IZBOR TEKSTOVA ZA FILOZOFIJU NAUKEFilip Frank

Filosofija naukeVeza izmedju nauke i filosofije

podaci o izvorniku:

Philipp Frank, Philosophy of Science. The Link Betnjeen Science and Philosophy

Prentice-Hall, Inc., Englenjood Cliffs, N. J., 1957.

Predgovor-Filipa Franka

Malo uenja opasna je stvar;Duboko popiti, ili ne okusiti grko prolee;Ove plitke igre truju mozak;A mnogo pijenja ponovo nas otrenjuje.

Ovi uveni stihovi Elegzendera Poupa ne pogadjaju moda nijedno podruje saznanja toliko pogodno koliko filosofiju nauke. Razdaljine u prostoru i vremenu ogromno su se smanjile, zbog napredaka nauke u devetnaestom i dvadesetom veku, a mo stavljena u ljudske ruke uveala se do teko zamislivog stepena; ali vrlo mnogo kritiara savremene civilizacije ukazalo bi da, uprkos ovim dostignuima, oveanstvo nije postalo srenije i danas se suoava s opasnostima koje svoje izvore imaju u samim ovim dostignuima nauke. Odgovornost za ovu nesrenu situaciju neki autori pripisuju injenici da su drutvene nauke danas napredovale mnogo sporije nego prirodne nauke, a drugi autori vole da ukazuju na oskudnost podrke koja se prua duhovnom i filosofskom znanju u poredjenju sa znanjem o materijalnom svetu. Ako bismo se izrazili na apstraktniji i vie pojmovni nain, rekli bismo da je raskol izmedju nauke i filosofije bio okrivljavan za nesproobnost nauke da svoje napretke uini blagoslovom za ljude. Vrlo malo religijskih, obrazovnih, pa ak i politikih vodja savetovalo je da napredak nauke treba administrativno usporavati kako bi se ubrzali napreci u humanistikim naukama. Takvo unapredjivanje moralnih vrednosti administrativnim i finansijskim sredstvima teko da bi bilo sprovodivo i ne bi ga iskreno prieljkivale vlade i odgovorne drutvene grupe. Sada je stvar opteg znanja da je sasvim malo reprezentativnih grupa alilo nad injenicom da ova zemlja zaostaje za drugim zemljama u obuavanju naunika, zemljama koje su nai politiki i ekonomski suparnici. Ove grupe zahtevaju vea izdvajanja za obuavanje prirodnih naunika. Kako se mogu pomiriti ove sukobljene tenje? Glavna svrha sadanje knjige jeste da pokae kako se ne mora umanjivati istraivanje i obuavanje u nauci da bi se pojaalo interesovanje za moralne i filosofske aspekte sveta.

Naglaava se injenica da to dublje zakopamo u zbiljsku nauku, to protaju oiglednije njene veze s filosofijom. Kao to sugerie naslov, ova knjiga promatra filosofiju nauke kao "nedostajuu vezu" za kojom moramo tragati. Prikazi ovog podruja su vrlo esto zapoinjali od pojma nauke koji je bio upola priprost, a upola mistian. Drugi prikazi su nauku povezivali s filosofijom koja je zapravo bila puki sistem logikih simbola bez dodira s istorijskim sistemima filosofije. Ali su same ove filosofije sluile kao podrka za naine ivota i, specifino, za religijska i politika uverenja.

U ovoj knjizi nastojimo da zaponemo od naina na koji nauku razume naunik u svojim najstvaralakijim i najkritinijim raspoloenjima. Medjutim, takodje emo nastojati da ustanovimo veze s istorijskim tipovima filosofije poput idealizma i materijalizma koji su zbiljski sluili kao podrka moralnim, religijskim i politikim uverenjima.

Na ovoj knjizi sam radio oko pet godina i o njenom pristupu raspravljao sa raznim vrstama publike: sa studentima Harvardskog kolexa i Masausetskog instituta za tehnologiju, s protdiplomcima na Harvardskoj protdiplomskoj koli fizike, kao i sa razredima za obrazovanje odraslih na Novoj koli drutvenog istraivanja u NJujorku, izmedju ostalih.

Pri korekturi i priredjivanju za tampu imao sam dragocenu pomo Ralfa Barhoua (izvrnog sekretara Amerike akademije nauka i umetnosti). Pri prekucavanju i priredjivanju dobio sam podrku od Elis Atamijan, Xin Brokharst, Harijet Drel i Rite Fernald. Crtee je uradio Henri Fernald. Izdavako odeljenje Prentis-Hola Ink. bilo je od velike pomoi pri priredjivanju mog rukopisa.

Kembrix, decembra 1956.

Filip G. Frank

Uvod. Od kakve je koristi filosofija nauke

1. Raskol izmedju nauke i filosofije

Kada ispitamo najstvaralakije umove u dvadesetovekovnoj nauci, nalazimo da su najvei snano naglaavali poentu da je bliska veza izmedju nauke i filosofije neminovna. Prens Luj de Brolji, koji je stvorio talasnu teoriju materije (de Broljijevi talasi), pie:1U devetnaestom veku nastalo je razdvajanje izmedju naunika i filosofa. Naunici su s izvesnim podozrenjem gledali na filosofske spekulacije, za koje im je preesto izgledalo da im nedostaje precizna formulacija i da napadaju jalove nereive probleme. Filosofi, zauzvrat, vie nisu bili zainteresovani za posebne nauke, zato to su se njihovi rezultati inili preuskima. Ovo razdvajanje je, medjutim, bilo tetno i za filosofe i za naunike.

Prilino esto ujemo od predavaa nauke da se studenti koji su proveeni ozbiljnom istraivanju u nauci nee muiti besplodnim filosofskim problemima. Medjutim, jedan od najkreativnijih ljudi u dvadesetovekovnoj fizici, Albert Ajntajn, pie:2Sa sigurnou mogu rei da su najsproobniji studenti koje sam susretao kao predava bili duboko zainteresovani za teoriju saznanja. Pod "najsproobnijim studentima" podrazumevam one koji su se odlikovali ne samo u spretnosti nego i u nezavisnosti prosudjivanja. Oni su voleli da zapoinju rasprave o aksiomama i metodima nauke i svojom nepopustljivou u odbrani svojih miljenja dokazivali da im je ovo pitanje bilo vano.

Ova zainteresovanost za filosofski aspekt nauke koju pokazuju stvaralaki i matoviti umovi razumljiva je ako se prisetimo da su temeljne promene u nauci uvek bile praene dubljim kopanjem prema filosofskim temeljima. Promene poput prelaza od ptolemejskog na kopernikanski sistem, od euklidske na neeuklidsku geometriju, od njutnovske na relativistiku mehaniku, kao i na etvorodimenzionalni zakrivljeni prostor izazvali su korenitu promenu u naim zdravorazumskim objanjenjima sveta. Iz svih ovih razmatranja svako ko hoe da dobije zadovoljavajue objanjenje nauke morae da prihvati dobar deo filosofskog miljenja. Ali e on uskoro oseati da ista stvar vai za temeljito razumevanje nauke nastale u ma kojem razdoblju istorije.

2. Nedostajua veza izmedju nauke i humanistikih disciplina

Vrlo mnogo autora iz razliitih slojeva alilo je jednu veliku pretnju naoj sadanjoj civilizaciji: dubok raskol izmedju naeg brzog napretka u nauci i naeg neuspeha u razumevanju ljudskih problema, ili, drugim reima, raskol izmedju nauke i humanistikih disciplina, koji se u ranijim razdobljima premoavao liberalnim obrazovanjem.3Protepeno slabljenje liberalnog obrazovanja zaotreno je dramatizovao Robert Hainz4 u svojim napomenama o mestu "filosofije" na naim univerzitetima. U svim razdobljima pre devetnaestog veka filosofija i teologija bili su sredinji predmeti u svakoj instituciji visokog obrazovanja. Sva posebna podruja saznanja bila su koordinisana idejama prikazanim u teajevima o filosofiji. U devetnaestom i dvadesetom veku "filosofija" je postala odsek medju drugim odsecima, poput mineralogije ili slovenskih jezika ili ekonomije. Ako bi se konsultovali naunici, veina njih bi "filosofiju" promatrala kao jedan od najmanje vanih odseka. U tradicionalnom pouavanju "nedostaje veza" u lancu koji treba da povee nauku s filosofijom. Ako se pretpostavi da je ovek potekao od ivotinjskog sveta, treba da, kako bismo potvrdili ovu teoriju, otkrijemo "nedostajuu vezu" izmedju majmuna i oveka, izmedju prirode i duha. Hainz pie:5Cilj vieg obrazovnja je mudrost. Mudrost je znanje o naelima i uzrocima. Prema tome, metafizika je najvia mudrost. ... Ako se ne moemo pozvati na teologiju, moramo se okrenuti metafizici. Bez teologije ili metafizike univerzitet ne moe postojati.

On neuvijeno tvrdi da je metafizika, koja postoji nezavisno od nauke i veno je valjana, nuna osnova za svako smisleno univerzitetsko obrazovanje. Umesto da se filosofija prepusti zasebnom odseku, Hainz sugerie da:

Na idealnom univerzitetu student ne bi napredovao od najskorijih promatranja unatrag do prvih naela, nego od prvih naela do ma kojih nedavnih promatranja za koja tvrdimo da su znaajna pri njihovom razumevanju. ... Prirodne nauke izvode svoja naela iz filosofije prirode koja, sa svoje strane, zavisi od metafizike. ... Metafizika, prouavanje prvih naela, proima celinu. ... Zavisne od nje i podredjene njoj jesu drutvene i prirodne nauke.

Ovaj program se oigledno zasniva na verovanju da ima filosofskih naela koja su nezavisna od napredaka nauke, ali iz kojih se, umesto toga, mogu izvesti stavovi nauke, prirodne i drutvene.

Nezgoda s takvim programom jeste, naravno, problem nalaenja ovih naela trajne valjanosti. injenica je da se trajnost filosofskih naela moe odravati i jamiti jedino duhovnim ili svetovnim autoritetima ili obojima. Nikakvo univerzitetsko obrazovanje se ne moe zasnivati na metafizici ako se njen izbor opredeljuje na osnovu autoriteta koji je neprestano pod kontrolom pouavanja.

3. Nauka kao ravnotea duha

Iako izbor trajne metafizike ne izgleda izvodiv, glavna tvrdnja Hainza, potreba za univerzitetskim obrazovanjem zasnovanim na naelima, u slaganju je sa zahtevima irokogrudog filosofa i naunika kao to je Alfred Nort Vajthed. On pie:6

Na univerzitetu treba da vlada duh uoptavanja. Predavanja treba upuivati onima kojima su dobro poznate pojedinosti i protupak. To e rei, dobro poznati makar u smislu da su toliko podudarni s prethodno postojeim obuavanjem da se lako mogu stei. Tokom kolskog perioda student se mentalno savija preko djake klupe; na univerzitetu on treba da ustane i pogleda unaokolo. ... Funkcija univerziteta jeste da vam omogui da odbacite pojedinosti u korist naela.

Medjutim, ono to Vajthed naziva "naelima" nisu stavovi "veite metafizike", koju Hainz sugerie kao osnovu svakog univerziteta. Vajthed kae: "Ideal univerziteta nije toliko znanje koliko mo. NJegov proao je da znanje deaka pretvori u mo oveka." Na osnovu naeg saznanja injenica napredujemo do optih naela metodom koji uimo u nauci. U svom pristupnom obraanju kao profesora filosofije i istorije nauke na Londonskom univerzitetu Herbert Dingl je 1947. godine govorio o "Nedostajuem iniocu u nauci".7 On je rekao:

Moj zadatak je da istraim kako je dolo do toga da jedan narataj toliko zapanjujue spretan u praksi nauke moe biti toliko zapanjujue nemoan u njegovom razumevanju, a teza koju elim da predloim jeste da stanje nesamosvesnog automatizma u kojem se nauka danas nalazi proistie usled manjka kroz itavu njenu istoriju kritikog kolskog rada unutar samog naunog pokreta i izvodjenja funkcije, ili makar jedne od funkcija, koje je kritika vrila za knjievnost od najranijih vremena.

Nauka mora imati veze, s jedne strane, s tvrdim upornim injenicama, a sa druge strane, s optim idejama. Nauka nas ui upravo korelaciji izmedju toga dvoga. Glavna stvar koju univerzitetski predavai treba da daju studentima jeste interesovanje za mogunost koordinisanja upornih injenica pomou apstraktnih naela. Ovo je najvie opinjavajua tema univerzitetskog obrazovanja. O tome Vajthed kae:8Ova ravnotea uma sada je postala deo tradicije koja zaraava kultivisanu misao. To je so koja ivot ini slatkim. Glavni proao univerziteta jeste da ovu tradiciju prenese kao iroko rasprostranjeno nasledje od pokolenja do pokolenja.

