REPUBLIKA SRPSKAUNIVERZITET U ISTOČNOM SARAJEVUFAKULTET POSLOVNE EKONOMIJEBIJELJINA

SEMINARSKI RADTEMA: Javne finansije kao multidisciplinarna nauka

Kandidat: Mentor:

Maja Predojević 189/08 Prof. dr Hamid Alibašić

Bijeljina, Novembar 2010.god.

SadržajUVOD......................................................................................................................................................2

1. NAUKA O JAVNIM FINANSIJAMA KAO KOMPLEKSNA MULTIDISCIPLINARNA NAUKA....................4

1.1. Finansijska teorija i finansijska politika........................................................................................5

1.2. Finansijska ekonomija i finansijsko pravo....................................................................................5

1.3 Pomoćne discipline i grane...........................................................................................................8

1.3.1 Finansijska statistika..............................................................................................................8

1.3.2. Finansijska istorija.................................................................................................................9

1.3.3. Komparativni aspekti............................................................................................................9

1.3.4. Finansijska sociologija, psihologija i etika...........................................................................10

2. DOKTRINE JAVNIH FINANSIJA.......................................................................................................11

2.1 Klasična doktrina javnih finansija................................................................................................12

2.2. Doktrina funkcionalnih finansija...............................................................................................12

2.3. Doktrina finansija „ekonomike ponude“...................................................................................14

ZAKLJUČAK...........................................................................................................................................16

LITERATURA:.........................................................................................................................................17

2

UVOD

Kao i uvek kad pristupamo izučavanju neke nastavno-naučne discipline tako se i ovde postavlja preliminarno pitanje: šta ta disciplina treba da obuhvata – koja pitanja, odnosno komplekse pitanja čine njen predmet? A kada je reč o nekoj od društvenih nauka, gde svakako spadaju i Javne finansije, onda pitanje glasi: koju oblast društvenih odnosa i društvenog života: koje fenomene, procese, mehanizme, zakonitosti i institucije izučava?

Pre odgovora na ovo pitanje, neophodno se upoznati sa samim pojmom finansija i strukturalnim elementima finansijskog područja

Za tu svrhu biće nam od neophodne pomoći značenje samih izraza „finansije“ i finansiranje“ i genetičko-evolutivni osvrt na to pitanje.

Termin „finansije“ vodi poreklo od srednjovekovnog latinskog izraza „finatio precuniaria“; koji je upotrebljavan u značenjima: zapis, sudska odluka i plaćanje.1 Neki finasijski teoretičari idu dalje u prošlost u traženju terminološkog začetka izraza „finansije“. Nalaze da on vodi poreklo čak od starolatinske zamenice „finis“ (granica – kraj nečega)2, pa preko kasnije transformacije od njenog nastalog glagola „finare“ i „finire“ (čime je označavano novčano plaćanje na osnovu sudske presude, kao i finalnog čina u postupku podmirivanja novčane obaveze) došlo se do izraza „finatio“ u navedenim značenjima.

U značenju plaćanja, i to za oznaku novčanog oblika plaćanja, od izraza „finatio“ razvila se upotreba termina „finantiones“ i „financie“. Na taj način je izvršeno terminološko razlikovanje između novčanih i naturalnih davanja. Od te reči u XV veku u Francuskoj nastaje izraz „finances du roi“ , odnosno „les finances“. Najpre su tim izrazima označavani državni prihodi, a kasnije i državni rashodi. Uskoro zatim termin „finances“ (u množini) počinje se upotrebljavati u značenju celokupnog državnog novčanog poslovanja, dakle , za sve odnose, stanja i institucije, koji imaju za predmet ili osnovni sadržaj sam novac, a čiji je subjekt država i njena aktivnost. Tu se, međutim, ne završava proširivanje značenja izraza „ finansije“. Takođe u Francuskoj, u XV veku nastaje upotreba te reči, ali u jednini „la finance“, za označavanje poslovanja pojedinca, odnosno za označavanje onih odnosa i stanja u novčanom poslovanju koji se ostvaruju u privatnom domenu.

Za potpunije i jasnije objašnjenje termina „finansije“ najbolje će nam poslužiti značenje izraza „finansiranje“ koje je u upotrebi za označavanje područja finansijskih odnosa.

Pod finansiranjem podrazumevamo, „u najširem smislu, svako novčano plaćanje. U užem i uobičajnom značenju to su ona plaćanja kojima se ne drugoga ne prenosi samo novac, već i neupotrebljeni dohoci, da ih upotrebi umesto prvobitnog sticatelja“.3 Dakle, izrazom „finansije“ označavamo izdavanje novca, odnosno ustupanje novca drugom subjektu bez protivčinidbe u dobrima i uslugama. „Prema tome, finansije kao naučna disciplina bave se svim pitanjima koja su vezana za probleme novca, za njegovo stvaranje, tokove poništavanja, brojna i složena delovanja u savremenoj privredi.“4

1 Prof.dr Jovan Lovčević: Institucije javnih finansija, „Novinska ustanova Službeni list SFRJ“, Beograd 1975, str.5; Dr Aleksandar V. Perić: Finansijska reorija i politika, „Savremena administracija“ i Institut za ekonomska istraživanja, Beograd, 1971, str.5.2 Prof. dr Vasil J. Grivčev: Finansije i finansijsko pravo SFRJ, Prvi deo, „ Savremena administracija“, Beograd, 1977, str. 3-4.3 Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, MCMLXI; Tom 2. str. 1112.4 Prof. dr Slobodan Komazec i prof. dr Žarko Ristić, Monetarne i javne finansije, Čigoja, Beograd, 1996, str. 16.

3

1. NAUKA O JAVNIM FINANSIJAMA KAO KOMPLEKSNA MULTIDISCIPLINARNA NAUKA

Kada hocemo da apostrofiramo naučna saznanja i teorijska pitanja iz oblasti finansija, opravdana je upotreba naziva „Nauka o finansijama“. To su finasnije u širem smislu. Nauka o finansijama u užem smislu obuhvata naučna saznanja sa područja prikupljanja, raspolaganja i korišćenja novčanih sredstava i zadovoljenja javnih potreba, tj. sferu javnih finansija.5 U ovom, užem smislu, u daljem izlaganju ćemo koristiti naziv Nauka o finansijama, kako je to i uobičajeno u literaturi sa ovog područja. To je u stvari Nauka o javnim finansijama.

U kojoj oblasti društvenih nauka spada nauka o finansijama i kakav joj je karakter s tačke gledišta?

