Hose-Karlos Somoza~Cikcak

8/20/2019 Hose-Karlos Somoza~Cikcak

1/407


2/407

Hose Karlos Somoza

CIKCAK

Naslov originalaJosé Carlos Somoza

ZIGZAG

2006. Sa španskog prevela

Jasmina Nikolić


3/407

Mojim sinovima, Hoseu i Lasaru


4/407

Vode kojima ću ploviti niko nije brazdao.

Dante, Raj II


5/407

Uvod

Sijera de Oljero12. juli 199210.50 h

Nije bilo magle ni tame. Sunce je sijalo visoko na nebu, večno lepo poputkakvog grčkog božanstva, a svet je bio zelen i ispunjen mirisom borovinei cveća, pesmom cvrčaka i pčela, i tihim šumom potoka. Ništa nije mogloda uznemiri tu prirodu bogatu životom i svetlom, pomislio je čovek,mada mu je, ne znajući tačno zašto, ta misao delovala uznemirujuće.Možda zbog kontrasta između onoga što je gledao i onoga što je znao da

bi moglo da se dogodi, zbog stotine načina na koje usud (ili nešto gore)može da izopači najsrećnije doživljaje. Čovek nije bio pesimista, ali je već

bio zašao u godine, i iskustvo koje je stekao navodilo ga je da sumnja u

sve naizgled rajske prilike.Čovek je koračao pored potoka. S vremena na vreme bi zastao da

pogleda oko sebe kao da procenjuje mesto, a zatim bi produžio dalje.Naposletku je stigao do mesta koje mu se dopalo: malobrojno drveće jepravilo tamnu finu senku, a blagi povetarac je ublažavao sparinu. Malodalje, staza se uspinjala preko stenovitih obala rečice i završavala sekamenim brdašcem, zbog čega je čovek pomislio da može da računa naprikladnu samoću, gotovo kao da se nalazi pod okriljem neke vrste

skloništa. Sešće na jedan ravan kamen. Zabaciće udicu i sa uživanjem ćese posvetiti iščekivanju, u spokoju prirode i odsjajima vode. Ništa ga nijeopuštalo više od toga. Sagnuo se i spustio na zemlju korpu s mamcima ištap za pecanje.

Kada se uspravio, čuo je nečije glasove.Zbog blagosti tišine koja im je prethodila, glasovi su ga isprva donekle

prepali. Dopirali su s nekog mesta na brdu koje odande gde je stajao nije


6/407

mogao da vidi, a sudeći po piskavosti, glasovi su bili dečji. Deca su nešto vikala, očito su se igrala. Čovek je pretpostavio da žive u nekoj od kućakoje su okruživale šumu. Mada mu je zasmetalo prisustvo drugih ljudi,utešio se razmišljanjem da su naposletku deca koja se igraju najbolja

protivteža jednom tako savršenom danu. Skinuo je sportsku kapu ismeškajući se obrisao znoj. A onda se najednom skamenio.Nije posredi igra. Nešto je pošlo po zlu.Jedno dete je čudno vikalo. Reči su se gubile u nepomičnom vazduhu i

čovek nije mogao da ih razabere, ali bilo je očigledno da se onaj koji ihizgovara ne oseća srećno. Dete koje tako viče ima ozbiljne probleme.

Zatim su svi glasovi prestali, uključujući pesmu ptica i insekata, kao dasvet uzima vazduh pre nego što će se desiti nešto posebno.

Trenutak kasnije čuo se drugi, mnogo drugačiji vrisak. Urlik koji jezaparao vazduhom polomio je u paramparčad čisto porcelansko nebo.

Stojeći pored potoka, čovek je pomislio da to letnje nedeljno jutro1992. više neće proteći onako kako je on zamišljao. Stvari su sepromenile, možda neznatno, ali svakako konačno.

ilano,10. mart 2015

9.05 h Vrisak. Gotovo nezamisliv u kućnoj tišini. Gospođa Portinari ga je čula ipošto je utihnuo, kao da je čula ostatke zvuka. Posle veoma kratke pauze,

vrisak se ponovio i tek je tada gospođa Portinari uspela da reaguje.Skinula je naočare za čitanje, privezane za biserni lančić, i pustila da jojpadnu na grudi.

– Šta to bi? – rekla je naglas, uprkos tome što je kod kuće bila sama,er u to doba jutra (digitalni sat na polici, poklon banke preko koje je

primala penziju, pokazivao je 9.05) Ekvatorijanka, kućna pomoćnica, jošnije bila došla. No, nakon što joj je suprug preminuo pre četiri godine,gospođa Portinari je razgovarala mnogo sa samoćom. – Gospode! Šta…?

Vrisak se ponovio još jače. Gospođu Portinari je ta prilika podsetila napožar u starom stanu u centru Milana, koji ih je pre petnaest godinazamalo koštao života, nju i njenog muža. Posle je, nakon što je


7/407

obudovela, odlučila da se preseli u taj stan u ulici Via Đardeli, u bliziniUniverziteta. Bio je manji ali mirniji, i zgodan za stariju samu ženu.

Volela je tu da živi jer se u tom kraju nikada ništa loše nije dešavalo.Do tada.

Potrčala je ka vratima onoliko brzo koliko su joj dopuštali njeniistrošeni zglobovi.– Majko božja!– mrmljala je i stiskala nešto u ruci; kasnije je

ustanovila da je to bila hemijska olovka kojom je zapisivala šta treba dakupi jednom nedeljno, ali u tom trenutku ju je stezala kao da je raspeće.

Na podestu je stajalo nekoliko komšija. Svi su gledali naviše.– Marinijev stan! – povikao je gospodin Đenoveze, njen prvi komšija,

mladi grafički dizajner koji bi se gospođi Portinari mnogo više dopao danije očigledno pokazivao svoje homoseksualne sklonosti.

– Profesore! – čula je s drugog sprata. Profesore, pomislila je. Šta li se desilo tom jadnom čoveku? I ko je

tako jezivo vrištao? Glas je nesumnjivo bio ženski. No, ko god da je,gospođa Portinari je bila sigurna da nikada nije čula onakvu vrisku, čak niza vreme grozomornog požara.

Zatim se čuo bat koraka nekoga ko je velikom brzinom silazio nizastepenice. Ni gospodin Đenoveze ni ona nisu odmah reagovali. Stajali suzanemeli i gledali u podest, jednako bledi i prepadnuti. Sa srcem u

petama, gospođa Portinari je bila spremna na sve: da je taj koji silazikriminalac ili žrtva. Intuitivno je zaključila da ne postoji ništa gore negoslušati urlike duše koja se muči, a ne znati ko ih proizvodi.

Ali kada je naposletku videla lice bića koje je vrištalo, znala je,zasigurno, da greši.

Postojalo je nešto mnogo gore od vriske.


8/407

I

POZIV

U trenutku u kom pomislimo kako je opasnost mala, ona prestajeda bude mala.

Frensis Bekon


9/407

1

adrid,11. mart 2015 11.12 h

Tačno šest minuta i trinaest sekundi pre nego što će se njen životnepovratno okrenuti naglavce, Elisa Robledo je radila nešto banalno: spetnaest studenata druge godine Tehničkog fakulteta držala je izborni časo savremenim teorijama fizike. Nipošto nije slutila da joj se nešto sprema

er, za razliku od onolikih studenata i nemalog broja profesora kojima sute prostorije mogle biti zastrašujuće, Elisa se osećala spokojnije uučionici nego kod sopstvene kuće. Isto joj se dogodilo i u zastarelojsrednjoj školi i u ogoljenoj fakultetskoj učionici. Sada je radila umodernim i osvetljenim prostorijama Više tehničke škole Univerziteta„Aligijeri“ u Madridu, privatnom luksuznom centru u kome su učioniceimale široke prozore, prelep pogled na kampus, božanstvenu akustiku imiris na skupo drvo. Elisa bi mogla da ostane da živi na jednom takvommestu. Nesvesno je pretpostavljala da joj se na takvom mestu ne možedesiti ništa loše.

Grešila je debelo, i imala je nešto malo manje od šest minuta da se isama uveri u to.

Elisa je bila sjajna profesorka, okružena izvesnom aurom. Nauniverzitetima postoje profesori i studenti oko kojih se ispredajulegende, a zagonetna prilika Elise Robledo pokrenula je misteriju koju susvi priželjkivali da odgonetnu.

Rođenje „misterije Elisa“ je na neki način bilo nužno: Elisa je bila

mlada i usamljena žena, duge crne talasaste kose, lica i tela koji bi se lakomogli naći na naslovnoj strani bilo kog časopisa posvećenog lepoti, aistovremeno analitičkog uma i čudesnog dara za računanje i apstrakciju,što su preko potrebni kvaliteti u hladnom svetu teorijske fizike, u kojem

vladaju prinčevi nauke. Na teorijske fizičare gledalo se s poštovanjem,čak podanički. Od Ajnštajna do Stivena Hokinga teorijski fizičari bili suprihvaćena i blagoslovljena slika fizike za svetinu. Iako su teme kojima


10/407

su se bavili bile zakukuljene i velikoj većini jedva razumljive, izazivale supravo ushićenje. Ljudi su ih smatrali prototipom hladnog i povučenogduha.

Međutim, te hladnoće nije bilo kod Elise Robledo: kod nje je sve bilo

strast ka podučavanju, a to je privlačilo njene studente. I ne samo to, bilae i odličan stručnjak i ljubazna i solidarna koleginica, uvek spremna dapomogne kolegi u neprilici. Naizgled, nije bilo ničeg neobičnog u vezi snjom.

A to je bilo najneobičnije.Opšte mišljenje je bilo da je Elisa previše savršena. Previše

inteligentna i dragocena da bi, na primer, radila na jednoj beznačajnojkatedri za fiziku i predavala predmet koji nije bio obavezan za studenteposlovne škole na Univerzitetu „Aligijeri“. Njene kolege su bile uvereneda je mogla da dobije bilo koje mesto: mesto u Visokom savetu za naučnaistraživanja, katedru na državnom univerzitetu ili važno mesto u nekomprestižnom centru u inostranstvu. Na Univerzitetu „Aligijeri“ Elisa jetraćila vreme. S druge strane, nijedna teorija (a fizičari ih vole) nijeuspevala da objasni na zadovoljavajući način činjenicu da je u svojojtrideset drugoj godini, skoro trideset trećoj (napuniće je idućeg meseca, uaprilu), Elisa i dalje sama, bez velikih prijatelja, naizgled srećna, kao da jeod života dobila sve što je želela. Niko nije znao ni za jednog njenog dečka

(ni devojku), a njena prijateljstva su se svodila na kolege s posla, ali snjima nikada nije provodila svoje slobodno vreme. Nije bila nadmena,čak ni umišljena, uprkos svojoj izuzetnoj privlačnosti, koju je isticalaneobično raznolikom, uskom modnom garderobom koja ju je činilaprilično provokativnom. Ali na njoj ti komadi odeće nisu izgledali kao daim je svrha da privuku pažnju ili četu muškaraca koji se okreću za njom.Pričala je samo o svojoj struci, bila je učtiva i uvek se smeškala.„Misterija Elisa“ je bila nedokučiva.

Ponekad bi nešto u njoj izazvalo nespokoj. Nikada ništa konkretno:možda neki pogled, svetlost zarobljena u dnu njenih braon zenica iliutisci koje bi njen sagovornik stekao posle kratke razmene reči. Kao dakrije neku tajnu. Oni koji su je bolje poznavali – njen kolega, profesor Viktor Lopera; Norijega, upravnik katedre – mislili su da je možda boljeda Elisa nikada ne oda tu tajnu. Ima ljudi koji nam možda nisu značiliništa i za koje nas vezuje svega nekoliko beznačajnih uspomena, ali koji,


11/407

iz nekog razloga, budu nezaboravni: Elisa Robledo je bila takva, i svi suželeli da tako i ostane.

Istaknuti izuzetak bio je Viktor Lopera, takođe profesor teorijske fizikena „Aligijeriju“ i jedan od Elisinih retkih pravih prijatelja. Njega bi

ponekad spopala neizdrživa potreba da razotkrije njenu tajnu. Viktor jedoživeo nekoliko takvih iskušenja pre godinu dana, u aprilu 2014, kada jekatedra odlučila da Elisu iznenadi rođendanskom proslavom.