Treba nam potpuno razumevanje naela fizike ili biologije, razumevanje ne samo logike argumentacije, nego i psiholokih i sociolokih zakona; ukratko, treba da nauku o fizikoj prirodi dopunimo naukom o oveku. Negujui rad empirijske nauke treba da stremimo prema istom cilju koji su Hainz i drugi eleli da dosegnu neizmenjivim metafizikim dogmama. Kako bismo razumeli ne jedino samu nauku nego i mesto nauke u naoj civilizaciji, njen odnos prema etici, politici i religiji, treba nam koherentan sistem pojmova i zakona unutar kojih prirodne nauke, kao i filosofija i humanistike discipline, imaju svoje mesto. Takav sistem se moe nazvati "filosofijom nauke", on bi bio "nedostajua veza" izmedju nauka i humanistikih disciplina bez uvodjenja ikakve veite filosofije koju bi mogli podravati jedino autoriteti.

Potreba za ovom "nedostajuom vezom" snano se oseala medju naim studentima kolexa tokom nedavnih godina. Harvardski studentski savet je osnovao Komitet o nastavnom programu, koji je 1942. sainio izvetaj u kojem je bilo navedeno pismo jednog mladia iz Nevade kolexu Dartmaut:

Verujemo da liberalno obrazovanje treba da prui sliku medjupovezane celine prirode, ukljuujui oveka kao promatraa. ... Traimo da liberalno obrazovanje daje realnu filosofiju saznanja zasnovanu na injenicama. ... Dobar nastavnik moe da pokae relaciju izmedju svog teaja i drugih teajeva.

4. Je li naunik "uena neznalica"?

Oko vek ranije raskol izmedju nauke i humanistikih disciplina u naem sadanjem svetu Ralf Valdo Emerson9 je pripisao manjku ljudske privlanosti u naunom pouavanju. On je pisao:

"Za ovu neovenost postoji osveta. Koju vrstu ljud pravi nauka? Mladi nije privuen. On kae: ne elim da budem vrsta oveka kakav je moj profesor."

Jedva da ima ikakve sumnje da nastavnici filosofije, istorije ili engleskog jezika imaju mnogo vei uticaj na intelektualni i emocionalni sastav prosenog studenta kolexa nego nastavnici matematike ili hemije.

Vrlo malo naih autora je naglaavalo poentu da velika opasnost za nau Zapadnjaku kulturu moe iskrsnuti iz naeg obrazovnog sistema, koji obuava preterano specijalizovane naunike, koje proslavlja javno mnjenje. Ovu situaciju moda nijedan autor nije okarakterisao toliko otroumno i podesno kao panski filosof Ortega i Gaset.10 U svojoj knjizi Pobuna masa on o nauniku naeg veka pie da "sama nauka koren nae civilizacije automatski ga pretvara u oveka mase, ini od njega primitivca, modernog varvarina". Sa druge strane, naunik je najprikladniji predstavnik nae dvadesetovekovne kulture, on je "visoka taka evropskog oveanstva". Pa ipak, prema Gasetu, naunik koji je stekao prosenu obuku danas

ne zna za sve to ne ulazi u njegove specijalnosti i "znanja". Moraemo rei da je on uena neznalica, to je veoma ozbiljna stvar, poto podrazumeva da je on osoba koja ne zna, ne na nain oveka koji ne zna, nego sa svom hirovitou nekoga ko je uen.

Na autor tvrdi da organizacija naunog istraivanja dozvoljava ljudima koji su intelektualno veoma obini da steknu vane rezultate i protanu nepravedno samodopadljivi.

Prilina koliina stvar koje se moraju uraditi u fizici ili biologiji jeste mehaniki rad one vrste koju moe uiniti svako, ili gotovo svako. U svrhu bezbrojnih istraivanja mogue je podeliti nauku na malene odeljke i zatvoriti se u jedan od njih i ostaviti se razmatranja svega ostalog. ... Kako bi se dobili prilino obilni rezultati, nije ak ni potrebno imati rigorozne pojmove o njihovom znaenju ili utemeljenju.

Odlomak naveden iz Ortege i Gaseta izvesno ne opisuje nauni rad ljud kao to su NJutn ili Darvin ili, to se toga tie, Ajntajna ili Bora, ali prilino dobro karakterie nain na koji se "nauni metod" opisuje u uxbenicima i uionicama, gde se vri pokuaj da se "nauka oisti od filosofije" i gde je ustanovljen izvestan rutinski tip naunog pouavanja. Zapravo su se veliki napreci u nauci sastojali pre od probijanja zidova koji dele, a neobaziranje na znaenje i utemeljenje preovladava jedino u razdobljima stagnacije.

Ako naunici, koji u naem sadanjem svetu igraju ogromnu drutvenu ulogu, ne treba da protanu klasa uenih neznalica, obrazovnje ovih ljudi ne sme se ograniavati na isto tehniki pristup, nego mora pridati punu panju filosofskom aspektu i mestu nauke unutar opteg domena ljudske misli.

5. Tehnoloki i filosofski interes za nauku

Oduevljenje napretkom u nauci nije uvek nastajalo na osnovu tehnikih inovacija koje su bile smiljene da bi ljudski ivot uinile prijatnijim ili neprijatnijim, poput televizije ili atomske energije. Kopernikanski sistem, prema kojem se naa zemlja kree kroz prostor, proizveo je opis sveta koji se ne bi mogao izraziti na osnovu zdravorazumskih pojmova koje ovek bee razvio kako bi opisao mirovanje i kretanje u svom svakidanjem iskustvu. NJutnova mehanika je uvela pojmove "sile" i "mase" koji su bili u neslaganju sa zdravorazumskim znaenjima ovih rei. Ove nove teorije izazvale su uzbudjenje daleko izvan malene grupe naunika i filosofa; interesovanje za njih je nadmailo interesovanje za mnoge isto tehnike napretke.

Takav fenomen se ponavljao opet i ponovo u intelektualnoj istoriji. Onaj koji je svoje obrazovanje stekao u prvoj etvrtini ovog veka bio je svedok oduevljenja izazvanog najavljivanjem Ajntajnove Teorije relativnosti, koja se nije mogla formulisati na osnovu zdravorazumskih pojmova, koji su tokom epoha sluili da bi opisivali naa iskustva o prostornim i vremenskim razdaljinama. Na slian nain, teorija koja se bavi ponaanjem atomskih i subatomskih estica (Kvantna teorija) ne bi se mogla formulisati korienjem zdravorazumskih pojmova brzine i poloaja, uzroka i posledice, slobode i determinizma. Videli smo da je u svim razdobljima uinak naunog napretka na zdravorazumsko tumaenje prirode bio snaan i podsticao interesovanje za nauku nita manje nego to je izvrio uinak na tehniki progres.

Interes za nauku koje ne potie od njenih tehnikih primena nego od njenog uticaja na nau zdravorazumsku sliku sveta moemo ukratko nazivati "filosofskim" interesom. Nauno pouavanje u naim kolama vieg obrazovanja najveim delom je zanemarivalo ovaj filosofski interes, pa je ak proglaavalo dunou nastavnika da nauku prikazuje kao potpuno izolovanu od njenih filosofskih implikacija. Kao ishod ove vrste obuavanja poloaj nastavnika nauke medju njihovim sugradjanima unekoliko je protao nezadovoljavajui. U stupcima magazina koji su proveeni kulturalnim problemima i u propovedaonicama naih crkava svih veroispovesti tvrdilo se da je nauka izvrila velik doprinos reenju prenih ljudskih problema: pomirenje izmedju nauke i religije, pobijanje materijalizma, vaspostavljanje verovanja u slobodu volje i moralnu odgovornost. U drugim krugovima, medjutim, tvrdilo se da je moderna nauka podravala materijalizam ili relativizam, te doprinela potkopavanju verovanja u apsolutnu istinu i moralne vrednosti. Da bi se dokazale ove poente, pozivalo se na savremene fizike teorije poput Teorije relativnosti i Kvantne teorije.

Kada o&buenog fiziara (da ni ne govorimo o diplomcu inenjerstva) upitamo za njegovo miljenje o ovim pitanjima, odmah zapaamo da ga njegovo obuavanje u fizici nije snabdelo nikakvim sudom. Diplomac nauke e, injenino, esto biti bespomoniji od inteligentnog itaoca magazina za popularnu nauku. Vrlo mnogo nosilaca zvanja u fizici i inenjerstvu bie nemono da prui neto vie od najpovrnijeg odgovora, pa ak ni ovaj povran odgovor nee biti ishod njegove profesionalne obuke, nego koristi koju su izvukli od itanja nekih popularnih lanaka u novinama ili drugim asopisima. [tavie, mnogi od njih nee se ak ni prihvatiti davanja povrnog odgovora, nego e samo rei: "Ovo nije moje podruje, i to je sve ega ima u vezi s tim." Ako intelektualnu radoznalost ne zadovolji nastavnik nauke, edni student uzima svoje duhovno pie tamo gde mu se ponudi. U najboljem sluaju, on dobija obavetenja iz nekog popularnog magazina, ali ona mogu biti loija, te on moe protati rtva ljud koji nauku tumae u slubi neke omiljene ideologije, koja je u mnogim sluajevima bila antinauna. Oni su tvrdili da su fizike teorije naeg veka "napustile racionalno miljenje" u korist ne znam tano ega, kao to ne mogu zamisliti koja alternativa postoji za racionalno miljenje u nauci.

Moe izgledati paradoksalno, ali izbegavanje filosofskih pitanja vrlo esto je diplomce nauke inilo zarobljenicima zastarelih filosofija. Ovaj ishod "izolacionistikog" stava u naunom pouavanju esto su kudili oni naunici koji su snano promiljali filosofiju. Svako dete stie kroz svoje obrazovanje zdravorazumsku sliku sveta, kratko govorei, neku "filosofiju". On ui kako da koristi rei poput "mirovanja i kretanja", "vremena i prostora", "materije i duha", "uzroka i posledice" itd. Ovaj renik je blisko vezan za renik u kojem se izraavaju imperativi "uini" i "nemoj" koji treba da upravljaju detetovim ponaanjem. Ova filosofija, steena tokom detinjstva i adolescencije, upravo je preesto ostajala zdravorazumsko verovanje odraslog naunika u svim poljima na kojima on nije "specijalist". Sa druge strane, unutar same nauke je ova "zdravorazumska filosofija" esto istiskivana kritikijom filosofijom, naputanjem zdravorazumskog jezika. Najupadljiviji primer jesu promene u pojmovnoj shemi pri govorenju o "mirovanju i kretanju", koje zapoinju od Kopernika i nastavljaju se u nae doba kroz rad ljud poput Ajntajna i Bora.

6. Zastarele filosofije u spisima naunika

Na ovaj nain, studenti nauke su stekli "dvostruku linost", neku vrstu shizofrenije usled kontrasta izmedju njegove naune misli i njegove filosofije iz detinjstva. Ove injenice moda niko nije formulisao toliko otroumno koliko Alfred Nort Vajthed, jednako velianstven u nauci i filosofiji. On kree11 od napomene da tokom razdoblja male promene u nauci za due vreme nisu osporavana neka osnovna naela i mogu se prihvatati bez mnogo kritike. On pie:

Legitimno je (kao praktian savet u upravljanju kratkim ivotom) uzdravati se od kritike naunih formulacija toliko dugo koliko "radi" superstruktura. Ali, prenebregavati kada se angauje u reformi ideja znai pretpostavljati ispravnost sluajnih filosofskih predrasuda upijenih od dadilje ili kolskog uitelja ili trenutnih naina izraavanja.

Vajthed govori o "sluajnoj filosofiji" zato to od sluajnosti naeg rodjenja zavisi koju filosofiju upijamo tokom svog detinjstva. On precizno istie inioce koji odredjuju ovu "filosofiju": nae predkolsko obrazovanje, kolu, ukljuujui veronauku nedeljom, pa ak i renik i sintaksu jezika u kojem smo obrazovani. Ponaanje naunika koji se, bez propitivanja, pridravaju sluajnoj filosofiji svog detinjstva ima analogiju u podruju religije: ponaanje onih "koji zahvaljuju Providjenju to su bili spaseni od zamrenost religijskog prouavanja putem sree rodjenja u pravoj veri".

Poto svoju filosofiju iz detinjstva naunici esto zadravaju uprkos promenama u naunoj misli, esto se deava da prikazi nauke sadre kao prikljuke zaostatke zastarelih filosofija. Ovu poentu je veoma snano izloio Ernst Mah, koji je, nalik Vajthedu, bio jednako prodoran u nauci i filosofiji, iako je zastupao vrlo razliita gledita. Obojica su se, medjutim, slagala u tvrdnji da e bez kritike filosofije nauka i sama protati sredstvo zastarelih filosofija. Mah je napisao:12Domen transcendentng nam je nedostupan. ... Iskreno priznajem, medjutim, da njegovi stanovnici nisu sproobni da podstaknu moju radoznalost. Nisam filosof, nego samo naunik. ... Medjutim, ne elim da budem naunik koji slepo sledi vodjstvo nekog pojedinanog filosofa, kao to se od pacijenta u Molijerovoj komediji oekuje da sledi vodjstvo svog lekara. ... Nisam nastojao da uvodim neku novu filosofiju u nauku, nego pre da otklonim staru i zastarelu. ... Ima nekih pogreki koje su zapazili sami filosofi. ... One su se due odravale u nauci, gde su se suoile s manje ustrom kritikom, kao to se vrsta ivotinje koja je nesproobna za preivljavanje na kopnu moe sauvati na nekom udaljenom ostrvu gde nema neprijatelja. ...