S obzirom da nauka o finansijama izučava i objašnjava materijalnu stranu zadovoljavanja potreba koje obuhvata, bez sumnje je da je to prevashodno ekonomska naučna disciplina. Medjutim, to nije jedino i isključivo takva nauka koja bi obuhvatila samo ekonomsku materiju i bila u stanju da sa ekonomskog stanovišta naučno objasni sve značajnije fenomene sa ovog područja i sve komplekse pitanja koja se ovde javljaju.

Odnosi, procesi i pojave koje se zbivaju u domenu obezbedjivanja, raspolaganja i korišćenja novčanih sredstava za zadovoljenje javnih potreba nemaju samo ekonomski značaj, niti u celini spadaju u ekonomsku oblast društvenog života, pa ni u onim slučajevima gde imamo upotrebljenu čisto ekonomsku terminologiju.

Naime, ovde su prisutni, u manjoj ili većoj meri, i ekonomski, i pravni, i socijalni, i politički, pa i kulturni i demografski sadržaji i aspekti. Tako, na primer, budžet i ekonomski, i pravni, i politički plansko-bilansni instrument i akt, a ima i socijalne i druge funkcije. Pri oporezivanju građana se moraju uzimati u obzir ne samo materijalne mogućnosti, već i socijalne prilike, politička raspoloženja i psihološko-etički momenti.

Neosporno je, dakle, da nauka o finansijama ima karakter kompleksne multidisciplinarne naučne oblasti. To je kako kaže profesor dr J. Jovičević, „agregat ekonomskih, socijalnih, političkih i pravnih elemenata i zahteva saradnju ekonomista, pravnika i sociologa“ 6, politikologa, demografa i drugih stručnjaka.

Razume se, da sva pitanja i sve pojave i fenomeni i institucije sa finansijskog područja, nemaju kompleksnu sadržinu, niti se moraju posmatrati, sa različitih aspekata, uopšte ili u pojedinačnoj meri. Tako, na primer, oporezivanje preduzeća možemo posmatrati sa ekonomsko-političkog stanovišta. Ili, izbor oblika uređivanja odnosa u obezbeđivanju sredstava možemo posmatrati samo sa pravno-političkog stanovišta.

Da malo pobliže razmotrimo osnovne aspekte finansijske nauke i njene najznačajnije segmente i grane, kako bismo potpunije razumeli stvarnu sadržinu ove naučne oblasti i imali makar elementarna objašnjenja i informacije o predmetu izučavanja pojedinih njenih ogranaka.

1.1. Finansijska teorija i finansijska politika

Finansijska teorija, kao i svaka druga teorija, definiše i objašnjava finansijske fenomene, mehanizme i institucije. Njen je zadatak da otkriva konstante između uzroka i 5 prof. dr Danilo Aleksić, Finansije i finansijsko pravo, Pravni fakultet i Montenegropublic -Podgorica, 1994,s.12.6 Prof. dr Jovan Lovčević, Op. cit. c. 14.

4

posledica, da razlučuje bitno od nebitnog, suštinsko od slučajnog, da analizira pojave i procese i sintezuje i sistematizuje saznanja. Ona utvrđuje principe racionalnog ponašanja i iznalazi optimalna rešenja i funkcionisanja i unapređivanje finansijskih odnosa.

I u finansijskoj teoriji se vrši analiza datih fenomena i procesa na različitom stepenu uništavanja, zavisno od svrhe koja se želi time postići. Tako imamo čisto teorijsku analizu, koja ima za svrhu da utvrdi društveno ekonomsko biće i suštinske odredbe tretiranih pitanja. Zatim imamo teorijsko-empirijsku analizu, gde se daju objašnjenja bliža pojavnom svetu. Najzad, empirijska analaiza razmatra konkretne, praktične probleme. Tako na primer, u analizi poreza na promet, razmatraju se istorijsko-evolutivnog i komparativnog aspekta pojedini njegovi oblici i daju informacije o njegovoj praktičnoj promeni i evoluciji u porez na dodatu vrednost.

Finansijska nauka obuhvata i pitanja tzv. finansijske tehnike (postupci i radnje proceduralne prirode), objašnjava ih i pronalazi rešenja za usavršavanjem finansijske tehnike.

Polazeći od teorijskih saznanja, finansijska politika pronalazi najpogodnije načine, mere i instrumente za ostvarivanje svesno utvđenih zahteva i ciljeva datog finansijskog sistema, i to u sklopu šire ekonomske i socijalne politike. Za razliku od finansijske teorije, finansijska politika se ne upušta u objašnjenja finansijskih fenomena i procesa, već vrši operacionalizaciju teorijskih i empirijskih zahteva . Teorija ima analitičko-spekulativni karakter, a finansijska politika normativno-pozitivističku funkciju. Primera radi, finansijka teorija ustanovljava princip da oporezivanje preduzeća ne treba da utiče na diferenciranje uslova privređivanja, a finansijska politika to operacionalizuje preko korišćenja poreza na dobit i to sa primenom jedinstvene proporcionalne stope. Ili na primer, ako treba obezbetiti brži razvoj naučno-istraživačkog rada, finansijska politika, sa svoje strane, može pomoći udovoljavanju ovakovom zahtevu preko smanjenja stope poreza na prihode od autorskih prava, ili oslobođenjem od carina uvozne opreme, oslobodjenjem od poreza na promet naučnih publikacija, itd.

Finansijska politika ima zadatak da oživotvori i relizuje fundamentalne postulate finansijskog sistema, saznanja i iskustva iz domena finansijske politike, neophodno je uvažavati pri definisanju teorijsko-sistematskih postulata, institucija i elemenata sistema. Finasijski sistem i finansijska politika stoga čine međuzavisne komponente organske celine.

Radi potpunosti ovog izlaganja treba još reći da finansijska politika predstavlja i suviše uopšten pojam, pa se, radi preciznosti izražavanja, upotrebljavaju termini: fiskalna politika ( koja obuhvata finansijsku politiku na području dažbina), poreska politika i budžetska polika za označavanje pojedinih segmenata finansijske politike.

1.2. Finansijska ekonomija i finansijsko pravo

Finasijska ekonomija obuhvata samo ekonomske aspekte finansijskih odnosa. Kada se upotrebljava termin „finansije“ bez ikakvih bližih odrednica, pre svega se pod tim podrazumeva ekonomska analiza obuhvat finasijskih fenomena. Osnovnu sadržinu finansijske ekonomije čine: oblici, načini, kriteriji i obim preraspodele nacionalnog dohotka za zadovoljenje javnih potreba i efekti rashoda u ove svrhe na proizvodnju, raspodelu dohotka i potrošnju.