Ideja je potekla od Tereze, Norijegine sekretarice, ali prijavili su se svizaposleni na katedri, čak i neki studenti. Pripremali su je skoro mesecdana, sa oduševljenjem, kao da su smatrali da je to pravi način da prodruu Elisin začarani krug i dodirnu njenu nestvarnu površinu. Kupili susvećice u obliku broja trideset dva, tortu, balone, velikog plišanog medu inekoliko flaša šampanjca koje je velikodušno platio šef. Zatvorili su se uzbornicu, brzo je ukrasili, navukli zavese i ugasili svetlo. Kada je Elisastigla na fakultet, portir joj je, po nalogu, rekao da se održava „vanrednisastanak“. Ostali su čekali u mraku. Vrata su se otvorila i Elisinaneodlučna silueta ocrtala se na pragu: kratak kaput, uske pantalone iduga crna kosa. Onda se prolomio aplauz i smeh i upalila su se svetla,dok je Rafa, jedan od njenih „naprednih studenata“, snimao zbunjenostmlade profesorke jednom od onih video kamera poslednje generacije,edva većom od njegovih očiju.

Zabava je, što se ostalog tiče, kratko trajala i nije nikako doprinelapronicanju u „misteriju Elisa“: Norijega je održao govor pun osećanja, svizajedno su pevali uobičajene pesme, a Teresa je pred kamerom mahalaplakatom na kojem je njen brat, koji je bio crtač, nacrtao karikature IsakaNjutna, Alberta Ajnštajna, Stivena Hokinga i Elise Robledo kako jeduparčiće iste torte. Svi su imali priliku da pokažu Elisi svoju naklonost i daoj stave do znanja da je drage volje prihvataju ne tražeći ništa zauzvrat,

osim da i dalje gaji tu provokativnu misteriju na koju su se bili svikli.Elisa je, kao i uvek, bila besprekorna: lice joj je odavalo iznenađenost isreću, taman koliko treba, čak su joj se i oči raširile od uzbuđenja.Posmatrana na video snimku, zbog svog sjajnog obličja, u kaputiću ipantalonama, mogla je da prođe kao studentkinja, ili čak domaćica nekog

velikog događaja… ili kao porno-zvezda sa svojim prvim Oskarom u ruci,kako je šaputao Rafa svojim drugarima u kampusu: „Ajnštajn i MerilinMonro konačno zajedno u jednoj jedinoj osobi“, tako je govorio.


12/407

Međutim, pažljivi posmatrač bi primetio da se na tom snimku nešto neuklapa: Elisino lice je na početku, u trenutku kad su se upalila svetla, bilodrugačije.

Niko nije sasvim obratio pažnju na tu pojedinost jer, na kraju krajeva,

nikog nije ni zanimalo da se udubljuje u prizore s tuđeg rođendana. Ali je Viktor Lopera bio kadar da uhvati brzu ali važnu promenu: kada je svetloobasjalo prostoriju, Elisino lice nije odražavalo zbunjenost tipičnu zaiznenađenu osobu, već jedno složenije i snažnije osećanje. Naravno, svese završilo u nekoliko desetinki sekunde i Elisa se opet smeškala i bilasavršena. Ali tokom tog trena njena lepota se razgradila u drugu vrstuizraza. Oni koji su videli snimak, osim Lopere, smejali su se „velikomprepadu“ koji je doživela. Lopera je primetio još nešto. Šta? Nije biosiguran. Možda je to neprijatnost pred nečim što je njegova drugaricadržala za neumesnu šalu, ili provala krajnje sramežljivosti, ili neštodrugo.

Možda strah. Viktor, inteligentan čovek i pažljiv posmatrač, bio je jedini koji se pitao

šta je to mislila Elisa da će zateći u toj mračnoj prostoriji. Koju vrstu„velikog prepada“ je očekivala na samom početku, pre nego što su sesvetla upalila i začuo smeh i tapšanje, na tom mestu u tami, ta daleka,prelepa, savršena profesorka Robledo. Sve bi dao da je mogao da sazna.

Ono što se Elisi spremalo tog jutra na času, ono što će joj se dogoditiza manje od šest minuta u tom mirnom i zatvorenom prostoru, moglo jeradoznalosti Viktora Lopere da dâ još koji trag, ali nažalost on nije bioprisutan.

* * *

Elisa se trudila da dâ primere koji bi bili privlačni umrtvljenim umovimadece iz dobrih porodica, svojim đacima. Niko od njih se nećespecijalizovati za teorijsku fiziku, i ona je to znala. Sve što su hteli bilo jeda što pre pređu preko apstraktnih pojmova, polože ispite i uteknu sdiplomom ispod miške, diplomom koja će im omogućiti pristupprivilegovanim radnim mestima u industriji i tehnologiji. Pitanja „zašto“ i„kako“, koja su činila osnovnu zagonetku nauke još otkad ju je ljudskium pokrenuo na Zemlji, nisu ih zanimala: hteli su rezultate, efekte,


13/407

poteškoće koje bi rešili kako bi dobili poene. Elisa je pokušavala daizmeni stvar tako što ih je učila da razmišljaju o uzrocima, onepoznanicama.

U tom trenutku je nastojala da primora studente da sebi predstave tu

izuzetnu pojavu da stvarnost poseduje više od tri dimenzije, moždamnogo više od dužine, širine, visine uočljivih na prvi pogled. Ajnštajnovaopšta teorija relativnosti pokazala je da je vreme četvrta dimenzija, asložena teorija struna, čiji su derivati izazov savremenoj fizici, tvrdi dapostoji najmanje još devet prostornih dimenzija, što ljudski um ne možeda pojmi.

Elisa se povremeno pitala da li ljudi imaju ikakvu ideju o onome što jefizika otkrila. U XXI veku, u takozvanoj eri Vodolije, javnost se zanimalaza natprirodne ili paranormalne događaje, kao da su prirodni i normalniprocesi savršeno poznati, jedva ili nimalo tajnoviti. Ali nije bilo potrebe

videti leteće tanjire ili utvare da bismo utvrdili da živimo u uzbudljivomsvetu, nedokučivom čak i najmaštovitijima, mislila je Elisa. Naumila jeda to pokaže makar studentima na tom skromnom času.

Počela je s jednim lakim i zabavnim primerom. Stavila je na projektorfoliju na kojoj je skicirala ljudske figure i kvadrat.

– Ovaj gospodin – objašnjavala je pokazujući kažiprstom na crtež –živi u svetu od samo dve dimenzije, širine i dužine. Naporno je radiočitavog života i zaradio je bogatstvo: jedan evro… – Čula je smeh i znalae da je uspela da privuče pažnju tih petnaest nezainteresovanih očiju. –

Kako mu ga niko ne bi ukrao, on odlučuje da ga čuva u najsigurnijoj banci u svom svetu: u kvadratu. Ovaj kvadrat ima samo jedan otvor sedne strane, te naš prijatelj ubacuje evro, ali niko drugi, osim njega, ne

može ponovo da ga otvori.Brzim pokretom Elisa je izvadila iz farmerki jedan evro u metalu, koji

e za tu priliku bila spremila, i stavila ga je preko kvadrata na foliji.


14/407


15/407

Jolanda?Učenica koja je podigla ruku bila je jedna od malobrojnih Elisinih

studentkinja na predmetu na kojem su uglavnom bili muškarci, devojkaduge plave kose i krupnih očiju. Elisu je obradovalo to što će baš ona prva

ozbiljno uzeti učešća.– Ali u ovom primeru postoji začkoljica – rekla je Jolanda. – Novčić jetrodimenzionalan, ima određenu visinu, iako malu. Da je bio nacrtan napapiru, kako bi i trebalo, ne biste mogli da ga ukradete.

Podigao se veliki žagor. Elisa, koja je već imala spreman odgovor,odglumila je iznenađenost kako ne bi izneverila nesumnjivu oštroumnoststudentkinje.

– Odlična primedba, Jolanda. I potpuno tačna. Nauka nastaje natakvim opažanjima: naizgled jednostavnim, a veoma suptilnim. Međutim,da je novčić bio nacrtan na papiru, isto kao i čovek i kvadrat… ja sammogla da ga izbrišem. – Zbog smeha studenata nije mogla da nastavinekoliko sekundi: tačno pet.

Preostalo je još dvanaest sekundi, a da ona to nije znala, da se ceo njenživot okrene naglavačke.

Veliki sat na suprotnom zidu od table nezaustavljivo je otkucavao teposlednje trenutke. Elisa ga je ravnodušno pogledala ne naslućujući da je

velika skazaljka počela da odbrojava kako bi zauvek uništila njenu

sadašnjost i njenu budućnost.Zauvek. Nepovratno.– Želim da razumete – nastavila je, smirujući smeh pokretom ruke, ne

primećujući ništa osim sklada koji je uspostavila između sebe i studenata– da različite dimenzije mogu uticati jedna na drugu, nije važno kako.Daću vam drugi primer.

U početku, dok je pripremala čas, mislila je da im sledeći primer nacrtana tabli. Ali onda je ugledala presavijene novine na katedri. Kada je imalačasove, kupovala je novine na kiosku koji se nalazio na ulazu u fakultet ičitala ih posle održanih časova, u kantini. Dosetila se da će studentimožda bolje razumeti novi, dosta teži primer, ako upotrebi neki predmet.

Otvorila je novine po sredini, nasumice, i ispravila ih.– Zamislite da je ovaj list prostorna ravan…Spustila je pogled da bi razdvojila taj list od ostalih tako da ne ošteti

novine.


16/407

I ugledala je.Užas je veoma brz. Kadri smo da se užasnemo i pre nego što toga

postanemo svesni. Još ne znamo zašto, a naše ruke se već tresu, lice nam bledi ili nam se stomak skuplja poput probušenog balona. Elisin pogled

se spustio na jedan od naslova u gornjem desnom uglu lista, i pre negošto je uopšte sasvim razumela šta on znači, ukočila se od silovitog naletaadrenalina.

Preletela je preko vesti za nekoliko sekundi. Ali večnih sekundi tokomkojih jedva da je bila svesna da su njeni učenici ućutali čekajući danastavi, i već su počeli da primećuju da se dešava nešto čudno: gurkali suse laktovima, nakašljavali, okretali se ka kolegama i upitno ih gledali…

Jedna nova Elisa je podigla pogled i suočila se s tihim iščekivanjemkoje je izazvala.

– Da… Zamislite da presavijem ravan ovde – produžila je ne drhteći, bezizražajnim glasom automatskog pilota.

Nije znala kako, ali nastavila je da objašnjava. Napisala je jednačine natabli, izvela ih bez greške, postavila pitanja i dala druge primere. Bio je tolični i nadljudski podvig koji naizgled niko nije primetio. Ili jeste? Pitalase da li je pažljiva Jolanda, koja ju je ispitivački posmatrala iz prvog reda,uspela da uhvati trag panike koja ju je obuzela.

– Ovde ćemo stati – rekla je pet minuta pre kraja časa. I dodala je,

tresući se zbog ironije sopstvenih reči: – Upozoravam vas da će od sadasve biti složenije.

* * *

Njen kabinet se nalazio na kraju hodnika. Na sreću, ostale kolege su bilezauzete i nije naišla ni na koga na povratku u kabinet. Ušla je, zaključalase, sela za radni sto, otvorila novine i gotovo istrgla stranu dok sepredavala čitanju s nestrpljenjem nekoga ko pregleda spisak preminulihnadajući se da neće naići na neko voljeno biće, ali znajući da će senaposletku ipak pojaviti, neizbežno, prepoznatljivo ime, kao da jepodvučeno drugom bojom.

Vest je jedva donosila činjenice, samo mogući datum događaja: iako jeotkriveno narednog dana, činilo se da se sve dogodilo u ponedeljak u noć,9. marta 2015. Prekjuče.


17/407

Osetila je kako joj nedostaje vazduha.U tom trenutku, bistrina brušenog stakla na vratima postala je senka.Iako je znala da je njeno poreklo moralo biti trivijalno (portir, kolega),

Elisa je ustala sa stolice, nesposobna da izgovori ni reči.

