise. Iz »ja sam Evropejac« neslijedi »(ja) postojim«, nego »postoji Evropejac«. Iz »(ja) mislim« ne slijedi »(ja) jesam«,nego »postoji nešto mislece«.Ta okolnost, da naši jezici ne izražavaju egzistenciju glagolom (»biti« ili»egzistirati«), sama po sebi još nije nikakva logicka pogreška, nego samo nesvrsishodna,opasna. Glagolskim oblikom možemo lako biti zavedeni na krivo shvatanje da jeegzistencija neki predikat; onda se dolazi do takvih logickih naopakih i stoga nesmisaonihnacina izražavanja, kakve smo netom razmatrali. Iz istog su izvora i takvi oblici, kao»bice«, »ne-bice«, koji su u metafizici oduvijek igrali veliku ulogu. U nekom logickikorektnom jeziku takvi se oblici uopše ne mogu tvoriti. Kako se cini, oblici »ens« odnosno»seiend« (»bice«) uvedeni su u latinskom i u njemackom jeziku, možda zavodenjemgrckim uzorom, baš za upotrebu metafizicara; tako je jezik ucinjen logicki lošijim, dok semislilo da je uklonjen nedostatak.Druga pogreška protiv logicke sintakse, koja se vrlo cesto pojavljuje, jest tzv.»miješanje sfera« pojmova. Dok se prethodno navedena pogreška sastoji u tome da se nekiznak s nepredikativnim znacenjem upotrebljava kao predikat, ovdje se, istina, predikatupotrebljava kao predikat, ali kao predikat neke druge »sfere«; prorijedi je povreda pravilatzv. »teorije tipova«. Jedan konstruirani primer za to jest prije promatrani stav: »Cezar jeprim-broj«. Imena osoba i brojevi pripadaju razlicitim logickim sferama, a stoga i osobnipredikati (npr. »vojskovoda«) i brojevni predikati (»prim-broj«). Pogreška miješanja sferanije, za razliku od prije razjašnjene jezicne upotrebe glagola »biti«, metafizicka, nego secesto dogada vec u svakodnevnom jeziku. No ona ovdje rijetko vodi do nesmisaonosti;višeznacnost rijeci s obzirom na sfere ovdje je takva da se lako može otkloniti.Primer: 1. »Ovaj je stol veci od onoga.« 2.»Visina je ovog stola veca od visine onogstola«. Ovdje se rijec »veci« u (1) upotrebljava kao odnos izmedu predmeta, u (2) kaoodnos izmedu brojeva, dakle za dvije razlicite sintakticke kategorije. Pogreška je ovdje

nebitna; ona se npr. može eliminirati tako da se piše »veci1« i »veci2«; »veci1« definiše seonda iz »veci2« tako da se stavni oblik (1) drži istoznacnim stavnom obliku (2) (i nekimdrugim slicnima).Buduci da miješanje sfera u svakodnevnom jeziku nije nikakvo zlo, obicaj je da se nato uopše ne obaziremo. To je, doduše, za obicnu upotrebu jezika svrsishodno, no u metafizicije imalo kobne posledice. Ovdje smo se, zavedeni navikom u svakodnevnomjeziku, dali navesti na takvo miješanje sfera, koje se više ne mogu, kao one u svakodnevnomgovoru, prevesti na logicki korektan oblik. Prividni stavovi ove vrste nalaze se osobitocesto npr. u Hegela i Heideggera, koji je s mnogim osobinama Hegelova oblika jezikapreuzeo i nekoje od njegovih logickih nedostataka. (Npr. odredenja, koja bi se trebalaodnositi na predmete odredene vrste, odnose se umesto na njih, na odredenje tih predmetaili na »bitak« ili na »tubitak« ili na odnos izmedu tih predmeta.)Nakon što smo našli da su mnogi metafizicki stavovi nesmisaoni, postavlja se pitanje,ne postoji li možda ipak kakva zaliha smisaonih stavova u metafizici, koja bi preostala akobismo one nesmisaone izbacili.Na osnovu naših dosadašnjih rezultata moglo bi se doci do shvatanja da metafizikasadrži mnoge opasnosti da dospije u nesmisaonost, i da se stoga moramo, ako se želimobaviti metafizikom, potruditi da te opasnosti brižljivo izbjegavamo. To slijedi iz zadace štoje metafizika sebi postavlja: ona želi naci i predociti neku saznaju, koja nije dostupnaempirijskoj nauke.491Prije smo se uvjerili da je smisao nekog stava u metodi njegove proverljivosti. Nekistav znaci samo ono što je na njemu proverljivo. Stoga neki stav, ako on uopše neštoznaci, može znaciti samo neku empirijsku cinjenicu. Nešto što bi principijelno bilo s onustranu iskustvenoga, ne bi se moglo niti reci, niti misliti, niti propitati.(Smisaoni) stavovi razbijaju se na slijedece: Ponajprije ima stavova, koji su vec samona osnovu svojega oblika istiniti (»tautologije« po Wittgensteinu; one otprilike odgovarajuKantovim »analitickim sudovima«); oni ne kazuju ništa o zbilji. U tu vrstu stavova spadajulogicke i matematicke formule; one nisu samo iskazi o zbilji, nego služe za transformacijutakvih iskaza. Drugo, postoje negati takvih stavova (»kontradikcije«); oni su proturjecni,dakle, na osnovu svog oblika lažni. Za sve je ostale stavove odluka o njihovoj istinitosti ililažnosti u protokolarnim stavovima; oni su, dakle, (istiniti ili lažni) iskustveni stavovi ipripadaju podrucju empirijske nauke. Ako se hoce saciniti neki stav, koji ne pripada timvrstama, protaje on automatski nesmisaon. Buduci da metafizika niti kazuje analitickestavove niti želi dospjeti u podrucje empirijske nauke, ona je prisiljena ili da upotrebljavarijeci za koje ne može navesti nikakav kriterij, ili pak da spaja rijeci bez znacenja tako dane rezultira ni analitickim (odnosno kontradiktornim) ni empirijskim stavom. U oba slucajanužno nastaju prividni stavovi.Logicka analiza, dakle, dosuduje nesmisaonost svakoj navodnoj saznaji koja želiproegnuti preko iskustva ili iza njega. Taj sud pogada ponajprije svaku spekulativnu metafiziku,svaku tobožnju saznaju cistoga mišljenja ili ciste intuicije, koja misli da možebiti bez iskustva. No taj se sud odnosi i na onu metafiziku, koja, polazeci od iskustva,osobitim zakljuccima želi spoznati ono što je izvan ili iza iskustva (dakle, npr. naneovitalisticku tezu o »entelehiji« koja djeluje u organskim procesima, a koja fizikalno nijeshvatljiva; na pitanje o »biti kauzalnog odnosa« preko utvrdivanja odredenih pravilnostisukcesije; na pitanje o »stvari o sebi«). Taj sud nadalje vrijedi i za svu filozofiju vrednostiili normativnu filozofiju, za svaku etiku ili estetiku kao normativnu disciplinu. Jerobjektivna valjanost neke vrednosti ili neke norme ne može se (ni po mišljenju filozofavrednosti) empirijski proveriti ili deducirati iz empirijskih stavova; ona se stoga uopše nemože (smisaonim stavom) izgovoriti. Drukcije: Ili se za »dobro« i »lijepo« i ostalepredikate koji se upotrebljavaju u normativnoj nauke daju empirijske oznake ili se to ne

cini. Neki stav s takvim predikatom protaje u prvom slucaju empirijski cinjenicni sud, aline vrednosni sud; u drugom slucaju protaje on prividnim stavom; stav, koji bi iskazaoneki vrednosni sud, ne može se uopše tvoriti.Sud nesmisaonosti pogada konacno i one metafizicke pravce, koje se neprikladnoobicava oznaciti kao saznajnoteorijske, naime, realizam (ako on hoce više znaciti odempirijskog nalaza, da procesi pokazuju odredenu pravilnost, cime je dana mogucnost zaprimenu induktivne metode) i njegove protivnike: subjektivni idealizam, solipsizam,fenomenalizam, pozitivizam (u prijašnjem smislu).Ali, što još uopše onda preostaje filozofiji, ako su svi stavovi, koji nešto znace,empirijske prirode i pripadaju realnoj nauke? Ono što ostaje, nisu stavovi, nije nikakvateorija, nikakav sistem, nego samo jedna metoda, naime metoda logicke analize. Primenute metode pokazali smo ovdje u njezinoj negativnoj upotrebi: ona ovdje služi za izbacivanjerijeci bez znacenja, nesmisaonih prividnih stavova. U svojoj pozitivnoj upotrebi služi onaza pojašnjavanje smisaonih pojmova i stavova, logicko zasnivanje realne nauke imatematike. Negativna je primena metode u postojecoj historijskoj situaciji nužna i važna.No plodnija je, vec i u sadašnjoj praksi, pozitivna primena; u nju se ovdje ipak ne možemopobliže upuštati. Naznacena zadaca logicke analize, istraživanje osnova, jest ono što mirazumijemo pod »naučnom filozofijom« u opreci prema metafizici; na toj ce zadaciraditi vecina priloga u ovom casopisu.492Na pitanje o logickom karakteru stavova, koje smo dobili kao rezultat logicke analize,npr. stavove ove i ostalih logickih rasprava, može se ovdje odgovoriti samo nagovještajemda su ti stavovi delom analiticki, delom empirijski. Ti stavovi o stavovima i stavnidelovi pripadaju naime delom cistoj metalogici (npr. »neki niz, koji se sastoji odegzistencijalnog znaka i imena predmeta, nije stav«), a delom deskriptivnoj metalogici(npr. »niz rijeci na tom i tom mestu te i te knjige, nesmisaon je«). O metalogici ce bitigovora na drugom mestu; pri tome ce i biti pokazano da metalogika, koja govori ostavovima nekog jezika, može sama biti formulirana na tom jeziku.19.2.7. Metafizika kao izraz životnog cuvstvaAko kažemo da su stavovi metafizike potpuno nesmisaoni, uopše ništa ne znace, ipakce još i onoga tko s razborom odobrava naše rezultate muciti osjecaj cudenja: zar bi zbiljatoliki muževi najrazlicitijih razdoblja i naroda, medu njima izvrsni umovi, utrošili tolikotruda, istinskog žara na metafiziku, kad ona ne bi bila ništa drugo do puko, nesmisaononizanje rijeci? I bi li bilo jasno to što su ta djela do dana današnjega tako snažno utjecala nacitaoce i slušaoce, kad ona ne bi sadržavala nimalo zabluda, nego uopše ništa? Ova surazmišljanja utoliko prava ukoliko metafizika stvarno nešto sadrži; samo to nije nikakavteorijski sadržaj. (Prividni) stavovi metafizike ne služe opisivanju stanja stvari, niti opostojecem (tad bi to bili istiniti stavovi), niti o nepostojecem (tad bi to u najmanju rukubili lažni stavovi); oni služe za izražavanje životnog cuvstva.Možda možemo uzeti da je mit ono iz cega se razvila metafizika. Dete se ljuti na»zao stol«, o koji se saletjelo; primitivan se covjek trudi da umilostivi zlog demona potresaili zahvalnicom štuje božanstvo plodonosne kiše. Ovdje pred sobom imamo personifikacijeprirodnih pojava, koje su quasi pjesnicki izraz cuvstvenoga odnošenja covjeka premaokolini. Baštinu mita preuzimlje, s jedne strane, poezija, koja svjesnim sredstvimaproizvodi i uzvisuje rad mita; s druge strane, teologija, u kojoj se mit razvio u sistem. Kojaje, dakle, historijska uloga metafizike? Možda je možemo smatrati nadomestkom teologijena stupnju sistemnog, pojmovnog mišljenja. (Tobožnji) nadnaravni ali (tobože) nadempirijskimsaznajnim izvorima. Pri pobližem promatranju može se i u više putapromijenjenu ruhu još vidjeti isti sadržaj kao u mitu: držimo da i metafizika izvire izpotrebe da se izrazi životno cuvstvo, duhovni obzor u kojemu covjek živi, cuvstveni ivoljni stav prema okolini, prema bližnjima, prema zadacima na kojima radi, prema

sudbinama koje podnosi. To se životno cuvstvo ocituje, vecinom nesvjesno, u svemu štocovjek cini i tvrdi; ono se pokazuje i u crtama njegova lica, možda i u nacinu njegova hoda.Neki ljudi, dakle, imaju potrebu da osim toga još oblikuju poseban izraz za svoje životnocuvstvo, u kojemu se ono koncentriranije i uvjerljivije ocituje. Ako su takvi ljudiumjetnicki nadareni, nalaze oni mogucnost da se izraze oblikovanjem umjetnickog djela.Kako se u stilu i vrsti umjetnickog djela ocituje životno cuvstvo, razložili su to vec mnogi(npr. Dilthey i njegovi ucenici). (Pri tome se cesto upotrebljava izraz »svjetonazor«; mi garade izbjegavamo poradi njegove dvoznacnosti, zbog koje se gubi razlika izmeduživotnog cuvstva i teorije, što je za našu analizu upravo odlucujuca.) Za naše jepromišljanje pri tome bitno samo to da je umjetnost adekvatno, a metafizika inadekvatnosredstvo izražavanja životnog cuvstva. Naravno, protiv upotrebe bilo kojeg sredstvaizražavanja ne bi se, zapravo, moglo ništa prigovoriti. U metafizici, medutim, stvar stojitako da ona oblikom svojih djela dovodi u zabludu da je nešto što ona nije. Taj je oblikoblik sistema stavova koji su jedan prema drugom u (prividnom) odnosu utemeljivanja,dakle oblik teorije. Time se hini neki teorijski sadržaj, mada ga, kako smo vidjeli, nema. Nesamo citalac, nego i sam metafizicar je u zabludi da je metafizickim stavovima nešto493iskazano, da su opisana stanja stvari. Metafizicar misli da se krece u podrucju u kojemu jerijec o istinitom i lažnom. U stvarnosti, medutim, nije on ništa iskazao, nego samo neštoizrazio, kao neki umjetnik. Da je metafizicar u zabludi ne možemo zakljuciti vec iz toga štoon kao medij izražavanja uzimlje jezik a kao oblik izražavanja iskazane stavove; jer isto tocini i liricar, a da ipak ne podliježe spomenutom samozavaravanju. No, metafizicar za svojestavove navodi argumente, on zahtijeva da se pristane na njihov sadržaj, polemizira protivmetafizicara drugog pravca, pokušavajuci u svojoj raspravi opovrgnuti njegove stavove.Liricar se, naprotiv, ne trudi da u svojoj pjesmi opovrgne stavove iz pjesme nekog drugogliricara; jer on zna da se nalazi na podrucju umjetnosti, a ne na podrucju teorije.Možda je glazba najcišce sredstvo izražavanja životnog cuvstva, jer je ona najvišeoslobodena svega predmetnoga. Harmonicno životno cuvstvo, koje metafizicar želi izrazitiu nekom monistickom sistemu, jasnije je izraženo u Mozartovoj glazbi. A ako metafizicarsvoje dualisticko-heroicko životno cuvstvo izgovara u nekom dualistickom sistemu, ne cinili on to možda samo zato što mu nedostaje Beethovenova darovitost da to životno cuvstvoizrazi u adekvatnom mediju? Metafizicari su glazbenici bez glazbena dara. Zato oniprojeduju jaku sklonost prema radovima u mediju teorijskog, prema spajanju pojmova imisli. Umesto, dakle, da tu sklonost, s jedne strane, aktivira u podrucju nauke, a potrebuizražavanja, s druge strane, zadovolji u umjetnosti, miješa metafizicar oboje i stvara tvorevinukoja saznaji ne daje uopše ništa a životnom cuvstvu nešto nedovoljno.Našu pretpostavku da je metafizika nadomestak umjetnosti, dakako nedovoljan,može potvrditi, cini se, i cinjenica, da je onaj metafizicar, koji je možda imao najviše umjetnickogdara, naime Nietzsche, najmanje zapadao u grešku spomenutog miješanjapodrucja. Velik je dio njegova djela pretežno empirijskog sadržaja; radi se tu npr. o historijskojanalizi odredenih fenomena umjetnosti, ili o historijsko-psihologijskoj analizimorala. Ali u djelu u kojemu je najsnažnije izrazio ono što drugi izražavaju metafizikom ilietikom, naime u Zarathustri, nije on izabrao zabludan teorijski oblik, nego, ocito, oblikumjetnosti, pjesništva.Dodatak pri korekturiU meduvremenu sam, na svoju radost, otkrio da je i sa drugih strana energicno bilaopovrgavana moderna Ništa-filozofija. 0. Kraus u jednom predavanju (»O svemu inicemu«, Radio Leipzig, 1. svibnja 1930; Filozofske sveske 2, str. 140, 1931) daje nekenaputke o historijskom razvitku Ništa-filozofije i tad kaže o Heideggeru: »Nauka bi sebeucinila smiješnom kad bi to (Ništa) uzela ozbiljno, – Jer ništa ne ugrožava poglede svakefilozofske nauke ozbiljnije od oživljavanja one Ništa- i Sve-filozofije«. Nadalje, Hilbert

u jednom predavanju (»Osnove elementarne nauke o brojevima«, prosinca 1930. u Filozofskomdruštvu u Hamburgu; Marth. Ann. 104, str. 485, 1931), primecuje slijedece, neimenujuci Heideggera: »U jednom novijem filozofskom predavanju nalazim recenicu:‘Ništa je potpuno nijekanje cjelokupnosti bica’. Taj je stav poucan stoga što, unatoc svojojkratkoci, ilustrira sve ono bitno što se protivi nacelima koja sam postavio u svojoj teorijidokaza.«494

2. Bertnard Russell - Granica filozofske saznaje

U svemu što smo dosad rekli o filozofiji jedva da smo naceli mnoge teme kojima,medutim, spisi najveceg dela filozofa provecuju mnogo prostora. Najviše filozofa — ilibarem vrlo mnogo njih — tvrdi da su podobni putem metafizickog umovanja a priori,dokazati i takvo što kao što su fundamentalne dogme religije, bitnu racionalnostuniverzuma, iluzornost materije, neozbiljnost svekolikog zla, itd. Nada da ce iznaci temeljeovih teza bez sumnje je postala glavnom inspiracijom mnogima koji su svoj život provetiliproucavanju filozofije. Ova je nada, kako ja mislim, uzaludna. Cini se kao da saznajauniverzuma kao cjeline ne bi bila moguca putem metafizike a da dokazi kopirna bi se natemelju zakona logike tvrdilo da bi takve i takve stvari imale opstojati a one druge ne, nemogu odnijeti kritickom ispitivanju. U ovom poglavlju ukratko cemo razmotriti nacinovakva umovanja, s obzirom na otkrivanje njegove eventualne vrednosti.U moderno doba, veliki predstavnik nacina mišljenja što ga ovdje želimo ispitatibijaše Hegel (1770 - 1831). Njegova je filozofija vrlo teška i mnogi se interpreti spore okonjena istinita tumacenja. Prema tumacenju koje cu ja slijediti, a koje je tumacenje mnogih,ako ne i vecine491 komentatora, a koje uz to nosi vrlinu da i samo bude zanimljiv i važantip filozofiranja, Hegelova je glavna teza da je sve što je manje od cjeline ocitofragmentarno i ocito nepodobno opstojati bez svoje dopune, ostatka sveta. Upravo kao štokomparatist-anatom po jednoj jedinoj kosti može vidjeti kojoj vrsti pripada životinja kaocjelina, tako i metafizicar, prema Hegelu, razmotrivši bilo koju cest zbilje, vidi kakva jecjelina zbilje — barem u grubom orisu. Svaka prividno odjelita cest zbilje ima kao nekukuku koja je pricvršcuje za slijedecu cest; slijedeca cest ima opet svoje kuke, što se opetujesve dok se ne uspostavi celi univerzum. Ova bitna necjelovitost vrijedi, prema, Hegelu,jednako za svet misli kao i za svet stvari. Podemo li od bilo koje apstraktne ili nepotpuneideje u svetu mišljenja otkrit cemo nakon ispitivanja da smo, zaboravimo li njezinunecjelovitost, dospjeli u proturjecja; ova proturjecja obrcu ideju koju motrimo u njenusuprotnost ili antitezu; i da bismo joj umakli valja nam iznaci novu, manje necjelovituideju, koja je sinteza ideje od koje smo pošli i njene antiteze. Ova ce nova ideja, premdamanje necjelovita od pocetne, biti ubrzo otkrivena kao ne još do kraja cjelovita, pa ceprijeci u svoju antitezu, s kojom se ima vezati u novoj sintezi. Na taj nacin napredujeHegelova misao dok se ne domogne »Apsolutne ideje«, koja, prema Hegelu, nije ni u komsmislu nepotpuna, koja nema proturjecja niti potrebitosti daljnjeg razvitka. Apsolutna jeideja stoga pogodna za opis Apsolutne zbilje; ali sve niže ideje mogu opisati zbilju tekonako kako se ona javlja ogranicenom stajalištu, a ne onome koji bi jednim pogledomobuhvatio cjelinu. Tako je Hegel došao do zakljucka da apsolutna zbilja cini jedan jediniharmonicni sistem, koji nije u prostoru i vremenu, koji nije ni u najmanjem stupnju loš, vecje u cjelini uman i skroz naskroz duhovan. Za bilo koju pojavu u nama poznatom svetu,koja ovome proturjeci, može, prema Hegelu, biti logikom dokazano da se u stvari radi onašem fragmentarnom, odjelitom zrenju univerzuma. Kad bismo mogli obuhvatiti celiuniverzum jednim pogledom, kao što nam je pretpostaviti da cini bog, prostor bi i vrijeme,materija i zlo, svekolika borba i oporba išcezli, a mi bismo umesto toga ugledali jednuvjecnu, savršenu, nepromenjivu duhovnu jednotu.

U ovome poimanju ima bez sumnje neceg uzvišenog, necega s cime bismo se radosložili. Medutim, ispitamo li pomno argumente; koji ga podupiru, ispostavlja se da oviukljucuju mnogo zbrke i mnoštvo nezajamcivih pretpostavki. Fundamentalni stavak na491 * Ovime se misli na engleske hegelijance, kojih su najznacajniji zastupnici bili F.H. Bradley (1864 -1925). i John McTaggart (1886 — 1925). (op. njemackog prevoditelja E. Bubsera: E. Russell — Problerneder Philosophie, Edition Suhrkamp, 207, Frankfurt am Main, 1967.)495kojemu je sazdan sistem kaže: ono što je necjelovito ne može biti samostojno, vec mu jepotreban oslonac drugih bica prije opstojanja. Tvrdi se da ono što se odnosi spram stvariizvan sebe sama mora sadržavati neke referencije na ove izvanjske stvari, i to u svojojvlastitoj prirodi, te stoga ne bi moglo biti što jest kad te izvanjske stvari ne bi opstojalePriroda covjekova, na primer, konstituirana je od uspomena i ostatka znanja, ljubavi imržnjâ, itd; i tako on, bez tih predmeta koje ljubi ili mrzi ili saznava, ne bi mogao biti onajkoji jest. On je u bitnom smislu ocito jedan fragment uzet kao totalitet zbilje bio biproturjecan.Celi ovaj dokaz vrti se oko pojma »prirode«492 neke stvari, koja cini se znaci —»sve istine o toj stvari«. Jamacno da ne bi bilo istine koja jednu stvar povezuje s drugomstvari kad te druge stvari ne bi bilo Ali istina o stvari nije dio same stvari, premda morabiti, prema gornjoj koristi ovog pojma, delom »prirode« stvari. Ako »prirodu« nekestvari razumijemo kao da su to sve istine o toj stvari, tada je jasno da ne možemo spoznati»prirodu« stvari sve dok ne spoznamo sve ukupne relacije ove stvari spram svih ostalih uuniverzumu. Ali ako se rijec ‘priroda’ koristi u tom smislu, morat cemo dopustiti da seneka stvar može spoznati iako joj je ‘priroda’ nepoznata, ili pak nije u cjelini spoznata. Akose rijec ‘priroda’ upotrijebi na ovaj nacin, dolazi do zbrke izmedu saznaje stvari i saznajeistina. Mi možemo steci znanje o nekoj stvari upoznavanjem cak unatoc tome što nam je naraspolaganju samo vrlo malo sudova o njoj — teoretski i ne potrebujemo ni jedan jedinisud. Tako poznavanje neke stvari ne implicira saznaju njezine 'prirode' u gornjem smislurijeci. I premda je upoznavanje s nekom stvari implicirano u našem znanju bilo kojeg suda,o toj stvari, saznaja njezine ‘prirode’, u gornjem smislu, ne igra pri tome nikakvu ulogu.Otud slijedi, 1. upoznavanje sa stvari ne ukljucuje logicki i saznaju njezinih relacija, i 2.saznaja nekih od tih relacija ne podrazumijeva saznaju svih njenih relacija, niti paksaznaju njezine ‘prirode’ u navedenom smislu. Tako mi je npr. poznata moja zubobolja iova poznatost može biti tako potpuna koliko to saznaja putem upoznavanja uopše možebiti, a da ne znam ništa od onoga što mi zubar (koji je ne poznaje) može kazati o njezinuuzroku, a da ne znam, prema tome, njezinu ‘prirodu’ u recenom smislu. Tako cinjenica daneka stvar ima relacije ne podrazumijeva da su one logicki nužne. To hoce reci kako izzgoljne cinjenice da je ova stvar ono što jest ne možemo izvesti neophodnost svih onihrazlicitih relacija koje ona stvarno projeduje. Ovaj izvod naime samo je prividan jer mi tovec znamo.Shodno tome ne možemo dokazati da univerzum kao cjelina tvori jedan harmonicnisistem kako je to tvrdio Hegel. A ako to ne možemo dokazati, isto tako ne možemodokazati nezbiljnost vremena i prostora, materije i zla, jer ova je deducirana kod Hegela izfragmentarnog i relacionog karaktera ovih stvari. Stoga ostajemo prepušteni odjelitimistraživanjima sveta, nepodobni da spoznamo znacajke onih delova univerzuma koji suudaljeni od našeg iskustva. Ovaj rezultat, razocaravajuci koliko jest za one cije su nadenarasle prema filozofskim sistemima, u punom je skladu s induktivnom i naučnomsklonošcu našeg doba te je potkrijepljen ispitivanjem ljudske saznaje koje smo poduzeli uprethodnim poglavljima.Vecina poduzetnih nastojanja metafizicara usmjerena je dokazivanju da takva i takvapojavna obilježja zbiljskoga sveta vode u proturjecja te da stoga ne mogu biti zbiljskima.Cela tendencija modernog mišljenja, medutim, sve to više biva usmjerena spram

dokazivanja da su predmijevana proturjecja bila iluzorna, te da se vrlo malo toga možedokazati a priori s obzirom na ono što ima biti. Pitanje prostora i vremena nadaje namdobru ilustraciju. Prostor i vrijeme cine se beskrajnima u širenju i beskonacno djeljivima.492 Eberhard Bubser cita ovdje »Wesen«, bit, za Russellovo »nature«, prema svojoj metafizickoj tradiciji.(op. S. Š)496Putujemo li pravom linijom u bilo kojem smjeru, teško je verovati da cemo naproljetkudoseci zadnju tačku, iza koje više nije ništa, cak ili prazan prostor. Slicno tome, putujemo liu imaginaciji unatrag ili naprijed u vremenu, teško je verovati da cemo se domoci prvog ilizadnjeg trenutka, kada bi cak prestalo i prazno vrijeme. Tako nam se prostor i vrijeme cinebeskonacnima u širenju.Ako pak uzmemo bilo koje dvije tačke na pravcu, cini se ocitim da mora biti drugihtocaka izmedu njih, koliko god da je malen razmak izmedu: svaki se razmak dade razdeliti,a polovice mogu i opet biti podeljene, i tako daje ad infinitum. Što se vremenatice, pak, koliko god da je malen razmak izmedu dvaju trenutaka, cini se ocitim da ceizmedu njih biti drugih trenutaka. Tako se prostor i vrijeme cine beskonacno djeljivima. Aliusuprot ovim ocitim cinjenicama — beskonacnu širenju i beskonacnoj djeljivosti —filozofi su iznijeli dokaze hoteci pokazati da beskonacnog mnoštva stvari ne može biti, i daprema tome broj tocaka u prostoru, ili trenutaka u vremenu, ima biti konacan. Tako je došlodo proturjecja izmedu ocite prirode prostora i vremena i predmijevane nemogucnosti beskonacnihskupova.Kant, koji je prvi upozorio na ovo proturjecje, izveo je iz njega nemogucnost vremenai prostora, koje je proglasio za puko subjektivne; i od njegova doba vrlo su mnogi filozofiverovali da su prostor i vrijeme puka pojava, a ne odredenja sveta kakav on uistinu jest.Medutim, zahvaljujuci radovima matematicara, ponajprije Georga Cantora, ispostavilo seda nemogucnost beskonacnih skupova ne odgovara istini. Oni nisu u stvari sebi samimaproturjecni, nego su tek u proturjecju s nekim vrlo ukorijenjenim duhovnim predrasudama.Otad su razlozi da se prostor i vrijeme drže nezbiljskima postali nevaljani pa je tako isušenjedan od najvecih izvora metafizickih gradbi.Matematicari, medutim, nisu se zadovoljili time da dokažu kako je prostor, takavkakvim ga opcenito smatraju, moguc; oni su takoder pokazali da su mnoge forme prostoraupravo tako moguce, ukoliko se to tice logike. Za neke Euklidove aksiome, koji zdravomrazumu izgledaju nužni, i koje su ranije i filozofi takvima smatrali, sada se zna da svojprivid nužnosti duguju našoj pukoj zbliženosti sa stvarnim prostorom a ne nekom a priorilogickom utemeljenju. Imaginirajuci svjetove u kojima su ovi aksiomi krivi, matematicarisu se koristili logikom da bi razlabavili predrasude zdravog razuma i pokazali nammogucnosti prostora — više ili manje razlicitih — od ovoga u kojemu živimo. A neki se odtih prostora tako neznatno razlikuju od euklidovskog — barem dok se to odnosi naudaljenosti koje smo u stanju mjeriti — da je nemoguce opažanjem utvrditi da li je našstvarni prostor striktno euklidovski ili je to neki od prostora druge vrste. Na taj se nacinpozicija potpunoma obrce. Prije se cinilo da iskustvo dopušta logici samo jednu vrstuprostora, a logika je dokazivala da je ta jedna vrsta nemoguca. Sada pak logika pokazuje dasu, nezavisno od iskustva, moguce mnoge vrste prostora, a da iskustvo može samodelimiče odluciti izmedu njih. Tako se naše znanje o onome što jest ispostavilo kao manjeno što je ranije pretpostavljano, dok je naša saznaja onoga što može biti enormno narasla.Umesto da ostanemo zakracunani izmedu tijesnih zidova, kojih se može istražiti svakikutic ili pukotina, obreli smo se u otvorenom svetu slobodnih mogucnosti, gdje mnogotoga ostaje nesaznato, jer ima toliko toga što valja saznati.Ono što se desilo u slucaju prostora i vremena, desilo se, do nekog stupnja, i nadrugim pravcima. Nastojanje da se univerzum odredi pomocu nacela a priori skrahiralo je;logika, umesto da bude kao nekad, ogranicenje za mogucnosti, postala je velikom

osloboditeljicom imaginacije, pokazujuci bezbrojne alternative koje su nedostupnenereflektirajucem zdravom razumu, i ostavljajuci iskustvu zadatak odlucivanja, koja jeodluka moguca, izmedu mnogih koje logika nudi našem izboru. Znanje o onome što opstojipostalo je tako ograniceno onim što možemo nauciti iz iskustva — ne ipak onime što smozaista iskusili, kako smo vidjeli da se mnoga saznaja zasniva na opisu koji se tice stvari o497kojima nemamo nikakvog izravnog iskustva. Ali u svakom pojedinom slucaju saznajeputem opisa potrebna nam je sveza univerzalija koja nam omogucuje da od jedne odredenedatosti povucemo zakljucak na jedan odredeni predmet takve vrste koju implicira odredenadatost. To je na primer slucaj kod materijalnih predmeta, pri cemu je nacelo da su culnipodaci znaci fizickih predmeta i samo jedna sveza univerzalija; i samo s pomocu ovoganacela iskustvo nam omogucuje da steknemo znanje koje se tice fizickih predmeta. Istovaži za zakon kauzalnosti ili, da uzmemo primer manje opcenitosti, za takva nacela kao štoje zakon gravitacije.Nacela kao što je zakon gravitacije bivaju dokazana — ili tačnije vjeruje se za njih dasu vrlo verovatna, na osnovi kombinacije iskustva s nekim potpuno a priori nacelom kaošto je nacelo indukcije. Shodno tome naša je intuitivna saznaja, koja je izvorište svekolikenaše saznaje istinâ, dvovrsna: cisto empirijsko znanje, koje nam govori o opstojanju inekim obilježjima pojedinih stvari, koje su nam znane, i cisto a priori znanje, koje namukazuje na svezu izmedu univerzalija, i omogucuje nam da izvedemo zakljucke izpojedinih cinjenica koje su nam date empirijskim znanjem. Naša izvedena saznaja svagdazavisi o nekom cistom a priori znanju i obicno isto tako zavisi o nekom cisto empirijskomznanju.Filozofska saznaja, ako je ovo što je receno istina, ne razlikuje se bitno odznanstvene saznaje; nema nikakvog narocitog izvorišta mudrosti, otvorenog filozofiji a nei nauke, a rezultati koje je protigla filozofija ne razlikuju se radikalno od onih koje jeprotigla nauka. Bitna znacajka filozofije, koja je cini proucavanjem razlicitim odnauke, jest kriticizam. On kriticki ispituje nacela koja su u koristi u nauke i usvakodnevlju; istražuje bilo kakvu nedoslednost koja bi se mogla naci u tim nacelima, aprihvaca ih istom tada, ako se nije pojavio, kao rezultat kritickog ispitivanja, nikakavrazlog za njihovo odbacivanje. Kada bi, kako su verovali mnogi filozofi, nacela u temeljunauke bila podobna, ocišcena od svih irelevantnih detalja, da nam dadu znanje koje seodnosi na univerzum kao cjelinu, takvo bi znanje jednakom snagom tražilo našeodobravanje kao naučno saznaja; ali naše ispitivanje nije otkrilo takvo znanje, i prematome, a po narocitim doktrinama odvažnijih metafizicara, ono je imalo uglavnom negativanrezultat. Ali što se tice onoga što bi opcenito moglo biti prihvaceno kao saznaja naš jerezultat pretežno pozitivan: rijetko smo našli razloga da odbijemo takvu saznaju kaorezultat našeg kriticizma, i nismo vidjeli nikakva razloga za pretpostavku da je covjeknepodoban za onu vrstu znanja za koju se opcenito drži da je projeduje.Govorimo li, medutim, o fi1ozofiji kao o kriticizmu saznaje, neophodno je utvrditistanovita ogranicenja. Zauzmemo li stajalište potpunog skeptika, smještajuci se u cjeliniizvan svega znanja, i zahtijevajuci, iz te izvanjske pozicije, da nas se nagna na vracanjeunutar kruga znanja, tada zahtijevamo nešto nemoguce, a naš skepticizam se nikada nemože opovrgnuti. Jer svako opovrgnuce mora otpoceti nekom cesti znanja u pogledu kojese protivnici slažu; iz ciste sumnje ne može otpoceti nikakva rasprava. Otud kriticizamsaznaje kojim se koristi filozofija ne smije biti destruktivan ukoliko se hoce protici bilokakav rezultat. Protiv spomenutog apsolutnog skepticizma nema nikakva logickogargumenta. Ali nije teško uvidjeti da je takav skepticizam nerazuman. Descartesova»metodicka sumnja« ( kojom otpocinje moderna filozofija, nije takva, nego je to prije onavrst kriticizma za koji tvrdimo da je bit filozofije. Njegova ‘metodicka sumnja’ sastojala seu sumnji o svemu što je izgledalo dvojbeno; u zaustavljanju pri svakom ocitom djelicu

znanja da bi se pitao da li bi, nakon promišljanja, mogao biti siguran da je spoznao. To jeona vrst kriticizma koja konstituira filozofiju. Poneka saznaja kao što je saznajaopstojanja onoga što je dato našim osjetilima, javlja se kao prove nedvojbena, koliko godmi hladno i temeljito o njoj razmišljali. Što se takvog znanja tice, filozofski kriticizam nezahtijeva da se uzdržimo od verovanja. Ali ima uvjerenja — kao na primer što je mnijenje498da fizicki predmeti izgledaju tačno kao naši osjetilni podaci — u koje se uzdamo prijerefleksije, a koja se rastvaraju ako ih se podvrgne pomnijem ispitivanju. Filozofija ce naspozvati da odbacimo takva mnijenja, sve dok se ne iznade novih razloga da ih podupru. Aliodbiti mnijenja za koje se pokaže da protiv njih nema nikakva prigovora, koliko ih godpomno ispitivali, nije razumno i nije ono što bi filozofija savjetovala.Rijecju, kriticizam do kojega je stalo nije onaj koji bez razloga zahtijeva da se sveodbaci, nego onaj koji razmatra svaku cest ocitog znanja prema njenim vrednostima, icvrsto se drži onoga što preostaje kao saznaja nakon takvoga razmatranja. Da preostajestanovit rizik greške, mora se dopustiti, buduci da ljudska bica nisu nepogrešiva. Filozofijamože opravdato obznaniti kako ona umanjuje rizik greške, i kako ga u nekim slucajevimatoliko smanjuje da je prakticki zanemariv. Uciniti više od toga u svetu gdje se greškemoraju pojaviti nije moguce; a da je protigao više od toga nece obznaniti nitko od smotrenihbranitelja filozofije.499

3. Bertnard Russell - Vrednost filozofije

Buduci da smo sada pri kraju našeg kratkog i vrlo nepotpunog pregleda filozofskihproblema, bilo bi dobro da u zakljucku razmotrimo koja je vrednost filozofije i zašto jevalja proucavati. Ovo je pitanje tim prece razmotriti što su mnogi ljudi, pod utjecajemnauke i potreba prakticnog života, skloni dvojiti o tome je li filozofija imalo bolja odnevine ali nekorisne igre, cjepidlackih distinkcija i kontroverzija u pitanjima glede kojih jesaznaja nemoguca.Ovo poimanje o filozofiji ocito se javlja kao rezultat delimiče krivog pojma o svrsiživljenja a delimiče krive predstave a onome cemu filozofija stremi. Prirodne nauke,putem svojih izuma, korisne su bezbrojnim ljudima koji o njima nemaju pojma; otud sestudij prirodnih nauke preporucuje, ne samo, ili ne u prvom redu radi ucinka koji takvoproucavanje ima na proucavatelja, nego prije radi ucinka na covjecanstvo uopše. Takvakorisnosnost ne pripada filozofiji. Ako proucavanje filozofije ima bilo kakvu druguvrednost za sve druge izuzev proucavatelja filozofije, ona mora da je neizravna, putemucinaka na život onih koji je proucavaju. Ali upravo u tim ucincima, ako igdje, valja nam uprvom redu potražiti vrednost filozofije.Nadalje, hocemo li izbjeci neuspjeh u odredivanju vrednosti filozofije, valja namduh osloboditi od predrasuda onih ljudi koji se krivo zovu »prakticnim« ljudima.»Praktican« covjek, u smislu u kojem se ova rijec cesto koristi, jest onaj koji priznaje samomaterijalne potrebe, koji shvaca da je ljudima prijeko potrebna hrana za tijelo, alizaboravlja nuždu priskrbljivanja hrane duhu. Kada bi svi ljudi bili bogati, kada bisiromaštvo i bolesti bile reducirane do najniže moguce tačke, još bi preostalo mnogo togašto bi valjalo uciniti kako bi iz toga proizišlo valjano društvo; a cak su i u opstojecemsvetu duhovna dobra u najmanju ruku isto toliko važna kao dobra potrebna tijelu.Vrednost filozofije valja naci iskljucivo medu duhovnim dobrima; a samo oni koji prematakvim dobrima nisu ravnodušni mogu biti osvjedoceni u to da proucavanje filozofije nijegubitak vremena.Filozofija, kao sva druga izucavanja, usmjerena je u prvom redu na saznaju.Saznaja kojoj stremi jest od one vrsti koja sjedinjuje sistem stabla nauke i od one vrsti

koja slijedi iz kritickog ispitivanja temelja naših osvjedocenja, predrasuda i mnijenja. None može se tvrditi da je filozofija protigla bilo kakav znacajan uspjeh u nastojanjima dapribavi konacne odgovore na svoja pitanja. Pitate li matematicara, mineraloga, povjesnicaraili bilo kojeg drugog znanstvenika, koji je definitivan korpus istinâ utvrden njihovimnaukema, oni ce odgovarati dotle dok ih budete htjeli slušati. Ali ako postavite istopitanje filozofu, on ce, ako je pošten, morati priznati da njegova izucavanja nisu došla doonih pozitivnih rezultata do kojih su došle ostale nauke. Istina, to je delimiče zato što seneki predmet prestaje ubrajati u predmet filozofije cim protane moguca njegova definitivnasaznaja te on protaje predmetom odjelite nauke. Celo proucavanje nebesa, koje danasspada u astronomiju, nekoc bijaše ukljuceno u filozofiju. Veliko Newtonovo djelo nosilo jenaslov Matematicki principi prirodne filozofije. Slicno tome, proucavanje ljudskog duha,koje bijaše dio filozofije, postalo je naučnom psihologijom. Tako je nesigurnostfilozofije više prividna no zbiljska: ona pitanja na koja su vec moguci definitivni odgovorismještena su u nauka, dok su ona na koja se danas ne može definitivno odgovoriti,preostala kao residuum što se naziva filozofijom.Ovo je, medutim, samo dio istine koja se odnosi na nesigurnost filozofije. Ima mnogopitanja — a medu njima su neka od onih koja su od najdubljeg interesa za naš duhovniživot — koja, koliko mi možemo vidjeti, moraju ostati nerješiva za ljudski intelekt doklegod njegove moci ne prijedu u sasvim drugi red velicina od onoga kojemu danas pripadaju.Ima li univerzum neko jedinstvo plana ili svrhe, ili je to slucajan sticaj atoma? Je li svijest500trajna cest univerzuma, i daje li nade u beskrajan rast mudrosti, ili je on pak prolazni slucajna maloj planeti na kojoj ce život svakako protati nemoguc? Jesu li dobro i zlo od ikakvevažnosti za univerzum ili su pak važni jedino covjeku? Ovakva pitanja postavlja filozofija,a razliciti filozofi razlicito na njih odgovaraju.Bez obzira na to jesu li odgovori na neki drugi nacin dostupni ili nisu, oni odgovorikoje pruža filozofija nisu, kako se cini, ni u jednom pojedinom slucaju proverljividokazima. Pa ipak, koliko god da je malena nada u otkrice odgovora, dio je filozofskogprola nastaviti baviti se takvim pitanjima, osvijestiti nas za njihovu važnost, ispitati svepristupe do njih i održati na životu onaj interes za spekulaciju u univerzumu koji lako možebiti ubijen kad bismo se potpunoma provetili proverljivu znanju.Mnogi su filozofi, istina, smatrali kako je filozofija u stanju utvrditi istinu gledestanovitih odgovora na takva fundamentalna pitanja. Oni su pretpostavljali da se ononajvažnije u religioznom uvjerenju može strogim dokaznim protupkom dokazati kaoistinito. Da bi se donio sud o takvim pokušajima, valja uciniti pregled svekolikog ljudskogznanja i donijeti sud o njegovim metodama i granicama. Ne bi bilo mudro izjasniti se uovome pitanju dogmatski; ali ako nas istraživanja u prethodnim poglavljima nisu odvela nakrivi put, bit cemo prisiljeni odreci se nade da ce se iznaci filozofski dokazi za religioznauvjerenja. Stoga ne možemo, kao sastavnicu vrednosti filozofije, implicirati nikakavdefinišeni skup odgovora na takva pitanja. Otud se, recimo to još jednom, vrednostfilozofije ne smije oslanjati na neki pretpostavljeni korpus definitivno proverljivog znanjašto bi ga trebali steci oni koji je izucavaju.Vrednost filozofije zapravo se ima uvelike tražiti upravo u samoj njezinojnesigurnosti. Covjek koji se nije dotakao filozofije ide kroz život zakracunan u predrasudekojih je podrijetlo u zdravom razumu, sviknutom na mnijenje njegova doba i naroda te uuvjerenjima koja su nikla u njegovu duhu bez suradnje ili pristanka njegova promišljajuceguma. Takvome se covjeku svet javlja kao definitivan, konacan, ocit; zdravorazumskipredmeti ne poticu na pitanja, a nepoznate se mogucnosti odbijaju s prezirom. No cimpocnemo filozofirati, otkrit cemo naprotiv, kako vidjesmo u uvodnim poglavljima, da cak inajsvakidašnjije stvari vode do problema na koje se može samo vrlo nepotpuno odgovoriti.Filozofija, premda nepodobna da nam s potpunom izvjesnošcu ukaže na istinite odgovore

na one dvojbe do kojih ona dovodi, podobna je ipak da nas uputi u mnoge mogucnosti kojeuvecavaju naše mišljenje i oslobadaju ga od tiranije obicaja. Tako ona, smanjujuci našosjecaj izvjesnosti glede toga kakve stvari jesu, veoma povecava našu saznaju glede togašto bi one mogle biti; ona uklanja ponešto arogantan dogmatizam onih koji nikada nisuputovali predjelom oslobadajuce sumnje i održava na životu naš osjecaj za cudo pokazujucinam poznate stvari s nepoznate strane.Prove neovisno o njezinoj korisnosti u upucivanju na neslucene mogucnosti,filozofija zadobiva vrednost — možda je to njezina glavna vrednost — putem velicinepredmeta a kojemu kontemplira te oslobadanjem od uskih, osobnih svrha u rezultat ovekontemplacije. Život instinktivnoga covjeka zatvoren je unutar kruga njegovih osobnihinteresa; porodica i prijatelji možda su ukljuceni, ali izvanjski svet ne uzima se u obzirizuzev kao pomoc ili zapreka onome što nadolazi unutar kruga instinktivnih želja. U takvuživotu ima neceg groznicavog i ogranicenog, u poredbi s cime je filozofski život miran idosadan. Osobni je svet instinktivnih interesa jedan maleni svet, smješten usred velikog isilnog sveta koji mora, prije ili kasnije, razoriti naš osobni svet u ruševine. Ne možemoli toliko uvecati svoje interese da bismo u njih ukljucili celi izvanjski svet, ostajemopoput proade u opkoljenoj tvrdi, znajuci da nam neprijatelj zaprijecava bijeg te da jekonacna predaja neizbježna. U takvu životu nema spokoja, nego dolazi do stalne oporbeizmedu inzistentnosti naše žudnje i nejakosti volje. Na ovaj ili onaj nacin, ako naimeželimo da nam život bude velik i slobodan, moramo pobjeci iz ovog zatvora i od ove501oporbe.Jedan je od nacina bijega u filozofskoj kontemplaciji. Filozofska kontemplacija, usvom najširem pregledu, ne deli univerzum u dva neprijateljska tabora — prijatelje, ineprijatelje, one koji su od pomoci i suparnike, dobre i zle — nego promatra cjelinu, neopredelivši se. Filozofska kontemplacija, ukoliko je cista od drugih svrha, nije usmjerenana dokazivanje toga da bi ostatak univerzuma bio srodan covjeku. Sva saznajna akvizicijajest uvecanje Sopstva (Self), ali ova se uvecanje najbolje protiže ukoliko ga se ne zahtijevaizravno. Ono se protiže u trenutku kada je jedino djelatna žudnja za saznajom i to takvimizucavanjem koji ne želi unaprijed da njezin predmet treba da ima ovu ili onu znacajku, vecpreudešava Sopstvo znacajkama koje pronalazi u svojim predmetima. Ovo uvecanjeSopstva nije protignuto ukoliko, uzevši Sopstvo kakvo jest, pokušavamo pokazati da jesvet tako slican ovome Sopstvu da je njegova saznaja moguca bez pripuštanja bilo cegašto se cini tudim. Žudnja za dokazom ovoga jest jedan oblik samo-obrane Sopstva, i kaosvaka samo-obrana, ona je zapreka željenom rastu Sopstva, za koji se Sopstveno cutipodobnim. Samo-obrana Sopstva, u filozofskoj spekulaciji kao i drugdje, zrê svet kaosredstvo za vlastite svrhe; pocinjemo od ne-Sopstva, i od velicine ovoga uvecavamogranicja Sopstva; putem beskraja univerzuma onaj duh koji ga kontemplira stjece nekiudjel u beskraju.Zato one filozofije koje prispodobljuju univerzum covjeku ne potkrepljuju velicinuduše. Saznaja je oblik jedinstva Sopstva i ne-Sopstva; kao svako jedinstvo, ono bivaoslabljeno ovlastima, tj. bilo kojim nastojanjem da se univerzum nagna u sklad s onime štonalazimo unutar nas samih. Opstoji provudašnja filozofska tendencija prema stajalištu kojenam kaže da je Covjek mjera svih stvari, da je istina napravljena prema Covjeku, da su prostori vrijeme i svet univerzalija u stvari vlasništvo duha, i da, ako ima icega nestvorenogduhom, ono je nepoznato i bez ikakva znacenja za nas. Ovo je stajalište, ako su našeprethodne diskusije tačne, neistinito; ali i više od toga što je neistinito, ono djeluje nafilozofsku kontemplaciju tako da joj oduzima sve ono što joj podaruje vrednost, buduci daje sputava u granice Sopstva. Što ono zove saznajom nije jedinstvo s ne-Sopstvom, negoprije skup predrasuda, obicaja i želja koje dine nepronican veo izmedu nas i sveta s onustranu. Covjek koji nalazi užitka u takvoj teoriji saznaje jest poput onoga koji nikada ne

napušta domaci krug jer se boji da mu rijec naše biti zakon.Istinska filozofska kontemplacija, naprotiv, nalazi zadovoljstva u svakom povecanjune-Sopstva, u svemu što uvecava objekt kontemplacije i samim tim subjekt u kontemplaciji.Sve što je u kontemplaciji osobno ili privatno, sve što ovisi o obicajima, svakazainteresiranost ili cežnja iskrivljuje objekt i tako oštecuje jedinstvo za kojim traga intelekt.Ali podižuci tako barijeru izmedu subjekta i objekta, takve osobne i privatne stvari protajutamnicom intelekta. Slobodan intelekt vidi stvar onako kako bi ih mogao vidjeti, bez sada iovdje, bez nada i strahova, bez okova obicajnih mnijenja i tradicionalnih predrasuda, mirno,bestrasno, slijedeci iskljucivo cežnju za saznajom — saznajom kao tako neosobnom,cisto kontemplativnom, koliko je to uopše moguce covjeku. Otud ce slobodni intelekt viševrednovati apstraktnije i opcenitije znanje u kojemu se ne javljaju slucajne zgode osobnihživotopisa, od znanja na temelju osjetila i zavisnoga, kako vec takvo znanje ima biti, oiskljucivom i osobnom motrilištu i o tijelu ciji osjetilni organi iskrivljuju koliko i otkrivaju.Duh koji je svikao na slobodu i nepristranost filozofske kontemplacije sacuvat cenešto od te iste slobode i ne pristranosti i u svetu akcije i emocije. On ce promatratinjegove svrhe i cežnje kao delove infinitezimalnih fragmenata u jednom svetu kojega jesav preostali dio nedirnut djelovanjem bilo kojeg covjeka. Nepristranost koja je ukontemplaciji nepomiješana žudnja za istinom iste je duhovne kakvoce koja, u djelanju,protaje pravdom, a u podrucju emocija ona je sveopca ljubav koja se može dati svakome, ane samo onima koji su procijenjeni kao korisni ili vredni divljenja. Tako kontemplacija502uvecava ne samo objekte naših misli nego i objekte naših djelanja i nagnuca: ona nas cinigradanima univerzuma, a ne samo jednog obzidatog grada u ratnom stanju sa svim ostalim.U ovom se svjetskom gradanstvu sastoji istinska covjekova sloboda i njegovo oslobodenjeod sužanjstva ogranicenih nadanja i bojazni.Sažmimo tako rezultat našeg raspravljanja o vrednosti filozofije: filozofiju valjaizucavati, ne radi ikojeg konacnog odgovora na njezina pitanja, buduci da se nijedankonacan odgovor u pravilu ne može spoznati kao istinit, nego prije poradi pitanja samih; jerova pitanja uvecavaju našu predstavu o onome što je moguce, obogacujuci našuintelektualnu imaginaciju i oslabljuju dogmatsku uvjerenost koja zabravljuje duh predspekulacijom; ali iznad svega zato što se, putem velicine univerzuma koji kontemplirafilozofija, i duh prikazao velikim te on protaje podobnim za ujedinjenje s univerzumomkoje konstituira njegovo najviše dobro.503

4. Karl R. Popper - Cilj nauke

Govoriti o ,,cilju” naucne aktivnosti može možda zvucati pomalo naivno; jer jasno jeda razliciti ucenjaci imaju razl1icite ciljeve, a nauka sama (što god to moglo znaciti) nemaciljeva. Sa svime time se slažem. A ipak se cini da kada govorimo o nauci osjecamo, manjeili više jasno, da postoji nešto karakteristicno za naucnu aktivnost; buduci da naucna aktivnostu velikoj mjeri izgleda kao racionalna aktivnost, a buduci da racionalna aktivnost moraimati neki cilj, pokušaj da se opiše cilj nauke i ne mora biti sasvim uzaludan.Smatram da je cilj nauke pronalaženje zadovoljavajucih objašnjenja svega onog štonam izgleda da zahtijeva objašnjenje. Pod objašnjenjem (ili uzrocnim objašnjenjem) mislise na skup iskaza kojima se opisuje stanje stvari koje treba objasniti (explicandum) dokdrugi, objašnjavajuci iskazi cine ,,objašnjenje” u užem smislu rijeci (explicansexplicanduma).U pravilu možemo uzeti da se više ili manje zna da je explicandum istinit, ili da se barsmatra da se to zna. Jer nema mnogo smisla tražiti objašnjenje nekog stanja stvari koje semože pokazati potpuno izmišljenim. (To može biti slucaj s letecim tanjurima: objašnjenje

za kojim se traga ne mora biti objašnjenje letecih tanjura, nego može biti objašnjenje kakodolazi do izvještavanja o letecim tanjurima; no ukoliko bi leteci tanjuri postojali, tada ne bibilo potrebno nikakvo daljnje objašnjenje izvještavanja o njima.) Explicans, s druge strane,koji je predmet našeg traganja, u pravilu nece biti poznat: on ce morati biti otkriven Prematome, naucno objašnjenje, kad god je otkrice, bit ce objašnjenje poznatog pomocunepoznatog493.Da bi bio prihvatljiv (prihvatljivost je stvar stupnja), explicans mora ispuniti odredenibroj uslova. Prvo, on mora logicki povlaciti explicandum. Drugo, explicans bi trebao bitiistinit, premda se obicno nece znati da je istinit; u svakom slucaju, ne smije se znati da jeneistinit ni nakon najkriticnijeg ispitivanja. Ako se ne zna da je istinit (kao što se najcešcebiti slucaj), mora postojati neovisno svjedocanstvo njemu u prilog. Drugim rijecima, onmora biti neovisno proverljiv i smatrat cemo ga tim više zadovoljavajuci što je veca oštrinaonih neovisnih provera koje je preživio.Moram još rasvetliti upotrebu izraza ,,neovisan” s njegovim suprotnostima, ,,adhoc” i (u krajnjim slucajevima) ”cirkularan”.Neka a bude explicandum za koji se zna da je istinit. Buduci da a trivijalno slijedi izsamog a, mogli bismo uvijek ponuditi a kao objašnjenje njega samog. Ali to bi bilo vrlonezadovoljavajuce i pored toga što bismo u tom slucaju znali da je explicans istinit i daexplicandum iz njega slijedi. Dakle, moramo iskljuciti objašnjenja ove vrste zbog njihovecirkularnosti.No cirkularnost koja mi je ovdje na umu jest stvar stupnja. Uzmite slijedeci razgovor:,,Zašto je more danas tako nemirno?” — ,,Zato što je Neptun vrlo ljut” — ,,Kojimsvjedocanstvom možete potkrijepiti vaš iskaz da je Neptun vrlo ljut?“—,,O, pa zar ne viditekako je more vrlo nemirno? I zar nije ono uvijek nemirno kada je Neptun ljut?” Ovo seobjašnjenje smatra nezadovoljavajucim zato što (isto kao u slucaju potpuno cirkularnogobjašnjenja) jedino svjedocanstvo za explicans jest sam explicandum494. Osjecaj da je ovavrsta skoro cirkularnog ili ad hoc objašnjenja vrlo nezadovoljavajuca i odgovarajucizahtjev da objašnjenja te vrste treba izbjegavati, po mom mišljenju su medu glavnimpokretnim silama razvoja nauke: nezadovoljstvo je medu prvim plodovima kritickog iracionalnog pristupa.493 Vidi poslednji odlomak teksta, prije završnog citata, mog clanka ,,Note on Berkeley as a Precursor ofMach”, Brit. Journ. Philos. Sc. 4, 1953, str. 35. (Sada u mojoj knjizi Conjectures and Refutations, str. 174).494 Takav nacin zakljucivanja prisutan je i kod Talesa (Diels -Kranz10, vol. I, str. 456, red 35); Anaksimandra(D.—K. All, A28); Anaksimena (D.—K. A17, Bi); Alkmeona (D.—K. AS).504Da explicans ne bi bio ad hoc, on mora biti bogat sadržajem: on mora imati razneproverljive konzekvence, a medu njima, posebno, proverljive konzekvence koje surazlicite od explicanduma. Upravo su te razlicite proverljive konzekvence ono što imam naumu kada govorim o neovisnim proverama ili o neovisnom svjedocanstvu.Premda ove primedbe mogu možda pomoci da se donekle rasvetli intuitivna idejaneovisno proverljivog explicansa, one nikako još nisu dovoljne da karakterizirajuzadovoljavajuce i neovisno proverljivo objašnjenje. Jer ako je a naš explicandum — nekaa ponovo bude ,,More je danas nemirno”— mi uvijek možemo ponuditi vrlonezadovoljavajuci explicans koji je potpuno ad hoc, premda ima neovisno proverljivekonzekvence. I možemo po volji birati te konzekvence. Možemo izabrati, recimo, ,,Ovešljive su socne” i ,,Svi gavranovi su crni”. Neka b bude njihova konjunkcija. Tada možemokao explicans naprosto uzeti konjunkciju od a i b: ona ce zadovoljavati sve naše do sadaiznesene zahtjeve.Samo ako zahtijevamo da objašnjenja moraju upotrebljavati univerzalne iskaze iliprirodne zakone (dopunjene pocetnim uslovima), možemo napredovati k ostvarenju idejeneovisnih ili ne-ad hoc objašnjenja. Jer univerzalni prirodni zakoni mogu biti iskazi s

bogatim sadržajem i stoga oni mogu biti neovisno provereni svugdje i u svim vremenima.Zato ako se oni koriste kao objašnjenja, oni mogu ne biti ad hoc, jer nam mogu dozvoliti daprotumacimo explicandum kao ponovljivi efekt. Sve to, medutim, vrijedi jedino ako seogranicimo na univerzalne zakone koji su proverljivi, to jest opovrgljivi.Pitanje ,,Koja vrsta objašnjenja može biti zadovoljavajuca?” tako vodi do odgovora:objašnjenje pomocu proverljivih i opovrgljivih univerzalnih zakona i pocetnih uslova. Aobjašnjenje te vrste ce biti tim više zadovoljavajuce što su ti zakoni proverljiviji i što subolje provereni. (To se odnosi takoder i na pocetne uslove.)Na ovaj nacin pretpostavka da je cilj nauke pronalaženje zadovoljavajucih objašnjenjavodi nas dalje do ideje da se stupanj prihvatljivosti objašnjenja povecava putempovecavanja njihovog stupnja proverljivosti, to ce reci, prelaženjem na bolje proverljiveteorije; a to znaci prelaženjem na teorije sve bogatijeg sadržaja, višeg stupnjauniverzalnosti i višeg stupnja preciznosti495. To je, nema sumnje, potpuno u skladu sastvarnom praksom teorijskih nauka.Do fundamentalno istog rezultata možemo doci i na drugi nacin. Ako je cilj naukeobjašnjavanje, njezin ce cilj biti takoder i objašnjavanje onog što je do sada bilo prihvacenokao explicans, na primer, zakona prirode. Tako se zadaca nauke neprestano obnavlja.Možemo neprestano to nastavljati, prelazeci na objašnjenja sve višeg stupnja univerzalnosti— ukoliko doista ne dodemo do konacnog objašnjenja, to ce reci, do objašnjenja koje seniti može niti treba dalje objašnjavati.Ali postoje li konacna objašnjenja? Ucenje koje sam nazvao ,,esencijalizam” svodi sena gledište da nauka mora tragati za konacnim objašnjenjem pomocu suština496: akomožemo objasniti ponašanje neke stvari pomocu njezine suštine — njezinih bitnihsvojstava — tada nikakvo daljnje pitanje ne može biti postavljeno niti treba biti postavljeno(osim možda. teološkog pitanja Tvorca suština). Tako je Descartes verovao da je objasniofiziku pomocu suštine fizickog tijela koja je, po njegovom mišljenju, bila protežnost; a nekiNewtonovci, slijedeci Rogera Cotesa, verovali su da je suština materije u njezinoj inerciji i495 U vezi s teorijom proverljivosti, sadržaja i jednostavnosti i u vezi stupnjeva univerzalnosti i preciznostividi odjeljke 31 do 46 u Logici naucnog otkrica (prvo njemacko izdanje 1934) gdje je objašnjena uskapovezanost tih ideja.496 Potpunije sam razmatrao (i kritizirao) esencijalizam u eseju ,,Three Views Concerning HumanKnowledge” gdje takoder upucujem na svoja ranija razmatranja (u poslednjoj bilješki u odjeljku II); vidiContemporary British Philosophy, III, uredio H. D Lewis, 1956, bilješka 2 na str. 365. (Ovaj esej je sada 3.poglavlje moje knjige Conjectures and Refutations, trece izdanje, 1969).505njezinoj moci da privlaci drugu materiju i smatrali su da se Newtonova teorija može izvestiiz, i tako konacno objasniti pomocu, tih suštinskih svojstava sve materije. Sam Newton jebio drukcijeg mišljenja. Upravo je hipoteza o konacnom ili esencijalistickom uzrocnomobjašnjenju same gravitacije ono što je on imao na umu kada je napisao Scholium generatena kraju Principia: ,,Do sada sam objašnjavao pojave ... pomocu sile gravitacije, ali jošnisam utvrdio uzrok gravitacije same.., a hipoteze ne izmišljam proizvoljno [ili ad hocĆ.”497

Ne vjerujem u esencijalisticko ucenje o konacnom objašnjenju. U prošlosti su kritickitog ucenja u pravilu bili instrumentalisti: oni su interpretirali naucne teorije kao pukeinstrumente za predvidanje bez ikakve objašnjavalacke moci. Ni s njima se ne slažem. Alipostoji treca mogucnost, ,,trece gledište”, kako sam ga nazvao. Ono je dobro opisano kao,,modificirani esencijalizam” — s naglaskom na rijeci ,,modificirani”498

To ,,trece gledište” koje ja zastupam modificira esencijalizam na radikalan nacin.Prije svega odbacujem ideju konacnog objašnjenja i tvrdim da svako objašnjenje može bitidalje objašnjavano pomocu teorije ili pretpostavke višeg stupnja univerzalnosti. Ne možepostojati objašnjenje koje ne treba biti dalje objašnjavano, jer nijedno ne može biti samo—objašnjavajuci opis suštine (poput esencijalisticke definicije tijela, kako ju je iznio

Descartes). Drugo, odbacujem sva što-jest pitanja: pitanja o tome što jest neka stvar, što jenjezina suština ili njezina prava priroda. Moramo napustiti gledište, karakteristicno zaesencijalizam, da u svakoj pojedinoj stvari postoji suština, inherentna prirodna ili princip(kao alkohol u vinu) koji je nužno uzrokuju da bude ono što jest i djeluje onako kakodjeluje. Ovakvo animisticko gledište ništa ne objašnjava, ali je ono navelo esencijaliste(poput Newtona) da izbjegavaju relaciona svojstva, kao gravitaciju, i da smatraju, izrazloga koji su im se cinili a priori valjanim, da zadovoljavajuce objašnjenje mora bitipomocu inherentnih svojstava (za razliku od relacionih svojstava. Treca i poslednjamodifikacija esencijalizma je slijedeca. Moramo napustiti gledište, usko povezano sanimizmom (i karakteristicno za Aristotela za razliku od Platona), da se pozivanjem naesencijalna svojstva inherentna u bilo kojoj pojedinacnoj stvari može objasniti ponašanje testvari. Jer to gledište nikako ne uspijeva da osvetli zašto se razlicite pojedinacne stvariponašaju na slican nacin. Ako se kaže ,,zato što su im suštine slicne” postavlja se novopitanje: zašto ne bi bilo isto toliko razlicitih suština koliko ima i razlicitih stvari?Upravo taj problem je Platon pokušao riješiti tvrdeci da su slicne pojedinacne stvaritvorevina, i zapravo kopije, istog izvornog ,,Oblika” koji je stoga nešto ,,izvan”, ,,prije” i,,iznad” razlicitih pojedinacnih stvari; i doista, mi još uvijek nemamo bolju teoriju slicnosti.Cak i danas se pozivamo na njihovo zajednicko porijeklo kada želimo objasniti slicnost dvacovjeka, ptice i ribe, dvaju kreveta, dvaju automobila, dvaju jezika ili dviju zakonskihprocedura; to ce reci, mi uglavnom objašnjavamo slicnost geneticki; a ako od toganapravimo metafizicki sistem, najverovatnije ce to biti historicisticka filozofija. Aristotel jeodbacio Platonovo rješenje; no buduci da Aristotelova verzija esencijalizma ne sadrži cakni nagovještaj rješenja, cini se da on nikada nije sasvim shvatio problem499.497 Vidi takoder Newtonova pisma Richardu Bentfeyu od 17. sijecnja i posebno od 25. veljace 1693(‘1692—3’). Citirao sam to pis mo u odjeljku III mog clanka ,,Three Views Concerning Human Knowledge”(Conjectures and Refutations, str. 106 i dalje) gdje je taj problem nešto iscrpnije razmatran.498 Izraz ,,modificirani esencijalizam” upotrijebio je kao opis mog ,,treceg gledišta” prikazivac mog clanka,,Three Views Concerning Human Knowledge” u The Times Literary Supplement, 55, 1956, str. 527.Da bi seizbjegli nesporazumi htio bih ovom prilikom reci da to što prihvacam ovaj izraz ne bi trebalo shvatiti kaoustupak ucenju o ,,konacnoj stvarnosti”, a još manje kao ustupak ucenju o esencijalistickim definicijama.Ostajem u potpunosti pri kritici tog ucenja koju sam izložio u knjizi Open Society, vol. II, pogl. 11, odjeljak II(posebno bilješka 42) i na drugim mestima.499 Što se tice Platonove teorije Oblika ili ideja. ,,jedna od njezinih najznacajnijih funkcija je objasnitislicnost osjetilnih stvari…“ Usporedi moju knjigu Open Society, poglavlje 3, odjeljak v; vidi takoder bilješke506Odlucujuci se za objašnjenja pomocu univerzalnih prirodnih zakona, nudimo rješenjebaš za taj poslednji (platonovski) problem. Jer mi pretpostavljamo da su sve pojedinacnestvari i sve pojedinacne cinjenice podložne tim zakonima. Zakoni (koje opet jest potrebnodalje objašnjavati) tako objašnjavaju pravilnosti i slicnosti pojedinacnih stvari ilipojedinacnih cinjenica i dogadaja. I ti zakoni nisu inherentni u pojedinacnim stvarima. (Nitisu oni platonovske ideje izvan sveta.) Prirodni zakoni su shvaceni, naprotiv, kao(hipoteticki) opisi strukturalnih svojstava prirode — samog našeg sveta.U tome je, dakle, slicnost izmedu mog gledišta (,,treceg gledišta”) i esencijalizma;premda ne vjerujem da cemo ikada moci opisati, pomocu naših univerzalnih zakona,konacnu suštinu sveta, ne sumnjam da možemo nastojati prodrijeti sve dublje i dublje ustrukturu našeg sveta ili, kako bismo mogli reci, do svojstava sveta koja su sve bitnija ibitnija ili sve dublja i dublja.Kad god idemo za tim da objasnimo neki hipoteticki zakon ili teoriju novomhipotetickom teorijom višeg stupnja univerzalnosti, mi otkrivamo više o svetu nastojecida prodremo dublje u njegove tajne. I kad god uspijemo opovrgnuti teoriju te vrste, cinimonovo znacajno otkrice. Jer ta opovrgavanja su od izuzetnog znacaja. Ona nas uce

neocekivanom i pokazuju nam da premda smo mi sami tvorci naših teorija, premda su onenaši vlastiti izumi, one su ipak prave tvrdnje o stvarnosti, jer se mogu sukobiti s necim štomi nikada nismo stvorili.Naš ,,modificirani esencijalizam” može, po mom mišljenju, biti od pomoci kada sepostavi pitanje logickog oblika prirodnih zakona. On sugerira da naše teorije ili naši zakonimoraju biti univerzalni, to jest da moraju iznositi tvrdnje o svetu — o svim prostornovremenskimpodrucjima sveta. On sugerira, štoviše, da naše teorije iznose tvrdnje ostrukturalnim ili relacionim svojstvima sveta i da svojstva koja opisuje objašnjavalackateorija moraju u nekom smislu biti dublja od onih koja treba objasniti. Mislim da ta rijec,,dublji” izmice svakom pokušaju iscrpne logicke analize, ali ona ipak vodi naše intuicije.(Tako je i u matematici: svi njezini teoremi su logicki ekvivalentni, u prisustvu aksioma, aipak postoji velika razlika u ,,dubini” koja teško da je podložna logickoj analizi.) ,,Dubina”naucne teorije izgleda da je najuže povezana s njezinom jednostavnošcu i tako sbogatstvom njezinog sadržaja. (Drukcije je s dubinom nekog matematickog teorema za kojise može uzeti da nema sadržaja.) Dva sastavna dela cini se da su potrebna: bogat sadržaj iizvjesna koherentnost i kompaktnost (ili ,,organicnost”) opisanog stanja stvari. Upravo jetaj drugi sastavni dio ono što je tako teško analizirati premda je intuitivno vrlo jasan i njegasu esencijalisti pokušavali opisati kada su govorili o suštinama nasuprot pukomnagomilavanju akcidentalnih svojstava. Mislim da niti možemo niti trebamo ovdje ucinitinešto više nego ukazati na intuitivnu ideju. Jer u slucaju bilo koje pojedinacne predloženeteorije bogatstvo njezinog sadržaja i, dakle, njezin stupanj proverljivosti je ono štoodlucuje o njezinoj zanimljivosti, a ishodi izvršenih provera su ono što odlucuje njezinusudbinu. Sa stajališta metode, njezinu dubinu, koherenciju, pa cak i ljepotu možemosmatrati pukim vodicem ili poticajem naše intuicije i imaginacije. Ipak, cini se dapostoji nešto nalik na dovoljan uslov za dubinu, ili stupnjeve dubine, koji se može logickianalizirati. Pokušat cu to objasniti pomocu jednog primera iz historije nauke.Dobro je poznato da je Newtonova dinamika protigla ujedinjenje Galileove zemaljskei Keplerove nebeske fizike. Cesto se kade da se Newtonova dinamika može induktivnoizvesti iz Galileovih i Keplerovih zakona, a cak se i tvrdilo da se ona može iz njih striktnoizvesti dedukcijom500. Ali to nije tačno; s logickog gledišta, Newtonova teorija, striktno19 i 20 i tekst. Neuspjeh Aristotelove teorije da izvrši tu funkciju spomenut je tamo (u trecem izdanju, 1957)na kraju bilješke 54 uz poglavlje 11.500 Ono što se može izvesti iz Keplerovih zakona (vidi Max Born, Natural Philosophy of Cause and Chance,1949. str. 129—33) jest da je za sve planete ubrzanje prema Suncu u svakom trenutku jednako k/r2, gdje je r507govoreci, proturjeci i Galileovoj i Keplerovoj teoriji (premda se, naravno, obje te teorijemogu dobiti kao aproksimacije cim imamo Newtonovu teoriju s kojom možemo operirati).Iz tog razloga je nemoguce izvesti Newtonovu teoriju niti iz Galileove niti iz Keplerove nitiiz njih obje zajedno, bilo dedukcijom bilo indukcijom. Jer niti deduktivno niti induktivnozakljucivanje ne može nikada od konzistentnih premisa doci do konkluzije koja formalnoproturjeci premisama od kojih smo pošli.To smatram vrlo jakim argumentom protiv indukcije.Sada cu ukratko ukazati na proturjecnosti izmedu Newtonove teorije i njezinihprethodnika. Galileo tvrdi da se baceni kamen ili projektil krece po paraboli osim u slucajuvertikalnog slobodnog pada kada se krece s konstantnim ubrzanjem po pravcu. (Tokomcitave ove diskusije zanemarujemo otpor zraka.) Sa stajališta Newtonove teorije obje ovetvrdnje su pogrešne i to iz dva razlicita razloga. Prva je pogrešna jer putanja dalekometnogprojektila kao što je interkontinentalna raketa (izbacena uvis ili horizontalno) nece biti cakniti približno parabolicna nego elipticna. Ona protaje približno parabola samo ako jeukupna razdaljina letazanemariva u usporedbi s

polumjerom Zemlje. Na to jeukazao i sam Newton uPrincipia, kao i u svojojpopulariziranoj verziji TheSystem of the World, gdje jeilustrirao stvar slikom kojudonosimo na ovoj stranici.Newtonova slika ilustriranjegov iskaz da, ako se brzinaprojektila povecava, a time irazdaljina njegovog leta, on ce''najzad premašujuci zemljinegranice, …preci u prostor a daje i ne dodirne”501.Tako se projektil nazemlji krece po elipsi, a ne poparaboli. Naravno, za dovoljnokratke izbacaje parabola ce bitiodlicna aproksimacija; aliparabolicna putanja nijestriktno izvodiva iz Newtonoverazdaljina izmedu planeta i Sunca u datom trenutku, a k je konstanta, ista za sve planete. Upravo taj rezultat,pak, formalno proturjeci Newtonovoj teoriji (osim pod pretpostavkom da su mase svih planeta jednake, ili,ako su nejednake, da su bar beskonacno male u usporedbi s masom Sunca). Ta cinjenica slijedi iz onog što jeo Keplerovom trecem zakonu ovdje receno u tekstu nakon bilješke 9. No, osim toga, treba imati u vidu da nitiKeplerova niti Galileova teorija ne sadrže Newtonov pojam sile koji se u tradicionalno uvodi u timizvodenjima bez mnogo okolišanja; kao da se taj (,,okultni”) pojam mogao ocitati iz cinjenica i kao da on nijebio rezultat nove interpretacije cinjenica (to jest, ,,fenomena” kako su ih opisivali Keplerovi i Galileovizakoni) u svjetlu potpuno nove teorije. Tek nakon što je uveden pojam sile (a cak i proporcionalnostgravitacijske i inercijalne mase) uopše je moguce povezati gornju formulu za ubrzanje s Newtonovimzakonom privlacenja obratno proporcionalnog kvadratu razdaljine (pod pretpostavkom da su mase planetazanemarive).501 Vidi Newtonova Principia, Scholium na kraju odjeljka II knjige I, str. 55 izdanja iz 1934 (Motteovprijevod koji je revidirao Cajori). Slika iz The System of the World i citat koji su ovdje navedeni nalaze se nastr. 551. tog izdanja.508teorije ukoliko joj ne dodamo fakticno neistinit pocetni uslov (koji je, usput receno,neostvariv u Newtonovoj teoriji jer vodi do apsurdnih konzekvenci), naime, da je Zemljinpolumjer beskonacan. Ako ne uvedemo tu pretpostavku, premda se zna da je neistinita,onda uvijek dobivamo elipsu, u suprotnosti s Galileovim zakonom prema kojem bismotrebali dobiti parabolu.Do potpuno analogne logicke situacije dolazi u vezi s drugim delom Galileovogzakona koji tvrdi postojanje konstante ubrzanja. Sa stajališta Newtonove teorije, ubrzanjetijela u slobodnom padu nikada nije konstantno: ono uvijek raste tokom pada zato što setijelo sve više i više približava centru privlacenja. Ovaj efekt je vrlo primetan ako tijelopada s velike visine, premda je on, naravno, zanemariv ako je visina zanemariva uusporedbi sa Zemljinim polumjerom. U tom slucaju možemo dobiti Galileovu teoriju izNewtonove ako ponovo uvedemo neistinitu pretpostavku da je Zemljin polumjerbeskonacan (ili da je visina s koje tijelo pada jednaka nuli).Proturjecnosti na koje sam ukazao nisu ni u kom slucaju zanemarive za dalekometneprojektile. Na njih možemo primijeniti Newtonovu teoriju (naravno s korekcijama za otpor

zraka), ali ne i Galileovu: ova druga naprosto dovodi do pogrešnih rezultata kao što se lakomože pokazati pomocu Newtonove teorije.Što se tice Keplerovih zakona, situacija je slicna. Ocito je da Keplerovi zakoni uNewtonovoj teoriji samo približno vrijede — to jest striktno ne vrijede — ako uzmemo uobzir medusobno privlacenje planeta502. Ali ima fundamentalnijih proturjecnosti izmedudviju teorija nego što je ova koja je prilicno ocita. Jer cak i ukoliko, cineci ustupak našimprotivnicima, zanemarimo medusobno privlacenje planeta, Keplerov treci zakon, promatransa stajališta Newtonove dinamike, ne može biti ništa drugo nego aproksimacija koja jeprimenljiva na vrlo poseban slucaj: na planete cije su mase jednake ili, ako su nejednake,zanemarive u usporedbi sa Suncevom masom. Buduci da cak niti približno ne vrijedi zadva planeta od kojih je jedan vrlo lagan, a drugi vrlo težak, jasno je da Keplerov treci zakonproturjeci Newtonovoj teoriji na potpuno isti nacin kao Galileov zakon.To se može lako pokazati. na slijedeci nacin. Za sistem dvaju tijela — sistemdvostrukih zvijezda — iz Newtonove teorije proizlazi zakon koji astronomi cesto nazivaju,,Keplerovim zakonom” jer je u uskoj vezi s Keplerovim trecim zakonom. Ovaj takozvani,,Keplerov zakon” kaže da ako je m0 masa jednog od dvaju tijela — recimo Sunca — i akoje m1 masa drugog tijela — recimo planeta — onda, odabiruci odgovarajuce jedinicemerenja možemo iz Newtonove teorije izvesti(1)a3/T2 = m0 + m1,gdje je a srednja razdaljina izmedu dvaju tijela, a T je vrijeme pune revolucije. Medutim,Keplerov vlastiti treci zakon tvrdi da(2)a3/T2 = konstantato ce reci, ista konstanta za sve planete Suncevog sistema. Jasno je da taj zakon dobivamoiz (1) samo pod pretpostavkom da m0 + m1 = konstanta; a buduci da je m0 = konstanta zanaš Suncev sistem ako identificiramo m0 sa Suncevom masom, dobivamo (2) iz (1) ukolikopretpostavimo da je m1 isto za sve planete; ili ako je to cinjenicki neistinito (kao što doista ijest buduci da je Jupiter nekoliko tisuca puta veci od najmanjih planeta), ukolikopretpostavimo da su mase svih planeta jednake nuli u usporedbi sa Suncevom masom tako502 Vidi, na primer, P. Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, 1905, preveo na engleski P. P.Wiener, 1945, dio II, poglavije VI, odjeljak 4. Duhem kaže eksplicitnije ono što je implicitno u Newtonovomvlastitom iskazu (Principia, Knjiga I, stav 1xv, teorem xxv), jer Newton dovoljno jasno daje do znanja datamo gdje su u interakciji više od dva tijela, Keplerovi zakoni ce u najboljem slucaju samo aproksimativnovažiti, a cak i to samo u vrlo posebnim slucajevima od kojih on dva analizira nešto detaljnije. Usput receno,formula (1), u daljnjem tekstu, neproredno slijedi iz Knjige I, stava 1 IX s obzirom na knjigu I, stav xv. (Viditakoder knjigu III, stav xv.)509da možemo staviti m1 = 0 za sve planete. To je sasvim dobra aproksimacija sa stajalištaNewtonove teorije, ali u isto vrijeme staviti m1 = o nije samo striktno govoreci neistinito,nego je i neostvarivo sa stajališta Newtonove teorije. (Tijelo s masom jednakom nuli ne bise više pokoravalo Newtonovim zakonima kretanja.) Tako, cak i ukoliko zaboravimo sve omedusobnom privlacenju planeta, Keplerov treci zakon (2) proturjeci Newtonovoj teorijikoja daje (1).Važno je uociti da iz Galileove ili Keplerove teorije ne dobivamo ni najmanjinagovještaj kako bi te teorije trebalo modificirati — koje bi neistinite premise trebalousvojiti i koje uslove stipulirati — ako bismo pokuša1i prijeci od tih teorija na neku drugu iopcenitije važecu kao što je Newtonova. Tek nakon što projedujemo Newtonovu teorijumožemo otkriti da li su, i u kojem smislu, stare teorije njezine aproksimacije. Ukratkoreceno, premda su sa stajališta Newtonove teorije Galileova i Keplerova teorija odllicneaproksimacije nekih posebnih Newtonovih rezultata, za Newtonovu teoriju se ne može reci,sa stajališta drugih dviju teorija, da je ona aproksimacija njihovih rezultata. Sve to pokazujeda logika, bilo deduktivna bilo induktivna, ne može nikako napraviti korak od tih teorija k

