Naziv originala:Jörg KastnerDIE FARBE BLAU obrada : GlitterBaby, Lenawww.balkandownload.org

Mojoj supruzi Korini,

koja je tokom dugog vremena,dok sam radio na ovoj knjizi,

uvek bila uz mene, a ne samo u AmsterdamuJ. K.

Prolog

Neverno srce

Vilem je bio potišten. Osećao se kao da mu na grudima leži kamen koji mu jepritiskao dah. I bilo mu je hladno. Bila je to hladnoća smrti što ga je okrznuladok je sa svojim gostima izlazio iz sale za ručavanje, u želji da im pokaženekoliko nedavno kupljenih tapiserija. Na to ga nije podstakla potreba zahvalisanjem, već iskren ponos i duboka radost koju je osećao zbog ovihumetničkih dela. U vremenima kao što su ova, ispunjena ratovima izaverama, ljudskom umu je više nego ikad bio potreban odmor kakav jenudilo posmatranje lepe slike.

Vilemovi sinovi Moric i Justin predvodili su slušaoce, koji su obrazovalipolukrug oko namesnika Holandije. Njegovi telohranitelji su stajali upozadini. Znali su da oranjski princ nije voleo da oni budu blizu njega.Osećao se i predstavljao kao čovek naroda, koji je uvek imao sluha zamolioce. Teško da bi tome pristajalo da ga zakloni trupa stražara naoružanahelebardama.

Upravo je hteo da svojim pratiocima pokaže još jednu tapiseriju kad međustražarima nasta nemir. Kapetan, vođa male trupe stražara, uzbuđeno jerazgovarao sa nekim čovekom koji je, očigledno, pokušavao da se probijeizmeđu vojnika. Vilem je zapitao šta se tamo dešava.

„Ovaj gospodin želi da razgovara sa vama, prinče“, odgovorio je kapetan ipokazao na nepoznatog čoveka. „On jednostavno ne želi da prihvati da ste vitrenutno zauzeti drugim poslovima.“

Vilem je načinio dva koraka ka stražarima i odmerio uljeza. Čovek je biojoš mlad, tek što je prešao dvadesetu, a ispod teškog kaputa nosio je odelofrancuskog kroja. Delovao je izuzetno negovan. Sudeći po tamnoj puti,mogao je biti stranac, Francuz sa juga Francuske ili Italijan. Međutim,spoljašnji mir ovog stranca je varao. Vilem je zapazio nesiguran treptaj unjegovim uskim očima i video kako su mu se kapci više puta trznuli. Činilose da je čovek pod velikim pritiskom.

Oranjski princ potrudio se da mu lice bude ljubazno i htede da ga upita

koja je njegova molba. Međutim, pre nego što je izustio prvo slovo, ukočiose. Pogled mu je pao na uljezovu ruku, koja se pomaljala ispod kaputa držećinešto teško. Pod svetlošću koja se probijala kroz veliki prozor, dugačakpredmet imao je metalni odsjaj. Kada je Vilem konačno shvatio da je tajčovek uperio pištolj u njega, već ga je zaslepio plamen i skoro istovremenoga je zaglušio prasak pucnja.

Osetio je udar u desni obraz, a odmah potom i oštar bol kada su gazahvatili plamenovi vatre koja je sunula tik ispred njegovog lica. Plamen izpištolja mu je zahvatio kragnu. Najzad se trgnuo i počeo brzo da gasi vatru.

Za to vreme je gledao u stranca. Blago pognut napred, stajao je i ukočenoposmatrao svoju ruku u kojoj je do maločas držao pištolj. Oružje je nestalo,a od ruke nije ostalo ništa osim malo krvavog mesa. Izgleda da je barutrazneo pištolj, a sa njim i atentatorovu ruku.

Dvojica slugu pritrčala su i pomogla Vilemu da ugasi vatru. Njegovistražari opkolili su atentatora. Helebarde i mačevi zarivali su se u teločoveka, iznova i iznova, čak i onda kada se već bio groteskno izvrnuo i pao,nepomično ležeći na podu ispred vojnika.

Vatra je ugašena, ali bolovi u vratu i ustima bili su nepodnošljivi. Vilem jenemoćno pao na pod, kao da je hteo da se u smrti ujedini sa svojim ubicom.

Zbunjen, Vilem je otvorio oči. Zora je već odavno potisnula noć. Blagopeckanje u desnom obrazu podstaklo je njegovo sećanje. Prošlo je više oddve godine otkako je, nekim čudom, preživeo atentat. Za razliku od njega,plaćeni ubica, Španac po imenu Huan Hauregi, nije preživeo nakon što su gastražari izboli helebardama i mačevima. Veliki broj lekara se brzo okupiokraj Vilemove bolesničke postelje – davali su nadu, a zapravo ni sami nisuverovali da će namesnika Holandije, kome je metak prošao kroz desni obraz inepce, oteti iz zagrljaja smrti. Vilem se i sada naježi pri samoj pomisli na oneduge nedelje koje je proveo u postelji. Po savetu lekara nije smeo daizgovori ni jednu jedinu reč, te je hitne državne poslove obavljao pomoćuznakova i uputstava ispisanih nesigurnom rukom.

Nikada se nije u potpunosti oporavio, ali to ga nije obeshrabrilo. I dalje jevodio Holandiju u oslobodilačkom ratu protiv Španije, i dalje je primaosvakoga ko bi došao kod njega sa nekom molbom, ne plašeći se pritom

potajnih ubica uprkos tome što je Filipova ponuda ostala nepromenjena.Filip II, kralj Španije, onome ko ubije Vilema obećao je kao nagradu

dvadeset i pet hiljada zlatnih kruna, u gotovini ili kao zemljišni posed.Atentatoru koji nije bio plemić smešio se, po izvršenju atentata, prijem ustalež plemstva. Po Filipu, ubistvo Vilema nije bio zločin; španski kralj jejavno osudio omrznutog pobunjenika i stavio ga van zakona.

Vilem se smeškao kada je ustao iz kreveta i pošao ka prozoru. Ponudakralja Filipa mu je pokazivala koliko je vredeo. Međutim, još važnije je biloto što ga se Filip plašio. Kao namesnik Holandije bio je vrhovni zapovednikvojske sedam severnih provincija, koje su se 1579. godine ujedinile uUtrehtsku uniju, a dve godine kasnije se svečanim aktom odvojile odšpanskog kralja. Naneo je Špancima više vrlo osetnih poraza.

Razmakao je teške zavese kako bi pozdravio novi dan. Zastao je usred togpokreta. Naježio se kad ga je okrznuo ledeni dašak, sličan onoj hladnoći odpre dve godine koju je osetio onog nesrećnog dana u Antverpenu.

Vilem je odagnao strah i naglo otvorio prozor. Ovde je bio u Delftu, ne uAntverpenu, a svež jutarnji povetarac najavljivao je topao letnji dan. Nijeimao razloga za crne misli, rekao je samom sebi i nakon malog osveženja seoza pisaći sto kako bi obavio važnu prepisku. Voleo je da radi u osamizadužbine Svete Agate, koja je nekada bila važan manastir, a sada je unjenom severoistočnom delu bio smešten prinčevski dvor.

Kasnije tog popodneva, kad se toplina jutra pretvorila u letnju žegu, primioje Rombauta Ojlenburga, gradonačelnika Leuvardena, kako bi sa njimrazgovarao o političkim i verskim pitanjima u Friziji. Tek je zvuk trube, kojije najavio ručak, prekinuo njihov plodotvorni razgovor. Na putu do sale zaručavanje pridružile su im se Vilemova supruga Luiz, njegova kćer Ana injegova sestra Katarina, grofica od Švarcburga.

Nekoliko molilaca je sačekalo vreme ručka kako bi Vilemu izneli svojemolbe, ali on nije želeo da ga gosti čekaju te je obećao da će ih primiti posleobeda. Samo je jednom mladom Francuzu, koji mu je nekoliko puta preneovažne poruke i koga je novčano pomagao, rukom mahnuo da dođe kod njega.Ovaj Fransoa Gijon je prešao u kalviniste i ispričao mu je kako je njegovotac zbog nove vere mučen i ubijen u Dolu.

„Šta ima novo, Gijone?“, upitao je Vilem. „Da li donosiš novosti izFrancuske koje ne mogu da čekaju?“

Gijon, vitak muškarac od oko dvadeset i pet godina, skinuo je šešir odfilca, poklonio se i odmahnuo glavom. „Nemam novosti, prinče Vileme. Alise nadam da ću na svom sledećem putovanju nešto saznati. A za to mi jepotreban pasoš.“ Glas mu je zvučao neobično jednolično i nesigurno, kao damu je i samom bilo jasno kako ovo nije bio pravi trenutak da Vilemaopterećuje problemom oko pasoša.

„Kasnije, posle ručka“, rekao je Vilem pomalo osorno i uputio ga da čekazajedno sa ostalim moliocima.

Zbunjen, Gijon se povukao.Kada je Vilem sa svojim pratiocima ušao u salu za ručavanje, Luiz mu je

tiho rekla na uho: „Meni se ne sviđa čovek sa kojim si malopre razgovarao.Čudno se ponaša.“

Vilem je odgovorio sa osmehom: „Nije on loš čovek. Sreo sam ga višeputa. Da je hteo da mi naudi, mogao je to odavno da uradi. Malopre je biosamo malo nespretan, verovatno ga uplašilo prisustvo brojne visokegospode.“

Tek nakon ručka, dok mu je ispred sale za ručavanje prilazilo višemolilaca, ponovo se setio Gijona. Francuz je stajao u redu sa ostalim ljudimakoji su čekali i činilo se kao da je naučio da bude strpljiv. Vilem jerazgovarao o vojnim pitanjima sa jednim velškim oficirom, a onda se obratiojednom italijanskom trgovcu koji je objavio da raspolaže obaveštenjima uvezi sa pomorskom trgovinom po Sredozemnom moru. Vilem nije želeo darazmatra to pitanje na javnom mestu, te se sa Italijanom povukao gore, usvoju radnu sobu.

Kada se pozdravio s trgovcem i ispratio ga do vrata, tamo ga je već čekaojedan engleski oficir, sedokosi kapetan Vilijams. Kleknuo je na jedno kolenokako bi Vilemu izneo svoju molbu. U tom trenutku se pojavio Fransoa Gijoni jedna pomisao, koja je potisnule sve ostale, prošla je Vilemu kroz glavu:Isto kao u Antverpenu!

Gijon je držao težak pištolj sa dugom cevi u desnoj ruci i nišanio u Vilema.Plamen i dim baruta, zaglušujući prasak pucnja i Vilem je već osetio težakudarac u stomak. Taj divlji, vreli bol, koji se širio od rane, pogodio je ihladni dašak vazduha kakavje osetio još jutros. Smrt je držala Vilema u svomledenom zagrljaju i ovoga puta nije bila voljna da ga pusti.

Još pre nego što je stigao njegov lični lekar, oranjski princ je podlegao teškimpovredama.

Zatvorili su atentatora. Pravo ime mu je bilo Baltazar Žerar, poticao je izslobodne grofovije Burgundije i zapravo je bio katoličke vere i veran podanikšpanskog kralja. U Delftu se izdavao za odbeglog hugenota i tako, naprevaru, pridobio Vilemovo poverenje. Verovatno bi ovo delo izvršio jošranije da je imao odgovarajuće oružje. Pištolj sa dugom cevi kupio je teknedugo pre atentata, i to baš od jednog Vilemovog telohranitelja koga jeubedio u to da mu je potrebno oružje da se zaštiti od ološa koji je uveče širiostrah na ulicama Delfta.

Baltazar Žerar nije mogao da uživa u nagradi koja je obećana za Vilemovoubistvo, ali je zato njegov otac uzdignut u stalež plemstva i dobio na darzemlju u Burgundiji. Atentator je nakon teškog mučenja osuđen na smrt.Izvršenje presude usledilo je samo četiri dana nakon ubistva, četrnaestog jula1584. godine, ispred gradske većnice u Delftu. Okupila se velika masa ljudi ikod mnogih je tugu za Vilemom nadjačavala radost što će videti njegovogubicu kako pati i umire.

Na razočaranje radoznalih, Žerar se pokazao nepokolebljivim i pripravnim.Stisnuo je zube dok su mu na gubilištu ispred gradske većnice usijanimgvožđem pržili ruku, sve dok od nje nije ostao samo ugljenisani patrljak. Tekkada su počeli da mu zabadaju usijana klešta svuda po telu i da mu otkidajudelove mesa, iz grla mu se oteo poneki mukli, bolni jauk.

Dželati su počeli živog da ga seku na četiri dela tako što su ga rasporiliodozdo. On se onda uspravio, ukočenim pogledom punim mržnje zagledao seu masu i povikao: „Sve vas proklinjem, vas bezdušne kalviniste! Vas, vašudecu i decu vaše dece. I neka i sto godina posle moje smrti moja kletva stojinad vama i nad svima koji žive u Holandiji, koju je Bog zaboravio!“

Glas mu je zamro u samrtnom ropcu kada su mu rasporili stomak i iščupalisrce. Nevernim srcem, kako je glasilo u presudi, tri puta su ga udarili u lice.Na kraju su mu odsekli glavu, rasekli telo na četiri dela i okačili na četiribedema u gradu. Okupljeni narod je sve ovo posmatrao sa zadovoljstvom, alinad ljudima se potom nadvila senka i još dugo se u Delftu, kao i širomHolandije, pričalo o kletvi Baltazara Žerara.

Glava prva

Smrt u Rendari

AMSTERDAM, 7. AVGUST 1669. GODINE

„Hajde, Kornelise, ubodi me nožem u stomak!“Osel Jeken se grubo smejao i odmahivao glavom, od čega su mu poigravali

debeli obrazi. Oči ispod gustih obrva su me ohrabrivale namigujući mi, i kaoda su me istovremeno zadirkivale. Osel je stajao tri-četiri koraka ispredmene, masivni gornji deo tela je blago nagnuo unapred i ispružio ruke sasnažnim šakama, kao da je hteo da me zagrli.

Ili da me zgnječi, pomislio sam, ali ni ja nisam bio baš niskog rasta.Doduše, Osel me je nadmašivao za glavu, a njegove ruke su bile skoro istogobima kao i moje butine.

Ipak mi se činilo da je hrabro što je tražio da koristim španski džepni nož sadugim, savijenim sečivom za napad. Smatrao sam da sam veoma vešt s timoruzjem koje sam na kocki dobio od jednog engleskog mornara.

„Zašto oklevaš, Kornelise?“ vikao je Osel.„Sam si tražio“, progunđao sam i napao ga jednim brzim korakom u stranu.

Istovremeno sam desnom rukom potegao nož ka njegovom masivnomgrudnom košu.

Osel više nije stajao na istom mestu. Za tren oka je promenio svoj položaj,takvom brzinom i spretnošću koje se nisu očekivale od čoveka čije je telodelovalo tromo. Umesto da ustukne pred španskim sečivom, on se pomerioulevo i načinio korak unapred, te me čvrsto zgrabio. Držao me je desnomrukom za vrat i zadnji deo glave, a levom me je stegao za desnu mišku, tolikojako da me je zabolelo. Pre nego što sam stigao da se osvestim, Osel mejednim okretom izbaci iz ravnoteže. Sada je desnom rukom obuhvatio mojaleđa, a levom mi je zavrtao ruku. Ovo drugo je izazvalo oštar bol. Ruka mi jenekontrolisano drhtala, a nož je, uz glasan zveket, pao na prljavi pod. Kada jeOsel pojačao stisak na moja leđa, u potpunosti sam izgubio kontrolu i grubopao na desno rame.

Disao sam ubrzano, borio se da dođem do vazduha i ponovo se ponadaokad sam tik pored sebe ugledao kako se moj nož presijava. Ruka mi jepoletela ka njemu, ali je Oselova noga u kožnoj obući bila brža i pritisnulanož na podu.

„Priznaj, da si izgubio“, rekao je, nasmejao se od uha do uha i nagnuo senada mnom. „Muškarac nikad ne sme da pobrka hrabrost sa glupošću.“

Ukočeno sam gledao nagore, u njega, kao što mali dečak gleda u svogmoćnog oca, i uzdahnuo: „Priznajem poraz, majstore Jeken. Jak si koliko ispretan.“

„Jak sam po prirodi, a spretnost sam postigao vežbanjem“, odgovorio jeOsel i ispružio ruku da mi pomogne da ustanem. „Ako budeš vežbao istotoliko vredno kao i ja, i ti ćeš savladati umeće rvanja.“

„Od takvog učitelja, sigurno“, rekao sam skidajući crvenu strugotinu sasečiva. Ruka me je jako bolela, ali sam se potrudio da se ne odam. Na krajukrajeva, ja sam bio taj koji je zatražio ovu lekciju.

Osel je odmahnuo glavom. „Ja zaista nisam majstor, ali sam učio rvanjekod pravog majstora.“

„Kod koga?“, upitao sam i vratio sečivo u kanije od jelenjeg roga, optočenemesingom.

„Kod Nikolasa Petera“, odgovorio je Osel kao uzgred, ali je dobro znaokakvo dejstvo ima to ime.

„Kod Nikolasa Petera, upravnika poznate škole rvanja?“, naglasio samiznenađeno.

„Kod osnivača škole rvanja“, ispravio me je Osel. „Sada je vodi njegovučenik, Robert Kors.“

Učinilo mi se kao da moj prijatelj izgovara ovo ime sa izvesnomodbojnošću.

„Ne pričajmo o prošlim vremenima“, rekao je Osel i stao ispred meneraširenih nogu. „Hteo si da te naučim rvanju, pa hajde. Hajde, kreni jošjedanput prema meni, ali sasvim polako. Onda ću ti pokazati kojim pokretimasam odbio tvoj napad. Malo snage i malo više pameti imaju veću težinu odtog tvog malog španskog noža, Kornelise.“

Klimnuo sam glavom i pripremio se za napad. Duboko sam udahnuo iosetio miris svežeg drveta. Za vežbanje smo izabrali veliko skladište gde jebrazilsko tvrdo drvo čekalo na rendanje, nakon što su ga zatvorenici u

Rendari1 isekli i isitnili. Upravo kada sam hteo da krenem na svog prijatelja,začuo se nečiji glasan uzvik: „Osele! Osele! Gde si?“

„To je Arne Peters“, reče Osel sav začuđen i doviknu našem kolegi: „Arne,mi smo u skladištu za drva!“

Brzi koraci su se približavali, teška vrata od dasaka su se bučno otvorila iArne Peters promoli svoju ćelavu glavu. Mucao je sav zadihan: „Osele,moraš odmah da odeš u Melhersovu ćeliju, brzo! Nešto strašno se desilo!“

„Šta?“, upitao je Osel i pošao da uzme svoj kožni prsluk koji beše ostaviona jednoj gomili naslaganih drva. „Melhers... on je mrtav!“

U istom trenutku, Oselov mir je nestao. „Kako to?“, rekao je i zgrabioprsluk brzo ga oblačeći.

„Ubio se. Hteo sam da mu odnesem ručak i tada sam ga video. Cela ćelijaje puna krvi!“

Trčali smo prateći Petersa do ćelije Gisberta Melhersa, bojadžije plavim.Dok smo prolazili kroz salu Rendare, zatvorenici, zaokupljeni teškim radom,dobacivali su nam radoznale poglede, ali i pune mržnje, ne prestajući pritom sposlom. Prostorijom je letela strugotina, osećao se miris znoja i drveta ičinilo se da iznad svega toga lebdi miris smrti. Barem se meni tako činilo doksam sa dvojicom čuvara žurio ka ćeliji čoveka čiji slučaj je pre šest danapotresao ceo Amsterdam.

Gisbert Melhers bio je jedan od najuglednijih bojadžija i član svog esnafa,koji je bio poštovan i nadaleko van Amsterdama. Čovek je obavljao svojzanat vredno i predano i stekao je znatno blagostanje. Ništa, tako su kasnijegovorili očevici, nije ukazivalo na to da će počiniti takav zločin.

Prošle nedelje uveče, na stravičan način je ubio svoju ženu i decu: dečakaod trinaest godina i devojčice od jedanaest i osam godina. Iskasapio ih jenožem, svima redom odsekao glave i bacio ih u jednu kacu za boju. Zločin jeotkriven tek u ponedeljak ujutro, kada su Melhersove kalfe htele da izvadetkaninu koju su potopili u nedelju, da bi je okačile da se suši na svežemvazduhu. Jedan od ljudi, izvesni Art Tefsen, zajedno sa tkaninom izvukao je iglave ubijenih. Uzbuđene kalfe su potražile svog majstora i pronašle ga ujednom udaljenom ćošku u njegovoj kući kako sedi šćućuren na podu, poputprogonjene životinje saterane u klopku; gledao je u njih ukočeno. Nije mogaoda izgovori nijednu razgovetnu reč. Pored njega se nalazila krvava sekira, anjegove ruke, kao i odelo, bile su natopljene krvlju. Kalfe su u dnevnoj sobi

pronašle krvava tela ubijenih. Melhers je odveden u gradsku većnicu nasaslušanje, a progovorio je tek kada je podvrgnut mučenju. Priznao je zločin,ali nije hteo, ili nije mogao, da navede razlog za svoje nedelo, već je stalnoponavljao da je to morao da uradi. U ponedeljak je upućen u Rendaru, gde ječekao na suđenje. I tu je bio veoma zatvoren i nije hteo ništa da govori.

Pokušao sam dva puta bezuspešno da započnem razgovor sa njim i na krajusam odustao. Upravnik je odlučio da Melhersa smestimo u odvojenu ćeliju.Nije bilo pametno, zbog njegovog čudnog stanja, da ga uključimo u radRendare. Izgleda da se upravnik plašio da bi Melhers sa dvanaestozupčanimrendetom u ruci mogao ponovo da postane nasilan.

Kada smo skrenuli u hodnik koji je vodio do Melhersove ćelije, video samjoš izdaleka da su vrata bila poluotvorena. Peters je ispred njih ostaviojednostavnu činiju sa kašom; hrana je, verovatno, bila za Melhersa. Osel jejednim pokretom skroz otvorio vrata i prvi pogledao u malu prostoriju. Staosam pored njega i ugledao pravu sliku užasa. Tokom dve godine koje samproveo kao čuvar u Rendari, video sam svašta od čega bi se prevrnuo svakiosetljiviji stomak, kakav je bio i moj, ali pogled na Gisberta Melhersazasenio je sve ostalo. Duboko sam udahnuo i pokušao da odagnam osećajgušenja.

Od stamenog čoveka, kakav je bojadžija plavim bio za života, ništa nijeostalo. U smrti je izgledao jadno. Na njegovim ručnim zglobovima, iz kojihsu istekli i krv i život, visilo je pokidano meso. Ležao je na desnom boku kaouginula životinja, iskrivljen u samrtnom grču. Oči su mu bile neprirodnootvorene i umrljane krvlju. I zubi su mu bili krvavi. Nisam mogao a da nepomislim na zver, na krvave ulove divlje životinje.

„Kako li je samo uspeo to da uradi?“ upitao je Arne Peters i u nevericivrteo ćelavom glavom. „Pa nije imao ni oružje!“

„Zar ne vidiš zube?“, odgovori Osel neobično promuklim glasom. Ovajprizor je potresao čak i beskrupuloznog nadzornika zatvora.

„Da, čudno, tolika krv...“„Nije čudno, već odvratno“, reče Osel prinoseći desnu podlakticu ustima,

kao da je hteo da se ujede za ručni zglob. „Ovako je to uradio.“Peters je čujno progutao pljuvačku. „Zar čovek može da bude sposoban da

uradi tako nešto?“„Čovek koji je iskasapio svoju ženu i nevinu decu verovatno je za sve

sposoban“, odgovorio sam i progurao se kraj Osela kako bih ušao u ćeliju.Nešto na drugom kraju mi je privuklo pažnju: nejasna senka, velikipravougao.

„Mora da se užasno bojao kazne kada ju je izbegao na ovakav način“,promrmlja Peters.

„Možda je odlučio da sam izvrši kaznu“, rekao sam ja.„Ili je naprosto samo bio lud“, rekao je Osel, koji je svoju tešku šaku

položio na moje rame i, na moje veliko iznenađenje, sprečio me da uđem ućeliju. „Arne, molim te, obavesti upravnika!“

„Da, u redu“, odgovorio je Peters i brzo se udaljio.Osel je gledao za njim i, kada je Peters izašao iz hodnika, rekao je: „On to

ne mora da vidi.“ Pritom je pokazao na veliki predmet koji je bio naslonjenuz zadnji zid ćelije.

„Šta je to?“ upitao sam.Osel je ušao u mračnu prostoriju, brižljivo vodeći računa da ne stane u

lokvu krvi u kojoj je ležao Melhersov leš, pružio ruku iza pokojnika iizvukao jednu sliku koja je bila uramljena u ukrašen i izrezbaren ram.

„Slika?“, začudio sam se.Proučio sam ulje na platnu pod svetlošću čađavih lampi koje su svetlele iz

hodnika. Jasno je pokazivala pokojnika, verovatno ukrugu svoje porodice.Slikar je prikazao zadovoljnog Gisberta Melhersa koji sedi za bogatomtrpezom. Pored njega je stajala punačka, ali lepa žena, i sipala mu nešto uveliki srebrni pehar. Dve manje devojčice i jedan dečak stajali su levo, poredmajke, i posmatrali roditelje.

„Melhers i njegova porodica – njegove žrtve“, tiho je rekao.„Dobro si prepoznao, Kornelise. Ova slika je donedavno stajala u njegovoj

lepo opremljenoj sobi.“„Kako je dospela ovamo?“Osel je pogledao kamrtvacu. „On me je zamolio da mu je donesem.“„Zamolio?“ ponovio sam. „Ali, Osele...“„Da, da, da, znam da je zabranjeno da zatvorenicima u ćeliju donosimo bilo

kakav predmet iz njihove kuće. Ali bojadžija je doslovno preklinjao. Osimtoga...“

„Osim toga?“, bio sam uporan kada je moj prijatelj počeo da okleva.„Osim toga, deset guldena je mnogo para!“

„Zaista! Zadivljujuće!“„Šta? To što je Melhers dao toliki novac da bi sliku imao kod sebe? Možda

je očekivao da mu slika donese utehu. Ili je želeo sam sebe da kaznigledajući one koje je nosio na savesti. Možda nije mogao više da izdrži dagleda sliku pa se zbog toga ubio.“

„Moguće, Osele. Ali mislim da je nešto drugo mnogo zanimljivije. Čovek jebio veoma tvrdokoran i progovorio je tek kada su počeli da ga muče. A satobom je razgovarao?“

„Kada sam mu u sredu uveče doneo večeru, jeste. Ipak, nije mi rekao zaštoje ubio ženu i decu. Bilo mu je stalo samo do ove slike. Preklinjao me je daodem njegovoj kući i od njegovog kalfe Arta Tefsena zatražim sliku. Rekaoje da će mi Tefsen dati novac. I tako je i bilo.“ Kada su se začuli ubrzanikoraci, Osel se trgnuo. „Moram da sakrijem sliku, Kornelise, odmah sevraćam.“

I već je nestao iza prvog ugla. Retko ko se tako dobro snalazio u Rendarikao on. Samo tako je i uspeo da neprimećeno prošvercuje tu ne baš malusliku u Melhersovu ćeliju. Kada se pojavio Arne Peters sa RombertusomBlankartom, kome je kao upravniku bilo povereno upravljanje Rendarom,Osel je već ponovo stajao kraj mene.

Blankart, nizak, mršav čovek, koji je uvek delovao pomalo nesigurno,promolio je glavu u ćeliju bojadžije plavim i – ustuknuo unazad, kao da ga jeudarila nevidljiva pesnica. „To – to nije moguće“, rekao je i uperio pogledprema mom prijatelju, nadzorniku zatvora. „Kako je moglo ovako nešto da sedesi?“

„I za nas je ovo prava zagonetka, gospodine“, rekao je Osel.„Ali kako ću to da objasnim upravnom odboru zatvora, gradonačelniku i

Magistratu?“, upitao je Blankart.„Ovako nešto se verovatno ne može objasniti“, požurio sam da pomognem

svom prijatelju. „Ovo je isto tako neobjašnjivo kao i Melhersov zločin.Izgleda da je bio potpuno lud.“

„Da, biće da je tako“, uzdahnuo je Blankart, delujući kao da mu je laknulošto je mogao da ponudi makar nagoveštaj nekakvog objašnjenja. Što se menetiče, osećao sam se neobično potišteno. Nekakva strašna slutnja uvukla se umene. Osećao sam da se smrt majstora bojadžije plavim ne može tek takojednostavno skinuti sa dnevnog reda, a istovremeno nisam bio siguran da li

sam uopšte želeo da saznam istinu.

Glava druga

Slika pokojnika

Na kraju smene, Osel i ja smo zajedno izašli iz Rendare. Izašli smo na Svetiput2, gde je u letnjim večerima vladala uobičajena gužva. Teško natovarenakolica tutnjala su prolazom, prodavci su nudili svoju robu, a pod još toplimzracima avgustovskog sunca, parovi i cele porodice pošli su u večernjušetnju. Galebovi i nekoliko sivih čaplji kružili su iznad nas, kao da su želelida upotpune mirnu i idiličnu scenu. Ništa nije ukazivalo na to da je samo prenekoliko sati, iza debelih zidina amsterdamskog zatvora, jedan čovek sebioduzeo život, i to na tako stravičan način. Zidine su zasad čuvale stravičnutajnu, ali najkasnije sutra ujutru, ceo Amsterdam će znati tu priču u najsitnijedetalje.

Ne, ne baš svaku pojedinost, pomislio sam, kada mi je pogled pao na velikipaket koji je Osel nosio pod rukom. Umotao je sliku u sivo vuneno ćebe.

Pokazao sam na sliku i upitao: „Da li ćeš sliku ponovo odneti doMelhersove kuće?“

„Da, ali tek za nekoliko dana, kada se slegne sveopšte uzbuđenje. Ne želimda se zbog slike nađem u problemima.“

„Dobro. Ja bih voleo da je još jedanput u miru pogledam.“„Zašto?“„Nazovi to profesionalnom znatiželjom, Osele. Pa znaš da se bavim

slikarstvom.“„Ali ne baš uspešno“, odgovorio je sa osmehom i palcem pokazao iza sebe

u pravcu Rendare. „Inače ne bi tamo zarađivao novac.“„Samo ti dodaj so na moju ranu“, rekao sam i smejao se. „To je zato što u

našoj zemlji ima više slikara nego zatvorskih čuvara, možda i previšeslikara.“

Osel me je drugarski udario po ramenu. „Onda hajde kod mene, Rubense.Ne želim da raspakujem ovo remek-delo pred publikom. A osim toga, imam ijaku rakiju od kleke. Nakon sveg tog uzbuđenja, zaslužili smo dobar gutljaj!“

Skrenuli smo prema Jordanskoj četvrti. Ja sam i dalje razmišljao o slici i

prebacivao sam svom prijatelju što ju je prokrijumčario u ćeliju bojadžijeplavim.

Osel se namrštio. „Kornelise, prestani već jednom! Pričaš kao upravnik. Danisi možda bacio oko na njegovo radno mesto?“

„Voleo bih da imam njegovu platu, ali mi se pomisao da ostatak svogživota provedem u Rendari baš i ne dopada.“

„Tamo i nije tako loše“, gunđao je Osel. „Na kraju krajeva, ja radim tamoduže od jedne decenije.“

„Da, ali ti si nadzornik.“„Dugo mi je trebalo da to postanem. Ali ne žalim se. Pre nego što sam

počeo da radim u Rendari, radio sam i ovde i onde, i na kraju bi meodasvuda izbacili, čim gazda potroši novac. U Rendari imam redovnu platu,iako bi mogla da bude malo veća.“

Odmeravao sam ga, ali sam prećutao primedbu o njegovoj plati. Bila bi mui više nego dovoljna da se nije odao tolikom konzumiranju rakije i igrama nasreću. Što je više pio, sve je manje imao sreće u kocki, tako da su mu zalihenovca postale oskudne. Osim toga, odnedavno je živeo sa nekom ženom poimenu Gesa ili Gese, tako nekako, koja nije dobro uticala na njega. On nijemnogo pričao o njoj, ali ono što je pominjao navodilo je na zaključak da je iona mnogo volela rakiju, i to više nego što je mogla da podnese. Pritom jepatila od upornog kašlja i Osel je morao da izdvaja mnogo novca na lekare ilekove.

Iznajmljena kuća, u kojoj je živeo, bila je mračna koliko i velika. Čim smozašli u vijugave uske prolaze i stepeništa, više se nije mogla osetiti prijatnaatmosfera letnje večeri. Kuća je pripadala nekom proizvođaču alata, a on jesvoje radnike uselio u najgore rupe. Svaka para, koju im je za te oronulestanove skidao sa plate, bila je, po mom mišljenju, preskupa. Stanove samakar malo vazduha i dnevne svetlosti iznajmljivao je ljudima kao što je bioOsel, koji su imali pristojne plate, ali sebe ni u kojem slučaju nisu smatraliimućnim. U kući se osećalo na ustajalu vlagu i smeće.

Popeli smo se strmim stepenicama i ušli u Oselov stan, u kojem nisam bioveć mesecima, odnosno otkako je počeo da živi sa tom ženom. Imao samutisak da me namerno drži podalje od nje, a to veče nije bila u stanu. Kadasam upitao za nju, rekao je da je otišla na nekoliko dana da neguje svojuteško bolesnu tetku.

Stavio je dve ne baš čiste glinene čaše na sto i napunio ih klekovačom, kaošto je i obećao. Za to vreme sam ja skinuo ćebe sa slike i naslonio je nacrvljiv kovčeg, tako da je kroz mali prozor osvetli slaba večernja svetlost.Osel je primetio kako je gledam suženih očiju, te je upalio uljanu lampu.

„I?“, upitao je nakon što sam neko vreme posmatrao sliku. „Da li je todobra slika, možda nešto i vredi?“

„Nisam siguran“, rekao sam tiho, približivši se slici da bih video potpis.„Ovo je čudno“, promrmljao sam, „vrlo čudno.“„Šta to?“ Osel je otpio veliki gutljaj rakije, glasno i zadovoljno podrignuo i

rukom obrisao vlažne usne. „Dečko, hajde pričaj!“„Svaki slikar stavi ime ili makar svoj znak na sliku. To se radi i zbog

ponosa, ali i radi novih poslova. Na kraju krajeva, slikar zavisi od novihporudžbina. Dakle, ljudi koji gledaju sliku moraju da znaju čije je to delo.Ali ovde ne mogu da nađem potpis, ma koliko se trudio.“

„Možda u ovom slučaju slikar nije bio ponosan na svoju sliku“,pretpostavio je Osel i seo na jednu stolicu koja je pod teretom njegove težinezaškripala.

„Ne verujem. To je dobra slika. Pogledaj ovde kako odsjaj svetlosti padana dečja lica, to je majstorski urađeno!“

Osel se sagnuo preko stola i gledao u sliku razrogačenih očiju. „Pa, ja bihto drugačije uradio.“

„Kako to misliš?“„Najvažnija osoba na toj slici je bojadžija plavim. Verovatno ju je on

naručio. Znači, svetlo bi trebalo da pada na njega, a ne na decu. Slikar ješeprtlja. Nije ni čudo što nije naškrabao svoje ime na slici.“

Besno sam ga pogledao. „Osele, ti nemaš pojma o slikarstvu. Upravo tajsvetlosni efekat me je očarao. Mislim da je vrlo lukavo urađeno što pogledposmatrača prvo pada na decu. Oni gledaju u svoga oca i na taj način jošviše ističu njegov položaj. Da je slika u drugim bojama, ja bih je svrstao udela majstora Rembranta.“

„Rembranta?“ Zamišljen, Osel je otpio gutljaj klekovače i češkao potiljak.„Taj je navodno propao. Da li je on uopšte još živ?“

„Naravno da je još živ. Poslednjih godina nije imao sreće. Većina ljudirazmišlja kao i ti i ne poštuju njegov način slikanja. Ali ako mene pitaš,jednoga dana će biti poznat kao i Rubens, možda i poznatiji.“

„Ni za hiljadu godina!“ smejao se Osel. „Rembranta toliko malo cene, da je,kako sam čuo, pre par godina bankrotirao. Ili se ja možda varam?“

„U pravu si, nije mogao više da izdržava kuću u Velikoj jevrejskoj ulici3 imorao je da proda sve stvari koje je imao. Sada živi u manjoj kući uRozengrahtu.“

„Ali još sebi može da priušti kuću?“ frktao je Osel i pogledom prešao pomaloj sobi sa retkim nameštajem. „Možda je trebalo da postanem slikar.“

„On je podstanar u Rozengrahtu. Koliko ja znam, živi od zaostavštine svojepokojne žene, sa kojom on upravlja kao staratelj dece.“

„Onda je trebalo da se oženim bogatom, bolesnom ženom, umesto da živimsa siromašnom, i bolesnom.“ Osel je ponovo napunio svoju čašu do vrha, ameni je gurnuo moju preko stola. „Kornelise, sedi već jednom sa mnom i pij.Inače će nestati dobre rakije.“

Poslušao sam ga i rekao: „Ni Rembrantu nije lako. U odnosu na njegovunekadašnju reputaciju, danas pokušava samo da preživi.“

„Pričaš kao da ga dobro poznaješ.“„Sigurno ne dobro, ali sreli smo se nekoliko puta. Malo pre nego što sam

počeo da radim u Rendari, zamolio sam ga da mi bude učitelj.“„Tvoj učitelj? Vidi, vidi. I šta je bilo na kraju?“„Izbacio me iz kuće i vikao za mnom da nikada više ne prekoračim njegov

prag.“Ovo saopštenje je toliko zabavilo mog prijatelja da više nije mogao da se

kontroliše, pa je prasnuo u smeh i pljunuo gutljaj rakije preko stola. ,Ja sam imislio da ti nisi preterano nadaren slikar, Kornelise. Ali ako već toliko lošeslikaš da to primeti i neko kao što je Rembrant, onda bi zaista trebalo zauvekda ostaviš četkice.“

„Nije se radilo o mom slikanju, već o njegovom poroku – o piću. Njegovaćerkica me je zamolila da obratim pažnju na njega da ne pije previše vina.Kada sam jedno veče hteo da mu uzmem krčag iz ruke, izbacio me napolje.“

„S pravom! Trebalo je da mu dozvoliš da popije jedan krčag vina.“„Ali pre njega je već bio popio dva.“„To ga uzdiže u mojim očima“, rekao je Osel i uzeo čašu sa rakijom.Ponovo sam se okrenuo ka slici i posmatrao odeću te porodice, koja je,

zahvaljujući tome što je bila osenčena u različitim nijansama plave, davalajednu prodornu plavu boju. Pozadina, to jest zid prostorije, takođe je bio

plave boje, tamniji od odeće, ali je čudno svetleo. Kao da je ta plava svetlostosvetlila celu sliku i činilo se kao da će svakog časa izaći iz nje kako biobavila posmatrača i sasvim ga opčinila.

