GLAVNA UPRAVA ZA SPOLJNU POLITIKU2017... · većina stranaka koje su prisutne u parlamentu Srbije postigle su politički konsenzus da bi pristupanje Evropskoj uniji trebalo da bude

GLAVNA UPRAVA ZA SPOLJNU POLITIKU

RESORNO ODELJENJE

EP/EXPO/B/AFET/2017/09 SR

ST/1139520SR Novembar 2017. - PE 603.854 © Evropska unija, 2017.

STUDIJA

Saradnja Srbije sa Kinom, Evropskom unijom, Rusijom i Sjedinjenim Američkim

Državama

SAŽETAK

Od 2000. godine Srbija je prošla kroz kolebljivu, ali istrajnu ponovnu integraciju u svetsku ekonomiju. Međutim, srpska spoljna politika suočava se s dilemom, jer se (najmanje) četiri nezavisne sile bore za uticaj u zemlji. Ova studija ispituje spoljnu politiku Srbije prema Evropskoj uniji (EU), Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), Rusiji i Kini, a naročito ispituje uticaj svake od ovih sila u odnosu na stranu pomoć, trgovinu, investicije i bezbednost. Naša analiza pokazuje da svaki partner Srbije ima svoj specifičan interes i komparativnu prednost u zemlji, pri čemu se EU prvenstveno fokusira na vladavinu prava, pomoć i povećanje investicija, SAD na bezbednost, Rusija na energiju i spoljnopolitičku podršku a Kina na infrastrukturu i tržišta. Međutim, obim saradnje odstupa, a proces pridruživanja Evropskoj uniji pogurao je EU među primus inter pares (prvu među jednakima) za Vladu Srbije. Ipak, razgraničenje aktivnosti znači da će Srbija moći kratkoročno da zadrži svoj nesvrstani status. Nažalost, zemlja je u nestabilnoj ravnoteži, jer nastavak napredovanja ka pridruživanju EU znači da će na kraju morati da žrtvuje deo nezavisnosti u spoljnoj politici. Uloga EU u narednim godinama biće naglašavanje ekonomskih i bezbednosnih prednosti koje dolaze s pridruživanjem EU, uz istovremeno isticanje da su evropski interesi interesi Srbije.

Resorno odeljenje, Glavna uprava za spoljnu politiku

Ovaj dokument su zahtevali Odbor za spoljne poslove Evropskog parlamenta i Delegacija Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje EU i Srbije.

Rukopis na engleskom jeziku je završen 21. novembra 2017. godine.

Preveden na SR.

Štampan u Belgiji.

Autori: Christopher HARTWELL, predsednik, CASE – Centar za socijalna i ekonomska istraživanja, Poljska; Katarzyna SIDLO, politički ekonomista, CASE.

Odgovorni zvaničnici: André DE MUNTER, Pekka HAKALA

Pomoćnik urednika: Györgyi MÁCSAI

Poželjne su sve vrste povratnih informacija. Pišite nam na: [email protected].

Da biste dobili štampane kopije, pošaljite zahtev na: [email protected]

Ovaj dokument će biti objavljen u elektronskoj bazi podataka Evropske unije „Think tank”.

Isključivu odgovornost za sadržaj ovog dokumenta snosi autor i sva mišljenja koja su u njemu izražena ne predstavljaju obavezno zvanične stavove Evropskog parlamenta. Upućen je članovima i osoblju Evropskog parlamenta za njihov parlamentarni rad. Dozvoljeno je umnožavanje i prevođenje u nekomercijalne svrhe pod uslovom da se navede izvor i da se Evropskom parlamentu pošalje prethodno obaveštenje i kopija.

ISBN: 978-92-846-2414-0 (pdf) ISBN: 978-92-846-2415-7 (štampano izdanje)

doi:10.2861/707029 (pdf) doi:10.2861/18061 (štampano izdanje)

Kataloški broj: QA-05-17-157-SR-N (pdf) Kataloški broj: QA-05-17-157-SR-C (štampano izdanje)

mailto:[email protected]

mailto:[email protected]

http://www.europarl.europa.eu/thinktank/en/home.html

Saradnja Srbije sa Kinom, Evropskom unijom, Rusijom i Sjedinjenim Američkim Državama

3

Sadržaj

Informativni sažetak 4

Uvod: Srbija i svet 6

1 Faktori srpske spoljne politike 8

1.1 Istorijski i kulturni faktori 8

1.2 Domaći faktori srpske spoljne politike: Politički savezi i pritisci 10

1.3 Percepcije javnosti i odnosi Srbije sa inostranstvom 13

2 Kvantifikacija i kvalifikacija spoljnih veza Srbije 18

2.1 Strana pomoć 18 2.1.1 EU 19 2.1.2 Sjedinjene Američke Države 21 2.1.3 Rusija 21 2.1.4 Kina 23

2.2 Trgovina 24 2.2.1 EU 25 2.2.2 Sjedinjene Američke Države 27 2.2.3 Rusija 28 2.2.4 Kina 30

2.3 Direktna strana ulaganja 31 2.3.1 EU 32 2.3.2 Sjedinjene Američke Države 33 2.3.3 Rusija 34 2.3.4 Kina 35

2.4 Bezbednost i odbrana 36 2.4.1 EU 38 2.4.2 Sjedinjene Američke Države 40 2.4.3 Rusija 40 2.4.4 Kina 42

3 Zaključci i preporuke 43

3.1 Zaključci na osnovu analize 43

3.2 Preporuke za Evropsku uniju i Evropski parlament 44

Literatura 50


4

Informativni sažetak

U istorijskom smislu, Srbija je bila nepostojana u svojim geopolitičkim savezima i nije osećala potrebu da ostane udružena s partnerima ako oni više nisu bili korisni za realizaciju njene regionalne strategije. S obzirom na to da se Srbija kreće ka pridruživanju EU, čini se da se ovaj balkanski narod usprotivio svojoj diplomatiji iz prošlosti staroj nekoliko vekova, da bi se definitivno pridružio Evropi. Međutim, čak i pored procesa pridruživanja EU, unutrašnja politika, kulturni afiniteti i regionalni interesi ponovo upravljaju spoljnom politikom Srbije i izgleda da Srbija želi da pridobije naklonost još nekih zemalja. Rusija i relativno nove pridošlice, SAD i (posebno) Kina, izrazile su interesovanje za zemlju nezavisnu od EU i nije poznato kako će se nedavni potezi Srbije podudarati sa željom za članstvom u EU. Da li Srbija pribegava starim obrascima ponašanja? Da li će ikada biti u stanju da se u potpunosti posveti EU?

Ova studija ispituje spoljnu politiku Srbije u odnosu na ove četiri sile (EU, SAD, Rusiju i Kinu) i kvantifikuje i kvalifikuje stvarni obim njenih odnosa sa svakim partnerom u četiri ključna pokazatelja: stranoj pomoći, trgovini, direktnim stranim ulaganjima, te bezbednosti i odbrani. Ključni rezultat koji se javlja jeste da svaka sila ima svoje interese u Srbiji, koji su većim delom međusobno isključivi u odnosu na interese ostalih sila.

• Naša analiza pokazuje da se EU pretežno usredsredila na pitanja trgovine i ljudskih prava u okviru tekućeg procesa pridruživanja, pri čemu se obim trgovine impresivno povećao od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). EU je takođe najveći pojedinačni ulagač u srpsku privredu, što u 2016. godini predstavlja oko 80% ukupnih direktnih stranih ulaganja u zemlji.

• S druge strane, Sjedinjene Američke Države imaju veći interes u zemlji u smislu nacionalne bezbednosti zbog njenog položaja na migracionim putevima s Bliskog istoka i iz Centralne Azije, a središte njihove pažnje je borba protiv terorizma i trgovine ljudima.

• Izgleda da su energetska politika u zemlji i upotreba Srbije kao instrumenta spoljne politike protiv Zapada u središtu pažnje Rusije, dok trgovina i investicije imaju manji prioritet.

• Čini se da je glavni interes Kine u Srbiji ulaganje u infrastrukturu i stvaranje čvorišta za kinesku robu na Balkanu, kao deo šire globalne inicijative „Jedan pojas, jedan put”.

Srpsko balansiranje će se verovatno kratkoročno nastaviti, ali će na kraju i Srbija morati da uskladi svoju politiku sa EU ako želi da postane punopravni član. Kako bismo pomogli Srbiji na ovom putu, predlažemo niz preporuka za EU i Evropski parlament koje posebno ostvaruju napredak u rešavanju ovih pitanja.


5

Matrica preporuka EU institucije Evropski parlament

Poboljšati sve slabiji imidž i prilično negativnu percepciju EU među srpskom javnošću zalaganjem za evropske vrednosti

Saopštiti napore i angažovanje Evropske unije u Srbiji prosečnom Srbinu na ulici

Uticati na Evropsku komisiju u smislu značaja izgradnje pozitivnog imidža Evropske unije u srpskoj javnosti

Oformiti poseban fond iz EP za sprovođenje informativnih kampanja „u ime naroda Evrope”.

Hitno tražiti slobodnu i otvorenu političku diskusiju i smanjenje uticaja vlade na medije

Prirediti javne događaje u Briselu i Beogradu u saradnji s različitim glavnim upravama Evropske komisije

Blisko sarađivati s Ministarstvom za evropske integracije Srbije i odborima Narodne skupštine Ponoviti važnost slobodne štampe u Srbiji u svojim rezolucijama i tokom sastanaka neformalne grupe „Prijatelji Srbije” i Radne grupe za Zapadni Balkan

Organizovati studijska putovanja i sastanke srpskih novinara i novinara iz Evropske unije Međuparlamentarne radne grupe u sklopu Delegacije za odnose sa Srbijom treba da rade na zajedničkim, evropskim rešenjima radi obezbeđivanja slobode štampe

Postaviti EU kao uzdržanog, ali ipak ključnog aktera u NATO-u kako bi pospešile odnose Srbije s Alijansom

Raditi preko Delegacije za odnose sa Parlamentarnom skupštinom NATO-a kako bi se obezbedilo da se zabrinutost EU unutar Alijanse u vezi sa Srbijom uzme u obzir

Razjasniti zahteve prema Srbiji u vezi s Kosovom

Naglasiti da je središte pažnje procesa pridruživanja na „potpunoj normalizaciji” odnosa s Kosovom

Razviti komunikacione strategije u saradnji s Evropskom komisijom, uključujući finansiranje informativnih kampanja, međuparlamentarne radne grupe o najboljim pristupima za dopiranje do srpske javnosti i pružanje informacija za unutrašnji dijalog u Srbiji radi angažovanja srpskog civilnog društva

Izgladiti osetljiva pitanja u Srbiji u procesu pridruživanja

Pažljivo se baviti izuzetno kontroverznim pitanjima, kao što su sankcije, dajući Srbiji mogućnost odlučivanja u fazama

Preuzeti vodeću ulogu u razvijanju alternativnih metoda usklađivanja sa pravnim tekovinama, pružajući pravna i politička mišljenja Komisiji o tome kako se to može postići

Podržava se međuparlamentarni rad na pronalaženju ,sui generis’ rešenja koja omogućavaju Srbiji da ispuni svoje obaveze

Zahtevati IPA II pomoć u oblasti medija i odgovornosti Imati centralnu ulogu u razvoju IPA strategija, blisko sarađivati s Komisijom i doprinositi ogromnim znanjem

Raditi na razumevanju istorijskih i regionalnih faktora u Srbiji i uskladiti ih u okviru integracije

Potvrditi da će Srbija i dalje nastaviti da koristi alternative (ili dopune) EU pomoći, trgovine, investicija i garancija izvan procesa pridruživanja

Pratiti i zagovarati napredak Regionalnog ekonomskog područja na Balkanu

Naglasiti da se interesi Srbije u regionu podudaraju s interesima EU, tj. s pitanjima regionalne stabilnosti, prosperiteta i prihvatanja evropskih vrednosti.

Izmeniti stav uslovljavanja prema Srbiji

Izdvojiti prioritete tako da budu stvarni prioriteti za obe strane

Blisko sarađivati preko svoje delegacije u Parlamentarnom odboru za stabilizaciju i pridruživanje Evropske unije i Srbije s predstavnicima Srbije iz Narodne skupštine, kako bi se unapredili zajednički prioriteti

Raditi s podnacionalnim jedinicama u Srbiji kako bi se identifikovali regionalni i lokalni prioriteti i potrebe, te ove informacije podnele Evropskoj komisiji kao projekti spremni za realizaciju


6

Uvod: Srbija i svet

Nakon turbulentnog perioda 1990-tih godina, pogođena sukobima, unutrašnjim razdorom i sankcijama, Srbija je prošla kroz kolebljivu, ali istrajnu ponovnu integraciju u svetsku ekonomiju. U okviru tog procesa, većina stranaka koje su prisutne u parlamentu Srbije postigle su politički konsenzus da bi pristupanje Evropskoj uniji trebalo da bude glavni prioritet političkog programa Srbije. Ova odluka išla je uporedo s obnavljanjem napora Evropske unije da vrati Srbiju u svoje okrilje: u septembru 2017. godine predsednik Evropske komisije (EK) Žan Klod Junker poslao je pismo o namerama predsedniku Evropskog parlamenta (EP) Antoniju Tajaniju i predsedavajućem Saveta Evropske unije Juriju Ratasu da je „strategija za uspešno pristupanje Srbije Evropskoj uniji (...)“ jedna od inicijativa koje treba pokrenuti uz plan za 2025. (Pismo o namerama predsedniku Antoniju Tajaniju i premijeru Juriju Ratasu, 2017). Ova odluka usklađena je s neprekidnim napretkom u procesu pristupanja, s obzirom na to da Srbija trenutno ima 35 otvorenih pregovaračkih poglavlja, od kojih su dva privremeno zatvorena (poglavlje 26, Obrazovanje i kultura, privremeno zatvoreno 27. februara 2017. godine, i poglavlje 25, Nauka i istraživanje, privremeno zatvoreno 13. decembra 2016. godine).

Čak je i pitanje Kosova, stalni kamen spoticanja u pristupanju Srbije, ostvarilo kolebljiv napredak, putem bilateralnih razgovora između Beograda i Prištine uz potporu Evropske unije kako bi se razgovaralo o modalitetima u vezi sa normalizacijom odnosa. Ove aktivnosti su nedavno dopunjene inicijativom „internog dijaloga o Kosovu” koju je pokrenuo predsednik Vučić u pokušaju da se srpska vlada uključi u kretanja izvan teško rešivog stanja stvari koje sada postoji između dve strane. Prekid kosovskog ćorsokaka imaće neizmerne prednosti za Srbiju u smislu mogućnosti za pristupanje Evropskoj uniji, ali će takođe možda zatvoriti otvorenu ranu čije je postojanje zemlja izbegavala da prizna.

Međutim, uz istovremeno napredovanje procesa pristupanja Evropskoj uniji, izgleda da rukovodstvo Srbije nerado odstupa od tradicionalne opšte politike nesvrstanosti zemlje u međunarodnim odnosima. To se manifestovalo u nedostatku konciznog i strukturiranog pristupa približavanju zemlje Evropskoj uniji, što je dalje uticalo na stepen usklađenosti Srbije sa spoljnom politikom EU. Stepen usklađenosti se smanjio sa 99% u 2012. na samo 59% u 2016. godini (Evropska komisija, 2016), tako da je daleko najniži u regionu. Ovaj difuzni pristup posmatranja EU kao jedne od nekoliko jednako važnih potencijalnih partnera Srbije pretvorio se u sve hladniju (i promenljivu) podršku vlade za puno pristupanje EU, dok je procenat Srba koji su se izjasnili za podršku smanjen sa 67% u decembru 2009. godine na 43% u januaru 2017. godine (Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), 2017a). Važno je da se stvarni nivo entuzijazma u pogledu EU menja mesečno i da ga je prilično teško precizno izmeriti; na primer, dok je Savet za regionalnu saradnju u oktobru 2017. godine izvestio da su nivoi podrške na kraju 2016. godine pali na 26% (Savet za regionalnu saradnju, 2017:55), anketa „Evropska orijentacija građana Srbije” koju je u junu 2017. godine sprovelo Ministarstvo za evropske integracije Republike Srbije pokazuje da bi 49% Srba glasalo za pristupanje EU (MEI, 2017).

Glavni kandidat koji pretenduje da pridobije naklonost Srbije je njen tradicionalni slovenski saveznik Rusija. Iako Rusija ne može da ponudi istu trgovinsku prisutnost, ulaganja ili pomoć kao EU, ona je vešto isplela mrežu uticaja sačinjenu od energije, prisutnosti preduzeća, kredita i ostalih (uglavnom vojnih i obaveštajnih) resursa. Ono što je možda najvažnije sa stanovišta Beograda, Rusija je ponudila političku podršku Srbiji da zauzme čvrst stav o Kosovu, stajalište koje je Srbija donekle uzvratila odbijanjem da se pridruži sankcijama Evropske unije protiv Kremlja kao reakciji na rusko mešanje u Ukrajini. Jasno je da ni ubrzavanje pregovora o pridruživanju EU, ni eskalacija krize u Ukrajini (uključujući Krim), niti propast predloženog gasovoda Južni tok nisu uspeli da osujete odnose između Srbije i Rusije.

Dve relativno nove pridošlice postjugoslovenske Srbije pridružile su se ovim glavnim akterima u regionu,Sjedinjene Američke Države i Kina, obe zainteresovane za Srbiju, ali iz veoma različitih razloga. Iako građani Srbije uglavnom nisu oprostili SAD-u zbog rata protiv Srbije 1999. godine, koji je na kraju doveo do nezavisnosti Kosova, američki predsednik Donald Tramp daleko je popularniji od svojih prethodnika i


7

smatra se da će verovatno usvojiti ‚prosrpsku’ politiku u vezi sa Kosovom (Gotev, 2017). Nažalost za Srbiju, američki interes na Balkanu je manje u vezi sa statusom Kosova (koje se smatra davno rešenim) a više u vezi sa zaustavljanjem protoka boraca Islamske države koji stižu u Evropu i na kraju u SAD. S obzirom na ovakvu stvarnost, verovatno će prioriteti i pristupi u Beogradu i Vašingtonu i dalje biti razdvojeni.

Kina, koja je u avgustu 2009. godine potpisala ugovor o strateškom partnerstvu kako bi podstakla saradnju u oblasti ekonomije i tehnološke infrastrukture sa Srbijom (Vlada Republike Srbije, 2009), još kasnije je stigla u region. Dok su kineski trgovinski i bezbednosni interesi u regionu trenutno mali, investicije čine vitalnu komponentu partnerstva: u stvari, anketa Kancelarije za evropske integracije Srbije (preteče Ministarstva za evropske integracije) (SEIO, 2016) iz decembra 2016. godine otkrila je da 21% ispitanika smatra da je Kina najveći investitor u Srbiji1. Osim toga, kako je istaklo više zainteresovanih strana koje su intervjuisane u svrhu ove studije, kineski krediti ne stižu uz otvoreno uslovljavanje kao oni iz Evropske unije (iako su finansijska opterećenja znatno značajnija, jer ponuđene kamatne stope nisu koncesione, kao što su one kod međunarodnih razvojnih organizacija poput Svetske banke). Mega projekte kao što je Pupinov most na Dunavu od 170 miliona evra (najveća kineska investicija u infrastrukturu u Evropi do danas) pratili su projekti kao što su dogradnja termoelektrane u Kostolcu, kupovina železare u Smederovu i širenje fabrika automobila i poljoprivrednih mašina, koje koriste Srbiju kao proizvodnu i izvoznu bazu.

S obzirom na veliki broj pitanja u spoljnim odnosima Srbije, počevši od sigurnosti, preko trgovine i pomoći pa sve do investicija, cilj ove studije je da analizira unutrašnje i vanjske varijable koje utiču na buduće političke odluke Srbije. Uzimajući u obzir sekundarne podatke, najnoviju literaturu, medijske izveštaje, i sve to dopunjeno nezavisnim razgovorima s predstavnicima Glavne uprave Komisije za politiku susedstva i pregovore o proširenju – DG NEAR (DIR D – WESTERN BALKANS), srpskim političarima, zvaničnicima EU-a i nezavisnim analitičarima, ova studija će pružiti sveobuhvatno mišljenje o napredovanju srpske spoljne politike. Glavni rezultat naše analize jeste da su regionalne ambicije i interesi Srbije oduvek bili najvažniji pokretač njene spoljne politike i da će nastaviti da pokreću ovu politiku u budućnosti. Svaki učesnik koji želi da obezbedi međunarodnu podršku Srbije moraće da shvati ovu realnost i da joj se prilagodi.

Izveštaj je podeljen na tri poglavlja. U prvom poglavlju razmatraju se faktori srpske politike, uključujući istorijske i kulturne faktore, domaća ograničenja i percepcije javnosti, kao i načine na koji trenutni međunarodni tokovi mogu da ograniče ili olakšaju srpske interese. U drugom poglavlju pruža se pregled odnosa s četiri ključna igrača u oblastima strane pomoći, trgovine, direktnih ulaganja i bezbednosti i odbrane, s pogledom na izdvajanje prioriteta i kvantifikaciju ovih odnosa. Konačno, treće poglavlje završava se preporukama i političkim opcijama relevantnim za Evropski parlament i njegovu ulogu u savetovanju drugih organa EU.

1 Kancelarija za evropske integracije u Srbiji osnovana je 2004. godine, ali je raspuštena u junu 2017. godine i ponovo uspostavljena kao Ministarstvo za evropske integracije. Reference su zadržane pod nazivom organizacije koja je postojala u vreme objavljivanja.


8

1 Faktori srpske spoljne politike Spoljna politika Srbije dugo se vodila na osnovu kombinacije faktora, uključujući izuzetno nepovoljne, dugoročne istorijske i kulturne faktore, kratkoročne domaće obzire i srednjoročne međunarodne pritiske i percepciju srpske javnosti o međunarodnoj situaciji. Ovo poglavlje detaljno razmatra ta tri faktora i ispituje kako svaki od njih doprinosi odnosu Srbije sa EU, SAD-om, Rusijom i Kinom.

1.1 Istorijski i kulturni faktori Geografski položaj Srbije kao veze između istoka i zapada, zajedno s dugim periodom dominacije otomanske Turske, oduvek ju je tokom perioda nezavisnosti posle pada Otomanskog carstva (uključujući i 20. vek) dovodio u položaj da se nerado u potpunosti opredeli za Evropu ili svoju braću Slovene u Rusiji (Lazić, 2003)2. Što se tiče njene pozicije u Evropi, dosledna uloga Srbije kao najveće ekonomske i političke sile na Balkanu (kao i prve nezavisne) značila je da je ona oduvek igrala ogromnu ulogu u regionu, ali je njena relativna nemoć u odnosu na ostale evropske (i daleke) sile dovela do „dominantnog srpskog državnog narativnog obrasca ... zasnovanog na samoidentitetu žrtvovanog naroda, koji učestvuje u časnoj, ali često besmislenoj samoodbrani protiv jakih neprijateljskih velikih sila” (Subotić, 2016:617). Takav način govora značio je da se sve velike sile posmatraju sa sumnjom, dok su određene sile dobijale naklonost ako su bile usko povezane s Beogradom i izgledima za obezbeđivanje postojanja Srbije (videti u nastavku).

U istorijskom smislu, integracija s Evropom takođe je usporena zbog nasleđa Srbije pod otomanskom vladavinom. Institucionalni razvoj koji se odnosi na ekonomsku politiku zaustavljen je jer Srbija nije samostalno vodila nezavisnu ekonomsku politiku pre sticanja nezavisnosti zemlje 1878. godine, dok je spoljna politika nakon sticanja nezavisnosti usredsređena na traženje saveznika kako bi se obezbedio teritorijalni integritet zemlje. Nedostatak brige o ekonomskim institucijama može se videti u strukturi srpske privrede koja je uglavnom ostala poljoprivredna uoči Prvog svetskog rata, iako su demografska kretanja skoro utrostručila stanovništvo od 1850. do 1900. godine. Kao rezultat toga, Srbija je ostala skoro u potpunosti fokusirana na svoj region, nije bilo integracije u globalnu ekonomiju (80% srpskog izvoza u to vreme odlazilo je na granice Austrougarske monarhije). Slično tome, ekonomska stagnacija kod kuće davala je malo nade za vertikalnu društvenu pokretljivost njenih građana (Josifidis, 2001).

Štaviše, kasni razvoj Srbije kao nezavisnog naroda preneo se na malu političku izbornu grupu za ekonomsku reformu, a do kraja 1800-ih, čak ni trgovci nisu bili u stanju da vide dalje od kratkoročnih interesa koji su se nalazili uglavnom na regionalnom, a ne na globalnom nivou (Stokes, 1990). Ova realnost je značila da je Srbija propustila mnoge tehnološke i menadžerske inovacije koje se događaju u drugim delovima Evrope, činjenica koja je zemlju lišila potrebnih investicija. Zaista, umesto da strukturira neophodne institucije za rast, što bi povećalo integraciju sa Evropom, Srbija je pretrpela niz ratova u svom susedstvu kako bi konsolidovala državu i dokazala se kao vodeća sila na Balkanu. Rusko-turski rat, Srpsko-bugarski rat i dva balkanska rata 1912. i 1913. godine pokazali su da se spoljna politika Srbije prvenstveno odnosi na to da obezbedi saveznike kako bi osigurala nezavisnost zemlje, a ne kako bi omogućila razvoj privrede. Takvi sukobi su takođe otuđili Srbiju od šire evropske zajednice i samo ojačali njen status na periferiji Evrope.

Novije interakcije s Evropom takođe su pokazale ambivalentnost Srbije prema njenim severnim i zapadnim susedima, kao i ambivalentnost koja se kreće u suprotnom pravcu. Nakon oštećenja koja su nanesena zemlji tokom Drugog svetskog rata, ujedinjenje multietničke Jugoslavije pod Titovom vladavinom predstavljao je povratak nezavisnosti srpske spoljne politike. Zaista, skoro javni raskid s Moskvom koji je počeo 1948. godine doveo je do toga da Jugoslavija izabere svoj put nacionalnog komunizma, a kulminirao je u pomoći prilikom osnivanja Pokreta nesvrstanih (PN) 1961. godine. To je Jugoslaviji pružilo sposobnost,

2 Rusija je bila jedina nezavisna slovenska zemlja u to vreme, iako je, mora se priznati, obuhvatala mnoge druge bivše nezavisne slovenske zemlje, uključujući Poljsku i Ukrajinu.


9

nečuvenu u drugim državama komunističkog bloka, da postavi temelje približavanju zapadnoevropskim zemljama, te tako pojača trgovinske odnose i uvede neophodnu konvertibilnu valutu i tehnologiju (Zaccaria, 2016). Odnosi sa Sovjetskim Savezom ostali su hladni, ali čak i u najhladnijim danima hladnog rata Jugoslavija se oslanjala na sovjetsko oružje i opremu za svoju vojsku.

Dok je Srbija, barem na papiru, bila jedna od konstitutivnih republika Jugoslavije, uvek je zadržavala izrazito izražen stav u spoljnoj i trgovinskoj politici Jugoslavije, čak i više nakon Titove smrti 1980. godine (Doder, 1993). Kao što je Pešić (1996:5) naglasio, „Srbija je verovala da ima pravo da govori u ime svih jugoslovenskih naroda i odlučno utiče na oblik države u skladu sa srpskim nacionalnim interesima.” Zbog takvog stava Srbija nije želela da vidi da se jugoslovenski aparat raspada, čak iako je takav aparat uključio Srbiju u veću federaciju, uglavnom zato što je Titova smrt značila da su Srbi konačno imali kontrolu (Doder, 1993); ishod ovakvog stanja stvari bio je da je Srbija pružala mnogo snažniji otpor raspadu Jugoslavije od drugih konstitutivnih delova Jugoslavije (Rusinow, 1991). Tako su se jugoslovenski ratovi od 1991. do 1995. godine mogli na više načina posmatrati kao dalja manifestacija dugoročne želje Srbije da postane dominantna regionalna sila, bez obzira na to kakve će to posledice imati na njene odnose sa zapadom ili istokom.

Međutim, jugoslovenski ratovi su u velikoj meri oblikovali percepciju Srbije u EU, pošto je prošao „čas Evrope” i EU se pokazala nemoćnom u odnosu na etničko čišćenje u zemljama koje su zapravo bile deo Evrope; kako je rekao Gordon (1997), neuspeh EU da obezbedi mir u Bosni i potreba da se oslanja na Sjedinjene Američke Države zbog njene vojne moći razotkrili su očigledne slabosti u takozvanoj „zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici”. Ali, što je još važnije, u Briselu je učvršćeno uverenje da se nikada ne sme dozvoliti da ponovo dođe do neke vrste nestabilnosti koju Srbija stvara u svom susedstvu (Youngs, 2004). U tom smislu, sramota Evrope je postala dobit za Srbiju, jer je EU naglasila spremnost da Srbiju vrati na pravi put, bez obzira koliko sredstava je za to potrebno.

Naravno, takav iskreni pristup možda je stvorio i dodatne probleme čiji se efekti i danas vraćaju. Istaknutiji među njima je intervencija NATO-a na Kosovu 1999. godine, koje su (ponovo) predvodile Sjedinjene Američke Države, ali ih je takođe podržala i Evropska unija kao način za učvršćivanje vrednosti Evrope (Pond, 1999). Međutim, Kosovo je bilo jedan od ključnih (ako ne i ključni) faktora srpske nacionalne svesti u proteklih sedam stotina godina, poznato po bojnom polju na kom su Srbi poraženi od Osmanlija 1389. godine. Zajednička briga u srpskim pisanim dokumentima i polemikama je to što bi gubitak Kosova doveo do rasparčavanja zemlje (Dierauer, 2013), a proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. i kasnije priznanje od strane mnogih evropskih zemalja postalo je žarište za nacionalističke strasti. Iako ekonomski značaj Kosova jeste i uvek je bio marginalan za Srbiju, istorijski značaj Kosova je doveo do teškoća u poslovanju sa EU: kako je Gligorov (2008) napomenuo, „srpska spoljna politika, barem zvanično, gravitira ka ostvarenju dva središnja cilja: očuvanju Kosova unutar Srbije i članstvu u Evropskoj uniji. Nažalost, stanje srpskih spoljnih poslova je rezultat izbegavanja izbora između proevropske i ove nacionalističke politike.