Newtonovoj dinamici503. Samo genijalnost može napraviti taj korak. Jednom kada je onnapravljen, može se reci da Galileovi i Keplerovi rezultati potkrepljuju novu teoriju.Ovdje me, medutim, ne zanima toliko nemogucnost indukcije koliko problem dubine.A što se tice tog problema, možemo doista nešto nauciti iz našeg primera. Newtonovateorija ujedinjuje Galileovu i Keplerovu. Ali daleko od toga da je ona puka konjunkcija tihdviju teorija — koje igraju ulogu explicanda za Newtonovu teoriju — ona ih ispravljaobjašnjavajuci ih. Prvotni zadatak objašnjavanja bio je dedukcija ranijih rezultata. A tajzadatak je ispunjen ne izvodenjem tih ranijih rezultata nego izvodenjem neceg boljegumesto njih: novih rezultata koji se, pod posebnim uslovima starih rezultata, numerickivrlo približavaju starim rezultatima, a u isto vrijeme ih ispravljaju. Tako se može reci daempirijski uspjeh stare teorije potkrepljuje novu teoriju; k tome, ispravke se mogu opetproveravati — i možda pobiti ili, pak, potkrijepiti. Ono što navedena logicka situacijajasno iznosi na vidjelo jeste cinjenica da nova teorija nikako ne može biti cirkularna ili adhoc. Ne samo da nova teorija ne ponavlja svoj explicandum nego mu ona proturjeci iispravlja ga. Na taj nacin cak i svjedocanstvo u prilog explicandumu protaje neovisnosvjedocanstvo u prilog novoj teoriji. (Usput receno, ova nam analiza dopušta da objasnimovrednost metrickih teorija i merenja i tako nam pomaže da izbjegnemo pogreškuprihvacanja merenja i preciznosti kao konacnih i nesvodivih vrednosti).Smatram da kad god u empirijskim naukama nova teorija višeg stupnja univerzalnostiuspješno objasni neku stariju teoriju ispravljajuci je, to je siguran znak da je nova teorijaprodrla dublje od onih starijih. Zahtjev da nova teorija treba približno sadržavati staruteoriju, za odgovarajuce vrednosti parametara nove teorije može se nazvati (slijedeciBohra) ,,principom korespondencije”.Kao što sam prije rekao, ispunjenje ovog zahtjeva je dovoljan uslov za dubinu. Da tonije i nužan uslov može se vidjeti iz cinjenice da Maxwellova elektromagnetska valnateorija nije, u tom smislu, ispravila Fresnelovu valnu teoriju svjetlosti. Ona je, nemasumnje, znacila napredovanje u dubini, ali u drukcijem smislu: ,,Staro pitanje o pravcuvibracija polarizirane svjetlosti postalo je bespredmetno. Teškoce u vezi s rubnim uslovimaza granice izmedu dviju sredina bile su riješene samim temeljima teorije. Više nisu bilepotrebne nikakve ad hoc hipoteze radi eliminiranja longitudinalnih svjetlosnih valova. Tlaksvjetlosti, tako znacajan u teoriji zracenja i tek kasnije eksperimentalno utvrden, mogao jebiti izveden kao jedna od konzekvenci te teorije.”504 Ovaj briljantni odlomak u kojem503 Pojmovi sile (usp. bi1ješku 8) i djelovanja na razdaljinu donose nove teškoce.504 A. Einstein, Physikalische Zeitschrift, 10, 1909, str. 817. i dalje. Za napuštanje teorije materijalnog etera(implicitno u Maxwellovom neuspjehu da izgradi njegov prihvatljiv materijalni model) može se reci da u gore510Einstein ocrtava neka od glavnih protignuca Maxwellove teorije i usporeduje je sFresnelovom može se uzeti kao pokazatelj da ima i drugih dovoljnih uslova za dubinu kojemoja analiza ne pokriva.Zadatak nauke, koji je, po mom mišljenju, pronalaženje zadovoljavajucih objašnjenja,teško se može razumjeti ako nismo realisti. Jer zadovoljavajuce objašnjenje je ono koje nijead hoc; a ta ideja — ideja neovisnog svjedocanstva — teško se može razumjeti bez idejeotkrica, napredovanja prema dubljim slojevima objašnjenja, bez ideje da postoji nešto štobismo otkrivali i kriticki raspravljali.Ali ipak mi se cini da u okviru metodologije ne moramo pretpostaviti metafizickirealizam; ne cini mi se da nam on može biti od velike pomoci, osim na intuitivan ni Jerjednom kada nam je receno da je cilj nauke objašnjavanje i da je najprihvatljivijeobjašnjenje ono koje je najstrože proverljivo i najstrože provereno, mi znamo sve štotrebamo znati kao metodolozi. Ne možemo tvrditi da je taj cilj ostvariv niti pomocu niti bezpomoci metafizickog realizma koji nam može dati jedino neko intuitivno ohrabrenje, nekunadu, ali nikakvu vrstu sigurnosti. I premda se može reci da racionalna rasprava o

metodologiji ovisi o pretpostavljenom ili hipotetickom cilju nauke, ona zacelo ne ovisi ometafizickoj i najverovatnije neistinitoj pretpostavci da se istinita strukturalna teorijasveta (ako uopše postoji) dade otkriti ili izraziti u ljudskom jeziku.Ako se slika sveta koju suvremena nauka prikazuje uopše približava istini —drugim rijecima, ako imamo nešto nalik na ,,naucnu saznaju” — onda uslovi prisutniskoro svugdje u univerzumu cine gotovo nemogucim otkrivanje strukturalnih zakona onevrste za kojima tragamo, a tako onemogucuju i protizanje ,,naucne saznaje”. Jer gotovosvi krajevi univerzuma su ispunjeni kaoticnim zracenjem, a gotovo sve ostalo materijom uslicnom kaoticnom stanju. Usprkos tome, nauka je bila cudesno uspješna u napredovanju konome što bi, po mom mišljenju, trebalo biti smatrano njezinim ciljem. Smatram da se ovaneobicna cinjenica ne može objasniti a da se ne dokaže previše. Ali može nas potaknuti datežimo tom cilju, premda ne možemo dobiti dodatni poticaj da vjerujemo da ga stvarnomožemo protici, niti na osnovi metafizickog realizma niti na osnovi neceg drugog.BIBLIOGRAFSKA BILJEŠKAOvdje razmatranu ideju da teoriju mogu ispravljati ,,opažajni” ili ,,pojavni” zakonkoji hi trebale objasniti (kao, na primer, Keplerov treci zakon) izlagao sam cesto u svojimpredavanjima. Jedno od tih predavanja je potaklo ispravljanje jednog prividnog pojavnogzakona (vidi clanak iz 1941, na koji upucujem u knjizi Poverty of Historicism, 1957, 1960,bilješka na str. 134. i dalje). Drugo od tih predavanja je bilo objavljeno u Gesetz undWir!clichkeit, ur. Simon Moser (1948), 1949. Ta ista moja ideja bila je i ,,pocetna tačka”(kako on sam kaže na str. 92) clanka P. K. Feyerabenda ,,Explanation, Reduction andEmpiricism” (u Minnesota Studies in the Philosophy of Science, 3, ur. Herbert Feigl iGrover Maxwell, 1962) cija se referenca (66) odnosi na ovaj clanak (prvi put objavljen ucasopisu Ratio, 1, 1957). Autori raznih clanaka o srodnim temama izgleda da su previdjeliFeyerabendovo upucivanje na moj tekst.analiziranom smislu daje dubinu Maxwellovoj teoriji kada se ona usporeduje S Fresnelovom; a to je, cini mise, implicitno u citatu iz Einsteinovog clanka. Tako Maxwellova teorija u Einsteinovoj formulaciji možda inije zapravo primer drugog smisla ,,dubine”. Ali u Maxwellovom originalnom obliku cini mi se da jest.511

5. Thomas S. Kuhn - Nahnadna razmišljanja o paradigmama

Proteklo je vec sedam godina otkako je objavljena nova knjiga Struktura naucnihrevolucija. Reakcije na nju bile su raznolike i ponekad kriještave, ali knjiga se i nadaljemnogo cita i predmet je brojnih rasprava. Sve u svemu, veliko mi je zadovoljstvozanimanje što ga je pobudila uk1jucivši i znatan dio kritickih opaski. Ipak, jedan aspektnjezina odjeka povremeno me obeshrabruje. Prateci razgovore, osobito one medu ljudimakoji su se knjigom oduševi1i, cesto mi je bilo teško verovati da svi ucesnici u raspravigovore o istoj knjizi. Sa ža1jenjem zakljucujem da je dio razloga njezina uspjeha u tomešto ona može svima znaciti gotovo sve.Za tu pretjeranu plasticnost nijedan aspekt knjige nije toliko odgovoran koliko to štose u njoj uvodi termin ,,paradigma”505, rijec koja se na njezinim stranicama pojavljujecešce nego bilo koja druga, izuzimajuci gramaticke cestice. Pozvan da objasnimo odsustvoindeksa, ja redovno ukazujem da bi natuknica radi koje bi se najcešce zagledalo u nj bila:,,paradigma, 31—279, passim”. Kriticari, bilo dobronamjerni ili ne, bili su jednodušni unag1ašavanju velikog broja raz1icitih znacenja u kojima se taj termin upotrebljava.506Jedna komentatorka koja je smatrala stvar vrednom sistematskog ispitivanja izradila jedje1omicno kazalo pojmova i naš1a najmanje dvadeset i dvije razlicite upotrebe u rasponuod ,,konkretno naučno dostignuce” (str. 51) do ,,karakteristican skup uvjerenja ipreduvjerenja” (str. 58), pri cemu ova potonja obuhvacaju zajedno instrumentalna, teorijskai metafizicka opredjeljenja (str. 85—88)507. Premda niti sastav1jacica tog kazala niti ja ne

mislimo da je situacija tako beznadna kako bi te divergencije sugerirale, ocig1edno traži serazjašnjenje. A niti razjašnjenje samo pa sebi nece biti dovoljno. Ma kolik bio njihov broj,upotrebe ,,paradigme” u knjizi dele se u dva skupa koji oba zahtijevaju raz1icita imena izasebnu raspravu. Jedno je znacenje ,,paradigme” globalno te obuhvaca sva zajednickaopredjeljenja jedne znanstvene skupine; drugo izdvaja posebno važnu vrstu opredjeljenja istoga je podskup prvoga. U tekstu koji slijedi pokušat cu ih najprije razmrsiti a onda pomnoispitati ono za koje mislim da mu je najhitnije potrebna filozofska pažnja. Koliko god dasam nepotpuno razumijevao paradigme kad sam pisao knjigu, još smatram da one zaslužujumnogo pažnje.U knjizi termin ,,paradigma” ulazi u blisko srodstvo i fizicko i logicko, s izrazom,,naučno zajednica” (str. 50—51). Paradigma je ono što dele c1anovi znanstvenezajednice, i samo oni. Obrnuto, projedovanje zajednicke paradigme je ono što konstituiranaučnu zajednicu od skupine inace disparatnih ljudi. Kao empirijske generalizacijeoba se ta iskaza mogu braniti. Ali u knjizi oni bar delimično fungiraju kao definicije arezultat je cirkularnost s bar nekoliko loših posledica508. Ako treba uspješno objasniti505 Drugi problemi i izvori nesporazuma raspravljeni su u mom ogledu ''Logic of Discovery or Psychologyof Research”, u Criticism and the Growth of Knowledge, uredili I. Lakatos and A. Musgrave, Cambridge,Cambridge University Press, 1970; vidi str. 266—292. gore. Ta knjiga, koja takoder sadrži jedan prošireni,,Response to Critics”, cini cetvrti svezak radova Medunarodnog kolokvija o filozofiji nauke, održana uBedford College, London, u toku srpnja 1965. Kraca ali odmjerenija rasprava o kritickim reakcijama naStrukturu naucnih revolucija pripremljena je za japanski prijevod te knjige. Jedna engleska verzija ukljucenaje u kasnija americka izdanja. Delovi tih clanaka nastavljaju ondje gdje ovaj završava i tako pojašnjavajuodnose ovdje iz1oženih ideja s pojmovima kao što su nesumjerljivost i revolucije.506 Najpromišljeniji i potpuno negativan prikaz tog problema jest onaj Dudleyja Shaperea ,,The Structure ofScientific Revolutions”, Philosophical Review 73, 1964, str. 383—394.507 Margaret Masterman. ''The Nature of a Paradigm”, u Criticism and the Growth of Knowledge, uredili I.Lakatos i A. Musgrave. U zagradama navedene stranice odnose se na moju Strukturu naucnih revolucija.508 Najštetnija od tih posledica proizlazi iz moje upotrebe termina ,,paradigma” kad lucim ranije razdoblje urazvoju neke pojedinacne nauke od kasnijega. Za vrijeme onoga što se u Strukturi naucnih revolucija512termin ,,paradigma”, najprije treba uvidjeti da naučno zajednica ima nezavisnopostojanje.U stvari, identificiranje i proucavanje naučnih zajednica pojavilo se nedavno kaoznacajan predmet istraživanja medu sociolozima. Preliminarni rezultati, od kojih su mnogijoš neobjavljeni, namecu zak1jucak da potrebne empirijske tehnike nisu trivijalne a da suneke od njih vec na raspolaganju a za druge je sigurno da ce biti razvijene509. Vecinaaktivnih ucenjaka smesta odgovara na pitanja o svojoj pripadnosti zajednicama prihvacajucikao gotovu cinjenicu da je odgovornost za razlicite postojece specijalnosti iistraživacke tehnike raspodeljena medu grupe bar grubo odredena clanstva. Stoga cupretpostaviti da ce sistematicnija sredstva za njihovu identifikaciju biti otkrivana izadovoljit cu se kratkim izlaganjem jedne intuitivne predstave o zajednici, one kojuuveliko dele ucenjaci i sociolozi i odreden broj povjesnicara nauke.Prema tom gledištu naučno se zajednica sastoji od onih koji se bave jednomnaučnom specijalnošcu. Povezani zajednickim elementima u svom obrazovanju inaukovanju oni vide sebe i drugi ih vide kao ljude odgovorne za nastojanje oko ostvarenjaskupa zajednickih ciljeva ukljucivši izobrazbu svojih naslednika. Takve zajednicekarakterizira relativna punina komunikacije unutar grupa i relativna jednodušnost sudovagrupe u strucnim stvarima. U znacajnoj mjeri clanovi dane zajednice apsorbirat ce istuliteraturu i izvlaciti iz nje slicne pouke510. Buduci da je pažnja razlicitih zajednicausmjerena na razlicite stvari, za ocekivati je da strucna komunikacija preko grupnih linijabude tegobna, cesto dovodi do nesporazuma i, ako se nastavi, može stvoriti znacajna

neslaganja.Jasno, zajednice u tom smislu postoje na brojnim razinama. Možda sviprirodonaučnici tvore zajednicu. (Ne smijemo, mislim, dozvoliti da oluja oko C. P.Snowa prikrije ono o cemu je on rekao ono što je ocig1edno.) Na samo malo nižoj raziniglavne znanstvene profesionalne grupe pružaju primere zajednica: fizicari, kemicari,astronomi, zoolozi i drugi. Za te vece zajednice grupno se clanstvo lako utvrduje osim narubovima. Najviši znanstveni stupanj, clanstvo u strucnim društvima i casopisi. koji secitaju obicno su više nego dovoljni. Slicne ce tehnike takoder izdvojiti glavne podgrupe:organski kemicari i možda kemicari proteina medu njima, fizicari cvrstog stanja i visokeenergije, radio-astronomi itd. Tek na slijedecoj nižoj razini iskrsavaju empirijske teškoce.Kako bi neupuceni izdvojio grupu za fage prije nego što je ona stekla slavu u javnosti? Zanaziva ,,predparadigmatskim razdobljem” oni koji se bave nekom znanošcu podeljeni su u odreden brojsuparnickih ško1a od kojih svaka prisvaja nadležnost za isto predmetno podrucje, ali mu pristupa na nacinprove razlicit od sviju ostalih. Taj razvojni stadij pracen je relativno brzim prolazom, obicno kao posledicomnekog znacajnog naučnog dostignuca ka takozvanom protparadigmatskom razdoblju koje karakteriziraišcezavanje sviju ili vecine ško1a, promena koja dopušta daleko snažnije profesionalno ponašanje clanovimapreostale zajednice. Ja još uvijek mislim da je taj obrazac i tipican i važan, ali o njemu se može raspravljatiodvojeno od prvog dostignuca jedne paradigme. Što god paradigme bile, njih projeduje bilo koja naučnozajednica, ukljucujuci škole tzv. predparadigmatskog razdoblja. Moj propust da jasno uocim tu stvar doprinioje da se paradigma ucini kao neki kvazimisticki entitet ili osobina koja poput karizme transformira one koji sunjom zaraženi. Postoji transformacija, ali do nje se ne dolazi usvajanjem paradigme.509 W. 0. Hagstrom, The Scientific Community, New York, Basic Books, 1965, glave 4 i 5; D. J. Price i D. deB. Beaver, ''Collaboration in an Invisible College”, American Psychologist 21, 1966, str. 1011—18; DianaCrane, ''Social Structure in a Group of Scientists: A Test of the ‘Invisible College’ Hypothesis”, AmericanSociological Review 34, 1969., str. 335—52; N. C. Mullins, ,,Social Networks among Biological Scientists”,doktorska disertacija, Harvard University, 1966. i ~The Development of a Scientific Specialty”, Minerva 10,1972., str. 51—82.510 Historicaru kome su tehnika intervjua i upitnika obicno nedostupne zajednicki izvorni materijal cestopribavija najznacajnije nagovještaje o strukturi zajednice. To je jedan od razloga zašto se u Strukturi naucnihrevolucija o široko citanim djelima poput Newtonovih Principia tako cesto govori kao o paradigmama. Sadbih ih opisao kao osobito važne izvore elemenata u disciplinarnoj matrici zajednice.513to covjek mora pribjeci pohadanju ljetnih seminara i specijalnih konferencija, imati uvid uspiskove za distribuciju preprintova i iznad svega u formalne i neformalne komunikacijskemreže, uk1jucivši veze medu citatima511. Držim da taj proao može i da ce biti obavljen teda ce on tipicno kao rezultat dati zajednice od možda stotinjak clanova a ponekad znacajnomalobrojnije. Pojedini ucenjaci, osobito oni najsproobniji, pripadat ce nekolicini takvihgrupa bilo istovremeno bilo sukcesivno. Premda još nije jasno kako nas daleko možeodvesti empirijska analiza, postoji izvrstan razlog da pretpostavimo da je naučnoaktivnost raspodeljena medu zajednice te vrste i da je one provode.Pretpostavimo sada da smo ma kojim tehnikama identificirali jednu takvu zajednicu.Kojim se zajednickim elementima objašnjava relativno neproblematican karakter strucnogkomuniciranja i relativna jednodušnost strucnog suda? Na to pitanje Struktura naucnihrevolucija dopušta odgovor: ,,paradigma” ili ,,skup paradigama”. To je jedno od dva glavnaznacenja u kojima se taj termin javlja u knjizi. Za nj bih sad mogao usvojiti oznaku,,paradigma1”, ali manje ce zbrke nastati ako ga zamijenim izrazom ,,disciplinarna matrica”— ,''disciplinarna” zato što je u zajednickom projedu sviju koji se bave nekom strucnomdisciplinom a ,,matrica” zato jer se sastoji od uredenih elemenata raznih vrsta od kojihsvaki zahtijeva daljnju specifikaciju. Sastavni delovi disciplinarne matrice ukljucujuvecinu ili sve predmete grupnog opredjeljenja opisanih u knjizi kao paradigme, deloviparadigama ili paradigmatski512. U ovom casu necu niti pokušati sastaviti iscrpan popis,nego cu umesto toga ukratko identificirati tri od njih, jer oni — zato što su od centralna

znacenja za saznajno djelovanje grupe — treba da budu od osobita interesa za filozofenauke. Govorimo o njima kao o simbolickim generalizacijama, modelima i uzorcima.Prvo dvoje vec su poznati predmeti filozofske pažnje. Naproe, simbolicke sugeneralizacije oni izrazi koje grupa upotrebljava bez pitanja a koji se mogu lako staviti uneki logicki oblik kao što je (x) (y) (z) f (x, y, z). Oni su komponente disciplinarne matricekoje su formalne ili se lako dadu formalizirati. Modeli, o kojima u ovom clanku necu višeimati što da kaže, jesu ono što grupi daje preferirane analogije ili, kad su dubokoprihvacene, neku ontologiju. U jednoj krajnosti oni su heuristicki: strujni krug može bitiplodno promatran kao hidrodinamicki sistem stabilna stanja ili plin se ponaša kao skupbiljarskih kugli u nasumicnu kretanju. U drugoj, oni su predmeti metafizickogopredjeljenja: toplina tije1a jest kineticka energija svojih sastavnih cestica ili, jošociglednije metafizicki, svi opažljivi fenomeni posledica su kretanja i meduakcije kvalitativnoneutralnih atoma u praznu prostoru513. Najzad, uzorci su konkretna rješenjaproblema koja grupa prihvaca kao paradigmatska u sasvim uobicajenu smislu. Mnogi odvas vec su zacelo pogodili da termin ,,uzorak” daje novo ime za drugo i fundamentalnijeznacenje ,,paradigme” u mojoj knjizi.Da bismo razumjeli kako naučno zajednica funkcionira kada proizvodi iproglašava valjanu saznaju, u krajnjoj liniji moramo, mislim, razumjeti djelovanje bar tihtriju komponenata disciplinarne matrice. Promene u bilo kojoj mogu rezultiratipromenama naučnog ponašanja koje se održavaju i na mesto istraživanja grupe i nanjezine kriterije proveravanja. Ja ovdje necu pokušavati braniti jednu tako opcenitu tezu.511 E. Garfield, ,,The Use of Citation Data in Writing the History of Science, Philadelphia, Institute forScientific Information, 1964; M. Kessler, ,,Comparison of the Results of Bibliographic Coupling andAnalytic Subject Indexing”, American Documentation 18, 1965., str. 223—33; D. J. Price, ''Networks ofScientific Pappers”, Science 149, 1965., str. 510—15.512 Vidi Strukturu naucnih revolucija, str. 83—88.513 Nije uobicajeno ukljucivati, recimo , atome, polja ili sile koje djeluju na razdaljinu pod rubriku modela,ali ja trenutno ne vidim ništa loše u toj proširenoj upotrebi. Ocigledno, stupanj opredeljenost zajednicevarira kad se od heuristickih modela ide ka metafizickim, ali cini se da priroda saznajnih funkcija modelaostaje ista.514Moja su prvenstvena briga sada uzroci. Ali da im nacinim mesta najprije moram reci neštoo simbolickim generalizacijama.U naukema, a osobito u fizici, generalizacije se cesto vec nalaze u simbolickomobliku: f =ma, I = V/R ili 2? 8 2 m /h2 (E + V) ? = 0. Druge su obicno iskazanerijecima: ,,akcija je jednaka reakciji”, ,,kemijski spoj ima stalne težinske omjere” ili ,,svestanice potjecu od stanica”. Nitko nece dovoditi u pitanje to da clanovi znanstvenezajednice u svom radu rutinski upotrebljavaju izraze poput tih, da to obicno cine neosjecajuci potrebu za posebnim opravdavanjem i da ih drugi clanovi njihove grupe rijetkopozivaju da obrazlože svoje protupke u tim tačkama. To ponašanje je važno jer bez zajednickevezanosti za skup simbolickih generalizacija logika i matematika ne bi se moglerutinski primenjivati u radu zajednice. Primer taksonomije ukazuje na to da prirodnanauka može postojati uz malen broj takvih generalizacija a možda bez ijedne. Kasnije cuukazati na to kako je do toga moglo doci. Ali ne vidim razloga sumnji u opce prošireniutisak da snaga jedne nauke raste s brojem simbolickih generalizacija što ih oni koji senjom bave imaju na raspolaganju.Obratite, medutim, pažnju na to kako je malena mjera slaganja što smo ga pripisaliclanovima naše zajednice. Kad kažem da oni dele vezanost za, recimo, simbolickugeneralizaciju f = ma, mislim time samo da oni nece prigovoriti covjeku koji ispiše cetirisimbola f, =, m i a po redu u jednom retku, koji po pravilima logike i matematike baratanastalim izrazom i koji izloži još uvijek simbolicki rezultat. Kod te tačke u raspravi za nas

— premda ne za ucenjake koji se njima služe — ti simboli i izrazi tvoreni njihovimsastavljanjem jesu neinterpretirani, još bez empirijskog znacenja ili primene. Zajednickavezanost za skup generalizacija opravdava logicko i matematicko baratanje i izazivavezanost za rezultat. Ali to ne mora implicirati slaganje o nacinu na koji treba simbole,pojedinacno ili skupno, stavljati u korelaciju s rezultatima eksperimenta ili opažanja. U tojmjeri zajednicke simbolicke generalizacije funkcioniraju zasada kao izrazi u cistommatematickom sistemu.Analogija izmedu znanstvene teorije i cistog matematickog sistema naširoko jeiskorištavana u filozofiji nauke XX stoljeca i odgovorna je za neke krajnje zanimljive,rezultate. Ali to je samo analogija i zato može zavaravati. Smatram da smo bili njezinežrtve u nekoliko aspekata. Jedan od njih neproredno je relevantan za moj argument.Kad se izraz kao što je f = ma pojavi u cistom matematickom sistemu, on je ondje, datako kažem, jednom i zauvijek. To jest, ako ude u rješenje matematickog problemapostavljena unutar sistema, on uvijek ulazi u obliku f = ma ili u obliku svodivu na tajsupstitutivnošcu identiteta ili nekim drugim sintaktickim pravilom supstitucije. Unaukema se simbolicke generalizacije obicno ponašaju veoma razlicito. One nisu generalizacijeu tolikoj mjeri koliko su to generalizacijske skice, shematske forme ciji detaljnisimbolicki izraz varira od jedne primene do druge. Za problem slobodnog pada f =ma protaje mg = md2s/dt2. Za jednostavno njihalo to protaje mgSin? = — md2s/dt2. Zaspojene harmonicke oscilatore to dobiva oblik dviju jednadžbi prva od kojih bi se moglanapisati m1d2s1/dt2 + k1s1 = k2(d + s2 — s1). Zanimljiviji mehanicki problemi, na primerkretanje žiroskopa, pokazali bi još veci disparitet izmedu f = ma i stvarne simbolickegeneralizacije na koju se primenjuju logika i matematika; ali mora da je vec jasno što hocureci. Premda su neinterpretirani simbolicki izrazi zajednicki projed c1anova znanstvenezajednice i premda takvi izrazi daju grupi ulaznu tačku za logiku i matematiku, ta se orudane primenjuju na zajednicku generalizaciju nego na jednu ili drugu njezinu specijalnuverziju. U nekom smislu svaka takva klasa zahtijeva nov formalizam514.514 Ta se teškoca ne da izbjeci tako da se zakoni newtonovske mehanike izraze, recimo, u lagrangeovskomili hamiltonovskom obliku. Naprotiv, potonje su formulacije doslovno skice zakona prije nego zakoni, a tonije s1ucaj s Newtonovom formulacijom mehanike. Zapocinjuci s Hamiltonovim ili Lagrangeovim515Slijedi jedan zanimljiv zakljucak po svoj prilici relevantan za status teorijskihtermina. Oni filozofi koji izlažu znanstvene teorije kao neinterpretirane formalne sistemecesto primecuju da empirijska referencija dolazi takvim teorijama odozdo, iduci odempirijski smislenog bazicnog rjecnika u teorijske termine. Unatoc dobro poznatimteškocama koje se gomilaju oko pojma bazicnog rjecnika, ne mogu sumnjati u važnost togputa u transformaciji nekog neinterpretiranog simbola u znak za odredeni fizicki pojam. Alito nije jedini put. Formalizmi u naukema se dovode u odnos s prirodom i pri vrhu bezproredujuci dedukcije koja eliminira teorijske termine. Prije nego što može zapoceti slogickim i matematickim manipulacijama koje završavaju predvidanjima ocitavanjamjernih instrumenata, ucenjak mora ispisati poseban oblik od f = ma koji je primenjiv na,recimo, vibrirajuci žicu ili poseban oblik Schrödingerove jednadžbe koji je primenjiv na,recimo, helijev atom u magnetskom polju. Koji god on protupak pri tome upotrijebi, ovajne može biti cisto sintakticki. Empirijski sadržaj mora uci u formalizirane teorije odozgokao i odozdo.Taj se zakljucak, mislim, ne može izbjeci predlaganjem da se Schrödingerovajednadžba ili f = ma protumace kao kratica za konjunkciju brojnih posebnih simbolickihoblika koje ti izrazi dobivaju u primeni na posebne fizicke probleme. Na prvome mestuucenjaci bi još uvijek trebali kriterije koji ce im kazati koja posebna simbolicka verzijatreba da bude primijenjena na koji problem i ti bi kriteriji, isto kao pravila o korelaciji, zakoja se kaže da prenose znacenje iz bazicnog rjecnika u teorijske termine, bili nosilac

empirijskog sadržaja. Pored toga, nikakva konjunkcija posebnih simbolickih oblika ne biiscrpila ono što se može s pravom reci da clanovi znanstvene zajednice znaju o tome kakoprimenjivati simbolicke generalizacije. Suoceni s nekim novim problemom, oni se cestomogu složiti oko posebne simbolicke formule primerene njemu cak i ako nijedan od njihnije nikada ranije vidio taj posebni simbolicki izraz.Od svakog se prikaza saznajnog aparata znanstvene zajednice može logicno tražitida nam kaže nešto o nacinu na koji clanovi grupe, prije izravno relevantnog empirijskogsvjedocanstva, izabiru specijalni formalizam primeren odredenom problemu, a osobitojednom novom problemu. Jasno je da je to jedna od temeljnih funkcija kojima služinaučno znanje. Ono to, dakako, ne cini uvijek ispravno; ima prostora, zapravo ipotrebe, za empirijske provere specijalnog formalizma predloženog za novi problem.Deduktivni koraci i usporedba njihovih konacnih produkata s eksperimentom ostaju jedanod preduslova nauke. Ali specijalni formalizmi redovno se prihvacaju kao plauzibilni iliodbacuju kao neplauzibilni prije eksperimenta. Povrh toga, sa znacajnom ucestalošcusudovi zajednice pokazuju se ispravni. Stoga smišljanje jednog specijalnog formalizma,nove verzije formalizacije, ne može biti sasvim poput iznalaženja jedne nove teorije.Izmedu ostalog, ono se prvo može nauciti, dok se iznalaženje teorija ne može. To je onocemu su prvenstveno namijenjeni problemi na kraju poglavlja u tekstovima o naukema.Što može biti to što studenti uce dok ih rješavaju?Tom je pitanju provecen najveci dio ostatka ovog clanka, ali ja cu mu pristupitiindirektno postavljajuci najprije jedno obicnije pitanje: kako ucenjaci dovode simbolickeizraze u odnos s prirodom? To su zapravo dva pitanja u jednom, jer može se pitati bilo aspecijalnoj simbolickoj generalizaciji smišljenoj za odredenu eksperimentalnu situaciju biloo pojedinacnoj simbolickoj konzekvenci te generalizacije deduciranoj radi usporedbe seksperimentom. Za našu svrhu možemo tretirati ta dva pitanja kao jedno. U naučnojpraksi na njih se takoder obicno odgovara zajedno.jednadžbama, covjek mora svejedno ispisati poseban hamiltonijan ili lagranžijan za onaj poseban problemkoji je pred njim. Obratite, medutim, pažnju na to da je odlucujuca prednost tih formulacija u tome da onecine daleko lakšim izabiranje odredenog formalizma koji odgovara odredenom problemu. SuprotstavljeneNewtonovoj formulaciji, one tako ilustriraju tipican smjer normalnog naučnog razvoja.516Otkako je napuštena nada u jezik osjetilnih podataka, uobicajeni je odgovor na topitanje bio pomocu pravila korespondencije. Obicno se uzimalo da su ona ili operacionalnedefinicije naučnih termina ili pak skup naucnih i dovoljnih uslova za primenjivost tihtermina.515 Osobno ne sumnjam da bi ispitivanje znanstvene zajednice iznijelo na vidjelobrojna takva pravila zajednicka njezinim clanovima. Verovatno bi nekoliko drugih moglobiti legitimno izvedeno iz pažljiva promatranja njihova ponašanja. Ali iz razloga koje samnaveo drugdje i na koje cu ukratko skrenuti pažnju niže u tekstu doista sumnjam da bipravila korespondencije, otkrivena na taj nacin, bila i približno dovoljna brojem i snagomda objasne stvarne korelacije izmedu formalizma i eksperimenta što ih redovno i bezproblema uspostavljaju clanovi grupe516. Ako filozof želi adekvatan korpus pravilakorespondencije, on ce morati do vecine od njih sam doci517.Gotovo sigurno, to je proao što ga on može obaviti. Ispitujuci sabrane primere prošleprakse zajednice, filozof može s dobrim razlogom ocekivati da ce uspjeti konstruirati skuppravila korespondencije prikladan da zajedno s poznatim simbolickim generalizacijamadade objašnjenje za sve njih. Vrlo je verovatno da bi on bio sprooban da konstruiranekoliko alternativnih skupova. Pa ipak, treba da bude izuzetno oprezan u pogleduopisivanja bilo kojega od njih kao rekonstrukcije pravila kojih se pridržava proucavanazajednica. Premda bi svaki od njegovih skupova pravila bio ekvivalentan s obzirom naprošlu praksu zajednice, oni ne moraju biti ekvivalentni kad se primijene na prvi slijedeciproblem s kojim se ta disciplina suoci. U tom smislu oni bi bili rekonstrukcije ponešto

drukcijih teorija od kojih nijedna ne mora biti ona koje se grupa pridržava. Ponašajuci se515 Otkako je ovaj clanak bio procitan, uvidio sam da izostavljanje dvaju pitanja spomenutih u prethodnomodlomku uvodi moguc izvor zbrke na ovome mestu i niže u tekstu. U normalnoj filozofskoj upotrebi pravilakorespondencije povezuju rijeci samo s drugim rijecima a ne s prirodom. Tako teorijski termini stjecuznacenje preko pravila korespondencije koja ih dovode u vezu s prethodno smislenim bazicnim rjecnikom.Samo je ovaj potonji u direktnoj vezi s prirodom. Dio mog argumenta usmjeren je prema tom standardnomgledištu i zato ne bi smio stvarati probleme. Distinkcija izmedu teorijskog i bazicnog rjecnika necezadovoljavati u svom sadašnjem obliku, jer se za mnoge teorijske termine može pokazati da su u vezi sprirodom na isti nacin, bio on koji mu drago, kao bazicni termini. Ali ja sam pored toga zainteresiran daistražim kako bi mogla funkcionirati ,,direktna veza teorijskog ili bazicnog rjecnika. U tom protupkunapadam cesto implicitnu pretpostavku da svatko tko ma kako se ispravno upotrebljava bazicni termin imapristupa, svjesna ili nesvjesna, skupu kriterija koji definišeju taj termin ili daju nužne i dovoljne uslove kojiupravljaju njegovom primenom. Za taj modus povezivanja pomocu kriterija ovdje takoder upotrebljavamtermin ,,pravila korespondencije” i to narušava normalnu upotrebu. Isprika za to proširenje moje je uvjerenjeda izricito oslanjanje na pravila korespondencije i implicitno oslanjanje na kriterije uvode istu proceduru ikrivo usmjeravaju pažnju na isti nacin. Oba cine da upotreba jezika izgleda kao da je stvar konvencije višenego što ona to jest. Kao rezultat ona prikrivaju mjeru u kojoj covjek koji usvaja bilo svakodnevni biloznanstveni jezik istovremeno uci stvari o prirodi koje nisu same utjelovljene u verbalnim generalizacijama.516 Vidi Strukturu naucnih revolucija, str. 89—98.517 Neobicno je, mislim, kako su malo pažnje filozofi nauke provetili vezi jezik-priroda. Sigurno,epistemicka snaga pothvata formalista ovisi o mogucnosti da je se ucini neproblematicnom. Smatram da jejedan od razloga za to zanemarivanje propust da se uoci koliko je bilo izgubljeno s epistemološkog stanovištau prijelazu s jezika osjetilnih podataka na bazicni rjecnik. Dok se prvi cinio mogucim, definicije i pravilakorespondencije nisu zahtijevali posebnu pažnju. ,,Zelena mrlja ondje” teško da je trebala daljnjeoperacionalne specifikacije; medutim, ,,benzol vrije na 80°C” veoma je razlicita vrsta iskaza. Osim toga, kaošto cu ukazati niže u tekstu, formalisti su cesto poistovjecivali zadatak unapredivanja jasnoce i struktureformalnih elemenata neke znanstvene teorije s prove razlicitim prolom analiziranja naučnog znanja, asamo ovaj potonji pokrece probleme koji nas trenutno zanimaju. Hamilton je iznio bolju formulacijunewtonovske mehanike od Newtona i filozof se može ponadati da ce protici daljnja unapredenja daljnjomformalizacijom. Ali ne smije unaprijed pretpostaviti da ce završiti s istom teorijom s kojom je zapoceo niti dase formalni elementi jedne ili druge verzije teorije podudaraju sa samom teorijom. Za tipican primerpretpostavke da je usavršeni formalizam ipso facto prikaz znanja razvijena od zajednice koja se služiformalizmom koji treba poboljšati vidi Patrick Suppes, ''The Desirability of Formalization in Science”,Journal of Philosophy 65, 1968., str. 651—64.517kao ucenjak, filozof bi lako mogao unaprijediti teoriju grupe, ali kao filozof on je ne biproanalizirao.Pretpostavimo, na primer, da filozofa zanima Ohmov zakon I = V/R i da on zna daclanovi grupe koju proucava mjere voltažu elektrometrom a struju galvanometrom. Tražecipravilo korespondencije za otpor, on može odabrati kvocijent voltaže podeljene strujom, ukojem slucaju Ohmov zakon protaje tautologija. Ili može umesto toga izabrati da stavi ukorelaciju vrednost otpora s rezultatima merenja na Wheatstoneskom mostu, u kojemslucaju Ohmov zakon pruža informaciju o prirodi. Za prošlu praksu te dvije rekonstrukcijemogu biti ekvivalentne, ali one nece diktirati isto buduce ponašanje. Zamislite naproe dajedan osobito vješt eksperimentator u zajednici primenjuje voltažu višu od bilo koje ranijeostvarene i da otkrije da se kod visoke voltaže protupno mijenja omjer voltaže i struje.Prema drugoj rekonstrukciji, onoj s Wheatstoneskim mostom, on je otkrio da pri visokojvoltaži dolazi do odstupanja od Ohmova zakona. Pa prvoj rekonstrukciji, medutim, Ohmovje zakon tautologija i odstupanja od njega su nezamisliva. Ono što je eksperimentatorotkrio nije odstupanje od zakona nego prije to da se otpor mijenja s voltažom. Te dvijerekonstrukcije vode do razlicitih lokalizacija teškoce i do razlicitih obrazaca istraživanjakoje ce slijediti518.

Ništa u prethodnom raspravljanju ne dokazuje da ne postoji skup pravilakorespondencije prikladan da objasni ponašanje proucavane zajednice. Negativan stav tevrste teško da se može dokazati. Ali rasprava nas može dovesti do toga da uzmemo neštoozbiljnije neke aspekte znanstvene izobrazbe i ponašanja koje su filozofi cesto uspijevaliignorirati. Vrlo se malo pravila korespondencije može naci u tekstovima ili predavanjima onauke. Kako su ih clanovi znanstvene zajednice mogli steci dovoljan broj? Vredno jetakoder uociti da ucenjaci, kad filozof od njih zatraži da iznesu takva pravila, redovitoporicu njihovu relevantnost i pri tom ponekad protaju neobicno nerazgovijetni. Kad uopšesuraduju, pravila što ih iznose mogu varirati od jednog clana zajednice do drugog i svamogu biti manjkava. Covjek se pocinje pitati da li se u praksi zajednice upotrebljava višeod nekoliko takvih pravila, ne postoji li neki alternativni nacin na koji ucenjaci svojesimbolicke izraze stavljaju u korelaciju s prirodom.Kljuc pruža fenomen dobro poznat i studentima i povjesnicarima nauke. Buduci dasam bio oboje, govorit cu iz iskustva. Studenti fizike redovno izvješcuju da su procitalipoglavlje svog teksta, savršeno ga razumjeli, ali da su unatoc tome imali teškoce prirješavanju problema na kraju poglavlja. Gotovo bez izuzetka njihove su teškoce upostavljanju primerenih jednadžbi, u povezivanju rijeci i primera navedenih u tekstu sodredenim problemima cije se rješenje traži. Takoder, teškoce redovno nestaju na istinacin. Student otkriva nacin da svoj problem vidi kao slican problemu s kojim se vec518 Manje artificelan primer tražio bi istovremeno baratanje s nekoliko simbolickih generalizacija i tako bizahtijevao više prostora nego što ga ovdje imam na raspolaganju. Ali nije teško naci povijesne primere kojipokazuju razlicite efekte generalizacija koje su bile smatrane zakonima i definicijama (vidi raspravu oDaltonu i o sporu izmedu Prousta i Bertholleta u Strukturi naucnih revolucija, str. 254—260), a niti navedeniprimer nije bez povijesne osnove. Ohm je doista mjerio otpor deleci voltažu strujom. Tako je njegov zakonpružao dio definicije otpora. Jedan od razloga zašto se pokazalo tako upadljivo teškim njegovo prihvacanje(zanemarivanje Ohma jedan je od najglasovitijih primera otpora inovaciji što ga pruža povijest nauke) jestto što je on bio nespojiv s pojmom otpora koji je prethodio Ohmovu radu. Upravo zato što je zahtijevaloredefiniciju pojmova o elektricitetu, usvajanje Ohmova zakona proizvelo je revoluciju u teoriji o elektricitetu.(Za dio te pripovijesti vidi T. M. Brown, ,,The Electric Current in Early Nineteenth—Century Electricity”,Historical Studies in the Physical Sciences 1, 1969, str. 61—103, i M. L. Schagrin, ''Resistance to Ohm’sLaw”, American Journal of Physics 31, l9~3, str. 536—47). Cini mi se da se sasvim opcenito znanstvenerevolucije mogu razlikovati od normalnih naučnih napredaka po tome što one prve, nasuprot drugima,zahtijevaju modifikaciju generalizacija koje su prije bile smatrane kvazi-analitickima. Da li je Einstein otkriorelativnost istovremenosti ili je uništio prethodnu tautološku implikaciju tog termina?518susreo. Kad se jednom uocila ta slicnost ili analogija, preostaju još samo tehnickepoteškoce.Isti se obrazac jasno pokazuje u povijesti nauke. Naučnici modeliraju jednorješenje problema prema drugome cesto uz samo minimalno pribjegavanje simbolickimgeneralizacijama. Galileo je otkrio da lopta koja se kotrlja niz kosinu dobiva upravodovoljno brzine da je vrati do iste vertikalne visine na drugoj kosini ma kojeg nagiba inaucio je da vidi tu eksperimentalnu situaciju kao slicnu onoj njihala s tačkom, mase kaoutegom. Onda je Huygens riješio problem centra oscilacije fizickog njihala zamišljajuci daje izduljeno tijelo ovog potonjeg sastavljeno od galilejevskih tačkastih njihala veze izmedukojih mogu biti trenutno prekinute u svakoj tački njihanja. Pošto bi veze bile prekinute,individualna tačkasta njihala slobodno bi se njihala, ali njihovo težište, poput onoga kodGalilejeva njihala, dizalo bi se samo do visine s koje je težište izduljenog njihala pocelopadati. Konacno je Daniel Bernoulli, još uvijek bez ikakve pomoci od Newtonovih zakona,otkrio kako da ucini da struja vode iz otvora sk1adišnog rezervoara nalikuje Huygensovunjihalu. Odredite spuštanje težište vode u rezervoaru i mlaz u toku jednog infinitezimalnogvremenskog intervala. Zatim zamislite da se svaka cestica vode potom zasebno krece

nagore do maksimalne visine koju može protici brzinom što ju je projedovala na krajuintervala spuštanja. Uspinjanje težišta razlicitih cestica mora tada biti jednako spuštanjutežišta vode u rezervoaru i mlazu. Kada se problem promatrao s toga gledišta, odmah jeproizašla dugo tražena brzina izljeva519.Buduci da mi nedostaje vremena da uvecan broj primera, iznosim mišljenje dastecena sproobnost uocavanja slicnosti izmedu na izgled disparatnih problema igra unaukema znacajan dio uloge koja se obicno pripisuje pravilima korespondencije. Kad sejednom uoci da je novi problem analogan ranije riješenu problemu, proizlaze i primereniformalizam i nov nacin dovodenja u vezu njegovih simbolickih konzekvenci s prirodom.Pošto je uocio te slicnosti, covjek naprosto upotrebljava veze koje su se ranije pokazaleefikasnima. Ta je sproobnost prepoznavanja grupno ovjerenih slicnosti, mislim, glavnastvar koju studenti stjecu rješavajuci probleme bilo s olovkom i papirom bilo u dobroopremljenu laboratoriju. U toku njihove izobrazbe ogroman broj takvih vježbi postavlja sepred njih i studenti koji specijaliziraju istu struku redovno rade gotovo iste vježbe, naprimer kosina, cunjasto njihalo, Keplerove elipse itd. Ti su konkretni problemi skupa sasvojim rješenjima ono na što sam ranije mislio kad sam govorio o uzrocima, standardnimprimerima zajednice. Oni sacinjavaju trecu glavnu vrstu saznajne komponentedisciplinarne matrice i ilustriraju drugu glavnu funkciju termina ,,paradigma” u Strukturinaucnih revolucija520. Usvajanje jednog arsenala uzoraka upravo koliko i ucenjesimbolickih generalizacija integralan je dio procesa kojim student stjece pristup saznajnimdostignucima svoje disciplinarne grupe521. Bez uzoraka on ne bi nikada naucio mnogo od519 Na primer, vidi René Dugas, A History of Mechanics, prev. J.R. Maddox, Neuchâtel, Editions du Griffonand New York, Central Book Co., 1955, str. 135—36, 186—93, i Daniel Bernoulli, Hydrodynamica, sive deviribus et motibus fluidorum, commentarii opus academicum Strasbourg J. R. Dulseckeri, 1738, odjeljak 3.Za razmjer u kojem je mehanika napredovala u toku prve polovice osamnaestog stoljeca modelirajuci jednorješenje problema prema drugome vidi Clifford Truesdell, ,,Reactions of Late Baroque Mechanics to Success,Conjecture, Error, and Failure in Newton’s Pnincipia”, Texas Quarterly 10, 1967, str. 238—58.520 Naravno, znacenje ,,paradigme” kao standardnog primera bilo je ono što me izvorno dovelo do toga daodaberem taj termin. Nažalost, vecina cita1aca Strukture naucnih revolucija nije shvatila ono što je za menebila njegova centralna funkcija i oni upotrebljavaju ,,paradigmu” u znacenju blisku onome za koje ja sadapredlažem ,,dis ciplinarnu matricu”. Ne vidim da ima mnogo izgleda da vratim ''paradigmu” njezinoj izvornojupotrebi, jedinoj koja je filološki uopše primerena.521 Obratite pažnju na to da su uzorci (a takoder i modeli) daleko djelotvornije determinante podstrukturezajednice od simbolickih generalizacija. Mnoge znanstvene zajednice dele, na primer, Schrödingerovujednadžbu i njihovi se clanovi shodno tome susrecu s tom formulom rano u svom naučnom obrazovanju.Ali kako se nastavlja izobrazba prema, recimo, fizici cvrstog stanja s jedne strane i teoriji polja s druge,519onoga što grupa zna o takvim fundamentalnim pojmovima poput sile i polja, elementa ispoja ili jezgre i stanice.Pokušat cu malo kasnije pomocu jednostavna primera razložiti pojam naucene vezepo slicnosti, stecene percepciji analogije. Ali najprije zaoštrimo problem na koji ce toraz1aganje ciljati. Notorna je istina da je sve s1icno svemu drugome a takoder razlicito odsvega drugoga. Obicno kažemo, to zavisi o kriterijima. Covjeku koji govori a slicnosti ili oanalogiji stoga odmah postavljamo pitanje: slicno s obzirom na što? U ovom s1ucaju,medutim, to je upravo ono pitanje koje se ne smije postavljati, jer bi nam odgovor odmahdonio pravila korespondencije. Ucenje uzoraka ne bi studente ucilo nicemu što takvapravila, u obliku kriterija slicnosti, ne bi mogla jednako dobro protici. Rješavanje problematada bi bilo puka vježba u primenjivanju pravila i ne bi bilo potrebno govoriti o slicnosti.Medutim, kako sam vec dokazivao, rješavanje problema nije nalik na to. U mnogovecoj mjeri ono nalikuje djecjoj zagonetki u kojoj se traži da se nadu životinjski likovi ililica skriveni u crtežu grmlja ili oblaka. Dete traži oblike koji su nalik na one u životinja ili

lica koje ono poznaje. Kad se jednom pronadu, oni se ne povlace ponovno u pozadinu jerse djetetov nacin gledanja slike promijenio. Na isti nacin student nauke, suocen sproblemom, nastoji da ga vidi kao jedan ili više egzemplarnih problema s kojima se ranijesusreo. Gdje postoje pravila da ga vode, on se, naravno, njima služi. Ali njegov je temeljnikriterij percipiranje slicnosti koje i logicki i psihološki prethodi ma kojemu od brojnihkriterija kojima bi se mogla izvršiti ista identifikacija slicnosti. Pošto je slicnost bilauocena, može se pitati za kriterije i tada se to cesto isplati uciniti. Ali nije nužno. Mentalniili vizualni skup dobiven pri ucenju kako da se dva problema vide kao slicni može seizravno primijeniti. Sada želim dokazati da pod odgovarajucim okolnostima postoji nacinza obradu podataka u skupove po slicnosti koji ne ovisi o prethodnom odgovoru na pitanje:,,Slicno s obzirom na što?”Moj argument zapocinje kratkom digresijom o terminu ,,podaci”. Lingvisticki, onpotjece od ,,datosti”. Filozofski, iz razloga duboko ukorijenjenih u povijest epistemologije,on izdvaja minimalne cvrste elemente što ih pribavljaju naša osjetila. Premda mi višenemamo nade u stvaranje jednog jezika osjetilnih podataka, izrazi kao ,,zeleno ondje”,,,trokut ovdje” ili ,,vruce tamo dolje” i dalje oznacavaju naše paradigme za podatak,iskustvenu datost. U više nego jednom pogledu oni treba da igraju tu ulogu. Mi nemamopristupa iskustvenim elementima minimalnijima od tih. Kad god svjesno obradujemopodatke bilo da identificiramo neki predmet, otkrijemo zakon ili smislimo teoriju, mi nužnobaratamo osjetima te vrste ili njihovim spojevima. Pa ipak, s druge tačke gledišta, osjeti injihovi elementi nisu datost. Gledato više teorijski nego iskustveno, taj naziv prije pripadapodražajima. Premda imamo pristup do njih samo neizravno, putem znanstvene teorije,podražaji a ne osjeti jesu ono što djeluje na nas kao organizme. Golema kolicina živcaneobrade odigrava se izmedu našeg primitka podražaja i osjetilnog odgovora koji je našpodatak.Ništa od toga ne bi bilo vredno spomena da je Descartes bio u pravu kad jeprotulirao korespondenciju izmedu podražaja i osjeta. Ali znamo da ništa takvo ne postoji.Percepeija neke dane boje može biti izazvana beskrajnim brojem razlicito kombiniranihvalnih dužina. Obrnuto, neki dani podražaj može izazvati razne osjete, sliku patke kodjednoga a sliku zeca kod drugoga. A niti su takve reakcije potpuno urodene. Covjek moženauciti razlikovati boje ili slike koje nije mogao razlikovati prije ucenja. U nekoj mjeri, alise još ne zna koliko, proizvodnja podataka iz podražaja naucen je protupak. Prolije procesaucenja isti podražaj izaziva razlicit podatak. Zakljucujem da podaci, premda su minimalniuzorci što ih oni susrecu razilaze se. Prema tome, može se reci da oni jednoznacno dele samoneinterpretiranu Schrödingerovu jednadžbu a ne interpretiranu.520elementi našeg individualnog iskustva, moraju biti zajednicke reakcije na dani podražajsamo unutar clanstva relativno homogene, obrazovne, znanstvene ili lingvistickezajednice522.Vratimo se sad mojem glavnom argumentu, ali ne znanstvenim primerima. Oni seneizbježno pokazuju previše složeni. Umesto toga, tražim da zamislite maleno dete ušetnji zoološkim vrtom sa svojim ocem. Dete je prethodno naucio razlikovati ptice iprepoznavati crvendaca. U toku popodneva o kojem je rijec ono ce po prvi put nauciti daprepozna labudove, guske i patke. Svatko tko je poducavao dete pod tim okolnostima znada je primarno pedagoško orude pokazivanje. Izrazi kao ,,Svi su labudovi bijeli” moguigrati neku ulogu, ali ne moraju. Ja cu ih za trenutak izostaviti iz razmatranja, jer mi je ciljda izdvojim drukciji nacin ucenja u njegovoj najcešcoj formi. Tada se Johnnyjevoobrazovanje odvija ovako. Otac upire prstom u pticu i kaže: ,,Gle, Johnny, eno labuda”. Izakratka vremena Johnny sam upire prstom u pticu i kaže: ,,Tata, još jedan labud”. On,medutim, još nije naucio što su labudovi i treba ga ispraviti: ,,Ne, Johnny, to je guska”.Johnnyjeva slijedeca identifikacija labuda pokazuje se ispravnom, ali njegova je slijedeca

,,guska” zapravo patka i on opet biva ispravljen. Prolije još nekoliko takvih susreta, odkojih je svaki pracen odgovarajucim ispravljanjem ili potkrepljenjem, Johnnyjeva jesproobnost identificiranja vodenih ptica isto tako velika kao i u njegova oca. Poucavanje jebrzo dovršeno.Sad pitam što se zbilo s Johnnyjem i zalažem se za plauzibilnost slijedeceg odgovora.U toku tog popodneva dio živcanog mehanizma kojim on obraduje vizualne podražajereprogramiran je i promijenili su se podaci što ih Johnny prima od podražaja koji bi ranijesvi prizvali ,,pticu”. Kad je on zapoceo svoju šetnju, živcani je program naglašavao razlikeizmedu individualnih labudova isto toliko koliko i one izmedu labudova i gusaka. Pri krajušetnje obilježja poput duljine i savijenosti labudjeg vrata bile su naglašene a druge su bilepotisnute tako da podaci o labudu protanu slicni jedan drugome razliciti od podataka oguski i o patki onako kako se ranije nisu razlikovali. Ptice koje su ranije sve izg1edaleslicno (a takoder i razlicito) sad su grupirane u zasebne skupine u perceptivnom prostoru.Proces te vrste može se lako simulirati na kompjutoru; ja sâm u ranim sam fazamajednog takvog eksperimenta. U stroj se pohrani podražaj u obliku niza od n uredenihznamenki. Ondje se on transformira u podatak primenom prethodno odabranetransformacije svake od n znamenki pri cemu se raz1icita transformacija primenjuje nasvaki položaj u nizu. Svaki tako dobiveni podatak predstavlja niz od n brojeva, položaj uonome što cu nazvati n-dimenzionalnim kvalitativnim prostorom. U tom prostorurazdaljina izmedu dva podatka, mjerena eukildskom ili odgovarajucom neeuklidskommetrikom, predstavlja njihovu s1icnost. Koji se podražaji transformiraju u slicne ili bliskepodatke zavisi, dakako, a izboru transformacijskih funkcija. Razliciti skupovi funkcijaproizvode razlicite skupine podataka, razlicite obrasce slicnosti i razlicitosti uperceptivnom prostoru. Ali transformacijske funkcije nije morao naciniti covjek. Akomašina bude podvrgnuta podražajima koji se mogu grupirati u skupine i ako dobijeinformaciju koje podražaje treba staviti u iste skupine a koje u razlicite, ona može samasmisliti primeren skup transformacijskih funkcija. Obratite pažnju na to da su oba uslovabitna. Ne mogu svi podražaji biti transformirani tako da tvore skupine podataka. Cak i kadmogu, mašini kao i djetetu najprije treba reci koji pripadaju zajedno a koji ne. Johnny nijesam otkrio da postoje labudovi, guske i patke. Zapravo, on je to bio naucen.522 U Strukturi naucnih revolucija, osobito u glavi 10, opetovano insistiram na tome da clanovi razlicitihnaučnih zajednica žive u razlicitim svjetovima i da znanstvene revolucije mijenjaju svet u kojemucenjak radi. Želio bih sada reci da isti podražaji clanovima razlicitih zajednica pružaju razlicite podatke.Obratite, medutim, pažnju na to da ta promena ne cini neprimerenim izraze kao što je ,,drugi svet”. Danisvet, bio on svakodnevni ili znanstveni, nije svet podražaja.521Ako sad predstavimo Johnnyjev perceptivni prostor dvodimenzionalnim dijagramom,proces koji je on prošao prilicno je nalik na prijelaz od slike 1 ka slici 219. Na prvoj supatke, guske i labudovi ispremještani. Na drugoj, oni su se grupirali u zasebne skupove saznatnim razdaljinama izmedu sebe523. Buduci da mu je, u stvari, njegov otac rekao da supatke, guske i labudovi clanovi zasebnih prirodnih porodica, Johnny je potpuno u pravu daocekuje da ce se sve buduce patke, guske i labudovi svrstati u jednu od tih porodica, ili nanjezin rub, i da se on nece susresti ni s jednim podatkom koji pada u prostor na pola putaizmedu njih. To ocekivanje može biti iznevjereno, možda za vrijeme projeta Australiji. Aliono ce mu dobro služiti dok ostane clan zajednice koja je na temelju iskustva otkrilakorisnost i održivost tih posebnih perceptivnih razlikovanja i koja je prenijela sproobnostpravljenja takvih razlikovanja od jedne generacije na drugu.Time što je programiran da prepoznaje ono što njegova buduca zajednica vec znaJohnny je stekao važnu informaciju. Naucio je da guske; patke i labudovi tvore zasebneprirodne porodice i da priroda ne daje primera za labudo-gusku ili gusko-patku. Nekekvalitativne konstelacije idu zajedno, druge se uopše ne mogu naci. Ako kvalitete u

njegovim skupinama ukljucuju agresivnost, njegovo popodne u parku moglo je imati poredsvakodnevnih zooloških funkcija i takve koje se ticu ponašanja. Guske, za razliku odlabudova i pataka, psicu i grizu. Tako je ono što je Johnny naucio vredno znati. Ali zna lion što znace termini ,,guska”, ,,patka” i ,,labud”? U svakom korisnom smislu da, jer onmože te etikete primenjivati jednoznacno i bez napora, izvlaceci zakljucke o ponašanju iznjihove primene bilo direktno bilo putem opštih iskaza. U drugu ruku, on je sve to naucio ada nije stekao — ili bar morao steci — cak niti jedan kriterij za identificiranje labudova,gusaka ili pataka. On može pokazati na labuda i reci vam da u blizini mora biti voda, alisasvim je moguce da ne bude u stanju da vam kaže što je labud.Ukratko, Johnny je naucio da simbolicke etikete primenjuje na prirodu bez iceganalik na definicije ili pravila korespondencije. U njihovu odsustvu on upotrebljava naucenuali unatoc tome primitivnu percepciju slicnosti i razlicitosti. Dok je stjecao tu percepciju,on je naucio nešto o prirodi. To znanje se kasnije može ugraditi ne u generalizacije ilipravila, nego u sam odnos slicnosti. Da naglasim, ja uopše ne pretpostavljam da jeJohnnyjeva tehnika jedina kojom se znanje stjece i pohranjuje. A ne mislim niti da jeverovatno da se jako mnogo ljudskog znanja stjece i pohranjuje uz tako malo pribjegavanjaverbalnim generalizacijama. Ali ja se zalažem za priznavanje integriteta saznajnogprocesa kakav je onaj upravo ocrtani. U kombinaciji s poznatijim procesima poput simbolickegeneralizacije i modeliranja on je, mislim, bitan za adekvatnu rekonstrukcijunaučnog znanja.Treba li da sada kažem da su labudovi, guske i patke s kojima se Johnny susreo zavrijeme svoje šetnje s ocem bili ono što sam ja nazivao uzorcima? Predstavljeni Johnnyju spricvršcenim etiketama, oni su bili rješenje problema što su ga clanovi njegove buducezajednice vec riješili. Njihovo je usvajanje dio protupka socijalizacije kojim Johnny protajedio te zajednice i u toku kojega uci o svetu koji zajednica nastava. Dakako, Johnny nijeucenjak a ni ono što je on naucio još nije nauka. Ali on lako može protati ucenjak itehnika koju je upotrijebio u svojoj šetnji još ce biti održiva. Da je on zaista upotrebljavabit ce ocevidno ako protane taksonoimist. Herbariji, bez kojih nijedan botanicar ne možeraditi, skladišta su za strucne uzorke i njihova se povijest podudara s poviješcu disciplinekoju podupiru. Ali ista je tehnika, ako i u manje cistu obliku, bitna i za apstraktnijenauke. Vec sam dokazivao tezu da je usvajanje rješenja takvih problema kao što su ko-523 Niže u tekstu pokazat ce se da sve što je posebno u toj metodi obrade podražaja zavisi o mogucnostigrupiranja podataka u skupine s praznim prostorom izmedu njih. U odsutnosti prazna prostora nemaalternative strategiji obrade koja se, zamišljena za svet svih mogucih podataka, oslanja na definicije ipravila.522sina i cunjasto njihalo dio ucenja o tome što je newtonovska fizika. Tek pošto je usvojioodreden broj takvih problema, student ili strucnjak može preci na to da sam identificira drugenewtonovske probleme. To je usvajanje problema, povrh toga, dio onoga što gaosproobljava da izdvoji sile, mase i ogranicenja unutar novog problema i da napišeformalizam podesan za njegovo rješavanje. Unatoc svojoj pretjeranoj jednostavnosti,Johnnyjev slucaj treba da sugerira zašto ja i dalje ustrajavam na tvrdnji da zajednickiprimeri imaju bitne saznajne funkcije koje prethode specifikaciji kriterija s obzirom nakoju su oni egzemplarni.Zakljucujem svoje dokazivanje vracanjem na odlucujuce pitanje raspravljano ranije uvezi sa simbolickim generalizacijama. Ako pretpostavimo da ucenjaci doista usvajaju ipohranjuju znanje u zajednickim primerima, treba li da se filozof bavi tim protupkom? Nebi li on mogao, umesto toga, proucavati primere i izvoditi pravila korespondencije koja bizajedno s formalnim elementima teorije ucinila te primere suvišnima? Na to pitanje ja samvec sugerirao slijedeci odgovor. Filozof je slobodan da primere zamijeni pravilima i bar uprincipu može ocekivati da ce u tome uspjeti. U tom protupku, medutim, on ce promijeniti

prirodu znanja što ga zajednica projeduje a iz kojeg su bili izvuceni njegovi primeri. Onošto ce on, u stvari, raditi bit ce zamjena jednog sredstva obrade podataka drugim. Osim akone bude izvanredno pažljiv, on ce time oslabiti saznaju zajednice. Cak i ako budeprotupno brižljivo, on ce promijeniti prirodu buducih reakcija zajednice na nekeelementarne podražaje.Johnnyjevo obrazovanje, premda nije naučno obrazovanje, pribavlja novu vrstusvjedocanstva za te tvrdnje. Identificirati labudove, guske i patke pravilimakorespondencije rade nego opaženom slicnošcu, znaci povuci zatvorene krivulje koje sene sijeku oko svake od skupina na slici 2. Ono što proizlazi jednostavan je Vennovdijagram koji prikazuje tri klase koje se ne preklapaju. Svi labudovi leže u jednoj, sveguske u drugoj i tako dalje. Gdje, medutim, treba povuci te krivulje? Postoje beskonacnemogucnosti. Jedna je od njih ilustrirana na slici 3, gdje su granice povucene sasvim blizupticjim likovima u trima skupinama. Kad su jednom dane te granice, Johnny sad može recišto su kriteriji za clanstvo u klasi labudova, gusaka ili pataka. U drugu ruku, njega bi mogladovesti u nedoumicu prva sledeca vodena ptica koju vidi. Ocrtani oblik na dijagramuocigledno je labud po kriteriju percipirane razdaljine, ali to nije niti labud, niti guska, nitipatka po novouvedenim pravilima korespondencije za clanstvo u klasi.Stoga granice ne bi trebalo povuci preblizu rubovima skupine uzoraka. Podimo zato udrugu krajnost, slika 4, i povucimo granice koje iscrpljuju vecinu relevantnih delovaJohnnyjeva perceptivnog prostora. Pri tom izboru nijedna ptica koja se pojavljuje blizujedne od postojecih skupina nece predstavljati problem, ali izbjegavajuci tu teškocu stvorilismo drugu. Johnny je znao da ne postoje labudo-guske. Nova rekonstrukcija njegovaznanja lišava ga te informacije. Umesto nje, ona ga opskrbljuje necim za što je krajnjeneverovatno da bi mu moglo trebati, imenom koje se primenjuje na pticji podatak dubokou nezaprojednutu prostoru izmedu labudova i gusaka. Da nadomestimo ono što je biloizgubljeno možemo zamisliti da dodamo Johnnyjevu saznajnom aparatu funkciju gustocekoja opisuje verovatnost njegova susretanja s labudom u raznim položajima unutar granicelabudova skupa sa slicnim funkcijama za guske i patke. Ali izvorni kriterij slicnosti je tevec pribavio. U biti, mi bismo se same vratili mehanizmu obrade podataka koji smo kanilinadomestiti.Jasno je da niti jedna od ekstremnih tehnika povlacenja granica klasa ne zadovoljava.Kompromis naznacen na slici 5 ocevidno je poboljšanje. Svaka ptica koja se pojavljujeblizu jedne od postojecih skupina njoj i pripada. Svaka ptica koja se pojavljuje na pola putaizmedu skupina nema imena, ali nije verovatno da bi ikada postojao takav podatak. Sgranicama klase poput tih Johnny bi trebao biti kadar da za neko vrijeme uspješno operira.523Ipak, on nije ništa dobio zamjenom granica klase za njegov izvorni kriterij slicnosti aponešto se i izgubilo. Treba li zadržati stratešku pogodnost tih granica, moglo bi bitipotrebno mijenjati njihovu lokaciju kad god Johnny susretne novog labuda.Slika 6 pokazuje što imam na umu. Johnny je susreo još jednog labuda. On leži, kao što itreba, u celosti unutar stare granice klase. Nije bilo problema identifikacije. Ali moglo biga biti slijedeci put ako se nove granice, ovdje naznacene isprekidatom crtom, ne povukutako da vode racuna o izmijenjenom obliku skupine labudova. Bez vanjskog prilagodavanjagranice labudova prva slijedeca ptica na koju se naide, premda nedvojbeno labud pokriteriju slicnosti, može pasti na staru granicu, ili cak izvan nje. Bez istovremenapovlacenja unutar granice pataka prazni prostor, za koji su Johnnyja njegovi iskusniji starijiuvjeravali da može biti ocuvan, protao bi prekomjerno uzak. Ako je tako — ako, naime,svako novo iskustvo može zahtijevati prilagodavanje granica klase — covjek lako možepitati da li je od Johnnyja bilo mudro što je dopustio filozofima da za njega povuku ma kojetakve granice. Primitivni kriterij slicnosti što ga je prethodno bio stekao izašao bi nakraj sasvim tim slucajevima bez problema i bez neprekidna prilagodavanja. Postoji, siguran sam,

nešto kao promena znacenja ili promena u dosegu primene termina. Ali samo misaoda znacenje ili primenjivost ovisi o unaprijed odredenim granicama mogla bi kod naspobuditi želju da ovdje upotrebljavamo bilo koju takvu frazeologiju524.Da sada naglasim, ja ne sugeriram da nikada ne postoje valjani razlozi za povlacenjegranica ili za usvajanje pravila korespondencije. Da je Johnnyju bio predstavljen niz pticakoji ispunjava prazan prostor izmedu labudova i gusaka, on bi bio prisiljen da razriješinastalu nepriliku crtom koja po definiciji razdvaja labudo-gušcji kontinuum. Ili, kada bipostojali nezavisni razlozi za pretpostavku da je boja cvrst kriterij za identifikaciju vodenihptica, Johnny bi se mudro mogao opredeliti za generalizaciju: ,,Svi su labudovi bijeli”525.Ta bi strategija mogla uštedjeti dragocjeno vrijeme za obradu podataka. U svakom slucaju,generalizacija bi pribavila polaznu tačku za logicku manipulaciju. Postoje odgovarajuceprilike za vracanje na dobro poznatu strategiju koja se oslanja na granice i pravila. Ali tonije jedina dostupna strategija bilo za obradu podražaja bilo za obradu podataka. Postojialternativa, ona koja se temelji na onome što sam nazivao naucenom percepcijom slicnosti.Opažanje — bilo ucenja jezika, naučno obrazovanja ili znanstvene prakse — navodi nazakljucak da je ona, u stvari, u širokoj upotrebi. Njezinim ignoriranjem u epistemološkojraspravi mogli bismo pociniti teško nasilje nad svojim razumijevanjem prirode znanja.Vratimo se najzad terminu ,,paradigma”. On je ušao u Strukturu naucnih revolucijazato što ja, autor i povjesnicar knjige, kad sam razmatrao clanstvo u naučnoj zajednici,nisam mogao pronaci dovoljno zajednickih pravila da bih objasnio neproblematsko vodenjeistraživanja u grupi. Zajednicki primeri uspješne prakse mogli bi, zakljucio sam potom,pružiti ono što grupi nedostaje u pravilima. Ti su primeri bili njezine paradigme i kaotakve bitni su za njezino kontinuirano istraživanje. Na nesrecu, doprijevši tako daleko,dopustio sam da se primene termina prošire obuhvacajuci sva zajednicka opredjeljenjagrupe, cije sve komponente sada želim nazvati disciplinarnom matricom. Neizbježno,524 Iz istog razloga treba se ovdje suzdržati od izraza poput ,,neodredenost znacenja’' ili ,,otvorena teksturapojmova”. Oboje implicira jednu nesavršenost, nedostajanja necega što bi se kasnije moglo pribaviti. To jeznacenje nesavršenosti, medutim, stvorila jedino norma koja traži da projedujemo nužne i dovoljne uslove zaprimenjivost neke rijeci ili izraza u svetu svih mogucih podataka. U svetu u kojem se neki podaci nikadane pojavljuju takav je kriterij suvišan.525 Obratite pažnju na to da bi Johnnyjevo opredjeljivanje za generalizaciju «Svi su labudovi bijeli» moglobiti opredjeljivanje ili za zakon o labudovima, ili za (delimičnu) definiciju labudova. To jest, on možeprihvatiti generalizaciju ili kao analiticku ili kao sinteticku. Kao što je bilo nataknuto gore u bilješci 14. ta serazlika može pokazati bitnom osobito ako se Johnny slijedeci put susretne crnu vodenu pticu koja u ostalimaspektima prove nalikuje na labuda. Zakoni izvuceni izravno iz opažanja dadu se malo-pomalo popravljati,što s definicijama opcenito nije moguce.524rezultat je bila zbrka i ona je zamaglila prvotne razloge za uvodenje specijalnog termina.Ali ti razlozi još stoje. Zajednicki primeri mogu služiti saznajnim funkcijama koje seobicno pripisuju zajednickim pravilima. Kad oni to cine, znanje se razvija razlicito odnacina kao kad njime upravljaju pravila. Ovaj je clanak bio u prvome redu nastojanje da seizdvoje, razjasne i stave na svoje mesto te bitne toce. Ako se one mogu uociti, bit cemo ustanju da se oslobodimo termina ,,paradigma”, iako ne i pojma koji je doveo do njegovauvodenja.525

6. Paul Feyerabend - Kako zaštiti društvo od nauke

Prijatelji i neprijatelji, dame i gospodo, vi koji se bavite jednim cudnim zanatom: prijenego što zapocnem svoje predavanje, dozvolite mi da vam objasnim kako je do njegadoš1o.