„Da nije tog prodornog plavog, zakleo bih se da je to Rembrantova slika.“„Zašto? On ne voli plavu boju?“„Ne znam. Za to kratko vreme, koje sam proveo sa njim, nikada nisam

video da je koristi. Njegove omiljene boje su bela, crna, bledožuta i zemljanocrvena.“

„Možda je to slika nekog njegovog učenika?“, rekao je Osel.Udario sam se rukom po čelu. „U pravu si, biće da je tako. Sada Rembrant

više nema učenika, ja sam, valjda, bio izuzetak. Ali ranije, dok mu je imebilo cenjeno, mnogi su želeli da uče od njega.“

U hodniku su se začuli nesigurni koraci, propraćeni zvukom grebanja nabravi. U jednom koraku, moj prijatelj je bio kraj vrata i otvorio ih. I ja samustao kako bih pomogao Oselu da se bori protiv mogućeg napadača.Jordanska četvrt je bilo zborno mesto propalih i bednih. Naziv je dobila pohugenotima koji su iz Francuske pobegli ovamo; prljava voda Prinsengrahtapodsećala ih je na reku u njihovoj bivšoj domovini koja se zvala Jordan. Ukući kao što je ova, moralo se u svakom trenutku računati sa nepoželjnimuljezima, u najboljem slučaju sa nekom zbunjenom pijanicom, ali i samomcima kojima ljudski život ne znači mnogo ako su preko njega mogli dadođu do neke pare ili nekoliko guldena. „Gesa!“

Pretpostavio sam ko je ta žena što se pojavila na vratima ljuljajući se, još ipre nego što je Osel uzviknuo njeno ime. Ruka, u kojoj je držala ključ, tolikojoj je drhtala da nije uspevala da pogodi bravu. Osel je uvukao svojusaputnicu u stan i zatvorio vrata za njom.

Iscrpljena, Gesa se spustila na stolicu, na kojoj je još malopre sedeo Osel ibez okolišanja izručila čašicu rakije u suvo grlo. Samo što je progutalagutljaj, dobila je napad kašlja, koji nikako nije prestajao. U prvom trenutkusam pomislio da je klekovača prejaka za nju, ali sudeći po njenom zadahu, tojoj nije bila prva čaša te večeri, a kapljice krvi na stolu jasno su ukazivale nato da se radilo o ozbiljnom uzroku kašlja.

„Šta ti tražiš ovde?“, neljubazno ju je napao Osel. „Zar nisi htela da ideš uPrinsengraht da neguješ tetku?“

„Pih, ta luda starica! Misli da može po ceo dan da mi komanduje kao

kapetan svojoj četi samo zato što ću jednoga dana od nje naslediti nekolikoguldena. Ali neće moći sa Gesom Timers! Ovde ribaj, tamo peri, a umeđuvremenu kupi i pripremi hranu, tako to ona to zamišlja. A onda jošjadikuje što sam prilikom nabavke nakratko svratila u Zlatno sidro dapopijem jednu čašicu. Onda sam pobegla.“

„Ti i to Zlatno sidro“, prekorio ju je Osel odmahujući glavom. „Najboljeda sebi odmah smestiš i krevet u toj krčmi!“

„Ti ćeš da mi kažeš!“, rastorokala se žena. „Ako se neko razume u krčmeovog grada, onda si to ti, Osele.“

Odmakao sam se malo od stola kako bih izbegao oštar miris, koji je sasvakom izgovorenom rečju strujao iz njenih usta. Mora da je popila bar četiriili pet čaša rakije, isto tako jake i jeftine. Postepeno sam počeo da shvatamzašto ju je Osel držao podalje od svojih prijatelja i kolega sa posla.

Naglo je okrenula glavu prema meni, kao ptica koja je ugledala crva.„Čoveče, šta gledaš? Ko si ti uopšte?“

„To je moj prijatelj Kornelis Sojthof“, objasnio je Osel. „Pozvao sam ga načašicu rakije.“

„To sa čašicom ti je dobra ideja.“ Gesa je gurnula praznu čašu ka Oselu.„Imaš li još malo ovoga?“

„Ne za tebe, Gesa. Za danas ti je dosta. Bolje idi i lezi!“„Da legnem?“ Razmišljala je, a zatim tako jako odmahnula glavom da joj je

iskrzana plava kosa letela s jedne strane na drugu. „Sama ne“, kokodakala je.„To je dosadno. Zar nećeš i ti da pođeš sa mnom, Osele? Ili možda tvojmladi prijatelj? Rekla bih da je lepo građen. Volela bih da znam da li jedobar i na dodir kao što izgleda.“

Ustala je takvom brzinom, što me, s obzirom na njeno pijano stanje,iznenadilo, obišla oko stola, uhvatila me između nogu i čvrsto stisnula. Jasam se trgao, ali se nisam usudio ni da se pomerim. Onda bi me Gesaverovatno još čvršće stisnula.

„Ah, dobar je“, iscerila se. „Kako ti se brzo ukrutio u mojoj ruci! A i još simlad. Osel polako ulazi u godine kada je u krevetu više zainteresovan za san,nego za mene. Šta kažeš da probamo malo da se pozabavimo?“

Približila je svoje lice mome i namestila usne za poljubac. Nehotice sam senagnuo unazad, bar koliko je to moj neprijatni položaj dozvoljavao.

Pod drugim okolnostima, ja ne bih smatrao strašnim da je poljubim. Mogla

je biti starija od mene najviše pet ili šest godina; dakle, bila je na pragutridesetih. Međutim, Osel je već odavno prešao četrdesetu, zbog čega mi nijebio samo dobar prijatelj, već i poput oca. Ali Gesa je delovala starije. Njenabolest i zavisnost od pića ostavili su duboke bore na njenom licu, a ispodzelenih, nekada verovatno lepih i zavodljivih očiju, imala je tamnepodočnjake.

Osel je stao iza Gese i povukao je od mene. Bolelo me između nogu dok seona borila da ne ispusti plen iz ruke. Izgubila je ravnotežu i pala na pod.Istovremeno je dobila još jedan napad kašlja, te se ispred Oselovih nogustvorila lokva krvi.

„Bolje da sada pođem“, rekao sam promuklim glasom, ustao i požurio kavratima. „Vidimo se u ponedeljak u Rendari, Osele.“

Taman sam hteo da izađem napolje u hodnik, kada je Gesa ustala teturajućise, potrčala za mnom i zarila mi svoje prste u ruke.

„Povedi me sa sobom!“ molila je. „Nemoj da me ostaviš ovde sa ovimmatorim bikom. On se samo umorno prevrće po krevetu i po celu noć hrče,kao da želi sam da istesteriše sve drvo iz Rendare!“

„To ne može“, odgovorio sam joj bespomoćno dok sam pokušavao da seodvojim od njenog stiska a da je pritom ne povredim.

„Mogu da ti ispunim sve želje, veruj mi!“, objašnjavala mi je odsečnimklimanjem glave. „Staviću ga i u usta ako tako voliš.“

Ova ponuda mi nije zvučala nimalo primamljiva, iako i dalje nisam uspevaoda se izvučem iz njenog stiska.

Na kraju ju je Osel uhvatio i gurnuo u jedan ćošak mračnog hodnika.Začulo se preplašeno pištanje i mala, crna stvorenja su se razbežala. Pacovi.

Gesa je uputila Oselu čitavu paletu odvratnih psovki, od kojih još nijednunisam čuo iz usta neke žene. Vrata su se otvarala i radoznale komšije supromaljale glave. Osel je ženu, koja nije prestajala da psuje, podigao ipovukao nazad u stan.

Oskudnim rečima se još jednom pozdravio sa mnom, a ja sam požurio dašto pre odem, iako me grizla savest što ostavljam svog prijatelja sapacovima, Gesom, koja je bez prestanka psovala i kašljala, i slikompokojnika.

Glava treća

U tamnici (I)

Tačno je da sam i ja živeo u nadaleko čuvenoj Jordanskoj četvrti, u kojojsigurno nisu živeli ugledni građani ovog grada, ali sam, u odnosu na mogprijatelja, imao više sreće sa smeštajem. Udovica Jesen, jedna dobrodušnažena sa velikim srcem za slikare koji su ostali bez hleba, izdala mi je sobu nagornjem spratu kuće, koja je, u poređenju sa Oselovim stanom, bila pravapalata, a za koju nisam plaćao više nego on. Bila je prostrana, sa dva prozora,okrenuta ka severu i uvek čista zahvaljujući vrednoj udovici Jesen.Ravnomerna svetlost, koja je dopirala u prostoriju, savršeno je odgovaralaslikarima.

U nedelju, dok je avgustovsko sunce sijalo iznad Amsterdama sa skorovedrog neba, želeo sam to i da iskoristim. Nakon službe u crkvi, na koju sampratio udovicu Jesen, odmah sam pomešao boje kako bih nastavio sa radomna slici započetoj nekoliko dana ranije: scena u luci, na pristaništuIstočnoindijske kompanije. Nadao sam se da ću završenu sliku prodati zadobre pare nekom zaposlenom u kompaniji ili čak nekom od direktora. Iakosam poslednje dve godine proveo više vremena u Rendari nego predštafelajem, iz glave mi nije izlazila misao da ću jednog dana ipak moći daživim od slikarstva.

Sati su proticali, ali čim sam umočio četkicu u jaku plavu boju kako bihnaslikao vodu, zastao sam jer mi se pred očima javila druga slika slika izćelije bojadžije plavim.

Razmišljao sam koji bi od Rembrantovih učenika mogao da dođe u obzirkao stvaratelj tog dela, ali koliko god lupao glavu, to me nikud nije odvelo;jednostavno nisam dovoljno poznavao učenike majstora Rembranta vanRajna. Možda je slika imala samo slučajne sličnosti sa Rembrantovimdelima, ili je neko, ko nije ni učio kod tog majstora, jednostavno kopiraonjegov stil.

Moje misli su tako predano kružile oko te nepoznate slike da, zapravo,nisam mogao ni da se usredsredim na svoj rad. Neodlučno sam četkicom

kružio preko palete i svaki put bih promašio željenu nijansu boje.Po podne sam odustao od mučenja samoga sebe i izašao u šetnju. Umešao

sam se među ljude i prisluškivao njihove razgovore, koji su se uglavnomvrteli oko zločina Gisberta Melhersa i njegovog samoubistva. Vest o tome štase juče desilo u Rendari već se pročula.

Kada sam sutradan stigao u Rendaru, izgledalo je kao da Osel još nijestigao. To me nije naročito iznenadilo jer je često ponedeljkom ujutru dolazionešto kasnije i uglavnom je izgledao kao da je nedeljom više pio rakije negošto je spavao. Čudno je jedino bilo to što su svi gledali u mene, kao da mi jepreko noći izrasla još jedna glava.

Obratio sam se Arnu Petersu i pitao ga: „Šta se dešava? Zašto me svi takogledate, i ti i ostali?“

Peters je delovao kao da mu je neprijatno. Povlačio je svoju kragnu kao danema vazduha. „Nije zbog tebe, Kornelise, nego zbog Osela.“

„Nije to ništa neuobičajeno da ponedeljkom ujutru kasni.“Sada je Peters gledao u mene, kao da ja pričam gluposti. „Šta kasni? On je

već odavno ovde!“„Stvarno, a gde je? Ja ga nisam video.“Peters je desnom rukom pokazao prema podu. „Tamo dole, u tamnici.“„Šta radi tamo? Morao je nekog da zaključa?“Ta tamnica je, zajedno sa ozloglašenom Vodenom kućom, bila najgore

mesto u celom zatvoru. Poneke novajlije morale su da provedu tamo izvesnovreme pre nego što upravnik odluči o njihovom konačnom rasporedu. Inače,zatvorenike smo zaključavali u tamnu vlažnu rupu samo ako se nepridržavaju kućnog reda, kako bismo ih odučili od tvrdoglavosti. Poneko jemorao tamo da provede mnoge dane i noći, a da pritom ne vidi svetlost dana ida ni sa kim ne progovori ni reč, dobijajući na dan samo jednu činiju s vodomi okrajak crnog hleba.

Arne Peters me je dugo i ćutke posmatrao. Zatim je, zamuckujući, rekao:„Znači, za ime svih svetih, ti ne znaš, ti zaista ne znaš.“

Duboko sam uzdahnuo. „Arne, jednostavno kaži šta se dešava!“„Osel već pola noći sedi u tamnici... od kada su ga doveli.“Postoje stvari koje razum ne može da prihvati – ne želi da prihvati, iako ih

je uho jasno i glasno primilo. Meni je tako bilo u tom trenutku. Piljio samzbunjeno u Petersa i pitao ga: „Šta kažeš?“

„Moj bože, Kornelise, on je nju ubio!“„Ko je koga ubio?“„Osel onu ženu. Kako se ono zvala?“„Gesa?“, pitao sam dok sam se prisećao ružnih scena te subotnje večeri.

„Da li ti to pričaš o Gesi Timers?“Peters je uporno klimao glavom, srećan što je napokon uspeo da mi objasni.

„Baš na nju mislim. Oni su, valjda, živeli zajedno. Osel i ta Gesa, je 1’tako?“

„Da, to je tačno. Ali, Arne, šta se to desilo?“Namrštio je svoje dugačko lice u iskrivljenu grimasu, koja je verovatno

trebalo da pokaže njegovu zabrinutost. „Nisu poznate pojedinosti. U stvari,zna se samo ono što su Oselove komšije izjavile. Nastala je svađa izmeđunjega i te Gese, i to žestoka svađa, još preksinoć, pa i juče u nedelju, i trajalaje ceo dan. Sinoć su nekoliko uznemirenih komšija, koji zbog galame nisumogli da spavaju, provalili u Oselov stan. Stigli su prekasno; videli su samokako se Osel nagnuo nad pokojnom Gesom. Udario joj je glavu o zid, kao štoto radi besno dete sa lutkom. Kažu da je ženina glava izgledala kao razlupanojaje.“

Pokušavao sam da zamislim tu scenu, ali nije mi uspevalo. Poznavao samOsela već dve godine i taj čovek, koji mi je postao i prijatelj i otac, nikakonije mogao da uradi to što je Peters opisivao. Naravno, Osel je umeo dazagrmi i da udari šakom o sto, naročito ako popije nekoliko krčaga rakije.Bez sumnje, bio je dovoljno snažan da jednu osobu, uz to još i slabašnu ženu,razbije kao jaje. Ali za njega sam mogao obe ruke da stavim u vatru da onnikada ne bi bio sposoban da počini takav zločin.

„Šta... je Osel na to rekao?“ pitao sam plašeći se odgovora.„Priznao je zločin.“„Da li je rekao i zašto je to učinio?“„Ne, o tome ne znam ništa. Kažu da je, navodno, plakao i zamuckivao, da je

ubio Gesu kada su ga našli. Od kada je ovde, samo ćuti. Možda će mumučenje razvezati jezik.“

Nesvestica me hvatala i bilo mi je muka. Pošao sam sa Petersom ustražarsku sobu, spustio se na jedan tronožac i zahvalno otpio malo vode izkutlače koju mi je dodao. Ostatak vode sam posuo po licu. Mučnina je malopopustila i mogao sam jasnije da razmišljam. Na pamet mi je pao bojadžija

plavim, Gisbert Melhers. Ubistvo njegove porodice bilo je jednako stravičanzločin kao i ovaj, za koji su optužili mog prijatelja Osela. Šta se to dešavalou Amsterdamu? Da li je to letnja vrućina dovodila ljude do ludila?

Pružio sam Petersu kutlaču i rekao: „Moram da ga vidim, Arne. Moram darazgovaram sa njim.“

„To je nemoguće, Kornelise. Znaš da se tamnica sme samo jednom dnevnootvarati, i to radi podele hrane. Posebni slučajevi zahtevaju izričitu dozvoluupravnika.“

„Toliko ne mogu da čekam. Osim toga, nisam siguran da bi mi Blankartdodelio dozvolu.“

„U to se ni ja ne bih pouzdao. On je takođe sinoć pozvan, kada su doveliOsela, i kažu da je bio veoma ljut što je baš jedan od njegovih najvišihčuvara počinio ubistvo.“

„Dakle, najbolje je da nadzornik ništa ne sazna o mojoj poseti Oselu“,uzdahnuo sam, ustao i uzeo ključ od tamnice, koji je visio na posebnoj kuki.Ključ je bio velik i težak, a fleke od rđe, rasute na njemu, ukazivale su na toda nije naročito često korišćen.

Peters me uhvatio za ruku. „Vrati ključ, Kornelise! Svi ćemo zbog togaimati probleme.“

„To nije ništa u poređenju sa problemima koje ima Osel.“Grubo sam ga odgurnuo i napustio stražarsku sobu, pripremljen na to da će

me pratiti kako bi me sprečio da odem. Ali brz pogled preko ramena otkriomi je da je Peters i dalje stajao na vratima stražarske sobe i suženih očijugledao za mnom. Verovatno je procenjivao kolika mu je opasnost pretila akootkriju moju posetu tamnici.

Dok sam silazio niz usko stepenište, osetio sam vlažnu hladnoću koja sečak i leti zadržavala u podrumu Rendare. Dole u prolazu, jedna usamljenalampa je prkosno širila svoju svetlost. Oklevao sam da li da nastavim. Sveovo mi se činilo kao noćna mora, iz koje ću se, nadao sam se, uskoroprobuditi – pre nego što ono nemoguće bude potvrđeno kao istina.

Na kraju prolaza nalazila se tamnica, čija su se vrata, zbog nedostatkasvetlosti, jedva nazirala kao taman pravougaonik. Poželeo sam da zaboravimkako Osel, koji je već mnoge bitange i nitkove zatvorio u tu tamnicu, sadalično sedi u istoj mračnoj rupi, ali ako se sada okrenem i odem, to ne bi bilorešenje, ni za mene, ni za njega.

Nastavio sam oklevajući i što sam se više približavao ćeliji, s mukom samse silio da napravim svaki sledeći korak. Opet sam razmišljao o toj večerikod Osela, o toj pijanoj, pohotnoj ženi koja je kašljala i koju je moj prijatelj,iz meni nepoznatih razloga, uzeo za saputnicu. Da li je Gesa umela toliko darazdraži tog čoveka da on zaboravi na sve božje i ljudske zakone – pa čak ina samoga sebe, i da počini ubistvo? Ta žena mi je bila toliko odbojna dasam na prvo pitanje morao da odgovorim jednim jasnim da. Ali na drugo,odlučujuće pitanje, nisam želeo da dam potvrdan odgovor: da li je Osel biočovek koji je sposoban da počini takvo zlodelo?

Duboko dišući, otključao sam vrata tamnice i pomerio zarđalu rezu koja jeslužila kao dodatno osiguranje. Vrata su se otvorila uz upornu škripu. Uprvom trenutku sam video samo mrak. Mojim očima je bilo potrebno tekmalo vremena da uz slabo svetlo, koje je dopiralo iz hodnika, neštorazaznam. Najpre je to bio obris nečega u jednom ćošku, onda sam prepoznaosiluetu čoveka, a zatim sam shvatio da gledam u Oselovo lice.

Koliko su se samo crte lica moga prijatelja promenile od našeg poslednjegsusreta! Duboke bore urezale su se na njemu i Osel kao da je ostario za desetgodina. Kao da ga je napustila sva snaga. Sedeo je sklupčan na hladnompodu i ravnodušno gledao u mene, kao da gleda u nekog stranca.

Obratio sam mu se, najpre oprezno, zatim upornije, ali on je samo nemoćutao i piljio u ćošak – u njegovim očima nije bilo ni nagoveštaja da bilo štaprepoznaje. Kao da je sa svojom saputnicom ubio i sva sećanja.

Vreme je prolazilo dok sam ja beznadežno pokušavao da privučem Oselovupažnju. U neko doba sam iza sebe začuo korake koji su tupo odzvanjali uprolazu podruma. Okrenuo sam se i ugledao Arna Petersa u pratnjiRombertusa Blankarta. Ovaj poslednji je imao zlovoljan izraz lica, a oči sumu svetlucale i ljutito me gledale.

„Kako vam pada na pamet, Sojthofe, da sa zatvorenikom razgovarate bezmoje dozvole?“, siktao je pre nego što je i stigao do tamnice. „Vi bi trebaloda znate da je ovo povreda kućnog reda.“

„Osel Jeken je moj prijatelj. Želeo sam da znam šta ga je nateralo na tajzločin – ukoliko ga je on zaista počinio.“

„U to nema sumnje. Izjave njegovih suseda bile su jasne. A osim toga,noćna straža, koja je ubrzo stigla, našla ga je kraj mrtve žene. Njena krv jebila na Jekenu.“

„Ali zašto?“ povikao sam sav očajan i verovatno glasnije nego što je to bilopotrebno. „Koji razlog je mogao da ima da ubije svoju saputnicu!?“

Upravnik je jednim pogledom, u kojem su se stapali i bes i prezir, odmeriomog prijatelja. „Oboje su često i u velikim količinama pili rakiju. Da sam toznao ranije, nikada ne bih Jekenu poverio odgovorno mesto nadzornika.Susedi su pričali o bučnim svađama. Možda Jeken u pijanom stanju nije višebio svestan šta radi, a možda samo ne želi o tome da govori. U tom slučaju,mučenje će ga naterati da progovori.“

„Pustite me da razgovaram sa njim, gospodine Blankart!“ preklinjao sam.„Ako samo budem imao dovoljno vremena, Osel će mi sve poveriti.“

Blankart je energično odmahnuo glavom. „To bi bilo protiv svih pravila.Moram da vas zamolim da odmah napustite tamnicu.“

U meni su se probudila svakojaka osećanja. U prvom trenutku sam hteo daposlušam upravnikovu naredbu, jer sam kao čuvar u Rendari bio njemupotčinjen. Ali samo jedan pogled prema Oselu bio je dovoljan da nadvladaželja da pomognem prijatelju.

„Ne, ja ostajem“, rekao sam. „Sve dok mi se Osel ne poveri.“Blankart je okrenuo glavu i povikao. Kada su se odmah zatim dve senke

izdvojile iz stepeništa, shvatio sam da je nadzornik bio pripremljen na to daće se situacija zaoštriti. Piter Bors i Herman Brink, dvojica najjačih međumojim kolegama, prišli su mi i čvrsto me uhvatili.

Upravnik me prekorno pogledao. „Vi ste nepouzdani i nametljivi, Sojthofe.Za nekoga kao što ste vi, u Rendari nema mesta. Naročito ne sada, kada smrtbojadžije plavim i sramno Jekenovo delo stavljaju ovu kuću na loš glas.Dajem vam momentalni otkaz. Dobićete platu još za prethodnu nedelju i ništaviše. Nemojte slučajno da se usudite da opet krišom stupite u kontakt saJekenom, inače ću i vas zatvoriti, i to u Vodenu kuću.“

Mahnuo je Brinku i Borsu da me odvedu. U tom trenutku je Osel reagovao.Tražio je moj pogled i video sam beskrajnu tugu u njegovim očima. Polako jeotvorio usta i tihim i drhtavim glasom rekao: „Slika... bila je to slika... toplavo...“

„Šta hoće time da kaže?“ upitao je Blankart.„Ne znam“, slagao sam kako Oselu ne bih stvorio još veće probleme.

„Izgleda da je zbunjen.“„Najverovatnije“, uzdahnuo je upravnik i ponovo se obratio stražarima.

„Vodite ga odavde!“Izvukli su me iz ćelije pored Arna Petersa, kome sam uputio pogled pun

otrova. Bilo mi je jasno da me je on izdao Blankartu kako bi ostao čist, amožda je samo želeo da se dodvori upravniku ne bi li se dočepaoupražnjenog mesta nadzornika.

Brink i Bors su me tek na Svetom putu pustili i odgurnuli me pred ulaznukapiju Rendare. Ja sam se sapleo i pao nekoj deci pred noge, koja su mi senasmejala. I moje bivše kolege počele su naglas da se smeju, pa pored besa,osetih i sramotu bespomoćnog muškarca.

Još pre samo sat vremena bio sam ugledni čuvar u amsterdamskom zatvoru.Sada sam bio bez posla, a kako je izgledalo, i bez prijatelja. Jedini čovek nakoga sam uvek mogao da se oslonim sedeo je u tamnici i čekao svoj strašnikraj. Sa jezom sam razmišljao o sobi za mučenje i na ono još strašnije – nagubilište. Činilo se da ga ništa drugo nije očekivalo ukoliko je Oselovajedina nada bio slikar bez sredstava po imenu Kornelis Sojthof.

Glava četvrta

U potrazi

Užurbano sam napustio mesto svog poraza i uputio se ka Jordanskoj četvrti.Stid zbog pretrpljene sramote brzo se slegao i moje misli su se ponovousredsredile na Osela. Da me je Rombertus Blankart pustio da razgovaram sanjim još samo nekoliko minuta! Baš u tom trenutku, kada su me Bors i Brinkodvodili, činilo se da je Osel srušio nevidijivi zid koji ga je okruživao. Kojesu ono bile reči? Slika... bila je to slika... to plavo...

Nimalo nisam sumnjao na koju sliku je mislio. Ali kakve je to veze imalosa Melhersovom slikom? Mora da je to bilo veoma važno, inače je Osel ne bipominjao. Odlučio sam da na miru pogledam sliku još jednom, pa umesto daodem pravo kući, pošao sam prema njegovom iznajmijenom stanu gde seodigrala drama između Osela i Gese Timers.

Prolazio sam kroz uske uličice, pored manje ili više mračnih krčmi i,okupiran drugim stvarima, nisam obraćao pažnju na natpise. Ali zatim samzastao, okrenuo glavu i proučio natpis iznad uskog prolaza, oštećenvremenskim neprilikama, kraj kojeg sam malopre prošao. Samo uz mnogotruda mogao sam da razaznam da je sidro na tabli nekada bilo zlatne boje.Setio sam se svađe između Osela i Gese i kako joj je prebacio da prečestoposećuje Zlatno sidro.

Potom sam se okrenuo i ušao u krčmu, koja je u ovim jutarnjim satima bilaskoro prazna. Samo za jednim od zadnjih stolova sedela su dvojicamuškaraca odevena u jednostavna odela i poluglasno razgovarali o niskimplatama koje su lučki radnici dobijali. Krčmar, debeo kao bure i ćelav,odmeravao me je jednim okom. Ono drugo bilo je prekriveno kožnimpovezom. Kada sam poručio dva piva i pozvao ga da mi se pridruži, lice muse malo razvedrilo. Zvao se Frans, služio je u ratnoj mornarici, a oko jeizgubio pre tri godine dok je bio pod admiralom De Rojterom, učetvorodnevnoj pomorskoj bici protiv Engleza. Sa svakim gutljajem piva,postajao je sve pričljiviji.

„Uz povoljni istočni vetar, plovili smo sve do obala Engleske“, izveštavao

je i oko mu je zasijalo dok se sećao. „Engleski psi su bili toliko glupavi dapodele svoju flotu. Samo se pedeset njihovih brodova suočavalo sa našihdevedeset. Bili bi lak plen, ali iznenada je naišao jugozapadni vetar, avidljivost je postala sve manja. De Rojter je naredio da se spusti sidroizmeđu Denkerka i Daunsa. Prokleti Englezi su nas iznenadili tako što su nasnapali sa vetrom. Naš brod je pripadao eskadrili Kornelisa Trompa,izviđačkom vodu. Po naredbi Trompa, presekli smo užad i zaplovili premaobali Francuske. Jedna topovsko đule je udarilo blizu mene i drvenikomadići broda razleteli su se na sve strane. Jedan me je pogodio u oko. Alija sam nastavio da se borim i nakon četvorodnevnog okršaja, dobro smoisprašili Engleze!“

Iskoristio sam priliku da pridobijem njegove simpatije i izgovorio zdravicuza admirala Rojtera. A to što smo za ta četiri dana pretrpeli ogromne gubitke,prećutao sam, kao i činjenicu da su Englezi nakon sedam nedelja admiralupotopili dvadeset brodova, a da oni nisu izgubili ni jedan jedini.

Krčmar je mi je ispričao o nekom nasledstvu zahvaljujući kojem je kupioZlatno sidro. Ja sam mu čestitao na tome, pohvalio njegov oronuli lokalbiranim rečima i kao usput sam spomenuo da mi je prijateljica preporučilaovo mesto.

„Prijateljica, koja?“„Gesa Timers“, rekao sam i napeto posmatrao njegovo debeljuškasto lice.

„Gesa.“ Mračan veo se spustio na njegovo, do malopre veselo lice. „Da li stečuli šta se sa njom desilo?“

Klimnuo sam glavom. „Ni o čemu drugom se i ne priča. Jadna žena.“„Da, jadna žena. Tog Jekena bi trebalo živog iseći na komade!“„Bili ste naklonjeni Gesi?“Frans se iscerio. „Bila je ljupka devojka ako znate na šta mislim. Nikada

nije imala para, ali je zato uvek bila žedna. Često mi je plaćala onim što jojje gospod Bog podario.“ Lice mu je poprimilo delom požudan, a delom izamišljen izraz.

Potisnuo sam potrebu, koja se iznenada javila, da ga udarim pesnicom ulice i upitao sam: „Da li ste čuli da su se Gesa i taj Jeken strašnoposvadali?“

„Da i prilikom svađe ju je udario, tako kažu.“„Navodno su se posvađali zato što je Gesa u subotu uveče bila u Zlatnom

sidru.“„Stvarno? To nisam znao.“„Ali bila je ovde, zar ne?“„Da, bila je.“Naterao sam samog sebe da se iscerim. „A da li je opet platila onim što joj

je gospod Bog dao?“„Nažalost, nije. Za divno čudo, imala je novca kod sebe, a odakle joj, to ne

znam. Možda se pre toga već nekome prodala.“„Da li je to često radila?“„S vremena na vreme, kada bi ostala bez novca.“„Da li je muškarac s kojim je živela znao za to?“„Jeken? Ne znam. Ali sigurno nije radila za njega, u to sam uveren. Isuviše

je volela rakiju da bi s nekim delila novac.“

Dok sam išao do Oselovog stana, razmišljao sam o krčmarevoj izjavi. Da lije Gesa u toku njihove svađe ispričala Oselu o ostalim muškarcima kojimase podavala i da li je on nju nakon toga ubio iz ljubomore? Odmahnuo samglavom kako bih se oslobodio tih mračnih misli. Ako počnem i ja da senavikavam na pomisao da je Osel ubica, ko bi mu onda još verovao? Suvišemalo toga sam znao o Gesi Timers da bih mogao da stvorim jasnu sliku. Jošmanje sam razumeo šta je Osel video na njoj. Sa položajem u Rendari, lakoje mogao da nađe bolju ženu.

Ispred kuće, u kojoj se prethodno veče odigrala tragedija, grupa neurednoodevene dece igrala se sa nekom gužvom krpa, koju su verovatno smatraliloptom. Namamio sam najvišeg dečaka jednom parom i pitao za domara.Kovanica je munjevitom brzinom nestala u njegovom iskrzanom džepu napantalonama i on mi je pokazao put do jednog malo bolje osvetljenog stana,gde sam, kako se dečak izrazio, našao matoru Deken. Ona je bila udovica,skoro bez ijednog zuba, koja se predstavljala kao neko ko po nalogu vlasnikabrine o kući. Zapuštenost zgrade ukazivala je na to da se nije nešto naročitobrinula.

Držao sam se blizu istine i ispričao joj da sam prijatelj Osela Jekena i dasam, po njegovom nalogu, došao u stan da vidim da li je sve u redu. Da li mije verovala ili ne, to ne znam, ali nakon što je još jedna para promenila

vlasnika, voljno mi je otvorila vrata Oselovog stana.Razbijeno posuđe i polomljena stolica bili su jasni tragovi svađe koja se

ovde odigrala. A onda sam ugledao veliku tamnu fleku na zidu: osušena krv,a kad sam se približio, videle su se i vlasi kose koje su bile zalepljene zafleku.

„Tu ju je ubio“, sasvim nepotrebno je rekla udovica Deken. „Udarao joj jeglavu o zid, stalno i stalno, sve dok nije bila mrtva.“

„Kako vi to tako tačno znate?“„Ja... ja to tako pretpostavljam. Odakle bi inače bila ta fleka krvi? Osim

toga, kada su pronašli ženu, glava joj je bila razbijena.“Hvatala me jeza dok sam zamišljao tu scenu. Brzo sam usmerio misli na

nešto drugo – na sliku. Stajala je na zidu, upravo onde gde je sada bila taružna crvena fleka. Međutim, koliko god da sam se osvrtao po sobi, nisammogao da je uočim. Pitao sam staricu za nju.

„Uljana slika?“ smejala se i odmahnula glavom. „Ne, Jeken nije imao takvusliku. Niko ko živi u ovoj kući ne kupuje slike. Ljudi koji ovde žive susrećni ako skupe dovoljno novca za kiriju i malo hrane.“

„On ju je pozajmio“, rekao sam i pokazao prema vratima koja su vodila uspavaću sobu, „Možda je sliku ostavio tamo.“

Činilo se da joj nije smetalo da razgledam po maloj sobi. Ali ni tu nisamnašao sliku. Kada sam se ponovo vratio u dnevnu sobu, pored Deken jestajao vitak muškarac tridesetih godina, lepo i čisto odeven. Pri prvompogledu na njega, bilo mi je jasno da on nije živeo u ovoj kući.

Dao je sebi vremena da me polako odmeri, i to od glave do pete, pre negošto me upitao: „Ko ste vi? Šta tražite ovde?“

Starica me preduhitrila. „On je Jekenov prijatelj i traži neku sliku. Ali slikanije tu. Jeken nije imao novca da sebi kupuje slike!“

„Sliku?“ ponovio je stranac iznenađeno, a da pritom nije skidao ispitivačkipogled sa mene. „Kakvu to sliku?“

„Ne znam zašto bih ja vama polagao račune“, odgovorio sam. „Ko ste viuopšte?“

„Ah, izvinite, kako je to neljubazno od mene!“ Uz osmeh je skinuo šeširukrašen sjajnim plavim perom i naklonio se. „Okružni inspektor JeremijasKatun, ovlašćen od strane okružnog sudije Amsterdamskog suda da vodimistragu u ovom slučaju.“

„Šta tu ima da se istražuje? Mislio sam da se već sve zna šta se desilo.“„Osel Jeken je, kao nadzornik zatvora Rendara, obavljao javni posao.

Okružni sudija je, shodno tome, smatrao da se okolnosti ovog ubistva morajuispitati do najsitnijih detalja. A sada bih bio zahvalan, ako biste se i vipredstavili.“

Skinuo sam svoj prljavi, izgužvani, neukrašeni šešir, naklonio se i rekaosvoje ime.

„Znači, vi ste Kornelis Sojthof i vi ste Jekenov prijatelj. Odakle sepoznajete?“

Hteo ne hteo, ispričao sam okružnom inspektoru o mom poslu u Rendari imom jutrošnjem uspešnom izbacivanju s posla.

Katun je gladio svoju tamnu bradu i polako klimao glavom. „Ako ste vizbog Jekena stavili vaš posao na kocku, onda mora da ste zaista dobarprijatelj. A kakve veze ima slika sa svim tim?“

Nisam video mogućnost da mu prećutim istinu. Ali kakvu štetu bi to mogloda nanese Oseiu? Budući da je optužen za ubistvo, verovatno mu niko nećeprebacivati što je prokrijumčario sliku u Melhersovu ćeliju.

„A vi sada želite da nađete tu sliku i da je odnesete vašem prijatelju?“pitao je okružni inspektor oklevajući.

„Ne želim da je odnesem njemu, nego želim samo još jednom da jepogledam.“

„Zašto?“„Zato što me muči jedna glupa pomisao.“Katun se ponovo osmehnuo, ali ovog puta njegov osmeh nije bio

podsmešljiv nego ohrabrujući. „Možda ta vaša pomisao i nije tako glupa. Dali biste mi je saopštili, gospodine?“

„Izgleda da je ta slika bila okačena u kući Gisberta Melhersa, bojadžijeplavim, u vreme kada je ubio svoju porodicu. Visila je i na zidu njegovećelije kada se ubio. A u subotu uveče, Osel Jeken je sliku poneo kući.Stajala je tu, uz taj zid. A onda je, navodno, juče ubio svoju saputnicu.Prilikom svakog krvoprolića, slika je bila u blizini. U mojim očima je točudna slučajnost.“

Katun je ponovo gladio bradu. „Tu ste u pravu, Sojthofe. Ali štazaključujete iz toga?“

„Da li je moguće da je ta slika kriva za sva ta krvoprolića?“ Okružni

inspektor me pogledao, kao da sam izgubio razum, zato sam brzo dodao:„Rekao sam vam da je to glupa pomisao.“

„Ubijeni su stradali od ljudske ruke, a ne od pojave na nekoj slici“,ustanovio je Katun. „Opet, s druge strane, vaše zapažanje se ne možeignorisati. Možda ta slika zaista igra neku važnu ulogu, ali na neki drugačijinačin nego što vi mislite. Gde je sada?“

„Kada bih to znao. Ovde svakako nije, sve sam pregledao.“Katun je uputio strog pogled kućepaziteljki. „Ni vi ne znate gde je slika?“„Ne, gospodine“, brzo je odgovorila. Glas joj je podrhtavao i izbegavala je

pogled okružnog inspektora.„Morate da mi kažete istinu, gospođo, inače vas očekuje stroga kazna!“„Kazna? Kakva kazna?“„Ako me lažete, pobrinuću se za to da vas javno išibaju!“„Ali... ja nisam htela da vas lažem, gospodine, morate mi verovati. Šibanje!

Gospode bože, kako ja ovako stara i slaba žena da to preživim?“„Ako mi s mesta kažete istinu, okružni sudija ništa neće saznati o vašem

prestupu“, rekao je Katun zaverenički. „Ali ne smete ništa prećutati!“Udovica Deken je stisnula ruke kao za molitvu. „Sve ću vam ispričati,

gospodine, sigurno!“„Onda mi ispričajte, šta znate o toj tajanstvenoj slici!“„Jedan gospodin je pre sat vremena došao po nju.“„Kakav gospodin? Kako se zove?“„Nije mi rekao ime, gospodine okružni inspektore. Samo je rekao da je

došao da uzme sliku iz Jekenovog stana. Slika je stajala tu uza zid. Gospodinje sliku umotao u svoj mantil i odneo je sa sobom. Više ništa ne znam.“

„Zašto ste mu dozvolili?“ napao je Katun ženu. „On... on mi je dao tri pareza to.“

„Ne znate više ništa o njemu? Nije rekao ko ga je poslao?“„Ne, nije bio naročito pričljiv.“„Kako je izgledao?“„Bio je lepo odeven, kao i vi, gospodine, i imao je tamnu bradu. Ali nisam

ga tako dobro pogledala.“Mogao sam da pretpostavim da su one tri kovanice, koje joj je nepoznati

dao, privukle svu njenu pažnju. I zaista, od nje se više ništa nije moglosaznati.

„Ta stvar sa slikom postaje sve tajanstvenija“, ustanovio je Katun.„Da li ćete se vi pobrinuti oko toga?“ upitao sam.„Ako budem mogao. Ali bez daljih nagoveštaja, teško da ću joj ući u trag.

U svakom slučaju, vi nemojte više da se mešate u to, Sojthofe. Treba mivaša adresa ako budem imao još pitanja za vas.“

Dao sam mu traženu informatiju i pozdravio se. Kada sam već bio nahodniku, začuo sam okružnog inspektora kako viče da je bolje da odmahidem kući i da više ne lupam glavu ovim slučajem.

