Hraniteljstvo kao izazov

, Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci, je nevladina, neprofitna, nestranačka organizacija koja, kroz razvijenu saradničku mrežu, deluje na nivou republike Srbije sa ciljem obezbeđivanja porodičnog zbrinjavanja dece bez odgovarajućeg roditeljskog staranja inicirajući, razvijajući i afirmišući različite i sveobuhvatne modele podrške deci, biološkoj i alternativnoj porodici kao i profesionalcima, a u skladu sa najboljim interesima deteta.

Asocijacija je osnovana 1998. godine sa ciljem da razvija sledeće oblasti delovanja:

• promocija hraniteljstva/porodičnog smeštaja i drugih oblika alternativnog porodičnog staranja o deci u javnosti, među profesionalcima i predstavnicima državnih organa;

• edukacija stručnjaka, volontera, hranitelja i prirodnih porodica u oblasti alternativnog porodičnog staranja, u skladu sa zakonom;

• pomoć i podrška srodnim projektima i inicijativama za unapređenje položaja dece lišene roditeljskog staranja; • društvena afirmacija i poboljšanje položaja hraniteljskih porodica,organizovanje i sprovođenje humanitarnih akcija; • pokretanje inicijative za donošenje, izmenu i dopunu propisa značajnih za ostvarivanje cilja Asocijacije;• podsticanje i sprovođenje istraživačkog rada;• formiranje informativno-dokumentacionog centra o zaštiti dece lišene roditeljskog staranja u skladu sa zakonom; • saradnja sa ustanovama, organizacijama, udruženjima i pojedincima u zemlji i svetu, uključivanje u mreže relevantne

za ostvarivanje cilja Asocijacije;• formiranje mreže (pojedinci, grupe, organizacije) na teritoriji Srbije i Crne Gore u oblasti alternativnog porodičnog

staranja;• priprema i izdavanje knjiga, glasila i promotivnog materijala u skladu sa zakonom.

ISBN 978-86-903917-2-1 Projekat je podržan od strane Fonda za socijalne inovacije. Fond za socijalne inovacije je zajednički program Ministarstva rada,

zapošljavanja i socijalne politike i Programa za razvoj Ujedinjenih nacija(UNDP), finansiran od strane Vlade Republike Srbije i Evropske Unije kroz

Evropsku agenciju za rekonstrukciju.

HRANITELJSTVO KAO IZAZOV

2

3



4

Lista autora (abecednim redom po prezimenima):

Tanja Čolin, psihologSpecijalni savetnik u Ministarstvu rada, zapošljavanjai socijalne politike Vlade Republike Srbije

Prof. dr Sulejman Hrnjica, psihologFilozofski fakultet, Beograd

Lela Marković, pravnikGradski centar za socijalni rad – Odeljenje Barajevo Prof. dr Marija Mitić, psihologFilozofski fakultet, Beograd i Asocijacija za alternativnoporodično staranje o deci – FAMILIA

Dr Emina Ilić, pedijatarSpecijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnuneurologiju, Beograd

Miodrag Pavlović, psihologGradski centar za socijalni rad – Odeljenje Čukarica

Branka Radojević, psihologAsocijacija za alternativno porodično staranje o deci – FAMILIA

Prof. dr Vera Rajović, psihologFilozofski fakultet, Beograd

Nada Šarac, specijalni pedagogZavod za vaspitanje dece i omladine „Vasa Stajić”, Beograd

Saša Vanjek, psiholog – specijalista psihoterapijeOsnovna škola –„Knez Sima Marković”, Barajevo

Zorica Vujović, pedagogGradski centar za socijalni rad – Odeljenje Barajevo

RecenzentProf. dr Ksenija Kondić

LektorRadmila Vučković

Dizajn Tijana Dinić

© FAMILIA, Beograd, 2007.

5


PORODIČNI SMEŠTAJ DECE SA POSEBNIM POTREBAMA

Beograd, 2007.

Marija Mitić

Tanja Čolin • Sulejman Hrnjica • Lela Marković • Emina Ilić • Miodrag Pavlović

Branka Radojević • Vera Rajović • Nada Šarac • Saša Vanjek • Zorica Vujović


6

7

Sadržaj

IOsnovna pitanja o porodici i njenom funkcionisanju

1. Dete sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodiciMarija Mitić

2. Kako pripremiti dete sa posebnim potrebama za hraniteljsku porodicuSulejman Hrnjica

3. Pravna pitanja zaštite dece sa posebnim potrebama –pravna rešenja i problemi u praksiLela Marković

4. Zdravstvene potrebe detetaEmina Ilić

IIPotrebe dece tokom razvoja

5. Vaspitanje dece sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodici Sulejman Hrnjica

6. Podsticanje razvoja deteta u hraniteljskoj porodiciVera Rajović

7. Dete iz hraniteljske porodice u vrtiću i školiSaša Vanjek

8. Izvori podrške u lokalnoj zajedniciMiodrag Pavlović, Zorica Vujović i Saša Vanjek

IIIDeca sa teškoćama u ponašanju

9. Deca sa problemima u ponašanjuBranka Radojević i Nada Šarac

IVStrana iskustva

10. O hraniteljstvu iz druge perspektiveTatjana Čolin

PrilogO projektu ukratko

13

23

33

41

51

59

67

71

81

99

107


8

9

Uvod

Urednik Marija Mitić

Knjiga koja je pred vama predstavlja rezultat gotovo jednogodišnjeg iskustva u pružanju podrške i istovremenom snimanju potreba kako dece sa posebnim potrebama na porodičnom smeštaju, tako i njihovih hranitelja, ali i stručnjaka koji su u proces hraniteljstva uključeni i od kojih se očekuje da ga odgovorno i stručno vode. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da su potrebe za podrškom svih uključenih učesnika izražene, bez obzira na koji se način iskazuju.

Pokazalo se da dosadašnja praksa hraniteljstva, uprkos činjenice da skoro svaka četvrta hraniteljska porodica gaji dete sa posebnim potrebama, ne uspeva da zadovolji potrebe nijednog od uključenih aktera, a u nekim slučajevima čak upućuje i na saznanje o grubom kršenju detetovih osnovnih prava definisanih Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta, koju je i naša zemlja ratifikovala pre skoro dve decenije.

U nastojanju da pokrenemo bar neka od glavnih pitanja i na njih pokušamo da odgovorimo ustanovljavanjem i testiranjem novih vrsta usluga, modela i pristupa, ali i ponudom bar osnovne stručne literature, napisali smo ovu knjigu. Smatramo da prvo treba da se obratimo stručnjacima od kojih se očekuje da budu prva linija borbe protiv predrasuda, predubeđenja i neznanja kada su deca sa posebnim potrebama u pitanju, a naročito ona koja su još dodatno ugrožena nedostatkom adekvatnog roditeljskog staranja.

Ova deca, deca sa posebnim potrebama, ne traže ni posebne hranitelje, niti posebne stručnjake, već samo dovoljno dobre, odnosno voljne i sposobne i jedne i druge. Informisanost, znanje i sticanje veština, kao i učenje na tuđim iskustvima mogu pomoći u dosezanju pune osposobljenosti za adekvatno prihvatanje i ispunjavanje ove humane uloge.

Koncepcija knjige

Autori ove knjige bave se osnovnim, relevantnim pitanjima hraniteljstva dece sa posebnim potrebama ne pretendujući da obuhvate sva moguća pitanja koja se dovode u vezu sa hraniteljstvom.

Članci koji su uvršteni u sadržaj ove knjige, svrstani su u poglavlja koja čine četiri celine.

U prvom poglavlju obuhvaćena su osnovna pitanja o porodici i njenom funkcionisanju, mogući izazovi ove vrste hraniteljstva za nju, sa posebnom analizom neophodne pripreme hraniteljske porodice, kao i opšta pravna pitanja i razmatranja nekih od istaknutih zdravstvenih potreba dece.


10

Drugo poglavlje odnosi se na potrebe deteta tokom njegovog razvoja i moguće načine podsticanja toga razvoja. Navode se osnovne postavke o vaspitanju deteta, njegovog života u školskim i predškolskim ustanovama, kao i prikaz invidualizovanog pristupa u osnaživanju i podsticanju detetovog razvoja putem uključivanja naznačajnijih osoba iz detetove socijalne mreže. Izvori podrške u lokalnoj zajednici, odnosno u široj socijalnoj mreži važni su za zadovoljavanje detetovih potreba u toku razvoja, pa smo i njima posvetili dužnu pažnju, bar što se tiče područja Beograda.

Posebno izdvojenu, treću celinu predstavlja članak u kojem se razmatraju osnovna pitanja dece sa problemima u ponašanju: etiologija, slika, kao i modeli pružanja podrške i pomoći, uz prikazano iskustvo u toku izvođenja projekta. Zbog toga je ovaj članak svrstan u zasebno, treće poglavlje.

Način na koji se pruža podrška hraniteljstvu dece sa posebnim potrebama u svetu ilustrovan je iskustvom u radu sa hraniteljskim porodicama u SAD u poslednjem, četvrtom poglavlju knjige.

Redosled poglavlja nije odraz redosleda po važnosti, već potrebe da se tekstovi svrstaju u razumne, sadržajne celine.

Kome je knjiga namenjena

Knjiga je namenjena stručnjacima koji se bave socijalnom zaštitom, a naročito u onom delu koji se odnosi na hraniteljstvo, kako bi dobili osnovni okvir za razumevanje, uspostavljanje i unapređivanje prakse hraniteljstva dece sa posebnim potrebama putem upoznavanja sa osnovnim potrebama ove dece, ali i mogućnostima izlaženja u susret toj deci u njihovoj užoj i široj socijalnoj zajednici.

Kako je nastala ova knjiga

Ova knjiga je nastala kao planirani rezultat rada na projektu „Hraniteljstvo dece sa posebnim potrebama – I JA SAM DETE”, koji je Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci – FAMILIA, u partnerstvu sa Gradskim centrom za socijalni rad i Zavodom za vaspitanje dece i omladine, realizovala u periodu decembar 2005 – oktobar 2006. godine. Podršku projektu su pružili Fond za socijalne inovacije Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, uz finansijsku podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP United Nations Development Program).

Ko su autori

Autori ove knjige su stručnjaci koji imaju raznovrsna teorijska znanja iz relevantnih oblasti za pitanja koja se u knjizi obrađuju. Od posebnog značaja je činjenica da su svi oni, delom zahvaljujući projektu, a delom i sopstvenoj profesionalnoj praksi i iskustvu, direktno upoznati i radili na pružanju podrške „junacima” ove knjige – deci sa posebnim potrebama i njihovim hraniteljima. Ovo iskustvo je upravo pomoglo u pravljenju koncepcije ove knjige.

11

Osnovna pitanja o porodici i njenom funkcionisanju

Dete sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodici

Kako pripremiti dete sa posebnim potrebama za hraniteljsku porodicu

Pravna pitanja zaštite dece sa posebnim potrebama – pravna rešenja i problemi u praksi

Zdravstvene potrebe deteta


12

Za svako dete postoji negde alternativna porodica,ako je nismo našli znači da nismo dovoljno dobro tražili.

Hedi Argent i Ailie Kerrane“Taking Extra Care”, 1997, BAAF

13

Dete sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodici

Marija Mitić

Dete sa posebnim potrebama, s obzirom da ima sva prava zagarantovana Konvencijom UN o pravima deteta, ima pravo i na odrastanje u funkcionalnoj porodici, sopstvenoj ili alternativnoj (supstitucijskoj). S obzirom da je porodica u fokusu našeg interesovanja i bavljenja, slobodni smo da na ovom mestu podsetimo na neke njene osnovne karakteristike i načine funkcionisanja kao osobene i važne društvene grupe. Ovo je bitno da se ima na umu kako u slučaju bavljenja biološkom porodicom deteta, u svetlu činjenice da je ono ostalo bez adekvatnog roditeljskog staranja (disfunkcionalna, nepotpuna, razrušena porodica), tako i porodicom koja mu obezbeđuje trajno ili privremeno zbrinjavanje (hraniteljska, usvojiteljska – alternativna porodica).

O porodici

Danas postoji mnoštvo teorijskih modela i učenja o porodici. S obzirom na obilje literature u „familiološkoj” oblasti teško je izdvojiti jednu definiciju porodice i njenih karakteristika, pošto svaka teorijska orijentacija ili model stavljaju naglasak na neki od značajnih aspekata. Zato je razumljiv Olsonov pokušaj još pre desetak godina da to obilje koncepata „pretrese” i svede na razumnu meru (Olson 1983).

Za ovu priliku izdvajamo nekoliko relevantnih odrednica porodice (Mitić 1997). Porodica se obično najjednostavnije definiše kao društvena grupa koju karakterišu specifične funkcije: biološko-reproduktivna, ekonomska, zaštitna, seksualna i emotivna, vaspitno-obrazovna i socijalizatorska. Međutim ono što se, u nizu značajnih, smatra najvažnijom osobenosti porodice (Beutler et al. 1989) u odnosu na druge društvene grupe jesu zajedništvo, posebna vrsta interakcija (Berger 1992; Golubović 1981) i kvalitet emocija u njima. Sadašnje preovlađujuće sistemsko shvatanje porodice (Mićović 1997) polazi upravo od ove jedinstvene i čvrste međusobne povezanosti članova porodice odnosno njihove međuzavisnosti. Porodica se posmatra kao sistem. U oblast porodice i porodične terapije prenete su sledeće ideje iz teorije sistema: porodica je sistem čije su osobine veće od zbira osobina njenih članova: rad takvog sistema podleže nekim opštim pravilima (organizacija, struktura); poseduje granice prema spolja, ali i između svojih podsistema; ima tendenciju da dostigne relativno stabilno stanje

1


14

(uravnoteženje), ali su rast i evolucija mogući. Ponašanje pojedinca u okviru ovakvog sistema može se bolje razumeti preko postavki cirkularne u odnosu na linearnu uzročnost. Porodica kao sistem deo je većih, suprasistema.

Druga važna odrednica porodice je njena razvojnost. Naime, porodica se shvata kao sistem koji se kreće kroz vreme (Carter, McGoldric 1989), pa govorimo o životnom ciklusu porodice (analogno životnom ciklusu pojedinca). Porodica tokom njega prolazi kroz specifične razvojne faze. Kriterijum za njihovo određivanje može biti uzrast dece (porodica sa malim detetom, detetom školskog uzrasta, adolescentom...) odnosno njihovo prisustvo u porodici. Drugi kriterijum je, obično, oformljenost porodice kao celine i karakteristični obrasci ponašanja (Steinglass et al. 1987). U svakom slučaju, svaka od razvojnih faza porodice nosi sobom neke posebne događaje koji su razvojno očekivani (rođenje deteta, polazak deteta u školu, udaja/ženidba dece, napuštanje roditeljskog doma, penzionisanje roditelja i sl.). Kao i u slučaju razvoja pojedinca, da bi porodica uspešno prešla u narednu fazu, neophodno je da ostvari razvojne zadatke prethodne faze. Porodica je posebno osetljiva na prelasku iz jedne razvojne faze u drugu razvojnu fazu, kada mora da preorijentiše svoje ponašanje i funkcionisanje saobrazi zahtevima sledeće faze.

Posebno osećanje trajnosti i stabilnosti porodici pruža i njena povezanost sa prethodnim (i budućim) generacijama, što predstavlja sledeću, važnu odrednicu porodice. Porodice iz koje potiču bračni partneri, zavisno od faze i okolnosti u kojima se aktuelna porodica nalazi, mogu da imaju više ili manje uticaja na život aktuelne porodice kao olakšavajući ili ometajući faktor pri snalaženju u novim životnim situacijama. Važno je da porodica prema prethodnim generacijama i porodicama uspostavi adekvatne granice koje će joj omogućiti da istovremeno bude samostalna, ali i da se osloni na njihovu pomoć kada bude potrebno.

Jedna od važnih odrednica porodice jeste i ta da je ona, kao društvena grupa, u celini ili preko svojih članova, povezana sa mnogim društvenim grupama ili sistemima u jedan jedinstveni eko-sistem. Ova povezanost ili „umreženost” porodice u okolinu veoma je važna za zadovoljavanje njenih osnovnih potreba za opstankom, razvojem i autonomnošću (Hartman, Laird 1983; Berger 1994). U tom kontekstu obično govorimo i o resursima koji porodici stoje na raspolaganju kako bi te ciljeve ostvarila.

Radi potpunijeg razumevanja porodice, a posebno faktora njenog razvoja – napredovanja ili zastoja u razvoju, neophodno je ukratko reći nešto o porodičnom stresu i njegovom prevladavanju, jer se u odnosu na uspešnost prevladavanja stresa procenjuje i funkcionalnost porodice (Marković, Berger 1990). Istraživanja porodičnog stresa su kod nas novijeg datuma, mada u svetu beležimo ozbiljno interesovanje za ovu temu od Drugog svetskog rata.

Porodični stres se obično određuje kao stanje tenzije koje izrasta iz nekog akutnog ili percipiranog zahteva koji se stavlja pred porodicu i koji traži prilagođavanje tj. adaptivno ponašanje (Olson 1983). Činioci koji dovode do porodičnog stresa nazivaju se stresori. To su različiti događaji, dovoljno velike magnitude da izazovu promene u porodičnom sistemu: a) nenormativni ili akcidentni događaji kao što su značajni gubici (smrt, bolest, invalidnost, prisilno odvajanje, teški materijalni gubici i sl.); b) normativni događaji ili razvojno očekivani koji se dešavaju gotovo u svim porodicama, posebno na prelazu iz jedne razvojne faze u drugu razvojnu fazu (rođenje deteta, odvajanje deteta od kuće, penzionisanje roditelja i sl.); kao i c) unutarporodične teškoće i napetosti. Postoji shvatanje da kumuliranje takvih događaja u određenom vremenskom periodu (uzima se period od šest meseci do godine dana) u jednoj porodici povećava mogućnost stvaranja porodičnog stresa.

15

Važan pojam za razumevanje reagovanja porodice na stresne događaje je prevladavanje. To je reakcija koja se dešava kada je porodica pozvana da preduzme neuobičajene napore da opservira, doživi i definiše novu situaciju, kao i da preduzme posebne akcije da bi mogla da se vrati uobičajenim rutinama svakodnevnog života (Olson 1983). Prevladavanje potencijalno može da: a) smanji porodičnu ranjivost na stres; b) ojača resurse koji štite porodicu od potpune „okupiranosti” stresom; c) smanji uticaj stresnih događaja ili specifičnih teškoća, ili d) uključi proces aktivnog uticaja na sredinu da bi se promenili uslovi koji će olakšati porodici da se prilagodi na novonastalu situaciju. Porodica može da preferira različite strategije prevladavanja – od redefinisanja, preko pasivnosti (unutrašnje porodične strategije), do traženja socijalne podrške neformalnog tipa, institucionalne podrške ili će izlaz naći u okretanju duhovnoj (religioznoj) podršci (spoljašnje porodične strategije).

Ishodi prevladavanja stresa mogu biti: poremećaj porodičnog sistema u celini ili nekog njegovog podsistema, dobra adaptacija ili vraćanje na prvobitno porodično funkcionisanje ili pak promena porodičnog sistema drugog reda koja može da ide u pravcu rasta i razvoja, ali i regresije i zastoja.

Porodica deteta sa razvojnom ometenošćuili problemima u ponašanju

Zašto deca sa posebnim potrebama čine gotovo jednu četvrtinu dece na hraniteljstvu, zašto na smeštaju u institucijama u Srbiji ima blizu dve stotine dece sa posebnim potrebama? Kako ona ostaju bez roditeljskog staranja?

Rođenje deteta u porodici najčešće je izvor radosti i formiranja novih osećanja, a u braku koji je do tada bio bez dece dolazi do istinskog formiranja porodice i razvijanja osnovnog porodičnog osećanja koje karakteriše nežan, brižan i zaštitnički stav. Međutim, rođenje deteta sa hendikepom ili njegovo naknadno utvrđivanje predstavlja snažan izazov i pretnju roditeljima, kao i ostaloj, prethodno rođenoj deci.

Naša i svetska iskustva i istraživanja ukazuju na to da je rođenje deteta sa posebnim potrebama neosporno snažan stresogeni događaj za porodicu i da najčešće bitno menja njeno aktuelno funkcionisanje i određuje pravac i tok njenog daljeg razvoja. Zahtevi koji se pred porodicu, odnosno sve njene članove stavljaju nisu mali i mogu bitno da uzdrmaju i ugroze svakog od njih pojedinačno, ali i porodicu kao celinu.

Deca sa posebnim potrebama, od uzrasta bebe pa do tinejdžera, smeštaju se u hraniteljske porodice i institucije zato što se njihovi roditelji ne osećaju sposobnim da o njima brinu, tako da je toj deci često potrebno dugotrajno hraniteljstvo. Nekim roditeljima je potrebno da dete redovno bude kod hranitelja nekoliko dana u nedelji ili mesecu, kao podrška. Podrška i porodici i ometenom detetu je vrlo dragocena i često se naziva predah-hraniteljstvo.

U narednom delu članka izdvojićemo neke od osnovnih nalaza i zapažanja naših istraživača i stručnjaka, koja smatramo relevantnim i korisnim za sadašnju specifičnu temu. Oblast je svakako mnogo šira, a ono što sledi treba da posluži kao istaknuti primer za definisanje nekih osnovnih problema u biološkoj porodici deteta sa posebnim potrebama na koje treba gledati kao na moguće razloge njegovog izmeštanja iz porodice, ali i moguće probleme u hraniteljskoj ili usvojiteljskoj porodici.


16

Bračni par – otac i majka

Za razvoj i odrastanje deteta, posebno njegov razvoj u prvim godinama života, skladnost funkcionisanja bračnih partnera, odnosno roditelja deteta kao porodičnog podsistema je od izuzetne važnosti.

Istraživanje grupe porodica dece sa cerebralnom paralizom u periodu šest meseci od saznavanja prave dijagnoze, izvršeno je u sklopu šireg istraživanja grupa porodica pod stresom različite vrste, kao što su: akutni ili hronični zdravstveni problem člana porodice, izbeglištvo i život u ratnom okruženju, a kao kontrolna grupa ispitane su tzv. normalne porodice (Mitić 1997).

Nalazi ukazuju na značajno poremećene odnose među roditeljima i njihov potpuno različit odnos prema činjenici da imaju dete sa cerebralnom paralizom. Izdvajamo nekoliko najznačajnijih zapažanja.

• Izrazito različite, ponekad dijametralno suprotne procene o različitim aspektima stanja i odnosa u porodici i načinima funkcionisanja dobijene su od oca i majke. Po proceni očeva, porodica je kohezivna do fuzije i isprepletenosti, a majke je procenjuju kao znatno ispod proseka (u odnosu na vrednosti kontrolne grupe).

• Jedino slaganje između njih postoji u proceni dimenzije adaptabilnosti (fleksibilnost porodice da svoja pravila i uloge prilagodi novonastalim situacijama ili zahtevima koji se pred porodicu postavljaju). Oba roditelja procenjuju porodicu kao nefleksibilnu.

Koju poruku nose ovi i ukupni podaci?

Podaci do kojih smo došli istovremeno nam govore o samim akterima procene (njihovim željama i nezadovoljstvima), kao i o jasno poremećenim porodičnim odnosima (presudan uticaj odnosa u bračnoj dijadi).

Podatak o nefleksibilnosti porodice dragocen je sam po sebi i upućuje na mogućnost da je suočavanje roditelja sa hendikepom deteta porodicu prosto „zakucalo” i da postoji izražen strah od promena. Rigidnost može privremeno da bude dobra odbrana od užasa koji ih je zadesio. Poznata i uhodana pravila (predvidivost čak i koraka u psihološkim igrama) pružaju verovatno neko osećanje sigurnosti, koliko god da to istovremeno predstavlja i prepreku za dalji razvoj.

Kako porodicu ne čine samo roditelji, posebno je važno istaći njihov odnos prema detetu sa cerebralnom paralizom. Detetom se najviše bavi majka i u većini slučajeva je beskrajno nežna i strpljiva, ali i preteruje u brizi o njemu. U ponašanju nekih majki uočljiva je tendencija da sprečavaju očevo angažovanje, bilo da ometaju uspostavljanje bliskosti oca sa detetom, bilo da mu ne dozvoljavaju da postavlja zabrane detetu, čak i kada su na mestu.

Poseban problem predstavlja pitanje spremnosti roditelja da, s obzirom da teško prevladavaju kriznu situaciju, prihvate ili zatraže dodatnu pomoć ili podršku. Oni se po tome značajno razlikuju: majke bi to prihvatile i neophodno im je (pošto su u dobroj meri „sagorele” od brige o detetu i toga šta ih je snašlo), dok očevima to ne pada na pamet.

Sliku dodatno komplikuje shvatanje većine majki da na poboljšanje bračne situacije može da utiče ozdravljenje deteta, čime se nekritično dete opterećuje (okrivljuje?) za nemogućnost rešavanja problema koje ispoljavaju odrasli.

Koje osnovne pouke možemo iz ovoga da izvučemo kada razmišljamo o pogodnoj hraniteljskoj porodici za dete sa razvojnim teškoćama/problemima u ponašanju? Bar dve stvari su važne:

17

• Svi članovi porodice, a posebno bračni par treba da poseduju istu spremnost i otvorenost za prihvatanje, ali i traženje neophodne dodatne podrške u gajenju deteta sa posebnim potrebama.

• Hraniteljska ili bilo koja druga alternativna porodica mora da poseduje određenu meru fleksibilnosti odnosno spremnosti da se menja.

Braća, sestre i druga deca u porodici

Interesovanje za proučavanje dešavanja u okviru dečjeg podsistema u porodici dugo godina nije bilo posebno izraženo, iako za njim postoji potreba. Nije uvek jasno kako funkcioniše taj podsistem u porodici. Ovo se u celini odnosi i na porodice u kojima odrasta dete sa smetnjama u razvoju i ponašanju. Zdrava braća i sestre retko predstavljaju predmet istraživanja. Time se zanemaruje mogući uticaj koji na njihove živote i ponašanje, kao i njihovo razumevanje o čemu se u stvari radi, može da odigra ometenost i posledično ponašanje roditelja i okoline.

Ako smo usvojili stanovište da je porodica sistem, kao i da su odnosi u njoj ono što čini suštinu, položaj zdravog deteta kao integralnog dela sistema ne treba da se zanemaruje. Ovo je veoma važno i kada vodimo računa o smeštanju i životu deteta u alternativnoj porodici. U opasnosti smo da i kao stručnjaci zanemarimo ovu decu, kao što ih zanemaruju i njihovi roditelji.

Nalazi jednog istraživanja osvetljavaju specifičan položaj zdravog deteta u porodici sa ometenim detetom (Cicović 2004). Izdvajamo samo neka zapažanja ostvarena zahvaljujući razgovoru te dece sa istraživačem, a koja su poučna za našu praksu:

• Deca ispoljavaju izraženu senzitivnost i brigu za osećanja ometenog deteta.• Većina percipira da roditelji drugačije postupaju u odnosu na dete sa razvojnim teškoćama,

na šta reaguju rezignirano.• Roditelji im nisu dali neophodne informacije o ometenosti brata/sestre.• Kako ni informacije, tako ni osećanja u vezi sa bratom/sestrom ne dele sa ukućanima,

niti u društvu; izražavaju lojalnost sa njim/njom.• Više su angažovani u kućnim obavezama u odnosu na svoje vršnjake.• Posebno devojčice govore o tome da im majke ne posvećuju dovoljnu pažnju, pa su bile

primorane na rano odrastanje i prihvatanje odgovornosti u kući.• Dobiti iz iskustva odrastanja sa bratom/sestrom sa razvojnim smetnjama: razvijanje

osetljivosti za različitost, veća sposobnost prihvatanja i razumevanja, optimističnost, više cene potencijale koje imaju i svoje zdravlje.Na šta nas sve ovo upozorava kada realizujemo porodični smeštaj za ometeno dete?

• S obzirom na svoju osetljivost, otvorenost i lojalnost, deca u porodici mogu biti dobri saveznici i pomagači u gajenju ometenog deteta.

• Neophodno je decu otvoreno upoznati sa svim zahtevima i izazovima koje takva vrsta odluke donosi porodici, pa i njima.

• Voditi računa o kapacitetima porodice (hranitelja/roditelja, broju dece u porodici) kako angažovanje oko ometenog deteta ne bi dovelo do zanemarivanja zdrave dece.


18

Društveni uticaji i dete sa posebnim potrebama – značaj podrške porodici

Baveći se ovim pitanjem, Hrnjica ističe da nema sistematskih istraživanja socijalizacijskih procesa dece sa razvojnim smetnjama, ali se može pretpostaviti da u odnosu takvog deteta i drugih ljudi postoje brojne teškoće. To je usled nedovoljnog prepoznavanja njegovih potreba, razumevanja situacije u kojoj se te potrebe zadovoljavaju, kao i pronalaženja adekvatnih puteva za to (Hrnjica 1997).

Razvojni psiholozi ističu da porodica postavlja osnovu za stavove deteta prema drugim ljudima, društvenim vrednostima, materijalnim dobrima i životu uopšte. Za razvoj zrelosti ličnosti značajne su dimenzije porodične klime: konzistencija porodičnih odnosa, demokratičnost – autoritarnost, stepen uzajamnog poverenja među članovima porodice i stepen tolerancije u odnosu roditelja prema deci. Ukupna atmosfera u porodici koja detetu obezbeđuje osećanje sigurnosti često je važnija od specifičnih postupaka.

Vaspitanje deteta je i inače test roditeljske zrelosti, a zahtevi su utoliko veći u slučaju deteta sa razvojnim teškoćama. Dešava se da ovi nekad prevazilaze mogućnosti roditelja. Zato su takvoj porodici neophodni pomoć i podrška. Govoreći o karakteru te podrške, Hrnjica ističe da ona treba da bude: blagovremena, efikasna, ponuđena i data uz maksimalno poštovanje roditelja i izbegavanje stereotipa o porodicama koje imaju dete sa smetnjama u razvoju (preterano zaštitnički, preterano anksiozni).

Socijalno-ekonomska struktura porodica koje imaju dete sa smetnjama u razvoju je znatno nepovoljnija od socio-ekonomske strukture i nivoa kulturnog razvoja porodica sa decom bez razvojnih smetnji. Ovo mogu biti značajni ometajući faktori u davanju podrške. Čestu socijalnu izolaciju tih porodica dodatno produbljuje i nepovoljan socio-ekonomski položaj.

Svi ovi i još neki dodatni faktori udruženo (hendikep deteta, siromaštvo, socijalna izolacija, nedostatak dovoljnog stambenog prostora, uzrast deteta, ugrožavajuća i nebezbedna socijalna sredina) predstavljaju izrazite faktore rizika za zanemarivanje, a što je još značajnije – i za zlostavljanje deteta.

Da bi se predupredili ovi i brojni drugi rizici po razvoj i socijalizaciju deteta sa razvojnim smetnjama mora se davati podrška roditeljima. Ona se može ostvariti uspostavljanjem dobrog odnosa između roditelja i osobe koja pruža pomoć – odnos uzajamnog poverenja.

Glavni cilj pomoći porodici koja ima dete sa razvojnim smetnjama predstavlja obezbeđenje emocionalne i socijalne podrške usmerene na: smanjenje napetosti, postavljanje realnih i izvodljivih ciljeva (i za sebe i za dete) u atmosferi zainteresovanosti i empatijskog odnosa sa savetodavcem (ibid).

Partnerstvo je suštinski princip na kome se zasniva razvoj odnosa između stručnjaka i roditelja ometene dece. Partnerstvo može imati različite oblike, ali mora počivati na bazičnom uviđanju da svaka strana raspolaže znanjima i veštinama koje omogućavaju doprinos zajedničkom uspehu u razvoju deteta. Ono podrazumeva obavljanje zajedničkih aktivnosti i donošenje zajedničkih odluka.

Sa stanovišta hraniteljstva dece sa posebnim potrebama važno je uzeti u obzir sledeće: • Neophodnost izgrađivanja odnosa uzajamnog poverenja hranitelja i stručnjaka, uzajamno

poštovanje učesnika u partnerskom odnosu.• Postizanje saglasnosti (slaganja) u pogledu ciljeva razvoja deteta.• Donošenje zajedničkih odluka.

19

Hraniteljska porodica i specifični izazovi

Na prvi pogled, hraniteljska porodica je u boljoj situaciji od biološke porodice i pošteđena je tereta mnogih loših osećanja sa kojima se suočavaju biološki roditelji. Gajenje deteta sa posebnim potrebama ili deteta bez adekvatnog roditeljskog staranja je stvar izbora.

Naravno, s obzirom da je svaka porodica deo nekog šireg, društvenog sistema, ni hraniteljska porodica nije pošteđena stereotipa, predubeđenja i određenih stavova uže i šire okoline prema deci sa posebnim potrebama, pa i toj vrsti hraniteljstva.

Hraniteljstvo deteta sa posebnim potrebama pred porodicu stavlja nekoliko značajnih izazova, koji mogu da imaju karakter stresnih događaja, pa podrška i osnaživanje hraniteljskih porodica ne treba da ide samo u pravcu njihovog informisanja, već i pomoći u efikasnijim načinima prevladavanja mogućih stresova.

Specifični izazovi sa kojima se susreće hraniteljska porodica mogu biti:• Odsustvo bilo kakvog iskustva sa razvojnom ometenošću• Predrasude i predubeđenja o biološkim roditeljima deteta kao neodgovornim ili lošim

ljudima• Odsustvo roditeljskog iskustva – dosadašnji bračni par postaje porodica• Smeštanje deteta u hraniteljsku porodicu može da naruši normalno (uobičajeno) odvijanje

njenog razvojnog životnog ciklusa jer je neophodno da se porodica ponovo vrati na neke prethodne faze razvoja, pa shodno tome i načine funkcionisanja (na primer: biološka deca su odrasla i odvojila se, a dete na hraniteljstvu je predškolskog uzrasta)

• Porodični podsistem „deca” se menja tako što se proširuje još jednim članom koji nije u krvnom srodstvu i kome je potrebna posebna briga (opasnost od zanemarivanja potreba rođene dece)

• Postoje zahtevi da granice porodice budu dovoljno propusne kako ka biološkoj porodici, tako i raznim vrstama stručnjaka, što može da se doživi kao povreda privatnosti i autonomije

• U odnosu na detetove razvojne potrebe, očekuje se da porodica aktivno traži socijalnu podršku i bori se za detetova prava

• Porodica treba da se suoči sa predrasudama i podozrivošću rođaka, prijatelja, komšija, pa čak i stručnjaka i donosilaca odluka u odnosu na pitanje motivacije za bavljenje specijalizovanim hraniteljstvom

• Članovi porodice treba da stiču specifična znanja i veštine neophodne za brigu o detetu i podsticanje njegovog razvoja, ali i za „borbu” sa okolinom.Svi ovi izazovi nameću potrebu organizacije porodice na donekle drugačiji način od

poznatog i iziskuju repertoar novih obrazaca ponašanja, što sve zajedno porodicu može da uvede u stanje stresa ili krize. Zato su za hraniteljstvo poželjne one porodice koje su dokazale da umeju da prevladavaju probleme, što je pozitivniji indikator nego da ih uopšte nemaju.

Hranitelji dece sa posebnim potrebama treba da poseduju razumevanje i druge vidove osetljivosti, ali oni ne treba da budu „veoma posebni ljudi”. Iskustva ljudi koji su hranitelji toj deci govore da se radi o sasvim običnim ljudima koji vole decu.

Postoji mišljenje da su mnogi hranitelji sposobni da obezbede srećnu, stabilnu i podržavajuću sredinu za ovu decu, a da mnogima od njih čak nije padalo na pamet hraniteljstvo te vrste.


20

Ipak, ceneći najbolje interese deteta i mogućnosti njegovih prava, kao i zahteve koji se pred hraniteljsku porodicu postavljaju, postoje preporuke da stručnjaci sa velikim oprezom vode računa o sledećim karakteristikama porodice ili njenih članova: rigidni stavovi ili stalna ljutnja prema autoritetima, socijalna izolacija, strah od etiketiranja i gajenje tajni u porodici (Argent, Kerrane 1997).

Kako olakšati odgovore na izazove i preduprediti moguće probleme?

Istraživanja, anketiranja i iskustva iz regrutovanja i senzitivisanja hranitelja za ovu vrstu hraniteljstva, kao i aktuelne prakse specijalizovanog hraniteljstva kod nas i u svetu upućuju na postojanje potrebe da se obezbede sledeći uslovi za ustanovljavanje i odvijanje ove vrste hraniteljstva:

• Unapređenje znanja i kompetencija stručnjaka za porodičnu zaštitu dece sa posebnim potrebama koja su bez adekvatnog roditeljskog staranja

• Dobro i iscrpno informisanje članova hraniteljske porodice o detetu• Upoznavanje stručnjaka i hranitelja sa raspoloživim resursima u lokalnoj zajednici• Praksa organizovanja i delovanja grupa samopomoći (povezivanje sa postojećim

udruženjima roditelja dece sa posebnim potrebama)• Programi dodatnog obučavanja i povećanja kompetencije hraniteljskih porodica• Kontinuirano praćenje i podrška u odvijanju prakse specijalizovanog hraniteljstva• Pružanje vidova socijalnog uvažavanja hraniteljskim porodicama za ono što rade• Partnerstvo je suštinski princip na kome se zasniva razvoj odnosa između stručnjaka

i hranitelja ometene dece. Ono mora počivati na bazičnom uviđanju da svaka strana raspolaže znanjima i veštinama koje omogućavaju doprinos zajedničkom uspehu u razvoju deteta.

• Formiranje i aktivnost različitih službi i dostupnost usluga socijalne odnosno psihosocijalne podrške, kao što su1: finansijska podrška, prilagođen školski sistem, dobri odnosi sa socijalnim radnicima, stručnjaci koji brzo reaguju, informacije, obuhvatna medicinska zaštita i mogućnost predaha (postojanje tzv. predah-hraniteljstva).

Umesto rezimea

• Porodica je grupa povezana srodstvom, prebivalištem, ili bliskim emocionalnim vezama i ona ispoljava četiri sistemske karakteristike: intimnu međuzavisnost, održavanje granica, sposobnost da se adaptira na promenu i da održava svoj identitet. Karakteristika funkcionalne i kompetentne porodice jeste postojanje dobrog balansa između stabilnosti (pravila, uloge) i fleksibilnosti (mogućnost menjanja u skladu sa zahtevima razvoja, životnih okolnosti), konstruktivni načini izlaženja na kraj sa problemima.