Za razliku od EU, SAD su kulturno i ekonomski izolovane od Srbije, s veoma malom srpskom dijasporom u poređenju s drugim zemljama iz Srednje/Istočne/Jugoistočne Evrope i siromašnom istorijom značajnih ekonomskih odnosa između njih. Tokom godina hladnog rata, Moskva je smatrala Jugoslaviju nezavisnom, ali i dalje nepouzdanom (istina, Titove snage su srušile četiri američka teretna aviona od 1945. do 1948. godine); dok su SAD pružile Jugoslaviji vojnu pomoć 1951. godine nadajući se da će produbiti razliku između Beograda i Moskve, u većini slučajeva Jugoslavija se smatrala samo pionom u mnogo važnijem nadmetanju s komunističkim blokom (Eskridge-Kosmach, 2009). Amerikanci takođe nisu bili zainteresovani za raspad Jugoslavije, s obzirom na to da je dijaspora Srba u SAD-u imala mali politički uticaj i, kako se činilo, stalno se svađala s hrvatskom dijasporom (Shain, 1994). Međutim, neangažovanje EU-a uprkos humanitarnoj krizi u regionu uvuklo je SAD preko NATO-a 1995. i ponovo 1999. godine. Slično kao i s EU, imidž agresivne Srbije bio je urezan u američku svest i upotreba vojnih akcija u postizanju humanitarnih ciljeva u Bosni i na Kosovu („spoljna politika kao socijalni rad” u nezaboravnoj frazi Mandelbauma [1996]) postala je legitimna primena sile.


10

Intervencija na Kosovu pojačala je izolovanost Srbije od Zapada i gurnula je još više u ruke njenog tradicionalnog saveznika na istoku, Rusije. Kulturna veza između Srbije i Rusije je značila da su dve zemlje uvek bile usko povezane, bilo zbog principa panslavizma, zajedničke pravoslavne religije, komunističke ideologije ili sagledanog usklađivanja ruskih i srpskih nacionalnih interesa. U 19. veku Moskva je podržala srpski pokret za nezavisnost filozofski, finansijski i, u slučaju Rusko-turskog rata 1876-77, oružanim snagama. Rusija ju je smatrala svojim „uporištem na Balkanu, koja predstavlja prijetnju i Turskoj i Austriji” (Stojanović, 1939:6). Međutim, interes Rusije u Srbiji nije uvek poticao iz Moskve, a Srbija je igrala svoju sopstvenu ulogu kako bi (povremeno) privukla Rusiju da joj pomogne. Kako je ruski ministar spoljnih poslova Nikolaj Girs napomenuo početkom 20. veka, Srbija je podsticala Rusiju da deluje kao branilac svih Slovena protiv sopstvenih interesa Rusije, postajući „u poslednje vreme uverena da će, bez obzira na puteve kojim bi njihova borba s Austrijom mogla krenuti, [Srbija] u Rusiji i u ruskoj vladi pronaći i saosećanje i podršku” (citat Lieven, 2015:142). Ovakva podrška Srbije nakon sarajevske krize bila je od pomoći u pokretanju događaja u Prvom svetskom ratu, što je dovelo do tragedije za Rusiju od koje se zemlja još nije oporavila (Jelavić, 2004).

Iako su, kako je rečeno, rasprave o različitim vrstama komunizma podelile Moskvu i Beograd tokom socijalističkog perioda, odnosi su se ponovo razbuktali raspadom Jugoslavije, s obzirom da je antinatovsko (i antiameričko) raspoloženje koje je pogoršano ratom na Kosovu istovremeno u Srbiji povećalo pozitivna osećanja prema Rusiji. Beograd je toplo pozdravio nepokolebljivu podršku Rusije Srbiji tokom bombardovanja 1999. godine i uključivanje u mirovne napore na Kosovu, kao i diplomatsku podršku protiv nezavisnosti Kosova u narednom periodu. Deo ove podrške nadoknađen je tokom krize koju je Rusija izazvala u Ukrajini, uključujući pripajanje Krima i prikrivenu invaziju na Donbas, s obzirom na to da Srbija nije želela da kritikuje Rusiju i odbijala je da prati EU u nametanju sankcija; postoje i dokazi da su srpske paravojne formacije služile zajedno s ruskim vojnicima u Ukrajini (Vasović, 2014). Sankcije EU prema Rusiji istovremeno su povećale ekonomske veze između Rusije i Srbije.

Za razliku od istorijskih i kulturnih faktora koji su u igri u Evropi i Rusiji, Srbija je imala svojstvenu i nedavnu bliskost s Kinom, koja potiče iz komunističke ere i povratka Srbije kao suverene države. Jugoslavija je priznala Republiku Kinu 1947. godine kada je komunistička pobeda izgledala neizbežno (Čavoški, 2011) i bila je jedna od prvih zemalja u svetu koja je u oktobru 1949. priznala Narodnu Republiku Kinu. Tokom raskida Beograda sa Sovjetskim Savezom i relativnom međunarodnom izolacijom sedamdesetih godina, kineska vlada je nastavila da podržava zemlju (Pavlićević, 2011), što je karakteristika koja se nastavila u postjugoslovenskoj Srbiji. Narodna Republika Kina podržala je Srbiju protiv NATO-a i SAD-a 1999. godine, a slučajno bombardovanje kineske ambasade u kosovskom ratu učvrstilo je ovu političku vezu. Kina je takođe nepokolebljivo bila protiv nezavisnosti Kosova, videći u njoj opasan presedan za svoje problematične regione Ksinjang i Tibet. Ovo neočekivano približavanje interesa, mada ne toliko snažno kao kulturne sličnosti s drugim silama, ojačalo je ekonomske odnose Srbije s Kinom daleko više od onoga što bi se moglo predvideti na osnovu drugih kineskih angažmana na Balkanu (Bellina, 2014).

1.2 Domaći faktori srpske spoljne politike: Politički savezi i pritisci Ove istorijske veze kao ograničenje srpske spoljne politike danas izmešane su sa na mahove komplikovanim svetom srpske politike. Iako su srpski parlamentarni izbori u aprilu 2016. godine bili sazvani dve godine ranije nego što je trebalo, oni su se odvijali tokom nezapamćenog perioda unutrašnje političke stabilnosti i vratili su većinu koaliciji predvođenoj naširoko popularnom Srpskom naprednom strankom (SNS). Trenutna vlada SNS-a je zvanično za EU i radi na sprovođenju neophodnih reformi za pristupanje; u stvari, tadašnji premijer Aleksandar Vučić zvanično je sazvao parlamentarne izbore 2016. godine kako bi se izbegli sukobi i ostvarila potpuna stabilnost u vođenju Srbije prema članstvu u EU pod punim četvorogodišnjim mandatom (Pavlović, 2016). Međutim, u skladu sa dosadašnjom politikom Vlade Srbije, aktuelna vlada takođe insistira da pristupanje EU nije nepomirljivo sa održavanjem prijateljskih odnosa s


11

Rusijom i Kinom, nastavljajući „spoljnu politiku sa četiri stuba”, koju je tako nazvao bivši predsednik Srbije Boris Tadić (Tadić o „četiri stuba diplomatije” u Srbiji, 2009).

Ovaj uzdržljivi pristup prema inostranim odnosima naišao je na odobravanje kod većine stanovništva, prema anketama javnog mnjenja (BCBP, 2017b), ali je takođe izneo na videlo mnoge rascepe u srpskoj politici. Značajan procenat (21%) građana Srbije izrazio je mišljenje da zemlja treba da „se opredeli” (BCBP, 2017b). Oni koji su za ovakav pristup su uglavnom (ali ne uvek) povezani s političkim strankama kao što su Dveri, Demokratska stranka Srbije (DSS), Srpska radikalna stranka (SRS) i „Dosta je bilo” (DJB). U sadašnjoj skupštini zastupljene su sve ove stranke, a najveći pobednik je nedvosmisleno Vojislav Šešelj i njegova SRS (koja je povećala podršku sa 2,01% u 2014. na 8,10% u 2016. godini). Kao pokazatelj nestalnosti srpske politike, Šešelj je u Haškom tribunalu tek bio oslobođen optužbi za ratne zločine pre nego što je osvojio mesto u parlamentu kao rezultat izbora 2016. godine. Pored toga, koalicija dve gorepomenute stranke, Dveri i DSS, prvobitno nije prešla cenzus od 5%, jer očigledno nije dostigla ovaj prag za jedan glas. Usledili su protesti, organizovano je ponovno glasanje, a u iznenađujućem obrtu događaja s obzirom da su imali različite platforme, Demokratska stranka, stranke centralne levice, (na čelu sa naizgled pro-EU političarom Bojanom Pajtićem) podstakla je liberalne i levičarske birače da pomognu koaliciji Dveri-DSS da osvoji mesta u Skupštini (Savet Evrope, 2016). Pajtić je naglasio da je njegov razlog za takvu podršku bio da „brani demokratiju i Srbiju od izborne krađe i jednog čoveka koji je zamislio da može sve da uzurpira” (Demokrate pozivaju svoje pristalice da glasaju za DSS-Dveri, 2016. ).

S obzirom na ovo krhko stanje stvari, izgleda da je ishod predsedničkih izbora u aprilu 2017. godine bio od izuzetne važnosti za budućnost spoljne politike Srbije. Gospodin Vučić je, kako se i očekivalo, lako pobedio, ostavivši drugog najpopularnijeg kandidata, bivšeg srpskog ombudsmana Sašu Jankovića, skoro 39 procenata iza sebe (Izborna komisija Republike Srbije, 2017). Međutim, nisu baš svi pozdravili Vučićevu pobedu, s obzirom na to da su se odmah nakon izbora mogle videti na hiljade ljudi koji su protestovali širom Srbije, optužujući gospodina Vučića za nameštanje izbora i zahtevajući „ukidanje” diktature i potpuno uklanjanje političke elite na čelu s Aleksandrom Vučićem (Živanović, 2017).

U smislu međunarodne reakcije na rezultate izbora, budući da se Vučić predstavio kao proevropski orijentisan, rezultat je bio da su pljuštale čestitke od zapadnih lidera i institucija EU na njegovoj pobedi (Evropska komisija, 2017). Međutim, kako su istakli neki od intervjuisanih stručnjaka, čini se da je Vučićev proevropski stav i dalje pragmatičan, a ne ideološki izbor, jer njegove poruke za domaću potrošnju nisu uvek u skladu s onima pripremljenim za EU (takođe napomenuto u Evropa Vučiću gleda kroz prste, 2016). Na primer, pragmatičan potez novog predsednika bilo je osnivanje Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje s Rusijom i Kinom, na čelu sa bivšim predsednikom Tomislavom Nikolićem (imenovanim samo sedam dana nakon završetka njegovog predsedničkog mandata). Osetivši mogućnosti koje postoje u sve većem interesovanju Kine i Rusije za zemlju, takav Savet bi mogao da podstakne odgovarajuću upotrebu ulaganja u Srbiju, ali takođe može da ponudi ovim dvema zemljama platformu za antievropski uticaj.

Kao rezultat Vučićevog balansiranja i spremnosti da priredi prijeme za sve posetioce, u slučaju da se većina stanovništva okrene protiv članstva u EU (i – kao što je većina naših ispitanika naglasila – što je možda još važnije, u slučaju da drugi partner ponudi više kratkoročnih ekonomskih dobitaka ili obilnu podršku na Kosovu) srpske elite će se verovatno prećutno složiti s takvim preokretom. S obzirom na nedavne ankete koje pokazuju da se podrška pristupanju EU smanjuje (što se detaljno razmatra u narednom poglavlju), promena zvaničnog stava vlade u budućnosti nije u potpunosti nezamisliva.

U stvari, imajuc�i u vidu tendencije u upravljanju unutar zemlje, EU ima dobar razlog da se zabrine za napredak u vezi s neprekidnim usaglašavanjem Srbije sa zapadnim vrednostima i institucijama EU. Oba nepotkrepljena dokaza koje citira vec�ina naših ispitanika i različiti međunarodni pokazatelji ukazuju na to da je kvalitet demokratije u Srbiji značajno opao u posljednje tri godine. Na primer, Srbija je mogla da primeti na osnovu svojih rezultata u Freedom House „Nations in Transit” u izdanju iz 2017. godine pad indeksa već trec�u godinu zaredom, pri čemu su nezavisni mediji, pravosudni okvir i nezavisnost dobili najgore rezultate od svih (po 4,5 na lestvici od 1 (najbolji) do 7 (najgori)). Slično tome, u Indeksu percepcije


12

korupcije Transparency International (Transparency International) 2016. godine Srbija se nalazi na 72. mestu na svetu (od 176 zemalja), sa rezultatom od 42 od 100 bodova (pri čemu 0 označava „visoko korumpiranu”, a 100 „nekorumpiranu”), što predstavlja pad sa 71. mesta i 40 bodova koje je dobila prethodne godine.

Kao primer pogoršanja vladavine prava u Srbiji, situacija je posebno nepovoljna u sektoru medija. Na primer, izveštaj Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) o predsedničkim izborima iz aprila 2017. godine upozorio je da, iako „medijska slika obuhvata brojne predstavnike (...), ukupna klima preteranog političkog i ekonomskog uticaja i dalje dovodi u pitanje uređivačku slobodu i nezavisnost. Kao rezultat toga, okruženje je obeleženo široko rasprostranjenom samocenzurom i ograničenim analitičkim i kritičkim izveštavanjem, čime se smanjuje pristup birača nepristrasnim uredničkim informacijama” (OEBS, 2017). Ovo nije novo pitanje, jer je izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, savetodavnog tela Vlade Srbije, naveo da „nezavisni mediji praktično ne postoje" (SBPK, 2015). Prema „Svetskom indeksu slobode medija” Reportera bez granica iz 2017. godine Srbija je dobila 28,05 poena i zauzela 66. mesto na svetu, što je pad sa 59. mesta u odnosu na prethodnu godinu (iako se zaista malo i poboljšala, za 0,45 poena, u smislu osvojenih bodova). Zvanična izjava koja prati ovaj rezultat navodi:

Sloboda medija je opala otkako je Aleksandar Vučić, bivši ministar informisanja Slobodana Miloševića, postao premijer u maju 2014. godine. Mediji rade pod oštrim finansijskim i uredničkim pritiskom, a oni koji su najkritičniji prema vladi bivaju javno napadnuti. Česte mete su istraživačke medijske grupe BIRN i CINS, istraživačka mrežna stranica KRIK, dnevne novine Danas i nedeljne Vreme. „Neprijateljski” mediji često su predmet proizvoljnih finansijskih i administrativnih inspekcija. Usvojena su tri zakona i usaglašena s evropskim ,standardima' o slobodi informisanja radi olakšavanja prijema u EU, ali nikada nisu stupili na snagu (Reporteri bez granica, 2017).

Godišnji izveštaj srpskog ombudsmana Saše Jankovića podnet u martu 2017. takođe potvrđuje da se „situacija u oblasti slobode izražavanja i medija nije promenila u odnosu na prošlu godinu”, tj. da „nema stvarne transparentnosti vlasništva” nad medijima u Srbiji, a reforma koja je trebalo da privatizuje medije samo je dovela do zamene „medija u državnoj svojini medijima koji su delimično u svojini stranaka" (srpski ombudsman, 2016, 2017). Štaviše, neki nezavisni izveštaji ističu da novinari trpe napade (ponekad i fizičke prirode) zbog svog rada i „razotkrivanja” prljavih kampanja objavljenih u tabloidima lojalnim vladi (Tadić i Šajkaš, 2016). Nije iznenađujuće da postoji ozbiljna zabrinutost zbog stanja medijskog sektora u Srbiji, što je više puta pominjano tokom razgovora za ovu studiju.

Obuzdavanje korupcije i obezbeđivanje nezavisnosti pravosuđa i medija zapravo su one prave reforme koje EU očekuje da Srbija nastavi; štaviše, srpska javnost ova pitanja uočava kao ključna već nekoliko godina:

• u julu 2015. skoro polovina (47%) ispitanih od strane Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) smatrala je da Srbija mora da „promeni svoj pristup svemu kako bi ušla u EU”, a same reforme posmatrane su kao neophodne (Međunarodni republički institut, 2015). Međutim, anketa IRI-a takođe je utvrdila da su ispitanici smatrali da realizacija reformi nije realna, uglavnom zato što „društvo u celini nije spremno da podrži bilo kakve bolne procese koje bi ove reforme donele sa sobom” (47% ispitanika), jer su „preobimni da bi ih sadašnja ili buduća vlada realizovala” (30% ispitanika) ili „ne postoji politička volja” da se realizuju (21% od svih ispitanika). Paradoksalno, Srbi nisu hteli da prihvate ni da se ovakva volja nametne spolja, jer je jedna petina ispitanika koje je IRI anketirao (20%) 2015. godine rekla da su ,siti’ pritiska EU-a. U tom smislu, političari nisu oni koji su nužno ograničeni, već je to državno uređenje.

• Do decembra 2016. godine 64% ispitanika koje je anketirao SEIO (SEIO, 2016) veruje da su potrebne reforme bez obzira da li će Srbija ući u EU ili ne, korupcije, kriminala i ponašanja političara koji se smatraju glavnom pretnjom nacionalnom blagostanju.


13

• Istovremeno, Balkanski barometar objavljen u oktobru 2017. godine, ali na osnovu podataka od novembra do decembra 2016. godine, pokazao je da je upravo privreda u centru pažnje Srba. I zaista, kada je od njih zatraženo da izaberu dva najvažnija problema s kojima se suočava njihova zemlja, 69% ispitanika ukazalo je na nezaposlenost, 58% na ukupnu ekonomsku situaciju, a samo 27% na korupciju (Regionalni savet za saradnju, 2017:43). Ovo promenljivo raspoloženje i fokus na neposrednije probleme preživljavanja („hleba i masti”) može značiti manju podložnost spoljašnjem pritisku u pogledu korupcije, medija ili pravosuđa.

• Konačno, u najnovijoj anketi koju je sprovelo Ministarstvo za evropske integracije (MEI), korupcija i reforma pravosuđa bili su u vezi s drugim najvažnijim pitanjem za zemlju, odmah iza reforme zdravstvene zaštite. Budimo iskreni, ova anketa pokazala je široku fragmentaciju širom javnosti (zdravstvena zaštita je dobila 16% glasova, dok su korupcija i reforma pravosuđa dobile svaka po 15%), ali su i drugi odgovori pokazali da je javnost angažovana po ovom pitanju; upitani u kojim temama je Srbija postigla najveći napredak, najčešći odgovor je bio korupcija (SEIO, 2017).

1.3 Percepcije javnosti i odnosi Srbije sa inostranstvom Kao i u mnogim zemljama, spoljna politika Srbije ne vodi se samo prema unutrašnjoj politici ili kulturnim afinitetima, već i prema međunarodnom okruženju s kojim se zemlja suočava. Međutim, isto toliko važno kao i stvarno stanje sveta izvan nečijih granica jeste percepcija tog sveta; na međunarodnoj areni koju sve više karakterišu „lažne vesti” i dezinformacija, percepcija možda neće nužno biti usklađena sa stvarnošću, ali ipak može biti od ključnog značaja za oblikovanje spoljne politike nacije.

Odnosi Srbije sa Rusijom su upravo takav primer percepcije i stvarnosti koja se donekle razlikuje, dokaz o sposobnostima Rusije da oblikuje percepciju i možda upozorenje EU o njenoj nesposobnosti da učini to isto. Kao što je prethodno navedeno, istorijski i kulturni afiniteti već čine Srbiju plodnim tlom za prihvatanje proruskih poruka, a sve to je podržano i potpomognuto sveprisutnošću ruskih medija u zemlji. Prosečan Srbin ima pristup ruskoj novinskoj agenciji Sputnik, ruskom TV kanalu na engleskom jeziku Russia Today i radio programu na srpskom jeziku u Rusiji, dok popularne srpske nedeljne novine Nedeljnik sadrže mesečni dodatak koji finansira ruska vlada, R Magazin (Odbor za zaštitu novinarstva, 2016).

Uzimajući u obzir ovo stanje stvari, verovatno nije nimalo iznenađujuće što je odnos srpske javnosti prema Rusiji bio i ostao podjednako pozitivan: anketa koju je IRI sproveo u decembru 2015. postavljala je pitanje ispitanicima o tome s kim „održavati čvrste odnose kako bi se najbolje služilo interesima Srbije?” (IRI, 2015) i neverovatnih 94% ispitanika rekli su Rusija (i podjednako impresivnih 89% rekli su Kina), dok je samo 71% navelo EU, a 65% je reklo Amerika. U stvari, kada je u nastavku postavljeno pitanje koja zemlja je najvažnija (ako su primorani da izaberu), 63% je izabralo Rusiju, a samo 12% bira EU, a manje od 10% bira Kinu ili SAD. Ono što možda otkriva više od ovih istaknutih brojeva jesu razlozi koji stoje iza odgovora. Na pitanje zašto je Rusija važna, najveći broj (23%) je rekao da su „Rusi naša pravoslavna braća”, dok je dodatnih 20% reklo da je „Rusija jedina sila koja može da se suprotstavi Zapadu”.

Prema rezultatima još jedne ankete koju je Beogradski centar za bezbednosnu politiku sproveo od decembra 2016. do januara 2017. godine (BCSP, 2017a), Srbi vide Rusiju kao glavnu političku (70%) i vojnu (79%) silu i njen uticaj na srpsku spoljnu politiku 61% anketiranih smatra pozitivnim. Nije iznenađujuće da je gotovo polovina ispitanika (48%) bila zadovoljna trenutnim nivoom saradnje između zemalja, jedna trećina bi podržala pridruživanje Srbije Evroazijskoj uniji pod vođstvom Rusije, a četvrtina je verovala da dve države treba da oforme neku vrstu političkog saveza.

Ista studija (BCBP, 2017b) pokazala je da, dok se uticaj Kine na spoljnu politiku Srbije takođe smatrao pozitivnim (52%), uticaji EU-a i SAD-a ocenjeni su pozitivno kod samo 28%, odnosno 11% ispitanika (dok su negativni odgovori iznosili 36% za EU i 52% za SAD). U slučaju SAD-a, čak i nedavni izbor Donalda Trampa za predsednika ulio je više nade samo kod 21% ispitanika kada je reč o odnosima između dve zemlje. Prema raspravama održanim u kancelarijama CASE-a u Poljskoj sa zamenikom glavnog i


14

odgovornog urednika informativnog programa RTS-a Bojana Brkića, kratki impuls optimizma oko Trampovog izbora, koncentrisan na pretpostavljenu Trampovu umerenost u vezi s Kosovom, ubrzo je ispario. Međutim, istraživanje BCBP-a (Beogradskog centra za bezbednosnu politiku) pokazuje da je opšti imidž SAD-a i dalje imidž političke (70%), ekonomske (58%), tehnološke (52%) i vojne (58%) sile, čak i ako se smatra manje moćnom u vojnom smislu od Rusije.

S druge strane, u ovim anketama iz 2016. i 2017. godine smatra se da je EU demokratska i da poštuje vladavinu prava i ljudska prava (51%), ali se smatra da nema političku, tehnološku, ekonomsku ili vojnu moć. U stvari, dosledno više od 60% ispitanika smatra da je EU neuspešna u politici, tehnologiji i ekonomiji, a u slučaju vojne moći taj procenat iznosi čak 71%.

Ovi negativni stavovi prema EU su u skladu s rasprostranjenim trendom opadanja podrške za pridruživanje Srbije Evropskoj uniji. Zaista, visoka varijabilnost stavova Srba prema EU ukazuje na to da podrška za pridruživanje nije toliko duboko ukorenjena kako bi se moglo očekivati i stalno se menja u zavisnosti od trenutne situacije, i u Srbiji i u EU (slika 1) . U oktobru 2009. godine između 64% (SEIO) i 76% (IRI) ispitanika zalagalo se za pridruživanje, a čak do aprila 2011. godine, usred krize Eurozone, ovi brojevi su se smanjili na samo 63%, odnosno 72%. Međutim, do 2014. godine ankete su počele da registruju značajan pad procenta Srba koji odobravaju članstvo u EU, koji se kretao od 68% (IRI) i 53% (TNS) u februaru do samo 44% (SEIO) u decembru. Ovaj trend se nastavio i u 2015. godini, iako postoje neke nedoslednosti među anketama, verovatno zbog njihovih različitih metodologija: prema IRI-u, u novembru 2015. godine 49% Srba bi glasalo sa ,da’ za članstvo u EU, dok je anketa TNS u decembru iste godine pokazala podršku od oko 59%.

Podaci prikupljeni od 15. novembra do 15. decembra 2016. za Balkanski barometar 2017. godine izveštavaju o još nižim nivoima evro-entuzijazma. Na osnovu njega, Srbi su najmanje proevropska država u Jugoistočnoj Evropi, jer samo 26% njih smatra da je članstvo u EU dobro (još 20% smatra da je loše za Srbiju, a 37% je neutralno). Za razliku od njih, na Kosovu i u Albaniji, 90% i 81% ispitanika verovalo je da je pristupanje EU pozitivan razvoj događaja. Osim ova dva proevropska entuzijasta, Srbija je takođe daleko ispod regionalnog proseka od 42% u korist, koji se i sam značajno poboljšao u odnosu na 2015. godinu (Regionalni savet za saradnju, 2017:55).

Međutim, Balkanski barometar možda odskače među ovim brojnim anketama, jer su podaci iz januara 2017. godine procenili podršku za proces integracije na 43%, što ipak predstavlja pad sa 47% samo mesec dana ranije i 48% iz prethodne godine, prema BCBP (BCBP, 2017b). Najnovija anketa Ministarstva za evropske integracije (MEI, 2017) pokazala je da se proevropsko raspoloženje stabilizovalo na 49% do juna 2017.


15

Slika 1: Raspoloženje u Srbiji u vezi s pristupom EU tokom vremena

Izvor: MEI, 2017.

Iako se čini da postoji polazna linija podrške za pristupanje EU (nikada ne pada ispod 40%, kao što je prikazano na slici 1), postoje i druge percepcije ispod ovih udarnih brojeva koje potencijalno više zabrinjavaju. Prema anketi Balkanskog barometra sprovedenoj krajem 2016. godine, većina (38%) anketiranih Srba nije verovala da će njihova zemlja uopšte pristupiti EU, sa 13% i 18% koji su smatrali da su 2030. i 2025. realni datumi za punopravni pristup. Štaviše, četvrtina (24%) ispitanih Srba za Balkanski barometar nije videla ništa dobro ili pozitivno što bi bilo rezultat članstva u EU, a 15% ga je povezalo s gubitkom suvereniteta. Oni koji su zaista smatrali da je članstvo u EU dobra stvar najviše su pridavali važnost ekonomskom prosperitetu (26%), slobodi kretanja (uglavnom se odnosi na studiranje/rad u EU, sa 23% koji su odgovorili i još 23% koji su ubeđeni da je ukidanje ograničenja putovanja najvažnije) i miru i stabilnosti (13%) (Regionalni savet za saradnju, 2017:56).

Ovi stavovi su takođe ponovljeni u istraživanju MEI iz juna 2017. godine, i sa pozitivne i sa negativne strane. Oni koji su za članstvo u EU mislili su da će doneti „veće mogućnosti za zapošljavanje” (17%) i „bolju budućnost za mlade” (16%), a 34% ispitanika smatralo je da im bi pristupanje EU lično koristilo. Međutim, izraženo je nezadovoljstvo procesom pristupanja, pošto je 25% ispitanika zapazilo da je konstantno uslovljavanje od strane EU-a prepreka pristupanju; što je još važnije, celih 28% ispitanika smatralo je da bi pristupanje EU bilo „loša stvar”, što je čak i viši broj od rezultata Balkanskog barometra osam meseci ranije (MEI, 2017).

Bez obzira na stvarni nivo podrške članstvu u EU u anketama, jasno je da je trend isti, tj. da se entuzijazam za pristupanje smanjuje (kao što je prikazano na slici 1). I ovde, sveprisutnost kosovskog pitanja i dalje baca senku na odnose između EU i Srbije, jer je čak i ova blaga podrška za pridruživanje EU uslovljena činjenicom da Srbija ne mora da prizna Kosovo. Većina anketiranih građana (57% u novembru/decembru 2015, prema IRI-u i 69% u martu 2017. godine, prema BCBP-u) radije bi ostala izvan EU nego da bude primorana da prihvati nezavisnost Kosova. Uz ustav Srbije koji posebno zabranjuje priznanje Kosova – pa čak i mnogi srpski političari koji su za EU nisu spremni da promene ovaj kodicil – verovatno će Kosovo nastaviti da snažno utiče na percepcije o EU, što je zapažanje koje je potvrdila većina naših ispitanika.


16

Osim toga, primećeno licemerje EU-a u pogledu sopstvenih secesionističkih pokreta nije prošlo nezapaženo u Beogradu i povezano je s pitanjem Kosova. Posle referenduma o nezavisnosti u španskom regionu Katalonije, srpski političari su izrazili svoj bes zbog očiglednih dvostrukih standarda EU-a prema dvema regijama. Kako je srpski predsednik Aleksandar Vučić istakao u oktobru 2017. godine, „pitanje svakog građanina Srbije Evropskoj uniji danas je kako to u slučaju Katalonije ne važi referendum o nezavisnosti, a u slučaju Kosova otcepljenje može i bez referenduma” (reakcija EU-a u vezi s Katalonijom označila je „najbolji primer licemerja svetske politike”, 2017). Nastavku paljbe u srpskoj štampi o stavu EU-a doprinela je izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića da je Evropa već otvorila ,Pandorinu kutiju’ na Kosovu i da sada ne može da je zatvori (Srbija optužuje svet zbog dvostrukih standarda u vezi s Katalonijom i Kosovom, 2017).