Medjutim, ove relikte zastarelih filosofija u nauci osudjivali su ljudi ije su zaledje i ciljevi bili veoma drugaiji od Mahovih i Vajthedovih. Moemo navesti primer Fridriha Engelsa,13 najprisnijeg saradnika Karla Marksa14 u njegovom naunom, filosofskom i politikom poduhvatu. On je pisao:15Prirodni naunici veruju da se oslobadjaju od filosofije njenim zanemarivanjem ili zloupotrebom. Oni, medjutim, ne mogu uiniti nikakav pomak bez misli, a za misao im trebaju odredjenja misli. Ali, ove kategorije oni nepromiljeno uzimaju iz zajednike svesti takozvanih obrazovanih osoba, kojom vladaju relikti zadugo zastarelih filosofija, ili iz komadia filosofije koju su prinudno sluali na univerzitetu (koji nije samo fragmentaran, nego i meavina gledita ljud koji pripadaju najraznovrsnijim i uglavnom najgorim kolama) ili iz nekritikog itanja filosofskih spisa svake vrste. Otuda oni nisu nita manje u zatoenitvu prema filosofiji, a oni koji najvie zloupotrebljavaju robovi su upravo najgorih vulgarizovanih relikata najgorih filosofija.

Otkada je filosofija Karla Marksa i Fridriha Engelsa, Dijalektiki materijalizam, postala zvanina filosofija Sovjetskog Saveza i njegovim dravama saveznicama, gledita izraena u ovom navodu vrila su dalekosean uticaj na stav sovjetske vlade prema nauci. U svakom prikazu nauke tragalo se za skrivenom filosofijom koja bi mogla biti neprijateljska prema filosofiji vladajue partije. Ovaj argument je u mnogim sluajevima sluio kao izgovor za glajhaltovanje nauke od strne drave.

7. Informacije ili "razumevanje"?

U nae vreme vlada mora da naunom istraivanju proveti vrlo mnogo panje i finansijske podrke. U demokratiji se nijedna vlada ne bi mogla upustiti u takav program ako ga ne bi podravali njeni gradjani; ali ga oni ne bi podravali ako ne bi razumeli ta je sve tu proredi. Iskrsao je problem kako bi gradjani mogli nauiti da prosudjuju izvetaje strunjaka, npr. o iznosima dodeljenim za istraivake projekte, a da nisu i sami specijalisti u nauci. Xejms Brajant Konant pie:16 "Svaki ameriki gradjanin u drugoj polovini ovog veka dobro bi uinio ako bi pokuao da razume i nauku i naunike to bolje moe."

Mnogi ljudi su verovali da se ovaj cilj moe dostii popularizovanjem rezultata nauke, teajevima za obrazovanje odraslih na kojima inteligentni i zainteresovani ljudi na jezgrovit nain mogu saznati "injenice" koje su otkrili naunici. Konant je, medjutim, izrekao poentu da doznavanjem "rezultata" i "injenica" laici ne bi mogli zadobiti nikakav sud o izvetajima naunika. Gradjaninu pre treba razumevanje toga kako um naunika radi pri sticanju rezultata, a zajedno s njim, to u kojem su smislu ti rezultati "valjani" ili "pouzdani" i mogu se iskoristiti kao osnova prosudjivanja. Prema Konantu:

Lek ne lei u veem rasprostranjivanju naunih informacija medju ne-naunicima. Biti dobro obaveten o nauci nije isto to i razumeti nauku. ... Potrebni su upravo metodi za saoptavanje nekog znanja o taktici i strategiji nauke onima koji nisu naunici.17Neiskusnu osobu koja pokuava da kritiki ispituje predloge koje upuuju nauni strunjaci spreava upravo njeno nepoznavanje naina na koji takvi strunjaci misle i govore.18Sistematian nain za razumevanje nauke, kao i za taktiku i strategiju nauke, glavni je sadraj svake filosofije nauke.

Prvo poglavlje

Lanac koji povezuje nauku s filosofijom

1. injenice i pojmovi

U svojoj pesmi "Sonet za nauku" Edgar Alan Po1 optuuje nauku na sledei nain:

Nauko! ti prava ki Starog vremena, ti umetnostiKoja si promenila sve stvari svojim zureim oima.Zato si tako zgrabila pesnikovo srce,Leinarko, ija su krila dosadne stvarnosti?

...Zar nisi otela Dijanu iz njenih koija?I izvukla Hamadrijadu iz njene ume?

...

Moderni naunik e se teko sloiti da se njegova nauka sastoji iz "dosadnih stvarnosti". to vie prouavamo nauku, to vie emo uoavati da nauka nije ni "dosadna", niti da govori o "stvarnostima". "Dijanine koije" su mnogo blie "dosadnim stvarnostima" naeg svakidanjeg ivota nego simboli kojima moderna nauka opisuje orbite nebeskih tela. "Boginje" i "nimfe" izgledaju mnogo slinije ljudima koje sreemo u svom svakodnevnom ivotu nego elektromagnetno polje, energija ili entropija koja nastanjuje "nevidjeni univerzum", koji, prema modernoj nauci, objanjava "dosadne stvarnosti" naeg neprorednog ulnog promatranja.

Kada govorimo o nauci, uvek govorimo o dve ravni govora ili apstrakcije. Prva od njih je ravan svakodnevnog zdravorazumskog iskustva; npr. kada promatramo neku tamnu taku koja se kree s obzirom na neke druge tamne take. Ovo je ravan neprorednog promatranja; laboratorijski izvetaji se bave ovim prostim injenicama iskustva. Ova prosta iskustva bi se mogla analizirati s psiholokog gledita, ali to ovde neemo initi; uzimaemo kao samorazumljivo da svi delimo ova iskustva. Pod ovim ne mislimo da podrazumevamo kako se o ovim prostim iskustvima ne moe raspravljati na produbljeniji nain, nego jednostavno da ova rasprava ne pripada filosofiji nauke. Druga ravan na koju smo upuivali jeste ona optih naela nauke. Ova je potpuno drugaija od ravni zdravorazumskog iskustva. Ovu potonju mogu zajedniki deliti svi; ona prva upotrebljava jezik veoma udaljen od svakidanjeg iskustva. Nauka se u sutini sastoji od ovih optih naela. Zbirka pukih tvrdjenja o takama koje igraju nije nauka. Sredinji problem u filosofiji nauke jeste kako od zdravorazumskih tvrdjenja dospevamo do optih naunih naela. Kao to smo rekli, ova zdravorazumska iskustva i tvrdjenja razumeju i prihvataju svi. Ova osnova prihvatanja dobro je okarakterisana u stihovima velikog amerikog pesnika Volta Vitmena:2Logika i molitve nikad ne ubedjuju,Vlaga noi prodire dublje u moju duu,Samo ono to se pokazuje svakom oveku i eni takvo je,Samo ono to niko ne porie takvo je.

Tvrdjenja ovog tipa jesu: "U ovoj sobi stoji okrugao sto. Sada je ovaj sto pomeren iz ove sobe u susednu sobu." Ili: "Na ovoj skali kazaljka se podudara s oznakom izmedju dva i tri; sada se poloaj kazaljke menja i ona pokriva oznaku izmedju tri i etiri." O stavovima ovog tipa izvesno je mogue opte slaganje. Ne tvrdimo da takvi stavovi opisuju neku "viu realnost" nego drugi stavovi; niti pretendujemo da je opisani svet "realni" svet. Takve stavove inimo osnovom celokupne nauke samo zato to se medju ljudima prosenog obrazovanja moe protii opte slaganje o tome da li su, u nekom specifinom sluaju, takvi stavovi "istiniti" ili ne. Na govor koji se sastoji od takvih stavova moemo upuivati kao na zdravorazumski govor, ili svakidanji govor. On "je takav", za Volta Vitmena, zato to "se pokazuje svakom oveku i eni".

Ali je situacija potpuno drugaija ako razmotrimo opte stavove formulisane apstraktnim terminima, poput "Zakona inercije", ili "Ouvanja energije". Bilo da ih nazivamo principima ili premisama ili hipotezama ili uoptavanjima, jedna stvar je izvesna: o njima ne moemo protii opte slaganje one vrste koje moemo protii o zdravorazumskim stavovima. Prema tome, prirodno, iskrsava pitanje: zato prihvatamo neke opte naune stavove, a ne druge? Koji su uzroci naeg prihvatanja ovih optih stavova? Ovo je delimino psiholoki i socioloki problem. Opti stavovi fizike nauke nisu naprosto empirijske injenice. injenica je da ljudi predlau i prihvataju ove opte principe: ova injenica, medjutim, ne pripada fizici, nego, recimo, psihologiji ili antropologiji. Stoga vidimo da ak ni filosofiju fizike nauke ne iscrpljuje sama fizika. U fizici doznajemo za neke od razloga zato se ovi opti principi prihvataju, ali nipoto sve njih. Filosofija nauke je deo nauke o oveku, i zaista, neemo je razumeti ako ne znamo neto o drugim naukama o oveku, kao to su psihologija, sociologija itd. Svi razlozi za prihvatanje optih naela nauke pripadaju filosofiji nauke. Koja je zbilja relacija izmedju zdravorazumskog iskustva i ovih optih principa? Je li dovoljno zdravorazumsko iskustvo? Jesu li opti stavovi nauke jednoznano odredjeni, ili isti skup zdravorazumskih iskustava moe dati podsticaj za razliite opte stavove? Ako je ovo potonje sluaj, kako moemo izabrati jedan od ovih optih stavova pre nego neki drugi? Kako dospevamo od jednog zdravorazumskog iskustva do drugog optih stavova nauke? Ovo je sredinji problem filosofije nauke.

Ovde bismo mogli da opiemo, na preliminaran i povran nain, koja je relacija izmedju nauke i filosofije. Ako na uobiajeni nain govorimo o lancu koji povezuje zdravorazumsko iskustvo s optim stavovima nauke, na kraju ovog lanca, kako stavovi protaju sve optiji, moemo postaviti filosofiju. Videemo da su, to vie se zalazi u optosti, to manje ovi potonji jednoznano odredjeni neprorednim promatranjima, kao to su i utoliko manje izvesni. Za sada neemo dalje zalaziti u razluivanje izmedju nauke i filosofije. O ovom emo raspravljati kasnije.

2. Obrasci opisivanja

Prikupljajui i beleei veliku koliinu zdravorazumskih iskustava u izvesnom polju, moemo nainiti duge spiskove oitavanja kazaljke ili opisa obojenih taaka koje igraju. Ali, pukim beleenjem, koliko god ono moglo biti tano i opseno, ne dobijamo ni najblai nagovetaj kako da formuliemo teoriju ili hipotezu iz koje bismo na praktian nain mogli da izvedemo rezultate naeg beleenja. Ako prosto postavimo kao problem nalaenje hipoteze koja bi bila u prilinom slaganju s naim zapisima, ne izgleda nam mogue da dobijemo nedvosmislen rezultat. Jo koliko 1891. godine . S. Pers3 je pisao:

Ako hipoteze treba isprobavati nasumino, ili naprosto zato to pristaju izvesnim fenomenima, matematike fiziare sveta e zaokupiti tokom, recimo, pola veka u proseku da svaku teoriju izloe proveri, a, poto broj moguih teorija moe rasti do milijarde, od kojih samo jedna moe biti istinita, imamo malo izgleda da u nae vreme nainimo dalje solidne dodatke predmetu.4Ako izvrimo pokuaj da teoriju ili hipotezu postavimo na osnovu zapisanih promatranja, ubrzo zapaamo da bez ikakve teorije ne bismo ni znali ta treba da promatramo. Sluajna promatranja se obino ne predaju nikakvom uoptavanju. Na ovoj taki moda je pouno paljivo ispitati odlomak iz Kursa pozitivne filosofije Ogista Konta.5 Kont se promatrao kao otac kole miljenja poznate kao "Pozitivizam". Prema miljenju koje esto zastupaju filosofi, on i njegova kola su preuznosili vrednost promatranja i minimizovali, ili pak odbacivali, obrazovanje teorija stvaralakom imaginacijom. Medjutim, on pie:

Ako, s jedne strane, svaka pozitivna teorija nuno mora biti zasnovana na promatranjima, jednako je smisleno, sa druge strane, da, kako bi izvodili promatranja, naim umovima treba neka teorija. Ako, pri razmiljanju o fenomenima, njih ne bismo privrstili uz neka naela, ne bi bilo mogue da se kombinuju ova izolovana promatranja i da se iz njih izvedu ma kakvi zakljuci. [tavie, ak ne bismo bili u stanju da ih utvrdimo u naim umovima. Ove injenice bi pred naim oima uobiajeno ostale nezapaene.