• Deci sa posebnim potrebama nisu potrebni „veoma posebni”, već dovoljno dobri hranitelji.

1Ovo su nalazi istraživanja Brown, J., Moraes, S., Mayhew, J. (2005). Service needs of foster families with children who have disabilities. Journal of Child and Family Studies, 14, 3, 417-429.

21

• Biološkoj ili drugoj deci na smeštaju u hraniteljskoj porodici takođe su potrebni ljubav i pažnja i zadovoljavanje njihovih potreba i to ne treba zanemariti.

• Hraniteljima je potrebno (a to je i njihova obaveza) dodatno obučavanje u specifičnim znanjima i veštinama.

• Hraniteljskim porodicama je potrebna raznovrsna kontinuirana podrška u skladu sa razvojnim potrebama deteta, ali i stvaranje prijateljski naklonjene sredine detetu sa posebnim potrebama putem jačanja vrste i kvaliteta usluga dostupnih u zajednici – nužan uslov jačanja porodičnih resursa i pomoć porodici u adaptaciji na dete sa razvojnim teškoćama (dostupnost usluga socijalne odnosno psihosocijalne podrške, prilagođen školski sistem, obuhvatna medicinska zaštita i mogućnost predaha – postojanje predah-hraniteljstva).

• Partnerstvo je suština poželjnog odnosa između stručnjaka i hranitelja ometene dece u kojem optimalno mogu da se koriste znanja i veštine svake od uključenih strana, što omogućava doprinos zajedničkom uspehu u razvoju deteta.


22

Literatura

Argent, H., and Kerrane, A. (1997). Taking extra care - respite, shared and permanent care for children with disabilities. BAAF.

Berger, D. (1994). Metod rada s porodicama s terminalno obolelim članom. U: Metode i tehnike za procenu braka i porodice, Zbornik radova, Socijalna misao i Gradski centar za socijalni rad, Beograd, 171-177.

Berger, J. (1992). Psihologija porodice – model stanja i odnosa u porodici RRRG. Psihološka istraživanja 5 – kliničke teme. Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta, Beograd.

Beutler, I., Burr, W., and Bahr, K. (1989). The Family Realm: Theoretical Contribution for Understanding Its Uniqueness. Journal of Marriage and Family, 51, 805-816.

Carter, B., and Goldric, M. (1989). The Changing Family Life Cycle. Alen and Bacon, New York.

Cicović, J. (2004). Porodica djeteta sa razvojnim teškoćama i njen uticaj na zdravo dijete – u svjetlu sistemski orijentisanih teorija porodice. Magistarski rad, Filozofski fakultet, Beograd.

Golubović, Z. (1981). Porodica kao ljudska zajednica. Naprijed, Zagreb.Hartman, A., and Laird, J. (1983). Family-centered social work practice. A Division of

Macmillilan Inc., New York.Hrnjica, S. (1997). Dete sa razvojnim smetanjama u osnovnoj školi. Učiteljski fakultet,

Beograd.Marković, O. i Berger, D. (1990). Psihološka dijagnostika porodice i braka. U: D. Berger i S.

Hrnjica, Klinička psihologija. Biro, Naučna knjiga, Beograd.Mićović, R. (1997). Osnovni teorijski koncepti porodične terapije. U: S. Milojković i R.

Mićović, Porodična terapija. Centar za brak i porodicu, Beograd.Mitić, M. (1997). Neke osobenosti porodice deteta hendikepiranog cerebralnom paralizom. U:

Detinjstvo, habilitacija, integracija. Zavod za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju, Beograd.

Mitić, M. (1997). Porodica i stres. U: S. Vlajković, K. Kondić i M. Popović, Psihologija izbeglištva. IP Nauka, Beograd.

Olson, D., McCubbin, H., Barnes, H., Larsen, A., Muxen, M., and Wilson, M. (1983). Families - what makes them work. Sage Publications, New York.

Steinglass, P., Bennet, L., Wolis, and S., Reis, D. (1987). The alcoholic family. Basic Books, Inc. Publishers, New York.

23

Kako pripremiti dete sa posebnim potrebama za hraniteljsku porodicu

Sulejman Hrnjica

Uvodne napomene

Donošenje odluke o smeštanju deteta sa posebnim potrebama u hraniteljsku porodicu je jedan od najsloženijih profesionalnih zadataka. Neuspeh u proceni svih bitnih elemenata uspešnog hraniteljstva dovodi do teških posledica za dete. Za hraniteljsku porodicu to predstavlja neprijatno iskustvo koje može imati za posledicu da se nikad više ne odluči za prihvatanje bilo kog deteta. To nikako ne znači da je neophodno beskonačno dugo odlagati odluku u strahu od profesionalnog neuspeha odluke. Dugi boravak u instituciji najčešće bitno smanjuje adaptivne sposobnosti deteta i otežava njegov smeštaj u odgovarajuću hraniteljsku porodicu, a time i šanse za njegov uspešniji razvoj.

U ovom prilogu osvrnućemo se na osobenosti identiteta deteta sa posebnim potrebama i način podrške detetu i hraniteljskoj porodici u okviru programa psihosocijalne podrške. Smatramo da bi bilo korisno da se bar jedan stručnjak u centru za socijalni rad dodatno osposobi za rad u ovoj oblasti.

Kratak istorijat profesionalnog pristupa osobama sa teškoćama u razvoju

Francuski lekari Itar i Segen najčešće se pominju kao autori pristupa lečenju i obrazovanju dece sa teškoćama u razvoju. Opredelili smo se, ipak, da utemeljenje ove oblasti, kakvu danas znamo, pripišemo Mariji Montesori, italijanskoj lekarki koja je još 1899. godine ispoljila interesovanje za marginalne društvene grupe, a posebno za decu ometenu u razvoju. Od prvih radova, objavljenih 1909, pa do definitivnog uobličavanja u sistem (izložen u „Otkriću deteta” 1951. godine, kod nas objavljeno 2001) Marija Montesori se zalagala za pristup po kojem mentalna zaostalost predstavlja poremećaj razvoja, funkcionalni nesklad koji ometa dalji napredak deteta. Ublažavanje razvojnih teškoća, prema Mariji Montesori, zahteva ne samo medicinski već i psihološki, pedagoški i širi socijalni pristup.

2


24

Drugi značajan datum u istoriji ove oblasti zabeležen je 1905. godine, kada su Alfred Binet i Teofil Simon, na molbu Francuskog ministarstva prosvete konstruisali skalu za merenje inteligencije kako bi se izdvojila deca koja zbog zastoja u mentalnom razvoju ne mogu da prate nastavu. U važne datume ubrajamo i 1907. godinu, kada je sam Bine upozorio da nekritična i masovna upotreba testova za merenje inteligencije može doneti više štete nego koristi. Upozorenje da nije moguće menjati samo dete, već i institucije (školu posebno), sadržano je u zalaganju švajcarskog psihologa i pedagoga Eduarda Klapareda za „školu po meri deteta” (1929). Ideje Alfreda Adlera o kompenzaciji i Karen Hornaj o očuvanim potencijalima kao osnovnom sredstvu za ponovno uspostavljanje osećanja sigurnosti i samopoštovanja, Štajnerova Valdorf akademija (nastala dvadesetih godina prošlog veka), Defektološki institut Vigotskog (osnovan 1930. g.), kao i ideje njegove škole o razvoju deteta predstavljaju kamene temeljce za razumevanje zbivanja u ovoj oblasti. Istovremeno, ove ideje su bile kompromitovane nerazumevanjem njihove suštine, pa i banalizacijom. Prenaglašavanje kvantitativnih mera razvoja (naročito onih dobijenih merenjem inteligencije), nerazumevanjem suštinske razlike između zastoja u razvoju koji je organskog i onog koji je socijalnog porekla često su imali teške, nehumane posledice. Specijalne škole, posebno one za decu sa teškoćama u intelektualnom razvoju, su postajale azili za marginalne socijalne grupe, kako u svetu, tako i u nas.

U značajne datume treba ubrojiti i 1989. godinu, kada su Ujedinjene nacije usvojile Konvenciju o pravima deteta (u nas ratifikovana 1990). Ovaj dokument je postao okosnica brojnih akcija, usmerenih na humanizaciju položaja dece sa teškoćama u razvoju.

O identitetu osoba sa posebnim potrebama

Obeležavanje osobe sa bilo kojom razvojnom teškoćom prema vrsti smetnje predstavlja značajan izvor negativnih stereotipa. Invalidske organizacije su se izborile da u sve dokumente međunarodne zajednice uđe odredba „osoba sa oštećenjem vida, sluha, sa teškoćama u mentalnom razvoju, sa telesnim invaliditetom...” Time je iskazan stav da je razvojna teškoća samo jedna od karakteristika neke osobe, a nikako bitno obeležje njenog identiteta. Za dijagnostički i terapijski rad kliničkog psihologa od posebne važnosti je da razlikuje primarne i sekundarne posledice razvojne teškoće. Primarne posledice su one koje direktno proizilaze i neizbežan su sastavni deo ometenosti. Sekundarne posledice su one koje nastaju kao posledica negativnih reakcija sredine (uključujući i greške „iz dobre namere” kao što je prezaštićenost). Primarne posledice su teško otklonjive i najčešće ih je moguće samo neznatno ublažiti. Sekundarne posledice su najčešće otklonjive, posebno ako su rano uočene i ako je sredina (najčešće porodična) u stanju da podstakne razvoj deteta u granicama njegovih mogućnosti. Rano otkrivanje i ublažavanje delovanja socijalnih barijera može da pokrene kompenzatorne procese, pa i natkompenzaciju, što se često sreće kod osoba sa oštećenim vidom i kod osoba sa telesnom invalidnošću, posebno onda kada nema kombinovanih razvojnih smetnji.

Klasifikacija osoba sa posebnim potrebama. Iako je bilo koja klasifikaciona šema u koju svrstavamo neku osobu sa teškoćama u razvoju u osnovi nepoželjna, jer je negativno obeležava, kategorijski sistem je zadržan iz dva značajna praktična razloga. Prvo, da bi nekoj osobi bila pružena pomoć koja joj po zakonu pripada (materijalna, zdravstvena, socijalna...) neophodno je da tim stručnjaka utvrdi da su ispunjeni uslovi za pružanje pomoći. Drugo, da bi vrtić, škola ili neka druga institucija bila pripremljena za dolazak deteta ili odrasle osobe,

25

neophodno je da dobije informaciju o tome kakva je vrsta pripreme neophodna za prihvatanje deteta. Komisija CERI (Centre for Educational Research and Innovation, Centar za vaspitno-obrazovna istraživanja i inovacije), koja deluje pri OECD-u (Organisation for Economic Co-operation and Development, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) je predložila sledeću šemu za evidenciju razvojnih poremećaja:

1. Oštećenje senzornih funkcija (vida, sluha, taktilne osetljivosti, bola, dodira, kretanja i ravnoteže)

2. Poremećaji kognitivnih funkcija (inteligencije, pažnje, perceptivnih funkcija). U ovu grupu svrstane su i teškoće u savladavanju nastave (čitanja, pisanja, matematike) i svi oblici logopatija

3. Poremećaji lokomotornih funkcija (kontrola mišića, koštano-zglobnog sistema, kao i svi poremećaji koji otežavaju ili onemogućavaju kretanje i neposrednu komunikaciju osobe sa socijalnom i fizičkom sredinom)

4. Hronične bolesti deteta5. Teži emocionalni poremećaji (svi trajniji oblici anksioznih, depresivnih i agresivnih

emocionalnih ispoljavanja)6. Teži poremećaji socijalizacije (organskog ili socijalnog porekla, kao što su hiperaktivnost,

hipoaktivnost i drugi oblici socijalno neprihvatljivog ponašanja)7. Kombinovane smetnje.

Ove klasifikacije su predmet stalnih dopuna. Tako npr. ako neka osoba nema razvojne teškoće, ali živi u veoma nestimulativnoj sredini (u socijalno deprivisanoj porodici ili instituciji za nezbrinute osobe) smatra se osobom sa posebnim potrebama. Čak i obdarene osobe kojima nije pružena odgovarajuća podrška i stimulacija ubrajaju se u ovu grupu.

Deca sa teškoćama u intelektualnom razvoju. Osobe sa ovom vrstom razvojne teškoće čine veoma heterogen skup. Posledice ove vrste razvojne teškoće zavise od porekla (organsko, najčešće neurološko ili socijalno), stepena težine (laka, umerena ili teška) i uslova (najčešće porodičnih) u kojima živi osoba sa ovom vrstom teškoće. Do teškoća u ovoj oblasti razvoja može doći zbog genetskih abnormalnosti, hromozomskih devijacija, telesnih oboljenja majke u intrauterinskoj fazi razvoja deteta, raznih postnatalnih poremećaja, ekstremno nepovoljnih socijalnih uslova... Podela na osnovu kvantitativnog kriterijuma (granični slučajevi 70–90, laka mentalna zaostalost 50–69, umerena 30–50 i teška ili duboka – količnik inteligencije ispod 30) predmet je ozbiljnih i opravdanih osporavanja. Kvalitativne varijacije u mentalnom funkcionisanju i sposobnost osobe sa teškoćama u intelektualnom razvoju da rešava svakodnevne životne probleme su mnogo bolji dijagnostički kriterijumi od kvantitativne norme, posebno kada se radi o osobama koje potiču iz ekstremno nepovoljnih socijalnih sredina. Najčešće navođene primarne posledice ove vrste teškoće su: teškoće u razumevanju značenja opaženog ili iskaza sagovornika, sklonost ka perseverativnim aktivnostima (verbalna ili psihomotorna perseveracija), otežano apstraktno mišljenje (sposobnost analize, sinteze, sličnosti i razlika...); teškoće u iskazivanju misli govorom i teškoće u razumevanju govora (ekspresivni i receptivni aspekt govora); pojačane ili usporene psihomotorne funkcije; teškoće sa organizacijom i trajanjem pažnje; nekritičnost u uočavanju opasnosti. Teškoće u emocionalnoj oblasti (anksiozne, depresivne i agresivne tendencije) i socijalnoj oblasti (izolacija, odbačenost od sredine) najčešće su sekundarne posledice teškoća u intelektualnom razvoju. Čak i kod teže ometenih osoba u intelektualnom razvoju mogu se naći očuvane sposobnosti (najčešće likovne), te otkriti upornost i sistematičnost u radu u aktivnostima za koje se pokaže da su uspešni.


26

Deca sa oštećenjem vida. Potpuni gubitak vida i slabovidost nastaju kao posledica brojnih perifernih i centralnih oštećenja vidnog senzornog kompleksa. Ako ove teškoće nisu udružene sa dodatnim teškoćama (posebno u intelektualnoj oblasti) i ako žive u podsticajnoj sredini postoji velika verovatnoća da će uspeti da iskoriste svoje sposobnosti. Kod ovih osoba su često ispoljene kompenzatorne tendencije, posebno u intelektualnoj oblasti. Primarne teškoće su vezane za orijentaciju u prostoru i učenje na osnovu pisanog materijala. Sekundarne teškoće se javljaju u emocionalnoj i socijalnoj sferi, posebno u nepovoljnim uslovima (odsustvo socijalne podrške i stimulacije razvoja).

Deca sa oštećenjem sluha. Teška oštećenja sluha, kongenitalna (urođena) ili nastala tokom kasnijeg razvoja spadaju u razvojna oštećenja koja teško pogađaju razvoj deteta i traju tokom celog života. Čak i u zemljama gde je integracija dece sa teškoćama u razvoju u vrtiće i redovne škole veoma razvijena (npr. Velika Britanija) preporućuje se upućivanje dece sa teškim oštećenjima sluha (i nerazvijenim govorom kao najčešćom pratećem posledicom) u specijalne škole. Prema poreklu oštećenja razlikuju se tri oblika gluvoće: 1) periferna gluvoća (oštećenje neke komponente u senzornom organu); 2) perceptivna ili senzorno-neuralna gluvoća (nastaje kao posledica oštećenja nervnih struktura u unutrašnjem uhu ili slušnog nerva koji sprovodi impuls do mozga); (3) centralna gluvoća (nastaje kao posledica oštećenja projekcionih zona u kori velikog mozga koje su od značaja za detekciju značenja prispelih impulsa i integraciju fonema u reči i reči u rečenice). Prema V. Radoman (1996) najvažnije posledice oštećenja sluha na saznajni razvoj deteta su sledeće: selektivno oštećenje određenih aspekata saznajnog razvoja kao što su: verbalna inteligencija, sposobnost apstraktnog mišljenja, otkrivanje logičkog značenja simbola, mišljenje u analogijama, verbalno i numeričko pamćenje, pamćenje sukcesivno izloženog materijala i niz drugih. Oštećenje saznajnih funkcija znatno je izraženije kod osoba sa teškim oštećenjima sluha. Kod dece i odraslih koji su nagluvi i koji koriste dobre slušne aparate raspodela inteligencije je bliska raspodeli u populaciji (pod uslovom da nemaju dodatnih oštećenja i da žive u podsticajnoj sredini). V. Radoman je napravila pregled istraživanja koja ukazuju na oštećenje ličnosti. Najčešće registrovane posledice bile su: socijalna nezrelost, neprilagođenost, aktivna i pasivna izolacija, nedovoljna sposobnost za staranje o sebi i smanjena sposobnost za brigu o drugima. Na adolescentnom uzrastu i u odraslom dobu istraživači su zapazili pojavu rigidnosti i teškoće u moralnom razvoju. Impulsivnost, zavisnost, frustracije i konflikti sa sredinom su dodatni problemi koji otežavaju razvoj i integraciju gluve osobe u sredinu.

Deca sa komunikacijskim smetnjama. U ovu grupu svrstavaju se deca sa težim govornim smetnjama i deca sa ranim infantilnim autizmom. Izraz nije dijagnostički dovoljno precizan. Svaka, čak i privremena, teškoća u razvoju ili u odnosima sa sredinom izaziva komunikacijske smetnje.

Govorni poremećaji. Većina poremećaja glasa i artikulacije predstavlja lakše, prolazne teškoće koje, tokom razvoja, ili uz minimalnu pomoć stručnjaka, nestaju. Tipični su primeri sa supstitucijom glasova: npr. umesto glasa r dete kaže l. Ovakvi poremećaji najčešće spontano nestaju uz minimalno podsticanje u porodici i/ili vrtiću, školi. Posebnu grupu čine deca koja imaju teškoće u integraciji reči u rečenice i iskazivanju misli putem govora (izostavljaju predloge, članove, pomoćne glagole i sveze, imaju teškoća da nađu prvu reč...). Deca iz ove grupe imaju teškoća i u ovladavanju pravilima o redu reči u rečenici. Poremećaji u misaonim i jezičkim procesima koji su od značaja za izražavanje putem jezika nazivaju se ekspresivna afazija ili, u blažim slučajevima disfazija. Kod neke dece/odraslih oštećena je sposobnost za razumevanje govora (receptivna afazija, a u blažim slučajevima disfazija). Kada su govorne teškoće udružene

27

sa teškoćama u intelektualnom razvoju najčešće je oštećena i sposobnost izražavanja govorom i sposobnost razumevanja sagovornika. Iako relativno redak govorni poremećaj (samo 1% od ukupnog broja dece sa teškoćama u govoru) mucanje ima veliki značaj, kako u razvojnom periodu, tako i kod odraslih. Galiford definiše mucanje kao poremećaj normalnog ritma i tempa govora koji se dešava u takvom stepenu i sa takvom učestalošću da otežava komunikaciju ili prouzrokuje neprijatnu atmosferu, bilo u kontaktu dva sagovornika ili u situaciji kada dete/odrasla osoba pokušava nešto da saopšti drugima ili da dâ odgovor na neko pitanje (Gulliford R. 1979, str. 103). Rani infantilni autizam spada u teške komunikacijske poremećaje. Deca iz ove grupe čine veoma heterogen skup čija je, izgleda, jedina zajednička karakteristika zasnovana na utisku posmatrača da ona žive u svom svetu i da ne reaguju na zbivanja oko sebe (obimna rasprava u „Autistični spektar poremećaja”, I.Milačić-Vidojević, DPS, Beograd 2006). Deca iz ove grupe su, ranije, zbog teškoća u dijagnostikovanju (atestabilnost i veoma otežana komunikacija sa ispitivačem) upućivana u specijalne škole za mentalno zaostalu decu. Razvojem dijagnostičkih postupaka otkrivene su brojne osobenosti ove dece pa su, posebno deca sa tzv. funkcionalnim autizmom, poznatijim kao Aspergerov sindrom, i dijagnostički i terapijski tretirana na osoben način.

Deca sa telesnim oštećenjima. Deca sa telesnim oštećenjima čine brojnu i heterogenu grupu dece sa teškoćama u razvoju. Istraživanja vršena u nas (Hrnjica i sar. 1991) pokazala su da ni očuvan intelektualni potencijal ove dece ne omogućava obrazovno postignuće u skladu sa njihovim sposobnostima. Iznenađujući je nalaz da je najteže uspostaviti motivaciju za obrazovanje kod dece koja su natprosečnih sposobnosti. U celini posmatrano, kod sve dece sa teškoćama u razvoju bez pratećih intelektualnih smetnji ključni su problemi motivacije. Raspad motivacije, osećanje besmisla bilo kog postignuća i „naučena bespomoćnost” su problemi sa kojima će se stručni saradnici najčešće suočavati u svom radu sa decom iz ove grupe. Prema G. Živković (1994) kod dece sa telesnim oštećenjima primarno je postojanje stanja ili okolnosti koji bitno otežavaju uspostavljanje telesnog integriteta, otežavaju motorno funkcionisanje ili smanjuju opštu telesnu snagu osobe. Otežano telesno funkcionisanje dovodi do značajnih promena u životu osobe sa telesnim invaliditetom. Te promene su posebno izražene u razvojnom periodu kada se razvija samosvest deteta (intenzivno oko desete godine), a posebno u posledicama koje mogu nastupiti u odraslom dobu (na profesionalnom i emocionalnom planu). U našem istraživanju (Hrnjica i sar. 2004) zabeleženi su brojni primeri raspada prvobitno uspostavljene motivacije za školu u periodu kada je uspostavljena svest o mogućim posledicama u odraslom dobu. Nije moguće ustanoviti neki jedinstven obrazac za dijagnostički i terapijski pristup deci iz ove grupe. Nalazi ruskog psihologa Rubinštajna (1982) pokazuju da posle potresa, povreda i drugih posttraumatskih stanja mozga dolazi do povećanog zamora pri umnim naporima deteta. Zamor kod dece iz ove grupe dovodi do pojačane razdražljivosti, pa i agresivnosti. Pokazalo se da dodatno učenje ima potpuno suprotne efekte. Izvesna strogost u zahtevima pokazala je poželjno dejstvo na oporavak deteta od posttraumatskih stanja. Zabeleženi su i slučajevi naglih promena u ponašanju deteta nakon teških telesnih trauma (drskost, nepristojnost, grubost, sklonost ka laganju, egocentrizam, plašljivost). Ova svojstva ličnosti se pogoršavaju ako se u vaspitanju ispolji popustljivost. Ovaj autor je istraživao i posledice encefalitisa na ponašanje deteta. Najčešće zabeležene posledice bile su: hiperaktivnost, impulsivnost, brze i nepredvidljive reakcije... Povodljivost i nestalna pažnja, nekritičnost, loš rukopis i nerazumljiv govor su takođe registrovani kod dece sa encefalitisom. Slične posledice su zabeležene kod dece obolele od epilepsije.


28

Bitno drugačiju kategoriju telesno invalidne dece čine ona sa oštećenjima koja nisu zahvatila centralni nervni sistem (amputacije udova, oštećenja lokomotornog sistema – kostiju, zglobova, mišića i tetiva, razni oblici mišićne distrofije, deformiteti grudnog koša i kičmenog stuba...). Kod dece iz ove grupe uticaj postojeće teškoće na razvoj (intelektualni, emocionalni i socijalni) zavisi od stavova sredine prema detetu, od toga koliko je telesno oštećenje smanjilo ispoljavanje postojećih potencijala osobe i sl. Posebno su značajne već pomenute negativne posledice negativne simbolizacije iskustva sa sredinom i iz toga proistekla negativna slika o sebi, kao i subjektivni doživljaj osobe (čak mnogo ranije nego što bismo očekivali, prema našem iskustvu već oko desete godine, nešto ranije kod devojčica) da ulaganje napora u učenje i razvoj nema nikakvog smisla. Posebno teške razvojne posledice imaju strahovi roditelja/staratelja u slučaju teških hroničnih oboljenja koja mogu da imaju fatalan ishod (kancerozna oboljenja, degenerativni procesi i sl.).

Hiperaktivna deca (u novijoj literaturi nosi oznaku: sindrom deficita pažnje i hiperaktivnog ponašanja, skraćena oznaka ADHD sindrom; to je akronim od Attention Deficit Hyperactivity Disorder). U medicinskoj literaturi označava decu koja boluju od neurološkog poremećaja nejasnog porekla. Ovaj neurološki poremećaj praćen je veoma intenzivnom aktivnošću deteta, lošom organizacijom ponašanja, poremećajima pažnje, razdražljivošću i impulsivnošću. Javlja se u ranom uzrastu i kod jednog broja dece bitno se ublažava tokom adolescencije. Deca sa ovim sindromom, iako očuvane inteligencije (neretko i natprosečno obdarena), su neuspešna u školi, nedisciplinovana i imaju teškoća u odnosima sa odraslima i vršnjacima. Kod jednog broja ove dece izraženiji je poremećaj pažnje, a kod drugih poremećaj ponašanja. Svi saznajni procesi (pažnja, opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje) se usporeno odvijaju, i ekspresivna i receptivna govorna funkcija su oštećene, izraženi su svi aspekti nezrelosti (intelektualna, emocionalna i socijalna). Deca iz ove grupe, bilo da su u porodici (biološkoj ili hraniteljskoj), vrtiću/školi ili među vršnjacima, imaju velike probleme u prilagođavanju.

Hipoaktivna deca. Bitno smanjena aktivnost deteta može biti neurološkog ili socijalnog porekla. Hipoaktivnost je posebno izražena kod jednog broja dece sa teškoćama u razvoju. Značajan procenat slepe dece, zbog roditeljskih strahova (da se ne povredi, da ne strada u saobraćajnom udesu i sl.) prvobitnu normalnu radoznalost zamenjuje pasivnošću. Kod slepe dece javlja se u obliku repetitivnih pokreta (besmislenih, koji se stalno ponavljaju). Česta je pojava smanjene aktivnosti kod dece sa telesnim oštećenjima, kod dece sa autizmom, sa teškoćama u intelektualnom razvoju (kod dece sa Daunovim sindromom). Iako se bitno razlikuju od hiperaktivne dece smanjena aktivnost bitno oštećuje sve aspekte razvoja (intelektualni, emocionalni, socijalni i telesni). U školskom periodu bitno je smanjena motivacija za učenje i ugroženo je osećanje samopoštovanja.

U ovom kratkom odeljku opisane su samo tipične (ne i obavezno ispoljene) posledice senzornih, motornih i oštećenja u intelektualnom razvoju organskog porekla. U drugim poglavljima ovog priručnika razmotrene su osobenosti poremećaja u razvoju i ponašanju koje nastaju zbog nepovoljnih socijalnih uslova u kojima dete živi.

Funkcija i osobenosti procene osobe ometene u razvoju

Kada procenjuju podobnost deteta sa teškoćama u razvoju za uključivanje u hraniteljsku porodicu članovi stručnog tima centra za socijalni rad imaju, pored standardnih zadataka psihološke procene, i dodatna tri zadatka:

29

1. Da se izvrši procena u kojoj meri je mogućnost deteta za rast i razvoj pod uticajem osnovnih (ili kombinovanih) teškoća, a u kojoj meri na razvojni status deteta, procenjen testovima, deluju socijalni faktori koji neposredno utiču na dečji razvoj (porodica, škola, vršnjaci i detetovo ukupno socijalno iskustvo stečeno pre perioda testiranja);

2. Da se izvrši procena koje su dečje sposobnosti očuvane (neotkrivene ili prepoznate, ali nedovoljno iskorišćene za podsticanje razvoja deteta);

3. Da se sa budućim hraniteljima uspostavi partnerski odnos.Kad god za to postoje mogućnosti, saradniku centra mogu biti od koristi nalazi stručnjaka

koji su pratili ili podsticali razvoj deteta do perioda pokretanja postupka za hraniteljstvo (lekara, defektologa, psihologa, pedagoga, socijalnih radnika, vaspitača, učitelja...). Dosadašnja praksa, stečena tokom brojnih istraživanja pokazala je da je većina dece sa razvojnim teškoćama bila više puta testirana (u domovima zdravlja, razvojnim savetovalištima, obdaništu, pri polasku u školu...). Stručni saradnik centra (bez obzira na obrazovni profil) mora biti svestan činjenice da ponovljena testiranja dece sa razvojnim teškoćama, čak i onda kada razvojna teškoća nema za posledicu oštećenje biološke baze intelektualnih funkcija, uvek daju nepovoljan rezultat. Dete (najčešće intuitivno) oseti i prepozna svoju neuspešnost, ma koliko se procenjivač trudio da svojim komentarima ublaži detetovu neuspešnost. Sve to čini dete preosetljivim, razdražljivim i kod njega stvara otpor pri ispitivanju. I dete i roditelji/staratelji ponovljenim (najčešće nepotrebnim) ispitivanjem bivaju ponovo podsećani da dete nešto ne može, ne zna, da je sporije od drugih. Zbog pomenutih razloga u nekim državama SAD zabranjeno je testiranje deteta pri upisu u školu (Kalifornija), a u Kanadi se tradicionalno testiranje, kad god je to moguće, zamenjuje sa tzv. „procesnim testiranjem” čija je suština da se tokom dužeg perioda u prirodnim uslovima (vaspitna grupa vrtića, prva godina školovanja) procenjuju sposobnosti deteta. U svakom slučaju, i kada je neophodna primena testova, testove treba primeniti samo jedanput. Kvantitativni nalaz mora biti dopunjen kvalitativnom analizom, a kvalitativna analiza mora biti osnov za donošenje odluke šta je najbolje za dete. Opservacija ne sme biti jednokratna, već ostvarena u dužem vremenskom periodu.

Tretman deteta sa posebnim potrebama

Dete sa teškoćama u razvoju najčešće (u oko 60% slučajeva) uz osnovnu teškoću ima i dodatne razvojne probleme. Skoro je pravilo da deca iz ove grupe imaju slabiji imunitet, da su zbog toga češće podložna raznim telesnim oboljenjima. Uz teškoće u intelektualnom razvoju po pravilu idu i teškoće u govoru. Kod osoba koje nemaju, kao prateću, teškoću u intelektualnom razvoju javlja se pad motivacije. Bilo da je dete na tretmanu u nekoj zdravstvenoj ustanovi, socijalnoj ili obrazovnoj instituciji neophodna je timska procena potreba te osobe i izrada IPP protokola (individualnog programa podrške) u kome se, zavisno od zdravstvenog, psihosocijalnog i obrazovnog statusa određuje koji oblici pomoći su najprimereniji i ko će ih pružiti. Lekari, defektolozi, psiholozi, pedagozi i socijalni radnici su članovi stručnog tima u većini dobro opremljenih razvojnih savetovališta. Kada god je to moguće treba pripremiti i sprovesti plan podrške detetu pre smeštaja u hraniteljsku porodicu. Najveći broj hraniteljskih porodica će mnogo radije prihvatiti dete sa posebnim potrebama ako su u postupku pripreme za hraniteljstvo uspostavljene veze sa odgovarajućim stručnjacima i službama i u meri mogućeg ublažene primarne i sekundarne posledice razvojne teškoće.


30

Kao najčešći cilj tretmana deteta sa razvojnim teškoćama navodi se otkrivanje i stabilizovanje očuvanih sposobnosti deteta i jačanje samopoštovanja i osećanja sigurnosti u aktivnostima koje omogućavaju korišćenje tih potencijala. Programi psihosocijalne podrške sadrže i dodatni zahtev da sa hraniteljskom porodicom koja treba da prihvati dete bude uspostavljen partnerski odnos još u periodu pripreme za hraniteljstvo (Davis, H. 1995). Takođe se insistira da pomoć bude pružena neupadljivo, kako dete ne bi bilo negativno obeleženo.

Ne postoje psihoterapijski modeli koji bi bili sačinjeni samo za osobe sa razvojnim teškoćama. Izbor terapijskog pristupa zavisi od problemâ koje dete ima i koji su podobni za rešavanje primenom psihoterapijskih modela. Pored klasičnih metoda savetodavnog rada, u radu sa detetom najčešće se preporučuje metod bihejvioralne terapije za korigovanje nefunkcionalnih oblika ponašanja deteta, posebno onih koji otežavaju integraciju deteta u sredinu vršnjaka i uspostavljanje dobrih odnosa sa članovima hraniteljske porodice, sa vršnjacima u novom okruženju, vaspitačima, učiteljima, profesorima (zavisno od uzrasta deteta). Rodžersov metod nedirektivne terapije, po oceni mnogih autora (npr. Hilton Dejvis 1996) pokazao se kao uspešan u radu sa članovima hraniteljske porodice. Jedan od razloga za korišćenje Rodžersovog terapijskog modela sadržan je u žalbi mnogih članova hraniteljskih porodica da nisu imali priliku da kažu šta misle, već su im samo deljeni saveti koje je trebalo da primene. Zabrinjavajuće su (ako su istinite) izjave nekih hranitelja da nisu ni znali da dete ima razvojne teškoće kada su se odlučivali za prihvatanje hraniteljskog odnosa (???).

Stručni saradnik centra za socijalni rad u programu psihosocijalne podrške. Rad stručnog saradnika (psihologa, pedagoga, socijalnog radnika...) u postupku donošenja odluke o hraniteljstvu ima snažnu socijalnu i humanitarnu dimenziju, pored one profesionalne. Danas je program psihosocijalne podrške dominantan oblik pomoći deci sa teškoćama u razvoju. Ključni principi ovog oblika pomoći su sledeći:

1. Pažnja je maksimalno usmerena na otkrivanje i stabilizaciju očuvanih sposobnosti; očuvane sposobnosti su okosnica uspostavljanja osećanja sigurnosti deteta i osećanja sigurnosti i motivacije staratelja za pomoć detetu;

2. Posebno u razvojnom periodu, roditelj (hranitelj) je nezaobilazan partner;3. Pomoć treba pružiti neupadljivo.

Klasičan pristup, usmeren na otkrivanje šta neko ne ume da uradi i u kom stepenu je izražena nesposobnost zamenjen je konstruktivnim pristupom tj. traganjem za očuvanim potencijalima. U razvojnom periodu očuvane potencijale je moguće otkriti raznim vrstama igara, primerenim uzrastu, u društvu vršnjaka. To je prvenstveno zadatak vaspitača/učitelja/nastavnika/roditelja/hranitelja. Na pitanje: koji je zadatak člana stručnog tima u ostvarenju ovog principa – mogli bismo dati sledeći odgovor: da maksimalno otklanja barijere koje ometaju dete da se uključuje u razne aktivnosti kako bismo procenili šta može da uradi uspešno.

O članovima porodice hranitelja kao partnerima u radu stručnog saradnika. Da bi članovi hraniteljske porodice mogli da budu partneri u realizaciji programa psihosocijalne podrške za dete potrebno je da budu pripremljeni za partnersku ulogu. Kod nepripremljenih hranitelja koji su prihvatili decu sa teškoćama u razvoju vrlo brzo se jave ozbiljni problemi. Po dete je najlošija situacija u kojoj se hraniteljska porodica „pokaje” što se uopšte prihvatila takve obaveze. Moguće je da se hranitelji osete obmanutim što im niko nije ukazao na sve probleme koji se mogu javiti i što im, kada su se problemi već javili, nije pružena odgovarajuća pomoć.

31

Umesto rezimea

U ovom kratkom prilogu navedeni su samo neki problemi sa kojima će se susretati članovi stručnog tima kada se nađu pred zadatkom da nađu hraniteljsku porodicu za dete sa posebnim potrebama. U zavisnosti od profesionalnog identiteta članova tima neophodno je dodatno obrazovanje i nalaženje pomoći (pre svega u razvojnim savetovalištima i srodnim institucijama). I za dete i za hraniteljsku porodicu, a i za profesionalni autoritet stručnih saradnika centra veoma je nepoželjno olako odlučivanje sa nesagledivim posledicama, ali je isto tako nepoželjno beskrajno odlaganje rešenja posle koga hranitelji gube motivaciju za prihvatanje deteta, a postojeći problemi deteta se dodatno produbljuju.


32

Literatura

Dejvis, H. (1996). Savetovanje roditelja hronično obolele ili dece ometene u razvoju. Institut za mentalno zdravlje, Beograd.

Gulliford, R. (1979). Special Education Needs. Routledge and Kegan, London.Hrnjica, S. (1986). Ličnost hendikepiranih – stvarnost ili predrasuda. Psihologija, 19, 3–4,

7–17.Hrnjica, S. i sar. (1991). Ometeno dete – uvod u psihologiju ometenih u razvoju. Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.Hrnjica, S. i sar. (2004). Škola po meri deteta. Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta i

“Save the Children” UK, Beograd.Ivić, I., Milinković, M., Rosandić, R., i Smiljanić, V. (1976). Razvoj i merenje inteligencije.

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.Maslov, A. (1982). Motivacija i ličnost. Nolit, Beograd.Mittler, P. (1976). Psychological Assessment of Mental and Physical Handicaps. Methuen,

London.Montesori, M. (2001). Otkriće deteta. Čigoja štampa, Beograd.Popović, D. (1986). Rani razvoj i prilagođavanje slepih. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Beograd.Radoman, V. (1996). Surdopsihologija. Defektološki fakultet, Beograd.Rubinštajn, S.(1982). Psihološke karakteristike učenika specijalnih škola. Defektološka teorija

i praksa, 1.Stančić, V. (1982). Odgojno-obrazovna integracija djece s teškoćama u razvoju. Fakultet za

defektologiju, Zagreb.Šekspir, R. (1979). Psihologija ometenih u razvoju. Nolit, Beograd.Vigotski, L. (1987). Osnovi defektologije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

33

Pravna pitanja zaštite dece sa posebnim potrebama– pravna rešenja i problemi u praksi

Lela Marković

Aktuelnim reformskim promenama podstaknuta je adekvatnija zaštita dece bez roditeljskog staranja ali i specijalno hraniteljstvo.