Usled svoje specifične prirode finansijski odnosi se prevashodno ne konstituišu i ne odvijaju na bazi ekonomskih principa i zakonitosti, mada ti principi i te zakonitosti nisu bez ikakvog uticaja na ove odnose. Nužno je da ti odnosi, i uopšte procesi finansiranja, bude ex

5

ante- svesno uređivani, odnosno regulisani pravnim normama. Time je uslovljeno da finansijska nauka obuhvata i pravne aspekte finansijskih institucija. Ti aspekti čine predmet finansijskog prava, kao posebne pravne discipline, koja se dalje grana na fiskalno i budžetsko pravo.

Prema danas preovlađujućem gledištu finansijsko pravo je u tolikoj meri heterogeno na predmetnom obuhvatu, i njime uslovljenom prirodom finansijsko – pravnih odnosa, da je neodrživo kao jedninstvena pravna disciplina.7 Dažbinsko-pravni odnosi, naime, čine zasebnu celinu i kao sistem normi koje ih regulišu čine fiskalno pravo, kao posebnu pravnu disciplinu. S druge strane imamo budžetsko pravo kao sistem kontrole budžeta. Prema nekim shvatanjima segment odnosa koji se tiču prava i obaveza izvršilaca budžeta treba izdvojiti iz budžetskog prava i obuhvatiti posebnom disciplinom pod nazivom „Pravo javnog računovodsta“.8 U toj meri je razvijeno finansijsko pravo da bi se sa gledišta homogenosti predmetnog obuhvata moglo govoriti o nizu grana i ogranaka finansijskog prava. Tako bismo mogli imati kao zasebne celine sisteme pravnih normi koje uređuju materiju finansiranja obrazovanja, finansiranja nauke, kulture, državne uprave, obaveznog socijalonog osiguranja itd. Takođe bi smo mogli imati u okviru fiskalnog prava i ogranke koji obuhvataju poresko pravo, carinsko i taksno pravo, kao i pravni režim doprinosa kao parafiskaliteta.

Neosporavajući značaj i potrebu fragmentacije finansijskog prava ostaje činjenica da sve navedene, kao i moguće druge pravne discipline ili grane i ogranci finansijskog prava, imaju ključni zajednički element, to je zadovoljenje javnih potreba preko spleta finansijsko-pravnih odnosa čiju svrhu i predmet čini upravo zadovoljenje specifičnih potreba koje imaju javno-pravni karakter. Obezbeđivanje, koncentrisanje, zadovoljenje javnih potrba u pravno–normativnom pogledu čini jedinstven kompleks pravnih odnosa čiji su segmenti (fiskalno i budžetsko pravo, pravni režimi finansiranja pojedinih javnih potreba, itd.) funkcionalno međuzavisni i kao takvi čine finansijsko pravo kao organsku celinu.

Finansijsko pravo pre svega analizira „puteve kojima novac dospeva u državnu blagajnu, da bi postao deo društvenih sredstava i posmatra kojim se tokovima i u kome obliku ta sredstva odlivaju u društveni organizam. Istovremeno, finansijsko pravo izučava i službe koje učestvuju u procesima vezanim za društvena sredstava“.9 Ono obuhvata pravne norme kojima se regulišu prava, obaveze i odgovornosti u prikupljanju, raspolaganju i korišćenju sredstava. U analizi pravnih aspekata treba se čuvati metodološke zamke, u koju su upali građanski teoretičari „pravne škole“, „da pravne norme istupaju ne kao odraz u osobenoj formi samog objekta finansija kao ekonomske pojave, već obrnuto, da same te norme predstavljaju po sebi objekat te nauke“.10

Budući da se u ustavnom pravu daju osnovna načela za funkcionisanje finansijskih odnosa, finansijsko pravo se nužno oslanja na ustavno pravo i vrši konkretizaciju ustavnih normi koje se odnose na ovu materiju.

Ono takođe stoji u bliskoj vezi sa onim područjem privrednog prava koje obuhvata raspoređivanje i raspodelu dohotka.

Finansijsko pravo stoji u posebnoj bliskoj vezi sa administrativnim (upravnim) pravom, pa po nekim gledištima finansijsko pravo čini ogranak administrativnog prava.11

Finansijsko pravo svakako obuhvata i pitanja koja se tiču organizacije i ovlaštenja finansijskih

7 Dejan Popović, Nauka o porezima i poresko pravo, Institut otvoreno društvo / Institut za ustavnu i zakonodavnu politiku, beograd, 1997., str. 14-16.8 Maurice – Christian Bergeres – Jean Pierre Maublanc, Finances publiques, Librairie Montaigne, Bordeaux, 1995, str. 145.9 Dr Miodrag Matejić: Finansije, „ Stručna knjiga“ , Beograd, 1978. str. 13.10 G.M. Točilnikov, Socijalističeskie finansi. Op. cit. str. 19.11 Vidi bliže o tome: Sovjetsko finansijsko pravo, Kolektiv autora u redakciji V.P. Antonova, „Juriidčeskaja literatura“, Moskva, 1974. str. 41-44.

6

organa i službi za obavljanje administrativno–tehničkih i kontrolnih poslova pri utvrđivanju i naplati, rukovanju, raspodeli i korišćenju finansijskih sredstava. Međutim ovo ne predstavlja centralnu zonu finansijskog područja, a, sa druge strane, usled specifičnih odnosa i postupaka koje obuhvataju, izlaze iz okvira administrativnog prava i čine integralni deo finansijskog prava. U svakom slučaju za nauku o finansijama su od značaja pitanja koja se tiču funkcija, zadataka, poslovanja i organizacije državnih organa, jer to predstavlja jednu od bitnih determinanti obima i strukture sredstava za zadovoljenje javnih potreba, pa upravno pravo, koje obuhvata ta pitanja, od posebnog je značaja za uspešnu analizu budžetskog rashoda. Takođe i pitanja upravnih akata i upravnog postupka, koja su od izuzetnog značaja za finansijsko pravo.

Ne odričući opravdanost relativno samostalne egzistencije finansijskog prava i finansijske ekonomije, naročito u analizi onih segmenata finansijskog područja gde su prisutna pretežno pravna, odnosno ekonomska pitanja, nije opravdano, ili bolje rečeno nije moguće, izvršiti dezintegraciju izučavanja i naučnog objašnjavanja najbitnijih pitanja iz ove oblasti, jer po svom biću čine organski spoj pravnih i ekonomskih elemenata. Tako, na primer, obezbedjivanje sredstva za zadovoljenje javnih potreba obuhvata i ekonomske probleme i pravna pitanja. I u procesu korišćenja sredstava uspostavljaju se pravni odnosi i ujedno zbivaju ekonomski procesi.