Otuda je ljudski um, od svog nastanka, stenjen izmedju neophodnosti da stvara realne teorije i jednako prene neophodnosti da se stvori neka teorija kako bi se izvela smislena promatranja. Nai umovi bi se nali zakljuani unutar rdjavog kruga, ako ne bi, na sreu, bilo prirodnog izlaza kroz spontani razvoj teolokih pojmova.6Teoloki pojmovi su vrlo bliski zdravorazumskom iskustvu. Oni tumae stvaranje sveta od strane bogova kao analogno pravljenju sata od strane asovniara. Kasnije emo videti da je ova vrsta analogije bila osnova svih metafizikih tumaenja nauke. Na ovoj taki moramo biti razgovetno svesni injenice da nas puko beleenje promatranja ne snabdeva niim osim "taaka koje igraju", a da "nauka" ne zapoinje ako ne podjemo od ovih zdravorazumskih iskustava do jednostavnih obrazaca opisivanja, koje nazivamo teorijama. Relacija izmedju neprorednih promatranja i pojmova koje koristimo u "naunom opisu" glavne su teme kojima se bavi svaka filosofija nauke.

Uzmimo srazmerno prost primer, u kojem je ova relacija prilino neproredna. Zamislimo da zavitlamo u vazduh neko telo recimo, opuak ta ono ini? Ako ovo uinimo mnogo puta stotinu, hiljadu, stotine hiljada puta prosto emo nai da je kretanje svaki put drugaije. Nagomilavanje svih??? ovih promatranja oigledno nije nauka. A ovo nije nain na koji radi fiziar, osim ako nije u podruju koje je vrlo slabo razvijeno, o kojem ne zna gotovo nita. Ako ispitujemo fiziku, uimo neka pravila za jednoobrazno kretanje, za ubrzano kretanje, za kombinacije jednoobraznih i ubrzanih kretanja. Ovo su sheme opisa. Moramo ih izmisliti pre nego to ih moemo proveriti, ali kako da smislimo ove sheme? Ovde nastupa ljudska imaginacija. Pokuavamo da zamislimo neku jednostavnu shemu. Ali, koja je jednostavna? Moramo isprobati sve takve razliite zamiljene sheme kako bismo videli da li ma koja od njih opisuje zbiljsko kretanje naeg papiria koji pada priblino. U uxbenicima fizike nalazi se tvrdjenje da su ove sheme "idealizovano kretanje". Ovo je izraz koji veoma zavodi na pogrean put; on upuuje na metafiziko uenje koje dri da za svaki empirijski predmet postoji njemu odgovarajua ideja. Rezultat "idealizacije" je sasvim proizvoljan. Reju "idealizovan" ne kaete nita osim da poredite neki empirijski predmet s nekom "idejom" koju ste smislili. Preostaje pitanje svrhe Vaeg pravljenja ovog izuma???smiljanja ili "idealizacije": na primer, za neke probleme bilo bi korisnije idealizovati uobiajenu atmosferu kao vrlo gustu sredinu, a za druge kao prazan prostor.

No, vratimo se pitanju opuka koji pada. U dananjoj mehanici svako kretanje poredimo sa shemom koja je kretanje takaste mase u praznom prostoru. Kao komponente kretanja zavitlanog tela razmatramo dva tipa kretanja, jednoobrazno ubrzano kretanje nadole i jednoobrazno kretanje vodoravno. Prvo od ovih nazivamo gravitacionim kretanjem, a drugo inercijalnim kretanjem. Iz ove sheme moemo izvesti mnoge korisne stvari, ali ne sve. Ova analiza je priblino ispravna za razredjen vazduh, ali ne toliko i za sredinu visoke viskoznosti. Treba nam izumevanje neke druge sheme ako elimo da izraunamo uinak guste ili viskozne sredine.

Obrazac pomou kojeg opisujemo kretanje u gustom??? vazduhu jeste kretanje sa stalnim "ubrzanjem". Pojam ubrzanja je veoma udaljen od taaka koje igraju u naim neprorednim promatranjima. Ako se poloaj pokretnog tela matematiki opisuje nekom proizvoljnom funkcijom vremena, ubrzanje se opisuje izraunavanjem "drugih izvoda s obzirom na vreme" u smislu diferencijalnog rauna. Promatrati ekvivalent "drugog izvoda" u domenu svakodnevnog iskustva znailo bi izvesti velik broj krajnje delikatnih oitavanja kazaljke; ne smemo zaboraviti da se "drugi izvod" definie kao granica beskonanog skupa vrednost.

Prema tome, moemo rei da eksperimentalni naunik uopte ne promatra kvantitete koji se pojavljuju u obrascima naunog opisa, u zakonima nauke. Sjuzan Langer7 u svojoj knjizi Filosofija u novom kljuu pie:

Za oveka u laboratoriji??? ... uopte se ne moe rei da promatra zbiljske predmete svoje radoznalosti. ... ulni podaci na kojima poivaju iskazi moderne nauke, najveim delom, jesu fotografske takice i mrljice, ili mastiljave zakrivljene linije???krivulje na hartiji. ... Ono to je neproredno opaljivo samo je znak "fizike injenice"; ono zahteva tumaenje da bi pruilo naune iskaze.83. Razumevanje pomou analogije

Za sada emo kretanje promatrati samo u vrlo gustom??? vazduhu. Je li ljudski um zadovoljen onda ako zna ovu shemu stalnog ubrzanja? Ne, on pita zato ono ubrzava nadole, a horizontalno ide jednoobraznim kretanjem? Ako elite da ovo objasnite ueniku (a u nekom smislu svi smo uenici sveta), kaete da ono ubrzava nadole pod uticajem privlaenja Zemlje. Ali, ako malo razmislite, shvatate da ovo uopte nije objanjenje. [ta je privlaenje? U srednjevekovno doba objanjenja su uvek bila antropomorfna, a sastojala su se od poredjenja s ljudskim protupcima. Verovalo se kako teki predmeti ele da se koliko je to mogue priblie sreditu Zemlje. [to su se vie pribliavali, to su protajali razigraniji i bre su ili. Iako je danas istananiji, i dalje koristimo pojam privlaenja. Ako beleimo poloaje opuka koji pada, delujemo na ravni svakodnevnog iskustva. Ali, opti zakon njegovog kretanja pokuavamo da "razumemo" poredei ga neproredno s privlaenjem, koje je psiholoki fenomen naeg svakodnevnog ivota. Ne zadovoljavamo se time da svakodnevno iskustvo uvodimo???predstavljamo iskljuivo neprorednim promatranjima tela koje pada.

Tee je objasniti jednoobrazno kretanje tela. Kaemo da je ono prouzrokovano inercijom; svi znamo ta ovo znai, zato to iz svakodnevnog iskustva znamo da smo inertni. Inercija znai tromost, nedostatak elje da se kree. Na primer, mora postojati neki spoljanji podsticaj da se ujutro ustane neko predavanje koje se mora pohadjati, ili oekivanje dobrog doruka. Na osnovu ovog poredjenja zakon inercije nam izgleda veoma plauzibilan. Samo se pitamo???udimo zato je oveku trebalo toliko hiljada godina da ga otkrije. Medjutim, ovaj metod objanjenja uvodjenjem iskustva nae sopstvene tromosti sasvim je proizvoljan. Stvari nisu toliko jednostavne koliko izgledaju.

Ako smo u krevetu u vozu, ne moemo prosto na osnovu svoje sopstvene tromosti odrediti da li emo bez napora ostati u krevetu ili biti izbaeni. Ako se voz zaustavi ili promeni brzinu, naa "tromost" nam ne pomae da ostanemo da mirujemo u krevetu. Stvarno se dogadja upravo to da "bez napora" odravamo svoju brzinu s obzirom na neke fizike mase. U primeru voza ova masa je naa Zemlja. Ali, iz primera Fukoovog klatna ili odstupanja izbaenih projektila usled rotacije Zemlje moemo videti da je Zemlja samo zamena za neku veu masu s obzirom na koju odravamo svoju brzinu; na primer, masa nae galaksije. A kasnije emo videti da ak ni ovo nije sasvim ispravno. U svakom sluaju, analogija svakodnevnog iskustva tromosti predvidja opaljive uinke kretanja samo na vrlo nejasan nain, koji je koristan tek u vrlo posebnim okolnostima. U fizikoj nauci je stvarno od znaaja apstraktna shema: svaka brzina e ostati konstantna s obzirom na neku specifinu masu koja sainjava ono to nazivamo inercijalnim sistemom. Poredjenje s fenomenima svakidanjeg ivota nee pokazati nikakvu nesaglasnost s ovom shemom. Tromost ima samo onoliko nejasnu analogiju s inercijom koliko i privlaenje ima sa gravitacijom.

Ako za neku grupu fenomena nadjemo jednostavnu shemu npr. konstantno ubrzanje za telo koje pada u gustom??? vazduhu skloni smo da mislimo kako sledi: "Kretanje s tano konstantnim ubrzanjem jeste idealizacija zbiljskog pada tela u gustom??? vazduhu." Re "idealizacija" nagovetava da izostavljamo sluajna odstupanja od??? zbiljskog kretanja, a zadravamo samo "sutinski deo kretanja", jednoobrazno ubrzano kretanje. Za naunika termin "sutinski" znai "u vezi sa dostizanjem nameravanog cilja". Koliko se tie naeg primera, to znai "u vezi s najjednostavnijim i najpraktinijim opisom pada u gustom??? vazduhu".

Na ovaj nain moemo razluiti izmedju "sutinskih" i "akcidentalnih" komponenti izvesnog kretanja. Medjutim, postojala je preka potreba da se postave optija pitanja, kao to je: koja su "sutinska svojstva" kretanja uopte uzev? ili: ta je "sutina kretanja"? Ako elimo da termin "sutina" upotrebljavamo na isti nain kao u specijalnom sluaju, pod "sutinskim svojstvima" neke stvari podrazumevali bismo ona svojstva koja su nuna da bi se dostigla izvesna svrha. Bez specifikovanja svrhe termin "sutinski???" nema nikakvo razgovetno znaenje, osim ako postoji neka svrha koja se shvata kao samorazumljiva i nije je potrebno pominjati.

Ako neki objekt npr. kuu grade ljudi, jasno je da su "sutinska svojstva" kue ona koja su vana za graditelja, svojstva koja je ine dobrom kuom za ivot ili kuom koja se moe prodati uz veliku dobit. Moemo, prema tome, govoriti o sutini nekog prirodnog objekta, kamena ili ivotinje ili ljudskog bia, samo ako pretpostavimo da je pri njihovom stvaranju njihov tvorac imao neku odredjenu nameru.

Ako govorimo o "sutini" prirodnih objekata, te objekte promatramo kao analogne vetakim objektima koje je nainio ovek.9 Ova analogija se ili implicitno pretpostavlja ili ini eksplicitnom pomou upuivanja na tvorca fizikog sveta. Ovom nainu govora vratiemo se kasnije, kada budemo raspravljali o metafizikim tumaenjima nauke.

4. Aristotelova shema prirodne nauke

Primetili smo (u 1. odeljku) da o nauci moramo govoriti na dve ravni. Jednu smo nazvali ravni svakodnevnog zdravorazumskog iskustva, to jest ravni neprorednog promatranja. Druga je ravan optih naela nauke. Nije preterano rei da je veina nerazumevanja???nesporazuma u filosofskom tumaenju nauke nastala zbog toga to nisu bili jasno shvaeni razluivanje izmedju ove dve ravni i nain na koji su one povezane. U itavoj istoriji filosofije ove dve ravni neprorednog iskustva i apstraktnih reenica igrale su veliku ulogu. Ovim razluivanjem se profesor F. S. . Nortrop10 bavi u svojoj dobro poznatoj knjizi Susret Istoka i Zapada. On razmatra razluivanje izmedju Istone filosofije (indijske, kineske) i Zapadne filosofije (engleske, francuske, nemake) i zakljuuje:

Orijentalni deo sveta usredsredjivao je svoju panju na prirodu svih stvari u njihovoj emocionalnoj i estetskoj, isto empirijskoj i pozitivistikoj neprorednosti. On je teio da kao sveukupni zbir prirode stvar shvati onu sveukupnost neproredno zahvaenih injenica koja je u ovom tekstu oznaena kao ralanjeni estetski kontinuum. Dok je tradicionalni Zapad zapoeo od ovog kontinuuma, a i dalje se vraa njegovim lokalnim udelima da bi potvrdjivao svoje sintaktiki??? formulisane, protulaciono propisane teorije o strukturama i objektima, iji puki korelati ili znaci jesu elementi sloenog estetskog kontinuuma, Istok je sklon da svoju panju usredsredi na ovaj ralanjeni estetski kontinuum po sebi i za sebe zarad njega samog.11Govorei jednostavnije: ralanjeni estetski kontinuum je sredinji predmet Istone filosofije. Zapadna filosofija ovim zapoinje i postavlja teorije; ako eli da proverava teoriju, ona se vraa ovome. Glavni cilj Zapadne filosofije nije ovaj ralanjeni estetski kontinuum, nego apstraktna pravila nalik ouvanju mase, energije itd. Ne znam da li je ovo razluivanje izmedju Istone i Zapadne filosofije ispravno ili ne. [ta god moe biti istinito o Istoku i Zapadu, medjutim, jedna stvar je izvesna da postoje ova dva pristupa, neproredno ulno iskustvo i pojmovne strukture.