Hraniteljstvo se zasniva odlukom organa starateljstva, koja je vođena u najboljem interesu deteta. Organ starateljstva može zasnovati i povremeno starateljstvo.

Hranjenik

Hranjenik je dete bez roditeljskog staranja (dete čiji su roditelji preminuli, roditelji čije je boravište nepoznato, roditelji lišeni roditeljskog prava, poslovne sposobnosti, roditelji lišeni prava na čuvanje, podizanje i vaspitanje deteta, roditelji koji se na neodgovarajući način staraju o detetu).

Hraniteljstvo se može zasnovati i ako je dete pod roditeljskim staranjem, ali ima smetnje u psihofizičkom razvoju ili je dete sa poremećajem u ponašanju.

Kada je potencijalni hranjenik dete koje je navršilo desetu godinu života, a sposobno je za rasuđivanje, potrebna je i njegova saglasnost.

Roditelji hranjenika

Hraniteljstvo se može zasnovati uz saglasnost roditelja deteta. Roditelji hranjenika imaju pravo da zastupaju dete, upravljaju i raspolažu imovinom, izdržavaju dete, da održavaju lične odnose sa detetom, da odlučuju sporazumno sa hraniteljem o pitanjima koja bitno utiču na život deteta. Ova prava ne mogu ostvariti roditelji koji su delimično ili potpuno lišeni roditeljskog prava, odnosno poslovne sposobnosti, ili ukoliko se radi o roditeljima koji se ne staraju o detetu ili se staraju na neodgovarajući način. Tada se ne traži njihova saglasnost za zasnivanje hraniteljstva. Ukoliko je dete pod starateljstvom, za zasnivanje hraniteljstva potrebna je i saglasnost staratelja.

3


34

Opšta podobnost hranitelja

Hranitelj je lice za koje je utvrđeno da ima lična svojstva na osnovu kojih se može zaključiti da će se starati o detetu u njegovom najboljem interesu.

Korisnik se ne može smestiti u drugu porodicu ukoliko je neko od članova lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti; u kojoj su poremećeni porodični odnosi; u kojoj neko od članova ima društveno neprihvatljivo ponašanje; za slučaj bolesti člana porodice, čime bi se ugrozilo zdravlje korisnika i ostvarivanje svrhe smeštaja; ukoliko je porodica materijalno neobezbeđena.

Procena podobnosti za bavljenje hraniteljstvom podrazumeva procenu svih članova porodice. Iz razloga praktičnosti, ugovor se zaključuje sa jednim članom porodice – hraniteljem. Ugovor sa hraniteljem, u četiri primerka, potpisuju rukovodilac odeljenja i hranitelj. Ovim ugovorom tačno se propisuju prava hranjenika i obaveze hranitelja. Dva primerka, po overi, zadržava hranitelj a dva primerka područno odeljenje.

Hranitelju se dostavlja i primerak rešenja o smeštaju tzv. obrazac S-2. Hranitelji će primetiti da uz svoje ime imaju i matični broj porodice hranitelja, radi lakše identifikacije u elektronskom sistemu obrade podataka. Ovim rešenjem utvrđuje se obaveza učešća rođaka u troškovima smeštaja prema Pravilniku o učešću rođaka, koje je propisalo Ministarstvo.

Obaveze hranitelja

Obaveze hranitelja su da čuva, podiže, vaspitava i obrazuje dete, da se stara da se dete osposobi za samostalan život i rad.

Prava hranitelja

Pravo na naknadu za rad. Mesečna naknada za rad ne može biti manja od 20% od prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici, s tim da ukupna naknada za rad hranitelja sa više korisnika ne može biti veća od prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici. Ustanovljena praksa je da se naknada za rad uplaćuje na tekući račun ili štednu knjižicu Poštanske štedionice, a.d. Mesečna naknada za više korisnika ne može biti veća od prosečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji.

Ukoliko je hranitelj ujedno i rođak, koji je u zakonskoj obavezi da izdržava dete, hranitelju se utvrđuje naknada u visini razlike između naknade za izdržavanje deteta i iznosa učešća obaveze izdržavanja u troškovima smeštaja u drugu porodicu.

Izuzetno, hranitelj koji uživa porodičnu penziju nema pravo na naknadu za rad, osim ukoliko se izjasni da se, po osnovu Ugovora o porodičnom smeštaju, isplata porodične penzije stavi u stanje mirovanja dokle god je ovaj ugovor na snazi. Za hranitelje, koji su invalidski penzioneri, ne vrši se obustava isplate invalidske penzije.

Pravo na penzijsko osiguranje. Prema aktuelnom Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, za hranitelje koji nisu osigurani po nekom osnovu, vrši se prijava osiguranja u Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti. Ukoliko hranitelj već ima

35

neko obavezno osiguranje, ne vrši se prijava osiguranja već samo uplata doprinosa fondu čiji je osiguranik, po osnovu Ugovora o porodičnom smeštaju. Hranitelju je ostavljena mogućnost da stavi u stanje mirovanja isplatu porodične penzije za vreme dok traje uplata naknade za rad, o čemu je dužan da se izjasni na zapisnik. Zato je povoljnije da se ugovor zaključi sa članom porodice kod kojeg ove smetnje ne postoje. Za hranitelje, koji su invalidski penzioneri, ne vrši se obustava isplate invalidske penzije.

Izuzetak od ovog pravila je da pravo na penzijsko osiguranje nema rođak koji je u zakonskoj obavezi da izdržava dete.

Zakon o zdravstvenom osiguranju. Zakon priznaje pravo na obavezno zdravstveno osiguranje hranitelja po osnovu Ugovora o porodičnom smeštaju, radi ostvarivanja naknada za ugovoreni rad. Navedeno pravo zakon predviđa za hranitelje koji nisu zdravstveno osigurani, kao i za hranitelje koji su do sada ostvarivali ovo pravo kao članovi porodice osiguranika. Prijavu osiguranja vrše centri za socijalni rad, počev od 1. 1. 2006. g. filijali zdravstvenog osiguranja prema mestu prebivališta hranitelja (matična filijala).

Zakon o radu. Zakon o radu daje pravo hranitelju i staratelju na odsustvo sa rada:• Do navršenih 11 meseci života deteta, radi nege, ako je smeštaj ili starateljstvo nastupilo

pre navršenog trećeg meseca života deteta;• Osam meseci radi nege deteta mlađeg od pet godina života, za koje vreme prima naknadu

u visini od 100%-tne zarade;• Pravo na rad sa polovinom radnog vremena do navršene pete godine života deteta radi

nege, zbog teškog stepena psihofizičke ometenosti deteta (utvrđene rešenjem nadležnog organa).

Prava i obaveze hranjenika

Hranjenik učestvuje u troškovima smeštaja svojom imovinom i prihodima. U troškovima smeštaja učestvuju rođaci hranjenika koji imaju obavezu izdržavanja.

Zakonski obveznici učešća u troškovima izdržavanja su:• Roditelji do okončanja porodičnog smeštaja• Rođaci u pravoj ushodnoj liniji ukoliko roditelji nisu živi ili ako nisu u mogućnosti da

obezbede dovoljno sredstava za izdržavanje • Punoletni brat ili sestra.

Porodični zakon precizira da obavezu izdržavanja hranjenika ima i maloletni brat ili sestra koji stiču zaradu ili prihode od imovine ukoliko roditelji nisu živi ili ako roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. Obavezu izdržavanja punoletnog hranjenika ima npr. punoletno dete, punoletni unuk, ali i maloletno dete koje stiče zaradu ili prihode od imovine, srazmerno svojim mogućnostima.

Kako hranitelj ne bi bio ugrožen neredovnim uplatama obveznika izdržavanja, organ starateljstva učešće rođaka kompenzuje putem budžeta za vreme dok organ starateljstva sudskim putem ne naplati dužnikovu obavezu, o čemu donosi posebno rešenje. Ukoliko rođaci nisu u mogućnosti da učestvuju u troškovima smeštaja, isti će se pokrivati iz budžeta RS u potpunosti. Izuzetak od učešća rođaka u izdržavanju predviđen je za slučaj da se smešta lice koje je mentalno ometeno u razvoju, stepena teške i teže mentalne ometenosti, lice višestruko ometeno u razvoju sa teškom i težom mentalnom ometenošću, kao i lice obolelo od autizma.


36

Hranjenik takođe ima sledeća prava:• Pravo na opremu za smeštaj u hraniteljsku porodicu (odeću, obuću, troškove za prevoz

do porodice), ukoliko mu opremu ne mogu obezbediti rođaci koji su u obavezi. Odlukom o pravima u socijalnoj zaštiti Beograda precizira se da opremu čine: jedan par cipela, jedan par papuča, tri para čarapa, dva para donjeg veša, dve košulje, dve pidžame, jedan komplet gornjih delova odeće;

• Pravo na džeparac koji mu se priznaje se u visini od 5,5% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici u prethodnom mesecu. Pravo na džeparac nema dete do sedme godine života i lice teško mentalno ometeno u razvoju;

• Pravo na osposobljavanje za rad dece ometene u razvoju; Pravo na dečji dodatak, u skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o

finansijskoj podršci porodici sa decom na teritoriji Republike Srbije, ostvaruje hranitelj za najviše četvoro dece, uključujući i sopstvenu decu hranitelja tj. staratelja, pod uslovom da prihod članova porodice (naknada za rad hranitelja ne uračunava se u limit), ne prelazi iznos od 2.750 dinara (ovaj podatak je promenljiv), kao i da prihod po članu porodice ne prelazi 3% prosečnog katastarskog prihoda po hektaru plodnog zemljišta. Ovaj cenzus uvećava se za 20% ukoliko je na hraniteljstvu dete ometeno u razvoju. Posle 19-te godine života, pravo na dečji dodatak za dete ometeno u razvoju ostvaruje se dokle god traje obrazovni proces, a za decu bez roditeljskog staranja dok traje obrazovni proces, a najduže do 26 godina života.

• Pravo na regresirani boravak u predškolskoj ustanovi ukoliko korisnik ne učestvuje u troškovima smeštaja.Odluka o pravima u socijalnoj zaštiti Beograda, za hranjenike sa prebivalištem na

teritoriji grada, proširuje spektar prava hranjenika sa prebivalištem na teritoriji Beograda. Odluka predviđa:

• Pravo na novčanu pomoć za nabavku knjiga i udžbenika u visini stvarnih troškova udžbenika;

• Pravo na stipendiju u visini od 50% od minimalne zarade u gradu, pod uslovom da je hranjenik: a) osmi razred osnovne škole završio sa vrlo dobrim ili odličnim uspehom i da isti uspeh

postiže tokom školovanja u srednjoj školib) četvrti razred srednje škole završio sa vrlo dobrim ili odličnim uspehom i da uspeh

postiže tokom studija polaganjem ispita u roku i sticanjem prava upisa u narednu godinu studija.

• Pravo na naknadu troškova ekskurzije i rekreativne nastave u ukupnom iznosu od 50% prosečne zarade isplaćene u gradu u prethodnom mesecu. Hranitelj je obavezan da blagovremeno iz škole dostavi centru potvrdu o ceni rekreativne nastave ili ekskurzije;

• Pravo na uvećanu jednokratnu novčanu pomoć;• Pravo na nadoknadu troškova prevoza hranjenicima – učenicima osnovnih i srednjih

škola i omladini ometenoj u razvoju do visine stvarnih troškova prevoza;• Pravo na mesečno uvećanje do 50% od iznosa dodatka za tuđu negu i pomoć za dete

koje je ometeno u razvoju (osim za dete lako ometeno u razvoju), kao i za dete kome je izrečena vaspitna mera (Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cena usluga u ustanovama socijalne zaštite);

• Pravo na dnevni boravak dece mentalno nedovoljno razvijene, oštećenog sluha, obolele od autizma, sa višestrukim smetnjama u razvoju i dr., kao i sa poremećajima u društvenom

37

ponašanju, u trajanju od 12 sati dnevno svakog dana u sedmici, sem nedelje, u lokalnoj zajednici koja im može obezbediti boravak;

• Pravo na besplatan boravak u predškolskoj ustanovi za decu ometenu u razvoju.

Prestanak hraniteljstva

• Kada hranjenik navrši 18 godina života• Kada hranjenik stekne poslovnu sposobnost pre punoletstva• Kada hranjenik bude usvojen• Smrću deteta ili hranitelja (u slučaju smrti hranitelja lice koje je sa hraniteljem živelo u

istoj zajednici ima prvenstvo pri zasnivanju novog hraniteljstva)• Raskidom hraniteljstva:

• pismenim otkazom ugovora (otkazni rok po ZSZOSSG iznosi 30 dana)• raskidom ugovora (odlukom organa starateljstva na zahtev hranitelja, roditelja, staratelja,

ukoliko je prestala potreba ili ukoliko hraniteljstvo više nije u najboljem interesu hranjenika).U slučaju da je hraniteljstvo raskinuto na zahtev hranitelja, organ starateljstva će u okviru

otkaznog roka, po hitnom postupku, izabrati oblik zaštite koji je u datom trenutku najcelishodniji za štićenika.

O staranju nad detetom bez roditeljskog staranja, u slučaju smrti hranitelja, odlučuje organ starateljstva. U slučaju smrti hranitelja ili usled raskida hraniteljstva, o detetu pod roditeljskim staranjem nastavljaju da se staraju roditelji.

Po prestanku smeštaja, Odlukom o pravima u socijalnoj zaštiti Beograda omogućena je stalna novčana pomoć za decu bez roditeljskog staranja kojima je pravo na smeštaj u porodicu prestalo, sve do zasnivanja radnog odnosa, najduže dve godine. Ova novčana pomoć iznosi 50% od prosečne zarade isplaćene u gradu za prethodni mesec.

Produženje hraniteljstva

Hraniteljstvo prestaje punoletstvom, ali se može produžiti i posle punoletstva:• Ukoliko dete ima smetnje u psihofizičkom razvoju• Ukoliko je nesposobno da se stara o sebi i zaštiti svojih prava• Najkasnije do 26. godine života hranjenika ukoliko se redovno školuje.

A u praksi izgleda ovako:

Saradnja hranitelja i Odeljenja Barajevo, očigledno iz dugogodišnje tradicije i svakodnevne prakse, prevazilazi ono što je zakon postavio kao temelj. Hranitelji se obraćaju Centru kadgod se javi potreba, dolaze po informaciju, savet, konkretnu pomoć. Aktivnosti Centra i hranitelja u saradnji sa nevladinom organizacijom FAMILIA u okviru projekta, upravo je pokazatelj kojim putem treba usmeravati saradnju u cilju poboljšanja položaja dece sa posebnim potrebama na porodičnom smeštaju. Neposredno učešće hranitelja čini ih pokretačem


38

celog procesa i stubom porodice koji će, potkrepljen znanjem i pomoći FAMILIA-e i GCSR-a, odolevati izazovima i iskušenjima porodičnog smeštaja dece sa posebnim potrebama.

S druge strane, hranitelji se suočavaju sa brojnim problemima i ističu sledeće:• Neophodnost kompletnog lekarskog pregleda hranjenika pre smeštaja u porodicu

hranitelja. Dosadašnja iskustva hranitelja dece sa posebnim potrebama govore da su oni „zatečeni” u vršenju specijalnog hraniteljstva. Neke poteškoće zdravstvene prirode je nemoguće uočiti u ranom uzrastu deteta. Međutim, najčešće se hraniteljima ne predstave blagovremeno posebne potrebe deteta, već posle izvesnog perioda, kada se hranitelji vežu za dete. Razlog je najčešće strah stručnih radnika da dete ne ostane bez neophodne hraniteljske porodice. Hranitelji priznaju da ne bi prihvatili dete sa posebnim potrebama da su na vreme saznali za to, a opet, priznaju da se sada ne bi odvajali od svog hranjenika sa posebnim potrebama, uprkos težini zadatka. Kako bi odnos: organ starateljstva – hranitelj bio korektan, zaključak je radionice da je potrebno precizirati obavezu pre smeštaja deteta tako što će se hraniteljima staviti na uvid potpun zdravstven i porodični status hranjenika. Specijalno hraniteljstvo, s druge strane, mora biti pripremljeno posebnom obukom za hranitelja, podržano mnogo većom materijalnom naknadom za izdržavanje hranjenika i rad hranitelja i potrebnom psihopedagoškom podrškom hranitelja i hranjenika tokom smeštaja pri mesnom odeljenju GCSR i uz pomoć nevladinih organizacija (FAMILIA). Iskustvo zaposlenih je da se ovakav vid podrške specijalnom hraniteljstvu i hraniteljstvu uopšte, koje je u velikom porastu, naročito na teritoriji opštine Barajevo, ne može profesionalno propratiti postojećim kapacitetima u ljudstvu i opremi;

• Neophodnost dostave izveštaja o uplatama na adresu hranitelja kako bi se otklonile nedoumice u vezi sa blagovremenom uplatom naknade za izdržavanje hranjenika i naknade za rad hranitelja;

• Neophodnost izmene režima isplate tako što će se naknada za rad hranitelju u tekućem mesecu isplaćivati za prethodni mesec (uplata za rad po izvršenju obaveze), a naknada za izdržavanje hranjenika unapred – početkom meseca za tekući mesec. Uplata bi omogućila pokrivanje troškova izdržavanja hranjenika iz sredstava budžeta unapred. Hranitelj se u startu, važećim režimom, dovodi u stanje socijalne potrebe izdržavanjem hranjenika iz sopstvenog budžeta koji se tek naknadno refundira;

• Neophodnost otklanjanja loše prakse kašnjenja u isplati naknade za izdržavanje hranjenika i naknade za rad hranitelja;

• S obzirom na iskustvo prezaštićenosti od strane hranitelja, potreba pripreme hranjenika za radne obaveze, za samostalan život i osposobljavanje za radno okruženje van mesta smeštaja;

• Potreba iznalaženja modela, uz saglasnost staraoca i prethodnu saglasnost Ministarstva, za prijavu prebivališta hranjenika na adresu hranitelja, čime bi se preuzela nadležnost i omogućio adekvatan nadzor i praćenje od strane odeljenja na čijoj su teritoriji već smešteni hranjenici. U vezi sa ovim, neophodnost angažovanja posebnog tima u Odeljenju Barajevo, koji bi se bavio porodičnim smeštajem s obzirom na veliki broj smeštaja i svakodnevni porast broja evidentiranih hranitelja u Odeljenju Barajevo;

• Tokom trajanja projekta „I ja sam dete” primetna je velika potreba hranitelja dece sa posebnim potrebama za pružanjem pomoći u rešavanju konkretnih problema;

• U trenutku pripreme bukvara, zakonom priznato pravo na zdravstveno osiguranje hranitelja još nije počelo da se primenjuje. Jedino uputstvo Ministarstva zdravlja matičnim filijalama zdravstva predviđa prijavu hranitelja tim filijalama prema mestu prebivališta

39

hranitelja. U računarskom sistemu matičnih filijala javio se problem neprihvatanja registarskog broja Centra, a problem pričinjavaju i postojeći obrasci Fonda zdravstvenog osiguranja, koji nisu usklađeni sa prirodom ugovora o delu hranitelja. Stručni radnici do danas nisu snabdeveni konkretnim uputstvima za postupanje po zakonu, te su bili prinuđeni da samostalno traže rešenje problema, kako bi postupali u skladu sa zakonom. Zatraženo je od Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike da, u kontaktu sa Ministarstvom zdravlja, otkloni ove prepreke. Odeljenje Barajevo je posredstvom projektnih aktivnosti omogućavalo, i dalje omogućava

pomoć u posredovanju i intervencijama kod drugih odeljenja i institucija u vezi sa ostvarivanjem prava hranitelja i hranjenika. Hraniteljima se stalno preporučuje da se pismenim putem obrate odeljenjima, kako bi im zahtevi bili evidentirani i rešavani u zakonskom roku.

Radionica beleži atmosferu međusobne otvorenosti hranitelja, razmene iskustava hraniteljstva dece sa posebnim potrebama, saradljivost sa organizatorom radionice, veliku zainteresovanost za teme i rad sa predavačima. Hranitelji izražavaju zainteresovanost i razumevanje svrhe sastanaka.

Hranitelji su međusobno korektni, iskreni, saosećajni, povremeno veoma emotivni u saopštavanju svojih pozitivnih i negativnih iskustava koja stiču u svakodnevnom životu sa hranjenicima s posebnim potrebama. Uz rad na proširenju kruga profesionalnih specijalnih hranitelja, koji dobijaju odgovarajuću podršku u institucijama i društvu, a i zakonskih rešenja, neophodno je zadržati postojeće specijalne hranitelje i pružiti i njima i deci sa posebnim potrebama sve vidove društvene i porodično pravne podrške.

Prepoznavanje hraniteljstva dece sa posebnim potrebama kao urgentnog, bio bi profesionalan čin ključnih društvenih institucija, čime bi se cilj ovog projekta u potpunosti ostvario, na zadovoljstvo svih aktera projekta I JA SAM DETE.


40

Literatura

Izmene Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana (2005). Službeni glasnik Republike Srbije, 101/05.

Odluka o pravima u socijalnoj zaštiti Beograda (2005). Službeni list grada Beograda, 23/05. Porodični zakon (2005). Službeni glasnik Republike Srbije, 18/05.Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cena

usluga u ustanovama socijalne zaštite kada obezbeđuju smeštaj korisnika, kao i cena usluga smeštaja u drugu porodicu i o utvrđivanju cena programa rada centara za socijalni rad (2003). Službeni glasnik Republike Srbije, 97/03.

Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cena usluga u ustanovama socijalne zaštite koje finansira republika (2006). Službeni glasnik Republike Srbije, 60/06.

Pravilnik o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom (2006). Službeni glasnik Republike Srbije, 17/06.

Zakon o radu (2005). Službeni glasnik Republike Srbije, 61/05. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom (2005).

Službeni glasnik Republike Srbije, 115/05. Zakon o zdravstvenom osiguranju (2005). Službeni glasnik Republike Srbije,107/05, 109/05).

41

Zdravstvene potrebe deteta

Emina Ilić

Termin deca sa posebnim potrebama na našim prostorima se koristi poslednjih nekoliko godina, a podrazumeva svu decu sa smetnjama u razvoju, invalidnu decu različitih vrsta i stepena ometenosti. Međutim, kako je reč o relativno novom terminu, podsetićemo se koji su se sve izrazi ranije koristili, koje termine koristi današnje zakonodavstvo i političko razvojni dokumenti.

Tokom poslednjeg veka definisanju ovog pojma se prilazilo na razne načine. U prvo vreme definisali su se posebnim izrazima samo pojedini oblici invalidnosti i smetnje u razvoju, kao mentalno zaostalo dete, dete sa oštećenim sluhom, sa telesnim oštećenjima i dr., dok su pokušaji univerzalnog definisanja relativno novijeg datuma. Od ranije korišćenih termina, koji istovremeno ne mogu a da ne izražavaju i odnos društva prema invalidnosti pominju se invalidna deca, defektna deca, nesposobna deca, hendikepirana deca, abnormalna deca, ali se još tada spominje termin deca sa posebnim potrebama. Šezdesetih godina prošlog veka isticano je da je pojam invalidno dete uži od pojma dete ometeno u razvoju, jer podrazumeva samo telesne nedostatke.

Uredba o profesionalnoj rehabilitaciji dece-osiguranika (1961) decom invalidima smatra decu koja su nesposobna za samostalan život i rad usled ometenosti u fizičkom i psihičkom razvoju, ili usled povreda i bolesti.

Sama reč invalidnost potiče od latinske reči invaliditas, što znači nesposobnost i predstavlja stanje organizma nastalo usled bolesti, povrede ili urođenog defekta, čija je posledica trajno, delimično ili potpuno smanjenje radne sposobnosti za normalan socijalni život, rad i privređivanje. Po nekim autorima invalidnost se može shvatiti kao psihosocijalni insult jedne osobe kojoj je potrebna aktivna pomoć kroz medicinsku rehabilitaciju radi psihosocijalnog oporavka.

Izgleda da termin dete sa posebnim potrebama zaista može da se smatra prihvatljivim, jer u dovoljnoj meri sadrži ne samo šta dete (invalidno, hendikepirano, ometeno…) ne može, već i šta može. Utvrđivanje, opisivanje i zadovoljavanje posebnih potreba aktivira preostale sposobnosti i omogućava primenu gesla MGI UN-1981 Puno učešće i jednakost za invalide.

Prema SZO glavni uzroci invalidnosti su:• Kongenitalne anomalije• Hronična (neinfektivna) oboljenja

4


42

• Pothranjenost• Povrede• Funkcionalni psihijatrijski poremećaji (uključujući alkoholizam i narkomaniju).

Među brojnim pokušajima klasifikacije invalida, najčešće pominjana je Kesslerova podela. Prema ovoj podeli glavne grupe invalida su:

• Slepi invalidi• Gluvi i nagluvi invalidi• „Internistički” (bolesti srca i krvnih sudova, dijabetes, bubrežne bolesti, plućne

bolesti...)• Ortopedski invalidi (urođene nepravilnosti kostiju i zglobova, iščašenje kukova, dečija

i cerebralna paraliza).Postoji podela na:

• Invalidnu decu• Invalidne stare osobe.

Aktuelno socijalno zakonodavstvo ne koristi nijedan od pomenutih izraza na jedinstven način.

Ne postoje precizni podaci o procentu dece sa smetnjama u razvoju u ukupnoj populaciji. Danas se smatra da u svetu postoji oko 500 miliona invalidnih lica, a u svetskoj literaturi se često pominje procena Fride Braun (1979) da svako deseto dete ima do te mere teške urođene ili stečene fizičke ili psihičke nedostatke da mu je potrebna posebna pažnja i nega – posebna društvena podrška da bi postiglo maksimum u svom razvoju i osamostaljivanju tj. ostvarilo svoja osnovna prava i živelo kvalitetno sa svojim vršnjacima i porodicama.

Prema procenama SZO smatra se da u našoj zemlji ima 250.000–300.000 dece ometene u razvoju, ali mi nemamo sveobuhvatne podatke.

Prema važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti RS, svako dete ima pravo na zdravstveno osiguranje do navršene 15-te godine života, odnosno 26-te ako je na redovnom školovanju. Ukoliko dete postane nesposobno za samostalan život i rad i posle navedenog perioda ima prava iz zdravstvenog osiguranja sve dok takva nesposobnost traje.

Deca sa posebnim potrebama su zdravstveno osigurana na osnovu osiguranja roditelja, a ukoliko roditelji nisu osigurani, zdravstvena zaštita se ostvaruje na teret budžeta RS. Bitno je dete ima overenu zdravstvenu knjižicu (da bude zdravstveno osigurano), jer mu je knjižica neophodna da bi ostvarilo prava iz zdravstvene zaštite.

Deca ometena u razvoju

• Deca sa telesnim i čulnim oštećenjima (telesno invalidna, slepa i slabovida, gluva i nagluva, deca sa poremećajem govora)

• Mentalno ometena deca (lako, umereno, teže i teško ometena)• Deca višestruko ometena u razvoju (sa dve ili više ometenosti, deca sa autizmom).

Utvrđivanje vrste i stepena ometenosti vrši se na osnovu predloga lekarske komisije koju imenuje RZZZ.

Ostvarivanje prava iz oblasti zdravstvene zaštite dece sa smetnjama u razvoju počinje od pedijatra – dečijeg lekara. Pedijatar je taj koji među prvima može i treba da primeti ako dete ima poteškoće u psihomotornom razvoju i da ga uputi dalje, stručnim službama koje su nadležne za ovu oblast. Njegova obaveza je da detetu omogući pristup specijalističkim ustanovama, najpre

43

u mestu boravka, a ako je potrebno, i dalje u regionu, najčešće u Beogradu. Dobra saradnja sa nadležnim pedijatrom i odlazak na redovne kontrole u dom zdravlja je od velike važnosti kako za dete, tako i za roditelja, odnosno hranitelja ili staratelja.

Svako dete, pa i ometeno u razvoju ima pravo na zadovoljavanje opštih i specifičnih zdravstvenih potreba

Za pravilan rast i razvoj svakog deteta neophodna je pravilna ishrana. Do navršenog

četvrtog meseca odojčetu je dovoljno majčino mleko ili odgovarajuća mlečna formula i voda. Nakon toga, potrebe za kalorijama, vitaminima i mikroelementima (gvožđe, cink i dr.) se povećavaju, pa beba sama pokazuje spremnost da uzima čvrstu hranu sa dodatkom gvožđa u njoj. Najpodesniji period za uvođenje čvrste hrane u ishranu odojčeta je između četvrtog i šestog meseca – ako se počne ranije postoji opasnost od alergijskih reakcija, naduvenosti i gasova, crvenila oko usta i čmara, povraćanja, proliva, ospe po koži... A ako se započne posle navršenih šest meseci može da izazove anemiju, zastoj u rastu ili odbijanje čvrste hrane. Anemija usled nedostatka gvožđa izaziva smanjenje mentalnih funkcija, niži nivo inteligencije, a povezana je i sa zastojem u rastu, većom podložnosti infekcijama i smanjenjem fizičkih sposobnosti. Deci do godinu dana života potrebno je 10 mg gvožđa dnevno, a najbolji način da ga unesu je da uz dojenje ili mlečnu formulu dobijaju i žitarice obogaćene gvožđem.

Detetu koje ima poremećaj gutanja i žvakanja potrebno je prilagoditi hranu (tečna) i način hranjenja, u određenom položaju, da ne bi došlo do zagrcavanja ili ugušenja.

Savremeni istraživači preporučuju umerenost u količini hrane i unos u adekvatnom vremenskom intervalu – na tri do četiri sata. Hrana je lek koji treba da se uzima redovno, jer utiče na sve fiziološke funkcije. Uticaj hrane zasnovan je na dinamičnim promenama nivoa hormona, pa u zavisnosti od sastava, sinergije, količine i načina pripremanja hrane zavisi pravilno funkcionisanje oko sto triliona ćelija našeg organizma.

Savremena medicina preporučuje umerenost u hrani, redovno vežbanje i kontrolu stresa, kao osnovu dobrog zdravlja i dugovečnosti.

Svakom detetu je neophodno obezbediti pravilnu negu – redovno kupanje, pranje kose (povremeno je potrebno proveriti da li dete ima vaške), pranje ruku pre i posle jela, pre i posle vršenja nužde, higijenu usne šupljine, higijenu perianalne i perigenitalne regije – kod dečaka povlačiti kožicu glansa penisa, a ako je to neizvodljivo obratiti se pedijatru.

Prostor u kome dete boravi treba prilagoditi njegovim potrebama, posebno ako se radi o detetu ometenom u razvoju, i redovno ga čistiti i provetravati.

Imunizacija je najbrža, najefikasnija i najekonomičnija mera prevencije sprečavanja bolesti i smrti od teških zaraznih bolesti.Obavezna imunizacija se vrši vakcinacijom i revakcinacijom. Za vakcinaciju dece su nadležni domovi zdravlja – dečiji ili školski dispanzeri.

U našoj zemlji obavezne vakcine su:BCG – vakcina protiv tuberkulozeHepatitis B – vakcina protiv žutice (tip B)DTP – vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašljaPolio – vakcina protiv dečje paralizeHiB – vakcina protiv Haemophilus influenzae B koja izaziva gnojne infekcije, a najteža

je zapaljenje moždane opne (meningitis) MMR – vakcina protiv malih boginja, zaušaka i rubeole.


44

Pentaxim je kombinovana vakcina koja sadrži DTP, polio i HiB. Vakcinacija i revakcinacija ovim vakcinama se vrši prema kalendaru vakcinacije. Vakcinacija se odlaže kod povišene telesne temperature preko 38,5o C, ili usled neke akutne bolesti 7–10 dana od oporavka. Kontraindikacije za davanje vakcina su i preosetljivost na neke komponente vakcina, ali i razne hronične ili progresivne bolesti, ali o tome odlučuje lekar pregledom i uvidom u zdravstveni karton.

Gluva i nagluva deca (surditas et subsurditas)

Nagluvost u dece ima vrlo teške posledice, jer teže nagluva deca ne mogu da razviju govor i ostaju gluvonema. Stoga je dužnost pedijatra i roditelja da što ranije otkriju i poprave sluh, ukoliko je moguće lečenjem, a ako nije moguće, u tom slučaju da audiologijskim metodama izvrše rehabilitaciju tj. iskoriste ostatke sluha u deteta za učenje govora.

Roditelji konsultuju pedijatra zbog detinjeg sluha u prva dva meseca u slučajevima: prevremeno rođenog deteta, teškog porođaja koji je doveo do porođajne traume deteta, ako je dete rođeno sa malformacijama, usled Rh inkompatibilnosti roditelja, hemolitičkog ikterusa ili ako u porodici postoji nagluvost.

Od drugog do 24-og meseca života deteta roditelji dovode dete lekaru ako primete da dete ne reaguje na zvuke, kada se ne odaziva na ime, kada ne progovara, a psihofizički razvoj deteta je normalan. Stanje govora u deteta oštećenog sluha zavisiće ne samo od stepena oštećenja sluha, već i od vremena kada je dete postalo nagluvo, od mentalnog nivoa deteta, od sredine u kojoj dete živi i razvija se, i od početka rehabilitacije.

Svako dete za koje se sumnja da je nagluvo neophodno je uputiti u specijalizovanu ustanovu u kojoj postoje mogućnosti za objektivno ispitivanje sluha –najčešće su to regionalne ORL klinike.

Audiologijska rehabilitacija sluha u dece sastoji se u što ranijem otkrivanju i dodeljivanju slušnog aparata. Uz pomoć slušnog aparata dete koristi ostatke sluha za razvoj govora. U audiologijskoj rehabilitaciji učestvuju psiholog i surdopedagog, ali dragocenu ulogu ima i majka ili osoba koja se brine o detetu. Ako ovakva rehabilitacija počne na vreme i ukoliko se stručno i dovoljno dugo izvodi moguće je naučiti decu da govore, čak i onu sa najvišim stepenom nagluvosti.

Retov sindrom (Sy Rett)

Javlja se isključivo kod devojčica. Razvoj poremećaja podeljen je u 4 faze:I stadijum – rana stagnacija posle perioda prividno normalnog razvoja. Nastaje na uzrastu

od 6 do 18 meseci života i manifestuje se motoričkim poremećajima.II stadijum – nagla regresija razvoja – devojčica gubi stečene sposobnosti, naročito u

komunikaciji i socijalnoj interakciji.III stadijum – pseudostacionarni razvoj – traje od nekoliko godina do nekoliko decenija.

Završava se u invalidskim kolicima.

45

IV stadijum – kasna motorna deprivacija. Devojčica je nepokretna. Životni vek je 40–50 godina, ali je najčešća iznenadna smrt oko 20-te god.

Oblici tretmana koji se primenjuju kod Retovog sindroma:• Medikamentno lečenje• Fizikalna terapija• Hidroterapija• Defektološki tretman• Muzikoterapija.

Kada se posumnja na ovo oboljenje neophodno je dete uputiti dečjem neurologu.

Daunov sindrom (Sy Down)

Daunov sindrom je kongenitalni poremećaj (vidljiv je odmah po rođenju), sa karakterističnim izgledom lica i mentalnom retardacijom. Kod dece sa ovim poremećajem postoji 47, umesto 46 hromozoma, koliko ima ostalo stanovništvo.

Deca sa Daunovim sindromom su hipotonična, sa hiperfleksibilnim zglobovima, glava je brahicefalična (zaravnjen potiljak), oči koso postavljene – mongoloidne, mogu imati kataraktu, strabizam i druga oštećenja vida, koren nosa je širok, jezik zadebljao, prominira.

Pored ovih vidljivih anomalija česte su srčane mane, anomalije gastrointestinalnog i urinarnog trakta. Količnik inteligencije im je između 20 i 50.

Opšte zdravstveno stanje deteta sa Daunovim sindromom prati nadležni lekar i pedijatar u razvojnom savetovalištu. Zbog specifične simptomatologije dete se po potrebi upućuje na supspecijalističke preglede u regionalnu dečju bolnicu (kardiologu, gastroenterologu, nefrologu).

Cerebralna paraliza (Paralisis cerebralis)

Medicinski, cerebralna paraliza, ili kraće CP je trajan kvalitativni motorički poremećaj, koji se javlja pre treće godine života, a posledica je neprogresivnog oštećenja mozga.

Cerebralna paraliza nastaje zbog oštećanja jedne ili više oblasti u mozgu koje su zadužene za kontrolu telesnih pokreta i položaja tela. Do oštećenja može doći u toku intrauterinskog razvoja, za vreme ili nakon porođaja. Poremećaji motorike su tipična i najuočljivija karakteristika CP. Oštećenja mogu zahvatiti i druge moždane strukture, te kod cerebralne paralize mogu postojati i drugi poremećaji: oštećenja vida i sluha, problemi sa govorom, otežano učenje, smetnje pri žvakanju i gutanju, epilepsija i zaostajanje u mentalnom razvoju.

Svako odstupanje od uobičajenog psihomotornog razvoja malog deteta, kašnjenje u pojavljivanju motornih sposobnosti i neobičnosti u uspostavljanju prvih veština, kašnjenje vokalizacije i razvoja govora, hvatanja ili percepcije mogu da pobude sumnju da se radi o CP.

Vrlo rana procena cerebralne ugoženosti deteta radi se u prvom tromesečju, a rana u drugom i trećem tromesečju života. Sa ranim otkrivanjem CP, dete se mora odmah uključiti u tretman i terapiju, koja je usmerena na uspostavljanje onih funkcija i veština koje se u normalnom razvojnom toku skoro spontano javljaju, a koje se kod deteta sa cerebralnom paralizom uspostavljaju izmenjeno, nepravilno i usporeno.


46

Rana procena cerebralne ugroženosti deteta je moguća isključivo u odgovarajućim specijalizovanim zdravstvenim službama. Otkrivanje prvih znakova neuromuskularne nesposobnosti i poremećaja motorike može da sprovede samo posebno i dodatno obučen lekar specijalizovan u ovoj oblasti. Prve znake usporenja i smetnji u mentalnom razvoju može otkriti i proceniti samo specijalno osposobljen psiholog.

Referentna ustanova za CP u našoj zemlji je Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju u Beogradu.