Prije nekih godinu dana bio sam u škripcu sa novcem. Zato sam prihvatio poziv da damprilog za jednu knjigu koja se bavila odnosom nauke i religije. Da bih podstakao prodajuknjige, mislio sam da svoj prilog treba da napravim provokativnim, a najprovokativniji stavkoji se može izreci o odnosu nauke i religije jeste da je nauka, u stvari, religija. Pošto samovaj stav ucinio jezgrom svoga clanka, otkrio sam da je moguce pronaci mnoštvo razloga, ito mnoštvo odlicnih razloga, koji ce ga podržati. Nabrojao sam ove razloge, završio svojc1anak i primio novac. To je bila prva etapa.Odmah zatim bio sam pozvan na savjetovanje proveceno zaštiti kulture. Prihvatiosam poziv, jer su mi placali let za Evropu. A moram da priznam da sam pored toga bio ipri1icno radoznao. Kada sam stigao u Nicu nisam imao pojma a tome što cu da kažem.Nakon što je savjetovanje pošla svojim tokom, uvidio sam da svi prisutni veoma visokocijene nauku i da su vrlo ozbiljni. Zato sam odlucio da objasnim na koji nacin bi se kulturamogla zaštititi od nauke. Svi oni razlozi koje sam nabrojao u svom c1anku mogli su bitiprimijenjeni i ovdje, tako da nisam imao potrebe da izmišljam ništa novo. Završio samsvoje izlaganje, bio nagraden povikom oko mojih ,,opasnih i nepromiš1jenih ideja”,naplatio avionsku kartu i otišao za Bec. To je bila druga etapa.Sada treba da se obratim vama. Imam utisak da se vi, u izvjesnom smislu, veomarazlikujete od mojih s1ušalaca u Nici. Prvo, izgledate mnogo mladi. Moj auditorijum u Nicibio je pun profesora, biznismena, televizijskih urednika, a njihova prosjecna starost bila jeoko 58½ godina. Zatim, sasvim sam siguran da je vecina vas orijentirana znatno više lijevonego prilican broj ljudi iz Nice. U stvari, govoreci malo neobavezno, mogu reci da ste viljevicarska publika, dok su moji slušaoci iz Nice bili desnicarska publika. Ipak, usprkossvim ovim razlikama, postoje izvjesne stvari zajednicke i vama i njima. Pretpostavljam da ivi, kao i oni, poštujete nauku i znanje. Naravno, smatrate da nauka mora biti reformirana iucinjena manje autoritarnom. Ali jednom kada se ove reforme izvedu, ona protaje vrijedanizvor znanja koje ne smije biti kontaminirano ideologijama raznih vrsta. Drugo, i vi ste, kaoi oni, ozbiljni ljudi. Znanje je ozbiljna stvar i za ljevicu kao i za desnicu, i mora da seistražuje u ozbiljnom duhu. Lakomislenost je nepože1jna, provecenost i iskrena predatostpreuzetom prolu jeste ono što se traži. Ove slicnosti su sve što mi je potrebno da bihponovio svoje izlaganje iz Nice i pred vama, skoro bez ikakvih izmjena. Zato, evo ga.19.7.1. BajkeŽelim da obranim društvo i njegove pripadnike od svih ideologija, ukljucujuci inauku. Sve ideologije moraju se promatrati u perspektivi. One ne smiju biti uzete suvišeozbiljno. Treba ih shvatiti kao bajke koje imaju da kažu mnogo interesantnih stvari, ali kojeu sebi takoder sadrže i gnusne laži, ili kao eticke propise koji mogu biti korisna prakticnapravila, ali su kobni kada se slijede doslovno.Upitajmo se sada nije li izloženo stanovište cudno i smiješno? Nauka je sigurnouvijek bila u prvim borbenim redovima protiv autoritarizma i sujevjerja. Upravo naucidugujemo povecanje naše intelektualne slobode nasuprot religijskim verovanjima; ona je526 Ovaj tekst predstavlja revidiranu verziju predavanja koje je autor održao 4. novembra 1974. godine predfilozofskim društvom Sussex univerziteta.526ta kojoj imamo da zahvalimo za oslobodenje covjecanstva od starinskih i krutih oblikamišljenja. Danas ovi oblici miš1jenja nisu ništa drugo do ružni snovi — i to smo saznali odnauke. Nauka i prosvjecenost su jedna ista stvar — cak i najradikalniji kriticari društva uovo vjeruju. Kropotkin želi da ukine sve tradicionalne institucije i forme verovanja izuzevnauke. Ibsen kritizira i najskrivenije ogranke buržoaske ideologije devetnaestog vijeka, alinauku ostavlja nedirnutu. Levi-Strauss nas je natjerao da shvatimo da zapadna misao nijejedini usamljeni vrhunac ljudskih dostignuca, kako se nekoc verovalo, ali je iskljucionauku iz svoga relativiziranja ideologija. Marx i Engels bili su uvjereni da ce nauka pomociradnicima u njihovom traganju za duhovnim i društvenim oslobodenjem. Da li su svi ovi

ljudi bili u zabludi? Da li su svi oni pogrešno shvacali ulogu nauke? Da li su svi oni biližrtve neke himere? Moj odgovor na ovo pitanje je odlucno da i ne. A sada mi dozvolite daobjasnim taj odgovor. Moje objašnjenje sastoji se iz dva dela, jedan opšti i jedan posebni.Opce objašnjenje je jednostavno. Svaka ideologija koja razbija vlast u kojoj jedanobuhvatan sistem miš1jenja drži umove ljudi, doprinosi oslobadanju covjeka. Bilo kojaideolologija koja potice covjeka da dovede u pitanje naslijedena verovanja jeste pomocprosvjecivanju. Istina koja vlada bez kontrole i protuteže tiranin je koji mora biti svrgnut, asvaka neistina koja nam pomaže da svrgnemo tog tiranina treba da je dobrodošla. Iz togaslijedi da su nauka sedamnaestog stoljeca i nauka osamnaestog stoljeca zaista bileinstrument oslobadanja i prosvjecivanja. Ali ne slijedi i da je nauka obavezna da ostanetakav instrument. Ne postoji ništa inherentno nauci ili bilo kojoj drugoj ideologiji što bi ihcinilo suštinskim instrumentima oslobadanja. Ideologije mogu da se iskvare i protanuglupave religije. Pogledajte marksizam. A da je nauka današnjice veoma razlicita od naukeu 1650-toj godini ocigledno je vec i pri najpovršnijem pogledu.Razmotrimo, na primer, ulogu koju nauka danas ima u obrazovanju. Naucne,,cinjenice” predaju se vec kod vrlo ranog uzrasta djece i na upravo onaj isti nacin na kojisu se religijske ,,cinjenice” predavale prije samo jednog stoljeca. Nema pokušaja da seprobude kriticke moci ucenika tako da bi se on osproobio da promatra stvari u perspektivi.Na univerzitetima situacija je još i gora, jer se tu indoktrinacija izvodi na mnogosistematicniji nacin. Kritika nije sasvim odsutna. Tako se, na primer, društvo i njegoveinstitucije najoštrije i cesto najnepravednije kritiziraju i to vec na nivou osnovne škole. Alinauka je izuzeta od kritike. U društvu u cjelini sud naucnika prima se sa istim onimpijetetom sa kakvim je priman sud biskupa ili kardinala prije ne baš tako davnog vremena.Pokret ka ,,demitologizaciji” je, na primer, uglavnom motiviran željom da se izbjegne bilokakav sukob izmedu kršcanstva i naucnih ideja. Ali ako do takvog sukoba ipak dode, tadaje nauka izvjesno u pravu, a kršcanstvo na pogrešnom putu. Produžite dalje ova istraživanjei vidjet cete da nauka sada protaje isto tako opresivna kao one ideologije protiv kojih senekada borila. Neka vas ne zavede cinjenica da danas teško da ikog ubijaju zbog naucnejeresi. To uopše nije zbog nauke. To je u vezi sa opštim osobinama naše civilizacije. Jereticina polju nauke još uvijek su izloženi najoštrijim sankcijama koje propisuje ova relativnotolerantna civilizacija.Ali — nije li ovaj opis sasvim nepravedan? Nisam li ja predstavio stvar u veomaiskrivljenom svjetlu upotrebljavajuci tendencioznu i neadekvatnu terminologiju? Nismo lidužni da ovu situaciju opišemo na sasvim razlicit nacin? Rekao sam da je nauka postalakruta i da je prestala da bude instrument promene i oslobadanja, ne dodajuci da je onaotkrila istinu, ili veliki dio nje. Razmatrajuci ovu dodatnu cinjenicu, shvacamo — tako ideprigovor — da krutost nauke nije rezultat ljudskog htjenja. Ona leži u prirodi stvari. Jerjednom kada otkrijemo istinu — što drugo možemo da radimo osim da je slijedimo?Ovaj površni odgovor je sve drugo nego originalan. On se upotrebljava kad god jednaideologija želi da pojaca vjeru kod svojih sledbenika. ,,Istina” je tako divno neutralna rijec.Nitko nece poricati da treba govoriti istinu i da je loše govoriti laž Nitko to nece poricati —527a ipak nitko ne zna što takav stav znaci. Lako je na taj nacin izvrnuti celu stvar i preokrenutiodatost istini u svakodnevnom životu u odatost Istini neke ideologije, što nije ništadrugo nego dogmatska odbrana te ideologije. I, naravno, nije tačno da moramo slijeditiistinu. Mnoge ideje su vodici ljudskog života. Istina je jedna od njih. Sloboda i duhovnanezavisnost su druge. Ako se istina, kako je neki ideolozi shvacaju, sukobljava saslobodom tada smo u situaciji izbora. Možemo da odbacimo slobodu. Ako možemo daodbacimo i istinu. (Alternativno, možemo da usvojimo jedan rafiniraniji pojam istine kojiviše ne proturjeci slobodi; to je bilo Hegelovo rješenje.) Moja kritika moderne naukeusmjerena je na to da ova sputava slobodu miš1jenja. Ako je razlog u tome što je nauka

otkrila istinu i sada je slijedi, tada bih ja rekao da postoje bolje stvari nego pronaci, i daljeslijediti, takvog monstruma.Ovim se završava opšti dio mog objašnjenja.Postoji jedan specificniji argument za obranu izuzetnog položaja koji nauka danas imau društvu. U jezgrovitom obliku ovaj argument kaže (1) da je nauka konacno našla korektnumetodu za protizanje rezultata i (2) da postoje mnogi rezultati koji dokazujusuperiornost tog metoda. Ovaj argument je pogrešan — ali mnogi pokušaji da se ovapokaže vode u corsokak. Metodologija je danas postala toliko pretrpana praznomrafiniranošcu da je krajnje teško uociti i proste pogreške u njenoj osnovi. To je kao kada sebori protiv hidre — odsjece se jedna ružna glava, a osam formalizacija zauzme njenomesto. U takvoj situaciji jedini pravi odgovor je površnost: kada rafiniranost izgubi sadržajjedini nacin ostajanja u kontaktu sa realnošcu jeste taj da se bude grub i površan. To je onošto namjeravam da budem.19.7.2. Protiv metodaPostoji metoda, kaže dio (1) spomenutog argumenta. Što je to? Kako funkcionira?Jedan odgovor koji više nije onoliko popularan koliko je nekada bio jeste da naukafunkcionira na osnovu prikupljanja cinjenica i izvodenja teorija iz njih. Odgovor jenezadovoljavajuci zato što teorije nikada ne slijede iz cinjenica u strogo logickom smislu.Reci da one ipak mogu biti podržane cinjenicama pretpostavlja takvu koncepciju podrškekoja (a) ne pokazuje spomenuti nedostatak i (b) koja je dovoljno istancana da nam dozvolida kažemo do koga stupnja je, recimo, teorija relativnosti podržana cinjenicama. Danas nepostoji nijedna takva koncepcija, niti je iole verovatno da ce ikada biti koncipirana (jedanod problema je i to da nam je potreban takav pojam podrške u kome bi se moglo reci dasivi gavrani podržavaju stav ,,svi gavrani su crni”). Ovo su shvatili konvencionalisti itranscendentalni idealisti koji su ukazivali na to da su teorije te koje oblikuju i uredujucinjenice i da stoga mogu biti zadržane, pa ma što se dogodilo. One mogu biti zadržanezato što ljudski um svjesno ili nesvjesno nosi sa sobom uredivacku funkciju. Teškoca saovim pogledima je u tome što oni pretpostavljaju o umu ono što žele da objasne o svetu,naime, da on pravilno funkcionira. Postoji samo jedno stanovište koje prevazilazi sve oveteškoce. Ono je formulirano u dva maha u XIX stoljecu; jednom ga je formulirao Mill usvom besmrtnom eseju O slobodi, a drugi put neki darvinisti koji su proširili darvinizam ina borbu ideja. Ovo gledište hvata bika za rogove: teorije ne mogu biti opravdane nitinjihova vrednost može biti pokazana bez pozivanja na druge teorije. Uspjeh odredeneteorije možemo da objasnimo s obzirom na obuhvacenu teoriju (Uspjeh Newtonove teorijemožemo da objasnimo upotrebljavajuci opcu teoriju relativnosti); i naše preferiranje teteorije možemo da objasnimo usporedujuci je sa drugim teorijama. Takvo usporedenje neustanovljava intrinsicnu vrednost teorije koju smo izabrali. U stvari, teorija koju smoizabrali može biti prilicno loša. Ona može sadržati kontradikcije, ona može proturjeciti528dobro poznatim cinjenicama, može biti rogobatna, nejasna, ad hoc na glavnim mestima itako dalje. Ali ona još uvijek može biti bolja nego bilo koja druga teorija raspoloživa u istovrijeme. U stvari, ona može biti najbolja loša teorija koja postoji. Isto tako, ni mjerilaprocjenjivanja nisu izabrana na apsolutan nacin. Svakim izborom koji cinimo našarafiniranost se povecava i naša mjerila se usavršavaju. Mjerila se takmice kao što se iteorije takmice, i mi biramo mjerila koja su najpodesnija u onoj povijesnoj situaciji u kojojse izbor odvija. Odbacene alternative (teorije, mjerila, ,,cinjenice”) nisu eliminirane. Onesluže kao korektori (uostalom, možemo da napravimo i pogrešan izbor) i stoga takoderobjašnjavaju sadržaj preferiranih gledišta (teoriju relativnosti razumijemo bolje kadarazumijemo strukturu njenih takmaca; puno znacenje slobode znamo jedino kada imamozamisao o životu u totalitarnoj državi, kada znamo njegove prednosti — a postoji mnogoprednosti - kao i njegove slabe strane). Tako koncipirano znanje jeste ocean alternativa

kanaliziranih i razdeljenih oceanom mjerila. Ono prisiljava naš um da cini maštoviteizbore i time ga tjera da raste i razvija se. Ono cini naš um sproobnim da bira, maštovitozamišlja i kritizira.Takvo gledište danas se cesto vezuje za ime Karla Poppera. Ali postoje neke veomapresudne razlike izmedu Poppera i Milla. Da pocnemo sa prvom razlikom: Popper razvijasvoje gledište da bi riješio jedan poseban epistemološki problem — on želi da riješi,,Humeov” problem. Sa druge strane, Milla su zanimali uslovi koji su najpovoljniji zaljudski razvitak. Njegova epistemologija rezultat je odredene teorije covjeka, a ne obrnuto.Zatim Popper, buduci da je pod utjecajem Beckog kruga, dalje pobo1jšava logicku formuteorije prije nego što razmatra teoriju, dok Mill uzima teoriju u onom obliku u kome se onapojavljuje u nauci. Trece, Popperova mjerila komparacije su kruta i fiksirana, dok Millovamogu da se mijenjaju sa povijesnom situacijom. Najzad, Popperova mjerila eliminirajutakmace jednom zauvijek: teorije koje nisu opovrgljive, ili su opovrgljive i opovrgnute,nemaju mesta u nauci. Popperovi kriteriji su jasni, nedvosmisleni i precizno formulirani;Millovi to nisu. Ovo bi bila prednost da je sama nauka jasna, nedvosmislena i preciznoformulirana. Na srecu, ona to nije.Da pocnemo sa sledecim: nijedna nova i revolucionarna naucna teorija nikada nijeformulirana na nacin koji dopušta da kažemo pod kojim okolnostima moramo da jesmatramo ugroženom: mnoge revolucionarne teorije su neopovrgljive. Opovrgljive verzijepostoje, ali one jedva da su ikada u skladu sa prihvacenim osnovnim iskazima: svakaosrednje zanimljiva teorija je opovrgnuta. Štoviše, teorije imaju formalne nedostatke,mnoge od njih sadrže kontradikcije, ad hoc podešavanja i tako dalje i tome slicno. Kada bibili dosledno primijenjeni, Popperovi kriteriji eliminirali bi nauku ne zamjenjujuci je nicimslicnim. Oni su bezvredni kao pomoc nauci. U prošloj deceniji mnogi mislioci su toshvatili. Medu njima Kuhn i Lakatos. Kuhnove ideje su zanimljive ali, avaj, one su suvišeneodredene da bi podstakle ma što drugo osim mnoštva praznih prica. Ako mi ne vjerujete,pogledajte literaturu. Nikada ranije toliko mnogo uljeza i nestrucnjaka nije prodrlo u literaturuiz filozofije nauke. Kuhn je ohrabrio ljude koji nemaju predstavu ni o tome kakokamen pada na zemlju da sa sigurnošcu govore o naucnom metodu. Ja, u stvari, ne stavljamprimedbu samoj nestrucnosti, vec zamjeram tome što je ona pracena dosadom i zadrtošcu.A to je upravo ono što se dešava. Mi ne dobijemo zanimljive lažne ideje, vec dosadne idejeili rijeci koje uopše nisu povezane ni sa kakvim idejama. Zatim kad god se ucini pokušaj dase Kuhnove ideje preciznije odrede, nalazi se da su one neistinite. Da li je ikada postojaoperiod normalne nauke u povijesti ljudske misli? Ne — i ja izazivam bilo koga da dokažesuprotno.Lakatos je neizmjerno prefinjeniji nego Kuhn. Umesto teorija on razmatraistraživacke programe koji predstavljaju nizove teorija povezanih metodama modifikacije,takozvanim neuristikama. Svaka teorija u datom nizu može biti puna nedostataka. Ona529može biti opsjednuta anomalijama, kontradikcijama i višesmislenostima. Ono što je bitnonije stanje svake pojedinacne teorije, vec tendencija koju pokazuje citav niz. O povijesnomrazvitku i dostignucima sudimo kroz izvjestan period vremena, prije nego po odredenojsituaciji u neko posebno vrijeme. Povijest i metodologija kombinirane su u jedanjedinstveni poduhvat. Za istraživacki program kaže se da je progresivan ako niz teorija vodinovim predvidanjima. Kaže se da je degenerativan ako je sveden na to da apsorbuje cinjenicekoje su otkrivene bez njegove pomoci. Bitna karakteristika Lakatoseve metodologijejeste to da takva procjenjivanja više nisu vezana za metodološka pravila koja naucnikugovore da zadrži ili napusti odredeni istraživacki program. Naucnici se mogu cvrsto držatidegenerativnog programa; mogu cak uspjeti da ovaj program prevazide svoje rivale, i onizato idu racionalno dalje pa ma što cinili (pod uslovom da nastavljaju da degenerativanprogram nazivaju degenerativnim, a progresivan progresivnim). Znaci da Lakatos nudi

rijeci koje zvuce kao elementi neke metodologije; on ne nudi metodologiju. Ne postojinikakva metoda koji je u skladu sa najnaprednijom i najsavršenijom metodologijomdanašnjice. Ovim je završen moj odgovor na dio (1) posebnog argumenta.19.7.3. Protiv rezultataU skladu sa delom (2), nauka zaslužuje poseban položaj zato što proizvodi rezultate.Ovo predstavlja argument jedino ako se može uzeti kao cinjenica da ništa drugo nikada neproizvodi rezultate. A mora se priznati da skoro svako tko razmatra ovu materiju tako neštopretpostavlja. Takoder treba da se prizna da nije tako lako pokazati da je ova pretpostavkaneistinita. Oblici života razliciti od nauke nestali su, ili su se degenerirali, do stupnja kojicini nemogucim svaku pravednu komparaciju. Ipak, situacija nije tako beznadna kao što jebila prije neku deceniju. Upoznali smo metode medicinske dijagnostike i terapije koji suefikasni (a možda cak i efikasniji nego odgovarajuci delovi zapadne medicine) i koji sujoš uvijek zasnovani na ideologiji koja je radikalno razlicita od ideologije zapadne nauke.Saznali smo da postoje pojave kao što je telepatija i telekineza, koje je naucni pristupjednostavno izbrisao a koje bi mogle biti uporabljene za istraživanja na jedan potpuno novnacin (raniji mislioci, kao Aggrippa iz Nettesheima, John Dee, pa cak i Bacon, bili susvjesni ovih pojava). A zatim — nije li slucaj da je crkva spašavala duše, dok nauka cininešto sasvim suprotno? Naravno, danas nitko ne vjeruje u ontologiju na kojoj se zasnivaovaj sud. Zašto? Zbog ideoloških pritisaka istovjetnih onima koji dine da mi danas slušamonauku do iskljucenja svega ostalog. Takoder, istina je da pojave kao što su telekineza iakupunktura mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj nacin nazvane,,naucnim”. Ali zapazite da se ovo dešava jedino prolije dugog perioda otpora za vrijemekoga nauka, ne sadržreci još ove fenomene, pokušava da uspostavi kontrolu nad onim oblicimaživota koji ih sadrže. I to vodi do dalje primedbe protiv dela (2) posebnogargumenta. Cinjenica da nauka ima rezultate racuna se u njenu korist samo ako su ovirezultati protignuti od same nauke i bez ikakve pomoci sa strane. Pogled u povijestpokazuje da nauka jedva da ikada protiže rezultate na ovaj nacin. Kada je Copernicus uveonovi pogled na univerzum on nije konsultirao naucne prethodnike, on je konsultirao jednogludog pitagorejca kakav je bio Philolaos. On je prihvatio njegove ideje i zastupao ihusprkos svim cvrstim pravilima naucnog metoda. Mehanika i optika mnogo dugujuzanatlijama, medicina babicama i vješticama. A u našim danima vidjeli smo kako uplitanjedržave može da unaprijedi nauku: kada su kineski komunisti odbili da i dalje buduzastrašivani sudom strucnjaka i vratili tradicionalnu medicinu na univerzitete i u bolnice,bilo je povike širom sveta da ce nauka u Kini biti upropaštena. Dogodilo se upravosuprotno: kineska nauka je napredovala a zapadna je ucila od nje. Gdje god gledamo,530vidimo da su veliki naucni napredci rezultat nekog spoljnog uplitanja koje je tako izvedenoda pobjeduje usprkos najosnovijim i ''najracionalnijim'' metodološkim pravilima. Lekcija jejasna: ne postoji ni jedan jedini argument koji bi mogao da bude upotrijebljen u prilog oveizuzetne uloge koju nauka danas igra u društvu. Nauka je ucinila mnogo stvari, ali to suucinile i druge ideologije. Nauka cesto protupa sistematicno, ali tako cine i druge ideologije(konsultujte samo zapisnike sa mnogim doktrinarnih debata koje su se odigrale unutarcrkve) i, pored toga, ne postoje neka opcevažeca pravila koja se poštuju pod svimokolnostima. Ne postoji ''naucna metodologija'' koja bi se mogla upotrijebiti da odvojinauku od svega ostalog. Nauka je samo jedna od mnogih ideologija koje pokrecu društvo, itreba da bude tretirana kao takva (ovaj stav odnosi se cak i na najprogresivnije i najvišedijalekticke oblasti nauke). Kave konzekvence možemo izvijesti iz ovog rezultata?Najvažnija konzekvenca je to da je neophodno formalno odvajanje države i nauke bašu smislu u kome sada postoji formalna podvojenost države i crkve. Nauka može da vršiutjecaj na društvo, ali samo u onoj mjeri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj politickoj ilinekoj drugoj grupi za vršenje pritiska na javnost. Naucnici mogu biti konsultovani u vezi sa

važnim projektima, ali krajnji sud mora biti ostavljen demokratski izabranimsavjetodavnim tijelima. Ova tijela ce se sastojati uglavnom od laika. Da li ce laici bitisproobni da dodu do ispravnog suda? To je sasvim izvjesno, jer su kompetencija,kompliciranost i uspjeh nauke mnoge preuvelicani. Jedno od iskustava koje može darazgali u najvecoj mjeri jeste promatrati kako pravnik, koji je laik, može da nade rupe usvjedocenju, tehnickom svjedocenju najistaknutijeg strucnjaka, i tako pripremi porotu zanjenu odluku. Nauka nije zatvorena knjiga koja je razumljiva tek prolije godina provedenihu naucnom treningu to je intelektualna disciplina koju može da ispituje i kritizira bilo tkood zainteresiranih i koja izgleda teška i duboka jedino zbog sistematske kampanjezamagljivanja koju vode mnogi naucnici (mada, sretan sam da mogu da kažem – ne svi).Državni organi ne bi trebalo nikad da oklijevaju da odbace sud naucnika kada imajurazloga da tako protupe. Takvo odbacivanje ce povecati obrazovanje publike; ucinit ce jesamopouzdanijom, a upravo to može dovesti do poboljšanja. Razmatrajuci povelikšovinizam naucnog establišmenta, možemo da kažemo: što više afera poput one vezane uzLisenka, to bolje (ono cemu se može prigovoriti u slucaju Lisenka nije uplitanje države,vec totalitaristicko uplitanje koje rade ubija oponenta nego da naprosto zanemari njegovomišljenje). Tri puta ''ura'' za kalifornijske fundamentaliste koji su uspjeli u tome da sedogmatska formulacija teorije evolucije ukloni iz udžbenika i da se prikaz Postojanja uvrstiu njih. (Ali ja znam da bi oni postali isto tako šovinisticki i totalitaristicki nastrojeni kao štosu naucnici danas, samo kada bi im bila dana šansa da oni sami upravljaju društvom.Ideologije su cudesne kada se upotrebljavaju zajedno sa drugim ideologijama. One protajudosadne i doktrinarne cim njihove zasluge dovedu do uklanjanja njihovih oponenta.)Medutim, najznacajnija promena ce morati da se dogodi na polju obrazovanja.19.7.4. Obrazovanje i mitReklo bi se da je svrha obrazovanja da uvede mlade u život, a to znaci: u društvo ukome su rodeni i u fizicki univerzum koji okružuje to društvo. Metoda obrazovanja cesto sesastoji u pripovijedanju nekog osnovnog mita. Taj mit dostupan je u razlicitim verzijama.Najsavršenije verzije mogu biti pripovjedane ritualom provecenja koji ih cvrsto usaduje usvijest. Poznajuci takav mit, odrasla osoba može da objasni gotovo sve (ili se inace možeobratiti strucnjacima za detaljna objašnjenja). Ona je gospodar prirode i društva. Ona ihrazumije i zna kako da stupa u interakciju sa njima. Medutim, ona nije gospodar mita kojivodi njeno razumijevanje.531Predsokratovci su stremili takvom višem gospodarenju, pa ga delimično i dostigli.Oni nisu samo pokušavali da razumiju svet. Oni su takoder pokušavali da razumiju isredstva za razumijevanje sveta, i tako protanu njihovi gospodari. Umesto da buduzadovoljni jednim jedinim mitom, oni su razvili mnogo mitova i na taj nacin umanjiliutjecaj koji dobro ispricana prica vrši na ljudsku svijest. Sofisti su uveli još mnogododatnih metoda za umanjivanje ovog iznurujuceg efekta zanimljivih, koherentnih,''empirijski adekvatnih'', itd. itd., prica. Dostignuca ovih mislilaca nisu bila pravilnoshvacena, a izvjesno je da se ona ni danas ne razumiju. Kada pripovijedamo neki mit miželimo da povecamo verovatnost da ce se on razumjeti (tj. da nece biti zagonetke oko bilokoje tačke toga mita), da ce se u njega verovati, i da ce biti prihvacen. Nikakvu štetu mitunece uciniti to što je suprotstavljen drugim mitovima: cak ni najodaniji (tj.najtotalitaristickiji) ucitelj u odredenoj verziji kršcanstva ne može da sprijeci svoje ucenikeda se upoznaju sa Budistima, Jevrejima i drugim ozloglašenim ljudima. To je sasvimrazlicito u slucaju nauke, ili racionalizma, gdje skoro potpuno dominiraju vjernici. Odnajveceg znacaja u ovom slucaju jeste ojacati duhove mladih, a ,,ojacati duhove mladih”znaci ojacati ih protiv bilo kojeg lakog prihvacanja obuhvatnih stanovišta. Ono što nam jeovdje potrebno jeste obrazovanje koje cini ljude kriticnim, kontra-sugestivnim, a da ihujedno ne onesproobi da se prosvete razvijanju ma kojeg pojedinacnog pogleda. Kako

ovaj cilj može biti protignut?On može biti protignut zaštitom ogromne maštovitosti koju djeca projeduju ipotpunim razvijanjem duha kontradikcije koji postoji u njima. Gledajuci u cjelini, djeca sumnogo inteligentnija nego njihovi ucitelji. Ona poležu utjecaju i odustaju od svojeinteligencije zato što se nad njima vrši nasilje, ili zato što njihovi ucite1ji vecinu njihosvajaju emocionalnim sredstvima. Djeca mogu nauciti, razumjeti i odvojeno vladati sa dvaili tri razlicita jezika (pod ,,djecom” podrazumijevam one koji su stari tri do pet godina, ane one od osam godina, sa kojima je nedavno bilo eksperimentiralo i koji se nisu pokazalibaš suviše dobro; zašto? Zato što su vec u ranijem dobu bili upropašteni nestrucnimpoucavanjem). Naravno, jezici moraju biti predavani na mnogo zanimljiviji nacin nego štose to obicno cini. U svim jezicima postoje izvanredni pisci koji su napisali izvrsne price —pocnimo naše ucenje jezika sa njima, a ne sa ,,der Hund hat einen Schwanz” i slicnimkoještarijama. Upotrebljavajuci price, možemo takoder uvesti ,,naucna” objašnjenja,recimo, o protanku sveta, i tako upoznati djecu i sa naukom. Ali nauci ne smije biti datnikakav poseban položaj, izuzev ukazivanja na to da postoji mnoštvo ljudi koji vjeruju unju. Kasnije ce price koje su bile ispricane biti dopunjene ,,razlozima”, gdje pod razlozimapodrazumijevam dalja objašnjenja kakva se nalaze u tradiciji kojoj prica pripada. Prirodno,postojaše i kontra-razlozi. I razloge i kontra-razloge ispricat ce strucnjaci u danimoblastima i tako ce mlada generacija biti upoznata sa svim vrstama beseda i svim tipovimapropovjednika. Ona se upoznaje sa njima, ona se upoznaje sa njihovim pricama, pa svakaosoba može sama da odluci kojim putem da krene. Svako danas zna da ako protanenaucnik može steci mnogo novca i veliki ugled, a možda cak i Nobelovu nagradu, tako dace mnogi protati naucnici. Oni ce protat i naucnici iako nisu zavedeni ideologijom nauke;oni ce biti naucnici zato što su ucinili slobodan izbor. Ali nije li mnogo vremena biloizgubljeno na nenaucne predmete i nece li to umanjiti njihovu kompetentnost jednom kadaprotanu naucnici? Ne uopše! Progres nauke, dobre nauke, zasniva se na originalnimidejama i intelektualnoj slobodi: nauku su cesto vukli naprijed autsajderi (sjetite se da suBohr i Einstein sebe smatrali autsajderima). Nece li mnogi ljudi uciniti pogrešan izbor izavršiti u corsokaku? To unekoliko zavisi od toga što podrazumijevate pod terminom,,corsokak”. Danas je vecina naucnika lišena ideja, puna straha, i usmjerena naprodukovanje nekog beznacajnog rezultata tako da ga mogu dodati poplavi tricavih clanakakoji sada konstituiraju ,,naucni progres” u mnogim oblastima. Osim toga, što je važnije?532Voditi život koji ste sami izabrali otvorenih ociju, ili provesti život u nervoznimpokušajima da se izbjegne ono što neki ne baš inteligentni ljudi nazivaju ,,corsokacima”?Nece li broj naucnika toliko opasti da na kraju nece biti nikog da vodi naše dragocjenelaboratorije? Ja ne mislim tako. Ako je dana mogucnost izbora mnogi ljudi mogu izabratinauku, jer nauka koju vode slobodni ljudi izgleda mnogo privlacnije nego današnja naukakoju vode robovi, robovi institucija i robovi ,,razuma”. Pa i ako bude privremenogpomanjkanja naucnika, situacija se može popraviti razlicitim vrstama poticaja. Naravno,naucnici nece igrati dominantnu ulogu u društvu koje ja zamišljam. Oni ce imati više negoprotutežu u vracevima, svecenicima ili astrolozima. Takva situacija je nepodnošljiva zamnoge ljude, stare i mlade, desno ili lijevo orijentirane. Skoro svi vi imate cvrsto uvjerenjeda je bar neka vrsta istine otkrivena, da mora biti sacuvana, i da ce je metoda poucavanjakoji ja zastupam i oblik društva koji branim razvodniti, te na kraju dovesti do toga da onakonacno nestane. Vi imate takvo cvrsto uvjerenje; mnogi od vas možda cak imaju razloge.Ali ono o cemu morate voditi racuna jeste da nedostatak dobrih kontra-razloga predstavljarezultat povijesne slucajnosti; on ne leži u prirodi stvari. Izgradite društvo kakvopreporucujem i ova gledišta koja danas prezirete (i ne poznajuci ih, budite sigurni) vraticese u takvom sjaju da cete morati naporno da radite da biste zadržali vaše vlastite pozicije iverovatno cete biti potpuno nemocni da to ucinite. Ne vjerujete mi? Tada bacite pogled u

povijest. Naucna astronomija bila je cvrsto zasnovana na Ptolomeju i Aristotelu, kojispadaju medu najvece umove u povijesti zapadne misli Tko je oborio njihov dobroargumentiran, empirijski adekvatan i precizno formuliran sistem? Philolaos, ludipitagorejac iz vremena prije potopa. Kako se desilo da je Philolaos mogao da napravitakav povratak na scenu? Zato što je našao sproobnog branioca: Copernicusa. Naravno, vimožete slijediti svoje intuicije kao što ja sledim moje. Ali ne zaboravite da su vaše intuicijerezultat vašeg ,,naucnog” treninga, gdje pod naukom takoder podrazumijevam i naukuKarla Marxa. Moj trening, ili bolje receno moj ne-trening, jeste (ne-)trening jednogžurnaliste koji se interesira za cudne i bizarne dogadaje. Na kraju, upitajmo se nije lisasvim neodgovorno, u današnjoj svjetskoj situaciji — kada milioni ljudi gladuju, dok sudrugi porobljeni, ugnjeteni, i u ocajnoj bijedi tijela i duha — misliti tako luksuzne misli kaošto su ove? Nije li sloboda izbora luksuz u takvim okolnostima. Nisu li neozbiljnost ihumor koje želim da vidim kombinirane sa slobodom izbora isto tako luksuz pod ovimokolnostima? Ne moramo li mi prekinuti sa takvim samo-povladivanjem i delati? Udružitise i delati? Ovo je najvažnija primedba koja je danas postavljena protiv takvog pristupakakav ja preporucujem. Ona ima ogromnu privlacnost, ona ima privlacnost nesebicnogprovecivanja. Nesebicnog provecivanja — cemu? Hajde da vidimo?Mi treba da odustanemo od naših sebicnih sklonosti i provetimo se oslobadanjupotlacenih. A što su naše sebicne sklonosti? One su naša želja za maksimalnom slobodommišljenja u društvu u kome živimo sada, maksimalnom slobodom ne samo u apstraktnomsmislu vec izraženom u prikladnim institucijama i podesnim metodama obucavanja. Ovaželja za konkretnom intelektualnom i fizickom slobodom u našoj vlastitoj sredini trebazasada da bude ostavljena po strani. To pretpostavlja, na prvom mestu, da borba za takvuvrstu slobode nije naš zadatak. To pretpostavlja da mi možemo ispuniti naš zadatak sasviješcu koja je cvrsto zatvorena za neke alternative. To pretpostavlja da je ispravan nacinoslobodenja drugih oduvijek bio poznat i da je sve što je potrebno — primijeniti ga. Jažalim što ne mogu da prihvatim takvu doktrinarnu samouvjerenost u tako ekstremnovažnim stvarima. Da li to znaci da mi uopše ne možemo da delamo? Ne znaci. Ali to znacida dok delamo moramo pokušavati da realiziramo isto toliko one slobode koju sam japreporucivao, tako da naše akcije mogu biti korigirane u svetlu ideja koje dosežemo dokpovecavamo našu slobodu. To ce nas bez sumnje usporiti, ali zar mi treba da jurnemonaprijed samo zbog toga što su nam neki ljudi rekli da su našli objašnjenje za svu bijedu, i533odlican nacin da se izade iz nje? Takoder, mi že1imo da oslobodimo ljude, ne da bi ucinilida oni podlegnu novoj vrsti ropstva, vec da im omogucimo da realiziraju svoje vlastiteželje, ma koliko razlicite ove želje mogle biti od naših vlastitih. Zadrti i usko grudioslobodioci ne mogu to da ucine. Kao po pravilu, oni ubrzo namecu ropstvo koje je jošgore, zato što je sistematicnije, od vrbo labavog ropstva koje su uklonili. A što se ticehumora i neozbiljnosti, mislim da odgovor treba da bude jasan. Zašto neko že1i da oslobodinekog drugog? Sigurno ne zbog nekog apstraktnog preimucstva slobode, vec zato što je tonajbolji put prema nesputanom razvitku, pa na taj nacin i prema sreci. Mi želimo daoslobodimo ljude tako da oni mogu da se smiju. Da li cemo biti sproobni da to ucinimo akosmo mi sami zaboravili kako se smije, i ako se mrštimo na one koji još uvijek pamte kakose to radi? Necemo li tada proširiti jednu drugu bolest, koja može da se usporedi sa onomkoju želimo da uklonimo, bolest puritanske zatucanosti? Nemojte da smatrate daprovecenost necemu i humor ne mogu da idu zajedno — Sokrat je izvrstan primer u prilogsuprotnom gledištu. Najteži zadatak traži najlakšu ruku, inace njegovo ispunjenje necevoditi slobodi vec tiraniji mnogo goroj nego što je ona koju zamjenjujemo.53419.7.5. Literatura1. Hermann von Helmholtz ,,(Ther den Ursprung und die Bedeutung der geometrischen

Axiome” u knjizi odabranih Helmholtzovih tekstova Schriften zur Erkenntnistheorie,Berlin, Verlag von Julius Springer, 1921 (prijevod Marijan Bobinac).2. Ernst Mach ,,Die ökonomische Natur der physikalischen Forschung” u Machovoj knjiziPopulär-wissenschaftliche Vorlesungen, Leipzig, Johann Ambrosius Barth, 1903(prijevod Marijan Bobinac).3. Henri Poincaré ,,La Science est-elle artificielle?” u Poincaréovoj knjizi La valeur de lascience, Pariz, Flammarion, 1970 (prijevod Zdeslav Dukat).4. Pierre Duhem ,,La théorie physique et l’expérience” u ĆDuhemovoj knjizi La théo’riephysique: son objet et sa structure, Pariz, Marcel Rivière, 1914 (prijevod ZdeslavDukat).5. Philipp Frank ,,The Chain that Links Science with Philosophy” u Frankovoj knjiziPhilosophy of Science, Westport, Greenwood Press, 1974 (prijevod Zvjezdana Dukic).6. Philipp Frank ,,The Rupture of the Chain” u Frankovoj knjizi Philosophy of Science,Westport, Greenwood Press; 1974 (prijevod Zvjezdana Dukic).7. J. J. C. Smart ,,Philosophy and Scientific Plausibility” u knjizi Mind, Matter, andMethod, uredili P. K. Feyerabend i G. Maxwell, Minneapolis, University of MinnesotaPress, 1966 (preveo Neven Sesardic).8. Rudolf Carnap ,,The Methodological Character of Theoretical Concepts” u knjiziMinnesota Studies in the Philosophy of Science vol. I, uredili H. Feigi i M. Scriven,Minne-. apolis, University of Minnesota Press, 1956 (prevela Zvjezda.na Dukié).9. Carl G. Hempel ,,On the ‘Standard Conception’ of Scientific Theories” u knjiziMinnesota Studies in the Philosophy of Science vol. IV, uredili M. Radner i S.Winokur, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970 (preveo Zdeslay Dukat).10. Herbert Feigi ,,The ‘Orthodox’ View of Theories: Remarks in Defense as well asCritique” u knjizi Minnesota Studies in the Philosophy of Science vol. IV, uredili M.Radner i S. Winokur, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970 (preveoViadan Peri~iá).11. Hilary Putnam ,,What Theories are not” u Putna-. movoj knjizi Mathematics, Matterand Method (Philosophical Papers vol. I), Cambridge, Cambridge University Press,1975 (preveo Zdeslav Dukat).12. Karl R. Popper ,,The Aim of Science” u Popperovoj knjizi Objective Knowledge: anEvolutionary Approach, Oxford, Clarendon Press, 1973 (preveo Neven Sesardiá).13. Imre Lakatos ,,History of Science and its Rational Reconstructions” u knjizi odabranihLakatosevih tekstova The Methodology of Scientific Research Programmes(Philosophical Papers vol. I), uredili J. Worrall i G. Currie, Cambridge, CambridgeUniversity Press, 1978 (preveo Neven Sesardiá).14. Thomas S. Kuhn ,,Second Thoughts on Paradigms” u Kuhnovoj knjizi The EssentialTension, Chicago i London, The University of Chicago Press, 1977 (preveo ZdeslavDukat).15. Larry Laudan ,,A Problem-Solving Approach to Scientific Progress” u zbornikutekstova Scientific Revolutions, uredio I. Hacking, Oxford, Oxford University Press,1981 (preveo Viadan Peri~ié).16. Paul Feyerabend ,,How to Defend Society Against Science” iz éasopisa RadicalPhilosophy 2, 1975 (preveo Sveto— zar Sindeliá).535LITERATURA:1. Anderson, A.R., »Fitch on Consistency«, u zbirci The Logical Enterprice, ed. AllanRoss Anderson, Ruth Barcan Marcus i R.M. Martin, Yale University Press, New Haveni London 1975.2. Aristotel, Physics iz The Works of Aristotel, izdao W.D. Ross, London, OxfordUniversity Press Anzenbacher, A., Einführung in die Philosophie, Wien, 1981.

3. Asquith, P.D., Kyburg Jr. H.E., Current Research in Philosophy of Science, EastLansing Mich: Philosophy of Science Association, 1979.4. Ayer, A.J., Language, Trhu and Logic, Penguin Books, Harmondswort, Middlesex,England, 1987.5. Bacon, F.,Descriptio Globi Intellectualis (napisano verovatno 1612.) Vidi ThePhilosophical Works of Francis Bacon, uredili Ellis i Spedding, London 1857.6. Bear, A., i »Dada – povijest jedne subverzije«, Izdavacka knjižarnica Karasu, M.,Zorana Stojanovica, Sr. Karlovci, Novi Sad, 1997.7. Bercic, B., Nauka i istina – Realizam i instrumentalizam u filozofiji nauke, Hrvatskikulturni dom, Rijeka, 1995.8. Bercic, B., Filozofija Beckog kruga, KruZak, Zagreb, 2002.9. Bochenski, J.M., Die zeitgenössischen Denkmetoden, 22-35, München, 1954.10. Bolzmann, L., »Theories as Representations«, u Danto i Morgenbesser, 1960.11. Bridgman, P.W., The Nature of Physical Theory, Princeton, 1936.12. Bróglie, L., govor na proslavi stogodišnjice Poincareovog rodenja (objavljen u Oeuversde Henri Poincare, Paris: Gauthier – Villars, Vol. XI), 1965.13. Cambell, D.T., »Evolutionary epistemology« u P.A. Schlipp (ed.), The Philosophy ofKarl Popper, The Library of Living Philosophers, Vol. 1, 423-463, La Salle: OpenCourt pub Co., 1974.14. Cantor, G., His Mathematics and Philosophy of the Infinite, Harvard University Press,Cambridge Mass, 1979.15. Carnap, R., Logical Fundations of Probability, Chicago, 1950.16. Carnap, R., Formal and Factual Sciences, Erkenntnis, Vol. 5, u Feigl i Brodbeck, 1953.17. Carnap, R., Überwindung der Methaphisic durch logische Analyse der Sprache,Erkenntnis, Vol. 2, u Ayer, 1959.18. Carnap, R., Philosophy and Logical Sintax, Ams Press, New York, 1935.19. Carnap, R., »The Logical Syntax of Language (Logische Syntax der Sprache)«, prvoenglesko izdanje 1937, navedeno izdanje: Routledge & Kegan Paul, London, 1967. useriji The International Library of Psychology, Philosophy and Scientific Method.20. Carnap, R., Fundations of Logic and Mathematics, u Neurath, Morris i Carnap 1938/55.21. Carnap, R., The Logical Structure of World & Pseudoproblems in Philosophy,University of California Press, 1967.22. Cartwigt, N., How the Laws of Physics Lie, Oxford, Clerendon Press, 1983.23. Choen M.,i An Indrudicion to Logic and Scientific Method, (prijevod: Uvod Nagel, E.,u logiku i naucnu metodu), BIGZ, Beograd, 1965.24. Dingle, H., »The nature of Scientific Philosophy«, proccedings of the Royal Society ofEdingburgh, 1949.25. Duhem, P., »Fizikalna teorija i eksperiment«, u N. Sesardica, 1984.26. Duhem, P., Systéme du Monde, Paris, Hermann et fils, 1913.27. Eddington, A.S., The Mathematical Theory of Relativity, Cambridge, England, 1924.28. Eddington, A.S., La natura del mondo fisico, Bari, 1935.53629. Einstein, A., On the methods of Theoretical Pysics, Herbert Spencer predavanje,održano u Oxfordu 1933, preštampano u »The World as I See It«, Toronto, GeorgeMcleod Ltd., 1934.30. Ewing, A.C., »Mechanical and Telelogical Causation«, Aristotelian Society, Dodataksv. 14, 1935.31. Feyerabend, P., Science in a Free Society, London, Verso Editions, 1978.32. Feyerabend, P., Protiv metode, V. Masleša, Sarajevo, 1987.33. Feyerabend, P., Nauka kao umjetnost, Matica srpska, Novi Sad, 1994.34. Fichte, J.G., Odabrane filozofske rasprave, Kultura, Zagreb, 1956.

35. Fine, A., »Unnatural Attitude: Realist and Instrumentalist Attachmants to Science«,Mind, vol. XCV br.378, 1986.36. Frank, Ph., Fundations of Logic and Mathematics, u Neurath, Morris i Carnap,1938/55.37. Frassen, V., The Scientific Image, Oxford, Clarendon, 1980.38. Funtowicz, S.O. i »Three Types of Risk Assesment and the Emergence of Ravetz,J.R., Prot-Normal Science«, u S. Krimsky i D. Golding, izd. Social Theories of Risk,Westport, Connecticut: Praeger, 1992.39. Galilei, G., II saggiatore, iz Prose Scelete Glymour, C., Theory and Evidence,Princeton, Princetom University Press, 1980.40. Goodstein, R.L., »Language and Experience«, u Danto i Morgenbesser, 1960.41. Grice, H.P. i »In Defence of a Dogma«, The Philosophical Review Strawson, P.F., 65,u Zaabeh, Klemke: Jacobson, 1974.42. Gurvitch, G., Les tendances de la philosophie allemande, 15, Paris, 1949.43. Haching, J., »Experimentation and Scientific Realism«, u Leplin 1984.44. Hadamard, J., »L'ouvre mathématique de Poincaré«, Acta Mathematica 38, 1921.45. Hanson, N.R., »Patterns of Discovery: An Inquiry into the Conceptual Foundations ofScience«, Cambridge University Press, Cambridge, 1972.46. Hertz, H., The Principles of Mechanics, London, 1899. (preštampano u New Yorku,1956.)47. Hobson, E.W., The Domain of Natural Science, London, 1923.48. Holton, G., The Advancement of Science and Its Burdens, Cambridge University Press,1986.49. Holton, G., Thematic Origins of Scientific Thought, Cambridge University Press, 1973.50. Hooker, C.A., A Realistic Theory of Science, New York: State University of N.Y. Press,1987.51. Houston, W.V., »Description of the Phisical World«, u Fogg, 1952.52. Hume, D., Istraživanje o ljudskom razumu, Naprijed, Zagreb, 1988.53. Hume, D., A Treatise of Human Nature, London, 1739.54. James, W., PRAGMATISM and four essays from The Meaning of Truth, Clevenland, AMeridian Book, 1965.55. Johnson-Laird, P.N. »A theoretical analysis of insight into a reasoning task«, (u Wason,P.C., Thinking-Readings in Cognitive Science), London, New York: CambridgeUniversity Press, 1977.56. Johnson, W.E., Logic, sv.1, Cambridge, England, 1921.57. Kant, I., Prolegomena za svaku buducu metafiziku, u Dvije rasprave, Matica Hrvatska,Zagreb, 1953.58. Kant I., Kritika cistog uma, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1984.59. Kant, I., Idee zu einer allgemeinen Geschichte in weltbürglicher Absicht, Kant's Werke,Bd. VIII, Berlin, 1912.53760. Keswani, G.H., »Origin and Concept of Relativity« ( I ), Britissh Journal for thePhilosophy of Science 15, 1965 a.61. Keswani, G.H., »Origin and Concept of Relativity« ( II ), British Journal for thePhilosophy of Science 16, 1965 b.62. Kneale, W., »Gottlob Frege and Mathematical Logic« u The Revolution in Philosophy,ed. A.J. Ayer et. al., London-New York, 1956.63. Kripke, S., »Is there a Problem about Substituional Quantification«, clanak objavljen uzbirci Truth and Meaning ed. Gareth Evans i John Mcdowell, Clerendon Press, Oxford,1976.64. Kuhn, T., »The Structure of Scientific Revolutions«, u International Encyclopedia of

Unified Science, The University of Chicago Press, 1970.65. Kuhn, T., Struktura naucnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.66. Kuhn, T., Kritik der reinen Vernunf, Hamburg, 1971. (preveo: Viktor Sonnenfeld,Zagreb, 1984. A. XVII)67. Kutleša,S., Prirodno – filozofijski pojmovi Rudera Boškovica, Hrvatsko filozofskodruštvo, Zagreb, 1994.68. Lakatos I., »Falsification and the Methodology of Scientific Research Programmes« uKourany, J. (ur.) Scientific Knowledge – Basis Isuues in the Philosophy of Science,Belmont, California: Wadswort 1987.69. Laudan, L., Science and Values, University of California Press, 1984.70. Lehmann, G., I. Kants gesammelte Schriften, Akademie – Ausgabe, Bd. XXI u Bd.XXII, hrsg. von A. Buchenau 1936/38.71. Lelas, S., Promišljanje nauke, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb, 1990.72. Lelas, S. i Vukelja, T., Filozofija nauke, Školska knjiga, zagreb, 1996.73. Le Roy, E., »Science et philosophie«, Revue de métaphysique et du monde, 1899.74. Locke, J., An Essay Concerning Human Understanding, London 1690.75. Macan, I., Wittgensteinova teorija znacenja, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb,1996.76. Macan, I., Filozofija saznaje, Biblioteka – Filozofski niz, Zagreb 1997.77. Mach, E., Ekonomicna priroda fizikalnog istraživanja, Filozofija nauke, priredio N.Sesardic, 1984.78. Maturana, M.R. i Varele, P.J., Autopoesis and Cognition, Dodrecht: D. Reidel, 1980.79. Mill, J.S., A System of Logic, Longmans Green, London, 1886.80. Moore, G.E., »The Refutation of Idealism«, u sabranim Philosofical Studies, London,1922.81. Nagel, E., »The Strukture of Science«, Problems in the Logic of scientific explanation,Harcourt, Brace World, inc. New York Burlingame Copyright 1961.82. Neurath, O. & Erkenntnis II, 1932/33 i R. Carnap, testability and Meaning, Carnap, R.,Philosophy of Science,3, 1936.83. Newton, I., Optika, knjiga I, poglavlje II, 1953.84. O'Gorman, F.P., »Poincaré's Conventionalism of Applied Geometry«, Studies inHistory and Philosophy of Science 8, 1977.85. Perrin, J., Atomi, DIZ Jugoslavije, Beograd, 1946.86. Petrovic, G., Suvremena filozofija, Školska knjiga, Zagreb, 1979.87. Petrovic, G., »Logika i matematika«, zbirka Filozofija i marksizam, Naprijed, Zagreb,1976.88. Poincaré, H., Nauka i hipoteza, Zagreb: Globus, 1989.89. Poincaré, H., Science et Méthode, Paris: Flammarion, 1908.90. Poincaré, H., La valeur de la science, Paris: Flammarion, 1970.91. Poincaré, H., Derniéres Pesées, Paris: Flammarion, 1912.53892. Polšek, D., Pokušaji i pogreške, filozofija Karla Poppera, Hrvatsko filozofsko društvo,Zagreb, 1996.93. Popper, K.R., Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge,Routledge & Kegan Paul, London 1989.94. Popper, K.R., Logika naucnog otkrica, Nolit, Beograd, 1973.95. Popper, K.R., Realism and the tim of Science, (ur.) Bartley, W.W., London, MelbourneSydney: Hutchinson, 1983.96. Popper, K.R., The Myth of the Framework: In defence of Science and Rationality, ured.M.A. Noturno Routledge, London, 1994.97. Quine, W.V.O., Rijec i predmet, KruZak, Zagreb, 1999.

98. Quine, W.V.O., »Two dogmas of Empiricism«, Philosophical Review 60, u Zabeeh,Klemke, Jacobson, 1974.99. Quine, W.V.O., »Epistemology Naturalized«, U Akten des XIV InternationalesKongress für Philosophie, Wien: Hencher, 1968.100. Radnitzky, G., Conteporary Schoole of Metascience, Göteborg: Akademi – forlaget,1970.101. Rankine, W.J.M., Miscellaneous Scientific Paper, 1881.102. Reichenbach, H., Nomological Statements and Admissible Operations, Amsterdam,1954.103. Reichenbach, H., The Reise of Scientific Philosophy, (Berkley and Los Angeles1951.) Nolit, Beograd 1964.104. Reichenbach, H., »Experience and Prediction«, The University of Chicago Press,1976.105. Rescher, N., Tropics in Philosophical Logic, D. Reidel Publishing Company,Dodrecht, 1968.106. Rorty, R., Consequences of Paradigmatism, Brighton: The Harvester Press, 1982.107. Russell, B., Introduction to Mathematical Philosophy, London, 1919.108. Russell, B., Dialectica, Zürich, Vol. 14, 1960.109. Russell, B., An Inquiry into Meaning and Truth, George Allen and Unwin Ltd.,London, 1940.110. Russell, B., Philosophical Essays, Allen & Unwin, London, 1976.111. Russell, B., Problemi filozofije, Nolit, Beograd, 1980.112. Russell, B., »The Relation of sense – Data to Physics«, u Danto i Morgenbesser,1964.113. Russell, B., History of Western Philosophy, prijevod: Kultura, Beograd, 1962.114. Salmon, C.W., »Why Ask “Why?”«, u Kourany, 1978.115. Schlick, M., »Is There a Factual a Priori?«, Wissenschaftlicher Jahresbericht derPhilosophischen Gessellschaft an der Universität zu Wien für das Verensjahr, u Feigl iSellars, 1949.116. Sellars, W.F., Science, Perception and Reality, London, Routledge, 1963.117. Sesardic, N., Filozofija nauke, Nolit, Beograd, 1988. (izbor tekstova) Shimony, A.,»Perception from evolutionary point of view«, Journal of Philosophy 68, 571-583,1971.118. Smart, J.J., Our Place in the Universe, Oxford, Blackwell, 1989.119. Supek, I., Filozofija, nauka i humanizam, Školska knjiga, Zagreb, 1995.120. Šarcevic, A., »Nauka, covjek i slobodno društvo – Feyerabendova teorija naukei kritika zapadnog racionalizma«, pogovor u P. Feyerabend: Protiv metode, V. Masleša,Sarajevo, 1987.121. Švob, G., Frege: Pojmovno pismo, Naprijed, Zagreb, 1992.539122. Toretti, R., Philosophy of Geometry from Riemann to Poincaré, Dodrecht: Riedel,1978.123. Ule, A., Sodobne teorije nauke, Naučno in publicisticno središce, Ljubljana,1992.124. Ule, A., Znanje, nauka in stvarnost, Naučno in publicisticno središce,Ljubljana, 1996.125. Veinberg, S., Snovi o konacnoj teoriji, Izdavacki atelje Polaris, Beigrad, 1977.126. Vollmer, G., Evolutionare Erkenntnistheurie, Stuttgart, 1983.127. Vollmer, G., »Mesocosm and objective knowledge« u Wuketits, 1984.128. Weischedel, W., I. Kants Werke in sechs Bänden, Bd. V, Insel – Verlag, Frankfurt –Darmstadt, 1957.

129. White, M., The Analitic and the Synthetic: an Untenable Dualism, u Linski, 1952.130. Whitehead, A.N., Science and the Modern World, The macmillian Company, NewYork, 1925.131. Whitehead, A.N. i Russel B., Principia Mathematica, Oxford, 1908.132. Wittaker, A History of the Theories of Aether and Electricity, London: ThomasNelson & Sons, 1953.133. Wittgenstein, L., Tractatus Logico – Philosophicus, Veselin Masleša-Svjetlost,Sarajevo, 1987.134. Wittgenstein, L., Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd, 1969.135. Wuketits, F.M., Concepts and Approaches in Evolutionary Epistemology, Dodrecht:D. Reidel, 1984.

A. NAUKA I FILOZOFIJA

A. @. Ejer, "Filozofija i nauka", str. 96-97, 100-101. i 105.

Ako bismo prišli filozofiji sa onim merilima sa kojima prilazimo astronomiji ili botanici, teško dabismo je mogli nazvati naukom. Filozofi imaju svoje teorije, ali im te teorije ne omogućavajupredviđanja; one se ne mogu ni dokazati ni opovrgnuti iskustvom, kao što je to slučaj sa naučnimteorijama. Doduše, možete mi odgovoriti da stvar ni izbliza ne stoji tako u svim oblastima nauke.Paleontologija se ne bavi predviđanjima; čistoj matematici nije potrebno iskustvo. Ali, mada iskaziistorijskih nauka ne liče na predviđanja, njih je, u svakom slučaju, moguće empirijski proveriti. I, mada seteoreme čiste matematike ne mogu opovrgnuti po-smatranjem, one se u potpunosti mogu proveritipriznatim metodama do-kazivanja. Postoje opšteprihvaćene metode pomoću kojih određujemo da li jeteorema tačna ili pogrešna. Ali recite, gde ćete u filozofiji naći slične metode? Sem ako ne u formalnojlogici, koja je sasvim bliska matematici. Danas je među njima teško povući odsečnu granicu.

Sâm proces pretvaranja logike u nauku otuđuje logiku od filozofije. Filozofi su našli primenuformalnoj logici: oni pribegavaju deduktivnim argumentima, a ponekad se koriste logičkim simbolizmomi njegovom ekonomičnošću i tačnošću. Ali, svoje premise, na osnovu kojih grade zaključke, stavove(predloženjija), koje im logički formalizam pomaže da jasnije formulišu, filozofi nikako ne crpu izformalne logike. Istine koje se mogu dokazati pomoću formalne logike nisu filozofske.

Formalna logika nije prva nauka koja je bila odgajena pod okriljem fi-lozofije, a zatim se potpunoemancipovala. U sedamnaestom veku tim putem je pošla fizika, u devetnaestom biologija, a sasvimnedavno i psihologija je izrazila svoju želju da stekne nezavisnost. Poslednji slučaj je naročito zani-mljivzbog toga što je vlast filozofije nad psihologijom bila naročito jaka.

Lok i njegovi sledbenici hteli su da u proučavanju mišljenja protignu ono što je protigao NJutn uizučavanju nežive prirode. Hjum se uzdao u to da se čak i moralna filozofija može postaviti na naučnuosnovu. Toga su se shvatanja držali utilitaristi, a u poslednje vreme i pragmatisti. Još nije bilo takvogperioda u istoriji u kome se filozofi ne bi interesovali za sve moguće vidove saznajne delatnosti(mind) za opažanje, mišljenje, manifesta-ciju volje (voljeizjavljenjije) i svim mogućim sa njim povezanim idejama. Uzet sâm po sebi, pojam saznanja (mind) bio je do sada omiljeni predmet filozofskihispitivanja. Pri svem tom, filozofija nije nauka o saznanju. Filozof, za raz-liku od psihologa, ne pokušavada objasni kako ljudi misle i osećaju. On ne postavlja teorije o čovekovom ponašanju koje bi se mogleproveriti isku-stvom. On može da ispituje misaone tvorevine (mental concepts), ali se njima posebno nekoristi. One za njega nisu oruđa proizvodnje. I ta činjenica što filozofija poklanja tako mnogo pažnjeonome što se ponekad naziva filo-zofijom duha (mind), može se delimično objasniti time što u tu oblastjoš nije prodrla uska specijalizacija. Psihologija je još uvek dosta mlada nauka. Ona je već počela daizgrađuje svoju stručnu terminologiju, ali još uvek mora da se u znatnoj meri služi pojmovima običnogjezika. A pojmovima te vrste filozof potpuno može operisati i smatrati se ovlašćenim (vprave) da se njima

bavi. Ali, nauka treba samo da izgradi svoj sopstveni jezik, kako bi je filozofi, po ustaljenoj tradiciji,ostavili na miru.

Sve se to može shvatiti, ali je teško opravdati, polazeći samo od prak-tične nužnosti. Takva upotrebaterminâ koja rađa filozofski problem, sre-će se u bilo kojoj jezičkoj oblasti. Zadatak filozofa je da otkrijestrukturu teorije, da u njoj razlikuje logička svojstva od empirijskih, da odredi ili eks-plicitno ukaže naone pojmove kojima se ona služi i da podvrgne te pojmove kritičkoj analizi. Sve to je potrebno ne samofizici nego i bilo kojoj drugoj nauci. Kao primer može da proluži tumačenje kvantne teorije. Ali seteško-ća onda sastoji u tome što ne možemo u potpunosti odvojiti zadatak tumačenja teorije od zadatkanjene primene. Logička razlika ovde je očigledna: iskaz u kome se teorijski termini samo pominju pripadadrukčijem logičkom nivou od iskaza u kome se oni primenjuju. Ali, ako je tako, onda obe te funkcijemogu postojati nezavisno jedna od druge, upravo onako kao što kritičar postoji nezavisno od umetnika.Umetnik može biti loš kritičar svojih sopstvenih dela, a kritičaru nije neophodno da ume da piše.Naravno, umetnik nije dužan da bude dobar kritičar, kao što ima mnogo naučnika-praktičara, čijefilo-zofiranje povodom svoga predmeta obiluje naivnošću i zbrkanošću; ali, oči-gledno, kritičar ipak morabiti pomalo umetnik. Čovek koji ne proeduje is-kustvo u primeni naučnih teorija, teško da ih možeautoritativno tumačiti. Zbog toga, bilo koje dostignuće, na primer u oblasti filozofije fizike, mo-ra dapotekne od samih fizičara.

Rezultat svega toga je da, ako se oblast filozofske aktivnosti ograniči okvirima filozofije nauke, ondase filozofija teško može smatrati samo-stalnom disciplinom. NJene kritičko-rasvetljavačke funkcije bilobi bolje ustupiti naukama, pošto je to proao specijalista, a ne onih koji se bave op-štijim pitanjima.

Ali, to bi značilo priznati da rad filozofa ima čisto analitički karakter. Ali, zar filozof ne bi mogao daobavlja stvaralačkiji rad? U skladu sa starom tradicijom filozofi proučavaju samo osnovne principe.Možda bi danas filozofija mogla da pruži bilo kakvo celovito učenje, koje bi prolužilo kao opšta osnovaspecijalnim naukama, da formuliše niz stavova koji bi u najopštijem obliku opisivali prirodne pojave?

Pokušaji te vrste preduzimani su vrlo često, ali se njihov osnovni nedostatak neizbežno sastojao utome što su iskazi, kojima se ti pokušaji završavaju, bili lišeni faktičkoga sadržaja.

(...)... Ali, ako je obeležje filozofske teorije u tome što se ona ne može empirijski proveriti (kao što je to

moguće kada je reč o naučnoj teoriji), onda ona ne može ispunjavati onu funkciju koju ostvaruje naučnateorija.

IIPa ipak, jedna od bitnih razlika između filozofije i bilo koje prirodne nauke stvarno se sastoji u tome

što filozofija postavlja opštija pitanja od njih. Nikako nije reč o tome da ona pokušava da pruži opštijusliku sveta, već o tome što nju zanimaju neki veoma opšti problemi koji se nikako ne ograničavaju naneku određenu oblast naučnog istraživanja. Kao izvrstan primer za to može da proluži problem indukcije,koji stoji u vezi sa svakom vrstom rasuđivanja o činjenicama. Različite su osnove na kojima počivajuempirijske teorije: istoričar drukčije obrađuje činjenice svoje nauke nego psihoanalitičar ili fizičar. Ali,njima je zajedničko to što u svojim rasuđivanjima prelaze okvire premisa. Zaključci do kojih oni dolazeformal-no nije moguće izvesti iz podataka iz kojih su izvedeni. Problem indukcije i nastaje iz pitanja otome kako objasniti tu činjenicu.

Treba primetiti da taj problem nipošto ne uznemirava naučnike. Fizičar može da proumnja u rezultateeksperimenta koji se ne slažu sa opšteusvojenim teorijama; psiholog može da proumnja da je iskazbolesnika o sopstvenom ponašanju potpuno iskren; istoričar može da misli da jedan od pisanih izvora nijepouzdan. Ali, u takvim slučajevima, nasuprot lošim ili sumnjivim dokazima, uvek stoje dobri. Postojeodređene norme sa kojima prilazimo ocenjivanju dokaza u svim oblastima i, ako ih dokazi zadovoljavaju,mi usvajamo, u najmanju ruku unapred, one zaključke koji su na njima izgrađeni. Fizičaru nikada ne bipalo na pamet da se sa nepoverenjem odnosi prema nekoj teoriji samo na osnovu toga što je svakorasuđivanje zasnovano na eks-perimentu sumnjivo, sa gledišta logike, već zato što je u eksperimentima nakoje se ona oslanjala učinjena greška ili zato što ona protivreči drugim teorijama koje su neuporedivoubedljivije potkrepljene dokazima.

Sa problemom indukcije nema nikakve veze činjenica da se sa uobičajenim standardom slažu ili neslažu bilo kakva konkretna svedočanstva. Ona za-hteva opravdanje za svaki oblik ne-demonstrativnograsuđivanja i samim tim stavlja u pitanje i uobičajene standarde.

Nema sumnje da upravo skeptička strana ovoga problema odbija naučnike od njega. Oni bi seodnosili prema njemu sasvim drukčije kada bi im bili predloženi bolji kriterijumi dokazivanja, pouzdanijinačin da se loše teo-rije razlikuju od dobrih. Ali, ako to bolje, do čega su oni u stanju da dođu sada, budeizazivalo isti skepticizam, oni će onda, prirodno, smatrati ovaj pro-blem čisto akademskim. Jedina koristkoju oni mogu izvući iz rešenja toga problema biće zvanična dozvola da se bave onim čime se oni i beztoga bave.

Ali, sve to nikako ne znači da taj problem nema nikakav značaj. Filo-zofska pitanja vrlo često imajuakademski karakter, makar i zato što njihovo rešenje ništa ne menja u našem praktičnom ponašanju. I čakako nismo sklo-ni da se odreknemo naših ubeđenja niti da ih modifikujemo, nas ipak, iz či-sto filozofskihrazloga, veoma uzbuđuje pitanje o njihovoj vrednosti (sosto-janjiji). A dovoljno je da samo jedanputosetimo uzbuđenje povodom toga, pa da više ne možemo da ga se oslobodimo. I pitanje kako dauklonimo tu teškoću protaje za nas, na intelektualnom planu, najvažnije.

(...)... Rad filozofa ima takođe i kritički karakter, jer čak ni osnovni naši pojmovi nisu sveti, i mi

možemo predložiti način njihove promene. Stoga mi smatramo da i filozofija može da u izvesnompogledu doprinose izmeni sveta, naravno, ne materijalno to treba prepustiti nauci već formalno, preuređujući strukturu jezika. U tom smislu ona može pomoći da se odredi koje činjenice mogu postojatiu svetu.

Ajnštajn & Infeld, Evolucija fizike, str. 51-52.

Rezultati naučnog istraživanja vrlo često izazivaju promenu u filozof-skom gledanju na probleme,koja se širi daleko izvan ograničene oblasti nauke. Šta je cilj nauke? Šta se zahteva od teorije kojapokušava da opiše prirodu? Ova pitanja, mada prelaze okvire fizike, tesno su vezana za nju, pošto naukapredstavlja građu iz koje ona niču. Filozofska istraživanja mo-raju biti zasnovana na naučnim rezultatima.Međutim, kada se obrazuju i ši-roko prihvate, ona vrlo često utiču na dalji razvitak naučne misliukazujući na jedan između mnogih puteva napredovanja. Uspešna pobuna protiv usvojenog gledištadovodi do neočekivanog i potpuno drukčijeg razvitka, protajući iz-vor novih filozofskih stanovišta. Oveprimedbe neminovno zvuče neodre-đeno i besciljno dok se ne ilustruju primerima uzetim iz istorije fizike.

Mi ćemo ovde pokušati da opišemo prve filozofske ideje o cilju nauke. Ove ideje su jako uticale narazvitak fizike skoro do pre sto godina, kada su napuštene pod uticajem novih svedočanstava, novihčinjenica i teorija, koje su, sa svoje strane, obrazovale novu pozadinu za nauku.

U čitavoj istoriji nauke, od grčke filozofije do moderne fizike, stalno se pokušava da se prividnasloženost prirodnih pojavva svede na neke proste osnovne ideje i odnose. Ovo je osnovni princip čitaveprirodne filozofije. On je izražen čak i u delima atomista. Pre dvadesettri veka Demokrit je pisao:

Prema konvenciji, slatko je slatko, prema konvenciji, gorko je gorko, prema konvenciji, to-plo je toplo, prema konvenciji, hladno je hladno,prema konvenciji, boja je boja. Ali, u stvarnosti postoje atomi i praznina. To jest, pretpostavlja se da su čulni objekti stvarni i uobičajeno jesmatrati ih takvim, ali u istini oni nisu stvarni. Stvarni su jedino atomi i praznina.

Ova ideja ne ostaje u antičkoj filozofiji ništa više do jedna ingeniozna tvorevina mašte. Zakoniprirode koji povezuju uzastopne događaje bili su nepoznati Grcima. Nauka koja povezuje teoriju ieksperiment stvarno je počela sa radovima Galileja. Mi smo sledili početne niti koje vode ka zakonimakretanja. Za dve stotine godina naučnog istraživanja, sila i mate-rija bile su osnovni pojmovi u svimpokušajima da se razume priroda. Nemo-guće je zamisliti jednu bez druge, zato što materija demonstrirasvoje proto-janje kao izvor sile svojim dejstvom na drugu materiju.

Bertrand Rasel, Nacrt filozofije, str. 308.

Ako je ono što smo do sada rekli tačno, filozofsko saznanje (knonjledge) se ne razlikuje bitno odnaučnog saznanja; ne postoji nikakav specijalan izvor mudrosti koji je pristupačan samo filozofiji ali ne inauci, niti se rezultati koje filozofija protiže korenito razlikuju od rezultata protig-nutih u nauci. Filozofijase od nauke razlikuje jedino većom kritičnošću i opštošću. Ali, kada kažem da je filozofija kritička, ja nemislim da ona pokušava da kritikuje saznanje spolja, jer bi to bilo nemoguće: ja mislim samo da onaispituje razne delove onoga što smatramo našim saznanjem kako bi videla da li se ti delovi slažu i da liprimenjena izvođenja mogu izdržati brižljivo proveravanje. Kritika kojoj se teži nije ona koja, bezrazloga, nastoji da odbaci, već ona koja nepristrasno razmatra svaki komad onoga što izgleda kaosaznanje i zadržava sve ono što i dalje izgleda kao saznanje kada je to razmatranje završeno. Mora sedopustiti da preostaje izvesna opasnost od pogreške, pošto su ljudska bića nesavršena. Filozofija može spravom tvrditi da ona smanjuje opasnost od pogreške i da u nekim slučajevima toliko smanjuje opasnostda se ova može praktično zanemariti. Učiniti više od ovoga nije moguće u svetu u kome se greške morajujavljati; a više od toga nijedan obazriv pobornik filozofije ne bi tvrdio da je protigao.

Bertrand Rasel, Problemi filozofije, str. 239-242.

Filozofija, kao i sva druga proučavanja, teži prvenstveno saznanju. Sa-znanje kome ona teži je onevrste koja naukama daje jedinstvo i sistem, i koja proizlazi iz kritičkog ispitivanja osnova naših ubeđenja,predrasuda i vero-vanja. Ali, ne može se tvrditi da je filozofija imala preterano uspeha u svo-jimpokušajima da pruži definitivne odgovore na svoja pitanja. Ako pitate matematičara, mineraloga,istoričara ili bilo koga drugog čoveka od nauke, do kojih je definitivnih istina došla njihova nauka, oni ćeodgovarati sve dok ste voljni da ih slušate. Ali, ako isto pitanje postavite filozofu, on će, ako je iskren,morati da prizna da njegova proučavanja nisu dovela do ta-kvih pozitivnih rezultata do kakvih su došledruge nauke. Istina je da se ovo delom objašnjava činjenicom da čim definitivno saznanje o bilo kompredme-tu protane moguće, taj predmet prestaje da se zove filozofijom i protaje po-sebna nauka. Svaproučavanja o nebu, koja sada pripadaju astronomiji, nekada su bila uključena u filozofiju; NJutnovoveliko delo se zvalo "Matematički principi prirodne filozofije". Slično tome, proučavanje ljudskog duha,koje je, sve donedavno, bilo deo filozofije, sada se odvojilo od filozofije i postalo psihološka nauka.Prema tome, neodređenost (uncertainty) filozofije više je prividna nego stvarna: ona pitanja na koja seveć mogu dati defi-nitivni odgovori nalaze se u naukama, a samo ona na koja se za sada de-finitivanodgovor ne može dati, čine ostatak koji se zove filozofija.

Ovo je, međutim, samo deo istine u vezi sa neodređenošću filozofije. Ima mnogo pitanja a međunjima i takvih koja su od najdubljeg interesa za naš duhovni život koja, koliko možemo da vidimo,moraju ostati nerešiva za ljudski razum, sem ako njegove moći ne protanu sasvim drugačijeg reda negošto su sada. Ima li univerzum neki jedinstven plan ili svrhu, ili je on slučajan skup atoma? Da li je sveststalni deo univerzuma, što uliva nadu u neograničeni razvitak mudrosti, ili je ona kratkotrajan događaj najednoj maloj planeti na kojoj život na kraju mora protati nemoguć? Da li su dobro i zlo od značaja zauniverzum ili samo za čoveka? Takva pitanja postavlja fi-lozofija i razni filozofi različito odgovaraju nanjih. Ali se čini da se ne može dokazati istinitost nijednog odgovora koji predlaže filozofija, bilo da seodgovori mogu na drugi način otkriti ili ne mogu. Pa ipak, ma kako ne-znatna bila nada da će se pronaćineki odgovor, sastavni je deo zadatka filo-zofije da i dalje razmatra takva pitanja, da u nama budi svest onjihovom znača-ju, da ispituje sve pristupe njima i da održava u životu onaj spekulativni in-teres zauniverzum koga može ubiti naše ograničavanje na definitivno od-redljivo saznanje.

Moric Šlik, "Budućnost filozofije", str. 574 & 575.

... U nauci stalno primećujemo da se pronalaze neočekivana zadovoljavaju-ća rešenja za velikeprobleme i ne očajavamo kada ne možemo jasno da shvati-mo neku pojedinost u nekom naučnom pitanju.Verujemo da će budući naučnici biti srećniji i da će otkriti ono što nama nije pošlo za rukom. U ovomese, međutim, otkriva velika razlika između nauke i filozofije. Nauka se prote-peno razvija... U samoj

nauci nesumnjivo postoji neka vrsta napretka, ali ako smo potpuno pošteni, slično napredovanje ne možese otkriti u filozofiji.

I u današnje vreme raspravlja se o istim velikim pitanjima o kojima se raspravljalo u doba Platona.Iako se za izvesno vreme činilo kao da je neko pitanje konačno rešeno, uskoro se isto pitanje opetpostavlja i zahteva da bu-de raspravljeno i razmotreno. Rad filozofa se odlikovao time što je on uvekmorao da počinje opet iz početka. On nikada ništa ne prihvata zdravo za go-tovo. On oseća da nijednorešenje bilo kog filozofskog problema nije iz-vesno niti dovoljno sigurno i on oseća da, pristupajućiproblemu, mora sve početi ispočetka. Prema tome, upravo ova razlika između nauke i filozofije čini nasveoma skeptičnim u pogledu bilo kakvog budućeg napretka filozo-fije. Doduše, mogli bismo verovati dabi se vremena mogla promeniti i da bismo možda mogli pronaći istinski filozofski sistem. Ali, ova nada jeuzaludna, jer mi možemo utvrditi uzroke zašto filozofija nije uspela, i nije mogla uspeti, da proizvedetrajne naučne rezultate kakve je proizvela nauka.

(...)Da odmah kažem da ti uzroci ne leže u teškoći problema kojima se filozofija bavi; niti ih treba tražiti

u slabosti i nesproobnosti ljudskog razuma... Stvarni uzrok treba tražiti u čudnom nerazumevanju ipogrešnom tumačenju prirode filozofije; on leži u previđanju razlike između naučnog stava i filozofskogstava. On leži u ideji da su priroda filozofije i priroda nauke manje-više iste, da i jedna i drugapredstavljaju sisteme isti-nitih stavova o svetu. U stvari, filozofija nikada nije sistem stavova, pa je stogasasvim drukčija od nauke. Istinsko razumevanje veze između filozofije, s jedne strane, i nauka, sa druge,predstavlja, po mome mišljenju, najbolji način da se stekne uvid u prirodu filozofije.

Moric Šlik, "Prekretnica u filozofiji", str. 56.

Svuda gde postoji smislen problem uvek se teorijski može ukazati na put koji vodi ka njegovomrešenju. Jer, protaje očigledno da se pokazivanje ovoga puta poklapa sa ukazivanjem na njegovoznačenje. Praktično sleđenje ovoga pu-ta može, naravno, biti ometeno faktičkimokolnostima nedovoljnim ljud-skim sproobnostima, na primer. Akt proveravanja kojim se put ka rešenjuko-načno završava, uvek je iste vrste: dešavanje jedne određene činjenice koje je potvrđenopromatranjem, pomoću neprorednog iskustva. Na taj način određena je istinitost (ili lažnost) svakogiskaza, bilo da pripada svakodnevnom ži-votu ili nauci. Nema, prema tome, nikakvog drugog ispitivanja ipotkreplji-vanja istina izuzev pomoću promatranja i empirijske nauke. Svaka nauka (uko-liko uzmemo dase ova reč odnosi na sadržaj, a ne na ljudske aranžmane da se do njega dođe) jeste sistem saznanja(cognitions), to jest, sistem istinski isku-stvenih (experiential) iskaza. I ukupnost nauka, uključujućiiskaze svakodnevnog života, predstavlja sistem saznanja. Izvan toga, ne postoji nikakva oblast"filozofskih" istina. Filozofija nije sistem iskazâ; ona nije nauka.

Ali, šta je onda? Sigurno ne nauka, ali ipak nešto tako važno i značajno da se ona i ubuduće kao i dosada može poštovati kao Kraljica nauka. Jer, nigde ne piše da Kraljica nauka mora i sama biti nauka.Velika savremena prekretnica karakteriše se činjenicom da mi filozofiju ne shvatamo kao sistemsaznanja, već kao sistem akata; filozofija je ona aktivnost kojom se otkriva ili određuje značenje iskaza.Filozofija iskaze objašnjava, nauka ih proverava. Nauka se bavi istinitošću iskazâ, filo-zofija onim što onizaista znače. Sadržaj, duša i duh nauke prirodno se nalaze u onome što njeni iskazi, u krajnjoj analizi,aktualno znače; filo-zofska aktivnost ustanovljavanja značenja je, prema tome, alfa i omega svekolikognaučnog znanja.

B. METODOLOŠKA OSNOVA NAUKE

Bert, E. A., Metafizički osnovi moderne fizičke nauke, str. 1-3.

Pogled na svet bilo kog doba može se otkriti na različite načine, ali je jedan od najboljih da se zapazenajčešći problemi njegovih filozofa. Filozofi nikad ne uspevaju da se sasvim uzdignu iznad ideja svoga

vremena i da ih promatraju objektivno to bi, zaista, bilo suviše očekivati... Ali, filozofi uspevaju danazru neke probleme sadržane u metafizičkim pojmovima svoga doba i odaju se neškodljivomzadovoljstvu da o njima spekulišu više ili manje jalovo. Ispitajmo moderni pogled na svet na ovaj način.Koji su to problemi čija pravilna obrada, prema opštem uverenju, čini glavni zadatak metafizičkihmislilaca? Pa, najuočljiviji od njih je takozvani problem saznanja; glavni tok spekulativnog istraživanjaod De-karta naovamo bio je prožet uverenjem da istraživanje prirode i mogućnosti saznanja predstavljaneophodnu pripremu za uspešan pohod na druga osnovna pitanja. A kako je do toga došlo? Kakve supretpostavke ljudi usvojili kada su zaronili u ta duboka epistemološka razmišljanja? Kako su tepretpostavke ušle u ljudsko mišljenje? Postavljati takva pitanja u vreme kada svi snažno veruju dafilozofija mora tako nešto da čini, naravno, nezgodno je i uzaludno, ali sada, kada su neki savremenifilozofi slobodni da odbace epistemologiju kao proučavanje nestvarnih zagonetki, prilika je zrela da seona sugerišu. Da li problem saznanja vodi mišljenju u pogrešnim pravcima i poništava njegove zaključkeneosnovanim premisama? Šta su premise u svakom slučaju, kako su one povezane sa drugim bitnimobeležjima moderne misli i šta je u osnovi bilo to što je navelo ljude u moderno doba da misle na tajnačin? Centralno mesto epistemologije u modernoj filozofiji nije slu-čajno; ono je najprirodnija posledicanečega prodornijeg i značajnijeg, kon-cepcije o čoveku samom i, naročito, o njegovom odnosu premasvetu oko njega; da je čitav svet koji čovekov um želi da razume njemu shvatljiv, eksplicitno seprihvatalo kao nesumnjivo tačno. Što su ljudi kasnije saznanje postavili kao problem, u suštini znači da subili navedeni da usvoje neka drukčija verovanja o prirodi čoveka i o stvarima koje pokušava da razume.Koja su to verovanja i kako su se ona javila i razvila u moderno doba? Na koji su način ona podstaklamislioce na posebne metafizičke pokušaje koji ispunjavaju knjige moderne filozofije? Da li su tisavremeni mislioci koji kude episte-mologiju zaista sami sebi čitav taj proces potpuno objektivirali?Jednom rečju, zašto je glavni tok moderne misli onakav kakav je?

Kada se govori o glavnom toku moderne misli na ovaj uopšten način, mogla bi se ubaciti kratkanapomena da bismo pokazali da nismo slepo upali u izvesnu očiglednu opasnost. Vrlo bi se lako moglodesiti da istinski konstruktivne ideje moderne filozofije uopšte nisu kosmološke ideje, većdruštveno-etički pojmovi kao što su "napredak", "kontrola" i slični. Oni čine neodoljiv ključ za tumačenjemoderne misli i daju joj sasvim drugačije obrise od onih koje ona poprima kada sledimo njenemetafizičke pojmove. Ali, tom stranom modernog mišljenja mi se ne bavimo u ovoj obradi. U krajnjojanalizi, upravo je izvorna slika koju jedno doba stvara o prirodi svoga sveta njegov osnovni proed. Ona jekrajnji kontrolni činilac svekolikog mišljenja. A da moderni duh ima takvu jednu sliku, ubrzo ćemouvideti da je to isto tako nesumnjivo kao i za bilo koje ranije doba koje bismo mogli poželeti daizaberemo. Koji su bitni elementi u toj slici i kako su dospeli tamo?

Pers, Č. S., Sabrani spisi, I, str. 52.*

... Nađite čoveka od nauke koji ima za cilj da uspe bez ikakve metafizike nipošto svakog čovekakoji prezire uobičajena rasuđivanja metafizike i našli ste nekoga čija su učenja potpuno iskvarenasirovom i nekritičkom metafizikom koje su prepuna. Moramo filosofirati, rekao je veliki prirodnjakAristotel1- ako ništa drugo, da bismo izbegli filosofiranje. Svako od nas ima metafiziku, i mora imatineku; a ona će znatno uticati na njegov život. Mnogo je bolje, onda, da se ta metafizika kritikuje i da jojse ne dozvoli da nemarno lebdi. Neko može reći: "Zadovoljiću se zdravim razu-mom." Ja sam, na primer,tu sa njim, uglavnom. Pokazaću zašto ne mislim da može biti ikakve neproredne koristi od preispitivanjazdravog razuma podrazumevajući pod zdravim razumom one ideje i verovanja koje čoveku apsolutnonameće njegova situacija. Kasnije ćemo videti određenije na šta se misli.2 Slažem se, na primer, da jebolje priznati da su neke stvari crvene, a neke druge plave uprkos onome što kažu neki naučnici optičari,da je u pitanju tek to da neke stvari odbijaju kraće, a neke duže talase etra.* Ali je teško odrediti šta

1 Metafizika, kw. I, 982b-3a2 Videti tom 5, kw. II, gl. 7 i kw. III, gl. 2 i 3.* U Persovo vreme se svetlost objašwavala delovawem etra - prim. prev.

stvarno jeste, a šta nije autoritativna odluka zdravog razuma, a šta je puki obiter dictum** . Ukratko, nemože se pobeći od kritičkog ispitivanja "prvih principa".

Agasi, X., "Priroda naučnih problema i njihovi koreni u metafizici", str. 191, 194-195. i 210.

Moje gledište je sledeće. Metafizičke teorije su gledišta o prirodi stvari (kao što je Faradejeva teorijao univerzumu kao polju sila). Naučne teorije i činjenice mogu se tumačiti sa različitih metafizičkihstanovi-šta. Na primer, NJutnovu teoriju o gravitaciji kao delovanju na rastojanje Faradej je protumačiokao približavanje jednoj (budućoj) gravitacionoj teo-riji polja. Neko tumačenje može prerasti u naučnuteoriju (kao što je Ajn-štajnova gravitaciona teorija polja) i može biti teško da se nova naučna teorijaprotumači sa suparničkih metafizičkih stanovišta. Metafizička učenja po pravilu nisu tako podložna kriticikao naučne teorije; u meta-fizici obično nema pobijanja, pa, prema tome, ni krucijalnog eksperimenta.Ali, u sledećem procesu imamo nešto nalik na krucijalni eksperiment. Dva različita metafizička gledištatumače na dva različita načina jedan skup (body) poznatih činjenica. Svako od tih tumačenja razvijeno jeu naučnu teori-ju i jedna od tih dveju naučnih teorija poražena je u krucijalnom ekspe-rimentu. Metafizikakoja stoji iza poražene naučne teorije gubi svoju inter-pretativnu moć i onda se napušta. To je način nakoji su neki naučni pro-blemi relevantni za metafiziku...

... Vilijem Hjuel (NJilliam NJhenjell), učenik i Bekona i Kanta, bio je prvi koji je branio ne-naučnumetafiziku sa naučnog stanovišta.

Prema Hjuelovom gledištu, naučna učenja ne nastaju induktivno iz činjenica; ona se najpre obrazujuu mašti, a zatim empirijski proveravaju. A on je smatrao svoju sopstvenu (njutnovsko-kantovsku)metafiziku a priori validnom, naime, dokazivom nezavisno od empirijske evidencij. Prihvatajući Kantovapriorizam, on je odbacio Bekonovo gledište da su sve unapred smišljene ideje proverljive samim tim štosu predrasude, dokazujući da, ma koliko ljudi nastojali da provere NJutnovu optiku, ma koliko gajilipred-rasude njoj u prilog, na kraju su je odbacili. NJegov problem bio je kako objasniti zašto je slaganjesa NJutnovom mehanikom bilo opravdato, a slaganje sa NJutnovom optikom neopravdato. On je želeo dapronađe pravi kanon pro-veravanja i da pokaže da se NJutnova teorija gravitacije slagala s njim, ali ne iNJutnova optika.

Ukratko (i u neznatno popravljenoj verziji), Hjuelov kanon može se ovako formulisati: pravoproveravanje je rezultat strogih ispitivanja (tests). Po-stupak strogog ispitivanja je sledeći: pokušajtenajpre da objasnite poznate činjenice i što je eksplicitnije moguće izložite svoju eksplanatornu te-oriju.Zatim pokušajte da iz teorije strogom dedukcijom izvedete novo predviđanje opažljivih činjenica. Onda, itek onda, odlučite promatranjem da li je to predviđanje istinito ili pogrešno. Ako je predviđanje pogrešno,onda je očigledno i teorija pogrešna; ako je predviđanje istinito, onda te-orija očigledno objašnjava novečinjenice bez doterivanja (adjustment) ("dote-rivanja" u smislu podesne promene ili dodavanja). Uposlednjem slučaju, izja-vljuje Hjuel, teorija je proverena. NJutnova teorija gravitacije bila je strogoispitana i, prema tome, rezultat ispitivanja bi je mogao ili pobiti ili biti njome objašnjen bez ikakvogdoterivanja. Nasuprot tome, NJutnova optika nikada se nije izložila riziku ispitivanja i stoga nikada nijeobjasnila nijednu novu činjenicu. Neosnovano se tvrdilo da se mnoge nove činjenice mogu objasnitiNJutnovom optikom. Čak se i Laplas pridružio tome tvrđenju. Ipak, nakon prostog i jasnog ispitivanja,koje je Hjuel sproveo na zaista maj-storski način, pokazalo se da se svaka od tih novih činjenica možeobjasniti ne prvobitnom teorijom već doteranom teorijom.

I Bekon i Hjuel bili su zainteresovani za problem utvrđivanja granice nauke. Ali su njihovainteresovanja poticala sa različitih izvora. Bekon je smatrao aristotelizam, koji je onda bio akademskametafizika, glavnom preprekom napretku učenosti. Hjuel je NJutnovu metafiziku, koja je u to vreme bilaakademska metafizika, smatrao dokazivom. NJegov problem nije bila metafizika, već rušenje navodnoproverene NJutnove optike. Na taj način, dok je Bekon razgraničavao nauku uglavnom od metafizike,Hjuel je nauku razgraničavao uglavnom od pseudonauke.

** uzgred rečeno - prim. prev.

Pošto, prema Hjuelu, nauka počinje izmišljanjem eksplanatornih hipoteza, on je prihvatao svakimogući izvor nadahnuća. I on je smatrao svaku (racionalnu) metafiziku takvim jednim mogućim izvorom.Za to je dao impresivan primer. Kepler je razvio svoje naučne hipoteze, tvrdi Hjuel, u pokušaju dasprovede Platonov metafizički program skiciran u njegovom Timeju. Ova Hjuelova ideja bila je takorevolucionarna da je ovaj veliki filozof danas skoro potpuno zaboravljen, pošto su ga Mil i njegovisledbenici osudili kao intuicionistu. (Ova optužba je, naravno, sasvim neistinita. Hjuel se oslanjao nesamo na intuiciju, već i na kantovske transcendentalne argumente i na empirijska ispitivanja.)

(...)Ne znam zašto bi značajni događaji u istoriji nauke bili metafizički značajni, ali sam do sada otkrio

da je to skoro uvek bio slučaj. Predlažem teoriju prema kojoj je značaj u odnosu na (čistu) nauku običnoznačaj u odnosu na metafizičke okvire nauke. Razumljivo je da ako su metafizički okviri istraživačkiprojekti, njih treba shvatiti veoma ozbiljno, ali zašto bi svi (čisti) istraživački projekti bili uključeni unekoliko metafizičkih uče-nja? Ja zaista mislim da istraživački projekti većinom nisu određeni, bar nisusvesno određeni, da budu primenljivi u sporu između nekoliko supar-ničkih metafizičkih učenja togadoba. Ipak, oni projekti koji su kasnije oce-njeni kao značajni, ispoljavaju sproobnost da bace svetlost natekući meta-fizički spor. Ja ne mogu da vidim nikakvo drugo objašnjenje te situacije nego da upravo bitnometafizički interes daje (čisto naučni) značaj ovome delu nauke pre nego onom; stoga je većina (čistih)naučnika više zainteresovana za metafiziku nego što izgleda da jeste.