Kako bi se pruio jasan i jednostavan prikaz tog "Zapadnjakog" pristupa nauci i filosofiji, moemo zapoeti od Aristotela,12 iji spisi oliavaju najstariji pokuaj sistematskog pristupa nauci i filosofiji. U svojoj knjizi o fizici (u ovaj drevni spis ukljuene su i fizika i filosofija fizike) on opisuje "prirodni put istraivanja". On kae:

Prirodni put istraivanja polazi od onoga to nam je lake saznatljivo i oiglednije, te napreduje ka onome to je samooiglednije i intrinsino pojmljivije ... jedna stvar je biti saznatljivo za nas, a sasvim druga stvar biti objektivno saznatljivo. Ovo je, onda, propisani metod: napredovati od onoga to nam je jasnije, iako intrinsino zatamnjenije, prema onome to je intrinsino jasnije i pojmljivije.13Da bismo ilustrovali ovaj put istraivanja, moemo upotrebiti ve pomenuti primer: rezultati naih promatranja na papiriu koji pada neproredno su nam saznatljivi, zato to ih vidimo svojim oima, ali su oni intrinsino zatamnjeni, zato to ne slede neki plauzibilan zakon. Sa druge strane, zakoni inercije, ili uzronosti, i slinog pojmljivi su i razumljivi, zato to odslikavaju neku analogiju s naim veoma blisko poznatim iskustvima. Aristotel je eleo da kae kako je jedna od temeljnih odlika naunog metoda da napreduje od onoga to nam je neproredno saznatljivo do onoga to je pojmljivo.

5. Od "zbrkanih gomila" do "pojmljivih naela"

U antikoj i srednjevekovnoj nauci, nauka i filosofija su bile deo jednog lanca miljenja i nisu se razluivale jedna od druge. Jedan kraj ovog lanca doticao je tlo neproredno opaljiva promatranja. Taj lanac ih je spajao sa drugim, uzvienijim krajem pojmljivim naelima. Aristotelov nain izraavanja ovoga danas se moe s pravom kritikovati, ali njegova formulacija, ak i danas, ostaje praktian okvir referencije koji je koristan za sve rasprave o relaciji izmedju filosofije i nauke. Aristotel je rekao: "No, ono to je isprva jasno i oigledno pre su zbrkane gomile, iji nam elementi i naela protaju poznati kasnije putem analize."14 Takva zbrkana gomila bila je nae promatranje opuka koji pada. Kada analiziramo ovu zbrkanu gomilu, dobijamo princip inercije, pojam takaste mase itd. Ovi potonji su shvatljivi pojmovi. Ovo je opis koji na izvestan nain vai za svako nauno istraivanje. ak i kruto nastrojeni inenjeri moraju priznati da postoje dva tipa stavova: s jedne strane, stavovi s obzirom na neproredna promatranja i sirovo empirijska pravila koja inenjer zove "praktinim pravilima (rules of thumb("; sa druge strane, pojmljiva naela, poput zakona inercije. Niko ne moe porei da postoje ove dve ravni. Jedna od najoiglednijih razlika izmedju ove dve ravni jeste ova: inenjer e rado izmeniti svoja "praktina pravila" pod uticajem novih promatranja, ali nee lako priznati da je takvo opte naelo kao to je zakon inercije pogreno. Ako dodje do izbora, on e obino pretpostaviti da su pogrena bila njegova promatranja, a ne zakon inercije.

Lanac e biti korisna slika za razumevanje distinkcije izmedju nauke i filosofije. Ova distinkcija nije uvek postojala. U antiko i srednjevekovno doba itav lanac od promatranih injenica do pojmljivih naela nazivao se naukom, a takodje se nazivao i filosofijom. Ako danas pogledamo tradicionalni nain predavanja nauke i filosofije na univerzitetima, nalazimo da se one predaju na razliitim odsecima. Izmedju njih ima malo saradnje. Naunici esto veruju da su filosofi samo prialice, a da je, uz to, ono to priaju besmislica. Filosof kae da je naunik ovek s vrlo uskim duhom, koji razume vrlo malo podruje; dok je predmetna materija filosofa svet kao celina. esto predlagano objanjenje glasi da je nauka postala toliko specijalizovana da oveku vie nije mogue da zna, kao to je sluaj s Aristotelom, etiku, politiku, fiziku, poetiku, retoriku itd. Danas niko, tvrdi se, ne moe stei univerzalno znanje i razumevanje. Svako je odve zauzet uenjem radi bliskog upoznavanja s uskim???o specijalizovanim predmetom. Postoji izreka: "Naunik zna mnogo o malo toga; filosof zna malo o mnogo toga." Govorenje o rastuoj specijalizaciji u nauci, medjutim, ne kazuje celu priu. Na neke naine, nauka je danas manje specijalizovana nego to je bila pre pedeset godina: ima znatno vie unakrsnih veza. Razmotrite, na primer, fiziku i hemiju pre pedeset godina one su se smatrale veoma razliitim poljima. Studenti jednog od ovih predmeta bili su obeshrabrivani da "trae vreme" na predavanjima proveenima drugom od njih. Filosofi su ak davali "pojmljiv" razlog zato e fizika i hemija uvek biti razdvojene jedna od druge: fizika je imala prola s kvantitetom, a hemija s kvalitetom. Tu se onda razvilo podruje fizike hemije, a kasnije i podruje hemijske fizike. Danas bi bilo teko rei koja je razlika izmedju fizike i hemije, a distinkcija postoji samo ako se opisuju najelementarnija iskustva na najniem nivou apstrakcije; to je vii nivo apstrakcije, distinkcija je manja. Fiziari su obino prezirali hemiju zato to je bila sirovo empirijsko znanje, neto poput "kuvanja", ali se sada zakoni hemije izvode iz fizike, iz termodinamike, elektrodinamike, kao i iz kvantne mehanike. Prema tome, sada je fiziarima mnogo lake da ue i razumeju hemiju i, slino tome, hemiarima da ue fiziku. Isto stanje???uslovljenost postoji izmedju fizike i biologije, ili izmedju ekonomije i antropologije. Sve donedavno, ove potonje su se smatrale potpuno nepovezanima. Ekonomisti su bili ljudi koji su mogli da proraunaju trendove u razmeni robe; antropolozi su prouavali primitivna plemena. Danas ekonomiju moramo razumeti kao plemenski obiaj, a plemenske obiaje s ekonomskoga gledita.

Prema tome, ne moemo s izvesnou rei da danas ovek ne moe stei razumevanje razliitih podruja nauke. Nestanak starog jedinstva izmedju nauke i filosofije teko da se moe pripisati rastuoj specijalizaciji u nauci.

6. "Nauka" i "filosofija" kao dva kraja jednog lanca

Raspravljali smo o Aristotelovom opisu "prirodnog puta istraivanja", koji "polazi od onoga to nam je lake saznatljivo i oiglednije, te napreduje ka onome to je samooiglednije i intrinsino pojmljivije..." itava ova ideja se zasniva na injenici da ima takvih optih naela koja su nam jasna i pojmljiva iako udaljena od naeg neprorednog iskustva. Ako pogledamo po svetu oko sebe, zapaamo razne vrste fizikih fenomena: kretanje planeta oko Sunca, kretanje estica u elektromagnetnom polju itd. Zato se zbivaju ovi fenomeni, te zato slede specifine zakone, nejasno je. Uloga optih naela jeste da nam uini plauzibilnim zato se ovi fenomeni zbivaju na ovaj nain, a ne na drugi nain. Ako razmotrimo lanac koji povezuje stavove o svom neprorednom iskustvu s optim stavovima nauke, moemo upitati koja je uloga ovog lanca u ljudskom ivotu. Ovu ulogu moemo opisati opisujui oba kraja lanca.

Polazimo od onog kraja lanca to odgovara neproredno promatranim injenicama, koje se opisuju u jeziku svakodnevnog ivota. Nastojimo da postavimo naela iz kojih moemo izvesti ove opaljive injenice. Iz jednog naela u nekim sluajevima moemo izvesti ogroman broj opaljivih injenica. Iz NJutnovih15 zakona moemo izvesti injenice promatrajui???koje se odnose kretanja nebeskih tela; iz elektromagnetske teorije moemo izvesti injenice koje se odnose na sve elektrine i magnetne fenomene; iz mendelovskih16 zakona moemo izvesti obrasce nasledjivanja itd. Ova naela pruaju orijentaciju u svetu injenica. Ona nam pomau u praktinim primenama naih promatranja. Ovaj kraj lanca moemo, ukratko, nazvati eksperimentalnim ili tehnikim krajem. Ova upotreba lanca postavljanje naela iz kojih moemo izvoditi opaljive injenice i primene opaljivih injenica jeste ono to danas nazivamo "naukom". "Nauka" nije mnogo zainteresovana za to da li su ova naela plauzibilna ili ne. Ovo poslednje ne brine mnogo naunika kao naunika. U mnogim uxbenicima nalazimo tvrdjenje da uopte nije bitno jesu li ili nisu ova naela plauzibilna. U stvari, ovi uxbenici kau da principi dvadesetovekovne nauke, poput relativnosti ili kvantne teorije, uopte nisu plauzibilni, nego paradoksalni i zbunjujui. Tako, ovaj "eksperimentalni ili tehniki kraj" moemo takodje nazvati i "naunim krajem" lanca.

U antikoj nauci, medjutim, ljudi su takodje zahtevali da zakon inercije, na primer, bude podloan izvodjenju iz plauzibilnih ili pojmljivih naela, poput principa dovoljnog razloga (nita se ne moe desiti bez nekog uzroka) ili zakona veitosti supstancije (celokupna materija je vena; ona se ne moe unititi ili stvoriti). Ovaj kraj lanca na kojem se zakoni fizike izvode iz pojmljivih i samooiglednih naela mogu se nazvati "filosofskim" krajem lanca. Zakoni srednje optosti, fiziki zakoni, i sami se svode na zakone vie optosti koji su neproredno pojmljivi. Svako e razumeti zato nam treba nauni kraj, ali zato nam treba filosofski kraj lanca? Nema sumnje da je, za praktine svrhe, oveanstvu uvek bio potreban ovaj filosofski kraj. injenica je da je tako bilo tokom vekova, te da je tako i danas. Kada su bili razvijeni principi relativnosti i kvantne mehanike, neki ljudi su rekli: "Iz ovih principa moda moete izvesti korisne rezultate, ali su oni nejasni, pa ak i paradoksalni. Oni slue izvesnoj praktinoj svrsi, ali nisu pojmljivi. Ove teorije ne razumemo onako kao to smo razumeli njutnovsku mehaniku." Ima, naravno, vrlo razliitih miljenja koja se odnose na precizne uslove pod kojima neki princip smatramo "pojmljivim". Neki ljudi kau da su oni "direktno intuitivno sagledani". Drugi naglaavaju poentu da je pitanje o tome koje principe ljudi smatraju "pojmljivima" funkcija istorijske evolucije. U svakom sluaju, postoji enja za ovim "razumljivim" principima; ovo je psiholoka injenica. Ali, koju potrebu su zaista zadovoljavali takvi principi? To ne moe biti nauna potreba, ili bi ti principi bili naprosto nauni principi, nalik zakonima fizike, te i opravdani njihovim empirijskim rezultatima.

Kroz rad naunika doznali smo da opaljivi fenomeni, koliko god izgledali sloeni, mogu, u mnogim sluajevima, biti priblino izvedeni iz jednostavnih matematikih formula. Poloaji tela koje pada mogu se priblino opisati formulom: "Ubrzanje je konstantno." Poloaji planeta u odnosu na Sunce mogu se priblino opisati govorei da su one "smetene" du kupinog preseka zvanog "elipsa". Naunik bi ove injenice opisao na sledei nain: polazei od promatranja poloaja, naunik traga za jednostavnom formulom iz koje bi se mogli izvesti promatrani poloaji. Protupak pomou kojeg se nalazi takva formula naziva se "indukcijom". Taj nalaz iziskuje upotrebu stvaralake imaginacije na strani naunika. Ako ovo nalaenje formule elimo da opiemo u svom svakodnevnom jeziku, postoje dva naina njegovog opisivanja. Mogli bismo rei da je formula "izum" naunika, da ona nije "postojala" pre nego to ju je pronaao naunik. Poredimo je s izumom poput telefona, koji nije postojao pre nego to ga je "izumeo" Elegzender Grehem Bel. Hipoteza ili formula je proizvod ljudske imaginacije, naunikove inventivne moi. Ona se mora proveravati ulnim iskustvom.