Epilepsija

Naziv epilepsija potiče od grčke reči epilepsi što znači napad, a predstavlja hronični poremećaj ćelija moždane kore, koje iz različitih razloga postaju „prenadražljive” i reaguju sinhronim izbijanjima električnih impulsa, što se manifestuje epileptičnim napadima.

Epileptični napad

Epileptični napad je vidljiv simptom opisanih poremećaja, a zavisi od lokalizacije poremećaja u mozgu. Tokom napada mogu se javiti grčevi mišića, poremećaji čula mirisa, vida ili sluha, kao i određeni stepen gubitka svesti.

Postoje dve osnovne grupe napada:• Generalizovani (s potpunim poremećajem svesti)• Parcijalni (bez gubitka svesti ili sa delimičnim gubitkom svesti).

Najčešći uzroci epilepsije u dečjem dobu su: porođajna odnosno neonatalna trauma, poremećaj razvoja krvnih sudova, urođena oštećenja mozga, povrede glave, infekcije ili tumori.

Treba naglasiti da u periodu adolescencije uzroci mogu biti i prekomerno konzumiranje alkohola ili droga.

Veliki broj epilepsija su tzv. idiopatske (s naslednom osnovom) i kriptogene (skrivenog, nevidljivog oštećenja). Mali broj epilepsija se nasleđuje direktno sa roditelja na dete.

Uzroci epileptičkih napada, pored već navedenih, mogu biti dugotrajno sprečavanje spavanja, hipoglikemija (niska koncentracija šećera u krvi), dug i intenzivan fizički napor, emocionalni stres.

Jedan epileptički napad ne čini bolest, pa je neophodan detaljan neurološki pregled i EEG (elektroencefalografsko snimanje mozga koje donosi zapis – elektroencefalogram; snimaju se normalni i abnormalni potencijali mozga). Ovakav pregled može obaviti dečji neurolog-epileptolog u svim većim medicinskim centrima u Srbiji.

Enureza (sin. noćna inkontinencija)

Mokrenje je regulisano iz viših moždanih centara i događa se pri buđenju ili u budnom stanju (čak i kod novorođenčeta). Između prve i druge godine života deteta događa se svesno osećanje punjenja bešike. Sposobnost da se voljno mokri događa se između druge i treće

47

godine, paralelno sa razvojem socijalne svesti u vezi sa mokrenjem. U uzrastu između treće i četvrte godine većina dece ima obrazac mokrenja odraslih i suva su (neumokrena) i danju i noću. Normalan broj mokrenja kod dece starije od 5 godina ili nakon postignute kontrole mokrenja, kao i kod odraslih, je 4–7 puta u toku dana. Noću je stvaranje urina smanjeno do 50%. Za održavanje suvoće noću, bitno je sledeće: stvaranje urina, funkcija mokraćne bešike i mehanizmi sna i buđenja.

Prema terminologiji International Children’s Continence Society (ICCS) enureza znači nevoljno mokrenje u krevetu za vreme sna kod dece starije od 5 godina života. Sinonim je noćna inkontinencija, a može se nazivati i noćna enureza.

Termin dnevna enureza treba izbegavati. Umesto toga može se govoriti o dnevnoj inkontinenciji, što znači nevoljno mokrenje u toku dana.

Grupa enuretične dece je heterogena. Enureza se može podeliti na:• monosimptomatsku (bez istovremenih simptoma disfunkcije donjih delova urinarnog

trakta); • nemonosimptomatsku (sa simptomima disfunkcije donjih delova urinarnog trakta:

povećana ili smanjena frekvencija mokrenja, inkontinencija, prisilan nagon na mokrenje i simptom hitnosti, oklevanje pri započinjanju mokrenja, napinjanje, slab mlaz…).Enureza se, prema nastupanju, može podeliti na:

• sekundarnu – kod dece koja su pre pojave enureze bila „suva” najmanje 6 meseci i• primarnu – kod dece koja nikada nisu bila „suva”.

Enureza je čest problem kod dece i adolescenata. Javlja se kod 20% petogodišnjaka, 10% desetogodišnjaka i 2% petnaestogodišnjaka.

Postoji tendencija ka spontanom izlečenju, sa godišnjom stopom od 15% nestanka. Ipak 3% ostaju enuretičari i u odraslom dobu.

Etiologija noćne enureze je multifaktorska, sa kompleksnom interakcijom genetskih i faktora spoljne sredine. Novija istraživanja ukazuju na mogućnost disregulacije autonomnog nervnog sistema kao jedinstvenog uzroka enureze.

Ostali rizični faktori za primarnu enurezu su: opstipacija, usporen psihomotorni razvoj i druge neurološke disfunkcije, sindrom hiperaktivnosti – deficita pažnje, opstrukcija gornjih disajnih puteva i apneja u snu (hrkanje).

Faktori rizika kod sekundarne enureze su: urinarne infekcije, dijabetes melitus, dijabetes insipidus, stres, seksualno zlostavljanje i druga psihopatološka stanja.

Svakom detetu, koje ima enurezu, treba pristupiti vrlo ozbiljno. Nadležni pedijatar treba da uzme detaljnu anamnezu i obavi opsežan fizikalni pregled, kao i rutinske laboratorijske analize krvi i mokraće. U zavisnosti od dobijenih rezultata ispitivanje može da se nastavi ultrazvučnim pregledom urinarnog trakta i dodatnim urološkim ispitivanjem. Ponekad je u dijagnostičke svrhe neophodno uraditi i MRI (magnetna rezonanca) lumbosakralne kičme.

Lečenje enureze može biti medikamentno i može se koristiti aparat za upozorenje na enurezu (alarm-aparat). Od velike je važnosti da se otkriju uzroci enureze, jer se otklanjanjem uzroka otklanja i enureza.


48

49

Vaspitanje dece sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodici

Podsticanje razvoja deteta u hraniteljskoj porodici

Dete iz hraniteljske porodice u vrtiću i školi

Izvori podrške u lokalnoj zajednici

Potrebe dece tokom razvoja


50

51

Vaspitanje dece sa posebnim potrebamau hraniteljskoj porodici

Sulejman Hrnjica

Uvodne napomene

Vaspitanje dece, a naročito dece sa posebnim potrebama, predstavlja problem za svaku porodicu. I kada je porodica funkcionalna, a dečji razvoj sasvim normalan, u zavisnosti od uzrasta, pôla i niza drugih osobenosti u dinamici porodičnih odnosa i dinamici razvoja deteta, roditelji se susreću s brojnim iskušenjima. Prihvatanje deteta sa posebnim potrebama postavlja nove zahteve hraniteljskoj porodici s kojima se uglavnom nisu suočavali tokom negovanja i vaspitanja vlastite dece. Članovi stručnog tima centara za socijalni rad imaju posebnu odgovornost u postupku pripreme deteta sa posebnim potrebama i izbora porodica koje su podobne za hraniteljstvo, kako bi i dete i porodica u najkraćem mogućem vremenu uspostavili dobre uzajamne odnose.

Član tima kome bude povereno da vodi postupak nalaženja hraniteljske porodice za dete sa posebnim potrebama dužan je da upozna sve bitne momente u dotadašnjem razvoju deteta, da prikupi podatke iz porodice/institucije koja se do tada starala o njemu, da prikupi raspoloživu medicinsku dokumentaciju i da za svaki relevantan podatak (sam ili uz konsultaciju tima u centru, a po potrebi i sa stručnjacima iz institucija van centra) proceni sve bitne elemente od značaja za uspešan hraniteljski odnos.

Pošto je hraniteljski odnos međusobni odnos, podrazumeva se da je sastavni deo pripreme i detaljno upoznavanje sa hraniteljskom porodicom. Pored standardnih podataka o veličini i strukturi porodice, ekonomskog i socijalnog statusa, te mogućnosti porodice da se brine o detetu, od posebnog je značaja procena motivacije svih članova porodice da prihvate novog člana.

Upoređivanje bitnih obeležja identiteta deteta i hraniteljske porodice, zatim stručna procena saglasnosti ta dva skupa obeležja nužan je dodatni uslov da bi se procenila podobnost za hraniteljstvo i deteta i porodice. Pri tome ne treba zanemariti ni činjenicu da se tokom vremena i u porodici i kod deteta mogu desiti promene koje zahtevaju dodatnu stručnu pomoć. Stoga je uvođenje institucije mentorstva i nadzora u centru koji je dete uputio u porodicu

5


52

nužna mera dodatne pomoći i detetu i porodici koja ga je prihvatila. U slučaju da dođe do značajnih pogoršanja u funkcionalnosti porodice ili do težih pogoršanja u zdravstvenom statusu ili psihosocijalnom funkcionisanju deteta neophodno je naći novo rešenje i zaštititi i dete i porodicu od daljih problema.

Opšte napomene o funkciji porodice

Iako su stručni saradnici tima, tokom svog profesionalnog obrazovanja, stekli osnovna saznanja o funkciji porodice u obrazovanju deteta, u ovom odeljku biće ponovljene neke opšte napomene radi celovitosti izlaganja u ovom prilogu. Bilo da se radi o prosečnom, obdarenom ili detetu sniženih sposobnosti, osnovna uloga roditelja/staratelja/hranitelja je da osposobe dete za samostalan život. To podrazumeva ne samo stručno osposobljavanje koje je neophodno za ekonomski opstanak, već i za normalne ljudske odnose, kao i za odnose sa suprotnim polom. U raznim periodima života funkcije porodice se menjaju i prilagođavaju kako psihofizičkom statusu deteta, tako i promenama same porodice. Najčešće se govori o promenama koje se zbivaju kod deteta, a članovi porodice se posmatraju kao statičan skup koji se ne menja, što svakako nije istinito.

Tokom dugog perioda dečjeg razvoja porodica (kada je funkcionalna, tj. kada su odnosi u porodici harmonični i kada je u stanju da ispunjava svoje ekonomske, obrazovne, emocionalne i socijalne funkcije u odnosu na sve članove) ulaže napor da primenom raznih vaspitnih mera uravnoteži podsticaje slobodnog razvoja sa kontrolom i ograničenjima koja se ne mogu izbeći i koja su sastavni deo socijalizacije deteta. Podrazumeva se da ograničenja, da bi imala željeni efekat, moraju biti uvedena zbog dobra deteta i na način na koji ih dete može prepoznati kao deo ljubavi i brige za njega.

Odnosi između roditelja i dece (bilo da se radi o biološkoj, porodici usvojitelja ili hraniteljskoj porodici) su retko kada rezultat planskog uticaja, ali su pod značajnim delovanjem iskustva članova porodice u vlastitom odrastanju, stavova prema vaspitanju i životne filozofije o detetu kao vrednosti koju su do tada formirali. Stančić (1982) smatra da je funkcionalna ona porodica koju čine dobro prilagođeni ljudi koji žele (i uspevaju) da im se dete dobro razvija u svim bitnim oblastima koje su od važnosti za život u odraslom dobu.

Hraniteljska porodica je u jednom osobenom položaju kada se radi o uticaju na razvoj i vaspitanje deteta. Dete je pre dolaska u hraniteljsku porodicu živelo u uslovima koji se, po pravilu, značajno razlikuju od uslova u hraniteljskoj porodici. Period prilagođavanja je, i za dete i za članove porodice, period značajnih iskušenja ako dođe do nekonzistencije dotadašnjih i novih vaspitnih uticaja. Ako pretpostavimo da je dete živelo u instituciji u kojoj je deci (iako nezvanično) bilo mnogo toga dozvoljeno i tolerisano, pa došlo u porodicu u kojoj su ograničenja nužna da bi porodica normalno nastavila da funkcioniše, prva iskustva obe strane (deteta i hranitelja) mogu biti veoma neprijatna i značajno opteretiti i produžiti period prilagođavanja. Preventivna mera, koju može preduzeti saradnik centra, mogla bi biti organizovanje poseta deteta porodici preko vikenda i analiza iskustava posle te posete (kako onih koje je steklo dete, tako i iskustava članova porodice). Nakon toga bi sledilo preduzimanje mera (savetodavni rad u zavisnosti od vrste eventualnih problema) kako bi se smanjila verovatnoća neprijatnih „iznenađenja” kada hraniteljski odnos bude stvarno uspostavljen.

53

Očekivanje da porodica pripremi dete za nezavisan život (emocionalno, socijalno i ekonomski) je težak zahtev za hraniteljsku porodicu, pa je i u tom domenu neophodna podrška centra za socijalni rad porodici. Biološka porodica (kada funkcioniše kako treba) spremna je na značajna odricanja kako bi svom potomku obezbedila budućnost (prodaja porodičnog imanja, angažovanje šire porodice oba partnera, korišćenje socijalnih veza i sl.), što se ne može očekivati od hraniteljske porodice. Već je, u više priloga u ovom priručniku, nagovešteno da su hraniteljske porodice, po pravilu, porodice skromnijih i ekonomskih i obrazovnih mogućnosti, pa time i porodice sa potencijalno niskim socijalnim uticajem. Prema tome, službe socijalne zaštite (i centri za socijalni rad kao izuzetno važan segment ove službe) imaju obavezu da sve do odraslog doba prate i pomažu hraniteljske porodice, ne samo materijalno, već i u svim drugim aspektima (obrazovanju deteta, obezbeđivanju adekvatne medicinske pomoći, veoma važne za skoro sve kategorije dece sa posebnim potrebama, podsticanju razvoja kroz razne oblike psihosocijalne podrške u lokalnoj zajednici...).

Odnosi između roditelja/usvojitelja/hranitelja i deteta

Doslednost u odnosu odraslih članova porodice prema detetu kao jedan od najvažnijih faktora uspešnog vaspitnog razvoja je od posebnog značaja u hraniteljskoj porodici koja je prihvatila dete sa posebnim potrebama. I u porodici u kojoj je dete rođeno veoma je značajno da ono što mu majka brani, ne dozvoljava ni otac, ili ono što otac i majka brane detetu, to ne dozvoljavaju deda i baka. Za dečji moralni razvoj od presudnog je značaja da u ranom uzrastu stekne jasnu i doslednu predstavu o nekim principima u odnosima među ljudima, kao i o zabranama nekih oblika ponašanja kao načina da se poštuju potrebe drugih ljudi. Istraživanja zrelosti u razvojnom dobu (Hrnjica 1992) pokazala su da je osetljivost za potrebe drugih nužan, a verovatno i najznačajniji vaspitni efekat u razvojnom periodu. Istovremeno, proučavanja razvoja dece sa posebnim potrebama (Šmit 1992) pokazala su da se, zbog brojnih psiholoških barijera u odnosima sa drugim ljudima, i kod dece i kod odraslih osoba sa posebnim potrebama ovaj kvalitet ličnosti veoma teško uspostavlja.

Kod deteta sa posebnim potrebama u hraniteljskoj porodici problem doslednosti u vaspitanju je još složeniji. Pored moguće nedoslednosti vaspitnih uticaja u samoj hraniteljskoj porodici javlja se razlika u vaspitnom delovanju između porodice/institucije u kojoj je dete ranije boravilo i sadašnje porodice. Što je razlika veća i nepovoljnija za dete, veća je verovatnoća da će se javiti teškoće u prilagođavanju deteta na novu situaciju. U više priloga ove knjige ukazano je na osobenosti identiteta dece sa posebnim potrebama. Deca koja imaju teškoće u intelektualnom razvoju teško shvataju suštinu zabrana (zašto se nešto ne sme). Deca koja imaju razvojne smetnje druge vrste (senzorne, psihomotorne, teškoće emocionalne prirode) na zabrane često reaguju ili povlačenjem ili preteranom impulsivnošću. Deca sa teškoćama u socijalnom ponašanju teško prihvataju zabrane zbog otežane identifikacije sa odraslima. Hranitelji koji, kao što je već pomenuto, imaju uglavnom skromnije obrazovanje, pa teško nalaze ravnotežu između neophodnosti da se uvedu neke zabrane (posebno zabrane čiji je cilj da se spreči agresivno ponašanje prema drugoj deci i odraslima, destruktivno ponašanje prema stvarima i sl.) i otpora koji dete pruža, te je i u ovom slučaju neophodna podrška porodici. Tu podršku joj daje stručni saradnik centra.


54

Elizabet Harlok je u „Razvoju deteta” (1971) ukazala na značajan izvor problema između roditelja i deteta. Dete često opaža roditelja kao osobu koja „guši”, dok roditelji opažaju sebe kao osobe koje se žrtvuju za dete. Oni bivaju veoma povređeni kada saznaju da se dete žalilo na njih (nekom rođaku, poznaniku ili vršnjacima). Ako se stručni saradnik centra nađe u situaciji da mu se i dete i hranitelji žale (dete da ga hranitelji sputavaju, a hranitelji da je dete nezahvalno) u strpljivom razgovoru saradniku ne preostaje ništa drugo nego da obema stranama dâ za pravo i da ispolji neku vrstu razumevanja za obe strane. Zadatak saradnika je da onome ko se žali pomogne da shvati poziciju druge strane. To je moguće dok je konflikt u početnoj fazi. Kasnije, kada se nerazumevanje pretvori u netrpeljivost – veoma teško.

Načini i metode vaspitanja

Istraživači psiholoških i pedagoških aspekata načina i metoda vaspitanja ukazuju da je početkom ovoga veka u većini razvijenih zemalja došlo do izrazite promene u načinu vaspitanja: od krute discipline ka razumevanju potreba deteta. To ne znači da se i danas u velikom broju porodica ne sreće autoritarni način vaspitanja, već samo to da je u sve većem broju porodica demokratski način vaspitanja češći vaspitni model od autokratskog. Pri tome treba imati na umu da se ova procena odnosi na standarde ponašanja u tzv. građanskoj porodici u gradskim sredinama. U seoskim porodicama, iz kojih najčešće potiču hranitelji u našoj sredini, preovlađuje jedan model odnosa u kome se dete (kako muško, tako i žensko) veoma rano uključuje u podelu rada. Čuvanje stoke, pomoć u poljoprivrednim poslovima i sl. je tipično za zahteve koji se upućuju muškoj deci, a pomoć u obavljanju kućnih poslova (održavanje higijene, priprema hrane, hranjenje stoke...) se poverava ženskoj deci. Nije redak slučaj da se i kod veoma uspešne dece školske obaveze zanemaruju i od deteta traži da prvo obavi domaće poslove. Ove napomene treba imati na umu kada se radi o hraniteljstvu u seoskim porodicama. Kao oblik pripreme za samostalan život, ovakav porodični ambijent je veoma koristan za neku decu, dok za drugu predstavlja veliki problem. Za decu sa poremećajima u društvenom ponašanju ovakav vaspitni ambijent je nepremostiv problem. Za decu sa teškoćama u intelektualnom razvoju (npr. za decu sa Daunovim sindromom) ovakav zahtev je veoma poželjan i stimulativan za postavljeni vaspitni cilj – osposobiti dete za samostalan život.

Teško je unapred, bez poznavanja svih bitnih osobenosti identiteta i deteta i porodice, ponuditi model vaspitanja koji bi bio najbolji mogući. Jedinstvenog rešenja nema kako zbog razlika u osobenostima deteta, tako i zbog neke vrste „filozofije vaspitanja” koju su hranitelji izgradili pre nego što je dete došlo u njihovu porodicu. Za neku decu sa posttraumatskim povredama (npr. sa povredama CNS kao posledica saobraćajnih udesa) koje su praćene tzv. „antietičkim sindromom”, kao i kod dece sa teškim poremećajima društvenog ponašanja izvesna strogost u odnosu i jasno definisani zahtevi, kao i uslovi njihovog izvršenja su poželjni. Kod druge je neophodna povremena popustljivost u zahtevima – onda kada bi postojeći zahtevi bili preteški za dete. Ovu, veoma složenu, procenu treba da, u slučajevima gde za to postoje indikacije, donese tim stručnjaka iz razvojnog savetovališta i da ta procena bude uneta u Individualni program podrške.

U našoj kulturi se dete sa teškoćama u razvoju često tretira kao „bolesno dete”, a bolesnom detetu se često popušta u meri koja je veoma štetna i za dete i za porodicu. Tzv. „naučena bespomoćnost” je pojava koju često srećemo kod dece sa posebnim potrebama u veoma različitim porodičnim situacijama. Čak i dete koje ima veće teškoće u telesnom razvoju

55

(razni oblici invaliditeta koji otežavaju motoriku, pa time i kretanje) može biti angažovano u poslovima za koje postoje očuvani telesni potencijali. Dete koje se teško kreće može mnoge poslove da obavi rukama, pa u individualnom planu podrške detetu, koji se radi pre ulaska u hraniteljsku porodicu, a kasnije po potrebi revidira tokom boravka deteta, neophodno je jasno naglasiti šta dete može, a koja su to opterećenja koja bi mogla da dodatno oštete zdravlje deteta.

Odnosi sa drugom decom u hraniteljskoj porodici

Hraniteljske porodice, po pravilu, imaju i svoju decu. U proceni optimalnog postupka prema detetu koje ulazi u hraniteljsku porodicu treba uzeti u obzir i odnos sa tom decom. Osnov za procenu čine podaci o uzrastu, polu, sposobnostima i odnosu dece prema vlastitoj porodici.

Razmatranje odnosa deteta sa posebnim potrebama prema rođenoj braći i sestrama bilo je predmet brojnih razmatranja. Naglašavano je da favorizovanje deteta sa posebnim potrebama može dovesti do osećanja zanemarenosti zdravog deteta. Naše iskustvo pokazuje da zdravo dete retko kada zamera bratu ili sestri sa razvojnim teškoćama, već prigovor za to upućuje roditeljima. Zanimljivo je da roditelji reaguju iznenađeno kada im dete uputi prigovor zbog zanemarivanja. Oni sami (majke posebno) često zanemare i supruga i ostalu decu, što je čest motiv za razvod braka. Razmatrano je pitanje mere u kojoj zdravo dete treba opterećivati brigom o bratu/sestri sa razvojnim teškoćama. Pokazalo se da se muška deca često opiru da brata ili sestru, koji imaju neki razvojni problem, vode u svoje društvo, dok su devojčice mnogo češće voljne da pomažu majci i ispoljavaju zaštitničko ponašanje prema bratu/sestri koji imaju neki razvojni problem.

U odsustvu istraživačkih podataka o ovom problemu moguće je izvesti samo neke pretpostavke o poželjnom ponašanju deteta bez razvojnih teškoća u hraniteljskim porodicama. Dok je u biološkim porodicama, pa čak i u porodicama usvojitelja moguće očekivati favorizovanje i preteranu popustljivost prema detetu sa teškoćama u razvoju, u hraniteljskim porodicama to je malo verovatno. Čak je verovatnije, ali za to nema dokaza, da hraniteljska porodica favorizuje svoje dete. Isto tako, teško je reći da li će dete iz hraniteljske porodice prihvatiti dete sa razvojnim teškoćama. Možemo pretpostaviti da će i u ovom slučaju žensko dete ispoljiti zaštitnički „materinski” stav ako je dete sa posebnim potrebama znatno mlađe od nje. Odnos muškog deteta je nepredvidiv. U načelu, moglo bi se reći da od pripreme svakog člana porodice za prihvatanje deteta zavisi kakav će biti odnos prema njemu (a i njegov prema njima).

Psihološke pretpostavke uspešnog odnosa roditelj/usvojitelj/hranitelj – dete

Elizabet Harlok (1971) je ukazala na dva bitna skupa faktora od značaja za razumevanje kvaliteta odnosa koji se uspostavlja između deteta i roditelja/usvojitelja/hranitelja. Treba imati na umu da odnos između bioloških roditelja, usvojitelja i hranitelja prema detetu predstavlja bitno različite tipove psiholoških situacija, ali navedeni principi imaju univerzalnu važnost. Ti principi su sledeći:


56

1. Kvalitet odnosa između deteta i roditelja zavisi od toga u kojoj meri uzajamno zadovoljavaju svoje potrebe

2. Odnos roditelja prema deci i dece prema roditeljima neprestano se menja i zahteva neprekidno prilagođavanje obe strane.

Ad. l. Da bismo bolje razumeli prvi princip neophodno je da se podsetimo nekih od taksonomskih podela ljudskih potreba i da tu podelu kratko komentarišemo iz pozicije obe strane (deteta i odraslog). Maslov (1982) je predložio sledeću taksonomiju ljudskih potreba:

1. Egzistencijalne potrebe pojedinca i vrste (hrana, voda, toplota, kiseonik, zdravstvena zaštita, polne potrebe, roditeljstvo...)

2. Potreba za sigurnošću3. Potrebe za ljubavlju, sigurnošću, samopoštovanjem4. Estetske potrebe5. Saznajne potrebe6. Potrebe za razvojem.

U vezi sa prvom potkategorijom (egzistencijalne potrebe koje obezbeđuju opstanak pojedinca) nema nesporazuma. Podrška koju zajednica daje hraniteljskoj porodici uglavnom se odnosi na zadovoljenje potreba iz ove grupe. Međutim, već kod druge potkategorije ima, blago rečeno, ozbiljnih nedoumica. U razvojnom periodu, posebno u adolescenciji, polne potrebe su veoma snažne i često izvor ozbiljnih nesporazuma između deteta i odraslih. Odrasli najčešće nemaju odgovor na pitanja ove vrste (a mladi i ne traže odgovor od njih). Deca sa posebnim potrebama su dodatno ugrožena kada postoje organske ili snažne socijalne barijere njihovom zadovoljavanju. Čak ni zdravstveni radnici (lekari sa kojima smo razgovarali) nisu pripremljeni da daju odgovore na ova pitanja. Posebno su izražene dileme u pogledu prava na roditeljstvo kada se radi o osobama koje imaju teškoće u intelektualnom razvoju. I druge potrebe, posebno potrebe za sigurnošću, ljubavlju i samopoštovanjem, su vrlo izražene kod dece sa posebnim potrebama (upravo zato što su retko kad zadovoljene na prihvatljiv način). Istovremeno, i roditelji/usvojitelji/hranitelji imaju iste potrebe, ali pošto su u odraslom dobu te su potrebe ispoljene na drugačiji način. Svaka nezadovoljena potreba, iz bilo koje klase, i kod deteta i kod odraslih izaziva uznemirenost, a nekada i agresivne ili depresivne reakcije.

Ad. 2. Drugi princip je samo primena prvog u vremenskoj dimenziji. Zajednički život zahteva stalno ponovno prilagođavanje (reintegraciju) u svakoj novoj, posebno kriznoj, životnoj situaciji. Svaka nova faza u razvoju deteta – od faze sticanja sigurnosti u najranijem uzrastu, pa do faze oformljenja identiteta u adolescenciji (videti u: Erikson 1974), predstavlja nov kvalitet u dečjem razvoju. Prelaz iz faze u fazu predstavlja novu razvojnu krizu (koja je normalna sve dotle dok sredina ne reaguje netolerancijom i nerazumevanjem i ne dođe do poremećaja u dečjem razvoju). Teškoće iz prethodne faze prenose se u naredni razvojni period. Može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da je kod sve dece bez roditeljskog staranja, a uz to još i sa posebnim potrebama, potreba za sigurnošću nezadovoljena i da nesigurnost i njeni ekvivalenti (depresija, agresivnost, ravnodušnost...) predstavljaju značajan vaspitni problem za hraniteljsku (i svaku drugu) porodicu. Zadovoljenje zdravstvenih potreba najčešće se vezuje za probleme fizičkog zdravlja, ali probleme mentalnog zdravlja nikako ne treba zanemariti.

57

Obrazovanje deteta sa posebnim potrebama kao vaspitni cilj

Pozitivan stav prema vlastitom obrazovanju, usvajanje radnih i higijenskih navika predstavljaju vaspitne ciljeve vezane za obrazovno postignuće. Oskudno socijalno iskustvo u odnosima sa vršnjacima i odraslima kod većine dece sa posebnim potrebama predstavlja dodatan vaspitni zahtev u pripremi deteta za polazak u vrtić ili školu. Saradnja vrtića i škole sa centrom i hraniteljskom porodicom u pripremnom periodu, a isto tako i u periodu boravka deteta u vrtiću i školi je veoma poželjna sa vaspitnog stanovišta. Prva iskustva deteta sa posebnim potrebama koja stiče u druženju sa vršnjacima u odeljenju/vaspitnoj grupi, kao i sa odraslima (vaspitačima, učiteljima, profesorima) su od velikog značaja za obrazovno postignuće deteta. Kod dece sa posebnim potrebama neophodno je da se individualnim planom podrške (IPP, videti posebno poglavlje u knjizi) odrede granice optimalnog postignuća deteta i u tim granicama postavljaju zahtevi detetu. Bilo da sposobnosti deteta potcenimo ili precenimo, dolazi do pada motivacije za obrazovanje. Kod dece sa teškoćama u intelektualnom razvoju javljaju se teškoće u savladavanju predmeta koji imaju složene logičke zahteve (srpski, matematika, fizika, hemija...). Međutim, često se kod ove dece razvijaju pojedine sposobnosti (npr. za likovno izražavanje). Selektivna obdarenost je put kojim dete razvija motivaciju za učenje, pa time i postignuće u drugim nastavnim disciplinama u granicama mogućeg.

Kod dece sa posebnim potrebama koja nemaju teškoća u intelektualnom razvoju (telesno invalidna deca, sa oštećenjem vida, sluha, sa emocionalnim problemima, hiperaktivna, hipoaktivna, sa poremećajima u socijalnom ponašanju, deca čije porodice žive u socijalno i kulturno deprivisanoj sredini...) problemi su uglavnom motivacione prirode. Svaka teža razvojna teškoća izaziva trajnu emocionalnu napetost koja bitno otežava uspostavljanje nivoa aspiracije u granicama ličnih sposobnosti. Problemi u razvoju motivacije za obrazovanje mogu da nastanu i zbog obrazovnih aspiracija same hraniteljske porodice. Već više puta je ukazano da su hraniteljske porodice često niskog obrazovnog nivoa. Mala je verovatnoća da bi one mogle podstaći motivaciju deteta za postignućem. U ovom slučaju primenjuje se isti princip kao i u slučajevima kada biološka porodica ne funkcioniše: škola/vrtić u saradnji sa timom centra za socijalni rad treba da uključe dete u programe podsticanja razvoja (razne sekcije za kulturne i sportske aktivnosti, sekcije za matematiku, fiziku, literarne i sl.).

I kada se radi o nekim problemima u toku školovanja ili o potencijalnoj obdarenosti deteta koju treba dodatno podržati, a pod pretpostavkom da hraniteljska porodica nije u stanju da to uradi, stručna služba škole i stručni saradnik centra imaju profesionalnu i moralnu obavezu da nađu rešenje primereno problemu.


58

Preporučena literatura

Bandura, A. (1982). Uloga procesa učenja po modelu u razvoju ličnosti. U: I. Ivić i N. Havelka (urednici) Proces socijalizacije kod dece. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Dejvis, H. (1995). Savetovanje roditelja hronično obolele dece i dece ometene u razvoju. Institut za mentalno zdravlje, Beograd.

Erikson, E.H. (1974). Identity. Faber, London.Gulliford, R. (1979). Special Educational Needs. Routledge, London.Harlok, E. (1971). Razvoj deteta.Hewett, S. (1970). The Family and the Handicapped Child. Allen Unwin, London.Hrnjica, S. (urednik) (1991). Ometeno dete. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Beograd.Hrnjica, S. (1997). Dete sa razvojnim smetnjama u osnovnoj školi. Učiteljski fakultet,

Beograd.Maslov, A.H. (1982). Motivacija i ličnost. Nolit, Beograd.Popović, D. (1986). Rani razvoj i prilagođavanje slepih. Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, Beograd.Radoman, V. (1996). Surdopsihologija. Defektološki fakultet, Beograd.Živković, G. (1991). Psihologija telesno invalidnih lica. Defektološki fakultet, Beograd.

59

Podsticanje razvoja deteta u hraniteljskoj porodici

Vera Rajović

Teorijski modeli razumevanja ometenosti kreću se od onih usmerenih na individuu i njen deficit, do holističkih, transakcionih i pristupa zasnovanih na funkcionalnosti i adaptivnim kapacitetima individue u kontekstu opšte socijalne odgovornosti za ostvareni stepen njene adaptiranosti (tj. integrisanosti).

Jedan od suštinskih zadataka društva je briga o deci, o njihovom zdravom psihofizičkom razvoju. Otuda je smeštaj dece bez roditeljskog staranja u hraniteljsku porodicu, kao alternativa za ustanove namenjene za smeštaj dece, značajna mera, a hraniteljskim porodicama su potrebni različiti oblici društvene podrške u njihovoj plemenitoj misiji.

Kako prepoznati kada dete ima posebne potrebe? Ovo pitanje izgleda banalno, ali s obzirom na iskustva hranitelja koji često ne dobiju nikakve prethodne informacije o detetu, postaje veoma značajno, jer je važno pomoći hraniteljima da u jednom trenutku prepoznaju odakle potiču njihovi problemi uprkos tome što se trude da učine sve što najbolje mogu i umeju. Oni, naravno, u podizanju deteta koriste iskustvo sa svojom decom, ukoliko ih imaju. Koliko god da je korisno, sa stanovišta preuzimanja roditeljske uloge, ovo iskustvo može da naiđe na otpor deteta u primeni „oprobanih” metoda vaspitanja. Tu je i generacijska razlika koje hranitelji nisu uvek svesni i treba ih na nju podsetiti s obzirom na brze promene u vrednostima mladih i njihovim modelima.

Prepoznavanje „posebnih potreba” deteta je, naročito za hranitelje, teško ako dete nema vidljivih oštećenja, kao što su deca sa poremećajem pažnje i hiperaktivnošću (ADHD sindrom) ili deca sa problemima u ponašanju, koja te probleme ispoljavaju na socio-emocionalnom planu. Poreklo tih problema je hraniteljima najčešće nepoznato. Ovde je važno naglasiti značaj načina uvođenja deteta u hraniteljsku porodicu koji treba da bude interaktivan, a uloga stručnjaka u lakšem uspostavljanju početnog kontakta, možda i presudna. Naši hranitelji se ne osećaju toliko prevarenim što im nije rečeno da „sa detetom nesto nije u redu” (naprotiv, ponovo bi uzeli isto „ometeno” dete), koliko načinom na koji im je dete „isporučio” nadležni organ, bez ikakve podrške i posredovanja.

Razvoj u ranim godinama je veoma buran i, samim tim, značajan za razumevanje kasnijeg razvoja deteta. Zatim, ključne oblasti razvoja deteta kao što su zdrav telesni razvoj i uspešno formiranje emocionalne veze sa majkom ili njenim supstitutom su od presudnog značaja za njegov kasniji kognitivni i socio-emocionalni razvoj.

6


60

Hranitelji imaju slične uloge koje imaju roditelji, usložene okolnošću da oni nisu roditelji i predistorijom razvoja deteta, koja je često dramatična: izmeštanje iz porodice u ustanovu, premeštaji iz jedne ustanove u drugu ustanovu, a naročito okolnosti ranog razvoja u porodici. Dakle, ova deca su, u trenutku kada dođu u hraniteljsku porodicu, veoma vulnerabilna i mogu imati sve simptome krize usled gubitka porodice, roditelja, pa ponekad i predosećanje o gubitku života. Ovo ulogu hranitelja (uz njihove unutrašnje implicitne teorije o deci, o sopstvenoj ulozi u životu deteta) čini veoma kompleksnom a podršku stručnog tima hraniteljskoj porodici veoma značajnom.

Hraniteljska porodica kao agens razvoja dece sa posebnim potrebama

Prethodno naveden, za hranitelje značajan cilj njihove misije, cilj pomaganja detetu da odraste u samostalnog „ispravnog” čoveka, se komplikuje ako dete koje su prihvatili na čuvanje ima neko organsko (senzorno ili telesno) oštećenje, ako je njegov intelektualni razvoj usporen ili pak ima teškoće u socio-emocionalnoj sferi, razvoju govora, kontroli sopstvenog ponašanja (ADHD), pati od autizma ili ima neko hronično telesno ili psihičko oboljenje. Dakle, priprema i kontinuirana podrška hraniteljima, koju im obezbeđuju stručnjaci, potrebna im je iz sledećih razloga:

• U cilju saznavanja šta mogu da očekuju u odnosu na stadijume, periode dečjeg razvoja;• Kako da shvate „posebne potrebe” deteta, posebno u odnosu na vrstu oštećenja i u

odnosu na njegov razvoj pre nego što je došlo u hraniteljsku porodicu. Zbog specifične situacije kao posledice lišavanja roditeljske brige, neuspelog formiranja veze sa primarnom porodicom koje otežava formiranje poverenja sa hraniteljima, zbog kriza vezanih za razumevanje sopstvenog porekla, često se kaže da su sva deca, ili skoro sva na hraniteljstvu – deca sa posebnim potrebama;

• Kako da, u saradnji sa stručnim timom, budu aktivan činilac detetovog kontinuiranog napredovanja.Sva deca sa posebnim potrebama se, po stepenu potrebne brige o njima, mogu grubo

klasifikovati kao: 1. Deca sa potrebom za standardnom podrškom2. Deca kojoj treba posebna briga 3. Deca kojoj je potrebna izuzetna briga i pomoć.

Standardni nivo podrške. Deca sa posebnim potrebama kojima je potreban ovaj nivo podrške mogu biti bez dijagnostikovanog oštećenja, iako mogu imati probleme u svakodnevnom funkcionisanju koji su nastali usled zanemarivanja, nebrige, nedostatka mogućnosti za učenje i razvoj, pa čak i zbog nekih oblika zlostavljanja.

Posebna podrška. Ovaj nivo podrške je detetu potreban kada ono ima neko senzorno ili telesno ostećenje koje ga čini zavisnim od okruženja; ako ima hronično ili terminalno oboljenje (npr. astma); dete koje je na privremenoj meri zbog sukoba sa zakonom; dete koje je umereno retardirano; dete sa emocionalnim poremećajem, ili koje ima poremećaje u ponašanju koji zahtevaju visok stepen nadzora. Za decu u ovoj kategoriji hranitelji treba:

► da obezbede sve što predviđa osnovni nivo podrške; ► da se lično više angažuju svi članovi porodice i da provode više vremena sa detetom;

61

► da su uporni u pružanju pažnje i topline, čak i onda kada dete na njihovu pažnju i toplinu ne reaguje adekvatno;

► da vrše intenzivan nadzor ako dete mora da poštuje određeni režim ishrane, režim uzimanja terapije, ili kada su hranitelji potrebni da bi se sproveo određeni vid tretmana. Izuzetna briga i pomoć. Ovaj nivo brige zahteva dete koje je, ili kada je, u takvom

stanju da mu je potrebna medicinska nega; dete koje ima ozbiljne probleme u ponašanju te mora biti pod stalnim nadzorom; dete koje pati od težeg mentalnog oboljenja, kao što je shizofrenija, teška mentalna retardacija, oštećenje mozga ili autizam; dete koje ima sidu. Za decu u ovoj kategoriji potrebe za izuzetnom brigom hranitelji treba da:

• Obezbede sve sto je predviđeno u kategoriji osnovne brige.• Obezbede individualni nadzor 24 sata.• Rade kao aktivni članovi tima koji realizuju Individualni plan podrške (terapije, tretmana,

reedukacije, obrazovanja...). Potreba za izradom Individualnog plana podrške postoji za decu drugog i trećeg nivoa,

dok deca na prvom nivou mogu imati samo povremenu ili privremenu potrebu za ovakvim planom.