Vajtli, Č. H., "Metafizika i nauka", str. 245-246.

Danas se ni princip proverljivosti niti bilo koji alternativni krite-rijum faktičke smisaonosti nezastupa često. Ali, ona vrsta argumenta koju sam ilustrovao još uvek se redovno upotrebljava kada sedobro poznata filozofska učenja nastoje prikazati nedostojnim ozbiljnog razmatranja. Ja mislim da je ovodokazivanje u principu zdravo i da se mora održati razlika između empirijski proverljivih iskaza kojimogu doprineti našem znanju o svetu i empirijski neproverljivih koji to ne mogu. Ali, ovu razliku je teškoprimeniti u mnogim slučajevima od kojih su neki značajni. Jer, ima prorednih načina na koje se jedaniskaz može povezati sa empirijskim činjenicama i na-činiti više ili manje prihvatljivim na njihovojsvetlosti, a da ne bude mo-guće dedukovati nijedan opservacioni iskaz iz njega. Ovo veoma otupljujeoštrinu napada na metafiziku, više nego što bi inače bio slučaj. Nekoliko primera će najbolje objasniti onošto hoću da kažem.

Uzmite najpre teoriju koja je po opštem priznanju naučna, Darvinovu teoriju evolucije prirodnimodabiranjem. Neka je data ova teorija, i neka je data bilo koja informacija o građi i životnim uslovimaneke posebne vrste u nekom posebnom periodu, pitanje je šta se može dedukovati u pogledu struk-ture tevrste u nekom kasnijem periodu? Očigledno ništa; bilo šta što biolog zaključi na osnovu svoga znanjamože ispasti pogrešno a da ne ugrozi ugled Darvinovog učenja. Kada se opšta teorija doda poznatimpodrobnim činjenicama ona ne implicira nikakvo posebno objašnjenje evolucije, reci-mo, konja i nije nidokazana ni pobijena dokazivanjem ili pobijanjem bilo kog takvog objašnjenja. Veza između opšte teorijei posebnih objašnjenja pre se sastoji u tome da ono što teorija kaže glasi: za svaku evolutivnu promenumo-že se pronaći neko uzročno objašnjenje specifičnog tipa. Opšta teorija ne određuje nikakvu specijalnuteoriju, ali određuje tip svih specijalnih teori-ja u jednoj datoj oblasti. Ono što je potvrđuje jestepotvrđivanje specijal-nijih hipoteza, koje se iz nje ne mogu dedukovati, ali su saglasne sa njom. Ono štobi je, ne baš pobilo, ali prouzrokovalo njeno napuštanje, bio bi neuspeh da se pronađe ijedno ubedljivoobjašnjenje traženog tipa. Nešto mora biti opažljivo za Darvina da bi bilo tačno; ali šta je to nešto,određeno je samo na veoma opšti i proredan način.Uporedite s tim Marksovu teoriju o ekonomskom determinizmu. Kada jedan istoričar marksista pristupajednom nepoznatom istorijskom periodu, on ne može reći tačno koji su posebni ekonomski činiociproizveli uspon i pad narodâ i klasa u tom periodu. Ono u šta ga njegova teorija uverava jeste da se moženaći neko objašnjenje izvesnog tipa. Da bi se utvrdila istinitost Marksove teorije, neophodno jenagomilati čitav niz takvih objašnjenja i po-kazati da ona uspešno pokrivaju činjenice, dok objašnjenjadrugih vrsta ne pokrivaju. Marksova teorija zaostaje za Darvinovom u tome pogledu što je način na koji

mutacije povoljne za nadživljavanje utiču na karakteristike vrsta jasan, dok je način na koji promene uobliku proizvodnje određuju poli-tičke i ideološke revolucije nejasan. Ali, logički odnos između opšteteo-rije i njenih posebnih primena umnogome je isti.

Uzmite sada bihejviorizam u psihologiji. Vaš bihejviorist protulira da ljudsko ponašanje trebaobjasniti opažljivim fizičkim procesima koji se dešavaju u promatranom organizmu i u okolnim stvarimakoje utiču na taj organizam, bez pozivanja na neke procese neprimetne za psihologa, a koji se odigravajuu svesti pomenute jedinke. To veoma malo doprinosi pozitivnoj specifikaciji vrste hipoteza koje trebaotkriti; ali mnogo doprinosi ne-gativno, odstranjujući svaku hipotezu koja pripisuje neki uticajosećanjima, idejama, namerama ili drugim činiocima koji igraju važnu ulogu u obja-šnjenjima kojapružaju druge škole u psihologiji. Provera bihejviorizma kao učenja sastoji se u sledećem: mogu liupotrebljive teorije toga speci-fikovanog tipa biti konstruisane i proverene, i mogu li upotrebljive teori-jedrugih vrsta biti konstruisane i proverene.

Uzmite sada nešto još opštije, aksiomu kauzaliteta ili princip uniformnosti prirode. (Nemapotrebe da ovde biram između raznih alter-nativnih načina da se takav princip formuliše.) Iz pretpostavkeda je svaki događaj, u svakom pogledu, pojedinačni slučaj nekog univerzalnog zakona, ni-šta ne sledi ni ojednoj posebnoj situaciji ili klasi situacija. Karakter zakona koji se mogu otkriti potpuno je neodređen.Iluzorni su pokušaji da se zakoni prirode načine izvodljivim (deducible) iz opaženih činjenica pomoćuprincipa uniformnosti. Ali, princip nikako nije prazan. On nam jamči da postoji neki zakon koji upravljasvakim tipom pojava i, prema tome, ima nekog smisla u pokušaju da se otkrije kakav je taj zakon. Beztoga jamstva, mnoge grane nauke nikada ne bi nastale ili bi brzo bile napuštene.

U ovim primerima sam pošao od onoga što se obično smatra naučnom teorijom i protepeno samse približavao tradicionalnoj oblasti metafizike. Ali, svako od razmotrenih učenja stoji u istom logičkomodnosu prema opaženim činjenicama: naime, ona tvrde da se izvesne hipoteze jedne određene vrste slažusa tim činjenicama. Ona su potvrđena u onoj meri u kojoj su posebne hipoteze potvrđene. Hoćemo li ihzvati naučnim? Ona nisu utvr-đena niti oborena onako kako to posebne hipoteze mogu biti, neprorednimsuočavanjem sa promatranjem. Pa ipak, ona očigledno igraju važnu ulogu u mišljenju naučnika. ... Mimožemo, ako želimo, stavove ove vrste smatrati metodološkim pretpostavkama. To ističe razliku izmeđunačina na koji su ti stavovi potvrđeni i načina na koji su specifičnije hipoteze potvrđene. Ali, tozatamnjuje činjenicu da, ako jedna metoda treba da bude plodna, priroda stvari mora biti jedne vrste prenego druge. Priroda stvari doista ne od-ređuje koje ćemo metode usvojiti. Ali, ona određuje koje sumetode uspešne i koje, prema tome, u njoj traju.

II NAUKA I ZDRAVI RAZUM

B. NAUKA I ZDRAVI RAZUM

Filip Frank, Moderna nauka i njena filozofija, str. 301.

Ono što neodređeno nazivamo "zdravim razumom" ustvari je stariji sistem nauke koji je otpaozato što su nova otkrića zahtevala novu pojmovnu shemu, novi naučni jezik. Prema tome, pokušaj da senaučni principi tumače "zdravim razumom" znači u stvari pokušaj da se naša sadašnja nauka for-mulišepojmovnom shemom koja je bila adekvatna jednom starijem, mada na-puštenom, stupnju nauke.

Filip Frank, Filozofija nauke, str. 44-47.+

9. Nauka, zdravi razum i filozofija

Sada ćemo opisati odnos između nauke i filozofije pošto je rascep već nastao na način koji izgledapomalo paradoksalan i nesumnjivo je krajnje uprošćen. Taj opis će, ipak skrenuti našu pažnju na središnje

+ Nešto drugačija verzija ovog prevoda može se na}i u: Neven Sesardi} (ur.), Filozofijanauke, Nolit, Beograd, 1986, str. 142-145.

karakte-ristike obe te oblasti ljudskog poduhvata. Naučni principi se mogu formuli-sati tako da buduveoma udaljeni od zdravog razuma, ali se njihovo eksperi-mentalno proveravanje uvek obavlja na nivouzdravorazumskog iskustva. Para-doksalna situacija je u tome što je filozofija, na neki način, bližazdravom razumu nego nauka. Filozofija je uvek zahtevala tesnu korespondenciju izme-đu samih opštihprincipa i zdravorazumskog iskustva. Što nauka više na-preduje na teorijskom polju, to udaljeniji odzdravog razuma protaju njeni opšti principi.

Rezultati promatranjâ i eksperimenata koji obrazuju činjeničku osnovu nauke mogu se opisatijezikom svakodnevnog života ili, drugim rečima, zdra-vorazumskim stavovima. U aristotelovskoj isrednjevekovnoj fizici pravila se razlika između "teških" tela, kao što su stene, koja padaju na zemlju, i"lakih" tela, kao što je dim, koja se uspinju ka nebu. Ovo je jezik "čoveka sa ulice". Pre uspona modernefizike, oko 1600. godine, ovaj zdravorazumski je-zik se koristio ne samo za opisivanje promatranjâ, već iza formulaciju op-štih načela nauke: "Ako je telo teško, ono pada." Herbert Dingl 51 je pisao: "Besmrtnaslava Galilejevog doprinosa misli sastoji se u tome što je on, mada samo polu-svesno, odbaciosvakodnevni zdravorazumski svet kao filosofsku nužnost."52 U njegovom teorijskom sistemu sva telapadaju sa podjednakim ubrzanjem na zemlju. On je utro put njutnovskom sistemu, u kojem se planetekreću u skladu sa istim zakonima kao i kamen koji pada, mada naše zdravorazumsko iskustvo naizgledpokazuje na bitnu razliku između ova dva tipa kretanja. Činjenica je da se napredak nauke u velikoj merisastojao u zameni zdravorazumskog sveta svetom apstraktnih simbola.

Ako želimo da formulišemo opšte principe iz kojih se može izvesti prostrana oblast opažljivihčinjenica, moramo napustiti zdravorazumski jezik i prolužiti se apstraktnijom terminologijom. HerbertDingl je primetio da na zdravorazumskom nivou postoji odsečna razlika između fizike i hemije. Ako,međutim, govorimo na nivou moderne atomske i nuklearne fizike, više nema takve razlike. Dingl jepisao: "Istina je da hemiji zaista nema mesta u strogo naučnoj shemi. ... Uloga koju je hemija igrala urazvitku nauke bila je pragmatička, heuristička."53 Kratko rečeno, hemija je danas zdravorazumski, ali ne inaučni termin.

Ove primedbe su od velikog značaja za razumevanje savremene nauke. Mnogi termini koji su seranije upotrebljavali u naučnom jeziku više se ne mogu upotrebljavati, zato što se opšti principisavremene nauke sada služe terminima koji su mnogo udaljeniji od zdravorazumskog jezika. Izrazi kao"materija", "duh", "uzrok i posledica" i slični danas su samo zdravorazumski termini, i nema im mesta ustrogo naučnom govoru. Da bismo postali svesni ove evolucije, moramo fiziku dvadesetog veka uporeditisa njenim prethodni-cama u osamnaestom i devetnaestom veku. NJutnova mehanika je koristila ter-minekao što su "masa", "sila", "položaj", "brzina" u smislu koji je izgledao blizak njihovoj zdravorazumskojupotrebi. U Ajnštajnovoj teoriji gravitaci-je "koordinate događaja" ili "tenzorski potencijali" ("tensorpotentials") predstavljaju termine koji su sa izrazima u našem zdravorazumskom jeziku povezani dugimlancem objašnjenjâ. Ovo je čak i tačnije za pojmove kvantne teorije kao što su "talasna funkcija","matrica položaja" ("proition matrix") itd. Ajnštajn je govorio, u jednom predavanju održanom naOksfordu 1933. godine, o "sve širem jazu između osnovnih pojmova i zakonâ, na jednoj strani, iposledica sa kojima treba povezati naše iskustvo, na drugoj, jazu koji se sve više širi sa sve većimjedinstvom logičke strukture, to jest, sa smanjivanjem logički nezavisnih elemenata potrebnih za osnovučitavog sistema".54

Međutim, naša promatranja i eksperimenti uvek su bili opisivani zdra-vorazumskim jezikom, bezobzira na sve promene u principima. Otuda se nauka sve više privikavala na upotrebu različitih jezika u

51 Herbert Dingl je čuveni britanski astrofizičar i filosof nauke. On je organizovaoprogram studija istorije i filosofije nauke na University College-u u Londonu. Ovaj kurs jepostao primer za veoma mnogo drugih institucija.

52 Herbert Dingle, "The Nature of Scientific Philosophy", Proceedings of the RoyalSociety of Edinburgh (1949), 62, Part IV, p. 409.

53 Ibid.54 Albert Einstein, On the Methods of Theoretical Physics, Herbert Spencer Lecture,

given at Oxford 1933, reprinted in The World as I See It, translated by Alan Harris (Toronto:George McLeod Ltd., 1934.)

okviru iste slike o univerzumu i pred naučnike se postavio važan zadatak da uklopi ove razli-čite jezike ujedan koherentan sistem. Herbert Dingl je bio u pravu kada je kazao: "Ako ističem neophodnost da senaučna filozofija oslobodi besprav-nog uplitanja zdravorazumskih shvatanja, to ne činim zato da bihomalovažio zdrav razum, već zato što danas od te zbrke preti velika opasnost."55

Usled ove zbrke često se dešava da ako filozof i naučnik raspravljaju o opštim principima, filozofprimećuje da su naučnikovi principi nejasni. U tome se sastoji glavna razlika između dva kraja našeglanca. Na naučnom kraju slaganje sa zdravim razumom se protiže na nivou neprorednih promatra-nja, dokse na filozofskom kraju slaganje sa zdravim razumom protiže na ni-vou samih apstraktnih principa.Francuski filozof Eduar le Roa56 opisao je ovo na naročit grafički način. Nauka započinje od zdravograzuma i izvodi se generalizacijom pomoću indukcije ili mašte; ali sami izvedeni principi mogu bitiveoma daleko od zdravog razuma. Povezati ove principe neproredno sa zdravim razumom proao je kojisu obavili filozofi. Možemo nacrtati dijagram:

nauka

zdravi razum filosofija

Ovaj dijagram pokazuje da od nauke do zdravog razuma vode dva puta. Naučni put (prekomatematičkog izvođenja i eksperimentalne provere) često je veoma dug. Zbog toga, čovek traži put kojimbi ovi principi postali neproredno plauzibilni; to znači put kojim bi se oni mogli "prečicom" povezati sazdravim razumom. Filozofskim tumačenjem se naučni principi neproredno vezuju za zdrav razum. 57 Nebih želeo da kažem da je ovaj dijagram potpuno tačan, ali on pruža izvesnu ideju o strukturi ljudskogduha. Filozofija uvodi u nauku nešto za šta naučnik "kao naučnik" nema nikakvog interesa. U stvari, inaučnik je čovek i ima svojih slabosti, ako bi se ovaj zahtev da opšti naučni principi budu po sebiplauzibilni mogao nazvati slabošću. Profesor fizike uvek primećuje kako studentima dobro dođe svakinagoveštaj koji zakone čini plauzbilnijim. Prema tome, možemo reći da je svako zainteresovan za to.Naučnika "kao takvog" to se mnogo ne tiče, ali nam to pokazuje način na koji ljudi uopšte objašnjavajunauku, kako oni zamišljaju nauku.

Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 5-6.

... Prema jednoj staroj i još uvek zdravoj formuli, cilj nauke je "da spase pojave" to jest, dadogađaje i procese izloži kao slučajeve opštih zakona i teorija koji formulišu nepromenljive struktureodnosa između stvari. Idu-ći za tim ciljem, nauka nastoji da svet učini razumljivim; i uvek kada protig-netaj cilj u nekoj oblasti istraživanja, nauka zadovoljava žudnju za znanjem i razumevanjem, koja je moždanajsnažniji impuls koji podstiče ljude da se an-gažuju u sistematskom istraživanju. Kao posledicanajčešće uspešnog proti-zanja toga cilja, poduhvat koji se začeo u antičkoj Grčkoj i koji mi nazivamo"naukom", bio je glavna snaga u razvitku liberalne civilizacije; on je prolu-žio da se potkopaju sujevernashvatanja i običaji, da se rasprši strah koji buja na neznanju i da se stvori intelektualna osnova zaprocenjivanje nasleđe-nih običaja i tradicionalnih pravila ponašanja.

55 Herbert Dingle, op. cit., p. 403.56 Edouard Le Roy (1870- ), francuski filozof, "Science et philosophie", Revue de

Metaphysique et du Monde (sic! - prim. prev.) (1899), I, pp. 375ff.57 Ph. Frank, "Metaphysical Interpretations of Science", Section 4, "Science and Common

Sense", The British Journal for the Philosophy of Science, vol. I

Bilo bi, naravno, nepromišljeno, s obzirom na uverljiva svedočanstva, poricati da su mnogo prepočetka sistematskog istraživanja ljudi stekli pri-lično pouzdato znanje o mnogim odlikama njihovefizičke, biološke i dru-štvene okoline. Doduše, čak i danas znatan deo znanja koje nam je potrebno zanormalno vođenje našeg života nije proizvod sistematskog naučnog istraži-vanja, već se obično označavakao "zdravorazumsko" znanje.

Međutim, takvo zdravorazumsko znanje odlikuje se mnogim ozbiljnim nedo-stacima, od kojih bineke trebalo pomenuti. Tako, zdravorazumska verovanja su obično neprecizna i često mešaju stvari iprocese koji se razlikuju u presu-dnom pogledu; zdravorazumska verovanja su često uzajamnonesaglasna, tako da je usvajanje jednog pre nego drugog od dva nespojiva verovanja za osnovu akcijeproizvoljno; zdravorazumska verovanja pokazuju tendenciju da budu veoma fragmentarna, tako da su ilogički i stvarni odnosi između nezavisno tvrđe-nih iskaza obično nepoznati; zdravorazumska verovanjase obično usvajaju uz malo znanja o domašaju njihove zdrave primene; zdravorazumska verovanja suuglavnom kratkovido utilitaristička, ona se obilato bave stvarima koje di-rektno utiču na neprorednepraktične interese i obično su adekvatna jedino u oblastima sasvim rutinskog načina života. Najzad iiznad svega, zdravora-zumska verovanja obično ne obraćaju pažnju na alternativne mogućnosti zaob-rađivanje konkretnih problema, tako da se njihovo kontinuirano usvajanje za-sniva na autoritetunekritičkog običaja i zbog toga se ne mogu lako modifi-kovati kako bi postala pouzdane vođe prilikomsuočavanja sa novim situa-cijama.

Mada se nikakva oštra granica ne može povući između zdravorazumskih tvrđenja i zaključakanaučnog istraživanja zaista, svekoliko naučno is-traživanje polazi od zdravorazumskih verovanja idistinkcija, i na kraju svoje nalaze delimično potkrepljuje oslanjajući se na takav zdravrazum ka-rakteristična je odlika nauke da ona svesno nastoji da proizvede zaključke koji neće imatinedostatke zdravoga razuma ili će ih imati u manjoj meri.

Osim toga, mada je obim u kome se do takvih zaključaka dolazi različit u različitim granama nauke inesumnjivo je najveći u prirodnim naukama, nije-dna grana sistematskog istraživanja nije potpunobezuspešna u ovom pokuša-ju. Uopšte, zaključci naučnog istraživanja bolje su potkrepljeniodgo-varajućim svedočanstvom i imaju veće pravo da se ubroje u pouzdana znanja nego zdravorazumskaverovanja. Imam još nešto da kažem o ovom pitanju. Za sada, međutim, želim da istaknem da, uprkosopštoj pouzdatosti naučnih otkrića, ni naučni izveštaji o specifičnim činjenicama ni teorije i zakoniupo-trebljeni za formulisanje nepromenjivih uslova pod kojima se pojave deša-vaju, nisu neizostavnoistiniti niti u principu nepopravljivi.

Ernest Nejgel, Struktura nauke, str. 2-3, 4, 5, 10. i 12.+

U ovoj glavi ćemo, prema tome, ukratko razmotriti u kome se pogledu "prednaučno" ili"zdravorazumsko" saznanje razlikuje od intelektualnih proizvoda moderne nauke. Naravno, nema nikakveodsečne granice između verovanja koja se obično stavljaju u poznatu ali neodređenu rubriku "zdravograzuma" od onih saznanja kojima se priznaje "naučnost". Međutim, kao i u slučaju sa drugim rečima čijeoblasti smisaone primene imaju očigledno neodređene granice (kao što je termin "demokratija"), odsustvotačne podele nije nespojivo sa datošću bar jezgra čvrstog značenja za svaku od tih reči. U svakom slučaju,kada se te reči razboritije upotrebljavaju, one ustvari ozna-čavaju važne i uočljive razlike. Upravo terazlike moramo pokušati da utvr-dimo, pa čak i da pojačamo neke od njih u cilju jasnijeg izlaganja.

1. Niko ozbiljno ne spori da su mnoge postojeće specijalne nauke izrasle iz praktičnih potrebasvakodnevnog života: geometrija iz problema merenja polja, mehanika iz problema sa kojima su sesuočile građevinske i vojne ve-štine, biologija iz problema ljudskog zdravlja i gajenja životinja, hemija izproblema koji su se postavili pred metalurgiju i industriju boja, ekonomika iz problema domaćinstva ipolitičkog upravljanja, i tako dalje. Naravno, bilo je i drugih podsticaja za razvitak nauka osim onih kojesu pružali pro-blemi praktičnih veština; pa ipak, ovi poslednji su igrali, i dalje igraju, važnu ulogu u

+ Nešto drugačija verzija prevoda nalazi se u istoimenoj kwizi u izdawu Nolita, Beograd,1974, str.

istoriji naučnog istraživanja. U svakom slučaju, oni komen-tatori prirode nauke koji su bili impresioniraniistorijskim kontinu-itetom zdravorazumskih ubeđenja i naučnih zaključaka ponekad su predlagali da seoni razlikuju prema formuli da su nauke naprosto "organizovan" ili "klasifikovan" zdrav razum.

Nesumnjivo je tačno da su nauke organizovane strukture znanja (bodies of knonjledge) i da je usvima njima klasifikacija njihove građe u sadržajne tipove ili vrste (kao u biologiji, klasifikacija živihbića u vrste) neop-hodan zadatak. Jasno je, pri svem tom, da predložena formula ne izražava adekvatnokarakteristične razlike između nauke i zdravog razuma. Beleške nekoga profesora o njegovimputovanjima po Africi mogu biti veoma dobro organizovane u svrhu zanimljivog i uspešnog saopštavanjainformacija, a da se time te informacije ne preobrate u ono što se po tradiciji naziva naukom. Kartotekabibliotekara predstavlja klasifikaciju knjiga od neprocenjive vrednosti, ali niko ko razume istorijskuasocijaciju rečí ne bi rekao da je kartoteka nauka. Očigledno je da teškoća leži u tome što predloženaformula ne specifikuje koja vrsta organizacije ili klasifikacije je karak-teristična za nauke.

Pređimo zato na to pitanje. Mada mnoge informacije stečene u toku individualnog života mogu uizvesnim granicama biti dovoljno tačne, ipak je njihova uočljiva odlika da su retko praćene ikakvimobjašnjenjem zašto su činjenice takve kakve su navedene. Tako društva koja su pronašla upotrebu točkaobično ništa ne znaju o silama trenja, kao ni razloge zašto je lakše premeštati stvari natovarene na kola satočkovima nego ih vući po tlu. Mnogi ljudi su uvideli korist od đubrenja svojih njiva, ali se samoneko-licina zapitala zašto tako radi. Lekovita svojstva takvih trava kao što je besnik bila su vekovimapriznata, mada se obično uopšte nije objašnjavalo poreklo njihovog blagotvornog dejstva. Štaviše, kada"zdrav razum" pokuša-va da objasni svoje činjenice kao kada se vrednost besnika za podsticanje sr-čaneradnje objašnjava sličnošću između oblika cveta i oblika ljudskog srca objašnjenja se često prihvataju ada se ne ispita njihova povezanost sa činje-nicama. Zdrav razum često zaslužuje da dobije dobro poznatisavet koji je Lord Mensfild dao jednom novonaimenovanom guverneru jedne kolonije neupu-ćenom uzakon: "Nema nikakve teškoće da se presudi u nekom slučaju samo strpljivo saslušajte obe strane, zatimrazmotrite šta pravda po Vašem mi-šljenju zahteva, i odlučite u skladu s tim; ali nikada ne pružajte Vašerazloge, jer će Vaš sud verovatno biti ispravan, ali će Vaši razlozi nesumnjivo biti pogrešni."

Upravo je težnja za objašnjenjima koja su u isto vreme sistematska i mogu se kontrolisati činjeničnimsvedočanstvima ono što rađa nauku; i upravo je organizacija i klasifikacija saznanja na osnovueksplanatornih principa osoben cilj nauka. Bliže rečeno, nauke nastoje da otkriju i da uopšteno formulišuuslove pod kojima se javljaju razne vrste pojava, pri čemu su iskazi o takvim određujućim uslovimaobjašnjenja odgovarajućih događanja. Ovaj se cilj može protići jedino razlikovanjem ili izdvajanjemizvesnih osobina u predmetu koji se proučava i utvrđivanjem ponovljivih modela zavisnosti u kojoj teosobine stoje jedna prema drugoj. Sledstveno tome, kad je istraživanje uspešno, stavovi koji su do tadaizgledali sasvim nepovezani pokazuju se kao međusobno povezani na određen način usled njihovog mestau sistemu ob-jašnjavanja. U nekim slučajevima istraživanje može zaista ići veoma daleko. Mogu se otkritiobrasci odnosa koji prožimaju prostrane oblasti činjenica, tako da se uz pomoć jednoga malog brojaeksplanatornih principa može po-kazati da neodređeno veliki broj stavova o tim činjenicama obrazujelogički jedinstven sistem saznanja (a logically unified body of knonjledge). Ujedinjenje ponekad poprimaoblik deduktivnog sistema, kao u slučaju demonstrativne geometrije ili mehanike. Na taj način, nekolikoprincipa, kao što su oni koje je formulisao NJutn, dovoljno je da pokaže da su stavovi o kretanju meseca,plimi i oseci, putanjama projektila, i dizanju tečnosti u tankim cevima tesno povezani i da se svi ti stavovimogu strogo izvesti iz onih principa kojima su pripojene razne posebne pretpostavke o činjenicama. Nataj način dato je sistematsko objašnjenje različitih pojava o kojima govore logički izvedeni stavovi.

Ne predstavljaju sve postojeće nauke krajnje integrisani oblik sistemat-skog objašnjavanja kao što jeslučaj sa mehanikom, mada za mnoge nauke u oblastima društvenih istraživanja kao i u raznimodeljcima prirodne nauke ideja takve jedne stroge logičke sistematizacije i dalje deluje kao ideal. Ali,čak i u onim granama odeljenog istraživanja u kojima se obično ne teži za ovim idealom, kao što je slučaju mnogim istorijskim istraživanjima, obično se uvek nastoji da se nađe objašnjenje za činjenice. LJudižele da znaju zašto se trinaest američkih kolonija pobunilo protiv Engleske, dok se Ka-nada nije pobunila,zašto su stari Grci bili u stanju da se odupru Persi-jancima, ali su podlegli rimskim armijama, ili zašto segradska i trgovačka aktivnost razvila u srednjevekovnoj Evropi u desetom veku, a ne ranije. Obja-sniti,

uspostaviti izvestan odnos zavisnosti između stavova naizgled nep-vezanih, sistematski izložiti vezeizmeđu prividno raznovrsnih informa-cija predstavlja karakteristike naučnog istraživanja. (...)

2. Mnoge druge razlike između zdravog razuma i naučnog saznanja skoro su neproredne posledicesistematskog karaktera naučnog saznanja. Mada saznanje na koje zdrav razum polaže pravo može bititačno, njegova je dobro poznata odlika da je on retko svestan granica u kojima su njegova verovanjavaljana ili njegova praksa uspešna. Zajednica koja se drži pravila za đubrenje čuva plo-dnost tla, može umnogim slučajevima uspešno nastaviti svoj način gajenja biljaka. Međutim, ona može nastaviti da seslepo drži pravila, uprkos oči-glednom pogoršanju tla i, prema tome, može biti bespomoćna kada se suočisa problemom snabdevanja hranom. Sa druge strane, kada se shvate uzroci efika-snosti đubriva kaofertilizatora tako što se poveže pravilo sa principima biologije i hemije tla, uviđa se da pravilo ima samoograničenu vrednost, pošto se uvidelo da efikasnost gnojiva zavisi od postojanosti uslovâ, čega zdravrazum obično nije svestan. Nekolicina koja zna za uzroke u stanju je da se uzdrži od divljenja upornojnezavisnosti onih farmera koji, bez mnogo teo-rijskog obrazovanja, raspolažu skoro beskrajnomraznovrsnošću znanja i po-uzdanih informacija u stvarima koje se tiču njihove neproredne okoline.Me-đutim, tradicionalna snalažljivost farmera usko je ograničena: on često po-staje bespomoćan kada seprekine kontinuitet njegovog svakodnevnog načina života, jer njegova znanja su obično proizvoditradicije i rutinske navike, a nisu stečene razumevanjem uzroka koji te radnje čine uspešnim. Uopšteuzev, zdravorazumsko znanje je najadekvatnije u onim situacijama u kojima izvestan broj činilaca ostajepraktično nepromenjen. Ali, pošto se obično ne uviđa da ta adekvatnost zavisi od konstantnosti takvihčinilaca u stvari sámo po-stojanje postojanih činilaca može biti neprimećeno zdravorazumsko znanje pati od ozbiljne nepotpunosti. Cilj je sistematske nauke upravo u tome da ukloni ovu nepotpunost čak iako je taj cilj koji se često samo delimično ostvaruje. (...)

5. Već je uzgred bilo pomenuto da, dok se zdravorazumsko saznanje naširoko bavi uticajem događajana stvari koje su od posebne vrednosti za čoveka, teorijska nauka obično nije tako skučena. Traženjesistematskih objašnjenja zahteva da istraživanje bude usmereno prema odnosima zavisnosti između stvarínezavisno od njihovog značaja za ljudske vrednosti. Tako, da uzmemo jedan ekstreman slučaj, astrologijase bavi relativnim položajem zvezda i planeta da bi odredila značaj takvih veza za ljudske sudbine;nasuprot tome, astronomija proučava relativne položaje i kretanja nebeskih tela ne obazirući se na sudbineljudskih bića. (...)

6. U već pomenutim suprotnostima između moderne nauke i zdravoga razuma sadržana je važnarazlika koja proizlazi iz promišljene politike nauke da svoje saznajne pretenzija izloži višestrukomispitivanju pomoću opservacionih podataka do kojih smo došli pod brižljivo kontrolisanim uslovima čijaočiglednost predstavlja presudan dokaz. Kao što smo ranije imali prilike da pomenemo, ovo ipak ne značida su zdravorazumska verovanja uvek pogrešna niti da ona nemaju nikakve osnove u empirijskiproverljivim činjenicama. To znači da zdravorazumska verovanja nisu podvrgnuta, prema utvrđenomprincipu, sistematskom ispitivanju na svetlosti podataka obez-beđenih radi određivanja tačnosti tihverovanja i opsega njihove valjanosti. To, takođe, znači da se svedočanstvo prihvaćeno kao merodavno unauci mora pribaviti protupcima uvedenim sa namerom da se odstrane poznati izvori grešaka; to, dalje,znači da se vrednost raspoloživog svedočanstva za bilo koju hipotezu predloženu kao odgovor na problemkoji se istražuje procenjuje pomoću propisâ ocenjivanja čiji se autoritet i sâm zasniva na ispunjavanju tihpropisa u jednoj opsežnoj klasi istraživanja. Prema tome, težnja za objašnja-vanjem u nauci nije naprostotraženje bilo kakvih prima facie naizgled pri-hvatljivih "prvih principa" koji bi na neodređen način moglida objašnjavaju poznate "činjenice" običnog iskustva. Naprotiv, to je težnja za eksplana-tornimhipotezama koje su istinski proverljive, zato što se zahteva da njihove logičke posledice ne budu tolikoneodređene da se mogu uskladiti sa skoro svakim mogućim stanjem stvari. Tražene hipoteze moraju,dakle, biti izložene mogućnosti da budu odbačene, što će zavisiti od rezultata kri-tičkih protupaka kojičine sastavni deo naučne težnje da se odrede aktualne činjenice.

Upravo opisana razlika može se izraziti maksimom da su naučni zaključci, za razliku odzdravorazumskih verovanja, produkti naučne metode.

Pjer Diem, "Fizički zakon", str. 182-186.

1. Zakoni fizike su simbolički odnosiUpravo kao što se zakoni zdravog razuma zasnivaju na promatranju činje-nica sredstvima koja su

čoveku urođena, isto se i zakoni fizike zasnivaju na rezultatima fizičkih eksperimenata. Naravno, dubokerazlike koje razdva-jaju vannaučno (non-scientific) utvrđivanje neke činjenice od rezultata nekog fizičkogeksperimenta takođe će razdvajati zakone zdravoga razuma od zakona fizike; tako, skoro sve što smorekli o eksperimentima fizike biće pro-šireno na zakone koje nauka postavlja.

Razmotrimo jedan od najprostijih i najizvesnijih zdravorazumskih zakona: Svi ljudi su smrtni. Ovajzakon nesumnjivo povezuje dva apstraktna pojma, ap-straktnu ideju čoveka uopšte, pre negoli konkretnuideju ovoga ili onoga čoveka ponaosob, i apstraktnu ideju smrti, pre negoli konkretnu ideju ovog ili onogoblika smrti; zaista, jedino pod ovim uslovom, naime, pod uslovom da su povezani pojmovi apstraktni,zakon može biti opšti. Ali, ove apstrakcije nisu ni u kom pogledu teorijski simboli, jer one samo izdvajajuono što je prisutno u svakom pojedinačnom slučaju na koji se zakon odnosi. Tako, u svim pojedinačnimslučajevima u kojima primenjujemo zakon, naći ćemo konkretne objekte u kojima su ostvarene teapstraktne ideje; uvek kada bismo mogli poželeti da utvrdimo da su svi ljudi smrtni utvrdićemo da znamoza nekog pojedinačnog čoveka koji otelotvorava opštu ideju čoveka i za neku posebnu smrt koja sadržiopštu ideju smrti.

Uzmimo drugi zakon. ... To je zakon o jednom objektu koji spada u domen fizike, ali on zadržavaoblik koji su zakoni fizike imali kada je ova grana saznanja postojala dao depandansa zdravog razuma,budući da još nije bila stekla dostojanstvo racionalne nauke.

Evo zakona: Mi vidimo blesak munje pre nego što čujemo grmljavinu. Ideje munje i grmljavine kojeovaj iskaz povezuje apstraktne su i opšte ideje, ali ove apstrakcije su tako instinktivno i prirodno izvedeneiz posebnih podataka da prilikom svakog pražnjenja munje opažamo blesak i tutnjavu u kojimaneproredno prepoznajemo konkretnu formu naših ideja munje i grmlja-vine.

Ovo, međutim, ne važi za zakone fizike. Uzmimo jedan od njenih zakona, Mariotov zakon, iispitajmo njegovu formulaciju ne brinući se, za sada, za tačnost toga zakona. Pri konstantnoj temperaturi,zapremine jedne konstant.-ne mase gasa stoje u obrnutoj srazmeri prema pritiscima kojima su izložene;takva je formulacija Mariotovog zakona. Termini koje on uvodi, ideje mase, temperature, pritiska, jošuvek su apstraktne ideje. Ali, te ideje nisu samo apstraktne; one su, uz to, simboličke, a simboli poprimajuznačenje jedino zahvaljujući fizičkim teorijama. Okrenimo se nekom realnom, konkretnom gasu na kojiželimo da primenimo Mariotov zakon; nećemo imati prola sa nekom konkretnom temperaturom kojaovaploćuje opštu ideju temperature, već sa nekim manje ili više toplim gasom; nećemo biti suočeni sanekim posebnim pritiskom koji ovaploćuje opštu ideju pritiska, već sa nekom pum-pom koja treba naizvestan način da prenese pritisak. Nesumnjivo, izvesna temperatura odgovara tome manje iili višetoplom gasu, i izvestan pritisak odgovara tome delovanju na pumpu, ali ova korespondencija znaka premaozna-čenom i onom što je znakom zamenjeno, ili korespondencija realnosti prema simbolu koji jepredstavlja. Ova korespondencija nipošto nije neproredno da-ta; ona je uspostavljena pomoćuinstrumenata i merenja, a to je često veoma dug i veoma složen proces. Da bismo pripisali jednu određenutemperaturu ovome manje ili više toplome gasu, moramo pribeći termometru; da bismo proceni-li uobliku pritiska dejstvo koje vrši pumpa, moramo upotrebiti manometar, a upotreba termometra imanometra u suštini znači ... upotrebu fizičkih teorija.

Budući da apstraktni termini kojima pribegavamo u jednom zdravorazumskom zakonu nisu ništa višedo ono što je opšte u konkretnom opaženim objektima, prelaz od konkretnog ka apstraktnom predstavljatako neizbežnu i spontanu radnju da ona ostaje nesvesna; u prisustvu nekog čoveka ili nekog smrtnogslučaja, ja ih neproredno povezujem sa opštom idejom čoveka i sa opštom idejom smrti. Ova instinktivnai nerefleksivna radnja proizvodi neanalizirane opšte ideje, takoreći sirove apstrakcije. Nesumnjivo,mislilac može analizirati ove ideje, on se može pitati šta je čovek, šta je smrt, i nastojati da prodre udubok i pun smisao ovih reči. Ovo istraživanje će ga odvesti boljem razumevanju osnova na kojimapočiva zakon, ali nije neophodno činiti to da bi se zakon razumeo; dovoljno je povezane termine shvatitiu njihovom očiglednom smislu da bi se razumeo ovaj zakon, koji nam je jasan bilo da smo filozofi ili danismo.

Sa druge strane, simbolički termini povezani fizičkim zakonima nisu ona vrsta apstrakcija kojaspontano niče iz konkretne realnosti; to su apstrakcije proizvedene sporim, složenim i svesnim radom, tj.vekovnim ra-dom koji je doveo do fizičkih teorija. Ako nismo obavili taj rad ili ako ne znamo fizičketeorije, ne možemo razumeti zakon niti ga primeniti..

Prema tome da li usvajamo ovu ili onu teoriju, same reči koje se pojavljuju u nekom fizičkom zakonumenjaju svoje značenje, tako da taj zakon može biti usvojen od strane jednog fizičara koji se slaže saizvesnom teorijom, a od-bačen od strane drugog fizičara koji se slaže sa nekom drugom teorijom.

Uzmimo jednoga seljaka koji nikada nije analizirao pojmove čoveka i smrti, i jednog metafizičarakoji je proveo svoj život analizirajući ih; uzmimo dva filozofa koja su analizirala i usvojila različitenesaglasne pojmove o čoveku i smrti; za sve njih, zakon "Svi ljudi su smrtni" biće pod-jednako jasan iistinit. Na isti način, zakon "Mi vidimo blesak munje pre nego što čujemo grmljavinu" ima za fizičara kojitemeljno poznaje zakone rušilačkog električnog pražnjenja istu jasnoću i izvesnost koju je imao zarimskog plebejca koji je u udaru groma video bes Jupitera sa Kapitola.

Sa druge strane, razmotrimo sledeći fizički zakon: "Svi gasovi se sku-pljaju i šire na isti način"; izapitajmo različite fizičare da li jodna para ukida ovaj zakon. Prvi fizičar predaje teorije prema kojima jejodna para jedan gas, i izvodi iz gornjeg zakona zaključak da je gustina jodne pare u odnosu na vazduhkonstantna. Međutim, eksperiment pokazuje da ova gustina zavisi od temperature i pritiska; prema tome,naš fizičar zaključuje da jodna para ne podleže navedenom zakonu. Drugi fizičar će reći da jodna paranije jedan gas, već mešavina dva gasa koji su polimerni međusobno i mogu se pretvoriti jedan u drugi;sledstveno, pomenuti zakon ne zahteva da gustina jodne pare u odnosu na vazduh bude konstantna, većtvrdi da se ta gustina menja sa promenom temperature i pritiska prema izvesnoj formuli koju je postavioX. Vilard Gibz (J. NJillard Gibbs). Ova formula predstavlja, u stvari, rezultate eksperimentalnihprotupaka; naš drugi fizičar zaključuje da jodna para nije izuzetak od pravila koje kaže da se svi gasoviskupljaju i šire na isti način. Tako, naša dva fizičara imaju potpuno različita mišljenja o jednom zakonukoji oba izražavaju u istom obliku: jedan ga smatra pogrešnim zbog izvesne činjenice, drugi ga smatrapotvrđenim tom istom činjenicom. To dolazi otuda što različite teorije kojih se oni drže ne određujujedinstveno značenje reči "jedan gas", tako da, mada oni izgovaraju istu rečenicu, misle na dva različitastava; da bi uporedili svoj stav sa stvarnošću, oni obavljaju različita izračunavanja, tako da je moguće dajedan proveri onaj zakon za koji drugi smatra da mu iste činjenice protivreče. To je jednostavan dokazsledeće istine: Fizički zakon je simbolički odnos čija primena na konkretnu stvarnost zahteva da čitavajedna grupa zakona bude poznata i prihvaćena.

Tomas Rid, O intelektualnim moćima čoveka, str. 331-333. i 338-340.

Isti stupanj moći razumevanja (understanding) koji čoveka čini sproobnim da razborito vodi svojživot čini ga sproobnim da otkrije ono što je istini-to i ono što je lažno u stvarima koje su same po sebiočigledne (self-evident) i koje on razgovetno shvata.

Sve znanje i sva nauka moraju biti izgrađeni na principima koji su sami po sebi očigledni i o takvimprincipima svaki čovek koji proeduje zdrav razum (common sense) jeste kompetentan sudija kada ihrazgovetno zamišlja. Usled toga se raspre veoma često završavaju pozivanjem na zdrav razum.

Dok se strane slažu u pogledu prvih principa na kojima se njihovi zaključci zasnivaju, ima mestarasuđivanju; ali kada jedan poriče nešto što drugome izgleda suviše očigledno da bi bilo potrebno ilidopuštalo doka-zivanje, čini se da je rasuđivanju došao kraj; apel je upućen zdravom razumu i svakojstrani je prepušteno da uživa u svome sopstvenom mišljenju.

Čini se da tome nema leka, niti ikakvog načina da se o takvim apelima raspravlja, sem ako odlukezdravoga razuma ne bi mogle protati zakoni kojima bi se svi razumni ljudi povinovali. Ako bi ovo bilomoguće, to bi zaista bilo veoma poželjno i popunilo bi jednu prazninu u logici; i zašto bi se smatralonemogućim da bi se razumni ljudi mogli složiti o stvarima koje su same po sebi očigledne?

Sve što nameravamo u ovoj glavi jeste da objasnimo značenje zdravoga ra-zuma, da se on ne možetretirati, onako kako to neki čine, kao neki novi princip ili kao reč bez ikakvog značenja. Pokušao sam da

pokažem da razum (sense) u svome najobičnijem i stoga najadekvatnijem značenju, znači suđenje(judgment), mada ga filozofi često upotrebljavaju u drugom značenju. Na osno-vu toga prirodno je mislitida bi zdrav razum trebalo da znači zdrav sud; i on to zaista i znači.

Koje su tačne granice koje dele zdrav sud od onoga što ga prevazilazi, s jedne strane, i od onoga štoga ne dostiže, sa druge, možda je teško odrediti, pa ipak ljudi koji imaju različita mišljenja o timgranicama, ili koji čak nikada nisu ni pomišljali da ih utvrđuju, mogu se složiti u pogledu značenja te reči.To je toliko jasno koliko i da svi Englezi mogu pod grofovijom Jork misliti na istu stvar, mada moždanijedan od stotine njih ne bi mogao da označi njene tačne granice.

Zaista mi izgleda da je zdrav razum isto tako nedvosmislena reč i isto tako dobro shvaćena kaogrofovija Jork. Mi je nalazimo na bezbroj mesta kod dobrih pisaca; mi je čujemo u bezbroj prilika urazgovoru; i, ukoliko sam ja u stanju da sudim, uvek u istom značenju. I to je, verovatno, razlog zašto seona tako retko definiše ili objašnjava.

Dr Xonson (Johnson), između autoriteta koje navodi da bi pokazao da reč razum (sense) znači moćshvatanja, pouzdatost sproobnosti, snagu prirodnog ra-zuma, citira dr Bentlija (Bentley) za nešto što bi semoglo nazvati definici-jom zdravog razuma, mada on (dr Bentli prim. prev.) verovatno nije imaona-meru da ga definiše, već ga je samo uzgred pomenuo: "Bog je obdario čovečan-stvo moćima isproobnostima koje nazivamo prirodnom svetlošću i razumom, i zdravim razumom." (...)

Apsurdno je i pomisliti da bi moglo biti ikakve suprotnosti između razuma i zdravog razuma. On jeustvari prvorođenče Razuma; i, pošto su oni obično spojeni u govoru i u pisanju, oni su u svojoj prirodineodvojivi.

Mi pripisujemo razumu dve funkcije ili dva stupnja. Prvi je da sudi o stvarima koje su same po sebiočigledne; drugi da izvlači zaključke koji nisu sami po sebi očigledni iz stavova koji jesu. 1 Prvi od ovihstupnjeva spada u nadležnost zdravog razuma, i to u isključivu njegovu nadležnost, i, zbog toga, poklapase sa razumom svojim punim obimom i samo je drugo ime za jedan ogranak ili jedan stupanj razuma.Možda bi se moglo reći: zašto biste mu onda davali posebno ime, kada se uviđa da je on samo jedanstupanj razuma? Na to bi bilo dovoljno odgovoriti: zašto izbacujete jedno ime koje se može naći ujezicima svih civilizovanih naroda i koje je dugom upotrebom steklo pravo građanstva? Takav pokušaj jei besmislen i bezuspešan. Svaki pametan čovek biće sklon da misli da ime koje se nalazi u svim jezicima,ma koliko daleko išli u njihovu prošlost, nije bez neke primene.

Ali, postoji jedan očigledan razlog zašto bi ovaj stupanj razuma trebalo da ima ime koje muodgovara; naime, taj da se u najvećem delu čovečanstva ni-kakav drugi stupanj razuma ne može naći.Jedino im taj stupanj daje pravo da se zovu razumnim bićima. Upravo taj stupanj razuma, i jedino taj, činičoveka sproobnim da vodi svoje sopstvene prolove i odgovornim u ponašanju prema drugim ljudima. Uovome je, dakle, najbolji razlog zašto bi on trebalo da po-seduje ime koje mu odgovara.

Između ova dva stupnja razuma ima još razlika, što bi bilo dovoljno da im dâ pravo na posebnaimena.

Prvi je čist dar Neba. I tamo gde ga Nebo nije podarilo, nikakvo vas-pitanje ne može nadoknaditi tajnedostatak. Drugi se uči praksom i pravi-lima, kada je prvi dat. Čovek koji ima zdrav razum može naučitida rasuđuje. Ali, ako mu taj dar nije dat, nikakvo učenje ga neće osproobiti ni da sudi o prvim principimani da rasuđuje na osnovu njih.

Imam još ovo da primetim da je nadležnost zdravog razuma šira u pobijanju nego u potvrđivanju.Jedan zaključak do koga se došlo jednim tokom ispravnog rasuđivanja iz istinitih principa, nikako nemože stajati u protivrečnosti ni sa jednom odlukom zdravog razuma, zato što će se istina uvek slagati sa

1 "Sami po sebi očigledni stavovi jesu oni koji izgledaju očigledni svakom čoveku zdravograzuma (of sound understanding) koji razgovetno shvata wihovo značewe, i drži ih se bezštete." (Ibidem, p. 114.) "Definicija stavova koji su sami po sebi očigledni, koju Rid ovde dajezajedno sa potpunijim objašwewima u Ogledu VI, Glave 4-6, jasno pokazuje da sâm po sebiočigledan stav nije nužna istina (up. str. 373), ve} stav koji je zdravom razumu (to commonsense) očigledno istinit - tj. mada je logički mogu}e da on bude lažan, niko se ozbiqno ne bimogao navesti da ne veruje u wega." (str. 114, fn.)

sobom. Niti takav zaključak može ikako biti potvrđen od strane zdravog razuma, zato što on nije podnjegovom jurisdikcijom.

Ali, moguće je da, polazeći od lažnih principa ili usled neke greške u rasuđivanju, čovek budenaveden na zaključak koji protivreči odlukama (decisions) zdravog razuma. U tom slučaju zaključakspada pod jurisdikciju zdra-vog razuma, mada rasuđivanje na kome se on zasniva ne spada; i čovek sazdravim razumom može potpuno odbaciti zaključak, iako nije u stanju da ukaže na grešku u rasuđivanjukoja je do njega dovela.

Tako, ako je neki matematičar, jednim procesom komplikovanog dokazi-vanja u kome je načinioneki pogrešan korak, naveden na zaključak da dve ko-.ličine koje su obe jednake nekoj trećoj nisu imeđusobno jednake, čovek sa zdravim razumom, ne pretendujući da bude sudija o dokazu, ima punopravo da odbaci zaključak i da ga proglasi apsurdnim.

V. SPECIFIČNOST NAUČNOG SAZNANJA

Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 127-128.

Moja teza je da se ono što nazivamo "naukom" razlikuje od starijih mi-tova ne time što je neštorazličito od mita, nego time što je praćeno jednom tradicijom drugog reda tradicijom kritičkograspravljanja o mitu. Ranije je postojala samo tradicija prvog reda. Određena priča se predavala. I sada je,naravno, postojala priča koju treba predavati, ali je s njom išlo nešto poput tihog pratećeg teksta drugogreda: "Predajem ti ovo, ali mi reci šta misliš o tome. Razmisli. Možda nam možeš dati drugačiju priču."Ova tradicija drugog reda bila je kritički ili argumentativni stav. On je bio, verujem, nova stvar, a i jošuvek je temeljno važna stvar o naučnoj tradiciji. Ako to razu-memo, tada ćemo imati sasvim drugačijistav prema priličnom broju problema naučnog metoda. Razumećemo da je, u izvesnom smislu, naukamitopoetska baš kao i religija. Reći ćete: "Ali, naučni mitovi su tako mnogo drugačiji od religioznihmitova." Izvesno da jesu različiti. Ali, zašto su drugačiji? Zato što, ako se usvoji ovaj kritički stav, ondanečiji mitovi i protaju drugačiji. Oni se menjaju; i to se menjaju u pravcu davanja sve boljeg opisasveta raznih stvari koje možemo promatrati. I oni nas takođe izazivaju da po-smatramo stvari koje nikadne bismo zapazili bez ovih teorija ili mitova.

U kritičkim diskusijama koje su se pojavile sada pojavilo se, prvi put, i nešto poput sistematskogpromatranja. Čovek kojem je mit predat, zajedno s tihom, ali tradicionalnom molbom: "Šta imaš da kažešo njemu? Možeš li ga kritikovati?" taj čovek bi preuzeo mit i primenio ga na razne stvari za koje sepretpostavlja da ih objašnjava, kao što je kretanje planeta. Tada bi rekao: "Ne mislim da je ovaj mitveoma dobar, zato što on ne objašnjava stvarno opažljivo kretanje planeta", ili šta god bi to moglo dabude. Stoga upravo mit ili teorija rukovode i upravljaju našim sistematskimproma-tranjima promatranjima s namerom ispitivanja istinitosti teorije ili mita. S ovog gledišta, rastteorija nauke ne treba smatrati rezultatom pri-kupljanja, ili gomilanja, promatranjâ; naprotiv, promatranjai njihovo gomi-lanje treba smatrati rezultatom rasta naučnih teorija. (Ovo je ono što sam nazivao"reflektorskom teorijom nauke" gledište da sama nauka baca novo svetlo na stvari; da ona ne samo darešava probleme, nego da ih pritom stvara mnogo više; i da ona ne samo da ima koristi od promatranjâ,nego i vodi novima.) Ako na ovaj način tragamo za novim promatranjima s namerom ispi-tivanjaistinitosti naših mitova, ne treba da budemo zapanjeni ako nađemo da mitovi kojima se barata na ovajgrub način menjaju svoj karakter, i da tokom vremena oni protaju nešto što bi se moglo zvatirealističnijim ili što se bolje slaže s opažljivim činjenicama. Drugim rečima, pod pritiskom kritike mitovisu prinuđeni da se prilagođavaju zadatku da nam daju adekvatnu i detaljniju sliku sveta u kojem živimo.Ovo objašnjava zašto naučni mitovi, pod pritiskom kritike, protaju tako različiti od religioznih mitova.Međutim, mislim da treba da budemo sasvim jasni da po svom poreklu oni ostaju mitovi ili izmišljotine,upravo kao i drugi. Oni nisu ono što neki racionalisti pristalice teorije čulnog opažanja veruju: oni nisu sažeci promatranjâ. Da ponovim ovu važnu poentu. Naučne teorije nisu samo rezul-tati promatranja. Onesu, pretežno, proizvodi mitotvorstva i proverâ. Pro-vere se vrše delimično putem promatranja, pa jepromatranje stoga vrlo va-žno; ali njegova funkcija nije proizvođenje teorija. Ono igra ulogu u

odba-civanju, eliminisanju i kritikovanju teorija; i ono nas izaziva da proiz-vodimo nove mitove, noveteorije koje mogu izdržati ove promatračke prove-re. Samo ako razumemo ovo, možemo razumetivažnost tradicije za nauku.

One među vama koji zastupaju suprotno gledište i koji veruju da su naučne teorije rezultatpromatranjâ, izazivam da počnu da promatraju ovde i sada, i da mi pruže naučne rezultate svojihpromatranja. Možete reći da je ovo nepra-vedno, i da nema ničeg naročitog da se promatra ovde i sada.Ali, čak i ako stignete do kraja svog života, sa beležnicom u ruci, zapisujući sve što po-smatrate i akonajzad zaveštate ovu važnu beležnicu Kraljevskom društvu, tražeći od njih da od nje stvore nauku,Kraljevsko društvo bi je moglo sa-čuvati kao kuriozitet, ali sigurno ne kao izvor znanja. 4 Ona bi moždamogla da bude izgubljena u nekom podrumu Britanskog muzeja (koji, kao što možda znate, ne možepriuštiti da katalogizuje većinu svojih blaga), ali će ona verovatnije završiti na gomili otpadaka.

Ali, možete dobiti nešto od naučnog interesa ako kažete: "Ovde su teorije koje neki naučnici danaszastupaju. Ove teorije zahtevaju da takve i takve stvari budu opažljive pod takvim i takvim uslovima.Hajde da vidimo da li su one opažljive." Drugim rečima, ako izaberete svoja promatranja s okom nanaučnim problemima i opštoj situaciji nauke kako izgleda u tom trenutku, onda možete takođe biti ustanju da učinite doprinos nauci. Ne želim da budem dogmatičan i da poričem da postoje izuzeci, kao štosu takozvana slučajna otkrića. (Čak iako se za njih vrlo često ispostavlja da su načinjena pod uticajemteorija.) Ne kažem da su promatranja uvek beznačajna osim ako su vezana za teorije, ali želim daistaknem ono što je glavni protupak u razvoju nauke.

III METODSKO JEDINSTVO I PRINCIPI KLASIFIKACIJE NAUKA

V. METODSKO JEDINSTVO

Rudolf Karnap, "Stara i nova logika", str. 143-144.

Mi razlikujemo primenjenu logiku, logičku analizu pojmova i rečenica iz raznih grana nauke, od čistelogike sa njenim formalnim problemima. Mada se do sada većina radova u novoj logici bavila formalnimtemama, ona je došla do uspešnih rezultata i u primenjenoj logici.

Analiza pojmova nauke pokazala je da se svi ti pojmovi, bez obzira da li oni, prema uobičajenojklasifikaciji, pripadaju prirodnim naukama, psiho-logiji ili društvenim naukama, vraćaju na zajedničkuosnovu. Oni se mogu svesti na izvorne pojmove koji se odnose na "dato", na sadržaj neprorednogiskustva. Za početak, svi pojmovi koji pripadaju nečijem ličnom iskustvu, tj. oni koji se odnose napsihološke događaje subjekta koji saznaje, mogu se pove-zati sa datim. Svi fizički pojmovi mogu se svestina pojmove koji su u vezi sa ličnim iskustvom, jer se svaki fizički događaj u principu može potvrditiopažanjima. Svi pojmovi u vezi sa drugim duhovima, to jest, pojmovi koji se odnose na psihološkeprocese subjekata koji nisu ja, načinjeni su od fizičkih pojmova. Najzad, pojmovi društvenih nauka svodese na pojmove upravo pome-nutih vrsta. Na taj način, nastaje genealoško drvo pojmova u kome svakipojam u principu mora naći svoje mesto prema načinu na koji je izveden iz drugih pojmova i u krajnjojliniji iz datog. Teorija konstitucije (the constitution theory), tj. teorija o izgradnji sistema svih naučnihpojmova na zajedničkoj osnovi, dalje pokazuje da se na odgovarajući način svaki naučni iskaz možeponovo prevesti u iskaz o datom ("metodološki pozitivizam").

Drugi sistem konstitucije, koji takođe uključuje sve pojmove, ima fizičke pojmove za svoju osnovu,tj. pojmove koji se odnose na događaje u prostoru i vremenu. Pojmovi psihologije i društvenih naukasvedeni su na fizičke pojmove prema principu bihejviorizma ("metodološki materijalizam").

Mi govorimo o "metodološkom" pozitivizmu ili materijalizmu zato što se ovde bavimo samometodama izvođenja pojmova, a potpuno eliminišemo i metafizičku tezu pozitivizma o realnosti datog imetafizičku tezu mate-rijalizma o realnosti fizičkog sveta. Sledstveno, pozitivistički i materi-jalističkisistemi konstitucije ne protivreče jedan drugome. Oba su tačna i neophodna. Pozitivistički sistem

4 Videti gl. 1, odeqak IV.

odgovara epistemološkom stanovištu za-to što dokazuje validnost saznanja svođenjem na dato.Materijalistički sistem odgovara stanovištu empirijskih nauka, jer su u ovome sistemu svi pojmovisvedeni na fizičko, na jedinu oblast u kojoj se ispoljava potpuna vla-davina zakona i koja omogućavaintersubjektivno saznanje.

Tako, uz pomoć nove logike, logička analiza vodi ka ujedinjenoj nauci. Ne postoje različite nauke safundamentalno različitim metodama ili različi-tim izvorima saznanja, već samo jedna nauka. Svesaznanje nalazi svoje mesto u toj nauci i zaista je saznanje u osnovi iste vrste; prividno fundamentalnerazlike između nauka jesu obmana koja proizlazi otuda što se služimo raz-ličitim podjezicima da bismo ihizrazili.

Rudolf Karnap, "Psihologija u fizičkom jeziku", str. 165-166.

1. Uvod. Fizikalni jezik i protokolarni jezik U onome što sledi nameravamo da objasnimo i utvrdimotezu da se svaka rečenica psihologije može formulisati u fizikalnom jeziku. Da ovo izrazimo umaterijalnom načinu govora: sve rečenice opisuju fizičke događaje, naime, fizičko ponašanje ljudi idrugih životinja. Ovo je podteza opšte teze fizikalizma s posledicom da je fizikalni jezik univerzalan jezik,to jest, jezik na koji se može prevesti svaka rečenica. O ovoj opštoj tezi smo raspravljali u jednom ranijemčlanku,1 čija će pozicija ovde služiti kao naše polazište. Prvo ukratko pogledajmo neke od zaključaka teranije stude.

U metalingvističkoj raspravi razlikujemo uobičajeni materijalni način govora (npr. "Rečenice ovogjezika govore o ovom i onom predmetu.") od ispravnijeg formalnog načina govora (npr. "Rečenice ovogjezika sadrže ovu i onu reč, i izgrađene su na ovaj i onaj način"). Upotrebljavajući materijalni načingovora snosimo rizik uvođenja zabuna i pseudoproblemâ. Ako ga, zbog njegove lakše razumljivosti,povremeno i upotrebljavamo u ovom što sledi, činimo to jedino kao parafraziranje formalnog načinagovora.

Od prvorazrednog značaja za epistemološku analizu jesu protokolarni jezik (protocol language), ukome su formulisane primitivne protokolarne rečenice (prema materijalnom načinu govora: rečenice oneproredno datom) neke pojedinačne (particular) osobe, i sistemski jezik (system language), u kome suformulisane rečenice naučnog sistema. Jedna osoba S ispituje (tests) /proverava (verifies)/ jednusistemsku rečenicu (system sentence) tako što iz nje dedukuje rečenice sopstvenoga protokolarnog jezikai što upoređuje te rečenice sa rečenicama svoga sadašnjeg (actual) protokola. Mogućnost takve jednededukcije protokolarnih rečenica čini sadržaj jedne rečenice. Ako jedna rečenica ne omogućava takvudedukciju, ona nema nikakav sadržaj niti značenje (is meaningless). Ako se iste rečenice mogudedukovati iz dveju rečenica, ove dve rečenice imaju isti sadržaj. One kažu isto i mogu se prevesti jedna udrugu.

Svakoj rečenici sistemskog jezika odgovara neka rečenica fizikalnog jezika tako da su te dve rečenicemeđusobno prevodljive (inter-translatable). Cilj ovoga članka je da pokaže da je to slučaj sa rečenicamapsihologije. Štaviše, svaka rečenica protokolarnog jezika neke određene osobe može se prevesti u nekurečenicu fizikalnog jezika, naime, u rečenicu o fizičkom stanju osobe o kojoj je reč, i obratno. Razniprotokolarni jezici na taj način protaju podjezici fizikalnog jezika. Fizikalni jezik je univerzalan iintersubjektivan. To je teza fizikalizma.

Ako bi se fizikalni jezik, na osnovu njegove univerzalnosti, usvojio kao sistemski jezik nauke, svanauka bi postala fizika. Metafizika bi bila odbačena kao nešto što ništa ne znači. Različite oblasti naukepostale bi delovi ujedinjene nauke. Prema materijalnom načinu govora: postojala bi, u osnovi, samo jednavrsta objekata fizički događaji, kojima bi vladali sveobuhvatni zakoni.

1 Carnap, "Die Physikalische Sprache als Universalsprache der Wissenschaft",Erkenntnis, II, 1931, S. 432-465. (Engleski prevod ovog članka od Maksa Bleka bio jeobjavqen kao monografija pod naslovom "The Unity of Science", London, Kegan Paul, 1934.)

Fizikalizam ne bi trebalo shvatiti tako kao da zahteva od psihologije da se bavi samo situacijama kojese mogu fizički opisati. Tezu pre treba shvatiti tako da se psihologija može baviti čime god želi, ona možeformulisati svoje rečenice kako želi te rečenice će, u svakom slučaju, biti prevodljive u fizički jezik.

(Karl Poper, Beda istoricizma, str. 228-229.)+

Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 8-9.

3. Vreme je, međutim, da razmotrimo treću stranu nauke: njenu metodu istraživanja. Ova strana sečesto pogrešno razume i, u svakom slučaju, teško se može ukratko opisati, ali je možda najpostojanijakarakteristika nauke i osnovno jamstvo za poverenje u zaključke našeg istraživanja.

Pa ipak, često kažu, čak i istaknuti naučnici, da "ne postoji naučna metoda kao takva", već samo"slobodna i najviša funkcija inteligencije". Ovo tvrđenje je opravdato ako se termin "naučna metoda" takoupotrebi da označava neku opšteusvojenu zbirku utvrđenih pravila za otkrivanje rešenja bilo kogproblema. Jedan istorijski uticajan pristup analizi naučne metode zaista znatno, da ne kažemo isključivo,ističe zadatak formulisanja pravila za otkrivanje uzroka ili posledica pojava i za izvođenje zakona iliteorija iz opservacionog materijala. Pa ipak, nijedno od predloženih pravila prona-laženja ne protiže ovajnameravani cilj i većina onih koji proučavaju to pitanje slaže se da je sastavljanje takvih pravilabeznadežan poduhvat.

Šta je, onda, naučna metoda? Najpre moram jasno staviti do znanja da se "metoda" ne smeprotumačiti kao da je sinonimna "tehnici". Tako, tehnika merenja talasne dužine svetlosti pomoćuspektroskopa očigledno se razliku-je od tehnike merenja brzine nervnog impulsa, a i jedna i druga seočigledno razlikuju od tehnika upotrebljenih za određivanje dejstava koje jedan dati tip fabričkeorganizacije ima na proizvodnju. Uopšte uzev, prema tome, tehnike se razlikuju kod različitih predmetaistraživanja i mogu se brzo menjati sa napretkom tehnologije. Sa druge strane, sve nauke upotrebljavajujednu zaje-dničku metodu u svojim istraživanjima u onoj meri u kojoj se služe istim principima zaprocenjivanje vrednosti svedočanstava, istim kanonima za su-đenje o adekvatnosti predloženihobjašnjenja i istim kriterijumima za odlu-čivanje između alternativnih hipoteza.

Ukratko, naučna metoda je opšta logika upotrebljena, bilo prećutno ili izričito, za utvrđivanjevrednosti istraživanja. Od pomoći je, prema tome, misliti o naučnoj metodi kao da se sastoji iz niza normikoje služe kao standardi koji se moraju zadovoljiti ako neko istraživanje treba da se smatra odgovornovođenim istraživanjem čiji zaključci zaslužuju racionalno pove-renje.

Herbert Fajgl, "Jedinstvo nauke...", str. 382-383.

Da bi se otklonila postojeća zbrka, trebalo bi razlikovati tri značenja termina "jedinstvo nauke" (itermina "fizikalizam").

Prvo značenje, koje su usvojili Karnap, Nojrat i drugi, jeste jedinstvo na-učnog jezika, koje je takođeosnovna ideja Enciklopede ujedinjene nauke. Ova se ideja može smatrati logički popravljenom iusavršenom bitnom tezom empiricizma i operacionizma (na intersubjektivnoj osnovi).

Drugo značenje jeste teza naturalizma. Teško je dati čak i približno određenu i tačnu formulacijuovoga tako često pretresanog ali isto tako slabo definisanog stanovišta. Ono se približno izgleda svodi naverovanje (ili, prema adekvatnijoj formulaciji, na heuristički program) prema kome objašnjavalačkisklopovi (explanatory constructs) svih nauka ne treba da prelaze prostorno-vremenski uzročni okvir. Ovajprogram isključuje ne samo metafizičke entitete ("apsolute", "entelehije" itd.) kao što čini slabija prvateza empiricizma već ne dozvoljava ni neke logički moguće i em-pirijski smisaone oblike hipoteza.Samo neki "normalni" oblici prostor-no-vremenskih okvira i uzročnih (ili statističkih) zakona smatraju seneop-hodnim za objašnjavanje opaženih pojava. Jedan unekoliko neodređen vid ove naturalističke

+ Prevedeno u: Vladimir Gligorov (prir.), Kritika kolektivizma, Liberalna misao osocijalizmu, "Filip Višwi}", Beograd, 1988, str. 145-249. (odlomak je na str. 130-131.)

doktrine sadrže neki (implicitni) protulati o kontinu-itetu uzročnih uticaja. Ovaj oblik naturalizma ostavljaotvorenom, ali ne tvrdi izričito, svodljivost bioloških, psiholoških i socioloških zakona na fizičke zakone.Čak i ako se pretpostavi nesvodljivost (emergentizam), naturalizam bi se još uvek razlikovao odvitalističkih i animističkih učenja koja ovu nesvodljivost zastupaju na potpuno različitim osnovama.

Teza koju želim da razjasnim i čiju sadašnju vrednost želim da odmerim jeste treća: fizikalizam ustrogom smislu, koji protulira potencijalnu iz-vodljivost svih naučnih zakona iz fizičkih zakona. Ovo jenajradikalnija i stoga i najproblematičnija od ove tri teze. Pošto je otvoreno pitanje da li se biologija,psihologija i društvene nauke mogu u krajnjoj liniji svesti na fizičku teoriju, ne možemo da budemodogmatični na jedan ili drugi način. Takođe se izričito priznaje da spekulacije u pravcu ove vrsteujedinjenja mogu u mnogim oblastima biti preuranjene i stoga verovatno štetne po naučni na-predak.Uspeh bioloških, psiholoških i socioloških teorija formulisanih njihovim sopstvenim specifičnimterminima ukazuje da privremeno zaprota-vljanje pokušaja da se dođe do dalekosežnijih redukcija možebiti od velike heurističke vrednosti. Međutim, uvek će biti od najveće logičke i opšte na-učne važnosti dase odredi da li činjenice kao takve i naučna metoda, onakva kakva je na datom stupnju razvitka,isključuju, ostavljaju ili čak čine vero-vatnom tezu (prognozu) radikalnog fizikalizma.

Glavni razlog za ovakvu odbranu ove teze leži u potrebi da se pobiju sve češća pogrešna shvatanja uvezi s njom oličena u njihovom ekstremnom obli-ku u brkanju fizikalizma sa "mehanističkimmaterijalizmom". Ovaj naziv uopšte ostavlja prilično neprijatan utisak i služi mnogim piscima kao oru-žjeza napad i nipodaštavanje čak i onih naučnih tokova koji su potpuno slo-bodni od metafizičkog besmislatradicionalnog materijalizma i faktičke neadekvatnosti mehanističkog pogleda na svet. Ali, akoosavremenimo ono što je, naučno i metodološki, uvek bilo valjano u materijalizmu, samo sledi-moprogram jedinstva nauke (u prvom, drugom i, što je više moguće, u trećem smislu).

Openhajm & Patnam, "Jedinstvo nauke...", str. 3-5.

1.1. Na izraz "Jedinstvo nauke" često se nailazi, ali je teško njegov tačan sadržaj bliže odrediti nazadovoljavajući način. Cilj ovoga napisa je da formuliše tačan pojam jedinstva nauke; i da ispita u komestepenu se to je-dinstvo može protići.

Značaj jedinstva nauke nije potrebno naročito dokazivati. Naročito se rukovodimo ubeđenjem da jenauka o nauci, tj. metanaučno proučavanje glavnih vidova nauke, prirodno sredstvo koje treba da prolužikao protivteža speci-jalizaciji time što podstiče integraciju naučnog saznanja. Poželjnost ovoga ciljaširoko je priznata. Mnogi univerziteti, na primer, imaju programe usklađene sa ovim ciljem; ali se ončesto sledi sredstvima drukčijim od onih koje smo upravo pomenuli, a zamisao jedinstva nauke mogla binaročito odgo-varati kao princip organizovanja za poduhvat ove vrste.

1.2. Prethodno ćemo razlikovati tri opšta pojma jedinstva nauke, idući od slabijeg ka jačem:Prvo, jedinstvo nauke u najslabijem smislu protignuto je u onoj meri u kojoj su svi naučni termini

svedeni na termine neke posebne nauke (npr. fizi-ke ili psihologije). Ovaj pojam jedinstva nauke može sezameniti mnoštvom potpojmova u zavisnosti od načina na koji bliže određujemo pomenuti pojam"svođenja". Neki pisci, na primer, tumače svođenje kao definiciju naučnih termina terminima izabranenaučne discipline (svođenje pomoću bikondici-onala); a neki od njih zahtevaju da definicije o kojima jereč budu analitičke ili "istinite zahvaljujući značenju upotrebljenih termina" (epistemološka redukcija);drugi ne nameću takva ograničenja bikondicionalima koji ostva-ruju svođenje. Pojam svođenja koji ćemoupotrebiti širi je i zamišljen je da uključi svođenje pomoću bikondicionala kao poseban slučaj.

Drugo, jedinstvo nauke u jačem smislu (zato što uključuje jedinstvo jezika, dok obratno nije slučaj)predstavljeno je jedinstvom zakonâ. Ono je protignuto u onoj meri u kojoj se naučni zakoni mogu svestina zakone neke posebne nauke. Ako bi se ideal takvog jednog sveobuhvatnog eksplanatornog sistemaostva-rio, mogli bismo ga nazvati ujedinjujućom naukom (Unitary Science). Tačno zna-čenje "jedinstvazakonâ" opet zavisi od upotrebljenog pojma "svođenja".

Treće, jedinstvo nauke u najjačem smislu ostvareno je ako su naučni zakoni ne samo svedeni nazakone neke posebne nauke, već i ako su zakoni te naučne grane u izvesnom intuitivnom smislu"ujedinjeni" ili "povezani". Teško je zamisliti kako bi se ovaj poslednji zahtev mogao precizirati; i on se

ovde neće postavljati. Međutim, biće isključena trivijalna ostvarenja "jedinstva nauke", na primer, prostispoj nekoliko naučnih grana ne svodi posebne grane u smislu koji ćemo bliže odrediti.

1.3. U ovome napisu termin "jedinstvo nauke" biće upotrebljen u dva smi-sla, da ukaže, prvo, najedno idealno stanje i, drugo, na raširenu tendenciju u nauci, koja nastoji da ostvari taj ideal.

U prvom smislu, "jedinstvo nauke" znači stanje ujedinjujuće nauke. Ono sa-drži dva gorepomenutasastavna dela: jedinstvo rečnika, ili "jedinstvo jezi-ka"; i jedinstvo eksplanatornih principa, ili "jedinstvozakonâ". Da se jedin-stvo nauke u ovom smislu može potpuno ostvariti, predstavlja najopštijumetanaučnu hipotezu koja nam omogućava da vidimo jedinstvo u naučnim aktiv-nostima koje bi inačemogle izgledati nepovezane i koja podstiče izgradnju ujedinjenog sistema saznanja.

U drugom smislu, jedinstvo nauke postoji kao tendencija u naučnom istra-živanju, bez obzira da li jeujedinjujuća nauka ikada ostvarena, i uprkos istovremenom postojanju (i, naravno, legitimnosti) drugih,čak nesaglasnih, tendencija.

1.4. Izraz "jedinstvo nauke" upotrebljava se u raznim drugim značenjima, od kojih će dva biti ukratkopomenuta kako bismo ih razlikovali od značenja kojim se mi bavimo. Pre svega, ono na šta se ponekadmisli mogli bismo na-zvati jedinstvom metode u nauci. NJega bi mogla predstavljati teza da se sveempirijske nauke služe istim standardima objašnjenja, značenja, svedočanstva itd.

Na drugom mestu, jedna radikalno redukcionistička teza (navodno "logi-čke", a ne empirijske vrste)ponekad se označava kao teza jedinstva nauke. Po-nekad je "svođenje" koje se zastupa definljivost svihnaučnih termina ter-minima čulnih predikata; ponekad je pojam "svođenja" širi i kao osnovni se uzimajupredikati koji se odnose na opažljive osobine fizičkih stvari. Ovo su epistemološke teze, i to teze kojedanas izgledaju sumnjive. Epistemo-loške upotrebe termina "svođenje", "fizikalizam", "jedinstvo nauke"itd. trebalo bi brižljivo razlikovati od upotrebe ovih termina u ovome napisu.

Bertrand Rasl, "O važnosti logičke forme", str. 41.

Značaj logičke forme može se ilustrovati nečim što se može nazvati principom rečnika: ako su datatakva dva niza stavova da se, podesnim rečnikom, svaki stav bilo koga niza može prevesti u stav drugogniza, onda nema nikakve stvarne (effective) razlike između ta dva niza. Uzmimo hipotezu koju ja nititvrdim niti poričem da se svi naučni stavovi mogu proveriti u fizici, a da se isto tako mogu izložitiprema berklijanskim principima, psihološki; onda pitanje koja je od tih formulacija tačnija nemanikakvog smisla, pošto moraju biti tačne obe ili nijedna. Ovakvi rečnici koji se, po pravilu, mogukonstruisati jedino pomoću moderne logike, dovoljni su da otklone veliki broj metafizičkih pitanja i da,na taj način, olakšaju usredsrđivanje na prave naučne probleme.

Uzmimo drugi primer primene principa rečnika. Opšti princip relativiteta je pokazao da, prilikomizražavanja zakona makroskopske fizike, možemo po želji transformisati naše koordinate, sve dok susačuvani topološki odnosi u prostoru-vremenu kao topološki odnosi između koordinata. Odatle sledi da suzakoni makroskopske fizike topološki zakoni i da je uvođenje broja preko koordinata samo praktičnapodesnost, pošto su zakoni takvi da se mogu, u teoriji, izraziti bez upotrebe brojeva. Staro gledište da je umerenju suština nauke izgleda prema tome pogrešno.

Jedinstvo nauke, koje se ponekad gubi iz vida zbog toga što su specijalisti ogrezli u uske probleme, usuštini je jedinstvo metode, a metoda je predmet na koji moderna logika baca mnogo nove svetlosti. ...

Čarls Moris, "Naučni empirizam", str. 64-65.*

I. Metod u nauci... Ipak, u ovom procvatu (zapadne nauke prim. prev.) zbilo se nešto od neporecivog značaja:

uključivanje matematike i eksperimentisanja unutar jedinstvenog metoda. Ranije su oni funkcionisali kaosuparnički metodi: matematika kao jedan način da se dobije znanje o prirodi, a eksperimentalnopromatranje kao drugi. Oni naučnici koji su zastupali prvi bili su jedna vrsta "racionalista", a zastupnicipotonjeg su bili jedna vrsta "empirista" čak je filosofska suprotnost racionalizma i empirizma bila uosnovi promišljanja onoga što je trebalo shvatati kao različite naučne metode za saznavanje prirode.Protepeno, i na način koji sada ne mora da se detaljno ocrtava, matematika je počela da gubi status

nezavisnog metoda za izučavanje prirode, dok je u isto vreme istisla klasičnu logiku kao oruđe analize ikao strukturalnu osnovu za naučnu građevinu. Ovaj važan rezultat je bio dvo-struka promena, odmetafizičkog ka metodološkom racionalizmu, i od laba-vo povezanog empirizma ka empirizmu koji jeupotrebljavao tehnike i oblik matematike. Racionalizam i empirizam su na ovaj način prestali da budusuparnički metodi za saznavanje prirode i postali komplementarne kompo-nente eksperimentalne nauke snjenim jednim promatračko-hipotetičko-deduk-tivno-eksperimentalnim metodom.

Ne samo da je ovaj metod našao mesto za racionalne i empirijske činioce u procesu saznavanja, negoje naglasak na eksperimentisanju nasuprot pukom promatranju značio slom korenitog suprotstavljanjateorije i prakse, jer ne samo da je i sámo eksperimentisanje vrsta prakse, nego je ono takve vrste da otvaramogućnost nove i sistematske kontrole mnogih vrsta prirodnih pro-cesa.

Pravac ovog dvostrukog pokreta unutar nauke (uključivanje matematičkog metoda u empirističkumešavinu i prekid kroz eksperimentisanje dihotomije između teorije i prakse) primetan je u helenističkomperiodu i poznom sre-dnjem veku, protaje jasno očevidan kod Galileja i dostiže određen izraz kod NJutna.Oko poznog sedamnaestog veka veliki naučnici, kakve god bile fi-losofske razlike među njima, našli suunutar naučnog metoda mesto za pa-žljivo i sistematsko promatranje, matematičku teoriju ieksperimentalnu praksu. Od tog vremena se nije zbila nikakva temeljna izmena u shvatanju naučnogmetoda, a nauka je požnjela bogatu žetvu od svog stava matematičkog eksperimentalnog empirizma.

Oto Nojrat, "Sociologija i fizikalizam", str. 283-284.*

Doprinosi ujedinjenoj nauci su blisko međusobno povezani, bilo da je to pitanje promišljanjaposledica novih astronomskih promatračkih stavova, ili istraživanja hemijskih zakona koji su primenjivina izvesne procese varenja, ili pak preispitivanja pojmova raznih grana nauke kako bi se izna-šao stependo kojeg su oni već sproobni da se povežu jedan sa drugim, na način koji zahteva ujedinjena nauka.Takoreći, svaki zakon u ujedinjenoj nauci mora biti sprooban da se poveže pod datim uslovima, sasvakim drugim zakonom, kako bi se dospelo do novih formulacija.

Naravno, moguće je razgraničiti različite vrste zakona jedne od drugih, kao na primer, hemijske,biološke ili sociološke. Ali, ne može se tvrditi da predviđanje konkretnog pojedinačnog događaja zavisijedino od zakonâ jedne od ovih vrsta. Da li će se, na primer, gorenje šume na izvesnoj tački Zemljezbivati na izvestan način, zavisi upravo onoliko od vremena kao i od toga da li će ili ne ljudska bićapreduzeti izvesne mere. Ove mere se, međutim, mogu predvideti samo ako su poznati zakoni ljudskogponašanja. Takoreći, svi tipovi zakonâ moraju, pod datim uslovima, biti sproobni da se povežu jedni sadrugima. Svi zakoni, bilo hemijski, klimatološki ili sociološki, moraju se stoga poimati kao sastavnidelovi sistema, naime, ujedinjene nauke.

Za izgradnju ujedinjene nauke zahteva se ujedinjen jezik ("Einheitssprache")1, sa svojomujedinjenom sintaksom. Prema nesavršenostima sintakse u periodu pripremnom za ujedinjenu naukumože se pratiti razvoj odnosnih pozicija posebnih škola i vremena.

Vitgenštajn i drugi zastupnici naučnog pogleda na svet, koji zavređuju veliko poverenje zbog svôgodbacivanja metafizike, tj. otklanjanja besmislenih stavova, mišljenja su da svaki pojedinac, kako bidospeo do naučnog saznanja, ima povremenu potrebu za besmislenim nizovima reči koje valja "rasvetliti"(NJittgenstein, Tractatus, 6.54)... Samo uz pomoć razjašnjavanjâ, koja se sastoje od onoga za šta sekasnije prepoznaje da su puki besmisleni nizovi reči, može se dospeti do ujedinjenog jezika nauke. (...)