Po prirodi i karakteru materije koju obuhvata i izučava, nauka o finansijama je, dakle, kompleksna, interdisciplinarna nauka, gde najznačajnije mesto i ulogu imaju ekonomija i pravo. Multidisciplinarni karakter ove nauke u sve većoj meri se potencira s obzirom na tendenciju obogaćivanja i razvijanja sadržine i oblika procesa, odnosa i institucija koje obuhvata.

Komleksno sagledavnje finansijskih pitanja naročito je značajno i potrebno u analizi datog sistema finansiranja javnih potreba i pojedinih njegovih ogranaka ( poreski sistem, budžetski sistem, sistem finansiranja socijalnog osiguranja, itd.).

Pod sistemom finansiranja javnih potreba, odnosno javnih rashoda, podrazumevamo principe, mehanizme i institucije finansiranja ovih potreba u nekoj zemlji, dakle u konkretnim društveno–ekonomskim, privredno–sistematskim i pravno-političkim uslovima. U analizi ovog sistema nužno je uzimati u obzir sve relevantne momente koji ga determinišu. To su pre svega: dati uslovi i odnosi odvijanja reprodukcije, ciljevi i prioriteti privrednog i socijalnog razvoja, sistemi odnosi raspodele, politička organizacija društva, sistem uređivanja odnosa i društvenog odlučivanja, karakter proizvodnih odnosa i njihovih svojinskih izraza, itd. Dakle, što je više analiza konkretnija, tim više se javlja nužnost kompleksnijeg sagledavanja datih pitanja, tj. na način koji uslovljen stvarnom njihovom sadržinom.

1.3 Pomoćne discipline i grane

Finansijska nauka obuhvata još neke ogranke, koji nisu od takvog značaja kao finansijska ekonomija, finansijska politika i finansijsko pravo. Međutim bez tih ogranaka ne bi bilo moguće sagledati i analizirati sve bitne aspekte, naročito nekih komleksa pitanja sa ovog područja.

7

Da ukratko ukažemo na sadržinu, značaj i ulogu tih disciplina u nauci koja proučava finansiranje zadovoljavnja javnih potreba.

1.3.1 Finansijska statistika

Bitnu sadržinu finansijske materije čine novčani tokovi i izrazi. Ovde se ne postavljaju samo pitanja: šta i kako, već i koliko. Kvantiteti ovde najčešće čine suštinsku odredbu kvaliteta i raison d’ệtre najznačajnijih finansijskih instrumenata i instituta. Stoga je nužno obezbediti prikupljanje, selekciju, sistematizaciju i homogenizaciju određenih kvantiteta. Ovo upravo predstavlja zadatak i predmetni obuhvat finansijske statistike.

Finansijsku statistiku treba koristiti ne samo radi ilustracije izlaganja u kvalitativnoj analizi, već i stoga što postoji niz značajnih pitanja iz finansijske oblasti na koja se, kako kaže njemački teoretičar Mol „ odgovor samo u brojevima može dati“.12 Primera radi, kako je moguće drugačije izraziti učešće izdataka za javne potrebe u preraspodeli dohotka, ili objasniti strukturu budžetskih prihoda i rashoda osim preko adekvatnih cifara koje nam daje finansijska statistika.

Prethodno saznanje o kvantitavnim dimenzijama finansijskih instituta i odnosa najčešće je od odlučujućeg značenja za stepen i obuhvatnost njegovog izučavanja. Bilo bi apsurdno, na primer, kad bismo istu pažnju u istraživanjima ili podjednak prostor u izlaganjima posvetili porezu na promet i akonatacionom porezu na prihode od samostalne delatnosti , budući da je višestruko manji fiskalni efekat ovog poreza u odnosu na porez na promet, mada materija poreza na promet, odnosno poreza na dodatu vrednost, nije puno složenija u teorijsko-sistematskom pogledu po svojoj prirodi od materije oporezivanja prihoda od samostalne delstnosti.

Drugačija je situacija, razume se, kad istražujemo puteve za unapređenje finansijskih odnosa i oblika funkcionisanja finansijskih mehanizama. Međutim, i ovde se moramo služiti finansijskom statistikom radi verifikovanja datih hipoteza ili argumentovanja stavova i nalaza.

Finansijska statistika je od kapitalnog značaja za finansijsku politiku. Teško je zamisliti preduzimanje ma kakve mere ili upotrebu ma kakvog instrumenta u fiskalnoj, poreskoj, budžetskoj ili ma kakvoj drugoj oblasti finansijske politike, ukoliko ne raspolažemo adekvatnim instrumentima o okolnostima koje nalažu primenu te mere ili instrumenata, s jedne strane, i ukoliko nemamo statističku projekciju o njihovim hipotetičkim efektima, s druge strane.

Finansijska statistika mora biti u funkciji kvalitativne teorijske analize. U suprotnom, cifre mogu da zamagle ono što treba da iskažu i potvrde i da otežaju razumevanje problema. Preterana upotreba statistike može i ovde da vodi u nekritički empirizam i da se javi kao svrha sebi. S toga je u teorijskoj analizi potrebna opreznost prema statistici. Ovde treba koristiti statističku građu samo tamo gde je to nužno radi argumentacije i ilustracije i radi neophodnog dimenzioniranja pojava i problema.

1.3.2. Finansijska istorija

Date finansijske kategorije, institucije i mehanizme ne možemo uvek adekvatno i obuhvatno objasniti, ukoliko ih ne posmatramo i sa genetičko-evolutivnog stanovništva. Na taj način otkrivamo njihova opšta obeležja i razvojne oblike, s jedne strane, i utvrđujemo sadržinske razlike gde imamo formalnu istovetnost ili čak sadržinski kontinuitet, ali se došlo do drugačijeg terminološkog označavanja, s druge strane. Tako, na primer, porez na

12 Citirano prema prof. dr Lovčeviću, Institucije javnih finansija, Op. cit. str. 16.8

dohodak, koga su u bivšoj SFRJ plaćala preduzeća nije imao nikakvu vezu sa dohodarinom, već je spadao u kategoriju objektnih realnih poreza na prihod, naravno sa specifičnom sadržinom. Nasuprot tome, porez na ukupan prihod građana imao je sve osnovne karakteristike subjektnog poreza na dohodak.