Sada dolazi po tebe.Senka je stajala nepomično ispred stakla. Čulo se kako neko nešto radioko brave.

Elisa nije bila kukavica, naprotiv, ali u tom trenutku ju je i osmehdeteta mogao prestraviti. Osetila je dodir hladne površine na leđima izadnjici, i tek je tada shvatila da uzmiče ka zidu. Duga i vlažna crna kosadelimično je pokrivala njeno oznojeno lice.

Vrata su se konačno otvorila.Neki strahovi su poput nejasne smrti, nácrta smrti koji nas istog

trenutka ostave bez glasa, pogleda, vitalnih funkcija, tokom kojih nedišemo, ne možemo da mislimo, naše srce ne kuca. To je bio jedan od tihgroznih trenutaka za Elisu. Čovek je, videvši je, ustuknuo. Bio je to Pedro,edan od portira. Držao je ključeve i svežanj pisama.

– Izvinite… Mislio sam da nema nikog. Pošto nikada ne dolazite ovdeposle časa… Mogu li da uđem? Došao sam da vam ostavim poštu. – Elisae nešto promrmljala, portir se nasmešio, prešao preko praga i spustio

pisma na radni sto. Zatim je otišao, ali ne pre nego što je bacio pogled na

otvorene novine i na Elisin izgled. Njoj nije bilo bitno. Zapravo, taj nagliprekid joj je pomogao da sa sebe strese užasnutost.Najednom je shvatila šta treba da uradi.Zatvorila je novine, stavila ih u džep, bacila pogled na poštu

(obaveštenja s njenog i drugih univerziteta s kojima je održavala kontakt,ništa što bi joj u tom trenutku bilo važno) i izašla iz kancelarije.

Pre svega, morala je da spase svoj život.


18/407

2

Kabinet Viktora Lopere bio je preko puta njenog. Viktor, koji tek što jestigao, sa skromnim zadovoljstvom bavio se fotokopiranjem rebusa izutarnjih novina. Skupljao je te mozgalice, imao je čitave albume

ispunjene pitalicama skinutim sa Interneta, ili izvađenim iz novina ičasopisa. Kada je fotokopija izlazila iz mašine, čuo je kako neko blagokuca na vrata.

– Da?Na njegovom spokojnom licu jedva da se primetila ikakva promena

kada je ugledao Elisu: njegove guste crne obrve blago su se izvile, a uglovinjegovih usana malčice su mu zategli golobrado lice pokretom koji bi se,prema skali ponašanja njegovog vlasnika, možda mogao smatratiosmehom.

Elisa je već bila svikla na karakter svog kolege. Uprkos njegovojsramežljivosti, Viktor joj se mnogo dopadao. Bio je jedna od osoba u kojee imala najviše poverenja. Mada joj je u tom trenutku mogao pomoći

samo na jedan način.– Kakva je današnja zagonetka? – Nasmejala se sklanjajući kosu sa

čela. To je bilo gotovo rutinsko pitanje: Viktoru se dopadalo da se onaraspituje za njegov hobi, čak joj je komentarisao neke od najzanimljivijihrebusa. Nije bilo mnogo osoba s kojima je mogao da razgovara o tome.

– Prilično laka. – Pokazao joj je fotokopiranu stranu. – Precrtano, a,konj, e. Rešenje je „bezakonje.“

– Nije loše – rekla je Elisa smejući se. Potrudi se da izgledaš bezbrižno. Želela je da vrisne, da pobegne, ali znala je da se moraponašati uračunljivo. Niko joj neće pomoći, makar zasada: bila je sama. –

Slušaj, Viktore, da li bi mogao da kažeš Teresi da neću moći da držimseminar iz kvantne danas u podne? Nije u kancelariji, a ja bih odmah dakrenem.

– Naravno. – Još jedan gotovo neuhvatljiv pokret obrva. – Jesi lidobro?

– Boli me glava i mislim da imam temperaturu. Možda je grip.– Uh.


19/407

– Da, baš bezveze.Ono „uh“ bilo je najviše što je Viktor mogao iznaći da iskaže svoje

saosećanje, i Elisa je to znala. Gledali su jedno drugo nekoliko trenutakapa Viktor reče:

– Ne brini. Reći ću joj.Ona mu se zahvalila. Dok je odlazila, čula je: – Želim ti brz oporavak. Viktor je ostao u istom položaju neko vreme: stojeći, s fotokopijom u

ruci, i gledajući u pravcu vrata. Njegovo lice, iza maske starinskih i velikih metalnih naočara, nije pokazivalo ništa drugo do blaguzbunjenost, ali je u njegovim najdubljim mislima bilo zabrinutosti.

* * *

iko ti neće pomoći.Krenula je brzim korakom ka kolima na školskom parkingu. Hladno

martovsko jutro, s gotovo belim nebom, nateralo ju je da drhti. Znala jeda nema grip, ali je pomislila da joj u tom trenutku ne mogu prebacitizbog te laži.

S vremena na vreme se okretala da pogleda oko sebe. Niko. Sama si. I još nisi primila poziv. Ili jesi? Izvadila je mobilni iz tašne i pregledala poruke. Nijedna nova. Nije bilo

ni novih mejlova na njenom satu-računaru na ručnom zglobu. Sama.Kroz glavu joj je prolazilo hiljadu pitanja, neprekidni splet nespokoja i

pretpostavki. Primetila je koliko je nervozna kada joj je zamalo ispaodaljinski upravljač za otvaranje vrata na kolima. Polako je vozila, držeći

volan obema rukama i planirajući svaki pritisak na gas i kvačilo, poputpočetnice na odlučujućem vozačkom ispitu. Odlučila je da ne uključinavigaciju u kolima i da se usredsredi na vožnju bez asistiranja: to će jojpomoći da ostane smirena.

Izašla je iz univerziteta i krenula putem za Kolmenar vraćajući se uMadrid. Retrovizor joj nije nudio nijednu posebnu informaciju: kola su jepreticala, nikoga nije zanimalo da vozi iza nje. Kada je došla do severnogulaza u grad, skrenula je na odvajanju ka svojoj četvrti.

U određenom trenutku, dok je vozila kroz četvrt Ortalesa, čula jepoznato zvono svog mobilnog telefona. Pogledala je u suvozačevo sedište:


20/407

mobilni joj je bio u tašni, zaboravila je da ga priključi na mikrofon.Smanjivala je brzinu dok je jednom rukom živčano tražila mobilni utašni. To je poziv. Činilo se da je zvono traži iz središta Zemlje. Prstima jepipala kao da je slepa: lančić, torbica, obrisi telefona… Poziv, poziv…

Konačno je našla aparat, ali joj je, kada ga je izvadila iz torbe, skliznuoniz oznojene prste. Videla je kako pada na sedište, odbija se i pada na pod.Htela je da ga podigne.

Najednom, kao da je došla ni od kuda, jedna senka se bacila na vetrobran. Nije imala vremena ni da vrisne: nagonski je pritisla kočnicu,a inercija joj je zalepila grudni koš za sigurnosni pojas. Čovek, mladmuškarac, poskočio je unazad i počeo da udara, ljutito, po karoseriji kola.Elisa je shvatila da je u pitanju bio pešački prelaz. Nije ga bila videla.Podigla je ruku u znak izvinjenja i jasno čula uvrede mladića s drugestrane stakla. Ostali pešaci su je gledali s neodobravanjem. Smiri se. Takoništa nećeš uraditi. Vozi smireno i idi kući.

Mobilni je utihnuo. U kolima zaustavljenim nasred pešačkog prelaza,oglušujući se o proteste drugih vozača, Elisa se sagnula, podigla telefon ipogledala u ekran: broj s kog su je zvali nije ostao zabeležen. Ne brini,ako je bio onaj poziv, pokušaće ponovo.

Spustila je telefon na sedište i nastavila da vozi. Deset minuta kasnije,parkirala se na zajedničkom parkingu u svojoj zgradi, u ulici Silvano.

Odbacila je ideju da ide liftom i pešice se popela na treći sprat, na komese nalazio njen stan.Mada je bila uverena da će biti beskorisno, zaključala je sve četiri

sigurnosne brave na ojačanim vratim (naručila ih je pre tri godine ikoštala su je čitavo bogatstvo) i magnetni lanac, i ostavila je uključenalarm na ulaznim vratima. Zatim je obišla stan zatvarajući sveelektronske metalne žaluzine, čak i one na kuhinjskom prozoru koji jegledao na unutrašnje dvorište. Istovremeno je palila svetla. Pre nego štoe zatvorila žaluzine u dnevnoj sobi, razmakla ih je i pogledala na ulicu.

Kola su prolazila, ljudi su se kretali kao po akvarijumu neprobojnomza zvukove, bilo je divljih badema i zidova s natpisima. Život je tekao.Nije videla nikoga ko bi joj posebno privukao pažnju. Zatvorila je i tuposlednju žaluzinu.

Upalila je lampe i u kupatilu i kuhinji, kao i u prostoriji u kojoj je vežbala, a koja nije imala prozore. Nije zaboravila na lampice na noćnom


21/407

stočiću koje su obasjavale razmešten krevet, prekriven časopisima i beleškama iz fizike i matematike.

Zavežljaj od crne svile nalazio se na podu pored kreveta. Prethodnenoći se posvetila svojoj igri „Gospodar belih očiju“, i još nije bila pokupila

donji veš rasut po podu. Pokupila ga je tada, osećajući jezu (razmišljanjeo „igri“ uzbuđivalo ju je više no obično u tim trenucima), i strpala ga bezreda u fioke komode. Pre nego što je izašla, zastala je ispred velikeuramljene slike s fotografijom Meseca, što je bilo prvo što bi ugledalasvakog jutra kada bi se probudila, i pritisla je prekidač koji se nalazio naramu: satelit se osvetlio belim fosforescentnim tonalitetom. Na povratkuu trpezariju uključila je preostala svetla uz pomoć centralnog upravljača:podnu lampu, ukrasne svetiljke na polici… Učinila je isto to i s dveposebne lampe koje su radile na baterije na punjenje.

Na sekretarici njenog fiksnog telefona treptale su dve poruke.Preslušala ih je zadržavajući dah: jednu je ostavila naučna izdavačka kućana čiji je časopis bila pretplaćena, a drugu spremačica koja je radila kodnje na sat. Elisa ju je zvala samo onda kada je i sama mogla da bude kodkuće, jer nije htela da bilo ko u njenom odsustvu njuška po njenimintimnim stvarima. Spremačica joj je predlagala da dođe nekog drugogdana kako bi mogla da ode kod lekara. Elisa joj nije uzvratila poziv: samoe izbrisala poruku.

Zatim je uključila digitalni televizor od četrdeset inča. Namnogobrojnim informativnim programima nudili su meteorološkeizveštaje, sport i ekonomske podatke. Otvorila je pretraživač, ukucalanekoliko ključnih reči i televizor je započeo automatsko pretraživanje

vesti koja ju je zanimala, ali nije dobila rezultate. Pustila je dnevnik naengleskom CNN-u i utišala zvuk.

Pošto je nakratko razmislila, odjurila je u kuhinju i otvorilaelektronsku fioku ispod programatora temperature. Pronašla je ono što jetražila u dnu fioke. Kupila ga je pre godinu dana s tim jedinim ciljem,mada je bila uverena u beskorisnost te mere.

Osmotrila je na tren sopstveni prestravljeni pogled, odražen načeličnoj površini mesarskog noža.

* * *


22/407

Čekala je.Bila se vratila u trpezariju i pošto se uverila u to da telefon radi kako

treba i da mobilni ima dovoljno baterije, sela je na taburet ispredtelevizora s nožem u krilu.

Iščekivala je. Veliki plišani meda kog su joj poklonile kolege za rođendan prošlegodine nalazio se u uglu sofe ispred nje. Imao je portiklu sa izvezenimcrvenim rečima „Srećan rođendan“ i logotipom Univerziteta „Aligijeri“(Danteov orlovski profil). Na medinom trbuhu je zlatnim slovima bioispisan moto Univerziteta: „Vode kojima ću ploviti niko nije brazdao“.Njegove plastične oči kao da su uhodile Elisu, a njegova usta u oblikusrca kao da su joj govorila:

Možeš da radiš šta hoćeš, da štitiš sebe koliko hoćeš, da varaš samusebe misleći da ćeš se odbraniti. Ali izvesno je da si mrtva.