Nils Bor, "Analiza i sinteza u nauci", str. 28.*

Uprkos priznatoj praktičnoj nužnosti da većina naučnika usredsredi svoje napore u posebna poljaistraživanja, nauka je, prema svom cilju proširivanja ljudskog razumevanja, suštinski jedna celina. Iakoperiodi plodnog proučavanja novih područja iskustva često može biti prirodno praćena privremenimodricanjem od tog shvatanja naše situacije, istorija nauke nas opet iznova uči kako širenje našeg znanjamože voditi uočavanju odnosâ između prethodno nepovezanih grupa fenomena, harmoničnoj sintezi odkoje se zahteva obnovljena revizija pretpostavki za nedvosmislenu primenu čak i naših najelementarnijihpojmova. Ova okolnost nas podseća ne samo na jedinstvo svih nauka koje teže opisu spoljašnjeg sveta,nego, iznad svega, na neodvojivost epistemološke i psihološke analize. Upravo se u naglasku na ovomposlednjem momentu, koje su nedavni razvojni tokovi u najrazličitijim poljima nauke istakli u prvi plan,program sadašnjeg velikog pregnuća razlikuje od programa ranijih enciklopedijskih poduhvata, u kojimaje akcent u suštini bio stavljen pre na potpunost opisa stvarnog saznanja nego na rasvetljavanje naučnemetodologije. Prema tome, treba se nadati da će predstojeća Enciklopedija (ujedinjene nauke prim.prev.) imati dubok uticaj na celokupan stav našeg pokolenja, koje, uprkos uvek rastućoj specijalizaciji unauci kao i u tehnologiji, ima sve veće osećanje uzajamne zavisnosti ljudskih aktivnosti. Iznad svega, onanam može pomoći da shvatimo kako čak i u nauci svako proizvoljno ograničenje povlači opasnost odpredrasuda i kako je naš jedini put izbegavanja krajností materijalizma i misticizma nikad završenonastojanje da uravnotežimo analizu i sintezu.

Karnap, R., "Logički osnovi jedinstva nauke", str. 49, 52-55. i 60-61.*

III Svodivost

1 Kurt Levin je ukazao da je taj termin upotrebqavao, iako u nešto drugačijem smislu,Franc Openhajmer.

Pod pitanjem jedinstva nauke ovde se misli na problem logike nauke, a ne ontologije. Ne pitamo: "Dali je svet jedan?", "Jesu li svi događaji u osnovi jednovrsni?", "Jesu li takozvani mentalni procesi ustvarifizički procesi ili ne?" Izgleda neizvesno da li možemo naći ikakav teorijski sadržaj u takvim filosofskimpitanjima o kojima raspravljaju monizam, dualizam i pluralizam. U svakom slučaju, kada pitamo postojili jedinstvo u nauci, ovo podrazumevamo kao pitanje logike, koje se tiče logičkih relacija između terminâi zakonâ raznih grana nauke. Pošto pripada logici nauke, pitanje se jednako tiče naučnikâ i logičarâ.

Pozabavimo se prvo pitanjem terminâ. (Umesto reči "termin" mogla bi se uzeti reč "pojam", kojučešće koriste logičari. Ali je reč "termin" jasnija, pošto pokazuje da mislimo na znake, npr. reči, izrazekoji se sastoje od reči, veštačke simbole itd, naravno, sa značenjem koje imaju u dotičnom jeziku. Nemislimo na "pojam" u njegovom psihološkom smislu, tj. slikâ ili mislí na neki način povezanih sa rečju;to ne bi pripadalo logici.) Značenje (de-signatum) termina znamo ako znamo pod kojim uslovima nam jedopušteno da ga primenjujemo u konkretnom slučaju, a pod kojim uslovima ne. Takvo znanje o uslovimaprimene može pripadati dvema različitim vrstama. U nekim sluča-jevima možemo imati jedino praktičnoznanje, tj. u stanju smo da ispravno upotrebimo termin koji je u pitanju bez pružanja teorijskog opisapravilâ za njegovu upotrebu. U drugim slučajevima možemo biti u stanju da pružimo eks-plicitnuformulaciju uslovâ za primenu termina. (...)

Pretpostavimo da osobe iz izvesne grupe imaju izvestan skup zajedničkih termina, bilo zbog pukogpraktičnog slaganja o uslovima njihove primene bilo uz eksplicitnu stipulaciju takvih uslova za deoterminâ. Tada redukciona rečenica, koja novi termin svodi na termine tog izvornog skupa može da seupotrebi kao način uvođenja novog termina u jezik grupe. Ovaj način osigurava saglasnost u pogleduupotrebe novog termina. Ako je izvestan jezik (npr. podjezik jezika nauke, koji pokriva izvesnu granunauke) takav da je svaki njegov termin svodiv na izvestan skup termina, onda se ovaj jezik može izgraditina osnovu tog skupa uvođenjem jednog po jednog novog termina putem redukcionih rečenica. U ovomslučaju osnovni skup termina zovemo dovoljnom redukcionom osnovom za taj jezik.

IV Jedinstvo jezika naukeSada ćemo analizovati logičke odnose između terminâ različitih delova jezika nauke s obzirom na

svodivost. Naznačili smo podelu celokupnog jezika nauke na neke delove. Sada možemo načiniti jednudrugu podelu koja preseca prvu, razlikujući na grub način, bez ikakvih pretenzija na egzaktnost, onetermine koje upotrebljavamo na prednaučnom nivou u svom svakodnevnom je-ziku, i za čiju primenu nijepotrebna nikakva naučna procedura, i naučne termine u užem smislu. Taj podjezik koji je zajednički deoovog prednaučnog jezika i jezika fizike može se nazvati jezikom fizičkih stvari ili kratko jezikom stvarí.To je jezik koji koristimo kad govorimo o svojstvima opa-žljivih (neorganskih) stvari koje nas okružuju.Termini kao što su "topao" i "hladan" mogu se promatrati kao da pripadaju jeziku stvarí, ali ne i"tem-peratura", zato što njeno određivanje iziskuje primenu tehničkog instru-menta; dalje, "težak" i "lak"(ali ne i "težina"); "crven","plav" itd; "ve-lik", "malen", "debeo", "tanak" itd.

Do sada pomenuti termini označavaju ono što možemo zvati opažljivim svojstvima, tj. takvima kojase mogu odrediti neprorednim promatranjem. Zvaćemo ih predikatima opažljivih stvari. Pored takvihtermina jezik stvarí sadrži i druge, npr. one koji izražavaju dispoziciju stvari za izvesno ponašanje podizvesnim uslovima, npr. "elastičnost", "topljiv", "fleksibi-lan", "providan", "lomljiv", "plastičan" itd. Ovitermini mogu se zvati dispozicionim predikatima svodivi su na opažljive predikate stvarí, zato što možemo opisati eksperimentalne uslove i reakcije karakteristične za takve dispozicione predikate uterminima opažljivih predikata stvarí. Primer redukcione rečenice za "elastičan": "Ako se telo h rastegne apotom opusti u vremenu t, onda: h je elastično u vremenu t h se skuplja u t, gde se termini "rastegnut","opušten" i "skupljanje" mogu definisati opažljivim predikatima stvarí. Ako se ovi predikati uzmu kaoosnova, možemo štaviše uve-sti, ponovljenom primenom definicije i (uslovne) redukcije, svaki drugitermin jezika stvarí, npr. oznake supstancija, npr. "kamen", "voda", "šećer", ili procesâ, npr. "kiša","vatra" itd. Jer je svaki termin tog jezika takav da ga možemo primeniti ili na osnovu neprorednogpromatranja ili pomoću eks-perimenta za koji znamo uslove i mogući ishod koji određuju primenudotič-nog termina.

Sada lako možemo videti da je svaki termin jezika fizike svodiv na ter-mine jezika stvarí i stoganajzad na opažljive predikate stva-rí. Na naučnom nivou imamo kvantitativni koeficijent elastično-sti

umesto kvalitativnog termina "elastičan" jezika stvarí; imamo kvantitativni termin "tempera-tura" umestokvalitativnih "topao" i "hladan"; i imamo sve termine pomoću kojih fizičari opisuju privremena ili stalnastanja stvarí, ili procese. Za svaki takav termin fizičar zna bar jedan metod određivanja. Fizičari ne bi usvom jeziku priznali nijedan termin za koji ne bi bio dat nikakav metod odre-đivanja promatranjem.Formulacija takvog metoda, tj. opis eksperimentalnog aranžmana koji treba izvršiti i mogućeg ishoda kojiodređuje primenu ter-mina koji je u pitanju, jeste redukciona rečenica za taj termin. Ponekad ter-min nećeredukcionom rečenicom biti neproredno sveden na predikate stva-rí, nego prvo na druge naučne termine,a ovi pomoću svojih redukcionih reče-nica opet na druge naučne termine itd; ali, takav redukcioni lanacmora u svakom slučaju voditi predikatima jezika stvarí i, štaviše, predikatima opažljivih stvari, zato štoinače ne bi bilo načina da se odredi da li se ili ne fizički termin koji je u pitanju može primeniti uposebnim slučajevima, na osnovu datih promatračkih rečenica.

Ako dođemo do biologije (ovaj termin se sada uvek razumeva u užem smi-slu), ponovo nalazimo istusituaciju. Za svaki biološki termin biolog koji ga uvodi ili upotrebljava mora znati empirijske kriterije zanjegovu primenu. Ovo, naravno, važi samo za biološke termine u gore objašnjenom smislu, uključujućisve termine koji se upotrebljavaju u pravoj naučnoj bio-logiji, ali ne i na izvesne termi-ne koji se ponekadkoriste u filosofiji biologije "celina", "entelehija" itd. Može se dogoditi da su za opis kriterijuma, tj.metod određivanja termina, potrebni drugi biološki pojmovi. U ovom slučaju je termin koji je u pitanjuprvo svodiv na njih. Ali, makar proredno on mora biti svodiv na termine jezika stvarí i najzad napredikate opažljivih stvari, zato što određivanje termina koji je u pitanju u konkretnom slučaju mora nakraju biti zasnovano na promatranju konkretnih stvari, tj. na promatračkim iskazima formulisanima ujeziku stvarí.

Uzmimo kao primer termin "mišić". Sigurno da biolozi znaju uslove da neki deo organizma budemišić; inače se taj termin ne bi mogao upotrebiti u konkretnim slučajevima. Problem je: koji su drugitermini potrebni da se opišu funkcije unutar organizma koji povezuju procese u mišićima s onima unjihovoj okolini, ili opet, nekim drugim rečima, da se opišu reakcije na izvesne nadražaje karakterističneza mišiće. Ali se procesi u okolini i oni u mišiću (u uobičajenoj terminologiji: nadražaji i reakcije) morajuopisati na takav način da ih možemo odrediti promatranjima. Stoga je termin "mišić", iako se ne možedefinisati u terminima jezika stvarí, svodiv na njih. Slična razmatranja lako pokazuju svodivost svakogdrugog biološkog termina bilo da je oznaka za vrstu organizma, ili za vrstu dÁla organizma, ili vrsteprocesa u organizmima.

Do sada zaključeni rezultat može se formulisati na ovaj način: termini jezika stvarí, pa čak i uža klasapredikata opažljivih stvari, pribavlja do-voljnu osnovu i za jezik fizike i za jezik biologije. (Uzgred,postoje mnoge re-dukcione osnove za ove jezike, od kojih je svaka ograničenija od pomenutih klasa.)Sada se može postaviti pitanje da li je osnova pomenute vrste dovolj-na čak i za celokupan jezik nauke.Afirmativan odgovor na ovo pitanje pone-kad se naziva fizikalizmom (zato što je isprva bio formulisan nes obzirom na jezik stvarí, nego za širi jezik fizike kao dovoljnu osnovu). Ako teza fi-zikalizma važi samoza biologiju, ona jedva da se susreće s ikakvim ozbiljnim zamerkama. Situacija se, međutim, unekolikomenja kada se ona primeni na psihologiju i društvenu nauku (individualnu i društvenu bihejvioristiku).(...)

Rezultat naše analize jeste da je klasa predikata opažljivih stvari dovoljna redukciona osnova zacelinu jezika nauke, uključujući saznajni deo svakodnevnog jezika.

V Problem jedinstva zakonâRazmotreni su odnosi između termina iz raznih grana nauke. Ostaje zada-tak analizovanja odnosâ

između zakonâ. Prema našem prethodnom razmatranju, biološki zakon sadrži jedino termine koji susvodivi na fizičke termine. Stoga postoji zajednički jezik kojem pripadaju i biološki i fizički zakoni, takoda se oni mogu logički uporediti i povezati. Možemo pitati je li ili nije izvestan biološki zakon spojiv sasistemom fizičkih zakona te je li ili nije izvodiv iz njih. Ali se odgovor na ova pitanja ne može zaključitiiz svo-divosti tih termina. U sadašnjem stanju razvoja nauke sigurno nije moguće iz-vesti biološke zakoneiz fizičkih. Neki filosofi veruju da je takvo iz-vođenje zauvek nemoguće zbog same prirode ta dva polja.Ali su do sada poku-šani dokazi za ovu tezu sigurno nedovoljni. Ovo pitanje je, izgleda, naučno jezgroproblema vitalizma; međutim, neke nedavne rasprave o ovom problemu zaplele su se u prilično neizvesna

metafizička pitanja. Pitanje same izvo-divosti je, naravno, veoma ozbiljan naučni problem. Ali, jedva daće biti mo-guće da se za njega nađe rešenje pre nego što bude raspoloživo mnogo više rezultataeksperimentalnog istraživanja nego što ih imamo danas. U među-vremenu će napori prema izvođenju sveviše bioloških zakona iz fizičkih u uobičajenoj formulaciji: objašnjenju sve većeg broja procesa uorganizmima uz pomoć fizike i hemije biti, kao što su i bili, vrlo plodna tendencija u biološkomistraživanju.

Kao što smo videli ranije, polja psihologije i društvene nauke vrlo su blisko međusobno povezana.Jasna podela zakonâ ovih polja možda je još manje moguća od podele terminâ. Ako se zakoni svrstaju najedan ili drugi način, videće se da je ponekad psihološki zakon izvodiv iz zakonâ društvene nauke, aponekad zakon društvene nauke iz zakonâ psihologije. (Primer prve vrste je objašnjenje ponašanjaodraslih npr. u teorijama A. Adlera i Frojda njihovim položajem unutar porodice ili šire grupe za vreme detinjstva; primer druge vrste je očigledno objašnjenje porasta cene neke robe reakcija-ma kupaca iprodavaca u slučaju smanjenja ponude.) Očigledno je da, u sadašnje vreme, zakoni psihologije i društvenenauke ne mogu da se izvedu iz zakonâ biologije i fizike. Sa druge strane, nije poznat nijedan naučnirazlog za pretpostavku da bi takvo izvođenje bilo u načelu i zauvek nemoguće.

Stoga za sada nema jedinstva zakonâ. Izgradnja jednog homogenog sistema zakonâ za celinu naukejeste cilj za budući razvoj nauke. Za ovaj cilj se ne može pokazati da je nedostižan. Ali, naravno, neznamo da li će ikada biti protignut.

Sa druge strane, u nauci postoji jedinstvo jezika, odnosno zajednička redukciona osnova za terminesvih grana nauke, pri čemu se ova osnova sastoji od veoma uske i homogene klase termina fizikalnogjezika stvarí. Ovo jedinstvo terminâ je zaista manje dalekosežno i delotvorno nego što bi bilo jedinstvozakonâ. Možemo se truditi da razvijamo nauku sve više u pravcu ujedinjenog sistema zakona samo zatošto već sada imamo ujedinjen jezik. A, uz to, činjenica da imamo ovo jedinstvo jezika od najveće jepraktične važnosti. Praktična upotreba zakonâ sastoji se u pravljenju predviđanjâ pomoću njih. Važnačinjenica je da se veoma često predviđanje ne može zasnovati na našem znanju o samo jednoj graninauke.

B. PRINCIPI KLASIFIKACIJE

Edmon Goblo, Sistem naukâ, str. 14-15.

Potrudićemo se da odredimo predmet svake nauke, da im označimo grani-ce, da utvrdimo odnosekoje one uzajamno neguju, naročito odnose podređenosti i zavisnosti. Ovo proučavanje, koje činisuštinski deo epistemologije, obično se označava imenom klasifikacija nauka. Ovaj izraz ne odgovara:1 nebi moglo biti klasifikacije tamo gde nema klasa. Jedna klasa je jedna idealna grupa objekata, čiji je brojneograničen, i koji imaju zajedničke odlike. Mogu se klasifikovati životinje, na primer, jer postojineograničen broj indi-vidualnih bića koja imaju odlike psa, konja ili čoveka. Nauke se ne moguklasifikovati, zato što je svaka nauka jedan pojedinačan objekat i zato što je broj nauka ograničen. Ovdenema rodova i vrsta, već jedan red nužne podređenosti: upravo ćemo sistem ljudske nauke pokušati daopišemo.

Kazimjerž Ajdukjevič, "Aksiomatski sistemi s metodološkoga gledišta", str. 282-286.*

1. Metodologija i metanaukaPostoje dve discipline koje aksiomatske sisteme uzimaju kao predmet svog istraživanja. Jedna od njih

je grana matematičke logike koja se zove metamatematika, ili metalogika, ili opštije metanauka. Druga jetradicio-nalna metodologija nauka, koja se tretira u odvojenim poglavljima uxbenikâ logike i bavi se

1 Ja sam ga i sâm upotrebqavao, nastavqaju}i tradiciju O. Konta i Ampera: Ogled oklasifikaciji nauka, Alcan, 1898.

problemima koji se graniče s filosofskom teorijom sazna-nja. Dostignuća metanauke tako su brojna, njenipojmovi tako precizni, a njeni dokazi tako egzaktni, da su oni mnoge odvratili od ispitivanja deduktivnihsistema sa bilo kog drugog gledišta osim metanaučnog; oni su proizveli uti-sak da se metanauka možepoistovetiti s teorijom deduktivnih sistema, i da se ne mogu postaviti nikakvi drugi problemi koji se tičutih sistema osim onih kojima se bavi metanauka.

U ovom radu želim, prvo, da opišem razlike između gledištâ metanauke i tradicionalne metodologije;drugo, da pokušam da pronađem ono što je suštinsko za metodološke probleme; najzad, da ispitam jedanod problema metodologije, koji se tiče aksiomatskih sistema, ali suštinski pripada području teorijesaznanja.

Razlika između gledišta metanauke i metodologije sastoji se uglavnom u činjenici da metanauka neuzima u obzir ulogu koju u izgradnji nauke igra čovek; ona razmatra nauku kao sistem rečenica, sistemzapisâ određenih oblika čiji su odgovarajući elementi takozvani modeli koji ispunjavaju taj sistem.Metodologija, nasuprot tome, istražuje i ulogu koju igra ljudsko biće koje koristi te rečenice da stekneznanje o stvarnosti. Iz ove razlike sledi da se od svih pojmova semiotike ili logike jezika (koja uključujesemantiku, sintaksu i pragmatiku) u metanauci pojavljuju jedino pojmovi sintakse i se-mantike, dokmetodologija pribegava i pojmovima pragmatike.

U metanauci, čiji su metamatematika i metalogika do sada jedini pred-stavnici, pojavljuje se termin"rečenica", ali je u njoj definisana na čisto morfološki način, bez ikakvog upućivanja na ono što rečenicaizražava, naime, kao zapis specifičnog oblika, određenog takozvanim pravilima formiranja izrazâ. (...)Pored ovih sintaktičkih pojmova ("rečenica" i "izvodljivost pomoću pravila transformacije" prim. prev),koji se mogu svesti na morfološke, u metanauci se koriste i izvesni semantički pojmovi, kao npr. pojamaksiomatskog sistema zadovoljenog nekim modelom. (...)

Kao što smo rekli, metanauka ne koristi pragmatičke pojmove, tj. nikakve pojmove koji se tiču stavamislećeg i delujućeg ljudskog bića prema lingvističkim izrazima ili prema onome što ti izrazi simbolizuju.Sada, ovi pojmovi igraju suštinsku ulogu u tradicionalnoj metodologiji nauke. Tako je, na primer, pojamrečenice koju neko tvrdi, koji je potpuno stran metateoriji, od ogromne važnosti za metodologiju. (...)

(...) Metateorija se, nasuprot tome, bavi raznim čovekovim stavovima prema rečenicama; sledstvenotome, ona se bavi izvesnim ponašanjem čoveka. Ona ocenjuje ovo ponašanje i formuliše norme koje senjega tiču. Posebno, ona ocenjuje ovo ponašanje u pogledu njegove efikasnosti u dostizanju datih ciljeva.U metodologiji se pravilo koje dopušta tvrđenje konsekvensa na osnovu tvrđenja pogodbene rečenice injenog antecedensa uzima u svom doslov-nom smislu. Ustanovljavanjem ovoga pravila metodologocenjuje ponašanje opisano u njemu kao efikasno u dostizanju saznajnog cilja i izražava svoje sopstvenoodobravanje takvog ponašanja.

Središnji pojam metodologije, koji se uopšte ne pojavljuje u metanauci, jeste pojam validacijeustvrđenih rečenica ili opravdanja njihovog prihva-tanja. Ovo je pojam očigledno normativnog iprocenjivačkog karaktera. Jer, validirati rečenicu znači opravdati njeno prihvatanje metodom koji jamčidostizanje traženog cilja, npr. istinitog znanja o stvarnosti. Tako se naziva-njem rečenice validiranomustanovljava da je njeno prihvatanje opravdato procedurom koja je efikasna sa gledišta traženog cilja, da,prema tome, ova procedura zavređuje da se oceni pozitivno i da je, sledstveno tome, sa gledi-šta datogcilja, to ponašanje dobro. Na ovoj oceni može se zasnovati norma koja će dopustiti da se ova proceduraprimeni kad god se ide za istim ciljem.

Vidimo da je metodologija, za razliku od metanauke, humanistička nauka. Ovo je slučaj iz sledećihrazloga: prvo, zato što se bavi ljudskim ponašanjem, koje se sastoji u zauzimanju izvesnih stavova premaizvesnim jezičkim izra-zima; drugo, zato što ocenjuje ovo ponašanje i utvrđuje norme dobrog, to jestefikasnog ponašanja. On ocenjuje ne samo načine validiranja rečenica, nego i načine stvaranja pojmova,tj. definicije i klasifikacije. On to čini ne samo da bi saznao zadovoljavaju li one takozvane formalnekriterije, nego i ne-formalne. Ako, na primer, metodologija ocenjuje logičku "deobu pojma", ona to nečini samo da bi saznala da li ova podela ispunjava uslov iscrpnosti (koji nalaže da ekstenzija podeljenogpojma bude istovetna sa zbirom eksten-zija članova deobe) i uslov isključivosti (koji nalaže da članovinemaju nijedan zajednički element). Jer, ova dva uslova čine deo definicije same logičke deobe, paispitivati ispunjava li ih neka mentalna procedura ili ne bilo bi isto što i ispitivati je li ova procedura

deoba ili ne. Metodologija takođe ocenjuje logičku deobu i s jednog drugog gledišta: ona pita jesu ličlanovi deobe korisni pojmovi, koji doprinose cilju datog istraživanja.

Cilj uključen u metodološke ocene ovde se ne razumeva antropomorfno, tj. kao svrha koja se sledisvesno. Naučnici čijim ponašanjem on rukovodi če-sto nisu u stanju da ga definišu. Teleološkaterminologija je u ovom slučaju samo metaforička i služi da opiše protupke naučnikâ o kojima je reč.Kada proučava, na primer, istoriju zoologije ili botanike, neko vidi da su u raznim periodima bilesugerisane razne klasifikacije životinja ili bilja-ka, ali da nisu izdržale kritike i bile su zamenjenedrugima. Stare su se oce-njivale kao loše, nove kao dobre, ili makar kao bolje. Tako se postavlja pitanjekoji je to kvalitet nedostajao staroj klasifikaciji a da ga je nova po-sedovala. Ako se uspe naći odgovor natakvo pitanje, on se može formulisati metaforički u rečenici sledećeg oblika: zoolozi "tragaju" da izgradeklasi-fikaciju životinja koje imaju takvo-i-takvo svojstvo. Shvaćen doslovno, ovaj odgovor ne mora bitiistinit, jer sami zoolozi mogu ne biti svesni svojstva za kojim tragaju. Da bi se izbegla metafora, može sereći bilo da protupaju kao da tragaju za time da izgrade klasifikaciju koja proeduje navedeni kvalitet, ilipak da to nije nužno svestan cilj, ili kvazi-cilj njihovog ponašanja.

Sad, proučavanje ovih kvazi-ciljeva naučnog ponašanja sačinjava vrstu sinteze procedure nauke,pokušaj da se ona predstavi kao sistem organizovan na isti način kao što su to protupci svesno usmerenina cilj koji treba dostići. Na ovaj način rekonstrukcija stvarnog toka naučne procedure pri-pada onimrezultatima koje je Špranger imao na umu kada je govorio o "huma-nističkom razumevanju"(geistesnjissenschaftliche Verstehen) kulturnih fenomena. Humanističko razumevanje je oblik sintezeosoben za humanističke nauke, baš kao što je izgradnja eksplanatorne teorije (koja dopušta da se svizakoni datog područja izvedu iz izvesnih osnovnih načela) osobena za prirodnu nauku. Humanističkorazumevanje razvoja raznih nauka i njihovih grana jedan je od glavnih zadataka metodologije nauke; jerje to nužan uslov svake kategoričke ocene. Ovo je slučaj zato što se ocena sastoji u ustanovljavanju da jenešto korisno u dospevanju do izvesnog cilja. Sve dok taj cilj nije bio utvrđen, ne može se izreći ništaosim uslovnih vrednosnih stavova, koji potvrđuju da je takva stvar korisna za takav cilj. Ali, čim seotkrije bilo stvarni bilo kvazi-cilj, mogu se izricati kategorički vrednosni stavovi, pri čemu se kao dobroocenjuje sve što doprinosi cilju koji usmerava razmatrani proces. Ako metodologija treba da oceniizvesne načine rasuđivanja i izvesne mentalne konstrukcije, uključujući definicije i klasifikacije, kaodobre, a druge kao loše, ona mora dostići znanje o ciljevima ili kvazi-ciljevima koje nauke slede, znanjekoje je sinonimno sa humanističkim razumevanjem nauka.

Ovo je treći i najvažniji razlog zašto metodologiju valja promatrati kao humanističku nauku. Zarazliku od metodologije, metanauka uopšte nije humanistička nauka. Ona se bavi izvesnim konstruktimakoji se zovu rečeni-cama, izrazima, dokazima, deduktivnim sistemima, definicijama i teoremama;aksiome metanauke dodeljuju tim konstruktima izvesna svojstva iz kojih se onda izvode dalja svojstva.Sledstveno tome, metanauka je nauka matematičkog tipa, u svojoj prirodi veoma udaljena odhumanističkih disciplina. (...)

Termin "aksiomatski sistem" koristi se i u nauci i u metodologiji, ali u svakoj od njih u različitomsmislu. U metanauci se on definiše u smislu samih sintaktičkih pojmova, dok se u metodologijiupotrebljavaju i pragmatički pojmovi. (...)

Čarls Sanders Pers, Sabrani spisi, 1.203-246.

1.203. Bilo je mnogih pokušaja opšte klasifikacije nauka. Knjižica dr Ričardsona na tu temu 1 sasvimje nepotpuna; ona samo nabraja sto četrdeset šest sistema. Prirodno, njih je mnogo, ne samo zato što sunjihovi ciljevi različiti, već i zato što se njihove koncepcije nauke razilaze, a njihovi pojmovi o tome štaklasifikacija jeste, još više. Mnoge od tih shema unose nauke o kojima niko nikada nije čuo, tako daizgleda kao da im je cilj da klasifikuju, ne aktualno postojeće nauke, već moguće nauke. Malo je drzakpoduhvat da se klasifikuje nauka daleke budućnosti. Sa druge strane, ako klasifikacije treba da se

1 Classification, Theoretical and Practical, by Ernest Cushing Richardson, C. Scribner'sSons, N. Y., 1901.

ograniče na nauke koje aktualno postoje u vreme kada su klasifikacije načinjene, klasifikacije senesumnjivo moraju razli-kovati od epohe do epohe. Ako je Platonova klasifikacija bila zadovo-ljavajućau njegovo doba, ona ne može biti dobra danas; a ako je dobra sada, zaključak će biti da je ona bila lošaonda kada je bila predložena.

Klasifikacija nauka nije proao koji treba smandrljati na brzinu i bez pripreme. To je jasno. Ne bitrebalo da pristupimo izradi ovoga zadatka pre nego što dobro razmotrimo, prvo, šta je klasifikacija; idrugo, šta je nauka. ...

204. Prvo pitanje, dakle, koje izgleda korisno razmotriti (imajući na umu da je klasifikacija jedna odlogičkih tema kojom se treba naučnije pozabaviti na njoj odgovarajućem mestu, i da je ovde mogu samonačeti) glasi: šta se razume pod istinitom i prirodnom klasom? Mnogobrojni logičari kažu da tako neštone postoji; i, što je čudno, čak i mnogi proučavaoci klasifikatorskih nauka ne samo da se pridružujuovome mišljenju, već mu dodeljuju veliku ulogu u određivanju zaključaka u botanici i zoologiji. Oni sedrže ovoga mišljenja iz dva razloga; prvo, zato što vezuju metafizičko značenje za termin priro-dna ilirealna klasa, a drugo, zato što su usvojili metafizički sistem koji im ne dozvoljava da veruju da postojiišta nalik na ono što su oni definisali kao realnu ili prirodnu klasu. Daleko od toga da želim da zatvorimijedan put kojim bi se moglo doći do istine; i ako botaničari i zoolozi zaključuju da botanika i zoologijamoraju počivati na metafizici, tu nemam šta da prigovorim. Jedino mogu da im kažem da je metafizikanajteža nauka, budući da neupućenom postavlja možda više zamki nego ijedna druga nauka, i bilo bismešno kada bi čist amater u njoj uobražavao da bi im mogao izbeći. Prema tome, ako botanika izoologija nužno moraju počivati na metafizici, neka se ta metafizika prizna za eksplicitnu granu tih naukai razmatra na temeljit i naučan način. Budući da sam joj provetio mnogo godina, imam prava na svojemišljenje o jednom metafizičkom pitanju, mada ono može biti pogrešno; moje se mišljenje, naime, sastojiu tome da je plitka i polovična ona metafizika koja izjavljuje da je "realna klasa", u smislu koji ti piscipridaju tome terminu, nešto nemoguće. U isto vreme, uopšte nisam u stanju da vidim bilo kakvu potrebuda se u pozitivnoj nauci razmatraju takve metafizički realne klase. Po mome shvatanju, klasifikovanjenema nikakva prola s njima, već jedino sa istinitim i prirodnim klasama, u jednom drugom i čistoiskustvenom smislu. Na primer, ako bih pokušao da klasifikujem zanate (arts), što neću činiti, morao bihda priznam, kao jednu od njih, umetnost osvetljavanja, i bio bih u prilici da primetim da lampe obrazujujednu istinitu, realnu i prirodnu klasu, zato što je svaka lampa napravljena i postala kao rezultat jednogacilja zajedničkog i svojstvenog svima lampama. Naravno, jedna klasa je zbir svemogućih objekata uuniverzumu koji spadaju u jednu određenu vrstu (njhich are of a certain description). Šta ako pokušamoda terminu "prirodna", ili "realna klasa" pripišemo značenje klase čiji svi članovi duguju svoje postojanjekao članovi jednom zajedničkom finalnom uzroku? Ovo je donekle neodređeno; ali je bolje pustiti daovakav termin ostane neodređen, dok ne sagledamo naš put do racionalne preciznosti. Kada je reč olampama, mi znamo šta taj uzrok jeste: onaj instinkt koji nam omo-gućava da rasaznajemo ljudskeproizvode i da pogodimo njihovu svrhu oba-veštava nas o tome sa takvim stepenom preciznosti koji bibilo uzaludno očekivati da će ga bilo koja nauka nadmašiti. Ali, kada je reč o prirodnim klasama, finalniuzrok ostaje skriven. Može biti da neki čitalac, čak i danas, pošto reči zadržavaju svoju vlast nad ljudskimduhovima dugo pošto je njihovo značenje isparilo, ostaje prožet starim shvatanjem da nema finalnihuzroka u prirodi; u kome slučaju, prirodna selekcija i svaki oblik evolucije, bili bi lažni. Jer, evolucija nijeni više ni manje do ostvarenje jednog određenog cilja. Može se zamisliti da finalni uzrok deluje a da nijesvrha nijednog duha: ova pretpostavljena pojava obično se naziva sudbinom. Evolu-cionističko učenje neizjašnjava se o tome da li su forme predodređene naprosto sudbinom ili proviđenjem; ali da su određeniciljevi ostvareni, niko od nas više ne poriče. Naše su oči otvorene, a svedočanstvo isuviše neodoljivo.Međutim, što se tiče prirodnih objekata, može se uopšte reći da ne znamo šta su njihovi finalni uzroci.Ali, treba li to da nas spreči da utvrdimo postoji li ili ne postoji neki zajednički uzrok koji omogućava dapostoje one stvari koje imaju bitne odlike klase? (...)

1.226. Nauke su, dÁlom, proizvele jedne druge. Tako, spektroskopska astronomija ima za svojeroditelje astronomiju, hemiju i optiku. Ali, to nije sva geneza niti glavni deo geneze ijedne široke iutvrđene nauke. Ona ima sopstveni specifičan problem koji izvire iz jedne ideje. Da se geometrija rodilaiz merenja zemljišta, jeste predanje koje je potvrđeno predanjem da je ona nastala u Egiptu, gde su

godišnje poplave morale pridati naročiti značaj tačnom merenju. Štaviše, čudesna tačnost dimenzijavelikih piramida ukazu-je na takav stepen umešnosti u trasiranju zemljišta do koga se moglo doći jedinovelikom intelektualnom aktivnošću; i bilo bi čudo da ta aktivnost nije odvela do izvesnih početaka ugeometriji. Možemo, prema tome, prihva-titi sa velikim poverenjem predanje sadržano u samom imenugeometrije. Govoreći u širokim, grubim crtama, može se reći da su nauke izrasle iz korisnih veština (arts)ili iz veština za koje se pretpostavlja da su korisne. Astronomija iz astrologije; fiziologija iz medicine, aova iz magije; hemija iz alhemije; nauka o toploti iz parne mašine, itd. Mada su među teorijskim naukamaneke nikle direktno iz najkonkretnijih veština, ipak je upadljiva tendencija da jedna nauka bude najpredeskriptivna, zatim klasifikatorska i najzad da obuhvati sve klase jednim zakonom. Klasifikatorskistupanj može se preskočiti. Međutim, u istinskom redu razvoja stvaranje se odvija u sasvim drugompravcu. LJudi mogu početi i zaista i počinju da proučavaju razne vrste životinja i biljaka pre nego što ištaznaju o opštim zakonima fiziologije. Ali, oni ne mogu doći ni do kakvog istinskog razumevanjaklasifikatorske biologije, dok ne budu vođeni otkrićima fiziologa. Dotad proučavanje meku-šaca neće bitiništa drugo do nauka o ljuskarima. Sa druge strane, fiziologu mogu pomoći činjenica ili dve uzete tu itamo iz klasifikatorske biologije; ali, od onoga što mu taksonomist može reći, što on sâm ne bi mogaonaći, on traži samo malo, a i to malo ne mnogo hitno.

227. Sva prirodna klasifikacija je, dakle, u suštini, možemo bezmalo reći, pokušaj da se otkrijeistinska geneza klasifikovanih objekata. Ali se pod genezom mora razumeti, ne eficijentna akcija kojacelinu proizvodi pro-izvođenjem delova, već finalna akcija koja proizvodi delove zato što su oni potrebniza obrazovanje celine. Geneza je stvaranje (production) iz ideja. Možda je teško razumeti kako to važi za(is true in) biološki svet, mada ima dovoljno dokaza da je tako. Ali, što se tiče nauke, ovu postavku nijeteško shvatiti. Svaku nauku definiše njen problem; a njen problem je jasno formulisan na osnovuapstraktnije nauke. To je sve što sam hteo da kažem ovde u vezi sa klasifikacijom, uopšteno. (...)

1.239. Priznajem dve grane nauke: Teorijsku, čija je svrha naprosto i jedi-no saznanje Božje istine; iPraktičnu, za životne potrebe. U Grani I prizna-jem dve podgrane od kojih, za sada, razmatram samo prvu(pronalazačke nauke). Među teorijskim (pronalazačkim) naukama, razlikujem tri klase koje sve počivajuna opservaciji, ali koje su opservacione u veoma različitom smislu.1

1.240. Prva je matematika, koja ne pokušava da utvrdi nikakve činjenice, već samo postavljahipoteze i otkriva njihove posledice. Ona je opservaciona ukoliko gradi konstrukcije u mašti premaapstraktnim propisima i zatim promatra te imaginarne objekte otkrivajući u njima odnose između delovakoji nisu posebno naznačeni u propisu o izgradnji. . Ovo je zaista promatranje, mada nesumnjivo u veomaspecifičnom smislu; i nijedna druga vrsta promatranja ne bi uopšte odgovorila cilju matematike.2

1.241. II klasa je filozofija, koja se doduše bavi pozitivnom istinom, ali se ipak zadovoljavaopservacijama onakvim kakve se javljaju u oblasti čoveko-vog normalnog iskustva i većinom svakog

1

.1 Neki katolički pisci priznaju nauke koje počivaju na autoritetu. Nesumwivo, svi razumniqudi veruju u neke stvari uglavnom zato što su odgajeni da u wih veruju; ali, prema mojojkoncepciji o tome šta nauka jeste, to nije nauka. Zaista, istinsko verovawe nema ničegazajedničkog sa naukom. (Baldassare) Lablanca (Dialectica, vol. II, lib. IV, c. 1, 1875) dopuštaklasu dokumentarnih nauka. To izgleda prihvatqivije; mada, kao što dotični autor priznaje,dokumentarno svedočanstvo čini sastavni deo svake nauke, dok ništa ne može potpunopočivati na dokumentarnom svedočanstvu za prvobitne autore dokumenata. On udokumentarne nauke ubraja istoriju, lingvistiku, političku ekonomiju, statistiku i geografiju.Ali je sasvim očigledno da ove nauke ne obrazuju prirodnu grupu; naročito zato što ovageografija mora da ukquči fizičku geografiju.

2 Mnogi francuski pisci (kao Kont i Ribo /Ribot/) i nemački (kao [openhauer i Vunt) i nekiiz Engleske (kao Kejv /Cave/), dali su matematici prvo mesto među naukama, nasuprotučewu Platona i Aristotela, koje je tolike navelo da je stave ispod filozofije u pogleduapstraktnosti. Ovo pomiwem da bih pokazao da ovde ne zauzimam nikakav revolucionaranstav: sasvim sam dovoqno izložen optužbama za jeres na koje treba da odgovorim, tako daželim da izbegnem one koje mogu.

budnog trenutka njegovog života. Zbog toga Bentam naziva ovu nauku cenoskopijom.* Ove opservacijeizmiču nevičnom oku upravo zato što one prožimaju čitav naš život, isto kao što čovek koji nikada neskida svoje plave naočare ubrzo prestaje da vidi plavu boju. Očigledno je, prema tome, da nikakavmikroskop niti osetljiv film ne bi bili ni od kakve koristi u ovoj klasi. Ova opservacija je opservacija ujednom svojevrsnom, mada potpuno legitimnom smislu. Ako filozofija s vre-mena na vreme baci pogledna rezultate specijalnih nauka, to je samo neka vrsta začina koja treba da podstakne njenu sopstvenuopservaciju.

242. III klasa je Bentamova idioskoprija+; to jest specijalne nauke, koje zavise od specijalnihopservacija koja putovanje ili drugo ispitivanje, ili neka pomoć čulima, bilo pomoću instrumenata ilistečena vežbom, zajedno sa neuobičajenom vrednoćom, stavljaju na raspolaganje njihovim istraživačima.Ova se klasa jasno deli na dve potklase, na fizičke i psihičke nauke ili, kako ću ih ja zvati, na fiziognozijui psihognoziju. U prvu treba uključiti fiziku, hemiju, biologiju, astronomiju, geognoziju i sve što bi mogloličiti na te nauke; u drugu, psihologiju, lingvistiku, etnologiju, sociologiju, isto-riju itd. Fiziognozijaizlaže funkcionisanje eficijentne uzročnosti, a psi-hognozija finalne uzročnosti. Ali, ove dve stvariiziskuju različite oči. Jedan čovek neće biti nimalo lošiji fiziognozist zato što je potpuno slep za činjeniceduha; i ako ponekad naiđemo na opservacije kod psihognoziste, ispostaviće se, sem izuzetno, da se one neodnose na čisto fizičke činjenice. Tako, filolog može imati istančan sluh za jezičke zvuke; međutim,nikako nije čisto fizička sličnost ta koja određuje da li jedan dati zvuk jeste ili nije, na primer, italijanskozatvoreno o. Na taj način, ta istančana fonetska opservacija lingviste jeste veština razumevanja jednestvarne konvencije. Ove dve vrste opservacije su različite; ali ne izgleda da se one toliko razlikuju jednaod druge koliko se obe razlikuju od opservacije filozofa i matematičara; i to je razlog, mada sam ja, upočetku, bio sklon da svaku od njih stavim u isti red sa tim klasama, što se na kraju pokazalonesumnjivim da bi ih trebalo staviti nešto niže. (...)

1.244. Razmotrimo sada međusobne odnose klasa nauke. Već smo primetili da odnosi stvaranjamoraju uvek biti od najvećeg značaja za prirodnu klasifikaciju, koja, u stvari, nije ni više ni manje doprikaz egzistencijalnog, ili prirodnog, rađanja odnosa između stvari; razumevajući pod rađanjem odnosestvari prema finalnim uzrocima koji su je proizveli.

245. Počinjući sa I klasom, matematika se meša sa svakom drugom naukom bez izuzetka. Nemanijedne nauke sa kojom nije vezana neka primena matema-tike. To se ne može reći ni za jednu drugunauku, jer nijedan deo čiste mate-matike ne predstavlja primenu bilo koje druge nauke, pošto se svakadruga na-uka ograničava da otkrije ono što je pozitivno istinito, bilo kao indivi-dualna činjenica, kaoklasa ili kao zakon; dok čistu matematiku ne interesuje da li je neki stav egzistencijalno istinit ili nije.Matematika je naročito tako tesno povezana sa jednom klasom filozofije, to jest, sa logikom, da nijepotrebno nimalo pronicljivosti da bi se otkrio ovaj spoj među njima.

246. Dalje, prelazeći na II klasu, filozofiju, čiji je zadatak da pronađe sve što se može pronaći uonome univerzalnom iskustvu sa kojim se svaki čovek suočava u svakom budnom trenutku svoga života,nužno se mora primenjivati u svakoj drugoj nauci. Jer, neka ta filozofska nauka koja se zasniva na timuniverzalnim pojavama bude koliko god hoćete mala, sve dok je ona uopšte nešto, očigledno je da svakaspecijalna nauka mora to malo da uzme u obzir pre nego što počne da radi sa svojim mikroskopom, ilite-leskopom, ili sa bilo kojim specijalnim sredstvom za utvrđivanje istine kojima može biti opremljena.

V. SPECIJALIZACIJA I PRIRODNE I DRUŠTVENE NAUKE

* "Caenoscopic ... od dveju grčkih reči, od kojih jedna znači zajednički - ono što zajedničkipripada drugima; druga gledaju}i u. Cenoskopijskom ontologijom, dakle, označen je onaj deonauke koji za svoj predmet uzima one osobine za koje se smatra da su zajedničke svimajedinkama koje pripadaju klasi za čiju se oznaku upotrebqava ime ontologija, tj. svimajedinkama." The Works of Jeremy Bentham, Edinburgh, 1843, VIII, 83, fusnota.

+ "Idioskopija ... od dveju grčkih reči, od kojih prva znači svojevrstan. U Idioskopskojontologiji imamo, dakle, onu granu umetnosti i nauke koja za svoj predmet uzima takveosobine koje se smatraju specifičnim za različite klase bi}a, neke jednoj od tih klasa, drugedrugoj." Ibid.

Moris Koen, Razum i priroda, str. 347-350.

§ 11. Idealni cilj prirodnih i društvenih nauka Ukoliko nauka znači strogo procenjivanje svekolikog dokaznog materi-jala, uključujući podrobno

razmatranje svih mogućih teorija (što je istinski protivotrov predubeđenju ili predrasudi), očigledno je dasve nauke imaju isti ideal. Ali, u ovome smislu napori jednoga kritičkog istoričara kao što je Tukididtakođe su naučni. Dobar deo društvene i političke nauke na taj način je naučan samo u onoj meri u kojojje istorija naučna. Međutim, kada ispitujemo prirodu opštih pravila upotrebljenih prilikom dokazivanja iliobjašnjavanja pojedinačnih činjenica, primećujemo da su u prirodnim naukama ta pravila predmetieksplicitnog logičkog ili matematičkog razvijanja koje olakšava njihovu proveru, dok u društvenimnaukama ona mogu biti samo im-plicitna i, prema tome, neispitana i neodređene istinitosne vrednosti.Raz-motrite, na primer, objašnjenje izvesnih društvenih pojava kao pojava izazva-nih instinktom stada ilidruštvenim instinktom, ili objašnjenje drugih pojava kao antisocijalnih manifestacija razornogindividualizma. Ako ova objašnjenja nešto vrede, to je zato što smatramo da se ona zasnivaju na zakonu;u prvom slučaju, da su ljudska bića prolušna i da se prepuštaju uticaju drugih, a u drugom slučaju da suljudska bića do izvesne mere svojeglava, da mrze naređivanje i tako dalje. Očigledno, oba ova opšta stavasu, do izvesne mere, istinita. Ali, pitanje kako ćemo izmeriti tačan stupanj ovih naizgled su-protnihzakona ljudske prirode, do sada nije razmatrano ni izbliza tako određeno kao što su razmatrani zakonifizike, hemije ili fiziologije.

Cilj je svekolike prirodne nauke da prevaziđe istorijski stupanj i da protane teorijska, to jest, dastekne formu teorije ili sistema u kome su svi stavovi logički ili matematički povezani zakonima iliprincipima. Komotne izjave o tome da je nauka praktična, eksperimentalna i induktivna ne mogu stalnozamračivati ovu istinu koja je postala očigledna i istoriji svake grane i fizike i biologije. Nijedna nauka,na primer, ne može izgledati tako beznadežno empirijska i tako neproredno praktična kao hemija, pa ipakčitav njen rast preko periodničnih i Mozlijevih (Moseley) zakona kretao se u pravcu jednog induktivnogsistema. Moderne teorije o nasleđu i promenljivosti znače isto za biologiju. Očigledno, neke društvenenauke, na primer ekonomija, teže istom cilju. Međutim, takođe možemo pogledati istoriju političkenauke, kao što je to učinio učeni i genijalni profesor Daning (Dunning), i doći do melanholičnogzaključka da nas dvehiljadugodišnji napori nisu odveli dalje od mesta na kome su bili Grci u dobaAristotela. Zaista, izgleda da profesionalni ponos pre nego želja za naučnom tačnošću navodi ljude daporiču inferiornost društvenih nauka u odnosu na prirodne u pogledu utvrđenih i univerzalno proverljivihopštih zakona. Ovo se manifestuje u inferiornosti naše kontrole nad ljudskom prirodom u poređenju sanašim napretkom u ovladavanju fizičkom prirodom.

Razlika između prirodnih i društvenih nauka u ovom pogledu nije slučajna i ne može se lako uklonitiiskrenom odlukom. Na prvom mestu, predmet društvenih nauka inherentno je složeniji u smislu daimamo više promenljivih koje treba da uzmemo u obzir nego u fizici ili biologiji. U ovim naukama uzorcise lakše dobijaju; ako želimo, možemo eksperimentisati, menjajući uslove jedan po jedan, i tako lakšedoći do određenih odgovora.

Na drugom mestu, postoji subjektivna teškoća da se zadrži naučno odstojanje prilikom proučavanjaljudskih prolova. Malo ljudi može mirno i podjednako nepristrasno da razmatra obe strane takvih pitanjakao što su socijalizam, slobodna ljubav ili kontrola rađanja. Na mišljenja o tim stvarima ne gleda se saetičkom neutralnošću sa kojom gledamo na mišljenja o strukturi protoplauzme, o etru, o atomima itd.Emocionalna vezanost za gledišta koja obično cenimo i odbojnost prema onim gledištima koja je poštensvet naučio da prezire, ometaju slobodno naučno istraživanje. Jer, napredak nauke uvek zavisi od našesumnje u ono što izgleda verovatno, što je sa poštovanjem usvojeno, što izgleda sámo po sebi očigledno.Ova teškoća postoji u izvesnoj meri kada je društveno priznanje vezano sa zastupanjem određenihmišljenja o fizičkim pitanjima, npr. sa ptolomejskom astronomijom ili sa teorijom da je svaka biološkavrsta postala posebnim aktom stvaranja. Što se tiče fizičkih pitanja, međutim, činjenica da ona zahtevajusloženu obuku da bi čovek mogao da ih prati naučila je inteligentniji deo društva izvesnoj skromnosti imudrosti da se uzdrži od suda. Ali, kako čovek može priznati neznanje u vezi sa nekim društvenim

pitanjem o kome svako drugi ima pouzdato mišljenje? Čovek dolazi u iskušenje da kaže kao što jeprimetio Bertrand Rasel da razlog zašto društveni naučnici ne dolaze češće do istine leži u tome što oničesto ne žele da do nje dođu. Želja da se protigne istina jeste, najzad, kasni i relativno nerazvijeni ljudskimotiv u poređenju sa vitalnijim i jačim motivima društvenog odobravanja.

Pošto je na taj način nemoguće eliminisati ljudske sklonosti u stvarima za koje smo vitalnozainteresovani, neki sociolozi (na primer, Deutsche Gesellschaft für Soziologie) izbacili su iz svogaprograma sva vrednosna pitanja i nastojali su da se ograniče na teoriju društvenih događanja. Divan jeovaj napor da se na ljudske akcije gleda sa istom etičkom neutralnošću sa kojom promatramogeometrijske figure. Ali, pitanja ljudske vrednosti su neizbežna i oni koji ih izbace kroz vrata puštaju ihkrišom i, prema tome, nekritički kroz prozor. Bolje je onda neproredno nastojati da se kritički naučni duhunese u sámo proučavanje moralnih vrednosti. Samo kritičko razmišljanje i šire poznavanje raznovrsnostiljudskih ideala može poljuljati naivnu veru u apsolutni karakter naših sadašnjih i lokalnih ideala. To neznači da promenljivost moralnog suda negira mogućnost jedne etičke nauke, kao što ni nepromenljivostvida ne negira mogućnost optičke nauke. Ako se nešto u jedno vreme i na jednom mestu smatra dobrim, ato isto u drugo vreme i na drugom mestu smatra lošim, to je zato što sud o dobrom i lošem mora uzeti uobzir različite okolnosti. Ali, stalno suočavanje raznovrsnosti istorijske činjenice na kritičkim sudovima ovrednostima omogućava nam da prevaziđemo ne samo tradicionalni apsolutizam, već i onaj uskiempiricizam koji uzalud pretpostavlja da možemo inteligentno odrediti šta je dobro u specifičnimsituacijama ne obazirući se na osnovne dileme koje su u njima sadržane. Ovo je potpuno analogno sasituacijom u prirodnim naukama, u kojima moramo kritički suočiti naša eksperimentalna otkrića saopštim idejama da bismo protumačili prva i ispitali druga.

Na taj način društvena nauka može, u krajnjoj liniji, najbolje protići svoj cilj samo onda ako oni kojije gaje više mare za samu naučnu igru i za pedantno pridržavanje njenih pravila očite izvesnosti nego zabilo koju svrhu za koju bi se njegova otkrića mogla upotrebiti. Ovo ne znači da saosećanje sa ljudskimpatnjama i želja da se ublaže neki od njenih užasa ne sme da podstiče društvene naučnike. Ali, društvenireformator, kao i lekar, inženjer i naučni poljoprivrednik može poboljšati ljudsku sudbinu samo u onojmeri u kojoj se koristi radom onih koji upražnjavaju nauku nje same radi bez obzira na njenj praktičneprimene.

Zaista, kako možemo poboljšati ljudski život ako ne znamo šta stvarno jeste, i šta je bolje? Kakomožemo steći sigurno znanje ako ne svesrdnim poštovanjem strogih pravila čiste nauke? "Svima služionaj ko se usuđuje da govori istinu." Ali, na kraju moramo zapamtiti da je saznanje istine, kao i vizijalepote, dobro po sebi.

Podrediti težnju za istinom praktičnim obzirima znači ostaviti nas bespomoćnim protiv uskogrudihpartijaca i fanatičnih propagandista kojima je više stalo da njihova politika preovlada nego da istražuju dali su u pravu ili nisu. Upražnjavanje čiste nauke ne mora sasvim onemogućiti uticaj praktičnih životnihsklonosti za naše praktične pretpostavke. Ali, ovim se ne poriče da je distanciranost kojom se karakterišeupražnjavanje čiste nauke uslov onoga slobodoumlja koje čoveka čini civilizovanim. Ako se smatra, kaošto se s razlogom može smatrati, da je ovaj ideal nedostižan, jedini odgovor je da to važi i za ideal lepote,svetosti i svega drugog što je u krajnjoj liniji vredno truda i što čoveka oplemenjuje.

SPECIJALIZACIJA

Filip Frank, Moderna nauka i njena filozofija, str. 269.

... Posebne nauke poput matematike, fizike, biologije, kao izdvojene grane saznanja, prihvataju sekao samorazumljive i podržava se politika nemešanja (u fundamentalne pojmove i verovanja prim.prev). Ove priznate posebne nauke rođene su na neki način. One sretno cvetaju bez mučenja safilozofskom analizom. Filozof želi da one budu sretne u svojoj nevinosti i da ne zadiru u njegov "životniprostor", koji je smešten između i iznad i ispod područja ovih izdvojenih posebnih nauka.

U stvari, ove autonomne nauke postoje samo u krajnje uprošćenoj shemi koju je konstruisala jednavelika grupa filozofa. Oblast između matematike, fizike, biologije, istorije od potpuno je iste građe i ima

potpuno istu logičku strukturu kao i oblast unutar fizike ili unutar matematike. Granice između specijalnihnauka povučene su samo radi podele rada, a ne iz nekih dubokih filozofskih razloga. Specijalna poljafizike i hemije vekovima su smatrana kao da su bitno različite prirode, pošto fizika mora da se bavi samokvantitativnim promenama, dok hemija istražuje kvalitativne, pa čak i supstancijalne promene. Danasizmeđu fizike i hemije imamo dva nova specijalna polja fizičku hemiju i hemijsku fiziku koja zamenjuju tajanstveno nešto za koje se pretpostavljalo da predstavlja filozofsku kariku između fizike ihemije.

Škole mišljenja koje su zastupale izdvajanje filozofije od nauke sigurno su težile da sarađuju uintegraciji nauka, ali one ovaj proao vrše korišćenjem neke prednaučne građe kao vezivnog materijala,dok iz našeg poslednjeg primera učimo da je vezivni materijal između posebnih nauka i sâm potpunorazvijena nauka. Ali, jedna druga škola mišljenja, koja polaže pravo da je veoma savremena, zauzima stavkoji možemo zvati stavom defetizma. Ona posebne nauke ostavlja nedirnutim i autonomnim. Ali, premaovoj školi, filozofija čak ni ne pokušava da popuni prazninu između ovih posebnih nauka, nego planira daizgradi potpuno odvojen sloj saznanja "povrh nauke". Za ovo "saznanje" se tvrdi da je potpuno nezavisnood napretka same nauke, jer je zasnovano samo na prednaučnom iskustvu čovečanstva.

Filip Frank, Filozofija nauke, str. 11-12.+

Lanac će biti korisna slika za razumevanje razlike između nauke i filozofije. Ova razlika nijepostojala uvek. U antičko i srednjevekovno doba, celokupan lanac od promatranih činjenica do shvatljivihnačela nazivao se naukom, a takođe se zvao i filozofijom. Ako danas osmotrimo tradicionalni načinpredavanja nauke i filozofije na univerzitetima, nalazimo da se one predaju na različitim odsecima. Međunjima je malo saradnje. Naučnici često veruju da su filozofi puki besednici, i da je, uz to, ono što onigovore besmislica. Filozof kaže da je naučnik čovek vrlo skučenog uma, koji razume tek veoma malopolje; dok je svet kao celina predmet proučavanja filozofa. Često predlagano objašnjenje jeste da je naukapostala tako specijalizovana da za čoveka više nije moguće, poput Aristotela, da zna etiku, politiku,fiziku, poetiku, retoriku itd. Danas, tvrdi se, niko ne može steći sveobuhvatno znanje i razumevanje.Svako je prezauzet učenjem da se upozna sa uskim specijalizovanim predmetom. Postoji izreka: "Naučnikzna mnogo o malome; filozof zna malo o mnogome." Govorenje o rastućoj specijalizaciji u nauci,međutim, ne kazuje nam čitavu priču. U izvesnom pogledu, nauka je danas manje specijalizovana negošto je bila pre pedeset godina: ima mnogo više međusobnih veza. Uzmite, na primer, fiziku i hemiju; prepedeset godina na njih se gledalo kao na potpuno različita polja. Studenti jedne od tih nauka odvraćani suod "gubljenja vremena" na tečajevima provećenim drugoj. Filozofi su čak pružili jedan "inteligibilan"razlog zašto će fizika i hemija uvek biti odvojene jedna od druge: fizika mora da se bavi kvantitetom,hemija kvalitetom. Onda se razvilo polje fizičke hemije, kasnije polje hemijske fizike. Danas bi bilo teškoreći u čemu je razlika između fizike i hemije, a distinkcija postoji samo ako se opisuju najelementarnijaiskustva na najnižem nivou apstrakcije; što je nivo apstrakcije viši, razlika je manja. Fizičari su imaliobičaj da preziru hemiju zato što je sirovo empirijsko znanje, nešto kao "kuvanje", ali se sada zakonihemije izvode iz fizike, iz termodinamike, elektrodinamike i iz kvantne mehanike. Prema tome, sada jefizičaru mnogo lakše da nauči i razume hemiju, i, slično tome, hemičaru da nauči fiziku. Isto je stanjeizmeđu fizike i biologije, ili između ekonomije i antropologije. Doskora, smatralo se da između ovihposlednjih nema nikakve veze. Ekonomisti su bili ljudi koji su u stanju da izračunaju tendencije na berzi;antropolozi su proučavali divlja plemena. Danas moramo objašnjavati ekonomiju kao plemenski običaj, aplemenske običaje sa ekonomskog stanovišta.

Prema tome, ne možemo sa sigurnošću reći da čovek danas ne može shvatiti različita polja nauke.Iščezavanje starog jedinstva između nauke i filozofije teško da se može pripisati rastućoj specijalizaciji unauci.

+ Nešto drugačiji prevod ovog odlomka može se na}i u: Philipp Frank, "Lanac kojipovezuje znanost s filozofijom", u: Neven Sesardi} (prir.), Filozofija nauke, Nolit, Beograd,1986, str. 110-111.

Emil Dirkem, O podeli društvenog rada, str. 350. i 352-5.

Ono što je vlada u odnosu na društvo u celini, filozofija treba da bude u odnosu na nauke. Poštoraznovrsnost nauka teži da uništi jedinstvo nauke, treba zadužiti jednu novu nauku da ga obnovi. Poštoproučavanje detalja čini da gubimo iz vida celinu ljudskih saznanja, treba ustanoviti jedan poseban sistemistraživanja da bi se ta celina ponovo našla i istakla. Drugim rečima, "proučavanje naučnih opštosti trebada protane jedna velika specijalnost više. Jedna nova klasa naučnika, pripremljena odgovarajućimvaspitanjem, razmatrajući razne pozitivne nauke u njihovom sadašnjem stanju, a ne provećujući sespecijalnoj kulturi nijedne posebne grane prirodne filozofije, treba da se bavi jedino tačnim određivanjemduha svake od tih posebnih nauka, otkrivanjem njihovih odnosa i veza, svođenjem, ako je moguće, svihnjegovih osobenih principa na najmanji broj zajedničkih principa ... i podela rada u naukama proširiće se,bez ikakve opasnosti, onoliko daleko koliko razvitak različitih redova saznanja bude zahtevao."1

... Dovoljno je probuditi svuda gde je to neophodno "duh celine i osećanje zajedničke solidarnosti", atu akciju jedino vlada može da preduzme. To je istina, ali ta akcija je isuviše opšta da bi obezbedilasaradnju društvenih funkcija, ako se ta saradnja ne ostvaruje sama od sebe. O čemu je, u stvari, reč? Otome da svaki pojedinac oseti da nije sâm sebi dovoljan, već da čini deo jedne celine od koje zavisi? Ali,takva jedna predstava, apstraktna, neodređena i, pored toga, sporadična, kao i sve složene predstave, nemože ništa učiniti protiv živih, konkretnih utisaka koje u svakome od nas svakoga trenutka budi našaprofesionalna aktivnost. Ako ova, dakle, ima dejstvo koje joj se pripisuje, ako zanimanja koja ispunjavajunaš svakodnevni život teže da nas odvoje od društvene grupe kojoj pripadamo, takva jedna predstava kojase javlja samo kadikad i uvek zauzima samo jedan mali deo polja svesti, neće biti dovoljna da nas u njojzadrži. Da bi osećanje zavisnosti u kojoj se nalazimo imalo dejstva, trebalo bi da i ono bude kontinuirano,a ono to može biti samo ako je vezano za upražnjavanje svake specijalne funkcije. Ali, ondaspecijalizacija ne bi više rađala posledice za koje se optužuje. Ili bi pak vladina akcija imala za cilj daizmeđu profesija održava izvesnu duhovnu jednoobraznost, da spreči da "društvene simpatije, kojepojedinci istih profesija uzajamno gaje, ne protaju sve nepristupačnije drugim klasama, zato što nemadovoljno sličnosti u običajima i mišljenju"2? Ali, ova jednoobraznost ne može se održati silom i uprkosprirodi stvari. Raznovrsnost rada povlači za sobom duhovnu raznovrsnost koju ništa ne bi moglo sprečiti ineizbežno je da jedna raste u isto vreme kad i druga. Mi, uostalom, znamo zašto se ove dve pojaveparalelno razvijaju. Kolektivna osećanja imaju, dakle, sve manje moći da zadrže centrifugalne tendencijekoje se smatraju posledicom podele rada; jer, s jedne strane, ove tendencije se povećavaju u onoj meri ukojoj se rad dalje deli i, u isto vreme, sama kolektivna osećanja slabe.

Iz istog razloga, filozofija je sve manje sproobna da obezbedi jedinstvo nauke. Dokle god bi jedan istiduh mogao da istovremeno gaji različite nauke, bilo bi moguće steći kompetentnost neophodnu zauspostavljanje njihovog jedinstva. Ali, ukoliko se specijalizuju, ove velike sinteze ne mogu više biti ništadrugo do preuranjena uopštavanja, jer sve manje protaje moguće jednoj ljudskoj inteligenciji da steknedovoljno tačno znanje o tome neizbrojnom mnoštvu pojava, zakona, hipoteza koje te sinteze treba darezimiraju. "Bilo bi zanimljivo zapitati se", s pravom kaže g. Ribo (Ribot), "šta će filozofija, kao opštakoncepcija sveta, moći da bude jednoga dana kada posebne nauke, usled svoje sve veće složenosti,protanu nepristupačne u pojedinostima i kada filozofi stoga budu ograničeni na znanje o najopštijimrezultatima, znanje neizbežno površno."3

Nesumnjivo, donekle smo u pravu da smatramo preteranim ovaj ponos naučnika koji, zatvoren usvoja specijalna istraživanja, odbija da prizna svaku stranu kontrolu. Pa ipak, da bismo o jednoj nauciimali iole tačnu ideju, zacelo je potrebno da smo je upražnjavali i, takoreći, proživeli. To dolazi otuda što

1 Ovo poređewe između vlade i filozofije ne treba da čudi; jer u očima Konta, ove dveustanove su neodvojive jedna od druge. Vlada, kakvom je on zamišqa, mogu}a je samo akoje pozitivna filozofija ve} konstituisana.

2 Cours de Philosophie positive, IV, 42.3 Psychologie allemande, Introduction, p. XXVII.

se ona u stvari ne sadrži sva u nekoliko stavova koje je definitivno dokazala. Pored ove aktualne iostvarene nauke, postoji i jedna druga, konkretna i živa, koja delimično nije poznata i još se traži: poredosvojenih rezultata, postoje nade, navike, instinkti, potrebe, predosećanja tako nejasna da se ne mogurečima izraziti, pa ipak tako moćna da ponekad vladaju čitavim životom naučnika. Sve to je takođe nauka,čak njen bolji i veći deo, jer su otkrivene istine svakako malobrojnije od onih koje ostaju da se otkriju, a,sa druge strane, da bismo proedovali puni smisao prvih istina i da bismo razumeli sve što je u njimasažeto, trebalo bi da izbliza vidimo naučni život dok je još u slobodnom stanju, to jest dok se ne utvrdi uobliku određenih stavova. Inače, imaćemo slovo, a ne duh. Svaka nauka ima, da tako kažemo, dušu kojaživi u svesti naučnika. Samo jedan deo te duše poprima telo i čulne oblike. Formule koje ga izražavaju,budući opšte, lako su prenosive. Ali, nije isti slučaj sa ovim drugim delom nauke koji nijedan simbol neispoljava. Ovde je sve lično i mora se osvojiti ličnim iskustvom. Da bismo u njemu učestvovali, moramose dati na proao i suočiti sa činjenicama. Prema Kontu, da bi se jedinstvo nauke osiguralo, bilo bidovoljno ostvariti jedinstvo metoda;4 ali je upravo metode najteže ujediniti. Jer, pošto su one imanentnenaukama, pošto ih je nemoguće potpuno odvojiti od sadržaja utvrđenih istina da bismo ih posebnokodifikovali, možemo ih upoznati samo ako smo ih sami upražnjavali. Međutim, od sada je nemoguće dajedan isti čovek upražnjava veliki broj nauka. Ova velika uopštavanja mogu, dakle, počivati samo najednom prilično sumarnom pogledu na stvari. Ako, osim toga, pomislimo sa kakvom sporošću i sakakvom strpljivom predostrožnošću naučnici obično pristupaju otkrivanju svojih čak i najsitnijih istina,onda možemo objasniti zašto te improvizovane discipline predstavljaju za njih veoma slab autoritet.

Ali, ma kakva bila vrednost tih filozofskih opštosti, nauka u njima ne bi mogla da nađe jedinstvo kojejoj je potrebno. One dobro izražavaju ono što je zajedničko naukama, zakone, posebne metode, ali, poredsličnosti, postoje i razlike koje treba pripojiti celini. Često se kaže da opšte sadrži u mogućnosti posebnečinjenice koje rezimira; ali, taj izraz je netačan. Opšte sadrži samo ono što je zajedničko posebnimčinjenicama. Međutim, u svetu ne postoje ni dve pojave koje liče jedna na drugu, ma kako jednostavnebile. Upravo zbog toga svakom opštem stavu izmiče jedan deo materije kojom nastoji da ovlada.Nemoguće je stopiti konkretne odlike i karakteristična svojstva stvari unutar jedne iste bezlične ihomogene formule. Jedino, dokle god sličnosti nadmašuju razlike, one su dovoljne da povežu u celinutako ujednačene predstave; neskladi u pogledu pojedinosti iščezavaju unutar ukupne harmonije. Naprotiv,ukoliko razlike protaju mnogobrojnije, kohezija protaje nestabilnija i potrebno je učvrstiti je drugimsredstvima. Predstavimo sebi rastuće mnoštvo specijalnih nauka, sa njihovim teoremama, njihovimzakonima, njihovim aksiomama, njihovim pretpostavkama, njihovim protupcima i njihovim metodama, ishvatićemo da jedna kratka i prosta formula, kao što je zakon evolucije na primer, ne može biti dovoljnada poveže u celinu jednu tako ogromnu složenost pojava. Čak i kada bi ovi pogledi na celinu tačnoodgovarali stvarnosti, deo stvarnosti koji oni objašnjavaju isuviše je mali u odnosu na onaj koji oni neobjašnjavaju. Na ovaj način, dakle, nikada nećemo moći da pozitivne nauke istrgnemo iz njihoveizolovanosti. Postoji isuviše veliki razmak između istraživanja pojedinosti kojima se nauke hrane i takvihsinteza. Veza koja uzajamno spaja ova dva reda saznanja isuviše je tanka i labava, i, sledstveno, akoposebne nauke mogu protati svesne svoje uzajamne zavisnosti samo u okviru jedne filozofije koja ihobuhvata, osećanje te zavisnosti koje će nauke imati uvek će biti isuviše neodređeno da bi bilo efikasno.

(Ortega-i-Gaset, Pobuna masa, Alef/Gradac/Dom kulture,Čačak, 1988, str. 130-137.)

G. NAUKA I VREDNOSTIVREDNOSNA NEUTRALNOST I ANGAŽOVANOST

Majkl Skriven, "Nauka, činjenica i vrednost", str. 185.

4 Op. cit., I, 45.

Da nauka, bilo čista ili primenjena, nužno sadrži van-moralne (non-moral) vrednosne sudove,neproredno sledi iz ispitivanja naučnog protupka procenjivanja (evaluating) hipoteza, objašnjenja, teorija,eksperimentalnih planova, laboratorijskih i terenskih radova. U tome je čitavo biće nauke i navikavanjestudenata na dobra merila i uvežbanost u tim stvarima je, po opštem mišljenju, najvažnija strana njegovenaučne obuke. Štaviše, nema načina da se protupak procenjivanja teorije, na primer, zameni rutinskomprimenom nekog standardnog testa. To je kompletan (full-scale) problem procenjivanja sa vrednosnomosnovom koja je i sama sporna. Jer, vrednost (merit) neke teorije nije ekvivalentna broju istinitihpredviđanja koje ona rađa, niti broju istinitih objašnjenja, niti obimu uprošćavanja podataka koje onaolakšava (čak i kada bi postojao neki upotrebljiv način da se mere takvi kvantiteti). Ona predstavlja uvekdrukčije procenjenu kombinaciju (variably njeighted combination) svih tih elemenata, zajedno sauspešnim predviđanjima, objašnjenjima i uprošćavanjima, takođe procenjenih s obzirom na značaj, ivelikom ukupnom protivtežom koju čini procenjeni stepen (njeighted measure) pogrešnih tvrđenja iliutisaka. Čak i kada se govori na ovako neodređen način, pogrešno je zato što navodi na misao da bi se,nekim empirijskim ili logičkim istraživanjem, mogla otkriti neka tačna formula. Ali, takva formula nepostoji, zato što su merila i sama promenljiva, budući sasvim pod uticajem relativnog uspeha različitih vrsta teorija u ostalom delu nauke. Pa čak i u jedno posebno vreme, pojam utvrđivanja "tačnekvantitativne mere vrednosti neke teorije" nerealističan je usled mnogih sumnjivih metodološkihpretpostavki koje bi morale biti ugrađene u svaku takvu meru. Dobre i loše procene jesu moguće, ali tačnenisu.

Procena teorije (ili eksperimenata ili tumačenja), kao i procena upotrebljenih automobila, može bitiizvršena znalački ili nestručno; ona je veština, a ne stvar ukusa i ne može se svesti na ne-procenjivačkiprotupak čak ni onda kada vodi pretenzijama na vrednosno izvođenje. Naučnik, kao naučnik, moraizricati stvarne vrednosne sudove (real-value judgements).

Ernest Nejgel, Struktura nauke, str. 485, 487, 490. i 502.

Prelazimo, najzad, na teškoće sa kojima se, kako se misli, suočavaju društvene nauke, zato štodruštvene vrednosti, na koje su istraživači društvenih pojava upućeni, ne samo da boje sadržaj njihovihotkrića, već takođe kontrolišu njihovu procenu svedočanstva na kome zasnivaju svoje zaključke. Pošto sedruštveni naučnici obično razlikuju prema vrednostima koje usvajaju, često se smatra da je "vrednosnaneutralnost", koja, čini se, toliko prožima prirodne nauke, nemoguća u društvenim istraživanjima. Prematome, po sudu mnogih mislilaca, apsurdno je očekivati da će društveni naučnici ispoljiti jednodušnost,tako uobičajenu među prirodnim naučnicima, kada se postavi pitanje o tome šta su utvrđene činjenice i štaje njihovo zadovoljavajuće objašnjenje. Ispitajmo neke razloge koji se navode u prilog tih tvrđenja. Bićezgodno razlikovati četiri grupe takvih razloga, tako da ćemo redom razmotriti navodnu ulogu vrednosnihsudova u (1) odabiranju problema, (2) određivanju sadržaja zaključaka, (3) identifikovanju činjenice i (4)procenjivanju svedočanstva.

1. Razlozi koji se možda najčešće navode veoma poklanjaju pažnju činjenici da je ono što društveninaučnik odabira za proučavanje određeno njegovim shvatanjem o tome šta su društveno značajnevrednosti. Prema jednom uticajnom gledištu, na primer, humanitarni naučnici se bave jedino građomkojoj pripisuju "kulturni značaj", tako da je "vrednosna orijentacija" sadržana u njihovom izboruistraživačke građe.

(...)2. Jedan dublji razlog koji se obično daje za vrednosno orijentisani karakter društvenih istraživanja

glasi: budući da i na samog društvenog naučnika utiču razmatranja o dobrom i lošem, njegovi sopstvenipojmovi o tome šta predstavlja zadovoljavajući društveni poredak i njegova sopstvena merila lične idruštvene pravde ulaze, u stvari, u njegovu analizu društvenih pojava.

(...)3. Postoji prefinjeniji argument za gledište da društvene nauke ne mogu biti lišene vrednosti. On tvrdi

da je razlika između činjenice i vrednosti pretpostavljena u prethodnoj diskusiji neodrživa kada seanalizira svrhovito ljudsko ponašanje, pošto su u ovome kontekstu vrednosni sudovi neodvojivi od iskaza

koji izgledaju "čisto deskriptivni" (ili faktički). Sledstveno, oni koji zastupaju ovu tezu tvrde da je jednaetički neutralna društvena nauka u principu nemoguća, a ne samo da je teško ostvariti je. Jer, ako sučinjenice i vrednosti zaista tako stopljene da se čak ne mogu ni razlikovati, vrednosni sudovi se ne moguukloniti iz društvenih nauka sem ako se iz njih ne uklone i sva tvrđenja i, prema tome, ako te naukepotpuno ne iščeznu.

(...)Ukratko, različiti razlozi koje smo ispitivali za unutrašnju nemogućnost da se obezbede objektivni (tj.

vrednosno neutralni i nepristrasni) zaključci u društvenim naukama ne utvrđuju ono što žele da utvrde,mada u nekim slučajevima skreću pažnju na nesumnjivo važne praktične teškoće na koje se često nailaziu tim disciplinama.

Albert Ajnštajn, "Zakoni nauke...", str. 779-780.

Nauka traži odnose za koje se misli da postoje nezavisno od pojedinca koji traži. Ovo uključujeslučaj kada je čovek sâm predmet; predmet naučnih iskaza takođe mogu biti pojmovi koje smo mistvorili, kao u matematici. Nije neophodno pretpostaviti da takvi pojmovi odgovaraju bilo kojimobjektima u spoljašnjem svetu. Međutim, svi naučni iskazi i zakoni imaju jednu zajedničku odliku: oni su"istiniti" ili "lažni" (adekvatni ili neadekvatni). Grubo govoreći, naša reakcija na njih je "da" ili "ne".

Naučni način mišljenja ima još jednu odliku. Pojmovi kojima se on slu-ži za izgradnju svojihkoherentnih sistema ne izražavaju osećanja. Za naučni-ka postoji samo "biće", ali nikakvo htenje, nikakvovrednovanje, nikakvo do-bro, nikakvo zlo ukratko, nikakav cilj. Sve dok ostajemo u oblasti nauke upravom smislu reči, nikada ne možemo naići na rečenicu ovoga tipa: "Ne laži." Ima nečega puritanskiuzdržljivog kod naučnika koji traži istinu: on se čuva bilo čega voluntarističkog ili emocionalnog. Uzgredrečeno, ova crta je rezultat sporog razvoja, svojstvenog modernoj Zapadnoj misli.

Po ovome, moglo bi izgledati da je logičko mišljenje irelevantno za etiku. Zaista, naučni iskazi očinjenicama i odnosima ne mogu proizvesti etičke direktive. Pa ipak, logičko mišljenje i empirijskoznanje mogu eti-čke direktive učiniti racionalnim i koherentnim. Ako se možemo složiti oko nekihosnovnih etičkih stavova, onda se drugi etički stavovi mogu iz njih izvesti, pod uslovom da su polaznepremise formulisane dovoljno preci-zno. Takve etičke premise u etici igraju ulogu sličnu ulozi koju umatema-tici igraju aksiome.

Zbog toga uopšte ne smatramo besmislenim pitanja kao što su: "Zašto ne treba da lažemo?" Osećamoda takva pitanja imaju smisla zato što se u svim diskusijama te vrste neke etičke premise prećutnopretpostavljaju. Osećamo se zadovoljenim kada nam pođe za rukom da etičke direktive o koji-ma je rečpovežemo sa tim osnovnim premisama. Kada je reč o laganju, to bi se možda moglo otprilike ovakoizvesti: laganje uništava poverenje u reči dru-gih ljudi. Bez takvog poverenja društvena sa-radnja protajenemoguća ili bar otežana. Međutim, takva sa-radnja je nužna da bi ljudski život bio moguć i podnošljiv.To znači da je pravilo "Ne laži" povezano sa zahtevom: "LJudski život treba očuvati" i "Bolove i patnjetreba što je moguće više smanjiti."

Ali, kakvo je poreklo takvih etičkih aksioma? Da li su one proizvoljne? Da li se one zasnivaju samona autoritetu? Da li one niču iz ljudskih iskustava i da li su proredno uslovljene takvim iskustvima?

Za čistu logiku sve su aksiome proizvoljne, uključujući i etičke aksiome. Ali, one nikako nisuproizvoljne sa psihološkog i genetičkog stanovišta. One proizlaze iz naših urođenih težnji da izbegnemobol i uništenje, i iz nagomilanih emocionalnih reakcija pojedinaca na ponašanje njihovih bližnjih.

Preimućstvo je čovekovog moralnog genija, izraženog od strane nadahnutih pojedinaca, da ističeetičke aksiome koje su tako sveobuhvatne i tako dobro zasnovane da ih ljudi prihvataju kao da proizlazeiz ogromne mase njihovih individualnih emocionalnih iskustava. Etičke aksiome su pronađene i ispitanena način koji se mnogo ne razlikuje od načina na koji su pronađene i ispitane naučne aksiome. DieNJahrheit liegt in der Benjahrung. Istina je ono što izdržava ispit iskustva.

Filip Frank, "Sadašnja uloga nauke", str. 13-16.

VI. Ako razmatramo dejstvo fizičkih teorija na politička i religiozna verovanja, javlja se teškoćakoja, na početku, stvara utisak da je takvo dejstvo nemoguće i čak apsurdno. Naučnici i filozofi dokazujuda nauke (kao što je fizika) obrazuju tvrđenja o opažljivim činjenicama koja se mogu, eventualno,proveriti neprorednim čulnim promatranjima. Sa druge strane, tvrđenja političkih i religioznih verovanjakažu nam koja je vrsta ljudskog ponašanja poželjna. Ona ne govore o opažljivim i proverljivimčinjenicama, već o naklonostima ili, drugim rečima, o "idealima". Mada je ova stroga dihotomija između"činjenica" i "vrednosti" postala prilično popularna, ona uništava svaku mogućnost da se tačno razumeinterakcija između fizičkih teorija, njihovih filozofskih tumačenja i političkih filozofija.

Verovanje u ovu strogu dihotomiju ne obazire se na vrlo važnu korelaciju u istoriji i sociologijiljudskog saznanja i, opštije, ljudske misli. Ono se ne obazire na tesne veze koje su uvek i svuda postojaleizmeđu čovekove slike o fizičkom univerzumu i njegove slike o idealnom ljudskom društvu. Ovimposlednjim izrazom označavamo ne samo političke aktivnosti, već i religije, kao i umetnosti. Tekorelacije nisu metafizičke spekulacije, već sociološke činjenice koje moramo poznavati i razumeti dabismo na naučni način prišli problemu "čovekovog mesta u prirodi". Od pisaca koji su poslednjih godinadali vredne priloge ovim sociološkim problemima, moramo da pomenemo austrijskog filozofa i sociologaE. Topiča (E. Topitsch) (Philosophy of Science, vol. 21, Oct. 1954, NJort und NJahrheit, Jan. 1955.)

Ove korelacije su označene terminima kao "politička kosmologija" i "kosmološka politika". PremaTopiču: "Najpre je nebo shvaćeno kao šator ili okrugla koliba i kasnije su svi mogući napori bili uloženikako bi se izgradila jedna arhitektura koja bi što je moguće više odgovarala nebeskim kretanjima...""Slavni italijanski arhitekta Andrea Paladio (16. vek) predložio je kao moguće objašnjenje oblikaPanteona da on prenosi oblik sveta." Međutim, čovekove ideje o "obliku sveta" imaju svoje poreklo unjegovoj želji da svet shvata analogno svome šatoru ili kolibi. U ovim primerima možemo primetitikorelaciju između iskaza o fizičkim činjenicama i iskaza o poželjnoj ljudskoj akciji. Činjenica je fizičkekosmologije da nebo jeste okruglo, ali je pravilo akcije da crkva (Panteon) treba da bude okrugla.