Moji koraci me nikako nisu vodili kući, kao što mi je okružni inspektorpreporučio. Želeo sam da učinim više za Osela, a ne da se samo oslonim naistragu gospodina Jeremijasa Katuna. Možda nisam mogao da saznam gde senalazi tajanstvena slika, ali sam mogao da saznam odakle je potekla.

Taj cilj sam imao pred očima dok sam išao prema kanalu bojadžija, čija seprljava voda pod svetlošću sunca presijavala u raznim bojama. Pitao samneku služavku, koja je pred jednom velikom kućom ribala ulazno stepenište,za posed bojadžije plavim Melhersa. Posed se nalazio blizu drvenog mostakoji je spajao dva kamena mosta izgrađenih iznad kanala za bojenje.

Ulaz u dvorište pored kuće bio je otvoren i ja sam jednostavno prošao.Uprkos otvorenoj kapiji, u bojadžijskom dvorištu je sve bilo mirno, što me,zapravo, i nije začudilo. Nakon smrti majstora Melhersa, bilo je pitanje da liće se njegov posao nastaviti.

Osim toga, bio je ponedeljak, u esnafu bojadžija znan kao Plavi ponedeljak.Tokom prethodnog dana, u nedelju, ostavljali su tkanine duže nego obično utečnosti za bojenje, a ponedeljkom su ih kačili da se suše na svežemvazduhu. Pošto je roba sušenjem ponedeljkom dobijala svoju plavu boju,nazivali su ga Plavim ponedeljkom. Tog dana kalfe uglavnom nisu imalemnogo posla, tako da je i danas bilo mirno kraj kanala za bojenje.

Skrenuo sam iza ćoška i ugledao velike drvene konstrukcije sa okačenimtkaninama. Ovde se očigledno radilo uprkos odsustvu majstora.

Polako sam prolazio između drvene konstrukcije za sušenje ka još jednimotvorenim vratima, koja su vodila u veliku radnu prostoriju ispunjenu velikimdrvenim buradima. Kada sam prišao bliže, video sam da su kace bile puneneke žute tečnosti. Čuo sam glasove koji su dopirali iz druge prostorije

odvojene samo zastorom. Razaznao sam muškarce kako se smeju, ali ipiskavije glasove mladih žena ili dece.

Pomerio sam zastor u stranu i preda mnom se otvorila jedna predstava, pričemu mi je u susret pohrlio rezak zadah, još gori od onog oštrog mirisa ukacama. Topao i vlažan vazduh bio je ispunjen isparenjima mokraće. I zaista,trojica muškaraca i nekoliko dečaka opkolili su jednu drvenu kacu spuštenihpantalona i urinirali kao da u tome pronalaze najviše blaženstvo. Dve velikepletene boce išle su u krug, kako izvori dragocene žute tečnosti ne bipresušili. Znao sam da bojadžije skupljaju ljudski urin za proizvodnjutečnosti za bojenje, ali još nikada nisam prisustvovao takvom postupku.

Jedan krupan i jak muškarac me je primetio i, ne prekidajući svoj rad,zapitao: „Ko ste vi? Šta hoćete?“

„Moje ime je Sojthof“, izgovorio sam dok sam se borio sa mučninom. „Dali ima nekog među vama ko menja majstora Gisberta Melhersa?“

„Možete se sa svim pitanjima obratiti meni. Ja sam kalfa Art Tefsen.“„Tefsen“, ponovio sam i nakratko razmislio. „Zar niste vi... koji je pronašao

glave ubijenih u kaci?“Široko bradato lice kalfe se namrštilo. „Da, to je tačno. Ali zašto vas to

zanima?“„Ja bih da vam postavim nekoliko pitanja o tome, gospodine Tefsen.“Podigao je svoje flekave pantalone i pošao prema meni. „Da li vas šalje

sud ili Magistrat?“„Ne, ja sam došao iz drugog razloga. Nisam čak ni znao da li ću nekoga

zateći ovde. Znači vi radite i nakon smrti vašeg majstora.“„Mi već imamo novog majstora, Antonis de Kojle. On je otkupio radnju

majstora Melhersa. Od danas smo ponovo u poslu.“„Ah, zbog toga taj užurbani rad i to na Plavi ponedeljak“, rekao sam i sa

mrštenjem bacio pogled u kacu sa urinom.„Ponedeljak je uvek dobar dan za puštanje vode jer se nedeljom mnogo

pije. Ali kojim poslom ste vi došli?“„Zanimam se za sliku koja je pripadala vašem gazdi. Bila mu je toliko

važna da je tražio da mu se donese u Rendaru. Vi se sigurno toga sećate. Vilično ste je predali nadzorniku Rendare.“

Tefsenov izraz lica postao je još mračniji i pojavi se bora iznad njegovognosa. „Šta se vas tiče ta slika, čoveče?“

„Nestala je, a ja želim da znam zašto.“Kalfa je napravio brz korak prema meni i uhvatio me za kragnu moje jakne.

„Možda želite da mi ispričate nešto o slici! Zašto je tražite, ha? Ko vas jeposlao?“

„Niko me ne šalje. Želim samo da znam šta stoji iza svih tih strašnihkrvoprolića.“

„A ja želim da znam šta stoji iza ovih prokletih ispitivanja.“Okrenuo me takvom silinom da sam umalo izgubio ravnotežu. Ona druga

dvojica su me takođe uhvatili svojim tamnim farbarskim rukama. Suvišekasno sam se setio da potegnem španski nož iz džepa jakne. U čvrstom stiskutrojice muškaraca, jedva da sam mogao da se pomerim.

„Pričaj!“ napao me Tefsen. „Šta se krije iza tog tvog ispitivanja?“„Želim samo da pomognem mom prijatelju“, zamuckivao sam.„Tvoj prijatelj? Ko je taj?“„Osel Jeken, nadzornik Rendare.“„Taj je juče ubio svoju ženu.“„Tačno i zbog toga sam došao. Kada je ubio svoju Gesu – ukoliko je to bio

on – ta slika se nalazila u njegovom stanu.“„Da?“ U Tefsenovom pogledu bilo je nerazumevanje i nepoverenje. „Ali

malopre ste rekli da je slika nestala.“„Da, sada je nestala.“„Mislim da lažete; čoveče. Ali ja ću izvući istinu iz vas.“ Pakostan osmeh

pojavio se na njegovom licu dok je razmenjivao poglede sa svoja dvaprijatelja. „Dajmo mu nešto da popije, to će mu razvezati jezik!“ Promuklimsmehom odvukli su me do kace sa urinom. Koliko god da sam se odupirao,bio sam bespomoćno nadjačan. Bacili su me na pod i glavu mi nabili u kacu,u tu toplu, isparljivu i smrdljivu tečnost. Zatvorio sam oči i zaustavio dah, alipluća su mi bila pred pucanjem. U očajničkom pokušaju da na bilo koji načindođem do vazduha, otvorio sam usta i progutao tu odvratnu tečnost.

Snažne ruke su me izvukle. Kašljao sam, davio se i pljuvao, dok su mekalfe neprijateljski gledale odozgo. Nekoliko dečaka se zabavljalo tako štosu svoj mlaz okrenuli prema meni, uneredivši me po celom telu.

„Pa, hoćete li sad da pričate?“, pitao je Tefsen.„Ali ja vam sve vreme pričam“, vikao sam daveći se žestoko.„Pričate, ali ništa niste rekli.“

„Ne mogu da vam kažem više nego što znam.“,Još uvek mu je vezan jezik, kao i malopre“, ustanovio je Tefsen

odmahujući glavom. „Trebalo bi da mu priuštimo jedno lepo kupanje.“Pokušavao sam da se otrgnem, ali njih trojica su bili jači od mene. Odvukli

su me do velikih kaca napunjenih tečnošću za farbanje i celog me ubacili ujednu od njih. Smrdljiva mešavina alkohola i mokraće prelivala se prekomene, a ja sam plivao u njoj kao bespomoćno mače koje je bačeno u vodu dase udavi. Čim bi glavom izronio na površinu vapeći za vazduhom, oni bi meponovo potopili. Tako je išlo nekoliko puta, sve dok me napokon nisuostavili na miru. Bio sam suviše slab da bih izašao iz kace. Ostao sam dačučim u njoj, naslonivši samo glavu i gornji deo tela o rub, kako bih nevoljnoispovraćao progutanu tečnost za bojenje.

„Sad će sigurno da progovori“, rekao je jedan od kalfa.„Ako ne, okačićemo ga napolje da se suši“, odgovorio je Tefsen. „Onda će

videti svoga boga.“ Sveopšti smeh prekinuo je odsečni glas. „Nitkovi nijedni,vi ćete videti svoga boga ako mi ne date dobro objašnjenje za ovo što seovde dešava!“

Muškarac je prišao bliže. Prvo što sam na njemu primetio bilo je plavopero na šeširu.

„A vi, gospodine Sojthof, trebalo je da poslušate moj savet i da odetekući“, nastavio je okružni inspektor Jeremijas Katun. „Sva sreća pa me istazamisao kao i vas naterala da dođem ovamo.“

„Da znate koliko ste u pravu“, rekao sam ljutito dok mi je on pomagao daizađem iz kace.

Tefsen je sevao očima na okružnog inspektora i obratio mu se preteći: „Nemešajte se u naše poslove, čoveče! Sad mi je dosta nepoznatih ljudi kojidolaze ovde da se raspituju!“

„Ja ću ovde ispitivati koliko mi je volja“, odgovorio je Katun smireno izatim se predstavio. „Još jedna prkosna reč i vi ćete još danas biti išibaniispred gradske većnice.“

Očigledno je okružni inspektor voleo da preti bičem, a pretnja je i ovdedelovala. Kalfe su istog trena spustile poglede i njihov otpor bio je slomljen.

„Zašto ste gospodina Sojthofa ovako mučili?“, pitao je Katun.„On je danas već drugi koji se raspituje o toj prokletoj slici“, odgovorio je

Tefsen. „Želimo da znamo o čemu se ovde radi!“

„Drugi, zanimljivo“, promumlao je okružni inspektor. „A ko je bio prvi?“„Nije rekao ime. Raspitivao se o slici. Rekao sam mu da je majstor

Melhers tražio da mu se slika odnese u Rendaru. Zatim je stranac odmahotišao.“

„Opišite čoveka!“ naredio je Katun bojadžijskim kalfama.Njihov opis nije bio naročito tačan, ali moglo se raditi o istom čoveku koji

je uzeo sliku iz Oselovog stana.„Odakle je ta slika?“, pitao je Katun dalje. „Ko je naslikao sliku?“Bojadžijske kalfe nisu znale odgovor. Tefsen je rekao: „Pre devet ili deset

dana sam je prvi put video u majstorovoj kući kako stoji okačena na zidu.Ali kako je ona tamo dospela, to ne znam.“

Katun se obratio meni. „Bolje da sada idete kući i da se okupate, gospodineSojthof. U toploj kadi. Zatim lezite u krevet. Izgledate gore nego što smrdite.“

Ovoga puta sam poslušao njegov savet. Pre nego što sam stigao do kućeudovice Jesen, tri puta sam se ispovraćao.

Glava peta

Petak trinaesti

Najpre se udovica Jesen očajnički uhvatila rukama za glavu, zatim je ugrejalavodu, sipala je u kadu i naredila mi da se skinem. Učinio sam kako mi jerekla; današnji događaji slomili su svaki otpor u meni. Osećao sam se očajnološe, a vrelu vodu, kojom me je ispirala, doživljavao sam kao nebeskoblaženstvo. Snažne ruke udovice trljale su me mirišljavim sapunom, iznova iiznova, sve dok smrad, koji mi se bukvalno uvukao pod kožu, nije nestao.

Nakon kupanja, koje je, činilo mi se, trajalo satima, dobra žena me jesmestila u krevet i utonuo sam u dubok san prepun nemirnih snova. Stajaosam preko puta Osela u skladištu drva u Rendari, kao i u subotu uveče. Aliovoga puta nije želeo da me nauči veštinama rvanja. Ruke su mu bileoblivene krvlju, a kada ih je ispružio prema meni, u očima sam mu videožudnju za ubijanjem. Okrenuo sam se i pobegao – pravo u ruke bojadžijskihkalfi koji su me polivali svojom smrdljivom tečnošću za bojenje. Posmatraosam sebe kroz oči posmatrača i sa užasom pratio kako me farbaju u plavo.Ponovo sam želeo da pobegnem, ali bio sam zarobljen. Ne u nekoj prostorijiili nekoj ćeliji u Rendari, nego na jednoj slici! Postao sam lik na jednoj plavojuljanoj slici, a drveni okvir je ograničavao moj svet.

Usledili su i mnogi drugi ružni snovi koji su me mučili prepuni strašnihduhova, i to u tolikom broju da ih jedan čovek ne može isanjati za jednu noć.Kada sam se najzad probudio, bio sam presrećan što sam pobegao demonimasna. Ležao sam na uskom krevetu u mojoj sobi i žmirkao na svetlu koje jeulazilo kroz dva velika severna prozora. Sunce je stajalo visoko iznad kućaAmsterdama i mora da je bilo skoro podne. Nemoguće da sam pored svih tihsnova, koji su me toliko mučili, spavao samo nekoliko sati. Na sreću, odmahsu počeli da blede iz sećanja. Jedini mogući zaključak bio je da sam proveodvadeset i četiri sata u krevetu.

Kada sam hteo da se uspravim, levim laktom sam udario u činiju sa vodomna malom stolu kraj kreveta. Činija je pala na pod i razbila se, tako da sesadržaj prelio preko parketa. Ošamućeno sam odmahnuo glavom. Nešto je

palo sa mog čela na jastuk – vlažna krpa. Privučena bukom razbijene činije,pojavila se udovica Jesen i počela krpom da skuplja vodu sa poda.

„Žao mi je“, rekao sam teškim, obloženim jezikom. „Kada sam se probudio,nisam razmišljao o činiji sa vodom. Ne mogu čak ni da se setim da sam je tuostavio.“

„Niste vi krivi, gospodine Kornelise. Ja sam ostavila činiju tu kako bih vamredovno stavljala hladne obloge, kao što je naredio lekar.“

„Lekar?“„Kada sam videla da vam nije bolje, pozvala sam doktora Van Bajlera.

Kašikom sam vam davala sredstvo koje je on prepisao i stavljala vamobloge. Tek posle toga se temperatura spustila. Zaista su se na rđav načinpoigrali sa vama, gospodine Kornelise. Tu bandu bojadžija treba da izvedetepred sud.“

„Sudski postupak može da bude veoma skup, a u novcu trenutno vrlooskudevam. Ja više nisam zaposlen u Rendari.“

Klimnula je glavom. „Znam. Bio je kurir iz Rendare i doneo platu koju suvam ostali dužni. Novac sam stavila u drvenu kutiju u kojoj čuvate vašestvari od vrednosti.“

Zvučalo je kao da sam prekomerno blagosloven bogatstvom. U stvari,novac iz Rendare mi je bilo jedino bogatstvo.

Pogledao sam prema prozoru i upitao: „Da li sam spavao duže od dvadeseti četiri sata?“

Na moje iznenađenje, udovica se nasmejala. „Zaista se može reći tako,gospodine Kornelise.“

„Šta je tu čudno?“ pitao sam pomalo negodujući.„Dugo vas je držala temperatura. Doktor Van Bajler je rekao da ste

progutali previše tečnost za bojenje.“Brojala je na prstima: „Utorak, sreda, četvrtak, petak. Spavali ste četiri

dana i noći, ni sat manje.“Trebalo mi je izvesno vreme da primim ovu informaciju. Da li se udovica

šalila sa mnom? Odmeravao sam njeno dobroćudno ružičasto lice i odmahodbacio tu pomisao.

Ipak sam morao da proverim. „Danas je zaista već petak?“„Ali, naravno, petak trinaesti, avgust. Dan koji se ne može provesti bolje

nego u krevetu.“

Sujeverje, kojim je moja gazdarica u nekim stvarima bila opsednuta, nije senajbolje uklapalo sa ovom pobožnom ženom koja redovno ide u crkvu. Većnekoliko puta sam se zabavljao kada bi ona izbegavala crnu mačku na putu,ili ako bi pazila da ne prođe ispod merdevina. Očigledno je čitala moje licekao knjigu jer mi je uputila strog pogled.

„Samo se vi smeškajte, mladi gospodine. Kada jednoga dana budete umojim godinama, i vi ćete znati da oko nas ima različitih moći koje nemožemo uočiti golim okom niti rukama uhvatiti. Sin moje sestre, neka se Bogsmiluje jadnom Hendriksu, rođen je na petak trinaesti. Umro je na svoj prvirođendan, tek tako, bez ikakvog upozorenja. A jedan moj rođak je slaviosvadbu na petak trinaesti. Iznenada je naišla oluja i grom je udario posredsvatova. Troje ljudi je poginulo, a još mnogi su strašno nastradali. Bio je to, iostaće, nesrećni dan, kao i za vašeg prijatelja.“

Istog trenutka nestala je svaka veselost i brzo sam upitao: „Pričate o OseluJekenu?“

Udovica je klimnula glavom.„Šta je sa njim? Molim vas, kažite!“„Još juče su ga osudili“, rekla je iznurenim glasom i spustila pogled.

„Danas će ga ispred gradske većnice zadaviti na jednom stubu, a glavu će musmrskati, kao što je on uradio sa glavom Gese Timers.“

Obuzeo me talas vrućine koji mi je prošao kroz celo telo.„Da li je njegova krivica dokazana?“ pitao sam slabim glasom.„Niko nikada u nju nije ni posumnjao.“To je moglo da bude tačno jer na moje sumnje niko nije obraćao pažnju.

„Kada treba da se izvrši presuda?“, raspitao sam se sa strahom. „Danas upodne.“

Skočio sam iz kreveta i obukao se, uprkos svim protestima moje gazdarice.Zahvaljujući njoj, odeća je bila čista i fino složena; ni traga od tečnosti zafarbanje ili mokraće. Bacio sam uzgredan pogled u malo okruglo ogledalopored mog kreveta, koje me je opomenulo da mi lice nije za pokazivanje.Tamna brada je pokrivala moje inače ravne crte lica, a obrazi su mi biliupali.

„Suviše ste slabi za hodanje“, pokušala je udovica Jesen ponovo kako bime zadržala. „Navući ćete smrt na sebe, gospodine Kornelise. Nemojte dazaboravite, danas je petak trinaesti!“

Pustio sam je da jadikuje i potrčao niza stepenice koliko su midozvoijavale moje noge oslabljene nakon dugog ležanja. Sigurno još nijeostalo mnogo vremena do podneva, do pogubljenja moga prijatelja Osela.

Zastao sam ispred ulaznih vrata boreći se za vazduh. Nesvestica jeobuzimala moje iscrpljeno telo. Da li je udovica u pravu? Disao sam dubokoi ravnomerno, ispravio se, izašao na ulicu i uputio se prema gradskoj većnici.Ubrzo sam morao da se guram kroz okupljeni narod kako bih probio napred.Očigledno su u Amsterdamu svi koji nisu bili zauzeti neodložnim poslovima,došli da bi prisustvovali pogubljenju.

Na Damu se gurala šarolika masa ljudi između gradske većnice, Novecrkve, Stare vage i Trgovačke berze. Ispred mene je igralo ukrasno perje našeširima ugledne gospode, visoki crni šeširi trgovaca i poslovnih ljudi,izobličene kape običnih radnika, široki šeširi za sunce mladih dama i belekapice bezbrojnih služavki. Snagom očajnika gurao sam ljude od sebe, neobraćajući pažnju ni na njihov stalež ni na njihov pol, a pritom sam tu i tamodobijao i poneku psovku, sve dok nisam stigao do gubilišta gde je stub zadavljenje već čekao.

Pre nego što sam izbio sasvim napred, narod je utihnuo kada se oglasiozvuk trube. Nakon trube su se začuli doboši i jeziva procesija uputila se nagubilište ispred gradske većnice. Ispred i iza koračali su stražari naoružanihelebardama, a njihova mračna lica i oružje što se presijavalo na sunčevomsvetlu, delovali su na radoznale posmatrače da drže odstojanje. Video samdobošara, uglednu gospodu iz Magistrata, video sam sudije koje su osudileOsela i – video sam i mog prijatelja.

Ruku vezanih iza leđa, koračao je umorno između dvojice stražara premagubilištu. Njegovo nekada široko lice sada je upalo kao i moje, glava mu jeumorno klonula na grudi, a mutan pogled zurio u prazno.

Nesumnjivo, ovo je bio Osel, ali nije imao ništa zajedničko sa onimmuškarcem i snažnim rvačem koga sam zvao svojim prijateljem. Pomisliosam da ga dozovem imenom kako bih skrenuo njegovu pažnju na sebe, ali štabi to vredelo?

Mora da je postojao način da mu pomognem! Možda sam mogao da ubedimsudije i članove gradskog saveta da njegov slučaj i nije tako jasan, kao što susvi osim mene verovali. Pokušavao sam da se još više približim procesiji, alidalje se nije moglo proći. Kada se pojavio osuđenik, radoznali posmatrači su

se zgusnuli u tako čvrst zid da su me prikleštili, te sam jedva mogao da sepomeram. Vikao sam članu gradskog saveta da ne smeju da ubiju Osela, alisveopšta galama oko mene progutala je moje reči. U nekom trenutku, kadasam uspevao još samo da kreštim, prestao sam da vičem. Došao sam dapomognem mom prijatelju, ali nisam mogao ništa drugo da učinim osim daprisustvujem izvršenju te strašne kazne.

Tako sam ostao samo svedok kako je, nakon javnog čitanja presude, vezani okrenut leđima prema stubu za davljenje, a onda ga je dželat polako zadaviogrubim konopcem. Nikada neću zaboraviti kako se Osel borio za vazduh,kako su mu udovi zadrhtali u poslednjem pokušaju otpora i kako je iskolačiooči.

Dok mu je glava mlitavo padala u stranu, zaista mi je bilo laknulo što jenjegovim mukama došao kraj. Kada je nakon toga dželat uzeo sekiru, kako biizvršio kaznu do kraja i smrskao Oselovu glavu, sklopio sam oči, ali uprkostome, gnusna slika je lebdela preda mnom.

Masa ljudi se razilazila gurajući se kraj tezgi prodavaca kojima je svakapredstava pogubljenja uvek predstavljala dobar posao. Osrednji pevač jezapevao pesmu o nadzorniku Jekenu koji je zbog ljubomore postao ubica.Mlada devojka, skoro još dete, hodala je okolo sa izvrnutim šeširom iprikupljala novac za pevača; pokoja para bi završila u šeširu. Kada jedevojčica stala ispred mene, ja sam samo nemo odmahnuo glavom. Ona setime nije zadovoljila i uporno mi je pružala šešir. Tada se ispred menepojavila nečija ruka i bacila jednu kovanicu u njega, nakon čega me jedevojčica napokon ostavila na miru.

„Razumem da za to ne želite da platite, gospodine Sojthof“, rekao je okružniinspektor Teremijas Katun. „Čak i da je pevač talentovaniji, ne bi mogao davas razveseli, ne danas i ne ovom pesmom.“

„Ne, ne danas“, uzdahnuo sam i tiho dodao: „Danas je petak trinaesti.“„Kako to mislite?“„Ništa, u redu je“, promumlao sam, a onda sam se zakašljao jer me glas

zamalo izdao.„Ne izgledate dobro, Sojthofe. Oslabili ste. Bili ste bolesni, zar ne?“Klimnuo sam glavom. „Popio sam previše one tečnosti za bojenje.“

„Onda bi valjalo da sad popijete pravo piće, a naročito da pojedete nešto.Eno tamo, nedaleko od crkve, znam jednu dobru gostionicu. Hajde, jačastim.“

Hteo sam još jednom da se okrenem prema gubilištu, ali Katun me je utome sprečio. „Sačuvajte uspomenu na vašeg prijatelja, upamtite ga onakvogkakav je bio za života! Smrskana glava nije lepa slika za pamćenje.“

Pogubljenje je napunilo i gostionicu. Jedva smo u toj dugačkoj prostorijiuspeli da nađemo mesto na jednoj drvenoj klupi. Katun je naručio pivo iriblju čorbu i ubrzo je jedna jedra plava devojka donela dva krčaga i dvečinije. Okružni inspektor je uživao u ribljoj čorbi, dok sam ja popio samonekoliko gutljaja piva. I dalje sam pred očima imao taj bedni prizor sramnogdavljenja mog prijatelja, tako da nisam mogao da progutam nijednu kašikučorbe.

„Trebalo bi samog sebe da naterate da pojedete nešto“, rekao je okružniinspektor. „Izgledate, kao da bi vam prijao koji zalogaj.“

„Zašto ste toliko zabrinuti za mene? Da li vas to muči griža savesti?“Katun me je iznenađeno pogledao. „Griža savesti? Odakle vam to?“„Ništa niste preduzeli da spasete Osela Jekena.“„Niti mi je to bio zadatak, niti mi je to bila namera. A naročito zato što sam

siguran da je vaš prijatelj počinio ubistvo. Sudije su ga za to osudile na smrt,a to je pravedna kazna. Neko bi mogao da se oseća ohrabrenim ako jedanubica svoje zlodelo ne bi platio životom. Sumnjičavo me gledate, Sojthofe.Da li vi Jekena i dalje smatrate nevinim?“

Setio sam se moje posete tamnici, Oselovog tužnog i izgubljenog pogleda.To je bilo mnogo više od tuge jednog muškarca koji je postao ubica. Unjegovom pogledu se video očaj, kao da ništa ne razume. Ponovo sam sesetio njegovih reči: Slika... bila je to slika... to plavo...

„Smatram mogućim da je Osel svoju saputnicu ubio sopstvenim rukama“,priznao sam oklevajući.

„Znači ipak! Već sam pomislio da su vas vaša prijateljska osećanjazaslepila.“

„Ali da li je, možda, ipak moguće da je bio nevin?“„Kako to?“„Zamislite pijanog muškarca koji više ne vlada sa sobom. On može u

pijanstvu da ubije nekoga kome u trezvenom stanju nikada ne bi naudio.

Onda bi to bilo pijanstvo koje je vladalo njime, a ne njegova volja.“„Vidi, vidi! Trebalo je da postanete advokat, Sojthofe. Kad bi vaša

argumentacija bila prihvaćena, budućim ubicama bi bilo lako. Samo bi moralipošteno da se napiju i onda bi mogli nekažnjeno da ubijaju. Da li vi to zaistamislite ozbiljno?“

„Ne radi svaki pijani muškarac protiv svoje volje. Ali nećemo da sesvađamo oko toga, to je trebalo samo da bude primer. Ja ne znam koliko jeOsel u nedelju uveče popio.“

„Verovatno nije bio trezan. On i ta Gesa Timers mnogo su voleli da pijurakiju.“

Nastavio sam bezbrižno: „Zar ne postoji neka slična omamljenost koja ljudetera da čine stvari koje inače ne žele da čine?“

„Da ubijaju?“„Da, i da ubijaju.“„Šta bi to trebalo da bude?“„Stalno razmišljam o toj slici. Zašto ju je Osel pomenuo kada sam bio kod

njega u tamnici? Inače, ništa drugo nije rekao.“Katun je razmišljao i konačno odmahnuo glavom. „Za mene to nema

nikakvog smisla. Slika ne može da ubije čoveka. Ne može čak ni da opiječoveka kao što može flaša rakije.“

„Vi niste ljubitelj slikarstva, zar ne?“„Imam dve-tri slike kod kuće.“„Ali ništa vam ne znače, zar ne?“„Pa, zidovi izgledaju manje prazni.“„Mnogi misle kao i vi. I mnogi slikari slikaju svoja dela samo zato. Ali

postoje i druge slike. One opiju posmatrača tako da ga obuzme oduševljenje,divljenje, sanjarenje ili strah.“

„Ali to ne dovodi ljude do toga da sve zaborave i nekoga ubiju!“„Izgovarate zanimljivu misao, a istovremeno je negirate, i to u jednom dahu,

gospodine Katun. Možda bi bilo dobro da se malo detaljnije pozabavite timepre nego što donesete presudu.“

Okružni inspektor je popio gutljaj piva i uporno me posmatrao. „Da li vizaista verujete u to što pričate, Sojthofe? Mislite li da je ta misteriozna slikanaterala vašeg prijatelja da ubija?“

„Bila je u kući bojadžije plavim Melhersa kada je on ubio svoju porodicu.

Bila je u ćeliji u kojoj je Melhers sam sebi presudio. Bila je u Oselovomstanu kada je Gesa Timers umrla.“

„To mi je poznato. Ali gde je sada?“„Mislio sam da ću to saznati od vas.“„Moraću da vas razočaram. Slika kao da je u zemlju propala.“„Niste pronašli čoveka koji ju je izneo iz Oselovog stana?“„Da sam pronašao čoveka, pronašao bih i sliku“, rekao je okružni inspektor

razdraženo.„Izgleda da vam zbog tog predmeta ipak nije svejedno. Slici ipak pridajete

neki značaj!“„To je samo nerazjašnjeni faktor u ovoj računici, a to mi se ne dopada.

Možda je ta slika iz nekog razloga veoma dragocena? A možda i nemanikakve veze sa ubistvima.“

„Za moj ukus ima previše možda. Neću moći mirno da spavam dok nerasvetlim okolnosti oko te slike.“

„Radite šta morate, Sojthofe, ako će to da umiri vašu dušu.“ Katun jeodgurnuo ispražnjeni krčag u stranu i ustao. „Za mene je ta stvar rešena.Čekaju me drugi, mnogo važniji poslovi.“

Okružni inspektor se pozdravio, a ja sam poručio još jedan krčag piva. Nijeostalo samo na drugom krčagu i nije ostalo samo na pivu. Trebalo je da mi ijedna flaša rakije pomogne da izbrišem sećanja na Osela kako stoji vezan nastubu za davljenje.

Glava šesta

Umetnost i zanat

Sunčevi zraci trgli su me iz sna prepunog stravičnih slika. Iznova i iznova,Osel je umirao pred mojim očima i čak i u smrti me je posmatraooptužujućim pogledom. Zar nije bio u pravu? Zar nisam i ja bio kriv zbognjegove pogibije? Ko je trebalo da bude uz njega ako ne ja, njegov najbolji –i kako je ovih dana izgledalo – jedini prijatelj? Iako sam se osećao umorno iiscrpljeno, bio sam srećan što sam se probudio. Noćne more su bledele najutarnjem svetlu, ali osećaj krivice je ostao.

Žmirkao sam zbunjeno na svetlo. To nisu bili široki prozori velike sobe ukući udovice Jesen i to nije bilo ono lepo, ravnomerno svetlo na koje samnavikao. Spazio sam mali, skoro kockasti prozor, koji je gledao ka istoku.Izlazeće sunce bacalo je na mene svoje zrake svom snagom, kao da želi daspreči da se moja krivica sakrije.

Kada sam hteo da se okrenem, moja leva ruka je udarila u nešto meko iteško. Začulo se nevoljno brundanje. Pogledao sam u ružičasto meso koje sekraj mene širilo u uskom krevetu. Zaobljene butine, prilično istaknut stomak igrudi koje su bile dovoljno velike da mlekom podoje ceo streljački vod.Talasasta plava kosa poigravala je oko okruglih ramena i oko gotovopodjednako okruglog lica crvenih obraza.

Žena je bila još mlada i tek pošto sam razmislio, uspeo sam da se setimkako sam dospeo u njen krevet. Zvala se Elsje i služila je u gostionici u kojume je Jeremijas Katun odveo. Sećao sam se i rakije koju sam pio nakon štoje on otišao. U neko doba nisam držao samo flašu rakije u ruci, nego i Elsje ukrilu.

Sve ostalo progutala je magla pijanstva, ali zgužvani čaršav i moje golo telopotvrđivali su šta se tu zbilo. Čak nisam znao ni da li smo nas dvoje u tomeuživali. Umesto lepog sećanja na provedenu noć sa Elsje, osećao sam samokrivicu jer sam se ubrzo nakon pogibije svog prijatelja uhvatio sa prvomženom koju sam sreo.

Kada sam hteo da uzmem svoje pantalone sa poda, Elsje se probudila.

Zevala je i istezala se iz sve snage, pri čemu je isprsila svoje zaista velikegrudi, kao da je želela da mi pokaže sve prednosti svoga tela. Piljio sam uružičasto meso, ali ne požudno, već sa gađenjem – gadio sam se sebe samog.

„Zašto već hoćeš da ideš?“, upitala je Elsje dok je sklanjala pramen kose salica. „Imam još nekoliko sati pre nego što budem morala na posao. Možemose još malo zabavljati kao sinoć.“ Potvrdila je poziv širokim osmehom,prelazeći levom rukom preko dlakavog trougla između butina.

„Ali ja imam posla“, odgovorio sam dok sam navlačio pantalone, teškogutajući. „A osim toga, tako rano ujutru nemam apetita za mesom.“

Zatvorio sam vrata za sobom, ispraćen bujicom psovki dok sam silazio nizusko stepenište.

Elsjina soba nalazila se u istoj zgradi kao i gostionica. Da bih napustiozgradu, morao sam da izađem na Dam, gde su se, uprkos ranim satima, većnalazili mnogobrojni trgovci koji su podizali svoje štandove. Nisam želeo dausmerim pogled ka gubilištu, ali nisam mogao drugačije; nešto me teralo nato.

Na svu sreću, Oselovo beživotno telo više nije bilo vezano za stub zadavljenje. Verovatno su ga, po običaju, preneli na drugu stranu reke Ej uVolevajk. Tamo su stajali visoki stubovi na koje bi okačili pogubljene dajavno trunu i plaše građane. Laknulo mi je, ali sam nastavio kući nimalosrećan.

Tada je moj pogled pao na Damrak sa svojim mnogobrojnim radnjama ipredomislio sam se. Već sam pet dana bio bez zaposlenja i posrtanje mogfinansijskog stanja već se naziralo. Bilo je vreme da se nešto preduzme. Zatosam se uputio prema radnji Emanuela Ohtervelta, koji je pre izvesnogvremena uzeo pet mojih slika na komisionu prodaju. Bilo je prošlo već dvenedelje od kada sam poslednji put posetio Ohtervelta, a tada još nije bioprodao nijednu moju sliku.

Veliki podrumi u Damraku, gde su se ređale gostionice, krčme i radnje svihvrsta, bili su jedni od najskupljih u Amsterdamu. Ohterveltovi poslovi morada su dobro išli kada je tu mogao da ima sedište. Kada je uzeo moje slike,pred mojim očima su već zasvetlele sjajne kovanice, a ja sam se predaoodvažnom snu da ću u skorijoj budućnosti moći da dam otkaz u Rendari i daživim od slikarstva. Ali sudbina se rugala mojim snovima.

Ohterveltova knjižara-galerija nalazila se između krčme i radnje gde su se

prodavale orijentalne vaze, odeća i tepisi. Upravo kada sam se spuštao nizmale stepenice prema ulazu, Jola, prelepa šesnaestogodišnja Ohterveltovaćerka, otključavala je vrata radnje. Prepoznala me je, uputila mi osmeh odkojeg bi se svakom muškarcu zagrejalo srce, i raspitala se za moje dobro.

Pre nego što sam stigao da odgovorim, odjeknuo je glas njenog oca izzadnjeg dela radnje: „Kako može biti Kornelis Sojfhof, kćeri? Loše se oseća.Zar ne znaš da je onaj čovek, koga su juče ubili ispred gradske većnice, bionjegov prijatelj?“

„Oh, to nisam znala“, promumlala je Jola i savila glavu, tako da sam videosamo njene bujne tamne lokne. „Izvinite zbog moje gluposti, gospodineSojthof!“

Uhvatio sam je za bradu i podigao joj lice. „Nema razloga da vas budesramota Jola. Kako ste vi to mogli znati?“

Njen otac je izašao poguren, vukući noge po podu i žmirkajući prema meni,kao da nije naviknut na dnevno svetlo. „Loše izgledate, Sojthofe, zaista loše.Kao da ste celu noć pili da utopite svoju muku.“

„Tako je i bilo“, priznao sam. „Ali danas je novi dan, a život teče dalje!Kako idu poslovi, gospodine Ohtervelt?“

Iskrivio je njegovo ionako već krivo lice. „Moglo bi biti bolje, zaista bimoglo.“ Njegove do malopre stisnute usne pokušavale su da se razvuku uprijatan osmeh. „Da li ste došli da nešto kupite, gospodine? Možda nekuknjigu ili sliku nekog drugog slikara?“

Odmahnuo sam glavom. „Ne, želeo sam samo da se raspitam da li stemožda prodali neki od mojih radova.“

„Ah, tako.“ Osmeh je nestao sa njegovog lica i Ohtervelt me snuždenopogleda. „Izgleda da niko nije zainteresovan da kupi vaše slike. Zar ne želiteda ih ponovo uzmete, Sojthofe? Moja radnja je ionako puna, a malo je nadeda ću ih prodati. Možda neko od moje braće iz esnafa može da vampomogne.“

Trudio sam se da ne pokažem razočaranje. Prvo sam poželeo da sepozovem na Ohterveltovo saosećanje i da mu ispričam da sam izgubio posao,ali trgovac nije delovao nešto naročito osećajno. Potrudio sam se da sastavimosmeh i rekao sam velikodušno: „Imam potpuno poverenje u vas, gospodineOhtervelt. Naći ćete kupce za moje slike. Inače, sada imam više vremena zaslikanje i uskoro ću moći da vam donesem još novih radova.“

Zaprepašćen, Ohtervelt me pogledao. „Ako slikate nešto novo, Sojthofe, zaime boga, odaberite motive koji će se dopasti ljudima. Nešto novo, kao što jemoreplovstvo.“

„Ali na sve tri slike koje sam vam predao naslikani su brodovi!“Trgovac me uhvatio za rukav i bez reči me sproveo u mračniji deo radnje,

gde su moje slike stajale u nekom ćošku na podu. Sada me više nije čudilošto ih niko nije primetio. Dve slike pokazivale su scene sa amsterdamskihulica. Ohtervelt ih je sklonio u stranu i podigao preostale tri.