Skrenula je pogled ka ekranu, koji je sada prikazivao lansiranje noveevropske kosmičke sonde.

Mrtva, Elisa. Mrtva kao i ostali.Od zvona telefona gotovo je poskočila s mesta. A tada joj se dogodilo

nešto što ju je iznenadilo: pružila je ruku bez oklevanja i podigla slušalicuu stanju veoma nalik apsolutnoj smirenosti. Sada kada je konačno pozivstigao, osećala se nepojmljivo spokojno. Glas joj nije ni zadrhtao kada je

odgovorila:– Molim?Prošla je čitava večnost i niko nije ništa rekao. Zatim je čula:– Elisa? Ovde Viktor…Razočaranje ju se sasvim dotuklo. To je bilo kao da je uložila sve svoje

snage u to da primi udarac, a iznenada shvata da je bitka prekinuta.Udahnula je dok ju je nenadano obuzimao iracionalan talas mržnjeprema prijatelju. Viktor nije bio ni za šta kriv, ali je u tom trenutkunjegov glas bio poslednji koji je želela da čuje. Pusti me, pusti me, spusti slušalicu i pusti me.

– Hteo sam da vidim kako si… Izgledala si… Kako da kažem, loše. Znaš već…

– Dobro sam, ne brini. Samo me boli glava… Mislim da nije čak ni grip.– To me raduje. – Krkljanje. Pauza. Viktorova usporenost, na koju je

toliko bila svikla, sada ju je izbezumljivala. – Što se seminara tiče, sve je


23/407

sređeno. Norijega kaže da nije problem. Ako ne možeš da dođeš ovenedelje… ti… samo obavesti Teresu na vreme…

– Važi. Hvala ti mnogo, Viktore. – Upitala se šta bi pomislio Viktorkada bi je video u tom trenutku: oznojenu, kako drhti skupljena na

stolici, s nožem od četrdeset pet centimetara od oštrog nerđajućeg čelikau desnoj ruci.– Zvao… zvao sam te i zato što… – rekao je tada. – Na televiziji ide

vest…. – Elisa se ukočila. – Je l’ ti uključen televizor…?Sluđeno je tražila uz pomoć daljinskog upravljača program koji joj je

Viktor rekao. Videla je stambenu zgradu i voditelja kako govori umikrofon.

– …u svojoj kući u ovoj univerzitetskoj četvrti Milana, uznemirilo jecelu Italiju…

– Mislim da si ga ti poznavala, zar ne? – rekao je Viktor.– Da – odgovorila je Elisa mirno. – Kakva šteta.

Pokaži ravnodušnost. Ni slučajno se nemoj odati preko telefona. Viktorov glas je započinjao još jedno teško uspinjanje ka novoj

rečenici. Elisa je odlučila da je vreme da ga prekine.– Izvini, moram da prekinem… Zvaću te kasnije… Hvala na svemu,

stvarno. – Nije sačekala ni da joj odgovori. Bolelo ju je što je takoneprijatna prema osobi kao što je Viktor, ali nije mogla ništa drugo da

uradi. Pojačala je zvuk na televizoru i gutala svaku reč. Voditelj je tvrdioda policija ne odbacuje nijednu mogućnost, ali da je krađa najverovatnijimotiv.

Uhvatila se za tu glupu nadu svim svojim snagama. Da, možda je to. Krađa. Ako još nisam primila poziv…

Voditelj je nosio otvoreni kišobran. U Milanu je nebo bilo sivo. Elisa jeimala teskoban osećaj da posmatra smak sveta.

* * *

Prozori Instituta sudske medicine „Universita delji Studi“ u Milanu bilisu osvetljeni, iako su gotovo svi zaposleni u Institutu odavno otišli.Padala je sitna ali uporna kiša te milanske noći, a s vrha italijanskezastave koja je visila s jarbola na ulazu u mračnu zgradu neprekidno jecurila voda. Ispod te zastave zaustavio se tamni automobil koji je došao u


24/407

Via Manđagali. Lebdela je senka jednog kišobrana. Osoba koja je stajalana pragu dočekala je dve siluete koje su izašle sa zadnjih sedišta vozila.Niko nije izgovorio ni reč: činilo se da svi znaju ko su oni drugi i šta žele.Kišobran se zatvorio. Siluete su nestale.

Hodnicima Instituta odjekivali su koraci trojice muškaraca. Nosili suodela tamnih boja, mada su pridošlice nosile i kapute. Predvodio ih jeonaj koji je čekao na vratima: mlad, veoma bled, toliko nervozan da jehodao gotovo poskakujući. Govorio je mlatarajući mnogo rukama. Njegov engleski je imao upadljiv italijanski akcenat.

– Rade iscrpnu studiju… Još nema konačnih zaključaka. Otkriveno jetek juče ujutru… I tek smo danas uspeli da okupimo stručnjake.

Zastao je da otvori vrata koja su vodila u laboratoriju za sudskuantropologiju i stomatologiju. Osnovana 1995, a renovirana 2012,laboratorija je posedovala vrhunsku tehnologiju i u njoj su radili neki odnajboljih evropskih sudskih veštaka.

Pridošlice jedva da su primetile skulpture i fotografije koje su krasiletaj hodnik. Prošli su pored tri biste izrađene u gipsu.

– Koliko je svedoka videlo? – upitao je jedan od muškaraca, najstarijimeđu njima, potpuno sede glave. Kosa mu je bila proređena na temenu,ali je nedostatak nadomestio diskretno dugom kosom. Govorio jeneutralnim engleskim, mešavinom različitih akcenata.

– Samo žena koja mu je čistila stan svakog jutra. Ona ga je pronašla.Komšije jedva da su išta videle.– Šta znači „jedva“?– Čuli su vrisku žene i propitivali su je, ali niko nije ušao u stan.

Odmah su pozvali policiju.Bili su zastali kod detaljnog anatomskog crteža koji je prikazivao telo

obezglavljene žene s fetusom u unutrašnjosti otvorene utrobe. Mladić jeotvorio metalna vrata.

– A žena? – ispitivao je sedi muškarac.– Pod sedativima je, u bolnici, pod nadzorom.– Ne sme da izađe dok je ne ispitamo.– Već sam se pobrinuo za sve.Sedi muškarac je govorio s prividnom ravnodušnošću, ne menjajući

izraz lica i ne vadeći ruke iz džepova kaputa. Mladić je odgovaraoužurbanim tonom lakeja. Drugi muškarac je naizgled bio utonuo u


25/407

sopstvena razmišljanja. Bio je snažne građe: odelo, pa čak i kaput,izgledali su kao da su dva broja manji od odgovarajućeg. Činilo se danema onoliko godina koliko ih ima sedi muškarac, ni onako malo kolikoih ima mladić. Kosa mu je bila kratko podšišana, oči izrazito zelene i

svetle, a obrijan tako da je oko vrata, ogromnog poput gotskog stuba,imao krug od sivkastih dlaka. Gledajući ga tako, bilo je jasno da je on bioedini od trojice koji nije bio navikao na direktorsku odeću. Kretao se

odlučno, klateći rukama. Imao je karakteristično vojničko držanje.Prošli su kroz drugi hodnik i stigli do nove sale. Mladić je zatvorio

vrata za njima.Unutra je bilo hladno. Zidovi i pod bili su nežne boje zelene jabuke,

poput unutrašnjosti brušenog stakla. Nekoliko osoba u hirurškimodelima stajalo je u nizu okruženo stolovima s naučnim instrumentima.Gledali su u pravcu vrata kroz koja su ušla trojica muškaraca, kao da ime jedini zadatak bio da formiraju odbor za doček dobrodošlice. Jedan od

njih, srebrnkaste kose očešljane na razdeljak i neobično odeven u košuljus kravatom ispod zelene hirurške odeće, krenuo je prema njima izdvojivšise iz grupe. Mladić ih je upoznao.

– Gospoda Harison i Karter. Doktor Fontana. – Doktor je klimnuoglavom u znak pozdrava, a isto su učinili sedi i korpulentni muškarac. –Njima možete dati sve informacije bez rezerve, doktore.

Nastala je tišina. Blagi osmeh, gotovo grč, zatezao je belo i sjajnolekarevo lice, kao da je bilo napravljeno od voska. Tik mu je grčio desnikapak. Dok je govorio, izgledao je kao lutka trbuhozborac kojom seupravlja s nekog udaljenog mesta.

– Ovo nikada nisam video… u čitavoj svojoj forenzičkoj karijeri.Ostali lekari su se razmakli, kao da pozivaju goste da se primaknu. Iza

njih se nalazi sto za pregled. Centralno svetlo je obasjavalo središnjuzonu, brdašce prekriveno plahtom. Jedan lekar ju je skinuo.

Osim sedokosog i korpulentnog muškarca niko drugi nije pogledao uono što se nalazilo ispod plahte. Svi su posmatrali izraze lica posetilaca,kao da su oni jedino što je trebalo podrobno ispitati.

Muškarac sede kose je zaustio da nešto kaže, ali je odmah zatvoriousta i skrenuo pogled.

Na trenutak je još samo krupni muškarac i dalje gledao u pravcu stola.Stajao je tako, namršten i ukrućen, kao da prisiljava sopstvene oči da


26/407

posmatraju ono što niko drugi u toj sali više nije želeo da gleda.

* * *

Oko Elise se spustila noć. Njen stan je bio ostrvo svetla, ali je u ostalimstanovima polako padao mrak. Elisa je i dalje sedela u istom položajuispred isključenog televizora, sa ogromnim nožem u krilu. Celog dananije ništa jela, niti se odmorila. Želela je više nego išta da se prepustisvojim fizičkim vežbama i uživanju u dugotrajnom i uspavljujućemtuširanju, ali se nije usuđivala da se pomeri.

Čekala je.Čekaće onoliko dugo koliko bude potrebno, mada nije baš najbolje

znala koliko je vremena obuhvaćeno tim nejasnim izrazom. Napustili su te. Slagali su te. Sama si. A to nije najgore od svega. Znaš

li šta je najgore od svega? Plišani meda je širio ruke i smeškao se svojim srcolikim ustima. Crni

dugmići njegovih očiju odražavali su majušnu i bledu Elisu.Ono što se dogodilo nije najgore. Najgore će tek doći. Najgore će se

dogoditi tebi.Odjednom je njen mobilni zazvonio. Poput toliko toga za čim čeznemo

(ili čega se bojimo), dolazak iščekivanog (ili zastrašujućeg) događaja

predstavljao je za nju prelazak u drugu situaciju, na drugi nivorazmišljanja. Čak i pre nego što je odgovorila, njen mozak je počeo dapostavlja i odbacuje hipoteze, da smatra gotovim nešto što se još nijedogodilo.

Javila se posle drugog zvona, nadajući se da nije Viktor.Nije bio. Bio je to poziv koji je iščekivala.Razgovor nije trajao duže od dve sekunde. Ali je zbog te dve sekunde

briznula u plač pošto je spustila slušalicu. Sad znaš. Sad konačno znaš.Plakala je dugo, sklupčana, s telefonom u ruci. Kad se smirila, ustala je

i pogledala na sat: imala je još malo vremena pre sastanka. Uradićenekoliko vežbi, istuširaće se, poješće nešto… A zatim će se suočiti steškom odlukom da nastavi sama ili da zatraži pomoć. Razmišljala je dase nekome obrati, nekome spolja, nekome ko ništa ne zna i kome bi onamogla ispričati stvari po redu, a zatim čuti nečije neutralno mišljenje. Ali,


27/407


28/407

3

Ozbiljno pitanje koje je Viktor Lopera sebi postavljao u tom trenutku biloe da li njegove aeroponski uzgajane aralije čine deo prirode. Na prvi

pogled bi se reklo da čine, jer je reč o živim bićima, pravim dizygothecaelegantissima[1] koje su udisale i apsorbovale svetlo i hranljive materije. Ali, s druge strane, priroda nikada ne bi uspela da ih tačno reprodukuje.Nosile su pečat ljudske ruke, i bile su ćerke tehnologije. Viktor ih je držaou providnoj plastici kako bi mogao da posmatra zadivljujuće fraktalekorenja, i kontrolisao je njihovu temperaturu, pH vrednost i rast

elektronskim uređajima. Da bi sprečio da porastu do skoro metar i po,koliko su obično rasle, koristio je posebna đubriva. Zbog svega toga, tečetiri aralije, gotovo srebrno-bronzanih listova i visine ne veće odpetnaest centimetara, bile su, velikim delom, njegove tvorevine. Beznjega, i bez moderne nauke, nikada ne bi postojale. Tako da je pitanje dali čine deo prirode bilo na mestu.