Međutim, možda ipak postoji i svetla tačka za EU, pošto je 74% ispitanika koje je BCBP anketirao bilo protiv oružanog sukoba da bi sačuvali Kosovo kao sastavni deo Srbije, dok 24% smatra da će Kosovo ostati nezavisno (BCBP, 2017a) a 33% misli da dijalog između Beograda i Prištine treba da se nastavi bez obzira na pritisak EU (taj broj je mnogo veći u anketi MEI-a iz juna 2017. godine i dostiže 59%). Ipak, ova raspoloženja možda će potrajati sve dok pitanje o priznavanju Kosova ostane hipotetičko.

Pitanje Kosova je takođe povezano sa širim percepcijama u Srbiji o odnosima zemlje sa susedima (kao što je već pomenuto, istaknuta karakteristika srpske istorije je želja da dominira u regionu). Prema istraživanju BCBP-a (2017a), preovlađujuće raspoloženje među većinom (40%) Srba je da zemlja ima više neprijatelja nego prijatelja u regionu, pri čemu se misli da su Albanci imali najviše koristi od sukoba između Srbije i Kosova (interesantno je da Albanci sa Kosova veruju u suprotno). Odnos Srbije s Hrvatskom takođe je skoro uvek u senci prošlosti, s obzirom na to da Hrvatska u više navrata pokušava da blokira ili bar odloži pristupanje Srbije Evropskoj uniji, a najnoviji događaji iz aprila 2016. i decembra 2016. govore u prilog tome (Veto Hrvatske na pregovore Srbije sa EU, 2016, Hrvatska blokira Poglavlje 26, 2016). U februaru 2017. godine, ministar odbrane Hrvatske Damir Krstičević i njegova koleginica iz Albanije Mimi Kodheli uputili su žalbu generalnom sekretaru NATO-a Jens Stoltenbergu, osuđujući „nacionalističku retoriku” Srbije prema Kosovu (Albanija i Hrvatska zatražile od NATO-a da revidira mirovni plan za Kosovo, 2017). Pored toga, organizacije za ljudska prava izveštavaju da je Hrvatska vraćala nazad u Srbiju izbeglice koje su takozvanom zapadnobalkanskom rutom pokušavale da uđu u EU (HRW, 2017).

Čak i među ,prijateljima’ Srbije, politički potezi imaju potencijal da destabilizuju region i dodatno ograniče slobodu kretanja Srbije. U septembru 2016. godine u Bosni i Hercegovini, uprkos zabrani Ustavnog suda BiH, Republika Srpska u kojoj dominiraju Srbi održala je referendum kako bi 9. januar postao „nacionalni praznik”. Datum označava proglašenje nezavisnosti 1992. godine od strane bosanskih Srba, koje Bošnjaci vide kao neformalni početak razarajućeg balkanskog rata i kao takvo je vrlo kontroverzno. Sam referendum (koji je bio uspešan) takođe se smatra uvodom u novi krug glasanja – o nezavisnosti Republike Srpske od Bosne i Hercegovine (ili zapravo čak i za novi rat u zemlji), potez na koji se predsednik Republike Srpske Milorad Dodik više puta obavezao, a koji treba da se izvede 2018. godine (iako je od ovih izjava odustao tokom putovanja u Moskvu u martu 2017. godine, videti Dodik: neće biti referenduma, 2017).

Ovi događaji, zajedno sa širim međunarodnim kretanjima, sugerišu da su ovde analizirani odnosi Srbije sa četiri sile pod ogromnim uticajem regionalne geopolitike, koja je u izvesnoj meri ujedinjena po pitanju Kosova. Srž ovog pitanja se proteže dalje od pojednostavljene suprotnosti između EU i Rusije, iako se zaista čini da rascep nastaje zbog podele zapad/istok. Konkretno, Srbima su dojadili pritisci EU da se „potpuno normalizuju” odnosi sa Kosovom, a naročito da ova normalizacija postane uslov za članstvo, posebno – kako je većina naših ispitanika potvrdila – jer nije jasno da li javnost u potpunosti razume razliku između ,normalizacije’ i ,priznavanja’. Ono što se razume jeste da nezavisnost Kosova ne bi ni bila predmet rasprave da nije bilo američke intervencije 1999. godine , a ta realnost i dalje negativno utiče na imidž SAD-a u Srbiji. S druge strane, nedvosmislena podrška Rusije Srbiji da zauzme čvrst stav o ovom konkretnom pitanju veoma se ceni, a pozitivan imidž zemlje se jača stalnim i vrlo povoljnim prikazom u srpskim medijima. Slično


17

tome, Kina je takođe podržala Srbiju u vezi s Kosovom, zbog čega se ona takođe pojavljuje kao pouzdan i koristan partner.

Međutim, usmeravajući pažnju prvenstveno na pitanje Kosova, sposobnost prosuđivanja Srbije može biti zamagljena u odnosu na stvarno stanje odnosa između nje i četiri sile. Kvantifikacija i kvalifikacija ovih odnosa je tema sledećeg poglavlja.


18

2 Kvantifikacija i kvalifikacija spoljnih veza Srbije Iako unutrašnju politiku i percepcije Srbije oblikuju njeni regionalni interesi, spoljna politika Srbije je takođe u određenoj meri obojena ponudama i interesima četiri velike sile razmotrene ovde. Svrha ovog odeljka jeste da se odredi kvantitet i kvalitet bliskosti tih veza u četiri posebne oblasti: strana pomoć, trgovina, direktna strana ulaganja i bezbednost i odbrana. Ova analiza će pomoći da se razumeju mogućnosti i pretnje u trenutnoj spoljnoj politici Srbije, imajući u vidu razumevanje ne samo toga čemu je Srbija okrenuta, već i kom modelu ili partnerstvu bi trebalo da bude okrenuta. Štaviše, razumevanje stvarnih podataka iza tih veza će ukazati i na to kako Evropska unija, a naročito Evropski parlament, mogu bolje sarađivati sa srpskom vladom (i ponuditi joj alternativu).

2.1 Strana pomoć Na globalnom nivou, strana pomoć (pod tehničkim nazivom „zvanična razvojna pomoć” ili ODA) predstavlja značajno ulaganje razvijenih privreda u unapređenje razvoja i upravljanja u siromašnijim zemljama. Strana pomoć je važna i kao alat za demonstraciju „meke moći” ili širenje uticaja neke zemlje nevojnim sredstvima (Michael et al., 2013) i kao takvu je koriste sva četiri najveća geopolitička partnera Srbije. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), strana pomoć u 2016. (poslednja dostupna godina) projektovana je na gotovo 142,6 milijarde američkih dolara, što je značajno povećanje u odnosu na najveći prethodni iznos u 2013, od 134,8 milijarde američkih dolara. Pored toga, podaci OECD-a ne obuhvataju sve zvanične donatore, uključujući takozvane „nove donatore”, poput Rusije ili Turske, što znači da je moguće da su stvarni prilivi mnogo veći.

Slika 2: Zvanična razvojna pomoć Srbiji i drugi prilivi, 1995-2015.

Izvor: Baza podataka Centra za razvojnu pomoć OECD-a. Poslednja godina dostupna za ovu statistiku je 2015.

U ovom odeljku pokušaćemo da kvantifikujemo te prilive ka Srbiji, koja je glavni korisnik zvanične razvojne pomoći od 2001, ali kod koje postoji velika raznolikost kad je reč o prilivima iz izvora sa Zapada od njihovog najvećeg iznosa zabeleženog odmah nakon rata na Kosovu (Slika 2)3. Srbija je zapravo glavni korisnik takozvane razvojne pomoći „jug-jug”, strukturirane više u vidu zajmova nego donacija, uključujući dobijanje zajma pod povoljnim uslovima za podršku budžetu u iznosu od 1 milijarde američkih dolara od Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ovakav pristup vidi se i u njenim odnosima s Kinom (videti ispod), gde dolazi do laganog okretanja od tradicionalne zvanične pomoći sa Zapada u vidu bespovratnih sredstava ka kvaziprivatnom finansiranju i finansiranju uz vladine garancije. Međutim, kao i kad je reč o njenoj spoljnoj

3 Podaci prikazani na Slici 2 ponovo ne obuhvataju novije donatore poput Rusije, pa stoga idu naniže u odnosu na stvarne prilive.

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

Offi

cial

Dev

elop

men

t Aid

and

Oth

er

Flow

s, G

ross

, Mill

ions

of U

SD


19

politici uopšte, Srbija se nije ograničila na noviju pomoć, s obzirom na to da glavni izvori iz kojih dobija stranu pomoć i dalje dolaze iz tradicionalnog načina finansiranja putem bespovratnih sredstava (Slika 3).

Slika 3: Najveći donatori zvanične razvojne pomoći Srbiji gledano ukupno, 2010-2015.

Izvor: Baza podataka Centra za razvojnu pomoć OECD-a.

2.1.1 EU Kao što se može jasno videti na Slici 3, Evropska unija je trenutno najveći pojedinačni davalac zvanične razvojne pomoći Srbiji u ukupnom iznosu od 4,08 milijarde američkih dolara od 2000. do 2015. (uključujući kako zvaničnu pomoć Evropske unije, tako i pomoć država članica dobijenu van okvira Evropske unije). Zapravo, kako Delegacija Evropske unije u Srbiji navodi, Srbija je jedan od najvećih korisnika fondova Evropske unije na svetu (Pomoć Evropske unije Srbiji, 2015). Učešće Evropske unije u zvaničnoj razvojnoj pomoći Srbiji počelo je Programom pomoći zajednice za obnovu, razvoj i stabilizaciju (CARDS) od 2000. do 2006. i tokom tog perioda Evropska unija je utrošila 1,15 milijardi evra za specijalizovanu tehničku pomoć za razvoj na lokalnom i opštinskom nivou, za ekonomski razvoj, pravosuđe i integrisano upravljanje granicama (Huba et al., 2009).

Konsolidacija programa tehničke pomoći Evropske unije tokom 2000-ih, u kombinaciji s napretkom Srbije ka pridruživanju Evropskoj uniji, značila je sličan pomak instrumenata i ciljeva tehničke pomoći Evropske unije na Balkanu i drugde; iako su funkcionisali u oblastima sličnim programu CARDS, fondovi Evropske unije su se okrenuli ka konkretnom cilju, a to je napredovanje Srbije (i drugih zemalja u pretpristupnoj fazi) ka harmonizaciji s Evropskom unijom. S tim ciljem, prvi Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) od 2007. do 2013. i drugi Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) II utrošili su mnogo veća sredstva na veći skup aktivnosti. IPA II, na primer, ima budžet od približno 1,5 milijardi evra dodeljenih za period od 2014. do 2020, a prioritetne oblasti se kreću od demokratije i upravljanja i vladavine prava do transporta, energije, obrazovanja i regionalnog razvoja (Srbija – finansijska pomoć u okviru IPA II).

Ima prostora i za ad hoc humanitarnu pomoć Srbiji ukoliko se za njom ukaže potreba, što se moglo videti na osnovu reagovanja Evropske unije na poplave u Srbiji u maju 2014. Koristeći nekoliko načina finansiranja, uključujući Fond solidarnosti i program IPA II, Evropska unija je dala 150 miliona evra u vidu humanitarne pomoći. Ta pomoć je bila usmerena na izgradnju i rekonstrukciju kuća, sanaciju javnih zgrada,

26 27 27 35 41 47 48 48 63 79 106 125

203 399

905 1.097

4.665

- 500 1.000 1.500 2.000 2.500 3.000 3.500 4.000 4.500 5.000

World Bank GroupGreece

UKFinland

United NationsItaly

FranceOSCE

AustriaNorwaySweden

SwitzerlandUSA

JapanGermany

United Arab EmiratesEU Institutions (including the EIB)

Assistance in millions of USD, cumulative, 2010-2015


20

kao i na razne vrste podrške poljoprivrednicima i malim preduzećima u pogođenim oblastima. Ova pomoć data neposredno nakon izbijanja krize dopunjena je 2015. davanjem preventivne pomoći čiji je cilj da se spreči ponavljanje takvih katastrofalnih poplava, a koja je finansirana sredstvima IPA II za sprečavanje poplava i upravljanje rizikom od katastrofalnih događaja.

Slično tome, kao jedna od zemalja tranzita za migrante i izbeglice koje dolaze u Evropsku uniju, Srbija se na vrhuncu migrantske krize (od polovine 2015. do marta 2016) suočila s teškoćama prilikom postupanja sa svim pojedincima, kao i prilikom njihove obrade; štaviše, nakon zatvaranja rute preko Zapadnog Balkana, u Srbiji je ostalo više od četiri hiljade izbeglica (prema navodima Evropske komisije, 4.146 izbeglica ostalo je u Srbiji od oktobra 2017). Evropska unija je od početka krize dala više od 25 miliona evra hitne pomoći usmerene ka prihvatnim centrima u Srbiji, kao i obezbeđivanju skloništa za migrante i zadovoljavanju njihovih osnovnih potreba. Pored toga, dodatnih 80 miliona evra je namenjeno pitanjima drugog prioriteta u vezi s migracijom, uključujući bolje upravljanje granicama i poboljšanje sektora zdravstvene nege i obrazovanja migranata.

Pored te humanitarne pomoći, ključno načelo sve pomoći vlade Evropske unije vladi Srbije, počev od programa CARDS, bilo je uslovljavanje Srbije (i drugih primalaca pomoći) da ispuni određene preduslove pre nego što dobije pomoć ili istovremeno s njom. U programu CARDS, okretanje ka procesu stabilizacije i pridruživanja (SAP) značilo je da Srbija treba da se posveti temeljnim „evropskim vrednostima”, uključujući tu poštovanje vladavine prava i zaštitu manjina. Kako je Pippan (2004) ispravno primetio, uslovljavanje uneto u ugovor za program CARDS sa Srbijom bilo je u to vreme najstrože u pogledu političkog napretka. Pošto je to uslovljavanje uspostavilo presedan, fondovi IPA idu korak dalje, ugradnjom nekoliko grupa uslova za približavanje Srbije standardima i institucijama Evropske unije.

Prioriteti pomoći različitih IPA programa su se tokom vremena donekle izmenili s prilagođavanjem Evropske unije promenljivoj prirodi odnosa Srbije sa Zapadom i potrebama na terenu. Kako Presnall (2009) navodi, pomoć za razvoj demokratije u Srbiji postala je manje važna tema za SAD nakon 11. septembra, prepuštajući Evropskoj uniji da vrši pritisak za uvođenje većeg broja programa za razvoj demokratije i civilnog društva (dok se SAD više koncentrisao na pitanja vezana za upravljanje, videti ispod). I to se, međutim, promenilo nakon 2008, pošto su stalni napredak ka demokratiji u zemlji i saradnja Srbije s Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) doveli do toga da akcenat zvanične razvojne pomoći bude stavljen na uža ljudska prava i pitanja zaštite manjina, a manje na šira pitanja demokratije (Cierco, 2011). Neka istraživanja su pokazala i to da je Evropska unija naučila koja vrsta programa u toj sferi pomoći funkcioniše, a koja ne, s obzirom na to da se pokazalo da uslovljavanje ima slab efekat na vršenje pritiska na Srbiju da ide ka demokratiji (Freyburg i Richter, 2010).

Dodatno pitanje koje su neki postavili u vezi sa pružanjem pomoći Evropske unije Srbiji (Knežević, 2011) jesu apsorpcioni kapaciteti srpske privrede za korišćenje tako velikih iznosa pomoći. Srbiji naročito u poljoprivredi nedostaju neki osnovni institucionalni preduslovi za apsorpciju sredstava iz tih pretpristupnih instrumenata (Tankosić i Stojsavljević, 2014), dok je Evropski revizorski sud (2014) skrenuo pažnju i na uska grla u infrastrukturnim projektima. Fagan (2012) takođe navodi da su apsorpcioni kapaciteti naročito ograničeni kada se ode van Beograda i većih gradova, pošto su svedeni na mali broj nevladinih organizacija koje imaju upravljačke kapacitete. Ostaje dakle pitanje, s obzirom na to da IPA II ima tako veliki broj različitih prioriteta, da li određenim oblastima treba posvetiti veću pažnju i da li treba pokušati primeniti manje opsežan pristup.


21

2.1.2 Sjedinjene Američke Države Strana pomoć SAD-a Srbiji, kao što je slučaj i s najvećim delom američke pomoći uopšte, usmerava se putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID): od 2001. do 2013, ukupna pomoć američke vlade (USG) Srbiji iznosila je 865 miliona američkih dolara, od čega je više od 708 miliona (ili približno 82%) bilo usmereno kroz fondove USAID-a4. USAID je u Srbiji prisutan od 2001, „uz napore USAID-a... zasnovane prvenstveno na političkom cilju povećanja regionalne stabilnosti na Balkanu time što će se Srbiji pomoći da se integriše u Evroatlantske institucije” (USAID 2012a: 16). Najvažniji od tih prioriteta jesu pružanje pomoći srpskoj vladi u jačanju demokratskih institucija, usmerene uglavnom na pravosuđe i nezavisne nadzorne agencije, s dodatnim ciljem podsticanja uključivog privrednog rasta (s naglaskom na poslovno okruženje i regionalni razvoj). Počevši od malog (2,4 miliona američkih dolara) Programa revitalizacije zajednice Južne Srbije koji je sproveo Mercy Corps, USAID je dao pomoć u iznosu od 747 miliona dolara u periodu od 2001. do 2016. u vidu tehničke pomoći i bespovratnih sredstava5.

Među mnogim programima koje je USAID pokrenuo u Srbiji, oni koji se tiču reforme pravosuđa bili su najuspešniji i dobili su dobru ocenu samostalnih preduzetnika. Na primer, petogodišnji Program razdvajanja nadležnosti (SPP) se od 2008. do 2013. bavio profesionalizacijom upravljanja sudovima i sprovođenjem Nacionalne strategije reforme pravosuđa; prema oceni USAID-a (USAID, 2012b), projektom su napravljeni veliki koraci ka smanjenju dužine trajanja sudskih procesa i poboljšanju upravljanja pravosudnim sektorom. Oslanjajući se na taj uspeh, USAID je od 2013. do 2016. opredelio dodatnih 65 miliona dolara programima pod nazivom „demokratija i upravljanje”, i to 26,7 miliona dolara za „vladavinu prava” i dodatnih 11,1 milion dolara za „dobro upravljanje” 6. Kad je reč o privrednom razvoju, USAID je imao manje uspeha, iako je Projekat za bolje uslove poslovanja (BEP) napravio izvestan pomak u isticanju ključnih prepreka za bolje poslovno okruženje (USAID, 2013a). U drugim programima, poput Programa za održivi lokani razvoj (SLDP), USAID se suočio sa sopstvenom upravljačkom i tehničkom neefikasnošću koja je dovela do manje pozitivnih rezultata na terenu (2013b).

Prisustvo USAID-a u Srbiji, kao i sva ostala američka pomoć, ugrožena je predlogom budžeta Trampove administracije za fiskalnu 2018, koji predviđa smanjenje pomoći drugim zemljama za 28 do 31% (u zavisnosti od toga kako se ta pomoć definiše). Budžet umesto toga stavlja akcenat na povećanje vojnog budžeta i „tvrdu moć”, pokazujući „želju da prioritet da vojnoj moći u odnosu na uticaj koji može proizaći iz razvojne pomoći” (Tramp planira smanjenje budžeta za Stejt department od 28%, USAID, 2017). Očekuje se da će se vojna saradnja sa Srbijom (videti ispod) nastaviti, ali relativno periferni značaj koji Srbija ima za opštu strategiju SAD-a (izuzev širih bezbednosnih implikacija na Balkanu, takođe videti ispod) može značiti da će pružanje podrške demokratiji i reformi pravosuđa postati obaveza Evropske unije.

2.1.3 Rusija Za razliku od Evropske unije ili Sjedinjenih Američkih Država, ruska zvanična razvojna pomoć se ne usmerava kroz neku razvojnu agenciju, već se umesto toga sprovodi kao nevezana bilateralna pomoć pod kontrolom Ministarstva za vanredne situacije (EMERCOM) ili Savezne agencije za poslove i humanitarnu pomoć Zajednice nezavisnih država (ZND) (Rossotrudnichetvo) ili se usmerava kroz međunarodne multilateralne organizacije poput Svetske banke (Brezhenva i Ukhova, 2013). Iako je sveobuhvatni okvir pod nazivom „Koncept učešća Rusije u međunarodnoj razvojnoj pomoći” izradila ruska vlada 2007. godine, on je 2014. zamenjen predsedničkim dekretom u kom je došlo do malog pomeranja naglaska, uključujući

4 Ostatak američke pomoći dobijen je putem vojnih programa i preko američkog Ministarstva odbrane, a izuzetno mali iznos u fiskalnoj 2012-2013. godini usmeren je putem Stejt departmenta. Treba napomenuti da taj iznos obuhvata i sredstva za Crnu Goru od 2001. do 2006. 5 Iznos naveden na veb-sajtu Misije USAID-a u Srbiji (https://www.usaid.gov/serbia/history) i unakrsno proveren s podacima dobijenim od foreignassistance.gov (pristupljeno 17. marta 2017.). Čini se da je ukupan iznos koji je američka vlada potrošila na Srbiju od 2001. do 2016. iznosio nešto više od 1 milijarde dolara. 6 Obračuni autora izvršeni na osnovu podataka sa foreignassistance.gov.

https://www.usaid.gov/serbia/history


22

usmerenost ka dobrom upravljanju s ograničenjem u smislu toga da takvo upravljanje bude usaglašeno „s međunarodnim pravnim načelom odgovornosti država za unutrašnju i spoljnu politiku koju vode kako prema svojim građanima, tako i prema međunarodnoj zajednici” (Koncept državne politike Ruske federacije, 2014).

Budući da nije članica OECD-a, Rusija ne prijavljuje tokove novca koji daje u vidu strane pomoći ni OECD-ovom Odboru za razvojnu pomoć (DAC), pa se stoga tačni podaci o razmeri ruske pomoći Srbiji moraju izvlačiti iz izveštaja Ministarstva finansija i novinskih izveštaja. Čini se da je Rusija od 2012. obećala najmanje 1,21 milijardi evra za pomoć u infrastrukturnim projektima i direktnu pomoć budžetu, mada je to novac u vidu zajmova, a ne bespovratnih sredstava (a nema dovoljno informacija o tome koliko je od toga zapravo dato, videti Szpala, 2014).

Ono što je možda važnije od stvarne količine novca jeste percepcija ruske pomoći, budući da je, iako je Evropska unija od 2000. do 2015. dala bespovratna sredstva u ukupnom iznosu od 3,5 milijardi evra (CEAS, 2016), jedna anketa koju je sprovela kompanija TNS Medium Gallup u oktobru 2015. pokazala da 24% stanovnika Srbije veruje da je Rusija u tom istom periodu bila najveći donator. Ista pogrešna percepcija je bila još izraženija u jednoj anketi Međunarodnog republikanskog instituta u novembru-decembru 2015. godine, po kojoj je 36% ispitanika izjavilo da je Rusija najveći donator, što se ponovilo i u jednoj anketi Kancelarije za evropske integracije iz decembra 2016. (po kojoj je 25% iskazalo takav stav). Istovremeno, svega 27% onih koje je anketirala Kancelarija za evropske integracije je čulo za bilo kakve projekte koje finansira Evropska unija i uglavnom im je bilo poznato da su davana bespovratna sredstva za inicijative u vezi sa zaštitom životne sredine, reformu zdravstva ili razvoj privatnog sektora.

Opšte uzev, čini se da je ruska pomoć Srbiji zapravo pre motivisana željom da se poboljša slika Rusije u regionu, nego da se nužno dostigne neki cilj poput vladavine prava ili privrednog razvoja (Babayan, 2015) i izgleda da taj pristup daje rezultate. Medijski izuzetno vidljive akcije, kao što su slanje aviona s ruskim oznakama da isporuče pomoć žrtvama poplava ili stvaranje „Srpsko-ruskog humanitarnog centra” u Nišu, treba da predstavljaju mahanje ruskom zastavom koje Moskvu košta veoma malo. Međutim, ta pomoć nije samo stvar odnosa s javnošću, već ima i drugu stranu; kako navode Hoxha et al. (2015:62), ruske akcije u Srbiji predstavljaju demonstraciju„meke moći pod okriljem humanitarne pomoći koja je zamaskirana da izgleda kao humanitarna pomoć, ali je zapravo vojna pomoć”. To ne znači sa ruska pomoć nije efikasna u nekim humanitarnim poduhvatima, poput čišćenja neeksplodiranih naprava ostalih posle rata između NATO pakta i Srbije 1999. godine (Moskva ponovo povećava svoj uticaj na Balkanu, 2017). Pored toga, Rusija je na medijski izuzetno vidljiv način isporučivala humanitarnu pomoć Srbiji nakon katastrofalnih poplava 2014. godine, između ostalog obezbeđivanjem aviona, osoblja i spasilačkih čamaca (Nelaeva i Semenov, 2016).

Međutim, najnovija pomoć, poput „Humanitarnog centra” u Nišu mogla bi biti i nešto više (kruže glasine da taj Centar nije ništa drugo nego loše zamaskirana vojna baza), tj. lokacija s potencijalno dvostrukom namenom koja se u slučaju potrebe može brzo promeniti. Pitanje dvostruke namene je prisutno čak i kod subjekata koji zvanično pripadaju privatnom sektoru, poput ruskog bankarskog giganta Sberbanke, koja je korišćena za pružanje pomoći, davanje zajmova i razvojne pomoći s ruskim predznakom u svim delovima Balkana naseljenim srpskim stanovništvom (uključujući Republiku Srpsku u Bosni i Hercegovini, videti Hoxha et al., 2015). Centar za evroatlantske studije u Beogradu je mapirao najmanje 109 organizacija koje su zadužene za promovisanje srpsko-ruskih odnosa, izražavajući zabrinutost da te sunarodničke organizacije ne pružaju pomoć Srbima već priliku Rusima (CEAS, 2016). Sumnje u vezi s tim su naročito izražene kad je reč o Humanitarnom centru, budući da ruska vlada zahteva da se njenom osoblju u Nišu obezbedi diplomatski imunitet, kao što ga ima osoblje NATO-a koje obučava svoje srpske kolege. Uprkos pozivima zvaničnika američke vlade i Evropske unije, to pitanje još nije rešeno već bi moglo duže vreme biti kamen spoticanja u međusobnim odnosima.


23

2.1.4 Kina Pomoć Kine Srbiji, kao i njena pomoć svim zemljama, razlikuje se od tradicionalne zvanične razvojne pomoći po tome što je gotovo u potpunosti zasnovana na koncesionalnim zajmovima ili investicionim projektima pod rukovodstvom države koji nisu izričito usmereni ka širim razvojnim ciljevima (Zhang 2016); ta mešavina zvanične i kvazizvanične pomoći se razmatra i dalje u tekstu prilikom analize direktnih stranih ulaganja, budući da ih je teško razdvojiti samo definicijom. Pored toga, za razliku od Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, Kina ne postavlja nikakve političke uslove za pružanje pomoći, makar ne u smislu kretanja ka određenom konceptu (tj. „vladavini prava”), dajući prednost davanju sredstava u obliku ulaganja u kineske interese u odnosu na podsticanje određenog ponašanja srpskih vlasti.

S obzirom na to da je kasnije došla na Balkan kad je reč ne samo o pružanju pomoći, već i o drugim oblastima (kao što ćemo videti), Kina želi da nadoknadi izgubljeno vreme i u mnogočemu ispunjava obećanja koja je Rusija dala, ali ih nije ispunila. Kineska „pomoć” Srbiji je eklektička mešavina stranih ulaganja pod rukovodstvom države i investicionih projekata visokog profila koji se finansiraju na međudržavnoj osnovi pa ju je teško razdvojiti od čistih direktnih stranih ulaganja, iako ne predstavlja baš sasvim ni zvaničnu razvojnu pomoć, s obzirom na učešće kvaziprivatnih subjekata. Shodno tome postoji određeno preklapanje ovog odeljka i kasnijeg odeljka o kineskim ulaganjima, budući da mnogi projekti o kojima se raspravlja zaista spadaju u obe kategorije.

Ono što je najvažnije jeste to da je finansiranje projekata od strane Kine, kao i ruska pomoć, okrenuto ka zajmovima više nego ka davanju bespovratnih sredstava, što znači da će Srbija crpljenje sredstava iz kineskih izvora na kraju morati da plati (na primer u slučaju unapređenja železnice, korišćenjem profita od železničkog saobraćaja). Iako su takvi zajmovi obično dugoročni i po niskim kamatnim stopama, često su sklopljeni u američkim dolarima, što podrazumeva ugrađen valutni rizik (EBRD, 2016)7. Kao što je već rečeno, to je značajno drugačiji način pružanja pomoći u odnosu na pomoć Evropske unije ili Sjedinjenih Američkih Država, koja se uglavnom sastoji od bespovratnih sredstava, a koja se često pruža putem civilnog društva i vodi računa o širim razvojnim ciljevima ili uslovima.