U istraživanjima koja se vrše u cilju iznalaženja promena u datom sistemu finansiranja javnih rashoda istorijsko iskustvo je od značaja u višestrukom pogledu. Naime, to iskustvo pre svega kazuje da krupnije promene odmah ne daju pozitivne efekte, pa treba imati strpljenja dok se ne uhodaju i da se unapred mora računati na određene teškoće prelaska sa starog na novo. Drugo, formalne, terminološke promene mogu imati izvesna psihološka dejstva, a ne i ostvarivanje društveno-ekonomske sadržine, što često usled promena forme, može stvoriti iluziju o promeni sadržine. Treće, treba znati da li je projektovana novina nekad negde primenjivana u određenom obliku, pa ako jeste sagledati njene efekte u tim prilikama i na toj osnovi oceniti njeno značenje u projektovanim promenama. Najzad, istorijsko iskustvo pokazuje da evolucija finansijskih mehanizmima i njegovih pojedinih komponenti predstavlja u krajnjoj liniji rezultantu promena u privrednim i socijalnim uslovima, a ne plod subjektivnih htenja i dovitljivosti „prosvećenih“ političara ili umnih naučnika. Time, naravno ne negiramo značaj „svesnog“, i uopšte faktora društvene nadgradnje, i na ovom području, koji je bez sumnje ogroman, ali ne i primaran u globalnim trendovima.

Na kraju ovog izlaganja treba istaći da u objašnjavanju finansijskih institucija i mehanizama i istraživanju puteva njihovog unapređenja treba imati pravu meru, pri korištenju i prezentiranju istorijske građe. Preterivanja u ovom pogledu, čemu smo po pravilu skloni, može da zamagli i oteža razumevanje onoga što predstavlja predmet analize, pa čak i da navede na stranputice i „potucanja po površini pojavnog sveta“, usled prevelike „prenatrpanosti“ istorijskim podacima. Stoga je i ovde neophodna selekcija i upotreba istoricizama u funkciji pravilnog sagledavanja i ocenjivanja postojećeg i njegovog unapređivanja, a nikako kao svrha za samu sebe.

1.3.3. Komparativni aspekti

Poznavanje stanja i razvojnih tendencija na području javnih finansija u drugim zemljama, s jedne strane, omogućuje nam potpunije sagledavanje i pravilniju ocenu sopstvenih zbivanja. S druge strane, iskustva drugih zemalja mogu biti od velike koristi za sopstveno ponašanje, naročito u korištenju, pojedninih instrumenata finansijske politike i usavršavanju finansijske tehnike, pa i pri ugrađivanju nekih elemenata u sopstveni sistem. Primera radi, ne bismo mogli imati pravu predstavu i objektivnu ocenu stepena fiskalnog opterećenja u jednoj zemlji, ako to ne bismo komparirali sa drugim zemljama, naravno pri tome uvažavajući razlike koje su rezultat koje su rezultat datih materijalnih, društvenih i političkih uslova. Ili, kompariranje poreza na dohodak sa istim porezom u drugim zemljama – omogućuje nam potpunije osvetljavanje njegovih komponenti i stvarnog značaja u datom poreskom sistemu.

Pojava nekih novih finansijskih instrumenata u drugim zemljama može da navede na razmišljanje o njihovom korišćenju kod nas, kao što je to slučaj, na primer, sa porezom na dodatu vrednost. I uopšte, praktična i naučna dostignuća drugih neminovano čine, više ili manje, bogatu riznicu za sopstveni progres. Komparativna analiza, uz to, omogućuje da se potpunije sagleda društveno-ekonomska uslovljenost finansijskih fenomena, odnosno da sopstvene finansijske institucije ne smatramo kao jedino moguće i najbolje ma za kakve prilike.

9

Međutim, i ovde, kao i pri razmatranju istorijskih aspekata, nužna je selekcija, kako u pogledu izbora pitanja gde vršimo kompariranje, tako i pri izboru vrste i broja zemalja, i uopšte pri korišćenju inače veoma obimne građe. Osnovno je pravilo, koga se moramo pridržavati u komparativnoj analizi, da komparacije budu što konciznije, sa što manje podataka, a pogotovo – sa što manje deskriptivizma, kako ovaj aspekt proučavanja datih pitanja ne bi postao centralni predmet analize, osim naravno u slučaju kada preduzimamo istraživanja sa tom svrhom.

Na ovom mestu treba istaći da se javlja nužnost komparacije i unutar zemlje u meri u kojoj je prisutna autonomnost teritorijalno-političkih zajednica u odlučivanju o izgradnji sistema i politici zadovoljavanja javnih potreba. To se pre svega odnosi, na primer u Uniji BiH na entitete. U manjoj meri i na opštine (fiskalna i budžetska politika) unutar teritorija entiteta.

1.3.4. Finansijska sociologija, psihologija i etika

Nauka o finansijama, kao kompleksna nauka, obuhvata i niz drugih aspekata, koji predstavljaju sadržinske komponente određenih kategorija i mehanizama sa ovog područja. To se pre svega odnosi na sociološke, politikološke, psihološke i etičke aspekte.

Nauka o finansijama, kao i društvena nauka, ne obuhvata samo ekonomske i pravne sadržaje, već i socijalne procese i efekte koji se ostvaruju prilikom uspostavljanja i funkcionisanja finansijskih odnosa. Jedan od bitnih sadržaja finansijske aktivnosti na ovom području sastoji se upravo u ostvarivanju određenih socijalnih ciljeva. To se pre svega odnosi na ublažavanje socijalnih razlika preko adekvatne poreske politike, a naročito preko politike namenskog usmeravnja sredstava za javnu potrošnju.

Ko, na koji način, u kakvim odnosima i u kojim oblicima, odlučuje o obezbeđivanju i korišćenju sredsava za javnu potrošnju, kakav je položaj pojedinih subjekata u tome, u kojoj meri i na koji način je decentralizovano, i uopšte demokratizovano to odlučivanje – samo su neka od pitanja koja po svojoj prirodi neminovno sadrže društveno-političke aspekte. Osim toga, sam proces obezbeđivanja i korišćenja ovih sredstava neminovno uslovljava i određene političke efekte i raspoloženja, o čemu se mora voditi računa pri izboru i korišćernju pojednih instrumenta i mera na ovom području.

Najzad, pri analizi pojedinih pitanja iz ove oblasti, kao što su, na primer, ustanovljavanje, utvrđivanje i naplata dažbina i korišćenja zajmova, moraju se imati u vidu momenti psihološke i etičke prirode. Ovde su ponekad od izvanrednog značaja pobude ponašanja pojedinaca i socijanih grupa: njihove moralne norme, kriteriji i stavovi; egoistička ili altruistička svojstva raspoloženja, osećaj straha, uticaj tradicije i navika, itd. Do te mere su razvijene analize, sa specifičnom metodologijom, psiholoških aspekata u finansijama da možemo reći da je formirana finansijska psihologija kao posebna disciplina.