Zaključio je da čine. Uz sve moguće rezerve, ali, kategorično, čine. Za Viktora pitanje je sezalo izvan granica biljnog sveta. Odgovoriti na topitanje značilo je izraziti veru ili skepticizam u tehnologiju i progres. One bio od onih koji su se kladili u nauku. Čvrsto je verovao u to da je

nauka drugi oblik prirode, a čak i novi način viđenja religije, u stilu Tejarade Šardena. Njegov životni optimizam začeo se još u detinjstvu, kada jeustanovio da njegov otac, koji je bio hirurg, može da izmeni život i ispravinjegove greške.

Međutim, iako se divio tom očevom umeću, nije se opredelio za„biološku“ karijeru, za razliku od svog brata, takođe hirurga, ili svojesestre, koja je bila veterinar, nego za teorijsku fiziku. Smatrao je da su

bratovljev i sestrin posao previše stresni, a on je voleo mir. U početku ječak želeo da se posveti profesionalnom šahu, jer su njegove matematičkei logičke sposobnosti bile izuzetne, ali je rano otkrio da je i takmičenjestresno. Nije da nije voleo ništa da radi: žudeo je za spoljašnjim miromkako bi mogao da objavi mentalni rat zagonetkama, da postavlja sebipitanja poput ovog, ili da se posveti rešavanju složenih začkoljica.

Napunio je jedan od raspršivača novom mešavinom đubriva koje je


29/407

nameravao da isproba ekskluzivno na araliji A. Bio ih je smestio urazdvojene posude kako bi na svakoj eksperimentisao pojedinačno. Upočetku se zabavljao idejom da im nadene pesnička imena, ali se ipak opredelio za prva četiri slova abecede.

– Zašto me gledaš tako? – šapnuo je nežno biljci dok je zatvaraopoklopac na raspršivaču. – Ne veruješ mi? Trebalo bi da učiš od C, kojatako lepo prihvata sve promene… Treba se učiti promenama, malena.Kamo sreće da i ti i ja naučimo od koleginice C.

Nekoliko trenutaka je razmišljao zašto li je upravo izgovorio tuglupost. U poslednje vreme je bio skloniji ispoljavanju melanholije negoinače, kao da je i njemu potrebno novo đubrivo. Ali, do đavola, to je bilaeftina psihologija. Smatrao je sebe srećnim čovekom. Voleo je da drži

časove i imao je mnogo slobodnog vremena za čitanje, gajenje svojih biljaka i rešavanje rebusa. Imao je najbolju porodicu na svetu i njegoviroditelji, iako vremešni i penzionisani, uživali su u dobrom zdravlju. Bioe uzorni ujak svojim bratancima, koji su ga obožavali. Ko se još mogao

pohvaliti time da podjednako uživa u spokoju i ljubavi?Bio je sam, tačno. Ali ta okolnost bila je posledica, ni manje ni više,

nego njegove lične volje. Bio je gospodar svoje sudbine. Zašto bi sebizagorčavao život hrleći u suživot sa ženom koja ga ne može usrećiti? Usvojoj trideset četvrtoj godini još je bio mlad i nije izgubio optimizam.

Život je čekanje: jedna aralija se ne razvije za dva minuta, kao ni ljubav.Slučajnost je najbolje upravljala tim stvarima. Jednog lepog danaupoznaće nekog, ili će ga neko poznat pozvati…

– I, opa, porašću kao C – rekao je naglas i nasmejao se.U tom trenutku je zazvonio telefon.Dok se kretao ka polici svoje male trpezarije kako bi se javio,

razmišljao je ko bi to mogao biti. U to doba noći poziv je najverovatnijedolazio od njegovog brata, koji ga već mesecima gnjavi da pregledaračune hirurške klinike kojom je upravljao. „Pošto si ti porodični genijeza matematiku, šta te košta da mi priskočiš u pomoć?…“ Luis Lo-opera(stara porodična šala za izgovaranje prezimena hirurga u porodiciLopera) nije verovao kompjuterima i hteo je da Viktor pregleda račune ikaže da su u redu. Viktoru je dojadilo da mu govori kako matematika imasvoja područja, kao i hirurgija: neko ko čupa žlezde ne može da vršitransplantaciju srca. Isto tako, on se bavio samo matematikom


30/407

elementarnih čestica, ne svođenjem računa posle kupovine. Ali ako je išta bilo potrebno njegovom bratu, onda je to da mu neko izvadi žlezdu zatvrdoglavost.

Napipao je slušalicu između mora uramljenih portreta: bratanaca,

sestre, roditelja, Tejara de Šardena, opata i naučnika Žorža Lemetrea, Ajnštajna. Rekao je halo, pošto je suspregao zevanje.– Viktore. Ovde Elisa.Čitava dosada koju je osećao raspršila se u paramparčad, kao da je od

stakla. Ili kao da je reč o snu sanjanom pred buđenje.– Zdravo… – Viktorov mozak je radio punom parom. – Kako si?– Bolje, hvala… U početku sam mislila da je alergija, ali sad mi se čini

da je obična prehlada…– Uh… drago mi je. Jesi li uspela da vidiš vest?– Koju vest?– O Marinijevoj smrti.– Ah, da, jadan čovek – žalila je ona.– Mislim da si ga srela u Cirihu, zar ne? – počeo je da govori Viktor, ali

su Elisine reči preklopile njegove, kao da joj se žurilo da što pre pređe nastvar.

– Jesam. Slušaj, Viktore, zovem te… – Čulo se smejuljenje. – Sigurnoćeš misliti da je besmislica… Ali meni je vrlo važno. Vrlo važno.

Razumeš?– Da.Namrštio se i ukočio. Elisin glas je odavao veliku radost i bezbrižnost.

I upravo je to uznemirilo Viktora, jer je on verovao da je poznaje, i Elisinglas mu nikada nije zvučao tako.

– Vidi, u pitanju je moja komšinica… Ima sina tinejdžera, veomaslatkog klinca… Iznenada je otkrio da ga oduševljavaju rebusi i kupio jeknjige, časopise… Ja sam mu rekla da poznajem stručnjaka broj jedan natom polju. On sada pokušava da reši jedan konkretan i ne uspeva. Baš jenervozan zbog toga i majka se plaši da ne napusti tu zdravu sklonost iprepusti se manje zdravim stvarima. Kada mi je to spomenula, shvatilasam da ja već znam rebus, jer si mi jednom pričao o njemu, ali samzaboravila rešenje. I rekoh sebi: Treba mi pomoć. A samo Viktor može dami pomogne. Razumeš?

– Naravno, o kom rebusu je reč? – Viktor je i te kako primetio poseban


31/407

naglasak koji je Elisa upotrebila u svojim poslednjim rečima. Osetio jekako ga groznica posećuje poput tajanstvenih i neočekivanih bića sdrugog sveta. Je li to bila samo njegova uobrazilja ili je ona pokušavala damu kaže nešto drugo, nešto što će moći da razume samo čitajući između

redova?– Onaj o ljudskoj nozi i majmunici… – Ona se grohotom nasmejala. –Sećaš ga se, zar ne?

– Da, to je…– Slušaj – prekinula ga je. – Nema potrebe da mi kažeš rešenje. Samo

uradi ono što se u njemu kaže, još večeras. Hitno je. Uradi to što se unjemu kaže čim budeš mogao. Uzdam se u tebe. – I iznebuha se ponovozačuo njen smeh. – Uzda se u tebe i majka tog klinca… Hvala, Viktore.Zdravo.

Čuo se klik, linija se prekinula.Dlačice na Viktorovom vratu nakostrešile su se kao da ga je iz slušalice

udarila struja.

* * *

Mali broj puta u životu se osetio tako.Znojave ruke su mu klizile niz volan, puls mu se ubrzavao sve više,

osećao je bol u grudima i činilo mu se da koliko god se trudi neće uspeti upotpunosti da napuni pluća vazduhom. Za Viktora, takvi utisci su gotovouvek nastupali pre seksualnog čina.

U retkim prilikama u kojima je izlazio s devojkama s kojima je znao, ilislutio, da bi mogao završiti u istom krevetu, iskusio bi sličnu teskobu.Nažalost, ili na sreću, nijedna mu nikada ništa nije nagovestila, i večeri suse završavale poljupcem i jednim „zvaću te“.

A sada? U kakvom bi krevetu mogao završiti te noći? Njegov sastanak e tog puta bio ni manje ni više nego sa Elisom Robledo.

Opa!On je već bio kod nje, naravno (zapravo, bili su prijatelji, ili su mislili

da su prijatelji), ali nikada u to doba i gotovo uvek u društvu još jednogkolege, s namerom da nešto proslave (Božić, kraj školske godine), ilipripreme neki zajednički seminar. Sanjao je ovakav trenutak od kad su seupoznali, pre deset godina, na jednoj nezaboravnoj proslavi u


32/407

studentskom kampusu „Aligijeri“, ali nikada nije zamišljao da će toizgledati ovako.

A, opet, zakleo bi se da ga kod Elise nije čekao baš seks.Nasmejao se pri toj pomisli. Smeh mu je prijao, ublažio nervozu.

Zamislio je Elisu u donjem vešu kako ga grli na vratima, ljubi i zavodljivogovori: „Zdravo, Viktore. Shvatio si poruku. Uđi.“ Smeh je rastao u njemupoput balona koji neko naduvava u njegovom želucu, sve dok se, poputpraska, nije vratio u svoju uobičajenu ozbiljnost. Setio se svega što jeuradio, pomislio ili zamislio od kada je primio čudan poziv pre sat:nedoumice, nagađanja, izazov da je pozove i traži objašnjenje (ali ona bimu rekla da to ne radi), rebus. Ovo poslednje je, paradoksalno, bilonajjasnije od svega. Sećao se vrlo dobro rešenja, ali ga je bez oklevanjaipak potražio u odgovarajućem albumu isečaka, koji je objavljen nedavno.Na njemu se videla ljudska noga izbrazdana venama (VENA), majmunicasa upadljivim sisama ( MICA), i slog sa. Pitanje je glasilo: „Šta hoćeš dauradim?“ U svoje vreme bi ga rešio za manje od pet minuta. Reči vena,

ica (majmunica, reč koja je Elisi bila smešna) i sa gradili su rečenicu:VEN A MI CASA, „DOĐI KOD MENE“.

To je bilo lako. Problem, strah koji je osećao, poticali su od nečegdrugog. Pitao se, na primer, zašto Elisa nije mogla da mu kaže jasno iglasno da joj je potrebno da dođe kod nje te noći. Šta joj se dešava? Da li

e možda neko kod nje (ne, zaboga), ko joj preti…?Postojala je i druga mogućnost. Ona koja ga je najviše užasavala. Elisae bolesna.