„Šta ovde vidite, Sojthofe?“„Brod, naravno. Brod za lov na haringe, prilikom istovara robe.“ „Da, da. A ovde?„Brod Istočnoindijske kompanije koji isplovljava iz amsterdamske luke.“„A na trećoj slici?“I to sam mogao da mu kažem a da i ne pogledam sliku, na kraju krajeva, ja

sam je i naslikao. „Jahta za zabavu na kojoj nekoliko dobrostojećih gradanaisplovljava uz reku Ej na nedeljni izlet.“

Ohtervelt je ponovo spustio slike i izazovno me pogledao. „Da li steprilikom posmatranja vaših slika nešto primetili?“

„Na svim slikama su naslikani brodovi, baš kao što ste vi malopre ipredložili.“

„Pogrešno! Treba da naslikate moreplovstvo, a ne lov na haringe ili zabavuna Eju. Istočnoindijska jedrilica već ide u dobrom pravcu, ali ne treba da jeslikate u domaćoj luci.“

„Nego gde?“Ponovo me povukao za sobom, ovoga puta do stola, sa nekoliko redova

poređanih knjiga, odmah kraj ulaza. Pojavio se zadovoljan izraz na njegovomlicu kada je desnu ruku stavio na jedan štos knjiga. „Moje najprodavanijeknjige, Sojthofe. Ovo nisu Vondelove 4 drame, niti Hojgensovi5 stihovi iliHofova6 istorijska proza. Pogodite o kakvim knjigama se radi!“

„Knjige o moreplovstvu?“„Tako je, i to kakve! Radnje nisu o lovu na haringe ili o izletima pred

amsterdamskom obalom. U njima se opisuju avanture na moru u dalekimzemljama: oluje, brodolomi, ubistva, susreti sa divljacima. Bontekuov7

Dnevnik ili Izveštaj o putovanjimanasever Geritade Vera 8 – to je ono što

ljudi žele da čitaju!“„Ja sam slikar, a ne pisac.“„Jedno ne isključuje drugo. Uzmite, na primer, Gerbranda Bredera; i on je

prvo bio slikar, a kasnije je imao uspeha i kao pisac. A njegov smisao zaboje i oblike došao je do izražaja i u jeziku. Ali vi ne morate da pređete upisce. Što se mene tiče, ostanite na četkici i paleti, ali ne slikajte vašebrodove pred kulisama Amsterdama, nego na moru gde šibaju oluje ili naobali Batavije!“

„Ne znam kako to tamo izgleda.“„Onda idite tamo!“ Ohtervelt kao da je na trenutak osluškivao svoje

sopstvene reči, a zatim je zamišljeno klimnuo glavom. „Da, to je dobra ideja.Idite na more, vi ste još mladi! Okusite so beskrajnog mora, neka vam morskivetar šiba oko ušiju – pogledajte svet! Kako bi inače slikar bolje proučiosvoj predmet?“

„Razmisliću o vašem predlogu“, rekao sam polako, iznenađen zbogpreokreta razgovora. Ušao sam u radnju kao mladi slikar pun nade. Da li jetrebalo da je napustim kao novopečeni moreplovac?

„Učinite to, Sojthofe, ali poštedite me do daljeg drugih slika. Ovo želim davam dam. Poklon.“ Uzeo je jednu knjigu sa najvećeg štosa i dao mi je u ruku;još je mirisala na svež lepak i crnu boju za štampanje. „Tek je juče završena,a ja je lično izdajem. Očekujem veliki uspeh, isti kakav je imao Komelin saBontekuovim zapisima. Knjiga bi mogla da vam pruži određeni podstrek.“

Otvorio sam knjigu i pročitao naslov: Dnevnik – Zapisi jednog kapetana,glavnog trgovca i direktora Fredrika Johans. de Gala, o svojimputovanjima u Istočnu Indiju9, u službi Istočnoindijske kompanije.

Naravno da sam poznavao ime pisca, kao i svi ostali u Amsterdamu idaleko van njega. De Gal je napredovao od moreplovca do kapetana jednogbroda Istočnoindijske kompanije. Njegove zasluge donele su mu zvanjeglavnog trgovca. Svaki brod je imao po jednog glavnog trgovca. On je, ustvari, bio vođa određene trgovačke ekspedicije, čak i u nautičkim pitanjima.De Gal je bio i jedan od direktora kompanije i pripadao je sedamnaestorici,najvišim u Upravnom savetu koji se sastajao tri puta godišnje. Umeđuvremenu se sa svojih skoro sedamdeset godina povukao iz poslova,barem javno. Njegov sin Konstantin, nastavio je da vodi očevo trgovačkopreduzeće i imao je mesto u upravi kompanije.

Iako nisam mnogo postigao, napustio sam donekle zadovoljan Ohterveltovuradnju. Knjiga uvezana kožnim omotom bila je skupocen poklon. Ako miponestane novca, mogao bih je prodati, a tim novcem bih mogao da preživimnekoliko dana.

Kod kuće mi je udovica Jesen prigovorila zbog mog kasnog dolaska kući.Pustio sam tu majčinskom brigom nošenu tiradu da protutnji preko mene iposlušno sam legao u krevet. Moja domaćica je bila pomalo u pravu; i daljenisam bio pri punoj snazi. Dugi dani temperature, Oselova smrt i prekomernokonzumiranje rakije – sve je to uzelo danak. Ali bilo je tu i nečeg dobrog štosam bio toliko umoran: ovoga puta sam utonuo u dubok san bez snova.

„Žao mi je, gospodine Kornelise, ali ovde je gospodin koji se na da odbiti.“Glas udovice Jesen trgao me je iz dremeža. Njenu zaobljenu pojavu, koja je

još malopre ispunjavala okvir vrata, odgurao je neki fino odeven stranac dokje ulazio u moju sobu. Nije li se osetio bar malo neprijatno dok je skidaosvoj tamni šešir i učtivo poklanjao pred čovekom koji leži u krevetu?

U svakom slučaju, nije se namrštio, već je rekao: „Imam čast sa KornelisomSojthofom, zar ne? Moje ime je Marten van der Melen i želeo bih da sa vamaporazgovaram o nekim važnim poslovima.“

„Van der Melen“, promumlao sam glasom hrapavim od spavanja. „Van derMelen, trgovac umetničkim delima?“

„Baš taj“, odgovorio je dok su se njegove usne, uokvirene tamnom bradom,uobličavale u osmeh. „Upravo dolazim od mog esnafskog brata Ohtervelta,koji me uputio na vas.“

Setio sam se da je Van der Melenova radnja umetničkim delima takode bilana Damraku, nedaleko od Ohterveltove radnje.

Ponadao sam se. „Da li ste kupili jednu od mojih slika, gospodine Van derMelen?“

„To ne, ali mi se dopada vaš način slikanja. Mogao bih da zamislim dobrusaradnju sa vama.“ Dobacio je udovici Lesen nestrpljiv pogled. „Mislim dabi nas dvojica o tome trebalo da razgovaramo u miru.“

Nekoliko minuta kasnije, sedeo sam preko puta Van der Melena u jednomkafeu. Bio je toliko ljubazan da me pozove. Pošto se toliko trudio da miugodi, postao sam veoma nestrpljiv da čujem njegov predlog.

„Kao što sam već rekao, vaš način slikanja mi se sviđa“, nastavio jeponovo razgovor. „Ali potrebni su mi drugi predmeti.“

„To sam već danas slušao od gospodina Ohtervelta.“„Koliko ga ja poznajem, zahtevao je od vas da slikate brodove na moru

usred oluje.“Smejao sam se. „Da, i nešto mnogo više: predložio mi je da i sam isplovim

na more.“„Ohtervelt s godinama postaje sve čudniji. Hoće da pošalje nadarenog

mladog slikara iz Amsterdama, a onda bismo mesecima, ili čak godinama,bili lišeni njegove umetnosti. Kakva glupa zamisao!“

Gospodin se razumeo u laskanje. Ohrabren njegovim načinom razgovora,raspitao sam se kakve on to predmete više voli.

„Meni su potrebni portreti, majstore Sojthofe. Ja ću vam slati raspoloživemodele i za svaku gotovu sliku platiću vam osam guldena.“

To je bila dobra cena. Naravno, veliki majstori su za jednu uljanu slikudobijali hiljadu ili dve hiljade guldena, ali za ogromni broj običnih slikarastvarnost je bila drugačija. Neke slike su u prodaji, čak i uramljene, stajalesamo oko dvadeset guldena. Ako trgovac umetničkim delima, koji takođeračuna i svoju dobit, nudi meni, nepoznatom i, nažalost, do sadaneproslavljenom slikaru, osam guldena samo za slikanje, mogao sam zaistabiti zadovoljan. Čestitao sam samom sebi što sam slike ostavio kodOhtervelta i posmatrao sam čoveka preko puta mene kao pravog dobrotvora.Izgleda da su napokon prošla moja baksuzna vremena.

Van der Melen se nagnuo prema meni. „Ništa ne govorite, prijateljuSojthofe. Da li vam osam guldena nije dovoljno?“

„Znam vrlo dobro da je to dobra cena za slike nekog nepoznatog umetnika.Mogu samo da se nadam da će moj rad opravdati vaše poverenje.“

„Dakle, zajedno smo u poslu?“„Da!“ rekao sam od srca i prihvatio ispruženu ruku.Dok je Van der Melen stiskao moju ruku, leva mu je odlutala u levi džep

jakne i izvadio je nekoliko kovanica koje je stavio ispred mene na sto. „Dvaguldena unapred za prvu sliku, da ne biste odustali.“

„Ne brinite“, požurio sam da kažem i uzeo sam novac; još mi je bio stranosećaj da imam pokrovitelja koji daje kaparu. „Šta vam se tačno dopada umom slikarstvu?“

„Način na koji se igrate sa svetlom i senkama. Podseća me na majstoraRembranta. Da li ste vi bili njegov učenik?“

„Želeo sam da budem, ali se nešto isprečilo“, odgovorio sam vrdajući.„Poređenje sa Rembrantom je za mene čast, gospodine Van der Melen, alimislio sam da njegov stil danas nije rado viđen?“

Van der Melenovo lice poprimilo je ozbiljan izraz. „Ljudi kao što ste vi, ikao što je Rembrant, u stvari izučavaju dva zanata. On je umetnik i zanatlijaistovremeno. Umetnik prilikom slikanja sledi svoju sopstvenu viziju, azanatlija pazi da rad bude po želji nalogodavca. Uzmite, na primer,Rembrantovu sliku Noćna straža. To jeste četa kapetana Fransa BaningaKoka, koja je tada izazvala toliku pažnju. Nema sumnje da je to vrednoumetničko delo. Ipak, prekor koji je Rembrant tada dobio bio je opravdan.Svaki od naslikanih muškaraca mu je tada platio veliku sumu kako bi senašao ovekovečen na toj slici. A šta je Rembrant učinio? Neke od njih jenaslikao poluskrivene, a u odnosu na većinu strelaca, naglasio je dete skokoškom. Ljudi koji su platili za tu sliku morali su biti razočarani.“

„Da li je Rembrant trebalo da potisne umetnika u sebi?“„Ne da potisne, ali da ukroti. Kada slikar prihvati nalog, na prvom mestu

treba da se usmeri na očekivanje nalogodavca. Umetnost treba tada da sepodredi zanatu; treba da ga pokrene, a ne da dominira nad njim. Kada slikaruzima svoju četkicu, a da pritom ne mora da ispunjava želje kupca, tadamože da se prepusti svom umetničkom nagonu.“

Opomena je jasno doprla do mene, ali smatrao sam je suvišnom. Nisamnameravao da razočaram svog pokrovitelja. Na kraju krajeva, dao je momživotu, koji se opasno približio gladovanju, novu perspektivu. Uz to, mojaželja kao slikara uvek je bila da na mojim slikama prikažem ljudski karakteru svim njegovim nijansama. Portreti, o kojima je čovek preko puta menepričao, dovodili su me bliže mom cilju nego scene amsterdamskih ulica ilibrodova na olujnom moru.

„Bićete zadovoljni mojim radom“, čvrsto sam obećao i stisnuo ona dvaguldena u džepu svoje jakne. „Kada počinjem?“

„Najradije bih, dragi prijatelju, moj prvi model doveo kod vas još danas.“

Samo dva sata kasnije, začulo se kucanje na vratima moje sobe i Van der

Melen je ušao u pratnji jedne ženske osobe. Bila je mlada, otprilike mojihgodina, sa gotovo savršenim izrazom lica, čiju je lepotu jedino narušavaopreveliki nos. Ispod slamnatog šešira virile su crvene lokne. Nije nosila jedanod onih širokih naboranih okovratnika, kao što je to bilo omiljeno međudamama iz dobrih porodica, ali su materijal i kroj njene odeće ukazivali na toda potiče iz višeg staleža. Jednostavna plava marama pokrivala joj je ramenai grudi.

„Ovo je gospođica Marjon, vaš model“, rekao je trgovac umetničkimdelima i bilo je jasno da prezime te lepotice neću saznati.

Pozdravio sam je, a ona mi je odgovorila stidljivim osmehom.„Bolje da odmah počnemo“, predložio je Van der Melen i pogledao u svoju

pratilju sa iščekivanjem.Klimnula je glavom i skinula šešir. Crvenkaste lokne padale su joj preko

ramena. Zatim je odvezala maramu sa ramena; svetla put stvarala je lepkontrast sa bojom njene kose. Očekivao sam da je sa skidanjem bilo gotovo,ali Marjon je počela da skida i gornju haljinu.

Zbunjeno sam pogledao prema Van der Melenu. „Šta ovo treba da znači?“„Marjon se sprema da vam bude model.“„Za to može da ostavi haljinu na sebi. Odlično joj stoji. Nije potrebno da

menja garderobu.“„Ona neće menjati haljinu, skinuće je.“„Skinuće je?“, ponovio sam sa nevericom. „Zašto?“Van der Melen je namrštio čelo. „Da li vi to zaista ne shvatate, Sojthofe, ili

se namerno pretvarate da ste glupi? Treba mi slika nage Marjon.“Dok smo nas dvojica razmenjivali reči, Marjon je nesmetano nastavila da se

skida. Kada je skinula i donju haljinu, sa nevericom sam piljio u njene male,ali lepo oblikovane grudi. Kakva suprotnost od onog ružičastog nabujalogmesa šankerke Elsje, prošlo mi je kroz glavu.

„Dopada vam se, zar ne?“, pitao je Van der Melen, a meni se učinilo dasam načuo čudan prizvuk u njegovom glasu.

„To nije pitanje“, odgovorio sam grubo jer nisam mogao da se oslobodimosećaja da mi se podsmevao.

„Jeste, upravo je to pitanje“, suprotstavio se trgovac umetničkim delima.„Samo ako vam se model dopada, moći ćete da naslikate odgovarajućiportret.“

„Naravno da mi se dopada“, priznao sam sa otporom. „Kojem muškarcu,osim nekom slepcu, može da se ne dopadne? Ali to ne objašnjava zašto trebada je naslikam neodevenu.“

Van der Melen me prostreli strogim pogledom. „Ja plaćam vas, Sojthofe,tako da ne moram da vam objašnjavam svoje želje. Da li ste zaboravili dasam vam malopre u kafeu pričao o umetnosti i zanatu? Mislio sam da smo serazumeli. Ako nismo, onda ću vam sada jasno objasniti šta očekujem od vas.Plaćaću vam dobro i pronalaziću vam modele. Vi ćete mi naslikati sliketačno onako kako ja želim. Sve ostalo se vas ne tiče i nećete mi postavijatibilo kakva pitanja. Ako ste sa tim saglasni, onda dobro. Ako ne, vratite mimoja dva guldena i naći ću drugog slikara!“

Bilo je kao da imam posla sa nekim drugom osobom, a ne sa onom od prepar sati. Na početku mi se maltene udvarao, a sada mi je postavljao jasneuslove. Moja početna simpatija prema trgovcu umetničkih dela raspršila se uvazduh. Shvatio sam da ispred sebe nemam pokrovitelja, nego čoveka koji jekupovao ono što je želeo. U ovom slučaju sam to bio ja, ali mogao je to biti ijedan od mnogih drugih mladih slikara u Amsterdamu, koji povremeno, kao ija, nisu znali kako da zarade novac za stan i hranu.

Pogledao sam, oklevajući, prema drvenoj kutiji u koju sam stavio ona dvaguldena dobijenih od Van der Melena. Ako mu vratim novac istog trena, bezsumnje bih ugodio svom samopoštovanju, ali od čega da živim kada potrošimono malo kovanica koje su mi preostale od plate čuvara u Rendari?

Trgovac umetničkim delima kao da je znao o čemu razmišljam. Njegovnadmoćni osmeh se raširio kada sam poluglasno prihvatio izrečene uslove.

„Vrlo lepo, Sojthofe. Šta mislite, koliko dugo će ovo trajati?“„Recimo, oko tri sata, toliko će još biti odgovarajućeg svetla.“„Dobro. Za tri sata ću se vratiti po gospođicu Marjon.“ Ostavio nas je

same.Potisnuo sam loš osećaj koji me obuzeo i pokušao sam da se usredsredim

na svoj rad. Ugljen za crtanje leteo je preko platna hvatajući konture lepeMarjon. Zaista je bila prelepa; kad god bi se moj pogled malo duže zadržaona njoj, muškarac u meni pretio je da potisne slikara.

Ona je zauzela pozu po mojoj preporuci, ali bila je potpunonezainteresovana i bezizražajnog lica, kao da nosi masku. Posle dužegposmatranja uočio sam da je ta ravnodušnost zaista samo maska. Shvatio

sam to zbog njenih očiju; bile su to oči jedne nesrećne devojke. Iznenada mije sinulo da ona nije došla dragovoljno, nego da ju je neka meni nepoznatanevolja dovela ovamo, nevolja koja ju je naterala da se spetlja sa Martenomvan der Melenom.

Iako nisam znao podrobnije detalje, u meni je raslo negodovanje prematrgovcu umetničkim delima. Marjon je delovala kao anđeo kojem suukradena krila, koji je bačen u pakao ljudskog sveta i tamo ostao vezannevidljivim lancima.

Uglednim gospođama nije bilo dozvoljeno da poziraju nage. Često smo mislikari morali u tu svrhu da nalazimo žene koje su već prodavale svoje telo, aza određenu cenu su bile spremne na sve. Ali Marjon nije delovala kaoistrošena kurva. Njene skupocene haljine nisu se uklapale u to, kao ni celanjena pojava i ponosno držanje. Pokazivala mi je svoje nago telo, ali nije mise nudila. Između mene i nje povukla je nevidljivu granicu koja između kurvei mušterije ne postoji.

Moja skica ugljenom bila je gotova i dozvolio sam Marjon pauzu dok japomešam boje. Uspravno je sela na moj krevet kada su se otvorila vrata.Ušla je udovica Jesen i rekla: „Gospodine Kornelise, htela sam da pitam da livi i vaša poseta želite čokoladu...“

Zanemela je i sa zaprepašćenim izrazom osmotrila scenu koju je zatekla.Čak i da je golišava Marjon, kao do malopre, pozirala, umesto što sada sedina mom krevetu, zaprepašćenje moje domaćice ne bio bilo ništa manje. Onaje bila do srži pobožna osoba, mnogo odanija strogim pravilima kalvinizmanego što sam ja to ikada bio. Neodevena nepoznata žena u njenoj kući – tojoj nikako nije odgovaralo iako se radilo samo o modelu jednog slikara.Prekorio sam samog sebe što se toga ranije nisam setio. Ali Van der Melenme je tako iznenadio da se uopšte nisam setio udovice Jesen.

Krenuo sam prema njoj u želji da joj objasnim situaciju, pričao joj o svomfinansijskom stanju koje me je nateralo da prihvatim porudžbinu od Van derMelena, ali naišao sam na gluve uši. Sa strogoćom koju još nikada kod njenisam video, rekla je: „Ovako nešto ne trpim u mojoj kući. Sutra je božji dan,ali prekosutra da ste nestali odavde ili ću prijaviti vaše bludničenje!“

S tim rečima se okrenula i napustila sobu. Gledao sam za njom i pokušaoda njeno ponašanje uskladim sa dosadašnjom slikom o njoj. Primila me jekod sebe kao sina, brinula se o meni kao majka i negovala me dok me je

tresla groznica i dok sam ležao u krevetu bez svesti. Da li je baš iz tihrazloga bila toliko razočarana? U svakom slučaju, kao da je svaki osećajnaklonosti prema meni iščeznuo. Strogo pobožna kalvinistička duša, koja jeosuđivala svaki greh i razvrat, prevladala je u njoj.

Marjon je u međuvremenu uzela moj pokrivač i obavila ga oko svog tela.Nesigurno je gledala u mene; u njenom stidljivom pogledu bilo je saosećanje,ali nisam znao da li je ono bilo namenjeno meni ili njoj samoj.

„Bolje je da sada odete“, rekao sam. „Ako želite, otpratiću vas kući.“„To nije potrebno.“ To su bile prve reči kojima se ona meni obratila. Glas

joj je bio visok i nežan i delovao je stidljivo koliko i njen pogled. „AIi šta ćebiti ako me gospodin Van der Melen ovde ne zatekne?“

,Ja ću mu objasniti šta se dogodilo.“Dok se ona oblačila, ja sam joj okrenuo leđa. Pre nego što je napustila

sobu, okrenula se još jednom prema meni i rekla: „Žao mi je.“

Glava sedma

Kuća u Rozengrahtu

AMSTERDAM, 15. AVGUST 1669. GODINE

Što sam bio bliži svome cilju, kući na južnom kraju Rozengrahta, moji koracisu postajali sve sporiji, a srce lupalo sve jače. Te letnje nedelje sam ostaosam sa svojom potištenošću. Oko mene su se nasmejani ljudi šetali sunčanimulicama, a mnogi od njih su išli ka novom lavirintu koji je zasadio NemacLingelbah. Tu se nije nalazio samo lavirint za šetnju, koji su zaljubljeni vrlorado koristili da bi se nesmetano viđali, već je bilo i mnogih drugihzanimljivosti koje su privlačile narod – od fontana pa do pokretnih slika, aovaj prekrasan dan bio je kao stvoren za takvu zabavu. Skromna kuća, kojuje Rembrant van Rajn nakon bankrota iznajmio, nalazila se preko puta ovogzabavnog parka i pitao sam se kako je stari majstor, kraj sve te graje,podvriskivanja i krika, nalazio mir za svoj rad.

Iz hlada visoke ograde pojavile su se dve žene i preprečile mi put. Imale sukosu uvezanu šarenim trakama, a grudi su podigle čvrsto pripijenimsteznicima. Drsko su pokazivale te mesnate bregove ne prekrivši ihmaramama. Neminovno je bilo da mesto kao što je lavirint privuče i kurve.Kada mi nije uspelo da zaobiđem njihovu zasedu, jednostavno sam te dvešarene ptice odgurnuo u stranu i nastavio brzim korakom dalje, ispraćenpsovkama kojima su ismejale moju muškost i poslale me dođavola.

Setio sam se žene koju je prethodnog dana Marten van der Melen doveokod mene. Ove dve devojke bi bez sumnje za neku paru bile spremne dapoziraju kao modeli u Evinom kostimu i uradile bi sve što se od njih traži. Ine bi, kako sam potajno mislio o Marjon, umirale od sramote. Pitao sam sekoja je bila Marjonina cena, ali to je bila tajna između nje i Van der Melena.

Ponovo sam se setio neočekivanog pojavljivanja udovice Jesen u mojojsobi. Nakon što je Marjon otišla, pokušao sam da razgovaram sa svojomgazdaricom, ali nisam uspeo da je ubedim da promeni mišljenje. A onda sevratio Van der Melen. Kada nije našao Marjon kod mene, delovao je

uznemireno, a nakon što sam mu objasnio kako stoje stvari, bio je ljut. Akoubrzo ne nađem nov stan, rekao je, raskinuće našu saradnju pre nego što je ipočela. Ništa mi drugo nije palo na pamet nego da u Rozengrahtu potražimrešenje za moje muke.

Međutim, nisam bio ovde samo da bih našao novi smeštaj, postojao je idrugi razlog. Prošle noći, kada zbog moje očajne sudbine nisam mogao dazaspim, postideo sam se do same srži. Tugovao sam što sam izgubio posao istan, ali šta je bilo sa mojim prijateljem Oselom? On je ostao bez života zbogzločina koji mi je i dalje bio tajanstven. Sramota zbog mog samosažaljenjaučvrstila me je u odluci da rasvetlim smrt Gese Timers. I zbog toga samdošao baš u Rozengraht.

Još jednom sam duboko udahnuo, popeo se na stepenište od kamenih kockii povukao uzicu koja je pokrenula limeno zvonce. Napokon su se vrata malootvorila i pojavilo se zgužvano lice stare Rebeke Vilems, koja je Rembrantu,zajedno sa njegovom ćerkom Kornelijom, vodila domaćinstvo. Uske očikućepaziteljke su me odmeravale, ali bez znaka prepoznavanja. Rembrant jetokom svog dugogodišnjeg života i rada imao mnogo učenika, pa verovatnonije zapamtila ovog koji je samo nekoliko dana boravio kod njega.

„Želim da razgovaram sa vašim gazdom, majstorom Rembrantom vanRajnom.“

„Zašto?“ pitala je. „Imate račun koji još nije izmiren?“„Nisam došao da tražim novac, nego da ga donesem.“Vrata su se još malo otvorila.„Kakav novac donosite? Za šta?“„O tome bih voleo da razgovaram lično sa majstorom Rembrantom. Da li je

kod kuće?“Oklevajući me posmatrala, kao da se plaši da je ne namamim u neku

zamku. „Ne znam.“Iza nje se začuo visok mladalački glas: „Šta je, Rebeka? Ko je na vratima?“Kućepaziteljka se okrenula prema mladoj osobi koju ja nisam mogao da

vidim, ali pritom nije napuštala mesto ispred vrata.„Neko ko donosi novac, tako kaže.“Koraci su se približavali i napokon su se vrata širom otvorila. Ispred mene

je sada stajala i Kornelija i bio sam iznenađen koliko se promenila od našegposlednjeg susreta. Tada je još bila dete, a sad je izgledala kao mlada žena.

Tačnije, veoma lepa mlada žena, sa plavim loknama koje su uokviravalepuno, ali ne previše okruglo lice. Mogla je da ima oko petnaest godina, alidelovala je starije. Kao da joj u životu nije uvek bilo lako kraj njenog oca, teje devojčica rano sazrela u mladu ženu.

Njene plave oči su se raširile kada me je ugledala i reče: „Vrati se ukuhinju, Rebeka, ja ću se pobrinuti za našeg gosta.“ Nakon što sekućepaziteljka, oklevajući, povukla, Kornelija me zapita: „Kornelis Sundhof,zar ne? Šta želite?“

„Sojthof “, ispravio sam je. „Želim da razgovaram sa vašim ocem.“Počela je naglas da se smeje. „Da li ste sigurni da to želite, gospodine

Sojthof ? Zar vam nije bilo dosta kako se prošli put poneo prema vama?“„Bio je malo ushićen zbog vina“, rekao sam pažljivo, „a i ja sam prema

njemu bio previše naprasit.“„Moj otac je bio pijan, a vi ste mu to rekli u lice jer nije moglo drugačije“,

prešla je na stvar.„Možda se danas može razgovarati sa njim. Ili je možda opet...“„Ne, nije pijan, još ne. On slika. Da li želite ponovo da pokušate da budete

njegov učenik?“„Baš to mi je želja.“S nevericom je odmahnula glavom. „Od toga neće biti ništa.“„Da li ima već dovoljno učenika?“„Ne, naravno da ne. Nakon Arenta de Geldera, vi ste jedini ko je želeo da

uči kod moga oca, ali, nažalost, to nije uspelo, a to je, najverovatnije, bilamoja krivica.“

„Otkud vam to?“„Zar vas nisam ja zamolila da utičete na mog oca zbog pića? Pa, eto!

Moram sad to da ispravim. Zbog toga želim da pokušam makar da ubedimoca da popriča sa vama.“

„Možda me se više ne seća, kao ni stara Rebeka“, rekao sam, a tome samse zaista iskreno nadao.

Kornelija se vragolasto nasmejala. „Moj otac može tu i tamo da zaboravinekog od poverilaca, ali nikada čoveka sa kojim se posvađao.“

Sprovela me kroz pokriven prolaz u hodnik kuće, zamolila da sačekam ipošla na sprat gde je bio Rembrantov atelje. Nije dugo potrajalo i čuo samnjegovo glasno psovanje, kojeg sam se i dan-danas jasno sećao. Već sam se

pozdravio sa svojim planom da ovde u Rozengrahtu stanem na noge, kad seKornelija vrati.

„Moj otac je spreman da vas primi“, rekla je.„Malopre mi nije tako zvučao.“„Najbolje je pustiti ga da se najpre izviče, posle toga je mirniji. Sad je pravi

trenutak da mu se nešto kaže. Zapamtite to!“Obećao sam da ću slediti njen savet i polako sam se popeo uza stepenice.

Zastao sam ispred ateljea i pažljivo pokucao.„Udi, vrata nisu zaključana!“ začuo sam Rembrantov škripavi glas u kojem

sam osetio ton nestrpljenja.Stajao je pred štafelajem u zakopčanom radnom mantilu isprskanom

šarenim flekama. Bilo je nemoguće reći koje je boje nekada bio taj mantil.Njegova pojava me uplašila. Naravno, još prilikom našeg prvog susreta predve godine izgledao je star jer se od briga i sudbonosnih udaraca neobičnobrzo istrošio. Ali sad je njegovo lice, koje me gledalo delom radoznalo, adelom nestrpljivo, delovalo još deset godina starije, potpuno bledo i upalo.Znao sam da je prošlog septembra izgubio svog voljenog sina Titusa ipretpostavio sam da ga je to u potpunosti slomilo.

Rembrant je otvorio tanke usne i pokazao bezubi osmeh. „Donosite minovac, kaže moja ćerka. Gde je?“

Udario sam rukom o jaknu. „Ovde.“Ispružio je jednu koščatu ruku isprskanu raznobojnim mrljama. „Pa dajte mi

ga!“„Da li da računam da smo sklopili dogovor?“Osmeh mu je postao veći. „Ne ako želite ponovo da mi zabranite vino!“„Vaša ćerka me tada...“„Da, da, da, znam“, upao mi je u reč. „Znači, vi želite ponovo da postanete

moj učenik?“„Vrlo rado.“„Dobro. Za jednu godinu učenja platićete mi sto guldena. Unapred.“„Prošli put ste tražili samo šezdeset, a i njih niste tražili unapred.“ Rembrant

je klimnuo glavom. „Tada sam bio previše dobrodušan.“„Stotinu guldena je velika suma.“„To nije neuobičajena cena za učenika. Razmislite, ja nisam bilo ko!“Starac me izazovno gledao, skoro ratoborno, a ja sam razmišljao da li da

mu jednostavno kažem istinu. Rembrant više nije stajao visoko i odavno suprošla vremena kada se jedva mogao odbraniti od učenika. Bilo je nemogućeda zahteva stotinu guldena za godinu dana. Međutim, pošto nisam hteo da gapovredim i nisam želeo da pokvarim sebi izglede da se ovde eventualnonastanim, krenuo sam drugim putem.

„Stotinu guldena ne mogu da nabavim, majstore Rembrante. Polovinu bihmogao da vam ponudim, a i to samo u nedeljnim isplatama. Recimo, jedangulden nedeljno, i to unapred?“

Čak je i to, s obzirom na oskudicu u mojoj vreći za novac, bila smelaponuda. Da bih održao obećanje, moraću sa Martenom van der Melenom danapravim dobre poslove.

„Pedeset i dva guldena“, kreštao je starac čupkajući svoje tanke sive lokne.„Razmislite o tome da ćete kao moj učenik ovde imate gde da živite i gde dase hranite. Zakup za kuću baš i nije jeftin.“

„Koliki je zakup?„Oko dve stotine i pedeset guldena“, odgovorio je oklevajući. „Koliko

tačno?“„Dve stotine dvadeset i pet“, rekao je prkosno.„Tu je onda moj udeo od pedeset i dva guldena popriličan.“Uzdahnuo je duboko i spustio se na jedan tronožac. „Vi ste tvrd pregovarač,

Sojthofe, zaista. Ne znam...“ Iznenada su mu oči zasijale. „Bio bih saglasanako mi poklonite nešto lepo.“

„Molim?“„Poklon za moju zbirku. Sećate se valjda još moje zbirke?“ Naravno da

sam se sećao. Rembrantova strast za skupljanjem bila je legendarna i mnogogodina su amsterdamski trgovci dobro zarađivali na njegovim raritetima.Sakupljao je sve što bi mu moglo koristiti kao model za njegove radove:egzotičnu garderobu, preparirane životinje, biste, nakit i oružje. Zbirka jeposle njegovog bankrota rasprodata kako bi se namirili poverioci. Ali nijeprošlo mnogo, a Rembrant se ponovo prepustio svojoj strasti.

„Šta je?“, pitao je i opet se široko osmehnuo. „Zar mi niste doneli poklon?“Sledeći iznenadnu misao, iz džepa sam izvadio nož na preklapanje. „Kako

bi bilo sa ovim?“, pitao sam. „Španski nož.“„Hm, dajte da vidim.“Prišao sam bliže kako bih mu pružio nož i pritom sam ugledao sliku na

kojoj je trenutno radio. Bio je to autoportret sa kojeg je posmatrača gledao sasvojim bezubim osmehom. Osmeh je imao nešto prepredeno, podsvesno;izgledao je kao neki general koji je izgubio bitku, ali potajno zna da će dobitirat. Šta je u životu tog starog slikara još moglo da postoji što ga je držalo uuverenju da će na kraju trijumfovati?

Detaljno je osmotrio kanije obložene mesingom i jelenjim rogom pre negošto je otvorio zakrivljeno sečivo.

„Sečivo nije ništa naročito“, promumlao je. Viđao sam španske noževekojima je oštrica ukrašena ornamentima.“

„Ovaj nije“, rekao sam pomalo razdraženo.„Baš to. To ga čini manje vrednim.“Ispružio sam ruku prema oružju. „Ako vam ne odgovara, onda mi ga

vratite.“Pre nego što sam uspeo da uzmem nož, Rembrantova šaka se čvrsto

zatvorila oko drške, kao kandža ptice grabijivice. „Uzeću ga, samo zato što jeod vas.“

„Dobro. Onda imam još jedan uslov.“„Uslov?“ Rembrant je ponovio tu reč kao da je to najveća uvreda koju je

ikada čuo.Čvrsto sam ga pogledao u oči. „Uzeću sebi pravo da, osim posla za vas,

primam modele i da izrađujem slike za svoj račun. Troškove za materijal ću,naravno, lično snositi.“

Sumnjičavo me odmerio. „Da li vi tražite učiteija ili jeftin atelje?“„I jedno i drugo.“Kada je Rembrant zaćutao posmatrajući me ispod skupljenih obrva,

pripremio sam se za napad besa i drugo izbacivanje. No, umesto toga jezapao u tako gromoglasan smeh da su mu suze potekle niz izborano i lošeobrijano lice.

„Možda ćemo se ovoga puta bolje slagati“, rekao je na kraju. „Možda namjoš bude i zabavno zajedno.“

Dole me je čekala Kornelija. Pitala je: „Kako je prošlo? Već odavno nisamčula oca da se od srca nasmeje.“

U nekoliko reči sam joj objasnio tok našeg razgovora. Lice joj je zablistalo.

„Lepo što se sa njim slažete, gospodine Sojthof. Mom ocu će prijati daponovo ima učenika. A biće dobro i da opet imamo muškarca u kući.“

„Vaš otac je tu.“„On je star i polako ga napušta snaga. Dok je Titus bio među nama, on je

odrađivao neke poslove, sve što ne može da uradi žena ili star čovek.“„Čuo sam o smrti vašeg brata, ali ne znam detalje. Bio je veoma mlad.“„Nije imao ni dvadeset sedam godina“, rekla je Kornelija. „Tek se februara

prošle godine oženio; rođenje svoje ćerke Titije nije ni doživeo. Da nije male,moj otac bi se već odavno predao. Uvek procveta kada nas naša snajaMagdalena poseti sa Titijom. Nešto od Titusa u njoj i dalje živi i to drži ocajoš u životu.“ Na trenutak je zaćutala i pre nego što je nastavila, preko njenihočiju se navuče veo sete. „Kuga ga je odnela. Nažalost, ništa se nije mogloučiniti za njega. Sahranili smo ga u Zapadnoj crkvi prošle godine useptembru. Leži u iznajmljenom grobu i čeka da ga prebace u porodičnugrobnicu Magdalenine porodice Van Lo. Ali ne žurimo. Mislim da bi to ocajoš više pogodilo.“ Podigla je glavu i osmehnula mi se. „Hajde da više nepričamo o tim tužnim stvarima. Danas je divan dan. Želite li odmah dadonesete stvari, gospodine Sojthof?“

„Molim vas, obraćajte mi se sa Kornelise inače ću se osećati veoma starim.A što se tiče mojih stvari, mislim da je ova nedelja isuviše lepa da bih jepokvario pakovanjem. Napolju, u lavirintu, kao da se sjatilo polaAmsterdama. Ja još nikada nisam bio tamo. A vi?“

„Jednom, kao dete, ali tada smo još živeli u Velikoj jevrejskoj uiici. Odkada smo se preselili, jednostavno nije bilo vremena za to. Ionako stalnoslušamo svu tu gužvu, muziku, glasne pesme i čestu buku pijanih.“

„Jedno je čuti je, a sasvim drugo učestvovati u njoj“, rekao sam namigujući.„Da li je to poziv, Kornelise?“„Da, jeste.“Ova nedelja se mogla nazvati srećnim danom. Uspelo mi je da se prijavim

kao učenik kod Rembranta i sada je još i dobro raspoložena Kornelija pošlasa mnom u Lingelbahov lavirint. Doduše, bila je isuviše mlada za mene, aličim bih se udubio u razgovor sa njom, ja bih to zaboravio. Delovala mi jezrelo i rečito, kao odrasla, a i njeno telo se nikako nije moglo pripisatinerazvijenom detetu. Nekoliko puta sam uhvatio sebe kako mi se pogled,duže nego što je pristojno, zadržao na njenom zaobljenom telu. Jednom je to

čak i ona primetila i oko njenih usana zaigrao je znalački osmeh.Šalili smo se i smejali dok smo šetali između fontana osvežavajući se

hladnom vodom koja je iz njih prskala. U Kući rariteta smo se rugaliizloženim predmetima, koji bi Rembrantovoj zbirci služili na čast: zelenipapagaj koji je posetioce dočekivao drskim izrekama; ogromna prepariranaglava slona; bezbroj figura koje je pokretala nevidljiva mehanika i koje suizvodile i moguće i nemoguće pokrete. Zalutali smo, kao što je i bio red uvelikom lavirintu, i kad smo napokon našli izlaz, otišli smo da pojedemoparče deventerskog kolača, uz koji su kao piće služili hladnu čokoladu. Kadaje počelo da se spušta veče, seli smo na klupu ispred jedne vinarije i ja samnaručio bokal vina od trešanja.

„Da niste malo previše darežljivi, Kornelise?“, upitala je Kornelija odvažnodok je mlada krčmarica užurbano trčala između stolova da iznese vino prednas. „Od danas ćete mom ocu morati da plaćate za učenje.“

Nagnuo sam se napred prema njoj. „Hoćete da vam odam jednu tajnu?“„Koju?“„Mora da su moji pregovori ostavili utisak na vašeg oca pa je potpuno

zaboravio da zatraži novac za učenje za prvu nedelju.“Kornelija se nasmejala. „Prerano ste se ponadali, Kornelise. Za ubiranje

novca sam ja zadužena.“„Vi?“„Naravno. Zar ste to zaboravili? Kada je moj otac pre jedanaest godina

morao da prijavi bankrot, više ništa nije ostalo u njegovom vlasništvu. Mismo doneli tu regulativu kako mu poverioci ne bi oduzeli sve što sada teškimradom zaradi.“

„Ali ako vaš otac radi i zarađuje, kako to da poverioci ne uzmu svoj deo?“„Tada smo kod notara napravili sporazum da je on zaposlen u jednoj radnji

za umetnička dela, koja je pripadala mojoj majci i mom bratu Titusu. Mojotac je dobio smeštaj i hranu, a zauzvrat on pruža savete i radnu snagu.“

„I to je pravno izvodljivo?“ upitao sam sa nevericom.„Jeste.“„A nakon smrti vaše majke i vašeg brata, vi nastavljate da vodite poslove?“„Takoreći. Nasledila sam majčin deo radnje. Naravno, moj staratelj, slikar

Kristijan Dusart, nadležan je za sva važna pitanja. Ali vaš novac možeteslobodno predati meni. Na kraju krajeva, ja vodim domaćinstvo zajedno sa

Rebekom i moram da idem u nabavku.“Razigrano je ispružila desnu ruku, a ja sam joj teatralno, prevrćući oči i

glumeći zaprepašćenje, dao jedan gulden. Oboje smo se smejali: napokonopet bezbrižan Kornelis Sojthof i mlada, nimalo detinjasta Kornelija van Rajn.