2. DOKTRINE JAVNIH FINANSIJA

Nauka o javnim finasijama predstavlja relativno mladu naučnu disciplinu. Njeno konstituisanje kao takve izvršeno je u XIX veku. I pre toga, razume se, funkcionisali su finasijski mehanizmi, na različite načine i u različitim oblicima. Oni su takođe privlačili pažnju pojednih mislilaca već u starom i ranom srednjem veku. Tako imamo određena zapažanja sa ovog područja u delima Aristotela, Ibi Halduna i Tome Akvinskog.

10

Porast državnog aparata i uvođenje vojske uslovilo je sve veći rast „ javnih“ rashoda i ustanovljavanje stabilnijih i raznolikijih oblika prihoda od kraja XV veka na ovamo, s jedne strane, i opšti procvat kulturnog stvaralaštva i naučne misli, s druge strane, predstavljao je realnu podlogu za sve brojnija i obuhvatnija izučavanja finansijske materije. Međutim, najveći i najznačajniji doprinosi iz ove oblasti sve do XIX veka dati su okvirima širih filozofskih i politikoloških razmatranja. Do tog vremena nemamo ni jedno delo koje bi na sistematičan način obuhvatilo celo područje javnih finansija.

I za nauku o finansijama najznačajnije ime XVIII veka je svakako Adam Smit. U okviru ekonomske doktrine liberalnog kapitalizma, Smit je izložio poglede i o nekim značajnim pitanjima sa područja javnih finansija. To se pre svega odnosi na poreze i javni kredit. Glorifikujući spontanost ekonomskog progresa na bazi privatne inicijative i ekonomskih motivacija mikroekonomskih subjekata, Smit je bio ogorčen protivnik ma kakvog mešanja države u privredni život. Po njegovom shvatanju, koje kasnije u celini prihvata i David Rikardo, država treba da ima samo tri funkcije:

1. Očuvanje spoljne bezbednosti,2. Obezbeđenje unutrašnje bezbednosti i sudstva i3. Vršenje neproizvodnih investicija, odnosno onih za koje ne postoji privatni interes.

Dosledno tome, poreze, a naročito zajmove, tretirao je kao oblike neproduktivne potrošnje, koji, kao takvi, negativno deluju na mogućnost optimalnog ekonomskog razvoja. Stoga je bio protivnik korišćenja javnih zajmova, uopšte, videći u njima izvor rasipništva države, a smatrao je opravdanim samo takve poreze koji obuhvataju potrošnju artikala van neophodnih potreba čoveka i koji ne deluju štetno na privredne tokove. Za nauku o finansijama Smit je dao značajan doprinos i time što je sistematizovao dotadašnja shvatanja o osnovnim pravilima ponašanja u oporezivanju. Po njima treba da se oporezivanje vrši na bazi četiri principa (kanona). To su:

1. Opštost i srazmernost poreza materijalnim mogućnostima,2. Određenost poreza,3. Ugodnost plaćanja s gledišta poreskog obveznika i4. Ekonomičnost naplateI Rikardo nije mogao izbeći finansijsku problematiku u analizi raspodele, koju je inače

smatrao glavnim svojim zadatkom. On je, međutim, dao znatno manje doprinosa finansijskoj nauci od Smita, obuhvatajući samo pitanja koja se tiču prevaljivanja poreza i poreskih efekata. Budući da je imao ogroman uticaj na građansku ekonomsku teoriju, ova pitanja su predstavljala glavni predmet pažnje kod niza finansijskih pisaca sve do podkraj XIX veka.

Smit i Rikardo, kao i ostali predstavnici klasične škole ekonomskog liberalizma, finansijske fenomene su tretirali kao sastavni deo problematike političke ekonomije. Na taj način su poricali postojanje nauke o finansijama kao posebne naučne discipline, što je sasvim razumljiva i logična posledica njihovog gledanja na ulogu države u liberalnom kapitalizmu i njenu „finansijsku privredu“.

Izučavanje finansijskih pojava, procesa, odnosa i institucija u XIX veku doživljava takav razvoj, i u kvantitativnom, i u strukturalnom, i u kvalitativnom i sistematično-obuhvatnom smislu, da ovo područje postaje predmet posebne naučne oblasti sa nizom posebnih grana i ogranka.

Tada je formirana klasična doktrina javnih finansija, koja je bila na snazi, sa razumljivim modifikacijama, sve do 30-ih godina XX veka, kada je supstituiše doktrina funkcionalnih finansija, a 70-ih godina se javlja nova, savremena doktrina finansija „ekonomske ponude“.

11

2.1 Klasična doktrina javnih finansija

U kreiranju i obogaćivanju doktrine javila se čitava plejada vrsnih teoretičara javnih finansija. Najznačajniji od njih su: Nemci: Adolf Vagner, Štajn, Šefle, Lok, Eberg, Gerlof i dr.; Francuzi: Gaston Žez, Aliks, Leroa-Bolije, Sturm i Lofanbirže; Britanci: Bejstebl, Pigu, Hik, Širas, Dolton i Edževort; Italijani, koji su dali istaknute teoretičare klasičnih finansija: Vanonini, Košani, Morseli i dr.

Iole potpunije razmatranje i ocena shvatanja i doprinosa predstavnika klasične finansijske misli koja je još uvek aktuelna i značajna, naročito u analizi nekih opštih finansijskih fenomena i institucija, neminovno bi iziskivalo toliki prostor koji ne bi odgovarao uslovima i potrebama jednog ovakvog „uvodnog“ izlaganja.13 Stoga ćemo ovde samo registrovati osnovne karakteristike doktrine klasičnih finansija. To su:

Fiskalni karakter javnih finansija, koji se sastojao u davanju apsolutne važnosti fiskalnom cilju prikupljanja sredstava za javne potrebe;

Administrativne funkcije javnih finansija, obezbeđivanje i trošenje finansijskih sredstava za rad državnih organa, vojsku i elementarno obrazovnje;

Neutralnost finansijskih tokova na ekonomskom i socijalnom planu. Važilo je kao neprikosnoveno tzv. „Edinburško pravilo“ iz 1833. godine po kome treba da ostanu isti odnosi u prihodima, dohocima i imovini nakon oporezivanja kakvi su bili pre oporezivanja; i

Shvatanje poreza kao nužnog subjekta i time za globalno ekonomsko blagostanje, iz kojeg su proistekli zahtevi o obezbeđivanju najnužnijih finansijskih sredstava na što je moguće ekonomičniji i jednostavniji način. S tim u skladu je konstituisan princip po kome je najbolji budžet onaj koji je najmanji i onaj porez koji je najniži.

2.2. Doktrina funkcionalnih finansija

Rešenje krajnje složenih problema strukturalne krize, koja je 1929. godine zahvatila kapitalističke zemlje, nije moglo zaobići preispitivanje do tada vladajućih doktrina o karakteru, mestu i ulozi javnih finansija u privrednom i društvenom životu.