Glavni kineski interes u Srbiji i na Balkanu uopšte jeste da postane centar energije i infrastrukture, pri čemu kineska vlada očekuje od Srbije da postane „ključno čvorište za vazdušni, železnički i vodni saobraćaj” kao deo inicijative „Jedan pojas, jedan put (JPJP)” (Stanzel et al., 2016). Vraćajući se temi međunarodnih razvojnih pozajmica koje su napuštene kasnih 60-ih godina prošlog veka, Kina u inicijativi JPJP naglasak stavlja na infrastrukturne projekte visokog profila koji su u nekim slučajevima veoma skupi, nadajući se širenju svoje „meke moći”, istovremeno smanjujući troškove transporta kineske robe do udaljenih tržišta. Taj naglasak na skupoj infrastrukturi se video i u kineskom pristupu Srbiji, u projektima poput Pupinovog mosta, najveće kineske investicije u Evropi (most je završen 2014). Očekuje se sprovođenje još projekata, uključujući i izgradnju brze pruge Beograd-Budimpešta koja kasni, ali je i dalje u planu, a koja predstavlja projekat za koji se predviđa da će koštati 1,1 milijardu evra, što je gotovo trećina planiranih kineskih ulaganja u Srbiju od 3 milijarde (Teokarević, 2016). Pored toga, Kinezi su obećali i modernizaciju postojeće infrastrukture kako bi bio izgrađen Koridor XI koji će se pružati od Rumunije do Crne Gore, projekat čija je planirana cena gotovo 900 miliona evra (EBRD, 2016). Učešće Kine u ovom projektu je postalo značajno krajem 2017. godine, kad je kineska kompanija Shandong Hi-Speed Group (SDHS) angažovana za izgradnju deonica autoputa Obrenovac-Ub i Lajkovac-Ljig, finansiranih sa 296,5 miliona evra kredita dobijenog od kineske Eksport-import banke (Kineska kompanija SDHS završava dve deonice Koridora XI u Srbiji do kraja 2017. godine, 2017).

Pored tradicionalnih infrastrukturnih projekata u oblasti saobraćaja, kineska vlada je aktivna i u državnim ulaganjima na koncesionalnoj osnovi u energetskom sektoru u Srbiji. Srpski parlament je 2015. ratifikovao

7 EBRD navodi i to da u procesu izgradnje infrastrukture retko dolazi do efekta prelivanja, pošto kineska preduzeća dovode svoje radnike i retko kad ostavljaju trag na okolna područja.


24

sporazum s Kinom za izgradnju još jednog bloka u termoelektrani Kostolac blizu Beograda, primivši zajam od kineske Eksport-import banke u iznosu od 608 miliona američkih dolara (ukupna vrednost projekta je oko 715 miliona dolara). Iako je to način da se poveća proizvodnja energije, proces odobravanja kineskog zajma naišao je na osudu Evropske komisije, kao i činjenica da finansiranje te elektrane krši pravila Evropske zajednice o državnoj pomoći (Zuvela, 2017). Kina je takođe pokazala interesovanje za dodatne energetske sporazume u Srbiji koji bi bili dodatak njihovim drugim poslovima u regionu (uključujući termoelektranu Stanari u Bosni), istovremeno se nadajući da će popuniti prazninu koju je ostavila Rusija kada je otkazala projekat Južni tok (videti ispod).

Posmatrano iz kineske perspektive, a naročito u okviru kineske pomoći širom Balkana, Srbija je samo jedan od igrača u većoj želji da se region ekonomski integriše u korist Kine; konkretno,

Modernizacija saobraćajne mreže u Evropi omogućava proizvodima proizvedenim u Kini da ostanu konkurentni na svetskom tržištu uprkos jačanju juana i rastućim troškovima proizvodnje u Kini. Ona takođe u određenoj meri oslobađa Kinu od prekomernog industrijskog kapaciteta, što je bilo posebno izraženo nastankom svetske finansijske krize i nedavnim restrukturiranjem i usporavanjem rasta kineske privrede. Podržava državni sektor – barem preduzeća uključena u date projekte – da otvara nova tržišta i povećava profit, istovremeno napredujući u smislu novih tehnologija i standarda koje razvijaju učestvujući i takmičeći se na svetskom tržištu (Pavlićević, 2015).

Sa tačke gledišta Srbije, moguće je da su motivi Kine manje važni nego što je to slučaj s Evropskom unijom, Sjedinjenim Američkim Državama i Rusijom, uglavnom zbog gorepomenutog neuslovljavanja. Ono što je još važnije, pokazalo se da Srbija nije u stanju da finansira velike infrastrukturne projekte, a drugi donatori oklevaju da izdvoje tako velike sume novca. Međutim, kao i kod sve državne infrastrukture, postoji stvarna mogućnost da infrastruktura koju Srbija dobije ne bude ono što je Srbiji potrebno: vrednost uspostavljanja brze železničke linije između Mađarske i Srbije nije tako očigledna kao termoelektrana Kostolac. Konačno, kako je ranije navedeno, finansijska sredstva iz Kine dolaze u obliku zajmova, što podrazumeva valutni rizik i otplatu (obično nema koncesionalnog finansiranja). U tom slučaju će Srbija možda morati ponovo da nauči da ništa nije besplatno.

2.2 Trgovina Nakon dugog perioda međunarodne izolacije, Srbija je ponovo počela da se integriše u svetsku privredu 2000. kada je sprovela niz reformi s ciljem izjednačavanja deviznih kurseva i otklanjanja birokratskih i administrativnih prepreka za trgovinu (Kathuria, 2008). Rezultati te politike su sada očigledni, pošto je ukupna trgovinska razmena Srbije porasla sa beznačajnih 24,2% BDP-a u 2000. godini (prema navodima Svetske banke) na 109% u 2016godine, što je poslednja godina za koju su podaci dostupni. Istovremeno s deregulacijom u zemlji, Srbija je podnela zahtev za prijem u Svetku trgovinsku organizaciju (WTO) i nadala se da će biti primljena 2013, međutim postupak nastavlja da se odugovlači (najnovija sporna pitanja su zakoni Srbije protiv genetski modifikovanih organizama ili GMO-a).

Paralelno s ovim multilateralnim pristupom, Srbija je sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Evropskom unijom, Rusijom, Evropskim udruženjem slobodne trgovine (EFTA), Turskom i Centralnoevropskim udruženjem slobodne trgovine (CEFTA)) zaključila i određeni broj sporazuma i ugovora o slobodnoj trgovini, uvodeći bescarinske režime na veliki broj proizvoda. Učinak trgovinske razmene Srbije u budućnosti biće umanjen u zavisnosti od strateških prioriteta srpske vlade i ponekad komplikovanog lavirinta sporazuma i preklapajućih sporazuma o preferencijalnoj trgovini koje je Srbija sklapala, ali, kako je prikazano na Slici 4, izgleda da se sve više okreće ka Evropi. Naime, čak i potezi Srbije da uspostavi veze u svom bliskom okruženju imaju evropski prizvuk: formiranje regionalnog ekonomskog područja Zapadnog Balkana (REP), što je dopuna sporazuma CEFTA sklopljenog na samitu u Trstu 12. jula 2017godine, dobilo je podršku Evropske unije i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) kao način da se


25

smanje carinske tarife i poboljša investiciona klima u regionu. U praksi, kao i u teoriji, Srbija će i dalje biti vezana za Evropu više nego za bilo kog drugog partnera.

Slika 4: Vrednost trgovinske razmene s Kinom, Rusijom, SAD-om i EU, 2012-2016.

Izvor: UN Comtrade, obračun autora na osnovu podataka iz Harmonizovanog sistema (HS). Podaci za 2016. su dostupni samo za 27 država članica EU (bez Hrvatske) i izvedeni su na osnovu podataka po mesecima.

2.2.1 EU Srbija je i dalje siromašnija od najsiromašnijih država članica Evropske unije: s BDP-om po glavi stanovnika koji iznosi 5.661 američkih dolara (prema kursu dolara za 2010. godinu), Srbija je daleko ispod Bugarske (7.612 USD), Rumunije (9.530 USD) ili Hrvatske (13.807 USD)8. Iako ima veći broj stanovnika od Hrvatske, a gotovo isti kao Bugarska, mnogo zaostaje za Rumunijom, da ne spominjemo druge države članice Evropske unije u centralnoj i istočnoj Evropi, što znači da ima relativno malo unutrašnje tržište. Najzad, rast njenog BDP-a tokom protekle decenije je bio u relativnoj stagnaciji, ali je donekle počeo da raste 2016. godine (po stopi od 2,8% prema navodima Svetske banke). Svi ti faktori doprinose tome da je mogućnost da Srbija postane veliki trgovinski partner Evropske unije mala.

Uprkos tome, unapređenje trgovinskih odnosa s Evropskom unijom je ključni rezultat tekućih pregovora Srbije kao zemlje kandidata, budući da trgovinska razmena (a naročito izvoz) beleži značajan rast od stupanja na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2013. Čak i bez procesa pridruživanja, verovatno zbog geografske blizine Srbije i njene uloge kao kanala putem kog roba iz Turske dolazi u Evropsku uniju, najveći deo trgovinske razmene Srbije je u proteklih dvanaest godina bio s Evropskom unijom. Od 2005godine, 60% (vrednosti) izvezene robe otišlo je za Evropsku uniju (uz skok na 65% 2014godine, kada

8 Brojčani podaci su preuzeti iz baze podataka o indikatorima svetskog razvoja Svetske banke. Dostupno na http://data.worldbank.org/data-catalog/world-development-indicators Pristupljeno 19. marta 2017.

0,00

2000,00

4000,00

6000,00

8000,00

10000,00

12000,00

14000,00

16000,00

Chin

a

Russ

ian

Fede

ratio

n

USA

EU-2

8

Chin

a

Russ

ian

Fede

ratio

n

USA

EU-2

8

Chin

a

Russ

ian

Fede

ratio

n

USA

EU-2

8

Chin

a

Russ

ian

Fede

ratio

n

USA

EU-2

8

Chin

a

Russ

ian

Fede

ratio

n

USA

EU-2

7

2012 2013 2014 2015 2016

Mill

ions

Serbian trade patterns

Exports (US$) Imports (US$)

http://data.worldbank.org/data-catalog/world-development-indicators


26

je na snagu stupio Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), dok je uvoz iz Evropske unije u konstantnom rasponu od 55 do 59% ukupnog uvoza (Slika 5).

Slika 5: Trgovinska razmena između Srbije i EU, izražena prema vrednosti i kao % ukupne trgovinske razmene

Izvor: Obračuni autora izvršeni na osnovu podataka agencije Eurostat.

Za razliku od trgovinske razmene Srbije s Rusijom i Kinom (opisane ispod), trgovinska razmena s Evropskom unijom obuhvata mnogo raznovrsnije proizvode, pri čemu je najveći izvoz mašina i transportne opreme (36,6% celokupne trgovinske razmene s Evropskom unijom u 2016), ali tu je i razna proizvedena roba (13,9%), kao i hrana, piće i duvan (13,5% u 2016, što je pad u odnosu na 19,8% u 2012). Uvoz takođe obuhvata nekoliko kategorija proizvoda, pri čemu Srbija iz Evropske unije uglavnom uvozi mašine i transportnu opremu (približno 30% celokupnog uvoza u 2016), hemikalije i povezane proizvode (20,6%), kao i hranu, pića i duvan (9%).

Možda najveći uspeh trgovinske politike Evropske unije u Srbiji predstavlja konsolidacija reformi Srbije u vezi s liberalizacijom trgovine koje su izvršene početkom 2000-ih i koje su dovele do toga da je danas trgovinska razmena mnogo veća (kako je prikazano na Slici 5). Dinamika sprovođenja tih reformi nije se pojačala samo zbog početka pristupanja Evropskoj uniji (i unutrašnja politika je odigrala određenu ulogu u tome), ali su perspektiva pristupanja Evropskoj uniji i zahtevi u vezi s tim odigrali značajnu ulogu u tome da liberalizacija ostane na pravom putu (Baccini i Urpelainen, 2014). Naime, Evropska unija i dalje na raspolaganju ima mnogo „šargarepe” u oblasti Sporazuma o pridruživanju kojom će podsticati napredovanje tih trgovinskih reformi, uključujući bezvizni režim, podsticaj koji je dao dobre rezultate odmah nakon potpisivanja Ugovora (Trauner, 2009). Međutim, u narednim godinama mogu se javiti dodatne prepreke u pogledu unapređenja trgovinskih odnosa, u šta spada neverovatno spor proces pridruživanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Možda još veći problem koji se nameće jeste problem koji je zajednički mnogim istočnim susedima, naime reč je o standardima kvaliteta: srpski poljoprivredni proizvođači takođe imaju poteškoće da ispune standarde i regulatorne zahteve koje nameće Evropska unija, čime se smanjuje obim trgovinske razmene koji bi mogli da imaju sa državama članicama Evropske unije. Iako se očekivalo da će srpski proizvođači podići nivo kvaliteta i svesti o zahtevima Evropske unije

50,00%

52,00%

54,00%

56,00%

58,00%

60,00%

62,00%

64,00%

66,00%

68,00%

70,00%

0

1.000

2.000

3.000

4.000

5.000

6.000

7.000

8.000

9.000

10.000

2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

As %

of a

ll tr

ade

Mill

ions

of E

uro

Export value Import value Exports as % of all trade Imports as % of all trade


27

kroz izloženost tržištu Evropske unije (van Berkum i Bogdanov, 2012), očigledno je da je potrebna ciljana pomoć kako bi se unapredila infrastruktura kvaliteta (Šmigić et al., 2015), kao i poslovni procesi (Đekić et al., 2014).

2.2.2 Sjedinjene Američke Države Drugi partner u trgovinskoj razmeni koji će ovde biti razmotren jeste zemlja s kojom Srbija ima najlošije trgovinske odnose, što zbog geografskih i istorijskih faktora, što zbog tržišnih razlika (naročito u pogledu veličine). Trgovinska razmena sa SAD-om je prekinuta 90-ih godina prošlog veka usled sankcija uvedenih radi borbe protiv Miloševićevog režima i njegovog učešća u ratu u Bosni i Hercegovini (ukinute su 1996), kao i sankcija koje su ponovo uvedene kao deo aktivnosti protiv Srbije koje je NATO sproveo 1999. Formalni trgovinski odnosi su u potpunosti ponovo uspostavljeni tek 2003. kada je SAD izvršio izmene ugovora s (tadašnjom) Srbijom i Crnom Gorom dajući joj status povlašćene nacije, uz dalje uključivanje u svoj Generalni sistem preferencija (GSP) 2005. Bez obzira na nepostojanje bilo kakvog formalnog trgovinskog sporazuma, trgovinska razmena po osnovu Generalnog sistema preferencija omogućava da približno 4.650 srpskih proizvoda uđe u SAD bez carina9.

Slika 6: Trgovinska razmena Srbije sa SAD-om (vrednost), 2005-2016.

Izvor: UN Comtrade, obračuni autora.

U celini uzev, Srbija je jedan od najmanjih trgovinskih partnera Sjedinjenih Američkih Država, zauzevši 115. mesto (prema vrednosti) od 235 s kojima je SAD trgovao u 2016, iza Reuniona, Bocvane i Azerbejdžana, a samo tik ispred Mjanmara i Libije (Slika 6 prikazuje obim trgovinskih veza između Srbije i SAD-a). Trgovinska razmena između dveju zemalja je isto tako visoko koncentrisana, barem kad je reč o izvozu iz Srbije. Prema navodima Tehnološkog instituta u Masačusetsu pod nazivom „Opservatorija ekonomske složenosti” (MIT OEC, projekat koji analizira diversifikaciju privrede neke nacije), izvoz iz Srbije se u najvećoj meri sastoji od automobila (48% u 2015), kao i motora i delova motora (dodatnih 14,4% izvoza u SAD). S druge strane, izvoz SAD-a u Srbiju je mnogo raznovrsniji, pri čemu medicinska oprema (naročito ortopedska pomagala, medicinski instrumenti i uređaji za hemijsku analizu) čini najveću kategoriju izvoza iz SAD-a (13,4% u 2014). Od 2010. trgovinski balans je konstantno u korist Srbije, i u 2016. SAD je uvezao robu čija je vrednost za

9 Zasnovano na informacijama Razvojne agencije Srbije (RAS, http://ras.gov.rs/export-promotion/free-trade-agreements) i baze podataka američke Komisije za međunarodnu trgovinu (USITC) o carinskim tarifama (https://dataweb.usitc.gov/scripts/tariff_current.asp). Pristupljeno 19. marta 2017.

0,00

100,00

200,00

300,00

400,00

500,00

600,00

2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

Mill

ions

of U

S$

Exports (US$) Imports (US$)

http://ras.gov.rs/export-promotion/free-trade-agreements

https://dataweb.usitc.gov/scripts/tariff_current.asp


28

165,7 miliona dolara veća od vrednosti robe izvezene u Srbiju (prema podacima američkog biroa za statistiku).

Gledajući u budućnost, malo je verovatno da će čak i veliki pomaci ka liberalizaciji na srpskom tržištu, uključujući pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, dovesti do većeg obima trgovinske razmene sa Sjedinjenim Američkim Državama, uglavnom zbog nejednake veličine tržišta i velike udaljenosti. Bjelić i Mitrović (2012) koristeći uvećan gravitacioni model pokazuju da na trgovinske tokove Srbije utiču relativno obilje, udaljenost, kao i režimi preferencijalnog tretmana, što znači da će dalje kretanje Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji sprečiti da trgovina krene ka SAD-u, čak i pod neverovatno povoljnim okolnostima.

2.2.3 Rusija Uprkos postojanju kulturnih veza s Rusijom, trgovinski odnosi između Srbije i Ruske Federacije su istorijski gledano mnogo slabiji, i to zbog geografskih aspekata, troškova transporta, male veličine ruske privrede i nedostatka diversifikacije uvoza iz Rusije. Iako je ukupno gledano Rusija drugi po veličini trgovinski partner Srbije (druga po vrednosti uvoza iz Rusije, a treća po vrednosti izvoza), od ukupne trgovine Srbije u 2016, svega 6,76% je bilo s Rusijom (prema podacima baze podataka UN Comtrade), što je neznatno više u odnosu na 5% s Bosnom i Hercegovinom. Međutim, postoji definitivan trend rasta izvoza Srbije u Rusiju, čija je vrednost porasla za 352,7% od 2005. do 2016 (od zaista niske početne tačke), iako je uvoz iz Rusije stagnirao, a trgovina u oblasti energetike čak zabeležila i oštar pad (Slika 7).

Ovaj trend povećanja izvoza prema istoku će se možda nastaviti, budući da je srpska vlada 2016. započela formalne pregovore s Evroazijskom ekonomskom zajednicom (EAEZ) koju predvodi Rusija o sklapanju Sporazuma o slobodnoj trgovini (FTA). Takav sporazum bi predstavljao dopunu ugovora o slobodnoj trgovini potpisanog 2000. između Beograda i Moskve, a koji bi omogućio Rusiji i drugim zemljama članicama Evroazijske ekonomske zajednice lakši pristup tržištima na Balkanu. Međutim, kad je reč o Srbiji, pozitivni efekti Sporazuma o slobodnoj trgovini su mnogo neizvesniji: Kazahstan je jedina druga članica Evroazijske ekonomske zajednice s kojom Srbija ima trgovinske odnose (10. zemlja po uvozu iz Srbije, s beznačajnih 0,9% ukupnog uvoza), pa nije jasno kakve će koristi doneti proširenje trgovine s Belorusijom, Jermenijom i Kirgistanom. Ne samo to, zaključivanje Sporazuma o slobodnoj trgovini s Evroazijskom ekonomskom zajednicom može imati dalekosežne posledice po Srbiju u smislu njenih obaveza prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom unijom, s obzirom na sukob između ta dva bloka u vezi sa spoljnim carinskim tarifama i primenom pravila o poreklu robe10.

10 Ono što je donekle zabrinjavajuće u vezi s odnosima Evropske unije i Srbije jeste to što su organi Evropske unije imali malo toga da kažu u vezi s tim razvojem događaja, ponašajući se neorganizovano i nedosledno (Duchâtel et al., 2016). Srbiju tokom procesa stabilizacije i pridruživanja treba podsetiti na njene trgovinske obaveze i na koji način one mogu biti u sukobu s bilo kakvim okretanjem ka Evroazijskoj ekonomskoj zajednici.


29

Slika 7: Trgovinska razmena između Srbije i Rusije, 2005-2016.


U stvarnosti, čini se da Sporazum o slobodnoj trgovini s Evroazijskom ekonomskom zajednicom počiva na jednoj industriji u Srbiji, automobilskoj industriji, a naročito na jednom igraču, Fiatu, i njegovoj želji da uđe na evroazijsko tržište. Fiat je dugo prisutan u Srbiji, udruživši se 1954. s proizvođačem automobila Zastava kako bi proizveo Fiat 600s u Zastavinoj fabrici (Upchurch i Marinković, 2011). Sporazum o slobodnoj trgovini bi omogućio Fiatu da prevaziđe zastoj u izvozu u Rusiju tako što bi u Kragujevcu proizvodio automobile isključivo za izvoz u Evroazijsku ekonomsku zajednicu i dobio ulaz na tržište Jermenije i Kazahstana. Ali čak bi i ta povlastica bila skupo plaćena, pošto pregovarači Evroazijske ekonomske zajednice insistiraju na uzajamnim kvotama u vezi s ruskim proizvođačem automobila Ladom, što bi značilo da bi za svaki Fiat izvezen u Evroazijsku ekonomsku zajednicu morala biti uvezena jedna Lada. Van okvira automobilskog sektora, zemlje Evroazijske ekonomske zajednice, a naročito Rusija, nepopustljive su po pitanju ograničenja opsega primene Sporazuma o slobodnoj trgovini. Srpski ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić u jednom intervjuu za radio B92 u junu 2016. izjavio je da je Rusija uništila svaku nadu za povlašćeni tretman šećera, cigareta ili vina iz Srbije, pošto želi da „zaštiti sopstvenu proizvodnju” (Beograd očekuje sporazum o slobodnoj trgovini s Evroazijskom unijom 2016). Dok postojeći bilateralni Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije obuhvata 99% bilateralne trgovine (Torralba, 2015), moguće je da prošireni sporazum s Evroazijskom ekonomskom zajednicom neće doprineti liberalizaciji, već da će je na neke načine i ograničiti.

Zaista, ključno pitanje u trgovini između Rusije (EAEZ) i Srbije jeste pitanje energije, pošto je to sektor u kom već postoji bliska saradnja i sporazumi koji su izvan formalnih trgovinskih sporazuma i koji dominira trgovinskim odnosom ovih dveju zemalja (Slika 2). Srbija se kao i u svojim odnosima s Evropskom unijom, u velikoj meri oslanja na uvoz energije iz Rusije i Kazahstana: prema projektu MIT OEC, Srbija ne samo da najviše uvozi naftu (kako sirovu, tako i prerađenu), već je 81% uvezene sirove nafte u 2014. došlo iz Rusije (a još 16% iz Kazahstana), a i 19% prerađene nafte takođe je uvezeno iz Rusije. Kada se tome doda uvoz prirodnog gasa (od kog 78% dolazi iz Rusije i koji, uprkos percepciji prijateljstva, Srbija plaća po najvećoj ceni u odnosu na sve druge kupce), sirovine čine 12,8% ukupnog uvoza u Srbiju (i time zemlje članice Evroazijske ekonomske zajednice čine 9% ukupnog uvoza Srbije samo na osnovu svog učinka u energetskom sektoru). Isto tako, energija je glavna komponenta ulaganja u Srbiju, vezujući Rusiju i Srbiju na način na koji to druga roba ne čini.

-

500.000.000,00

1.000.000.000,00

1.500.000.000,00

2.000.000.000,00

2.500.000.000,00

3.000.000.000,00

3.500.000.000,00

4.000.000.000,00

2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

Valu

e of

Tra

de, C

urre

nt U

S$

Exports to Russia Imports from Russia Imports of energy


30

2.2.4 Kina Trgovinski odnosi između Srbije i Kine su sve bolji, iako se čini da se kreću u samo jednom smeru i da ih koči nepostojanje bilo kakve pravne osnove (tj. trenutno nema sporazuma ili dogovora o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine). Vrednost uvezene kineske robe u Srbiju (uglavnom računara, opreme za emitovanje, poliacetala i sirovog aluminijuma) značajno je veća od izvoza srpske robe u Kinu, pri čemu podaci iz 2016. pokazuju da Srbija iz Kine uvozi 63 puta više robe (po vrednosti) nego što u nju izvozi11. Ovaj disbalans donekle prikriva činjenicu da Srbija povećava svoju trgovinsku razmenu s Kinom (Slika 8), jer, iako se vrednost robe uvezene iz Kine povećala više od tri puta od 2005. do 2016 (poslednja godina za koju su podaci dostupni), izvoz iz Srbije je za isto to vreme porastao gotovo jedanaest puta. Međutim, izvoz iz Srbije je u najvećoj meri u vidu robe, uključujući gvožđe i olovnu rudu (46% izvoza 2016), kao i obrađenog i neobrađenog drveta (dodatnih 10,1% izvoza). Ukupno gledano, Kina se nalazi na četvrtom mestu po ukupnoj vrednosti trgovine sa Srbijom u 2016. sa 4,8%, tik iza Bosne, a znatno ispred Turske, koja je sledeća na listi (sa 2,7%)12.

Kao i u svojim odnosima s Rusijom, srpska vlada pokušava da se strateški pozicionira naspram Kine kako bi igrala ulogu tranzitne države, i to ne za naftu i gas, već za kinesku robu. Kako Ramani (2016) ispravno primećuje, politika vlade Srbije prema Kini od uspostavljanja Strateškog partnerstva 2009. jeste da Srbija postane „stožer u trgovačkoj mreži koja transportuje kineske proizvode od Pireja u Grčkoj do centralne Evrope”. U tu svrhu su krajem 2016. uspostavljene veze između Privredne komore Beograda i Biroa za promociju investicija Pekinga, 2015. je formirana „Asocijacija kineskih privrednika”, a razgovara se i o dve zone slobodne trgovine (u Obrenovcu i Paliluli) kojima bi se privukle kineske kompanije (Saradnja Beograda i Pekinga: kineski preduzetnici zainteresovani za PKB 2016). Kad je reč o kineskoj strani, mreža trgovinskih sporazuma Srbije se takođe dobro uklapa s kineskom inicijativom „Jedan pojas, jedan put”, a Peking je preuzeo korake za potpisivanje sporazuma visokog profila sa Beogradom; međutim, realno posmatrano, veći naglasak je na ulaganjima (videti ispod) i kvazizvaničnoj pomoći (videti iznad) nego na trgovini.

Slika 8: Vrednost trgovinske razmene između Srbije i Kine, 2005-2016


11 Zasnovano na podacima iz baze podataka UN Comtrade. 12 Zasnovano na podacima agencije Eurostat.

-

10.000.000,00

20.000.000,00

30.000.000,00

40.000.000,00

50.000.000,00

60.000.000,00

70.000.000,00

80.000.000,00

90.000.000,00

100.000.000,00

-

200.000.000,00

400.000.000,00

600.000.000,00

800.000.000,00

1.000.000.000,00

1.200.000.000,00

1.400.000.000,00

1.600.000.000,00

1.800.000.000,00

2.000.000.000,00

2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

Curr

ent U

SD

Curr

ent U

SD

Imports (lhs) Exports (rhs)


31

Poslednja zanimljiva oblast u kojoj je Kina aktivna u Srbiji obuhvata ne samo slobodno kretanje robe preko granica, već i ljudi. U oktobru 2016. Srbija je dala predlog da se između ove dve zemlje ukinu vize za kratkoročni boravak (kraći od 30 dana), što je prvi korak (koji je Kina odobrila u novembru, a koji je stupio na snagu u januaru 2017) koji bi mogao dovesti do veće liberalizacije viznog režima između dve zemlje u budućnosti (Pantović, 2016). Iako su trenutno male šanse da ta liberalizacija dovede do priliva kineskih radnika u Srbiju (ili obrnuto, s obzirom na to da je 2015. izdato svega 7000 viza za srpske državljane), slabljenje takvih ograničenja moglo bi povećati broj turista iz Kine na Balkanu. To je prvi put da Kina sklapa takav ugovor u Evropi, što ističe značaj koji Kina daje Srbiji kao kapiji za prolaz kineske robe i usluga.

2.3 Direktna strana ulaganja Za razliku od trgovine, koja se suočava sa sopstvenim preprekama i determinantama, ulaganja su oblast u kojoj se četiri sile mnogo aktivnije takmiče za uticaj u Srbiji (Slika 9). S prilivom direktnih stranih ulaganja od približno 2 milijarde američkih dolara u 2015. i sličnog iznosa od 2,059 milijardi dolara u 2016, investiciona aktivnost u Srbiji je u porastu, iako nije ni blizu vrhunca koji je imala pre krize, u 2006, pa čak i u 2011 (videti Sliku 10)13. Direktna strana ulaganja nastavljaju da igraju važnu ulogu u obezbeđivanju kapitala za srpska preduzeća, s obzirom na to da direktna strana ulaganja u zemlji čine u proseku 27,1% bruto investicija u stalni kapital (GFCF) od 1997. godine (a 35,2% GFCF-a od 2005. do 2015). Slično tome, u zemlji se od 2005. pokreće u proseku 87 grinfild investicija godišnje (najviše ih je bilo 2013. godine, 132), što čini prosečnu najavljenu vrednost od 3,9 milijardi dolara, a uz mnogo skromniji broj udruživanja i akvizicija (M&A), uključujući tu i devet takvih transakcija u 2015. Međutim, kao što će se videti dalje u tekstu, najveća ulaganja u srpsku privredu dolaze upravo putem udruživanja i akvizicija, dok su grinfild investicije po svojoj prirodi uglavnom manje. Najzad, u skladu sa svojom veličinom, spoljna direktna strana ulaganja Srbije su gotovo sedam puta manja od njenih unutrašnjih ulaganja i uglavnom su usmerena ka najbližim susedima – na primer, Crna Gora i Bosna su bile dve najveće destinacije srpskih investitora u 2015, dok su glavni korisnici direktnih stranih ulaganja iz Srbije u Evropskoj uniji zemlje koje su geografski blizu (Slovenija, Rumunija i Hrvatska).