Kako osmeh sreće ume zlobno da prevari! Još iste večeri sam to osetio,odmah nakon što sam Korneliju otpratio kući.

Sumrak se još nije spustio, ali je u Rozengrahtu, gde su kuće zidane jednado druge i gde su ulice uske, bilo veoma mračno. Tokom celog dana samimao čudan osećaj da me neko posmatra, čak i dok sam bio u lavirintu.Međutim, tamo je vladala takva gužva da eventualnog pratioca ne bih mogaoda vidim u svoj toj gomili trgovaca, musketara, mornara, nasmejane dece,časnih i manje časnih žena. Tu neodređenu sumnju sam na kraju pripisaomojoj sklonosti ka jezivom umišljanju i nadraženom umu. Ali sada, dok samkoračao kroz mirne uličice, osetio sam hladnu, nevidljivu ruku na momramenu, koja me ponovo upozoravala na neku nepoznatu opasnost. Zatim samzačuo i korake.

Dva puta sam menjao pravac, ali koraci su ostali iza mene, nekada glasniji,nekada tiši. Više puta sam pokušao da letimično bacim pogled preko ramenaprema mom progonitelju, ali nisam imao uspeha. Isuviše spretno se skrivao usenkama visokih kuća. Kada sam prošao pored jedne pekare, ispred koje suse nalazile poređane velike kutije, doneo sam odluku. Brzim pokretom samse sakrio iza nagomilanih kutija, sklupčavši se koliko god je to bilo moguće.Ako je zaista postojao progonitelj, uskoro bi morao da prođe porednaslaganih kutija. Istovremeno sam želeo da samog sebe ubedim da sam čuosamo korake nekih bezopasnih prolaznika. Lavirint je bio na drugom krajuAmsterdama i mnogi posetioci su se sada, kao i ja, vraćali u grad.

Ponovo sam začuo korake i uzbuđeno šaputanje. Tada više nisam verovaou slučajnost. Dlanovi su mi bili vlažni dok sam opipavao džep tražećišpanski nož. Trebalo mi je malo vremena da se setim da sam ga poklonioRembrantu. Proklinjao sam svoju velikodušnost i glupost. Bilo jenepromišljeno sačekati progonitelja čiju snagu nisam poznavao. Ali bilo jeprekasno; ako sada napustim svoje skrovište, neizbežno je da me otkrije.

Ugledao sam trojicu muškaraca i nimalo mi se nisu dopali. Grube šegrte sa

zapuštenim bradama, koji su se mogli sresti u ozloglašenim krčmama napristaništu ili u Jordanskoj četvrti, niko nije želeo da sretne sam, a naročitone u zabačenoj uličici. Sigurno nisam bio slabić, ali računao sam danenaoružan neću imati sreće protiv trojice od te sorte.

Kada je jedan od njih, sa širokim ramena i ožiljkom preko desnog obraza,počeo da govori, nestao je i poslednji tračak nade da se oni nisu okomili namene. „Gde je nestao? Video sam ga malopre ovde pred pekarom.“

„Odavde se ne može skrenuti ni u jednu uličicu“, primetio je drugimuškarac, čiji je crveni nos ukazivao na to da redovno pije. „Mogu da sekladim u bure vina da je još ovde negde!“

„Ali onda bismo morali da ga vidimo“, rekao je iznenađeno treći češućićelavu glavu.

„Ne ako je ušao u jednu od ovih kuća“, rekao je onaj sa crvenim nosom.„Ko pušta strance uveče u kuću?“, čudio se ćelavi.„Možda ovde ima neku devojku ili poznaje nekoga u ovoj ulici“,

pretpostavljao je onaj crvenog nosa.Onaj sa ožiljkom, najverovatnije vođa sudeći po njegovoj pojavi, ćutke je

gledao oko sebe. I koliko god da sam se sklupčao, nisam mogao da sprečimda se naši pogledi susretnu. Širok osmeh razvukao se njegovim unakaženimlicem.

„Gledajte ko se sakrio ispred pekarske radnje! Pa to je naš prijatelj!“Njih trojica su ležerno krenuli prema meni i opkolili me. Oči su im sijale od

sreće, kao u lovaca kada ugledaju svoj plen.Podigao sam se i uzaludno pogledao oko sebe tražeći neko oružje. Da je

moja situacija bila beznadežna, bilo mi je potpuno jasno kada sam u rukamaonog sa ožiljkom na licu i ćelavog ugledao noževe sa dugačkim sečivima.Onaj crvenog nosa izvukao je ispod svog prsluka batinu dužine pola ruke.

„Šta hoćete od mene?“, pitao sam i polako izmicao unazad. „Ko vas šalje?“„Nisi trebao da nas čekaš, ti što mašeš četkicom“, rekao je vođa. „To ne

volimo. Da si samo nastavio svojim putem, ništa ti se ne bi desilo.“U njihovim licima video sam radost zbog onoga što će da mi urade.

Pripadali su onoj vrsti ljudi koji vrlo lako i vrlo rado nalaze razloge danapadnu slabijeg, a njihove glave služile su samo za to da ih dželat jednogdana smrska.

Kada sam leđima udario o zid kuće, mom izmicanju došao je kraj.

Opipavao sam rukama fasadu kuće kako bih našao makar neki labav kamenkoji bih mogao da iskoristim kao oružje. Uzaludno.

Već sam se pripremao na najgore kada se začuo bučan glas: „Opa, šta tomoje oči vide? Tri naoružana muškarca protiv jednog nenaoružanog, zar tonije pomalo nejednaka raspodela?“

Čovek koji je to rekao dolazio je iz istog smera kao i moji progonitelji i ja,a bio je krupan i snažan. Na prvi pogled bih ga mogao ubrojati u prijateljeove trojice batinaša, ali samo na prvi pogled. Odelo mu je bilo čisto i uredno,nosio je visok taman šešir časnog gradanina, a brada, koja mu je uokviravalalice, bila je uredno obrijana. Malo mi je laknulo zbog njegove iznenadnepojave, ali kada sam primetio da ni on nema oružja u rukama, pitao sam sehoće li uopšte biti od pomoći.

Onaj sa ožiljkom mu se obratio zbunjeno: „Šta ti tražiš ovde? Produži dalje!Ovo te se ne tiče!“

„Šta se mene tiče ili ne, to je moja briga, gospodine“, rekao je stranac saosmehom dok je bezbrižno prilazio. „Kada vidim da tri bitange hoće da tukujednog časnog gospodina, onda ja smatram da me se to i te kako tiče.“

„Onda ćemo da pretučemo dva časna gospodina“, odgovorio je muškarac saožiljkom cereći se. „Trebalo je da se makar naoružaš pre nego što si seumešao u tuđa posla!“

Nepoznati muškarac je ispružio ruke, koje su zaista bile velike i jake. „Ovadva oružja su mi sasvim dovoljna.“

„Kako god želiš“, rekao je onaj sa ožiljkom sležući ramenima.Zatim su on i onaj sa crvenim nosom krenuli na stranca, dok je ćelavi sa

svojom dugom oštricom i dalje preteći stajao preda mnom.Do maločas miran, stranac je načinio jedan munjeviti korak, uhvatio desnu

ruku onog sa crvenim nosom i istovremeno desnom nogom nagazio njegovudesnu butinu. Taj potez je, u pravom smislu te reči, bilo delotvoran. Potpunoiznenađen, ispustio je svoju batinu, izgubio ravnotežu i pao na popločanuulicu. Kada je udario glavom, začulo se iznenađujuće glasan zvuk i okonjegove glave se brzo razlila barica krvi. Sve to se desilo za tren oka, i to natakav način da su se njegovi kompanjoni potpuno zbunili i odmah zastali sanapadom.

Nakon toga se moj nepoznati spasilac u dva koraka već stvorio kod onog saožiljkom i zavrnuo mu desnu ruku. Vođa batinaša je glasno vrisnuo od bola i

ispustio nož. Jauk se pretvorio u besni plač. Svom snagom se otrgao odnepoznatog muškarca i bacio se na njega pesnicama. Ovaj se spretnoizmakao u stranu, uhvatio ga za rame i vrat i bacio ga u naslagane kutije.Napadač je pao na zemlju, a kutije preko njega.

I dalje sam u čudu posmatrao mog spasioca, kada me je ćelavi iznenadanapao i pokušao da mi zarije nož u leđa. Pao sam na zemlju i pritom, višeslučajno nego namerno, udario u njegove noge. Sapleo sam ga i on je pao.Pre nego što je uspeo da se pridigne, moj spasilac ga je već čvrsto držaonateravši ga da ispusti nož.

Za to vreme se napadač sa ožiljkom pridigao ispod srušenih kutija izbunjeno pogledao u nas. Moj spasilac je ćelavog odgurnuo od sebe i onnalete na svog vođu.

„Pokupite vašeg pijanog prijatelja i nestanite odavde, ološi!“ vikao jenepoznati čovek na njih. „Ako s mesta ne nestanete, predaćemo vas gradskimstražarima.“

Nisu čekali da im se dva puta kaže. Podigli su okrvavljenog druga i, vodećiga između sebe, polako otišli. Pre nego što su nestali u senci kuća, vođa seokrenuo još jednom prema nama. Njegove oči su nam uputile pogled punmržnje.

Moj spasilac je podigao šešir, koji mu je tokom okršaja pao sa glave, iotresao prašinu sa njega. „Danas se ovi ulični lopovi usuđuju da još premraka izađu iz svojih rupa. Loša vremena za časne građane.“

Nisam mu rekao da ja njih trojicu ne smatram običnim uličnim lopovima. Umeđuvremenu sam bio sasvim siguran da su me već ceo dan pratili. Vođa meje nazvao ti što zamahuješ četkicom, što je značilo da je tačno znao sa kimima posla. Međutim, kako to da objasnim mom spasiocu kada ni sam nisamimao objašnjenje za to?

Jednostavno sam mu se zahvalio na njegovoj pomoći i dodao sam: „Čudnoda niko nije izašao ispred vrata. Napravili smo toliku buku da je trebalo dauzbunimo pola ulice.“

„Nažalost, to uopšte nije čudno, nego normalno. Ljudi se plaše batinaša iubica i srećni su kad se ovako nešto desi nekom nepoznatom na ulici, a nenjima lično. A na gradske straže se čovek ne može osloniti. Oni, po pravilu,dođu tek kada je sve već gotovo i uglavnom se onda bave onima koji sunevini.“

„Zahvaljujući vašoj pomoći, sve je dobro prošlo.“„Ali nije uvek u blizini neko ko vam može pomoći, prijatelju. Trebalo bi da

naučite da se bolje odbranite. Da li ste ikada pomislili da se oprobate urvanju? Ali ja moram brzo da nastavim svojim putem. Čeka me jedna slatkadevojka, ako me razumete. Ipak, ako budete ozbiljno razmatrali da naučitervanje, dodite u Prinsengraht, u školu rvanja Nikolasa Petera i potražite me!“

Još nije ni završio, a već je brzim koracima nastavio da hoda. Devojka kojaga je čekala mora da je zaista bila slatka. To što je bio u godinama u kojimab i slatka devojka mogla da mu bude ćerka, očigledno je njegovoj požudidavalo krila.

„Stanite, kako se zovete?“ viknuo sam za njim.„Ja vodim školu i zovem se Robert Kors.“

Glava osma

Tajna svih žena

Poslednja noć u kući udovice Jesen bila je nemirna. Razmišljao sam o svojimprogoniteljima, o njihovim namerama i ko se potrudio da ih unajmi. Vođa jesam rekao – da ih nisam sačekao, ne bi me ni napali. Dakle, samo su mepratili. Ali zašto?

Pošto mi na pamet nije padao nijedan zadovoljavajući odgovor, usmeriosam svoje misli na onog pribranog čoveka koji mi je pomogao da se spasemod batinaša: Robert Kors. Kakva čudna slučajnost da mi ga je Osel pomenuopre nedelju dana i da baš on naiđe u tu zabačenu uličicu. Doneo sam odlukuda se odazovem Korsovom pozivu i da obavezno posetim školu rvanja. Da liću naučiti rvanje, to nisam znao, ali na taj način sam makar nešto mogaosaznati o Oselovoj prošlosti. Bili smo prijatelji, ali o njegovom životu preRendare skoro da ništa nisam znao.

Nisam nikako mogao da shvatim da je prošlo tek osam dana otkako smovežbali rvanje i koliko se toga dogodilo u tako kratkom periodu; dobio samotkaz u Rendari, kao i u stanu kod udovice Jesen, smestio se kao učenik kodmajstora Rembranta, a Osel je pogubljen kao ubica. Poslednja pomisaonaterala mi je suze na oči i bio sam zahvalan kada sam napokon zaspao.Sledećeg jutra sam u komšiluku, od jednog trgovca voćem, iznajmio ručnakolica za tri pare i preselio u Rozengraht ono malo ličnih stvari koje samposedovao. Ovde nisam živeo onako luksuzno kao kod udovice Jesen.Uselio sam se u jednu od prostorija na spratu, u koju je Rembrant smestiosvoju novu zbirku rariteta. Ipak, nije bilo mnogo mladih slikara punihočekivanja koji za sebe mogu da kažu da im se krevet nalazi međuorijentalnim vazama, bistama antičkih heroja i prepariranim životinjama.Kada su me ujutru zagolicali prvi sunčevi zraci, u mene je piljio krznenimedved, kao da mi prkosi što njegov zimski san traje mnogo duže od mogvremena za odmor.

Rembrant me je prvih dana dobro pritegao; on kao da je namerno izmišljaozadatke kojima bi mogao da me uposli. Možda je to bio njegov način da mi

pokaže ko je majstor a ko šegrt. Morao sam da se dovijam kako bih našaovremena da ispunim i obaveze koje sam imao prema trgovcu umetničkimdelima Van der Melenu.

Bio je veoma impresioniran Marjoninom slikom i dovodio mi je i drugemodele. Sve sam ih morao naslikati potpuno nage i sve su ostavljale istiutisak kao i Marjon: prihvatale su mirno neizbežnu sudbinu i činile su neštošto je za njih bilo ispod časti. Nijednu nikada više nisam video nakon što bislika bila završena, i nijedna sa mnom nije razgovarala više nego što je tobilo neophodno. Kada bi se završilo poslednje poziranje, činilo mi se kao data mlada dama, koja mi je bila model, nikada nije ni postojala. Jedini dokaznjenog postojanja bila je slika, a po nju bi Van der Melen poslao nekogaubrzo nakon što bih je završio.

Plašio sam se da će prisustvo tolikih mladih dama iritirati Korneliju, da ćeona možda čak i negodovati zbog toga, ali to se nije desilo. Naprotiv,delovalo je da je radosna zbog Van der Melenovih poseta, a nekoliko puta ječak i razgovarala sa njim, verovatno u nadi da dobije dobru cenu za očeveslike. Međutim, on se prema njoj ponašao odbojno, a jednom sam čak čuokako je jadnoj Korneliji veoma grubo rekao da se njegove mušterije ne moguzagrejati za jednog Rembranta. Poželeo sam u tom trenutku da skočim nanjega i da ga pesnicom udarim u lice!

Samo jedan jedini put, kada sam završavao Marjoninu sliku, Kornelija meje pitala za moj model. Kada sam rekao da Van der Melen bira modele i daim ja ne znam ni ime ni prezime, bila je pomalo iznenađena, ali i zadovoljna.

U početku jedva da sam izlazio iz kuće, osim ako bi me Rembrant poslaoda nešto obavim za njega. Tom prilikom sam dopunjavao i svoje zalihematerijala za slikanje. Inače, bio sam srećan kada bih uveče legao u krevet.Tu i tamo sam pomalo čitao knjigu koju mi je Emanuel Ohtervelt poklonio.

Nisam smatrao da je Dnevnik – Zapisi jednog kapetana, glavnog trgovca idirektora Fredrika Johans. de Gala, o svojim putovanjima u Istočnu Indiju,u službi Istočnoindijske kompanije na bilo koji način nešto posebno. Alinikada nisam čitao ni izveštaje o onim avanturama kojima je Ohtervelt biotoliko oduševljen, pa zato sebi nisam dozvoljavao da donesem ishitren sud otome. Naprotiv, nadao sam se da je on u pravu i da će sa tim delom imatiuspeha. Iako se, da kažem to pažljivo, nije posebno trudio da proda mojeslike, dopadao mi se, a naročito njegova ćerka Jola sa tamnim loknama.

Fredrik de Gal je, u ime Istočnoindijske kompanije, išao na četiri velikaputovanja, na dva kao kapetan, a na dva kao glavni trgovac. Od ovaposlednja dva, u svom dnevniku je detaljno izveštavao jedino o prvom, ačetvrto putovanje je samo ukratko opisao sa nekoliko primedbi i vrlo malopodataka, gotovo samo datumima i brojkama, kao da je taj deo prepisao izbrodskog dnevnika. To mi je delovalo neobično jer se trudio da prva triputovanja slikovito prikaže i da i najmanju avanturu opširno opiše. Mislim dasam se sećao kako mi je jednom neki pijani moreplovac pričao da je DeGalovo poslednje putovanje privuklo veliku pažnju javnosti jer se samopolovina posade vratila u Amsterdam. Međutim, nisam mogao biti siguran dali je ta priča istinita.

Tek početkom septembra, našao sam i malo vremena da posetim učiteljarvanja Roberta Korsa. Rembrant je bio van kuće, iz razloga meni nepoznatog.Često se dešavalo da po pola dana ne bude kod kuće, a čak ni Kornelija tadanije znala gde je odlazio. Jednom je izrazila pretpostavku da on to vremeprovodi kraj Titusovog groba, tugujući u samoći.

Tog septembarskog utorka, napustio je kuću rano pre podne, a velikodušnaKornelija dala mi je slobodno ostatak dana. Vreme više nije bilo tako toplokao u avgustu, ali uprkos oblacima na nebu, nije padala kiša. Pošao sam uležernu šetnju prema Prinsengrahtu, koju je poremetilo samo neprijatnosećanje kad mi je pogled pao na bojadžijsku četvrt. Škola rvanja nalazila se ujednoj velikoj zgradi, zbog čega sam došao do zaključka da poslovigospodina Roberta Korsa, verovatno, dobro idu.

Jedan vratar me sproveo u veliku salu za vežbanje gde se osećao prodoranmiris znoja i alkohola za čišćenje. Tu su dve grupe polugolih muškaracavežbale rvanje, a svaku od njih vodio je po jedan učitelj. Robert Kors jestajao naslonjen svojim širokim ramenima na zid i nadgledao vežbe. Tednagrupa je očigledno bila sastavljena od početnika. Pokreti tih muškaracadelovali su nespretno, a učitelj je morao stalno iznova da im pokazuje istepokrete rukama. Članovi druge grupe bili su daleko spretniji i bacali su jedandrugog na leđa toliko brzim zahvatima da čak ni moj pogled nije mogao sveda isprati. Fascinirano sam posmatrao predstavu i zamišljao kako je nekadamladi Osel Jeken vežbao u ovoj rvačkoj sali.

U neko doba me je Robert Kors primetio i prišao mi sa upitnim pogledom.„Mogu li da vam pomognem, gospodine? Želite li da naučite umetnost

rvanja?“„Najpre bih, ako je dozvoljeno, da malo pogledam. Vi lično ste me pozvali,

gospodine Kors.“,Ja?“ Ispitivački me posmatrao, ali očigledno nije mogao da se seti našeg

susreta.„Zabačena uličica na Rozengrahtu“, pomogao sam mu da se seti. „Bila je

nedelja uveče u avgustu, a vi ste mi pritekli u pomoć i stali ispred trojicebatinaša koji bi me, bez vaše pomoći, sigurno žestoko umlatili.“

Lice mu se razvedrilo. „A, to ste vi!“„Ja sam“, nasmejao sam se i rekao mu svoje ime. „Tada ste toliko žurili da

nisam stigao ni da vam se zahvalim. Želim da to ovom prilikomnadoknadim.“

„A rvanje ne želite da učite?“, upitao je poslovno Kors.„Nisam siguran da li to sebi mogu da priuštim. Ja sam samo siromašni

slikar.“Klimao je razumno glavom i izrecitovao jedan dečji stih: „Danas crtam

žuto, a sutra crveno, ali uvek molim za koricu hleba. Da li vam je zaistatoliko teško?“

„Ne baš toliko teško, ali ni u kojem slučaju ne mogu za sebe da kažem daživim u blagostanju. Zbog toga ću morati da odustanem od toga da vas imamza učitelja, gospodine Kors. Ali vrlo rado bih porazgovarao sa vama.“

„Zaista, a o čemu?“„O mom prijatelju Oselu Jekenu.“„Osel?“ Na Korsovom licu pojavio se izdajnički grč. „Vi ste prijatelj sa

Oselom Jekenom? Gde je on? Šta radi?“„Nažalost, on je mrtav.“Kors me je pogledao potreseno. Ukratko sam mu objasnio šta se desilo.„Čovek koji je zbog ubistva svoje ljubavnice zadavljen ispred gradske

većnice – to je bio on“, promumlao je. „Naravno da sam za to čuo, ceoAmsterdam je o tome pričao. Ali nisam znao ime čoveka. Da sam znao da seradi o Oselu, ja bih...“

„Šta biste?“ pitao sam radoznalo.Mahnuo je samo rukom. „Ah, ništa. Ništa ne bih mogao da učinim za njega.

Jadni stari Osel. Tolike godine.“ Odjednom je delovao sasvim tužno. „Životmenja ljude i odnose među njima, a bog zna da te promene nisu uvek

najbolje. Zar nije tako?“„Tu ste možda u pravu“, rekao sam oklevajući, nesiguran u to na šta je

ciljao.„Nažalost, u pravu sam. Ali ne bi trebalo da nastavimo naš razgovor ovde.

Molim vas, sledite me do moje kancelarije.“ Viknuo je onoj dvojici učiteljada nastave bez njega, i sproveo me u jednu prostoriju koja je bila osvetljenapomoću dva velika prozora. Na zidovima su bile okačene gravure koje suprikazivale muškarce u različitim pozama rvanja.

„Naručio sam da se napravi nekoliko primeraka“, objasnio je Kors. „Zajednu knjigu o umetnosti rvanja. Ali ove bakarne gravure mi se ne dopadaju,neprecizne su. Vi kažete da ste slikar, gospodine Sojthof. Možda stezainteresovani da se jednom oprobate sa ovom temom? Obradovao bih setome.“

„Da, možda“, rekao sam, ali sam prećutao da se u graviranje bakra nerazumem nešto naročito. Rešio sam da zamolim Rembranta da me tome naučikako bih Korsu mogao da pokažem neki primerak. Dok sam još o tomerazmišljao, pogled mi je pao na sliku okačenu na zid preko puta prozora. Bioje to portret žene, a pogled na nju mi je oduzeo dah.

„Šta vam je?“, pitao je Kors. „Zar vam nije dobro?“Pokazao sam na sliku. „Ja poznajem tu ženu!“„Ne verujem. Umrla je pre šesnaest godina. Mora da ste tada još bili dete.“„Umrla je pre...“ izjavio sam sa nevericom. „Od čega?“„Kuga joj je pojela pluća.“„Ko je ona bila?“„Katrin, kći Nikolasa Petera. Ona je razlog što su prijatelji postali

neprijatelji, ili bolje rečeno, muškarci koji su izbegavali jedan drugog.“ Korsse gorko nasmejao. „Još od Eve, žene donose nevolje i svađu, a opet, bez njihsmo izgubljeni. Ne razumemo ih, ali su nam potrebne, kao i vazduh kojidišemo. To je njihova večita tajna.“

„Pričate o sebi i o Oselu, zar ne? Hoćete li mi ispričati tu priču?“„Čućete je. Ali prvo sedite i popijte sa mnom koji gutljaj dobrog delftskog

piva.“Napunio je dve čaše pivom iz jednog limenog vrča i seli smo na stolice sa

visokim naslonom. Zatim mi je ispričao priču o dvojici mladih rvača, koji suumeće rvanja usavršavali kod Nikolas Petera i koji su, uskoro, obojica

postali toliko vešti da ih je primio kao učitelje.„I kao moguće naslednike“, dodao je Kors. „Obojica smo se zaljubili u lepu

Katrin i udvarali joj se, kao što se niko drugi nijednoj drugoj devojci uAmsterdamu nije udvarao.

„A koga je ona odabrala?“, pitao sam.„Izgledalo je kao da je Osel osvojio njenu naklonost. Već se pričalo o

prvim pripremama za svadbu. Ja sam se već bio predao i od svega digaoruke kada se jedne letnje večeri list okrenuo. Osel se sa majstoromNikolasom poslovno odvezao za Gaudu, a Katrin je prihvatila moj poziv daprošetamo kroz Lingelbahov lavirint.“ Cudan sjaj mu se javio u očima. „Tevečeri se sve promenilo. Bili smo bezbrižni i veseli, smejali se i pevali, i uneko doba shvatili smo da smo jedno drugom suđeni. Odmah nakon povratkaKatrininog oca i Osela, obavestili smo ih o svemu.“

Radoznalo sam se nagnuo napred. „Kako je Osel to prihvatio?“Kors j e spustio čašu na j edan uski sto i gestom bespomoćnosti raširio

svoje velike ruke. „Teško se to može opisati rečima. U trenu se iz jedneosobe pretvorio u neku sasvim drugu. Moj prijatelj, koji je oduvek bio veseoi sa kojim sam uvek razmenjivao šale, postao je ogorčen i ćutljiv. Napustionas je samo dan kasnije iako mu je majstor Peter dao dobru ponudu. Petermu je predložio da zajedno sa mnom preuzme vođenje škole rvanja, bezobzira na to za koga će se Katrin udati.“

„A Osel je to odbio?“„I više od toga! Nije hteo ni da sasluša predlog. Valjda je samo želeo da

ode sa ovog mesta, daleko od žene koju je voleo najviše na svetu. Mislim danije mogao da podnese da bude u Katrininoj blizini.“

„Niste pokušali da se pomirite sa njim?“„Mnogo puta, ali uvek bi odbio da razgovara sa mnom. U njegovim očima

bio sam izdajnik i lopov, a to mu ne mogu zameriti. Dok smo se takmičili zanjenu naklonost, obojica bismo prihvatili ako bi se ona odlučila za onogdrugog. Tako sam i ja to sasvim pribrano podneo kada je izgledalo da je Oselnjen izabranik. Ali kada su on i Katrin postali par, naš čin mu je sigurnodelovao kao podmukao zločin. Ali šta je trebalo da uradimo? Katrin i ja smobili mladi, a srca su nam se prelivala od ljubavi.“

Brzo je ispružio ruku prema čaši i ispio je u jednom cugu. Adamovajabučica mu se pomerala gore-dole dok je gutao, a pivo curilo sa krajeva

usana. Na kraju je spustio praznu čašu, prešao rukom preko usana i zapiljiose u sliku na zidu. Njegove oči kao da su gledale u neki drugi svet ili u nekodavno prošlo vreme.

I ja sam posmatrao sliku lepe plavokose žene sa impresivnim zelenimočima i još nisam mogao da verujem u ono što vidim. Međutim, što sam dužegledao portret, misli su mi postajale bistrije. Nešto što kod Osela nikadanisam shvatao, sada sam dokučio i naučio sam da razumem svog prijatelja,iako je bilo prekasno.

„Gospodine Kors“, napokon sam nastavio. „Malopre ste mi rekli da samsuviše mlad da bih poznavao tu ženu. To je tačno, ali istovremeno ipogrešno. Oselova saputnica, žena koju je Osel navodno ubio...“

„Da?“„Zvala se Gesa Timers i izgledala je isto kao i vaša Katrin, kao da su sestre

bliznakinje. I ona je imala te zelene oči. Da li je Katrin imala sestru ili nekurođaku?“

„Koliko ja znam, ne. A i prezime Timers ne postoji u Katrininoj rodbini.“„Onda je to bila slučajnost da je Osel sreo ženu koja je ličila na njegovu

veliku ljubav, barem po izgledu. U suštini, ta Gesa Timers, koju sam i jaupoznao, bila je iskvareno stvorenje, bolesna i previše sklona rakiji. Moždaje bila drugačija kad ju je Osel prvi put sreo. Ali sada mi je jasno zašto sevezao za ženu koja ga je vređala čak i u prisustvu prijatelja. Ne ona lično, alinjen izgled ga je očarao u tolikoj meri da mu je sve drugo postalo nebitno.Vratila ga je u prošlost i dala mu osećaj kao da ga je voljena na kraju ipakizabrala.“

„Bedna uteha“, smatrao je Kors.„Više od toga mu nije ostalo.“Rvač je ustao i prišao portretu. Dugo je ostao da stoji pred slikom, leđima

prema meni. Kada se napokon okrenuo, u očima tog krupnog, snažnogmuškarca video sam svetlucanje suza.

„Kako bih ispoštovao Oselovu pravednost, moram još sledeće da dodam“,čuo sam ga kako govori teškim glasom. „Njegovo ogorčenje nijeprouzrokovano samo navodnom prevarom, koju sam u njegovim očimapočinio ja, a verovatno i Katrin. Katrin je nekoliko meseci nakon naše svadbepreminula i ponela naše nerođeno dete sa sobom. Posle toga sam još jednompotražio Osela i pokušao da raščistim sa njim. Ali tada je bilo gore nego

ranije. Izbacio me napolje i umalo nije postao nasilan. A znate li zašto?Prebacivao mi je da sam ja kriv za Katrininu smrt i da je nisam dovoljnočuvao od kuge. Tada to nisam razumeo, ali danas znam da je krivicu osećao ion lično. Verovatno je sam sebi prebacivao da se nije dovoljno borio zaKatrin. Izgleda da je verovao da bi ona pored njega duže poživela. To sunerazumne misli izrođene iz bola, ali mora da su ga bukvalno nagrizale.“Odmahnuo je glavom. „Ipak, to što je on pored te Gese postao ubica, to jenešto što nikako ne mogu da shvatim.“

,Ja nisam uveren u njegovu krivicu.“„Kako to mislite?“ rekao je Kors i ponovo seo.Bio je vrlo otvoren, a ja sam stekao poverenje u njega. Dakle, bez

okolišanja sam mu ispričao o nestaloj slici i mojim uporno prisutnim, iakonedokazivim sumnjama.

Kors me je gledao sa nevericom. „Ali slika je samo stvar. Ne živi, ne misli,ne oseća, ne radi ništa.“

„Poznajem slikare koji drugačije misle o svojim delima“, rekao sam idodao: „Nažalost, ja moje sumnje ne umem bolje da utemeljim. Ipak, ako jeikako moguće, ja ću saznati šta je sa tom slikom. Mora da postoji razlogzašto je nestala tako brzo nakon smrti Gese Timers.“

„Svakako, tu ste u pravu. Da li ste već nešto doznali?“„Ne, do sada nisam imao dovoljno vremena.“To je bila istina. Moje početne sumnje da je plava slika nastala u

Rembrantovoj radionici, ili, što je bilo verovatnije, u ateljeu nekog njegovogučenika, do tada se nisu potvrdile. Pretražio sam prostorije u Rozengrahtu odpodruma do tavana, ali nisam uočio nijednu sliku koja ima sličnosti sabojama slike smrti, kako sam je u sebi nazvao. Plava jednostavno nije bilaRembrantova boja. Još nijednom nisam morao da mu nabavim plavi puderkoji je bio potreban da bi se napravila plava boja. Jedina plava boja u celojkući bila je u mom ličnom posedu, koju sam koristio za slikanje portreta.

„Ako nešto saznate, obavezno me obavestite, gospodine Sojthof“, zamolioje Kors. „Vrlo rado bih vam pomogao u vašim istraživanjima.“

„Zašto?“„Možda zato jer želim da izravnam račune. Osel i ja smo nekada bili kao

braća. Trebalo je da se pomirim sa živim Oselom, sada mogu samo dapokušam da sperem ljagu sa uspomene na njega, koja mu je, kako vi

pretpostavljate, nepravedno naneta.“ Oči su mu bile pune suza dok me jeispitivački odmeravao. „Ona trojica batinaša onomad u Rozengrahtu, da vasoni nisu možda namerno napali? Da li su možda bili unajmljeni?“

„Izgovarate ono što ja pretpostavljam. Ali ne znam zasigurno.“„Ovako ili onako, trebalo bi da vas podučim kako biste za sledeći napad

bili spremniji! Uvešću vas lično u umetnost rvanja i teško vama ako seslučajno usudite da mi ponudite i jednu jedinu paru!“

Tako sam tog popodneva, uz nekoliko padova i modrica, naučio prveosnovne pojmove rvanja. Jednom sam čak uspeo i da upotrebim naučeno,tako da sam svog majstora prebacio preko leđa. Završio je bočno na podu.Kada sam se zabrinuto raspitao da li se povredio, odgovorio je sa osmehomda je i padanje deo obuke i da će mi to pokazati na sledećem času. Kasnijeviše nisam bio toliko siguran da li ga je moje umeće bacilo na pod ili je tobilo njegovo dobročinstvo.

Uprkos mojim modricama, napustio sam školu rvanja u dobromraspoloženju. Prenevši nekome razmišljanja o Oselovoj smrti, pomalo mi jelaknulo u duši. S druge strane, saznao sam mnogo o mom prijatelju, što me jepodstaklo na razmišljanje. Oblaci su se razišli i septembarsko sunce obaviloje ceo grad u prijatno svetlo. Seo sam na drvenu klupu ispred jedne krčme naPrinsengrahtu, naručio vrč piva, iznajmio od krčmara lulu i opustio se doksam posmatrao komešanje na ulici i vodi.

Tovarni brodovi usidrili su se pred trgovinskim kućama, a sa izbačenogzabata spuštali su teretne kuke da bi istovarili robu sa broda ili preneli nabrod. Moja mašta se igrala time šta bi mogla biti sadržina bezbroj bala,sanduka i buradi. U istovaranim sanducima verovatno su se nalazili začini izIndije ili kora drveta iz Portugalije, a u buradima malaga iz Španije ili pivo izBrabanta. Pretpostavljao sam da su u utovaranim sanducima marame zaEnglesku ili duvan za turski Levant10, u kacama bordo za Švedsku ili vino saRajne za Rusiju. Dok sam gledao za brodovima koji su plovili prema severuu pravcu luke, setio sam se predloga Emanuela Ohtervelta i odjednom mi seta ideja više nije činila čudnom.

Zahvatila me neobuzdana želja za putovanjem i zamišljao sam sve stranegradove, zemlje i ostrva kuda su holandski brodovi plovili. Batavija naostrvu Java, Malaka i Cejlon, Celebesko more, Sumatra, Mauricijus,Surinam, Molučka ostrva. Sve su to mesta kojima sam jedva znao nazive i

približni položaj. Možda su baš zato u meni budili do sada nepoznatointeresovanje. Video sam pred sobom domoroce koji su govorilinerazumljivim jezikom i razmišljao o životinjama i biljkama koje moje oči jošnikada nisu videle. Naravno, putovanje u stranu zemlju bilo je povezano samnogim opasnostima: vremenskim nepogodama, tropskim groznicama,gusarima i divljim životinjama. Ali samo onaj ko želi da se suoči sa timopasnostima, može otkriti neki novi svet i neki novi život.

Ovde, u Amsterdamu, nije bilo ničega što bi me zadržavalo i, morao samsebi priznati, ništa što bi mi obećavalo sjajnu budućnost. Mladih slikara bezsredstava bilo je na svakom ćošku. Samo nekolicina mojih prijatelja iz esnafauspeće da postanu poštovani majstori, ali čak ni to nije bila garancija zadoživotnu sreću. Rembrantova sudbina je to dokazivala. Bio sam ravan savećinom slikara mojih godina, ali da li sam bio ravan sa jednim Rubensom iliFransom Halsom, Janom Stenom ili Govartom Flinkom?

Po prvi put sam sumnjao u to da preda mnom stoji uspešna slikarskakarijera. Možda zato jer sam po prvi put o tome ozbiljno razmislio. Kaomladić sam se usmerio na slikarstvo jer sam u toj umetnosti bio veoma dobari zato što sam za svoje prve radove dobio mnoge pohvale. Ali pravi život sene sastoji od pohvale prijatelja, porodice i nekoliko učitelja koji nas poznajuod malih nogu.

Na moru, pred ostrvom Teksel, stajali su veliki trgovački brodovi koji ćeuskoro isploviti u meni nepoznate delove sveta. Da li bi možda trebalo daidem tim putem, da stavim nogu na tuđu zemlju pre nego što shvatim kako daostvarim svoj život? Sa svojim tesno izgrađenim ulicama i plovnim kanalima,Amsterdam mi se iznenada učinio strašno mali i uzan, kao da hoće da mezgnječi, da me potisne i da mi zatvori oči za ostatak sveta.

Zbog ovih unutrašnjih previranja, tog popodneva sam doneo odluku danapustim Amsterdam i potražim sreću na drugim mestima, gde su i saminepoznati i egzotični nazivi nagoveštavali pustolovinu i opasnost. Samo sampre toga morao najpre da skinem ljagu sa Oselovog imena.

Zadovoljan ovom odlukom, koja je mom životu napokon dala perspektivu,ispružio sam noge, naslonio se leđima o zid krčme i ponovo pustio da mipogled luta. Dok sam razmišljao o tome ko je od prolaznika već bio u nekojstranoj zemlji, sa moje leve strane sam primetio mladu ženu koja je išlaprema jednoj od velikih trgovačkih kuća. Možda su moju pažnju najpre

privukle crvene lokne, a možda i prepoznatljivi slamnati šešir sa plavomtrakom. Trgnuo sam se prema napred, zaštitio oči rukom od zalazećeg sunca ipiljio za mladom ženom.

„Retko lepa žena ako mene pitate“, zapištao mi je nepoznati glas u uhu.„Istovremeno i veoma elegantna i vrlo zavodljiva. Nažalost, suviše sam star iružan za tako slatku ženu. I siromašan.“

Obaveštenje je došlo od mršavog starijeg muškarca, koji je sedeo na klupipored moje sa praznim vrčem i žvakao patrljak lule. Zbog lica iznurenogvremenskim neprilikama, pretpostavio sam da se radilo o starom mornaru.Mnogobrojne sitne bore oko očiju dobijale su se kad se previše žmirka nasunce u potrazi za kopnom ili prvim znakom kruženja galebova.

„Henk Rovers“, predstavio se starac. „Na svim morima sam kod kuće, ali uAmsterdamu je moj dom.“

„Kornelis Sojthof, još nikud da je mrdnuo iz Amsterdama“, odgovorio sama da pritom nisam skinuo pogled sa crvenokose.