Što je istinito za iskaze o arhitekturi takođe vredi i za iskaze o političkim ustanovama ljudskogdruštva. Otkako ljudi pokušavaju da steknu sliku o fizičkom univerzumu, oni opisuju Zemlju, mesec izvezde kao hijerarhiju koja na neki način odgovara ulozi pojedinaca u okviru nekog kraljevskog dvora. Uantičkoj Grčkoj i u Srednjem veku postojala je oštra podela između nebeskih tela (Sunca, meseca, zvezda)i Zemlje. Oni su bili različite građe i sledili su različite zakone kretanja. Razlika između duhovnih imaterijalnih bića bila je na taj način zakon fizike. Idealno ljudsko društvo treba da podražava fizičkiuniverzum tako što će uspostaviti sličnu razliku između ljudskih bića, između vladalaca i onih kojima sevlada. Aristotel je opravdavao ustanovu ropstva dokazujući da manuelni radnik treba da bude rob zato štou univerzumu materijom vlada duh. Svako ko je tvrdio da se Sunce i zvezde sastoje iz iste materije kao iZemlja potkopavao je osnove "dobrog" društva i verovanje u duhovna bića (bogove) koje je biloneophodno za "dobro" društvo. Platon je u svojim "Zakonima" one naučnike koji su učili o materijalnojprirodi nebeskih tela proglasio kriminalcima koje bi trebalo zatvoriti. Od ovih "društveno-kosmičkih"učenja mogla bi se pratiti neprekinuta nit do učenja našega doba, prema kojima "materijalistički" i"spirituaistički" pogledi na univerzum odgovaraju dvama različitim verovanjima o tome kakvo je "idealnoljudsko društvo".

VII. Ako razumemo ovu "društveno-kosmičku" koncepciju univerzuma, razumemo i korelacijeizmeđu filozofskih tumačenja fizičkih teorija i odgovarajućih političkih filozofija. Međutim, nemanikakve sumnje da se sa strogo naučnog stanovišta misao prilično kreće u krug u ovoj koncepciji. E.Topič piše: "Najpre se fizički univerzum tumači kao kosmičko društvo, a zatim se ovaj kosmički graduzima kao primer koji treba da slede postojeća ljudska društva." Ova društveno-kosmička koncepcija bilaje živa u hegelijanstvu i živa je i u savremenom marksizmu. Teorija da do društvenih promena ne dolaziprotepeno, već u skokovima, podržava se slikom fizičkog sveta u kome se, kao što je rekao Hegel,protepeno kvantitativne promene završavaju iznenadnim kvalitativnim skokom. Najpoznatiji Hegelovprimer jeste reakcija vode na povećavanje toplote: najpre temperatura raste protepeno dok voda ostajevoda. Ali, blizu tačke ključanja voda se skokovito pretvara u paru. Opis fizičkog univerzuma protajepravilo o tome kako ljudsko društvo treba da upravlja samim sobom.

Sada ćemo ovu društveno-kosmičku koncepciju univerzuma primeniti na pitanje kako je naukadvadesetog veka izmenila naša shvatanja o "čovekovom mestu u prirodi". LJudi koji veruju da slika osvetu koja uključuje duhovna bića ima poželjno dejstvo na ljudsko ponašanje zaključiće iz fizikedvadesetog veka da je takva slika o svetu moguća. Oni će onda dokazivati: pošto fizički univerzum ima uosnovi duhovne elemente, ljudsko društvo treba da ga podražava. Nema nikakve sumnje da ovaj načintumačenja može često doprineti "dobrom" ili "srećnom" životu. Ali, ako neko ne priznaje korisnostspiritualističke slike o svetu, nikakvi rezultati niti tumačenja nauke dvadesetog veka (npr. teorijerelativiteta) ne mogu ga ubediti ni deduktivnim ni induktivnim dokazima da greši. Usled kružnogkaraktera društveno-kosmičke koncepcije propali su svi pokušaji da se materijalistička ili spiritualističkaverovanja podrže naukom dvadesetog veka.

(Koen i Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, str. 359.) (Robert Openhajmer, Nauka i zdravrazum, str. 32-33) (Ludvig Vitgenštajn, Tractatus Logico-Philosophicus, 6.41-42)

TEORIJSKA VREDNOST NAUKE

Herbert Fajgl, "Naturalizam i humanizam", str. 11.

1. Intersubjektivna proverljivost (Testability). Ovo je samo adekvatnija formulacija onoga što seobično razume pod "objektivnošću" nauke. Ovde se ima na umu ne samo nesputanost ličnim ili kulturnimpredrasudama ili pristrasnošću, već mnogo više zahtev da naučno saznanje (Knonjledge claims of science) može u principu ispitati (potvrditi ili osporiti, bar proredno ili u izvesnoj meri) svaka osobadovoljno inteligentna i snabdevena odgovarajućim tehničkim instrumentima za promatranje ilieksperimentisanje. Termin intersubjektivna ističe društvenu prirodu naučnog poduhvata. Ako ima bilokakvih "istina" pristupačnih samo povlašćenim pojedincima, kao što su mistici ili vidovnjaci tj. saznanja(Knonjledge-claims) koja usled same njihove prirode niko drugi ne može nezavisno proveriti ondatakve "istine" nisu istine one vrste koju mi tražimo u nauci. Prema tome, kriterijum intersubjektivneproverljivosti odvaja čovekove naučne aktivnosti od ne-naučnih.

Jan Lukašjevič, "Stvaralački elementi u nauci"+ , str. 1-15.*

I naučnici i oni koji su daleko od nauke često smatraju da je cilj nauke istina, i oni razumeju istinukao slaganje između misli i egzistencije. Stoga oni misle da se rad naučnika sastoji u reprodukovanjučinjenica u istinitim sudovima, slično kao što fotografska ploča reprodukuje svetlost i senku, a fonografreprodukuje zvuk. Pesnik, slikar i kompozitor rade stvaralački; naučnik ništa ne stvara, nego samootkriva istinu.1

Ovaj spoj ideja čini da mnogi naučnici osećaju preteranu oholost i čini da mnogi umetnici tretirajunauku olako. Takva mnjenja su iskopala ponor između nauke i umetnosti, a taj ponor je progutaoshvatanje neprocenjivog kvaliteta kakav je stvaralački element u nauci.

1. Nisu svi istiniti sudovi naučne istine. Ima istina koje su previše tričave za nauku. (...)LJudski um, kada proizvodi nauku, ne teži sveznanju. Kad bi to bilo slučaj, on bi se bavio i

najtričavijim istinama. Ustvari, izgleda da je sveznanje pre religiozni nego naučni ideal. (...)

+ Prvi put objavqeno kao "O twórczoœci w nauce", in Kñiêga pami¹tkowa ku uczeniu 250rocznicy zalo¿enia Univwersytetu Lwowskiego, Lwów, 1912, st. 1-15. Takođe objavqeno uFilosofskoj biblioteci, Lwów, 1934. i preštampano, u skra}enoj verziji, kao "O nauce",Poradnik dla samouków, Vol. 1, Warszawa, 1915. Z zagadnieñ logiki i filozofii.

1 Pošto sam napisao uvod za sadašwi članak, pronašao sam slede}e formulacije: "Naukanije jedna kreacija našeg duha, u žanru umetnosti... Ona nije ništa drugo do intelektualnareprodukcija univerzuma", u jednom radu Xénopol-a, dobro poznatog metodologa istorijskihnauka (cf. La théorie de l'histoire, Paris, 1908, p. 30).

Koliko je različita Aristotelova ideja savršenog znanja! On, takođe, misli da mudrac zna sve; pa ipak,on ne zna detaljne činjenice, i ima jedino znanje o opštÁm. I pošto zna opštÁ, na neki način on zna svedetalje koji potpadaju pod opštÁ. Stoga on potencijalno zna sve što se može znati. (...)

2. Pošto nije slučaj da svi istiniti sudovi pripadaju nauci, onda pored njihove istinitosti, morapostojati i neka druga vrednost koja nekim sudovima daje čast naučnih istina. (...)

Pa ipak, opštost nije ni nužna ni dovoljna karakteristika naučnih istina. Nije nužna, jer iz nauke nemožemo eliminisati singularne sudove. (...) Bez singularnih sudova istorija bi prestala da postoji ljuanauka, a prirodna nauka bi se svela na odlomke teorije.

Opštost nije dovoljna karakteristika naučnih istina. (...)3. Aristotel je, kada je usvajao opštost kao karakteristiku naučne istine, podlégao privlačnosti

metafizičke vrednosti. Iza stalnog ponavljanja činjenica on je osećao permanentnu egzistenciju različituod nestajućih fenomena čulnog sveta. Danas su naučnici skloniji da u opštosti vide praktičnu vrednost.

Opšti sudovi, definisanjem uslova pod kojima se zbivaju fenomeni, čine mogućim predviđanjebudućnosti, izazivanje korisnih fenomena i sprečavanje štetnih da se ne dese. (...)

4. Aristotel je izvor nauke video u čuđenju. (...) Čuđenje je psihološko stanje koje je i intelektualno iemocionalno. Postoje i druga takva stanja, kao što su radoznalost, strah od nepoznatog, neverica,neizvesnost. (...)

Ako je gornji stav istinit, onda se dodatna vrednost pored istinitosti koju svaki naučni sud treba daima kako bi pripadao nauci može definisati kao sproobnost da podstakne, ili zadovolji, neproredno iliproredno, intelektualne potrebe zajedničke čovečanstvu, tj. koje može osećati svaki čovek koji je dostigaoizvestan nivo mentalnog razvoja.

(...)Svako rasuđivanje uključuje makar dva suda između kojih važi odnos posledice. Skup sudova

povezan takvim odnosima mogao bi se nazvati sintezom. Pošto se svaka intelektualna potreba zajedničkačovečanstvu može zadovoljiti jedino rasuđivanjem, a ne iskustvom, koje je po samoj svojoj prirodi samopojedinačno, onda nauka uključuje ne izdvojene sudove, nego samo sinteze sudova.

(...)8. Postoji stvaralački element u svakom rasuđivanju; ovo se najsnažnije ispoljava u objašnjenju.. (...)Uopštavanje "svako S je R" može se protumačiti ili kao skupn pojedinačnih opisa ili kao relacija "ako

je nešto S, onda je i R". Ako je uopštavanje skup singularnih sudova, ono pokriva ne samo one slučajevekoji su istraživani, nego takođe i nepoznate slučajeve. Pretpostavljanjem da se nepoznati slučajeviponašaju poput poznatih mi ne reprodukujemo činjenice koje su empirijski date, nego stvaramo novesudove po modelu sudova o poznatim činjenicima.

Ako uopštavanje izražava neku relaciju, ona uvodi činilac koji je stran iskustvu. Od vremena Hjumadopušteno nam je jedino da kažemo kako opažamo podudaranje ili sled događajâ, ali ne i relaciju međunjima.14 Stoga sud o relaciji ne reprodukuje činjenice koje su empirijski date, nego je opet ispoljavanječovekove stvaralačke misli.

Ovo je još uvek beznačajna stvaralačka aktivnost; upoznaćemo i jednu puniju.9. Razmotrimo Galilejevo uopštavanje: "Sva teška tela, ako nisu obešena ili poduprta, padaju

brzinom koja se uvećava u srazmeri s vremenom pada." Ovo uopštavanje uključuje zakon koji izražavafunkcionalnu relaciju između brzine v i vremena padanja t, datu formulom v = gt.

Količina t može uzeti vrednosti koje su izražene celim brojevima, razlomcima, iracionalnimbrojevima i transcendentalnim brojevima. Ovo pruža beskonačan broj sudova o slučajevima koje nikonikad nije promatrao ili nikad neće moći da promatra. Ovo je jedan element stvaralačke misli koji je većpomenut gore.

14 Cf. David Hume, Enquiry Concerning Human Understanding, Leipzig, 1913, FelixMeisner, S. 64: "... Ne možemo nikad, u pojedinačnom slučaju, da otkrijemo ikakvu mo}nužne povezanosti."

Drugi je inherentan u obliku relacije. Nijedno merenje nije egzaktno. Stoga je nemoguće tvrditi da jebrzina egzaktno srazmerna vremenu padanja. Stoga ni oblik relacije ne reprodukuje činjenice koje suempirijski date: celokupna relacije je proizvod stvaralačke aktivnosti ljudskog uma.

Zaista, znamo da zakon koji upravlja padom teških tela može biti istinit samo približno, poštopretpostavlja nepostojeće uslove poput konstantnog gravitacionog ubrzanja ili odsustva otpora koji pružavazduh. Stoga on ne reprodukuje stvarnost, nego tek upućuje na fikciju.

Upravo nam zbog ovoga istorija govori da taj zakon nije proistekao iz promatranja fenomenâ, nego jerođen a priori u Galilejevoj stvaralačkoj misli. Tek je prole formulisanja svog zakona Galilej proverionjegove posledice.15

10. Jedna druga vrsta objašnjenja sastoji se u formulisanju hipoteza. Formulisati hipotezu značipretpostaviti postojanje činjenice, nepotvrđene empirijski, kako bi se iz suda o takvoj činjenici kaonjegovom delimičnom razlogu dedukovao neki dati pouzdan sud kao posledica. Na primer, osoba zna daneki S jeste R, ali ne zna zašto. Kako želi da nađe objašnjenje, on pretpostavlja da isti S jeste M, iako tone proverava empirijski. Ali, on zna da svi M jesu R; tako, ako pretpostavi da S jesu M, onda iz ova dvasuda on može zaključiti da S jeste R.

Sud o postojanju Neptuna bio je hipoteza pre nego što je ta činjenica potvrđena empirijski. Sud opostojanju Vulkana, planete smeštene bliže Suncu nego Merkur, još uvek (1912. godine, kad je ovaj tekstprvi put objavljen prim. prev.) jeste hipoteza. Gledišta koja tvrde da atomi, elektroni i etar postoje uvekće biti hipoteze. (...) Istorija je ogromna mreža hipoteza koje pomoću opštih sudova, u većini slučajevaizvučenih iz iskustva, empirijski objašnjavaju date podatke, kao što su istorijski spomenici, dokumenti,institucije i običaji koji postoje sada.

Sve hipoteze su proizvodi ljudskog uma, jer osoba koja pretpostavlja činjenicu što nije empirijskipotvrđena stvara nešto novo. Hipoteze su stalni elementi saznanja, a ne privremene ideje koje seproverom mogu promeniti u utvrđene istine. Sud o činjenici prestaje da bude hipoteza samo ako se tačinjenica može potvrditi neprorednim iskustvom. Ovo se dešava samo izuzetno. A dokazati da suposledice neke hipoteze u saglasju sa činjenicama ne znači preobraćanje hipoteze u istinu, jer istinitostrazloga ne sledi iz istinitosti te posledice.

11. Druge vrste rasuđivanja ne sadrže primarne stvaralačke elemente, kao što je to slučaj sobjašnjenjem. Ovo je slučaj zato što se dokazivanje sastoji u traganju za poznatim razlozima, azaključivanje i provera razvijaju posledice već sadržane u premisama o kojima je reč. Pa ipak, u čitavomrasuđivanju na delu je inherentno formalno stvaralačko rasuđivanje: logičko načelo rasuđivanja.

(...)Apriorne mentalne konstrukcije, koje su sadržane u svakoj sintezi, prožimaju čitavu nauku idealnim i

stvaralačkim elementom.13. Sada je došlo vreme da razmotrimo pitanje: koji naučni sudovi su čiste reprodukcije činjenica?

Jer, ako su uopštavanja, zakoni i hipoteze, te stoga i sve teorije empirijskih nauka i čitava sfera apriornihnauka ishod stvaralačkog rada ljudskog uma, onda verovatno ima svega nekoliko sudova u nauci koji sučisto reproduktivni.

(...) Samo pojedinačni stav o činjenici koja je neproredno data u iskustvu može biti čistoreproduktivan sud...

Kakva god može biti stvarna situacija, osećamo da stvaralačka sproobnost ljudskog uma nijeneograničena. Idealistički sistemi epistemologije ne uspevaju da otklone osećaj da neka stvarnost postojinezavisno od čoveka i da je treba tražiti u predmetima promatranja, u iskustvu. Zadugo je veliki zadatakfilosofije bio da istražuje koji elementi u toj stvarnost potiču od ljudskog uma.21

15 Cf. E. Mach, Die Mechanik ih ihrer Entwicklung, 6. Aufgabe, Leipzig, 1908, S. 129ff.21 Kantova kopernikanska ideja, kojom je pokušao da dokaže da pre predmeti slede

saznawe nego što saznawe sledi predmete, ukqučuje gledište koje ide u prilog tezi ostvaralačkim elementima u nauci. Ali, ja sam pokušao da dokažem tu tezu ne na osnovu makakve posebne teorije saznawa, nego na osnovu uobičajenog realizma, pomo}u logičkogistraživawa. Iz istog razloga nisam uzeo u razmatrawe Xejmsov pragmatizam i (Ferdinand -prim. prev.) [ilerov humanizam.

(...)Stoga je pogrešno misliti da je istina cilj nauke. LJudski um ne radi stvaralački radi istine. Cilj nauke

je da se izgrade sinteze koje zadovoljavaju intelektualne potrebe zajedničke čovečanstvu.Takve sinteze uključuju istinite sudove o činjenicama; one su te koje uglavnom podstiču

intelektualne potrebe. To su rekonstruktivni elementi. Ali, ove sinteze uključuju i stvaralačke sudove; tosu oni koji zadovoljavaju intelektualne potrebe. To su konstruktivni elementi.. Elementi prvog i drugog sekombinuju u celinu logičkim odnosima posledice. Upravo ovi odnosi daju sintezama sudova njihovnaučni karakter.

Pesnička kreativnost se ne razlikuje od naučne kreativnosti prema većoj količini maštovitosti. Svakoko je, poput Kopernika, pomerio Zemlju iz njenog položaja i prolao je da se okreće oko Sunca, ili je,poput Darvina, uočio u maglama prošlosti genetičke transformacije vrsta, može se takmičiti s najvećimpesnikom. Ali se naučnik razlikuje od pesnika po tome što on rasuđuje u svim vremenima i mestima. Onne mora ni ne može opravdati sve, ali sve što tvrdi mora povezati logičkim sponama u koherentnu celinu.Temelj te celine sastoji se od sudova o činjenicama i on podržava teoriju, koja objašnjava, uređuje ipredviđa činjenice.

Tako se stvara poema nauke.22 (...)Ali, prikupljanje činjenica još nije nauka. Istinski naučnik je onaj koji zna kako da poveže činjenice u

sinteze. Učiniti to nije dovoljno da bi se steklo znanje o činjenicama; takođe je neophodan doprinosstvaralačke misli.

Što više osoba izvežbava i svoj um i svoje srce, i što se bliže pridružuje velikim stvaralačkimumovima čovečanstva, to više stvaralačkih ideja ona može oblikovati u svojoj bogatoj duši. I možda će usrećnom trenutku on biti prosvetljen iskrom nadahnuća. Jer, kako je rekao Adam Mickjevič,23 "sve velikestvari u svetu nacije, zakonodavstvo, drevne institucije, sva verovanja pre dolaska Hrista, sve nauke,pronalasci, sva remek-dela poezije i umetnosti poticale su iz nadahnuća propovednikâ, mudracâ, herojâi pesnikâ".

Ajnštajn i Infeld, Evolucija fizike, str. 294-296.

Nauka nije naprosto zbirka zakona, katalog nepoveznih činjenica. Ona je tvorevina ljudskog duha, sasvojim slobodno izmišljenim idejama i pojmovima. Fizičke teorije pokušavaju da obrazuju slikustvarnosti i da utvrde njenu vezu sa prostranim svetom čulnih utisaka. Na taj način jedino opravdanje zanaše mentalne strukture jeste da li i kako naše teorije obrzuju takvu kariku.

Videli smo nove realnosti koje je stvorio napredak vfizike. Ali, taj lanac stvaranja se može pratiti ipreko polazne tačke fizike. Jedan od najiskonskijih pojmova je pojam objekta. Pojmovi drveta, konja, bilokog materijalnog tela, jesu tvorevine zasnovane na iskustvu, mada su utisci iz kojih one niču primitivni upoređenju sa svetom fizičkih pojava. Mačka koja juri miša takođe stvara, mišlju, sopstvenu primitivnustvarnost. Činjenica da mačka na sličan način reaguje na svakog miša koga sretne pokazuje da onaobrazuje pojmove i teorije koji su njene vođe kroz njen svet čulnih utisaka.

"Tri drveta" je nešto različito od "dva drveta". Sa druge strane, "dva drveta" je različito od "dvakamena". Pojmovi čistih brojeva 2, 3, 4..., oslobođeni objekata iz kojih niču, tvorevine su mislećeg duhakoji opisuje stvarnost našeg sveta.

Subjektivno psihološko osećanje vremena omogućava nam da sredimo naše utiske, da kažemo dajedan događaj prethodi drugome. Ali, povezati svaki vremenski događaj sa jednim brojem, služeći se

22 Ignacy Matuszewski u svom članku "Cele sztuki" ("Ciqevi umetnosti") ukqučenom ukwigu Twórczoœæ i twórcy (Stvarawe i stvaraoci), Varšava, 1904. nudi slična gledišta ostvaralačkim elementima u nauci. Wegova proučavawa, preduzeta sa drugačijim ciqevima uizgledu i sa drugačijeg stanovišta, vodila su ga istim rezultatima kojima su mene vodilalogička razmatrawa.

23 Ovu formulaciju, izvučenu iz Odyniec-ovih pisama, navodi W. Biegañski u svom članku"O filozofii Mickiewicza", Przegl¹d Filozoficzny 10 (1907), st. 205.

časovnikom, gledati na vreme kao na jednodimenzionalni kontinuum, već je izum. Takođe su izumipojmovi euklidske i neeuklidske geometrije i naš prostor shvaćen kao trodimenzionalni kontinuum.

Fizika stvarno počinje sa pronalaženjem mase, sile i inercijalnog sistema. Svi ti pojmovi su slobodniizumi. Oni su doveli do formulisanja mehaničkog stanovišta. Za fizičara sa početka devetnaestog vekastvarnost našeg spoljašnjeg sveta sastojala se iz čestica i prostih sila koje deluju između njih i koje zavisesamo od rastojanja. On je nastojao da što je duže moguće sačuva svoje verovanje da će uspeti da objasnisve događaje u prirodi pomoću ovih osnovnih pojmova o stvarnosti. Teškoće u vezi sa skretanjemmagnetske igle, teškoće u vezi sa strukturom etra, navele su nas da stvorimo suptilniju stvarnost. Javlja sevažan izum elektromagnetskog polja. Bila je potrebna hrabra naučna imaginacija da bi se u potpunostishvatilo da za uređivanje događaja može biti bitno ne ponašanje tela, već ponašanje nečega između njih,to jest polja.

Kasniji razvitak je razorio stare pojmove i stvorio nove. Teorija relativiteta je napustila apsolutnovreme i inercijalni koordinatni sistem. Osnova svih događaja nije više bilo jednodimenzionalno vreme itrodimenzionalni prostorni kontinuum, već četvorodimenzionalni vremensko-prostorni kontinuum, jedandrugi slobodni izum, sa novim svojstvima transformacije. Inercijalni koordinatni sistem više nije biopotreban. Svaki koordinatni sistem podjednako je podesan za opisivanje događaja u prirodi.

Zatim je teorija kvanta stvorila nova i bitna obeležja naše stvarnosti. Diskontinuitet je zameniokontinuitet. Umesto zakona koji vladaju pojedinačnim, pojavili su se zakoni verovatnoće.

Stvarnost koju je stvorila nova fizika jeste, doduše, veoma udaljena od stvarnosti ranog doba. Ali, ciljsvake fizičke teorije još uvek ostaje isti.

Uz pomoć fizičkih teorija mi pokušavamo da nađemo svoj put kroz lavirint opaženih činjenica, dauredimo i razumemo svet naših čulnih utisaka. Želimo da opažene činjenice logički slede iz našeg pojmao stvarnosti. Ako ne bismo verovali u mogućnost da zahvatimo stvarnost svojim teorijskimkonstrukcijama, ako ne bismo verovali u unutrašnju harmoniju našeg sveta, ne bi moglo biti nauke. Toverovanje jeste i uvek će ostati osnovni motiv svekolikog naučnog stvaranja. Iza svih naših napora, usvakoj dramatičnoj borbi između starih i novih puteva, prepoznajemo večitu čežnju za razumevanjem,uvek čvrstu veru u harmoniju našeg sveta, koju stalno jačaju rastuće prepreke razumevanju.

Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 4. i 6-10.

2. U stvari, nauka pokazuje drugu stranu kada se obrati pažnja na njenu usmerenost protizanjusistematskog a pouzdatog znanja (knonjledge), tako da se njeni proizvodi smatraju osnovanimzaključcima o više ili manje obuhvatnim jednoobraznim uslovima pod kojima se dešavaju razne vrstedogađaja. (...)

(...)(...) Za sada, međutim, želim da istaknem da, uprkos opštoj pouzdatosti naučnih otkrića, ni naučni

izveštaji o specifinim činjenicama, ni teorije i zakoni upotrebljeni za formulisanje nepromenljivih uslovapod kojima se pojave dešavaju, nisu neizostavno istiniti niti u principu nepopravljivi..

Zaista se nekada sámo po sebi razumevalo da za pravi naučni stav mora biti utvrđeno da jenesumnjivo izvestan i priznato da je apsolutno nužan. Uzimajući deduktivnu geometriju kao uzor, ovogledište je tvrdilo da se nauka ne zadovoljava da samo utvrdi šta činjenice jesu, već nastoji da pokaže dačinjenice moraju biti onakve kakve jesu i da ne bi mogle biti drukčije; međutim, pošto deduktivnodokazivanje jednoga iskaza moraju postojati premise koje same na kraju ne mogu biti dedukovane, odosnovnih premisa jedne nauke zahtevalo se da budu takve da se mogu shvatiti kao po sebi očigledne inužno istinite.

Ova koncepcija o prirodi nauke bila je razumljivo plauzibilna u vreme kada je euklidovskageometrija bila jedini poznati primer sistematizovanog znanja, i nje se i dalje drže mnogi savremenimislioci koji prihvataju verovanje da je "univerzum racionalan", tako da "ne može biti nikakvogreziduuma iracionalnih (to jest, slučajno istinitih) činjenica u čitavoj nauci". Međutim, na svetlostipotonje istorije nauke, takva jedna koncepcija je neodrživa. Jer, nijedna osnovna pretpostavka bilo kojenauke koja se bavi činjenicama nije stvarno po sebi očigledna i napredak istraživanja u svakoj grani

nauke otkrio je da su principi koji su jednom usvojeni kao osnovni morali biti modifikovani ili zamenjenidrugima ako se želelo da principi budu adekvatni novootkrivenoj činjenici. Ovu tezu da su svi takozvaniprvi principi nauke u načelu popravljivi sjajno ilustruje savremeni razvoj u fizici, koja je radikalnorevidirala teorijske pretpostavke koje su nekada smatrane nesumnjivim.

Međutim, takve revizije osnovnih pretpostavki ne mogu se ispravno tumačiti kao znaci "bankrotstva"moderne nauke karakteristika koju često daju mislioci privrženi pogrešnom shvatanju, svojstvenomklasičnom racionalizmu, da, ako nauka ne može garantovati nepokolebljivu izvesnost svojih zaključaka,ona onda ne proizvodi pravo znanje. Takođe, takve revizije nisu dovoljan razlog za neograničeniskepticizam u vezi sa mogućnošću da se dođe do pouzdatog znanja o svetu putem naučnogistraživanja skepticizam koji je opet izazvan neodrživom pretpostavkom da, pošto je svaki zaključaknaučnog istraživanja u principu popravljiv, nijedan takav zaključak u stvari nije trajan prilog zbirupouzdatog znanja. Navešću samo jedan primer koji pokazuje neosnovanost ove poslednje pretpostavke i,u isto vreme, ilustruje kako, pružanjem dobro zasnovanih objašnjenja opaženih pojava, nauka zadovoljavavečitu težnju za sistematskim znanjem i razumevanjem.

Galilej je primetio da, po svemu sudeći, postoji izvesna gornja granica za veličinu takvih životinjakao što je čovek i postavio je pitanje da li su, uprkos tome, ljudi xinovskih razmera mogli nekada hodatipovršinom Zemlje. On je brižljivim eksperimentom pokazao da se jačina jednoga debla menja sanjegovim poprečnim presekom i sa razlogom je pretpostavio da se sproobnost životinjskih kostiju daodole razornom pritisku takođe menja sa površinom njihovih poprečnih preseka. Sa druge strane, težinajedne kopnene životinje (koju njeni udovi moraju nositi) srazmerna je zapremini životinje. Prema tome,jačina životinjskih kostiju srazmerna je kvadratu linearnih dimenzija jedne životinje, dok je težina koju tekosti moraju nositi srazmerna kubu njenih linearnih dimenzija. Sledstveno, postoje određene graniceveličini kopnenih životinja, tako da xinovi čiji bi udovi bili srazmerni udovima običnih ljudi ne bi moglipostojati, pošto bi se takva bića srušila pod svojom sopstvenom težinom.

Galilejev zaključak i pretpostavke na kojima ga je on zasnovao nisu se bitno izmenili, mada su ihistraživanja tokom potonjih triju stoleća prečistila i precizirala. Prema tome, ovaj primer podržava tezuda, uprkos popravljivosti naučnih otkrića, sadržaj nauke nije nepostojani tok mišljenja, već da, naprotiv,nauka može uspeti u svojoj težnji da pouzdato, zasnovano, sistematski objasni bezbroj pojava.

Dobro je na početku podsetiti da je nauka društvena institucija, i da su naučnici članovi jednesamoupravljačke intelektualne zajednice, provećeni traženju istine na način koji je u skladu sastandardima koji su se razvijali i koji su dokazali da su zdravi u jednom neprestanom procesu uzajamnekritike. Mnogi su mislioci pretpostavljali da je objektivnost zaključaka do kojih se u nauci dolaziobezbeđena ako naučnici kao pojedinci reše da ne usvoje nijedan stav koji je imalo sumnjiv i nijeprozračno istinit. Međutim, ljudi obično nisu svesni mnogih skrivenih pretpostavki sadržanih u onome štosmatraju nesumnjivim i često za sebe veruju da ne čine nikakav intelektualni prestup, mada u stvariprećutno usvajaju mnogo štošta lažno.

Prema tome, mada odluke da budemo kritični prema pretpostavkama koje činimo mogu imati izvesnuvrednost, objektivnost nauke nije posledica prvenstveno takvih odluka. Naprotiv, ta objektivnost jeproizvod jedne zajednice mislilaca u kojoj svaki nepoštedno kritikuje saznajne pretenzije drugih. Jer,nijedan naučnik uključen u taj proces kritike nije nepogrešiv i svaki ima svoje osobene intelektualne iliemocionalne sklonosti. Ali, sklonosti su retko iste; i ideje, koje mogu preživeti unakrsnu vatruraznovrsnih kritičkih komentara koje ispaljuje veliki broj nezavisno mislećih duhova, imaju bolje izglededa budu zdrave nego koncepcije za koje se tvrdi da su valjane jedino na osnovu toga što nekomindividualnom misliocu izgledaju po sebi očigledne.

Zatim ću prokomentarisati popularno gledište, koje ponekad dele i naučnici, da naučno istraživanjemora početi prikupljanjem činjenica, da se zatim tako prikupljeni podaci prosejavaju kroz neku vrstulogičkog sita koje, na kraju, pruža jednoznačno (uniljuely) određenu formulaciju o pravilnosti izmeđudogađaja koji se proučavaju. Ali, neadekvatnost ovoga gledišta protaje očigledna čim se setimo da nijelako znati koje bi činjenice trebalo prikupiti za rešavanje jednoga datog problema, kao ni da li je nekanavodna činjenica zaista činjenica.

Na primer, koje bi podatke upravo trebalo prikupiti prilikom istraživanja o uzrocima leukemije? Da lije mesec zaista veći kad je blizu horizonta nego kada je u zenitu? Broj činjenica koje bi se mogle uzeti uobzir ogroman je, i sve one se ne mogu ispitati; a ono što je zabeleženo kao činjenica može biti iluzij.Jasno je, prema tome, da činjenice moraju biti izabrane na osnovu pretpostavki o tome koje su od njihrelevantne za rešavanje datog problema i promatranja se moraju voditi pod uslovima za koje sepretpostavlja da isključuju mogućnost da iskazi o onome što je opaženo (ne) predstavljaju grube greške.Prema tome, svako smisaono prikupljanje činjenica u svrhu naučnog istraživanja kontrolisano jeraznovrsnim pretpostavkama koje mora pružiti naučnik što istražuje, a ne predmet njegovih istraživanja.Naročito, budući da se činjenice ne proglašavaju same relevantnim ili irelevantnim za dati problem,naučnik mora usvojiti bar neku preliminarnu hipotezu o tome kakve su činjenice u vezi sa njegovimproblemom na primer, koji su činioci od bezbroj mogućih uzročno povezani sa pojavom koju onproučava tako da, dok je ne zameni drugom, ova preliminarna hipoteza usmerava njegova istraživanja.

D. PRAKTIČNA VREDNOST NAUKE

Kazimjerž Ajdukjevič, "Naučna perspektiva sveta",str. 111-117.*

U sledećem radu naznačena je linija misli koja je, iako joj nedostaje strogost formulacije, moždaprikladna takva kako stoji za započinjanje rasprave o izvesnim pitanjima s kojima se stalno suočavamokad radimo u svom problemskom krugu, i koja se mogu dovesti bliže rešenju kroz temeljito izlaganje.

Svaki naučni sud i svako naučno pitanje sastavljeno je od pojmova. Ti pojmovi su lingvističkiučvršćeni, i sačinjavaju značenje jezičkih izraza. Sad, značenje izrazâ u nekom jeziku uključuje izvesnekriterije kojih se mora pridržavati u prihvatanju i odbacivanju rečenica sastavljenih od tih izraza ako se neželi vršiti nasilje prema tim značenjima. Ove kriterije ćemo zvati značenjskim pravilima jezika. (U vezi sovim, videti "Jezik i značenje", The Scientific NJorld-Perspective and Other Essays, ..., pp. 35-66.) (...)

Postoje tri vrste značenjskih pravila. Prvoj vrsti pripadaju ona koja zahtevaju bezuslovnu spremnostda se prihvate izvesne rečenice. Upravo ovo se čini, na primer, prvim od značenjskih pravila koje smonaveli (reč je o pravilu identiteta prim. prev). Značenjska pravila prve vrste nazivam aksiomatskimznačenjskim pravilima, pošto se njima specifikuju rečenice jezika koje imaju status aksioma.

Značenjska pravila druge vrste zahtevaju spremnost da se prihvate izvesne rečenice, ne bezuslovno,nego tek pod pretpostavkom da se prihvataju neke druge rečenice. Takva značenjska pravila nazivamdeduktivnim značenjskim pravilima (podvukao prev.), zato što se njima određuju modusi deduktivnogzaključivanja. U jeziku simboličke logike, modus ponens i zamena su primeri ovih modusa zaključivanjauključenih u značenje simbolâ.

Treća vrsta značenjskih pravila zahteva spremnost da se prihvate izvesne rečenice u prisustvuizvesnih podataka iskustva. Takva pravila nazivam empirijskim značenjskim pravilima, pošto se njimaspecifikuju rečenice koje se mogu utvrditi sa izvesnošću, na čisto empirijski način.

Ukupnost značenjskih pravila jezika u konjunkciji s izvesnim podacima iskustva izdvaja izvesnerečenice ovog jezika zajedno sa sudovima koji sačinjavaju njihovo značenje. Na prvom mestu, postojerečenice koje treba da se prihvate prema aksiomatskim značenjskim pravilima, i koje se izdvajajučinjenicom da ih neko ne može odbaciti kao lažne ako im ne prida značenje koje proeduju u jeziku okojem je reč. Na drugom mestu, ima rečenica koje se izdvajaju empirijskim značenjskim pravilima ipodacima iskustva poput onih koje se ne mogu odbaciti uprkos tim činjenicama iskustva bez narušavanjaznačenja koje im pripada u tom jeziku. Treću klasu rečenica koje se izdvajaju sačinjava ukupnost onihrečenica koje se mogu u skladu sa deduktivnim značenjskim pravilima izvesti iz rečenica tako izdvojenihaksiomatskim i empirijskim pravilima.

Ukupnost svih rečenica u datom jeziku koje se izdvajaju na jedan ili drugi od tri gore naznačenanačina pomoću značenjskih pravila tog jezika zajedno s izvesnim podacima iskustva, nazivamoperspektivom sveta (koja odgovara tim iskustvenim podacima) tog jezika.

Ukupnost sudova koji sačinjavaju značenje onih rečenica što pripadaju perspektivi sveta nekog jezika(koja odgovara izvesnim podacima iskustva) zvaćemo perspektivom sveta (koja odgovara tim podacima)pojmovnog aparata od kojeg je izgrađeno značenje izrazâ jezika o kojem je reč.

Rečenice koje pripadaju perspektivi sveta nekog jezika sačinjavaju (u krajnjoj liniji, s izvesnimkvalifikacijama) nesumnjivu komponentu saznanja svakoga ko koristi taj jezik. Rečenice koje namećuaksiomatska značenjska pravila ne mogu ni u kojim okolnostima da se odbace sve dok se koriste u smislukoji propisuje taj jezik. Rečenice nametnute empirijskim značenjskim pravilima često se mogu odbacitibez narušavanja njihovog značenja; ovo, međutim, samo kada nisu prisutni odgovarajući podaci iskustva.U prisustvu takvih podataka iskustva odbacivanje ovih rečenica je moguće jedino ako im neko pridajeznačenje drugačije od onoga koje im pripisuje jezik o kojem je reč. Ove rečenice, koje pripadajuperspektivi sveta jezika do koje se može dospeti do aksiomatskih ili empirijskih rečenica u skladu sadeduktivnim značenjskim pravilima takođe se često mogu odbaciti bez narušavanja njihovog značenja.

Ako se, međutim, prihvate tačno one rečenice koje neko deduktivno značenjsko pravilo usklađuje kaopremise s ovim rečenicama kao zaključcima, pri čemu se potonje ne mogu odbaciti bez narušavanjanjihovog značenja.

U nekom datom jeziku perspektivu sveta usklađenu sa skupom podataka iskustva stoga čine rečenicekoje makar potencijalno sačinjavaju nepokolebljivu komponentu saznanja koja se može steći korišćenjemovog jezika ili njegovog odgovarajućeg pojmovnog aparata. Ovo saznanje, međutim, ne mora da seograničava na one rečenice koje su već dobijene u skladu sa značenjskim pravilima tog jezika; jer onotakođe uključuje rečenice koje, iako se prihvataju na osnovu ranije stečenog udela perspektive sveta, ipaknisu zahtevane (niti zabranjene) nekim značenjskim pravilima tog jezika. Ovoj klasi saznaja pripadaju sverečenice prihvaćene na osnovu induktivnog zaključivanja. Pomoću njega pokušavamo da putemanticipacije sastavimo još nepoznate delove perspektive sveta.

Perspektiva sveta je funkcija dva činioca. S jedne strane, ona zavisi od materijala iskustva, koji jenjegov temelj; sa druge strane, ona zavisi od pojmovnog aparata i značenjskih pravila vezanih za njega.Prvi deo ove tvrdnje je očigledan. Drugi, međutim, nije ništa manje jasan. Promena u pojmovnom aparatuse odražava u promeni u problemima koji se rešavaju na osnovu istih podataka iskustva. Različite naukekoriste različite pojmovne strukture koje se mogu samo delimično podudarati. Ali, čak i jedna te istanauka menja svoj pojmovni aparat tokom svog istorijskog razvoja. Ova promena je, međutim, čestoprikrivena činjenicom da, dok se pojmovi menjaju, reči ostaju iste.

Sve dok se koristi ograničen pojmovni aparat, koji ne isključuje obogaćivanje, može se dospeti, makoliko potpuno da se upotrebljava materijal iskustva, tek do perspektive sveta, ali nikad do potpune slikesveta. Tako, ako neko ograničava svoj pojmovni aparat, i odbacuje izvesne načine njegovogobogaćivanja, on protaje uskogrud i namerno zanemaruje izvesne odlomke slike sveta; takoreći, on sezadovoljava promišljanjem izabrane perspektive sveta.

Sada nam izgleda da nauka kao celina uzima ovaj tok. Ona bira svoj pojmovni aparat duž izvesnihlinija, i odbacuje svako proširenje koje se suprotstavlja ovim linijama. Daćemo primere da potkrepimoovu tvrdnju.

Pojmovni aparat je određen utvrđivanjem značenjskih pravila. (...)Empirijski udeo naučnog pojmovnog aparata nastao je na prirodan način iz pojmovnog aparata

svakodnevnog života. Drugi je, tokom svog razvoja, prošao kroz faze u kojima je njegovo angažovanje uodnosu prema aktualnim podacima iskustva vodilo protivrečnostima koje su poznate pod nazivom čulnihiluzija. (...) LJudi su se, prema tome, oslobađali čulnih iluzija ograničavanjem pojmovnog aparata, što jekao posledicu imalo da je jedan deo potpune slike sveta bio ispušten iz opisa.

Gore rečeno se možda može uopštiti tako što bi se reklo da imamo prola s takozvanim čulnimiluzijama bilo kada sleđenje izvesnih empirijskih značenjskih pravila u prisustvu izvesnih podatakaiskustva neproredno vodi u protivrečnost, ili kada se takva protivrečnost može izvesti iz rečenicanametnutih podacima iskustva pomoću aksiomatskih i deduktivnih značenjskih pravila često takođepomoću induktivnih hipoteza. U ovom drugom slučaju, protivrečnost bi se mogla izbeći odbacivanjemhipoteze bez potrebe ma kakvog sužavanja pojmovnog aparata i empirijskih značenjskih pravila. Ako se,međutim, u takvim slučajevima ne vide instantia contraria (suprotni primeri prim. prev.) protiv tehipoteze, nego se umesto toga govori o "čulnoj iluziji", ovo pokazuje da se u tim slučajevima nekoodlučio za promenu empirijskih značenjskih pravila, pa time i pojmovnog aparata.

(...)Ovo neprestano i protepeno recipročno prilagođavanje "činjenicâ teorijama" određivalo je potpunu

izvornu upotrebu jezika, koji je isprva bio povezan na jednostavan i naivan način za materijal iskustva, zafluktuisanje. neko bi se ubrzo našao u teškoćama ako bi pokušao da specifikuje empirijska značenjskapravila u skladu s kojima se izvesna osoba orijentiše u svojoj upotrebi jezika. Ovo, međutim, nipošto nepovlači da bi jezik, koji u skladu sa samim pojmom jezika, mora biti nedvosmisleno određen svojimrečnikom, svojom sintaksom i svojim značenjskim stipulacijama, mogao ne proedovati empirijskaznačenjska pravila. Nemogućnost specifikovanja empirijskih značenjskih pravila što važe za jezik kojikoristi pojedinac pokazuje tek da se ova upotreba jezika koleba između različitih jezika.

Iz ovoga što smo rekli protaje jasno da, kada razmotrimo ljudski napor da se stekne znanje, umestočoveka smeštenog, da tako kažemo, ispred hrpe činjeničkog materijala sa zadatkom njegovog obrađivanjapomoću neke teorije, on je pre u položaju traganja za pojmovnim aparatom, jer je to jedino što može datipovod empirijskim rečenicama a pomoću njega on dobija tek izvadak potpune slike sveta, dobija,takoreći, perspektivu sveta, koja treba da zadovolji izvesne uslove. Sugerisali smo konsistentnost isistematski red kao dva takva uslova, kojima nesumnjivo treba dodati mnoge druge. Ono što sam rekaoodnosi se kako na svakodnevno, tako i na naučno saznanje.

Stoga smo tvrdili da nauka promišljeno ograničava svoj pojmovni aparat, te među mnogim mogućimpojmovnim aparatima teži ka jednom posebne vrste, čime se nauka odriče potpune slike sveta i umestotoga cilja na samo jednu perspektivu sveti pored koje postoje mnoge druge.

(...)Tako bi tu postojala iznad i protiv jedan drugog dva suprotstavljena suda o istinitosti perspektive

sveta. Svaki od njih je i sâm deo perspektive sveta. Sada epistemolog na sebe preuzima ulogunepristrasnog sude. Kojoj će od ove dve perspektive on priznati prednost s obzirom na istinu? Je li,međutim, epistemolog istinski nepristrastan sudija? Nije li on takođe zatvoren u pojmovni aparat koji munameće njegovu perspektivu sveta? Čak ni epistemolog ne može govoriti bez jezika, ne može misliti bezpojmovnog aparata. On će stoga doneti svoju odluku u pogledu istine na način koji odgovara njegovojperspektivi sveta.

Prema tome, epistemolog nije pogodan za ulogu nepristrasnog sude u borbi između dve perspektivesveta za naslov istine. Sledstveno tome, on ne treba da zahteva pretpostavljanje ove uloge. Umesto togaon sebi treba da postavi drugačiji zadatak. On treba da obrati pažnju napromene koje se zbivaju upojmovnom aparatu nauke i u odgovarajućim perspektivama sveta, i treba da traga za osiguravanjemmotivâ koji će proizvesti ove promene. Možda ovaj niz perspektiva sveta dopušta da se shvata kao ciljnousmeren proces koji napreduje kao da neko svesno želi da dostigne cilj pomoću tog niza. Zadatakuključen u takvo shvatanje istorije nauke sačinjava uverljivo jezgro duhovnonaučnog (kulturnoteorijskog)razumevanja istorije nauke.

Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 3-4.

Možda najočiglednija karakteristika nauka, a nesumnjivo ona koja je dobila najveći publicitet, jestepraktična kontrola nad prirodom koju pruža nauka. Bilo bi predugačko iznositi velike doprinose naučnogistraživanja ljudskom blagostanju, pa čak i pomenuti glavne grane tehnologije, kao što je medicina, kojesu se koristile napretkom u fundamentalnom teorijskom i eksperimentalnom ispitivanju. Dovoljno jenapomenuti da je primenjena nauka preobrazila lice Zemlje i stvorila našu Zapadnu civilizaciju.

Pošto ljudi bez naučnog obrazovanja ili teorijskih interesa mogu najlakše shvatiti upravo tehnološkeplodove naučnog ispitivanja, za većinu ljudi je praktična vlast nad prirodom, koja često sledi izfundamentalnih istraživanja, glavno opravdanje za nauku. Zaista, zbog toga što teški finansijski troškovivođenja naučnog istraživanja danas moraju u velikoj meri biti plaćeni iz javnih fondova, mnogi naučniciskoro isključivo naglašavaju praktične koristi koje treba očekivati od bazičnih istraživanja kada opisujuprirodu nauke širokoj publici koja mora, na kraju, da podnese glavni deo troškova.

Pa ipak, mada za sada ne bih potcenjivao značaj nauke kao izvora boljih i razvijenijih tehnologijakoje doprinose unapređenju ljudskog života, ipak verujem da je koncepcija nauke kao zlatne guske kojabeskrajno proizvodi praktična sredstva kontrole nad prirodom bila prenaglašena na štetu drugih njenihstrana. Zacelo nije tačno da je stvaranje korisnih dobara i usluga jedini, pa čak ni glavni, motiv kojipokreće ljude da se bave naučnim istraživanjem; i kada se takav motiv učini centralnim, stvara se veomakriva slika i o složenim ciljevima nauke i o njenoj stvarnoj istoriji.

Štaviše, takvo isticanje teži da proizvede društveno opasnu sliku o naučniku kao nepogrešivomčudotvorcu koji mora da ima sigurno rešenje za sve ljudske nedaće. Niti bi se smela previdetirasprostranjena tendencija da se naučni poduhvat učini inherentno odgovornim za praktične upotrebe zakoje se naučna otkrića ponekad koriste jedno nesumnjivo neosnovano pripisivanje koje može dovesti do

pogoršavanja nauke, ali koje izgleda prihvatljivo kada se nauka identifikuje sa njenim tehnološkimplodovima.

Filip Frank, "Sadašnja uloga nauke", str. 6-7.

I. ... Na taj način, problem "čoveka i prirode" protepeno vodi interakciji između filozofije nauke ipolitičke filozofije ili, ako hoćemo da govorimo uopštenije i apstraktnije, između teorijske i praktičnefilozofije.

Istorijska i sociološka istraživanja pokazuju da su svi do sada uspostavljeni oblici vladavine,svetovni i duhovni, pokazivali naklonost prema onim izlaganjima nauke koja su izgleda podržavala nekapravila ljudskog ponašanja. Pristrasnost organizovane moći prema izlaganjima nauke ispoljava se naveoma vidljiv način u protupcima "totalitarnih" oblika vladavine, kao što su nemački nacionalsocijalizam,sovjetski komunizam i, na blaži način, u istalijanskom fašizmu. Ali, kada se naš pogled izoštrio,primećujemo da su, u manjoj meri, veze između politike, nauke i filozofije takođe vidljive i u akcijama"demokratskih" oblika vladavine. Ove se veze javljaju pod imenom "informacije" ili "propagande". Onesu bile most između liberalnog hrišćanstva i političke demokratije. Uopšte uzev, nove naučne teorije su serevnosno upotrebljavale kao podrška starim političkim i religioznim verovanjima. Katolička crkva,međutim sa svojom starom tradicijom logičke i racionalne misli, uvek je odbijala da se služipromenljivim pomodnim teorijama da bi podržala istine koje je dokazala njena "večita" filozofija.

II. Prirodna nauka je uticala na čovekovo mesto u prirodi na dva načina, koje možemo kratko zvatitehnološkim i filozofskim. Oba uticaja su praktična; ona ukazuju na put ljudskom ponašanju. Prvi načinne zavisi od religioznih i političkih verovnja. Komunistički, fašistički i demokratski oblici vladavine voleatomsko oružje; svima njima potrebna je obična nauka. Ako se, međutim, ta nauka protumačimaterijalistički, ona može podržati komunizam; ako se protumači antimaterijalistički (idealistički), onamože podržati fašizam. Na taj način nauka utiče na ljudsko ponašanje putem filozofskog tumačenja. Ovajuticaj je neproredniji nego uticaj putem tehnoloških rezultata. Podržavanjem jednog specifičnog oblikavladavine, neproredno se može izdejstvovati zapovest za lansiranje hidrogenske bombe, dok izmišljanjebilo koje bombe stvara samo mogućnost za njeno lansiranje. Tako uviđamo logičkim i istorijskimdokazivanjem da jedna naučna teorija može biti različito filozofski protumačena. Ajnštajnova teorijarelativiteta bila je tumačena u prilog idealizma, materijalizma, skepticizma itd. Teorija kvanta bila jetumačena kao da podržava subjektivizam, idealizam, ali takođe i pozitivizam i empiricizam..

PRAGMATIČKA KRITIKA NAUKE

Čarls Sanders Pers, Sabrani spisi, 5.511-516.

5.511. Ova razmatranja navode se, sasvim prirodno, da pomenem jednu drugu karakterističnuosobinu pristalice Kritičke zdravorazumske škole koja ga izdvaja od stare škole. On, naime, misli danesumnjiva verovanja ukazuju na donekle primitivan način života i da, mada ona nikada ne protajusumnjiva ukoliko naš način života ostaje život donekle primitivnog čoveka, ipak kako razvijamostupnjeve samokontrole nepoznate tome čoveku, niču prilike za akciju u odnosu na koje prvobitnaverovanja, ako se protegnu na njih, nemaju dovoljno autoriteta. Drugim rečima, prerastamo primenljivostinstinkta nipošto ne sasvim, već u našim najvišim aktivnostima. Slavni škotski filozofi živeli su iizumrli pre nego što se ovo moglo razumeti kako valja.

512. Doctor Y. Šta mislite pod "donekle primitivan"? I kakvim rasuđivanjem može jedno sumnjivotvrđenje o iskustvu protati nesumnjivo?

Pragmaticist. Oštroumno pitanje, pošto su neka naša verovanja, koja izgledaju isto tako nesumnjivakao i bilo koja druga, takve prirode da bi teško mogla obuzeti duh, recimo, neandertalskog čoveka, a ni ukom slučaju nam ne bi mogla biti preneta od prvih svesnih životinja. Prema tome, Zdravorazumska školamora da se uhvati ukoštac sa teškoćom da ako uopšte ima nesumnjivih verovanja, ta su verovanja moralanastajati; a za vreme toga procesa nisu mogla biti nesumnjiva verovanja. Pa ipak, ne vidim nikakvog

razloga da se misli da su verovanja koja su bila sumnjiva postala nesumnjiva. Svaki pitomi kućni passtekao je verovanja koja očigledno nemaju nikakvu primenu u njegovom divljem stanju; pa ipak, čvrstosam ubeđen da niko nije primetio da je vaš obučeni pas prošao kroz period skepticizma u vezi s timverovanjima. Sve govori u prilog pretpostavci da se najpre javilo verovanje, a sproobnost sumnjanjamnogo kasnije. Sumnja obično, možda uvek, niče iz iznenađenja, koje pretpostavlja ranije verovanje; aiznenađenja se javljaju sa novom okolinom. Hoću samo da dodam da mada precizno rasuđivanje oodređenoj iskustvenoj sumnji ne bi moglo potpuno raspršiti sumnju, kao što ni akcija konačnihkonzervativnih sila ne bi mogla zadržati jedno telo u neprekidnom stanju mirovanja, ipak neodređenost(vagueness), koja se ne može ukloniti iz logičke oblasti kao ni trenje iz mehanike, može imati to dejstvo.

513. Kao što sam rekao, moderno priznanje evolucije mora razlikovati Kritički stav razuma od stareškole. Moderna nauka, sa svojim mikroskopima i teleskopima, sa svojom hemijom i elektricitetom, i sasvojim sasvim novim sredstvima za život, stavila nas je u sasvim drugi svet; bezmalo kao da je prenelanašu rasu na drugu planetu. Neka stara verovanja nemaju nikakvu primenu izuzev u proširenom smislu i utakvom proširenom smislu ona su katkad sumnjiva i podložna umesnoj kritici. LJudi osećaju žestokupotrebu da strogo kritikuju pre svega normativne nauke, estetiku, etiku i logiku, u njihovom odnosuprema novom svetu koji je stvorila nauka. Na žalost, koliko je velika, ova je potreba toliko i nesvesna. Zlase priznaju na izvestan površan način; ali nikada nikome ne pada na pamet da proučavanje estetike, etike ilogike može biti od ozbiljnog značaja, zato što te nauke svi shvataju, izuzev onih koji ih najdubljeproučavaju, na stari način. Za moju sadašnju svrhu od značaja je samo da bacim pogled na to stanje stvari.Neophodan novi kriticizam mora znati na čemu stoji; naime, na verovanjima koja ostaju nesumnjiva; imlade pristalice Kritičkog zdravog razuma pune intelektualne snage koja žudi za zadatkom za koji mogudostojno žrtvovati svoje živote bez ohrabrenja, nagrade, priznanja ili slave (i ja verujem da takvih mladihljudi još ima) mogu u ovoj oblasti naći ono što im srce želi.

514. Pa ipak, treća karakterisitčna osobina pristalice Kritičke zdravorazumske škole jeste da onvisoko ceni sumnju. Za njega se skoro može reći da gaji sacra fames prema njoj. Samo, njegova glad sene može utoliti papirnatim sumnjama: on mora imati ili težak i plemenit metal ili verovanje.

On spremno priznaje da se ono što je jednoga dana bilo nesumnjivo često idućega dana pokazivalolažnim. On prihvata apstraktan stav da to može biti slučaj sa svim verovanjima kojih se drži. On stvarnone može dopustiti da bi to mogao biti slučaj sa svima njima; ali se ovde on gubi u neodređenimbesmislenim protivrečnostima.

515. Doctor Y. Mogu li nesumnjivi stavovi biti dokazivi?Pragmaticist. Nesumnjivi stavovi moraju biti polazne premise ili se, bar, moraju prihvatati bez veze

sa preciznim dokazima. Jer, ono što je nesumnjivo ne dokazuje se; i nijedan precizan empirijski argumentne može od njegovog zaključka potpuno otkloniti racionalnu sumnju.

516. Pa ipak je tačno da uvek kada se baci kritički pogled na neko od naših osnovnihverovanja recimo, na verovanje u red u prirodi čini se da se duh u isti mah neodređeno gradi kao da ima razloge da veruje u njega. Sniva se o induktivnom dokazu. Zamišlja se da verovanje proizlazi iznečega što liči na induktivni dokaz koji je zaboravljen. Vrlo verovatno da je tako, u jednom smislutermina "induktivni proces" koji je tako uopšten da uključuje nekontrolisanu misao. Ali, ovo priznanjemora biti praćeno nedvosmislenim poricanjem da je nesumnjivo verovanje inferencijalno (izvedenozaključivanjem prim. prev.) ili "usvojeno". Ono naprosto ostaje postojano kao što je uvek bilo. To seuopšte ne kosi sa teorijom da je u psihološkom procesu njegovoga razvoja, pojava ličnih iskustava, takvihkakva su se predviđanjem iz njega mogla izvesti, bila neophodan činilac, dok je izvorna mogućnostverovanja-navike morala biti korelativan činilac. Sve ovo je, takođe, sasvim u skladu sa neophodnošću dase kritikuju obične aksiome rasuđivanja i morala, isto kao i uobičajeno razvijeni ideali, čim se oni tolikoprošire da protanu primenljivi na novi svet koji je nauka stvorila.

VERODOSTOJNOST, ISTINA I ZNAČENJE U NAUCI VERODOSTOJNOST NAUČNE METODE

Herbert Fajgl, "Naturalizam i humanizam", str. 12.

2. Berodostojnost ili zadovoljavajući stepen potvrđenosti (Reliability, or Sufficient Degree ofConfirmation). Ovaj drugi kriterijum naučnog saznanja omogućava nam da razlikujemo ono što se običnonaziva "golim mišljenjem" (ili, još gore, "praznoverjem") od saznanja (dobro potkrepljenog verovanja).Možemo ga uzeti kao nešto čime razgraničavamo naučno od nenaučnog saznanja (knonjledge-claims).Očigledno, nasuprot prvom kriterijumu, ovde imamo razliku u stepenu. Nema odsečne demarkacionelinije između dobro potvrđenih naučnih zakona, teorija ili hipoteza i malo osnovanih slutnji i probnihideja (ideas-on-trial) koje se na kraju mogu ili uključiti u korpus naučnog saznanja ili odbaciti kaonepotvrđene. Pretenzije na istinu (truth-claims), koje odbacujemo kao "praznoverice" i, uopšte, kaosudove zasnovane na brzopletom uopštavanju ili neuverljivoj analogiji (ako zadovoljavaju kriterijumproverljivosti), razlikuju se od onoga što usvajamo kao "naučnu istinu" krajnje niskim stepenomverovatnoće koji im mogu dati raspoloživa svedočanstva. Astrologija i alhemija, na primer, nisu faktičkibesmislene, već se smatraju lažnim usled toga što sva raspoloživa svedočanstva govore neodoljivo protivnjih. Moderne tehnike eksperimentisanja i statističke analize predstavljaju najmoćnija oruđa kojimaraspolažemo za razlikovanje između slučaja i zakona i stoga najbolja sredstva za povećanjeverodostojnosti saznanja.

M. R. Koen, Razum i priroda, str. 83-86.

§ 11. Ideal naukeNauka se može razlikovati od običnog zdravorazumskog znanja strogošću kojom sve druge obzire

podređuje stremljenju idealu sigurnosti, tačnosti, opštosti i sistematičnosti.(A) Sigurnost (certainty) - očita izvesnost (evidence) i dokaz (proof)

Obično ljudsko znanje prepuno je proizvoljnih i oprečnih mišljenja. Na ova mišljenja se čovek nemože osloniti ako želi da izbegne pogreške i zablude koje nam prete na našem putu. Nauka je, premaopštem priznanju, napor da se odstrane neosnovana mišljenja i da se utvrde stavovi koje podupire očitaizvesnost ili dokaz. Ovo se obično izražava tako što se kaže da nauka teži saznanju koje je sigurno.

Reč sigurno u ovoj vezi nesrećna je usled zbrke između njenih logičkih i psiholoških značenja.Psihološki ona označava jedno emocionalno stanje, kao kada kažemo da smo sigurni da će samo oni kojeje krstila naša crkva otići na nebo, da će Zemlja propasti ako se ne suzbiju pomodne jeresi, ili da će secivilizacija srušiti ako se naše davnašnje zastarele ustanove odmah ne ukinu. Sigurnost u ovome smislunije nikakva garancija istinitosti, jer se drugi osećaju podjednako sigurni u sasvim suprotno.

Naša psihološka sigurnost nas zaista tako često sprečava da čak počnemo da težimo ka istini, da jeumesno pomisliti da osećanje sigurnosti često nije ništa drugo do naša nesproobnost da zamislimosuprotno od onoga u šta slučajno verujemo. U ovome smislu nema tako velike sigurnosti kao što jesigurnost zasnovana na potpunom nepoznavanju razmatranja koja sa podjednakom snagom dokazujusuprotno. Tako ljudi pokazuju veću sigurnost u vezi sa složenim i nedokučivim pitanjima politike ireligije nego u vezi sa prostijim i proverljivijim predmetima kojima su provetili duge stude kaoprofesionalni eksperti. Osećanje sigurnosti ili ubeđenja proizvode u nama i jezički oblici. Jezgroviteprolovice, čaroban način izražavanja pesnika i jezgrovite primedbe mudraca ili proroka otuda običnouspevaju da budu ubedljive. Ali, razmišljanje otkriva da se direktno suprotna gledišta mogu izraziti istotako upečatljivo. Pogledajte apsolutnu sigurnost sa kojom su ljudi objavili da je priroda sva živa, da jedobar život život u skladu sa prirodom, da godine brzo prolaze, da je sloboda nešto za čim svi ljudi žude,da običan čovek mora biti poslednji sudija itd. Kako je lako tvrditi da je priroda najvećim delom inertna imrtva, da dobar život zavisi od naše kontrole nad našim prirodnim impulsima, da se godine otežu ubeskraj, da je sloboda upravo ono što ljudi ne mogu da podnesu i da običan čovek uvek sledi ono što muje neko sugerisao. "Opreznost je majka mudrosti" isto je tako ubedljivo kao "Izgubljen je onaj kojiokleva".

Ni osećanje sigurnosti oličeno u slaganju mišljenja kroz vekove nije garancija istine. Treba samo dapomislimo na sigurnost čovečanstva u vezi sa astrologijom, postojanjem veštica ili sa nemogućnošću da

ljudi hodaju suprotnom stranom Zemlje. Ni širina ni jačina osećanja kojim se neki stav zastupa negarantuje njegovu istinitost.

Sigurnost koju nauka teži da proizvede nije psihološko osećanje u vezi sa nekim datim stavom, većlogička osnova na koju se može postaviti polaganje prava na istinitost. Nesumnjivo, ako na istinu negledamo prosto kao na jedno neproredno svojstvo jednog tvrđenja po sebi, već kao nešto što se morapovezati (to do njith) sa onim što dotično tvrđenje znači ili implicira, onda se sumnje u istinitost jednogadatog stava mogu ukloniti jedino očitom izvesnošću koja obuhvata njegov odnos prema drugimstavovima sa kojima je on neraskidivo povezan. U svakom slučaju, možemo opravdato reći da nauka težida ukloni sumnje ili reši sporove između suprotstavljenih gledišta pokazujući da je dati stav jedini stavkoji je logički održiv ili da je bar bolje zasnovan nego njegova predložena alternativa. Ali, nauka toprotiže paradoksalnom ili herojskom metodom dovođenja u pitanje svega što se može dovesti u pitanje ina taj način izgleda da uništava psihološku sigurnost.

Čovekova sproobnost da dovodi u pitanje ono što je od detinjstva bio učen ili navikavan da usvajazaista je veoma ograničena ako se društveno ne neguje i uvežbava. Veoma je redak pojedinac koji možesamostalno da vidi stvari i da veruje svome sopstvenom iskustvu ili razumu tako da dovodi u pitanjegledišta koja su opšteusvojena. Za tipično muslimansko dete odraslo u centralnoj Arabiji nije mogućanikakva stvarna sumnja u to da je Alah istinski bog, a Muhamed njegov prorok. Tek kada njegovazajednica prestane da bude homogena, kada dođe u dodir sa onima koji ne veruju u Muhameda, tek ondasumnja može uhvatiti korena i početi da cveta. Tako putnici, trgovci pustolovi, kosmopolitski gradovi imešanje ljudi koji imaju različite tradicije, igraju predominantnu ulogu kao kvasac u intelektualnomživotu čovečanstva.

Pošto je stanje sumnje veoma neprijatno, zajednice pokušavaju da ga se na različite načine oslobode,ismevanjem, nasilnim potiskivanjem i slično. Naučna metoda nastoji da savlada sumnju gajeći je ibodreći je da raste dok ne protigne svoje prirodne granice i ne može dalje rasti. Trezveno razmišljanjeuskoro pokazuje da se mada ima veoma malo stavova koji su po sebi apsolutno nesumnjivi, mogućnostsistematske istine ne može poreći.

Metoda sistematskog logičkog dokaza, koja čini suštinu matematičke i egzaktne nauke, postala jemoguća kada su Grci, kao Tales i Pitagora, otkrili način da stavove dedukuju iz aksioma ili iz prostihprincipa koji su izgledali nesumnjivi.1 Logičke posledice tih principa bile su primenjene u optici,astronomiji, mehanici poluge, hidrostatici itd. Ova vera u samoočiglednost principa kojima nije potrebannikakav dokaz bila je moguća sve dok se zaista nije našao neko ko bi predložio moguće alternative timprincipima. (Dogmatski skepticizam Pirona i Seksta Empirika, budući da je napadao čitavo saznanje, bioje praktično neprimenljiv i teorijski jalov.) Ali je moderna nauka pobudila stvarne sumnje u pogleduEuklidovih aksioma time što je predlagala inteligibilna alternative i ovaj protupak bio je plodonosan i ufizici kao i u geometriji.

Zaista za nauku se obično kaže da je započela svoju izrazito modernu karijeru sumnjom u jasnu isvetu istinu (potkrepljenu svedočanstvom naših čula) da se Sunce i zvezde kreću oko Zemlje. Zatim jenastavila da sumnja i da proglašava lažnim ili besmislenim tako tradicionalno samoočigledne stavove kaošto su stavovi da se priroda plaši praznine, da priroda ne čini skokove i čak da pravi deo nikad ne možebiti jednak celini.

Ali, ako na taj način podozreva u samoočigledne principe, kako nauka može išta dokazati? Kakomožemo doći do sigurnog znanja ako ništa nije inherentno sigurno?

Odgovor je da stvarna sumnja u bilo koji stav znači da smatramo da neki drugi stav može biti istinit,a to uključuje pretpostavku jednog složenijeg stava koji sadrži dve alternative. Tako matematičarevasumnja u Euklidov protulat o paralelnim pravama ne samo da ostavlja nedirnutom demonstrativnusigurnost da, ako je taj protulat dat, euklidovske teoreme moraju slediti, već nas takođe vodi široj istini uoblasti matematike, naime, istini da postoji nekoliko alternativnih mogućnosti u pogledu paralelnih prava

1 Možda je Euklid aksiome smatrao konvencijama: Neka se ovo pretpostavi, a ostalosledi nužno. Ali, čak i on smatra da su rezultati geometrijskog dokaza istiniti u fizičkomsvetu.

i da se logičke posledice mogu dedukovati iz svake od njih. Mi smo izgubili poverenje u apsolutnufizičku istinitost Euklidovog protulata o paralelnim pravama, ali se polje mogućnosti proširilo. Na tajnačin Euklidova geometrija nije stvarno uništena. Kao grana čiste geometrija ona ostaje validna, a kaofizička hipoteza uvidelo se da su joj potrebna izvesna bliža određenja. Slično tome, modernane-njutnovska mehanika ne dokazuje da je njutnovska fizika pogrešna, već jedino da se izvesna bližaodređenja moraju dodati njutnovskim stavovima da bi ovi postali adekvatni opisi prirode.

Dok je nauka na taj način rešena da dovede u pitanje svaki stav u koji ima smisla proumnjati time štopokazuje da je njegova alternativa moguća, ona je, svojom pretpostavkom da istina postoji, i svojimoslanjanjem na logiku, sušta suprotnost dogmatskom skepticizmu, koji teži da porekne istinu svihstavova. Apsolutna univerzalna sumnja ne može se dosledno sprovesti do kraja. Ne možemo, naravno,pobiti skepticizam koji nije ništa drugo do proizvoljna odluka da se ni u šta ne veruje. Pobiti se mogujedino tvrđenja. Ako skeptik smatra da tvrdi nešto, a ne tome suprotno, on usvaja zakone identiteta iprotivrečnosti i ideal logičkog dokaza.

Đ. PROBLEM ISTINE U NAUCI

Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 224-226.*

VIIIZahvaljujući Tarskijevom radu, ideju objektivne ili apsolutne istine to jest, istine kao

korespondencije sa činjenicama izgleda da s poverenjem danas prihvataju svi koji je razumeju. Teškoćada se ona razume izgleda da imaju dva izvora: prvo, kombinaciju krajnje jednostavne intuitivne ideje sizvesnom količinom složenosti u izvršenju tehničkog programa kojem daje povod; drugo, širokorasprostranjenu, ali pogrešnu dogmu da bi zadovoljavajuća teorija istine morala biti teorija istinitogverovanja ili dobro zasnovanog, ili racionalnog verovanja. Zaista, tri suparnice kore-spondencijalneteorije istine teorija koherencije, koja zamenjuje konsi-stentnost za istinu, teorija evidencije, kojazamenjuje "poznato da je istini-to" za "istinito", i pragmatička ili instrumentalistička teorija, kojako-risnost zamenjuje za istinu sve su ovo subjektivne (ili "epistemičke") te-orije istine, nasuprotTarskijevoj objektivnoj (ili "metalogičkoj") teoriji. One su subjektivne u smislu da sve one potiču iztemeljne subjektivističke pozicije koja znanje može shvatiti jedino kao posebnu vrstu mentalnog stanja, ilikao dispoziciju, ili kao posebnu vrstu verovanja, koju karakteriše, na primer, njegova istorija ili njegovodnos prema drugim verovanjima.

Ako počnemo od našeg subjektivnog iskustva verovanja, i tako gledamo na znanje kao na posebnuvrstu verovanja, tada možda na istinu to jest, na istinito znanje zaista moramo gledati kao na neku čak i posebniju vrstu znanja: kao na ono koje je dobro zasnovano ili opravdato. Ovo bi značilo da treba dapostoji neki manje ili više efektivan kriterijum, makar i pristra-stan, dobre zasnovanosti; neki simptompomoću kojeg se razlikuje iskustvo do-bro zasnovanog verovanja od drugih iskustava verovanja. Može sepokazati da sve subjektivne teorije istine teže za takvim kriterijumom: one pokušavaju da istinu definišu upojmovima izvorâ ili porekla naših verovanja,10 ili u pojmovima naših operacija provere, ili nekog skupapravila prihvatanja, ili jednostavno u pojmovima kvaliteta naših subjektivnih uverenja. Sve one kažu,manje ili više, da je istina ono što opravdato verujemo ili prihvatamo, u skladu s izvesnim pravilima ilikriterijima, o poreklu ili izvorima našeg znanja, ili o pouzdatosti, ili stabilnosti, ili biološkom uspehu, ilisnazi uverenja, ili nemogućnosti da se misli drugačije.

Teorija objektivne istine vodi veoma različitom stavu. Ovo može da se vidi iz činjenice da nam onadopušta da izričemo tvrdnje kao što je sledeća: teorija može biti istinita čak i ako niko ne veruje u nju, pačak i ako nemamo nikakvog razloga da je prihvatimo, ili da verujemo kako je istinita; a neka druga teorijamože biti lažna iako imamo srazmerno dobre razloge da je prihvatimo.

10 V. moj Uvod u ovu kwigu "On the Sources of Knowledge and of Ignorance".

Jasno, ove tvrdnje bi izgledale samoprotivrečne sa gledišta svake subjektivne ili epistemičke teorijeistine. Ali, unutar objektivne teorije istine, one ne samo da su konsistentne, nego i sasvim očiglednoistinite.

Slična tvrdnja koju bi objektivna teorija korespondencije učinila sa-svim prirodnom jeste sledeća: čaki ako pogodimo istinitu teoriju, po pravi-lu ćemo samo nagađati, a takođe može biti nemoguće da znamoda jeste istinita.

Tvrdnju poput ove izrekao je, po prilici prvi put, Ksenofan,11 koji je živeo pre 2.500 godina; štopokazuje da je objektivna teorija istine zaista vrlo stara nastala je pre Aristotela, koji ju je takođezastupao. Ali je tek s Tarskijevim radom otklonjena sumnja da objektivna teorija istine kaokore-spondencije sa činjenicama može biti ili samoprotivrečna (zbog paradoksa lažljivca), ili prazna (kaošto je sugerisao Remzi), ili jalova, ili najmanje makar redundantna, u smislu da možemo bez nje (kao štosam nekada i sâm mislio).

U svojoj teoriji naučnog progresa možda sam mogao bez nje, sve do neke granice. Od Tarskog,međutim, ne vidim više nijedan razlog zašto treba da pokušavam da je izbegnem. A, ako želimo daosvetlimo razliku između čiste i primenjene nauke, između traganja za znanjem i traganja za moći ilimoćnim instrumentima, tada ne možemo bez nje. Jer je razlika to što nam je, u traganju za znanjem, ciljda nađemo istinite teorije, ili makar teorije koje su bliže istini od drugih koje bolje odgovarajučinjenicama; dok nam u traganju za teorijama koje su samo moćni instrumenti za izvesne svrhe sasvimdobro, u mnogim slučajevima, služe teorije za koje se zna da su lažne.12

Tako je jedna velika prednost teorije objektivne ili apsolutne istine ta što nam dopušta dakažemo sa Ksenofanom da tragamo za istinom, ali možda ne znamo kada smo je našli; da nemamo kriterijum istinitosti, ali smo ipak vođeni idejom istine kao regulativnim principom (kao što su mogli dakažu Kant i Pers); i da, iako nema opštih kriterija pomoću kojih možemo prepoznati istinu postoji neštopoput kriterija progresa prema istini (kao što ću sada objasniti).

Status istine u objektivnom smislu, kao korespondencije sa činjenicama, i njena uloga kaoregulativnog principa, može se uporediti sa položajem planinskog vrha koji je neprestano, ili gotovoneprestano, obavijen obla-cima. Planinar može imati ne samo teškoće da stigne do njega on može neznati kada dospeva do njega, zato što može ne biti u stanju da načini razliku, u oblacima, između glavnogvrha i neke sporedne čuke, Ipak, ovo ne pogađa ob-jektivno postojanje tog vrha, a ko nam planinar kaže:"Ponešto sumnjam da li sam dospeo do prâvog vrha", tada on može, po implikaciji, priznati objektiv-nopostojanje tog vrha. Sama ideja greške, ili sumnje (u njenom normalnom neprorednom smislu) povlačiideju objektivne istine koju možemo ne uspeti da dostignemo.

Iako može biti nemoguće da planinar ikad bude siguran da je dostigao vrh, često će mu biti lako dashvati da ga nije dostigao (ili da ga još nije dostigao); na primer, kada je odstupio pred zastrašujućimzidom. Slično tome, biće slučajeva kada smo sasvim sigurni da nismo dostigli istinu. Tako, dokkoherencija, ili konsistentnost, nije kriterijum istine, prosto zato što čak i dokazano konsistentni sistemimogu biti činjenički lažni, nekoherentnost ili inkonsistentnost upravo utvrđuju lažnost; tako, ako imamosreće, možemo otkriti inkonsistentnosti i upotrebiti ih da bismo utvrdili lažnost neke od naših teorija.13

ZNAČENJE I VERIFIKACIJA

Persi Brixmen, Logika moderne fizike, str. 5-7.

Novi stav prema pojmovima sasvim je drukčiji. Možemo ga ilustrovati razmatranjem pojma dužine:šta razumemo pod dužinom jednog objekta? Mi očigledno znamo šta razumemo pod dužinom akomožemo reći koliko je dugačak bilo koji objekat, a fizičaru ništa više nije ni potrebno. Da bismo utvrdili

11 V. Uvod, p. 26. i gl. 5, p. 152f., supra12 V. raspravu o "drugom gledištu" (nazvanom "instrumentalizam" u gl. 3, supra.13 V. rad Alfreda Tarskog, "The Semantic Conception of Truth", in: Philosophy and

Phenom. Research, 4, 1943-4, pp. 341 ff. (Cp. posebno odeqak 21.)

dužinu nekog objekta, treba da izvršimo izvesne fizičke operacije. Prema tome, pojam dužine je utvrđenkada se utvrde operacije kojima se dužina meri i ništa više. Uopšte, bilo koji pojam za nas ne znači ništaviše do skup operacija; pojam i odgovarajući skup operacija su sinonimi. Ako je pojam fizički, kao što jeto slučaj sa dužinom, operacije su aktualne fizičke operacije, naime, operacije kojima se meri dužina; aako je pojam mentalni, kao što je slučaj sa pojmom matematičkog kontinuiteta, operacije su mentalne,naime, operacije kojima određujemo da li je jedan dati agregat veličina kontinuiran. Ovim ne želimo dakažemo da postoji odsečna podela između fizičkih i mentalnih pojmova, niti da jedna vrsta pojmova nesadrži uvek neke elemente drugih vrsta; ova klasifikacija pojmova nije od značaja za naša daljarazmatranja.

Moramo zahtevati da skup operacija ekvivalentan nekom pojmu bude jedinstven skup, jer inačepostoji mogućnost dvosmislenosti u praktičnoj primeni koju ne možemo dozvoliti.

Primenjujući ovo shvatanje "pojma" na apsolutno vreme, ne razumemo značenje apsolutnog vremenaako ne možemo reći kako treba odrediti apsolutno vreme bilo kog konkretnog događaja, tj. ako nemožemo da izmerimo apsolutno vreme. Mi sada samo treba da ispitamo neke od mogućih operacijakojima merimo vreme da bismo videli da su sve takve operacije relativne. Zbog toga prethodni stav daapsolutno vreme ne postoji zamenjujemo stavom da apsolutno vreme ništa ne znači. I tvrdeći to nekažemo ništa novo o prirodi, već samo iznosimo na svetlost dana implikacije već sadržane u fizičkimoperacijama kojima se služimo prilikom merenja vremena.

Očigledno je da ako usvojimo ovaj način gledanja na pojmove, naime, da prava definicija nekogapojma nije definicija pomoću njegovih svojstava, već pomoću aktualnih operacija, ne izlažemo seopasnosti da moramo da menjamo naš stav prema prirodi. Jer, ako se iskustvo uvek opisuje iskustvom,onda uvek mora postojati korespondencija između iskustva i našeg opisa iskustva, a mi nikada nemoramo biti u nedoumici, kao što smo bili pokušavajući da u prirodi pronađemo prototip NJutnovogapsolutnog vremena. Dalje, ako imamo na umu da su operacije kojima je neki fizički pojam ekvivalentanaktualne fizičke operacije, pojmovi se mogu definisati samo u granicama aktualnog eksperimenta, anedefinisani su i bez značenja u oblastima do sada netaknutima eksperimentom. Sledi da, strogo uzev,ništa ne možemo reći o do sada netaknutim oblastima i da, kada o njima govorimo, kao što ćemoneizbežno činiti, izvodimo uobičajeni zaključak, čije nepouzdatosti mora-mo biti potpuno svesni i čijaopravdatost leži u budućem eksperimentu.

Verovatno nema pomena ni kod Ajnštajna ni kod drugih pisaca da je gore opisana promena uupotrebi "pojma" samosvesno izvršena, ali da je do takve promene došlo, verujem da dokazuje ispitivanjenačina na koji Ajnštajn i drugi sada barataju pojmovima. Jer, naravno, istinsko značenje nekog terminatreba da tražimo promatrajući šta čovek čini s njim, a ne u tome šta o njemu kaže. Možemo pokazati da jeto aktualni smisao u kome se pojam upotrebljava naročito ispitivanjem Ajnštajnovog tretiranjaistovremenosti.

Ako se bavimo pojavama koje leže izvan oblasti u kojoj smo prvobitno definisali naše pojmove,možemo naići na fizičke prepreke u obavljanju operacija prvobitne definicije, tako da prvobitne operacijemoraju biti zamenjene drugima. Ove nove operacije, naravno, treba tako izabrati da one pružaju, ugranicama moguće eksperimentalne greške, iste numeričke rezultate u oblasti u kojoj se oba skupaoperacija mogu primeniti; ali moramo u principu priznati da smo menjajući operacije stvarno promenilipojam i da je upotreba istog naziva za ove različite pojmove u celokupnom opsegu diktirana jedinoobzirima podesnosti, za koje se ponekad može ispostaviti da smo ih se držali po isuviše visoku cenu naračun nedvosmislenost. Uvek moramo biti spremni da jednoga dana utvrdimo kako povećanjeeksperimentalne tačnosti može pokazati da dva različita skupa operacija koja pružaju iste rezultate uobičnijem delu oblasti iskustva, vode merljivo drukčijim rezultatima u nepoznatijim delovima oblasti...

Druga karakteristika zajednička svim pojmovima, koju je istaklo podrobno razmatranje dužine, jesteda, sa približavanjem eksperimentalno dostižnoj granici, pojmovi gube svoju individualnost, spajaju se,protaju malobrojniji, kao što smo videli da se kod dimenzija reda prečnika jednog elektrona pojmovidužine i vektora električnog polja spajaju u jednu amorfnu celinu. Ne samo da priroda kako jedoživljavamo menja karakter sa svojim horizontima, već protaje prostija i zbog toga naši pojmovi kojičine građu naših opisa, protaju malobrojniji. Ovo izgleda jedno potpuno prirodno stanje stvari...

Nikada nećemo moći da izvršimo sasvim preciznu logičku analizu pojmovne situacije, jer je prirodanaših pojmova, prema našem operacionalnom stanovištu, ista kao priroda eksperimentalnog saznanja,koje je često maglovito. Tako, u prelaznim oblastima u kojima priroda protaje jednostavnija i u kojima sebroj operacionalno nezavisnih pojmova menja, izvesna neodređenost je neizbežna, jer je aktualnapromena naše pojmovne strukture u ovim prelaznim oblastima kontinuirana, budući da odgovarakontinuitetu našeg eksperimentalnog saznanja, dok bi formalno broj pojmova trebalo da bude ceo broj.

Rudolf Karnap, "Proverljivost i značenje", str. 47-49.