A postojala je još jedna, i to poslednja, nesumnjivo najbolja, koja gatakođe nije ostavljala ravnodušnim. Zamišljao ju je ovako: on dolazi kodnje, ona mu otvara vrata i vode besmislen razgovor. „Viktore, otkud tiovde?“ „Rekla si mi da dođem.“ „Ja?“ „Da. Da uradim ono što kaže rebus.“„Iju, taman posla!“ Ona umire od smeha. „Rekla sam ti da uradiš rebus,tj. da ga rešiš večeras!“ „Ali rekla si mi da te ne zovem…“ „To sam ti reklada ne bi morao da se opterećuješ: mislila sam da te ja pozovem kasnije…“On se, nepomično stojeći na pragu, oseća glupim dok se ona i daljesmeje…

Ne.Greši. Ta mogućnost je besmislena.Elisi se nešto događa. Nešto strašno. Zapravo, on je znao da joj se već


33/407

nekoliko godina dešava nešto strašno.Oduvek je naslućivao. Poput svih povučenih ljudskih bića, Viktor je bio

nepogrešivi termometar stvari koje su ga zanimale, a malo stvari na svetuga je zanimalo više od Elise Robledo Morande. Gledao ju je kako hoda,

priča, kreće se, i mislio: Nešto joj se dešava. Njegove oči su se okretalekao magneti kada bi prošlo njeno atletsko telo i njena duga crna kosa, inije sumnjao ni sekunde: Krije tajnu.

Verovao je čak i da zna otkud dolazi ta tajna. Boravak u Cirihu.Prošao je kroz kružni tok i ušao u ulicu Silvano. Smanjio je brzinu i

počeo da traži slobodno mesto za parkiranje. Nije bilo nijednog. Uednom parkiranom automobilu video je čoveka kako sedi za volanom, ali

mu je ovaj pokretima ruke pokazao da ne namerava da ode.Prošao je ispred ulaznih vrata u Elisinu kuću i produžio dalje.

Najednom je uočio prostrano mesto. Zakočio je i krenuo unazad.U tom trenutku se svašta dogodilo.

* * *

Malo kasnije se pitao zašto mozak ima taj poseban način ponašanja uekstremnim trenucima. Jer prvo što je uočio kada se ona iznenadapojavila i pokucala na prozor suvozačevog sedišta, nije bila ni

izbezumljenost njenog lica, belog kao komad sira na mesečevoj svetlosti,ni način na koji je ušla u kola, gotovo uskačući kada joj je on otvorio vrata, ni pokret koji je napravila kada je pogledala unazad dok mu je vikala: „Kreći! Brzo, molim te!“

Isto tako nije razmišljao ni o buci sirena uzrokovanih njegovomsilovitom vožnjom, ni o farovima koji su zaslepljivali njegov retrovizor, nio škripi guma koju je čuo za sobom i koja ga je podsetila – čudno – naparkirana kola sa ugašenim svetlima i čoveka za volanom. Sve to je

roživeo, ali ništa nije uspelo da probije barijeru njegove kičmenemoždine.

Tamo, u mozgu, u središtu njegovog intelektualnog života, uspevao jeda se usredsredi samo na jedno.

Na njene grudi.Elisa je nosila dekoltiranu košulju ispod jakne, brz, nemaran,

preterano letnji komad odeće za martovsku svežu noć. Ispod košulje,


34/407

njene oble i veličanstvene grudi izvirivale su tako vidno kao da nije nosilagrudnjak. Kada se nagla na prozor automobila, pre nego što će ući, on ihe pogledao. Čak i sada, dok ona sedi pored njega, udišući miris njene

kožne jakne i njenog naparfemisanog tela, utonuo u teskobnu

vrtoglavicu, nije mogao da prestane da ih gleda iskosa, te slatke i čvrstegrudi.Međutim, takvo razmišljanje mu nije izgledalo loše. Znao je da je to

edini način koji ima na raspolaganju da stvarima dâ smisao nakon što jedoživeo strašno iskustvo videvši svoju prijateljicu i koleginicu kakouskače u kola, skuplja se na sedištu i izdaje mu uputstva vičući svaočajna. U nekim prilikama čovek mora da se uhvati za bilo šta da bisačuvao razum: on se bio uhvatio za Elisine grudi. Ispravljam se: hvatamse za njih da bih se smirio.

– Da li… da li nas neko prati? – promucao je kada su stigli do četvriKampo de las Nasiones.

Ona je krivila glavu kako bi gledala unazad i dok je to radila, grudi jeprsila k njemu.

– Ne znam.– Kuda sada da idem?– Putem za Burgos.I ona se najednom zgrbila, a ramena su joj se tresla u grčevima.

Plakala je jezivo. Dok ju je gledao, iz Viktorove glave je isparila čak islika njenih grudi. Nikada nije video nijedno odraslo ljudsko biće da takoplače. Zaboravio je na sve, i na sopstveni strah, i obratio joj se saodsečnošću koja je i njega samog začudila:

– Elisa, molim te, smiri se… Slušaj me: imaš mene, oduvek si meimala… Pomoći ću ti… Šta god da je to što ti se dešava, pomoći ću ti.Kunem ti se.

Ona se naglo povratila, ali se njemu nije činilo da je to posledicanjegovih reči.

– Žao mi je što sam te uvukla u ovo, Viktore, ali nisam imala izbora.Savladao me je strašan strah, a od straha postanem podla. Postanemprava kučka.

– Ne, Elisa, ja…– Kako god – prekinula ga je i zabacila svoju dugu kosu unazad – neću

gubiti vreme na izvinjavanje.


35/407

I u tom trenutku je on uočio ravan, izdužen i u plastiku uvijenpredmet koji je ona nosila. Moglo je to biti bilo šta, ali je način na koji gae grčevito držala bio čudan: desnom šakom je držala jedan kraj, levom gae jedva dodirivala.

* * *

Dvojica muškaraca koji su tek stigli na aerodrom „Barahas“ nisu moralada prođu nikakvu kontrolu, niti da pokažu bilo kakvu ispravu. Takođe,nisu koristili ni isti prilazni tunel ka aerodromu kao svi ostali putnici, većpomoćne stepenice. Tu ih je čekao kombi. Mladić koji ga je vozio bio jeučtiv, ljubazan, simpatičan i želeo je malo da vežba svoj engleski naučenna večernjem kursu:

– U Madridu nije toliko hladno, zar ne? Mislim, u ovo vreme.– Ako tako kažete… – odgovorio je veselo stariji muškarac, visok i

mršav tip, prosede kose, proređene na temenu, ali srednje dužine. –Oduševljava me Madrid. Gledam da dođem kad god mogu.

– Reklo bi se da je u Milanu pak bilo hladno – rekao je vozač. Odličnoe znao odakle je avion doleteo.

– Tako je. Ali, pre svega, mnogo kiše. – A zatim je stariji muškaracdodao na lošem kastiljanskom: Prijatno je vratiti se španskom dobrom

vremenu.Obojica su se nasmejala. Vozač nije čuo smeh drugog muškarca,korpulentnog. A sudeći po izgledu i izrazu lica koje je primetio dok jeulazio u kombi, zaključio je da je možda i bolje ne čuti ga.

Pod uslovom da se taj čovek uopšte ikada smejao. Preduzetnici – nagađao je vozač. Ili jedan preduzetnik i njegov

telohranitelj.Kombi je obišao terminal. Na tom mestu je čekao drugi muškarac u

tamnom odelu. Otvorio je vrata i povukao se da pusti dvojicu muškaracada izađu. Kombi je otišao i vozač ih više nije video.

Mercedes je imao zatamnjena stakla. U trenutku kad su seli naprostrana kožna sedišta, starijem muškarcu je zazvonio mobilni telefonkoji je tek bio uključio.

– Harison – reče. – Da. Da. Čekajte… Treba mi još podataka. Kada sedesilo? Ko je? – Izvukao je iz džepa kaputa savitljivi ekran kompjutera,


36/407

mnogo tanji od samog kaputa, raširio ga je preko kolena poput stolnjaka ipritiskao je osetljivu površinu dok je razgovarao. – Da. Razumem. Ne,nema novosti: i dalje smo na istom. Odlično.

Ali kada je završio razgovor, ništa nije izgledalo „odlično“. Napućio je

usne tako da ih je zamalo pretvorio u tačku dok je proučavao nešto naosvetljenom i mekanom ekranu na svojim nogama. Korpulentnimuškarac je skrenuo pogled s prozora i takođe pogledao u ekran: videlase neka vrsta mape plave boje sa crvenim i zelenim tačkama koje su sepomerale.

– Imamo problem – rekao je čovek sede kose.

* * *

– Ne znam da li nas prate – rekla je ona – ali skreni ovde s puta i vozineko vreme uličicama San Lorensa. Tu su uske ulice. Možda ćemo ihzbuniti.

Poslušao je bez primedbi. Sišao je sa autoputa paralelnim putem kojiga je odveo u lavirintsko naselje. Vozio je zastareli reno senik u kome nije

bilo kompjutera ni GPS-a, zbog čega Viktor nije znao kuda ide. Čitao jenatpise pored puta kao u snu: dominikanci, franjevci… Nervoza ga jenavela da poveže ta imena s nekom vrstom božjeg znaka. Najednom je

edno sećanje obuzelo njegovu namučenu svest: sećanje na dane kada je vozio Elisu kući svojim starim kolima, prvim kolima koja je imao, posleizlaska sa Univerziteta „Aligijeri“, kada su pohađali letnji kurs DavidaBlanesa. To su bila srećnija vremena. Sada su se stvari malo promenile:sada ima veća kola, predaje na Univerzitetu, Elisa je luda i, kako se čini,naoružana nožem i oboje beže punom brzinom od nepoznate opasnosti.

iveti znači to – pretpostavio je. Menjati se.Zatim je čuo šum plastike i primetio da je ona napola izvadila nož iz

omota. Ulična svetla su iskrila na sečivu od nerđajućeg čelika.Osetio je kako mu srce preskače. Još gore: kako se topi ili razvlači kao

žvaka natopljena pljuvačkom, kako aurikule i ventrikule formirajuedinstvenu masu. Luda je – doviknuo mu je zdrav razum. A ti si

dozvolio da uđe u tvoja kola i da te tera da je voziš kuda poželi.Narednog dana će se njegov automobil pojaviti u jarku, a on će biti unjemu. Šta bi mu uradila? Možda bi mu odsekla glavu, sudeći po veličini


37/407

oružja. Presekla bi mu vrat, mada bi ga možda prethodno poljubila.„Oduvek sam te volela, Viktore, ali ti to nikada nisam rekla.“ I… cap! Čuo

bi (pre nego što bi stvarno i osetio) zvuk sečenja njegove karotide, oštricukoja mu reže grlo neočekivano precizno poput lista papira koji seče

agodicu.Čak i da je tako, ako je bolesna, moram pokušati da joj pomognem.Skrenuo je u drugu ulicu. Ponovo dominikanci. Kružili su kao i njihove

misli.– Šta sad?– Mislim da se sada možemo vratiti na autoput – rekla je ona. – U

pravcu Burgosa. Ako nas i dalje prate, sve mi je jedno. Treba mi samomalo vremena. Za šta? , pitao se on. Da me ubije? Ali mu je ona najednomrekla: – Da ti sve ispričam. – Napravila je pauzu i dodala: – Viktore,

veruješ li u zlo?– U zlo?– Da, ti koji si teolog, veruješ li u zlo?– Nisam teolog – promrmljao je Viktor, donekle uvređen. – Čitam

ponešto, to je sve.Istina je da je u početku želeo da se zvanično upiše na neki univerzitet

i studira teologiju, ali je kasnije odbacio tu zamisao i odlučio da sesamostalno uputi u stvar. Čitao je Barta, Bonhefera i Kinga. Podelio je to

ednom sa Elisom, i u nekim drugim okolnostima laskalo bi mu dapokrene tu temu. Ali u tom trenutku je razmišljao samo o tome kako jenjegova hipoteza o Elisinom ludilu sve potkrepljenija.

– Bilo kako bilo – insistirala je ona – veruješ li da postoji neštozlokobno što prevazilazi granice onoga što može da spozna nauka?

Viktor je promislio odgovor.– Ne postoji ništa izvan onoga što nauka može da spozna, osim vere.