„Ali sa pogledom na svu lepotu ovoga sveta“, rugao se Rovers. „Mala VanRibek je pravi odmor za oči, zar ne?“

„Vi poznajete tu ženu?“Klimnuo je glavom. „Ona je ćerka trgovca Melhiora van Ribeka. Zove se

Luiza ako se ne varam. Gledajte, sad će ući u Van Ribekovu kuću!“Zaista, žena koju sam poznavao kao Marjon popela se na stepenište jedne

velike trgovačke kuće i nestala pod strehom.„Odmor za oči za ljude kao što smo mi i, nažalost, ništa više od toga“,

uzdahnuo je mornar. „Naravno, ne želim da vas uvredim, Sojfhofe, ali nedelujete mi kao neko kome iz džepova ispadaju kovanice.“

Nacerio sam mu se. „Vi imate oko za sve istine ovoga sveta, gospodineHenk Rovers. Odakle toliko znate o Van Ribeku i njegovoj ćerki?“

,Ja ovde sedim skoro svaki dan, a ovde se mnogo toga vidi i čuje. A o VanRibeku se u poslednje vreme mnogo pričalo.“

„Šta to?“Rovers je ispustio neprijatan krik, masirajući pritom grlo i žalosno gledajući

u prazan vrč. „Uopšte ne volim da pričam suvog grla.“Naručio sam još jedan vrč, seo pored Roversa za njegov sto i čekao da

podmaže grlo svežim pivom.Ubrzo je počeo da mi priča o Van Ribeku koga su u poslednje vreme

pratile sve same nevolje. Brod u kojem je imao udeo bio je natovaren robomsa Rta11, a na samom povratku ga je uhvatila oluja i on je potonuo. Drugibrod u koji je uložio novac napali su gusari između Makasara i Matarama12 izavršio je opljačkan i spaljen. Kako bi pokrio gubitke, Van Ribek se upustiou smele špekulacije na berzi.

„Avaj, preračunao se i tako bukvalno izgubio i kuću i sve“, nastavio jeRovers.

„Kako to? Njegova ćerka je upravo ušla u tu veliku kuću.“„Da, to je ono najčudnije u celoj priči“, reče Rovers polako puneći svoj

krčag. „Niko gospodinu Melhioru više nije hteo da da ni jednu jedinu paru,niti mu je banka dozvolila kredit. A onda je, nekoliko dana pre nego što jeodržana javna aukcija kuće, odjednom našao dovoljno novca da vratidugove.“

„Možda je ipak našao neku voljnu banku“, rekao sam.Rovers je razvukao lice u odbojnu grimasu. „Banke daju svoj novac samo

onom ko ga već ima ili tamo gde se mogu dobiti velike kamate. Ni jedno nidrugo se od Melhiora van Ribeka nije moglo očekivati. Ovde, u četvrti, pričase o nekom privatnom zajmu novca koji je pomogao Van Ribeku.“

„Iz kog razloga?“„Postavljate pitanja na koje vam ni ptice na drveću ne bi mogle dati

odgovor. U svakom slučaju, izgleda da se Van Ribek povratio. Odjednom gakomšije ponovo pozdravljaju, a priča se da će se njegova ćerka uskoro veritiza Konstantina de Gala. Zar to nije najbolja partija koju kćerka jednogtrgovca u Amsterdamu može da dobije!“ Rovers se pobrinuo da slučajno neostane koja kap u vrču, a zatim je ustao i pozdravio se. „Moram još i doluke, da se nađem sa nekim prijateljima.“

Otišao je polako niz Prinsengraht i ostavio jadnog Kornelisa Sojthofazbunjenog. Žena, koju sam pre nekoliko nedelja naslikao nagu, treba uskoroda se uda za jednog od najbogatijih ljudi u Amsterdamu?! Odmahnuo samglavom, platio ceh i pošao ka kući koja je, po Roversovoj priči, pripadalatrgovcu Melhioru van Ribeku.

Tokom poslednjih nedelja, naišao sam na mnoge tajne i čudnovatosti. Biloje vreme da postavim stvari na pravo mesto. Želeo sam da počnem od temlade žene koju sam poznavao kao Marjon.

Ne obraćajući pažnju na moje unutrašnje sumnje, popeo sam se uzastepenište prema strehi, gde je obilno upotrebljeni mermer ukazivao nabogatstvo vlasnika, i povukao uzicu zvona. T

Jedna služavka sa belom keceljom i kapom otvorila mi je vrata i ja samzapitao za Luizu van Ribek.

„Šta želite od mlade gospodarice?“ upitala je starija žena sa takvim tonomu glasu koji nije skrivao njeno mišljenje u vezi sa mojom ličnošću.

„Želim da razgovaram sa njom“, odgovorio sam i rekao svoje ime. „Samojoj recite ko je traži.“

„Sačekajte!“Zalupila je vrata za sobom, a nakon dva ili tri minuta vratila se u pratnji

moje crvenokose poznanice.Ona se okrenula prema služavki i rekla: „U redu je, Jule, možeš nas ostaviti

nasamo.“Služavka mi je ponovo dobacila sumnjičav pogled, a zatim nestala u kući.„Zaista, to ste vi!“ rekao sam i dalje iznenađen. „Kada ste malopre prošli

pored mene, nisam mogao da verujem svojim očima. Kako da vam seobratim?“

„Najbolje nikako“, odgovorila je i odvukla me dalje pod nadstrešnicuispred kuće. „Niste smeli da dođete ovde. Glupo je što ste me tražili!“

„Nisam želeo da vas postidim“, uveravao sam je. „Ali moja znatiželja seprobudila. Ja ništa ne razumem.“

„I ne morate“, rekla je odlučno. „Vi niste dobili novac samo za slikanje,nego i da ćutite. Dakle, držite se toga!“

Okrenula se i vratila u kuću bez ijedne reči. Osećao sam se kao budala.Kada sam došao do ulice, tamo je čekala jedna mlada žena sa korpom u rucii streljala me pogledom koji je istovremeno bio i besan i iznenađen.

„Kornelija, šta radite ovde?“, pitao sam zatečen.„Pošto sam vam danas dala slobodan dan, nabavku moram da obavim

sama. Nisam znala da vi ovde imate neki posao. Naravno, niste u obavezi dami polažete račune, ali to što me lažete, to ne razumem.“

„Kako mislite?“„Kada sam vas pre izvesnog vremena pitala za vaše, hm, modele, rekli ste

da ništa ne znate o njima, čak ni imena. Kako onda to da te žene posećujetekod kuće?“

„Pa, to je bila čudna slučajnost...“ pokušavao sam da objasnim.Kornelija je samo odmahnula. „Nemojte da se zapetljavate u još veće laži.

Kao što sam rekla, niste dužni da mi polažete račune. Prijatan dan!“Uzdignute glave, nastavila je svojim putem, a ja sam se setio reči Roberta

Korsa: Ne razumemo ih, ali su nam potrebne, kao i vazduh koji dišemo. Toje njihova večita tajna.

Glava deveta

Slikar i njegovo delo

20. SEPTEMBAR 1669. GODINE

Od dana kada smo se Kornelija i ja iznenada sreli ispred kuće trgovcaMelhiora van Ribeka, naš odnos se osetno ohladio. Kornelija me jeizbegavala koliko god je to bilo moguće, a kada bismo ipak morali o nečemuda se dogovorimo, razgovor bi bio veoma kratak. Ono veče u lavirintu, kadasmo bili onako prisni, činilo se beskrajno dalekim.

Luiza – ili Marjon, kako sam je u sebi i dalje zvao – očigledno Martenu vander Melenu nije pomenula naš poslednji susret. U svakom slučaju, on seprema meni i dalje ponašao kao i ranije. Ispunjavao sam sve svoje obavezekao Rembrantov učenik i završavao sve porudžbine za Van der Melena, a uslobodno vreme odlazio sam u školu rvanja gde mi je Robert Kors pokazivaomnoge korisne trikove. Nakon rvanja sam obično sedeo ispred krčme iposmatrao kuću trgovca Van Ribeka, ali Luizu više nisam video. Sve usvemu, mogao sam biti zadovoljan svojim životom, samo što nisam imaomira budući da nikako nisam napredovao u istraživanju Oselovog krvavogčina i u potrazi za nestalom slikom.

Zašto sam, po sećanju, počeo sa izradom kopije nestale slike, ne umemtačno da kažem. Možda strah da će se s vremenom moje sećanje na slikusmrti zamagliti i da će na kraju sasvim nestati iz mog sećanja. A možda i izčistog očaja što nisam mogao da uđem u trag niti slici niti njenoj tajni. Kaošto se drugačije nije moglo ni očekivati, kopija je bila netačna. Suviše kratkosam posmatrao tu sliku da bih se setio svake pojedinosti. Naročito se toodnosilo na lica. Crte Gisberta Melhersa, majstora bojadžije plavim, mogaosam da prizovem u sećanje, ali lica žene i dece bila su plod moje ličnefantazije. A ipak, kada sam bio gotov sa slikom, sveopšti utisak je bioidentičan sa originalom. Čak i razigranost svetla i senke, koja me je tolikopodsećala na radove majstora Rembranta, donekle mi je uspela, bar sam takosam sebi laskao. Ali plava boja, kojom su bili naslikani odela i pozadina, nije

odgovarala originalu, iako sam se prilično trudio da nijansu naknadnopodesim. Ili je nepoznati slikar koristio plavi puder koji meni nije biodostupan, odnosno koji nisam mogao da nabavim kod trgovaca uAmsterdamu, ili je plavu boju dobio mešanjem sa drugim bojama. Pokušavaosam sa bezbroj mešavina, ali nisam pogodio plavu nijansu slike smrti.

Ipak, bio sam veoma zadovoljan svojim delom koje sam krišom naslikao.Prekrio sam ga tkaninom i zadužio prepariranog medveda da ga čuva izasebe, ostavljajući ga tako tog popodneva u Rozengrahtu, kada sam pošao uPrinsengraht na još jedan čas kod Roberta Korsa.

Tog dana sam naučio kako da se provučem ispod ruku svoga protivnika ida se brzim okretom nađem njemu iza leđa, kako bih ga zatim napao straga ibrzim zamahom bacio na pod. Majstor rvanja se radovao zbog mog napretka,a ja sam počeo da se pitam da li sam možda bio bolji rvač nego slikar.Nakon časa, seli smo ispred krčme uz krčag piva i Kors mi je pričao ovremenima kada su on i Osel još bili dobri prijatelji i kada su bili nadahnutiosećajem da će ceo svet biti njihov samo ako se malo potrude.

Pozdravili smo se, kao i uvek, prijateljski i on se vratio u svoju školu.Upravo kada sam se spremao da i ja krenem, pogled mi je pao na čoveka kojije stajao ispred kuće trgovca Melhiora van Ribeka, a kojeg sam isuvišedobro poznavao. Marten van der Melen šetao je nestrpijivo gore-dole predkućom, sve dok trgovčeva ćerka napokon nije izašla. Sakrio sam se izajednog velikog stabla lipe i posmatrao kako trgovac umetničkim delima vodiLuizu do iznajmljene kočije. Nisam znao kako sve to samom sebi daobjasnim. Da li je Van der Melen i drugim slikarima davao zadatak da slikajuportret te mlade žene? Ne, rekao sam u sebi, sunce je počelo da zalazi, takoda je vreme za slikanje već prošlo. Kada se kočija pokrenula, potrčao sam zanjom ne razmišljajući mnogo o tome.

Na amsterdamskim ulicama bilo je veoma prometno, a mostovi iznadkanala usporavali su prelazak vozila. Zbog toga mi nije bilo teško da pratimiznajmljenu kočiju, iako je put vodio preko pola grada. Putovanje se završilou Velikoj ulici Svetog Antonija. Nakon što je Van der Melen platio kočijaša,on i Luiza uputili su se ka jednoj od kuća zabave, kojih je ovde bilonekoliko. Bio je to jedan kabare; napolju se čula muzika, glasno pevanje ismeh.

Ispred ulaza je stajao jedan čuvar, krupan muškarac sa upečatljivo širokim

grudnim košem; odmerio je došljaka ispitivačkim pogledom. Lice mu serazvedrilo kada ga je prepoznao. Nažalost, iz mog skrovišta na drugoj straniulice, iza bureta za kišnicu, nisam mogao da čujem o čemu su trgovacumetničkim delima i čuvar razgovarali. Šta god da su rekli, Van der Melen injegova pratilja nisu ušli u kuću kroz glavni ulaz, nego su nestali u jednomuskom mračnom prolazu, koji je razdvajao kabare od susedne kuće.

Napustio sam svoje skrovište i ležerno prešao ulicu prema kabareu. Čuvarje i mene ispitivački pogledao kao i ono dvoje malopre. Sa velikim poramana licu i razbarušenom kosom ispod nakrivljene kape, čuvar je ostavljaoutisak zapuštenosti. Dobro bi se uklopio sa onom trojicom batinaša koji sume prošlog meseca pratili. Ali verovatno su ovakve kreature bile potrebnekući zabave takve namene kako bi odbijale nepoželjni ološ.

„Unutra se već mnogo toga dešava“, rekao sam sa zavereničkim osmehomna licu. „Da li možete da mi preporučite ovo mesto?“

„Vama ne“, rekao je namršteno. „Kabare je namenjen klijenteli višegranga.“

Odmah sam shvatio na šta misli. „Vi mislite da ja nemam dovoljno novca udžepu kako bih platio svoje vino? Tu se varate. Imam novca, čak nešto i zavas!“ Mahnuo sam mu sa pola guldena ispred nosa.

Pogledao je prema mom dlanu sa kovanicama, a zatim me prostrelioprezrivim pogledom. „Bolje idite do luke. Tamo ima dovoljno krčmi gdemožete da dobijete jeftino vino. Ovde niste dobrodošli. Odlazite!“

To je bilo jasno. Vratio sam novac i napustio sam to mesto kao prebijenipas, ali samo do sledećeg ćoška. Tamo sam se zavukao ispod luka jednekapije i posmatrao kako se kabare vidno puni gostima. I zaista je izgledalo dase radi o imućnim muškarcima; pretpostavljao sam da su to trgovci i višislužbenici. Čuvar je svojim školovanim okom na prvi pogled prepoznao da jane pripadam tom krugu. Ali ni ja nisam bio voljan da tako lako odustanem jerme je očarala tajna koja je okruživala lepu Luizu.

Kada je počeo da se spušta mrak, prikrao sam se, zaštićen senkama okolnihkuća, uskom prolazu u koji su Luiza i njen pratilac nestali. Pre toga sampokupio nekoliko kamenčića koje sam sada bacao preko puta tako da udareo zid stepeništa s druge strane ulice. Zvuk je probudio radoznalost čuvara.Prešao je na drugu stranu ulice da vidi šta se tamo dešava, ostavivši midovoljno vremena da nestanem u uskom prolazu. Kada se čuvar vratio, mene

su već progutale senke mračnog prolaza.Između visokih zgrada bilo je potpuno mračno. Morao sam da zabacim

glavu unazad, kako bih mogao da vidim bar parče svetlog neba. Osećao sejak miris ljudske mokraće i izmeta. Dišući na usta, nastavio sam pažljivo dahodam sve dok nisam ugledao sporedni ulaz u kabare.

Da li su Van der Melen i Luiza ovuda ušli u zgradu? Mogao sam samo dapretpostavljam. Vrata su bila zaključana pa sam nastavio dalje. Prolaz sezavršavao pred visokim zidom, a usput nisam video druga vrata ili skretanjeu drugu uličicu; dakle, trgovčeva ćerka i Van der Melen upotrebili susporedna vrata koja nisu bila mnogo udaljena od mene.

Prikrao sam se ponovo do njih i iz jakne izvadio nož koji je pripadaojednom od trojice batinaša. Od one večeri, stalno sam ga nosio sa sobom kadgod bih izašao iz kuće. Jeste da sam, kako me je Robert Kors ubeđivao,napredovao u rvanju, ali oštro sečivo noža davalo mi je dodatnu sigurnost.Bio sam sve samo ne iskusni provalnik, te se nisam mnogo nadao uspehu doksam obrađivao bravu. Čak i da sam mogao više da vidim, ne bih mogao ništadrugo da učinim, osim da nevešto petljam oko brave.

Zato sam se veoma iznenadio kada su se vrata ubrzo otvorila – zastao samiznenađen i uplašen. Upravo sam shvatio da sam prekršio zakon i zamišljaosam kako me vezuju za stub srama – ili još gore, kako me vode u Rendaru dabih se popravio, gde će mi se podsmevati moje bivše kolege i zatvorenicikoje sam još pre nekoliko nedelja nadgledao.

Ali čemu oklevanje? Sada kada sam već razvalio bravu, nisam mogaonazad, naročito zato što bi me čuvar primetio dok napuštam uzani prolaz.Zato sam vratio nož u džep, ušao u kuću i polako zatvorio vrata za sobom.Tiho su zaškripala i mogao sam samo da se nadam da ih niko nije čuo.

U prostoriji bez prozora bilo je još mračnije nego napolju u prolazu. Naulazu sam video obrise kutija i kaca, pa sam zaključio da se nalazim u nekomskladištu. Muzika i glasovi i dalje su dopirali do mene, ali tako pomešano daništa nisam razumeo. Probijao sam se ispruženih ruku i progutao psovkukada sam, uprkos tolikom oprezu, čelom udario o jednu nisku gredu. lakosam se kretao polako, osetio sam bol.

Napokon sam napipao jedna vrata i odškrinuo ih. Iza njih se nalazila jošjedna prostorija, ali potpuno prazna, sa stepeništem koje je vodilo na sprat.Ovde sam bolje video jer je prozor bio okrenut na Veliku ulicu Svetog

Antonija. Ugledao sam još jedna vrata i naslonio levo uho na njih. Do meneje dopiralo pevanje iz nekoliko grla, snažno ali ne baš lepo; poznata pesma opatnji jednog mornara koji je već predugo udaljen od svoje mlade. Iza vratase, izgleda, nalazila glavna sala kabarea, koju sam morao da izbegnem kakone bih imao posla sa čuvarem.

Umesto toga, popeo sam se uza stepenište čije je drvo maltene na svakomdrugom stepeniku škripalo. Ali snažno pevanje nadglasalo je škripu.Poslednji stepenik odveo me je prema hodniku osvetljenom pomoću nekolikouljanih lampi. Zidovi između vrata bili su sa obe strane hodnika ukrašenislikama i kada sam napokon zastao da ih pogledam, presekao mi se dah: tosu bili moji radovi!

Barem jedan deo portreta bio je moj. Bile su to slike koje sam naslikao zaMartena van der Melena. I ostale, koje su izradile meni nepoznate ruke,takođe su pokazivale nage mlade žene. Bilo ih je na desetine. Zaprepašćenosam piljio u nepristojnu galeriju – retko kad je neki slikar tako smetenostajao pred svojim delima.

Naravno da sam razmišljao o tome šta Van der Melen radi sa mojimslikama. Pošto mi je davao dosta novca, morao je da ima kupce za portretenagih mladih žena. Razmišljao sam o malom krugu ljubavnika, ali sad sammorao da pretpostavim da je njegova jedina mušterija vlasnik ovog kabarea.Očigledno da su ove slike bile predviđene kao podstrek gostima. Granicaizmeđu kabarea i kuće zadovoljstva skoro da nije ni postojala; očigledno samse našao u bordelu za gospodu iz visokog društva. Dole se razgovaralo uzples i pesmu, a u neko doba bi muškarci dolazili gore kako bi se provodili saženama.

Sve to mi je bila vrlo jasno. Međutim, zašto su žene kao što je Luiza, izdobrostojećih kuća, pozirale kao modeli za slike koje, ako se obelodane,mogu naškoditi njihovom ugledu, a u najgorem slučaju da ih upute uPredionicu? Predionica se od Rendare razlikovala samo po tome što su tamoupućivane žene, one koje su skrenule sa puta smernosti i koje je kroz težakrad trebalo vratiti na pravi put. Sigurno da to nije prijatno mesto, a naročitone za ženu iz višeg staleža. I zašto je Van der Melen doveo Luizu u ovukuću? Da li je hteo da je suoči sa njenim sramom i da je time na neštonatera?

Koraci i glasovi dvojice muškaraca trgli su me iz mog posmatranja koje nije

davalo rezultate. Penjali su se uza stepenice. Brzo sam otrčao niz hodnik doknisam došao do jedne niše u kojoj je stajala mermerna statua nage žene upunoj veličini. Ne, to nije bila žena: luk i strele ukazivali su da se radi oboginji Dijani. No, bila žena ili boginja, ta statua je bila moje jedino skrovištei ja sam se skupio iza nje, koliko god je to bilo moguće. Ne dišući, čučaosam i nadao sam se da ćerka Jupitera i Latone neće opravdati svoje zvanjekao boginja smrti.

U jednom od dvojice koji su prolazili hodnikom prepoznao sam Martenavan der Melena, a drugi, sa kojim je uzbudeno razgovarao, nije mi bio poznat.Bio je mršav i toliko visok da je, uprkos svom pomalo povijenom držanjutela, i dalje zasenjivao svojim rastom. Njegovo tamno odelo sa širokombelom kragnom ukazivalo je na visoki stalež, a usko lice, skoro visokihobraza, imalo je nečeg asketskog.

Uopšte nije ostavljao utisak muškarca koji u kući zadovoljstva tražizabavu. Naprotiv, tako sam zamišljao religioznog fanatika koji odlučnoproklinje putenu požudu. Njegova bleda koža je izgledala tanka, skoroprovidna, kao da je neko uz mnogo truda navukao pergament preko kostijunjegovog lica. Oči su mu bile duboko uvučene, što je samo pojačavalo utisakmrtvačke lobanje. Čak mu je i glas bio upadljiv: promukao, ali ipakprodoran. Kada je prošao kraj mene, još više sam se skupio – uplašio sam seda bi njegova mrtvačka glava mogla da se okrene i da me ugleda.

Srećom, neznanac nije bio u potrazi za uljezom, nego udubljen u razgovorsa trgovcem umetničkim delima. Pričali su o slikarstvu i bojama i Van derMelen je pomenuo Rembrantovo ime. Nažalost, premalo sam čuo da bi sve toimalo nekog smisla. Bio sam u iskušenju da pođem za njima, ali to bi biloisuviše opasno. Imao sam već mnogo sreće što me nisu videli u momsmešnom zaklonu.

Osim toga, čim su oni nestali, ponovo sam začuo korake i glasove nastepeništu. Ovoga puta su to bili muškarac i žena.

Čovek je imao ogroman stomak. Očigledno je bilo da je popio i povelikukoličinu crvenog vina, na šta je ukazivao njegov težak jezik, ljuljajući hod ivelike crvene fleke na kragni. Bio je živi primer žderonje kome bogatstvoizvire iz usta, ušiju i nosa.

Žena u njegovom društvu za sobom je već ostavila svoje najbolje godine,što je nije sprečilo da se nagizda nakitom i šarenim trakama za kosu. Njen

mider je bio toliko stegnut da su joj grudi prelivale iz dubokog dekoltea.Nimalo slučajno, podsetila me na one kurve koje su privlačili mnogobrojniposetioci u Lingelbahovom lavirintu i koje su čuvale svoj rejon okoRozengrahta. Ta žena sa kreštećim glasom, koja je s tim debeljanom išlaprema meni, verovatno je nadgledala kurve u ovoj nimalo časnoj kući.

Njih dvoje su zastali u prednjem delu hodnika i muškarac je svetlucavihočiju razgledao portrete.

„I sve one su na raspolaganju?“, pitao je glasom koji je podvriskivao odsreće.

„Ukoliko su večeras u kući, da. Vi ste danas prva mušterija tako da imateslobodu izbora.“

„Sloboda izbora“, ponovio je i polako se gegao kroz hodnik, pogledauperenog samo u slike.

Kada je stigao blizu mene, počeo je da se tetura. Uplašio sam se da ćeudariti u Dijaninu statuu i razotkriti moje sklonište. Ali zastao je uposlednjem trenutku, oslonio se rukom o zid i glasno podrignuo. Raširio seoštar miris vina od kojeg mi je pripala muka. Debeli je nastavio razgledanje ina kraju prstom pokazao na sliku jedne plavuše sa bujnim telom. Ona je bilatreći model koji mi je Van der Melen doveo. Predstavio mi je pod imenomKlarlje, koje je verovatno bilo lažno kao i Marjonino.

„Hoću ovu“, rekao je kao dete koje je ugledalo slatkiš. „Da li je ona tu?“Kurva se nasmejala. „Imate sreće, gospodine. Da li mogu da vam čestitam

na izboru? Pođite za mnom.“Odvela ga u jednu sobu sa moje leve strane. Potresen, ostao sam sklupčan

u mom skrovištu. Turobne slutnje o tome u koju svrhu su služile moje slike izbog čega je Van der Melen doveo Luizu ovamo, upravo su se obistinile.Umalo sam poželeo da nisam njuškao okolo. Osećao sam potrebu da potrčimza tim čovekom i tom kurvom i da ih oboje dobro izudaram, ali, naravno, isam sam zbog svoje gluposti zasluživao da budem kažnjen sa nekolikoudaraca.

Kurva je izašla iz sobe. Pre nego što je sišla niza stepenice i nestala iz mogvidokruga, ubacila je nekoliko kovanica u kasu izvezenu perlama. Mojpogled lutao je od vrata do vrata dok sam ja zamišijao žene iza njih. Jedna odtih žena bila je i Luiza, u to više nije bilo sumnje. Obuzimali su me i sramotai bes.

Požurio sam prema stepeništu i jedino što sam želeo bilo je da što prenapustim tu kuću. Zbog sveg tog uzbuđenja nisam mnogo pazio, ali sam ipakneopaženo stigao do mračnog prolaza i izašao u Veliku ulicu SvetogAntonija.

„Hej! Ko je tamo? Tebe znam! Još lunjaš ovuda?“Čuvar!Ja, budala, uopšte nisam razmišljao o tome da će me on, čim izađem iz tog

prolaza, primetiti. Pod drugim okolnostima bih se verovatno izvukao uz nekiizgovor, ali toliko sam bio obuzet onim što sam malopre doživeo da samjednostavno stajao na izlazu iz prolaza i piljio u čuvara.

Ovaj se odmah pokrenuo približavajući mi se brzim koracima. „Samočekaj, čoveče! Sad ćeš da vidiš da se ovde niko ne može nekažnjeno šunjati!“Njegove preteće ispružene pesnice jasno su davale do znanja šta on misli sasad ćeš da vidiš.

Kada je samo korak ili dva bio udaljen od mene, probudio sam se iz svojeukočenosti i prisetio se onoga što me je Robert Kors učio. Sagnuo sam se,provukao sam se čuvaru iza leđa, uhvatio ga desnom rukom za njegovu rukui povukao ga levom nogom unazad. Krupan muškarac je izgubio ravnotežu,udario čelom o zid kuće i, kao ubijeni medved, skliznuo niza zid na zemlju.

Čelo mu je krvarilo, ali to nije izgledalo naročito opasno. Dok je opipavaoranu, zbunjeno me je pogledao.

Pomislio sa da je pravo vreme da nestanem i uhvatih put pod noge. Potrčaosam niz mračnu Veliku ulicu Svetog Antonija i čuo kako čuvar iza menedoziva pomoć. Ne osvrćući se više prema kabareu, skrenuo sam iza prvogćoška, napustio Svetog Antonija i sakrio se u manje ulice i uličice, sve doknisam bio siguran da su mogući progonitelji odustali od potere.

Zastao sam iscrpljeno, vapeći za vazduhom i gledao oko sebe. Okolina uovoj uličici bila mi je potpuno nepoznata. Bilo je tu nekoliko krčmi, alinijedna tako otmena kao kabare. Tednostavni ljudi prolazili su pored mene,neki ništa manje pijani od onog debeljka, a opet su mi bili draži. Možda samozato što pogled na njih u meni nije izazivao nikakav osećaj krivice.

Iz tame jednog ulaza pojavila se ženska silueta i prišla mi. „Da li si ovdesam, moj najdraži? Ja ću ti praviti društvo ako želiš.“

Krešteći glas je pripadao nekoj kurvi, i to u poodmaklim godinama. Imalaje tamne podočnjake oko očiju, a usta su joj, manjeviše, bila bezuba. Na čelu

je imala veliki čir. Odlučila je da ponudi svoje sumnjive draži, pa jeraskopčala haljinu. Ispod nje su se pojavile teške grudi koje su tužno visile.

Zgrožen, okrenuo sam se i pošao prema prvoj krčmi, potražio slobodnomesto i poručio jaku rakiju kako bih ošamutio bes. Ali nije ostalo samo najednoj.

Kada sam se vratio u Rozengraht, skoro da je već bila ponoć. Noćne stražesu uveliko započele svoje patrolne šetnje, a ja sam gledao da ih izbegnem jersam, kao i svaki građanin, morao da nosim sa sobom fenjer, koji, naravno,nisam imao.

Skoro sam stigao do Rozengrahta kad umalo nisam utrčao patroli pravo uruke. Na svu sreću, upozorio me fenjer jednog od dvojice noćnih čuvara.Sklupčao sam se iza jednog drveta i posmatrao kako prolaze nedaleko poredmene. Pričali su o nekom događaju kod nekog slikara. Jasno sam videooštrice njihovih kopalja koje su svetlucale na mesečini.

Kornelija me sačekala na ulaznim vratima, na moje veliko iznenađenje, ne uspavaćici, već potpuno odevena. Videlo se da je bila veoma ljuta.

„Gde ste tumarali celu noć?“, napala me.„Šta se to vas tiče?“, uzvratio sam i tada sam tek primetio koliko mi je

jezik otežao od rakije.„Vi ste pijani, Kornelise Sojthofe! Da li za vas muškarce postoji još neka

druga zabava, osim napiti se nečega što zamagljuje um?“„Ima“, rekao sam sa iznenadnom potrebom da budem drzak. „Još lepše je

uveče doći kući i pustiti da te ljutita žena napada.“Crvenilo od besa udarilo joj je u obraze. „Kako se samo usuđujete da tako

razgovarate sa mnom, i to nakon što ste na takav način povredili svojeobaveze?“

„Koje obaveze? Ja sam sve obaveze, koje su mi bile date, obavio.“„Ali niko vam nije dozvolio da tako kasno dolazite kući. Zar vam nije palo

na pamet da ste možda potrebni ovde?“„Kome? Vama?“„Mom ocu!“Kornelijin ton me trgao uprkos mom zamagljenom umu. Shvatio sam da sa

Rembrantom nešto nije u redu. „Zar mu nije dobro?“

„Može se i tako reći. I on se napio i umalo se nije udavio. Sva sreće pa jejedna noćna patrola čula kada je pao u kanal i...“

„U kanal?“ prekinuo sam je zaprepašćeno i pokušao sam da zamislim šta sedesilo.

Klimnula je glavom i tek tada sam primetio koliko je bleda u licu. „Upao jeu Rozengraht, nedaleko od naše kuće. Jedan noćni stražar ga je u poslednjemtrenutku izvukao. Nekoliko sekundi kasnije i on bi se utopio.“

„To je strašno“, rekao sam. „Ali ne vidim zašto sam ja za to kriv.“„Ne? Onda pođite za mnom.“Pratio sam je u sobu na spratu, u kojoj je Rembrant čuvao deo svoje

kolekcije, a meni je služila kao spavaća soba. Kornelija je držala samo tankusveću u ruci, ali čak i to slabo svetlo bilo je dovoljno da ustuknem kao dasam natrčao na nevidljivi zid. Iznenađen, ugledao sam prizor pustošenja.Mnogi rariteti bili su počišćeni sa stolova, a dve ili tri biste i vaze razbijene.Preparirani medved je takođe bio na podu i podsećao me na čuvara predkabareom na kojem sam oprobao svoje rvačke veštine. Izgledalo je kao da jeneki ludak ovde skakao.

I moj štafelaj je bio porušen i sa zaprepašćenjem sam video da je platnobilo pocepano. Od moje kopije slike smrti nije ostalo ništa osim malih plavihparčića.

„To je bila vaša slika, zar ne?“„Bila, baš tako. Šta se desilo?“„Kada je moj otac uveče došao kući, doneo je nov predmet za svoju zbirku;

tursku kapu, kako je on rekao. Pošao je sa svojim trofejom gore.Ubrzo smo ga Rebeka i ja čuli kako ovde dole besni. Naravno, odmah smo

otišle gore. Vikao je i psovao vas zbog slike.“ Pokazala je na žalosneostatke. „Cepao je platno kao opsednut. Nakon toga je napustio kuću a danismo stigli sa njim ni da porazgovaramo. Mora da se napio u nekoj krčmi. Apo povratku kući, upao je u kanal.“

„Mene je psovao? Zašto? Šta je rekao?“„Nije se moglo mnogo razumeti. Pričao je nešto o neverstvu i izdaji i da ste

prokleto njuškalo. Šta je time hteo da kaže, Kornelise? Šta je sa tomslikom?“

Odmahnuo sam glavom. „To ne mogu da vam kažem, Kornelija, ni samnisam siguran. Ali kakvu god tajnu da krije, mislim da je najbolje za vas da

ne znate više nego što je potrebno.“Ukočila se i izazovno me pogledala. „Ne mogu da tolerišem vašu

tajnovitost. Moj otac je umalo umro zbog vas i vaše slike!“„Kako mu je sada?“, pitao sam.„Ima temperaturu, ali spava. Doktor Van Zelden mu je dao prašak, koji mu

je pomogao da zaspi.“„Van Zelden, ko je on?“„Imućni lekar iz Klovenirsburgvala, koji se već nekoliko meseci brine o

njemu. I to bez naknade jer ceni rad moga oca. On je od nas otkupio većnekoliko bakroreza i dva-tri ulja na platnu. Ja sam poslala po njega i on jeodmah došao.“

Njen prekorni glas bio je namenjen meni jer nisam bio tu kada joj je bilapotrebna moja pomoć.

„Mogu li da vidim vašeg oca?“ pitao sam. „Molim vas!“„Samo ako budete tihi i ne probudite ga.“Obećao sam i krenuli smo dole u prizemlje. Kornelija me je odvela do male

sobe u kojoj je obično ona spavala. Sada je njen otac ležao na uskomkrevetu, a na stolici pored njega sedela je zabrinuta Rebeka. Upalo licestarca delovalo je spokojno, ali to je bila zabluda, samo maska sna. Ono štoje Kornelija ispričala o njegovom napadu besa ukazivalo je na jednog dubokouznemirenog čoveka. Sada sam znao da je nekako povezan sa nestalomslikom. Kako, to je tek trebalo da saznam.

Ostavili smo Rebeku sa starcem i seo sam za veliki sto u salonu. Kornelijami je iz kuhinje donela nešto za jelo. Sir i jedno hladno parče mesa. Uz to imleko, koje je bilo malo prokislo, ali to mi nije smetalo – rakije sam popiodovoljno za to veče. Jeo sam i slušao kako amsterdamska zvona oglašavajuponoć.

Kornelija je mirno i puna iščekivanja sedela preko puta mene. Ponovo samse divio njenom držanju. Naravno da je bila uzbuđena, inače mi ne bi sasulasve one optužbe u lice kada sam došao, ali u odnosu na većinu drugih žena,brzo je povratila kontrolu nad sobom. Svetlo jedne jedine sveće, koja jegorela na stolu, davalo je njenim loknama crvenkast sjaj. Imala je izglediskusne žene koja je naviknuta da prkosi olujama života.

Bila je i lepa, a ne samo ljupka devojka. Njene krupne, svetloplave očimogle su tako prodorno da gledaju muškarca da taj pogled dirne njegovu

dušu. Kretala se tako prirodno ljupko, a ti pokreti bi me uvek naterali dazastanem i da je posmatram dok obavlja neki posao. Uprkos mladosti, njeneobline bile su raj za oči. Već nekoliko puta sam poželeo da zagnjurim lice ute plave lokne, duboko udahnem njihov miris i ujedinim se sa njom.

Uhvatio sam sebe da razmišljam o tome kako bi se muškarac osećao porednje. U sledećem trenutku sam se prekorio zbog ovakvih sanjarenja. Zar nisampre izvesnog vremena doneo odluku da što je pre moguće okrenem leđaAmsterdamu i da malo razgledam daleki svet? Kornelija sigurno nije bila odonih koje bi čekale slikara bez ikakvih primanja da se vrati sa dalekog puta.

Kada sam se najeo, odgurnuo sam tanjir u stranu, dugo je gledao u oči inapokon rekao: „Vaš otac me sa pravom nazvao njuškalom. Došao sam uvašu kuću kako bih saznao nešto o jednoj određenoj slici. O slici za koju japretpostavljam da je mog prijatelja koštala života.“

Njen upitni pogled mi je otkrio da su je moje reči zbunile. Zatim sam jojispričao celu priču, od privođenja majstora Melhersa u Rendaru, pa sve dočudnovatog otkrića koje sam upravo večeras napravio u kabareu u Velikojulici Svetog Antonija.

„Vidite da me sreća baš i ne prati“, završio sam gorko. „Barem ne kada seradi o svrsi mojih dela. Jedna služe grešnoj nameni, a druga da dovedu mogmajstora do ludila.“

„To je vrlo čudna priča“, uzdahnula je Kornelija.„Kome to kažete? Ne ljutim se na vas ako mi ne verujete.“„Ali ja vam verujem.“ Osmehnula mi se po prvi put te noći. „Sumnjam da

imate takvu maštu da biste sve to izmislili, Kornelise.“ Iznenada je opetpostala ozbiljna. „Vaša priča otvara mnoga pitanja, a ono što mene najvišezanima glasi: Šta moj otac ima sa tim?“

„U svakom slučaju, slika smrti mu je poznata, inače ne bi tako pobesneo.Mora se uzeti u obzir da je moja slika pre bila loša nego dobra kopija, jersam je radio po sećanju. A ipak, izgleda da ju je vaš otac odmah prepoznao.Ja sam je prekrio tkaninom.“

„Moguće je da je moj otac tkaninu slučajno skinuo dok je tražio mesto zatursku kapu. A šta ste planirali sa slikom, Kornelise?“

Slegao sam ramenima. „Možda baš to što se desilo. Da li možete dazamislite da je vaš otac naslikao original?“

„Nemoguće“, odgovorila je odmah. „Moj otac ne koristi plavu boju. U celoj

kući nećete naći dovoljno plavog praha za takvu sliku, osim u vašim ličnimzalihama.“

Hteo sam da udarim šakom o sto, ali sam se predomislio kada sam se setioRembranta koji u susednoj sobi spava. „Cela ta priča me podseća naLingelbahov lavirint. Što dublje čovek ulazi, sve se više zapetljava, a izlazmu se čini sve daljim i daljim.“

„Ali pomislite i na to da je u lavirintu izlaz vrlo često blizu, iako se u tomtrenutku ne vidi.“

„Misliću na to“, obećao sam.„Da li ćete javiti vlastima to što ste saznali?“„Šta mogu da im prijavim? Da sam naslikao portrete nagih žena i da sam

slike našao na razvratnom mestu? A gde su drugde mogle završiti? Što se tičeLuize van Ribek, nisam imao utisak da je silom odvedena u kabare.“

Kornelija me uhvatila obema rukama za desnicu. „Obećajte da ćete biti uzmene u ovoj stvari. Plašim se za svoga oca. Bojim se da se upleo u nešto štoje suviše veliko za sve nas.“

„Ja neću napustiti ni vas ni vašeg oca, biću ovde koliko god budempotreban. Ali bojim se da je moje vreme kod vas isteklo. Čim vam se otacbude probudio, istog trenutka će me izbaciti iz kuće.“

„Tu brigu slobodno prepustite meni.“„Rado, iako mi se ne dopada da vam zadajem još dodatnih problema.“

Poželeo sam Korneliji laku noć i pošao gore. Tamo sam napravio malo reda,koliko je to moglo u tim kasnim satima, i vratio sam svog nemog prijatelja umedveđem krznu na mesto. Gotovo da mi je uputio zahvalan pogled.