Medjutim, isto stanje stvar takodje se moe opisati pomou jedne drugaije analogije sa zdravorazumskim iskustvom. Mogli bismo rei da je ta formula uvek postojala unutar opaljivih injenica. Naunik je "otkriva", kao to je Kolumbo "otkrio" Ameriku. Naunik nije izumitelj; on "vidi" formulu svojim "unutarnjim okom" gledajui opaljive fenomene svojim ulnim organima. Naunik iskoriava "intuiciju" da bi otkrio tu formulu.

Ovaj poslednji nain opisivanja naunikove aktivnosti u saglasju je s "velikom tradicijom" sholastike filosofije,17 dok je opis naunikovog rada kao "izuma" vie u saglasju s linijom Pozitivizma18 i Pragmatizma.19 Hans Rajhenbah,20 u svojoj knjizi Radjanje naune filosofije, istie da je za antiku i srednjevekovnu filosofiju bilo karakteristino da veruje kako postoji "vidjenje naim???sopstvenim umovima", koje je analogno vidjenju naim oima. Kao to svojim oima vidimo oblike i boje, svojim umovima vidimo ideje i opte zakone. Ovo je bila osnova naroito Platonove teorije ideja.21 Prema Rajhenbahu, tradicionalna filosofija je tvrdila kako sledi:

Poto fizike stvari postoje, one se mogu videti; poto ideje postoje, one se mogu videti okom uma. ... Matematiko vidjenje Platon je tumaio kao analogno ulnom opaanju.22Moderni naunik kae da su hipoteze i formule rezultat imaginacije, a proveravaju se pomou pokuaja i pogreke. Ali bi filosof iz "velike tradicije" rekao da naunik "vidi" formulu kroz opaljive fenomene putem moi svoga uma. Analogiju izmedju neprorednog ulnog opaanja i neproredne umstvene intuicije strogo???jasno naglaava Aristotel, koji kae da "kao to su ula uvek istinonosna s obzirom na svoje prave osetljive predmete, tako je i um s obzirom na to ta neka stvar jeste." A (Sv. (za katolike() Toma Akvinski23 kae: "Otuda se um ne zavarava u pogledu sutine stvari, kao ni ula u pogledu svog pravog predmeta."24Verovanje u ovu analogiju objanjava verovanje da na um moe intuicijom "otkriti" opte zakone prirode, te moe imati pouzdanje da su oni istiniti.

7. "Nauni" i "filosofski" kriterijum istine

Ovde moemo postaviti pitanje: na kojim osnovima prihvatamo neke principe, a ne druge? Moemo razlikovati dva razliita kriterija za istinu, ili, govorei jezikom bliim zdravorazumskom jeziku, dva razloga za prihvatanje nekog principa. Istorijski je zanimljivo da je ovo razlikovanje vrlo staro. NJega je takodje formulisao Toma Akvinski, predvodnik srednjevekovne filosofije, u trinaestom veku. Kriteriji koje je on razvio i koje opisuje u svojoj Summa Theologica danas se i dalje mogu smatrati karakteristinim razlikovanjem izmedju dva dela naeg lanca.25 Jedan razlog za verovanje u neki stav jeste da iz njega moemo izvesti rezultate koji se mogu proveriti promatranjem; drugim reima, u neki stav verujemo zbog njegovih posledica. Na primer, u NJutnove zakone verujemo zbog toga to na osnovu njih moemo proraunati kretanja nebeskih tela. Drugi razlog za verovanje a srednjevekovna filosofija ga je smatrala najviim jeste to u neki stav moemo verovati zato to se moe???da logiki izvesti iz pojmljivih naela.

S naeg modernog naunog gledita primenjujemo samo prvi od ova dva razloga. Ovo moemo zvati "naunim kriterijem" u modernom smislu. Kao to istie Toma Akvinski, ovaj kriterijum nikad nije ubedljiv. Prosudjujui prema njemu, nalazimo, na primer, da su zakljuci izvedeni iz izvesnog skupa principa u saglasnosti s promatranjem. Tada moemo zakljuiti jedino da ovi principi mogu biti ispravni, ali ne sledi da oni moraju biti ispravni. Moglo bi biti da bi se isti promatraki rezultati mogli izvesti iz nekog drugaijeg skupa principa. Tada naa promatranja ne mogu odluiti izmedju dva razliita principa. Na primer, neiji novanik je iznenada nestao. Moemo nainiti hipotezu da ga je ukrao neki deak, te moemo izvesti zakljuak da ako ga je ukrao deak, novanik e nestati. Ali, ako je novanik ukrala devojica, sledio bi isti rezultat. Ako nainimo hipotezu da je novanik ukrao deak, a onda uoimo da nije nestao nikakav novanik, moemo zakljuiti da je hipoteza lana. Ali, ako je novanik iezao, hipoteza moe biti istinita, ali ne nuno. Poto nikad ne moemo zamisliti sve mogue hipoteze, ne moemo rei da je izvesna hipoteza ona prava. Nijedna hipoteza se ne moe "dokazati" eksperimentom. Ispravan nain govorenja jeste da se kae kako eksperiment "potvrdjuje" izvesnu hipotezu. Ako neka osoba ne nadje svoj novanik u svom xepu, ovo potvrdjuje da u vezi s tim???tu negde moe postojati lopov, ali to ne potvrdjuje. Ona ga je mogla ostaviti kod kue. Tako, promatrana injenica potvrdjuje hipotezu da ga je moda zaboravila. Svako promatranje potvrdjuje mnoge hipoteze. Problem je koji se stepen potvrdjenosti zahteva. Nauka je nalik detektivskoj prii. Sve injenice potvrdjuju izvesnu hipotezu, ali na kraju ispravna moe biti neka sasvim drugaija. Pa ipak, moramo rei da u nauci nemamo drugi kriterijum istine osim ovog.

U drugom sluaju, filosofskog kriterija istine, hipoteza se smatra valjanom ako je izvodiva iz samooiglednih, jasnih, pojmljivih principa. Ova dva kriterija rade???deluju na dva kraja naeg lanca. Na naunom kraju kaemo da su principi dokazani njihovim opaljivim posledicama. Ovo vai za najoptije principe. Ali, ako zaponemo od principa uzronosti, ili dovoljnog razloga, te pokuamo da ih eksperimentom proverimo na osnovu njihovih posledica, niz je prilino mutan i zamren. Prema filosofskom gleditu, ovi principi imaju tu prednost to su samooigledni.

Ova "samooilednost" se izvorno zasnivala na verovanju u analogiju izmedju "vidjenja putem naih oiju???sopstvenim oima" i "vidjenja putem naeg uma???sopstvenim razumom". Kasnije emo doznati (Drugo poglavlje, 7. odeljak) zato je potraga za "samooiglednim i pojmljivim" principima nadivela verovanje u analogiju izmedju oiju i (raz)uma.

Kriterije istine Tome Akvinskog predstavili smo u "modernizovanom" jeziku. Verovatno je, medjutim, korisno znati njegovu izvornu formulaciju. On je pisao:

Razum se moe upotrebiti na dva naina kako bi se ustanovila poenta: prvo, u svrhu pruanja dovoljnog dokaza nekog principa, kao u prirodnoj nauci kada se moe izvesti dovoljan dokaz da se pokae kako je kretanje nebesa uvek s jednoobraznom brzinom. Razum se upotrebljava i na drugi nain, ne kao???za pruanje dovoljnog dokaza nekog principa, nego kao???za potvrdjivanje ve ustanovljenog principa pokazivanjem podudarnosti njegovih rezultata, kao to se u astrologiji smatralo da je teorija ekscentrika i epicikala ustanovljena zato to se njome mogu objasniti opaljiva pojavljivanja nebeskih kretanja; medjutim, ne kao da??? bi dokaz bio dovoljan, utoliko to ih (nebeska kretanja( moe objasniti i neka druga teorija.26

8. Praktina upotreba "filosofske istine"

Pre nego to pridjemo pitanju da li su ovi principi samooigledni ili ne, te zato ih negujemo, upitajmo koja je "praktina" upotreba ovih optih naela. Za njih se pretpostavlja da opisuju univerzum kao celinu, njegovu krajnju strukturu. Zato treba da ovo znamo? Ima li to ikakvog uticaja na nae ivote? Kakav je ovo uticaj? Smatramo da je ljudsko drutvo, na neki nain, slika univerzuma, da protupamo na prirodan nain ako protupamo shodno zakonima univerzuma. ovek ima verovanje da e, kada formulie optu strukturu univerzuma, u svojim ivotima uopte uzev ljudi na izvestan nain oponaati ovu strukturu. Mnogi ljudi nee shvatati da su se ponaali na ovaj nain. Ako, medjutim, idemo na veronauku, na ranom uzrastu nam se uliva jedno gledite o krajnjoj strukturi univerzuma. Tradicionalna religija je jedna od teorija koje moemo dati o krajnjoj strukturi univerzuma. Pomislilo bi se, nepripremljeno, da fizike teorije poput teorije kretanja ne bi imale takav uticaj na usmeravanje ljudskih protupaka kakav pripisujemo tradicionalnoj religiji, ali ovu teoriju vredi ispitati s toga gledita.

Drevni zakoni su bili vrlo drugaiji od dananjih. Zakoni kretanja za zemaljska tela razlikovali su se od onih za nebeska tela. Za sva zemaljska tela smatralo se kako imaju sklonost da se kreu prema izvesnom cilju kamenje nadole, a vazduh i plamen nagore. Ova sklonost da se kree prema izvesnom cilju smatrala se karakteristinim obelejem celokupnog zemaljskog kretanja. Za nebeska tela se mislilo da se kreu neprekidnim krunim kretanjem. Drugim reima, zakon kretanja je zavisio od supstancije tela. Za nebeska tela se verovalo da su nainjena od sasvim drugaije tvari nego zemaljska od imaterijalne, istanane supstancije. Svemir bi se sastojao od obinije supstancije zemaljskih tela i plemenitije supstancije nebeskih tela.

Slino tome, za svet se verovalo da se sastoji od niih tipova bia i viih tipova. Stoga je teorija kretanja bila od vee vanosti u itavom ovekovom ivotu ona je podravala njegovo verovanje u hijerarhijsku strukturu drutva. Ona je ohrabrila moralno ponaanje ljudskih bia. ak i u antici su postojali "loi" ljudi, koji nisu verovali u ovu razliku izmedju nebeske i zemaljske supstancije to su potkopavali ovo verovanje, koje ljudi treba da imaju. Platon je u Zakonima rekao da takve ljude treba zatvoriti.27Svi koji sebe nazivaju pedagozima (a svako ko se obrazovao eli da bude pedagog) veruju da je jedan nain ivota bolji nego drugi, te da moraju podravati naune teorije koje podravaju druga njihova verovanja. Stoga ova opta naela utiu na ljudsko ponaanje. Na neki nain su po svojim uincima ova "pojmljiva" naela praktinija nego fizika naela. Tehnike posledice nauke su prorednije od bezobzirne???otvorene naredbe nekome o tome ta mora da ini. Stoga su najoptija naela, pojmljiva naela, takodje praktina, ali na jednoj drugaijoj ravni na neki nain, ona su i praktinija. Grubo govorei, prava nauka nas snabdeva tehnikim sredstvima pomou kojih moemo proizvesti oruja da porazimo neprijatelja, ali filosofsko tumaenje nauke moe uputiti oveka na takav nain da zbiljski iskoriava oruja.

Ovu situaciju lako moemo ilustrovati jednim primerom uzetim iz antike Grke. U svojoj Dravi28 Platon raspravlja o pitanju kako obrazovati budue vodje drutva putem nastavnog programa???kolovanjem koji e ih uiniti "dobrim" vodjima. Jedan uesnik u dijalogu pokree pitanje toga da li astronomija spada u taj nastavni program??? i kako bi se mogla opravdati ovaj predmet obuavanja. Sokrat, koji u dijalogu predstavlja Platonovo miljenje, naglaeno odbacuje gledite da astronomiju treba pouavati zbog njenih tehnikih rezultata, zbog njene korisnosti u zemljoradnji ili moreplovstvu. Ova vrsta saznanja je irelevantna za budueg vodju. Medjutim, ako tragamo za "pojmljivim naelima" koja objanjavaju kretanja nebeskih tela, nalazimo, shodno uenju antike Grke, da planete pokreu boanska bia, koja se kreu po savrenim krunicama, zato to su savrena bia. Ova filosofska naela astronomije nisu odve korisna za tehnike svrhe, za zbiljsko proraunavanje opaljivih poloaja na sferi???nebeskom svodu. Ali, verovanje u ovo filosofsko tumaenje daje podrku verovanju u nebeska bia. Ovo verovanje je, sa svoje strane, veoma korisno za ohrabrivanje "dobrog" ponaanja gradjana. Iz ovog ugla Platon kae da je astronomija vrlo vaan predmet u nastavnom programu buduih vodja.

Vrlo jasnu ideju o lancu koji povezuje nauku s filosofijom dobijamo ako razmotrimo primer astronomije kako ju je poimao Platon. Francuski fiziar, filosof i istoriar Pjer Dem29 istakao je da je, ukratko govorei, Platon razluivao tri stupnja astronomije: promatraku, geometrijsku i teoloku (ili filosofsku) astronomiju. One su u ovom redosledu smetene du naeg lanca.