Pitaš li me postoji li đavo?Elisa nije odgovorila. Viktor je zastao na jednoj raskrsnici i ponovo

krenuo ka autoputu. Razmišljao je mnogo brže nego što je vozio.– Ja sam katolik, Elisa – dodao je. – Mislim da… postoji zlokobna i

natprirodna sila koju niko nikada neće moći da dokuči.Očekivao je bilo kakvu reakciju pitajući se da li je zeznuo stvar. Ko bi

mogao znati šta želi da čuje poremećena osoba? Ali ga je njen odgovorzbunio:


38/407

– Drago mi što si to rekao, jer ćeš tako lakše poverovati u ono što ću tiispričati. Ne znam da li ima ikakve veze sa đavolom, ali ima sa zlom.Jezivim, nezamislivim zlom, koje nauka ne može da objasni… – Natrenutak je izgledalo kao da će ponovo zaplakati. – Ne možeš ni da

zamisliš… Ne možeš da razumeš o kakvom zlu je reč , Viktore… Nikomenisam ispričala, zaklela sam se da neću… Ali sada više ne mogu daizdržim. Potrebno mi je da neko zna, i izabrala sam tebe…

On bi voleo da je mogao da odgovori kao junak iz filmova: „Uradila sipravu stvar!“ Iako nije voleo filmove, u tom trenutku se osećao kao daživi u filmu strave i užasa. No, istina je bila da nije mogao da prozbori.Drhtao je. Njegovo drhtanje nije bilo ni uobraženo, ni unutrašnja jeza,niti neka vrsta žmaraca – drhtao je bukvalno. Stezao je volan šakama, alie osećao kako mu se ruke tresu kao da je nag usred Antarktika.

Najednom su ga obuzele sumnje u vezi sa Elisinim ludilom. Ona jegovorila s tolikom sigurnošću da ga je bilo strah da je sluša. Otkrio je dae još gore, mnogo gore ako nije luda. Elisino ludilo je izgledalo

zastrašujuće, ali njen zdrav razum je bilo nešto za šta Viktor još nije znaohoće li umeti da podnese.

– Neću ti tražiti ništa drugo osim da me slušaš – nastavila je ona. –Skoro je jedanaest uveče. Imamo sat vremena. Biću ti zahvalna ako meposle ostaviš u nekom taksiju, ako… odlučiš da ne pođeš sa mnom. – On

u je pogledao. – Moram da odem na veoma važan sastanak, noćas u polaedan. Ne smem da ne dođem. Ti možeš da uradiš šta god hoćeš.– Ići ću s tobom.– Ne… Nemoj da odlučuješ pre nego što me saslušaš… – Zastala je i

duboko udahnula. – Posle možeš da me šutneš i izbaciš iz kola, Viktore. Ida zaboraviš na sve što se dogodilo. Kunem ti se da će mi to biti u redu…

– Ja… – prošaptao je Viktor i nakašljao se. – Neću to uraditi. Hajde.Ispričaj mi sve.

– Počelo je pre deset godina – rekla je ona.I iznebuha, Viktor je imao neuhvatljiv i nepovratan predosećaj.

spričaće mi istinu. Nije luda: ono što će mi ispričati, istina je.– Bilo je to na onoj zabavi, početkom leta 2005, kad smo se ti i ja

upoznali. Sećaš se?– Zabava povodom početka letnjih kurseva u „Aligijeriju“? – Kada je

upoznala mene i Rika, pomislio je. – Dobro se sećam, ali… na toj zabavi


39/407

se ništa nije dogodilo…Elisa ga je posmatrala širom razrogačenih očiju. Glas joj je zadrhtao:– Ta zabava je bila početak, Viktore.


40/407

II

POČETAK

Svi smo velike neznalice, ali nisu nam svima iste stvari nepoznate.

Albert Ajnštajn


41/407

4

adrid,21. juni 2005 18.35 h

To popodne je bilo puno nezgoda. Elisa zamalo nije zakasnila naposlednji autobus za Soto del Real zbog (još jedne) besmislene rasprave smajkom, koja joj je prebacivala zbog večitog nereda u njenoj sobi. Stiglae na stanicu kada je autobus kretao, i dok je trčala ka vozilu, jedna stara

patika joj je ostala na putu, zbog čega je morala da moli da je čekaju. Kade ušla, putnici i vozač su je gledali s prebacivanjem. Pomislila je da tipogledi nisu posledica toliko neznatnog broja sekundi koje su izgubilinjenom krivicom, koliko njenog izgleda, budući da je nosila majicu na

bretele s posivelim rubovima i pocepane farmerke, s fronclama nanekoliko mesta. Osim toga, kosa joj je vidno odavala neurednost, utoliko

veću zbog dužine, koja je pak bila veoma uočljiva, pošto joj je kosa sezalado pasa. Ali za svoj neuredni izgled nije bila samo ona kriva: tokomposlednjih meseci trpela je nezamisliv pritisak, od onih koje poznaje irazume samo student završne godine tokom poslednjih ispita, i jedva dae mogla da razmišlja o hrani i spavanju, a kamoli da vodi računa o svom

izgledu. Međutim, nikada je nije brinuo ni njen, niti bilo čiji izgled. Činilooj se da je pridavanje značaja prividu veoma glupo.

Autobus je stao na četrdeset kilometara od Madrida, pored lepogpejzaža u blizini planine De la Pedrisa, i Elisa se popela asfaltiranimputem, oivičenim pečurkama i bademom, prema letnjoj školi „Aligijeri“,centru u kome će se, a da to nije ni slutila, dve godine kasnije zaposliti

kao profesorka. Natpis na ulazu pokazivao je mutan profil pesnikaDantea, a ispod, jedan od stihova: L’acquea ch’io prendo già mai non si corse. U brošuri o kursevima Elisa je pročitala prevod (savršeno jegovorila engleski, ali se na to i svodilo njeno poznavanje stranih jezika):„Vode kojima ću ploviti niko nije brazdao.“ To je bio moto Univerziteta,mada je smatrala da se može primeniti i na njen slučaj, budući da je kurskoji samo što nije počeo bio jedinstven u svetu.


42/407

Prešla je preko parkinga i stigla na središnju esplanadu, izmeđuškolskih zgrada. Tu je mnogo okupljenog sveta slušalo nekoga ko jegovorio s bine. Probila se kako je znala i umela do prvih redova, ali nije

videla osobu koju je tražila.

– …poželim dobrodošlicu svim polaznicima, i takođe… – govorio je utom trenutku, za mikrofonom, jedan ćelav muškarac u lanenom odelu iplavoj košulji (nesumnjivo upravnik kurseva), zaposednut onimizgledom važnosti koji dobiju svi koji znaju da će biti slušani.

Najednom joj je neko šapnuo na uvo:– Izvini… Da li si ti, možda, Elisa Robledo?Okrenula se i ugledala Džona Lenona. To jest, jednog od milion

Lenona koji šetaju univerzitetima širom sveta. Taj konkretni klon je imaoodgovarajuće naočare, okrugle i metalne, i bujnu kovrdžavu kosu. Gledaoe u Elisu veoma uporno i toliko je bio crven da je izgledalo kao da mu je

glava nastala naduvavanjem vrata. Kada je ona potvrdila, momak jenaizgled povratio samopouzdanje i pokušao stidljivo da se nasmešisvojim punim usnama.

– Ti si prva na listi primljenih na Blanesov kurs… Čestitam. – Elisa mue zahvalila, uprkos tome što je, kao što je bilo i prirodno, već znala. – Ja

sam peti na listi. Zovem se Viktor Lopera, dolazim sa Univerziteta„Komplutense“… Ti si sa Autonome, zar ne?

– Jesam. – Nije je čudilo što neznanci znaju stvari o njoj: njeno ime injena slika pojavljivali su se relativno često u univerzitetskimčasopisima. Nije joj bilo stalo do te male fame štreberke, čak joj je ismetala, naročito zato što se činilo da je to jedino što se njenoj majci kodnje sviđalo. – Je l’ došao Blanes? – upitala je.

– Izgleda da nije mogao.Elisa je napravila ljutiti izraz lica. Došla je na taj glupi događaj samo sa

ciljem da prvi put uživo vidi živog teorijskog fizičara koga, pored StivenaHokinga, najviše ceni. Moraće da čeka do početka kursa koji će držati samBlanes narednog dana. Razmišljala je da li da ostane ili da ode kada jeponovo čula glas Lenona Lopere.

– Drago mi je što ćemo biti kolege. – Ponovo je utonuo u tišinu. Činilose da dobro promišlja šta će reći pre nego što se odluči da kaže. Elisa jepretpostavila da je sramežljiv, ili nešto gore od toga. Znala je da su gotovosvi dobri studenti fizike čudaci, uključujući nju samu. Uljudno je


43/407

uzvratila da se i ona raduje, i čekala.Posle druge pauze, Lopera je rekao:– Je l’ vidiš onoga u ljubičastoj košulji? Zove se Rikardo Valente, ali ga

svi zovu Rik. On je drugi na listi. Bili smo… Prijatelji smo.

Opa! Elisa je dobro znala njegovo ime jer ga je na listi ocena s testapročitala tik ispod svog, i jer je u pitanju bilo jedinstveno prezime:„Valente Šarp, Rikardo: 9,85.“ Ona je dobila 9,89 od 10, tako da je tajmomak bio ispod nje svega 4 stota dela poena. To joj je takođe biloprivuklo pažnju. Znači to je taj Valente Šarp.

Bio je to mršav momak, kratke kose kao slama, orlovskog profila. Utom trenutku je izgledao usredsređeno, koliko i svi drugi, na ono štogovori govornik, ali je bilo neporecivo da izgleda „drugačije“ od prosečnogstudenta, i Elisa je to odmah uočila. Osim ljubičaste košulje, nosio je crnisako i pantalone, zbog čega se isticao u svetu naseljenom majicama istarim farmerkama. Sumnje nema, mislio je da je poseban. Dobro došaou klub, Valente Šarp, pomislila je donekle izazivački.

U tom trenutku mladić je okrenuo glavu i pogledao ju je. Imao ječudnovate plavozelene oči, ali pomalo hladne i uznemiravajuće. Ako je naneki način i primetio Elisu, to nije ničim pokazao.

– Ostaješ li na zabavi? – upitao je Lopera kada je Elisa htela da krene.– Još uvek ne znam.

– Dobro… Videćemo se već.– Naravno.Zapravo, mislila je da krene što pre, ali ju je izvesna lenjost zadržala

kada je kratki aplauz posle govora ustupio mesto muzici, a gomilastudenata krenula ka nižem delu esplanade,u pravcu mesta na kojem senalazilo piće. Rekla je samoj sebi da, kad je već uložila toliki napor dadođe, posle odvratnog putovanja autobusom, ne čini ništa loše ako ostaneoš neko vreme, mada je slutila da zabava neće biti niša drugo do jedna

dosadna pijanka u seljačkoj atmosferi.Nije znala do koje mere će to popodne značiti početak strave i užasa.

* * *

Zalepljeni na šank bara nalazili su se tipični zabavni plakati studenataodgovarajućih naučnih profila. Na plakatu studenata fizike bilo je


44/407

nekoliko rečenica ispisanih štampanim slovima, bez crteža:

TEORIJA ZNAČI ZNATI ZAŠTO STVARI FUNKCIONIŠU,IAKO NE FUNKCIONIŠU.

PRAKSA ZNAČI DA STVARI FUNKCIONIŠUIAKO NIKO NE ZNA ZAŠTO.NA ODSEKU ZA FIZIKU OVOG UNIVERZITETA

TEORIJA I PRAKSA IDU ZAJEDNO,JER STVARI NE FUNKCIONIŠU

I NIKO NE ZNA ZAŠTO. Elisi se dopala ta jezička doskočica. Naručila je koka-kolu lajt i držala

plastičnu čašu papirnom salvetom dok je tražila neki mirni kutak da jepopije pa da krene. U daljini je videla Viktora Loperu kako razgovara sasvojim drugom, genijalnim Valenteom Šarpom, i drugima njegovog soja.Nije htela u tom trenutku da se priključi okruglom stolu velikih mudraca,tako da je susret ostavila za neku bolju priliku. Sišla je niz nasip i sela natravu, naslonivši leđa na stablo bora.

Odatle je mogla da vidi kako se nebo mrači i kako se mesec penje kahorizontu. Posmatrala ga je dok je polako otpijala svoje osvežavajućepiće. Privlačnost koju je od malena osećala prema nebeskim telima

navela ju je da isprva poželi da bude astronom, ali je kasnije otkrila da ječista matematika kudikamo čudesnija. Matematika je bila nešto bliskošto je ona mogla da menja, mesec nije. Mesec je mogao samo da jezanese.