Samo što sam legao, začula se tiha škripa vrata. Iznenađeno sam otvorio oči.Na slaboj mesečini koja je dopirala kroz prozor, oslikale su se ženskekonture u spavaćici. Kornelija.

Oklevajući, zastala je pored mog kreveta sa neočekivano stidljivimpogledom. Više nije bila žena koja se prilagodila teškom životom, već mladaKornelija kojoj je potrebna uteha i pomoć. Samo to? Ne, rekao sam sebi kadasu nam se pogledi sreli.

„Da li sam dobrodošla, Kornelise“, pitala je tiho.Umesto da odgovorim, pomerio sam se u stranu, koliko je to uzan krevet

dozvolio, i podigao prekrivač. Zavukla se ispod i stisla uz mene. Tek sadasam primetio koliko je drhtala. Zagrlio sam je, grejao svojim telom i nežnoljubio njene zaobljene usne.

Kada je Kornelija strasno uzvratila moj poljubac, osetio sam kako se umeni bude osećanja koje sam davno zaboravio. Bilo je to osećanje beskrajnesreće, kakvo malo dete oseća u naručju majke i koje se doživljava sve ređe islabije kako sve bolje upoznajemo svet i ljude.

Glava deseta

Luizina priča

21. SEPTEMBAR 1669. GODINE

„Kornelise, otac želi da razgovara sa tobom.“Kada me je Kornelija sledećeg jutra obavestila o tome, delovala je

svakojako samo ne srećna.Upravo sam sedeo u kuhinji za doručkom i pitao sam: „Da li se oseća

bolje?“„Ne znam, tek dovoljno dobro da se zbog tebe uzrujava. Molim te, pođi

odmah, inače je u stanju da ustane iz kreveta samo da bi se izvikao na tebe.A doktor Van Zelden mu je za danas prepisao strogo ležanje.“

Spustio sam na sto nož i šunku, od koje sam upravo hteo da odsečem jednolepo, debelo parče, i pošao za Kornelijom. U hodniku, ispred kuhinje, zagrliosam je i poljubio u čelo.

Nasmejala mi se, ali me odmah opomenula: „Bolje da to ne radiš u očevomprisustvu! Još ne zna za svoju sreću.“

„Dogovoreno, ne želimo nepotrebno da ga uzrujamo.“Rembrant nas je iz svog bolesničkog kreveta posmatrao pun iščekivanja. Po

njegovom nemilosrdnom pogledu, pretpostavljao sam šta me čeka.„Možeš da ideš, Kornelija“, rekao je kratko.Njegova ćerka nije nameravala da napusti sobu.„Želim da ostanem. To što imate da razgovarate tiče se i mene.“„Kako to? Sojthof je moj učenik.“„A ja u ovoj kući vodim poslove.“„Pa, dobro, što se mene tiče“, gunđao je starac i ispravio se u krevetu, kao

da želi da me gleda sa visine. „Kornelise Sojthofe, vi ćete još danas napustitiovu kuću! Razlog znate, tako da o tome ne moramo ni da razgovaramo, anaročito ne u Kornelijinom prisustvu.“

„Upravo u mom prisustvu treba o tome da razgovarate“, odgovorila jeKornelija. „Kakve veze ima ta plava slika, oče? Ko je nju naslikao?“

Rembrant je gladio sedu neobrijanu bradu i razmišljao. Izgledalo je da muse nije dopadala pomisao da njegova ćerka bude u sve upućena. Staviše,delovao je uplašeno, iako je pokušavao da to sakrije.

„Slika je Sojthofova, to već znaš. Stajala je na njegovom štafelaju.“„Nemoj da se prema meni ophodiš kao prema glupom detetu, oče! Slika

Kornelisa Sojthofa je kopija slike, koju je on naslikao po sećanju. Hoću daznam ko je naslikao original. Da li je to jedan od tvojih ranijih učenika?Kornelis kaže da je slika naslikana neobičnim plavim bojama, ali je naslikanau tvom stilu.“

„Ne znam za tu sliku koju ti pominješ.“Prišao sam bliže njegovom krevetu i upitao ga: „Ako vam je original

nepoznat, zašto ste onda zbog kopije toliko pobesneli da ste morali da jeuništite?“

„Zato što je to bila loša slika! Uvreda za svakog pristojnog slikara! Uz tojoš i u odvratnoj plavoj boji. Ako tako nešto slikate, Sojthofe, onda nematenimalo talenta. Žao mi je, ali kao učenik ničemu ne služite.“

„Znači tako, nemam talenta. I to ste tek sada primetili, posle čitavih mesecdana u vašoj kući?“

„Ni pre toga nisam bio naročito oduševljen, ali činilo mi se da se neki tragtalenta u krije u vama i želeo sam da vam pružim priliku da ga razvijete.“Uzdahnuo je i pomalo preterano zakolutao očima. „Sve je bilo uzaludno.Nema tu šta da se razvije, to sam juče shvatio kada sam ugledao vašu sliku.“

Osećao sam se izazvanim. „Trgovac umetničkim delima Marten van derMelen ipak drži toliko do mene da me plaća osam guldena po slici.“

„Osam guldena, ništa više?“ podsmevao se Rembrant. „Za jedan dobar rad,ugledan slikar može dobiti hiljadu guldena, čak i dve hiljade, i više.“

„Postoje i slikari koji moraju da prijave bankrotstvo“, odgovorio sam i japodsmešljivo.

Kornelija se trgla kao da ju je pogodio nevidljivi udarac i već sam sepokajao zbog svojih reči. Nisam razmišljao o tome da tim rečima nećuuvrediti samo njenog oca, nego i nju.

„Sa vama ću se upustiti u svađu samo oko vašeg slikanja, Sojthofe“,objasnio je Rembrant. „Ako verujete da novac možete da zaradite portretimagolih žena, izvolite! U svakom slučaju, meni ste nepotrebni.“

„Onda mi objasnite samo jedno“, rekao sam trudeći se da prikrijem sve

veći bes zbog njegovog omalovažavajućeg tona. „Zašto ste me optužili dasam njuškalo?“

„Da li sam?“ Odmahivao je glavom, tako da mu se duga seda kosa njihalalevodesno. „Toga se ne sećam.“

„Ostavimo to“, umešala se Kornelija. „Trebalo bi da se odmoriš, oče.Doktor Van Zelden doći će danas u podne da te obiđe. Ako ti Kornelisa višene želiš kao učenika, ja ću ga zadržati u kući kao mog pomoćnika.“

„Za pomoćnika čega?“„Za sve što je potrebno u jednoj radnji umetničkih dela. Isporuka slika, ili

odnošenje slika na uramljivanje, za nabavke i tako dalje. Ranije je Titusmnogo toga radio.“

„Titus, da...“ Rembrant je sklopio oči i spustio se na jastuke. „Umoran sam.Hoću da spavam.“

Napustili smo spavaću sobu i ja sam se Korneliji izvinio što sam se takogrubo poneo prema njenom ocu. „Iznervirao me je način na koji je govorio omom talentu. Osim toga, ne sumnjam u to da on nešto zna o slici smrti.“

„To i ja znam, ali da li da rođenog oca u oči nazovem lažovom?“„To ne tražim od tebe, ali te molim da me obavestiš ako primetiš nešto

neobično. Ne smeš da misliš da time izdaješ oca. Naprotiv, ubeđen sam da jei on u opasnosti. Ta plava slika donosi nesreću. Možda bi trebalo da budemsrećan što je nestala i što više ne donosi zlo ljudima.“

„Ti ne možeš da prekineš s tim“, rekla je Kornelija, „inače ćeš se osećatikao izdajnik prema tvom prijatelju Oselu. Ali jedno moraš da znaš. Iako odsada nisi učenik moga oca, nego moj zaposleni, platu ne možemo da ti damo.Poslovi nam ne idu tako dobro.“

„Ja nikada od tebe ne bih mogao da uzmem novac, Kornelija.“„Naravno, imaš besplatnu hranu i noćenje.“„Ne, ja ću za to platiti.“Pogledala me izazovno. „A šta ako ja neću da primim novac od tebe?“„Onda ćeš dobiti nešto drugo“, rekao sam i sagnuo se prema njoj da je

poljubim. Korneliji nije bio potreban pomoćnik za njene svakodnevne poslove, toliko

mi je bilo jasno. U svemu se odlično snalazila i sama, a tako će i ostati.

Valjda je trebalo samo da obratim pažnju na njenog oca, a to sam i želeo daučinim, uglavnom zbog nje. Srce bi mi ubrzano lupalo čim bih pomislio nanju. Počeo sam čak i da se kolebam u odluci da napustim Amsterdam iHolandiju. Da li je zaista potrebna daljina da bi se započeo nov život? Zarnije jedna osoba, koju čovek voli od sveg srca i koja uzvraća tu ljubav, biladovoljna da otvori vrata nekom novom životu?

Razmišljao sam o tome dok sam počeo da krčim nered u sobi gde jeRembrant juče divljao. Pokupio sam razbijene parčiće i pomešao malo lepkakako bih mom prijatelju medvedu zalepio na glavu dlake koje je prilikompada izgubio. Taman kada sam počeo da lepim parčiće moje iscepane slike,začuo sam glasove odozdo, a među njima i promukao muški glas koji nijepripadao ovom domaćinstvu, ali mi se učinio poznatim.

Radoznao, krenuo sam prema stepeništu, zastao na vrhu i odgledao kakoKornelija ispraća veoma visokog muškarca prema vratima.

„Ko je to bio?“ pitao sam čim se Kornelija pozdravila sa posetiocem.„Anton van Zelden, lekar koji leči oca. Pričala sam ti o njemu. Rekao je da

otac mora samo još malo da miruje i ubrzo će mu biti bolje. Ostavio je i leka da za njega nije tražio ni jednu jedinu paru.“

„Zaista je velikodušan taj vaš doktor Van Zelden“, rekao sam saomalovažavanjem.

Kornelija se namrštila. „Šta imaš protiv njega?“„Teško da mogu da se naviknem na čoveka koji liči na samu smrt. To sam i

sinoć pomislio.“„Sinoć? Kako to misliš?“„Van Zelden je čovek koga sam video kako razgovara sa Van der

Melenom.“Da li je to bila samo slučajnost što su se lekar i trgovac umetničkim delima

sreli u kabareu? Nisam verovao u to, a u međuvremenu sam se skorooslobodio ružne navike da verujem u slučajnost. Sve što mi se poslednjihnedeija dešavalo bilo je povezano, kao pokidana mreža čije niti s mukomtreba ponovo povezati. Do sada sam sastavio tek nekoliko niti, a veći deomreže je, očigledno, bio nerazmrsiva zbrka. Van Zelden je bio jedna odnespojenih niti. Ipak, jedno je bilo sigurno: zanimanje za Rembrantaprevazilazilo je lekarevu naklonost kao ljubitelja umetnosti.

„Vi ne slušate, Kornelise. Nešto ste mi zamišljeni. Ako se ne saberete,nemoguće je da vas bilo čemu naučim.“

Tako me je prekorio Robert Kors tog istog popodneva, dok sam devet ilideset puta neuspešno pokušao da izbegnem njegov napad.

„Oprostite, majstore Kors, ali izgleda da danas nema nikakvog smisla danastavimo. Moje misli su na sasvim drugom mestu.“

„Kod Osela Jekena.“„I kod njega. Teško je reći. U poslednje vreme su se desile neke čudne

stvari. Moram još mnogo toga da razjasnim.“Kors je otišao u jedan ćošak sale za vežbanje, kutlačom izvadio vodu iz

bureta i popio veliki gutijaj. „Kada dodete do zaključka, obavestite me,Kornelise. Moja ponuda i dalje važi i podržaću vas koliko god je to u mojojmoći.“

Zahvalio sam se i popio gutijaj vode. Zatim sam se obukao i izašao napoljena još uvek toplo septembarsko sunce. Ispred krčme je sedela poznata prilikai mahala mi. Prepoznao sam starog Henka Roversa, koga sam, umeđuvremenu, sreo možda još dva-tri puta. Izgleda da sam mu se dopao jerje uvek bio spreman da sa mnom razmeni pokoju reč. Seo sam kraj njega iporučio vrč vespskog piva.

„Upravo je vašu lepu crvenokosu kući dovezla kočija, i to njenogbudućeg“, objavio je stari moreplovac posle prvog gutljaja.

„Kako to mislite, Henk?“„Da li se vi to više ne sećate našeg razgovora o lepoj ćerki trgovca Van

Ribeka?“„Naravno da se sećam.“„Malopre je prošla veličanstvena kočija sa porodičnim grbom De Galovih.

U njoj su sedeli mladi De Gal i Luiza van Ribek. Otpratio je svoju mladu ukuću, a zatim ponovo otišao. U subotu uveče će, navodno, biti velikaproslava kod De Galovih. Priča se da starac hoće javno da objavi zarukenjegovog sina i Van Ribekove ćerke.“

Nazdravio sam mu i rekao: „Vi ste baš dobro upućeni u to šta se dešava uvišim krugovima.“

„Pih, viši krugovi! Kad samo čujem to! Oni nisu ništa bolji od nas, jedinošto imaju više novca. Kad treba da naprave decu, i ćerke trgovaca šire noge

isto kao i uličarke, a čak i jedan Konstantin de Gal tada spušta pantalone.“„Istina, Henk, samo što će to biti skupe pantalone, po najnovijem

francuskom kroju.“Rovers se smejao psujući, dok sam ja gledao prema kući van Ribekovih i

razmišljao. Do sada se Luiza prema meni veoma odbojno ponašala. Da li samja bio u nekoj obavezi samo zato što sam Van der Melenu obećao da se nećuraspitivati o modelima? Teško, posebno zato što su me uvukli u nešto, a dami pre toga niko nije razjasnio o čemu se tu zaista radi. A naročito zato štosam smatrao da svi koji od mene nešto taje imaju obavezu i da me upute.

Izvukao sam iz džepa jakne mali blok i običnu olovku i napisao sledeće najedan list papira:

Čestitam na predstojećim zarukama. Možda biste pre tog važnog događajaželeli da nekom date jedno objašnjene, nekom ko doskora nije znao ni vašeime? Ako želite, očekujem vas kod Tornja galebova. KS

Nekada je Toranj galebova bio stražarnica na Prinsengrahtu, koji se odkuće Ribekovih nalazio na pola puta prema Severnoj crkvi, a naziv je dobiopo galebovima koji su ga rado koristili za kratak odmor nakon neumornogkruženja iznad kanala.

Pitao sam se da li je poruka možda neprikladna i malo sam oklevao.Skriveno je bilo napisano da ću sprečiti njene zaruke ako Luiza ne buderazgovarala sa mnom. Ali kako bih je drugačije ubedio da se sa mnom nade?Odlučio sam da ne promenim ništa u svojim rečenicama, iscepao list izbloka, savio ga i predao mom susedu za stolom.

„Da li biste mi učinili uslugu i ovu poruku predali Luizi van Ribek? Alibudite uporni u tome da joj papir predate lično. I ne govorite ko vas šalje.Recite samo da je to bio neki čovek koga vi ne poznajete.“

Lice mog poznanika se izdužilo. „Vi to ne mislite ozbiljno, Kornelise? Vi seto šalite sa mnom, zar ne?“

„Tako mi svih holandskih brodova u luci i na otvorenom moru, smrtno samozbiljan.“

Još malopre začuđen izraz na tom licu izmučenom vremenskimnepogodama, pretvorio se u osmeh, i to od uva do uva. „Do sada sam vassmatrao kopnenim pacovom, koji jedino ume da prošeta zadnjicu od krevetado krčme i nazad. Ali to što sada nameravate zaista ostavlja jak utisak namene, kako bih ja to direktno rekao. Najbogatijem mladoženji grada možda

preotimate mladu ispred nosa – blagi Neptune, to je već zaista nešto! Svakačast vašoj hrabrosti, ali jedino što to ničemu ne vodi.“

Samo neka on veruje da želim neku sitnu avanturu sa prelepom Luizom.Glumeći naivnost, rekao sam: „Zašto da ne?“

„Jednostavno je. Za razliku od mladog De Gala, vi ste siromašniji i odnajsiromašnijeg prosjaka.“

Zaverenički sam se nasmejao. „Možda imam nešto da ponudim što tajbogati žderonja nema.“

„Oho! Vi baš nemate komplekse, zar ne? Pa, Kornelise Sojthofe, vi sterazvijen muškarac, visok i širokih ramena, što je neobično za nekoga ko neizlazi na vazduh. Vaše glatko lice, pa još tako lepo i mladalačko, i vašakovrdžava kosa verovatno lako zavode glupa ženska srca. Čak i kod mršavogmuškarca, kao što sam ja, žene bi se prevarile, bar dok sam još išao na more.Konstantin de Gal je nešto stariji od vas, ali nije tako lepo razvijen. Ipak,toliko glupa da uzme vas umesto njega, toliko ni najgluplja žena ne bi bila.“

„Ja ne moram da postanem odmah novi mladoženja.“„Ah, mislite da će mlada dama sa vama da se upusti u avanturu? Pa dobro,

hajde da pokušamo. Kladimo se u tri vrča piva da ćete iz ove igre izaći kaoneuspešni zvekan!“

„Dogovoreno.“

Sat kasnije, stajao sam u senci Tornja galebova i pripremao se da staromRoversu platim tri krčaga piva. Konji, ili bikovi, vukli su iz kanala zaprežnakola sa teretnim kranovima, do trgovačkih kuća ili nazad do luke.Neobuzdana deca plašila su galebove koji su se odmarali kod tornja, a kakoje već bila tradicija, ovde su se uglavnom nalazili zaljubljeni parovi. AliLuiza van Ribek nije došla. Nemirno sam šetao gore-dole kraj vode i stalnogledao prema jugu gde se nalazila kuća njenog oca.

Dugo sam čekao. Onda je ispred mene zastala neka služavka. Ona je nosilaneku tešku korpu, a svoju kapu beše duboko navukla na lice. Rekla je:„Stigla sam, gospodine Sojthof. Zašto me ne ostavite na miru?“

Ispod bele kapice se zaista krila Luiza! Crvene lokne virile su ispod nje ispuštale se oko njenog lepog ali ozbiljnog lica.

„Svaki kompliment“, rekao sam. „Da mi se niste obratili, ne bih vas

prepoznao.“„Zato što niste očekivali služavku. Baš zbog toga sam se tako i prerušila.

Naša služavka Beke je bila veoma iznenađena kada sam pozajmila njenuhaljinu.“

„Da li će vas izdati?“„Dala sam joj jedan gulden. To je za nju velika suma.“ Klimnuo sam

glavom. „Mogli bismo malo da prošetamo, tako se lakše razgovara. Dajte mislobodno vašu korpu.“

„Nije potrebno.“„Jeste“, rekao sam, uzeo korpu i ustanovio da uopšte nije bila teška.

Podigao sam tkaninu koja je pokrivala korpu – ispod nije bilo ničega! „Reklasam da nije potrebno“, uzdahnula je Luiza i ponovo uzela korpu. „Vi stedobra glumica.“

„Morala sam i to da naučim“, rekla je ogorčeno.Otišli smo pod zaštitu drveća kraj kanala; moja pratilja je uglavnom glavu

držala spuštenu, kako je niko ispod kape ne bi prepoznao.„Oprostite što sam vam priredio tolike neprijatnosti, ali bez vaše pomoći se

neću snaći u ovom šipražju tajni. Nadam se da ćete mi odgovoriti nanekoliko pitanja.“

„Pitajte. Dalje ćemo videti.“„Pa dobro. Molim vas da mi ne zamerite ako zbog nekih pitanja delujem

pomalo, hm, gnusno, ali jednostavno moram da saznam neke stvari. Najboljeda počnemo sa tim zašto ste se juče uveče odvezli sa Van der Melenom uVeliku ulicu Svetog Antonija.“

Zastala je, podigla glavu i besno me pogledala. „Vi me uhodite!“„To ne mogu da negiram. Vi ste žena koju muškarac ne može tako lako da

izbije iz glave.“Prvi put sam ugledao osmeh na njenim usnama. „Lepo parirate, gospodine

Sojthof. Imate brz jezik, a i glava vam izgleda nije ispunjena samo slamom.Da li znate još neke tajne o meni?“

„To da ćete se zaručiti sa Konstantinom de Galom verovatno i nije nekatajna.“

Osmeh joj je nestao. „Da li se o tome radi? Želite da kupim vaše ćutanje?“„Ne, ja sam zaruke spomenuo samo zato da biste pristali da se nađete sa

mnom. Nisam bio siguran da li biste drugačije pristali.“

„Tu ste sa pravom sumnjali. Što se tiče mog budućeg verenika, moram davas zamolim za potpunu tajnost. Ako porodica De Gal sazna to što vi znate,neće biti venčanja. A to bi bilo strašno.“

„Toliko volite vašeg mladoženju?“„Da li sam ja pričala o ljubavi? Ne, bilo bi strašno za moju majku i moga

oca, za celu moju porodicu. Bez De Galovog novca, trgovačka kuća VanRibekovih sledeće godine više ne bi postojala.“

„Čuo sam o mukama vašega oca. Ali priča se da je kredit pripomogao dase izvuče iz najgoreg.“

„Krediti se moraju vraćati, i to sa velikim kamatama.“„Ah, a za to je vašem ocu potreban novac Van Galovih. I? Da li je u redu

što se za to prodajete?“„Nije prvi put“, rekla je tiho i izbegla moj pogled.Sada sam se i uverio u ono što sam dosad samo pretpostavljao. Oklevajući,

pretočio sam to u reči: „Vi odlazite u kabare zbog vašeg oca? Da za njegazaradite novac?“

Pogleda i dalje uprtog u zemlju, Luiza je rekla: „To je deo kamate. Samopod tim uslovima je moj otac dobio taj kredit. Kao i svi ostali očevi, muževiili braća, čije ćerke, žene, sestre, kao i ja...“

„Dajete se drugim muškarcima u kabareu za novac“, završio sam rečenicu.„Zašto do kraja izgovoriti rečenicu? Nas dvoje to ionako znamo. Da je

samo malo ranije došlo do veze sa Konstantinom de Galom, otac bi odmahod njega i njegovog oca dobio potreban kapital, ali sada je prekasno.“

„Ko je vašem ocu dao novac? Banka?“Luiza je odmahnula glavom. „Banke su digle ruke od moga oca. Iz banke su

došli kod njega tek kada su mu poslovi krenuli nabolje. Ne znam imena.Znam samo da se radi o grupi trgovaca koja na takvim kreditima dobrozarađuje. Sa kamatama i ženama kao što sam ja.“ Poslednje reči izgovorila jesa velikim prezirom – prezirom prema samoj sebi. „Zašto ste se uopšteupustili u sve to?“

„Šta sam drugo mogla? Da gledam kako moju porodicu izbacuju na ulicu ikako moja majka, kojoj su potrebni lekovi i nega, završava u nekomsirotinjskom domu? Da li sam trebala da odbijem kada me je moj rođeni otacmolio da to učinim?“

Na to nisam znao odgovor, a svakako nisam imao pravo da joj sudim.

Skrenuo sam razgovor ponovo na kabare i pitao da li se taj posao isplatitrgovcima koji su davali kredit.

„Zašto bi to inače radili?“ rekla je Luiza. „Gosti kabarea spadaju unajbogatije ljude u Amsterdamu. Uglavnom su to trgovci i visoka gospoda izMagistrata. Mora da je za njih posebna draž što ležu u krevet sa ćerkama isuprugama svojih kolega. Verovatno kasnije sede uz vino i lulu i ogovarajuone čije su rođake pre toga...“

Zastala je usred rečenice i drhtavica je protresla njeno vitko telo.Povukao sam je ka sebi, stavio joj glavu na moje rame i nežno joj rukom

prelazio preko leđa, kao što brat teši mlađu sestru. Da nas je nekoposmatrao, pomislio bi da je služavka iskoristila izlazak kako bi se krišomsastala sa svojim ljubavnikom. Stajali smo tako neko vreme, a jedanradoznali galeb kružio je iznad nas.

Luiza je plakala kao da prvi put u životu pušta suze. Nisam sebi zbog togaprebacivao. Naprotiv, imao sam utisak da joj prija da sve to skine sa srca.

Kada se smirila i polako odmakla od mene, rekao sam joj: „Ne želim davas mučim, Luiza, ali smem li da vas priupitam još nešto? Zar se visokagospoda koja dolazi u kabare ne plaši da ćete ih izdati? Vi pripadate višimkrugovima, kao i oni, i mogli biste ih lako prepoznati.“

„Ta opasnost ne postoji. U kabareu svi moramo da nosimo plišane maskekoje nam pokrivaju oči.“

„Kakvu ulogu igra Marten van der Melen u svemu tome? On, kao što obojeznamo, daje da se naslikaju portreti koji treba da probude apetit kod gostiju.Ali to verovatno nije sve budući da vas on lično vodi u tu kuću.“

„Koliko ja znam, on dobija deo dobiti iz kabarea. Da li mu pripada ceokabare ili samo deo, to ne znam.“

„Još nešto. Da li vam ime Anton van Zelden nešto znači?„Naravno. On je poznati lekar. I to skup lekar koga samo najbogatije

amsterdamske porodice mogu sebi da priušte. Konstantin je jednom pomenuoda je doktor Van Zelden kućni lekar njegove porodice. Van Zelden je,navodno, specijalista za konzerviranje organa i poznat je po tome da imaveliku kolekciju ljudskih i životinjskih organa. Zašto pitate za njega?“

„Zato što sam ga sinoć video u kabareu u društvu Van der Melena.“„O tome ne znam ništa. Verovatno je Van Zelden tamo bio gost.“ Zvona

Severne crkve odzvonila su pet sati i Luiza se trgla. „Već je kasno? Moram

da idem inače će primetiti moje odsustvo. Nadam se da sam mogla da vampomognem. Iako ne razumem zašto vi sve to morate da znate.“

„I meni samom je potrebno još vremena da to shvatim. Ali što višesaznajem, dobijam sve jasniju sliku.“

„Nemojte previše da se zanosite, gospodine Sojthof!“„Kako to mislite?“„Raspitujete se o veoma moćnim ljudima. Ako vas primete, upašćete u

velike nevolje.“„Hvala vam na upozorenju, Luiza. Mislim da ste u pravu. Ako se ne varam,

ti ljudi se ne libe ni ubistva.“„Šteta što se nismo upoznali pod drugim okolnostima, Kornelise Sojthofe.“Još jednom mi se osmehnula, okrenula se i pošla prema jugu, savijena kao

služavka koja nosi tešku korpu. Pitao sam se da li za ovu pozu treba imatiglumačkog dara. Veliko je to breme kad vas proda rođeni otac. Njeno držanjeme je više mučilo nego što sam mogao da ga poštujem. Luiza je nosila savteret žrtvujući se za dobrobit svoje porodice. Osećao sam divljenje prema tojženi i duboku naklonost koju sam sebi odmah zabranio. Na kraju krajeva, tuje bila i Kornelija.Pre nego što sam pošao nazad, pustio sam Luizu da odmakne. Kraj krčmesam našao Henka Roversa, koji je sa zadovoljstvom pušio kratku lulu.

„Pa Sojthofe, sada duboko da zahvatite u džep. Vreme je za jedan od ona trivrča!“

„Zašto?“,Ja sam, shodno vašoj molbi, poruku predao lično trgovčevoj ćerki. I kunem

se u grob moga brata mornara Florisa, koji je za vreme nevremena kodNovog Amsterdama13 pao preko ograde broda, da ta mala od tada nijenapuštala kuću. Vi ste vašu opkladu propisno izgubili, priznajte!“

„Vaš brat će se još u mokrom grobu okrenuti kada ga tako olakozloupotrebljavate dok se kunete, Henk“, sa osmehom sam odgovorio.„Hoćete da mi kažete da ni na sekundu niste ispustili iz vida Van Ribekovukuću?“

Odmahnuo je odsečno glavom, „U to biste mogli da se opkladite da sedanas već niste kladili.“

„I niko za to vreme nije napustio kuću?“„Niko? Kako to mislite? Ovde se radi o trgovačkoj četvrt.“

„Molim vas, odgovorite mi na pitanje!“„Jedna služavka je otišla sa teškom korpom.“„I vratila se sa teškom korpom?“„Da. Ali, otkud vi to znate...“„Zar se ne čudite što je korpa bila teška i pri odlasku i pri dolasku? Da je

služavka nešto odnela, korpa bi trebalo da bude laka u povratku. A ako jeposlata po nešto, korpa bi trebalo da bude prazna kada je odlazila.“

Rovers je pomerio kapu unazad, počešao glavu i promumlao: „Razumemsamo korpa. Želite da se izvučete iz naplate za opkladu?“

„Razmislite! Ako teška korpa uopšte nije teška korpa, onda možda nislužavka nije služavka.“

„Ako vi tako kažete“, rekao je mornar polako. Očigledno mu je bilo teškoda me prati.

Dao sam mu malo vremena i nakon kratkog razmišljanja je zinuo.„Sada razumem šta hoćete da kažete, ali onda... to bi značilo... da...“„To znači da ste vi izgubili opkladu, a ne ja. Da ste malo bolje pogledali

služavku, videli biste crvene lokne.“Odmahnuo je glavom i dlanom udario o sto. „Svaka čast! To nisam

očekivao od vas. A ne bih ni za malu Van Ribek pomislio da će tako preveridbe sa... sa...“

„Sa nekim tako bezvrednim. Slobodno izgovorite, Henk!“„Nisam tako mislio“, promumlao je i nagnuo se prema meni. „Kako je bilo?

Pričajte!“„Zar Plutarh nije rekao: u pravo vreme ćutanje je znak mudrosti i često

mnogo bolje od bilo koje priče?“„Nemam pojma, tog još nisam sreo. Ali shvatam da pojedinosti želite da

zadržite za sebe.“„Nemojte žaliti Henk, zato ću vam oprostiti vaš dug. Štaviše, odmah ću

naručiti vrč piva na moj račun. Šta kažete na to!“„Da sam žedan.“Dok smo udobno sedeli i pili pivo, pitao sam Roversa da li je bilo nekih

dešavanja od kada se Luiza vratila kući.„Ne, mislim da njen otac nije ništa primetio. Ali možete lično da ga pitate,

eno ga, upravo izlazi iz kuće.“Tad sam prvi put ugledao Melhiora van Ribeka. Sa sedom bradom i skoro

belom kosom, koja je virila ispod crne kape, delovao je kao da jeprevremeno ostario. Bio je viši nego što se činilo jer je išao zguren, kao danosi veliki teret na svojim leđima, što me podsetilo na doktora Van Zeldena.

Dok je njegova ćerka pričala o svojoj sudbini, starac mi je delovao kaonakaza, čudovište koje bih najradije zgrabio i bacio u kanal. Sada, kada samga video sopstvenim očima, nisam mogao a da ne osetim sažaljenje. Osećaosam da se gnušao samog sebe zbog onoga što je uradio, ali da nije imaoizbora. Nije znao kako da sam sebi pomogne.

Pravi krivci su bili drugi: ljudi kao što je Marten van der Melen, koji su bezskrupula koristili nesreću drugih ljudi za ličnu korist. Poželeo sam da ihzaustavim ako ikako budem mogao.

Glava jedanaesta

Boja đavola

22. SEPTEMBAR 1669. GODINE

Rembrantu je bilo bolje. Odmah nakon doručka, otišao je u svoj atelje kakobi radio na jednom od svojih autoportreta koji su ga u poslednje vreme tolikozaneli. Dok nije naišao na moju sliku, dozvoljavao mi je da učestvujem utome i pokazivao mi mnoge trikove za mešanje boja, raspodelu svetla i senkei izdizanje glavnog motiva iz pozadine. Ali sada sam za njega bio vazduh.Obavljao sam jednostavne poslove po kući i otpratio Korneliju u nabavku jerje nameravala da kupi mnogo hrane. Nakon toga smo sebi dozvolili da upodne sednemo kraj Rozengrahta pod toplim sunčevim zracima i posmatramosaobraćaj na vodi. Razmenili smo samo nekoliko reči, ali njena ruka je ležalau mojoj, a to mi je bilo dovoljno.

Za to popodne nisam zakazao časove rvanja sa Robertom Korsom, a Martenvan der Melen mi već danima nije doveo nijedan model; još nisam znao kakoću se ponašati kada se opet bude pojavio. Iskoristio sam slobodno vreme daprošetam do Damraka, gde sam još izdaleka ugledao ćerku EmanuelaOhtervelta kako pred očevom radnjom čisti ulicu. Tek tako, iz nekog meninepoznatog razloga, kupio sam mali šareni buket cveća i poklonio ga Joli.Uzvratila mi je s osmehom i tom prilikom izgledala tako dražesno da nisammorao da gledam u karte ili u zvezde da bih Emanuelu Ohterveltu predvideozeta u skorijoj budućnosti.

„Da li je vaš otac u radnji?“ pitao sam. „Jeste, gospodine Sojthof. Radi, kaoi uvek.“ „A kakvo mu je raspoloženje?“

„Najbolje. Dnevnik gospodina De Gala odlično se prodaje. Uskoro ćemomorati da ga doštampavamo, tako kaže otac.“

„Kako je uopšte došao do De Gala? Ne želim da ga uvredim, ali do sadanije bio poznat kao izdavač.“

„Otac kaže da će to odsad biti drugačije. Gospodina Fredrika de Galaupoznao je preko mlađeg De Gala, koji je naša redovna mušterija.“

„Ako vam je otac tako dobro raspoložen, onda ću ga posetiti“, rekao sam iušao u večito mračnu radnju.

Ohtervelt je stajao kraj pisaćeg stola, nadvio je koščati nos nad parčetompapira i pisao nešto perom. Bio je toliko udubljen u svoj rad da me nije niprimetio.

„Upisujete skorašnju dobit, gospodine Ohtervelt?“ pozdravio sam ga.„Toliko ste zauzeti da nikoga ne vidite. Kako čujem, Dnevnik gospodina deGala se odlično prodaje.“

Trgovac knjigama i slikama podigao je zbunjeno pogled, ali se nasmešiokada me je prepoznao.

„Ah, to ste vi, prijatelju Sojthofe. Da vidite samo kako se brzo štos istopio.Izgleda da u svakoj pristojnoj amsterdamskoj kući želi da se zna kako sejedan od najuglednijih građana ovog grada proveo na svojim putovanjima. Dali ste već pročitali knjigu?“

„Od početka do kraja.“„I? Kako vam se dopala?“„Ne poznajem dovoljno izveštaje sa putovanja i nemam nameru da vas

uvredim, ali čini mi se da je De Gal izostavio baš ono najuzbudljivije.“Ohterveltove crte lica su se smračile. „Molim? Kako mislite?“„U ona tri putovanja, koja je opširno opisao, nema šta da se izveštava što

već nije poznato sa drugih putovanja u Istočnu Indiju. Priča o olujama namoru, napornim mornarima, svađa sa domorocima...“

„Ipak, vi ništa od toga niste nikada doživeli!“ upao je uvređeni Ohtervelt ureč.

„Želite opet da me pošaljete na more?“ pitao sam sa prezirom. „Ne želim daumanjim ono što je Fredrik de Gal postigao. Ali zašto skoro ništa ne piše osvom poslednjem putovanju? Čuo sam da se veći deo posada nikada nijevratio.“

Negodujući, Ohtervelt je odmahivao glavom. „Zar ne mislite da gospodinDe Gal ume najbolje da proceni koje događaje vredi ispričati, a koje ne? Aliznam, vi ste svojeglavi. Ipak, dobro čuvajte svoj primerak, mogao bi jednogadana biti veoma dragocen.“ Skoro je zvučalo kao da žali što mi je poklonioknjigu. „Kako vaši poslovi, gospodine Sojthof? Kako ide sa slikanjem?“

„Nije više onako beznadežno kao prilikom moje prošle posete. Moram davam se zahvalim što ste mi poslali vašeg esnafskog brata Van der Melena. U

međuvremenu sam naslikao nekoliko slika za njega.“„A šta ste slikali?Pogledao sam Ohtervelta ispitivački. „Zar to ne znate?“„Da li bih inače pitao?“ odgovorio je. „Portrete. On mi je slao modele.“„Aha“, izustio je Ohtervelt. Saopštenje nije ostavilo nikakav utisak na

njega.„Da li ste vi bliski sa gospodinom Van der Melenom?“ raspitivao sam se.„Ništa prisnije u odnosu na moju ostalu braću iz esnafa. S vremena na

vreme se posećujemo i proveravamo da li onaj drugi ima sliku koja se moždakod onog prvog bolje prodaje.“

„Kakvu on klijentelu ima?“„Nije kao moja. Možda nešto više trgovaca. Inače, zanatlije, činovnike i

nekoliko gospodina iz Saveta. Svako voli da ukrasi zidove slikama, jednijeftinim, a drugi skupim.“

„Verovatno je to tačno“, rekao sam i pogledao prema mračnom ćošku gdesu, pretpostavljao sam, mojih pet ulja na platnu ležala negde na podu. „Aopet, čini mi se da u Amsterdamu ima previše slikara.“

„Zato što znaju da će ovde najlakše naći kupce za svoje radove.“ Saiskrivljenim osmehom, Ohtervelt je dodao: „Naravno, samo ukoliko neštoumeju da naslikaju.“

„I ako izaberu prave motive, zar ne?“„Naravno.“Pogledom sam prelazio preko izloženih slika u Ohterveltovoj radnji: platna

u svim veličinama, bakrorezi, uramljena i neuramljena dela, mrtva priroda,portreti i bezbroj motiva sa mora.