Slika 9: Relativni doprinos svake sile direktnim stranim ulaganjima u Srbiju

Izvor: Narodna banka Srbije, obračuni autorovi.

13 Talas ulaganja 2006. je nastao uglavnom zbog toga što je norveška kompanija Telenor kupila operatera mobilne telefonije „Mobtel” za 1,513 milijardi evra.

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

100

2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

% o

f all

FDI i

n Se

rbia

EU-28 US Russia China


32

Slika 10: Ukupni neto prilivi direktnih stranih ulaganja u Srbiju kao % bruto investicija u stalni kapital, 1997-2016.

Izvor: UNCTAD, Izveštaj o investicijama u svetu 2017, autorovi obračuni.

2.3.1 EU Kao što je slučaj i s trgovinom, Evropska unija je najveći pojedinačni investitor srpske privrede, vršeći približno 80% svih direktnih stranih ulaganja u zemlju u 2016. i oko 85% direktnih stranih ulaganja u prvoj polovini 2017 (prema podacima Narodne banke Srbije) (Narodna banka Srbije, 2017). Rani empirijski radovi su pokazali da je prisustvo Evropske unije u Srbiji u svojstvu investitora značajno potpomognuto tekućim razgovorima o pristupanju, pri čemu je sam početak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (koji je konačno potpisan 2008) privukao značajna direktna strana ulaganja u zemlju (Kersan-Škabić i Orlić, 2007). Kako se proces pridruživanja nastavio, a u kombinaciji sa tekućim privrednim reformama u Srbiji, Evropska unija je postala važniji igrač u zemlji u smislu direktnih stranih ulaganja, budući da je deset od dvanaest najvećih direktnih stranih ulaganja u zemlju od 2000. do 2001. došlo iz država članica Evropske unije (Milenković i Milenković, 2012). Estrin i Uvalić (2014) su pokazali da proces pridruživanja sam po sebi igra značajnu ulogu u povećanju direktnih stranih ulaganja čak i nakon 2008, možda zbog samog broja bilateralnih sporazuma o ulaganju (BSU) zaključenih s državama članicama Evropske unije; od 48 Bilateralnih sporazuma o ulaganju koje Srbija ima, a koji su i potpisani i stupili na snagu, 21 je sklopljen s državama članicama Evropske unije (dok je Bilateralni sporazum o ulaganju s Italijom potpisan, ali još nije stupio na snagu).

Najveća privatna ulaganja iz Evropske unije u Srbiji u protekloj deceniji bila su iz samo dve države članice, Holandije i Austrije, koje su zajedno činile 34% svih direktnih stranih ulaganja u Srbiji u 2015, a 26% direktnih stranih ulaganja u 2016.14. Zapravo, prva zemlja izvan Evrope koja je dospela na listu investitora u Srbiji 2016. godine bio je Hong Kong (koji je zauzeo šesto mesto, iza Austrije i Nemačke s investicijama vrednim 122 miliona evra). Kako je napomenuto iznad, najveća direktna strana ulaganja Evropske unije u Srbiji, kao što je slučaj i s većinom zemalja Jugoistočne Evrope (a za razliku od Centralne Evrope) čine udruživanja i akvizicije, a ne grinfild investicije, budući da većinu velikih ulaganja predstavljaju akvizicije u bankarskom i sektoru telekomunikacija. Kad je reč o razlozima za direktna strana ulaganja u Srbiji,

14 Luksemburg je zauzeo drugo mesto 2016. sa 232,9 miliona evra. Kada se on doda, te tri zemlje čine 38% svih direktnih stranih ulaganja u Srbiji 2016.

0,0%

10,0%

20,0%

30,0%

40,0%

50,0%

60,0%

70,0%

-

500,0

1.000,0

1.500,0

2.000,0

2.500,0

3.000,0

3.500,0

4.000,0

4.500,0

5.000,0

Perc

ent o

f gro

ss fi

xed

capi

tal f

orm

atio

n

Mill

ions

of U

S$

FDI inflows as % of GFCF Net FDI Flows


33

kompanije iz Evropske unije su u istraživanjima izjavile su da ekonomije razmere, jeftina, a kvalifikovana radna snaga, mogućnosti za rast, kao i geografska blizina sve predstavljaju privlačne aspekte, barem za sektor proizvodnje (Bitzenis i Žugić, 2014). S obzirom na to da se nijedan od tih atributa nije promenio u poslednje dve i po godine, a pošto to istraživanje nije bilo dostupno prilikom izrade ove studije, može se sa sigurnošću pretpostaviti da te karakteristike srpske privrede i dalje privlače investitore iz Evropske unije.

Kao što je takođe navedeno iznad, spoljna direktna strana ulaganja Srbije u Evropskoj uniji su izuzetno mala, a pri tom su i koncentrisana na članice Evropske unije koje su joj najbliže, pri čemu Slovenija (16,4 miliona evra) zauzima drugo mesto kao odredište za direktna strana ulaganja u prvoj polovini 2017 (iza Bosne, ali ispred Crne Gore), a Rumunija četvrto (4,5 miliona evra). Spoljna direktna strana ulaganja Srbije uglavnom ostaju u regionu i pokreću ih kulturni afiniteti, geografska blizina ili, u slučaju Kipra i Švajcarske, finansijske usluge više nego status članice Evropske unije.

2.3.2 Sjedinjene Američke Države Slično motivacionim faktorima zbog kojih su trgovinski odnosi između SAD-a i Srbije slabi (uključujući udaljenost i relativno malo tržište), i ulaganja SAD-a u Srbiji su takođe na mnogo nižem nivou u odnosu na druge zemlje u grupi četiri velike sile (Slika 11, pri čemu, za razliku od drugih zemalja razmatranih ovde, SAD nema nikakav bilateralni sporazum o ulaganju sa Srbijom). Investicije iz SAD-a - prema metodologiji koju koristi Narodna banka Srbija – iznosile su 38 miliona evra u 2015, što je tek 15. mesto na listi investitora u Srbiji (a iza zemalja kao što su Crna Gora i Hong Kong)15. Kad je reč o trendovima, značaj SAD-a kao investitora opada i on pada sa 7. mesta 2010 (59,9 miliona evra), a daleko ispod svog vrhunca 2003, kad je američka kompanija US Steel kupila SARTID (srpskog proizvođača čelika); taj ugovor je bila 9. po veličini investicija u istoriji Srbije i iznosila je približno 280 miliona evra (Milenković i Milenković, 2012), a američki Stejt department procenjuje da je kao rezultat toga zaposleno 5.000 srpskih radnika (Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji (b)). Iste te godine, kompanija Philip Morris International (PMI) je u postupku privatizacije kupila najveću srpsku fabriku duvana, Duvansku industriju Niš (DIN), s početnim ulaganjem od 387 miliona evra (i dodatnih 250 miliona evra u godinama nakon toga). Za razliku od kompanija Evropske unije, američka preduzeća su za Srbiju zainteresovana prvenstveno radi ulaska na tržište u strateškim industrijama (poput gorepomenute industrije duvana i čelika), a manje su zainteresovana za iskorištavanje prednosti manjih troškova (Centar Wilson, 2004).

Slika 11: Ulaganje SAD-a u Srbiji i ulaganje Srbije u SAD-u, 2009-2016.

15 Izvor podataka o direktnim stranim ulaganjima je važan zbog toga što NBS sva direktna strana ulaganja navodi prema poslednjoj zemlji iz koje su došla pri ulasku u Srbiju, ne navodeći eventualne posrednike. Na primer, ako neko američko preduzeće usmerava novac kroz svoju podružnicu u Holandiji kako bi investiralo u Srbiju, NBS bi prikazala taj priliv kao sredstva koja potiču iz Holandije, a ne SAD-a. To objašnjava nepodudarnosti u nekim iznosima u vezi s obimom ulaganja između NBS i američkih organa.

-1,00 -1,00

0,00 0,00

-2,00

0,00 2,00 4,00

141,00

108,00 110,00 112,00125,00

210,00 209,00 209,00

-20,00

0,00

20,00

40,00

60,00

80,00

100,00

0,00

50,00

100,00

150,00

200,00

250,00

2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

Mill

ions

of U

SD

Mill

ions

of U

SD

Serbian FDI to the US (rhs) US FDI to Serbia (lhs)


34

Izvor: Američki Zavod za ekonomske analize, najnoviji dostupni podaci. Videti fusnotu 17 u vezi s nepodudarnostima između SAD-a i Srbije u vezi s podacima o ulaganjima.

Izvestan broj sporova komplikuje odnose između SAD-a i Srbije kad je reč o ulaganjima, uključujući odluku Međunarodne trgovinske komore (ICC) iz aprila 2007. na štetu srpske vlade, a u korist (anonimnog) američkog investitora. Budući da je Srbija odbila da ispoštuje tu odluku, američka Korporacija za privatne investicije u inostranstvu (OPIC), agencija za pružanje garancija osmišljena s ciljem smanjenja političkog rizika, ograničila je svoje aktivnosti u Srbiji od 2009. do 2012. To je verovatno razlog smanjenja američkih investicija u zemlji, naročito kada se u obzir uzme činjenica da je OPIC nastavio da goni investitora za odštetu u vezi sa svojom investicijom, ali su mu srpski sudovi odbili zahtev (američki Stejt department, 2015).

Kada se pogleda druga strana, možda zbog udaljenosti dveju zemalja i manje potrebe američkih preduzeća za relativno malim količinama stranog kapitala, SAD nije među prvih 20. destinacija spoljnih direktnih stranih ulaganja Srbije. Zapravo, jedine godine kada američki Zavod za ekonomske analize (BEA) beleži bilo kakva direktna strana ulaganja Srbije u SAD-u jesu 2014. i 2015, u iznosu od približno 2 miliona dolara i jedne i druge godine. Tokom većine ostalih godina, dolazilo je ili do vraćanja ulaganja u Srbiju ili, kao što je bio slučaj 2011, iznos koji je američki Zavod za ekonomske analize zabeležio bio je nula.

2.3.3 Rusija Zbog geopolitičkog interesa i praćenja glavnih kanala trgovine, Rusija je kroz ulaganja i dalje izuzetno aktivna u Srbiji (uprkos Bilateralnom sporazumu o ulaganju koji je potpisan 1995, ali još nije stupio na snagu), iako se njena uloga značajno smanjila u proteklih nekoliko godina. Rusija je 2016. bila 9. po redu investitor u Srbiji, s ulaganjima vrednim 81,2 miliona evra, što je veliki pad u odnosu na 2010. kad je Rusija bila najveći investitor u zemlji (sa 216 miliona evra). Naime, s razvojem događaja u Ukrajini, uvođenjem sankcija, padom cene nafte na svetskom tržištu, opala su i ulaganja Rusije u srpsku privredu, kako u smislu vrednosti, tako i u smislu obima (Slika 12). Iako su rezultati u prvoj polovini 2017. donekle ohrabrujući (Narodna banka Srbije procenjuje prilive u iznosu od 46,9 miliona evra, što je više nego u 2016. i što je dovoljno da Rusija dospe na 6. mesto na listi investitora), ruska ulaganja su i dalje samo delić onoga što ulažu Holanđani, koji su glavni izvor direktnih stranih ulaganja u Srbiji16. Kao što Szpala (2014) ispravno zaključuje, „Osim sektora energetike i uvoza nafte i gasa, uloga Rusije u srpskoj privredi je beznačajna […] najave tokom posete predsednika Dmitrija Medvedeva Srbiji 2009. godine u vezi s pružanjem pomoći budžetu i infrastrukturnim ulaganjima u iznosu od 1 milijarde evra nisu realizovane […] [a] izjave o učešću ruskog kapitala u Srbiji se još nisu materijalizovale u nekoj značajnijoj meri”.

Kako navodi Szpala (2014), ruska ulaganja su, kao i njena trgovina, zapravo uglavnom usmerena ka energiji. Naime, veze između Rusije i Srbije su u oblasti energije mnogo dublje nego uvoz nafte i gasa, pošto je 2008. srpska vlada kompaniji Gazprom prodala 51% Naftne Industrije Srbije (NIS), državnog naftnog preduzeća Srbije (Gazprom je naknadno kupio još 5% deonica, što ovo ulaganje čini drugom po redu investicijom po veličini u srpskoj istoriji). Projekat izgradnje cevovoda Južni tok i tranzitni prihodi od njega bili su tada ogroman podsticaj za srpsku vladu, uprkos procenama prema kojima bi sam cevovod predstavljao finansijski gubitak čak i u slučaju velike potražnje (Chyong i Hobbs, 2014). Bez obzira na to, otkazivanje projekta u decembru 2014, što je protumačeno kao osveta za reakciju Evropske unije na rusku invaziju na Ukrajinu (Vihma i Turksen, 2015), značilo je da Srbija od tog projekta ima malo opipljive koristi (a glavni izvršni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović tvrdio je da je u izgradnju uloženo više od 30 miliona evra, bez šanse da se taj novac ikada vrati – videti Srbija: gubitak od 30 miliona evra zbog otkazivanja projekta Južni tok, 2016). Izgradnja cevovoda koji će biti zamena za Južni tok, takozvani „Turski tok”, ugovorena je u oktobru 2016, ali nikakav konkretan napredak još nije napravljen. Srbija je u međuvremenu usvojila

16 U prvoj polovini 2017. godine ruska ulaganja su iznosila svega 16% ulaganja preduzeća iz Holandije.


35

energetske propise Evropske unije, što je pokrenulo pitanje zakonskih kontradiktornosti između projekta Turski tok pod rukovodstvom Rusije i mogućnosti Srbije da u njemu učestvuje (Obradović i Rakitić, 2015).

Slika 12: Ruska ulaganja u Srbiji i njeno mesto na listi investitora, 2010-2016.

Izvor: Narodna banka Srbije, obračuni autorovi.

Kad je reč o spoljnim direktnim stranim ulaganjima Srbije, Rusija je 8. zemlja po popularnosti za srpska direktna strana ulaganja u 2015. sa 7,97 miliona evra usmerenih ka Moskvi. To je veliki porast u odnosu na 2010, kada Rusija nije bila ni među prvih 20 destinacija srpskih investitora, a predstavlja poboljšanje čak i u odnosu na 2014, kad je Rusija zauzimala 10. mesto (sa 3,72 miliona evra). U apsolutnom iznosu, međutim, ta direktna strana ulaganja i dalje su beznačajno mala i predstavljaju svega 4% ukupnih srpskih ulaganja u Crnoj Gori i malo je verovatno da će dalje rasti ukoliko ruska privreda nastavi da bude u recesiji.

2.3.4 Kina Kao što je navedeno gore, Kina pokušava da izvrši uticaj na Srbiju kroz ulaganja više nego kroz trgovinu, koristeći „zvanična” direktna strana ulaganja kako bi stekla uporište na Balkanu. Kao što je navedeno u odeljku 2.1.4, ti projekti se nalaze na granici između „pomoći” i „direktnih stranih ulaganja”, budući da se često sastoje od državnih garancija, direktnih zajmova ili ih izvršavaju korporacije u državnom vlasništvu (kao što je to slučaj sa Pupinovim mostom, koji je finansirala kineska Eksport-import banka, a koji je izgradila kineska državna korporacija China Road and Bridge Corporation).

Iako su takvi kvaziprivatni investicioni projekti bili visokog profila, stvarni priliv privatnih direktnih stranih ulaganja je bio sporiji (pogotovo od kada je 1996. na snagu stupio bilateralni sporazum o ulaganju), ali je nedavno počeo da raste: 2016. godine Kina je bila 11. po veličini investitor u Srbiji sa 70,00 miliona evra, što je ogroman porast u odnosu na 2015, ali je još manje nego 2014, kad je bila 7. najvažniji investitor u Srbiji sa 82 miliona evra. U najveće kineske kompanije koje posluju u zemlji spadaju tehnološki gigant Huawei, čiji logo krasi glavne beogradske ulice, ali ono što je važnije jeste to da je on u oktobru 2016. najavio plan ulaganja u vrednosti od 150 miliona evra u „modernizaciju postojeće mreže fiksne telefonije Telekoma Srbije”. Slično tome, kineska kompanija China National Electric Engineering Company (CNEEC) je 2014. najavila je planove za ulaganja u ukupnom iznosu od 1,2 milijarde američkih dolara, a koja će biti usmerena na elektrane, preduzeća iz oblasti mehaničkog inženjerstva, kao i na jedan industrijski park; CNEEC je kao deo tog plana formirao zajednički poduhvat s britanskom kompanijom Scarborough Group International za izgradnju termoelektrane u Loznici s ciljem zajedničkog ulaganja 230 miliona evra (Huawei počinje trogodišnju transformaciju mreže fiksne telefonije, 2016. i Britansko-kinesko zajedničko ulaganje, 2016). Kina takođe želi da uspe tamo gde SAD nije, budući da je 2016. „Kineska grupa Hebei Iron and Steel (HBIS), najveći proizvođač čelika na svetu, potpisala ugovor za kupovinu Železare Smederevo, jedine čeličane u zemlji” (vlada Srbije je čeličanu pre toga prodala kompaniji US Steel 2003, a zatim je otkupila 2012. za

0123456789100,00

100,00

200,00

300,00

400,00

500,00

600,00

2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

Rank

am

ongs

t inv

esto

rs

Mill

ions

of e

uros

rank amongst investors investment (millions of euro)


36

simboličan iznos od 1 američkog dolara, da bi je zatim ponovo privatizovala, videti EBRD, 2016). Pošto kineska preduzeća dobro diversifikuju svoja ulaganja, uložile su svoj novac i u automobilski sektor Srbije (grupa Meita je od 2014. uložila 48 miliona evra), kao i u finansijski sektor (Bank of China je otvorila svoj prvi ogranak u januaru 2017).

Iako zanimanje Kine za Srbiju raste, problemi udaljenosti i kulturoloških razlika kao da su se urotili protiv Srbije, čineći kinesko tržište manje zanimljivim za srpske investitore. Ni Narodna banka Srbije, ni UNCTAD ne beleže nikakva spoljna direktna strana ulaganja iz Srbije u Kinu, a investicioni odnosi će u bližoj budućnosti verovatno nastaviti da idu u jednom smeru.

2.4 Bezbednost i odbrana Slično investicijama, bezbednost i odbrana su oblast u kojoj su četiri sile veoma aktivne u Srbiji, s tim što Kina zaostaje. Insistiranje Srbije na neutralnoj spoljnoj politici znači da je, kad je reč o politici bezbednosti i odbrane, spremna da prihvati sve pridošlice, ali sveprisutna zabrinutost zbog pretnji opstanku Srbije i dalje ostaje, čak i u okviru tog koketiranja. Naime, javnost Srbije politiku stranih sila prema Srbiji vidi pre kao pretnju nego utehu, nazivajući spoljnu politiku suseda, kao i udaljenih zemalja, kao najveću spoljnu pretnju svojoj zemlji, važniju od terorizma, migranata i odnosa sa svojim susedima (BCSP, 2017b). Čak i u susedstvu Srbije postoji percepcija da su neprijatelji na sve strane, pošto Srbi uglavnom veruju da u susedstvu imaju više neprijatelja nego prijatelja, iako postoji određena doza optimizma, budući da većina (54%) ne veruje da će bilo kakav oružani sukob izbiti na Balkanu u narednih pet godina (BCSP, 2017b). Prema tome, čini se da je bezbednosna politika Srbije mešavina stava „nadaj se najboljem, očekuj najgore”.

Taj pristup se ne poklapa nužno sa politikom koju sama Srbija ima u vezi sa svojom odbranom; budući da je mala zemlja, ograničena je u pogledu konvencionalnih snaga (videti Sliku 13), a njene vojne snage činile su svega 0,93% radne snage u 2015, što je manje od proseka svih malih država na svetu koji iznosi 0,97% (prema navodima Svetske banke). Ne samo to, iako su izdvajanja Srbije za vojsku izražena u procentima BDP-a u 2016. (1,88%) bila veća nego u svim drugim zemljama Balkana izuzev Grčke (veća čak i od izdvajanja Bugarske ili Rumunije, a veća i od proseka Evropske unije, videti Sliku 14), ona su znatno niža od svog vrhunca 2000. godine, kad su iznosila 5,15% BDP-a. Isto tako, tokom poslednjih 10 godina su se smanjile i apsolutne vrednosti izdvajanja za vojsku, od najvećeg izdvajanja u iznosu od 895 miliona američkih dolara (prema kursu iz 2015) do procenjenih 710 miliona u 2016. godini (SIPRI, 2017). Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja (SIPRI), „vrednost indikatora trendova” za uvoz oružja u Srbiju je takođe opao u odnosu na rane 2000-e i sada su duplo niži u odnosu na vrednost iz 2001.17.

17 „Vrednost indikatora trendova” (TIV) pravi uporedivu jedinicu transfera oružja preko zemalja, uzimajući u obzir obim transfera ka, iz i između svih uključenih strana i broja oružanih sistema ili podsistema isporučenih u datoj godini. Taj indikator nije puka statistička vrednost, već je njegova namena da ukaže na trendove zasnovane na celokupnoj količini uvezenog oružja. Više informacija o ovome može se naći na: https://www.sipri.org/databases/armstransfers/background#TIV-tables.

https://www.sipri.org/databases/armstransfers/background#TIV-tables


37

Slika 13: Poređenje vojnih snaga Srbije (ukupan broj vojnog osoblja), 1992-2015.

Izvor: Indikatori svetskog razvoja Svetske banke Poslednja godina za koju su indikatori svetskog razvoja dostupni za potrebe prikaza ove statistike je 2015.

Slika 14: Poređenje izdvajanja za vojsku (% BDP-a), Srbija i četiri sile

Izvor: Indikatori svetskog razvoja Svetske banke Poslednja godina za koju su indikatori svetskog razvoja dostupni za potrebe prikaza ove statistike je 2016.

Slika 15: Izvoz oružja, vrednosti indikatora trendova instituta SIPRI, 2006-2016.

Izvor: Indikatori svetskog razvoja Svetske banke

0,00500.000,00

1.000.000,001.500.000,002.000.000,002.500.000,003.000.000,003.500.000,004.000.000,004.500.000,00

1992

1993

1994

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

Num

ber o

f per

sonn

el, a

ll br

anch

es

Russian Federation Serbia United States China EU

0

1

2

3

4

5

6

Spen

ding

as a

% o

f GDP

Russian Federation Serbia United States China EU

0,00

2,00

4,00

6,00

8,00

10,00

12,00

2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

Billi

ons o

f TIV

Russian Federation United States China EU


38

Slika 16: Uvoz oružja, vrednosti indikatora trendova instituta SIPRI, 2006-2016.

Izvor: Indikatori svetskog razvoja Svetske banke

Iako je bilo nekoliko kupovina visokog profila i mada je zaključeno nekoliko sporazuma (prikazanih ispod), u celini uzev Srbija tokom poslednjih deceniju i po smanjuje svoja izdvajanja za odbranu. To je trend koji se nastavlja uprkos tome što je iskazana zabrinutost u vezi s efikasnom civilnom kontrolom nad vojskom – vezano za nadzor budžeta i nenamensko trošenje sredstava iz budžeta (Marrone et al., 2016), ne nužno za direktan lanac komandovanja koji ide od civilnih vlasti ka vojnom osoblju – a naročito zabrinutost zbog nedostatka modernizacije vojske kako bi bila spremna da izvršava čak i dužnosti vezane za civilnu odbranu (Rokvić i Jeftić, 2015). Naime, kako bi rešili pitanje civilne odbrane, srpska vlada je početkom 2017. formirala Republičke jedinice civilne zaštite u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova; međutim, te se jedinice više bave vanrednim situacijama, a manje vojnim funkcijama (Jačanje sistema civilne zaštite u Srbiji, 2017). U tu prazninu je zakoračio ministar odbrane u oktobru 2017, izjavivši da se „odbrana svake zemlje zasniva na obučenosti i organizovanosti čitavog stanovništva” i predloživši da obuka iz civilne zaštite bude obavezna za sve u zemlji (Ministar Vulin: Predvideli smo poseban sektor za civilnu odbranu, 2017). Takav pristup bi uključio mnogo različitih ministarstava, ali rani pokazatelji ukazuju na to da komunikacija u vezi s takvom jednom odlukom nije bila posebno efikasna, budući da je izazvala više zbunjenost nego što je ukazala na definitivnu promenu politike.

S obzirom na stanje stvari, sporazumi i kupovine visokog profila su u nekom smislu pokušaj da se započne preko potrebna modernizacija, ali na ekonomski isplativ način (koristeći pritom spremnost dobavljača da obezbede oružje, kako je prikazano na Slici 15 i 16). Međutim, teškoća s kojom će se srpska odbrambena politika suočiti u budućnosti biće shvatanje da odbrambena politika, više nego spoljna ili trgovinska politika, zahteva donošenje teških odluka, kao i određeni stepen ekskluzivnosti.

2.4.1 EU Stav neutralnosti koji Srbija ima dovodi do određenih odstupanja u njenoj spoljnoj politici, ali njena samoproklamovana „neutralnost” ne bi trebalo da bude ključna prepreka pristupanju Evropskoj uniji, budući da nekoliko država članica takođe smatraju da su neutralne. Međutim, ovaj pristup može stvoriti probleme u oblasti odbrane: kao zvanični kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, Srbija je u obavezi da postepeno uskladi svoju spoljnu i odbrambenu politiku s Unijom, što je trend koji je trebalo da se ubrza s početkom pregovora za pridruživanje u januaru 2014. i čiji rezultat treba da bude 100% usklađenost na dan pristupanja. Nažalost, Evropski parlament je u jednoj svojoj rezoluciji njen napredak u vezi s Poglavljem 31 usklađivanja s pravnim tekovinama EU (spoljna, bezbednosna i odbrambena politika) izričito opisao kao razočaravajući, „žaleći zbog vršenja zajedničkih vojnih vežbi Srbije i Rusije [i] izražavajući zabrinutost zbog prisustva ruske avionske opreme u Nišu” (Evropski parlament, 2017)18. Istu zabrinutost je potom iskazala i

18 Više informacija o ruskim aktivnostima u Nišu nalazi se u odeljku 2.1.3.

-0,50

0,50

1,50

2,50

3,50

4,50

5,50

6,50

2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016

Billi

ons o

f TIV

Russian Federation United States China EU


39

Evropska komisija u svom izveštaju za 2016, u kom se navodi da je zemlja ostvarila „izvestan napredak” u Poglavlju 31, ali da mora „da pojasni svoje nacionalne strategije u oblasti spoljne, bezbednosne i odbrambene politike” (Evropska komisija, 2016:81). Ova donekle blaga ocena, koja verovatno predstavlja diplomatski kompromis, u budućnosti će najverovatnije postati oštrija ako Srbija ne pokaže napredak u usklađivanju s odbrambenom politikom Evropske unije.

Teškoću prilikom ocenjivanja usklađivanja Srbije s odbrambenom politikom Evropske unije predstavlja to što još nema dovoljno zajedničkih odbrambenih mera. Naime, uglavnom je NATO taj koji oblikuje odbrambene odnose između Srbije i država članica Evropske unije, budući da je većina država članica istovremeno i članica NATO-a (te dve organizacije imaju 22 zajednička člana) i da je NATO pakt i dalje temelj zajedničke odbrane u Evropi. To se sada možda donekle menja, pošto je sve jasnije oblikovanje zajedničke odbrambene politike Evropske unije blago izmenilo proračun u vezi s odbrambenom politikom, a Srbija je s Evropskom odbrambenom agencijom potpisala Sporazum o bezbednosnoj saradnji (SCA) u kom je naglasak stavljen na istraživanje, tehnologiju i obučavanje. Pored toga,srpska vlada je u novembru 2016 potpisala pristupnicu Balkanskoj borbenoj grupi HELBROC) Evropske unije, koju predvodi Grčka, a u kojoj se nalaze bugarske, kiparske, rumunske i ukrajinske (nije članica EU) trupe (Atlantski savet Srbije, 2016); Srbija je zvanično postala član grupe u septembru 2017, napominjući da će njeno učešće biti prvenstveno na nivou vojne policije i štabnih oficira. Srpske snage učestvuju i u mirovnim misijama Evropske unije u Somaliji i Maliju, a njeni stručnjaci su se u decembru 2016. pridružili Misiji Evropske unije za obuku bezbednosnih snaga u Centralnoafričkoj Republici (EUTM RCA), angažujući se ne samo u Centralnoafričkoj Republici, već i u različitim misijama za obuku u samoj Evropskoj uniji (European Western Balkans, 2016).

Za razliku od Rusije ili Sjedinjenih Američkih Država (videti ispod), države članice Evropske unije nisu zaključivale nikakve vojne sporazume sa Srbijom, iako je bilo nekoliko vojnih vežbi: na primer, u saradnji s američkom vojskom, slovenačke specijalne jedinice su pomagale u obuci svojih srpskih kolega u maju 2017 (Američke i slovenačke trupe obučavaju specijalnu antiterorističku jedinicu Srbije, 2017). Prema podacima koje je sakupio Rojters, broj obuka koje je Srbija imala s Evropskom unijom i članicama NATO-a daleko prevazilazi broj njenih vežbi s drugima, pri čemu je samo tokom 2015. imala 197 aktivnosti s NATO paktom i 370 bilateralnih misija za obuku sa članicama NATO-a (Vasović, 2016). Slično tome, tokom prve polovine 2016. godine, srpske snage su vežbale sa snagama NATO-a ukupno 116 puta, a sa Rusijom 17 (Dragojlo, 2016). Isto tako, kad je reč o deljenju objekata, Srbija je bila predusretljiva i ponudila da njen Centar atomsko-biološko-hemijske odbrane (ABHO) u Kruševcu bude partnerski centar za NATO, što ga je stavilo na listu Partnerskih centara za obuku i obrazovanje (Slovačka atlantska komisija, 2017). U vezi s tom statistikom moraju se, međutim, napomenuti dve stvari: prvo, i SAD i EU su uzrujane zbog toga što se održavaju bilo kakve vežbe s Rusijom (praksa koja će morati da bude ukinuta kao deo procesa pridruživanja Evropskoj uniji); drugo, iako sam broj vežbi s NATO paktom daleko prevazilazi njihov broj s Rusijom, vreme i usmerenost održavanja vežbi s Rusijom odaju utisak kao da je reč o nečemu što je više od obične saradnje i što ima izraziti anti-NATO prizvuk.