I. UVOD1. Naš problem: potvrđivanje (confirmation), proveravanje (testing) i značenje (meaning)

Dva glavna problema teorije saznanja jesu pitanja značenja i pitanje proverenosti (verification). Prvopitanje glasi: pod kojim uslovima rečenica ima značenje u smislu saznajnog (cognitive), faktičkogznačenja. Drugo glasi: kako mi nešto doznajemo, kako možemo otkriti da li je data rečenica istinita ililažna. Drugo pitanje pretpostavlja prvo. Očigledno, rečenicu moramo razumeti, tj. moramo znati njenoznačenje, pre nego što možemo pokušati da pronađemo da li je istinita ili lažna. Ali, sa stanovištaempiricizma postoji još tešnja veza između ova dva problema. U izvesnom smislu, postoji samo jedanodgovor na ta dva pitanja. Ako bismo znali kada bi se jedna rečenica pokazala istinitom, onda bismo znalinjeno značenje. I ako su za dve rečenice uslovi pod kojima bismo ih morali smatrati istinitim isti, ondaone imaju isto značenje. Prema tome, značenje jedne rečenice je u izvesnom smislu identično sa načinomna koji određujemo njenu istinitost ili lažnost; i jedna rečenica ima značenje samo ako je takvoodređivanje moguće.

Ako se pod proveravanjem razume definitivno i konačno utvrđivanje istinitosti, onda se nijedna(sintetička) rečenica nikada ne može proveriti, kao što ćemo videti. Jedino možemo da jednu rečenicu sveviše potvrđujemo. Zbog toga ćemo rade govoriti o problemu potvrđivanja nego o problemu proverenosti.Razlikujemo proveravanje jedne rečenice od njenog potvrđivanja, razumevajući pod proveravanjem nekiprotupak npr. vršenje nekog eksperimenta koji vodi do potvrđenosti u izvesnom stepenu ili rečenice same ili njene negacije. Jednu rečenicu ćemo nazvati proverljivom ako znamo takvu metodu kojom ćemoje ispitati; a zovemo je potvrdljivom ako znamo pod kojim bi uslovima ta rečenica bila potvrđena. Kao štoćemo videti, rečenica može biti potvrdljiva a da ne bude ispitljiva; npr. ako znamo da bi naše opažanjetakvog i takvog toka događaja potvrdilo rečenicu, a takav i takav drukčiji tok potvrdio njenu negaciju ikada ne znamo kako da protignemo bilo prvo bilo drugo opažanje. (...)

2. Potvrđivanje umesto proverenosti

Ako se proverenost shvati kao potpuno i definitivno utvrđivanje istine, onda se jedna univerzalnarečenica, npr. jedan takozvani zakon fizike ili biologije, nikada ne može proveriti, činjenica koja je čestobila uočena. Čak i ako bi se pretpostavilo da je svaki pojedini slučaj zakona proverljiv, broj slučajeva nakoje se zakon odnosi npr. prostorno-vremenskih tačaka beskonačan je i prema tome se nikada ne može iscrpsti našim promatranjima čiji je broj uvek konačan. Ne možemo proveriti zakon, ali ga možemoispitati ispitujući pojedine njegove slučajeve, tj. partikularne rečenice koje izvodimo iz zakona i iz drugihrečenica prethodno utvrđenih. Ako u neprekidnoj seriji takvih eksperimentalnih proveravanja ne dođe nido jednog negativnog slučaja, već broj pozitivnih slučajeva raste, onda će naše poverenje u zakonprotepeno rasti. Tako, umesto o proverenosti, ovde možemo govoriti o protepeno rastućem potvrđivanjuzakona.

Međutim, malo razmišljanja uveriće nas da između jedne univerzalne rečenice i jedne partikularnerečenice nema s obzirom na proverljivost nikakve bitne razlike, već samo razlike u stepenu. Uzmite, naprimer, rečenicu: "Na ovom stolu nalazi se jedan beo list hartije." Da bismo utvrdili da li je ova stvarhartija, možemo izvršiti niz prostih promatranja i onda, ako i dalje ostane neka sumnja, možemo izvršitineke fizičke i hemijske eksperimente. Ovde, kao i kada je reč o zakonu, pokušavamo da ispitamo rečenicekoje izvodimo iz rečenice o kojoj je reč. Te izvedene rečenice predstavljaju predviđanja o budućim

promatranjima. Broj takvih predviđanja koje možemo izvesti iz date rečenice beskonačan je; zbog toga serečenica nikada ne može potpuno proveriti. Naravno, u mnogim slučajevima mi protižemo praktičnodovoljnu izvesnost prole malog broja pozitivnih slučajeva i onda prestajemo da eksperimentišemo. Ali,uvek postoji teorijska mogućnost da se nastavi serija ispitnih promatranja. Zbog toga ni ovde nije mogućanikakva potpuna proverenost, već samo proces protepeno rastućeg potvrđivanja. Možemo, ako želimo,jednu rečenicu zvati nepotvrđenom (disconfirmed, "erschuttert" /Neurath/) u izvesnom stepenu ako jenjena negacija u tome stepenu potvrđena.

Nemogućnost apsolutnog proveravanja istakao je i podrobno objasnio Poper (Logik der Forschung,Vienna, 1935). U ovoj tački naša sadašnja gledišta se, čini mi se, potpuno slažu sa Luisom (Lenjis,"Experience and Meaning", Philosophical Revienj, 43, 1934, str. 137, napomena 12: "Nijednoproveravanje one vrste saznanja koja se obično izražava stavovima nikada nije apsolutno potpuno ikonačno") i Nejgelom (Nagel, "Verifiability, Truth and Verification", Journal of Philosophy, 31, 1934,str. 144f.)

Pretpostavimo da je data jedna rečenica R, da je ispitana izvesnim promatranjima, i da je onapotvrđuju u izvesnom stepenu. Onda je stvar praktične odluke hoćemo li taj stepen smatrati dovoljnovisokim da bismo prihvatili R, ili dovoljno niskim da bismo odbacili R, ili na sredini između njih tako daR niti prihvatamo niti odbacujemo dok dalja svedočanstva ne budu dostupna. Mada se naša odlukazasniva na dosadašnjim promatranjima, ona ipak nije određena jedino njima. Ne postoji nikakvo opštepravilo koje bi odredilo našu odluku. Na taj način, prihvatanje i odbacivanje jedne (sintetičke) rečeniceuvek sadrži konvencionalnu komponentu. To ne znači da je odluka ili, drugim rečima, pitanje istine iproveravanja konvencionalna. Jer, pored konvencionalne komponente uvek postoji ne-konvencionalnakomponenta možemo je nazvati objektivnom koju čine izvršena promatranja. I nesumnjivo se mora priznati da je u veoma mnogo slučajeva ova objektivna komponenta prisutna u takvom izobilju dakonvencionalna komponenta praktično iščezava. Za tako prostu rečenicu kao npr. "Na ovom stolu senalazi jedan beo list hartije" stepen potvrđenosti, prole nekoliko obavljenih promatranja, biće tako visokda praktično ne možemo a da ne prihvatimo tu rečenicu. Ali, čak i u ovom slučaju još uvek preostajeteorijska mogućnost da se rečenica porekne. Tako je čak i ovde reč o odluci ili konvenciji...

NAUČNO OBJAŠNJENJE I ZAKON NAUČNO OBJAŠNJENJE I NAUČNA TEORIJA

Karl Hempel, "Naučno objašnjenje", str. 80-88.

DEDUKTIVNO OBJAŠNJENJE POMOĆU SVEOBUHVATNIH ZAKONA (BY COVERINGLANJS)

Objašnjenje u smislu koji nas se ovde tiče je, u osnovi, odgovor na pitanje zašto se neki dati događajdesio ili zašto neko stanje stvari postoji. Na pitanje ove vrste često se odgovara uzročnim terminima.Tako, moglo bi se objasniti da je izduživanje jedne bakarne šipke prouzrokovano porastom njenetemperature; ili da je iznenadno skretanje igle na kompasu prouzrokovano električnom strujom pušteno uobližnje kolo; ili da se mesec stalno kreće po svojoj orbiti oko Zemlje usled gravitacione sile kojom seZemlja i mesec uzajamno privlače.

Ali, kao što nas je naučio Hjum, tvrđenje da jedan događaj izvesne vrste U prouzrokuje jedandogađaj izvesne druge vrste P implicira pravo da se tvrdi da je bilo koja pojava U redovno praćenajednom pojavom P; na primer, da u svakom slučaju u kome je temperatura bakarne šipke povišena, njenadužina se povećava. Na taj način, uzročna objašnjenja pretpostavljaju opšte prirodne zakone kojipovezuju određeni uzrok sa posledicom koju treba objasniti. Za upravo pomenuta objašnjenja nauka možepružiti relevantne zakone; ovi određuju toplotno širenje metala, magnetska dejstva električnih struja irelativno kretanje dvaju tela pod uticajem njihovog uzajamnog gravitacionog privlačenja.

Ako se relevantni zakoni eksplicitno navedu, objašnjenju koje sledi može se dati oblik deduktivnogzaključka u kome se događaj o kome je reč izvodi iz premisa koje određuju (1) relevantne zakone i (2)one posebne antecedentne okolnosti za koje se u običnom govoru kaže da su prouzrokovali događaj. Naprimer, naše objašnjenje izduženja bakarne šipke dobilo bi oblik zaključka sa dve premise: (1) opšti

zakon da svaka bakarna šipka protaje duža kada njena temperatura raste i (2) iskaz da je data šipkanačinjena od bakra i da je njena temperatura povišena. Ove premise deduktivno povlače za sobomzaključak da se šipka izdužila, što je događaj koji treba objasniti. Na taj način, objašnjavalački iskaz da jeizduživanje šipke bilo prouzrokovano porastom njene temperature, zamenjen je zaključkom koji više nesadrži reč "uzrok" niti njoj srodne reči. Ukratko, samim tim (it is to that effect that) što je data bakarnašipka bila zagrevana i što sve zagrevane bakarne šipke protaju duže, dužina bakarne šipke se povećala.

Uopšte uzev, može se reći da tehnički rečnik kojim su naučne teorije i hipoteze izražene ne sadržireči kao što su "uzrok" i "uzročni činilac", i da je objašnjenje uzročnim terminima prihvatljivo kaoeksplicitno objašnjenje u nauci samo ukoliko se ono može konkretizovati i zameniti iskazima oodgovarajućim zakonima. Takvi zakoni će obično poprimati precizan kvantitativni oblik. To je slučaj, naprimer, sa zakonima o toplotnom širenju metala koji stoga omogućavaju da se objasni ne samo činjenica,već i veličina promene u dužini koja nastaje u odgovoru na promene temperature.

U neformalnom, ne-tehničkom jeziku svakodnevnog života, objašnjenje će često biti eliptičnoizraženo prostim "zato"-iskazom koji pominje samo jednu ili vrlo malo od mnogih pojedinosti koje bimorale biti određene ako bi objašnjenje trebalo formulisati kao jedan objašnjavalački naučni zaključak.Uzmimo, na primer, iskaz da se mesec stalno kreće oko Zemlje usled uzajamnog gravitacionogprivlačenja dvaju tela. U eksplicitnoj preformulaciji ovoga kratkog objašnjenja, objašnjavalačke premisebi mogle da uključe NJutnove zakone gravitacije i kretanja kao i posebne iskaze o masama dvaju tela injihovim relativnim položajima i brzinama u neko posebno vreme. A dedukovanje željenog zaključka iztih premisa zahteva, ne prosto silogističko zaključivanje, već moćne matematičke tehnike računanja.

Objašnjenja one vrste koju smo upravo ispitali mogla bi se nazvati objašnjenjima pomoćudeduktivnog podređivanja sveobuhvatnim zakonima ili, ukratko, deduktivnim objašnjenjima. Deduktivnoobjašnjenje jednog datog događaja pokazuje da je taj događaj proistekao iz određenih posebnih okolnostiu skladu sa izvesnim opštim zakonima; na taj način, ono nam omogućava da razumemo događaj činećinas svesnim da je, s obzirom na te zakone i posebne okolnosti, njegovo pojavljivanje trebalo očekivati.

Do sada smo razmatrali deduktivna objašnjenja koja bi ne-tehničkim jezikom bila formulisana kaouzročni iskazi. Ali, objašnjavalačka moć deduktivnog podvođenja pod opšte zakone proteže se dalekopreko slučajeva ove vrste. Pretpostavite, na primer, da smo utvrdili da jednom prostom klatnu treba dvesekunde za pun period. To bi se moglo objasniti činjenicom da je klatno dugačko 100 cm i pozivanjem na

zakon da je period klaćenja bilo kog prostog klatna dužine L jednak 2π L g/ ? Slično tome, mogli bismoda pitamo zašto je prilikom svakog slobodnog pada brzina srazmerna vremenu padanja, kao što se tvrdiGalilejevim zakonom; ili zašto sva planetarna kretanja pokazuju upadljive pravilnosti izraženeKeplerovim zakonima.

Na mnoga od ovih pitanja nauka nudi odgovore koji, interesantno, opet imaju karakter deduktivnogobjašnjenja. Neka jednoobraznost izražena nekim empirijskim zakonom objašnjava se onda tako što sepokazuje da ona važi na osnovu, ili tačnije, kao posledica nekih drugih, opštijih zakona i fundamentalnijihi obuhvatnijih teorijskih principa. Na primer, može se pokazati da su i zakon za prosto klatno, kao iGalilejevi i Keplerovi zakoni, specijalne posledice osnovnih zakona mehanike i gravitacije; slično tome,optički zakoni odbijanja i prelamanja, i obrazovanja senke mogu svi biti izvedeni iz osnovnih principaelektromagnetske teorije svetlosti.

Razviti teorije koje će na taj način objasniti pravilnosti izražene empirijskim zakonima jedan je odglavnih ciljeva naučnih nastojanja i mnogi naučnici smatraju da tek kada možemo ponuditiobjašnjavalačke teorije protigli smo pravo naučno razumevanje. U svakom slučaju, jedno zdravo teorijskoobjašnjenje obično će i proširiti i produbiti naše razumevanje jednog datog polja istraživanja. NJutnovateorija kretanja i gravitacije, na primer, proširila je opseg naučnog razumevanja objašnjavajući dalekošire područje pojava nego što su objašnjavali prethodno utvrđeni zakoni koje teorija objašnjava. Teorija jei produbila naše razumevanje, ne samo u tome smislu što je sve te druge zakone svela na jedan zajedničkisistem osnovnih principa koji leže u osnovi, već i što je pokazala da prethodno usvojeni empirijskizakoni, kao što su Keplerovi i Galilejevi, ne važe striktno, već samo približno.

Na primer, NJutnovi principi impliciraju da, pošto je svaka planeta izložena gravitacionomprivlačenju ne samo od Sunca, već i od drugih planeta, planete se neće kretati u strogom skladu saKeplerovim zakonima, već će pokazivati izvesne perturbacije; i NJutnova teorija jednako implicira daubrzanje prilikom slobodnog pada u blizini Zemlje nije tačno konstantna, već se menja sa promenomrastojanja tela koje pada od Zemljinog centra gravitacije.

E. PROBABILISTIČKO OBJAŠNJENJE POMOĆU SVEOBUHVATNIH ZAKONA

Svi objašnjavalački zakoni i teorijski principi koje sam do sada pomenuo imaju jednu važnuzajedničku karakteristiku. Oni imaju strogo univerzalnu formu: to jest, oni tvrde postojanje izvesnihbezizuzetnih jednoobraznih veza; na primer, između zapremine, pritiska i temperature nekog gasa; iliizmeđu temperature i dužine neke bakarne šipke. Zakoni strogo univerzalne forme bitno se razlikuju odzakona drugoga tipa, čiji se naučni značaj, za poslednjih stotinak godina, neprestano povećavao, naime,od zakona probabilističke forme.

Ukratko, razlika između te dve forme je sledeća: zakoni univerzalne forme tvrde da u svimslučajevima bez izuzetka kada su ostvareni uslovi jedne određene vrste U, dolazi do pojave izvesne vrsteP; dok probabilistički zakon kaže da pod uslovima U postoji statistička verovatnoća r da se desi P, tako daće, na kraju krajeva, srazmera slučajeva U koji dovode do P biti r. Zakoni koji izražavaju polu-periodradioaktivnih supstanci spadaju u ovu vrstu; reći, na primer, da polu-period polonijuma iznosi tri minutaznači reći da verovatnoća da će se jedan atom polonijuma u intervalu od bilo koja tri minuta raspasti,iznosi jednu polovinu. Ovaj zakon se može upotrebiti da bi se objasnilo zašto, od neke date početnekoličine polonijuma, samo polovina preostaje prole tri minuta, samo četvrtina prole šest minuta i takodalje. Osnovni principi teorije kvanta pružaju drugi primer probabilističkih zakona; a, takođe, i nekizakoni genetike, na primer, oni koji služe da objasne srazmere biljaka sa belim, crvenim i ružičastimcvetovima utvrđenu među hibridima dobijenim ukrštanjem soja sa čisto belim cvetovima i soja sa čistocrvenim cvetovima.

Objašnjenja koja počivaju na takvim probabilističkim zakonima zvaću probabilističkimobjašnjenjima. Usled statističkog karaktera zakona na koje se poziva, probabilističko objašnjenjepokazuje jedino da, s obzirom na određene zakone i posebne okolnosti, pojavu koju želimo objasniti trebaočekivati sa većom ili manjom verovatnoćom (probability); dok deduktivno objašnjenje pokazuje da se,kada je data istinitost objašnjavalačke informacije, pojava o kojoj je reč dešava sa deduktivnomizvesnošću.

Ali, deduktivna i probabilistička objašnjenja slažu se u svome bitnom oslanjanju na sveobuhvatnezakone; oba objašnjavaju neku datu pojavu pokazujući da se ona dešava u saglasnosti sa takvimzakonima. Mislim da je to zaista zajednička karakteristika svih naučnih objašnjenja i, određenije, da susva naučna objašnjenja empirijskih pojava u osnovi objašnjenja pomoću sveobuhvatnih zakonadeduktivne ili probabilističke vrste. Pokušaću da ovu ideju opširnije izložim i potkrepim u nastavku.

Ž. OBJAŠNJENJE KAO SVOĐENJE NA POZNATO

Ponekad se kaže da bi objašnjenje trebalo da nam učini razumljivim neku nepoznatu ili novučinjenicu tako što će je svesti ili pretvoriti u činjenice koje su nam već dobro poznate. Ali, sigurno je daova ideja na karakteriše adekvatno naučno objašnjenje.

Na stranu neodređenost i subjektivnost pojma poznatosti na koji se ova koncepcija ovde poziva, ona,pre svega, sugeriše da dobro poznatim činjenicama nije potrebno nikakvo objašnjenje. Ali, dok bismo seu svakodnevnom životu mogli složiti sa ovim gledištem, nauka se očigledno ne može složiti. Nauka je,zaista, otišla veoma daleko u naporu da objasni tako "dobro poznate" pojave kao što su plima i oseka,oluja sa grmljavinom, duga, plavetnilo neba, sličnosti između roditelja i njihovih potomaka, naše omaškeu pisanju, govoru i sećanju, i mnoge druge. Ova osobenost nauke upečatljivo je osvetljena Olbersovimparadoksom. Godine 1826. nemački astronom Hajnrih Olbers (Heinrich Olbers) primetio je da bi, kaoposledica nekoliko prostih i krajnje plauzibilnih pretpostavki, uključujući neke standardne zakone optike i

hipotezu da su zvezde ravnomerno raspoređene u univerzumu, nebo trebalo da izgleda veoma svetlo usvim pravcima, danju i noću. Na taj način, činjenica da je noću mračno, koja je nesumnjivo isto tolikodobro poznata kao i ma koja druga, postavila se kao ozbiljan problem koji zahteva objašnjenje. Jednorešenje je nedavno bilo predloženo na osnovu kosmološke teorije o univerzumu koji se širi; jer se možepokazati da bi ravnomerno povlačenje udaljenih svetlosnih izvora objasnilo činjenicu da je noću mračno.Ovde je, dakle, jedna veoma poznata činjenica objašnjena teorijom koja uključuje neke neuobičajene izaista sasvim izvanredne ideje.

Ovaj primer takođe ilustruje jednu drugu osobenost naime, pre nego da svede nepoznato napoznato, nauka će često učiniti upravo suprotno: ona će objasniti dobro poznate činjenice moćnimteorijskim principima koji nam mogu izgledati sasvim neuobičajeni i neočigledni, ali koji objašnjavajuveoma raznovrsne pojave i dobro su potkrepljeni rezultatima brižljivih ispitivanja.

Ovo gledište da objasniti znači svesti nepoznato na poznato može biti varljivo i na drugi način.Razmotrite, na primer, jedno objašnjenje jedne grmljavinske nepogode, koje se poziva na gnev nekograsrđenog božanstva, ili razmotrite jedno vitalističko objašnjenje nekog samoregulativnog biološkogprocesa kao posledice neke entelehije ili životne sile. Ovi pokušaji objašnjenja lako mogu izazvati utisakprisnosti, poznatosti sa upečatljivim pojavama o kojima je reč: ali oni ne pružaju nikakvo pravoobjašnjenje tih pojava. Vitalističko objašnjenje, na primer, ne kaže nam na opšti način pod kojim će seuslovima manifestovati neka životna sila, koji će specifičan oblik njena manifestacija poprimiti i do kojemere će ona kompenzovati poremećujuće uticaje koji su delovali na jedan organizam. Takva objašnjenja,dakle, ne ukazuju koje bi događaje trebalo očekivati u ovoj ili onoj vrsti situacije; sledstveno, ona nemogu predstavljati osnovu nijednog naučnog objašnjenja.

Nasuprot tome, objašnjenje planetarnog kretanja pomoću NJutnove teorije zaista nam kaže kojim ćegravitacionim silama Sunce i druge planete uticati na datu planetu, kada su date njihove mase i njihovarastojanja; i ono nam, dalje, kaže koju bi vrstu kretanja trebalo očekivati kao rezultat delovanja tih sila.Na taj način, mada se oba objašnjenja pozivaju na neke činioce koji ne mogu biti neproredno opaženi onkojih su jedni životne sile, a drugi gravitacione drugi imaju objašnjavalačku moć, dok prvi nemaju. Ovotreba pripisati činjenici da se gravitacione sile slažu sa određeno formulisanim zakonima, dok vitalističkaučenja ne pružaju nikakve zakone koji vladaju životnim silama.

Na taj način, upravo su zakoni ono što je bitno za objašnjenje, a ne poznatost sila i asocijacija kojereči "gravitaciona sila" i "životna sila" mogu izazvati u našem duhu. Zakoni na koje se pozivamo prilikomobjašnjavanja neke pojave takođe su od značaja za predviđanje. Oni će predvideti, pre svega, sličnedogađaje pod sličnim okolnostima na primer, keplerovsko kretanje za planete drugih zvezda. A zakonimogu takođe predvideti "nove" pojave, sasvim različite od onih radi čijeg objašnjenja su bili upotrebljeni:njutnovski zakoni objašnjavaju ne samo Keplerove zakone planetarnog kretanja i Galilejev zakonslobodnog pada, već, takođe, predviđaju, kada je dat spljošteni oblik Zemlje, da je ubrzanje prilikomslobodnog pada veće na polovima nego na ekvatoru. Zaista, takva predviđanja pružaju sredstvo da seispita zasnovanost jednog datog objašnjenja; i objašnjenje čiji sveobuhvatni zakoni ili teorijski principi nemogu da proluže za ovakva predviđanja moraju biti napušteni. Takva je, na primer, bila sudbinaobjašnjenja koje je flogistonska teorija pružila za gorenje.

Takva sudbina ne može snaći objašnjenja koja se pozivaju na mitove ili metafore ili životne sile:pošto nam ona ne kažu šta treba očekivati pod bilo kojim empirijskim uslovima, nikakvo empirijskootkriće nikada ih ne može diskreditovati. Ali, takva apsolutna imunost prema pobijanju nije preimućstvo,već fatalni nedostatak, kada se imaju na umu ciljevi nauke. Jer, nauka nastoji da izgradi jednu objektivnoproverljivu i empirijski dobro zasnovanu zgradu faktičkog znanja. Jedno objašnjenje pomoću mitova ilimetafora, ma kako intuitivno moglo biti privlačno, ništa ne implicira o empirijskim činjenicama i prematome uopšte nema nikakve logičke veze sa njima; ono je pseudo-objašnjenje, objašnjenje samo naizgled.

Z. OBJAŠNJENJE POMOĆU RAZLOGA

Ranije sam ukazao da objašnjenje bilo koje empirijske pojave podrazumeva njeno deduktivno iliprobabilističko podvođenje pod sveobuhvatne zakone ili teorije. Međutim, opšte je mišljenje da, iako bi

taj slučaj mogao biti tipičan u prirodnim naukama, sigurno nije tako u drugim oblastima istraživanja,naročito u psihološkom, sociološkom i istorijskom proučavanju ljudske misli i akcije. Prema ovomgledištu, adekvatno objašnjenje jedne akcije zahteva, ne određivanje uzroka ili sveobuhvatnih zakona, većmotivišućih razloga; ovi će uključiti, prvo, ciljeve koje je akter nameravaio da protigne i, drugo, njegovauverenja o relevantnim empirijskim pitanjima, kao, na primer, koji su mu alternativni putevi za akcijuotvoreni i koje bi bile njihove verovatne posledice.

Prema jednoj skorašnjoj verziji ovoga gledišta, koja ima svoje korene u Kolingvudovom(Collingnjood) delu, objašnjenje jedne date akcije mora pokazati da akcija "ima smisla" ("makes sense")na svetlosti akterovih razloga; ili, tačnije, da je ona bila prikladna i razumna akcija pod datimokolnostima, koje naročito uključuju akterove ciljeve i uverenja. Ali ostavljajući na stranu problemstandarda prikladnosti objašnjavalačka informacija, da je data akcija H bila prikladna pod datimokolnostima, ne ovlašćuje nas, kao što bi to jedno objašnjenje trebalo da čini, da zaključimo: stoga bitrebalo očekivati da će akter učiniti H. Da bi se opravdao ovaj zaključak, nama je očigledno potrebnadalja objašnjavalačka pretpostavka, otprilike u smislu da je akter vrsta osobe koja će obično izvršiti bilokoju akciju koja je prikladna u situaciji u kojoj se nalazi. Ali, jedna objašnjavalačka pretpostavka ovevrste iznosi jedno opšte tvrđenje i na taj način igra ulogu jednog sveobuhvatnog zakona, mada je tajzakon unekoliko svojevrstan: on se tiče načina na koji će jedan poseban činilac obično delati uraznovrsnim okolnostima. Oksfordski filozof Gilbert Rajl (Gilbert Ryle), koji se podrobnije bavioobjašnjavalačkom upotrebom takvih generalizacija, zove ih rečenicama koje liče na zakone.

Na taj način, istina je da će se psiholozi i istoričari, kao i ljudi u svojim svakodnevnim međusobnimdodirima, često pozivati na motivišuće razloge da bi objasnili ljudske akcije; ali to ne znači da objašnjenjado kojih se tako dolazi ne pretpostavljaju sveobuhvatne zakone ili bar iskaze koji liče na zakone (lanj-likestatements). Da ukratko izrazim razlog na opštiji način. Uvek kada, u nastojanju da objasnimo akcije nekeosobe, pripisujemo joj izvesna uverenja, namere, moralne norme, karakterne crte i slično, implicitnotvrdimo izvesne generalizacije nalik na zakone, univerzalne ili probabilističke forme, o načinu na koji ćese akter ponašati u raznim okolnostima; i naše objašnjenje počiva upravo na tim generalizacijama. Otudaje čak i objašnjenje ljudskog ponašanja ukazivanjem na psihološke karakteristike i na motivišuće razloge,u osnovi objašnjenje podvođenjem pod sveobuhvatne zakone.

Ovaj zaključak i argumenti koji su nas do njega doveli, očigledno ne impliciraju usko mehanicističkoshvatanje čovek i njegovih akcija. Ono na šta naša razmatranja ukazuju pre je sledeće: objašnjenja u svimoblastima naučnog istraživanja dele izvesne osnovne karakteristike; i deduktivno i probabilističkopodređivanje pod sveobuhvatne zakone predstavljaju načine objašnjavanja koji daleko prevazilazeuzročno i mehaničko objašnjenje. Naročito, podređivanje pod sveobuhvatne generalizacije implicitno jetakođe i u onim objašnjenjima koja nastoje da izlože uticaj svesnih i nesvesnih motiva i ideala nauobličavanje ljudskih odluka i akcija, i, na taj način, na tok ljudske istorije.

Norman R. Kembel, "Struktura teorijâ", str. 290-294.

Šta razumem pod teorijom...Teorija je povezani sistem stavova (set of proproitions) koji su podeljeni u dve grupe. Jednu grupu

čine iskazi o izvesnom skupu ideja koje su karakteristične za teoriju; drugu grupu čine iskazi o odnosuizmeđu tih ideja i nekih drugih ideja drukčije prirode. Zajedničko ime za prvu grupu biće "hipoteza"teorije, a za drugu grupu "rečnik". Hipoteza je nazvana tako, u smislu koji je upravo naveden (tj."hipoteza će uvek biti stav za koji se ne može reći ni da je istinit ni da je lažan dok mu se ne dodaju nekidrugi stavovi, mada on ima posebno značenje nezavisno od tih drugih stavova". "Hipoteza je nužnopovezana sa sumnjom ... koja se pre sastoji u uzdržavanju od suđenja nego u ... sklonosti kaneverovanju." prim. prev), zato što se stavovi iz kojih se ona sastoji sami po sebi ne mogu ni dokazati nipobiti; oni moraju imati značenje (be significant), ali, uzeti odvojeno od rečnika, oni izgledaju proizvoljnepretpostavke. Prema tome, njih možemo smatrati kao da pružaju "protulativnu definiciju" onih ideja kojesu karakteristične za hipotezu. Ideje koje su pomoću rečnika povezane sa idejama hipoteze jesu, sa drugestrane, takve da se o njima nešto zna nezavisno od teorije. Mora biti moguće da se odredi, nezaisno od

svega onoga što znamo o teoriji, da li su izvesni stavovi koji uključuju te ideje istiniti ili lažni. Rečnikpovezuje neke od tih stavova čija je istinitost ili lažnost poznata sa izvesnim stavovima koji uključujuhipotetičke ideje tvrdeći da je, ako je prvi sistem stavova istinit, i drugi sistem istinit, i obratno; ovaj seodnos može izraziti tvrđenjem da prvi sistem implicira drugi.

U naučnim teorijama (jer izgleda da mogu postojati sistemi stavova koji bi imali tačno iste odlike i uoblastima znanja koje ne pripadaju nauci) ideje koje su pomoću rečnika povezane sa hipotetičkim idejamauvek su pojmovi, to jest skupovi fundamentalnih sudova povezanih u zakone jednoobraznom vezom; istavovi koji uključuju ove ideje, čija je istinitost ili lažnost poznata, uvek su zakoni. Sledstveno, one idejeu okviru jedne teorije koje nisu hipotetičke nazvaćemo pojmovima; mora se imati na umu da je ovajtermin upotrebljen u sasvim posebnom smislu; validnost pojmova zavisi od zakona i svaki stav u kome supojmovi povezani sa pojmovima opet je zakon. Da li postoji ikakva nužna granica u prirodi onih idejakoje se mogu prihvatiti kao hipotetičke pitanje je koje zahteva znatno razmatranje; ali se jednoograničenje očigledno nameće na početku, samom ogradom da su stavovi o njima proizvoljni, naime daone ne smeju biti pojmovi. U stvari hipotetičke ideje većine značajnih teorija fizike, ali ne i drugih nauka,jesu matematičke konstante i promenljive. (Sem kada je važno istaći razliku, termin "promenljiva" biće uovoj glavi upotrebljen tako da uključuje konstante.)

Za teoriju se kaže da je istinita ako se ispostavi da, prema rečniku, stavovi o hipotetičkim idejama,dedukovani iz hipoteze, impliciraju istinite stavove o pojmovima, to jest da impliciraju zakone; jer su sviistiniti stavovi o pojmovima zakoni. A za teoriju se kaže da objašnjava izvesne zakone ako su upravo tizakoni implicirani stavovima o hipotetičkim idejama.

Jedan primer učiniće stvar jasnijom. Da bih poštedeo osećanja naučnog čitaoca i da bih se spasaonjegovog gneva, na početku ću objasniti da je primer potpuno fantastičan i da teorija ove vrste ne bi imalani najmanjeg značaja u nauci. Ali, kada je budemo razmotrili, bićemo u boljem položaju da razumemozašto je tako potpuno beznačajna i u kome pogledu se razlikuje od valjanih naučnih teorija.

Hipoteza se sastoji od sledećih matematičkih stavova:(1) u, v, nj, ... su nezavisne promenljive.(2) a je konstanta za sve vrednosti tih promenljivih.(3) b je konstanta za sve vrednosti tih promenljivih.(4) c = d , gde su c i d zavisne promenljive.Rečnik se sastoji iz sledećih stavova:(1) Tvrđenje da (c2+d2)a = R, gde je R pozitivan i racionalan broj, implicira tvrđenje da je otpor

nekog određenog komada čistog metala R.(2) Tvrđenje da cd/b = T implicira tvrđenje da je temperatura istog komada čistog metala T.Iz hipoteze dedukujemo:

(c2+d2)a/cd:b = 2ab = konstanta.Tumačeći ovaj stav pomoću rečnika dolazimo do sledećeg zakona:

Odnos otpora jednoga komada čistoga metala prema njegovoj apsolutnoj temperaturi jestekonstantan.

Ovaj stav je istinski zakon (ili se za našu svrhu može takvim smatrati). Teorija je, prema tome,istinita i objašnjava zakon.

Mada ovaj primer može izgledati apsurdan, on će prolužiti da osvetli neke karakteristike koje suznačajne u stvarnim teorijama. Na prvom mestu, možemo promatrati prirodu stavova, od kojih svakiuključuje hipotetičke ideje i pojmove, za koje rečnik tvrdi da impliciraju jedni druge. Kada su hipotetičkeideje matematički promenljive, pojmovi su merljivi pojmovi (ideja o kojoj će niže biti dosta govora), astavovi spojeni uzajamnim implikacijama povezuju promenljive, ili neke njihove funkcije, sa istimbrojem sa kojim su i ti merljivi pojmovi. Kada se takav odnos postavlja rečnikom, reći ćemo kratkoće radida funkcija hipotetičke ideje "jeste" merljivi pojam; tako, reći ćemo da (c2 + d2)a i cd/b "jesu" otporodnosno temperatura. Ali se mora istaći da je ova nomenklatura usvojena samo kratkoće radi; ni u komsmislu te vanredno mnogosmislene reči "jeste" ne znači da (c2 + d2)a jeste otpor; jer postoje nekaznačenja te reči u kojima funkcija promenljive isto tako ne može "biti" merljiv pojam kao što nilokomotiva ne može "biti" godina predstavljena istim brojem.

Ako se za jednu hipotetičku ideju rečnikom neproredno tvrdi da jeste izvestan merljivi pojam, taideja je potpuno određena i svaki stav o njenoj vrednosti može se eksperimentalno ispitati. Ali, unavedenom primeru ovaj uslov nije ispunjen. Jedino su funkcije hipotetičkih ideja merljivi pojmovi..Štaviše, pošto se jedino za dve funkcije, koje sadrže četiri matematički promenljive i među kojima jejedan odnos uspostavljen hipotezom, tvrdi da predstavljaju merljive pojmove, nemoguće je određivanjemtih pojmova pripisati tačne numeričke vrednosti tim hipotetičkim idejama. Ako bi se neka treća funkcijapostavila kao neki treći merljivi pojam, onda bi bilo moguće svima njima pripisati numeričke vrednosti najedinstven način. Ako bi, dalje, neka četvrta funkcija na sličan način bila uključena u rečnik, postavilo bise pitanje da li se vrednosti utvrđene iz jednoga sistema (set) od tri funkcije slažu sa vrednostimautvrđenim iz jednoga drugog sistema od tri funkcije.

Ove razlike su značajne. Očigledno, velika je razlika između jedne teorije u kojoj se izvestan stavzasnovan na eksperimentu može tvrditi o svakoj hipotetičkoj ideji, i teorije u kojoj se ništa ne može reći otim idejama uzetim ponaosob, već samo o njihovim kombinacijama. Postoji takođe razlika između onihteorija u kojima se za pojedine (several) stavove o tim idejama tačno može pokazati da su konsistentni, ionih teorija u kojima se za takve stavove zna samo da nisu inkonsistentni. U vezi s ovim postojeće teorijese razlikuju u skoro svim mogućim stepenima; veoma se često dešava da se neke hipotetičke ideje moguneproredno odrediti eksperimentom, dok se druge ne mogu tako odrediti; i u takvim slučajevima postojivažna razlika između tih dveju klasa ideja. One ideje koje se mogu neproredno odrediti često se brkaju sapojmovima sa kojima su neproredno povezane, dok se one koje se ne mogu neproredno odrediti smatrajunesumnjivo teorijskim. Ali se mora primetiti da je ovakvo razlikovanje neosnovano. Hipotetičke idejenisu nikada zaista pojmovi; one su povezane sa pojmovima jedino pomoću rečnika. Ma kakva bila prirodarečnika, svim teorijama je zajedničko to da se nijedan stav zasnovan na eksperimentalnom svedočanstvune može tvrditi o hipotetičkim idejama izuzev pod pretpostavkom da su stavovi teorije istiniti. Ovo jenajvažnija stvar koja se brižljivo mora imati na umu u svim našim diskusijama.

Primetiće se da u našem primeru nema nijednog stava u rečniku koji povezuje bilo koju nezavisnopromenljivu hipoteze sa merljivim pojmovima. Ova crta je karakteristična za takve teorije. Priroda vezeizmeđu nezavisno promenljivih i pojmova jasna je iz upotrebe, u dedukciji zakona, činjenice da su a i bkonstante koje se ne menjaju sa nezavisno promenljivim. Zaključak da je električni otpor srazmeranapsolutnoj temperaturi ne bi sledio ako (c2 + d2)a ne bi bilo otpor u istom stanju sistema kao što je ono ukome je cd/b temperatura; a sa druge strane, ne bi sledio ako a i b ne bi bile iste konstante u svimstavovima rečnika. S obzirom na to, tvrđenje da je a ili b konstanta mora implicirati da je konstanta istasve dok je stanje sistema na koje se pojmovi odnose isto; naprotiv, nezavisne promenljive se mogumenjati bez odgovarajuće promene u stanju sistema. Ako bi, prema tome, u rečniku trebalo da bude stavkoji uvodi nezavisne promenljive, on mora reći da promena u nezavisnim promenljivim ne implicirapromenu u stanju sistema; izostavljanje ovih promenljivih iz rečnika mora se shvatiti da znači određeninegativni iskaz. Sa druge strane, nezavisne promenljive mogu stajati u izvesnom odnosu prema merljivimpojmovima sve dok ti pojmovi nisu svojstva sistema. Tako, u skoro svim teorijama ovog tipa, jedna odnezavisno promenljivih zove se "vreme", i upotreba ovoga naziva ukazuje da je ona na neki načinpovezana sa fizički merljivim "vremenom" od neke utvrđene tačke. Treba napomenuti da odnos izmeđujedne od nezavisno promenljivih i fizički izmerenog vremena nije u neskladu sa iskazom da promena tepromenljive ne povlači za sobom nikakvu promenu u stanju sistema; jer je jedno od bitnih svojstavasistema da bi njegovo stanje trebalo da bude, u izvesnom stepenu i u izvesnim granicama, nezavisno odvremena.

U nekim teorijama, sa druge strane, postoje zavisne promenljive koje nisu pomenute u rečniku. Ali, utakvim slučajevima ne treba shvatiti da znači određeno tvrđenje da ne postoji nikakav odnos između tihpromenljivih i pojmova. Mora se uvek dopustiti mogućnost da dalji razvitak teorije može dovesti donjihovog uvođenja u rečnik.

NAUČNI ZAKON

Ričard Bevan Brejtvejt, Naučno objašnjenje, str. 9-11.

Sada možemo preći na opšte zakone čije je utvrđivanje, na osnovu iskustva, funkcija nauke. Šta jenaučni zakon?

Jedna stvar u kojoj se svi slažu jeste da on uključuje uopštavanje, tj. stav koji tvrdi neku opštu vezuizmeđu osobina. On uvek uključuje stav koji kaže da svaki događaj ili svaka stvar izvesne vrste ili imaizvesnu osobinu ili stoji u izvesnim odnosima prema drugim događajima ili stvarima koji imaju izvesneosobine. Uopštavanje može tvrditi istovremeno postojanje osobina u istoj stvari ili u istom događaju, dasve što ima osobinu A ima i osobinu B; npr. da se svako parče šećera može rastvoriti u vodi. Ili ono možetvrditi da svaka dva događaja ili svake dve stvari od kojih prvi, ili prva, ima osobinu A i stoji u odnosu Rprema drugom, ili drugoj, pri čemu drugi ili druga ima osobinu B; npr. da uvek kada imamo parbilijarskih lopti od kojih se prva kreće i udara drugu, druga će se pokrenuti. Ili može izreći složenija alislična tvrđenja o tri, ili četiri ili više stvari. Odnos između stvari može biti odnos između istovremenihdogađaja u stvarima, ili može biti odnos između događaja u istoj stvari ili u dve ili više stvari koje nisuistovremene. ... Svi ovi tipovi uopštavanja mogu se podvesti pod uopštavanja koja se tiču istovremenihpojava da sve što je A jeste B dopuštajući da i A i B budu dovoljno složene osobine. Tako, ako za sada ograničimo našu pažnju na istovremene pojave, naše primedbe važiće i za uopštavanja koja pripadajusloženijem tipu.

Dok se svi slažu u tome da naučni zakoni uključuju uopštavanje, uopšte nema slaganja oko toga da lioni uključuju ili ne uključuju bilo šta drugo. Apodiktički jezik kojim često izražavamo naučne zakone(npr. "Smeša vodonika i kiseonika mora eksplodirati ako bude zahvaćena električnom varnicom") navodinas da mislimo da oni tvrde nešto više nego samo konstantnu vezu koju bi tvrdila odgovarajućageneralizacija; i filozofi su predlagali gledišta prema kojima to nešto više jeste logički odnos analoganlogičkom odnosu voljne aktivnosti ili sasvim specifičan odnos koji nije analogan ničemu drugom. Ali, zadve stotine godina otkako je Hjum izneo učenje da ne postoji to nešto više (izuzev psihološke činjenice uvezi sa asocijacijom ideja ili verovanja u duhu osobe koja veruje u zakon), glavni razlog koji je pobudiomnoge filozofe da razviju druga gledišta jeste njihovo mišljenje da je teorija konstantne veze uHjumovom smislu neadekvatna. Na taj način, izgledalo bi da nema nikakve potrebe razmatrati gledišta zakoja su naučni zakoni nešto više od iskaza o konstantnoj vezi, ako se može zastupati adekvatno gledištekonstantne veze.

Takvo gledište biće razvijeno u ovoj knjizi. Naučni zakoni biće shvaćeni kao da ne tvrde ništa više (iništa manje) od de facto uopštavanja koja oni uključuju; zakon da se svaki atom vodonika sastoji izjednog protona i jednog elektrona biće protumačen kao da znači da, u stvari, svaki atom vodonika, prošli,sadašnji i budući, ima ovu građu. Ali će se pokazati da je način na koji se služimo takvim naučnimuopštavanjima složeniji nego što je to izgledalo Hjumu u osamnaestom veku. Za Hjuma je pitanje bilokako objasniti indukciju prostim nabrajanjem; tj. kako možemo preći od znanja o pojedinačnimslučajevima ka racionalnom verovanju u uopštavanje koje obuhvata te pojedinačne slučajeve. Da bi toobjasnio, on se pozvao na sklonost duha da povezuje ideje na isti način na koji je prethodno opazio da sustvari povezane u iskustvu. Ali, jedna adekvatna teorija o današnjoj nauci mora objasniti kako namuspeva da se služimo rafiniranim uopštavanjima (kao što je uopštavanje da se atom vodonika sastoji izprotona i elektrona) koja zacelo nismo izveli prostim nabrajanjem pojedinačnih slučajeva. Da bi se toobjasnilo, uopštavanje se mora razmatrati, ne izolovano, već s obzirom na mesto koje zauzima u naučnomsistemu; a indukcija se mora razmatrati, ne prvenstveno kao indukcija prostim nabrajanjem, već kaometoda kojom utvrđujemo hipoteze u naučnim sistemima. Kombinacija gledišta konstantne veze, pokome su naučni zakoni samo uopštavanja, sa učenjem o funkciji takvih uopštavanja u naučnim sistemimabaca novu svetlost na gledište o konstantnoj vezi. Ona uklanja zamerku da gledište konstantne vezepotcenjuje ulogu razuma u nauci; ističući značaj logičkih odnosa između uopštavanja na različitimnivoima u sistemu, ona unekoliko zadovoljava one koji čeznu za logički nužnim naučnim zakonima.

Moje opravdanje što na početku pretpostavljam da naučni zakoni nisu ništa više do uopštavanjasastoji se u tome što se adekvatnost ovoga gledišta može pokazati jedino razvijanjem jedne teorije o naucikoja ga uključuje. Gledište da su naučni zakoni konstantne veze zastupala je većina onih koji su pisali ofilozofiji nauke od Maha naovamo; razlog koji je sprečio druge filozofe da ga usvoje leži u tome što je

ono, onako kako se obično formuliše, podložno ozbiljnoj kritici. Moja je namera da izbegnem ove kritiketako što ću ga uključiti u šire gledište o funkciji uopštavanja u nauci.

Drugi razlog što počinjem sa gledištem konstantne veze leži u tome što su, prema njemu, naučnizakoni logički slabiji stavovi nego što bi bili prema bilo kom alternativnom gledištu o njihovoj prirodi.Prema bilo kom drugom gledištu, naučni zakon, mada uključuje uopštavanje, tvrdi nešto više oduopštavanja. Prema tome, pretpostavka da naučni zakon ne tvrdi ništa osim uopštavanja, najskromnija jepretpostavka koja se može učiniti. Ova skromnost je od velikog značaja za razmatranje problemaindukcije. Veoma je teško opravdati naše verovanje u naučne zakone i kada ih smatramo samouopštavanjima; zadatak protaje još teži ako se od nas zahteva da opravdamo verovanje u stavove koji suviše nego uopštavanja. Ne izgleda mi da su ovu činjenicu dovoljno uzeli u obzir mnogi od onih kojikritikuju gledište konstantne veze što ne pruža čvrstu osnovu indukciji.

Naučne hipoteze koje, kada su istinite, jesu naučni zakoni, biće onda, za svrhu moga izlaganja,shvaćene kao da su ekvivalentne uopštavanjima neograničenoga prostornoga i vremenskoga opsega,većeg ili manjeg stupnja složenosti i opštosti. Druga gledišta na prirodu naučnih zakona biće dodirnutasamo uzgred.

Pjer Diem, "Fizički zakon", str. 186-197.

2. ZAKONI FIZIKE NISU, STROGO UZEV, NI ISTINITI NI LAŽNI, VEĆ PRIBLIŽNI

Jedan zdravorazumski zakon je samo jedan opšti sud; taj sud je ili istinit ili lažan. Uzmimo, naprimer, zakon koji nam otkriva svakodnevno promatranje: u Parizu Sunce svakog dana izlazi na istoku,penje se na nebu, zatim silazi i zalazi na zapadu. Tu imate jedan istinit zakon bez uslova ili ograničenja.Sa druge strane, uzmimo ovaj iskaz: mesec je uvek pun. To je jedan lažan zakon. Ako se postavi pitanje oistinitosti jednog zdravorazumskog zakona, na to pitanje možemo odgovoriti sa da ili ne.

To nije slučaj sa zakonima koje jedna fizička nauka, potpuno razvijena, izlaže u obliku matematičkihstavova; takvi zakoni su uvek simbolički. Međutim, simbol nije, strogo uzev, ni istinit ni lažan; on je, pre,nešto više ili manje dobro izabrano da zamenjuje stvarnost koju predstavlja i da odslikava tu stvarnost naviše ili manje tačan, više ili manje podroban način. Ali, kada se primene na simbol, reči "istina" i "laž"nemaju više nikakvo značenje; prema tome, logičar kome je stalo do tačnog značenja reči moraće daodgovori svakome ko pita da li je fizika istinita ili lažna: "Ne razumem Vaše pitanje." Razmotrimo ovajodgovor, koji može izgledati paradoksalan, ali čije je razumevanje neophodno svakome ko polaže pravoda zna šta fizika jeste.

Eksperimentalna metoda, kako se primenjuje u fizici, ne uspostavlja korespondenciju jedne datečinjenice samo sa jednim simboličkim sudom, već sa beskrajnim mnoštvom različitih simboličkih sudova;stupanj simboličke neodređenosti jeste stupanj približnosti eksperimenta o kome je reč. Uzmimo jedanniz sličnih činjenica; naći zakon za te činjenice za fizičara znači naći jednu formulu koja predstavljasvaku od tih činjenica. Simbolička neodređenost koja odgovara svakoj činjenici povlači, prema tome, zasobom neodređenost formule koja treba da poveže te simbole; možemo protići da jedno beskrajnomnoštvo različitih formula ili različitih fizičkih zakona odgovara jednoj istoj grupi činjenica. Da bi svakiod tih zakona bio usvojen, ne bi trebalo da svakoj činjenici odgovara (taj) simbol te činjenice, već neki odsimbola, kojih je bezbroj, koji može predstavljati tu činjenicu; upravo se na to misli kada se za zakonefizike kaže da su samo približni.

Zamislimo, na primer, da odbijamo da budemo zadovoljni obaveštenjem koje nam pružazdravorazumski zakon o Sunčevom izlasku na istoku, uzdizanju na nebu, silaženju i zalaženju na zapadusvakoga dana u Parizu; obraćamo se fizičkim naukama da bismo imali tačan zakon o kretanju Suncaviđenom iz Pariza, zakon koji bi promatraču u Parizu pokazivao koje mesto Sunce zauzima na nebu usvakom trenutku. Da bi rešile taj problem, fizičke nauke se neće prolužiti čulnim realnostima, recimoSuncem onakvim kakvim ga vidimo da sija na nebu, već će upotrebiti simbole pomoću kojih teorijepredstavljaju te realnosti: stvarno Sunce, uprkos nepravilnostima svoje površine, uprkos svojih ogromnihprotuberanci, u njihovim teorijama biće zamenjeno geometrijski savršenom kuglom i upravo će položaj

centra te idealne kugle ove teorije pokušati da odrede; ili će one, pre, nastojati da odrede položaj koji bi tatačka zauzimala kada astronomska refrakcija ne bi savijala zrake i kada godišnja aberacija ne bi menjalaprividni položaj nebeskih tela. Upravo simbol, dakle, zamenjuje jedinu čulnu stvarnost koja je pristupačnanašem promatranju, svetao kolut koji naša sočiva mogu videti. Da bismo uspostavili korespondencijusimbola sa stvarnošću, moramo izvršiti složena merenja, moramo udesiti da seivice Sunca poklope salinijama sočiva opremljenih mikrometrom, moramo obaviti mnoga čitanja sa podeljenih krugova ipodvrgnuti ta čitanja raznim korekcijama; takođe, moramo pribeći dugim i složenim izračunavanjima čijazakonitost zavisi od priznatih teorija, od teorije aberacije i teorije atmosferske refrakcije.

Tačku koju smo simbolički nazvali centrom Sunca još nismo dobili pomoću naših formula; one nampružaju samo koordinate te tačke, na primer, njenu dužinu i širinu, koordinate čije se značenje ne možerazumeti bez poznavanja zakona kosmografije i čije vrednosti ne označavaju neku tačku na nebu kojubiste mogli pokazati svojim prstom ili koju teleskop može ugledati, izuzev proredstvom jedne grupeprethodnih određenja: određenja meridijana mesta, njegovih geografskih koordinata itd.

Međutim, ne bismo li mogli protići da jedna vrednost za dužinu i jedna vrednost za širinu Sunčevogcentra odgovara jednom određenom položaju Sunčevog koluta, pretpostavljajući da su izvršene korekcijeza aberaciju i refrakciju? Zaista ne. Optička moć instrumenta kojim se služimo za promatranje Suncaograničena je; razne operacije koje naš eksperiment zahteva ograničene su osetljivosti. Neka Sunčev kolutbude u takvom položaju da je njegovo rastojanje od idućeg položaja dovoljno malo i nećemo biti u stanjuda opazimo skretanje. Pretpostavljajući da ne možemo znati koordinate jedne utvrđene tačke na nebeskojsferi sa preciznošću većom od 1Ä, biće dovoljno, da bismo odredili tačan položaj Sunca u jednom datomtrenutku, da znamo dužinu i širinu Sunčevog centra blizu 1Ä. Otuda, da bismo predstavili putanju Sunca,uprkos činjenici da ono zauzima samo jedan položaj u svakom trenutku, moći ćemo da za svaki trenutakdamo, ne samo jednu vrednost za dužinu i samo jednu vrednost za širinu, već jedno beskrajno mnoštvovrednosti za svaku od njih, sem što se za jedan dati trenutak dve prihvatljive vrednosti za dužinu ili dveprihvatljive vrednosti za širinu neće razlikovati za više od 1Ä.

Sada nastavljamo da tražimo zakon Sunčevog kretanja, to će reći, dve formule koje će nam dozvolitida u svakom trenutku periode izračunamo vrednost dužine i vrednost širine, ponaosob, centra Sunca. Nijeli očigledno da ćemo, u cilju predstavljanja dužine kao funkcije vremena, moći da usvojimo ne jednuformulu, već beskrajno mnoštvo različitih formula, pod uslovom da nam za jedan dati trenutak sve teformule za dužinu daju vrednosti koje se razlikuju za manje od 1Ä? I nije li to isto očigledno za širinu?Onda ćemo moći da podjednako dobro predstavimo naše opservacije o putanji Sunca beskrajnimmnoštvom različitih zakona; ti razni zakoni biće izraženi takvim jednačinama da, bude li samo jedna odnjih proverena, sve druge neće biti. Svaka od njih će ocrtati drukčiju krivu na nebeskom svodu i bilo biapsurdno reći da ista tačka opisuje dve od tih kriva u isto vreme; pa ipak, za fizičara su svi ovi zakonipodjednako prihvatljivi, jer svi određuju položaj Sunca tačnije nego što se može opaziti instrumentima.Fizičar nema prava da kaže da istinitost ijednoga od ovih zakona isključuje istinitost drugih.

Nesumnjivo, fizičar ima prava da bira između ovih zakona i ona će obično birati; ali motivi koji ćeupravljati njegovim izborom neće biti iste vrste niti će se nametnuti istom neumitnom nužnošću kao onimotivi koji ga navode da istinu pretpostavi neistini.

On će izabrati izvesnu formulu zato što je prostija od drugih; slabost našeg duha prisiljava nas dapripisujemo veliki značaj obzirima ove vrste. Bilo je razdoblja kada su fizičari pretpostavljali da je iinteligencija Tvorca zahvaćena istom slabošću, kada se jednostavnost ovih prirodnih zakona nametala kaoneosporna dogma u čije se ime odbacivao svaki eksperimentalni zakon izražen isuviše složenomalgebarskom jednačinom, kada se činilo da jednostavnost daje zakonu izvesnost i domašaj kojiprevazilaze izvesnost i domašaj eksperimentalne metode koja ga je proizvela. U to doba je Laplas,govoreći o zakonu dvostruke refrakcije koji je otkrio Hajgens, rekao: "Do sada je ovaj zakon bio samorezultat promatranja, približavajući se istini u granicama greške kojoj su podložni i najtačnijieksperimenti. Sada bi nas jednostavnost zakona akcije od koga on zavisi morala navesti da ga smatramostrogim zakonom." To je vreme prošlo. Nas više ne obmanjuju drži kojima jednostavne formule utiču nanas; više ne smatramo da je ta draž dokaz veće izvesnosti.

Fizičar će naročito pretpostavljati jedan zakon drugome kada prvi sledi iz teorija sa kojima se onslaže; on će, na primer, zahtevati da teorija o univerzalnom privlačenju odluči koju bi formulu trebalo dapretpostavi između onih koje mogu predstaviti kretanje Sunca. Ali, fizičke teorije su samo sredstva da seklasifikuju i okupe približni zakoni kojima su eksperimenti uzrok; teorije, prema tome, ne mogu izmenitiprirodu tih eksperimentalnih zakona niti im mogu dati apsolutnu istinu.

Prema tome, svaki fizički zakon je približan zakon. Sledstveno, on ne može biti, za strogog logičara,ni istinit ni lažan; svaki drugi zakon koji iste eksperimente predstavlja sa istom približnošću možepolagati isto tako opravdato pravo na titulu istinitog zakona kao i prvi ili, da se preciznije izrazimo,prihvatljivog zakona.

3. SVAKI ZAKON FIZIKE JE PRIVREMEN I RELATIVANI. ZATO ŠTO JE PRIBLIŽAN

Zakon se odlikuje upravo time što je utvrđen i apsolutan. Jedan stav je zakon samo zato što, ako jejednom istinit, onda je uvek istinit, i ako je istinit za ovu osobu, onda je istinit i za onu osobu. Nije liprotivrečno reći da je zakon privremen, da njega može usvojiti jedna osoba, a odbaciti druga? I da i ne.Da, nesumnjivo, ako pod "zakonima" razumemo one zakone koje otkriva zdrav razum, one zakone kojemožemo zvati istinitim u pravom smislu reči; takvi zakoni ne mogu biti istiniti danas a lažni sutradan, i nemogu biti istiniti za Vas a lažni za mene. Ne, ako pod "zakonima" razumemo zakone koje fizika izlaže umatematičkom obliku. Takvi zakoni su uvek privremeni; nije reč o tome da ovo moramo shvatiti tako daje fizički zakon istinit izvesno vreme, a zatim lažan, već da on nikada nije ili istinit ili lažan. On jeprivremen zato što činjenice na koje se primenjuje predstavlja sa približnošću koju fizičari danas smatrajudovoljnom, ali koju će jednoga dana prestati da smatraju zadovoljavajućom. Takav zakon je uvekrelativan; ne zato što je istinit za jednog fizičara a lažan za drugog, već zato što je približnost koja gakarakteriše dovoljna za ono za šta prvi fizičar želi da ga upotrebi a nije dovoljna za ono za šta drugi želida ga upotrebi.

Već smo primetili da stupanj približnosti nije nešto utvđreno; on se protepeno povećava sausavršavanjem instrumenata i, sa strožim izbegavanjem uzroka grešaka ili tačnijim ispravkama, možemobolje da ga procenima. Sa protepenim poboljšavanjem eksperimentalnih metoda, smanjujemoneodređenost apstraktnih simbola koje fizički eksperiment dovodi u korespondenciju sa konkretnimčinjenicama; mnogi simbolički sudovi za koje se u jedno vreme moglo smatrati da adekvatnopredstavljaju jednu određenu, konkretnu činjenicu, u neko drugo vreme se više neće smatrati da tučinjenicu označavaju dovoljno precizno. Na primer, astronomi jednoga stoleća, da bi predstavili položajSunčevog centra u jednom datom trenutku, prihvatiće sve vrednosti za dužinu koje se međusobno nerazlikuju za više od 1Ä i sve vrednosti za širinu u granicama istog intervala. Astronomi idućeg stolećaimaće teleskope veće optičke moći, savršenije podeljene krugove, tačnije i preciznije metodepromatranja; oni će onda zahtevati da se razna odnosna određenja za širinu Sunčevog centra slažu ugranicama od oko 10ÄÄ; beskrajno mnoštvo određenja koja su njihovi prethodnici bili voljni da dopusteoni bi odbacili.

Sa sužavanjem neodređenosti eksperimentalnih rezultata, ograničava se neodređenost formulaupotrebljenih za sažimanje tih rezultata. Jedno stoleće bi kao zakon Sunčevog kretanja prihvatilo bilokoju grupu formula koje za svaki trenutak određuju koordinate centra ove zvezde u aproksimaciji od 1Ä;iduće stoleće postaviće svakome zakonu koji se odnosi na Sunčevo kretanje uslov da koordinateSunčevog centra budu poznate u aproksimaciji od 10ÄÄ; jedno beskrajno mnoštvo zakona koje prvostoleće prihvata drugo će, na taj način, odbaciti.

Ovaj privremeni karakter zakona fizike protaje očigledan uvek kada čitamo istoriju ove nauke. ZaDilona (Dulong) i Aragoa (Arago), Mariotov zakon je bio prihvatljiva forma zakona stišljivosti gasovazato što je on eksperimentalne činjenice predstavljao sa odstupanjima koja su ostajala manja od mogućihgrešaka opservacionih metoda kojima su se oni služili. Kada je Renjo (Regnault) usavršio aparat ieksperimentalnu metodu, ovaj zakon je morao biti odbačen; odstupanja Mariotovog zakona od rezultatapromatranja bila su mnogo veća od neodređenosti koje novi aparat nije mogao izbeći.

Dalje, ako imamo dva savremena fizičara, prvi može biti u okolnostima u kojima je bio Renjo, dokdrugi može još uvek raditi u uslovima u kojima su radili Dilon i Arago. Prvi ima veoma precizan aparat iplanove tako da može obavljati veoma tačna promatranja; drugi ima samo grube instrumente i, uz to,istraživanja koja on obavlja ne zahtevaju blisku aproksimaciju. Ovaj drugi usvojiće Mariotov zakon, aprvi će ga odbaciti.

I više od toga, možemo videti da isti fizičar u toku istog rada istovremeno usvaja i odbacuje istifizički zakon. Ako bismo za jedan fizički zakon mogli reći da je istinit ili lažan, to bi bio čudan paradoks;isti stav bismo u isto vreme i tvrdili i poricali, a to bi predstavljalo formalnu protivrečnost.

Renjo, na primer, vrši istraživanja u vezi sa stišljivošću gasova da bi našao približniju formulu kojombi zamenio Mariotov zakon. U toku svojih eksperimenata on treba da zna atmosferski pritisak na nivou dokoga je dospela živa u njegovom manometru; on se služi Laplasovp, formulom da bi dobio taj pritisak, aLaplasova formula počiva na primeni Mariotovog zakona. Ovde nema nikakvog paradoksa nitiprotivrečnosti. Renjo zna da je greška uneta ovom posebnom primenom Mariotovog zakona mnogomanja od neodređenosti eksperimentalne metode kojom se on služi.

Svaki fizički zakon, budući približan (approximate), prepušten je na milost i nemilost progresu kojiće, povećavajući preciznost eksperimenata, učiniti stepen aproksimacije toga zakona nedovoljnim: zakonje u suštini privremen. Procena njegove vrednosti menja se od jednog fizičara do idućeg, zaviseći odsredstava promatranja koja im stoje na raspolaganju i od tačnosti koju zahtevaju njihova istraživanja:zakon je u suštini relativan.

4. SVAKI FIZIČKI ZAKON JE PRIVREMEN ZATO ŠTO JE SIMBOLIČKI

Fizički zakon je privremen ne samo zato što je približan, već i zato što je simbolički: uvek postojeslučajevi u kojima simboli povezani zakonom više nisu u stanju da na zadovoljavajući način predstavestvarnost.

Da bi proučavao izvestan gas, kiseonik, na primer, fizičar je stvorio shematičnu predstavu o njemudostupnu matematičkom rasuđivanju i algebarskom računanju. On je ovaj gas zamislio kao jedan odsavršenih fluida koje mehanika proučava: ima izvesnu gustinu, zagrejan je do izvesne temperature iizložen je izvesnom pritisku. Između ova tri elementa, gustine, temperature i pritiska, on je uspostavioizvestan odnos koji izvesna jednačina izražava: to je zakon o stišljivosti i širenju kiseonika. Da li je tajzakon definitivan?

Neka fizičar stavi nešto kiseonika između dvaju ploča nekog jako naelektrisanog električnogkondenzatora; neka odredi gustinu, temperaturu i pritisak gasa; vrednosti ovih triju elemenata neće viševerifikovati zakon o stišljivosti i širenju kiseonika. Da li je fizičar iznenađen što vidi da je njegov zakonpogrešan? Ni najmanje. On shvata da je pogrešna relacija samo simbolička relacija, da se ona nijeodnosila na realan, konkretan gas kojim se manipuliše, već na izvesnu logičku tvorevinu, na izvestanshematički gas, koji karakterišu njegova gustina, temperatura i pritisak, i da je ova shema nesumnjivoisuviše jednostavna i isuviše nepotpuna da bi predstavljala osobine stvarnog gasa stavljenog u pomenuteuslove. On onda nastoji da upotpuni ovu shemu i da je približi stvarnosti: on se više ne zadovoljava dakiseonik predstavi pomoću njegove gustine, temperature i pritiska koji trpi; u konstrukciju nove shemeon uvodi jačinu električnog polja u koje je gas smešten; on podvrgava ovaj potpuniji simbol novimproučavanjima i dobija zakon o stišljivosti kiseonika opskrbljen dielektričnom polarizacijom. To jekomplikovaniji zakon; on uključuje prvi kao specijalan slučaj, ali je obuhvatniji i biće proveren uslučajevima u kojima prvobitni zakon ne bi mogao biti verifikovan.

Da li je ovaj novi zakon definitivan?Uzmite gas na koji se on odnosi i stavite ga između polova jednoga elektromagneta; videćete da i

novi zakon sa svoje strane ispada lažan u eksperimentu. Nemojte misliti da ova nova lažnost uznemiravafizičara; on zna da mora imati prola sa jednim simboličkim odnosom i da simbol koji je on stvorio, madapredstavlja vernu sliku stvarnosti u izvesnim slučajevima, ne može na nju da liči u svim okolnostima.Stoga, ne gubeći hrabrost, on opet pristupa shemi pomoću koje zamišlja gas na kome eksperimentiše. Da

bi protigao da ova skica predstavlja činjenice, on joj dodaje nove odlike: nije dovoljno da gas ima izvesnugustinu, izvesnu temperaturu i izvesnu dielektričnu moć, da trpi izvestan pritisak i da je stavljen u jednoelektrično polje date jačine; uz to, on mu pripisuje izvestan koeficijent magnetizacije; on uzima u obzirmagnetsko polje u kome se gas nalazi i, povezujući sve te elemente jednom grupom formula, on dobijazakon o stišljivosti i širenju polarizovanog i magnetizovanog gasa, složeniji i obuhvatniji zakon od onihzakona koje je prvobitno dobio, zakon koji će biti verifikovan u beskrajnom mnoštvu slučajeva u kojimabi prethodni zakoni ispali lažni; pa ipak, to je privremen zakon. Fizičar očekuje da će jednoga dana naćiuslove u kojima će ovaj zakon, sa svoje strane, biti lažan; toga dana, on će opet morati da se latisimboličke predstave proučavanog gasa, da joj doda nove elemente i da formuliše jedan obuhvatnijizakon. Matematički simbol koji je teorija iskovala prianja uz stvarnost kao oklop uz telo viteza obučenogu gvožđe: što je oklop složeniji, to će kruti metal izgledati prilagodljiviji; umnožavanje komada koji kaoljuske oblažu telo obezbeđuje savršeniji dodir između čelika i udova koje štiti; ali bez obzira koliko subrojni delovi iz kojih se oklop sastoji, on nikada neće potpuno naleći uz ljudsko telo prema kome jeuobličen.

Znam šta će se primetiti na ovo. Reći će mi se da zakon o stišljivosti i širenju, formulisan na samompočetku, nikako nije bio ugrožen kasnijim eksperimentima; da on ostaje zakon prema kome se kiseonikskuplja i širi kada se eliminišu električna i magnetska dejstva; da su nas fizičareva kasnija istraživanjanaučila jedino tome da je zgodno dodati tome zakonu, čija je vrednost ostala neokrnjena, zakon ostišljivosti jednog jonizovanog gasa i zakon o stišljivosti jednog magnetizovanog gasa.

Iste te osobe koje stvari shvataju tako nakrivo moraju priznati da bi prvobitni zakon mogao voditiozbiljnim greškama ako bi mu se bez rezerve verovalo, jer oblast kojom on vlada mora biti ograničenasledećim dvostrukom ogradom: proučavani gas je daleko od svakog električnog kao i magnetskogdejstva. Međutim, nužnost ove ograde nije se na početku ispoljila, već su je nametnuli eksperimenti kojesmo pomenuli. Jesu li to jedine ograde isto tako suštinske kao i prethodne? Koji bi se fizičar usudio dasudi o tome i da tvrdi da sadašnja formulacija nije privremena, već konačna?

Zakoni fizike su, prema tome, privremeni u tome smislu što su simboli koje oni povezuju isuvišejednostavni da bi potpuno predsta-vljali stvarnost. Postoje uvek okolnosti u kojima simbol prestaje daod-slikava konkretne stvari i da tačno otkriva pojave; formulacija zakona mora onda biti propraćenaograda koje čoveku omogućuju da odstrani te okolnosti. Upravo napredak fizike pruža znanje o timogradama; nedopu-stivo je ikada tvrditi da znamo potpun njihov broj ili da se sastavljenom spisku nećenešto dodati ili da se u njemu neće nešto izmeniti.

Ovaj proao neprestane modifikacije zahvaljujući kome fizički zako-ni sve uspešnije izbegavajueksperimentalna pobijanja igra tako bitnu ulogu u razvoju nauke da nam se može oprostiti što i daljeinsistiramo na njegovom značaju i što proučavamo način toga rada na drugom jednom primeru.

Ovde imamo nešto vode u jednom sudu. Zakon univerzalnog privlačenja uči nas koja sila deluje nasvaku česticu te vode: ta sila je težina čestice. Mehanika nam pokazuje koji bi oblik suda, površina vodetrebalo da poprimi: bez obzira na prirodu i oblik suda, površina vode bi trebalo da bude horizontalnaravan. Zagledajte pažljivo površinu vode: mada horizontalna u sredini suda, ona to više nije blizu zidovačaše i penje se uz te zidove; u jednoj uskoj cevi voda se diže veoma visoko i po-staje potpuno konkavna.Ovde Vam zakon univerzalnog privlačenja podba-cuje. Da bismo sprečili da kapilarne pojave pobijuzakon gravitacije, bi-će neophodno modifikovati ga: više nećemo morati da formulu o obrnu-toj srazmerikvadrata rastojanja smatramo tačnom formulom, već pribli-žnom; moraćemo da pretpostavimo da ovaformula sa dovoljnom precizno-šću pokazuje privlačenje dveju udaljenih materijalnih čestica, ali dapo-staje veoma netačna kada se postavi problem kako izraziti uzajamno dej-stvo dvaju elemenata koji suveoma blizu jedan drugome; moraćemo da u je-dnačine uvedemo jedan dopunski termin koji će ih,doduše, komplikovati, ali će ih učiniti sproobnim da predstave jednu širu klasu pojava i omogu-ćiće im daistim zakonom obuhvate i kretanja nebeskih tela i kapilarne pojave.

Ovaj zakon biće obuhvatniji od NJutnovog zakona, ali uprkos svemu tome, neće biti imun premasvim protivrečnostima. Uvedimo na dvema različitim tačkama neke tečne mase metalne žice povezane zadva pola neke baterije: videćete da se zakon kapilarnosti ne slaže sa promatra-njem. Da bismo uklonili o oneslaganje, moramo se opet latiti formule o kapilarnom dejstvu, izmeniti je i dopuniti uzimajući u obzir

naelektri-sanja čestica tečnosti i sile koje deluju između tih jonizovanih čestica. Na taj način, borbaizmeđu stvarnosti i zakona fizike nastaviće se u bes-kraj: svaki zakon koji fizika formuliše, stvarnost ćeranije ili kasnije pobiti suprotstavljajući mu neku grubu činjenicu, ali neumorna fizika latiće se pobijenogzakona, izmeniće ga i usavršiti kako bi od njega na-činila obuhvatniji zakon u kome će izuzetak, na kojije eksperiment uka-zao, naći svoje pravilo.

Fizika napreduje kroz ovu neprestanu borbu i rad na stalnom dopu-njavanju zakona da bi obuhvatilaizuzetke. Fizika je stvorila zakone elek-trostatike upravo zato što su zakoni teže došli u protivrečnost sako-madom ćilibara protrljanim vunom i formulisala zakone magnetizma zato što je magnet podigaogvožđe uprkos tim istim zakonima teže; Amper je izmislio zakone elektrodinamike i elektromagnetizmaupravo zato što je Ersted pronašao izuzetak od zakona elektrostatike. Fizika ne napre-duje kao geometrija,koja nove konačne i neosporne stavove dodaje konač-nim i neospornim stavovima koje već proeduje;fizika napreduje zato što eksperiment stalno dovodi do novih neslaganja između zakona i činjenica i zatošto se fizičar stalno laća zakona i menja ih da bi oni mogli ver-nije da predstavljaju činjenice.

5. ZAKONI FIZIKE SU PODROBNIJI OD ZAKONA ZDRAVOG RAZUMA

Zakoni koje nam obično ne-naučno iskustvo dozvoljava da formulišemo jesu opšti sudovi čije jeznačenje neproredno. U prisustvu jednoga od tih sudova možemo zapitati: "Da li je on istinit?" Odgovorje često lak; u svakom slučaju, odgovor je jedno određeno da ili ne. Zakon koji je priznat kao istinit takavje za sva vremena i za sve ljude; on je utvrđen i apsolutan.

Naučni zakoni zasnovani na fizičkim eksperimentima jesu simboličke relacije čije će značenje ostatinerazumljivo svima onima koji ne poznaju fizičke teorije. Pošto su simbolički, oni nikada nisu ili istinitiili lažni; kao i eksperimenti na kojima počivaju, oni su približni. Stupanj aproksimacije nekog zakona,iako dovoljan danas, protaće nedovoljan u budućnosti usled napretka eksperimentalnih metoda; dovoljanza potrebe metafizičara, on možda ne bi zadovoljio nekog drugog, tako da je fizički zakon uvekprivremen i relativan. On je privremen takođe i u tome smislu što ne povezuje realitete, već simbole, i štozbog toga uvek postoje slučajevi u kojima simbol više ne odgovara stvarnosti; fizički zakoni se moguodržati jedino stalnim doterivanjem i modifikovanjem.

Problem valjanosti zakona fizike postavlja se stoga na jedan potpuno drukčiji način, beskrajnosloženiji i suptilniji nego problem izvesnosti zakona zdravog razuma. Čovek bi mogao pasti u iskušenjeda izvede čudan zaključak da znanje o zakonima fizike obrazuje niži stupanj od prostog znanja ozakonima zdravog razuma. Mi se zadovoljavamo da odgovorimo onima koji bi izveli ovaj paradoksalanzaključak iz gornjih razmatranja ponavljajući o zakonima fizike ono što smo rekli o naučnimeksperimentima: jedan fizički zakon proeduje izvesnost koja je mnogo prorednija i koju je mnogo težeproceniti nego što je to slučaj sa jednim zdravorazumskim zakonom, ali on prevazilazi ovaj poslednjitačnijom i podrobnijom preciznošću svojih predviđanja.

Uzmite zdravorazumski zakon: "U Parizu se Sunce svakoga dana rađa na istoku, penje se na nebu,zatim silazi i zalazi na zapadu" i uporedite ga sa formulama koje nam pružaju koordinate Sunčevog centraza svaki trenutak od oko jedne sekunde, i bićete ubeđeni u tačnost toga stava.

Zakoni fizike mogu steći ovu tačnost u pojedinostima jedino ako žrtvuju nešto od utvrđene iapsolutne izvesnosti zdravorazumskih zakona. Postoji neka vrsta ravnoteže između tačnosti i izvesnosti:jedna se može povećati samo nauštrb druge. Rudar koji mi pruža jedan kamen može mi reći bez oklevanjaili ograde da on sadrži zlato; ali hemičar koji mi pokazuje jedan sjajan grumen sa rečima"To je čistozlato", mora da doda ogradu "ili skoro čisto"; on ne može da tvrdi da grumen nije zadržao sićušne tragovenečistoće.

Čovek se može zakleti da govori istinu, ali nije u njegovoj moći da kaže celu istinu i ništa osimistine. "Istina je nešto tako suptilno da su naši instrumenti isuviše grubi da bi je tačno shvatili. Kada jedosegnu, oni je prignječe i mi lutamo unaokolo, okrenuti više prema laži nego prema istini."1

1 B. Pascal, Pensées

J. KONVENCIONALISTIČKO SHVATANJE NAUČNE TEORIJE

Kazimjerž Ajdukjevič, "Slika sveta i pojmovni aparat"str. 86-88.*

Ranije smo ovo gledište nazivali "radikalnim konvencionalizmom". Ono se od uobičajenihkonvencionalističkih gledišta razlikuje ne samo po svojoj radikalnoj prirodi, nego i po tome što ne tvrdi(za razliku od Poenkarea) da principi slobodno usvojeni kao aksiome i interpretacije zasnovane nakonvencijama nisu ni istiniti ni lažni, nego prosto korisni (commodes). Nasuprot tome, mi smo skloni daove principe i interpretacije karakterišemo kao istinite sve dok se pojavljuju u našem jeziku.

Štaviše, naša pozicija nam ne zabranjuje da ovo ili ono pretpostavimo kao činjenicu, premda smoukazali na zavisnost empirijskih sudova od izabranog pojmovnog aparata, a ne samo od sirovogmaterijala iskustva. U ovom momentu naše gledište je blisko Kantovoj kopernikanskoj ideji, prema kojojsaznanje o iskustvu ne zavisi samo od materijala iskustva, nego i od aparata kategorija korišćenih u obradiovog materijala. Međutim, u Kantovoj filosofiji je ovaj aparat kategorija čvrsto povezan s prirodomčoveka (mada nije isključena mogućnost da se on može izmeniti). Za nas je, naprotiv, ovaj pojmovniaparat prilično plastična stvar. Neko ga neprestano menja, bilo nevoljno i nesvesno, bilo voljno i svesno.Ali, dok god čovek praktikuje artikulisano saznavanje, on se mora držati nekog takvog pojmovnogaparata.

Postoji jedna druga suštinska razlika između kantovske koncepcije saznanja i one koju predlažemomi. Ovde možemo samo figurativno naznačiti ovu razliku. U Kantovoj filosofiji, deo slike sveta kojiizniče iz naših procesa saznavanja sastoji se od opažajnih podataka oblikovanih čistim formama intuicije ikategorijama. Da tako kažemo, opažajni podaci su boje kojima je oslikana slika sveta, s tim što se sámoslikanje, naravno, vrši u strogoj saglasnosti sa obrascima formi intuicije i kategorija. Za nas, međutim,slika sveta koja sačinjava proizvod aktivnosti saznavanja nije obojena slika, ako su iskustveni podaciboje. Naša slika sveta pre se sastoji samo u značenju izrazâ; a u ovima nisu sadržani iskustveni podaci.Slika sveta se potpuno gradi od apstraktnih elemenata. Uloga opažajnih podataka sastoji se jedino uovome: pošto je pojmovni aparat već izabran, u njegovim pojmovima opažajni podaci određuju kojielementi pojmovnog aparata treba da uđu u sliku sveta.

Da nauka nije prosto izrađena iz iskustva, nego sama proizvodi same "činjenice nauke" njihovimlingvističkim i pojmovnim izrađivanjem iz njirovog empirijskog materijala, takođe je predstava koja semože naći u filosofiji LeRoaa.10 LeRoa kombinuje bergsonovski intuicionizam sa gledištem radikalnogkonvencionalizma, u smislu da podržava postojanje znanja iznad naučnog (koje ima prola sa veštačkimkonstruktima), filosofskog saznanja (koje se bavi ne pukim ljudskim konstrukcijama, nego "stvarnomrealnošću"; i do "stvarne realnosti" ono dolazi metodom sasvim različitim od metoda nauka).

Čitav ovaj diskurs dovršavamo jednom krajnjom ovoga puta apologetskom primedbom. Neki bi možda mogli smatrati da je ono što smo ovde tretirali kao "jezik" potpuno izvan ovoga sveta. Tako semnogo, moglo bi se reći, zahteva od neke strukture da bi se ona zvala "jezikom" da se možda ne moženaći ništa što bi se dalo zvati "jezikom" (sa mogućim izuzetkom logističkih /tj. logičkih prim. prev./sistema). Činjenica je da smo čak izjavljivali da takozvani "obični jezici" i "etnički jezici" nisu jezici unašem smislu; i da bi se to isto sigurno moglo reći takođe i za "jezik" gotovo svih nauka. Stoga ono štosmo rekli može biti ispravno i zanimljivo kao pojmovna igra, ali jedva da može steći primenu uepistemologiji i metodologiji koje nemaju ništa sa idealizovanim fikcijama.

10 "Svaka čiwenica je ishod saradwe između prirode i nas; svaka čiwenica simbolizujegledište usvojeno kako bvi se gledalo na stvarno"; Le Roy, "L'organisation scientifique" ,Revue de Métaphysique et de Morale, septembar, 1899; naš navod je iz reprinta podnazivom "Qu'est-ce que la science?", in: Cahiers de la nouvelle journée, No. 5 (1926), Paris,p. 148. Videti takođe Poenkarea, gde (u: La valeur de la science, odeqak pod naslovom "Lascience, est-elle artificielle?") on upoređuje svoje sopstveno gledište s LeRoaovim,formulišu}i wegovu tezu u iskazu "naučnik stvara čiwenicu".

U uzvraćanju na ovu zamerku, primetimo na početku da gotovo sve nauke ispoljavaju ovu"tendenciju prema idealizovanju". Fizika, na primer, postavlja teze o idealizovanim gasovima, mada jedobro poznato da takvi gasovi ne postoje. Opet, u mehanici, predmet su kretanja koja teku svojim tokompod uslovima koji se nikada aktualno ne ostvaruju. Fizika ovo čini, dopuštamo; zato što je to jedinimogući način da saznanje priđe stvarnosti. Pre svega, neko postavlja zakone koji važe rigorozno samo zaidealne gasove; za stvarne gasove, oni važe jedino unutar prilično široke greške aproksimacije. Samoprole tog prvog koraka mi smo u položaju da preobrazimo ove zakone u svrhu umanjivanja početnegreške aproksimacije. Početi sa trenutnim zahtevanjem apsolutnog slaganja između zakonâ i stvarnostiznači postaviti previše težak problem za nas. Tražimo istu vrstu izgovora za našu protupak. Počinjemorazmatranjem idealnog slučaja koji se samo približno slaže sa stvarnošću. Možda je ovo prvi korak zakojim će uslediti drugi koraci koji smanjuju greške aproksimacije.