Platonove zamisli Dem opisuje na nain koji je za nas veoma koristan ako elimo da razumemo relaciju izmedju nauke i filosofije u vreme kada su obe jo sainjavale jedan koherentan sistem misli:

Postoje tri stupnja znanja. Najnii stepen je znanje putem ulnog promatranja. Najvii stepen je saznanje istim umom; ono promilja vena bia i, nadasve, suvereno???vrhovno dobro.

Ova dva stupnja znanja podudaraju se s onim to smo prethodno nazvali "zbrkanim gomilama" i "pojmljivim naelima", ili "stvarima vidjenim naim oima" i "stvarima vidjenim naim (raz)umom". Dem onda nastavlja:

Izmedju najnieg i najvieg stepena saznanja nalazi se vrsta meovitog i ukrtenog rasudjivanja, koja zauzima proredujui stupanj. Saznanje rodjeno iz ovog proredujueg rasudjivanja jeste geometrijsko saznanje. Ovim trima stupnjevima saznanja odgovaraju tri stupnja astronomije.

Moe izgledati udno to nema sumnje da se ono to nazivamo "modernom naukom" razvilo iz ovog "meovitog i ukrtenog rasudjivanja", koje obeleava proredujui stupanj saznanja. Dem nastavlja:

ulno opaanje je odgovorno za astronomiju promatranja. Ova vrsta astronomije prati zamrene krivulje koje opisuju zvezde. ... Geometrijskim rasudjivanjem um proizvodi astronomiju koja je sproobna???omoguava za precizne figure i konstantne relacije. Nepouzdane???nepravilne putanje koje zvezdama pripisuje promatraka astronomija ova "istinita astronomija" zamenjuje jednostavnim i konstantnim orbitama ... zamrene i promenjive pojave jesu lano saznanje. ... isti um otkriva treu i najviu astronomiju, teoloku (filosofsku) astronomiju. ... U konstantnosti nebeskih kretanja on?a vidi dokaz postojanja boanskih duhova koji su sjedinjeni s nebeskim telima.30Drugo poglavlje

Prekid lanca

1. Kako je nastupio prekid?

Toma Akvinski je razlikovanje izmedju ova dva kriterija za verovanje objasnio pomou primera koji je uzeo iz astronomije.1 Ako elimo da saznamo kretanje nebeskih tela, iz pojmljivih naela moemo izvesti da se ona kreu neprekidnim krunim kretanjem, zato to su nebeska tela savrena, boanska bia. Neprekidno kruno kretanje je oigledno savrenije nego ma koje ne-kruno ili isprekidato kretanje. ak se i u antici, medjutim, znalo da ovi zakoni kretanja koji proistiu iz samooiglednih naela ne pruaju precizno promatrane poloaje tela na sferi. Zbog toga je astronomija razvila teoriju epicikala ili superpozicije krunih kretanja razliitih poluprenika iz kojih su se mogla izvoditi zamrena opaljiva kretanja nebeskih tela. Toma Akvinski je naglaavao poentu da se teorija epicikala ne moe izvesti iz samooiglednih naela. Ona je bila u saglasju s promatranjima, ali je mogla biti lana, poto nije bila izvodiva iz pojmljivih naela. Prekid u lancu koji spaja nauku i filosofiju razvio???proizaao je se iz injenice da kriterijum za prihvatanje nekog naela nije bio isti u oba dela lanca naukafilosofija, ili, drugim reima, kroz itavu osu naukafilosofija.

Nekoliko puta smo govorili o ovom lancu koji spaja nauku i filosofiju, neproredna promatranja i pojmljiva naela. Ova poenta se moe ilustrovati grubim crteom:

CRTE SA STR. 22

DIREKTNA

NAUNIFILOSOFSKIOPTA I

PROMATRANJAKRAJ

KRAJ

POJMLJIVA

NAELA

Crte 1Ovaj lanac je ono to se naziva nauka plus filosofija. Du lanca imamo stavove raznih stepena optosti. S jedne strane, injenika tvrdjenja; sa druge, opta naela koja su jasna i pojmljiva sama po sebi. Izmedju ovih imamo tvrdjenja srednje optosti Omov zakon,2 NJutnov zakon gravitacije,3 zakone elektrodinamike,4 Mendelove zakone nasledjivanja5 koja nisu pojmljiva po sebi, ali su korisna u teorijama.

Ovo razlikovanje je oigledno povezano sa dvostrukim kriterijem za verovanje. Ako imamo stavove srednje optosti zakone fizike, na primer zato verujemo da su oni istiniti? U nauci koristimo kriterijum istine koji nalae da iz ovih zakona moemo izvesti injenice koje su u saglasju s iskustvom. Kaemo da je zakon potvrdjen iskustvom. Kao to smo pomenuli, lano je rei da se ovi zakoni srednje optosti ikada "dokazuju" eksperimentom, ili jo gore, da se mogu "izvesti iz injenica". Stav se moe izvesti samo iz optijeg stava, a nikad iz onog koji je manje opti. Na primer, iz stava "Svi ljudi su smrtni" moemo izvesti injenicu da je neki poseban ovek smrtan, ali iz injenice da su svi posebni ljudi za koje znamo bili smrtni ne moemo izvesti stav da "Svi ljudi su smrtni". Medju Grcima je postojao ovek koji je rekao kako mu niko ne moe dokazati da je smrtan. Sve dok je bio iv, odbijao bi da veruje kako je smrtan, a kada je umro, niko mu nita nije mogao dokazati. Opti stav je uvek proizvod sproobnosti ljudskog uma; ovaj protupak bi se mogao zvati indukcijom, induktivnim nagadjanjem, imaginacijom. U svakom sluaju, to nije logiko izvodjenje.

Stoga, reima (Svetog) Tome Akvinskog, u stav moemo verovati zbog njegovih posledica. [to vie ima posledica koje ga proveravaju???verifikuju, to emo vie u njega verovati. Ali, kao to je takodje rekao, na ovaj nain nikad ne moemo dokazati bilo koji stav. Ptolemejski sistem ili kopernikanski sistem, talasna ili korpuskularna teorija svetlosti6 iz obe teorije se moe izvesti vrlo mnogo injenica. Praktino je ustanoviti ove stavove, koji se onda nazivaju naelima ili hipotezama. (Nema razlikovanja izmedju naela i hipoteze. Kada neku hipotezu ponemo da uzimamo ozbiljno, nazivamo je naelom.) Nauno gledite jeste da se opti stavovi dokazuju ili potvrdjuju jedino svojim posledicama, da nije bitno ono to "intrinsino" znae. S ovog "isto naunog" gledita, ne sme se imati nikakva posebna pristrasnost. Ovo gledite vezujemo za nauni kraj naeg lanca.

Drugi kraj lanca potie od udnje da saznamo "zato". Nauka nam ne govori "zato"; ona samo odgovara na pitanja koja se odnose na to ta se deava, a ne "zato" se to deava. Ova udnja da se pronadje "zato" nije nita vie nego udnja da se nauni stavovi izvedu iz optih naela koja su plauzibilna i pojmljiva. Takva udnja potie iz verovanja da takva naela postoje. Bilo je, naravno, vrlo mnogo miljenja o kriterijima za to ta je plauzibilno i pojmljivo.

2. Organizmika i mehanistika filosofija

Pre nego to raspravimo znaenje termina "pojmljiv", dajmo jedan istorijski primer nekih promena u onome to se naziva "pojmljivim naelima". Raspravljaemo o promeni od organizmike ka mehanistikoj filosofiji. Ovo prua primer "pojmljivih" naela na osnovu kojih se pokuavalo da se izvedu naela srednje optosti.

[ta su u antikoj i srednjevekovnoj nauci bila "pojmljiva" naela iz kojih su se izvodili zakoni mehanike? Verovalo se da sve ima izvesnu prirodu, te deluje shodno ovoj prirodi, to je znailo???bilo namenjeno radi izvesne svrhe priroda ptice je da leti, abe da skae, lekara da lei (optimistiki govorei), kamena da pada, dima da se uzdie, nebeskih tela da se kreu neprekidnim krunim kretanjem. Sve je delovalo shodno svojoj prirodi.7 Na uopten nain, bez pojedinost, iz ovog stava se moglo izvesti tvrdjenje kako e se ponaati kamen itd. Naravno, nikad se ne bi verovalo u naela iz kojih bi se moglo izvesti ma ta to je u upadljivom neslaganju s iskustvom. injenica da je neko naelo u saglasju s eksperimentom ne bi, medjutim, bila jedini razlog za verovanje u njega. Ovo gledite se moe nazvati organizmikim gleditem, zato to je oslikavalo kao da sve deluje onako kako bi inio organizam. Opta ideja je bila da je nain na koji deluje neki organizam pojmljiv. Aristotel je rekao da je lake razumeti kretanje ivotinje nego kretanje kamena. Danas nas ovaj stav zaudjuje, poto je nae gledite upravo suprotno. Ovaj stav je karakteristian za organizmiko gledite.

Oko 1600. godine (radjanje moderne nauke obino datujemo od Galileja i NJutna) razvila se ideja da zakone kretanja moramo zasnivati na novim naelima. Najkarakteristiniji je zakon inercije, koji oslikava da e telo "po svojoj prirodi" ii u beskonanost, u kojoj nema nikakvog prola, tano suprotno organizmikom gleditu. Poto su se, medjutim, na poetku devetnaestog veka ljudi na njih navikli, njutnovski zakoni su se smatrali pojmljivim, plauzibilnim naelima samima po sebi. "Organizmiki" pogled na svet bio je zamenjen "mehanistikim". S ovoga gledita, njutnovski zakoni su se smatrali najpojmljivijim i najplauzibilnijim zakonima.8 No, kretanje ivotinja je teko objasniti. Ubrzanje oveka koji izlazi iz uionice vrlo je lako objasniti, shodno organizmikim naelima, opisujui ovekovu nameru na primer, nameru odlaenja na ruak ali je ovo ubrzanje vrlo teko razumeti s mehanistikog gledita.

Godinama unazad je u Beu dolazak prvog motornog automobila bio krupan dogadjaj. Postoji pria da je motorni automobil inenjer objasnio nadvojvodi, koji ???ga je vrlo paljivo sluao, a, kada je inenjer zavrio, nadvojvoda je rekao da ima samo jedna stvar koju ne razume gde je konj? U organizmikoj tradiciji on nije mogao razumeti da bilo ta osim organizma moe proizvoditi silu. Sa druge strane, u dvadesetom veku imamo priu o deaku iz grada NJujorka koji nikad nije bio video konja moramo pretpostaviti da iz nekog razloga nikad ne bee bio na konjskim trkama, jer ak i u ovo mehanizovano doba izgleda da za konja postoji ovakva jedna upotreba. Moete zamisliti njegovu zapanjenost onda kada je prvi put otiao na selo i video konja kako vue tovar. U mehanistikoj tradiciji on je odmah zapitao gde je motor?

3. Kako je rodjena nauka u modernom smislu

Jedan od najveih filosofa dvadesetog veka A. N. Vajthed napisao je:

Kroz itav svet i u svim vremenima bilo je praktinih ljudi, zaokupljenih nesvodivim i tvrdoglavim injenicama; kroz itav svet i u svim vremenima bilo je ljud filosofskog temperamenta, koji su bili zaokupljeni tkanjem???smiljanjem optih naela.9U Antici i Srednjem veku bilo je vrlo malo saradnje izmedju ova dva tipa ljud. Vajthed naglaava poentu da je nauka u modernom smislu rodjena kada je zapoela takva saradnja, te kada su oba interesovanja, za injenice i za ideje, bila kombinovana u jednoj i istoj osobi. "Sjedinjenje strasnog interesovanja za podrobne injenice s jednakom proveenou apstraktnom uoptavanju???ima oblikuje novinu u naem sadanjem drutvu."10Vilijem Xejms11 je opisao ova dva tipa linosti u svojim predavanjima o "Pragmatizmu". On ih je nazvao "tankoutnim???nenim" i "tvrdokornim" tipom;12 izgledalo mu je kao da iskljuivo interesovanje za tvrde injenice nagovetava "nepopustljivost" karaktera.

Vajthed je pretpostavljao da saradnja izmedju ovih tipova nije mogla nastupiti pre nego to je rodjeno nae "sadanje drutvo". U drutvu antike Grke "filosofi" ili "naunici" koji su bili zainteresovani za opta naela pripadali su vioj drutvenoj klasi od onih koji su se interesovali za "tvrde injenice" ili??? tehniku primenu, zanatlije i preduzetnike. Ovi potonji su pripadali nioj klasi i nisu imali razumevanje optih ideja. Znamo, medjutim, da su antiki Grci i Rimljani ispoljavali divno umee i vetinu u gradjenju, pa ak i na nekim poljima mehanikog inenjerstva, ali znanje ovih antikih graditelja i inenjera nije bilo "filosofsko" ili "nauno"; ono je bilo isto tehnoloko. NJihovi metodi nisu bili izvedeni iz Aristotelove organizmike fizike.