Uprkos pozitivnim kretanjima ka boljoj bezbednosnoj i odbrambenoj saradnji s Evropskom unijom, percepcija Evropske unije u srpskoj javnosti je i dalje izuzetno negativna kad je reč o bezbednosnim pitanjima. Na vrhuncu migrantske krize u Evropi 2015. godine, u Srbiji je preovladavao stav da Evropska unija nije u stanju samu sebe da zaštiti od bezbednosnih pretnji, pri čemu je celokupna situacija u Evropi posmatrana kao nestabilna (58%), a terorizam i migracije s Bliskog istoka kao glavne („velike” ili „veoma velike”) pretnje (87% , odnosno 77%, videti IRI, 2015). Takva percepcija i dalje traje, budući da istraživanja koja je BCSP sproveo u januaru 2017. godine pokazuju da 71% stanovništva Srbije vidi Evropsku uniju kao „neuspešnu” vojnu silu (BCSP, 2017a). U isto vreme, međutim, 37% ispitanika u istraživanjima BCSP-a misli da bi članstvo u Evropskoj uniji imalo pozitivan uticaj na bezbednosnu situaciju na Balkanu, a 36% isto to misli kad je reč o političkoj stabilnosti u Srbiji (BCSP, 2017a).


40

2.4.2 Sjedinjene Američke Države Kada se govori o odnosima Srbije i SAD-a u oblasti bezbednosti, jasno se moraju razdvojiti bilateralni odnosi između Beograda i Vašingtona i multilateralni odnosi s NATO paktom (što je već pomenuto u prethodnom odeljku). Iako su vojni odnosi između SAD-a i Srbije donekle oslabili tokom Obaminog mandata (u skladu s nezainteresovanošću predsednika SAD-a za Evropu uopšte i njegovim okretanjem ka drugim regionima u svetu), i dalje je prisutno nasleđe saradnje s administracijom Džordža V. Buša sa Srbijom po osnovu Sporazuma o vojnoj saradnji iz 2008. Bilateralno, američki Međunarodni program vojnog obrazovanja i obuke (IMET) je jedan uspešan program obuke i angažovanja između američke vojske i srpskih vojnih snaga. Iako je količina utrošenih sredstava bila mala (1,47 miliona američkih dolara za proteklih deset godina), Ambasada SAD-a u Srbiji navodi da je u Americi obučavano 137 srpskih oficira (Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji (a)). Slično tome, drugim programima za obuku, poput Partnerskog programa sa saveznom državom Ohajo (u kom srpska vojska sarađuje s Nacionalnom gardom Ohaja) i programa „Vojska vojsci” održavaju se kontakti na profesionalnom nivou između američkog i srpskog vojnog osoblja. Kad se tu dodaju i druge vežbe za obuku, u koje spada i gorepomenuta obuka specijalnih snaga, zbir počinje da raste, pri čemu je američka vojska (svi rodovi) u 2016. sprovela više od 90 vežbi za obuku sa srpskim snagama pored obuka koje je izvršila u okviru NATO-a (Dragojlo, 2016). Kad je reč o opremi, zabeležen je samo jedan ugovor između SAD-a i Srbije u 2009, vredan 3,5 miliona američkih dolara, za isporuku lake transportne opreme (SIPRI, 2017).

Međutim, glavni interes Amerike u Srbiji i ključni kamen spoticanja u odnosima jeste njen odnos s NATO paktom, koji SAD vidi kao garant mira u regionu i način na koji se može suzbiti organizovani kriminal, trgovina ljudima i islamski terorizam. Iako je prošlo skoro 20 godina od kosovske krize, za razliku od drugih partnera sa Zapadnog Balkana, Srbija nastavlja da gaji animozitet ka NATO-u i ne pokazuje nikakvu želju da mu se pridruži. Javno mnjenje je jednoglasno protiv pridruživanja Srbije NATO paktu, pri čemu ankete pokazuju da je 64% ispitanika protiv učlanjenja (BCSP, 2017b). Zapravo, postoji slabo interesovanje za to da se Srbija čak i približi tom vojnom savezu, budući da 47% stanovništva Srbije ne želi nikakvu saradnju s NATO paktom, čak i kada to ne bi podrazumevalo da postane njegov član (BCSP, 2017b). Od 30% onih koji su iskazali podršku saradnji, njih četvoro od petoro to uslovljava zadržavanjem neutralne pozicije Srbije.

To ne znači da se veze ne održavaju, budući da je Srbija 2015. potpisala Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), što je glavni oblik saradnje za zemlje koje teže da postanu članice NATO pakta. Kao što je već napomenuto, velika većina vojnih vežbi srpske vojske bila je izvedena u saradnji s NATO paktom, ali te brojke su još impresivnije kada se posmatraju izvan okvira poslednje dve godine: naime, između 2006. i 2016, Srbija je izvršila 1400 različitih aktivnosti s NATO paktom. U isto vreme, od 21 multinacionalne obuke održane u 2015, i 26 vežbi u 2016, svega četiri bile su s Rusijom. Međutim, javno mnjenje koje je i dalje protiv NATO pakta znači da je malo verovatno da će veze otići dalje od tih tehničkih poteza, već će ostati na funkcionalnom nivou i neće dovesti do revizije odbrambene doktrine ili strategije. Naime, kao što je slučaj i s mnogim drugim aspektima spoljne politike Srbije, ukoliko nema neke krize, fokus će biti na taktici (tehničkoj saradnji) umesto na strategiji (razmatranju kako se NATO uklapa u dugoročne srpske interese).

2.4.3 Rusija Srbija je tek odnedavno počela da pravi prve korake ka usklađivanju svog prijateljski nastrojenog diplomatskog stava ka Rusiji sa konkretnim odbrambenim merama. Duga istorija transfera oružja tokom ranih godina Hladnog rata poremećena je prekidanjem veza Tita s Moskvom i Jugoslavija je tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka sklopila samo dva velika ugovora: ogromnu porudžbinu 1974. za antitenkovske projektile i relativno manju 1980. za prenosive rakete zemlja-vazduh (SIPRI, 2017). Međutim, čak i te porudžbine Beograd je iskoristio da osigura vojnu nezavisnost od Rusije, pošto su i antitenkovski projektili nabavljeni 1974. i rakete zemlja-vazduh iz 1980. bili proizvedeni u Srbiji po ruskoj licenci nakon raspada Sovjetskog Saveza. Tek 1997. zaključen je mali ugovor za 2 polovna helikoptera Mi-8, što je bio poslednji ugovor o nabavci oružja do 2015. (SIPRI, 2017).


41

Od 2015. naovamo, međutim, obim ugovora o nabavci oružja i bezbednosne saradnje uopšte se povećava. Nešto od toga je posledica nužde, budući da je naoružanje Vojske Srbije zadržalo svoj kontinuitet iz doba Hladnog rata i da se za njega koriste ruske (sovjetske) platforme i oprema. Prema tome, kad je reč o bilo kakvoj modernizaciji, od Srbije se svakako očekuje da ulaže sredstva u nove verzije opreme koju poznaje, a ne da pravi drastične promene ka novoj vojnoj opremi. To se vidi u nekoliko nedavnih kupovina visokog profila, produbljujući strahove da se Beograd u strateškim pitanjima približava Rusiji.

Kad je reč o konkretnim kupovinama, na početku 2015. zaključen je ugovor vredan 25 miliona američkih dolara za dodatne helikoptere Mi-8, dok je ugovor o nabavci izviđačkih vozila i još helikoptera Mi-8 sklopljen u prvim mesecima 2016. Štaviše, Srbija je u decembru 2016. najavila da planira da od Rusije kupi šest polovnih borbenih aviona Mikojan MiG-29, kao i 30 tenkova T-72C i 30 amfibijskih vozila BRDM-2. U medijima je bilo polemika u vezi s uslovima ugovora, budući da su neki izvori tvrdili da će avioni biti donacija iz Moskve, a da će Srbija samo platiti 185 miliona dolara za njihovu popravku (Ruski migovi na popravci u Srbiji, 2017), dok su drugi izvori tvrdili da će samo kupovina iznositi 600 miliona dolara bez uslovljavanja Rusije (Srbija će uskoro dobiti šest ruskih migova, 2017). Ne samo to, očekivalo se da će ta oprema stići u Srbiju pre predsedničkih izbora zajedno s ruskim avio-stručnjacima koji treba da pomognu u nadogradnji i modernizaciji aviona. U stvarnosti, isporuka prva dva aviona je odložena za 2. oktobar 2017, mnogo vremena nakon izbora, a preostala četiri aviona treba da stignu najkasnije 20. oktobra. Potvrđeno je da su avioni zaista Srbiji dati besplatno, ali procenjeni troškovi njihove popravke i remonta iznose približno 235 miliona dolara (U Srbiju stiže isporuka prvih šest borbenih aviona MiG-29 iz Rusije, 2017). Isto tako, kontroverza koja okružuje migove nije sprečila Srbiju da planira i druge nabavke, s obzirom da se razgovori o kupovini ruskih raketnih sistema zemlja-vazduh S-300 (ili iz Rusije ili iz Belorusije) nastavljaju (Srbija želi da kupi raketne sisteme S-300, 2017).

Van okvira prostog transfera oružja, Srbija i Rusija povećavaju međusobnu saradnju i u različitim bezbednosnim oblastima. Srbija je 2013. dobila status posmatrača na Parlamentarnoj skupštini Organizacije Ugovora o zajedničkoj bezbednosti (ODKB, 2013), ali je ubrzala saradnju s Rusijom od 2016. Ono što se najviše ističe jeste to što su u novembru 2016. vojnici iz Srbije, Rusije i Belorusije započeli šestodnevnu vojnu vežbu u blizini Beograda, pod sloganom „Slovensko bratstvo”. Vežba je bila nastavak vežbi pod istim nazivom, održanih 2015. u regionu Novosibirsk u Rusiji. Glavni cilj vežbe u kojoj je učestvovalo više od 700 vojnika (u koje spada i 450 srpskih) bilo je uvežbavanje „antiterorističkih operacija”, što je scenario sličan onom koji je imala zajednička srpsko-ruska vežba koja je izvedena u Srbiji polovinom oktobra 2016. (tj. svega nekoliko nedelja ranije). Treća vežba „Slovensko bratstvo” održana je u junu 2017. blizu granice Belorusije sa Poljskom (članicom NATO-a), uz učešće 300 ruskih, 400 beloruskih i 50 srpskih vojnika koje su izvodile šestodnevne manevre (Vojne vežbe Rusije, Srbije i Belorusije „Slovensko bratstvo”, 2017). Ono što je takođe veoma zanimljivo jeste to da su vežbe počele svega jedan dan nakon što je Crna Gora, bivša članica iste države, pristupila NATO paktu kao njena 29. članica.

U skladu s prijateljskim osećanjima koje stanovništvo Srbije gaji prema Rusiji uopšte, 48% Srba anketiranih u jednom istraživanju BCSP-a vojni savez s Rusijom vidi kao nešto što bi imalo pozitivan uticaj na bezbednost (BCSP, 2017b). Pored toga, 39% veruje da bi takav savez imao pozitivan uticaj na političku stabilnost u zemlji. Iako takvi proruski sentimenti ne isključuju nužno istovremeno postojanje proevropskih sentimenata (Conlea et al., 2016), animozitet prema NATO paktu od rata na Kosovu znači da će srpski političari u bliskoj budućnosti verovatno nastaviti da učvršćuju odbrambene veze s Rusijom, a ne s NATO paktom.


42

2.4.4 Kina Vojne i odbrambene veze između Srbije i Kine su najslabije među četiri sile razmatrane ovde, uglavnom zbog udaljenosti, kao i zbog toga što su interesi Kine u Srbiji usmereni u drugom pravcu. Iako je kasno ušla u igru, Kina u poslednje vreme stavlja akcenat na pitanja odbrane, i pri tom je sastanak načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Ljubiše Dikovića, i potpredsednika Centralne vojne komisije Kine, Fana Čanglonga, u junu 2016. održan u Pekingu. Njih dvojica su navodno razgovarali o povećanju saradnje u odbrambenim i vojnim oblastima putem organizovanja profesionalnih razmena, zajedničkih antiterorističkih vežbi i projekata zaštite od atomskog/biološkog/hemijskog oružja (Kina i Srbija obećavaju jačanje vojne saradnje, 2016). Sastanak dvojice vojnih zapovednika je nastavak posete kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji u junu 2016, tokom koje su se zemlje usaglasile da sklope (doduše nedefinisano) „sveobuhvatno strateško partnerstvo” (Kina i Srbija uklanjaju prepreke za sveobuhvatno strateško partnerstvo, 2016). Delegacije na nižem nivou, uključujući ključne aktere u Narodnoj oslobodilačkoj armiji Kine (NOAK), takođe su bili aktivni u posetama Beogradu, pri čemu je najnovija poseta bila u junu 2017. Međutim, uprkos svim „obećanjima” za produbljivanje vojne saradnje, mnogo tog posla je još u fazi planiranja.

Jedna oblast u kojoj je napravljen blagi pomak jeste oprema i materijali. Nedavno je u razgovorima između kineske korporacije China Poly Group Corporation i srpske vlade – započetim tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu u januaru 2017. – započeto istraživanje mogućnosti proizvodnje kineske vojne opreme u Srbiji (Kineska kompanija Poly Group zainteresovana za proizvodnju vojne opreme u Srbiji, 2017). To je dopunjeno opipljivom donacijom vojne opreme iz Pekinga Beogradu u junu 2017. godine, u vrednosti od 900.000 evra, s naglaskom na pomorsku bezbednost i motorne sanke, dopunjujući druge donacije ukupne vrednosti 1,9 miliona evra nakon katastrofalnih poplava u 2014. (Kina donira vojnu opremu srpskoj vojsci, 2017). Međutim, za razliku od ostale tri sile koje su razmatrane u ovoj studiji, preduzeto je vrlo malo konkretnih koraka za unapređenje vojne ili odbrambene saradnje, a nisu primećene ni velike promene u razmišljanju koje bi obuhvatile i Kinu.


43

3 Zaključci i preporuke

3.1 Zaključci na osnovu analize Ova studija je analizirala panoramu srpske spoljne politike, razjasnila domaća i međunarodna ograničenja prostora koji Srbija ima za manevrisanje i ispitala istinski obim odnosa Srbije sa četiri velike sile. Na osnovu ove analize može se izvući nekoliko zaključaka u vezi sa održivošću aktuelnog puta Srbije i pravcem u kom će se kretati u budućnosti.

Na prvom mestu najdoslednija i primarna tema tokom cele istorije Srbije koja se sve do danas sprovodi jeste njena želja da bude dominantna sila na Balkanu, kao i njena spremnost da koristi strane sile da bi to postigla. Njena istorija pre dvadesetog veka i njene aktivnosti u doba Jugoslavije (pa čak i stav srpske dijaspore u Sjedinjenim Američkim Državama) pokazuju kako Srbija sebe smatra legitimnim liderom na Balkanu i spremna je da po potrebi koristi velike sile kako bi zadržala ovaj status. Sledstveno tome, to je značilo da sama Srbija mora biti dovoljno jaka da se odupre pokušajima svog uništenja: svi koraci koji se smatraju pretnjom teritorijalnom integritetu Srbije ili njenom suverenitetu, a naročito kao što je korak koji obuhvata gubitak Kosova, smatraju se pretnjom opstanku nacije. Drugim rečima, kao što je većina naših ispitanika istakla, Srbija bira svoje geopolitičke partnere na osnovu načina na koji oni mogu da unaprede regionalne interese zemlje.

Dok su interesi Srbije bili dosledni, interesi četiri sile koje su u ovoj studiji obrađene jasno se razlikuju u Srbiji. EU je i dalje najvažniji akter u zemlji, prvenstveno (ali ne isključivo) usredsređena na trgovinu i ljudska prava u okviru tekućeg procesa pridruživanja; što je još važnije, ona dominira u tim oblastima, sa ulaganjima mnogo uže ograničenim na Holandiju i Austriju (iako ovde EU i dalje ima vodeću ulogu u poređenju sa ostalim sagovornicima), dok u Srbiji smatraju da pitanja bezbednosti i odbrane ne postoje. Sjedinjene Američke Države imaju veći interes u zemlji u smislu nacionalne bezbednosti, usredsređen na terorizam i trgovinu ljudima, a relativno manji uticaj u smislu pomoći (a skoro da nema nikakvog odnosa u vezi sa trgovinom i ulaganjima). Čini se da je glavni interes Kine u Srbiji prolaz ka Evropi, te je iz tog razloga uložila svoj politički kapital u zaključivanje sporazuma visokog profila u oblasti infrastrukture i (sa zakašnjenjem) u oblasti bezbednosti. Na kraju, središte pažnje Rusije, kao i u većem delu njene spoljne politike, zasniva se na energetskoj politici i prikupljanju spoljnopolitičke podrške (izdanak njenih ponekad uvijenih politika bezbednosti). Ova stvarnost je omogućila Srbiji slobodu da igra na svoju nesvrstanu kartu, da delikatno balansira sile jednu protiv druge sve dok se područja interesa ne preklapaju.

Zaista, ovo stanje stvari znači da, kada se posmatra u kratkom roku (tj. tokom sledećih tri do pet godina), za Srbiju će možda biti izvodljivo da nastavi da igra svoju ulogu balansiranja između četiri sile (kao i između ostalih, uključujući Tursku), jednostavno zato što su, kao što smo precizno izložili, interesi svake sile toliko različiti. Sa stanovišta Evropske unije, na primer, prisustvo kineskih investicija u zemlji nije zabrinjavajuće, pod uslovom da se slede propisi o nabavkama i izbegavaju javne subvencije19. Takva situacija može izgledati kontraintuitivna kada se uzmu u obzir geopolitičke posledice povećanog interesa za Srbiju, ali, u stvari, Srbija je pokazala sposobnost da razdvoji spoljašnji uticaj prema sferama, uz održavanje srdačnih odnosa sa svima.

Međutim, kako kratkoročni period ustupa mesto dugoročnom, takva balansirajuća uloga će postati sve neodrživija, uglavnom zato što proces integracije u EU zahteva da uloga balansiranja prestane. U ekonomskom smislu, Srbija trenutno postoji u nestabilnoj ravnoteži, s obzirom da napredak ka pridruživanju EU zahteva od Srbije da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku približi EU (i Zapadu, uključujući i SAD), pored svojih već bliskih odnosa u trgovini i stranoj pomoći, izvesna vrsta otplate za masovnu tehničku pomoć i prednosti koje članstvo u EU dodeljuje. Naravno, takav potez ne bi zatvorio mogućnosti za trgovinu (tj. s Rusijom) niti za ulaganje (tj. s Kinom), ali bi sprečio neku vrstu oscilacije ili „nesvrstanosti”

19 Izrazio je zvaničnik DG NEAR u ličnoj komunikaciji sa autorima.


44

po kojoj je Srbija postala čuvena. Dok samo 21% Srba veruje da bi njihova zemlja trebalo da se nedvosmisleno opredeli za jednu stranu, proces pridruživanja EU to nalaže.

Nažalost, s obzirom na njenu fokusiranost na regionalna pitanja, nema garancija da će Srbija ikad doći do tačke u kojoj će biti u potpunosti spremna da napravi taj krajnji izbor (čak i ako postane država članica Evropske unije), pošto se može dogoditi da potpuna posvećenost Evropskoj uniji bude suviše hrabar potez za sadašnje srpske zakonodavce. S obzirom na ograničenja na domaćem terenu i na javno mnjenje, pristup Evropskoj uniji se može zapravo dogoditi uprkos tome što je većina ljudi protiv njega! Ne samo to, uvek postoji mogućnost poništenja ili polovične primene direktiva Evropske unije – sa tačke gledišta Beograda, ako neka zemlja može da napusti Evropsku uniju posle više od 40 godina članstva, zašto takav izbor ne bi bio moguć i za zemlju kandidata? Ako bi se takva mogućnost ostvarila, gotovo ravnomerno podeljeno mišljenje srpske javnosti bi imalo potencijal da stvori podelu i u društvu, sličnu onoj koja se dogodila u Ukrajini 2013; iako ne bi nužno bila tako precizno geografski označena kao u Ukrajini, povećan pritisak Rusije bi mogao povećati i političku nestabilnost i odložiti usklađivanje s vrednostima Evropske unije. Ono što Evropska unija mora da uradi jeste da se postara da se uslovi koji su preovladavali u Ukrajini krajem 2013. ne ponove u Srbiji 2018, a to zahteva prilagođavanje pristupa Srbiji na drugačiji način nego što je to urađeno za druge zemlje kandidate.

3.2 Preporuke za Evropsku uniju i Evropski parlament Naime, naša analiza u ovom radu ukazuje na to kako Evropska unija i Evropski parlament mogu izmeniti načine na koje rade sa Srbijom, kako kratkoročno, tako i dugoročno, a s ciljem promene proračuna unutar Srbije. U ovom odeljku se fokusiramo na preporuke institucijama Evropske unije u širem smislu, pri čemu su konkretne preporuke Evropskom parlamentu istaknute u odgovarajućem delu. U smislu izbora i preporuka u vezi s politikom, verujemo da bi institucije Evropske unije trebalo da učine sledeće.

• Poboljšati sve slabiji imidž i negativnu percepciju EU među srpskom javnošću zalaganjem za evropske vrednosti

Kao što je prikazano u prethodnom izlaganju, glavni trenutni konkurent za naklonost Srbije jeste Rusija, a ruski faktor u srpskoj politici se temelji na nečemu što je više od racionalnih proračuna u vezi s koristima koje sleduju Srbiji ako stane na stranu Rusije; kulturološke sličnosti i istorijske veze znače da su osećanja koja Srbija ima prema Rusiji više zasnovana na emocijama i unutrašnjim osećajima. Takmičenje s uticajem Rusije u Srbiji podrazumevaće potrebu da se politika Evropske unije prema Srbiji promeni, da se obrati direktno srpskom društvu i pokaže da je Evropska unija pobednički izbor (što takođe znači da se poruka mora poslati dalje od Beograda, u regione). Na osnovu onoga što su izjavili gotovo svi s kojima smo razgovarali, preporučujemo Evropskoj uniji da je potrebno da više govori o naporima koje ulaže u vezi sa Srbijom i Balkanom, razbijajući mitove i boreći se s dezinformacijama. Činjenica da gotovo četvrtina anketiranih osoba u Srbiji veruje da je Rusija najveći donator pomoći u Srbiji (pri čemu su nedovoljno svesni obima investicija Evropske unije) predstavlja neuspešno slanje poruke u jednakoj meri kao što predstavlja i neuspešan način saopštavanja poruke, stoga Evropska unija mora biti sposobna da projektuje jednostavnu poruku da joj je stalo do običnog čoveka na ulici i da aktivno radi u njegovu korist.


45

Preporuka za Evropski parlament

Evropski parlament treba da utiče na Evropsku komisiju u smislu značaja izgradnje pozitivnog imidža Evropske unije u srpskoj javnosti. U konkretne korake u tom smeru spadaju korišćenje specijalnog fonda sredstava Evropskog parlamenta ili relevantnog budžeta Evropske komisije za sprovođenje kampanja informisanja „u ime naroda Evrope”. To se može dopuniti dodatnim javnim događajima u Briselu, Beogradu i regijama Srbije van glavnog grada, uz proširivanje dometa u saradnji s raznim glavnim upravama Komisije. Bliska saradnja s Evropskom zajednicom i aktivna saradnja s članovima Evropskog parlamenta biće od suštinske važnosti za uspešno privođenje kraju tih događaja; ono što je najvažnije jeste da bi te aktivnosti trebalo raditi u koordinaciji sa Ministarstvom za evropske integracije Srbije i relevantnim odborima Narodne skupštine (naročito Odborom za evropske integracije).

Mediji igraju centralnu ulogu u životu mnogih ljudi u Srbiji, ne samo u tom smislu da odražavaju stavove ljudi, već ih i formiraju; s obzirom na stav koji je vlada nedavno zauzela prema medijima, Evropska unija treba prvo da zahteva slobodnu i otvorenu političku raspravu i smanjenje učešća vlade u medijima uopšte (što je pitanje s kojim se Evropska unija i sama bori na nivou država članica). Istovremeno, međutim, Evropska unija mora bolje da koristi srpske medije za širenje svoje sopstvene poruke o tome kako Evropska unija zapravo radi u zemlji i, što je još važnije, šta pristupanje Evropskoj uniji znači. U jednom obraćanju na Institutu za međunarodne poslove u Finskoj 2013. godine, zvaničnici vlada Moldavije i Ukrajine istakli su da Evropska unija nije u potpunosti objasnila šta su sledeći koraci u njihovim sporazumima s Evropom, što je čitav proces učinilo podložnijim ruskom uticaju. Srbija je na mnogo strožem i direktnijem putu u odnosu na obe te zemlje, a zahtevi i koristi tog puta treba srpskoj javnosti da budu jasnije saopšteni. Jedan način da se to uradi jeste, kako su predložile neke od zainteresovanih strana s kojima smo razgovarali, da se pruži podrška slobodnim i nezavisnim medijima u Srbiji, kao i da se u zemlju vrate (ili zapravo uvedu) međunarodne medijske kuće. Najavljeni povratak BBC-ja je dobar početak, ali više medijskih kuća treba da krene tim putem kako bi Srbima bio ponuđen izbor, uključujući i onaj na njihovom jeziku.


Kao što Evropska unija treba da zahteva slobodnu i otvorenu političku raspravu i smanjenje vladinog uticaja na medije, tako Evropski parlament treba u svojim rezolucijama ponovo da istakne važnost slobodne štampe u Srbiji, nastavljajući da bude obazriv u tom pogledu i da pokreće to pitanje na sastancima Odbora za stabilizaciju i pridruživanje Srbije Evropskoj uniji (SAPC) i radne grupe Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta (AFET) za Zapadni Balkan. Neformalna grupa „Prijatelji Srbije” takođe može biti forum u kom bi se razvijale aktivnosti u vezi s tim. Evropski parlament bi uz to mogao i da organizuje studijska putovanja i sastanke između srpskih i novinara koji rade u Evropskoj uniji; činjenica da se neke države članice Evropske unije suočavaju s teškoćama u vezi sa slobodom medija bi takođe mogla biti dobra početna tačka za razgovore. Međuparlamentarne radne grupe u sklopu Delegacije za odnose sa Srbijom takođe mogu da rade na zajedničkim, evropskim rešenjima radi obezbeđivanja slobode štampe.

Međutim, to ne znači da važnost nekih problema treba umanjivati, pošto, rečeno prostim jezikom, trenutna unutrašnja vrednost Srbije za Evropsku uniju proizlazi upravo iz njenog geopolitičkog položaja, a ne njenog privrednog potencijala. Dugoročno gledano, Srbija bi imala daleko više ekonomske koristi od članstva u Evropskoj uniji nego što bi Evropska unija ikada mogla očekivati da ima od Srbije. Naime, samo darežljivost Kine predstavlja nešto što bi eventualno moglo da ponudi Srbiji moguću alternativu, ali Kina svoju pomoć trenutno pruža u vidu projekata i, dugoročno posmatrano, šanse za institucionalne reforme ili kontinuirani rast su male. Percepcija Evropske unije kao pobedničke alternative treba da se promoviše na osnovu same te činjenice.


46

Slično tome, kao što je prethodno napomenuto, Evropska unija se posmatra kao neko ko je značajan akter u smislu svojih vrednosti, ali ko je vojno slab, dok se NATO posmatra kao neko ko je snažan, ali prema kome se još uvek oseća mržnja zbog uloge koju je odigrao 1999. Ravnanje tog kruga je dodatni izazov u držanju Srbije na putu ka pridruživanju Evropskoj uniji i predstavlja problem koji Evropska unija ne može sama da reši. Iako je slučaj s Ukrajinom na površinu izneo duboke podele u zajedničkoj bezbednosnoj politici Evropske unije (da ne govorimo o njenoj spoljnoj politici), unutar Evropske unije mora doći do obnavljanja pokreta čiji je cilj iznalaženje zajedničkog stanovišta u odnosu na pretnje Evropi, uključujući tu i dodeljivanje budžetskih sredstava prema zahtevima NATO-a. Projektovanjem slike Evropske unije kao nekoga ko je uzdržani, ali ipak ključni akter u usmeravanju energije NATO-a, uz obnovljenu posvećenost ispunjavanju zajedničkih bezbednosnih i spoljnih politika, članstvo u Evropskoj uniji će biti privlačno za Srbiju u svim aspektima.


Parlament treba da radi preko Delegacije za odnose sa Parlamentarnom skupštinom NATO-a kako bi se obezbedilo da se interesi EU u okviru Alijanse u vezi sa Srbijom uzmu u obzir. Takvim potezima, zajedno s javnim debatama i raspravama, trebalo bi davati širok publicitet u Srbiji i trebalo bi ih vršiti zajedno s Pridruženom delegacijom Srbije pri Parlamentarnoj skupštini.