Osnovne karakteristike Individualnog plana podrške

Prema nekim procenama, u svetu postoji 2–7% dece sa posebnim potrebama, a većini njih potrebna je podrška i pomoć u učenju i intelektualnom razvoju. Individualni plan podrške, koji se pravi za svako konkretno dete, mogao bi biti jedan od načina da dete dobija pravovremenu i neophodnu pomoć. Ovaj plan se razlikuje od drugih vrsta individualnih planova. Tako, primera radi, individualni porodični plan podrazumeva ranu intervenciju – s fokusom na celu porodicu, a

• IPP je pisani document.• Timski se planira.• Obuhvata različite mere za ostvarenje konkretnog cilja iz domena podrške dečjem

učenju i intelektualnom razvoju.• Planira se za konkretno dete.• Realizuje se udruženim delanjem svih članova na ostvarivanju dogovorenih ciljeva u

definisanom vremenskom periodu.• Obavezno podrazumeva učešće roditelja/hranitelja u svim fazama.

Šta je Individualni plan podrške?

individualni lični plan uključuje samu individuu u planiranje sopstvenog relativno samostalnog funkcionisanja u skladu sa principom normalizacije. U Individualnom planu podrške, osim roditelja i hranitelja, učestvuju nastavnici, vršnjaci i druge značajne odrasle osobe – stručnjaci izvan škole, lokalna zajednica (Wolfensberger 1978).


62

Trenutno funkcionisanje deteta u oblasti u kojoj mu je potrebna podrška

Čitanje i pisanje. Hraniteljica je preopterećena i nema mnogo mogućnosti da pomaže detetu M. u školskom radu. Hraniteljica nije rada da zadužuje stariju sestru da pomaže M. da savlada čitanje. Učiteljica kaže da M. uglavnom prepoznaje slova, ali ne čita ni reči ni slogove. Može da prepozna pojedinačna slova, ali izgleda da ne shvata princip povezivanja slova u slogove i reči. Ponekad uspeva da pročita slogove, ali samo uz pomoć odrasle osobe.

Starija sestra ponekad radi sa M, ali je taj rad frustrira i starija sestra nema mnogo vremena za nju. Hraniteljica izjavljuje da je dugo pokušavala da M. „napravi desnorukom”. M. ima problema sa higijenom, ima vaške, što je u školi veoma problematično.

Učiteljica kaže da M. ne piše slova čitljivo i da ima problema sa motorikom. M. veoma lepo crta i rado se uključuje u školske aktivnosti vezane za crtanje.

Hraniteljica je veoma zauzeta i ne voli da radi sa M. pošto je takve aktivnosti frustriraju. Učiteljica kaže da M. radi lepo i može da se fokusira kada joj se pruži izuzetna pažnja.

Ponašanje. Hraniteljica izveštava da M., koja je do sada bila veoma poslušno dete, u poslednje vreme počinje da joj se suprotstavlja i da je ne sluša. U nekoliko prilika u poslednje vreme, M. je otvoreno odbila da posluša hraniteljicu i nekoliko puta je napustila kuću bez njene dozvole ili čak uprkos otvorene zabrane. Hraniteljica kaže da je se M. verovatno boji.

Cilj za sledeći vremenski period u oblasti u kojoj je potrebna podrška

Čitanje i pisanje. M. će biti u stanju da tačno pročita reči sa dva-tri sloga i ispoljiće da je razumela to što je pročitala. M. će biti u stanju da ispravno napiše reči od dva-tri sloga po diktatu.

Ponašanje. M. će biti u stanju da poveća svoju aktivnost na času tako što će se minimum jedanput u toku svake nastavne aktivnosti (jedanput na svakom času) sama javiti da odgovori na pitanje ili da učestvuje u aktivnostima na neki drugi način.

Ime deteta: S. M.Datum izrade plana: Datum sledece revizije: Koordinator izvrsenja plana: N.N.Članovi IPP tima: hraniteljica, učiteljica, psiholog, pedagog, socijalni radnik, učiteljica u dnevnom boravkuOblasti u kojima je potrebna podrška: čitanje, pisanje, ponašanje

Primer Individualnog plana podrške

63

Vrste podrške u određenim oblastima

Pošto hraniteljica ima mnogo problema sa M., dogovoreno je da ona neće pregledati M. zadatke u toku sledećih nekoliko nedelja, kako bi se njihov odnos poboljšao ili da se ne bi pogoršao zbog zahteva koje hraniteljica postavlja a M. ne ispunjava.

M. će učestvovati u dopunskoj nastavi „Brojke i slova”, gde ce vežbati osnovne veštine čitanja, pisanja i računanja.

Učiteljica u dnevnom boravku, koju M. veoma voli, radiće sa njom svakodnevno bar 10 minuta u vežbanju čitanja.

Učiteljica će u samom odeljenju pronaći priliku da svakodnevno posveti pažnju isključivo M. i da sa njom invidualno radi. Ovo ne bi trebalo da bude sramotno za M., pošto ona voli da joj odrasli ukazuju pažnju, uživa u ovakvim situacijama i radeći tako pokazuje najbolje rezultate.

Domaći zadatak ce biti modifikovan za M. Ona će svakodnevno dobijati po jednu rečenicu sa prostim rečima (onim koje imaju maksimum 1–2 sloga), koje joj pripremi učiteljica, a zadatak M. ce biti da sama nauči da čita tu rečenicu i da je narednog dana pročita i učiteljici.

Hraniteljica neće učestvovati u bilo kakvom dodatnom radu na savladanju osnovnih veština, niti će proveravati M. domaće zadatke ili školske radove za vreme ovog IPP perioda, kako bi se M. strah od kazne za loše urađene zadatke smanjio i odnos sa hraniteljicom poboljšao.

M. će učestvovati u dodatnoj nastavi „Brojke i slova”, jednom nedeljno. M. će takođe jednom dnevno sa učiteljicom iz dnevnog boravka vežbati pisanje.

Domaći zadatak će biti tako osmišljen da će M. istu rečenicu koju dobija da bi se poboljšalo njeno čitanje i prepisati jedanput, u svojoj radnoj svesci.

M. će za svako pokazivanje inicijative da samostalno uradi svoje zadatke, a ovo se odnosi na sve školske predmete, biti nagrađivana nečim sto voli, kako bi se sprečilo stvaranje zavisnosti od individualnog rada sa učiteljicom. Učiteljica će podsticati i nagrađivati M. za samostalan rad.

Hraniteljica će se potruditi da M. pruži više podrške nego kritike. Ukoliko se bude osećala ljutom, hraniteljica će kontaktirati psihologa ili socijalnog radnika, po potrebi, da sa njim porazgovara (postoji i individualno savetovanje), kako bi uspešno počela da pomaže M. da se oslobodi straha i anksioznosti koje ima vezane za kućnu situaciju i svoje domaće zadatke.

Učiteljica će M. podići samopouzdanje tako što će je upoznati pre svakog časa na koji odgovor treba da se pripremi i šta ce je pitati. Učiteljica to može činiti direktno (podvući će red iz teksta koji će M. pitati da pročita pred odeljenjem) ili indirektno (sa M. će u toku odmora porazgovarati o nekoj temi koju će odmah potom pomenuti na času i time podstaći M. da se javi i ispriča šta zna o tome). Učiteljica će, takođe, diskretno podsticati M. da se javi i obavezno je prozvati svaki put kada digne ruku.

Individualni plan se, u principu, može odnositi na bilo koju oblast razvoja: samopomoć – brigu o sebi (od uzimanja hrane, oblačenja, samostalnog kretanja u sve širem okruženju, do brige o svojim stvarima, planiranja svog vremena, raspolaganja svojim novcem); gruba i fina motorika i motorna koordinacija (od prohodavanja do fine spretnosti potrebne za učenje pisanja i do negovanja posebnih sklonosti i veština kao što su sport, ples i sl.); socijalizacija (ponašanje u odnosu na odrasle i vršnjake, poznate i nepoznate osobe, negovanje drugarstva); saznajni razvoj (sve bolje rezonovanje, disciplinovanje pamćenja, pažnje i mišljenja u skladu sa zahtevima okruženja i ličnom motivacijom); govorni razvoj (govor služi za napredovanje u svim pomenutim oblastima – bilo kao razumevanje naloga i očekivanja okoline, bilo kao


64

izražavanje sopstvenog mišljenja) itd. Početak Individualnog plana podrške je vezan za stepen u kome hranitelj poznaje dete – njegove dobre i loše strane, a među njima i suštinu i značenje njegovih „posebnih potreba”.

O potkrepljenju kao sredstvu modelovanja ponašanja u tretmanu individualnog obrazovnog plana

Značajan deo individualnog plana je i procena potkrepljivača koji deluje na konkretno dete. Ovde je princip individualizacije i poštovanja idiosinkratičnosti od najvećeg praktičnog značaja da li će mera (skup mera) predviđena planom, delovati tako da se ostvari postavljeni cilj. Neki autori su se čak bavili razvijanjem procene i kreiranjem individualnog profila potkrepljivača, ravnopravno sa procenom aktuelnog nivoa razvoja.

Iz našeg iskustva dodajemo i ono što su hranitelji iz Barajeva prepoznali kao vrednost koju bi ubuduće mogli više da koriste, a u vezi s kojom smo zaključili da je problem i deci i njima. Reč je o uzajamnom poverenju. Na primer, hraniteljica zna da bi na dete stimulativno delovao bicikl, ali se između nje i deteta odvija čitava igra nadmudrivanja: ona kaže da će mu kupiti bicikl, ako ispuni zadatak da vežba matematiku, a dete kaže: „Prvo ti meni kupi bicikl, pa ću ja vežbati”. Na čijoj je strani praktična argumentacija?

• Leto je i ne ide se u školu, a hraniteljica od deteta traži da vežba školsko gradivo;• Dok dete ispuni zadatak, leto i pogodan vremenski period za vožnju bicikla će proći.

I psihološka argumentacija je na strani deteta:• Ono je bilo u toliko situacija sa sopstvenim roditeljima, u kojima su mu u jednom

momentu davali obećanja iz bajki a već u sledećem fizičku kaznu kada bi ih podsetilo na obećano.

• Zašto bi, ako nije moglo verovati majci, sada moglo da veruje nekome ko je poslednji u nizu stranaca koje sreće od kada je napušteno?Hraniteljica iz navedenog primera ima psihološko opravdanje za nerazumevanje deteta,

ali i kulturološko očekivanje da dete treba „prvo da zasluži, pa da dobije nagradu”.Naš zadatak je bio da postignemo da hraniteljica ovu, kulturom oblikovanu tezu, ostavi

po strani, jer se radi o detetu koje ima posebnu potrebu, a da potom radimo na indukovanju njenog uživljavanja u dečju sliku o ljudima, nastalu na osnovu iskustva sa najbližima i koja nužno vodi nedovoljnom poverenju. Shvatila je da je posebna potreba ovog deteta da mu odrasli pokažu da mu mogu verovati da će ispuniti dato obećanje i da ona ima plemenitu šansu i misiju da prekine lanac iskustava sa drugim odraslima koji to poverenje nisu zaslužili, a da će joj to menjanje detetovog očekivanja u odnosu na odrasle, stvoriti ogromne prilike i potencijale za ono što je ona želela: da ga vaspita da bude uzorno dete koje će shvatiti da se kod nje nalazi kod svoje kuće. Dakle, uloga hranitelja, bez obzira što oni ne preuzimaju svu odgovornost za dete koje čuvaju, ima značajne dimenzije roditeljstva kao što su toplina i kontrola, koje mogu biti sredstvo vaspitanja ukoliko su izbalansirane u odraslom. Šta ovaj balans do kraja znači – još uvek ne znamo: nije uspostavljena precizna formula proporcije ljubavi i kontrole kod idealnih roditelja, hranitelja, usvojitelja i vaspitača. Ne može se ni uspostaviti jer je vaspitni stil interaktivna kategorija: kako će na dete delovati profil na kontinuumu topline i kontrole majke, zavisi i od ovog profila kod oca, tj. drugog partnera u paru koji brine o detetu, a sve ovo zavisi od interakcije dete – individualni odrasli i detetove percepcije njihovog odnosa. A

65

u slučaju deteta, čiji to nisu biološki roditelji, i od toga kako je dete videlo njihovu percepciju svog dolaska i boravka u toj kući, kako dete doživljava da ga oni vide zbog načina na koji je kod njih došlo.

Dakle, ljubav nije dovoljna ako je dete ne opaža kao ljubav, a da bi dete koje nije bilo voljeno počelo da opaža da ga vole, ljubav mu se mora u početku bezrezervno pružiti, bez njenog korišćenja kao potkrepljivača za „dobro” ili ukidanja za „loše” ponašanje. Materijalna nagrada je u toj dinamici šansa i relativno lagodno sredstvo da dete počne u to da veruje. U konkretnom slučaju, bicikl je i detetova i hraniteljičina šansa da jednog dana počne da ga koristi kao autentično potkrepljenje. Za sada je on sredstvo za uspostavljanje bazičnog poverenja.

• Šta dete voli?• Šta deluje na dete?• Šta mogu/ možemo da obećamo:

Korisno preispitivanje tokom planiranja

• poverenje• bicikl• dozvola za izlazak• dozvola za gledanje televizije...

Dogovaranje sa detetom kao šansa za učenje odgovornosti

Poželjno je da materijalnu nagradu prati dogovor sa detetom o preuzimanju odgovornosti i definisanje mera u slučaju da dete ne ispunjava svoje obaveze.

• Dogovarajte se unapred• Definišite pravila• Nastojte da budete dosledni – ako se vi pridržavate pravila, bićete model za dete• Poštujte njegovo mišljenje• Legitimno mu priznajte pravo na planiranje slobodnog vremena• Podržite ga u planiranju njegovog sopstvenog vremena.

Sledeći korak: ugovor sa detetom


66

Kada hranitelji imaju decu adolescentnog uzrasta, materijalna nagrada dobija sve manji značaj, ali je zato sve luksuznija: svoj televizor, kompjuter, samostalno letovanje... Nematerijalne nagrade koje se tiču poštovanja sve veće potrebe za samostalnošću, postaju sve aktuelnije. U korišćenju ograničenja izlazaka, slobode kretanja, izbora drugova i drugarica, kao vaspitne mere, na ovom uzrastu sve se slabije snalazimo i sa sopstvenom decom. Sa druge strane, uvodeći ovakva ograničenja kršimo neka od osnovnih dečjih prava. Otuda je neophodna pomoć hraniteljima u informisanju o osnovnim dečjim pravima, kao i briga za poštovanja dečjih prava pri izradi individualnih planova podrške. Takođe, nagrade i kazne ove vrste za adolescente, rizik su da lako izgubimo njihovo poverenje, zbog naše kulturološke navike da češće koristimo kaznu nego nagradu za ono što je dete postiglo.

67

Dete iz hraniteljske porodice u vrtiću i školi

Saša Vanjek

Porodica predstavlja specifično okruženje u kome se odnosi među njenim članovima prepliću na najneobičnije načine usmeravajući tok rasta i razvoja deteta. Koliko god specifično dete bilo, njegov psihički sklop i osobine ličnosti, porodica je okruženje koje oblikuje i sprema dete za život. Promena porodičnih odnosa neminovno nastaje ulaskom deteta u hraniteljsku porodicu. Za prilagođavanje porodice na promenu važna je priprema. Članovi porodice bi trebalo da se upoznaju sa osnovnim psihološkim karakteristikama uzrasta deteta koje dolazi na smeštaj. Pošto se smeštaj u najvećem broju slučajeva dešava u predškolskom uzrastu, potrebno je informisati se o intelektualnim, socijalnim i emocionalnim karakteristikama dece na ovom razvojnom nivou, kao i o navikama i specifičnim ponašanjem konkretnog deteta. U ovim novim okolnostima hraniteljska porodica mora da napravi preuređivanje sopstvenih odnosa i uključi novog člana u svoj tok života. Porodični smeštaj štiti dete od novih neprijateljstava i težih osujećivanja i obezbeđuje mu uslove za adekvatno uključivanje u funkcionisanje društvene sredine (vrtič, škola…). U novoj, toploj atmosferi leče se stare rane i osujećenja, a osećaj napuštenosti se gubi brigom okruženja. Novo osećajno iskustvo otklanja strepnju, strah, depresiju, agresivnost. Za dete, nova porodica, ma koliko bila prijatno iskustvo, je strana sredina. Kakav će odgovor deteta biti na novu porodicu zavisi od uzrasta, prethodnih detetovih iskustava, obeležja ličnosti, stavova, ponašanja. Istraživanja pokazuju da će se dete lakše prilagoditi ako su hranitelji mlađi, njihova deca mlađa od 15 godina, ako nisu iscrpljeni dugogodišnjim hraniteljstvom, broj smeštene dece nije veći od troje, a smešteno dete je što mlađeg uzrasta.

Dete iz hraniteljske porodice u vrtiću

Predškolske ustanove su okruženje za koje se kaže da je najpovoljnije za normalan tok razvoja deteta. U ovim ustanovama, pored adekvatno obezbeđenih higijenskih uslova za dete, dobre ishrane i medicinske zaštite, podsticaji za kvalitetan psihološki razvoj su primarni. Osoblje koje se stara o deci je, teorijski i praktički, adekvatno edukovano za staranje i podsticanje dečjeg razvoja. Planovi i programi su precizno prilagođeni uzrastu i stimulišu saznajni razvoj, izgrađuju navike i obrasce društveno prihvatljivog ponašanja i adekvatno pripremaju dete za polazak u školu.

7


68

Najčešći problem vezan za dete koje polazi u vrtić je prilagođavanje. Vrlo česte su burne reakcije i otpori deteta koji nailaze na izlive roditeljskog/hraniteljskog očaja. Ove situacije veoma frustriraju kako dete, tako i roditelja/hranitelja. Savet je da se dete vrlo strpljivo i lagano, bez sile uvodi u novu sredinu. Prilagođavanje bi trebalo da teče postepeno i uz podršku roditelja/hranitelja. Sa decom koja su na hraniteljskom smeštaju treba biti posebno oprezan i stalno treba imati na umu da su to deca koja su preživela traumu odvajanja i odbacivanja. Stoga, u ovo novo odvajanje treba uvesti i potvrdu da odbacivanja neće biti i raditi na obezbeđivanju sigurnosti. Dete treba da korak po korak, zajedno sa hraniteljem, usvaja pravila, ograničenja i norme, a osećaj sigurnosti i umanjenje straha od napuštanja konstantno podsticati.

U psihološkom smislu najznačajniji faktor za razvoj je vršnjačka grupa. Tek u ovakvom kolektivu dete počinje da napušta obrazac da ističe samoga sebe i priznaje prava i potrebe druge dece. Značaj socijalnog iskustva za pravilan razvoj je neprocenjiv. Dete uči obrasce emocionalne razmene, položaj unutar društvenog kolektiva, raspodelu energije, pravilno sticanje navika, obaveza, moralnih normi, polako usvaja pojmove o poštenju, iskrenosti i pristojnosti i uči da odgovori sve većim zadacima.

Značaj predškolske ustanove za mentalni razvoj deteta je mnogostruk. Efekti uticaja socijalne sredine kroz iskustvo stečeno u vršnjačkim interakcijama su vrlo lako uočljivi i dugoročni. Trauma prilagođavanja ne mora da ima uvek negativan predznak, može služiti u svrhu sazrevanja i pripreme za nove slične životne situacije.

Dete iz hraniteljske porodice u osnovnoj školi

Polazak u školu predstavlja za dete ulazak u svet novih saznajnih i osećajnih i društvenih iskustava. Dete izlazi iz porodične grupe i grupe u kojoj se nalazilo u vrtiću i postepeno napušta raniji pasivni i zavisni stav i ulaže svoju energiju u nove osobe, objekte i delatnosti. Većina dece uspeva da se prilagodi zahtevima škole i da koristi školu za svoj lični razvoj, obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. Potrebno je biti upoznat sa psihološkim karakteristikama deteta osnovnoškolskog uzrasta da bi se mogle pravilno razumeti mogućnosti i potrebe ove dece i u skladu sa tim definisali zahtevi koji se pred njih postavljaju.

Intelektualne karakteristike. Pri polasku u školu, inteligencija razvijena na nivou konkretnih operacija (može da rešava zadatke samo kroz konkretne primere), govor adekvatan uzrastu i poželjno je da su korigovane govorne smetnje, sposobnost mišljenja i zaključivanja na konkretnom nivou, predznanja vezana za važne relacije u okruženju. Na starijem uzrastu u inteligenciji naznake apstraktnog mišljenja i zaključivanja o vezama između elemenata na hipotetičkom nivou. Interesovanja intenzivirana za događaje u bliskom i širem okruženju. Usvajanje školskog gradiva i interesovanje za proširivanje znanja…

Emocionalne karakteristike. Emocionalna zrelost postignuta i separacija od roditelja teče bez problema. Postepenost u postupcima odvajanja i istrajnost u uspostavljanju navike. Dete shvata zabrane i adekvatno reaguje na frustraciju. Ponašanje u vršnjačkoj grupi primereno. Uspostavljena kontrola ispoljavanja emocija.

Socijalne karakteristike. Dete je adaptirano na kolektiv vršnjaka. Interesovanja tipična za uzrast. Razvijena sposobnost saradnje sa grupom u toku igre i praćenje pravila igre. Razvijena sposobnost usvajanja i poštovanja društvenih normi i normi u ponašanju.

69

Pred detetom se nalazi mnoštvo zadataka koje je potrebno ispuniti da bi adekvatno odgovorilo školskim zahtevima, a paralelno sa tim potrebno je praviti pomake u sebi da bi prilagođavanje na školu proteklo bez problema. Pre svega, dete polaskom u školu treba da uspostavi odnos sa učiteljem na koga prenosi pozitivna i negativna osećanja i iskustva vezana za ličnost roditelja/hranitelja. Učitelj je nova značajna figura u detetovom životu, ne samo u smislu prenošenja znanja, nego služi i kao uzor za identifikaciju. Naime, usled svakodnevnog, intenzivnog kontakta dete „pounutruje” delove ličnosti učitelja i usvaja ih ili oponaša. Na taj način ličnost učitelja ne utiče samo na usvajanje društvenih normi, sistema vrednosti i znanja, nego daje i adekvatan model za oponašanje. Potrebno je da hranitelji na samom početku ukažu učitelju na eventualno posebne potrebe deteta ili nedostatke da bi učitelj u skladu sa tim mogao da planira svoj rad i odnos sa detetom. Bilo bi poželjno da se u porodici na afirmativan način i sa simpatijama govori o školi ne bi li se dete podstaklo da postiže uspeh.

Drugi važan zadatak, koji se postavlja pred dete pri polasku u školu, je uspostavljanje odnosa sa drugovima i adaptacija na vršnjački kolektiv. Novo okruženje donosi nova bogata osećajna i društvena iskustva, prijateljstva, takmičenja, ljubomoru, suparništvo…

Sa vršnjacima se uče nove igre i usvajaju nova pravila igre. U procesu prilagođavanja na nove okolnosti i okruženje veća je uloga emocionalnih sadržaja nego intelektualnih sposobnosti. Značaj ove situacije je u tome što je dete u poziciji da se bori za sopstveni položaj u vršnjačkoj grupi oslanjajući se isključivo na sopstvene sposobnosti. Na taj način dolazi ne samo do novih uvida u sebe, nego i do razvoja samostalnosti kao osnovnog koraka u odrastanju.

Sledeći važan korak u prilagođavanju deteta na školu je uspostavljanje radnih navika. Važno je da se detetu pruži podrška i kontroliše ispunjavanje školskih obaveza od samog početka školovanja. Ukoliko pratimo i modifikujemo način na koji dete izvršava školske obaveze od prvog školskog dana i insistiramo na uspostavljanju radnih navika, kasnije u toku školovanja takva vrsta kontrole neće biti neophodna. Važno je da dete svakoga dana uči i završava domaće zadatke uvek u isto vreme, na istom mestu, u prostoru koji je predviđen za učenje. U početku je potrebno da se detetu pomogne u pogledu organizacije rada, tehnike učenja itd. Pravilno uspostavljanje radnih navika ima ne samo obrazovni efekat, već značajno doprinosi učenju odgovornosti i preciznosti u izvršavanju obaveza kasnije u toku života.

Rizičan trenutak u osnovnoškolskom uzrastu je prelazak sa razredne na predmetnu nastavu. Potrebno je obratiti pažnju na detetove reakcije prilikom odigravanja ove promene. Naime, ova situacija je rizična jer postoji mogućnost nastanka krize zbog odvajanja od učitelja i uspostavljanja odnosa sa više nastavnika istovremeno. Sva pounutrenja i emocionalne veze sa učiteljem dobijaju nov oblik, a potrebno je i da se paralelno uspostavi odnos sa svakim novim nastavnikom pojedinačno. Mora se imati u vidu trauma odvajanja kod dece iz hraniteljskih porodica i u skladu sa tim postupati na vreme. Iskustvo govori da je podrška i razumevanje koje se pruža detetu u ovom trenutku dovoljno da bi se prelaz adekvatno odigrao. Dalje, potrebno je pratiti detetovo ponašanje neko vreme ne bi li se predupredili eventualni problemi.

U starijim razredima, ulaskom deteta u pubertet, dešavaju se i telesne i psihičke promene koje moramo imati u vidu kada radimo sa decom. Interesovanja deteta za sebe i okruženje se rapidno šire, pitanja se umnožavaju, a strpljenje im je sve slabije. Za sve ove promene i pitanja treba biti spreman i uvremenjeno davati detetu informacije. Od ključne važnosti je biti vešt u održavanju poverenja i raspolagati bezgraničnim strpljenjem.

Uz sve prethodno spomenute okolnosti, od izuzetnog značaja za dobro i kvalitetno prilagođavanje je i prihvatanje školskog prostora, dnevnog reda, rasporeda časova, vremena odlaska i dolaska, školske discipline, usvajanje školskog znanja, takmičarske klime, sistema nagrada i kazni, pravila učenja i ponašanja.


70

Dete iz hraniteljske porodice u srednjoj školi

Polazak u srednju školu predstavlja jedan od prelomnih trenutaka u životu svakog deteta. Nova sredina, novi nastavnici, novi drugovi zahtevaju prilagođavanje i ponovnu borbu za sopstvenu poziciju. Paralelno teče pubertet, a promene se sa telesnog plana pomeraju na psihološki. Drama adolescencije tek otpočinje, a time i nova kriza. Da bismo mogli da razumemo i radimo sa detetom srednjoškolskog uzrasta, moramo da upoznamo njegove psihološke karakteristike.

Intelektualne karakteristike. Inteligencija razvijena do nivoa formalnih operacija. Dete sposobno da misli apstraktno i izvodi hipotetično-deduktivne zaključke. Interesovanja razgranata…

Emocionalne karakteristike. Pragovi emocionalnih reakcija spušteni. Emocije kod adolescenata su jake, intenzivne i burne. Osećanje isfrustriranosti i neuspeha vrlo često. Česte smene raspoloženja. Zaljubljivanje i emocionalne veze se produbljuju. Partnerska ljubav i njen značaj prenaglašeni…

Socijalne karakteristike. Ključno pitanje koje adolescent sebi postavlja je: Ko sam ja? Najčešće živi sa parolom: Ja/mi mogu/možemo promeniti svet! Na socijalnom planu uočljive promene u odnosima sa bliskim okruženjem. Značaj vršnjačke grupe se povećava i grupne norme se preuzimaju kao kriterijumi sopstvenog svakodnevnog funkcionisanja. Intenzivan otpor prema svakoj vrsti autoriteta. Otpor se naročito manifestuje u odnosima sa roditeljima, a značaj škole i nastavničkog autoriteta se minimalizuje.

Značaj okruženja u adolescenciji je naročito veliki. Prenaglašava se značaj vršnjaka, a minimalizuje značaj autoriteta. Vršnjačke grupe sada predstavljaju etalon za testiranje ispravnosti detetovog ponašanja i razmišljanja, a paralelno se odbacuje svako mišljenje autoriteta. Adolescentna prijateljstva su intenzivna, duboka, dramatična i vrlo često kratkotrajna. Smene najboljih prijatelja su česte i praćene su visokom intimizacijom i dubokim razumevanjem ili razočarenjem i odbacivanjem. U ovom periodu intenzivira se i interesovanje za sopstvenu seksualnost i uspostavljaju se prve prave ljubavne veze. Simpatije prerastaju u zaljubljivanje, a zaljubljivanje u zabavljanje. Podrška hraniteljske porodice bi trebalo da se ogleda u razumevanju partnerskih interesovanja dece, ukazivanju poverenja i davanju informacija o seksualnom ponašanju. U skladu sa tim, hranitelji treba dobro da poznaju psihološke karakteristike adolescenata i da imaju razumevanje za promene koje se dešavaju u detetu. Odnos prema hraniteljima mora da pretrpi promenu. Slično kao i ostali autoriteti mogu da očekuju otpor ili ignorisanje, neretko i odbacivanje. Hranitelji moraju da budu spremni na pomeranje porodičnih granica. Samo uz međusobno uvažavanje i razumevanje i konstantno pružanje sigurnosti u okviru porodičnog okruženja, dete i hranitelji mogu da kvalitetno redefinišu sopstveni odnos.

U praksi se često dešava da dete koje polazi u srednju školu ima poteškoća sa prihvatanjem zahteva škole i teškoće u učenju. Neophodno je obezbediti podršku i ublažavati negativna osećanja u toku prilagođavanja na novu sredinu. Saradnja hraniteljske porodice sa školom je neophodna. Intenzivnom saradnjom profesora i hranitelja moguće je ne samo rešiti probleme u prilagođavanju, nego i sprečiti ih.

Eventualni problemi se mogu javiti i prilikom izbora zanimanja. Problemi se često javljaju ukoliko dete ima neku vrstu ograničenja ili hendikepa, a na to se nije obraćala pažnja prilikom izbora zanimanja. U tu svrhu dobro bi bilo uključiti stručnjaka u savetovanje prilikom izbora zanimanja.

71

Izvori podrške u lokalnoj zajednici

Miodrag Pavlović, Zorica Vujović i Saša Vanjek

Kada se u svakodnevnom radu srećete sa hraniteljskim porodicama dece sa posebnim potrebama i kada odlučite da takvoj porodici predstavite sve mogućnosti koje ima na raspolaganju u svojoj neposrednoj socijalnoj sredini, odnosno podršku koju je društvo obezbedilo takvim porodicama suočićete se, po pravilu, sa nekoliko nezanemarljivih problema.

Teško je govoriti o izvorima podrške hraniteljskim porodicama dece sa posebnim potrebama u lokalnoj zajednici, a ne voditi računa o tome kakva je, realno, hraniteljska porodica u našoj sredini. Dakle, prvi nezanemarljiv problem sa kojim se suočavate su karakteristike hraniteljskih porodica dece sa posebnim potrebama. Naime iskustvo iz svakodnevnog rada stručnjaka u centrima za socijalni rad, a slična iskustva imamo i mi radeći na projektu Hraniteljstvo dece sa posebnim potrebama – I JA SAM DETE je da je prosečna hraniteljska porodica deteta sa posebnim potrebama uglavnom rođačka, siromašna, niskog obrazovnog nivoa, veoma ograničenih edukativnih potencijala, a hraniteljice u najvećem broju slučajeva nisu dobile obuku koja je potrebna za bavljenje specijalizovanim hraniteljstvom. Ako znamo ove važne karakteristike hraniteljskih porodica koje brinu o deci sa posebnim potrebama, nije teško shvatiti da se od tih porodica ne može očekivati potreban nivo samoinicijative i sposobnosti za optimalno korišćenje svih resursa u lokalnoj zajednici koji su joj na raspolaganju.

I tako dolazimo do drugog nezanemarljivog problema: Odsustvo bilo kakvog sistema podrške porodicama koje imaju decu sa posebnim potrebama tj. nedostatak organizovanog korišćenja postojećih izvora podrške hraniteljskim porodicama. Naime, s jedne strane, na teritoriji Beograda postoji veliki broj ustanova, državnih i nevladinih, organizacija i udruženja koja su u stanju da pružaju veliki broj usluga, vidova pomoći i podrške porodicama koje neposredno brinu o deci sa posebnim potrebama, a sa druge strane imamo porodice koje u veoma maloj meri koriste te izvore podrške koji im stoje na raspolaganju, ili za njih uopšte i ne znaju.

Pogledajmo najpre čime raspolažemo na teritoriji Beograda, kao i jedno konkretno iskustvo u korišćenju izvora podrške nastalo u jednoj maloj lokalnoj zajednici tokom trajanja našeg projekta, pre nego što pokušamo da damo odgovor na pitanje kako organizovano odnosno sistematski (možda sistemski) možemo obezbediti najoptimalnije korišćenje tih izvora u najboljem interesu dece kojoj su oni potrebni.

8


72

Centri za socijalni rad su državni organi sa kojima se hraniteljske porodice najpre susretnu kada odluče da se bave hraniteljstvom. Pa ipak, tokom rada na ovom projektu mogli smo se uveriti da postoji ne mali broj onih koji ili uopšte ne znaju gde se ti centri nalaze ili ne znaju broj telefona i sa centrom za socijalni rad duži niz godina nemaju nikakav kontakt. Dakle na teritoriji Beograda funkcioniše Gradski centar za socijalni rad u Ruskoj 4, tel. 2650-093, sa 16 opštinskih odeljenja. Pored Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu u sistemu socijalne zaštite funkcionišu i ustanove za smeštaj i dnevni boravak dece sa problemima u razvoju.

Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju nalazi se u Svetozara Markovića 85 i objedinjuje nekoliko objekata za smeštaj i dnevni boravak dece sa različitim razvojnim teškoćama:

• Dnevni boravak za decu sa teškoćama u mentalnom razvoju,Šekspirova bb, tel. 2682-328

• Dnevni boravak za decu sa autizmom,Diljska 12, tel. 783-230

• Dnevni boravak za omladinu sa autizmom,Kornelija Stankovića 13, tel. 2435-115

• Dnevni boravak za decu i omladinu sa mentalnom retardacijom,Obrenovac, Vojvode Mišića 132, tel. 8720-398

• Dom internatskog tipa za decu oštećenog sluhai škola za osnovno obrazovanje ove dece „Stefan Dečanski”,Svetozara Markovića 85a, tel. 2682-278.Pored ovih ustanova treba spomenuti i Centar za rehabilitaciju gluvih u Svetog Save 16,

tel. 2433-933; Stacionar za decu i omladinu sa autizmom, Autoput bb, tel. 605-274, a kada su pitanju deca sa problemima u ponašanju, pri Zavodu za vaspitanje dece i omladine u Bulevaru oslobođenja 219, formirana je mala jedinica za pojedinačni intenzivni tretman (PIT) ove dece.

Za decu predškolskog uzrasta, u okviru predškolskih ustanova pri nekim od vrtića na teritoriji svake opštine organizovane su grupe za decu sa posebnim potrebama. Smatrali smo da je korisno imati informacije bar o centralama svake predškolske ustanove gde se mogu dobiti informacije o lokacijama vrtića u okviru kojih su organizovane grupe za decu sa posebnim potrebama.

• Predškolska ustanova „11. april”,Novi Beograd, Narodnih heroja 12a, tel. 603-042

• Predškolska ustanova „Boško Buha”,Palilula, Preradovićeva 2a, tel. 762-435

• Predškolska ustanova „Čika Jova Zmaj”,Voždovac, Save Šumanovića 1, tel. 466-033

• Predškolska ustanova „Čukarica”,Požeška 28, tel. 3058-717

• Predškolska ustanova „Dečiji dani”, Stari grad,Gospodar-Jevremova 18, tel. 633-140

• Predškolska ustanova „Dr Simo Milošević”,Zemun, Kapetana Radića Petrovića 26, tel. 606-662

73

• Predškolska ustanova „Rakovica”,Slavoljuba Vuksanovića 22, tel. 3582-075

• Predškolska ustanova „Savski venac”,Topčiderski venac 1, tel. 2663-930

• Predškolska ustanova „Vračar”,Bjelanovićeva 2, tel. 2446-668

• Predškolska ustanova „Zvezdara”,Subotička 2, tel. 2414-411

• Predškolska ustanova „Poletarac”,Barajevo, Svetosavska 83, tel. 8300-194

• Predškolska ustanova „Lane”,Grocka, Hajduk-Veljka 32, tel. 8500-367

• Predškolska ustanova „Rakila Kotarov Vuka”,Lazarevac, Dare Ranđić 1, tel. 8123-462

• Predškolska ustanova „Jelica Obradović”,Mladenovac, Bože Damnjanovića 77, tel. 823-159

• Predškolska ustanova „Perka Vićentijević”,Obrenovac, Vuka Karadžića 92, tel. 8721-283

• Predškolska ustanova „Naša Radost”,Sopot, Kneza Miloša 8, tel. 8251-038.

Kada se radi o zdravstvenim ustanovama najpre je potrebno istaći da se pri svim domovima zdravlja nalaze razvojna savetovališta u kojima rade stručnjaci odgovarajućih profila (psiholozi, socijalni radnici, defektolozi i sl.), koji mogu da pruže adekvatnu pomoć i podršku porodicama sa decom koja imaju razvojne probleme. Osim razvojnih savetovališta pri domovima zdravlja rade i komisije za kategorizaciju i rekategorizaciju. Pedijatrijska služba i specijalisti različitih specijalizacija ostvaruju uobičajene i opšte poznate funkcije sistema zdravstvene zaštite. U Beogradu, pored domova zdravlja postoji i veliki broj specijalizovanih zdravstvenih ustanova koje pružaju zdravstvene usluge na visokom specijalističkom nivou, pa pošto obim ovog teksta ne omogućava da ih sve nabrojimo spomenućemo samo neke koje po našoj proceni mogu biti najzanimljivije i najznačajnije u pružanju pomoći deci sa posebnim potrebama:

• Institut za mentalno zdravlje,Palmotićeva 37, tel. 3307-500

• Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Vukan Čupić”,Radoja Dakića 6–8, tel. 3108-108

• Klinika za neurologiju i psihijatriju dece i omladine,Dr Subotića Starijeg 6a, tel. 2658-355

• Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju,Sokobanjska 17, tel. 667-755

• Univerzitetska dečija klinika,Tiršova 10, tel. 2060-600

• Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju „Prof. dr Cvetko Brajović”, Kralja Milutina 52, tel. 2643-091.