Filip Frank, Moderna nauka i njena filozofija, str. 86-87

Prelaz od naizgled (supproed) idealističke ka fizikalističkoj koncepciji nauke obavio se tako neosetnou okviru Bečkog kruga zato što, prema doktrini logičkog empiricizma, nije reč o tome da li su idealizam imaterijalizam tačna mišljenja o realnom svetu, već jedino o tome koji jezik, fenomenalistički ilifizikalistički, može bolje da nam pruži ekonomičan i ujedinjujući opis naših iskustava. Pošto bilo koji odtih jezika može biti podesniji od drugog, u okviru jednog ograničenog polja, izbor jednog jezika nemanikakve veze sa pitanjem da li se naš realni svet sastoji iz percepcija ili od materije. Od bitnog značaja jesamo pitanje da li verujemo da je moguće obuhvatiti sve naučne oblasti (fields) jednim i istim jezikom.Ako se ujedinjenje nauke, u ovome smislu, smatra mogućim, kao što drže Karnap i pristalice Pokreta zajedinstvo nauke, od sekundarnog je značaja da li se to ujedinjavanje protiže pomoću percepcija, kao što jeverovao Mah i potvrdio Karnap u svome prvom spisu, "Logička izgradnja sveta",1 ili treba uvestifizikalni jezik, kao što Karnap proklamuje u svojim poslednjim spisima u skladu sa Nojratovimpredlozima.

Suštinska alternativa za našu koncepciju nauke upravo je ova: da li mi, u skladu sa tradicionalnomfilozofijom, tvrdimo da je pitanje sastoji li se realni svet od materije ili iz percepcija, kao i druga sličnapitanja, naučno pitanje, ili mi, sa Mahom, eliminišemo metafizička pitanja ove vrste iz nauke kao pitanjakoja remete njenu ekonomičnost i postavljamo upravo pomenuto pitanje na način na koji ga postavljalogički empiricizam?

Zatim pitamo, koji jezik je najpodesniji da bude jezik ujedinjene nauke. Sa ovog stanovišta, čini se daje metafizičko pitanje, kao što se izrazio Mah, jalovo pitanje. A pitanje kako ga postavlja logičkiempiricizam, da li je fenomenalistički ili fizikalistički jezik podesniji da bude jezik ujedinjene nauke,prestaje da bude pitanje od dubokog metafizičkog značaja i protaje pitanje podesnosti (convenience). Onose možda može uporediti sa pitanjem koji je sistem simbola najpodesniji kada je reč o uvođenjujednoobraznog simbolizma u logiku.

Rudolf Karnap, Logička sintaksa jezika, str. 51-52.

§ 17. Princip tolerancije u sintaksiU prethodnom izlaganju smo razmotrili nekoliko primera negativnih zahteva (naročito zahteve

Brauvera /Brounjer/, Kaufmana /Kaufmann/ i Vitgenštajna /NJittgenstein/) po kojima bi neke običnejezičke oblike metode izražavanja i izvođenja trebalo isključiti. Princip tolerancije predstavlja opštuformulaciju našega stava prema zahtevima ove vrste: nije naš proao da postavljamo zabrane, već dauspostavljamo konvencije.

Neke zabrane koje su do sada bile predložene bile su istorijski korisne time što su prolužile da seistaknu važne razlike i da se na njih skrene opšta pažnja. Ali se takve zabrane mogu zameniti

1 R. Carnap, Die Logische Aufbau der Welt (Berlin, 1928.)

razlikovanjem pomoću definicija (definitional differentiation). U mnogim slučajevima, ovo se protižeistovremenim istraživanjem (analogno istraživanju euklidske i neeuklidskih geometrija) jezičkih oblikarazličitih vrsta na primer, jednog određenog i jednog neodređenog jezika, ili jednog jezika u kome važi ijednog jezika u kome ne važi zakon isključenja trećeg. Ponekad je moguće zabranu zameniti uzimanjem uobzir nameravanih razlikovanja, pomoću prikladne klasifikacije izraza i istraživanja različitih vrsta. Tako,na primer, dok Vitgenštajn i Kaufman odbacuju i logička i aritmetička svojstva, u prvom jeziku jenačinjena razlika između deskriptivnih i logičkih predikata. U drugom jeziku razlikovaće se određeni ineodređeni predikati, i odrediće se njihova različita svojstva. I dalje, u drugom jeziku razlikovaćemoizmeđu ograničeno univerzalnih rečenica, analitičkih neograničeno univerzalnih rečenica, i sintetičkihneograničeno univerzalnih rečenica, dok Vitgenštajn, Kaufman i Šlik isključuju rečenice treće vrste(zakone prirode) iz jezika, kao rečenice koje se ne mogu u potpunosti proveriti.

U logici nema nikakvog morala. Svako je slobodan da gradi svoju sopstvenu logiku, tj. svoj sopstvenijezički oblik, onako kako želi. Sve što se od njega traži, ako želi da o tome raspravlja, svodi se na to daobavezno jasno izloži svoje metode i pruži sintaktička pravila umesto filozofskih argumenata.

Karnap, R., "Intelektualna autobiografija", str. 55.*

... Dalje, želeo sam da pokažem kako je svako slobodan da izabere pravila svog jezika i time svojulogiku na bilo koji način koji želi. Ovo sam nazivao "principom tolerancije"; on se možda tačnije mo-gaonazvati "principom konvencionalnosti jezičkih oblika". Kao posledica, rasprva o sporovima pomenutevrste treba jedino da se tiče, prvo, sintaktičkih svojstava raznih oblika jezika, i drugo, praktičnih razlogaza davanje prednosti jednom ili drugom obliku za date svrhe. Na ovaj način, tvrdnje da je neki posebanjezik ispravan jezik ili predstavlja ispravnu logiku, kakve su se često pojavljivale u ranijim raspravama,eliminišu se, a tra-dicionalni ontološki problemi, nasuprot logičkima ili sintaktičkima, na primer,problemi koji se tiču "suštine broja", sasvim se ukidaju. Ra-zni jezički oblici koje treba istraživati iupoređivati, i među kojima jedan ili nekoliko valja izabrati za datu svrhu, obuhvataju, naravno, ne samoistorijski date jezičke oblike, poput prirodnih verbalnih jezika ili istorijski razvijenih simboličkih jezikamatematike, nego takođe i svaki novi oblik koji neko može poželeti da izgradi. Ova mogućnostiz-građivanja novih jezika bila je s našeg gledišta suštinska.

Glavna motivacija za moj razvoj sintaktičkog metoda, međutim, bila je sledeća. U našim raspravamau Bečkom krugu ispostavljalo se kako se svaki pokušaj preciznijeg formulisanja filosofskih problema zakoje smo bili zainteresovani okončavao problemima logičke analize jezika. Pošto se prema našemgledištu pitanje u filosofskim problemima ticalo jezika, a ne sveta, ove probleme treba formulisati ne uobjekt-jeziku, nego u metajeziku. Stoga mi se činilo da će razvoj prikladnog jezika suštinski doprinetivećoj jasnosti u formulaciji filosofskih problema i većoj plodnosti u raspravama o njima.

Iako je istraživanje filosofskih problema izvorno bio glavni razlog za razvoj sintakse, na početku nasadržaj mog rada na sintaktičkom metodu nije mnogo uticala ova svrha. Umesto toga, moji napori su biliusmereni prema razvijanju formalnih obeležja sintaktičkog metoda. U prvom poglavlju svoje knjige(Logička sintaksa jezika - prim prev.) taj metod sam izložio davanjem sintaktičkih pravila za dvamodelska jezika, nazvana "jezik I" i "jezik II". Jezik I je tako ograničen da priznaje jedino definisanjeonih pojmova i formulisanje onih iskaza koji ispunjavaju neke stroge uslove konstruktivizma. Nasuprottome, jezik II je vrlo obuhvatan; on čini raspoloživim dovoljno rečeničnih oblika za formu-lisanje svegašto se pojavljuje u matematici i u klasičnoj fizici. ...

Artur S. Edington, Filozofija fizičke nauke, str. 104, 117-118, 186. i 285-288.

(14) ... Fundamentalni zakoni i fizičke konstante su potpuno subjektivni, budući da predstavljajuotisak promatračevih čulnih i intelektualnih moći (eljuipment) na saznanje stečeno takvim moćima; jer nebismo mogli imati ovu vrstu a priori znanja o zakonima koji vladaju u jednom objektivnom univerzumu.

(15) To ne znači da je fizički univerzum potpuno subjektivan. Fizičko znanje obuhvata pored"zakona prirode", veliko mnoštvo specijalnih informacija o posebnim objektima koji nas okružuju. Oveinformacije su nesumnjivo delom objektivne kao što su delom subjektivne.

(16) Subjektivni zakoni su posledica pojmovnog okvira misli koji je nametnut našem opservacionomsaznanju metodama kojima ga formuliše-mo, i mogu biti otkriveni kako a priori, proučavanjem misaonihokvira, tako i a proteriori, ispitivanjem postojećeg znanja kome su oni bili na-metnuti.

(...)Nije moguće bliže odrediti poseban misaoni okvir koji bi jednoobrazno važio u čitavoj današnjoj

fizici. Moramo u svakom slučaju praviti razliku između misaonog okvira koji odgovara prethodnicamamoderne teorije i okvira koji snabdeva najveći deo našeg tekućeg rečnika. Ovaj poslednji je više ili manjeisti kao i okvir koji odgovara uobičajenom shvatanju stvari oko nas. Ali, čak ni uobičajeno shvatanje se nedrži dosledno samo jednog misaonog okvira. Na primer, gledajući dole sa vrha jednog oblakodera, vidimomnoštvo sićušnih predmeta kako se kreću ulicom. Zaključak da su to predmeti normalne ljudske veličine,koji izgledaju mali usled daljine, nije nešto što neproredno shvatamo; to je promišljeno tumačenje onogašto vidimo. Ali, za predmete koji su nam blizu, naučni okvir je protao uobičajeni okvir. Kada se nekičovek udaljava od nas u sobi, ne "vidimo" da on protaje manji. Vidimo, ili mislimo da vidimo, da jedanpredmet konstantne veličine menja svoje rastojanje od nas; i jedino naporom introspekcije uveravamo seda vidna slika protaje manja.

Pošto zadatak fizike predstavlja da se služi običnim okvirima misli onda kada prestanu da budu našigospodari, nije sasvim tačno reći da su oni odbačeni. Bolje je reći da nas je napredak fizike oslobodionekih običnih okvira misli. Mi se njima služimo, ali nas oni ne obmanjuju.

(...)Ostajući kod fizike, prema naučnoj filozofiji koja se najčešće usvaja, ona ne nastoji da otkrije

apsolutnu istinu o spoljašnjem svetu i njeni zakoni nisu fragmenti apsolutne istine o spoljašnjem svetu ili,ka-ko sam to ja formulisao, oni nisu zakoni objektivnog sveta. Šta su onda oni i kako to da ih otkrivamo unašim iskustvenim korelacijama? Dok ne budemo u stanju da vidimo, ispitivanjem protupka korelacijenašeg opser-vacionog iskustva, kako su se ti veoma složeni zakoni mogli subjektivno u njega uneti,izgleda prerano usvajati jednu filozofiju koja nas lišava svakog drugog mogućeg objašnjenja njihovogporekla.

(...)Spoljašnji svet fizike je, prema tome, skup (simpozijum) svetova viđenih sa različitih tačaka gledišta.

Postoji opšte slaganje u pogledu principa na osnovu kojih bi skup (simpozijum) trebalo da se obrazuje.Iskazi dati o tome spoljašnjem svetu, ako su nedvosmisleni, moraju biti ili istiniti ili lažni. Ovo su filozofičesto poricali. Vrlo se često kaže da naučne teorije o svetu nisu ni istinite ni lažne, već samo podesne ilinepodesne. Prema jednoj omiljenoj frazi, merilo vrednosti jedne naučne teorije sastoji se u tome što onaekonomiše mišljenje. Nesumnjivo, jedan prost iskaz bolji je od jednog složenog; a što se tiče bilo kojeopšteprihvaćene naučne teorije, mnogo je lakše pokazati da je ona podesna ili da ekonomiše mišljenjenego da je istinita. Ali, ma kakve niže standarde mogli u praksi primeniti, ne treba da napustimo našeideale; i sve dok postoji razlika između istinitih i lažnih teorija, naš cilj mora biti da odstranimo lažne. Štose mene tiče, smatram da stalni napredak nauke nije samo utilitaristički progres; to je progres ka svečistijoj istini. Samo treba imati na umu da je istina kojoj težimo u nauci istina o jednom spoljašnjem svetukoji je dat kao predmet proučavanja i ona nije srasla ni sa kakvim shvatanjem o statusu toga sveta bezobzira da li on nosi ili ne nosi oreol realnosti, da li zaslužuje ili ne zaslužuje "uzvike odobravanja".

Pod pretpostavkom da je skup (simpozijum) bio sproveden kako treba, spoljašnji svet i sve što se unjemu javlja nazivaju se realnim bez daljeg. Kada mi (naučnici) kažemo za nešto u spoljašnjem svetu daje realno i da postoji, izražavamo svoje uverenje da su pravila skupa (simpozijuma) bila ispravnoprimenjena da to nije neki lažan pojam greškom unet u procesu sinteze, niti halucinacija koja pripadasamo jednoj individualnoj svesti, niti neka nepotpuna predstava koja obuhvata izvesne tačke gledišta, alise sukobljava sa drugima. Odbijamo da razmatramo besmislenu (anjful) mogućnost da bi spoljašnji svet,nakon sveg našeg truda da do njega dođemo mogao biti diskvalifikovan time što ne postojao; jer uopštenemamo pojma u čemu bi se pretpostavljena kvalifikacija sastojala niti na koji bi način ugled sveta

porastao ako bi izdržao pretpostavljenu probu. Spoljašnji svet je svet sa kojim se suočava ono iskustvokoje nam je zajedničko i za nas nijedan drugi svet ne bi mogao igrati istu ulogu, bez obzira kako visokepočasti mogao steći na kvalifikacionom ispitu.

Ova domaća definicija postojanja u naučne svrhe drži se principa koji je sada usvojen i za sve drugedefinicije u nauci, naime, da jedna stvar mora biti definisana prema načinu na koji se u praksi prepoznaje,a ne prema nekom skrivenijem smislu za koji zamišljamo da ga ona proeduje. Kao što se materija moraodreći svoga pojma supstancijalnosti, isto tako se i postojanje mora odreći svoga oreola da bismo gamogli primiti u fizičku nauku. Ali, očigledno, ako želimo da tvrdimo ili dovodimo u pitanje postojanjebilo čega što spoljašnji svet fizike ne obuhvata, moramo prekoračiti fizičku definiciju. Sámo postavljanjepitanja o realnosti fizičkog sveta pretpostavlja neku višu cenzuru nego što je sama naučna metoda možeobezbediti.

Spoljašnji svet fizike je bio formulisan kao odgovor na jedan poseban problem sa kojim se čoveksreo u svome iskustvu. Zvanično, naučnik ga smatra problemom na koji je tek slučajno naišao, kao što bise mogao pozabaviti rešavanjem ukrštenih reči koji je primetio u novinama. NJegov jedini zadatak je davidi da li je problem tačno rešen. Ali, o nekom problemu bi se mogla postaviti pitanja koja ne igrajunikakvu ulogu niti moraju biti razmatrana u vezi sa rešavanjem toga problema. Takvo spoljašnje pitanjeprirodno pokrenuto u vezi sa problemom spoljašnjeg sveta glasi: postoji li neko više opravdanje što radeučestvujemo u tome nadmetanju u rešavanju problema sveta nego u rešavanju drugih problema koje binam naše iskustvo moglo sugerisati. Kakvu bi tačno vrstu opravdanja naučnik zahtevao za svoje traganje,nije sasvim jasno, zato što ne spada u nadležnost nauke da formuliše takav zahtev. Ali je nesumnjivo daon postavlja zahteve koji se ne zadovoljavaju estetskim savršenstvom rešenja niti materijalnim koristimado kojih dovodi naučno istraživanje. On ne bi dozvolio da njegov predmet bude gurnut u stranu najednom simpozijumu provećenom istini. Teško da možemo reći išta određenije do da nauka zahteva"oreol" za svoj svet.

Ako treba da za atome i elektrone spoljašnjeg sveta nađemo ne samo konvencionalnu stvarnost, već"stvarnost (uzvici odobravanja)", moramo promatrati ne kraj, već početak traganja. Upravo na početkumoramo naći ono odobrenje koje ove entitete diže iznad običnih proizvoda jedne proizvoljne duhovneradnje. Ovo uključuje neku vrstu procenjivanja onoga impulsa koji nas upućuje na put otkrića. Kakomožemo izvršiti takvo procenjivanje? Nikakvim rasuđivanjem koje mi je poznato. Rasuđivanje bi namsamo reklo da bi se impuls mogao prosuditi prema uspehu poduhvata prema tome da li na kraju vodistvarima koje realno postoje i nose oreol na koji imaju sopstveno pravo; ono nas nosi tamo i natrag dužlanca izvođenja u uzaludnoj potrazi za neuhvatljivim oreolom. Ali, s pravom ili ne, duh je uveren damože razlikovati izvesna traganja kao traganja koja su sankcionisana neospornim autoritetom. To bismomogli izraziti na različite načine; impuls za ovo traganje je deo same naše prirode; on je izraz svrhe kojanas obuzima. Da li smo baš na to mislili kada smo nastojali da afirmišemo realnost spoljašnjeg sveta? Tounekoliko doprinosi određivanju njenoga značenja, ali teško da je puni ekvivalenat. Sumnjam da li zaistazadovoljavamo shvatanja koja stoje iza toga zahteva, ako ne postavimo smeliju hipotezu da je traganje isve što se njime protiže od vrednosti u očima jednog Apsolutnog Procenjivača.

K. TEORIJE O RAZVOJU NAUKE

Karl R. Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 215-217. i 221-222.*

10. Istina, racionalnost i rast naučnog saznanja

1. Rast saznanja: teorije i problemiI

Moja namera u ovom predavanju jeste da naglasim značaj jednog posebnog aspekta nauke njenepotrebe da raste, ili, ako želite, njene potrebe da napreduje. Ovde nemam na umu praktični ili društveniznačaj ove potrebe. Rade želim da raspravljam upravo o njenom intelektualnom značaju. Tvrdim da jeneprekinuti rast suštinski za racionalni i empirijski karater naučnog saznanja; da ako nauka prestane daraste, ona mora izgubiti taj karakter. Upravo način njenog rasta čini nauku racionalnom i empirijskom, tojest, način na koji naučnici prave razliku između raspoloživih teorija i biraju bolju ili (u odsustvuzadovoljavajuće teorije) način na koji pružaju razloge za odbacivanje svih raspoloživih teorija, sugerišućitime neke od uslova kojih zadovoljavajuća teorija treba da se pridržava.

Primetićete iz ove formulacije da, kada govorim o rastu naučnog saznanja, nemam na umu gomilanječinjenica, nego ponavljano obaranje naučnih teorija i njihovo zamenjivanje boljima ili višezadovoljavajućim. Ovo je, uzgred, procedura koju bi mogli smatrati vrednom pažnje čak i oni kojinajvažniji aspekt rasta naučnog saznanja vide u novim eksperimentima i novim promatranjima. jer nasnaše kritičko ispitivanje naših teorija vodi pokušajima da ih isprobamo i oborimo; a oni nas dalje vodeeksperimentima i promatranjima takve vrste da nikad niko ne bi ni sanjao o njima bez podsticaja ivođenja kako naših teorija, tako i naše kritike tih teorija. Jer, zaista, najinteresantnije eksperimente ipromatranja oblikovali smo pažljivo kako bismo isprobali naše teorije, a posebno naše nove teorije.

U ovom radu, dakle, želim da naglasim značaj ovog aspekta nauke i da rešim neke od problema, kakostarih tako i novih, koji su povezani s pojmovima naučnog progresa i razlučivanja između suparničkihteorija. Novi problemi o kojima želim da raspravljam uglavnom su oni koji su povezani s pojmovimaobjektivne istine i približavanja istini pojmovima za koje mi se čini da su od velike pomoći prianalizovanju rasta saznanja.

Iako ću svoju raspravu ograničiti na rast saznanja u nauci, moja zapažanja su bez velikih izmena,verujem, primenjiva i na rast prednaučnog saznanja takoreći, na uopšten način na koji ljudi, pa čak iživotinje, stiču novo činjeničko saznanje o svetu. Metod učenja putem pokušaja i greške učenja iz našihgrešaka izgleda da je u osnovi isti bilo da ga praktikuju niže ili više životinje, bilo šimpanze bilo ljudiod nauke. Mene ne interesuju samo teorija naučnog saznanja, nego pre teorija saznanja uopšte. Pa ipak,izučavanje rasta naučnog saznanja jeste, verujem, najplodniji način izučavanja rasta saznanja uopšte. Jerse za rast naučnog znanja može reći da je rast običnog ljudskog saznanja široko produžen (kao što samukazao u predgovoru iz 1958. godine svojoj Logici naučnog otkrića).

Ali, ima li ikakve opasnosti da će naša potreba za progresom ostati nezadovoljena i da će se rastnaučnog znanja okončati? Teško da tako mislim, zahvaljujući beskrajnosti našeg neznanja. Međustvarnim opasnostima za razvoj nauke nije verovatnost da će ona biti završena, nego takve stvari kao štoje nedostatak imaginacije (ponekad kao posledica nedostatka stvarnog interesovanja); ili neumesna vera uformalizaciju ili preciznost (o čemu će se raspravljati niže u odeljku v); ili autoritarnost u jednom ilidrugom od mnogih njenih oblika.

Pošto sam nekoliko puta upotrebio reč "progres", bolje bi bilo da se, na ovom mestu, sasvimosiguram da ne budem pogrešno shvaćen kao da verujem u istorijski zakon progresa. Zaista sam do sada

upućivao razne udarce protiv verovanja u zakon progresa,1 i smatram da čak ni nauka nije podložnadelovanju bilo čega što liči na takav zakon. Istorija nauke, poput istorije svih ljudskih ideja, jeste istorijaneodgovornih snova, samovolje i greške. Ali je nauka jedna od svega nekoliko ljudskihaktivnosti možda jedina u kojoj se greške sistematski kritikuju i srazmerno često, na vreme, ispravljaju.Upravo zbog ovoga možemo jasno i razložno govoriti o stvaranju progresa u njoj. U većini drugih poljaljudskog pregnuća ima promene, ali retko i progresa (osim ako prihvatimo veoma usko gledište o našimmogućim ciljevima u životu); jer je gotovo svaki dobitak uravnotežen, ili više nego uravnotežen, nekimgubitkom. A u većini polja čak ne znamo ni kako da ocenim promenu.

Unutar polja nauke, međutim, imamo kriterijum progresa: čak i pre nego što je teorija ikad izloženaempirijskoj probi, možemo biti u stanju da kažemo da li bi, pod uslovom da prođe izvesne specifikovaneprobe, ona bila poboljšanje drugih teorija koje smo upoznali. Ovo je moja prva teza.

Izraženo malo drugačije, tvrdim da mi znamo kako dobra naučna teorija treba da izgleda, i čak i prenego što je isprobana koja vrsta teorije bi bila još bolja, pod uslovom da prođe izvesne krucijalnetestove. A upravo ovo (metanaučno) znanje omogućava da se govori o progresu u nauci, i o racionalnomizboru među teorijama.

IIStoga je moja prva teza da o teoriji možemo znati, čak i pre nego što je isprobana, da će, ako prođe

izvesne probe, ona biti bolja od neke druge teorije.Moja prva teza povlači za sobom da imamo kriterijum relativnog potencijalnog zadovoljavanja, ili

potencijalne progresivnosti, koji se može primeniti na teoriju čak i pre nego što znamo da li će se ili neispostaviti, pronalaženjem nekih krucijalnih proba, da je ona činjenički zadovoljavajuća.

Ovaj kriterijum relativnog potencijalnog zadovoljavanja (koji sam formulisao pre izvesnog vremena, 2

i koji nam, uzgred, dopušta da stupnjujemo teorije prema njihovom stepenu relativnog potencijalnogzadovoljavanja) krajnje je jednostavan i intuitivan. On karakteriše kao poželjnu teoriju koja nam govoriviše; takoreći, teoriju koja sadrži veću količinu empirijske informacije ili sadržaja; koja je logičkisnažnija; koja ima veću objašnjavalačku i predviđačku moć; i koja se, prema tome, može oštrijeproveravati upoređivanjem predviđenih činjenica s promatranjima. Ukratko, dajemo prednostzanimljivoj, smeloj i visoko informativnoj teoriji u odnosu na trivijalnu.

Za sva ova svojstva koja, tako izgleda, želimo od teorije može se pokazati da se svode na jednu istustvar: na viši stepen empirijskog sadržaja ili proverljivosti.(...)

VNaglasak koji stavljam na promenu u naučnom saznanju, na njegov rast, ili njegovu progresivnost,

mogu se do neke mere suprotstaviti tekućem idealu nauke kao aksiomatizovanog deduktivnog sistema.Ovaj ideal je bio vladajući u evropskoj epistemologiji od Euklidove platonističke kosmologije (jer je to,verujem, ono što su Euklidovi Elementi bili zaista namenjeni da budu) do NJutnove, i dalje do sistemâBoškovića, Maksvela, Ajnštajna, Bora, Šredingera i Diraka. To je epistemologija koja krajnji zadatak icilj naučne aktivnosti vidi u izgradnji aksiomatizovanog deduktivnog sistema.

1 V. posebno moju Bedu istoricizma (2. izdawe, 1960.) /= Vladimir Gligorov (ur.), Kritikakolektivizma, "Filip Višwi}", Beograd, 1988, str. 145-248./, i gl. 16. ove kwige /Pretpostavke ipobijawa/.

2 Videti raspravu o stepenima proverqivosti, empirijskom sadržaju, potkrepqivosti ipotkrepqivawu u mojoj Logici, posebno odeqke od 31 do 46; od 82 do 85; novi dodatak ix;takođe raspravu o stepenu objašwavalačke snage u ovom dodatku, a posebno poređeweAjnštajnove i Wutnove teorije (u napomeni 7 na str. 434. /srpskog prevoda/). U onome štosledi ponekad }u upu}ivati na proverqivost itd. kao na "kriterijum progresa", bez ulažewa udetaqnije razlike o kojima raspravqam u toj svojoj kwizi.

Nasuprot ovome, sada verujem da ove najizvrsnije deduktivne sisteme treba promatrati pre kaopomagala nego kao ciljeve:5 kao važne stupnjeve na našem putu ka sve bogatijem, i bolje proverljivom,naučnom saznanju.

Promatrani tako kao sredstva ili pomagala, oni su izvesno sasvim neophodni, jer smo prinuđeni današe teorije razvijamo u obliku deduktivnih sistema. Ovo je učinjeno neizbežnom logičkom snagome,velikim informativnim sadržajem, koje moramo zahtevati od naših teorija ako one treba da budu bolje iproverljivije. Bogatstvo njegovih posledica mora da se razvije deduktivno; jer, po pravilu, teorija ne možeda se isproba osim isprobavanjem, ponaosob, nekih od njenih najdaljih posledica; to jest, posledica kojese ne mogu odmah videti intuitivnim pregledanjem.

Pa ipak, nije čudesno deduktivno razvijanje sistema to što teoriju čini racionalnom ili empirijskom,nego je to činjenica da je možemo kritički ispitivati; takoreći, izložiti je pokušajima pobijanja, uključujućipromatračke provere; i činjenica da, u izvesnim slučajevima, teorija može biti u stanju da izdrži te kritikei te probe među njima i probe pod kojima su se njene prethodnice srušile, a ponekad čak i dalje i oštrijeprobe. Upravo u racionalnom izboru nove teorije i leži racionalnost nauke, pre nego u deduktivnomrazvijanju teorije.

Sledstveno tome, mala je vrednost formalizovanja i razrađivanja deduktivnog ne-konvencionalnogsistema povrh zahtevâ zadatka da se on kritikuje i isproba, i kritički uporedi sa suparnicima. Ovo kritičkopoređenje, iako doduše ima neke manje konvencionalne i arbitrarne aspekte, umnogome jene-konvencionalno, zahvaljujući kriterijumu progresa. Upravo ova kritička procedura sadrži kakoracionalne, tako i empirijske elemente nauke. Ona sadrži one izbore, ona odbacivanja i one odluke kojipokazuju da smo učili iz svojih grešaka, i time dodali nešto svom naučnom znanju.

VIPa ipak, možda čak ni ova slika nauke kao procedure čija se racionalnost sastoji u činjenici da

učimo iz svojih grešaka nije sasvim zadovoljavajuća. Ona i dalje može sugerisati da nauka napreduje odteorije do teorije i da se ona sastoji u sledu sve boljih deduktivnih sistema. Ipak, želim da sugerišemupravo to da nauka treba da se predstavi kao napredovanje od problemâ do problemâ - ka problemimaneprestano rastuće dubine. Jer je naučna teorija eksplanatorna teorija pre svega, pokušaj da se reši neki naučni problem, takoreći, problem koji se odnosi na otkriće objašnjenja ili je povezan s njim.6

Doduše, naša objašnjenja, pa tako i naše teorije, mogu istorijski prethoditi čak i našim problemima.Pa ipak, nauka počinje jedino problemima. Problemi se pojavljuju iznenada, naročito kada smorazočarani svojim očekivanjima, ili kad nas naše teorije uvuku u teškoće, u protivrečnosti; a one se mogupojaviti bilo unutar teorije, bilo između dve različite teorije, bilo kao ishod sudara između naših teorija inaših promatranja. Štaviše, jedino kroz problem protajemo svesni da se držimo neke teorije. Problem jetaj koji nas izaziva da učimo; da unapređujemo svoje znanje; da eksperimentišemo; i da promatramo.

Stoga nauka počinje od problemâ, a ne od promatranjâ; iako promatranja mogu pružiti povod zaproblem, naročito ako su neočekivana; takoreći, ako se sudaraju s našim očekivanjima ili teorijama.Svestan zadatak pred naučnikom uvek je rešenje nekog problema kroz izgradnju teorije koja rešavaproblem; na primer, objašnjavanjem neočekivanih i neobjašnjenih promatranja. Pa ipak, svaka novateorija vredna truda postavlja nove probleme; probleme pomirenja, probleme kako izvesti nove iprethodno nepomišljane promatračke provere. A ona i jeste plodna prvenstveno kroz nove probleme kojepostavlja.

Stoga možemo reći da najtrajniji doprinos rastu naučnog saznanja koji neka teorija može učiniti jesunovi problemi koje postavlja, tako da nas to opet vodi natrag gledištu da nauka i rast nauke uvek počinju i

5 Pri usvajawu ovoga gledišta bio sam pod uticajem X. Agasija, koji me je, u jednojraspravi iz 1956. godine, ubedio da je stav gledawa na završene deduktivne sisteme kao naciq zaostatak duge vladavine wutnovskih ideja (i tako, mogu dodati, platonske i euklidsketradicije). Za jedno čak i radikalnije gledište dr Agasija videti posledwu napomenu u ovojglavi.

6 Uporediti ovo i slede}a dva pasusa s mojom Bedom istoricizma, odeqak 28, rr. 121.ff. /str. 222. srpskog prevoda/ i gl. 1 i 16 ove kwige /Pretpostavke i pobijawa/.

završavaju se problemima problemima uvek rastuće dubine i uvek rastuće plodnosti u sugerisanju novihproblema.

INDEKS BIBLIOGRAFSKIH REFERENCIJA

6. Ayer, Alfred Julles, "Filosofija i nauka", Voprosi filosofii, god. XVI, No. 1, str. 96-97, 100 & 105.(I, A

5. Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1960, str. 260. & 261. (I, A1. Agassi, Joseph, "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics", in The

Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by Mario Bunge, Nenj York, The Free Press, 1964, pp.191, 194-196 & 210. (I, B

2. Ajdukienjicz, Kazimierz, "NJartoœæ nauki", nj Jezyk i poznanie, NJarszanja, PañstnjonjeNJydanjnictnjo Naukonje, 1960, str. 314-316. (umesto ovog teksta, koji je bio nepristupačan, preveden jerad "The Scientific NJorld-Perspective", in The Scientific NJorld Perspective and Other Essays,1931-1963, ed. by Jerzy Giedymin, Dordrecht, D. Reidel Publishing Company, 1978, pp. 111-117.) (IV,V

3. Ajdukienjicz, Kazimierz, "Metodologiczne typy nauk", nj Jezyk i poznanie, NJarszanja,Pañstnjonje NJydanjnictnjo Naukonje, 1960, str. 287ff. (umesto ovog teksta preveden je rad "AxiomaticSystems from the Methodological Point of Vienj" iz: Ajdukienjicz, The ScientificNJorld-Perspective..., ..., pp. 282-294.) (III, B

4. Ajdukienjicz, Kazimierz, "Obraz snjiata i aparatura pojecionja", nj Jezyk i poznanie, NJarszanja,Pañstnjonje NJydanjnictnjo Naukonje, 1960, str. 194-195. (prvobitno u: Erkenntnis, 1934, B. IV, pp.259-287.) (VI, V

7. Bohr, Niels, "Analysis and Synthesis in Science", in Encyclopaedia and Unified Science,International Encyclopaedia of Unified Science, vol. I, No. 1, Chicago, Ill., Chicago University Press,1952 (1938), p. 28. (III, A

8. Braithnjaite, Richard Bevan, Scientific Explanation, Nenj York, Harper & Brothers, 1960 (1953),pp. 9-11. (VI, B

9. Bridgman, Percy NJ., The Logic of Modern Physics, 1927, pp. 5-7. (V, B10. Burtt, E. A., The Metaphysical Foundations of Modern Physical Science, London, Routledge &

Kegan Paul, 1950 (1924), pp. 1-3. (I, B11. Campell, Norman R., "The Structure of Theories", in Readings in the Philosophy of Science, ed.

by Herbert Feigl & May Brodbeck, Nenj York, Appleton-Century-Crofts, 1953 (1936), pp. 290-294. (VI,B

12. Carnap, Rudolph, "Logical Foundations of the Unity of Science", in Encyclopaedia and UnifiedScience, International Encyclopaedia of Unified Science, vol. I, No. 1, Chicago, Ill., Chicago UniversityPress, 1952 (1938), pp. 49, 52, 53, 55, 60 & 61. (III, A

13. Carnap, Rudolph, "The Old and Nenj Logic", in Logical Proitivism, ed. by A. J. Ayer, Nenj York,The Free Press, 1966 (1930), pp. 143-144. (III, A

14. Carnap, Rudolph, "Psychology in Physical Language", in Logical Proitivism, ed. by A. J. Ayer,Nenj York, The Free Press, 1966 (1932), pp. 165-166. (III, A

15. Carnap, Rudolph, The Logical Syntax of Language, London, Routledge and Kegan Paul, 1954(1934), pp. 51-52. (VI, V

16. Carnap, Rudolph, "Intellectual Autobiography", in The Philosophy of R. Carnap, ed. by PaulArthur Schilpp, La Salle, Ill., Open Court, 1963, p. 55. (VI, B

17. Carnap, Rudolph, "Testability and Meaning", in Readings in the Philosophy of Science, ed. byHerbert Feigl & May Brodbeck, Nenj York, Appleton-Century-Crofts, 1963 (1936), pp. 47-49. (V, B

18. Cohen, Morris R., Reason and Nature, The Meaning of Scientific Method, Nenj York, The FreePress, 1964 (1931), pp. 83-86. (V, A

19. Cohen, Morris R., Reason and Nature, The Meaning of Scientific Method, Nenj York, The FreePress, 1964 (1931), pp. 347-350. (III, B

20. Cohen, Morris R. and Ernest Nagel, Uvod u logiku i naučni metod, Beograd, Zavod za izdavanjeuxbenika SRS, Beograd, str. 359. (IV, A

21. Comte, Auguste, Dva uvodna predavanja za Kurs pozitivne filozofije, Beograd, Kultura, 1962,str. 36-37, 39, 41, 44-45, 45-46 & 49. (III, B

22. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 115-116 & 125. (II,A

23. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 123. (IV, B24. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 446. (IV, B25. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 449-450. (IV, B26. Duhem, Pierre, "Physical Lanj", in Philosophy of Science, ed. by Arthur Danto & Sidney

Morgenbesser, Nenj York, Meridian Books, 1960. pp. 182-186. (Ch. 5 of Part II of The Aim andStructure of Physical Theory, Princeton, N. J., Princeton University Press, 1954) (II, A

27. Duhem, Pierre, "Physical Lanj", in Philosophy of Science, ed. by Arthur Danto & SidneyMorgenbesser, Nenj York, Meridian Books, 1960, pp. 186-197. (VI, B

Iz Lari Lauda.....

Istorija i filosofija nauke

Filosofija nauke bez istorije nauke jeste prazna; istorija nauke bez filosofije nauke jeste slepa. I. LAKATOS (1971), p. 91.

Zbog toga što je podsticaj za razvijanje modela u Prvom delu (*ove knjige) došao uglavnom iz spisâistoričarâ i filosofâ nauke, prikla-dno je istraživanje grananjâ tog modela započeti ispitivanjem njegovihposledica za ovo poqe (ili poqa). Reći toliko znači već ukazati šta mora biti jedno od naših središnjihzanimanja; jer gornji umetnuti iz-raz naglašava upravo koliko su stručnjaci i daqe nejasni u pogledu togada li su istorija nauke i filosofija nauke dva odelita domena ili jesu li, kao što neki autori tvrde, tako bliskopovezane da su jedno poqe, nepodložno smislenom razdvajanju. Izraženo u ovim terminima, pita-nje bimoglo izgledati kao umnogome verbalno ‡ jedan od onih dosadnih sporova o tome gde se završavajugranice jedne discipline, a počinje druga. Ali, u ovom slučaju ima nekih sadržinskih pitanja koja zavise odrazdvojivosti istorije i filosofije nauke. Pitanja o ciqevima, meto-dima istraživanja i načinu legitimisanjakako istorijskih tako i fi-losofskih tvrdnji povezana su u pitanju: da li su istorija nauke i filo-sofija naukeautonomni poduhvati?

Standardno gledište, naravno, istoriju nauke i filosofiju nauke posmatra kao korenito različite,ponekad možda i komplementarne, na-čine proučavanja nauke. Istoričar se, prema ovom gledištu, bavičinje-nicama i podacima, nastojeći da ih uredi u ubedqivu i koherentnu pri-ču o tome kako su evoluisalenaučne ideje. Filosofija nauke se, nasu-prot tome, uobičajeno opaža kao normativno, vrednujuće iumnogome apriorno istraživanje o tome kako nauka treba da postupa. Prema ovom gledištu, jaz izmeđuistorije i filosofije nauke širok je kao, zapravo je ilustrativan za, razvođe između stvar î činjenice i stvarîvrednosti. Istorija je irelevantna za filosofa, zato što se on ne zanima za ono što je nauka bila, nego pre zato kakva treba da bude. Filosofija je irelevantna za istoričara, zato što nije njegov posao da izričenorma-tivne sudove o ličnostima koje proučava.

Istraživanje u poslednjih dvadeset godina mnogo je učinilo da is-takne slabosti u standardnom opisu.Agasi,1 Grinbaum2 i drugi pokazali su koliko je spisâ u istoriji nauke prožeto implicitnim filosofskimpretpostavkama, pretpostavkama koje odlučujuće određuju harakter isto-rije koja se proizvodi. (Dauzmemo krajnje prost primer, ako je isto-ričar ubeđen da eksperimenti mogu biti jedini odlučujući razloziza napuštanje teorije, tada će njegova istorija težiti da se usredsredi iskqučivo na takozvane krucijalneeksperimente.) Teza glasi da ne samo što filosofske pretpostavke jesu uticale na istorijsku učenost, negoda one to moraju činiti, zato što istorija (poput nauke) nema neutralne podatke, i zato što će na obradusvake posebne istorijske epizode u ne-kom stepenu uticati nečija prethodna filosofska shvatanja o tomešta je u nauci važno.

1 Agassi (1963).2 Grünbaum (1963).

Korelativni slučaj za filosofiju nauke s jednakim žarom je ras-pravqao izvestan broj mislilaca,ukqučujući Hjuela, Hansona, Kuna, Tulmina, Lakatoša, MekMalina i Fajerabenda.3 Dopuštajući da je ciqfilosofskog istraživanja proizvođenje nekog skupa normî (npr. za bi-ranje između suparničkih teorija), ovikritičari standardnog gledi-šta ukazuju da bi se svaka filosofska teorija nauke koja je propustila da sepotpuno podudari s istorijom nauke smatrala neprihvatqivom. Suočen s filosofskim opisom, recimo,racionalnog prihvatanja teori-je koji bi povlačio da je celokupnost istorije nauke iracionalna, on bi biosklon da ga gleda pre kao reductio ad absurdum te teorije racional-nosti nego dokaz da je sama nauka bilasled potpuno iracionalnih pre-ferencija.

Ako su ovi kritičari u pravu, između istorije nauke i filosofije nauke postoje odnosi uzajamnezavisnosti koji obesmišqavaju svaki po-kušaj da im se dopusti autonoman razvoj. Ali, prima facie, imanekih te-škoća s objedinjenim gledištem o istoriji i filosofiji nauke, teško-ćâ tako akutnih da je većinamislilaca ostala neubeđena tvrdnjom o uza-jamnoj zavisnosti. Pre svega, među ovim teškoćama jecircularitas vitiosa (*lažna kružnost), koju ona naizgled povlači. Ako pisanje istorije nau-ke pretpostavqafilosofiju nauke, te ako filosofija nauke onda treba da opravda istinitost svojom sposobnošću da razotkrijeracionalnost za koju se drži da je implicitna u istoriji nauke, kako možemo izbeći automatskosamoopravdanje, pošto će istorija koju pišemo pretposta-vqati samu filosofiju koju će pisana istorijanavodno proveravati? Drugih teškoća ima u izobiqu. Ako, kao što izgleda verovatno, gotovo sveraspoložive filosofije nauke jedva da mogu biti pravične prema istoriji nauke, zašto bi ih istoričar naukeuzimao ozbiqno kao teo-rijska oruđa za organizovanje svog istraživanja? Slično tome, ako je ve-ćinaistorije nauke bila pisana uz korišćenje obesnaženih filosof-skih modela nauke, zašto filosof treba da seoseća prisiqenim da svoje brižqivo izgrađene modele proveri naspram istorijskih "podataka" koji susakupqeni pod okriqem naivne ili suprotne filosofije nauke? Ima takođe i nekih nešto više tehničkihnevoqa. Čak i ako dopustimo da u nekom smislu stvarni tok nauke treba da ima neke veze s filo-sofijomnauke, koliko blisko mora da bude podudaranje između stvarne istorije i njene normativnerekonstrukcije? Pošto niko, ni istoričar ni filosof, nije privržen gledištu da je celina nauke racionalna,4

zašto filosof treba da bude uznemiren ako se, prema njegovom opisu, ispostavi da mnoge epizode uistoriji naučnih ideja imaju iracionalne elemente?

Ovo su velika, još neodgovorena pitanja. Ciq ovog poglavqa jeste da pruži neke od tih odgovora.

Uloga istorije u filosofiji nauke

Već ima, naravno, izvesnih oblasti filosofije nauke u kojima se značajan empirijski ulaz iz naukâuzima kao samorazumqiv. Da uzmemo tek dva primera, za filosofiju prostora i vremena, i filosofijubio-logije univerzalno se priznaje da snažno iskorišćavaju skorije stanje u prirodnim naukama. Ali, uonom odlomku filosofije nauke koji se bavi opštom metodologijom (npr. normama za procenu ivrednovanje teorijâ) i daqe postoji široko rasprostranjena pometnja u vezi sa sugestijom da su empirijskipodaci o evoluciji nauke relevantni ili odlučujući.

Pre nego što pokušamo da razrešimo ova pitanja, biće od pomoći da se podsetimo jedne elementarne,ali presudne razlike koja je u tesnoj vezi s ovom raspravom: specifično, razlike između same istorijenauke (koja se, u prvoj aproksimaciji, može posmatrati kao hronološki ure-đena klasa verovanjâ ranijihnaučnika) i pisanja o istoriji nauke (tj. de-skriptivnih i eksplanatornih stavova koje istoričari izriču onauci). Ma koliko je ta razlika bitna, ona se često zaboravqa ‡ verovatno, delimično zato što govorniciengleskog jezika koriste isti naziv za oboje.* Zbog toga što neke zabune o odnosima između istorije nauke

3 Kao vodi~ za mnogo ove literature videti: Suppe (1974).4 S izuzetkom Lakato{a, koji je privr`en ovoj tezi. (Videti infra, str. 195.)* U srpskom se za izra`avawe ove distinkcije koriste termini "povest" (za objekt-nivo) i

"istorija", ili, jo{ boqe: "istoriografija" (za metanivo).

i filosofije nauke potiču od ekvivokacije ova dva različita smisla, koristiću oznaku "IN1" da bih upućivaona stvarnu prošlost nauke, a "IN2" da bih upućivao na spise istoričarâ o toj prošlosti.

Jednu svežu verziju tradicionalnog argumenta za autonomiju filosofije nauke (u smislu opštemetodologije) od IN1 nedavno je objavio Ronald Gir.5 NJegov pristup ukqučuje dobro poznato insistovanjeda je filosofija nauke normativna i, zato što se norme ne mogu izvoditi iz "činjenicâ", on ne vidi kako biistorija nauke mogla biti relevantna za filosofiju. On nastavqa govoreći kako, premda bi filosof mogaodoći do nekih novih uvida proučavanjem IN1, takvo proučavanje nije deo opravdanja ili vali-dacije tihuvida, pošto se (kaže nam Gir) oni ni u kojem slučaju ne bi mo-gli otkriti bez tih istorijskih primera.Najzad, Gir insistuje da filo-sof ne sme postati rob IN1, zato što je jedna od njegovih prvenstvenih ulogada kritikuje teorije prošlosti. Da bi takva kritika bila iole oštra, moramo imati nezavisne, ne-istorijskerazloge za nju.

Girova gledišta (koja su, kako on kaže, "prilično reprezentativna za većinu filosofâ nauke"6) na prvipogled se čine plauzibilnima. Ali, ona ubrzo počinju da se ruše pri podrobnom ispitivanju. Kako priznajeon sâm, ako bi neka filosofija nauke trebalo da povlači da su gotovo svi naši raniji naučni sudovi biliiracionalni, tada bismo imali ozbiqne sumnje u "pretenziju [te filosofije nauke] da govori o naučnimteorijama".7 Upravo zato što "filosofske teze ne mogu biti potpuno a priori", one moraju zahvatiti neke odnaših prefilosofskih slutnji o tome koje su teorije racionalne, a koje nisu.8 Ako ove slutnje ne potiču izIN1, odakle ih dobijamo? Girov odgovor tu igru izvrgava ruglu: upravo, kaže Gir, u skorijoj i savremenojnauci filosof nauke mora tragati za nadah-nućem i legitimacijom. Gir propušta da vidi kako je njegovokorišće-nje tekuće "aktualne naučne prakse" (njegovi primeri su kvantna meha-nika, molekularnabiologija i savremena psihologija9) i sámo pozivanje na IN1 kako bi se presudilo o filosofskim tvrdnjama.Činjenica da se u neku naučnu teoriju i daqe veruje i da sada preživqava razvijanje jedva da tu teoriju činianistoričnom. Svaki primer o kojem će raspravqati girovski filosof nauke izvučen je iz prošlosti, izistorije. Girove sopstvene istorijske preferencije mogu biti prema nedavnoj prošlo-sti, ali su one ipakistorijske, uprkos svemu tome.

Iza Girove poente se, verujem, nalazi uočavanje da se mnogo IN2 (ob-rátite pažnju na indeks)usredsređuje na daleku prošlost, te da do sada ima premalo istorijskih opisa nedavne IN 1. Ali, činjenica dase filo-sofija nauke može osloboditi od IN2 ne protivi se parazitskoj zavi-snosti filosofije nauke od IN1.Jasno je, prema tome, upravo to da je razrešenje paradoksa normativnô/deskriptivnô isto toliko presudnoza one filosofije koje su zasnovane na savremenoj nauci koliko je i za one filosofije koje se osvrću izanašeg sopstvenog vremena. Bespotrebno je reći, argument tu quoque ovog tipa ne rešava taj središnjiproblem; na-suprot tome, on naglašava njegovu važnost otkrivanjem njegove univer-zalnosti.

Predložiću jedan mogući put iz tog paradoksa. Započnimo vraćanjem na razliku između IN1 i IN2.Unutar IN1 postoji, tvrdiću, potklasa slučajeva prihvatanja teorijâ i odbacivanja teorijâ o kojima većinana-učno obrazovanih osoba ima snažne (i slične) normativne intuicije. Ova klasa bi verovatno u sebiukqučivala mnoge (možda i sve) sledeće (*stavove): (1) bilo je racionalno do, recimo, 1800. godineprihvatiti njutnovsku mehaniku, a odbaciti aristotelijansku mehaniku; (2) bilo je racionalno da do, recimo,1900. godine lekari odbace homeopatiju i prihvate tradiciju farmakološke medicine; (3) bilo je racionalnoda se do 1890. godine odbaci gledište kako je toplota fluid; (4) bilo je iracionalno posle 1920. godineverovati da hemijski atom nema delove; (5) bilo je iracionalno posle 1750. godine verovati da se svetlostkreće beskonačno brzo; (6) bilo je racionalno posle 1925. godine prihvatiti opštu teoriju relativnosti; (7)bilo je iracionalno posle 1830. godine prihvatati biblijsku hronologiju kao doslovan opis istorije Zemqe.

Ovde nisu važni precizni datumi, niti je to pak bilo koja pojedi-načna stavka sa spiska. Međutim,upravo ću smatrati da postoji široko podržavan skup normativnih sudova sličnih ovim gornjima. Ovajskup sačinjava ono što ću zvati našim preferisanim preanalitičkim intui-cijama o naučnoj racionalnosti(ili ukratko "PI"). (Ovaj skup je vrlo malen podskup svih naših verovanja o IN1.) Naša ubeđenja oracional-nosti ili iracionalnosti takvih epizoda jasnija su i čvršće ukorenjena od svake od naših javnih i

5 Giere (1973).6 Ibid., p. 292. 8 Ibid.7 Ibid., p. 293. 9 Ibid., p. 290.89

eksplicitnih teorija o racionalnosti ap-straktno shvaćenoj. Ovde su posebno odlučujuće one teorije iistraži-vačke tradicije koje su bile najglobalnije i najuticajnije, tj. one koje su tokom dugih epoha pružalemotivaciju i pretpostavke za širok de-lokrug podrobnog teoretisanja. Svaki model racionalnosti koji jevo-dio zakqučku da je prihvatanje većine ovih učenja bilo neosnovano pola-gao bi malo prava na našuvernost.10 Zbog toga, naše intuicije o takvim slučajevima mogu funkcionisati kao odlučujući probnikamenovi za procenjivanje i vrednovanje različitih normativnih modela racional-nosti, pošto možemo rećida je to nužan uslov svakog prihvatqivog modela racionalnosti koji se poklapa s (makar nekim) našim PI.

Kako, u praksi, mogu takve epizode proveravati neki navodni model racionalnosti? U nacrtu,postupak je jednostavan. Svaki filosofski model će specifikovati izvesne parametre kao relevantne zaprihvata-nje teorije (npr. u slučaju modela u Prvom delu /*ove knjige/, ovo bi bili rešeni, anomalni ipojmovni problemi koje ispoqava neka teorija i njeni takmaci). Istorijsko istraživanje u prisutnom slučajuukazalo bi kakve treba da budu njihove vrednosti. Čim se ove vrednosti specifi-kuju, model treba da nasvodi određivanju istorijske racionalnosti pri-hvatanja teorije koja je u pitanju. Ako se vrednovanje kojeproističe iz modela saglašava s našim preanalitičkim intuicijama, onda ove poto-nje pružaju podršku zataj model; ako, sa druge strane, presuda tog mode-la protivreči našim preanalitičkim sudovima, tada je tajmodel u ozbiqnoj opasnosti.

U krajnjem slučaju, neki predloženi model racionalnosti bi opravdano trebalo smesta otpisati ako bi,kada se primeni na slučajeve ukqučene u PI, povlačio da su sve naše intuicije neispravne, jer bi on tadapro-pustio da zahvati samu racionalnost za koju je bio oblikovan da je eks-plikuje. Treba da budemoveoma eksplicitni u pogledu onoga na šta se obavezujemo pri zauzimanju ovog pristupa: (1) da su makarizvesni spe-cifikovani tokovi razvoja u istoriji nauke bili racionalni; i (2) da je provera svakog navodnogmodela racionalnosti to da li on može eks-plikovati racionalnost koja se pretpostavqa kao inherentna uovim razvojnim tokovima. Zahtev (1), koliko god skromno zamišqen, ostaje potpuno stvar vere, pošto, unačelu, nema načina na koji bismo mogli dokazati da su ovi slučajevi bili racionalni, jer će sami našikri-teriji racionalnosti uzimati njihovu racionalnost kao samorazumqivu.

Do sada smo spomenuli samo krajnji slučaj, u kojem neku metodologiju obesnažuje svaki elementPI: iako krajnji, on je dovoqno uobičajen (zapravo mnoge savremene filosofije nauke nisu podržanenijednim od gornjih slučajeva). Čak i da je tako, možemo se pomeriti daqe od kraj-njeg slučaja i tvrditiopštije da je stepen adekvatnosti svake teorije naučne procene srazmeran tome prema kolikom broju PIon može biti pravičan. Što više naših dubokih intuicija neki model racionalno-sti može rekonstruisati, toćemo više poverenja imati da je on uver-qiva eksplikacija onoga što podrazumevamo pod"racionalnošću".

Koliko god prirodno mogao izgledati zahtev da se istorija nauke is-koristi kao osnov proveravanja zafilosofske modele racionalnog iz-bora, verovatno ima onih purista koji posmatraju kao nedolično da bifilosofija morala da traga za legitimacijom izvan sebe same i svojih sopstvenih argumentativnih strategija.Ali, gde se, unutar filosofije, mogu naći prikladni kriteriji odlučivanja? Pretpostavite da smo suo-čeni sadva takmičarska modela racionalnosti, MR1 i MR2 (od kojih je svaki unutarnje saglasan). Kako bismo, unačelu, mogli načiniti ra-cionalan, filosofski izbor među njima? Pošto i MR1 i MR2 imaju svrhu da definišuuslove za racionalan izbor, svaki izbor između njih pret-postavqao bi vaqanost jednog ili drugog modela(ili možda pak nekog trećeg modela). Jasno je da imamo ozbiqan problem na metanivou, koji se možerešiti jedino proveravanjem takmičarskih modela u odnosu na ne-što pored same teorije racionalnogizbora. Predlog u ovoj glavi glasi da naš kriterijum za izbor između takmičarskih teorija racionalno-sti

10 Ve}ina filosofâ nauke na kraju pribegava kao krajwem arbitru nekoj takvoj klasi"povla{}e-nih intuicija" u pogledu specifi~nih epizoda. Poper, na primer, pi{e: "Jedino }e izposledicâ moje definicije empirijske nauke, te iz metodolo{kih odluka koje zavise od ovedefinicije, nau~nik mo}i da vidi do koje mere ona udovoqava wegovoj intuitivnoj ideji o ciquwegovih poduhvata." (kurziv moj; Popper [1959], p. 55, u prevodu: str. 88.)

treba da ukquči vrednovanje takvih modela u odnosu na one arhetip-ske slučajeve racionalnosti (PI) kojenalazimo u IN1.

Ovaj predlog za proveru verodostojnosti filosofskih zahteva u po-gledu naučne racionalnosti činijasnim da filosofija nauke u dva pre-sudna aspekta zavisi od istorije nauke. S obzirom na prvi, ona téži daeksplikuje kriterije racionalnosti implicitne u našim omiqenim in-tuicijama o izvesnim slučajevima unutarIN1. S obzirom na drugi, usta-novqavanje verodostojnosti bilo kojeg filosofskog modela iziskuje brižqivoistraživanje IN1 kako bi se ocenila primenjivost tog mode-la na slučajeve koji sačinjavaju PI.

Ali, čini li onda ovaj pristup filosofiju nauke puko deskriptivnom i lišava li je svake kritičke snage?Uopšteni odgovor je: ne. O većini epizodâ u IN1 nemamo snažna, široko deqena preanalitička ubeđenja.Zaista, glavna poenta izgrađivanja modela racionalnosti jeste da se on upotrebi za razjašnjavanje"rasplinutih (fuzzy)" slučajeva (koji su u pre-ovlađujućoj većini). S obzirom na ovo drugo, filosofov sud ‡zasnovan na modelu racionalnosti čiju verodostojnost utvrđuje skup PI ‡ mora imati prvenstvo u odnosuna ma koliko slabo zastupane, preanalitičke slutnje koje o njima možemo imati. Kao i u etici, tako i ufilosofiji nauke: pozivamo se na razrađen skup normî, ne da bismo objasnili oči-gledne slučajevenormativnog vrednovanja (ne treba nam normativna eti-ka da bi nam kazala je li ubistvo zdravog detetamoralno), nego pre da nam pomogne u onom većem skupu slučajeva gde su naši preanalitički sudovinejasni.

Stoga je filosofija nauke i deskriptivna i normativna, i empirij-ska i apriorna, ali s obzirom narazličite tipove istorijskih sluča-jeva.

Nesumnjivo ima i drugih načina na koje bi IN1 mogla biti od po-moći filosofu nauke, koji se ređajuod pružanja ilustracijâ za fi-losofske tvrdnje do nuđenja heurističkog rukovodstva za bavqenjespecifičnim pitanjima.11 Ali, filosofu ne treba IN1 za ove svrhe. Jedna jedina tačka gde se on ne možeosloboditi IN1 jeste kada dođe do odlučivanja da li su njegove potencijalne teorije racionalnosti,činje-nički, teorije racionalnosti.

Imre Lakatoš je već učinio sugestiju blisku mojoj u vezi s kori-šćenjem IN1 da se "proveri" nekimodel naučne racionalnosti. Između naših pristupa, međutim, ima važnih razlika u sadržaju, koje vrediis-pitati. U suštini, Lakatošev predlog glasi da je najboqi model naučne racionalnosti onaj koji će nam,kada se primeni na IN1, dopustiti da najveći deo naučne istorije predstavimo kao racionalan poduhvat.Ukratko, nije malen skup slučajeva o kojima imamo snažne intuicije (kako predlažem ja), nego je celinaistorije nauke (npr. IN1) to što postaje kriterijum za izabiranje između različitih modela racionalnosti.12

Lakatošev pristup me iznenađuje kao kontraintuitivan iz vrlo prostog razloga: ako njegov predloguzmemo ozbiqno, tada bi najboqi mogući mo-del racionalnosti bio onaj iz kojeg bi proistekao sud da jesvaka odluka koja ikada doneta u istoriji nauke bila racionalna.13 Ovo izgleda kao čudnovat ideal da bi muse stremilo, jer smo, upravo kao što smo ubeđeni da su neki naučni izbori bili racionalni, jednako ubeđeni(uz postojeću "qudsku prirodu") da nisu svi oni bili racionalni. Svaki model racio-nalnosti koji bi celinunauke činio racionalnom bio bi sumnjiv kao i oni modeli koji nijedan deo nauke ne čine racionalnim.

11 Za podrobno istra`ivawe tih pitawa videti vrednu raspravu: McMullin (1970).12 Cf. Lakato{eve tvrdwe da: (1) "Sve metodologije ... mogu da se kritikuju kritikovawem

raci-onalnih istorijskih rekonstrukcija kojima vode." ([1971], p. 109, u prevodu: str. 289); (2)"(N)eku teo-riju racionalnosti ... vaqa odbaciti ako je nesaglasna s prihva}enim Äosnovnimvrednosnim sudomÄ na-u~ne elite." ([1971], p. 110, u prevodu: str. 291); (3) "... boqeracionalne rekonstrukcije ... uvek mogu rekonstruisati vi{e stvarne velike nauke kaoracionalno" ([1971], p. 117, u prevodu: str. 301-302); i, eksplicitnije, (4) "(S)toga progres uteoriji racionalnosti obele`ava ... rekonstrukcija rastu}e ve}ine vrednosno pro`ete istorijekao racionalne." ([1971], p. 118, u prevodu: str. 303.)

13 Iako Lakato{ poku{ava da izbegne ovu dilemu (govore}i da nijedna teorijaracionalnosti "ne mo`e ili ne treba da objasni ~itavu istoriju nauke kao racionalnu" [1971], p.118, u prevodu: str. 303), iz wegovog metoda rangovawa teorijâ racionalnosti neizbe`nosledi da je najboqa takva teorija ona koja "racionalizuje" najve}i deo istorije nauke.

Moja sugestija u pogledu korišćenja skupa PI kao sredstva za proveravanje modelâ racional-nosti jeste naporda se nađe plauzibilna sredina između takvih krajnosti.

Uloga normî u istoriji nauke

Ako je težište prethodnog odeqka bilo na odnosima filosofije nauke i IN1, ovde se bavi vezama, akoih ima, između IN2 i filosofije nauke.14 Ovaj slučaj je složeniji, jer su tačke na kojima vrednosni ele-mentiulaze u IN2 tananije i implicitnije nego u obratnom slučaju. Ispitaćemo dve veoma različite dodirne tačke:u izgrađivanju istorij-ske pripovesti (narrative) i u nuđenju istorijskih objašnjenja.

Norme u istorijskom pripovedanju

Kao što je ukazao Agasi u svojoj klasičnoj studiji o istoriografiji nauke,15 svaki aktivni istoričarnauke mora, pri odabiranju i uređiva-nju svojih podataka, činiti mnoge pretpostavke o harakteru nauke.On mora pretpostavqati, između ostalih stvari, da je bilo naučnikâ, i mora biti u stanju da razlikuje onenjihove aktivnosti koje su bile naučne (i stoga relevantne za ukqučivanje u njegovu pripovest) od onih kojeto nisu bile. Čak i unutar klase naučnih aktivnosti istoričar mora odstranjivati i birati, pošto ima akutnih,praktičnih ograničenja za potpunost koju IN2 može dostići. On mora odlučiti, na primer, koliko važnostida prida ras-pravqanju o naučnikovim eksperimentima, njegovim teorijama, njegovim laboratorijskimdnevnicima, njegovim beleškama s predavanjâ, knjigama u njegovoj biblioteci i sličnom. U načelu,istoričar bi ove odluke ve-rovatno mogao doneti pomoću nekog nasumičnog sredstva; ali, u praksi,istoričarevim izborima rukovodi skup pretpostavkî o tome šta je naj-važnije za upražnjavanje nauke. Naovom stupnju neizbežno ulaze filo-sofski i normativni elementi. Koliko važnosti neki istoričar pri-pisujeraspravama o eksperimentu, zavisiće od toga koliko veruje da su eksperimenti važni za naučni razvoj.Značaj koji pripisuje religio-znom ili metafizičkom background-u naučnika zavisiće, opet, odistori-čarevog ubeđenja o tome koliko su odlučujući ti elementi u naučnom većanju.

Nije iznenađujuće da će istoričari sa različitim "slikama" nauke davati korenito divergentne opiseistih epizoda (fenomen koji se vero-vatno najživopisnije ispoqava u izučavanju Galileja ‡ gde nalazimomarksističke, idealističke, empirističke, instrumentalističke i prag-matističke opise "istog" naučnogdostignuća). U ovome nema ničega po-grešnog; ili možda treba da kažemo kako je, pogrešno ili ne,neizbež-no da opis nauke bilo kojeg istoričara téži da bude obojen njegovim gledištima o tome kakonauka radi. Takvo "bojenje" postaje nepravično samo onda kada je motivišuća filosofija nauke implicitnai upotre-bqena nekritički, ili kada njeno postojanje poriče istoričar koji za-mišqa da je slobodan od svihnormativnih pristrasnosti.

Ali, možemo ići i daqe od ovoga. Istoričareva je intelektualna ‡ čak i moralna ‡ obaveza ne jedino dabude samosvestan s obzirom na vrste normî koje primenjuje, nego i da se pobrine da upotrebqava najboqiras-položivi skup normî. Kako on može izvršiti taj izbor? Prihvatanjem onog modela racionalnosti (ilimožda onih modela, ako možemo naći više od jednog što zadovoqavaju primerene uslove) kojipostupa(ju) naj-pravičnije s našim PI o IN1. Ovim korakom upotpunjujemo krug koji pove-zuje istoriju ifilosofiju nauke. Zadatak istoričara nauke, tako shva-ćen, jeste da sroči opis (IN2) epizodâ u istorijinauke (IN1) upotre-bqavajući kao svoje kriterije izbora i ponderisanja pripovestî one nor-me što susadržane u onom filosofskom modelu koji je najpribližnije adekvatan da predstavi PI. Učiniti išta manje odovoga, upotrebiti polusve-stan ili manje nego adekvatan model nauke za pisanje istorije nauke, intelek-tualnoje neodgovorno koliko i promišqeno prenebregavati svedočanstva.

Mnogi istoričari će se nesumnjivo složiti da je ovo ideal; ako se on retko dostiže, to je prvenstvenozato što izgleda da su modeli koje nu-de filosofi čak i manje adekvatni od istoričarevih sopstvenihpoluartiku-lisanih gledišta o normama naučnog vrednovanja. Ali, uprkos induktiv-nim svedočanstvima

14 Glavnina ovog odeqka bavi se ulogom normî u istoriji nau~nih ideja. Drugi glavniogranak tog predmeta, socijalna istorija nauke, sli~no tome upotrebqava normeracionalnosti, ali na druga~ije na~ine od istorije idejâ. O ovim pitawima se raspravqa infra,str. 214ff & 230ff.

15 Agassi (1963).

tome nasuprot, istoričar ne treba da pretpostavqa kako je svaki filosofski model racionalnosti nesposoban daosvetli istoriju.

Norme u istorijskom objašnjenju

Do sada smo govorili samo o načinu na koji filosofska verovanja o nauci utiču na istoričareve odlukeo tome koje činioce da ukquči u svoje pripovedne opise. Ali, postoji i drugi, dubqi nivo na kojemfilo-sofski ili normativni sudovi neminovno ulaze u IN2 ‡ na ravni isto-rijskog razumevanja i istorijskihobjašnjenja. Iako to nipošto nije jedi-ni ciq IN2, jedna od njenih prvenstvenih funkcija jeste da objasniza-što su razni eksperimenti, teorije i istraživačke tradicije bili pri-hvatani, odbacivani ili modifikovani nanačine na koje jesu. Svako ozbiqno proučavanje istorije naučnih ideja biće krcato objašnjenjima takvihčinilaca. Normativna vrednovanja su presudno ukqučena u sva takva objašnjenja ‡ ne kao eksplicitnepremise, nego kao njihov osnov. Rasmotrite veoma tipičan primer:

P1: Zašto je NJutn odbacio Dekartovu vrtložnu teoriju kretanja planetâ?O1: Zato što je NJutn ispravno prosudio da je Dekartova teorija uve-liko nespojiva s podacima o

brzinama i položajima planetâ.Jasno, odgovor je namenjen da objasni NJutnovo odbacivanje vrtložne hipoteze. Ali, pretpostavimo

da pođemo korak daqe i upitamo:P2: Zašto je NJutn trebalo da odbaci teoriju koja je uveliko nespo-jiva s podacima?Sámo pitanje izgleda osobeno; ono je takvo zato što istoričari pod-razumevaju da je u NJutnovo

vreme bilo razborito insistovati da teorije budu spojive s podacima, i da, ako se može pokazati kako jenečiji postu-pak bio razborit (pri tim okolnostima), onda ni nema ničega više za objašnjavanje ‡ našeksplanatorni zadatak je završen. Pitanja poput P2 izgledaju suvišna. Istorija nauke (IN2) obiluje takvimslučajevima: istoričar objašnjava zašto je neki naučnik prihvatio izvesnu ideju pokazivanjem da ju je tajnaučnik izveo iz nekog prethodnog verovanja; on objašnjava zašto je naučnik izvršio neki eksperimentpokazivanjem da bi on proverio teoriju koju je taj naučnik rasmatrao.

U svim takvim slučajevima implicitno se oslanjamo na koncepciju o "onome što bi bilo razboritoučiniti u tim okolnostima". Da bismo videli kako je ukqučeno upravo ovo, rasmotrimo izvitopereno"obja-šnjenje" duž sledećih linija:

P3: Zašto je Xonz prihvatio evolucionističku hipotezu?O3: Zato što su sva svedočanstva bila protiv nje.Jasno, ovde je nešto pogrešno. Činjenički, odgovor bi mogao biti istinit. Ako, na primer, takođe

znamo da je Xonz bio odlučan ikonobo-rac koji je uvek poricao svedočanstva svojih čula, onda bi toobjašnjenje postalo ubedqivo (iako bismo, naravno, i daqe mogli želeti da znamo šta je prouzrokovaloXonzovu težnju za rušenjem usvojenih vrednosti). Ali, takav kakav je, O3 ne nosi nikakvu eksplanatornumoć. On to ne uspe-va zato što izgleda da razlog koji nudi za prihvatanje evolucionističke teo-rije uopšte nijelegitiman razlog. Da je, sa druge strane, naš odgovor bio:

O13 : Zato što su je sva svedočanstva podržavala,

tim odgovorom bismo bili prilično zadovoqni (naravno, pod uslovom da je bilo istorijskih svedočanstavaza O1

3 ).

Poenta je da se istoričareva objašnjenja neprestano pozivaju na kanone racionalnosti i plauzibilnosti, itime pretpostavqaju ogrom-nu količinu normativne mašinerije. I ovde, kao i s normama odabira, istoričartreba da se pobrine za to da norme racionalnosti na koje se poziva budu najboqe raspoložive.

Druge bitne dimenzije istorijskog istraživanja slično iziskuju ko-rišćenje normî o racionalnomverovanju i racionalnom postupanju. Do-nekle retko uvažavano od strane ne-istoričarâ (koji čestozamišqaju da je istoričar puki izveštač o događajima), proučavanje istorije idejâ ‡ naučnih ili nekih drugih‡ ukqučuje znatan udeo stvaralačke imagina-cije. Naučnici retko ostavqaju pune opise toga kako sudospeli do toga da načine svoja otkrića; čak i kada to učine, takvi opisi su često nepo-uzdani, zato što suizgrađeni dugo posle događaja. Zadatak s kojim se istoričar suočava često je pokušajno re-kreisanjepravaca argumenta-cije i uticaja što leže iza zakqučaka koje neki naučnik eksplicitno izlaže. Ovaj zadatakrekonstrukcije je krajnje nemoguć ako istoričar nema veoma istančan smisao za to koje bi vrsteargumenata bile plauzi-bilne u nekoj datoj situaciji. Tako ovde, kao i kod pripovesti i obja-šnjenja,istoričarev zadatak iziskuje da on (implicitno ili eksplicit-no) poseduje teoriju o racionalnom verovanju iracionalnom postupanju.

Racionalna procena i "racionalna rekonstrukcija"

Mnoge istoričare je u uviđanju snage ovih argumenata osujetio upra-vo strah da će njihovopristajanje uz bilo koji savremeni model racio-nalnosti voditi anahronističkom unošenju u prošlostkriterijâ raci-onalnog izbora koji nisu relevantni za istorijske okolnosti.16 Upravo zato što zna da se normeracionalnog vrednovanja tokom vremena menja-ju, istoričar se brine o prikladnosti premeštanja našihsavremenih fi-losofskih uvida ‡ pretpostavqajući da bi se mogli naći uverqivi uvidi ‡ u epohu i kulturukojima su strani. On ima pravo da insistuje da svaka teorija normî, ako treba da se primeni istorijski, morauzeti u obzir činjenicu da su raniji naučnici imali svoje sopstvene norme (često dru-gačije od naših) kojese ne mogu zanemariti u objašnjavanju njihovih sa-znajnih stavova u pogledu tadašnjih teorija. Zbog togašto nijedan fi-losofski model racionalnosti nije učinio nikakve ustupke normama pro-šlosti, istoričaru jerazumqivo bilo mrsko da upotrebqava takve modele.

Zapravo, možda je glavni kamen smutnje za istoričarevo priznanje relevantnosti filosofije za IN2 bioočigledno neobaziranje na IN1 koje ispoqavaju mnogi od samih onih filosofa (naročito Lakatoš,Fa-jerabend i Agasi) što su se najglasnije zalagali za zavisnost IN2 od filosofije.17 Ovo neobaziranje seproteže ne samo na njihovu pogrešnu upotrebu istorijskih podataka, nego je duboko zasnovano unjihovim ube-đenjima o ciqevima filosofski zasnovane istorije nauke, ubeđenjima koja istorijskuistinoqubivost ponekad podređuju žeqi da se zabeleže filosofski bodovi.

Ova pitanja se verovatno najjasnije pojavquju u Lakatoševoj "teoriji racionalne rekonstrukcije",(*koja je) i sama teorija o ulozi filosofi-je nauke u pisanju IN2.18 Lakatoš ima ciq "da objasni kakoistoriogra-fija nauke treba da uči od filosofije nauke".19 Racionalne rekonstruk-cije prošlosti, za kojeLakatoš uporno traži od filosofa da ih pred-uzima, imaju veoma čudnovat i dvosmislen odnos premaaktualnim epizo-dama čije su navodna rekonstrukcija.

Kako insistuje Lakatoš, proces pripremanja "unutarnje" istorije ili racionalne rekonstrukcije nekeistorijske epizode stvarno uopšte nije empirijski zadatak. "Smišqa" se ili "korenito poboqšava" ak-tualni

16 Za iskreno izra`avawe takvih strepwi videti: Cohen (1974).17 Na "anistori~nost" ovih filosofa ukazuju: McMullin (1970), Machamer (1973), McEvoy

(1975) i: Beckmann (1971).18 Iako implicitno u velikom dÁlu wegovog rada, ovo u~ewe je najeksplicitnije

formulisano u: Lakatos (1971). Metod racionalne rekonstrukcije je na po~etku nastao kaofilosofska tehnika za ba-cawe svetla na prirodu racionalnog razmi{qawa i odlu~ivawa. Usvom izvornom poimawu on je ukqu-~ivao postulisawe izumqenih i ve{ta~kih slu~ajevaizbora, koji su bili promi{qeno upro{}eni kako bi se imao povod za raspravu; ove previ{eupro{}ene slu~ajeve trebalo je onda u~initi primewi-vijima na stvarnu situaciju postepenimdodavawem uslo`wavaju}ih ~inilaca.

19 Ibid., p. 91. (u prevodu: str. 266.)

istorijski zapis kako bi se "racionalno rekonstruisao".20 U ovoj racionalnoj rekonstrukciji istorija se kazujekako je trebalo da se do-godi. Aktualna verovanja istorijskih delatnika čija imena figurišu u storijizanemaruju se ili se često namerno iskrivqavaju. Ovde Lakatoš ne ističe da je istoričar neizbežnoselektivan u pogledu podataka koje spominje. On pre izriče veoma drugačiju tvrdnju kako "racionalniisto-ričar" treba da a priori izgradi opis kako je neka posebna epizoda treba-lo da se desi. Ne mora biti bašnikakve sličnosti između tako izgra-đenog "unutarnjeg" opisa i stvarnih prilika u slučaju koji se ispituje.21

Ako ovo zvuči ekstremno, jedan od Lakatoševih primera čini jasnim upravo koliko mnogo je onspreman da se udaqi od istorijskog zapisa. Kad raspravqa o Borovoj teoriji elektrona, na primer, Lakatošukazuje da Bor nije, do 1913. godine, čak ni pomišqao na ideju elektronskog spina. "Ipak", insistujeLakatoš, "istoričar, opisujući retrospektivno Bo-rov program, treba da u njega ukquči elektronski spin,pošto se elek-tronski spin prirodno uklapa u izvorni nacrt tog programa. Bor je 1913. godine mogao daupućuje na njega."22 Prema ovom kriteriju, baš bilo šta što je neka istorijska ličnost mogla reći (npr.verovatno sve što je saglasno s njenim "istraživačkim programom") istoričar može pri-pisati toj ličnosti.Pošten lakatoševski istoričar mora, naravno, "ukazati u fusnotama kako se stvarna istorija ÄnedoličnoponašalaÄ",23 ali sama rekonstrukcija nikako nije ograničena na aktualna verovanja istorijskih delatnika.Zapravo, slobode koje se dopuštaju racionalnom rekonstrukcionistu znatno nadmašuju dopunjavanjeverovanjâ koja su sa-glasna s misliočevim istraživačkim programom. On često može, tako-đe, zanemaritiili čak poricati standarde racionalnosti neke istorij-ske ličnosti ako nađe da mu oni ne odgovaraju. Priraspravqanju o radu hemičara Prauta (Prout), na primer, Lakatoš od istoričara uporno tra-ži da zanemarijedno od Prautovih osnovnih verovanja o eksperimen-talnoj utemeqenosti njegove hipoteze o sastavuelemenata.24

Čim neku epizodu racionalni rekonstrukcionist tako preradi, on prelazi na procenjivanje njeneracionalnosti, prema nekom prikladnom mode-lu racionalnog izbora. Kakav god da je ishod te procene,međutim, sama istorijska epizoda ostaje netaknuta i neobjašnjena ‡ osim u meri njene verodostojnostapriornoj rekonstrukciji (što je izomorfnost koja će, po prirodi slučaja, jedva ikad postojati, osim uograničenom obliku).25

Svoju teoriju racionalne rekonstrukcije Lakatoš brani tvrdeći da "je istorija bez neke pristrasnostinemoguća".26 Sigurno, međutim, da ima razlike između teorijske pristrasnosti (npr. odabiranja itumače-nja istorijskih događaja "na normativan način"27) i svesnog i promišqe-nog krivotvorenja

20 Ibid., p. 106. (u prevodu: str. 286.)21 Sli~no tome, Ternebom tvrdi, u svojoj "racionalnoj rekonstrukciji" astronomije

sedam-naestog veka, da "istorijske nezgode [sic] koje su poga|ale rast ovog znawa nisu odinteresa... Stoga }u uzeti slobodu da na~inim rekonstrukciju istorijskog razvoja. Posada sesastoji od dva ~oveka koja sam izmislio..." (Törnebohm [1970], p. 79.)

22 Lakatos (1971), p. 107. (u prevodu: str. 286.)23 Ibid.24 Ibid., p. 106. (u prevodu: str. 285.)25 Sli~an primer sumwive istorijske relevantnosti tehnikâ racionalne rekonstrukcije mo`e

se na}i u raspravi du`ine kwige: Watson (1966) o propasti kartezijanstva. Votsonovpostupak je da defi-ni{e "model kartezijanskog metafizi~kog sistema poznogasedamnaestog veka", ~ije slabosti on na-stavqa da istra`uje. Propast kartezijanstva Votsonpripisuje neuspehu ovog "modelskog" sistema da iza|e na kraj s ozbiqnim slabostima koje jeispoqavao. ^udnovato je upravo da Votson otvoreno pri-znaje da "nijedan odkartezijanaca ... nije pristajao uz sistem ta~no one vrste" koju defini{e wegov model(Watson [1966], p. 29). Pod uslovom da nijedan stvarni kartezijanac ne bi prihvatiovotsonovsku rekonstrukciju, Votsonova duga~ka analiza ne mo`e objasniti za{to je bilanapu{tena istinska kartezi-janska filosofija. Votsonova rasprava o logi~kim mawkavostima uwegovoj ma{tovito ersatz (*ve{ta-~koj) verziji kartezijanstva, uprkos svoj svojojsugestivnosti, nikad ne postaje autenti~na istorija.

26 Lakatos (1971), p. 107. (u prevodu: str. 287.)27 Ibid., p. 108. (u prevodu: str. 287-288.)

istorijskog zapisa. Lakatoš nigde ne utvrđuje neopho-dnost (ili požeqnost) pravqenja rekonstrukcijeprošlosti koja ukqu-čuje namerno kvarenje istorijskog zapisa. Zaista, činjenica da Lakatoš pretpostavqamogućnost upoređivanja "rekonstrukcije" neke epizode s njenom "aktualnom istorijom"28 pokazuje kako isâm Lakatoš veruje da se istorija mora "izmišqati" kako bi se razumela.

Želim da svoj sopstveni model racionalnosti koliko je to mogućno odlučno odelim od Lakatoševog imodelâ drugih racionalnih rekon-strukcionista. Poput njih, verujem da je procena racionalnosti isto-rijskihepizoda suštinski zadatak za istoričara naučnih ideja. Ali se sličnost tu i završava.29 Za razliku odracionalnog rekonstrukcio-nista, insistujem da moramo procenjivati racionalnost upravo aktual-nihepizoda, a ne neke izmišqotine svoje mašte. Za razliku od njih, ob-razlažem da se na stvarna verovanjaistorijskih delatnika, i kanone racio-nalnog verovanja njihove epohe, mora skrupulozno paziti. Za razlikuod rekonstrukcionistâ, opirem se izmišqanju istorijskih ličnosti i kri-votvorenju istorijskih verovanja kakobi se uknjižili filosofski bo-dovi ili predavale filosofske lekcije.30 Ako bi trebalo da filosof nešto nauči izistorije, on sebe mora učiniti njenim slugom ‡ makar u toj meri da se bavi stvarnim slučajevima istvarnim verovanjima. A ako istoričar treba da nađe neki filosofski model relevantan za svoj sop-stvenirad, taj model mora dopuštati evolutivni harakter same racio-nalnosti. Već sam tvrdio da model razvijen uPrvom delu (*ove knjige) može uspeti da učini upravo to.

28 Ibid., p. 107. (u prevodu: str. 286.)29 U stvari, naravno, ovde nema ~ak ni stroge sli~nosti, jer rekonstrukcionist ne

procewuje racionalnost istorijskih epizoda, nego simulisanih.30 Kao {to je ve} uo~eno, verovatno upravo sklonost mnogih "istorijski usmerenih"

filosofa (od Hegela do Lakato{a) za vite{ki metod racionalne rekonstrukcije ve}inuistori~arâ ~ini tako sumwi~avima prema filosofskim poku{ajima bavqewa istorijom misli.