Evropska unija bi takođe trebalo da osigura da ne izgubi gorepomenuti ugled čuvara određenih načela, poput vladavine prava (tj. nezavisnog sudstva, ustavnog upravljanja i oslobođenosti od korupcije), transparentnosti i demokratije (tj. slobodnih i otvorenih izbora, mirne predaje vlasti i mogućnosti za učešće u političkom nadmetanju). Naime, kao što je izvestan broj naših ispitanika nekoliko puta istakao, odbijanje podrške za pristupanje Evropskoj uniji proizlazi prvenstveno iz pada kredibiliteta Evropske unije u tim oblastima. Kako bi ponovo zadobila poverenje srpskog naroda (a ne samo političara), EU treba glasnije da iskaže svoj stav protiv korupcije i nepotizma, kao i da jasnije i upadljivije izrazi svoje protivljenje autoritarnim aspiracijama vlade Srbije i/ili vlada država članica Evropske unije.

• Razjasniti zahteve prema Srbiji u vezi sa Kosovom

Loša komunikacija Evropske unije sa Srbijom (kao i sa drugim zemljama u pretpristupnoj fazi i partnerima među istočnim susedima) ne vidi se, međutim, samo u percepciji javnosti o pomoći, podršci uspostavljanju demokratskih vrednosti ili vojnoj snazi, već se proteže i na najsporniju oblast, Kosovo. Kao što je navedeno u prethodnom tekstu, srpska javnost nedovoljno razume šta EU tačno zahteva u vezi s Kosovom, uključujući i razliku između „potpune normalizacije” i „priznavanja”. EU treba da teži tome da pojača svoje napore za postizanje bolje komunikacije kako bi naglasila da je proces pridruživanja u Srbiji usmeren na „potpunu normalizaciju” odnosa između dve strane, a ne nužno na priznavanje (iako je moguće da će i do toga morati doći u nekom trenutku u budućnosti). Iako bi to za mnoge Srbe bio gorak zalogaj koji bi trebalo progutati, to bi moglo obezbediti dovoljno veliki smokvin list u političkom smislu kako bi se umanjila zabrinutost u vezi s nezavisnošću Kosova.


Evropski parlament treba da pomogne da se razviju strategije komunikacije u vezi sa zahtevima koje Srbija treba da ispuni kad je u pitanju Kosovo da bi se pridružila Evropskoj uniji, a u saradnji s Evropskom komisijom. U to bi moglo spadati finansiranje kampanja za informisanje, interparlamentarne radne grupe koje će se baviti najboljim načinima da se priđe srpskoj javnosti i naročito rad na tome da se uključi u unutrašnji dijalog u Srbiji davanjem činjenica i informacija u vezi sa obavezama Srbije u vezi s Kosovom s tačke gledišta EU. Ministarstvo za evropske integracije i Odbor za evropske integracije srpskog parlamenta biće ponovo ključni partneri. Evropski parlament bi takođe trebalo da pokuša da uključi srpsko civilno društvo na dosledniji i sistematičniji način, kako bi se obezbedile informacije za unutrašnji dijalog unutar zemlje i kako bi se osiguralo da ključna pitanja ne budu predstavljena na pogrešan način.


47

• Izgladiti osetljiva pitanja u Srbiji u procesu pridruživanja

Slično tome, izvan okvira saopštenja, s tačke gledišta politike, EU takođe treba da izvrši određena prilagođavanja svoje politike prema Srbiji u vezi s Kosovom i drugim osetljivim pitanjima. Naročito se izuzetno kontroverzna pitanja, poput uvođenja sankcija Rusiji, moraju rešavati veoma pažljivo. Iako sankcije ostaju važan način na koji EU pokušava da utiče na ponašanje Rusije, Srbiji se može omogućiti postepen „pristanak” na uvođenje sankcija, omogućavajući joj da im se priključi bez preduzimanja velikog rizika (takav pristup može biti dobra početna tačka i za druge „specijalne slučajeve” koji žele članstvo u EU). Mogli bi biti osmišljeni i drugi mehanizmi za smanjenje političkih (kao i ekonomskih) posledica takvog usklađivanja s politikom EU, zajedno s poboljšanjem komunikacije usmerene direktno ka narodu Srbije. Usmeravanje pomoći iz IPA II u oblast medija i odgovornosti (tj. slično ulozi koju su odigrale američke radio stanice Radio Slobodna Evropa/Radio Sloboda tokom Hladnog rata) s ciljem suprotstavljanja ruskom uticaju u zemlji bi takođe bilo dobrodošlo, kako bi se poboljšao ugled Evropske unije i kako bi ona bila vidljivija običnim građanima Srbije. Isto tako, iskorištavanje ponekad iritirajućeg pristupa Rusije Srbiji može biti od koristi za EU; kao što je napomenuto tokom opsežnih rasprava sa predstavnicima DG NEAR, Srbi već 17 godina bezuspešno pokušavaju ponovo da pregovaraju s Rusijom o svom trgovinskom sporazumu s njima kako bi ga približili srpskim interesima.


Evropski parlament bi trebalo da preuzme vodeću ulogu u razvijanju alternativnih metoda usklađivanja sa pravnim tekovinama i spoljnom politikom (poput uvođenja sankcija Rusiji), pružajući pravna i politička mišljenja Evropskoj komisiji o tome kako se to može postići. Za konkretna pitanja se mogu angažovati relevantni odbori Evropskog parlamenta i, ponavljamo, preporučuje se interparlamentarna saradnja za pronalaženje rešenja prilagođenih lokalnom kontekstu, koja će omogućiti Srbiji da ispuni svoje obaveze. Evropski parlament bi takođe trebalo da ima centralnu ulogu u razvoju IPA strategija, radeći u tesnoj saradnji s Komisijom i koristeći njeno ogromno znanje.

• Raditi na razumevanju istorijskih i regionalnih faktora u Srbiji i uskladiti ih u okviru integracije

Iako bi pridruživanje Evropskoj uniji trebalo da teče brzo i iako bi Evropska unija trebalo beskompromisno da se zalaže za evropske vrednosti, isto tako je potrebno da dođe do otrežnjenja i da se u Briselu u svim institucijama EU jasno shvati da će Srbija nastaviti da razmatra alternative (ili dopune) Evropskoj uniji u smislu pomoći, trgovine, ulaganja i bezbednosti izvan procesa pridruživanja. To znači da iako kreatori srpske politike možda ne vide bolju dugoročnu alternativu pridruživanju Evropskoj uniji (naši sagovornici su jednoglasno istakli da će se Srbija na kraju pridružiti Evropskoj uniji upravo zbog nedostatka alternativa), još uvek možda pokušavaju da postignu najbolju pogodbu za zemlju na kraće staze. To je naročito tačno u pogledu istorijske težnje Srbije da bude dominantna sila na Balkanu, a čini se da je to EU kasno shvatila (regionalno ekonomsko područje je dobar primer saradnje između Evropske unije i Srbije koje ide u korist srpskih interesa). Prepoznavanje potreba Srbije i njenog dugogodišnjeg interesa da bude uticajna u svom regionu može umnogome doprineti boljem usmeravanju na proces pridruživanja i oslabiti anti-EU uticaje. To ne znači nužno i proglasiti Srbiju liderom u regionu, naročito s obzirom na osetljivost drugih kandidata za pristup Evropskoj uniji u regionu, već naglasiti Beogradu da su ciljevi Evropske unije istovremeno i ciljevi Srbije.


48


Evropski parlament, a naročito njen Odbor za međunarodnu trgovinu (INTA), treba da nastave da prate i zagovaraju napredak Regionalnog ekonomskog područja na Balkanu. Istovremeno, Parlament treba da naglasi da se interesi Srbije u regionu podudaraju s interesima EU, tj. s pitanjima regionalne stabilnosti, prosperiteta i prihvatanja evropskih vrednosti. Evropski parlament ne treba da se ustručava da naglasi ono što je zajedničko u svim pitanjima, da ponovo istakne da su interesi EU na Balkanu da Srbija zaista bude lider – ali u tom smislu da pokaže drugim zemljama u regionu kako da postignu prosperitet i stabilnost.

Pored toga, još jedan ključni akter u regionu koji nije izričito razmatran u ovom istraživanju u smislu svog savremenog uticaja jeste Turska. Kao što su istakli neki od naših sagovornika, iako Turska nije ni izbliza toliko prisutna u Srbiji (kao ni na Balkanu) koliko bi ona volela da jeste, ne treba potcenjivati neootomanizam koji je još uvek prisutan u turskoj spoljnoj politici. Iako se mora priznati da je Turska trenutno više zaokupljena svojim unutrašnjim problemima nakon puča i ratom u Siriji, korisno je obratiti pažnju na njeno angažovanje u Srbiji (i regionu Balkana) u budućnosti. Zanimljivo je da je prilikom posete turskog predsednika Erdogana Srbiji u oktobru 2017. predsednik Srbije Vučić napomenuo da „nije ovo 1389. godina” proglasivši dve zemlje „prijateljima” i potpisavši nekoliko bilateralnih sporazuma s ciljem podsticanja trgovine s Turskom (Nije ovo 1389. godina – Srbija i Turska su sada prijatelji, 2017). Erdogan je imao topao prijem i u Sandžaku, regiji Srbije s većinskim muslimanskim stanovništvom, a opšti stav u vezi s posetom turskog predsednika jeste da ona znači da je Srbija još jedna zemlja od interesa na Balkanu pored Bosne (Poseta Erdogana signalizira novu strast Turske prema Srbiji, 2017). U tom smislu bi EU trebalo da shvati da će možda uvek imati konkurenciju u Srbiji i da bi trebalo uporedo da radi na nekoliko strana kako bi osigurala da se Turska vrati na put ka EU (budući da trenutno vođstvo u Turskoj ugrožava taj put).

• Izmeniti stav uslovljavanja prema Srbiji

Poslednji ključni zaključak za institucije Evropske unije koji je proizašao iz razmatranja kineskog pristupa Srbiji, naročito u pogledu pomoći i ulaganja, jeste taj da novac bude usmeren na aktivnosti za koje Beograd smatra da su u njegovom najboljem interesu, a ne na prioritete koje su Kinezi odredili iz Pekinga (jedan primer je ogromno ulaganje u energetski sektor u Beogradu, što je pitanje u vezi s kojim je Evropska unija obećala pomoć, ali je sporo realizuje). Nasuprot tome, EU je uvek zauzimala stav uslovljavanja prema Srbiji, što je pristup koji je dao značajne rezultate u nekim oblastima (ekonomske reforme), dok u drugim nije bio jednako efikasan (unapređenje demokratije). Ne samo to, kao što je ranije napomenuto, javnost Srbije je izrazila nezadovoljstvo uslovljavanjem od strane Evropske unije, verujući da je to kamen spoticanja na putu ka članstvu. Za razliku od toga, Kina je zainteresovana za mnogo šire ciljeve (poboljšanje transporta i logistike na Balkanu), ali je dozvolila Srbiji da bude u mnogo većoj meri uključena u način na koji će se ti ciljevi postići.


Evropski parlament treba preko svoje delegacije u Parlamentarnom odboru za stabilizaciju i pridruživanje Evropske unije i Srbije blisko da sarađuje sa predstavnicima Srbije iz Narodne skupštine kako bi se odredili i unapredili zajednički prioriteti. U to bi mogao da spada rad sa podnacionalnim jedinicama u Srbiji kako bi se identifikovali regionalni i lokalni prioriteti i potrebe, kao i predstavljanje tih informacija Komisiji kao projekata koji su spremni za realizaciju.

S velikim iznosima pomoći za strukturne reforme koji su spremni da pomognu Srbiji u pretpristupnoj fazi, EU bi se možda mogla ugledati na Kinu i suziti prioritete na one koji su zapravo prioriteti za obe strane (što je pristup koji IPA II želi da postigne, ali ostaje da se vidi da li će u tome i uspeti). Ponavljamo, neke inicijative, kao što su regionalno ekonomsko područje, predstavljaju dobar korak u tom smeru, budući da dozvoljavaju Srbiji da pokaže svoju ekonomsku snagu u regionu, istovremeno stvarajući veću ekonomsku


49

stabilnost na južnoj granici EU. Druga mogućnost je da EU usmeri svoje uslovljavanje na programske ciljeve (poput gorepomenutih reformi pravosuđa ili napretka u borbi protiv korupcije), ali da dozvoli slobodu u njihovom sprovođenju, omogućavajući da se pronađe „srpski način” za postizanje istih ciljeva. Jedna strategija koju su predložili neki od naših ispitanika jeste da se veći fokus stavi na regionalni i lokalni razvoj nego na mamutske i neopipljive projekte; projekti manjeg obima bi mogli na neposredan i opipljiviji način da utiču na razne grupe u srpskom društvu, poput vlasnika malih i srednjih preduzeća ili poljoprivrednika, a mogli bi i da pruže vidljivu pomoć razvoju lokalne infrastrukture (škole, bolnice, saobraćajnice). To bi zauzvrat moglo da doprinese tome da se rad EU u zemlji više ceni i da se dobije veća podrška za proces pridruživanja.

Iako neka pitanja deluju kao da se međusobno isključuju (tj. smanjiti uslovljavanje ali vršiti pritisak za veću slobodu štampe), reč je više o pravilnom postavljanju prioriteta na obe strane; uz određenu fleksibilnost EU u vezi s pitanjima koja su od suštinske važnosti za Srbiju, verovatno je da će biti više spremnosti za promenu i na srpskoj strani. Takvim pristupom će se tada rešavati pitanja koja direktno zabrinjavaju srpsku javnost i omogućiće napredovanje koje će biti od uzajamne koristi.


50

Literatura

Članci u časopisima, knjige i strateški dokumenti

Babayan, N., 2015. The return of the empire? Russia's counteraction to transatlantic democracy promotion in its near abroad. Democratization, 22(3), pp.438-458.

Baccini, L. and Urpelainen, J., 2014. International institutions and domestic politics: can preferential trading agreements help leaders promote economic reform? The Journal of Politics, 76(1), pp.195-214.

Belgrade Centre for Security Policy (BCSP), 2017a. Public Opinion on the Security of Serbia and Dialogue with Pristina, 14 February, available at http://www.bezbednost.org/All-publications/6464/Public-Opinion-on-the-Security-of-Serbia-and.shtml.

2017b. Public perception of Serbia’s Foreign Policy, 8 March, available at http://www.bezbednost.org/All-publications/6484/Public-perception-of-Serbias-foreign-policy.shtml.

Bellina, Ž., 2014. Commercial diplomacy as an instrument for enhancing economic recovery: the case of Serbia. International Journal of Diplomacy and Economy, 2(3), pp. 202-224.

Bitzenis, A.P. and Žugić, V.P., 2014. FDI motives in the Serbian manufacturing sector. Journal of East-West Business, 20(1), pp.1-24.

Bjelić, P. and Dragutinović Mitrović, R., 2012. The Effects of Competing Trade Regimes on Bilateral Trade Flows: The Case of Serbia. Zbornik radova Ekonomskog fakulteta u Rijeci, časopis za ekonomsku teoriju i praksu - Proceedings of Rijeka Faculty of Economics, Journal of Economics and Business, 30(2), pp. 267-294.

Bradović, J., and Rakitić, D., 2015. Serbia adopts rules preventing South Stream pipeline? Legal Insight, Specht and Partner (Serbia), available at http://www.specht-partner.com/wp-content/uploads/2015/07/150717-Legal-Insight-Serbia-adopts-3rd-Energy-Package-preventing-South-Stream.pdf.

Brezhneva, A. and Ukhova, D., 2013. Russia as a humanitarian aid donor. Oxfam Discussion Paper, 15 July. Available at https://www.oxfam.org/sites/www.oxfam.org/files/dp-russia-humanitarian-donor-150713-en.pdf.

Čavoški, J., 2011. ‘Overstepping the Balkan boundaries: The lesser known history of Yugoslavia's early relations with Asian countries (new evidence from Yugoslav/Serbian archives)’. Cold War History, 11(4), pp. 557-577.

Centre for Euro-Atlantic Studies, 2015. Mapping of Russian Influence in Serbia during 2013 and 2014. Collection of Analyses by The Center of Euro-Atlantic Studies, available at https://www.ceas-serbia.org/images/publikacije/CEAS_Studija_-_ %C5 %A0irom_zatvorenih_o %C4 %8Diju__ENG.pdf.

2016. Eyes Wide Shut - Strengthening of Russian Soft Power in Serbia – Goals, Instruments and Effects. Belgrade: Centre for Euro-Atlantic Studies, available at https://www.ceas-serbia.org/images/publikacije/CEAS_Studija_-_ %C5 %A0irom_zatvorenih_o %C4 %8Diju__ENG.pdf.

Chyong, C.K. and Hobbs, B.F., 2014. Strategic Eurasian natural gas market model for energy security and policy analysis: Formulation and application to South Stream. Energy Economics, 44, pp.198-211.

Cierco, T.M., 2011. Human Rights promotion in Serbia: a difficult task for the European Union. Revista Brasileira de Política Internacional, 54(1), pp.142-158.

Concept of The Russian Federation's State Policy in the Area of International Development Assistance, The Ministry of Foreign Affairs of the Russia Federation, 20 April 2014, unofficial English translation available at http://www.mid.ru/en/foreign_policy/official_documents/-/asset_publisher/CptICkB6BZ29/content/id/64542.

Conley, H.A., Mina, J., Stefanov, R., and Vladimirov, M., 2016. The Kremlin Playbook: Understanding Russian Influence in Central and Eastern Europe. Washington DC: Center for Strategic and International Studies, available at https://csis-prod.s3.amazonaws.com/s3fs-public/publication/1601017_Conley_KremlinPlaybook_Web.pdf.

Council of Europe, Congress of Local and Regional Authorities, 2016. Information report on the observation of local and provincial elections in Serbia (24 April 2016) - Monitoring Committee / Rapporteur: Karim VAN OVERMEIRE, Belgium (R, NR), available at https://wcd.coe.int/ViewDoc.jsp?p=&id=2441001&Site=COE&direct=true.

http://www.bezbednost.org/All-publications/6464/Public-Opinion-on-the-Security-of-Serbia-and.shtml

http://www.bezbednost.org/All-publications/6464/Public-Opinion-on-the-Security-of-Serbia-and.shtml

http://www.bezbednost.org/All-publications/6484/Public-perception-of-Serbias-foreign-policy.shtml

http://www.bezbednost.org/All-publications/6484/Public-perception-of-Serbias-foreign-policy.shtml

http://www.specht-partner.com/wp-content/uploads/2015/07/150717-Legal-Insight-Serbia-adopts-3rd-Energy-Package-preventing-South-Stream.pdf

http://www.specht-partner.com/wp-content/uploads/2015/07/150717-Legal-Insight-Serbia-adopts-3rd-Energy-Package-preventing-South-Stream.pdf

https://www.oxfam.org/sites/www.oxfam.org/files/dp-russia-humanitarian-donor-150713-en.pdf

https://www.ceas-serbia.org/images/publikacije/CEAS_Studija_-_%C5%A0irom_zatvorenih_o%C4%8Diju__ENG.pdf




http://www.mid.ru/en/foreign_policy/official_documents/-/asset_publisher/CptICkB6BZ29/content/id/64542

https://csis-prod.s3.amazonaws.com/s3fs-public/publication/1601017_Conley_KremlinPlaybook_Web.pdf

https://csis-prod.s3.amazonaws.com/s3fs-public/publication/1601017_Conley_KremlinPlaybook_Web.pdf

https://wcd.coe.int/ViewDoc.jsp?p=&id=2441001&Site=COE&direct=true


51

Demostat, 2017. Dobija li Srbija predsednika u prvom krugu? Najnovije istrazivanje Demostata – rejtinzi i analiza kandydata, available at http://demostat.rs/2017/03/17/dobija-li-srbija-predsednika-u-prvom-krugu-najnovije-istrazivanje-demostata-rejtinzi-analiza-kandidata/

Dierauer, I., 2013. Disequilibrium, Polarization, and Crisis Model: An International Relations Theory Explaining Conflict. Washington DC: University Press of America.

Đekić, I., Tomić, N., Smigić, N., Tomašević, I., Radovanović, R. and Rajković, A., 2014. Quality management effects in certified Serbian companies producing food of animal origin. Total Quality Management & Business Excellence, 25(3-4), pp. 383-396.

Doder, D., 1993. Yugoslavia: new war, old hatreds. Foreign Policy, (91), pp. 3-23.

Dragojlo, S., 2016. ‘Serbian Army Trains More with NATO Than Russia’. Balkan Insight, 31 August 2016, available at http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-s-nato-army-cooperation-beats-russia-significantly-08-30-2016.

Duchâtel, M., Godement, F., Liik, K., Shapiro, J., Slavkova, L., Stanzel, A. & Tcherneva, V., 2016. Eurasian integration: Caught between Russia and China, European Council on Foreign Relations (ECFR) Essay, 7th June, available at http://www.ecfr.eu/article/essay_eurasian.

Eskridge-Kosmach, A.N., 2009. Yugoslavia and US Foreign Policy in the 1960–1970s of the 20th Century. Journal of Slavic Military Studies, 22(3), pp.383-418.

Estrin, S. and Uvalić, M., 2014. FDI into Transition Economies: Are the Balkans Different? Economics of Transition, 22(2), pp.281-312.

EBRD, 2016. China and South-Eastern Europe: Infrastructure, trade and investment links. Occasional Paper, July, available at http://www.ebrd.com/documents/comms-and-bis/see-china-investments.pdf.

European Commission, 2012. Serbia 2012 Report. Staff Working Document (2012) 333, available at https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2012/package/sr_rapport_2012_en.pdf.

2016. Serbia 2016 Report. Staff Working Document (2016) 361, available at https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2016/20161109_report_serbia.pdf.

2017. European Commission – Statement. Letter of congratulations from Presidents Juncker and Tusk to Aleksandar Vučić on his election as President of Serbia, available at http://europa.eu/rapid/press-release_STATEMENT-17-849_en.htm.

European Court of Auditors, 2014. EU Pre-accession Assistance to Serbia. Luxembourg: European Court of Auditors, available at http://www.eca.europa.eu/Lists/ECADocuments/SR14_19/QJAB14019ENN.pdf.

European Parliament, 2017. European Parliament resolution of 14 June 2017 on the 2016 Commission Report on Serbia. Available at http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?type=TA&language=EN&reference=P8-TA-2017-0261.

EU Assistance to Serbia, The Delegation of the European Union to the Republic of Serbia, 2015, available at http://europa.rs/eu-assistance-to-serbia/?lang=en.

Fagan, A., 2012. Europe's Balkan Dilemma: Paths to Civil Society or State-Building? London: I.B. Tauris Publishing.

Freyburg, T. and Richter, S., 2010. National identity matters: the limited impact of EU political conditionality in the Western Balkans. Journal of European Public Policy, 17(2), pp.263-281.

Freedom House, 2016. Nations in Transit. Serbia, available at https://freedomhouse.org/report/nations-transit/2016/serbia.

Gligorov, V., 2008. Besciljna spoljna politika. Peŝčanik, March 24, available at http://pescanik.net/besciljna-spoljna-politika/.

Gordon, P.H., 1997. Europe's Uncommon Foreign Policy. International Security, 22(3), pp.74-100.

http://demostat.rs/2017/03/17/dobija-li-srbija-predsednika-u-prvom-krugu-najnovije-istrazivanje-demostata-rejtinzi-analiza-kandidata/

http://demostat.rs/2017/03/17/dobija-li-srbija-predsednika-u-prvom-krugu-najnovije-istrazivanje-demostata-rejtinzi-analiza-kandidata/

http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-s-nato-army-cooperation-beats-russia-significantly-08-30-2016

http://www.ecfr.eu/article/essay_eurasian

http://www.ebrd.com/documents/comms-and-bis/see-china-investments.pdf

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2012/package/sr_rapport_2012_en.pdf

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2012/package/sr_rapport_2012_en.pdf

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2016/20161109_report_serbia.pdf

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2016/20161109_report_serbia.pdf

http://europa.eu/rapid/press-release_STATEMENT-17-849_en.htm

http://europa.eu/rapid/press-release_STATEMENT-17-849_en.htm

http://www.eca.europa.eu/Lists/ECADocuments/SR14_19/QJAB14019ENN.pdf

http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?type=TA&language=EN&reference=P8-TA-2017-0261

http://europa.rs/eu-assistance-to-serbia/?lang=en

https://freedomhouse.org/report/nations-transit/2016/serbia

https://freedomhouse.org/report/nations-transit/2016/serbia

http://pescanik.net/besciljna-spoljna-politika/

http://pescanik.net/besciljna-spoljna-politika/


52

Gotev, G., ‘Serbia counts on Trump over Kosovo’. Euractiv.com 18 January 2017, available at http://www.euractiv.com/section/global-europe/news/serbia-counts-on-trump-over-kosovo/. Accessed March 21, 2017.

Government of the Republic of Serbia, 25 August 2009, available at http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=58295&change_lang=en.

Hoxha, A., Ahmeti, A. and Musliu, A., 2015. Russian Influence in the Western Balkans. Carrot or Stick? In Muś, J. (ed.), Russia in the Balkans. Threat or Opportunity? Lublin: Rocznik Instytutu Europy Środkowo-Wschodniej, pp.61-86.

Huba, M., Balic, E., Sandgren, C., Bremmers, T., Tag, S., and NIll, D., 2009. Retrospective evaluation of CARDS programmes in Serbia Final Evaluation Report. Framework Contract on Evaluation and Evaluation-Related Services: Budg06/Po/01 Lot 3: Provision of External Evaluation Studies of an Interim and Ex-Post Nature. Available at https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/financial_assistance/cards/evaluation-reports/04-fr_cards_serbia.pdf.

Human Rights Watch (HRW), 2017. Croatia: Asylum Seekers Forced Back to Serbia. Asylum Seekers Denied Access to Protection; Subject to Violence. January 20, 2017. Available at https://www.hrw.org/news/2017/01/20/croatia-asylum-seekers-forced-back-serbia

International Republic Institute (IRI), 2015. Survey of Serbian Public Opinion. Available at http://www.iri.org/sites/default/files/wysiwyg/serbia_november_2015_poll_public_release.pdf.

Jelavich, B., 2004. Russia's Balkan Entanglements, 1806–1914. Cambridge: Cambridge University Press.

Josifidis, K., 2001. Aspects of economic thought and policy in Serbia, 1850-1900. In Mata, Maria Eugenia, and Michalis Psalidopoulos, eds. Economic thought and policy in less developed Europe: the nineteenth century. Vol. 53. New York: Routledge, pp. 145-171.

Juncker, J.-C., 2017. Letter of Intent to President Antonio Tajani and to Prime Minister Jüri Ratas, Strasbourg, 13 September 2017, available at https://ec.europa.eu/commission/.../letter-of-intent-2017_en.pdf.

Juncker, J.-C., 2017. President Juncker's State of the Union Speech 2017, Strasbourg, 13 September 2017, available at http://europa.eu/rapid/press-release_SPEECH-17-3165_en.htm.

Kathura, S., 2008. Western Balkan Integration and the EU: An Agenda for Trade and Growth. Washington DC: World Bank Press.

Kersan-Škabić, I. and Orlić, E., 2007. Determinants of FDI inflows in CEE and Western Balkan countries (is accession to the EU important for attracting FDI?). Economic and Business Review for Central and South-Eastern Europe, 9(4), pp.333-350.

Knežević, I., 2011. Absorption capacity of Serbia for use of EU funds: Practical lessons from Slovakia. Slovak-Serbian EU Enlargement Fund Policy Paper, Pontis Foundation, pp. 1-16.

Lazić, M.B., 2003. Serbia: A Part of both the East and the West? Sociologija, 45(3), pp.193-216.

Lieven, D., 2015. The End of Tsarist Russia: The March to World War I and Revolution. New York: Penguin Books.

Mandelbaum, M., 1996. Foreign policy as social work. Foreign Affairs, 75(1), p.16.

Marrone, A., De France, O., and Fattibene, D. (eds.), 2016. Defence Budgets and Cooperation in Europe: Trends and Investments. White Paper funded by the European Defence Agency, No. 2, available at http://www.iris-france.org/wp-content/uploads/2016/07/pma_2.pdf.

Maza, Christina. 2016. Why the Election in Serbia is no Cause for Rejoicing. Foreign Policy, 28. April 2016, available at http://foreignpolicy.com/2016/04/28/why-the-election-in-serbia-is-no-cause-for-rejoicing/.

Michael, B.M, Hartwell, C.A., and Nureev, B., 2013. Soft Power: A Double-edged Sword? BRICS Business Magazine, Vol. 5, pp. 58-64.

Milenković, I. and Milenković, D., 2012. Inward foreign direct investments to Serbia–investigating motives in the past and prospects for the future. Review of Applied Socio-Economic Research, 4(2), pp.158-165.

http://www.euractiv.com/section/global-europe/news/serbia-counts-on-trump-over-kosovo/

http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=58295&change_lang=en

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/financial_assistance/cards/evaluation-reports/04-fr_cards_serbia.pdf

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/financial_assistance/cards/evaluation-reports/04-fr_cards_serbia.pdf

https://www.hrw.org/news/2017/01/20/croatia-asylum-seekers-forced-back-serbia

https://www.hrw.org/news/2017/01/20/croatia-asylum-seekers-forced-back-serbia

http://www.iri.org/sites/default/files/wysiwyg/serbia_november_2015_poll_public_release.pdf

https://ec.europa.eu/commission/.../letter-of-intent-2017_en.pdf

http://europa.eu/rapid/press-release_SPEECH-17-3165_en.htm

http://www.iris-france.org/wp-content/uploads/2016/07/pma_2.pdf

http://www.iris-france.org/wp-content/uploads/2016/07/pma_2.pdf

http://foreignpolicy.com/2016/04/28/why-the-election-in-serbia-is-no-cause-for-rejoicing/


53

Ministry of European Integration of Serbia (MEI), 2017. Public Opinion Poll, June. Available at http://www.mei.gov.rs/upload/documents/nacionalna_dokumenta/istrazivanja_javnog_mnjenja/opinion_poll_june_17.pdf.

National Assembly of the Republic of Serbia, available at http://www.parlament.gov.rs/national-assembly/national-assembly-in-numbers.1743.html.