74

Na području 17 beogradskih opština ima 281 osnovna i srednja škola, među kojima je 14 specijalnih osnovnih i 5 specijalnih srednjih škola. Informacije o svim školama u Beogradu lako se mogu dobiti u Gradskom sekretarijatu za obrazovanje, koji se nalazi u Makenzijevoj ulici br. 31, tel. 2453-142. Većina tih škola je namenjena obrazovanju dece sa teškoćama u mentalnom razvoju i one se nalaze na teritorijama većine beogradskih opština. Navešćemo zbog toga škole koje su namenjene obrazovanju dece sa oštećenjima sluha i vida:

• Škola za oštećene sluhom „Stefan Dečanski”,Svetozara Markovića 85, tel. 2687-136

• OŠ za zaštitu vida „Dragan Kovačević”,Šafarikova 8, tel. 3223-328

• Škola za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”,Cara Dušana 143, tel. 2198-611.Pored velikog broja ustanova socijalne i zdravstvene zaštite i škola, u Beogradu deluje

i veliki broj nevladinih organizacija i raznih udruženja osnovanih sa ciljem da pomognu deci i porodicama dece sa posebnim potrebama. Čini nam se da je važno reći da takve organizacije i udruženja osnivaju kako stručnjaci različitih profila zainteresovani da problemima ove dece priđu na nove, modernije, kreativnije i alternativne načine, tako i sami roditelji dece, opet sa ciljem da se tim porodicama ponudi nešto što nije obuhvaćeno ili predviđeno institucionalnim rešenjima, ali i da prevaziđu verovatno najveći problem te dece i njihovih porodica – a to je velika socijalna izolacija. Neke od najpoznatijih takvih organizacija su:

• Centar za prava deteta,Dositejeva 4, tel.3344-170

• Čovekoljublje, dobrotvorni fond SPC,Dr Ive Popovića Đanija, tel. 3672-970

• Dečiji romski centar,Kralja Milutina 34, tel. 646-326

• Društvo za cerebralnu paralizu,Preradovićeva 4, tel.764-138

• Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama opštine Čukarice,Milosava Vlajića 1, tel. 541-977

• Gradska organizacija gluvih Beograda,Svetog Save 16–18, tel. 2437-338

• Save the Children, humanitarna organizacija,Ljutice Bogdana 20, tel. 3671-476

• Savez slepih Srbije, gradska organizacija u Beogradu,Jevrejska 24, tel. 628-471.

Iskustvo

GCZSR – Odeljenje Barajevo, radeći sa decom bez roditeljskog staranja prepoznalo je neophodnost aktiviranja predstavnika lokalne zajednice u cilju razvoja hraniteljstva i njegovog unapređivanja, kao i nevladinog sektora, naročito kada su u pitanju nove ideje i poboljšanje kvaliteta usluga.

75

Od 2004. godine u Odeljenju Barajevo realizuje se psihosocijalni program Asocijacije FAMILIA za podršku mladima na porodičnom smeštaju u Barajevu (u Beogradu od 1999. g.), uz podršku Fonda za socijalne inovacije. U toku projekta, u okviru Kluba mladih u Barajevu uspostavljena je odlična saradnja sa lokalnim vlastima u Barajevu. Opština je odredila svog predstavnika za socijalnu zaštitu radi učešća u programu. Tokom projekta radilo se na senzibilizaciji lokalne zajednice, što je dalo doprinose dodatnoj podršci mladima u hraniteljskim porodicama u Barajevu. Obuhvaćeni su svi relevantni učesnici: predstavnici lokalne vlasti, osnovna i srednja škola, Dom zdravlja u Barajevu, policija, radne organizacije i institucije, lokalni privatnici, mediji (radio i štampa). Opština je finansijski podržala jednodnevne izlete (Vršac, Rudnik, Palić, Beograd); obezbedila deci novogodišnje paketiće, računar; mladi su gostovali u Skupštini opštine, u policiji; besplatno gledali bioskopske projekcije u Domu kulture Barajevo; posetili zoološki vrt u Beogradu; u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” održana umetnička radionica; učestvovali u Dečijoj nedelji; posetili stalnu postavku Muzeja primenjene umetnosti „Trag u drvetu – pinokio”; učestvovali u Danima evropske baštine u Srbiji.

Lokalna zajednica je sagledala potrebe dece bez roditeljskog staranja i pružila podršku deci i hraniteljskim porodicama. Od početka rada Kluba mladih u Barajevu učestvovala su i deca sa posebnim potrebama. Navešćemo neka zapažanja:

Od samog početka, deca koja nisu sa posebnim potrebama su primećivala da se deca sa posebnim potrebama razlikuju od njih i reagovala su na tu različitost. Deca sa posebnim potrebama su reagovala burno na zadirkivanje i podsmevanje, odbijajući komunikaciju sa svojim vršnjacima i ispoljavajući potrebu da se izoluju i ne uključuju u grupni rad. Voditelji su reagovali na ove situacije uključivanjem sve dece u razgovor. Voditelji su stavovima i ponašanjem, verbalno i neverbalno pokazivali da prihvataju tu decu i na taj način kod ostale dece gradili pozitivne stavove i uticali da pozitivno reaguju na decu sa posebnim potrebama, kako bi se sprečilo formiranje predrasuda i negativnog stava. Pri tome su voditelji uz osmišljene aktivnosti stvarali stimulativnu i prihvatljivu atmosferu kako bi se zadovoljile sve potrebe ove dece. Deca su se delila u grupe, a u tim grupama su bila i deca sa posebnim potrebama. Da bi se ostvarile grupne aktivnosti vršnjaci su im pružali dodatnu pomoć i podršku. Na taj način se detetu sa posebnim potrebama pomagalo nenametljivo, kako se ne bi osetilo izolovano ili obeleženo, pomagalo im se u aktivnostima koliko je trebalo. Kod ostale dece su se razvijale pozitivne emocije i spremnost za pomaganje drugima. U radionicama „Sličnost i različitost i tolerancija” razgovaralo se o različitosti, o pojedinim razvojnim smetnjama, pružane su im jasne i konkretne informacije jezikom koji je njima razumljiv. Ispoljavan je pozitivan stav prema deci sa posebnim potrebama, a ostaloj deci pokazivano kako mogu da pomognu svojim vršnjacima. Ista pravila ponašanja su važila za svu decu. Stvarana je prijatna i stimulativna atmosfera u grupi, podsticana komunikacija i interakcija, niko se nije osećao zanemarenim. Iz ovih radionica se može izvući zaključak da se deca mogu naučiti da pozitivno reaguju na svoje vršnjake koji su sa posebnim potrebama.

Klub dece sa posebnim potrebama na hraniteljskom smeštaju funkcionisao je od decembra 2005. godine do novembra 2006. godine. Kroz Klub je prošlo nekoliko desetina dece. Određeni broj dece je redovno pohađao sastanke Kluba, dok su neki dolazili samo povremeno ili samo jedanput.

Aktivnosti u okviru Kuba su se odvijale po radioničarskom principu rada, a teme su se odnosile na proširivanje svesti o sebi i upoznavanje sveta koji nas okružuje. Cilj radionica nije bio usmeren na korekciju nedostataka koje deca poseduju, već više na razvoj kritičkog stava prema okruženju, podsticanje razvoja očuvanih sposobnosti i razvoj socijalnih veština.


76

Motivacija dece za učestvovanje u radu kluba je fluktuirala sa protokom vremena i temom koju su mogli da prate. Jedna od osnovnih teškoća u radu sa ovom decom je bila heterogenost grupâ po pitanju uzrasta i vrste hendikepa. Uzrasni raspon se kretao od 4 do 14 godina. Potpuno je nemoguće pronaći aktivnost koja bi bila zanimljiva svim učesnicima sa ovim rasponom uzrasta. Drugi, važniji ometajući faktor je vrsta hendikepa. U Klub su bila uključena deca sa vrlo različitim vrstama hendikepa: mentalna zaostalost, govorni poremećaji, zlostavljanje, zanemarivanje, hiperaktivnost... U skladu sa tim i obrazovni status vrlo često je onemogućavao njihovo učestvovanje u radu (veći deo dece je nepismen ili ima poteškoće sa pisanjem i čitanjem).

Akcenat u radu sa ovom decom je bio na neverbalnom izražavanju, kroz pokret ili crtež (glina/plastelin). Ovaj vid aktivnosti sva deca rado prihvataju i često govore da im je lakše da se na ovaj način izraze o konkretnoj temi. U radu nije bilo moguće koristiti vođenu fantaziju ili bilo šta drugo što bi zahtevalo zamišljanje, pretpostavljanje. Ova deca su bazično nepoverljiva i treba izbegavati aktivnosti u kojima se traži da zatvore oči ili da se potpuno oslone na nekoga iz grupe.

Projekat je povećao stepen interesovanja i spremnosti stručnjaka koji se bave decom, da im na kvalitetniji način izađu u susret na nivou lokalne zajednice. Iskazana je potreba za čvršćim i kvalitetnijim povezivanjem i saradnjom. Na nivou opštine formirano je Koordinaciono telo Barajeva. Čine ga predstavnici roditelja i predstavnici ustanova i organizacija koje se bave različitim aspektima života dece: SO Barajevo, Dom zdravlja Barajevo, Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje Barajevo, PU „Poletarac”, Radio Barajevo, Barajevski glasnik i Društvo prijatelja dece. Koordinaciono telo Barajeva izradilo je Lokalni plan akcija za predškolski uzrast dece Barajeva, gde su definisani prioriteti. U okviru prioriteta: jednaki uslovi za svu decu obuhvaćena su i deca bez roditeljskog staranja koja su na smeštaju u hraniteljskim porodicama.

Ne postoji registar, niti sveobuhvatna evidencija dece sa posebnim potrebama u Barajevu, mada je u lokalnoj zajednici bilo pokušaja da se to učini. To pokazuje da su oni još uvek marginalizovana grupa i da je neophodno angažovanje svih aktera u lokalnoj zajednici u cilju poboljšavanja njihovog položaja. Veoma je mali broj hraniteljica koje pristaju na prihvatanje dece sa posebnim potrebama, pa projekti kao što je Hraniteljstvo za decu sa posebnim potrebama – I JA SAM DETE osnažuje i podiže kompetenciju hranitelja i dece sa posebnim potrebama, a mreža koja se stvara u lokalnoj zajednici doprinosi održivosti programa. Održivost su povećali i lokalni stručnjaci koji su učestvovali u programu. Svojim angažovanjem uticali su na podizanje lokalnih kapaciteta na unapređenju položaja ove dece.

Još uvek postoji predrasuda da je ometenost razlog da se dete ne uključi u predškolsku ustanovu, a to ima za posledicu da je predškolsko obrazovanje dece sa posebnim potrebama zanemarljivo. U predškolskoj ustanovi nema kompletnog stručnog tima, a vaspitači nisu profesionalno osposobljeni za rad sa decom sa posebnim potrebama. Postoji i problem nedostatka predškolskih ustanova i mali kapacitet postojećih ustanova. Već godinama postoji potreba za celodnevnim boravkom (jasle i vrtić).

Pri tom se roditelji/hranitelji dece sa posebnim potrebama pribojavaju da ovu decu neće prihvatiti njihovi vršnjaci ili da im vaspitači neće posvetiti potrebnu pažnju, a vaspitači se pribojavaju da nemaju dovoljno znanja i veština da uspešno uključe tu decu u život i rad vrtića, da neće umeti i moći da izađu u susret njihovim individualnim potrebama.

U sadašnjim uslovima potrebno je prilagođavanje rada u vrtićima za decu sa posebnim potrebama, jer se na taj način podstiče razvoj deteta od najranijeg uzrasta, a porodica dobija potrebnu podršku. Takođe je neophodna izgradnja novih objekata ili proširenje postojećih.

77

U Barajevu u redovnom osnovnoškolskom obrazovanju deci sa posebnim potrebama ne može da se pruži kvalitetno obrazovanje jer se nastava obavlja na tradicionalan način. Najčešće ta deca ne mogu da postignu uspeh koji se očekuje, pa ponavljaju razred ili ih prevode iz razreda u razred, ili školovanje nastavljaju u specijalnoj školi u Beogradu, ili prekidaju školovanje. U Barajevu nema specijalne škole, niti specijalnog odeljenja u okviru redovne osnovne škole, a postojeći prostorni kapaciteti škola su nedovoljni.

Teritorija opštine Barajevo je jako razuđena. Mreža zdravstvenih ustanova nije dovoljno razvijena, mnoga deca se leče kod lekara opšte prakse. U samom Barajevu, u Domu zdravlja, postoji pedijatrijska služba i savetovalište, ali ne postoji razvojno savetovalište iako postoji potreba.

U Barajevu postoji i UMNRO. Svake srede u udruženju se održavaju radionice sa decom sa posebnim potrebama, gde su uključena i deca iz hraniteljskih porodica.

Ako se od najranijih dana kreira separacija: normalna deca i deca sa posebnim potrebama, onda se ne može očekivati da odrasla osoba sa posebnim potrebama bude prihvaćena i da ravnopravno učestvuje u društvenom životu. To vodi društvenoj izolaciji ovih osoba. Zato stručnjaci iz socijalne zaštite treba da preuzmu ulogu koordinacije lokalnih izvora podrške, kako bi lokalna zajednica obezbedila održivost ovog i sličnih programa na pružanju podrške deci bez roditeljskog staranja, a naročito deci sa posebnim potrebama.

Kada govorimo o deci sa posebnim potrebama koja su smeštena u hraniteljske porodice, valja primetiti da institucionalno ne postoji posebna služba koja bi pratila ovu decu i njihove hranitelje i mogla da predstavlja prvi kontakt i vezu te porodice sa prethodno navedenim resursima. Prema postojećem sistemu podrške ovu ulogu imaju timovi za decu ometenu u razvoju pri odeljenjima Gradskog centra za socijalni rad. Dosadašnje iskustvo govori da te timove uglavnom sačinjavaju stručnjaci koji paralelno čine i timove za decu bez roditeljskog staranja. I pored rada sa decom u hraniteljskim porodicama (ne samo sa decom sa posebnim potrebama), ovi timovi prate i decu bez roditeljskog staranja u tzv. otvorenoj zaštiti, odnosno decu pod starateljstvom rođaka, decu smeštenu u ustanovama socijalne zaštite, obavljaju procenu potencijalnih usvojitelja, realizuju usvojenja itd. Razumljivo je da zbog svega toga ovi timovi ne mogu adekvatno da ostvare funkciju u praćenju dece na hraniteljskom smeštaju i pružanju stalne i stručne podrške hraniteljskim porodicama. Rešenje je očigledno u formiranju posebne službe koja bi imala zadatak da se isključivo bavi davanjem podrške deci na porodičnom smeštaju i hraniteljskim porodicama. Takva jedna služba bila bi u mogućnosti da između ostalog poveže sve izvore podrške u lokalnoj zajednici i stvori jedan povezan sistem institucionalnih i vaninstitucionalnih kapaciteta društva, i na taj način, sada izolovanim ustanovama, stvori mogućnost da svoju funkciju ostvaruju holistički, u jednom kontekstu, čime bi se stvorili uslovi za formiranje celovite slike potreba svakog deteta, a time i viši nivo kvaliteta pomoći i podrške detetu. Formiranjem ovakve službe dobilo bi se i jedno mesto gde bi bile objedinjene informacije o svim resursima i potencijalima Beograda za pomoć deci sa posebnim potrebama koja su na porodičnom smeštaju.


78

79

Deca sa problemima u ponašanju

Deca sa teškoćama u ponašanju


80

81

Deca sa problemima u ponašanju

Branka Radojević i Nada Šarac

Posebna zahvalnost dr Vesni Kutlešić

Antisocijalno ponašanje obuhvata širok spektar aktivnosti koje imaju za posledicu kršenje socijalnih pravila i/ili ugrožavanje drugih: krađa, neposlušnost, bežanje iz škole, skitnja, upotreba droga, podmetanje požara, vandalizam, nasilje nad drugima i slično. Ova ponašanja u obliku izolovanih, retkih i umerenih manifestacija, mogu se javiti kod dece u različitim uzrastima. Tada se tretiraju kao prolazna, razvojna ili situaciono izazvana ponašanja.

U psihijatriji se repetitivna antisocijalna ponašanja, koja su se učvrstila kao model funkcionisanja, nazivaju – poremećaj ponašanja (conduct disorder) i negativističko-inadžijsko (oppositional defiant disorder) ponašanje (prema DSM-IV: Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, American Psychiatric Association 1994). Kriterijumi za dijagnostikovanje poremećaja ponašanja su:

1) Prisustvo u prethodnih godinu dana tri ili više od navedenih antisocijalnih ponašanja (bar jedno prisutno u poslednjih šest meseci): maltretiranje i pretnje drugima, započinjanje tuča, upotreba oružja, fizička okrutnost prema ljudima ili životinjama, krađa sa ili bez nasilja nad žrtvom, prinuda na seksualne aktivnosti, podmetanje požara, uništavanje imovine, upad na tuđi posed (kuću, auto), laganje, ostajanje noću van kuće, bežanje iz škole;

2) Antisocijalna ponašanja vode ka značajnom oštećenju, nazadovanju u socijalnom, obrazovnom i profesionalnom fukcionisanju mlade osobe. Negativističko-inadžijsko ponašanje model je suprotstavljajućeg, neprijateljskog i

prkosnog ponašanja: 1) traje najmanje 6 meseci i uključuje najmanje četiri od sledećih ponašanja: gubljenje

kontrole, svađa sa odraslima, odbijanje zahteva ili pravila odraslih, namerno uznemiravanje ljudi, okrivljavanje drugih, podložnost provokacijama, ljutitost i ozlojeđenost, pakost i osvetoljubivost;

2) vodi ka značajnom oštećenju, nazadovanju u socijalnom, obrazovnom i profesionalnom funkcionisanju mlade osobe;

3) nije nužno segment psihotičnog ili afektivnog poremećaja i 4) ne ispunjava kriterijume klasifikacije za poremećaj ponašanja.

9


82

5) Nalazi sugerišu da su oba poremećaja u korelaciji sa istom vrstom porodične disfunkcionalnosti (nizak nivo majčinog nadzora i disfunkcionalnost roditeljskog para), što ukazuje da obe dijagnoze predstavljaju sličan problem u ponašanju, sa razlikom u intenzitetu i obliku ispoljavanja. Poremećaji i problemi koji prate poremećaje u ponašanju1 mogu se klasifikovati

na različite načine (Stakić 2006): nasilništvo, agresivno ponašanje, poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, zloupotreba alkohola i/ili psihotropnih supstanci, problem kontrole gneva, ljutnje i besa, antisocijalno ponašanje, negativističko-inadžijsko (opozicionističko) ponašanje, manipulativno-prevarantsko ponašanje, bežanje od kuće, iz doma i skitnja, sukobi sa vršnjacima, podmetanje požara – piromanija, što samo ilustruje kompleksnost fenomena.

U sistemu maloletničkog pravosuđa, mlade osobe koje su uhapšene zbog učešća u nezakonitim antisocijalnim aktivnostima nazivaju se delinkventima – prestupnicima. Oni ne moraju obavezno da ispunjavaju kriterijume za uspostavljanje psihijatrijske klasifikacije poremećaja ponašanja ili negativističkog (opozicionog) ponašanja. Longitudinalne studije potvrđuju da agresija i drugi problemi u ponašanju u detinjstvu i ranoj adolescenciji, u odraslom dobu nagoveštavaju rizik od podložnosti kriminalu, krizama, alkoholizmu, neadekvatnim interpersonalnim odnosima, nezaposlenosti i zavisnosti od sistema zaštite.

Jedan broj dece obuhvaćene sistemom socijalne zaštite ili ima poremećaj ponašanja ili ponekad manifestuje impulzivna i antisocijalna ponašanja. Međutim, razumevanje etiologije problema, strategija i tehnika intervencije ima mnogo širi značaj, s obzirom da sva deca povremeno ispoljavaju probleme u ponašanju i socijalizaciji.

Kako nastaje problem (etiologija problema)

Retrospektivne i prospektivne longitudinalne studije upućuju da je koren ponašanja u ranom detinjstvu. Kada se jednom uspostave, rani antisocijalni obrasci teže da slede predvidljivi razvojni tok koji postepeno vodi ka ozbiljnijim, ekstremnijim problemima u ponašanju. Ta deca polaze u školu već kao socijalno nevešta, imaju probleme u savladavanju gradiva i teškoće u druženju sa vršnjacima. Rana iskustva u porodici oblikovala su njihov način ponašanja koji je visoko iritabilan i ne dopušta odlaganje, pri čemu dete postepeno povećava amplitude pritiska i prinude na okolinu da bi ostvarilo kratkotrajne ciljeve. Ovakvo ponašanje je jednako neprijatno za roditelje, vršnjake i nastavnike, tako da deca sukcesivno doživljavaju iskustvo odbacivanja. Odbačeni i nepopularni u sredini, okreću se sličnima sebi – devijantnim vršnjacima, aktivnostima i vrednostima.

Jedna od čestih predrasuda o antisocijalnom ponašanju, a naročito agresiji, jeste da je ono urođeno i instinktivno. Agresivnost prema drugima i druga antisocijalna ponašanja jesu primarno naučena ponašanja, i to putem posmatranja, imitiranja, isprobavanja i ponavljanja (Bandura, Barou, Montagu, Huesman). Nastaju kao produkt interakcije deteta i odraslih ljudi koji učestvuju u njegovoj nezi, a u direktnoj su vezi sa fenomenom prinudnog roditeljstva i nemogućnosti roditelja da prepoznaju i izađu u susret potrebama deteta.

1Stakić, Đ., Stakić, M. (2006). Planiranje i programiranje vaspitno-terapeutskog rada sa decom i omladinom sa poremećajima u ponašanju, emocionalnom i socijalnom razvoju. Priručnik za stručnjake u socijalnoj zaštiti i maloletničkom pravosuđu. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Beograd.

83

Roditelji dece koja manifestuju probleme u ponašanju nedovoljno obraćaju pažnju na dete, retko ispoljavaju toplinu i ljubav, nemaju sposobnost za adekvatnu razmenu sa detetom kako bi ono preradilo doživljaje i osećanja, niti dovoljno energije da budu dosledni u vaspitavanju i učvršćivanju socijalnih pravila. Neretko su i sami neadekvatni u socijalnom funkcionisanju. Usled zanemarenosti, dete uči da koercitivnim i iritirajućim načinom ponašanja i komunikacije privuče pažnju roditelja. Roditelj propušta priliku da prepozna i adekvatno odgovori na potrebe deteta, zatim propušta priliku da zaustavi njegovo abrazivno ponašanje kojim želi da ostvari cilj sad i odmah i popušta pred njegovim zahtevima, da bi u momentu kada nepoželjna ponašanja dostignu kritičnu amplitudu, iz nezainteresovanosti prešli u grubost i okrutnost prema detetu, koja ide od ukora i pretnji do upotrebe sile i telesnih kazni. Jednom rečju roditelji previše popuštaju, da bi se, potom iskalili na detetu. Na taj način dete stiče nepoželjne veštine na dva koloseka – uči se načinima ponašanja kojima može da prinudi okolinu da ostvari neke ciljeve, ali i da se konflikti rešavaju agresivnim i destruktivnim putem. Ove načine ponašanja dete usvaja već kada prohoda, a njihova primena u igri utiče da vršnjaci počinju da se povlače radi sopstvene sigurnosti. Kao jedino preostalo društvo ostaju oni koji su im slični – druga agresivna i socijalno nevešta deca, koja im pomažu da usavrše i uslože problematično ponašanje.

Da bi objasnili nastanak problema Paterson, Raid i Dišon (Patterson, Reid i Dishion) identifikovali su set varijabli koje utiču na razvoj poremećaja, a koje deluju u različitim stepenima razvoja deteta. Opisali su četiri razvojne sekvence u kojima deluju faktori koji su dobri predskazivači kasnije delinkvencije. Autori su testirali tezu da mlađi prestupnici to postaju pod uticajem porodičnih faktora i načina vaspitanja, što ih kasnije uvodi u trajnu delinkvenciju. Agens delinkvencije prestupnika koji to postaju posle 15-te godine života (late-starters) su grupe vršnjaka. Kod njih je manje važan uticaj porodice, oni preskaču prvi i drugi stepen u razvoju modela, a ukoliko se interveniše, imaju više šansi da ne budu prestupnici i u odraslom dobu.

Četvorostepeni model

1) Učenje kod kuće. U početnoj fazi dete uči kako da odbija roditeljske zahteve, kako da se suprotstavlja i svađa. Ovim ponašanjem ono ostvaruje sekundarnu dobit, jer time izbegava neprijatne zadatke i odgovornost. Vremenom pojačava koercitivno ponašanje koje eskalira od nižih amplituda (neposlušnost, gunđanje, odgovaranje) do intenzivnijih epizoda: tantruma, udaranja, lomljenja stvari. Roditelji opisuju svoju decu kao nesaradljivu, tvrdoglavu, iritirajuću i tešku za vaspitavanje i dogovor. Oni su neefikasni u socijalizaciji dece. U normalnim porodicama oko desetak odsto roditelja popušta ili odustaje od zahteva prema deci, dok u porodicama delinkvenata to čini više od četvrtine roditelja. Oni time:

• potkrepljuju negativno ponašanje; • nisu dosledni u reagovanju na pozitivno i negativno ponašanje; • potkrepljuju negativne sekvence (detetovo odbijanje poslušnosti i kršenje granica između

uloge deteta i odraslog roditelji potkrepljuju odustajanjem ili popuštanjem).2) Polazak u školu. Dok pođe u školu dete već ima problem u ponašanju – četiri puta više

se ispoljava negativističko ponašanje u odnosu na druge vršnjake. Zato ih i vršnjaci i nastavnici odbacuju. Ako rano dožive neuspehe u školi i poštovanju pravila (a pravila ne


84

mogu da poštuju jer to ne rade ni kod kuće) ta deca bivaju široko odbačena. Istraživanja pokazuju da u tom uzrastu deci treba 30 minuta da trajno formiraju odnos prema vršnjaku i odluče – da li im se sviđa ili ne sviđa i to se ne menja vremenom.

3) Prijateljstva sa devijantnim vršnjacima. Kroz pubertet i adolescenciju dete nastavlja da bira i druži se sa sličnima sebi, takođe odbačenima i socijalno neveštima, kao što je i ono samo. Roditelji ga slabo nadgledaju tako da nema prepreka da uleti u gluposti. U tom periodu i drugi adolescenti sa slabim porodičnim vezama i teškoćama u školi mogu pod uticajem vršnjaka da uđu u delinkvenciju. Kod njih uz intervenciju dolazi do poboljšanja, ali samo ako se primenjuju individualizovani pristupi. Kontraindikovano je da se podržavaju u grupi maloletnih delinkvenata, jer će se time samo učvrstiti delinkventno ponašanje.

4) Kad odrastu pod rizikom su od nestabilnih odnosa, neuspeha, hospitalizacija, mentalnih bolesti, alkoholizma, itd. Istraživanja pokazuju da su porodice dece sa problemima u ponašanju ometene stresorima

i siromaštvom, zdravstvenim, mentalnim problemima i socijalnom izolacijom. Često je više figura odraslih uključeno u odgajanje ove dece, neka su iskusila zlostavljanje, porodično nasilje ili su bila primorana da više puta menjaju sredinu. Većina dece (82%) iz studije na kojoj je uspostavljen model ima razvedene roditelje, a neki od roditelja su i sami počinili višestruke prestupe, od čega su polovina nasilni zločini. Majke su haotične, neorganizovane i suviše popustljive, a očevi ili zamene za figure oca su povremeno ili stalno nasilni.

Intervencije

Nasilje i druga antisocijalna ponašanja rezultat su učenja, a učionice su kuća, škola, vršnjaci i mediji. S tim u vezi savremeni trendovi intervencija teže da kombinuju raznovrsne metode i uključuju sve aktere koji su značajni u životu mlade, loše socijalizovane osobe. U skladu sa principima psihologije u zajednici1 a u cilju prevencije, resocijalizacije i reintergracije, uvode se raspoložive specijalizovane službe sa tendencijom da se primarno deluje u prirodnom okruženju deteta koje ispoljava probleme u ponašanju.

Kliničke implikacije istraživanja su jednoznačne. Antisocijalno ponašanje, delinkvencija, poremećaji ponašanja i zloupotreba droga su u visokoj korelaciji sa određenim karakteristikama porodice2, karakteristikama deteta3, faktorima školskog uspeha4, odnosima sa vršnjacima5 i karakteristikama neposrednog okruženja i šire zajednice 6. To znači da efikasni tretmani zavise od kapaciteta da se sveobuhvatno interveniše i čine promene na individualnom, porodičnom, vršnjačkom, školskom, kao i na planu lokalne zajednice. Ipak, u traganju za efikasnim

1Komunalna psihologija ili psihologija u zajednici.2Slab nadzor, neefektivne disciplinske mere, nedostatak topline, konflikti u porodici, psihopatološko

ponašanje roditelja.3Niske verbalne sposobnosti, antisocijalni uzori, psihijatrijska simptomatologija.4Slab školski uspeh, sukobi sa autoritetima/nastavnicima.5Druženje sa devijantnim vršnjacima, slabe socijalne veštine za sklapanje prijateljstava, odbačenost od

poželjnih vršnjaka.6Visoka mobilnost stanovništva, međusobna izolovanost komšija, visoka dezorganizovanost i kriminalna

supkultura prisutna u zajednici.

85

modelima intervencija, dilema da li dati prednost resocijalizaciji u izolaciji ili onoj u društvenoj zajednici, izgubila je oštricu. Institucije koje sprovode zavodske tretmane menjaju karakter transformišući se u ustanove malog kapaciteta, otvorene ka zajednici, u kojima se sprovode intenzivni, vremenski jasno definisani tretmani. Da bi se održali efekti, nužno je da se tretmani započeti u institucijama nastave u manje restriktivnom porodičnom okruženju po principima multisistemskih programa.

Predstavićemo dva modela intervencija koji su se komplementarno sprovodili u okviru projekta Hraniteljstvo dece sa posebnim potrebama – I JA SAM DETE. Jedan predstavlja model resocijalizacije u Zavodu za vaspitanje dece i omladine „Vasa Stajić”, PIT – program intenzivnog tretmana, a Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci – FAMILIA, koristila je iskustva Specijalizovanog hraniteljstva za decu sa problemima u ponašanju Oregonskog centra za socijalno učenje (Oregon Social Learning Center). Ideja projekta je bila da se dobri efekti postignuti PIT programom održe putem smeštanja dece za koju nije moguć povratak u prirodne porodice, u posebno obučene hraniteljske porodice koje će nastaviti tretman. Takođe je predviđen i rad sa decom i njihovim porodicama, kada se vraćaju u prirodno okruženje.

Program intenzivnog tretmana

Program intenzivnog tretmana koncipiran je u skladu sa činjenicom da je u pogledu pojave maloletničkog prestupništva došlo do određenih kvalitativnih promena, pre svega na planu manifestacija poremećaja ponašanja i obeležja dece u sukobu sa zakonom. Snižen je kalendarski uzrast počinilaca krivičnih dela, uz istovremeno povećanje broja izvršenih teških krivičnih dela čiji su počinioci deca mlađa od 14 godina života. Neretki su primeri u praksi da deca tog uzrasta imaju i više desetina krivičnih i prekršajnih dela, a da društvena zajednica nema razvijene programe i službe za njih i da je tek dosezanje praga krivične odgovornosti signal za reakciju, po pravilu, represivan i neuvremenjen dečjim potrebama. Prvenstveno iz ovih razloga, program je usmeren na krivično neodgovornu decu, muškog pola, sa izrazitim smetnjama u ponašanju, emocionalnom i socijalnom razvoju. Radi se o deci koja se dugi niz godina nalaze u sistemu socijalne zaštite (porodični smeštaj, domovi za decu bez roditeljskog staranja), bez adekvatnog su roditeljskog staranja, sa niskim adaptivnim kapacitetima. Ova deca manifestuju sklonost ka skitnji, neorganizovanom načinu življenja, nisu uključena u proces obrazovanja i najveći deo dana provode na ulici. Zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance, vrše krivična dela, podložni su manipulacijama odraslih. Ispoljavaju destruktivno ponašanje, verbalno i fizički su agresivni prema okruženju, ali i autoagresivni. Jednom rečju, svakodnevno izloženi egzistencijalnom riziku.

PIT je fokusiran na decu do 14 godina života iz sledećih razloga:• Program deluje preventivno na decu mlađeg uzrasta, koja se nalaze pod izuzetno

visokim stepenom rizika da strukturišu ozbiljne poremećaje, ali su u isto vreme i dovoljno razvojno plastični, odnosno poseduju kapacitete za asimilaciju novih vaspitno-obrazovno-terapeutskih uticaja, elastičnost za odgovarajuće prilagođavanje i potencijale za kompenzaciju propuštenog.

• Većina dece iz ciljne grupe su deca bez adekvatnog roditeljskog staranja, koja su zbog haotičnog porodičnog ambijenta, sa teškim iskustvima zlostavljanja i zanemarivanja, smeštena u neku od ustanova socijalne zaštite, ali se njihov dalji razvoj u tim ustanovama


86

i programima, zbog očigledne neefikasnosti tretmana, dalje kompromitovao, a stanje komplikovalo. Sistem socijalne zaštite ima posebnu etičku obavezu prema toj deci, budući da je i sam učestvovao (ne čineći ono što je trebalo da učini) u kreiranju aktuelnih problema dece.

• Savremena istraživanja nedvosmisleno potvrđuju visoku korelaciju između ranog ispoljavanja i trajanja poremećaja u ponašanju i docnijih hroničnih antisocijalnih formi poremećaja. Drugačije rečeno, što je poremećaj ranije ispoljen i duže traje, to je veća verovatnoća da će se ugraditi u karakter mlade osobe i postati veoma rezistentan na promene tokom života. Prema tome, ako se igde nešto stvarno može učiniti, to je verovatnije da će biti postignuto sa mlađim, nego sa starijim maloletnicima. Pre na početku, nego na kraju etiološkog lanca.Korisnici programa su i deca do 14 godina života, koja zbog ozbiljnih, disruptivnih

formi ponašanja u porodici, školi ili u nekoj od ustanova socijalne zaštite, mogu biti upućena u PIT na opservaciju, dijagnostiku i kratkoročan intenzivni tretman i odatle, u što kraćem roku, vraćena u sredinu koja će predstavljati stimulativniji životni okvir za njihov dalji razvoj. Na taj način se omogućuje urgentna i efikasna intervencija i prekida lanac eventualne eskalacije poremećaja u ponašanju.

PIT zagovara multimodalni pristup, te su u fokusu pažnje psihofizičko zdravlje, emocionalno i socijalno funkcionisanje, obrazovni i sveukupni duhovni razvoj deteta. Medikamentna terapija je ponekad sastavni deo tretmana, ali je ona stalno pod monitoringom lekara i medicinskog osoblja i primenjuje se samo kada je nužno. Dečije potrebe i promene su predmet svakodnevnog praćenja i evaluacije programskog tima, a u skladu sa uočenim menja se i prilagođava pristup u neposrednom radu. Deca se uče organizovanom načinu života, usklađivanju ličnih interesa sa kolektivnim, uz maksimalno moguće negovanje individualnih afiniteta.

PIT podrazumeva visok stepen organizovanosti unapred programiranih aktivnosti, ali uvažava i dečije potrebe za igrom i nesputanim kretanjem u prostoru. Kada se kaže sloboda i igra, onda ipak postoji jedno ograničenje (restriktivnost) koje se ogleda u stalnom prisustvu saradnika i neprestanoj kontroli. Empatičan odnos, stalno razumevanje i traganje za uzrocima neadekvatnog ponašanja dece jesu moto programa, uz čvrstu i doslednu primenu ustanovljenih i definisanih pravila i principa. Korisnici programa su pod ključem, ali samo onoliko dugo koliko je to u njihovom interesu i ne postoji dilema da li je to nužno ili da li se kosi sa promovisanim dečjim pravima. Pošlo se od činjenice da postoji raskorak između deklarativnog i realnog, kao i od znanja da ovoj deci prvo treba pružiti uslove da ne ugrožavaju svoj život, a tek kasnije ih reintegrisati u milje koji će uskladiti njihov razvoj sa dečjim pravima. PIT, svojom sadržajnošću, bogatstvom aktivnosti i strukturom deluje na grupnu dinamiku u pravcu usklađivanja individualnih afiniteta i međusobnih relacija. Na ovakav način se istovremeno minimiziraju i moguće negativne posledice života koji se odvija u kolektivu.

Prihvatanje pravila uređenog i organizovanog načina življenja, nasuprot životu na ulici (neorganizovano, stihijno, haotično, instinktivno i nesocijalizovano) primarni je cilj kojem se stremi u programu. Nakon uspostavljanja kompletne slike o detetu, određeni su prioriteti delovanja i počinje se sa realizacijom generalnog plana tretmana. Holistički pristup dečjim potrebama uključuje rad na saniranju akutnih rizika i podizanje opštih sposobnosti korisnika na nivo adekvatan uzrastu, vodeći računa i o definisanoj dužini trajanja tretmana, kao i promovisanom opštem cilju uključivanja u organizovan životni okvir u stimulativnijoj sredini od zavodske.

87

Zdravstveno stanje (psihofizičko i mentalno) korisnika-dečaka je jedno od najvažnijih područja delovanja na kojima počiva potencijalni kvalitet i efektivnost programa. Vaspitanje, obrazovanje i razvoj životnih veština predstavljaju narednu oblast koja je u fokusu interesovanja. Prirodni milje korisnika, pokušaj uspostavljanja pokidanih veza i stvaranje socijalne mreže podrške čine značajan segment rada i aktivnosti u programu intenzivnog tretmana.