Kontrast izmedju antikog i modernog pristupa tehnikom znanju opisuje jedan profesor primenjenog inenjerstva u savremenom Rimu:

Ono to moderna nauka i industrija protiu laboratorijskim istraivakim proverama, teorijskim hipotezama izraenim u formulama ... za nauku i industriju antikih vremena protizalo se prenoenjem tehnikog znanja ... i empirikim formulama, ljubomorno uvanim i predavanim u tajnovitom simbolikom obliku.13Mogli bismo rei da "nii" slojevi prikupljaju injenice, dok "uzvieni" unapredjuju naela. Dodir izmedju dva tipa saznanja obeshrabrivali su drutveni obiaji. Ako je ovek visokog drutvenog statusa pokuavao da svoju "filosofiju" ili "nauku" primeni na tehnike probleme, bio je otro kritikovan. Eksperimentalno proveravanje optih naela iziskuje manuelni rad, koji su antiki Grci promatrali kao zanimanje prikladno za robove, ali ne i za slobodne ljude.

Ovaj stav moemo razumeti ako u Aristotelovoj knjizi o politici proitamo njegovu odbranu ustanove ropstva. On je gospodarevu vladavinu nad robom poredio s vladavinom ljudskog uma nad njegovim telom. Rekao je:

Niti moemo sumnjati da je prirodno i uputno za telo da njime vlada dua, a za emocionalni deo due da njime vlada um ili deo u kojem prebiva razum, a ako se to dvoje postavi jednako, posledica je kodljiva za oboje.14Iz ove napomene on je izveo adekvatnu relaciju izmedju oveka i ivotinje, izmedju mukarca i ene. "Isti zakon podredjivanja", nastavio je, "mora vaiti s obzirom na ljudska bia uopte." Prema njemu:

Postoje dve klase osoba, a jedna je daleko inferiorna u odnosu na drugu kao telo prema dui ili ivotinja prema oveku ... ove osobe su prirodni robovi i za njih je koristan ivot ropske pokornosti. ... Prirodni rob je racionalno bie samo utoliko to shvata razum a da ga sam ne proeduje. A u ovome je rob drugaiji od ostalih ivotinja, poto nijedna od njih niti shvata razum niti mu se pokorava.15Rob se promatrao kao bie koje nije sproobno da poima opte ideje, nego samo da razume zapovesti o tome kako da deluje u posebnim sluajevima. Ovo je tana razlika izmedju "filosofa-naunika" i zanatlije. Ovaj poslednji tip osobe ukljuivao je, prema gleditu u antikoj Grkoj, ne samo preduzetnike, nego i one koje mi nazivamo "umetnicima" slikare, vajare, muziare.

Koliko je u grkom duhu bio duboko usadjen prezir prema manuelnom radu, moe se videti u Plutarhovoj16 biografiji velikog atinskog dravnika Perikla.17 Cvetanje umetnost danas promatramo kao velianstveni sjaj "Periklovog doba", ali je Plutarh napisao:

Divljenje nas ne navodi uvek da oponaamo ono emu se divimo, nego, nasuprot tome, dok smo opinjeni de$lom, esto preziremo radnika. Stoga smo zadovoljni miomirisima i purpurom, dok nam se bojaxije i proizvodjai parfema pojavljuju u svetlu otrcanih mehaniara. ... Ako se ovek preda ropskim ili mehanikim zaprolenjima, njegova marljivost u tim stvarima dokaz je njegove ravnodunosti prema plemenitijim prouavanjima. Nijedan mladi visokog porekla ili slobodnih???plemenitih oseaja ne bi, pri gledanju kipa Jupitera u Pizi, poeleo da bude Fidija (vajar) ... ili eleo da bude Anakreont ili Fileta, iako uiva u njihovim pesmama. Jer, iako delo moe biti dopadljivo, nije nuna posledica ugled za autora.

Vidimo da su umetnike koji su stvorili venu slavu Grke, ljudi poput Fide18 i Anakreonta,19 "prezirali" njihovi savremenici, zato to se nisu proveivali iskljuivo "plemenitijim prouavanjima", to znai politici i filosofiji.

Slino vrednovanje se vrilo u podruju nauke. Dok je ista matematika kao intelektualni poduhvat pripadala "plemenitim" ili "slobodnim???uzvienim" prouavanjima, ilustracija geometrije pomou mehanikih modela smatrala se "nedostojnom". Plutarh je, u biografiji rimskog vojskovodje Marcela,20 izvetavao da je grki naunik Arhimed21 svojim mehanikim spravama doprineo odbrani svog rodnog grada Sirakuze protiv rimskih osvajaa,22 ali, pisao je Plutarh, Arhimed "nije mislio da je izumevanje naprava za vojne svrhe predmet vredan njegovih ozbiljnih prouavanja".

Veliki filosof Platon otro je kritikovao one naunike koji su teoreme iste mehanike ili matematike potvrdjivali pojedinanim proverama. Prema Plutarhu, "Platon ih je otro kudio s velikim ogorenjem, kao one koji kvare i uniavaju izvrsnost geometrije, inei da se ona od bestelesnih i umstvenih srozava na telesne i ulne stvari". Ko god da je primenjivao mehanika orudja u geometriji, morao je "iskoriavati materiju, koja iziskuje mnogo manuelnog rada i predmet je ropskog prolovanja".23Iz ovog stava jasno vidimo da su eksperimentalno istraivanje u mehanici i fizici stari Grci promatrali kao zanimanje koje bi slobodnog oveka unizilo i spreilo ga da neguje "plemenita prouavanja" filosofije i politike. Sada moemo razumeti da:

[tesno sjedinjenje izmedju traganja za optim idejama i beleenja tvrdih injenica nije moglo nastupiti pre nego to je bitno uvean ugled zanatstva i tehnikog protignua. Ovo se desilo prole 1600. godine, kada su svugde u Evropi, u Italiji kao i u Francuskoj i Nemakoj, preduzetnici i zanatlije ???u velikim gradovima postali drutvena klasa koja je sebe smatrala jednakom???ravnopravnom sa zemljoproednicima i njihovim osobljem ???poput inovnika i svetenika.24"Nova nauka" ili "nova filosofija" sastojale su se u kombinaciji optih ideja, logikih zakljuaka i eksperimentalnog istraivanja. "Ova ravnotea duha", kae Vajthed, "sada je postala deo tradicije koja zaraava kultivisanu misao." On istie da je ovaj novi nain miljenja protao osnova Zapadnog obrazovanja i kulture:

To je so koja ivot ini slatkim. Glavni proao univerziteta jeste da ovu tradiciju prenesu kao iroko rasprostranjeno nasledje od narataja do narataja. ... Poto se beba rodila u jaslama, moe se sumnjati da li se toliko velika stvar desila s toliko malo komeanja.254. Nauka kao fragment filosofije

Sada emo pokuati da razumemo zato se prekinuo lanac naukafilosofija. U antici i Srednjem veku zahtevi za proveravanjem optih naela naspram promatranih injenica nisu bili vrlo strogi. Obino su se iz "pojmljivih naela" izvodili tek vrlo nejasni rezultati. Medjutim, kao to smo videli, stari Rimljani i Grci izgradili su vrlo zanimljive strukture na osnovu tradicije zanatstva koja se prenosila s jednog narataja na drugi bez mnogo teorije. Oni su koristili ono to danas nazivamo "znati kako (knonj-honj(". Iz onoga to mi nazivamo naukom i filosofijom oni nisu mogli izvesti ba nikakvo "znati kako". Praktinu primenu nauke potpuno je obezbedila tradicija zanatstva. Za njom nije bilo nikakvog zahteva iz nauke.

Od oko 1600. godine, medjutim, nauka je postala pretencioznija; elela je da iz teorijske mehanike izvede praktinu mehaniku. Tada se lanac pokidao u sredini. Iz principa srednje optosti, fizikih zakona, mogle su se izvesti promatrane injenice. "Naunici" vie nisu bili zainteresovani za to da li bi se fiziki zakoni mogli izvesti iz naela vie optosti. Velianstven primer u istoriji jeste neuspeh teorije koncentrinih krugova da objasni poloaje planeta na nebu, to je vodilo??? uvodjenju "rune" teorije epicikala,26 a teorija epicikala se nije mogla izvesti iz pojmljivih naela. Prekid u lancu je proizveo nauku u njenom modernom smislu kao jedan fragment drevnog lanca "naukafilosofija". ovek je protao svestan da stavovi izvedeni iz pojmljivih i lepih naela mogu tek na vrlo nejasan nain objasniti promatrane injenice. Sjedinjenje izmedju nauke i filosofije bilo je mogue tek tokom razdoblja razdvajanja izmedju nauke i tehnologije. Moderna nauka je rodjena kada je tehnologija postala nauna. Sjedinjenje nauke i tehnologije bilo je odgovorno za razdvajanje izmedju nauke i filosofije.

Bilo bi veliko preterivanje rei da su uenjaci Antike i Srednjeg veka verovali jedino u dedukcije iz optih naela, a nimalo u slaganje s iskustvom. Ako elimo da budemo iskreni, moramo priznati da su svi verovali u oboje. U poznom Srednjem veku nastao je filosofski pokret koji je trebalo da predstavlja prelazak sa srednjevekovne na modernu misao. Ovaj pokret je naglaavao odluujuu ulogu iskustva u nauci, te do izvesnog stepena potcenio ulogu logike argumentacije. On se zalagao za pomeranje naglaska s obzirom na dva kriterija istine Tome Akvinskog. Novi pokret je isticao vanost "naunog kriterija". Kao prethodnika ovog pokreta moemo navesti Roxera Bekona, spisatelja iz trinaestog veka.27Ima dva naina sticanja znanja; naime, putem argumentacije i putem iskustva. ... Argumentacija dospeva do zakljuka i primorava nas da se s njom sloimo. Ali, argumentacija ne ukida sumnju toliko delotvorno da um ostane u intuiciji istine sve dok se istina ne otkrije putem iskustva.28U modernoj nauci, navodno veoma kruto nastrojenoj, nijedna teorija se ne saglaava sa svim injenicama. Prihvatamo neka opta naela koja izgledaju plauzibilna i pokuavamo da izvedemo injenice onoliko dobro koliko je mogue. Zvui veoma krasno rei da teoriju odbacujemo prole jednog neslaganja sa injenicama, ali ovo niko nee uiniti pre nego to se pronadje nova teorija. Dobar primer je bio odbijanje osamnaestovekovnih naunika da napuste hipotezu o "flogistonu" kada je otkrivena injenica koja je bila u neslaganju sa zakljucima izvedenim iz nje. Kada se ist metal, poput kalaja, zagreva na vazduhu, metal protaje zemljolika materija koju nazivamo "kre", a sam proces se naziva "kalcifikacija". Ovaj fenomen se objanjavao hipotezom da kada se ist, sjajan metal zagreva na vazduhu, on emituje tvar zvanu flogiston (grka re (flogiston( koja znai gorua materija). Gubei ovu tvar, sjajni metal protajao je mrki kre. Poto se kalcifikacija sastojala u razdvajanju flogistona od metala, izgleda da je proistekli kre trebalo da ti manje od metala, ali je obratno bilo sluaj. "Da je krenjak teio vie od metala, bilo je poznato kroz itav osamnaesti vek, ali se ova injenica nije priznavala kao sudbonosna za flogistonsku teoriju." Poto je ovo utvrdio kao injenicu, Xejms Brajant Konant29 je pisao:

Ovo je vana taka. Da li ona provedoava gluprot eksperimentalnih filosofa tog vremena? Uopte ne, ona samo dokazuje da se u sloenim stvarima nauke bavi pokuavanjem da se objasni mnotvo injenica i njihovim stapanjem u pojmovnu shemu; jedna injenica nije sama po sebi dovoljna da srui shemu. Pojmovna shema se nikad ne otputa samo zbog nekoliko tvrdoglavih injenica s kojima se ne moe pomiriti; pojmovna shema se ili modifikuje ili zamenjuje boljom, a nikad se ne naputa s tim da ne ostaje nita to bi zauzelo njeno mesto.30Ako se otkrije neka specifina injenica koja je protivrena nekom zakljuku izvedenom iz teorije ili pojmovne sheme, jedina stvar koju iz ove protivrenosti moemo s izvesnou nauiti jeste da u vezi s ovom teorijom "ima neega pogrenog", ali ne znamo tano ta je pogreno. Teorija se sastoji iz velikog broja stavova koji se mogu medjusobno ulanati na sloen nain. Novootkrivena injenica nam ne kae koji je od ovih stavova laan. U uobiajenom argonu naunika, rekli bismo da "teoriju pobijaju" injenice ako se moraju izostaviti stavovi koji su "sutinski" za tu teoriju. Prema kojem kriteriju onda razluujemo izmedju sutinskih i akcidentalnih delova teorije? Iz Prvog poglavlja, 3. odeljka, znamo da "sutinski deo teorije" z