Džon Majnard Kejnz i njegovi sledbenici vide mogućnost i nužnost takvog korišćenja poreza, javnih zajmova, budžeta i javnih rashoda kojim država može i treba da utiče na privredne tokove i socijalne odnose i stanja. Po njihovom učenju javne finansije ne smeju biti „neutralne“ u odnosu na privredu i socijalni život, ni imati administrativno-fiskalni karakter u tom smislu, da neovisno od privrednih kretanja posmatraju metode i uslove obezbeđivanja sredstava za pokriće javnih rashoda. Naprotiv, javne finansije imati funkcionalni karakter na taj način što će se finansijski instrumenti koristiti kao sredstvo usmeravanja privredne aktivnosti u željenom pravcu, privredne stabilnosti i uopšte državnog intervencionizma na ekonomskom i socijalnom planu.

Dakle, „finansijska politika se javlja kao moćno sredstvo postizanja učvršćivanja dobara, umanjenja cikličnih kolebanja, dostizanja visokog nivoa prozvodnje i zaposlenosti“.14

Šta više, vođenje ekonomske i socijalne politike, adekvatnim izborom i korišćenjem

13 Iscrpan pregled klasične finansijske teorije dat je u studiji Richarda Musgravea i Alana T. Peacoocka Classics in the Theory of Public Finance, Macmillan and Co., Ltd.,Mondon, 1958.14 Tvorac termina i osnovnih zadataka „Funkcionalnih finansija“ je Abba Lerner, Economics of Employment, New York, 1951.

12

instrumentarija javnih finansija treba da ima primarni značaj u odnosu na ostvarivanje nekih klasičnih postulata javnih finansija.

Po Masgrejevu zadaci budžetske politike proističu iz mnogostrukih ciljeva koje svrstava u tri grupe. 1. Obezbeđenje usklađivanja u alokaciji sredstava; 2. Obezbeđenje usklađivanja u raspodeli prihoda i imovine i 3. Obezbeđenje ekonomske stabilizacije.

Javne finansije moraju imati po ovoj doktrini:1. Alokativne,2. Distributivne i3. Stabilizacione funkcije.

Kejnz i njegovi sledbenici osobit značaj pridaju javnim rashodima u ostvarivanju privredno-organizatorske usmeravajuće i koordinacione funkcije države, naročito u uslovima privredne stagnacije i depresije, ispitujući moguća dejstva javnih rashoda na ekonomskom i socijalnom planu, konstituisali su teorije multiplikatora, akcelatora i filtera.

Utemeljivači teorije multiplikatora su F.F. Kan i Dž.M. Kejnz. Ova teorija se zasniva na dejstvima krupnih investicionih ulaganja u privredne i druge objekte na zaposlenost i rast nacionalnog dohotka i preko tog na oživljavanje privredne aktivnosti.

U fazi privrednog ciklusa, koju karakteriše kriza hiperprodukcije, kao što znamo, prisutna je suficitarnost ponude nad potražnjom, odnosno proizvodnje nad potrošnjom. Kao centralni problem izvlačenja iz depresije javlja se, prema tome, povećanje tražnje i potrošnje. Ovo, međutim, iziskuje porast investicione aktivnosti oko uslova povećanja tražnje i potrošnje instumentalnih dobara. Ni jedno, ni drugo privreda spontano ne može postići budući da je upravo prisutna hipertrofiranost proizvodnje nad potrošnjom i ponude nad tražnjom. Prema shvatanjima pristalica funkcionalnih finansija jedino država može rešiti ovaj problem na bezboaln način preko adekvatne upotrebe finansijskih sredstava kojima raspolaže. Ona treba da angažuje sredstava za krupne investicione rashode, organizujući pre svega velike javne radove. Preporučuje se da država to treba da čini čak i po cenu poremećaja budžetske ravnoteže (budžetski deficit), kao bi se dejstvom multiplikatora, obezbedilo apsorbovanje suficita ponude nad tražnjom, odnosno njihovog uravnoteženja na globalnom planu i preko toga uspostavila željena privredna ravnoteža i stabilnost najznačajnijih privrednih agregata.

Tri su bitna uslova za primenu teorije multiplikatora, odnosno za sagledavanje depresije putem državnog finasijskog intervencionizma:

Prvo, rashodi moraju biti izvršeni u investicione svrhe. Eventualno povećanje, ili uvođenje novih, socijalnih ili ekonomskoh transfera može samo ublažiti problem, ali ne i rešiti ga, s obzirom da se time deluje na posledice, a ne na uzroke;

Drugo, investicije moraju biti vršene u krupne objekte. Samo takve investicije mogu znatnije absorbovati prisutnu nezaposlenost i angažovati instrumentalna dobra. Nije od bitnog značaja da li investicije vrše u proizvodne ili neproizvodne objekte s obzirom na naznačene ciljeve koji se žele postići. Čak se ponekim gledištima mogu obezbediti sigurniji efekti multiplikatora investiranjem u neprivredne objekte i;

Treće, investicije moraju biti sa dugim rokovima efektuiranja. Izgradnja objekta mora trajati duže vremena. Ako bi investiciona ulaganja vršila takve u objekte čija izgradnja traje malo vremena, onda bi se mogli postići suprotni efekti – povećala bi se i onako previsoka ponuda koju data tražnja ne bi mogla absorbovati.

Suština procesa ostvarivanja teorije multiplikatora sastoji se u sledećem:Investiciona ulaganja izazivaju porast zaposlenosti i tražnje opreme i materijala

potrebnih za njihovu realizaciju, a ujedno ne znače porast ponude koja bi proisticala iz

13

eksploatacije tih objekata pošto je reč o dugoročnim investicijama. Porast zaposlenosti automatski znači porast platežno sposobne tražnje potrošnih dobara i usluga, što izaziva porast njihove proizvodnje, odnosno plasmana tih dobara i usluga. Porast tražnje kako finalnih, tako i instrumentalnih dobara, uslovljava daljna investiciona ulaganja koja, sa svoje strane, izazivaju novi talas porasta zaposlenosti i time potenciranje naznačenih procesa.

Dejstva akcelatora mogu se ostvarivati, prema shvatanju protagonista ove teorije, državnom intervencijom preko javnih rashoda na pojedinim područijima privrede, kako bi se postigla parcijalna ravnoteža između ponude i tražnje koja je bila narušena na tim područjima. To može da predstavlja uvod za pojavu multuplikatora.