Specijalizovano hraniteljstvo za decu i mlade sa problemima u ponašanju po modelu Oregonskog centra za socijalno učenje

Terapeutsko hraniteljstvo za decu i mlade sa problemima u ponašanju (Treatment Foster Care – TFC), kliničko-istraživačkog centra (Oregon Social Learning Center – OSLC), autora Patricije Čemberlen (dr sci. Patricia Chamberlain) koristi socijalno-interaktivni teorijski pristup, a ciljna grupa za koju je pogodan jesu deca koja ispoljavaju antisocijalno ponašanje, kao i ozbiljne emocionalne poremećaje (klinička populacija). TCF model pruža drugu šansu ciljnoj grupi kroz intenzivnu i sveobuhvatnu porodičnu podršku. Nastao je 1983. godine u skladu sa trendom razvoja i unapređenja alternativnog porodičnog smeštaja, kao i trendom deinstitucionalizacije koji je započeo 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Pruža dobit, pre svega deci, stručnjacima u socijalnoj zaštiti, kliničarima, ali i kreatorima politike – ekonomičan je, a deci obezbeđuje najmanje moguće restriktivno okruženje u kome se strukturisano izlažu uticaju vršnjaka. Prednosti su individualizovani pristup u radu, što znači da se za svako dete bira okruženje koje mu je najbliskije i najadekvatnije za njegove potrebe. To ujedno znači da je moguće pronaći povoljno okruženje za vrlo raznovrsnu decu. Takođe, plan tretmana za pojedinačno dete nije limitiran i podređen grupnim ciljevima.

Specifičnost tretmana ogleda se u odustajanju od primene modela istovremenog tretiranja deteta i roditelja u prirodnoj sredini. Prirodne porodice neprestano su bile preplavljene krizama, od kojih su mnoge izazivali mladi svojim delinkventnim ponašanjem. Zaokupljeni „gašenjem” gorućih situacija, porodicama je bilo teško da rade na manje urgentnim pitanjima, kao što je promena ponašanja prema deci. Jedini način da se nešto uradi bio je da se smanji pritisak krupnih problema na porodicu, a to je uglavnom zahtevalo izmeštanje deteta. Deca sa problemima u ponašanju izmeštana su iz prirodnih porodica i smeštana kod specijalno odabranih i obučenih hranitelja, a onda bi započinjao rad koji se zasnivao na socijalnom učenju, posebno sa detetom, a posebno sa njegovim roditeljima. U tretmanu je važna saradnja sa školom i pažljivo nadgledanje odnosa sa vršnjacima. Dete se prati tokom celog dana i zato je drugi naziv za program – monitoring program. Svi odrasli – roditelji, hranitelji, nastavnici nosioci su intervencija, promena i praćenja deteta, odnosno ključni agensi koji sprovode ove aktivnosti. Terapeutske intervencije koje se primenjuju su dosledne, predupređujuće i podržavajuće, u cilju smanjenja antisocijalnog ponašanja, povećanja adekvatnog ponašanja i razvoja prosocijalnih veština. U hraniteljskoj porodici deca uče da svađa i izbegavanje problema ne vode do cilja već saradnja i dogovor, a biološki roditelji stiču nove načine socijalizacije. Za dobar i efikasan nadzor deteta, hraniteljska porodica treba da je dobro organizovana, da ima efikasne disciplinske mere. Hranitelji, a kasnije i roditelji moraju da budu uključeni u svakodnevne aktivnosti deteta – da znaju gde je i sa kim je dete, da uspostave jasna kućna pravila i očekivanja, a da budu dosledni ako se pravila prekrše. Kada odrasli pažljivo nadgledaju i podržavaju decu, prate njihov rad u školi, pružaju im pomoć pri učenju i postizanju solidnog školskog uspeha – smanjuje se


88

mogućnost dece da se izlože devijantnim grupama vršnjaka. Suprotno tome, neuspeh u školi dovodi do depresije, loše pozicije u grupi vršnjaka i slabije integracije. Da podsetimo, ako dete izgradi antisocijalni način ponašanja i niko ne pokuša da ga koriguje, u adolescenciji se vrlo teško može uspešno intervenisati.

Uspeh monitoring programa zavisi prevashodno od sposobnosti stručnjaka da regrutuju, biraju, obuče i nadziru talentovane hranitelje. Osnovni princip ove vrste specijalizovanog hraniteljstva jeste da samo jedno dete može da bude smešteno u jednu porodicu, a za njega se pravi individualni plan tretmana. Hranitelji su ključni agensi u njegovom sprovođenju – oni su saradnici u timu i moraju da sprovedu dnevni plan rada u svom domu. Moraju da budu umešni u radu sa tinejdžerima, jer davanje ljubavi nije jedino što je potrebno da bi se prevazišao problem. Takođe ne smeju da rade na svoju ruku. Zbog toga je nužna stroga selekcija. U okviru ovoga modela razrađeni su posebni metodi izbora, obuke, nadzora, praćenja i promocije hraniteljstva za decu sa problemima u ponašanju. Ugovori za dete/adolescenta, ugovori sa hranitelje, liste praćenja, planovi tretmana i zaštite, individualni i grupni psihoterapijski rad, evaluacija, istraživanja, edukativni seminari, itd. samo su deo pratećih instrumenata i metoda koje se primenjuju. Za sada je izbor adekvatne porodice za konkretno dete (sparing), najosetljivija tačka programa jer nema preciznih metričkih pokazatelja.

Kotli i Oldrič (Cautley and Aldridge 1975) izdvajaju sledeće faktore kao značajne predskazivače efekata programa:

• Uzrast deteta sa problemima u ponašanju u odnosu na drugu decu koja žive u hraniteljskoj porodici. Najbolje je da je dete iz programa najmlađe. Ne preporučuje se da dete iz programa bude najstarije, a ostala deca da budu predškolskog uzrasta.

• Iskustvo socijalnog radnika, potrebno vreme za pripremu hraniteljske porodice i posebna priprema hranitelja muškog pola.

• Iskusnost u hraniteljstvu – dužina hraniteljskog staža, kontakti deteta sa decom u hraniteljskoj porodici i braćom i sestrama iz svoje biološke porodice. Postignuta saglasnost oba hranitelja da se prihvate specijalizovanog hraniteljstva. Sposobnost hranitelja da ostanu u bliskom kontaktu sa sopstvenom decom i po ulaska deteta iz Programa u porodicu.

• Brzo i adekvatno reagovanje na uobičajene probleme deteta u tretmanu bez teškog kažnjavanja, kao i količina truda da razumeju detetove razloge za negativno ponašanje (razumeti potrebu koja stoji iza ponašanja).

• Stav hranitelja prema superviziji, spremnost da saslušaju sugestije kako da se nose sa detetom i otvorenost za sugestije – stroge religiozne hraniteljske porodice koje nisu fleksibilne nisu se pokazale kao dobre.Rezultati praćenja ukazuju da su se uspešnim pokazale porodice koje su se i ranije bavile

hraniteljstvom, kao i one koje su od ranije poznavale dete i vezale se za njega. Najuspešniji hranitelji su oni koji:

• se bave detetom i podržavaju ga, obezbeđuju atmosferu postojanosti i fer odnos – pravičnost;

• imaju jasnu predstavu šta se može očekivati od deteta i brzi su u davanju nagrade za postignut napredak;

• ne personalizuju – ne doživljavaju ponašanje deteta kao atak uperen na njih (kako je mogao to da mi uradi?), iako im to može stvarati neugodnosti. Fleksibilni su i odgovorno reaguju na potrebe deteta, i razumeju motivaciju za njihovo ponašanje.

89

Osobine uspešnih hranitelja: miroljubivi su, fleksibilni, imaju dobar smisao za humor, dosledni su, brižni, podržavaju dete, staraju se o njemu, saradljivi su, srećni, aktivni, posvećeni i praktični. Neuspešni su bili: žučni, samosvojni, mirni, preosetljivi na svoju privatnost, užurbani, naivni, tvrdoglavi, zahtevni, nefleksibilni, nesaradljivi, skloni izricanju kazni, strogi, isključivi i pod stresom.

Od 1970. godine, tretman za 500 dece uključenih u Program Centra u Oregonu trajao je duže od 12 meseci. Oko polovine dece je bilo mlađeg uzrasta od 12 godina. Oko 26% se vratilo u prirodne porodice, 36% je usvojeno, 29% je smešteno na dugotrajan porodični smeštaj, a za 9% nije bilo stabilnog plana zaštite. Do danas je registrovano (Hudson, Nutter and Galaway 1990) više od 400 TCF programa uspostavljenih u SAD i Kanadi od 1985. godine. Zaključak kreatora Programa je da je za uspešno specijalizovano hraniteljstvo dece sa problemima u ponašanju potrebno sledeće:

• Stalna podrška i supervizija• Predah-hraniteljstvo• Mogućnost poziva svih 24 sata u slučaju nastanka kriznih situacija• Nagrade za izlazak iz kriznih situacija• Nadoknada vanrednih troškova• Mogućnost bonusa na kraju smeštaja• Pohađanje kliničkih i istraživačkih seminara.

Iskustva iz projektaHraniteljstvo za decu sa posebnim potrebama – I JA SAM DETE

U realizaciji specijalizovanog hraniteljstva za decu sa problemima u ponašanju u okviru projekta I JA SAM DETE, osnovni principi Oregonskog modela prilagođeni su domaćem zakonodavstvu i praksi. U projektu je negovan partnerski odnos sa korisnicima, uvažavano je mišljenje hranitelja i stručnjaka, kao i učešće dece u odlučivanju o njihovom položaju.

Uspostavljanje i obezbeđivanje saradnje svih učesnika u procesu, stručnjaka, hranitelja i dece bio je neophodan preduslov za ostvarivanje uspešne realizacije pilot-modela. U skladu sa tim, realizovane su aktivnosti u četiri segmenta:

1. Senzitivizacija hranitelja i stručnjaka za porodično zbrinjavanje dece sa problemima u ponašanju.

2. Specijalizovana priprema hranitelja za prihvatanje dece sa problemima u ponašanju – opšti (uvodni) deo.

3. Individualizovana priprema hranitelja i deteta za realizaciju smeštaja i adaptacija putem hraniteljstva tokom vikenda tzv. vikend-hraniteljstvo.

4. Prihvatanje deteta i realizacija specijalizovanog hraniteljstva – podrška i praćenje.1. Senzitivizacija za potrebe i porodično zbrinjavanje dece sa problemima u ponašanju

imala je za cilj informisanje i oblikovanje stavova stručnjaka i hranitelja, kako bi se obezbedilo njihovo međusobno razumevanje i delovanje iz istog referentnog okvira. Podrazumevala je aktivnosti zajedničkih sastanaka sa uputnim centrima i centrima/odeljenjima potencijalnih hraniteljskih porodica, kao i fokusiranu kampanju za specijalizovano hraniteljstvo među svim postojećim hraniteljima sa područja Beograda, kao i onima koji imaju procenu podobnosti, ali još nisu zasnovali hraniteljstvo.


90

Teme za senzitivizaciju stručnjaka:• Nastanak problema u ponašanju• Osnovni principi intervencija za smanjivanje antisocijalnog ponašanja i razvijanje

prosocijalnih veština• Upoznavanje sa karakteristikama ciljne grupe – dece obuhvaćene PIT tretmanom, kao i

osnovnim principima i efektima samog tretmana• Upoznavanje sa karakteristikama i efektima Oregonskog modela koji će se

primenjivati• Definisanje svih segmenata programa specijalizovanog hraniteljstva, uključujući

i neophodne prateće službe, kao i upoznavanje sa planom i dinamikom aktivnosti Programa

• Isticanje značaja partnerstva između hranitelja i stručnjaka, jer hranitelji nisu korisnici, već saradnici u timu, uključeni u odlučivanje i planiranje tretmana. Fokusirana1 kampanja je sprovedena putem pisma u kome su navedeni osnovni podaci

o projektu i cilju obraćanja hraniteljima, a najistaknutiji deo sastojao se od zagovaranja potreba dece sa problemima u ponašanju, naročito njihovog prava na porodicu. Hranitelji su imali mogućnost da se informišu o programu i da porazgovaraju sa stručnjacima pre nego što donesu odluku, a sve prijavljene porodice dodatno su trijažirane posebnim upitnikom, u cilju utvrđivanja posebne podobnosti za specijalizovano hraniteljstvo. Pitanja su bila usmerena na utvrđivanje strukture porodice, iskustva sa decom i način vaspitanja, spremnost na saradnju sa stručnjacima i otvorenost da potraže pomoć, kao i identifikovanje onih ponašanja dece sa kojima porodični sistem teško izlazi na kraj ili ih smatra potpuno neprihvatljivim.

Pozitivni indikatori pri izboru hranitelja i porodice: • imaju iskustvo u hraniteljstvu i/ili odgajanju dece i tinejdžera;• kalendarski uzrast dece iz PIT-a niži je od uzrasta dece koja već žive u porodici;• staloženi i sa unutrašnjim lokusom kontrole; • spremni da aktivno nadgledaju dete i dosledno sprovode tretman; • saradljivi i otvoreni za kontakt sa stručnjacima, pre svega onima iz centara za socijalni

rad. Kontraindikacije za kandidate, pored zakonski propisanih, bile su sledeće:

• visoka anksioznost i podložnost stresu;• suviše permisivni vaspitni stil; nefleksibilnost, rigidnost i zahtevnost;• nesigurnost u roditeljsku ulogu i indikacije za neuspeh u njenoj realizaciji u odnosu na

sopstvenu decu;• samovoljnost i odbijanje saradnje sa stručnjacima;• agresivnost i tendencija ka primeni strogih kaznenih mera i fizičkom kažnjavanju;• neiskusnost (i naivnost) u stavovima o nezi dece.

Stručnjaci koji su obavljali kontakt sa kandidatima posebno su pripremljeni u cilju postizanja boljeg razumevanja Programa koji se sprovodi, kao i dece kojoj je namenjen. Instruisani su da ispolje topao i dobronaklon odnos, tako da se prijavljeni kandidati ne osećaju kao da su isleđivani i negativno evaluirani. Otvoreno su stavljali do znanja zainteresovanima

1Za razliku od našeg, zakonodavstvo SAD dopušta da akreditovani akteri u socijalnoj zaštiti vrše promociju, procenu i pripremu kandidata za hraniteljstvo. Otuda je kampanja Oregonskog centra bila šireg karaktera i vršena je putem oglasa u sredstvima javnog informisanja.

91

da je Program namenjen deci kojoj je potreban povećan nadzor i podrška, i da nije za svakoga. Kandidate, za koje je bilo izvesno da ne bi odgovorili zahtevima, nisu jednostavno odbijali, već su sa njima artikulisali za koje dete bi bili adekvatni hranitelji i upućivali ih na nadležne centre.

2. Specijalizovana priprema hranitelja za prihvatanje dece sa problemima u ponašanju – opšti (uvodni) deo. Izabrani kandidati su prošli uvodni deo obuke i senzitivizacije za hraniteljstvo dece sa problemima u ponašanju u trajanju od 12 sati (3 sata x 4 susreta). Cilj obuke je bio razumevanje položaja i pozicije dece sa problemima u ponašanju, kao i osnovnih principa sprovođenja programa i dnevnog plana rada sa detetom:

• Upoznavanje sa osnovnim principima programa i tretmana koji se sprovodi, kao i mestom i ulogom hranitelja u timu.

• Pravila i procedure programa, kao i informisanje i povećanje osetljivosti za negu i prihvatanje deteta.

• Informisanje i uvežbavanje konkretnih metoda za redukovanje antisocijalnog ponašanja i efikasnu promenu ponašanja dece: kontrolisano socijalno izdvajanje, grdnja i neodobravanje, prirodne konsekvence, logične konsekvence i kazne na nivou ponašanja (odsustvo privilegija i materijalnih nagrada). Posebno je prorađen plan praćenja i sistem nagrađivanja dobrog ponašanja.

• Sticanje veština za rešavanje problema i pregovaranje sa detetom (dogovori, sklapanje ugovora) – pregled mogućih problema i načini za njihovo prevazilaženje.

3. Individualizovana priprema hranitelja i deteta za realizaciju smeštaja i adaptacija kroz vikend-hraniteljstvo ima za cilj izbor adekvatne porodice za konkretno dete, a obuhvata pripremu hranitelja za prihvatanje konkretnog deteta, pripremu deteta, eventualnu adaptaciju kroz vikend-hraniteljstvo, rad na planu zaštite, kao i upućivanje porodice na izvore podrške, uključujući i mogućnost intervencije u hitnim/vanrednim situacijama. Poštovale su se procedure i principi stručnoga rada, ali se vodilo računa i o specifičnim potrebama dece, kao i o činjenici da su deca iz PIT programa starijeg kalendarskog uzrasta, što je zahtevalo da i oni učestvuju u odlučivanju. Sve navedeno je postupak izbora adekvatne porodice za konkretno dete učinilo delikatnim i zahtevnim, tako da su, u cilju smanjenja rizika od prekida smeštaja, aktivnosti prilagođavane konkretnim situacijama i potrebama dece. Priprema je obuhvatila:

• pripremu deteta;• pripremu roditelja (ukoliko ih ima);• pripremu hraniteljske porodice za prijem konkretnog deteta.

Priprema deteta u okviru tretmana u PIT-u. U petoj nedelji po prijemu deteta u PIT izrađuje se Generalni plan tretmana (GPT) koji sadrži sve relevantne podatke o detetu, dobijene na osnovu pristigle dokumentacije i ispitivanja u toku prve četiri nedelje. Definišu se svi zadaci i intervencije, preciziraju se rokovi i izvršioci. Cilj procesa jeste da se tranzicija sprovede što bezbolnije, a da tinejdžer prihvati novu porodicu i ciljeve tretmana koji će se primenjivati. Ukoliko se na osnovu prikupljenih podataka zaključi da je za dete najadekvatniji vid zaštite po okončanju tretmana u PIT-u smeštaj u hraniteljsku porodicu, GPT-om se definišu zadaci vezani za pripremu deteta za ovaj oblik zaštite.• Individualni rad:

• razbijanje strahova i iluzija koje dete ima kada mu se saopšti da se planira njegovo smeštanje u hraniteljsku porodicu;

• rad na sticanju uvida u nužnost ovakvog oblika zaštite;


92

• sticanje uvida u prednosti za njegov dalji razvoj u okviru hraniteljske porodice;• održavanje kontakta i njihovo podizanje na viši nivo sa članovima primarne porodice, u

cilju njihovog održanja po smeštaju u hraniteljsku porodicu;• učenje veština života u maloj zajednici – porodici;• razvijanje higijenskih i radnih navika.

• Grupni rad: • uključivanje deteta u radionice za razvijanje prosocijalnih veština;• rad sa grupom dece koja se po isteku tretmana smeštaju u hraniteljske porodice (tehnike:

role-play i play out).• Terapeutski rad:

• poseban individualni rad koji sprovodi psiholog Zavoda u cilju pripreme deteta za prihvatanje smeštaja u hraniteljsku porodicu.Priprema primarne porodice. Na unapred dogovorenim i planiranim sastancima radi

se sa članovima primarne porodice. Razbijaju se njihovi strahovi i predrasude. Osnovni cilj je pridobiti ih kao saradnike na tretmanu i pripremi deteta za smeštaj u hraniteljsku porodicu. Njihova podrška je od vitalnog značaja za uspešnu realizaciju ove aktivnosti. Pored toga, posebne zadatke obavljaju socijalni radnici Zavoda na prikupljanju podataka sa terena i tesnoj saradnji sa matičnim CSR gde se preciziraju uloge i zadaci za prihvat deteta u hraniteljsku porodicu.

Priprema hraniteljske porodice. Uputni centar deteta tesno sarađuje sa programskim timom PIT-a na realizaciji i pripremi smeštaja. Osnovna uloga mu je da u saradnji sa timom PIT-a pripremi hraniteljske porodice za prihvatanje deteta. On upoznaje porodicu sa svim bitnim elementima za uspešno prihvatanje, daje podatke o detetu, njegovom razvoju, aktuelnim problemima, sposobnostima i posebnim potrebama. Kada se pronađe adekvatna porodica mesec dana pred smeštaj, ulazi se u završnu fazu, fazu upoznavanja. Hranitelje je potrebno senzitivisati i pravilno informisati o potrebama i karakteristikama deteta koje prihvataju, ali izbeći upotrebu reči kao što je pristup i termine koji žigošu dete, a zastrašuju hranitelje.

• Prvi kontakt se ostvaruje u prostoru PIT-a, unapred planiranim i pripremljenim kratkotrajnim susretom, u cilju upoznavanja, pod kontrolom stručnih radnika PIT-a i tima CSR-a.

• Drugi kontakt se ostvaruje pod neposrednom kontrolom oba tima (PIT-a i CSR), u samoj porodici i traje najviše dva sata.

• Sledeća dva kontakta se ostvaruju tokom vikenda, kada dete provede dva vikenda u porodici uz česte i dogovorene telefonske kontakte sa matičnim vaspitačem, a u cilju razrešenja trenutnih problema ili strahova.

• Sam smeštaj se realizuje uz prisustvo oba tima. 4. Prihvatanje deteta i realizacija specijalizovanog hraniteljstva – podrška i praćenje.

U cilju održavanja dobrih efektata PIT programa, bolje adaptacije deteta, prevencije pojave recidiva u njegovom ponašanju i/ili eventualnog prekida smeštaja nastavljeno je praćenje i podržavanje deteta u hraniteljskoj porodici koja je obučena za sprovođenje tretmana:

• Izrada plana nastavka tretmana i izrada instrumenata za praćenje napretka deteta u porodici.

• Uspostavljanje dnevnog plana aktivnosti deteta, sa precizno definisanom satnicom. Ukoliko hranitelji pokažu inicijativu i sami naprave dnevni raspored sa detetom, uspostave dobru kontrolu i praćenje nad njim, to treba podržati i samo prodiskutovati strukturu dana i raspored.

93

• Postizanje dogovora sa hraniteljima o primeni plana tretmana za konkretno dete i vođenje precizne evidencije o detetovom ponašanju.

• Individualni i/ili grupni sastanci za praćenje i podršku hraniteljima.• Individualni psihoterapijski rad sa detetom.• Aktivnosti podrške za reintegraciju deteta u vršnjačku grupu – socioterapijski klub

mladih u Asocijaciji FAMILIA (psihološke radionice, pomoć u učenju, engleski jezik, obučavanje za rad na kompjuteru, izleti, posete muzejima i pozorištima, itd.) i rad sa školama u koje su deca upisana.

• Interventna dežurna služba Zavoda – po potrebi.• Dežurna služba za psihosocijalnu podršku telefonom za hranitelje u prostorijama

Asocijacije FAMILIA. • Timski sastanci u koje su uključeni stručnjaci iz centara zaduženi za dete i porodicu u

cilju praćenja napretka i revidiranja plana tretmana.Od posebne je važnosti i praćenje:

► emocionalnih reakcija deteta (da li je tužno, da li plače ili je dominantna reakcija na podsticaje, agitacija i ljutnja);

► kvaliteta kontakta sa hraniteljima (ako je u pitanju dečak, posebno je važan odnos sa muškim hraniteljem);

► eventualnih teškoća u uspostavljanju navika (da li je prisutno noćno mokrenje, kakav je san deteta, apetit i slično…);

► uklapanja u školsku sredinu i odnosa sa vršnjacima (za jedan broj dece je odmah potrebno uključiti nastavnike, školskog psihologa, pedagoga i raditi sa vršnjacima, a za neke, povremeno, po potrebi);

► odnosa biološke dece hranitelja prema detetu na hraniteljstvu; ► odnosa deteta i biološke dece hranitelja. U početku, praćenje se odvija na redovnim jednonedeljnim sastancima, zatim

dvonedeljnim, mesečnim, tromesečnim i šestomesečnim. Tretman se odvija po trostepenom sistemu, u kome dostizanje svakog nivoa znači manje kontrole, više privilegija, ali i odgovornosti za dete.

U okviru pilot-projekta I JA SAM DETE, pružena je podrška dvojici dečaka koji su posle PIT programa smešteni u porodice: za jednog dečaka (uzrasta10 godina) pronađena je hraniteljska porodica, a drugi dečak (uzrasta 13 godina) je vraćen u svoje prirodno/biološko okruženje. Sa prvim dečakom, njegovom novom porodicom, kao i centrima nadležnim za dete i porodicu, započet je rad neposredno po zasnivanju hraniteljstva. Prilagođavanje je dobro proteklo, a nastavak tretmana u adekvatnom, manje restriktivnom kruženju, daje odlične rezultate. Prognoze za drugog dečaka su mnogo neizvesnije. Povratak deteta sa problemima u ponašanju u biološku porodicu, koja je bila agens poremećaja, nosi više rizika, njegov adolescentni uzrast, činjenica da je potražena podrška četiri meseca nakon što je dete izašlo iz Zavoda, kao i nedostatak saradnje biološke porodice u pogledu primene tretmana – daje slabe izglede. Ukoliko tretman ostane bez efekata, za drugog dečaka, u budućnosti, sistem nije predvideo alternativu, osim smeštaja u zavodske ustanove, koje će ga dalje izložiti uticaju devijantnih vršnjaka.

Iskustvo stečeno u okviru projekta ukazuje da su neosporno postignuti pozitivni efekti PIT programa koji su se odrazili na promenu ponašanja dece, ali i da je za njihovo održavanje neophodno da se tretman nastavi u stabilnom porodičnom okruženju u kome će odrasle osobe


94

ponuditi detetu racionalan i neagresivan model ponašanja. Motivisani, odabrani, dodatno obučeni, pripremljeni i podržani hranitelji kao saradnici u timu stručnjaka, mogu da odgovore ulozi i zadatku, da naprave razliku za tu decu i preokrenu njihov život u pozitivnom smeru. Takođe se pokazalo da uvremenjene, dosledno primenjene, jednostavne tehnike za redukciju negativnog i učvršćivanje pozitivnog ponašanja, primenjene uz adekvatan nadzor deteta, daju odlične rezultate.

Umesto rezimea

Ako se složimo da mala deca nemaju problema osim sa odraslima, jasno je da pomoć i podrška deci sa problemima u ponašanju upravo zavisi od sposobnosti odraslih da prepoznaju njihove probleme i potrebe, kao i da sprovedu sveobuhvatne, sistemski koordinisane intervencije u cilju prevencije, resocijalizacije i reintegracije ove osetljive grupe. Deca koja ispoljavaju antisocijalno ponašanje nisu isključivo u domenu delovanja službi u okviru socijalne zaštite, već i drugih sistema: prosvete, zdravstva, sudstva, rada, zapošljavanja itd. Zbog svoje egzistencijalne ugroženosti i kasnije opasnosti da potencijalno ugroze druge i društvo, kao i ogromnih troškova koji se javljaju kao posledica, pružanje podrške ovoj grupi treba da dobije prioritet u društvu. Prepreka u suočavanju sa ovim problemom nije samo neefikasnost i nekoordinisanost sistema i službi, već i kulturološki milje koji utiče na to da je društvo orijentisano ka uspešnima i bogatima, a da previđa postojanje odbačenih, nevoljenih, fizički maltretiranih, socijalno neveštih i destruktivnih.

Društvo, kao i sistem socijalne zaštite, nespremno je da se nosi sa izazovima dece koja ispoljavaju antisocijalno ponašanje. Iz prethodno izloženog modela monitoring programa jasno je da veliki broj odraslih iz različitih sistema treba da bude uključen u negu malog broja dece. Reč je o skupoj službi u kojoj se uspesi mere malim brojevima.

Da bi se stvorili uslovi da se adekvatno izađe u susret deci sa problemima u ponašanju neophodna je edukacija stručnjaka uključenih u sve službe koje se bave decom. Njihovo pravilno informisanje o etiologiji problema i načinima saniranja pomoglo bi da se njihova antisocijalna ponašanja ne tumače kao urođena već stečena ponašanja. Uvereni u mogućnost promene, stručnjaci bi više doprineli da se ona i dogodi. Edukacija stručnjaka, pored podizanja nivoa njihovih veština za zagovaranje potreba dece sa problemima u ponašanju, naročito bi poboljšala prevenciju i rano otkrivanje problema. Stvorili bi se uslovi da se deci iz ove ciljne grupe pruži pomoć, umesto stigmatizacije i odbacivanja koje sada doživljavaju. Trenutno stanje je da je stručnjacima u vrtićima i školama lakše da preporuče prebacivanje deteta u neku drugu instituciju, nego da se zapitaju zašto je dete agresivno i provokativno. Stručnim radnicima centara za socijalni rad trebalo bi omogućiti dodatnu edukaciju za ovu problematiku, a putem restrukturisanja rada, rasteretiti ih i obezbediti im da se mogu baviti decom i njihovim problemima, kao i unapređenjem procene, pripreme hranitelja i podizanja njihovih sposobnosti za prihvatanje dece sa posebnim potrebama. Pored specijalizovanih organizacija koje dodatno treba da pružaju pomoć deci sa problemima u ponašanju, njihovim biološkim i hraniteljskim porodicama, i drugi sistemi trebalo bi da postanu svesni svoje uloge u pružanju podrške. Škole bi trebalo da prepoznaju da sva deca, sa veoma raznovrsnim karakteristikama i potrebama, treba da pohađaju redovne škole, a potrebni su i fleksibilniji, individualizovani nastavni programi.

95

U cilju razvoja specijalizovanog hraniteljstva za decu sa problemima u ponašanju, potrebno je:

• Kontinuirano senzitivisati i edukovati stručnjake (prvenstveno u socijalnoj zaštiti, ali i u školstvu, sudstvu...) o deci sa problemima u ponašanju i modelima intervencija.

• Poboljšati prevenciju i ranu intervenciju u porodicama čija deca ispoljavaju antisocijalno ponašanje.

• Pored kratkoročnih zavodskih tretmana, treba uspostaviti tretmane koji se zasnivaju na multisistemskom pristupu koji se primenjuju u prirodnom tj. biološkom okruženju deteta ili u okviru alternativne porodice (hraniteljske, usvojilačke), radi izbegavanja institucionalnog zbrinjavanja dece.

• Uspostaviti dodatnu selekciju i obuku hranitelja.• Uspostaviti specijalizovane sistemske i vansistemske službe podrške za hranitelje, decu

sa problemima u ponašanju i njihove biološke porodice.• Senzitivisati i pravilno informisati hranitelje o potrebama i karakteristikama deteta koje

prihvataju, ali izbeći pristup i upotrebu termina koji žigošu dete, a zastrašuju hranitelje.• Dosledno primenjivati princip partnerstva u odnosima sa hraniteljima – hranitelj kao

saradnik u timu. • Poštovati pravo deteta na lično učešće.• Reorganizovati centre za socijalni rad, definisati realne i dostižne standarde rada kako

bi stručnjaci mogli da odgovore na potrebe dece, i pri tome ustanoviti odgovornost za ishode njihovog stručnog rada i postupaka.

• Pojačati saradnju među sektorima i resorima, definisati i koordinisati rad svih učesnika u neposrednoj zaštiti deteta: hranitelja, nastavnika i školskog osoblja, stručnih radnika uputnih centara deteta i bioloških porodica, centara za hraniteljske porodice, institucija (zavoda), specijalizovanih davalaca usluga i drugih aktera relevatnih u životu konkretnog deteta. Za sada, sistemi nisu prilagođeni za prihvatanje dece koja ispoljavaju antisocijalno

ponašanje, tako da klima pogoduje njihovoj marginalizaciji i izolaciji u specijalizovane domove i zavode. Ova deca ne mogu večito da borave u tim ustanovama, a nemarnost i ignorisanje koje društvo prema njima pokazuje, vratiće se zajednici kao gorak bumerang.


96

Literatura

Chamberlain, P. (1994; 1998). Family connections: a treatment foster care model for adolescents with delinquency. Northwest Media Inc., Oregon.

Clark, L. (1985). SOS! Help for parents. Bowling Green, Parents Press.Cousins, J. (2006). Every child is special. BAAF, London.Goldstein, P. A. et. al (1998). Aggression Replacement Training (ART). Henggeler, W. S. (1998). Multisystemic treatment of antisocial behaviour in children and

adolescents. The Guilfor Press, New York.Patterson, G.R., Reid.J., and Dishion, T.J. (1992). A social interactional approach, V. 4:

Antisocial Boys. Castalia Publishing Company, Eugen, OR.Stakić, Đ., Stakić, M. (2006). Planiranje i programiranje vaspitno-terapeutskog rada sa

decom i omladinom sa poremećajima u ponašanju, emocionalnom i socijalnom razvoju. Priručnik za stručnjake u socijalnoj zaštiti i maloletničkom pravosuđu. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Beograd.

97

Strana iskustva

O hraniteljstvu iz druge perspektive


98

99

O hraniteljstvu iz druge perspektive

Tatjana Čolin

Autorka ovog teksta gaji posebno poštovanje i divljenje prema ljudima koji su hranitelji – ne samo kao klinički psiholog svestan odgovornosti koju nosi preuzimanje obaveze da se gaji i neguje dete iz druge biološke porodice, već i zbog toga što je sama prošla kroz iskustvo hraniteljstva. Doduše, u sistemu socijalne zaštite značajno drugačijim od onog kakav je u našoj zemlji danas – ali sa istim zadatkom koji ima hranitelj bilo gde u svetu: da se brine, uzgaja, vaspitava, vodi i neguje mlade ljude koji u datom trenutku ne mogu da žive sa svojim biološkim porodicama, a koji, samim tim, zahtevaju više roditeljske pažnje i ulaganja nego „tipična” deca. Autorka teksta je sebi postavila zadatak da najobjektivnije moguće naglasi pojedine aspekte sistema socijalne zaštite u kojem je hraniteljstvo organizovano na način opisan u tekstu koji sledi, a čitaocu se prepušta da sam prosudi o prednostima i nedostacima takvog sistema.

Ovo što čitate zasniva se na ličnom iskustvu – više od pet godina, od januara 1989. godine do juna 1994, autorka ovog teksta radila je kao specijalizovani hranitelj za maloletnike sa problemima u ponašanju, u Los Anđelesu (Kalifornija, SAD). Tačnije – autorka je bila zaposlena u privatnoj ustanovi akreditovanoj za smeštaj i praćenje dece na specijalizovanom hraniteljstvu1, tj. za pružanje usluga hraniteljskog smeštaja2 određenom profilu klijenata (San Fernando Valley Child and Family Guidance Center).

Klijenti kojima ova agencija pruža usluge hraniteljstva su deca uzrasta 7–18 godina, koji se za ovu vrstu usluge/smeštaja kvalifikuju pod korisničkom kategorijom „maloletnika sa ozbiljnim emocionalnim poremećajima”3. To su obično, ali ne po pravilu, maloletni počinioci

1U sistemu socijalne zaštite o kojem govorimo, svaka hraniteljska porodica je u neku ruku specijalizovana, pošto je sistem organizovan tako da podstiče biološke porodice da se brinu o svojoj deci koliko god i dokle god mogu, a deca se ne smeštaju u velike domove, tako da dospevaju do hraniteljske porodice kada su stvari već uveliko krenule „naopako”, tj. svako dete je u velikom riziku.

2U sistemu koji opisujemo hraniteljstvo predstavlja uslugu u okviru socijalne zaštite, smatra se privremenim, a hranitelji su u suštini stručnjaci angažovani u socijalnoj zaštiti. Kod nas je hraniteljstvo pravo i institut Porodičnog zakona i institut Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđenja socijalne sigurnosti građana, a takođe postoji razlika između porodičnog smeštaja i hraniteljstva.

3To bi donekle odgovaralo terminu „deca sa poremećajima u ponašanju” koji se upotrebljava kod nas. Ranih devedesetih godina XX veka u SAD ova „korisnička kategorija” – ”severely emotionally disturbed” (SED), svrstavana je u usluge socijalne zaštite za osobe sa invaliditetom. Ova kategorizacija je izmenjena 1997. godine amandmanima zakona o uslugama garantovanim osobama sa invaliditetom – izvorni naziv zakona: Individuals with Disabilities Education Act (IDEA).

10


100

krivičnih dela koji zbog ozbiljno poremećenih porodičnih odnosa ne mogu da borave u svojim biološkim porodicama i/ili čije porodice nisu u stanju da sprovode „mere pojačanog nadzora“, ili deca sa ozbiljnim poremećajima ličnosti koja nisu počinila krivična dela a kojima biološki roditelji ne mogu da obezbede sigurnost (predstavljaju opasnost po sebe ili druge). Pošto je poznato da zavodski/zatvorski ili bilo kakav domski tip smeštaja za ovu populaciju ima ograničene efekte (ako se efekti mere incidencijom recidivizma)1, socijalni radnici uvek pokušavaju da ovu decu smeste u specijalizovane hraniteljske porodice, a ustanove koje se bave specijalizovanim hraniteljstvom su mnogobrojne i, u gradu od 15 miliona stanovnika, uvek zaposlene.

Iz ekonomskog interesa, racionalizacije državne administracije, sistemskog pristupa kojim se pospešuje razvoj pluratitetnih usluga u socijalnoj zaštiti i stvara konkurentnost na „tržištu” usluga, država se pre svega, i skoro isključivo, bavi definisanjem standarda kvaliteta pojedinih usluga (u ovom slučaju hraniteljstva), akreditovanjem i licenciranjem agencija i pojedinaca koji te usluge pružaju, inspekcijom i nadzorom tih entiteta, procenom korisnikove „kvalifikovanosti” (eligibility) za određene usluge.

Pitanje ko će usluge određenog tipa i pružati je otvoreno – svi pojedinci i ustanove koje ispunjavaju postavljene kriterijume (ispunjavaju standarde kvaliteta) su „u igri” tj. mogu da upute zahtev za dobijanjem dozvole da se stave „na tržište” i ponude svoje usluge. To, naravno, podstiče nadmetanje između raznih privatnih i državnih ustanova i pojedinaca da pruže što kvalitetnije usluge, pošto oni koji to ne čine, čak i kada prođu državnu „proveru” i „ozvaniče se” (akredituju), ako ne održe visok kvalitet usluga tj. klijenti i njihovi socijalni radnici nisu zadovoljni dobijenom uslugom, po pravom tržišnom principu „ispadaju iz igre” (socijalne službe prestanu da smeštaju decu u njihove porodice).