– Stari su govorili da je bog. Naučnici o njemu govore manje lepestvari.

Dok je slušala glas, pomislila je, iznenađeno, da joj se po drugi put togpopodneva obraća neko koga ne poznaje. Dok se okretala kako bi videlasvog sagovornika, njen mozak je punom brzinom izdavao izveštaj onajverovatnijoj ( priželjkivanoj? ) mogućnosti. Ali grešila je: nije bio„Četiri stotinke manje Valente Šarp“ (kako je mogla tako nešto dapomisli?), već jedan drugi momak, visok i privlačan, tamnosmeđe kose isvetlih očiju. Nosio je košulju i bermude oker boje.

– Mislim na mesec. Posmatrala si ga na veoma zanimljiv način. –Nosio je ranac koji je spustio na travu dok joj je pružao ruku: – Havijer


45/407

Maldonado. Ono je mesec, a ti si, mora biti, Elisa Robledo. Video samtvoju sliku u časopisu fakulteta i eto sad sam nabasao na tebe. Kakvasreća. Ne smeta ti da sednem?

Elisi jeste smetalo, pre svega zato što je momak već bio seo,

okupirajući njen lični prostor i primoravajući je da se pomeri u stranukako je njegova stopala u debelim sandalama ne bi dodirivala. Međutim,u isto vreme je odgovorila da joj ne smeta. Probudio joj je radoznalost. Videla je kako momak vadi neke papire iz ranca. Taj način uvijanja joj je bio potpuno nov.

– Uvukao sam se kroz stražnja vrata – poverio joj se Maldonado saizrazom lica nekoga ko s nekim deli tajnu. – Zapravo, nisam iz nauke.Studiram novinarstvo u „Aligijeriju“, i poslali su nas da napišemoreportažu kao specijalni zadatak za kraj godine. Meni je, konkretno,pripalo da intervjuišem studente završnih godina fizike: znaš već, dapostavljam pitanja o njihovom životu, studijama, šta rade u slobodno

vreme, kako upražnjavaju seks… – Možda je uočio mirnu ozbiljnost skojom ga je Elisa posmatrala, jer je iznenada stao. – Dobro, ja samkreten. Upitnik je ozbiljan, stvarno. – Pokazao joj je papire. – Izabraosam vas jer ste poznati.

– Nas?– Studentiće Blanesovog kursa. Jebiga, kažu da vam nema ravna u

fizici… Da li bi mogla da odgovoriš na pitanja ovog kandidata zanovinara?– Zapravo sam mislila već da krenem.Iznenada je Maldonado zauzeo komičnu pozu klečeći na kolenima.– Preklinjem te… Do sada mi nije pošlo za rukom da iko prihvati…

Moram da uradim ovaj zadatak ili me neće hteti ni za redaktora uljubavnim časopisima… Još gore: teraće me da idem u Skupštinu daintervjuišem nekog političara. Imaj milosti. Kunem se da ti neću uzetimnogo vremena…

Smešeći se, Elisa je pogledala na sat i ustala.– Žao mi je, ali poslednji autobus za Madrid kreće za deset minuta i ne

mogu da ga propustim.Maldonado je takođe ustao. Na njegovom licu, kojem po Elisinom

mišljenju nije nedostajao šarm, lebdeo je maliciozni izraz koji ju jezabavio. Sigurno misli da je mnogo lep.


46/407

– Slušaj, vidi, hajde da se dogovorimo ovako: ti meni odgovoriš nanekoliko pitanja, a ja tebe odvezem kolima do kuće. Do vrata, časna reč.

– Hvala, ali…– Ne sviđa ti se, naravno. Razumem te. Na kraju krajeva, samo što smo

se upoznali. A da vidimo onda kako ti se čini ovo. Danas ti postavimnekoliko pitanja, a samo ako ti želiš, nastavimo neki drugi dan, važi?Neću ti uzeti više od pet minuta. Stići ćeš na vreme na taj autobus.

Elisa se i dalje smešila, bilo joj je intrigantno i zabavno. Htela je dapristane kada je Maldonado opet progovorio:

– To ti se čini u redu, je l’ da? Hajde onda.Pokazao joj je na isto ono mesto s kog su upravo ustali. Mogu pet

minuta da slušam pitanja koja treba da mi postavi , rekla je samoj sebi.Zapravo, slušala je duže i pričala još duže. Ali nije mogla da okrivi

Maldonada, koji ne samo da nije igrao prljavu igru već je bio ljubazan ipažljiv. Čak ju je, u pogodnom trenutku, podsetio da je već prošlo petminuta.

– Da prekinemo? – upitao ju je.Elisa je zastala da razmotri drugu mogućnost. Bila joj je nepodnošljiva

pomisao da ode iz tog svojevrsnog malog seoskog raja da bi putovalanazad odvratnim autobusom. Osim toga, tokom poslednjih meseci živelae u svojim mislima, i sada kada je počela da razgovara s nekim (nekim

ko je poštuje kao osobu, ne prosto kao sjajnu učenicu ili zgodnudevojku), otkrila je do koje mere joj je to potrebno. – Imam još vremena– rekla je. Maldonado je malo kasnije prekinuo s pitanjima da bi jeupozorio da će propustiti autobus. Ta uljudna brižnost joj je prijala. Reklamu je da nastavi. On je više nije podsećao.

Elisa se u toku razgovora osećala veoma lepo. Odgovorila je na pitanjao svojoj želji da studira fiziku, atmosferi na fakultetu, svojoj neiscrpnojradoznalosti prema prirodi… Maldonado ju je sa uživanjem puštao dagovori, dok je hvatao kratke beleške. U odgovarajućem trenutku reče:

– Devojko, ne uklapaš se u sliku koju imam o naučniku. Nimalo.– A kakvu sliku imaš o naučniku?Maldonado je odmerio pitanje.– Naučnik je ružno stvorenje.– Uveravam te da ih ima lepih, a neki su i žene – nasmešila se ona. Ali,

po svemu sudeći, sada je došao trenutak za ozbiljnost, jer on nije


47/407

prihvatio šalu.– Postoji još nešto što mi je zanimljivo kod tebe. Ti si prva u svojoj

generaciji, zagarantovana ti je stipendija u najboljem delu sveta, smeši tise lepa profesionalna budućnost… Uza sve to, tek što si završila fakultet i

mogla bi… ne znam, da spavaš dvadeset sati neprekidno, da se penješ na Alpe… Ali nisi oklevala da se prijaviš na jebeni prijemni za jedno oddvadeset mesta na dvonedeljnom kursu Davida Blanesa… Mora da je tajBlanes vredan truda.

– Veoma. – Elisine oči su se zacaklile. – On je genije.Maldonado je nešto zapisao.– Poznaješ ga lično?– Ne, ali se divim njegovom radu.– Sa državnim univerzitetima u ovoj zemlji je na krv i nož, jesi li znala

za to? Vidiš: morao je da organizuje svoj kurs na privatnom…– Okruženi smo ljubomornim ljudima – priznala je Elisa. – Posebno u

svetu nauke. Ali istina je i da je, kako kažu, Blanesov karakter poseban.– Da li bi volela da kod njega radiš doktorat?– Mislim da bih.– Ništa više? – rekao je Maldonado.– Šta?– Pitao sam te da li bi volela da kod njega radiš doktorat i odgovorila si

mi: „Mislim da bih“. Nemaš ništa više da kažeš?– Šta još hoćeš da kažem? Ti si mi postavio pitanje i ja sam odgovorila.– To je veliki problem uma fizičara – žalio se mladić dok je nešto

beležio. – Doslovno shvatate pitanja. Ono što sam hteo da znam jeste štato Blanes prodaje što ceo svet hoće da kupi. Odnosno… Čuo sam već da jepametan do jaja, kandidat je za Nobelovu nagradu, a kad bi je dobio, bio

bi prvi Španac dobitnik Nobelove nagrade za fiziku u istoriji jebenenagrade… Znam sve to. Ono što bih voleo da znam jeste o čemu je tu reč,razumeš? Naziv kursa je… – Pregledao je jedan od svojih papira i pročitaos poteškoćama: – Topologija vremenskih struna u vidljivojelektromagnetnoj radijaciji… Da budem iskren, iz naslova mi nijenaročito jasno.

– Hoćeš da ti objasnim celu teorijsku fiziku u jednom običnomodgovoru? – nasmejala se Elisa.

Maldonado je izgledao kao da je ponudu uzeo za ozbiljno.


48/407

– Počni – rekao je.– Dobro, da vidimo… Pokušaću da rezimiram… – Elisa se sve više

osećala kao da je u svom elementu. Volela je da objašnjava sve ono što je volela i da razume. – Da li ti zvuči poznato teorija relativiteta?

– Da, Ajnštajnova. „Sve je relativno“, zar ne?– To nije rekao Ajnštajn, nego Sara Montijel – smejala se Elisa. –Teorija relativiteta je nešto složenija od toga. Ali, ono što hoću da kažemeste da je tačna u skoro svim situacijama, osim u svetu atoma. U tom

svetu je tačnija jedna druga teorija, nazvana kvantna. To su najsavršenijaintelektualna ostvarenja koje je ljudsko biće ikada osmislilo: uz pomoćnjih dve možemo da objasnimo skoro celu stvarnost. Ali je problem utome što su nam potrebne obe. Ono što je ispravno na skali jedne, nijeispravno na skali druge i obrnuto. A to je veliki problem. Već dugi nizgodina fizičari pokušavaju da ove dve teorije spoje u jednu jedinstvenu.Ne znam da li sam jasna?

– Nešto poput spajanja dve najveće partije u ovoj zemlji, zar ne? –opipavao je Maldonado. – Obe imaju nedostatke, ali se nikad ni u čemune podudaraju.

– Tako nešto. Dobro, e sad, jedna od teorija koja ima najviše šansi dausaglasi ove dve teorije jeste teorija struna.

– Nikada nisam čuo za nju. Struna, kažeš?

– Takođe se zove i teorija superstruna. To je teorija velikematematičke složenosti, ali govori nešto veoma jednostavno… – Elisa jepotražila oko sebe i uzela papirnu salvetu ispod svoje čaše. Dok jegovorila, presavila ju je napola i poravnala presavijenu ivicu svojimdugim i čvrstim prstima. Maldonado ju je pažljivo posmatrao. – Premateoriji struna, čestice od kojih je sačinjen ceo kosmos, znaš već, elektroni,protoni… Sve te čestice, ili čestice koje njih čine, nisu loptaste, kako sunas učili u školi, već izdužene poput konopaca…

– Poput konopaca… – udubio se Maldonado.– Da, veoma tankih, jer je njihova jedina dimenzija dužina. Ali s

ednim posebnim svojstvom. – Elisa je podigla ruke držeći salvetuizmeđu njih tako da presavijena ivica bude ispred Maldonadovih očiju. –Reci mi šta vidiš.

– Salvetu.– To je veliki problem novinarskog uma: previše verujete u privid. –


49/407

Elisa se podrugljivo nasmejala. – Zaboravi na ono što misliš da jeste. Recimi samo šta misliš da vidiš.

Maldonado je zažmirio posmatrajući tanku ivicu koju mu je pokazivalaElisa.

– Liniju… Pravu…– Odlično. Iz tvoje tačke gledišta, mogla bi biti struna, zar ne? Nit.Dobro, teorija kaže da strune koje čine materiju samo liče na strune akoih gledamo iz određene tačke gledišta… Ali ako ih gledamo iz drugihpozicija… – Elisa je okrenula salvetu ispred Maldonadovih očiju ipokazala mu pravougaonik gornje površine – …kriju druge dimenzije i,ako bismo mogli da ih razvijemo, ili „otvorimo“ … – otvorila je salvetu dokraja tako da ju je pretvorila u kvadrat – …mogli bismo da vidimo mnogedruge dimenzije.

– Neverovatno! – Maldonado je izgledao impresionirano, ili se moždaodlično pretvarao. – A da li su već otkrivene te dimenzije?

– Ma kakvi – rekla je Elisa dok je gužvala salvetu i ubacivala

Documents

Hose-Karlos Somoza~Cikcak