Fenomen multiplikatora se zasniva na dejstvima dugoročnih investicionih rashoda i porasta zaposlenosti na globalnu privrednu ravnotežu, a osnovnu karakteristiku akcelatora čine promene u rashodima na potrošnju koju izazivaju ubrzavanje porasta tražnje i na taj način uspostavljanje parcijalne ravnoteže. Čak i neveliki porast rashoda na potrošnju, izazvan državnom intervencijom, može da ima za posledicu pojavu akcelatora na sektoru tražnje, odnosno plasmana dobara i usluga i veće njihove proizvodnje. Ukratko, u najopštijem obliku rečeno, akcelator označava brže povećanje jedne ekonomske veličine zbog promena kod druge ekonomske veličine.

Država kao preraspodeljivač dela nacionalnog dohotka u mogućnosti je da usmerava njegovo korištenje u određenom pravcu i time da utiče na promenu strukture potrošnje i tražnje, a preko toga na promenu strukture proizvodnje i ponude. Država preko prerasapodele dohotka može da vrši odgovarajući uticaj na prihode i rashode privrednih subjekta, što omogućuje da se dejstvom ekonomskih zakonitosti obezbeđuje kakva-takva privredna stabilnost i prioritet.

2.3. Doktrina finansija „ekonomike ponude“

Sredinom 70-ih godina XX veka javila su se i sve više afirmisala nova shvatanja o funkcijama javnih finansija, naročito kada je reč o segmentu fiskalne politike.

U relizaciji redistributivnih funkcija orentacija je na mere zaštite egzestincijalnog minimuma i olakšica na ime izdžavanja članova domaćinstva, s jedne strane, i socijalnih transfera s druge strane. Van domena neophodnog svođenja u snošljive okvire socijalne izdržljivosti i tenzija, socijalno–političke funkcije ustupaju primat ekonomskim. To se postiže širenjem poreske baze preko ukidanja mnogih dedukcija iz osnovice, olakšica i oslobođenja, a naročito preko sniženja najviše marginalne stope na nivo koji ne bi prelazio 50 %, kako bi se time stimulisali najkreativniji rad, povećanje akumulacije i produktivna upotreba resursa itd., a da se na fiskalnom planu ništa ne gubi, pošto preterano oštra progresija dovodi do opadajućeg poreskog prinosa.

Dakle, izvršena je puna reafirmacija principa opštosti u oporezivanju, što je i oživotvoreno u fiskalnom zakonodavstvu zemalja razvijene tržišne privrede. Takav put slede i privredno nedovoljne razvijene zemlje i zemlje u tranziciji.

U teoriji i praksi zemalja razvijene tržišne ekonomije u toj meri je promenjen stav prema alokativnoj funkciji fiskalne politike da je odbačena u značenju postklasične doktrine. Zahtev je da fiskalana politika bude u tom značenju alokativno neutralna.

14

ZAKLJUČAK

Finansije kao naučna disciplina bave se svim pitanjima koja su vezana za probleme novca, za njegovo stvaranje, tokove poništavanja, brojna i složena delovanja u savremenoj privredi.S obzirom da nauka o finansijama izučava i objašnjava materijalnu stranu zadovoljavanja potreba koje obuhvata, bez sumnje je da je to prevashodno ekonomska naučna disciplina. Finansijska teorija utvrđuje principe racionalnog ponašanja i iznalazi optimalna rešenja i funkcionisanja i unapređivanje finansijskih odnosa.

Treba istaći da u objašnjavanju finansijskih institucija i mehanizama i istraživanju puteva njihovog unapređenja treba imati pravu meru, pri korištenju i prezentiranju istorijske građe. Preterivanja u ovom pogledu, čemu smo po pravilu skloni, može da zamagli i oteža razumevanje onoga što predstavlja predmet analize, pa čak i da navede na stranputice i „potucanja po površini pojavnog sveta“, usled prevelike „prenatrpanosti“ istorijskim

15

podacima. Stoga je i ovde neophodna selekcija i upotreba istoricizma u funkciji pravilnog sagledavanja i ocenjivanja postojećeg i njegovog unapređivanja, a nikako kao svrha za samu sebe.

Smit i Rikardo, kao i ostali predstavnici klasične škole ekonomskog liberalizma, finansijske fenomene su tretirali kao sastavni deo problematike političke ekonomije. Na taj način su poricali postojanje nauke o finansijama kao posebne naučne discipline, što je sasvim razumljiva i logična posledica njihovog gledanja na ulogu države u liberalnom kapitalizmu i njenu „finansijsku privredu“.

Finasijska politika se javlja kao moćno sredstvo postizanja učvršćivanja dobara, umanjenja cikličnih kolebanja, dostizanja visokog nivoa prozvodnje i zaposlenosti.

Kejnz i njegovi sledbenici osobit značaj pridaju javnim rashodima u ostvarivanju privredno-organizatorske usmeravajuće i koordinacione funkcije države, naročito u uslovima privredne stagnacije i depresije, ispitujući moguća dejstva javnih rashoda na ekonomskom i socijalnom planu, kontituisali su teorije multiplikatora, akcelatora i filtera.

U razvijenim zemljama fiskalna pilitika se posebno kritikuje i osporava sa aspekta nedovoljne efikasnosti u pogledu:

eliminisanja fiskalnih deficita i reduciranja rashoda društvenog standarda i socijalnog osiguranja

Rast fiskalnog deficita u ovim zemljama predstavlja značajan generator inflacije. Termin „crowing out“ znači efekat istiskavanja privatnih investicija iz finasnijskih tokova, što je uslovljeno ekspanzijom javnog sektora. U periodu tzv. društvenog blagostanja fiskalna neefikasnost je naročito došla do izražaja. Proces prenošenja tranzicije centarlno planskih privreda u privrede koje su tržišno orijentisane praćen je bolnim i radikalnim poreskim reformama:

očekivani gubitak javnih prihoda najveći deo javne potrošnje pokazuje izražene znake rigidnosti.

LITERATURA:

1. Prof.dr Jovan Lovčević: Institucije javnih finansija, „Novinska ustanova Službeni list SFRJ“, Beograd 1975.;

2. Dr Aleksandar V. Perić: Finansijska teorija i politika, „Savremena administracija“ i Institut za ekonomska istraživanja, Beograd, 1971.;

3. Prof. dr Vasil J. Grivčev: Finansije i finansijsko pravo SFRJ, Prvi deo, „ Savremena administracija“, Beograd, 1977.;

4. Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, MCMLXI; Tom 2.;5. Prof. dr Slobodan Komazec i prof. dr Žarko Ristić, Monetarne i javne finansije, Čigoja,

Beograd, 1996;6. Prof. dr Danilo Aleksić, Finansije i finansijsko pravo, Pravni fakultet i

Montenegropublic -Podgorica, 1994.god.7. www.wikipedia.org16

17