Država tj. državne službe socijalne zaštite2 procenjuju da li se klijent (dete) kvalifikuje za određene usluge socijalne zaštite (koje plaća država) i pošto je princip „novac prati klijenta” (”money follows the client”) primenjen u potpunosti, a sistem decentralizovan, socijalnim radnicima i njihovim klijentima (porodicama) je prepušteno da biraju gde žele da te usluge i dobiju. Znači, kada se donese odluka da se dete po prethodno definisanim kriterijumima – jednakim za sve, kvalifikuje za hraniteljski smeštaj, socijalni radnik koji vodi slučaj (case manager) i dete tj. porodica biraju gde će dete ići na porodični smeštaj (uvek poštujući princip blizine biološkoj porodici, jer je cilj uvek, makar i teorijski, reunifikacija i reintegracija u prirodno okruženje, a privremenost hraniteljskog smeštaja se podrazumeva). Klijent i dete (porodica) biraju hranitelje i po sopstvenim „nezvaničnim” kriterijumima – verskoj ili etničkoj/kulturološkoj pripadnosti i sl. Ukoliko se „na tršištu usluga” za koju se klijent kvalifikovao nađe ona koja košta više od sume dodeljene iz „državne kase”, klijent može samostalno pokriti razliku u ceni. Znači, postoje agencije i hraniteljske porodice koje uslugu naplaćuju više od cene koju država nudi – ako roditelj želi da dete smesti u takvu porodicu, on nadoknađuje razliku u ceni.

1Poznato je da tretman većeg broja maloletnika sa tendencijama ka socijalno neprihvatljivom ponašanju u ograničenom prostoru (domsko, zavodsko, zatvorsko okruženje) ima ograničene efekte – delikventi „početnici” u takvim uslovima mnogo češće „ispeku zanat” – stopa ponovljenih delikventnih dela je veća među populacijom koja je tretirana u domskom okruženju u odnosu na onu u specijalizovanim hraniteljskim porodicama ili malim kućnim zajednicama. Doduše, isto tako je tačno da se u specijalizovane hraniteljske porodice smeštaju ona deca koja naprave manji „belaj”, tj. verovatno „lakše” patologije.

2State Child Protection Services ili nešto što bi, zbog nekih sličnosti, jasnoće radi, moglo da se uporedi sa našim centrima za socijalni rad.

101

Jednom akreditovana ustanova, u zavisnosti od vrste usluga koje pruža, a ovde govorimo o hraniteljstvu, mora se redovno iznova akreditovati (svake tri godine u ovom slučaju) da bi obnovila „dozvolu za rad” koju izdaje država (ekvivalent našeg Ministarstva za socijalnu politiku). Ustanove moraju da ispunjavaju niz komplikovanih uslova tj. da dokazuju državnim organima da mreža njenih hraniteljskih porodica pruža usluge poštujući vrlo visoke, striktno definisane standarde kvaliteta1. U toku tri godine koliko je akreditacija na snazi, svaku hraniteljsku porodicu će barem jednom godišnje (nenajavljeno!) posetiti državna služba za nadzor. Ukoliko se ustanovi da postoje veća odstupanja od zacrtanih standarda kvaliteta (deca se žale na loš tretman, nema dovoljno hrane i sl.) ustanovi se može odmah zabraniti rad. Ukoliko se nađu „nedrastična odstupanja” od propisanih standarda (svako dete nema svoj dezodorans, „Knjiga o meni” nije kurentna i sl.) ustanova biva kažnjena određenom novčanom sumom, a „odstupanje” se mora ispraviti (opet je, nenajavljeno, iskontrolišu).

Dakle, ustanova je veoma zainteresovana da izabere kvalitetne hranitelje koji će sprovoditi individualni plan tretmana (koji svako dete u sistemu socijalne zaštite mora da ima!)2 za svako dete na najbolji mogući način, što se, naravno, meri klijentovim dostizanjem ciljeva definisanih u njegovom individualnom planu tretmana (IPT). Što brže klijent dostigne svoje IPT ciljeve (mada, naravno, nisu samo hranitelji zaduženi za njegovo implementiranje, već svi sistemi zajednički, te je ustanova izuzetno motivisana da inicira i neguje međusistemsku saradnju!), to se ustanova bolje „kotira” na „hraniteljskom tržištu”, što znači da može i da poveća cenu svojih usluga. Naravno, što bolje i kvalitetnije hranitelje agencija „zapošljava”, to je veća verovatnoća da će se ciljevi individualnog plana tretmana klijenta uspešno i kvalitetno dostići, ustanova postati „popularnija” među socijalnim radnicima i raditi punim kapacitetom.

Ustanova je ta koja bira, organizuje, vrši nadzor, prati, pruža profesionalnu podršku svakom hranitelju u svojoj mreži specijalizovanih hraniteljskih porodica i stoji kao „zaštitni i ugovarajući“ entitet između socijalnih službi, pravosudnih organa, zdravstva i hraniteljskih porodica3. Ustanova je ta koja garantuje kvalitet nege i visoke standarde usluge koje klijenti dobijaju, i ta koja potpisuje ugovor sa državom o pružanju usluge za svakog klijenta (tj. sa državnim službama za brigu o deci). Držeći se principa „pružiti što kvalitetniju uslugu” čitalac bi pretpostavio da je proces odabira hraniteljskih porodica veoma komplikovan i dugotrajan. Ali naprotiv! Selekcija je kratka i jednostavna – ono što sledi posle prijema u hraniteljsku mrežu je komplikovano i dugotrajno – sistematsko obučavanje, praćenje profesionalnog rasta hranitelja, konstantna supervizija i podrška – u prvim mesecima rada svakodnevna, a kasnije nedeljna supervizija stručnjaka iz ustanove, obavezno mentorstvo „starijih” hranitelja, intenzivno i konstantno stručno obučavanje u okviru internih programa obuke, rad na sebi zajedno sa klijentima, plaćeni dodatni edukativni seminari... U ovom sistemu hranitelj (a posebno za klijentelu kao što je već opisana) bukvalno nikada nije ostavljen bez podrške i pomoći.

1Standardi za specijalizovano hraniteljstvo se odnose na čitav niz stavki – od toga koliko pari donjeg veša dete mora da ima, koliko kalorija koje se dobijaju od ugljenih hidrata treba da unese svakodnevno, koliko poseta kulturnim insititucijama mesečno, do načina komuniciranja sa biološkim roditeljima, načina definisanja dnevnog rasporeda kućnih zadataka itd.

2Ne može se biti u sistemu socijalne zaštite bez plana izlaska iz zaštite; to važi čak i za one kojima će određene usluge biti potrebne čitavog života, kao što su osobe sa fizičkim hendikepom kojima treba konstantna nega – i za njih postoji plan kojim se osposobljavaju za što samostalnije funkcionisanje, a socijalne službe paralelno planiraju tehničku pomoć za što samostalnije funkcionisanje.

3Ustanova u kojoj je autorka ovog članka radila imala je na desetine „svojih” hraniteljskih porodica u Los Anđelesu.


102

U takvom sistemu mnogi mladi bračni parovi, koji su na početku svog profesionalnog razvoja u srodnim profesionalnim oblastima, regrutuju se za hranitelje, znajući da će u njih biti ulagano i da će na taj način usavršiti svoje profesionalne sposobnosti i uvećati svoje kompetencije (što je veoma motivišuće, jer su oni plaćeni dok se ulaže u njihov profesionalni rast). Naravno, ti parovi često prestaju da budu hranitelji kada krenu da se penju profesionalnom lestvicom, reše da osnuju ili prošire svoju biološku porodicu. Relativno je mali broj ljudi koji se bave hraniteljstvom čitav svoj radni vek.

U ustanovi u kojoj je autorka radila1, da bi se porodica kvalifikovala da postane specijalizovana hraniteljska porodica, a podsetimo – u pitanju su deca sa različitim problemima u ponašanju, trebalo je da ispunjava samo nekoliko uslova: da porodica bude sačinjena od zvanično venčanog heteroseksualnog para ljudi sa bračnim stažom minimum dve godine (znači, muškarac i žena sa venčanicom „starijom” od dve godine)2, da su vlasnici kola (automobila), da oba partnera tečno govore engleski jezik (ako su stranci, da polože test engleskog jezika), da nijedan partner nikada nije bio krivično kažnjavan (oba partnera „prođu” tzv. background check odnosno proveru biografskih podataka), da su oba partnera mentalno i emotivno stabilne i integrisane osobe sa čvrstom međusobnom emotivnom vezom (oba partnera „prođu” bateriju psiholoških/psihijatrijskih testova – MMPI /Minnesota Multiphasic Personality Inventory/ i sl.). Porodice iz manjinskih grupa, i porodice koje govore španski3 imaju preferencijalni tretman. Na porodice sa sopstvenom decom se takođe gleda blagonaklono, mada tu postoje pravila vezana za pol i uzrast4.

Ustanove su, dakle, iz iskustva zaključile da je selekcija, pre svega mentalno zdravih ljudi koji imaju stabilan međusobni odnos, minimum iz koga može da se dobije maksimum u hraniteljskom „poslu” kada su u pitanju deca sa poremećajima u ponašanju (ta deca, po pravilu, predstavljaju izuzetno delikatnu populaciju za rad). Krajnje pragmatično, iz procesa selekcije izbačene su sve birokratske zavrzlame, dugi programi obuke kao uslov za selekciju, procena motivacije (ako si se prijavio da budeš hranitelj, mora da si motivisan!), ispitivanje podobnosti, stručnih procena, ocena... Fokus je na potpuno suprotnoj strani – ono što se potencira je podrška i negovanje svakog pojedinačnog hranitelja, svake hraniteljske porodice i svakog deteta na hraniteljstvu da dostigne svoj maksimum, podrazumevajući da se dobar hranitelj gradi i raste s vremenom, a ne dobija „na gotovo”.

Hraniteljska porodica ima konstantnu podršku – ona ne samo da može, već joj se daje i podstrek da što češće razgovara i viđa svog supervizora u ustanovi da bi prodiskutovali i posavetovali se o bilo kom problemu, ne samo vezanom za dete na smeštaju, već i o svojim bračnim odnosima i drugim stvarima. Supervizori gotovo nikad ne sede u kancelarijama, već su

1Standardi usluga socijalne zaštite i programa rada su veoma striktno definisani i predstavljaju promenljivu kategoriju (tj. redovno se revidiraju i redefinišu). U ovom tekstu navedeni su kriterijumi za inicijalni izbor hranitelja iz ranih devedesetih godina XX veka.

2Ovo, inače, nije zahtev za hranitelje specijalizovane za druge vrste klijenata – hranitelj može biti i osoba bez partnera (samohrana majka, neudata žena, penzioner ...) – oni su ređi u sistemu, ali ne zato što im sistem onemogućava da budu hranitelji, već zbog toga što se manje ljudi, koji žive sami, prijavljuju za hranitelje.

3Kalifornija je država sa izuzetno visokom Čikano populacijom (hispano porekla, špansko govorno područje). Manjinske grupe su, kao i drugde, disproporcionalno visoko reprezentovane u specijalnom obrazovanju dece koja su u sukobu sa zakonom i generalno „klijentelom” socijalnih službi. Zato se pozitivno diskriminišu osobe sa znanjem španskog jezika pri zapošljavanju u bilo koji oblik javnih usluga.

4Ta pravila su vrlo striktna i za same klijente (hranjenike) – deca su uvek istog pola (nema mešanja zbog problematike vezane za seksualno odrastanje) i maksimum četiri godine razlike između najstarijih i najmlađih (zakon podrazumeva krivično tretiranje svakog seksualnog kontakta među decom čiji je hronološki uzrast veći od četiri godine razlike, te se, zbog specifičnosti populacije, izbegava rizik ovakve vrste).

103

na terenu, u porodicama (kada je to prikladno, znajući da nije dobro ni da stalno „vise” u tuđoj kući. Supervizor, doduše, najmanje jednom nedeljno organizuje redovne „porodične sastanke” na kojima se diskutuje sve što može biti aktuelno u životu jedne porodice, od ponašanja klijenta, ponašanja hranitelja, plana izlazaka, kako prići devojčici koja ti se sviđa, šta raditi sa biološkim roditeljem koji je problematičan... Supervizor takođe, uz pomoć hranitelja, blisko prati razvoj odnosa između deteta na smeštaju i njegove biološke porodice, radeći na osnaživanju porodice i razvoju detetovih sposobnosti samostalnog funkcionisanja (što je uvek cilj IPT-a).

Važno je napomenuti da ustanova ni slučajno nije neka birokratizovana, velika organizacija, sa „gomilom” dodatnog osoblja. Da bi se akreditovala, ustanova mora ispuniti vrlo malo zahteva vezanih za menadžment: mora imati jednog licenciranog psihoterapeuta (to je taj supervizor u ustanovi) na svakih šest klijenata, administratora, specijalistu za integraciju i međusistemsku saradnju kojom se stvaraju uslovi za „povratak” u širu zajednicu – na svakih 12 klijenata, knjigovođu, i to je to! Pošto su stalno na terenu, manje ustanove čak nemaju potrebe za posebnim kancelarijskim prostorom, već često koriste prostor u nekoj od hraniteljskih kuća. Naravno, uspešne ustanove, kao ova u kojoj je autorka radila, imaju desetine hraniteljskih porodica, te prema tome i desetine „pomažućeg” osoblja, mogu da priušte i radne terapeute, po ugovoru angažuju svoje psihijatre, logopede ... mogu čak i da kupe svoje kuće u lepim delovima grada, što im omogućava da privuku kadar boljeg kvaliteta za istu platu kao što je plata hranitelja koji koriste svoj prostor1, pošto je za visokokvalifikovane porodice (npr. hraniteljka psiholog, hranitelj nastavnik) koje nemaju svoje kuće, mogućnost života u kući snažan motivacioni faktor.

U isto vreme, hranitelji, koji žive kao tipične porodice (jedan član roditeljskog para, doduše, mora biti „kućni roditelj”2 ili, kako bismo mi rekli, domaćica, dok je drugom dozvoljeno da radi) obavljaju uobičajene dnevne poslove, vode decu kod lekara kad zatreba, idu u bioskop i pozorište (obavezno po propisanim standardima kvaliteta usluge!), idu u park, u šetnje ... žive što tipičniji život. Klijent u svakom trenutku zna da je na privremenom smeštaju, o tome se razgovara i „radi” na tome, kvalitetni i bliski odnosi sa hraniteljima se neguju, ali se uvek radi na osamostaljivanju. Klijent zna koji su ciljevi njegovog IPT. Naravno to zna i hranitelj, koji aktivno pomaže klijentu da ih dostigne. Oko i jednog i drugog je tim stručnjaka koji im pomažu na svakom koraku. Hraniteljeve nedoumice i teškoće se razrađuju i prevazilaze. Biološki roditelj ima zagarantovano pravo (sem ako je to sudskim nalogom drugačije regulisano) da u svako doba dana razgovara ili poseti svoje dete.

Obećavši sebi da će se uzdržati od prepričavanja dogodovština iz svog hraniteljskog staža (a bilo ih je na pretek!) i emotivnih izliva nostalgije za danima najrapidnijeg sopstvenog (ličnog i profesionalnog) rasta, autorka ipak mora na kraju da podeli sa čitaocima da je za te četiri godine života sa decom koju je, po pravilu, društvo odbacilo (ne bez razloga – neki od njih su počinili dela koja je teško shvatiti), a porodice napustile, sa višestrukim problemima (zlostavljana i zanemarivana u biološkim porodicama, mentalna retardacija, ozbiljni psihijatrijski poremećaji), već „otpisana” i obeležena kao društveni „škart” – naučila šta zaista znači biti roditelj, šta zaista znači voleti čistim srcem i bez vrednovanja, naučila lekovitoj snazi takvog odnosa prema drugima, shvatila svu veličanstvenost mogućnosti uticaja na ljudski rast i razvoj.

A za one među nama koji u našoj zemlji, u današnje vreme, postanu hranitelji, autorka ovog teksta teško da može da nađe prikladne i dovoljno snažne reči divljenja. Svaka vam čast! Vi ste moji heroji!

1Tako je autorka ovog teksta sa svojom porodicom živela u „agencijskoj” kući dok je bila hranitelj.2”At-home-mom” or ”at-home-dad”.


104

105

O projektu ukratko


106

107

Hraniteljstvo za decu sa posebnim potrebama

I JA SAM DETE

Nosilac projekta

Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci – FAMILIA

Partneri

• Gradski centar za socijalni rad• Zavod za vaspitanje dece i omladine „Vasa Stajić”• Neformalni partner: Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine

Trajanje projekta

Izvođenje projekta trajalo je 11 meseci.

Podrška

Projekat je realizovan uz podršku Fonda za socijalne inovacije Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike i Programa UN za razvoj (UNDP).

Polazno stanovište

Deca sa posebnim potrebama (teškoćama u razvoju ili problemima u ponašanju), u suštini su deca kojoj treba adekvatno porodično okruženje za optimalan razvoj, odrastanje i obezbeđivanje drugih prava predviđenih Konvencijom o pravima deteta.

Opšti cilj projekta

• Stvaranje uslova za optimalan razvoj i socijalnu integraciju dece sa posebnim potrebama u skladu sa vrednostima međunarodnih dokumenata i pravima dostupnim svakom detetu bez diskriminacije, a naročito ostvarenje prava na život u porodici, uz uvažavanje njegovog mišljenja i ostvarenje prava na obrazovanje pod jednakim uslovima i prava na privatnost.


108

Stvaranje uslova i kapaciteta za uspostavljanje prakse

specijalizovanog hraniteljstva

1. Povećanje broja dece sa teškoćama u razvoju na porodičnom smeštaju.

2. Realizacija hraniteljstva za decu sa teškoćama u ponašanju (iz PIT programa).

3. Unapređenje kvaliteta staranja o deci sa posebnim potrebama na porodičnom smeštaju:• unapređenjem postupaka regrutacije,

selekcije i pripreme hranitelja (koncept programa pripreme)

• unapređenjem praćenja i podrške (Priručnik za model podrške)

• podizanjem kompetencija stručnjaka• definisanjem postupaka, uloga i zadataka

svih uključenih aktera

Svrha projekta

Indikatori za svrhu projekta(pokazatelji promene kod glavne ciljne grupe)

a) Deca sa posebnim potrebama u hraniteljskim porodicama na području Beograda b) Deca sa teškoćama u ponašanju iz Programa za intenzivni tretman Zavoda za

vaspitanje dece i omladinec) Novoregrutovani hranitelji koji su prošli program pripreme a nisu zasnovali

hraniteljstvo (61)d) Hranitelji – prijavljeni i izabrani za smeštaj dece iz PIT programae) Postojeći hranitelji na području Beograda koji imaju decu sa posebnim potrebama

na smeštaju f) Stručnjaci centara za socijalni rad Gradskog centra za socijalni rad i Zavoda za

vaspitanje dece i omladine

Glavne ciljne grupe

a) Deca sa posebnim potrebama u ustanovama (u potrebi za porodičnim smeštajem)b) Deca sa teškoćama u ponašanju smeštena u vaspitne zavodec) Stručnjaci Gradskog centra za socijalni rad iz Odeljenja – timovi za decu bez

roditeljskog staranjad) Stručnjaci uputnih centara za socijalni rad (dece iz Zavoda)e) Stručnjaci u ustanovama (kao što je Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine)f) Hranitelji sa područja Beograda

Ostale ciljne grupe

109

Aktivnosti (3 programa)

Program osnaživanja i podizanja kompetencija hranitelja i dece sa posebnim potrebama

Izvođenje projekta trajalo je 10 meseci.

Cilj i svrha programa

• Podržati hraniteljske porodice u brizi o detetu.• Razviti kod hraniteljskih porodica aktivan stav u rešavanju problema.• Pomoći hraniteljima da budu partneri.• Razviti veze sa lokalnom zajednicom u cilju održivosti programa.

Kroz aktivnu razmenu iskustava sa hraniteljima prorađene su teme o identitetu deteta, eventualni vaspitni problemi i način njihovog rešavanja kao pomoć hraniteljima u sistematskom planiranju razvoja deteta i praćenja efekata razvoja.

Aktivna saradnja sa vrtićem i školom u lokalnoj zajednici, kao i eventualnim drugim oblicima podrške hraniteljskoj porodici je takođe obuhvaćena programom.

Očekivani rezultati

• Osposobljeni hranitelji za kvalitetnije staranje o deci• Priručnik za usluge podrške hraniteljskim porodicama koje imaju na smeštaju decu sa

posebnim potrebama• Preporuke za program pripreme hranitelja za specijalizovano hraniteljstvo• Hranitelji, koji su pripremljeni za promovisanje specijalizovanog hraniteljstva u okviru

programa senzitivizacije.

Program se realizuje na 2 lokaliteta:• Uže područje Beograda• Barajevo.

Forma rada

• Dva sastanka mesečno sa hraniteljima i decom u trajanju od 2 sata (+1 sat za individualne razgovore, evaluaciju)

• Sastanke vode stručnjaci za decu sa posebnim potrebama• Stručnjak iz centra za socijalni rad• Vaspitač, školski psiholog i drugi profili stručnjaka koji rade sa decom• Podrška: program psihosocijalne podrške telefonom (1 dan u nedelji), dva tematska

broja Vodiča za hraniteljstvo.


110

Sadržaj i teme

• Šta znam o detetu, šta dete zna, šta voli, čemu se raduje (o očuvanim sposobnostima deteta, kako ih otkriti, kako podstaći dečju radoznalost)

• O dečjim potrebama (egzistencijalne, sigurnost, ljubav, priznanje, samopoštovanje, estetske, saznajne, razvojne)

• Kako zadovoljiti dečje potrebe, kako podstaći razvoj deteta/adolescenta (motivacija, značaj dečje igre, iskustvo hranitelja sa podsticajem razvoja)

• Tipična dečja/adolescentna interesovanja (zadovoljavanje interesovanja kroz igru, uticaj pola deteta na izbor igara, uticaj uzrasta deteta na izbor igara, prikaz filma o značaju igre)

• Dete u hraniteljskoj porodici (prilagođavanje jednih na druge)

• Odnos sa članovima porodice, vaspitanje deteta u hraniteljskoj porodici (osobenosti odnosa dete – hranitelj itd.)

• Dete u vrtiću/školi, izrada individualnih programa podsticanja razvoja, analiza programa razvoja (izlaganje pojedinačnih programa, diskusija, razmena iskustava)

• Šta sada znam o detetu (intelektualni razvoj, afektivne veze, atmosfera u porodici)

• Izvori podrške u lokalnoj zajednici (zdravstvo, vrtić, škola, NVO)

• Kako proceniti rezultate programa.

Efekti se prate na tri meseca primenom posebno konstruisanog upitnika za hranitelje i opservacijom dece.

Program senzitivizacije za specijalizovano hraniteljstvo

• Promovisanje prava dece sa posebnim potrebama na život u porodici (6 meseci, priprema počinje u četvrtom mesecu od započinjanja rada na projektu).

Cilj programa

• Savladavanje otpora i barijera prema deci sa posebnim potrebama • Promovisanje njihovih prava i zagovaranje porodičnog oblika staranja o njima,

uključujući hraniteljstvo • Podsticanje i lakše prihvatanje mogućnosti za konkretan smeštaj deteta u porodicu.

111

Ciljna grupa

• Hranitelji koji su prošli program pripreme i procene za hraniteljstvo, ali ga još nisu zasnovali.


• Promena mišljenja i orijentacija u stavovima (manje otpora, više pozitivnog u stavovima)

• Izražena spremnost za specijalizovano hraniteljstvo• Preporuke za program senzitivizacije i pripreme za specijalizovano hraniteljstvo.

Forma rada

Aktivna razmena iskustava:• sadašnjih hranitelja dece sa posebnim potrebama;• odraslih mladih (nekadašnje dece sa posebnim potrebama); • različitih profila stručnjaka koji su u direktnom kontaktu i brinu se o deci sa posebnim

potrebama, korišćenjem raznovrsnih načina prezentacije podataka i priča iz života (film, životne priče i sl.).

Sadržaj i teme

• Kako smo odlučili da se bavimo hraniteljstvom i šta sada o tome mislimo• Ljudske potrebe i potrebe dece uopšte• Šta ne znamo, čega se plašimo i kakva su naša iskustva sa osobama sa posebnim

potrebama• Ko su deca sa posebnim potrebama i gde se ona nalaze• Šta nedostaje deci u ustanovama • Koje su prednosti odrastanja dece sa posebnim potrebama u porodičnom okruženju –

kako porodica može da bude lekovita• Šta možemo da pružimo, a šta ne (u mojoj porodici)• Šta porodica misli o novoj perspektivi hraniteljstva • Ja sam bio dete sa posebnim potrebama• Šta može da se očekuje od stručnjaka• Napredujemo korak po korak (iskustva iz programa za osnaživanje hranitelja).

Dva sastanka mesečno u proseku (sadržaj tema u prilogu) u trajanju od 2 sata (+ 1 za evaluaciju i individualne razgovore), a dva sastanka će biti posebno održana sa prezentacijiom iskustva iz programa osnaživanja i podizanja kompetencija hranitelja.

Pripremne aktivnosti – motivisanje novih hranitelja za ulazak u program organizuju stručnjaci Asocijacije FAMILIA preko programa Psihosocijalni program podrške – pomoć telefonom (jedan dan nedeljno), a u toku programa dodatnim informisanjem (dva tematska broja Vodiča).


112

Grupne sastanke po pravilu vode dve osobe: domaćin, neophodan zbog stvaranja dobre klime u grupi, koji je ujedno i nosilac teme, i rukovodilac Beogradskog tima za hraniteljstvo.


• Određeni broj učesnika zainteresovanih za specijalizovano hraniteljstvo (bilo koji oblik)

• Preporuke za koncipiranje programa pripreme hranitelja za specijalizovano hraniteljstvo.

Program specijalizovanog hraniteljstvaza decu sa problemima u ponašanju

Izvođenje projekta predviđeno je da traje 11 meseci.

Cilj programa

• Stvaranje uslova za optimalan razvoj dece sa problemima u ponašanju putem uspostavljanja i razvoja specijalizovanog hraniteljstva (pilot-model).

Ciljna grupa

• Deca u okviru Programa intenzivnog tretmana, koji se odvija u Zavodu za vaspitanje dece i omladine „Vasa Stajić” u Beogradu – grupa ima 9 članova, program je ukupno prošlo 20 dece; porodice koje su dobile pozitivnu procenu podobnosti i prošle program pripreme za hraniteljstvo, ali ga nisu još zasnovale – 61.

Sadržaj programa i faze realizacije

1. Senzitiviranje stručnjaka i sprovođenje kampanja za izbor hranitelja za specijalizovano hraniteljstvo;

2. Priprema i hranitelja i stručnjaka za primenu modela;3. Pripreme za smeštanje deteta u porodicu (izbor porodica, priprema porodica i dece, rad

na planu tretmana i zaštite, početak adaptacije kroz vikend-hraniteljstvo); 4. Realizacija specijalizovanog hraniteljstva smeštajem deteta u porodicu i nastavak

njegovog tretmana u mnogo stimulativnijem porodičnom okruženju.

113


• Zbrinjavanje (bar jednog, poželjno 3 do 5) dece iz programa PIT u specijalizovane hraniteljske porodice. Uspešan nastavak tretmana razvoja prosocijalnih veština i odsustvo recidiva u ponašanju dece.

• Senzitivizacija, regrutovanje i podizanje kompetencija hranitelja koji će preuzeti decu iz PIT programa.

• Unapređenje razumevanja stručnjaka iz obuhvaćenih centara u vezi sa potrebama dece sa problemima u ponašanju, koja su uključena u PIT program, i načina na koji se putem specijalizovanog hraniteljstva mogu razvijati prosocijalne veštine kod njih.

• Definisanje svih segmenata programa specijalizovanog hraniteljstva, uključujući i utvrđivanje neophodnih pratećih službi i promena u sistemu neophodnih za njegovo ustanovljavanje, kao i provera modela specijalizovanog hraniteljstva Oregonskog kliničko-istraživačkog centra.

Preporuke

Kako održati pozitivne efekte programa senzitivizacije i pripreme za specijalizovano hraniteljstvo

• Program pripreme i procene hranitelja treba da prati dobro koncipirana, sistematska, kontinuirana, koordinisana i uvremenjena aktivnost i saradnja svih uključenih stručnjaka i relevantnih institucija (centri za socijalni rad, ustanove za smeštaj dece, druge relevantne institucije i organizacije).

• Iskustvo iz projekta upozorava da odsustvo iste uzrokuje „osipanje” potencijalnih hranitelja – promena motivacije i sl.

• Ukoliko se ne ostvari optimalan porodični smeštaj u razumno vreme, kod tih hranitelja treba na primeren način održavati motivaciju za hraniteljstvo.

• Program pripreme treba da bude podržan i drugim vidovima osnaživanja, pre svega informisanjem (brošure, leci, priručnici, glasila), kao i dostupnom službom informisanja i podrške (razjašnjavanje i održavanje motivacije).

• Program pripreme za specijalizovano hraniteljstvo treba rešiti na nivou sistema socijalne zaštite, uz razmatranje mogućnosti za akreditaciju programa i njegovog poveravanja instituciji ili nevladinoj organizaciji.

• Iskustvo iz rada na programu ukazuje, u pojedinačnim slučajevima, na nedovoljno utemeljeno procenjivanje opšte podobnosti za hraniteljstvo, čime se dobija pogrešna slika o stvarnom broju podobnih hranitelja, koja se komplikuje u slučaju potrebe za smeštanjem konkretnog deteta na hraniteljstvo.


114

Neka opšta pitanja

• Neophodno je da se postigne konsenzus i da stručnjaci donesu odluke da će unapređenje i razvoj ove vrste hraniteljstva posebno podržati, sagledavajući nepovoljne efekte odsustva takve podrške, o čemu govore iskustva stečena u okviru ovoga projekta.

• Postojanje uređene i objedinjene evidencije, da ne govorimo o korisnosti adekvatne baze podataka (koja bi sadržavala i mnoge informacije o dosadašnjem angažovanju hranitelja, problemima i efikasnosti), kao i o strukturi dece i njihovim specifičnim potrebama, uz postojanje službe sa ingerencijom za razmenu informacija, doprineli bi efikasnijem nalaženju hraniteljskih porodica koje mogu da odgovore na potrebe dece.

• Iskustvo iz projekta ukazuje da je u slučaju hraniteljstva, posebno specijalizovanog hraniteljstva neophodno kontinuirano praćenje radi procene i pružanja dodatne podrške kako deci, tako i hraniteljima, a u interesu podsticanja i obezbeđivanja uslova za optimalan razvoj deteta. Odsustvo istog, iskustvo pokazuje, dovodi do zanemarivanja potreba ove dece i specifičnih načina njihovog zadovoljavanja i krši njihova osnovna prava koja imaju kao i sva ostala deca (na razvoj, školovanje, na nediskriminaciju itd.).

• Preporučujemo da se ponovo razmotri mogućnost profesionalizacije hraniteljstva upravo za decu ometenu u razvoju i sa problemima u ponašanju.

Zaključak

Generalno, pitanje hraniteljstva, kao i realizacije specijalizovanog hraniteljstva neodvojivo je od pitanja promocije hraniteljstva i regrutovanja novih hranitelja, kao i razvoja i unapređenja hraniteljstva uopšte. Nerealno je godinama posle očekivati efekte jedne kampanje za hraniteljstvo, ma koliko dobro osmišljena i realizovana ona bila. Njeni rezultati nisu neiscrpni.

Promocija hraniteljstva, kao i regrutovanje novih hraniteljskih porodica treba da predstavlja kontinuiranu aktivnost poverenu određenoj instituciji, organizaciji ili službi ili većem broju njih, ali sa jasnim ulogama i koordinacijom.

Kontinuirana i, potrebama specijalizovanog hraniteljstva, prilagođena edukacija stručnjaka je neophodna, pri čemu se mogu koristiti resursi nevladinih organizacija, ali i visokoškolskih ustanova (programi poslediplomske nastave i specijalizacije), kao i podsticanje izdavanja stručnih publikacija.

115

Osoblje angažovano u realizaciji projekta

Ime i prezime Funkcija u projektnom timu Kvalifikacije

Marija Mitić • rukovodilac projekta • psiholog, doktor nauka, oblast: porodica, FAMILIA

Sulejman Hrnjica • vodi program podrške hraniteljima • psiholog, doktor nauka, oblast: deca sa posebnim potrebama, FAMILIA

Ksenija Kondić • vodi program senzitivizacije, domaćin radionica • psiholog, psihoterapeut, doktor nauka,

oblast: dečja psihopatologija, FAMILIA

Branka Radojević •vodi program spec. hraniteljstva za decu sa problemima u ponašanju

• psiholog, psihoterapeut, FAMILIA

Violeta Jovanović-Redžić • član projektnog tima • pravnik, Gradski centar za socijalni rad

Nada Šarac • član projektnog tima • specijalni pedagog, Zavod za vaspitanje dece i omladine

Tatjana Čolin • konsultant na projektu • psiholog, magistar defektologije, oblast: adolescenti sa psihičkim poremećajima

Vesna Kutlešić • konsultant – deca sa teškoćama u ponašanju • psiholog, doktor nauka, psihoterapeut

Dragana Karleuša •član projektnog tima – kreiranje i održavanje baze podataka za potrebe projekta

• matematičar, FAMILIA

Dragana Pavlović • asistent na projektu • komercijalista, FAMILIA

Maida Stefanović •saradnik u programu spec. hraniteljstvo za decu sa teškoćama u ponašanju

• specijalni pedagog, psihoterapeut, FAMILIA

Gordana Stanić • saradnik u programu senzitivizacije • pedagog, Centar za zaštitu odojčadi, dece

i omladine

Svetlana Nevenić • saradnik u programu senzitivizacije • psiholog, Centar za zaštitu odojčadi, dece

i omladine

Emina Ilić • saradnik u programu senzitivizacije • pedijatar, FAMILIA


116

Tamara Borisavljević • saradnik u programu senzitivizacije • psiholog, Gradski centar za socijalni rad

Vera Rajović •saradnik u programu podrške hraniteljima dece sa posebnim potrebama

• doktor psihologije, oblast: deca sa posebnim potrebama

Živorad Gajić • saradnik u programu hraniteljstva za decu sa teškoćama u ponašanju • socijalni radnik, Zavod za vaspitanje dece

i omladine

Miodrag Pavlovićsaradnik u programu podrške hraniteljima dece sa posebnim potrebama

• psiholog, Odeljenje GCSR Čukarica

Lela Marković •saradnik u programu podrške hraniteljima dece sa posebnim potrebama

• pravnik, Odeljenje GCSR, Barajevo

Vesna Milić • saradnik u programu senzitivizacije • socijalni radnik, FAMILIA

• saradnici programa „Pomoć telefonom”1 • psiholozi, pedagozi, pravnici, pedijatri,

FAMILIA

Gordana Miladinović • urednik „Vodiča” • FAMILIA

Branka Kojić • saradnik u Klubu adolescenata • filolog, profesor eng. jezika, FAMILIA

Gorana Vlaščić • saradnik u Klubu adolescenata • psiholog, FAMILIA

Vladan Stojanović • saradnik u Klubu adolescenata • mašinski inženjer, FAMILIA

Iva Urdarević •Predrag Petrović •

saradnik u Klubu adolescenata • defektologpsiholog

1Milica Popović, Olivera Vico, Vera Babić, Vana Kostenjak, Angelina Miljković, Kosara Petrušić, Emina Ilić, Gordana Miladinović.


118

IzdajeFAMILIA

ŠtampaMladost biro, Beograd

Tiraž500

Beograd, 2007.

CIP- Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

364.65-058.862 (497.11) (082)

HRANITELJSTVO kao izazov: porodični smeštaj dece sa posebnim potrebama / MarijaMitić ...[et al.]. - Beograd: FAMILIA,2007 (Beograd: Mladost biro). - 117 str.:ilustr.; 24cm

Tiraž 500. - Napomene i bibliografskereference uz tekst.

ISBN 978-86-903917-2-11. Митић, Маријаa) Деца са посебним потребама - Социјалназаштита - Србија - Зборници b) Хранитељскапородица - Деца са посебним потребама -Србија - ЗборнициCOBISS.SR - ID 137203724

, Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci, je nevladina, neprofitna, nestranačka organizacija koja, kroz razvijenu saradničku mrežu, deluje na nivou republike Srbije sa ciljem obezbeđivanja porodičnog zbrinjavanja dece bez odgovarajućeg roditeljskog staranja inicirajući, razvijajući i afirmišući različite i sveobuhvatne modele podrške deci, biološkoj i alternativnoj porodici kao i profesionalcima, a u skladu sa najboljim interesima deteta.

Asocijacija je osnovana 1998. godine sa ciljem da razvija sledeće oblasti delovanja:

• promocija hraniteljstva/porodičnog smeštaja i drugih oblika alternativnog porodičnog staranja o deci u javnosti, među profesionalcima i predstavnicima državnih organa;

• edukacija stručnjaka, volontera, hranitelja i prirodnih porodica u oblasti alternativnog porodičnog staranja, u skladu sa zakonom;

• pomoć i podrška srodnim projektima i inicijativama za unapređenje položaja dece lišene roditeljskog staranja; • društvena afirmacija i poboljšanje položaja hraniteljskih porodica,organizovanje i sprovođenje humanitarnih akcija; • pokretanje inicijative za donošenje, izmenu i dopunu propisa značajnih za ostvarivanje cilja Asocijacije;• podsticanje i sprovođenje istraživačkog rada;• formiranje informativno-dokumentacionog centra o zaštiti dece lišene roditeljskog staranja u skladu sa zakonom; • saradnja sa ustanovama, organizacijama, udruženjima i pojedincima u zemlji i svetu, uključivanje u mreže relevantne

za ostvarivanje cilja Asocijacije;• formiranje mreže (pojedinci, grupe, organizacije) na teritoriji Srbije i Crne Gore u oblasti alternativnog porodičnog

staranja;• priprema i izdavanje knjiga, glasila i promotivnog materijala u skladu sa zakonom.

ISBN 978-86-903917-2-1 Projekat je podržan od strane Fonda za socijalne inovacije. Fond za socijalne inovacije je zajednički program Ministarstva rada,

zapošljavanja i socijalne politike i Programa za razvoj Ujedinjenih nacija(UNDP), finansiran od strane Vlade Republike Srbije i Evropske Unije kroz

Evropsku agenciju za rekonstrukciju.

Documents

Hraniteljstvo kao izazov