National Bank of Serbia, available at https://www.nbs.rs/internet/english/.

Nelaeva, G.A., and Semenov, A.V., 2016. EU-Russia Rivalry in the Balkans: Linkage, Leverage and Competition (The Case of Serbia). Romanian Journal of International Affairs, 16(3), pp. 56-71.

OSCE, 2017. Presidential Election 2 April 2017. OSCE/ODIHR Election Assessment Mission Final Report. Office for Democratic Institutions and Human Rights, Limited Election Observation Mission, Republic of Serbia. 24 April, available at https://www.osce.org/odihr/elections/serbia/322166?download=true

Pantović M., ‘Serbia Eyes Benefits of Scrapping Visas with China’, Balkan Insight, 18 October 2016, available at http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-s-high-hopes-from-the-abolition-of-visas-with-china-10-17-2016#sthash.xP4cIGpD.dpuf.

Pavlićević, D., 2011. The Sino-Serbian Strategic Partnership in a Sino-EU Relationship Context. University of Nottingham China Policy Institute Briefing Series – Issue 68.

2015. Chinese Infrastructure Investments in Serbia: Between Politics and Profit. Council for European Studies on-line commentary, 14 December, available at http://councilforeuropeanstudies.org/critcom/chinese-infrastructure-investments-in-serbia-between-politics-and-profit/.

Pavlović, D., 2016. Serbian Elections 2016. Election Analysis. Contemporary Southeastern Europe, 2016, 3(1), 53-58.

Pešić, V., 1996. Serbian nationalism and the origins of the Yugoslav crisis. Washington, DC: United States Institute of Peace, available at https://www.usip.org/sites/default/files/pwks8.pdf?utm_source=www-origin.usip.org.

Pippan, C., 2004. The Rocky Road to Europe: The EU's Stabilisation and Association Process for the Western Balkans and the Principle of Conditionality, European Foreign Affairs Review, 9(2), pp. 219 – 45.

Pond, E. (1999) ‘Kosovo: Catalyst for Europe’. Washington Quarterly, Vol. 22, No. 4, pp. 77–92.

Prelec, T., 2017. Serbian presidential election 2017: Can Vučić pull a Putin-Medvedev? The European Parties Elections and Referendums Network (EPERN), 23 February, available at https://epern.wordpress.com/2017/02/23/serbian-presidential-election-2017-can-vucic-pull-a-putin-medvedev/.

Presnall, A., 2009. Which way the wind blows: democracy promotion and international actors in Serbia. Democratization, 16(4), pp.661-681.

Ramani, S., 2016. China’s Growing Ties With Serbia. The Diplomat, 29 February, available at http://thediplomat.com/2016/02/chinas-growing-ties-with-serbia/.

Regional Cooperation Council, 2017. Public Opinion Survey. Balkan Barometer 2017, available at http://www.rcc.int/pubs/53/balkan-barometer-2017-public-opinion-survey.

Republic of Serbia Electoral Commission, 2017, available at http://rik.parlament.gov.rs/english/aktivnosti-sednice.php#a107.

Reporters without Borders, 2017. World Press Freedom Index, available at https://rsf.org/en/serbia.

Robles, N., ‘US, Slovenian troops train Serbian special anti-terrorism unit.’ Army.mil Worldwide News, 8 May 2017, available at https://www.army.mil/article/187419/us_slovenian_troops_train_serbian_special_anti_terrorism_unit.

Rokvić, V., & Jeftić, Z., 2015. The Trinity of Civil-Military Relations in the Republic of Serbia: Democratic Control, Efficiency and Effectiveness of the Serbian Armed Forces. Contemporary Macedonian Defense/Sovremena Makedonska Odbrana, 15(29), pp. 9-23.

Rusinow, D., 1991. Yugoslavia: Balkan Breakup?. Foreign Policy, (83), pp.143-159.

http://www.mei.gov.rs/upload/documents/nacionalna_dokumenta/istrazivanja_javnog_mnjenja/opinion_poll_june_17.pdf


http://www.parlament.gov.rs/national-assembly/national-assembly-in-numbers.1743.html

http://www.parlament.gov.rs/national-assembly/national-assembly-in-numbers.1743.html

https://www.nbs.rs/internet/english/

https://www.osce.org/odihr/elections/serbia/322166?download=true

http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-s-high-hopes-from-the-abolition-of-visas-with-china-10-17-2016#sthash.xP4cIGpD.dpuf

http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-s-high-hopes-from-the-abolition-of-visas-with-china-10-17-2016#sthash.xP4cIGpD.dpuf

http://councilforeuropeanstudies.org/critcom/chinese-infrastructure-investments-in-serbia-between-politics-and-profit/

http://councilforeuropeanstudies.org/critcom/chinese-infrastructure-investments-in-serbia-between-politics-and-profit/

https://www.usip.org/sites/default/files/pwks8.pdf?utm_source=www-origin.usip.org

https://epern.wordpress.com/2017/02/23/serbian-presidential-election-2017-can-vucic-pull-a-putin-medvedev/

https://epern.wordpress.com/2017/02/23/serbian-presidential-election-2017-can-vucic-pull-a-putin-medvedev/

http://thediplomat.com/2016/02/chinas-growing-ties-with-serbia/

http://www.rcc.int/pubs/53/balkan-barometer-2017-public-opinion-survey

http://rik.parlament.gov.rs/english/aktivnosti-sednice.php#a107

http://rik.parlament.gov.rs/english/aktivnosti-sednice.php#a107

https://rsf.org/en/serbia

https://www.army.mil/article/187419/us_slovenian_troops_train_serbian_special_anti_terrorism_unit


54

Savet za Borbu Protiv Korupcije (SBPK), 2015. Report on the Possible Impact of Public Sector Institutions on Media, through Financing of Advertising and Marketing Services, available at http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/en-GB/reports/cid1028-3007/report-on-the-possible-impact-of-public-sector-institutions-on-media-through-financing-of-advertising-and-marketing-services.

Serbia – financial assistance under IPA II, European Commission, available at https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/instruments/funding-by-country/serbia_en.

Serbian European Integration Office (SEIO), 2016. Public Opinion Poll, December. Available at http://www.seio.gov.rs/eng/documents/national-documents/public-opinion-poll/

Serbian European Integration Office (SEIO), 2016. Public Opinion Poll, June. Available at http://www.mei.gov.rs/upload/documents/nacionalna_dokumenta/istrazivanja_javnog_mnjenja/opinion_poll_june_17.pdf Serbian Ombudsman’s Office, 2017. Annual Report for 2016. Belgrade: Office of the Ombudsman, available at www.ombudsman.org.rs/attachments/article/134/Introduction_2016 %20Annual %20Report.pdf.

Serbian Ombudsman’s Office, 2016. Annual Report for 2015. Belgrade: Office of the Ombudsman, available at: http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr_YU/2011-12-25-10-17-15/4646--2015-

Shain, Y., 1994. Ethnic diasporas and US foreign policy. Political Science Quarterly, 109(5), pp.811-841.

Slovak Atlantic Commission, 2017. Strategic Communication: Evaluating Serbia's Perception of the Euro-Atlantic Integration. Policy Paper, August, available at https://www.globsec.org/wp-content/uploads/2017/08/perception_of_nato_by_the_serbian_public_opinion_policy_paper.pdf.

Šmigić, N., Rajković, A., Đekić, I. and Tomić. N., 2015. Legislation, standards and diagnostics as a backbone of food safety assurance in Serbia. British Food Journal, 117(1), pp.94-108.

Stanzel, A., Kratz, A., Szczudlik, J., and Pavlićević, D., 2016. China’s investment in influence: the future of 16+1 cooperation. European Council on Foreign Relations (ECFR) China Analysis, December. Available at http://www.ecfr.eu/page/-/China_Analysis_Sixteen_Plus_One.pdf.

Stockholm International Peace Research institute (SIPRI), 2017. SIPRI Yearbook 2017: Armaments, Disarmament and International Security. Oxford: Oxford University Press.

Stojanović, Mihailo D. The Great Powers and the Balkans, 1875-1878. Cambridge University Press, 1939.

Stokes, G., 1990. Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Durham, NC: Duke University Press.

Subotić, J., 2016. ‘Narrative, ontological security, and foreign policy change’. Foreign Policy Analysis, 12(4), pp. 610-627.

Szpala, M., 2014. Russia in Serbia – soft power and hard interests. Centre for Eastern Studies (OSW) Commentary, 29 October. Available at https://www.osw.waw.pl/en/publikacje/osw-commentary/2014-10-29/russia-serbia-soft-power-and-hard-interests.

Tadić, M. and Šajkaš M.T., 2016. Captured News Media: Bosnia and Herzegovina, Serbia, and Montenegro. Belgrade: Center for International Media Assistance (CIMA).

Tankosić, J.V. and Stojsavljević, M., 2014. EU common agricultural policy and pre-accession assistance measures for rural development. Ekonomika poljoprivrede, 61(1), pp.195-210.

Teokarević, J., 2016. Serbia: Perspectives on Eurasian integration. European Council on Foreign Relations on-line essay, 8 June, available at http://www.ecfr.eu/article/essay_eurasian_integration_serbia.

TNS Medium Gallup, 2015. Attitudes of Serbian citizens towards EU integrations: Public opinion poll. October, available at http://europa.rs/files/02.12. %20istrazivanje %20pp %20e.pdf.

Torralba, R.M., 2014. Belgrade at the crossroads: Serbian-Russian relations in light of the Ukraine crisis. Elcano Royal Institute Policy Brief 63/2014, December 22, available at http://www.realinstitutoelcano.org/wps/portal/web/rielcano_en/contenido?WCM_GLOBAL_CONTEXT=/elcano/elcano_in/zonas_in/ari63-2014-montes-belgrade-crossroads-serbian-russian-relations-ukraine-crisis.

http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/en-GB/reports/cid1028-3007/report-on-the-possible-impact-of-public-sector-institutions-on-media-through-financing-of-advertising-and-marketing-services



https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/instruments/funding-by-country/serbia_en

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/instruments/funding-by-country/serbia_en

http://www.seio.gov.rs/eng/documents/national-documents/public-opinion-poll/



http://www.ombudsman.org.rs/attachments/article/134/Introduction_2016%20Annual%20Report.pdf

http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr_YU/2011-12-25-10-17-15/4646--2015-

https://www.globsec.org/wp-content/uploads/2017/08/perception_of_nato_by_the_serbian_public_opinion_policy_paper.pdf

https://www.globsec.org/wp-content/uploads/2017/08/perception_of_nato_by_the_serbian_public_opinion_policy_paper.pdf

http://www.ecfr.eu/page/-/China_Analysis_Sixteen_Plus_One.pdf

https://www.osw.waw.pl/en/publikacje/osw-commentary/2014-10-29/russia-serbia-soft-power-and-hard-interests

https://www.osw.waw.pl/en/publikacje/osw-commentary/2014-10-29/russia-serbia-soft-power-and-hard-interests

http://www.ecfr.eu/article/essay_eurasian_integration_serbia

http://europa.rs/files/02.12.%20istrazivanje%20pp%20e.pdf

http://www.realinstitutoelcano.org/wps/portal/web/rielcano_en/contenido?WCM_GLOBAL_CONTEXT=/elcano/elcano_in/zonas_in/ari63-2014-montes-belgrade-crossroads-serbian-russian-relations-ukraine-crisis

http://www.realinstitutoelcano.org/wps/portal/web/rielcano_en/contenido?WCM_GLOBAL_CONTEXT=/elcano/elcano_in/zonas_in/ari63-2014-montes-belgrade-crossroads-serbian-russian-relations-ukraine-crisis


55

Transparency International, 2016. Corruption Perceptions Index. Berlin: Transparency International, available at https://www.transparency.org/country/SRB#.

Trauner, F., 2009. From membership conditionality to policy conditionality: EU external governance in South Eastern Europe. Journal of European Public Policy, 16(5), pp.774-790.

Upchurch, M. and Marinković, D., 2011. Wild capitalism, privatisation and employment relations in Serbia. Employee Relations, 33(4), pp.316-333.

US Agency for International Development, 2012a. Country Development Cooperation Strategy, Fiscal Years 2013-2017. Washington DC: USAID, available at https://www.usaid.gov/sites/default/files/documents/1863/serbia-CDCS-2013-2017.pdf.

2012b. USAID/Serbia Separation of Powers Program Evaluation Final Report. Washington DC: USAID, available at http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/pdact692.pdf.

2013a. Mid-Term Performance Evaluation of USAID/Serbia Business Enabling Project (BEP). Washington DC: USAID, available at http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/pdacx759.pdf.

2013b. Mid-Term Performance Evaluation of USAID/Serbia Sustainable Local Development Program (SLDP). Washington DC: USAID, available at http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/pdacx763.pdf.

US State Department, 2015. Serbia Country Commercial Guide. Washington DC: US State Department.

Van Berkum, S., and Bogdanov, N., 2012. Serbia on the Road to EU accession: Consequences for Agricultural Policy and the Agri-Food Chain. Oxfordshire, UK: Centre for Agriculture and Biosciences International.

Vasović, A., 2014. ‘Serbian paramilitaries join pro-Russian forces in Crimea’. Reuters, March 14, available at http://www.reuters.com/article/us-crimea-volunteers-idUSBREA2D0C020140314.

2016. ‘With Russia as an ally, Serbia edges toward NATO’. Reuters, July 3, available at https://www.reuters.com/article/us-serbia-nato/with-russia-as-an-ally-serbia-edges-toward-nato-idUSKCN0ZJ06S.

Vihma, A. and Turksen, U., 2015. The Geoeconomics of the South Stream Pipeline Project. Journal of International Affairs, 69(1), pp. 34-53.

Wilson Center, 2014. European and US Policies in the Balkans. Meeting Report No. 297, available at https://www.wilsoncenter.org/publication/297-european-and-us-policies-the-balkans.

Youngs, R., 2004. Normative dynamics and strategic interests in the EU's external identity. JCMS: Journal of Common Market Studies, 42(2), pp.415-435.

Zaccaria, B., 2016. The EEC’s Yugoslav Policy in Cold War Europe, 1968-1980. Berlin: Springer.

Zhang, J., 2016. Chinese Foreign Assistance, Explained. Brookings Institution ‘Order from Chaos’ blog, July 19, available at https://www.brookings.edu/blog/order-from-chaos/2016/07/19/chinese-foreign-assistance-explained/.

Živanović, M., Protesters in Serbia Denounce Vucic's Poll Victory, BalkanInsight, 3 April 2017, available at http://www.balkaninsight.com/en/article/protest-against-the-dictatorship-in-several-cities-in-serbia-04-03-2017-1.

Žuvela, M., ‘Balkan push for new coal-fired plants raises environmental concerns’, CNBC.com, 23 January 2017, available at http://www.cnbc.com/2017/01/23/reuters-america-balkan-push-for-new-coal-fired-plants-raises-environmental-concerns.html.

Articles in Popular Press and Electronic Media

Albania, Croatia ask NATO to revise Kosovo peacekeeping plan, Reuters, 16 February 2017, available at http://www.reuters.com/article/kosovo-nato-balkans-idUSL8N1G12RO.

Belgrade expects free trade deal with Eurasian Union, B92, 1 June 2016, available at http://www.b92.net/eng/news/business.php?yyyy=2016&mm=06&dd=01&nav_id=98187.

https://www.transparency.org/country/SRB

https://www.usaid.gov/sites/default/files/documents/1863/serbia-CDCS-2013-2017.pdf

https://www.usaid.gov/sites/default/files/documents/1863/serbia-CDCS-2013-2017.pdf

http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/pdact692.pdf

http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/pdacx759.pdf

http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/pdacx763.pdf

http://www.reuters.com/article/us-crimea-volunteers-idUSBREA2D0C020140314

https://www.reuters.com/article/us-serbia-nato/with-russia-as-an-ally-serbia-edges-toward-nato-idUSKCN0ZJ06S

https://www.reuters.com/article/us-serbia-nato/with-russia-as-an-ally-serbia-edges-toward-nato-idUSKCN0ZJ06S

https://www.wilsoncenter.org/publication/297-european-and-us-policies-the-balkans

https://www.brookings.edu/blog/order-from-chaos/2016/07/19/chinese-foreign-assistance-explained/

http://www.balkaninsight.com/en/article/protest-against-the-dictatorship-in-several-cities-in-serbia-04-03-2017-1

http://www.cnbc.com/2017/01/23/reuters-america-balkan-push-for-new-coal-fired-plants-raises-environmental-concerns.html

http://www.cnbc.com/2017/01/23/reuters-america-balkan-push-for-new-coal-fired-plants-raises-environmental-concerns.html

http://www.reuters.com/article/kosovo-nato-balkans-idUSL8N1G12RO

http://www.b92.net/eng/news/business.php?yyyy=2016&mm=06&dd=01&nav_id=98187


56

Belgrade-Beijing cooperation: Chinese entrepreneurs interested in PKB, SerbianMonitor, 26 September 2016, available at http://serbianmonitor.com/en/featured/25412/belgrade-beijing-cooperation-chinese-entrepreneurs-interested-pkb/#.WLlvzjsrIdU.

British-Chinese Joint Investment in Loznica Thermal Power Plant, karanovic/nikolic News, 20 July 2016, available at https://www.karanovic-nikolic.com/knnews/Pages/2016/07/20/British-Chinese-Joint-Investment-in-Loznica-Thermal-Power-Plant.aspx

Center for Free Elections and Democracy, 2016, http://www.cesid.rs/statistika-meseca/podrska-eu-integracijama/.

China Donates Military Equipment to Serbian Army, InSerbia Today, 21 June 2017, available at https://inserbia.info/today/2017/06/china-donates-military-equipment-to-serbian-army/.

China, Serbia lift ties to comprehensive strategic partnership, Xinhuanet.com, 18 June 2016, available at http://news.xinhuanet.com/english/2016-06/18/c_135447509.htm.

China, Serbia vow to boost military cooperation, Xinhuanet.com, 21 June 2016, available at http://news.xinhuanet.com/english/2016-06/21/c_135455064.htm.

China's Poly Group shows interest in producing military equipment in Serbia – govt, Seenews.com, 19 January 2017, available at: https://seenews.com/news/chinas-poly-group-shows-interest-in-producing-military-equipment-in-serbia-govt-554776

China's SDHS to complete two Corridor XI sections in Serbia by end-2017, Seenews.com, 7 June 2017, available at: https://seenews.com/news/chinas-sdhs-to-complete-two-corridor-xi-sections-in-serbia-by-end-2017-571352.

Croatia blocks Chapter 26, Serbian PM leaves Brussels, B92, 12 December 2016, available at http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2016&mm=12&dd=12&nav_id=99938.

Croatia veto on Serbia's EU talks causes surprise, Euobserver, 12 April 2016, available at https://euobserver.com/beyond-brussels/133004.

Committee to Protect Journalism, How influence of Russian media risks making Serbia a Moscow bureau, 2016, available at https://cpj.org/blog/2016/10/how-influence-of-russian-media-risks-making-serbia.php.

Democrats urge their supporters to vote for DSS-Dveri, B92, 29 April 2016, available at http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2016&mm=04&dd=29&nav_id=97861.

Dodik: there will be no Referendum on the Independence of the RS, Sarajevo Times, 3 March 2017, available at http://www.sarajevotimes.com/?p=116659.

Embassy of the United States of America in the Republic of Serbia (a), Military Partnership, available at https://serbia.usembassy.gov/military-partnership.html.

Embassy of the United States of America in the Republic of Serbia (b), The Partnership, available at https://serbia.usembassy.gov/commercial-partnership.html.

Erdogan Visit Signals Turkey’s New Passion for Serbia, Balkan Insight, 18 October 2017, available at http://www.balkaninsight.com/en/article/erdogan-visit-signals-turkey-s-new-passion-for-serbia-10-16-2017.

EU demands Serbia close Russian-Serbian Humanitarian Center – Lavrov, Russia Today, 13 December 2016, available at https://www.rt.com/news/370197-lavrov-russia-serbia-eu/.

EU’s Catalonia response branded ‘best example of hypocrisy in world politics,’ Daily Express (UK), 3 October 2017, available at http://www.express.co.uk/news/world/861834/catalonia-referendum-independence-european-union-response-hypocrisy.

Evropa Vučiću gleda kroz prste, Deutsche Welle, 26 April 2016, available at http://www.dw.com/sr/evropa-vu %C4 %8Di %C4 %87u-gleda-kroz-prste/a-19214764.

Huawei starts three-year fixed network transformation in Serbia, Xinhua News Agency, 6 October 2016, available at http://news.xinhuanet.com/english/2016-10/06/c_135733948.htm.

http://serbianmonitor.com/en/featured/25412/belgrade-beijing-cooperation-chinese-entrepreneurs-interested-pkb/#.WLlvzjsrIdU

http://serbianmonitor.com/en/featured/25412/belgrade-beijing-cooperation-chinese-entrepreneurs-interested-pkb/#.WLlvzjsrIdU

https://www.karanovic-nikolic.com/knnews/Pages/2016/07/20/British-Chinese-Joint-Investment-in-Loznica-Thermal-Power-Plant.aspx

https://www.karanovic-nikolic.com/knnews/Pages/2016/07/20/British-Chinese-Joint-Investment-in-Loznica-Thermal-Power-Plant.aspx

http://www.cesid.rs/statistika-meseca/podrska-eu-integracijama/

https://inserbia.info/today/2017/06/china-donates-military-equipment-to-serbian-army/

http://news.xinhuanet.com/english/2016-06/18/c_135447509.htm


https://seenews.com/news/chinas-poly-group-shows-interest-in-producing-military-equipment-in-serbia-govt-554776

https://seenews.com/news/chinas-poly-group-shows-interest-in-producing-military-equipment-in-serbia-govt-554776

https://seenews.com/news/chinas-sdhs-to-complete-two-corridor-xi-sections-in-serbia-by-end-2017-571352

http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2016&mm=12&dd=12&nav_id=99938

https://euobserver.com/beyond-brussels/133004

https://cpj.org/blog/2016/10/how-influence-of-russian-media-risks-making-serbia.php


http://www.sarajevotimes.com/?p=116659

https://serbia.usembassy.gov/military-partnership.html

https://serbia.usembassy.gov/commercial-partnership.html

http://www.balkaninsight.com/en/article/erdogan-visit-signals-turkey-s-new-passion-for-serbia-10-16-2017

https://www.rt.com/news/370197-lavrov-russia-serbia-eu/

http://www.express.co.uk/news/world/861834/catalonia-referendum-independence-european-union-response-hypocrisy

http://www.express.co.uk/news/world/861834/catalonia-referendum-independence-european-union-response-hypocrisy

http://www.dw.com/sr/evropa-vu%C4%8Di%C4%87u-gleda-kroz-prste/a-19214764

http://www.dw.com/sr/evropa-vu%C4%8Di%C4%87u-gleda-kroz-prste/a-19214764



57

It's not 1389 - Serbia and Turkey are now friends. B92, 10 October 2017, available at http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2017&mm=10&dd=10&nav_id=102514.

Јачање система цивилне заштите у Србији, Politika (Политика), 1 March 2017, available at http://www.politika.rs/scc/clanak/375308/Jacanje-sistema-civilne-zastite-u-Srbiji.

Министар Вулин: Предвидели смо посебан сектор за цивилну одбрану, RTV, 12 October 2017, available at http://www.rtv.rs/sr_ci/news/print/861728.

Mogherini thanked Serbia for participation in EU peacekeeping missions’, European Western Balkans, 30 December 2016, available at https://europeanwesternbalkans.com/2016/12/30/mogherini-thanked-serbia-for-participation-in-eu-peacekeeping-missions/.

Moscow is regaining sway in the Balkans, The Economist, 25 February 2017, available at http://www.economist.com/news/europe/21717390-aid-warplanes-and-propaganda-convince-serbs-russia-their-friend-moscow-regaining-sway.

Russian MiGs to be repaired in Serbia, Insajder.net, 17 March 2017, available at https://insajder.net/en/site/tema/3640/.

Russia, Serbia, Belarus Hold 'Slavic Brotherhood' Military Drills, Radio Free Europe/Radio Liberty, 6 June 2017, available at https://www.rferl.org/a/slavic-brotherhood-military-drills-russia-serbia-belarus/28531473.html.

Serbia: 30M EUR loss due to the South Stream cancellation, News Serbia Energy, 26 January 2016, available at http://serbia-energy.eu/serbia-30meur-loss-due-to-the-south-stream-cancellation/.

Serbia accuses world of double standards over Catalonia and Kosovo, Reuters, 3 October 2017, available at https://www.reuters.com/article/us-spain-politics-catalonia-serbia/serbia-accuses-world-of-double-standards-over-catalonia-and-kosovo-idUSKCN1C818G.

Serbia soon to receive six Russian MiGs, Europe Balkan Latest News, 8 March 2017, available at https://eblnews.com/news/balkan/serbia-soon-receive-six-russian-migs-62147.

Serbia Takes Delivery of First of Six MiG-29 Fighters from Russia. Radio Free Europe/Radio Liberty, 2 October 2017, available at https://www.rferl.org/a/serbia-russia-mig-fighter-jet-delivery-vucic/28769966.html.

Serbia wants to buy S-300 missile systems, talking with Russia & Belarus – president, Russia Today, 16 April 2017, available at https://www.rt.com/news/384950-serbia-s300-russia-belarus/.

Serbia’s Anti-Vucic Protests: Key Facts, BalkanInsight, April 12, 2017, available at http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-s-anti-vucic-protests-key-facts-04-12-2017.

Tadić on Serbia's ‘four pillars of diplomacy’, B92, 30 August 2009, available at http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2009&mm=08&dd=30&nav_id=61454.

Trump plans 28 percent cut in budget for State Department, USAID, Reuters, 16 March 2017, available at http://www.reuters.com/article/usa-trump-budget-state-idUSL2N1GS2EN.

The Army of Serbia signed the note of access to the battlegroup of European Union ‘HELBROC’, The Atlantic Council of Serbia, 14 November 2016, available at http://www.atlanticcouncil.rs/en/news/news/327-the-army-of-serbia-signed-the-note-of-access-to-the-battlegroup-of-european-union-helbroc.

Persons consulted for the study

Representatives of EU institutions:

Ahauser, Farina, Political Desk Officer at European Commission, and Zanettin, Bruno, Policy Officer in Serbia Unit, DG

NEAR (April 12th, 2017)

Peter Polajnar, Policy Officer in Serbia Unit, European Commission, DG NEAR (March 22nd, 2017)

Kukan, Eduard, Member of the European Parliament, Chair of the EU-Serbia Stabilisation and Association Parliamentary

Committee Delegation of the European Parliament (October 13th, 2017)


http://www.politika.rs/scc/clanak/375308/Jacanje-sistema-civilne-zastite-u-Srbiji

http://www.rtv.rs/sr_ci/news/print/861728

https://europeanwesternbalkans.com/2016/12/30/mogherini-thanked-serbia-for-participation-in-eu-peacekeeping-missions/

https://europeanwesternbalkans.com/2016/12/30/mogherini-thanked-serbia-for-participation-in-eu-peacekeeping-missions/

http://www.economist.com/news/europe/21717390-aid-warplanes-and-propaganda-convince-serbs-russia-their-friend-moscow-regaining-sway

http://www.economist.com/news/europe/21717390-aid-warplanes-and-propaganda-convince-serbs-russia-their-friend-moscow-regaining-sway

https://insajder.net/en/site/tema/3640/

https://www.rferl.org/a/slavic-brotherhood-military-drills-russia-serbia-belarus/28531473.html

http://serbia-energy.eu/serbia-30meur-loss-due-to-the-south-stream-cancellation/

https://www.reuters.com/article/us-spain-politics-catalonia-serbia/serbia-accuses-world-of-double-standards-over-catalonia-and-kosovo-idUSKCN1C818G

https://www.reuters.com/article/us-spain-politics-catalonia-serbia/serbia-accuses-world-of-double-standards-over-catalonia-and-kosovo-idUSKCN1C818G

https://eblnews.com/news/balkan/serbia-soon-receive-six-russian-migs-62147

https://www.rferl.org/a/serbia-russia-mig-fighter-jet-delivery-vucic/28769966.html

https://www.rt.com/news/384950-serbia-s300-russia-belarus/

http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-s-anti-vucic-protests-key-facts-04-12-2017


http://www.reuters.com/article/usa-trump-budget-state-idUSL2N1GS2EN

http://www.atlanticcouncil.rs/en/news/news/327-the-army-of-serbia-signed-the-note-of-access-to-the-battlegroup-of-european-union-helbroc

http://www.atlanticcouncil.rs/en/news/news/327-the-army-of-serbia-signed-the-note-of-access-to-the-battlegroup-of-european-union-helbroc


58

Experts, academics, and policymakers:

Bieber, Florian, Director of the Centre for Southeast European Studies, University of Graz (September 26th, 2017)

Brkić, Boijan, Deputy Editory-in-Chief, Serbian Broadcast Corporation News Programme (March 23rd, 2017)

Dragouni, Olimpia, Associate Researcher, Humboldt University (October 5th, 2017)

Firtel, Ana, Executive Director, The Foreign Investors Council, Belgrade (October 13th, 2017)

Judah, Tim, Balkans correspondent for The Economist (October 13th, 2017)

Pantić, Danijel, Director of European Consulting Group Ltd. (October 11th, 2017)

Popović, Đorđe, Partner at Belgrade Fund for Political Excellence, Member of Belgrade Security Forum Team (October 4th,

2017)

Savković, Marko, Program Director, Belgrade Fund for Political Excellence, Member of Belgrade Security Forum Team

(October 4th, 2017)

Representatives of the Serbian Government:

Bogetić, Vladana, First Counsellor, Embassy of the Republic of Serbia to Poland (October 5th, 2017)

Vujović, Dušan, Minister of Finance of the Republic of Serbia (October 4th, 2017)