„Zar ne bi bilo bolje da svako slika ono što mu je na srcu“, pitao sam. „Zarne bi to bila prava umetnost?“

Ohtervelt je zamišljeno iskrivio glavu u stranu. „Tada više ne bi bilo tolikoslikara u Amsterdamu jer bi mnogi umrli od gladi.“

„Da li ste zaista toliko sigurni? Možda bi se te slike ipak dopale ljudima?“„Ljudi uglavnom znaju šta im se dopada, a to je, uglavnom, ono što komšija

ima okačeno na zid. Samo što svako želi da to kod njega izgleda jošraskošnije. Bolje pomorska bitka dva broda nego cela flota u lovu na haringe.Ali to sam vam već objasnio.“

„Da ne potcenjujete ukus ljudi, gospodine Ohtervelt?“

„Teško. Ne zaboravite da se već mnogo godina bavim ovim poslom. Akoslikate radove koji oslikavaju vaša duboka osećanja, ali ne utiču na ukusljudi, to znači da je to nešto neobično za ljude. Šta vi mislite, šta to znači?“

„Znači da ljudi moraju prvo da se naviknu na te slike.“„Tačno tako. Dakle, prvo bi morali da se prepuste tim slikama i morali bi

da se potrude da shvate njihovo značenje. Ali oni ne kupuju slike da bi setrudili. Oni žele da ukrase svoje gole zidove i da zadrže svoja dela za sebe,za svoju porodicu, za komšije ili za buduća pokolenja. Slike služe za to da seljudi smire, da im pokažu Amsterdam koji im nudi blagostanje i udobnost. Ilida se kroz pobede naše hrabre mornarice uvere kako je njihova zemljazaštićena od svih neprijateljskih napada. Tako mogu mirno da se zavale ufotelju, da puše svoju lulu i da se odmore od napornog rada. Ne žele daimaju slike koje ih uznemiravaju jer sadrže nešto novo. Takve slike možeteda slikate za sebe, Sojthofe, ali ne pokušavajte da na njima zaradite novac!“

Ponovo sam osmotrio štos knjiga kod ulaza. „Da li je to razlog zaštoFredrik de Gal nije opširno pisao o svom poslednjem putovanju? Da li bi toisuviše uzbudilo ljude?“

Ohtervelt je podigao ruke kao da je želeo da sebi počupa kosu. „Šta vas jeopselo to De Galovo poslednje putovanje? Ako vam to ne daje mira, pitajtega lično!“

„Možda ću to i da uradim“, rekao sam. „Ali da se vratimo na Van derMelena. Da li možete da mi kažete da li se bavi još nečim osim trgovinomumetničkim delima?“

„Ne razgovaramo o tome na koji način ulažemo svoj novac. Ipak, kad ste toveć pomenuli, pada mi nešto na pamet. Pre godinu dana, pričalo se da jeuložio novac u neku kuću za zabavu ili neki kabare. Ali možda su to samoglasine. Zašto me uopšte toliko ispitujete o Van der Melenu?“

„Čista radoznalost. Ipak, ja zarađujem svoj novac zahvaljujući njemu.“„A novac vam je verovatno potreban sad kad ste postali Rembrantov

učenik.“„Čuli ste za to!?“„Za to je čuo skoro svako ko u Amsterdamu ima bilo kakve veze sa

slikarstvom. Niko nije verovao da će starac opet naći nekog učenika. Pričase da je postao nepodnošljiv, a i ranije je bio težak čovek. Iskreno rečeno,već smo se kladili koliko dugo ćete izdržati u Rozengrahtu.“

„Još uvek sam tamo“, rekao sam i prećutao da sam već izgubio statusRembrantovog učenika. „Da li imate neka Rembrantova dela kod vas?“

„Trenutno ne. S vremena na vreme nešto stigne kada se neko domaćinstvoisprazni. Ali ja ne plaćam mnogo za njegova dela ako ste mislili da sklopimotakav posao. Njegova dela skoro ništa ne vrede.“

„Ne brinite, ne radi se o tome. Rembrantova ćerka vodi računa o prodajislika njenog oca.“

Ohtervelt je podigao obrve. „Stvarno? Ko njih danas kupuje?“„Na primer, doktor Van Zelden, za njega ste verovatno čuli.“„Poznajem ga, čak vrlo dobro. On je skoro uvek prisutan kada De Galovi

primaju društvo.“„Kao i vas?“Udario se rukom o grudi. „Da, od kada sam postao izdavač Fredrika de

Gala. Ali nisam znao da se Van Zelden zanima za Rembrantove slike. Kažuda je on veoma bogat čovek, iako to u javnosti ne pokazuje. Možda bitrebalo jednom da svratim do Rozengrahta i predložim Rembrantovoj ćerki dazajedno trgujemo. Šta vi kažete na to, prijatelju Sojthofe? Da li biste mepreporučili?“

„Hoću“, obećao sam i potisnuo podsmeh ovom poslovnom trgovcu. „Poštoupravo razgovaramo o Rembrantu, da li ste ikada videli njegovu sliku gdeplava boja igra važnu ulogu?“

Ohtervelt je nakratko razmislio. „Ne, otkud vam sad to?“„Skoro sam video plavu sliku koja me je veoma podsetila na radove

majstora Rembranta. Možda je od nekog njegovog učenika.“„Verovatno. Ali kada bolje razmislim, ne znam nikoga ko slika

tajanstvenom plavom.“„Tajanstvenom?“, ponovio sam znatiželjno. „Kako to mislite?“„Ne znate da se plava boja smatra bojom Boga? U istoriji umetnosti, za

prikaz božanstva, kraj zlatne uvek možete naći i plavu. Mnoge religijske slikesu veoma poučne što se toga tiče.“

„Gde se one danas još mogu naći?“ uzdahnuo sam. „Slike u crkvama suzabranjene.“

„Zaista, naša kalvinistička vera je nanela težak udarac slikarstvu.“Ohtervelt je posmatrao duge redove slika u svojoj radnji. „Dok su slikarimogli da rade u službi crkve, nije bilo toliko mrtvih priroda i pejzaža, a na

platnima nisu bili brodovi za lov na haringe.“„Znam, znam, ne volite brodove za lov na haringe“, rekao sam pomalo

nestrpljivo. „Ali još mi nije jasno zašto plavu boju nazivate tajanstvenom.“„Zato što ona nije bila samo boja božanstva, a kasnije i boja kraljeva. S

plavom bojom se povezuje i demonsko, đavolsko. To možete da vidite nasvim starim slikama. U sujeverju plava boja igra veliku ulogu kao bojanesreće. Zar nikada niste primetili da se kuga naziva i plavom izmaglicom?San o plavim šljivama ili sveća sa plavim plamenom najavljuju skorašnjupojavu smrti. Nije čudo što se plava boja naziva i bojom đavola, odnosnotame.“

„To su bapske priče.“„Naravno. Ali kada se o nečemu toliko priča, onda verovatno ima i neko

zrno istine u tome. Slikar bi morao da zna sve o bojama sa kojima radi.Dakle, razmislite o mojim rečima, Sojthofe!“

Sledio sam Ohterveltov savet. Čim sam izašao iz njegove radnje, krenuosam prema zapadu. Činilo mi se da slika koja je nestala na tako tajanstvennačin ima malo božanskog u sebi. Ono što je Ohtervelt ispričao o boji đavolai tame nateralo me da se naježim, pa bile to ili ne bile bapske priče. Nijemorao da vidi koliko su me njegove reči uplašile. Nakon svega što se desilo,bio sam spreman da poverujem da je sam đavo izradio tu sliku i sada jeponovo vratio u pakao.

Oblaci su se nadvili nad Amsterdamom i blagi povetarac s mora duvao mije sitnu kišu u lice. Spustio sam glavu kako bih se zaštitio od nje. Tako samprekasno primetio da sam krenuo baš na mesto gde je Osel izgubio život.Stub, za koji su ga vezali za vreme pogubljenja, izdizao se prema sivom nebukao opomena.

Mnogo toga se od tada desilo i, zahvaljujući Korneliji, video sam za sebenovu budućnost. Moja tajna zakletva da, ako je ikako moguće, očistim ljagusa uspomene na Osela, bila je još jedina spona sa mojom prošlošću. Opiraosam se iskušenju da tu sponu pokidam i da se više ne bavim tim stvarima, jersam želeo da se i dalje bez stida i srama pogledam u ogledalo.

Uprkos kiši, ispravio sam se i uzdignute glave prošao između gradskevećnice i Nove crkve, ispunjen osećajem da činim ispravnu stvar. Togseptembarskog popodneva sam još uvek verovao da mogu da biram. U stvari,ono što sam smatrao budućnošću – Kornelija – bilo je usko povezano sa

prošlošću. To sam uskoro shvatio.

Prošao sam kroz Herengraht i Kizersgraht. Vetar je zaduvao jače i umalo mejedan udar nije oborio sa mosta. Kada sam se uhvatio za ogradu, moj pogledje pao na Zapadnu crkvu, u kojoj je sahranjen Rembrantov sin Titus. Čudno,ali tek sada sam prvi put shvatio da slikar nikada do sada preda mnom nijepomenuo svoga sina. Kako mi je moja majka jednom rekla: čovek koji tugujepobeđuje tugu tako što priča o svom gubitku; dok čovek kome je srceslomljeno nije sposoban ni za toliko.

Ubrzao sam korak jer su vetar i kiša postajali sve neprijatniji. Prvo samželeo da se vratim u Rozengraht, ali nevreme me je nateralo da svratim uprvu krčmu. Bila je to krčma Kod crnog psa, ispred koje sam često sedeo saHenkom Roversom. Sada su klupe pred krčmom bile prazne, a vrata, koja suuglavnom stajala otvorena, bila su zatvorena. Morao sam snažno da povučemkako bih ih otvorio boreći se protiv silovitog vetra, te sam napokon ušao upratnji jake kiše, koja je zajedno sa mnom pohrlila u prostoriju sa šankom.Kod Crnog psa se od lošeg vremena sakrio popriličan broj ljudi. Bučniglasovi nadjačali su zvuk vetra koji je udarao o vrata, a gust oblakduvanskog dima štipao mi je oči.

„Kornelise Sojthofe, sedite kod mene!“Bio je to glas Henka Roversa. Sedeo je u društvu ostalih gostiju, sa

ostatkom lule i skoro praznim krčagom piva, za okruglim stolom na srediniprostorije i pozivao me udarajući rukom o jedan slobodan tronožac sanjegove leve strane. Pre nego što sam prihvatio njegov poziv, poručio samvrč piva i lulu. Pošto ionako nisam mogao da izbegnem dim, smatrao sam daje najbolje da učestvujem u njegovom širenju.

Rovers je gledao prema prozoru u koji je kiša udarala sve jače. „Verujtejednom starom mornaru, danas ćemo imati lepo malo nevreme.“

Stari mornar se obradovao kada sam podelio svoje pivo sa njim i dao munešto malo od mog duvana, koji mi je doneo jedan crvenokosi dečak zajednosa lulom.

„Zahvaljujem se najvelikodušnijem slikaru u Amsterdamu“, nazdravio mi jei duboko licem uronio u svoj sveže dopunjeni krčag. „Da li ste većnapredovali kod gospođice Van Ribek?“

,Ja, u stvari, ne žeiim da jednom od najbogatijih ljudi u Amsterdamupreotmem mladu“, odgovorio sam smejući se. „Osim toga, što se toga tiče,imam druge planove.“

Rovers mi je namignuo. „Rembrantovu malu ćerku, zar ne?“Iznenađeno sam pogledao u njega. „Ma otkud vi i to znate?“Rovers se obradovao. „Samo sam pomišljao na to, ali sada znam. A što se

tiče Konstantina de Gala, tu ne bi trebalo da se uznemiravate. Nije on ličnonapunio svoju vreću novcem. Da nije njegovog oca, verovatno bi bio samojedan od mnogih trgovaca u Amsterdamu i sigurno ne bi sedeo u upravnomsavetu Istočnoindijske kompanije.“

„Da, stari De Gal“, promumlao sam, „napisao je jednu vrlo čudnu knjigu.“„Zašto?“ pitao je Rovers pre nego što je ponovo zagnjurio nos u krčag.„Prodavac knjiga Emanuel Ohtervelt odštampao je pre izvesnog vremena

dnevnik sa putovanja starog De Gala i poklonio mi jedan primerak.“,Ja ne stojim najbolje sa knjigama. Mnogo koštaju, a ničemu ne služe kad

čovek ne zna da čita.“„Možda bi bilo bolje da je ni ja nisam čitao“, odgovorio sam sa osmehom.

„Nisam sve najbolje shvatio. U njoj je De Gal o prva tri putovanja, na koja jeišao u ime Istočnoindijske kompanije, pisao vrlo opširno, a o četvrtom,poslednjem putovanju, skoro ništa nije napisao.“

„Što vas to čudi? Da sam ja na njegovom mestu, i ja bih o tome ćutao.“„Ali zašto? Šta znate o tome?“„Mnogo se pričalo o tom putovanju, ali ništa dobro. Bio je to ponosan brod,

t a j Novi Amsterdam, veliki istočnoindijski brod sa stotinu i osamdesetmornara. Prošlo je dvadeset i pet godina od kada je isplovio iz Teksela kakobi odneo namirnice, grašak i boraniju u Bantam i doneo skupi biber. Alipovratak kući se produžio za tri meseca. Kada je Novi Amsterdam napokonuplovio u domaće vode, bio je u jadnom stanju. Izgledao je kao brod nakonžestoke pomorske bitke i nikada više nije isplovio. Pritom, od sto osamdesetduša, koje su dve godine pre toga napustile Amsterdam, samo se trećinavratila sa brodom.“

„Šta se desilo?“„Ja nisam bio tamo, bogu hvala. Pitajte našeg prijatelja Jana Pola, tamo, za

susednim stolom. Njegov brat je bio jedan od onih koji su izgubili život naposlednjem putovanju Fredrika de Gala.“ Rovers je pokazivao na jednog

zdepastog muškarca, čija je desna strana lica bila crna kao koža afričkogdomoroca. „Nemojte se plašiti njegovog izgleda. U borbi protiv turskihgusara, bure s barutom odletelo je u vazduh tik kraj njega. To je Pola oborilos nogu i zauvek mu obojilo lice. Srećom te nije pocrveneo od besa.“

Rovers je glasno pričao i svi su se smejali. Muškarac sa crnim obrazom sepridigao, podbočio se stisnutih pesnica i stao ispred podrugljivca.

„Da li da ti iščupam taj tvoj klevetnički jezik iz usta, Roverse?“ grmeo je.„Tada nećeš biti ni crn ni crven, nego bled ko krpa!“

Rovers je bez straha pogledao prema njemu. „U redu je Jane, to je bilasamo šala. Moj prijatelj Kornelis Sojthof bi rado razgovarao sa tobom, a za toće te častiti sa pola kvarta14 piva.“

Pol me uporno odmeravao. „Kopneni pacov, zar ne?“„Ne sasvim“, rekao je Rovers sa osmehom. „Naslikao je već nekoliko slika

sa brodovima.“„Slikar!“ uzdahnuo je Pol i pogledao me saosećajno. „Njima jadnicima je

uglavnom gore nego nama. Da li on uopšte može da plati pola kvarta piva?“Osećao sam da mi je povređena sujeta i čvrstim glasom odgovorio: „Mogu

da platim i ceo kvart!“„Dogovoreno“, rekao je Pol i seo pored Roversa otvoreno mu namigujući.Dozvolio sam da me dvojica starih mornara smotaju, ali nisam im zamerao.

Obradovali su se pivu, a kada sam skrenuo razgovor na poslednje putovanjeNovog Amsterdama, Polovo dobro raspoloženje odmah je nestalo.

„Taj prokleti brod“, promumlao je. „Najbolje bi bilo da je taj đavolski brodizgoreo pre nego što je poslednji put isplovio!“

„Ðavolski brod?“ ponovio sam.„Taj brod je bio proklet. Kako drugačije objasniti da se veći deo posade

nije vratio, a među njima i moj dobri brat Jap?“„Ali nije retkost da mornari stradaju na moru. Za to ima mnogo prilika:

oluje, bolesti, borbe sa domorocima ili gusarima.“Pol je odmahnuo rukom. „Jeste, tako je, o svim tim stvarima se pričalo po

povratku Novog Amsterdama. Navodno je brod zadesila teška oluja, odvojiose od ostalih i naišao na neko nepoznato ostrvo. Tamo je posada morala daostane izvesno vreme kako bi popravila brod. Imali su samo malo vode zapiće, a navodno je u napadu domorodaca sa ostrva izgubljeno mnogo života.“

„A vi ne verujete u to?“, nastavio sam da pitam.

„Nikako. Slučajno sam bio u gradu kada se Novi Amsterdam vratio. U željida pozdravim brata, ukrcao sam se na jedan teretni brod koji je krenuo zaTeksel da preuzme tovar. Video sam oštećenja na brodu.“

„I?“„To nisu bila samo oštećenja od oluje, ne, nikako. Bili su to tragovi borbe.

Verujte mi, slikaru Sojthofe, znam vrlo dobro o čemu pričam!“ Kako bipotvrdio svoje reči, pre nego što je nastavio, pokazao je na svoj crni obraz.„Navodno, niko ništa nije znao o nekoj borbi. Ali poneki od preživelih imalisu takve povrede koje su mogle nastati samo na taj način. Kada sam seobratio nekolicini članova posade Novog Amsterdama, pričali su nešto orazbojnicima koji su hteli da ih pobiju. Mislim da je to bilo najbliže istini.“

Dopunio sam mu krčag pivom i upitao šta se po njegovom mišljenju desilo.„Kada bih to samo znao! Nikada nisam saznao od čega je moj brat Jap

preminuo. Ljudi koji su mi pričali o razbojnicima još su bili i najiskreniji.Niko na brodu nije želeo da priča o tome šta su preživeli. Kao da su se svinečega plašili.“

To što je crnoputi pričao uopšte mi nije zvučalo kao mašta jednog mornara.„I niko više ništa nije istražio?“ pitao sam sumnjičavo.„Istočnoindijska kompanija isplatila je dobru odštetu članovima porodice

preminulih. Mnogo više nego što je to uobičajeno. I Kat je primila mnogopara.“

„Ko je Kat?“„Supruga moga brata, bolje rečeno, njegova udovica. Jap je tada za sobom

ostavio ženu i dvoje tada još male dece. Kat ne samo da je od kompanijedobila mnogo novca nego i novog supruga.“

Zapitao sam se koliko li je crnoputi već popio piva tog dana, ali i on sam jevideo koliko sam skeptičan.

„Šta se tako cerite?“ gunđao je. „Zar smatrate da sam lažov?“„Naravno da niste lažov, ali možda malo preterujete, hm? Još nikada nisam

čuo da je neka kompanija obeštetila udovicu mornara novim suprugom.“Henk Rovers se češao iza uveta i smejao se. „To je zaista neobično.

Kompanija plaća svojim ljudima za gubitak oka ili leve ruke četiri stotineguldena, za gubitak desne ruke osam stotina guldena, a za oba oka, obe rukeili obe noge čak i do dvanaest stotina guldena; to se skoro i isplati. Ali da uslučaju smrti odmah nadoknade celog muškarca, za takvu klauzulu još nisam

čuo.“„Ali tako je bilo“, gunđao je Pol. „Naravno da to nije stajalo u klauzuli.

Ipak je jedan pomorski oficir sa Novog Amsterdama, koga đavo nije uzeosebi, postao Katin novi suprug. Zove se Klas Steg. Sada više ne ide na more,već je jedan od onih koji broje novac u Kompaniji. Sve to je bilo veomaneobično. Od preživelih su se mnogi, ako ne i svi, ubrzo uzdigli na višepoložaje. Sada ili vode svoje sopstvene brodove, ili su službenici uKompaniji, ili u amsterdamskim trgovačkim kućama. Zaista čudno. Jedni oduu pakao, a drugi se usreće. Verovali ili ne, ali ja vam tvrdim, slikaruSojthofe, da je tu đavo umešao prste!“

Napravio sam grimasu jer mi se đavo tog dana nekoliko puta javio. Kao dami priča Emanuela Ohtervelta o boji đavola nije bila dovoljna, sada mi je icrnoputi pričao još jednu jezivu priču!

„I dalje mi ne verujete“, žalio se Pol. „Pitajte ostale koji su tog dana videliNovi Amsterdam da uplovljava. U lučkim krčmama naći ćete još neke ljudekoji su tada bili prisutni. Samo ih pitajte za đavolski brod i njegov užasnitovar.“

„Kako da vam verujem kada stalno pričate o neobičnim stvarima? Pričate ođavolu, o đavolovom brodu i njegovom užasnom tovaru. Šta je, molim vas, utovaru istočnoindijskog bibera tako užasno?“

Pol je duboko udahnuo, kao da je morao da skupi snagu kako bi sa mnom,nevernim Tomom, imao strpljenja. „Biber je tovar koji je Novi Amsterdam upovratku trebalo da donese. Navodno je brod bio natovaren biberom kada jedigao sidro pred Bantamom. Ali kada je uplovio u Teksel, ne verujem da jedovezao biber.“

„Zašto ne? Nemojte da ste tako tajanstveni, Jane Pole!“Do malopre namršteno lice se razvedrilo i podrugljivo nasmejalo. „Za

nekoga ko mi ne veruje, želite mnogo da saznate.“„Možda želim da me ubedite“, odgovorio sam, takođe sa osmehom.„Možda vas ubedi činjenica da je tovar Novog Amsterdama istovaren

noću.“„Da li je to tako neobično?“„I te kako. Naročito što se brod još tog prepodneva usidrio pred Tekselom.

Kompanija je sve posmatrače rasterala. Tek u noć je posadi teretnog brodabilo dozvoljeno da preuzme tovar. A Kompanija je dozvolila da to urade

samo odabrani ljudi, koji su kasnije svi do jednog zajedno poslati na more.Niko ne zna tačno šta je sa đavolovog broda bilo istovareno.“

„Tako da bi se moglo raditi i o istočnoindijskom biberu“, zaključio sam.„Moglo bi, da.“ Pol me pogledao zaverenički ispod skupljenih obrva. „Aličemu onda komplikovati i istovarivati noću?“

Glava dvanaesta

U ponoć kod Tornja galebova

Nevreme je tek predveče dovoljno popustilo da se usudim da napustimCrnog psa i vratim se u Rozengraht. Usput umalo nisam oborio jednog starogkočijaša; toliko sam bio odlutao mislima zbog priče koju su mi Henk Roversi Jan Pol ispričali o poslednjem putovanju Novog Amsterdama. Moguće je dasu događaji tokom toliko godina prepričavanja pomalo izmenjeni, a možda suneke pojedinosti preterane, ali mora da postoji nešto istine u toj priči. Da li jeFredrik de Gal u svojoj knjizi prećutao baš tu istinu?

Susret sa Kornelijom, koja me je dočekala zabrinutog izraza lica, oterao jepriču o đavolovom brodu u drugi plan.

„Bio si dugo odsutan, Kornelise. Uplašila sam se da te oluja nije oduvala ukanal.“

„Da bih to izbegao, potražio sam zaštitu u Crnom psu“, rekao sam ipoljubio je u obraz.

Nasmejala se znalački. „A da bi skratio vreme, popio si sa prijateljimanekoliko krčaga piva.“ Tim rečima mi je uzvratila poljubac i povela me ukuhinju gde me je čekao jednostavan obrok od ribe i sira. Kornelija i njenotac već su jeli, ali ona mi je pravila društvo i pričala mi kako je proveladan.

„Ah da, bio je jedan pismonoša i nešto je ostavio za tebe“, rekla je i izvuklaiz džepa svoje haljine neko pismo.

„Šta piše?“ pitao sam.Kornelija je teatralno sevnula očima glumeći zaprepašćenje. „Ne čitam tuđa

pisma – naročito ako su zapečaćena.“Uzeo sam pismo i znatiželjno posmatrao meni nepoznat taman žig sa

trgovačkim brodom i podignutim jedrima. Na pismu je lepim slovima pisaloK. Sojthofi ništa više.

„Ko je doneo pismo?“„Pismonoša, neki dečkić.“„A ko ga je poslao?“

„Dečak je tako brzo nestao da nisam stigla da ga pitam. Ali pretpostavljamda je žena, koja je napisala to pismo, poslala i dečaka.“

„Otkud znaš da je pismo od neke žene?“Pokazala je na slova. „Vi muškarci ne umete tako lepo da pišete. Da te

ostavim nasamo da možeš na miru da pročitaš?“„Gluposti, pred tobom nemam tajni“, rekao sam, slomio žig i otvorio pismo.Poruka je bila razočaravajuće kratka: Obavezno budite u ponoć kod Tornja

galebova! Moram nešto vrlo važno da vam saopštim. L.Bila je to čudna poruka, koja bi mi se pod drugim okolnostima učinila

sumnjivom. Aii nisam imao razloga da ne verujem Luizi i ni na trenutaknisam sumnjao da pismo nije napisano njenom rukom. Mora da se desilonešto vrlo bitno kada me poziva da se tako kasno u noć nađemo kod Tornjagalebova.

„Da li je nešto važno?“ pitala je Kornelija.„Moguće da jeste. Ali ja ću noćas u ponoć morati još jednom da izađem.

Neko želi da se vidi sa mnom.“„Pretpostavljam da je to žena koja je napisala pismo.“Klimnuo sam glavom. „Kornelija, nemoj se ljutiti što ti sada ne mogu reći

više. Obećao sam da ću ćutati.“„Ti onda tako nazivaš to nemam tajne pred tobom“ odgovorila je hladno. U

njenom glasu se nije čuo prekor, nego nešto gore – razočaranje.„Molim te, veruj mi“, molio sam je. Zatim sam završio sa jelom, pozdravio

se sa Kornelijom i pošao gore. Tamo sam primetio da su vrata premaRembrantovom ateljeu malo odškrinuta i provirio sam unutra. Rembrant je idalje bio zaokupljen autoportretom: ispitivački bi ga posmatrao, bacao bipogled u svoje malo ogledalo i ponovo bi se posvećivao skoro gotovoj slicikako bi malom četkicom napravio još neke male izmene. Bio je tolikoudubljen u svoj rad da nisam morao da se plašim hoće li me primetiti.

Po ko zna koji put sam se zapitao šta ga tera da tako odano slika svojeautoportrete. Da li je to zbog starosti, da li oseća da mu se smrt približava?Na platnu je izgledao stariji nego što je u stvarnosti bio, a opet je uposmatrača gledao pun elana, skoro ratoborno, a oko usana mu je igrao onajčudan osmeh koji nisam umeo da protumačim. Naslikani Rembrant kao da jetrijumfovao, kao da je želeo da proslavlja veliku pobedu, i to dugo nakonsvoje smrti. Ponovo sam se divio majstorovom daru da ljude na platnu

naslika tako žive, a istovremeno me pri pogledu na sliku obuzimala inelagodnost.

Pošao sam u svoju sobu, pozdravio prepariranog medveda i uzeo svojupaletu kako bih pomešao boje. U stvari, već je bilo prekasno jer se ionakoveć mutno dnevno svetlo povlačilo i bilo je suviše kasno za slikanje, alinekako sam morao da ubijem vreme do ponoći. Razmišljao sam o svojojmršavoj vrećici sa novcem i o savetu Emanuela Ohtervelta da se usredsredimna moreplovstvo, pa je slika, deo po deo, sama poprimila oblik jednogistočnoindijskog broda zahvaćenog olujom. Nehotice su moje misli odlutaleprema zloslutnom Novom Amsterdamu.

Slaba kiša mi je padala na lice kada sam pola sata pre ponoći napustio kuću.Svi ostali su otišli u krevet, a i u Kornelijinoj sobi je bilo mračno. Želeo samjoš jednom da joj kažem da moje ćutanje nije bilo upereno protiv nje, ali zato je bilo prekasno.

Zatvorio sam vrata za sobom i izašao u oblačnu noć. Skoro ni na jednomprozoru nije bilo svetla, samo je moj fenjer bacao žutu fleku na mokripločnik. Čuo sam da gradski savet Amsterdama namerava da uskoro postaviulične fenjere; smatrao sam da pametniju meru u korist građana nisu mogli daosmisle. U to sam bio još uvereniji kada sam, i pored mog fenjera, stao ubaru, dok je moje levo stopalo iz sekunde u sekundu postajalo sve mokrije.

Čim sam prošao kroz Prinsengraht i stigao do Zapadne crkve, začuo sam udaljini viku noćnih stražara. Nisam uspeo da razumem pojedine reči, alisavest mi je bila mirna. Sa fenjerom u ruci, ispunjavao sam svoju građanskudužnost i noćna straža me neće zaustavljati.

U međuvremenu je kiša počela jače da pada i sumnjičavo sam pogledaogore, prema debelim oblacima, koji su se ukopali iznad amsterdamskihkrovova i skoro progutali svetlost meseca i zvezda. Na svu sreću, bio samblizu cilja. Učinilo mi se da već vidim obrise Tornja galebova i pružio korak.Radoznao šta će mi Luiza ispričati, žurio sam prema osmatračnici što sambrže mogao.

U ovo doba noći nijedan galeb nije kružio nad njim, niti su se sastajaliljubavni parovi u njegovoj senci. Amsterdamski građani spavali su u svojimtoplim krevetima. Imao sam utisak da osim noćne straže samo jadni Kornelis

Sojthof luta kroz kišu u potrazi za – da, za čim to? Kada bih se ozbiljno pitaošta me toliko privlači kod Luize, morao bih da priznam da je to i zato što jeona prelepa žena, a ne samo iz saosećanja koje sam osećao prema njoj jer juje otac na surov način zloupotrebio. Brzo sam odagnao tu pomisao, inače bihmorao priznati da me je Kornelija pre nekoliko sati s pravom razočaranopogledala.

Toranj galebova se preda mnom uzdizao u mračno nebo, ali Luizu nigdenisam video. Zvona crkve objavila su ponoć. Napravio sam krug oko tornja,zaklonio se što sam bolje mogao uza zid starog zdanja i čekao. Možda seLuiza zadržala.

Nakon samo dva-tri minuta, primetio sam priliku koja se obazrivopribližavala tornju. Pošto nije nosila fenjer koji je bio obavezan po propisima,video sam samo njene obrise. Ali svakim korakom su konture postajalejasnije. Ubrzo sam prepoznao ženu odevenu u garderobu služavke, sakapicom navučenom na lice. Dakle, Luiza se i po drugi put prerušila u istikostim.

Izašao sam iz senke tornja da bih joj krenuo u susret. Taman kada sam hteoda je pozdravim, reči su mi zastale u grlu. Pojava preda mnom je bila suviševisoka i razvijena da bi bila Luiza van Ribek.

„Šta je, ti što mašeš četkicom? Da li si očekivao nešto lepše?“Glas mi je odnekud bio poznat i bio sam siguran da sam ga već čuo.Kad je muškarac, koji se prerušio u Luizu, podigao pogled i kada sam

ugledao veliki ožiljak na desnom obrazu, nerado sam se setio one nedeljnevečeri u avgustu, kada su me napale one tri kavgadžije. Preda mnom je stajaonjihov vođa prerušen u ženu. Sudeći po zlobnom osmehu, reklo bi se da seveoma obradovao novom susretu.

„Ovaj put nećeš imati toliko sreće, slikarčiću! U ovo doba noći i priovakvom nevremenu, niko ti neće priteći u pomoć.“

Skinuo je žensku kapu i polako pošao prema meni. Neobrijani čovek uhaljini delovao je smešno, kao komična figura iz Lingelbahovog lavirinta, imorao sam, uprkos mojoj bezizlaznoj situaciji, da se nasmejem.

„Samo se ti smej dok još možeš!“ gunđao je muškarac naspram mene.„Kada ti budem polomio sve kosti, moći ćeš samo da vrištiš od bola!“

Brzo sam odložio fenjer i izvukao nož koji sam tada oduzeo jednom odnapadača. Ali on je bio brži i udario me batinom, koja kao da se niotkuda

stvorila u njegovoj ruci. Udarac me je pogodio u desnu podlakticu i prodoranbol se raširio čak do ramena. Zacvileo sam kao povređeni pas i nož je ispaoiz moje ruke koja se nakratko oduzela.

Kada je ovaj ponovo podigao batinu da me udari, znao sam da moram neštohitro da preduzmem. Sad će se videti da li je Robert Kors u meni našaodostojnog učenika. Načinio sam okret telom koji sam pola popodneva vežbaou školi rvanja. Istovremeno sam desnicom, čiji bol sam se trudio dazanemarim, udario u desnu ruku mog napadača, tako da sam izblokiraonjegov novi zamah. Video sam zbunjenost u njegovim očima i iskoristiopriliku da se obema rukama uhvatim za njegovu batinu i da je prisvojim.

Brzim korakom sam se odmakao od svog protivnika i zamahnuo batinomkako bih ga udario njegovim sopstvenim oružjem. Začuo sam šum iza sebe.Lak udarac me pogodio u potiljak i oborio me na zemlju. Još u padu samprekorio samog sebe što nisam mislio na još jednog napadača. Čovek saožiljkom ni prilikom prvog susreta nije bio sam.

Kada sam pogledao gore, iznad mene je stajao moj stari poznanik sacrvenim nosom i sa osmehom me gledao sa visine. U ruci je držao batinu,sličnu onoj koju sam upravo oduzeo njegovom prijatelju. Onda se i trećipojavio ispred mene, onaj ćelavi. Nišanio je direktno u mene pištoljemdugačke cevi, držeći ga obema rukama.

Osim zbunjenosti i besa zbog moje lakomislenosti, pojavio se i osećajstraha. Čovek sa ožiljkom je bio u pravu: Ovoga puta mi niko neće priteći upomoć. Nalazio sam se u kandžama ove trojice nasilnika, o čijim nameramanisam ništa znao. Samo jedno mi je bilo jasno: u igri je bilo još nešto osimosvete zbog pretrpljene sramote, koju su doživeli prilikom našeg prethodnogsusreta. Sav taj trud oko pisma jasno je ukazivao na to. Sigurno su radili ponečijem nalogu. Bili su opasni, ali ne i posebno pametni, a naročito ne tolikoprefrigani da sami postave ovu zamku.

Napadač sa ožiljkom podigao je svoju batinu i nogom me udario u slabinu,što je kod mene izazvalo prodorno probadanje. „Hoćeš još malo da se braniš,slikarčiću? Bilo bi mi pravo zadovoljstvo da te izučim poštovanju.“

„Da te naučim“, odgovorio sam.Iskrivio je glavu. „Molim?“„Kada nekoga nešto učiš, onda se kaže naučiti, a ne izučiti. Ako si to sada

shvatio, onda si nešto izučio.“ Trebalo mu je vremena da shvati da sam mu

se rugao. Onda se pojavilo crvenilo besa na njegovom licu, koje čak ni umrklom mraku nije moglo ostati neprimećeno.

Ne znam tačno zašto sam ga izazivao. Bes zbog moje lakomislenostipretvorio se u inat. Želeo sam da im pokažem da ih se ne plašim, iako je ustvarnosti bilo sasvim drugačije.

Muškarac sa ožiljkom je zastenjao od besa i zamahnuo nogom da bi me jošjednom udario. Setio sam se lekcije Roberta Korsa, uhvatio njegovu nogu jošu vazduhu i okrenuo je svom snagom. Stenjanje se pretvorilo u jauk bola ibesa. Zatim je izgubio ravnotežu i pao pored mene na zemlju.

Hteo sam da iskoristim opštu zbunjenost za bekstvo, ali sam u poslednjemtrenutku shvatio da bi bila greška da se tu sada pridignem. Predugo bi trajalo,a ja bih za onog sa pištoljem bio laka meta. Ostao sam na zemlji i otkotrljaose sa svetla fenjera, sve dok nisam udario u nešto tvrdo – u drvo.

Kada sam skočio na noge, ugledao sam blesak kako mi se približava,praćen velikim praskom. Ćelavi je pucao iz pištolja i metak se zabio u stabloblizu mene.

Od straha što sam upravo za dlaku izbegao smrti, oduzelo mi se telo. Srcemi je ludački lupalo i bilo mi je muka. Ali kada je onaj sa crvenim nosomkrenuo prema meni držeći visoko batinu, počeo sam ponovo da vladam telomi potrčao sam.

Progonitelj je bio tik iza mene i trčao sam kao nikada u životu. Suvišekasno sam shvatio da sam u mraku izgubio orijentir i da sam trčao pravoprema Prinsengrahtu. Ako bih zastao ili promenio pravac, muškarac sacrvenim nosom bi me stigao. Skočio sam i dočekao se na noge u jednom odčamaca koji su tu bili vezani.

Čamac se jako zaljuljao od mog doskoka. Rukama sam zamlatarao kao ludda bih sačuvao ravnotežu. Nakon nekoliko dugih sekundi, izgledalo je kao daću uspeti, ali onda se čamac prevrnuo i ja sam završio u hladnoj vodiPrinsengrahta.

Gutao sam vodu zahvaljujući se ocu što me je vrlo rano naučio plivanju. Sanekoliko zamaha stigao sam na površinu i ustanovio da sam blizu obale.Čamac se umirio i plutao vodom kao da se ništa nije desilo. Kada sampodigao pogled i video par iskrzanih čizama, trgao sam se. I moj progoniteljje skočio u čamac za mnom i upravo je zamahivao batinom.

Hteo sam ponovo da zaronim, ali bitanga sa crvenim nosom je bila brža.

Batina me pogodila u glavu. Poslednje čega sam se sećao bio je osećaj da mise lobanja raspada na hiljadu delova. Zatim oko mene ne beše više ničegaosim tame.

Glava trinaesta

Noćna mora

Trčao sam kroz mračnu šumu visokog i čudno sraslog drveća, čije su sekrive grane kao ruke pružale ka meni. Pokušao sam da se izvučem iz tihpohlepnih ruku, ali sam samo donekle uspevao. Nekoliko grana šibalo me policu, po gornjem delu tela i po nogama. Zapeo sam i svom dužinom pao našumsku zemlju. Ponovo su drveća pružala grane ka meni i vukla me, kao dažele da me iskidaju na komade. Kada sam napokon uspeo da se izvučem iznjihovih zahvata, teturajući sam se podigao.

Moj očajan pogled, koji je lutao unaokolo, zastao je na neobičnom svetlu.Da li je to zaista bilo svetlo? Bilo je mračno, ali ipak prodorno – bilo jeplavo! Činilo mi se kao da to plavo svetlo stvara neki tunel između mračnih,monstruoznih stabala; jedini izlaz, tako mi se činilo. Pošao sam prema plavojsvetlosti, a do malopre neprijateljsko drveće kao da je imalo poštovanjeprema njoj i puštalo me da prođem. Suviše kasno, kada sam već ušao u plavitunel, palo mi je na um da su napadi drveća služili tome da me nateraju dauđem usred tog stravičnog svetla.

Plavo me je obavilo sa svih strana, zarobilo me, htelo da me proguta. Uistom času mi je bilo i hladno i znojio sam se, imao sam osećaj kao da mi setelo topi, da mi se duša odvaja od tela i da gubim razum u tomsveobuhvatnom plavetnilu.

Očajnički sam pokušavao da pobegnem od tog plavog svetla. Ali kuda dabežim? Šuma je nestala. Oko mene je postojalo samo plavo.

Zatim sam začuo nečiji smeh, kao iz daljine, i usred tog plavog morarazaznao sam lice čiji se izraz pretvorio u trijumfalno olakšanje. Bilo je tostaro lice, izborano i istrošeno, a oči me, zapravo, nisu ni gledale. Gledale sukroz mene na ceo svet i ismejavale ga. Taj smeh mi je zvučao kaobogohuljenje i sa jezom sam skrenuo pogled. Zatim je, napokon, ta plavasvetlost počela da bledi, popustili su i hladnoća i vrućina, vraćajući me utamu iz koje sam i došao.

Kada sam osetio hladan pod ispod sebe, uočio sam svoju zabludu: Nije tobila ista tama. Pre moje noćne more, opkolila me tama nesvestice. Setio samse trojice batinaša i batina kojima su me onesvestili.

Odmah zatim, osetio sam prodoran bol u glavi, naročito sa leve strane gdeme pogodio udarac batinom onog sa crvenim nosom. Hteo sam da opipambolno mesto kako bih ocenio veličinu povrede, ali nisam uspeo. Ruke su miužem bile vezane na leđa, a i noge su mi bile čvrsto sputane. Tako sam ležaokao paket koji stoji u luci i čeka da ga utovare na brod. Na hladnom podu, uprostoriji bez prozora, razmišljao sam o svom čudnom snu.

Nije me toliko plašila tama sa svojim pohlepnim drvećem, niti plavo svetlo,već nasmejano lice tajanstvenog i trijumfalnog izraza. Vraćao sam lice iz mogsna u sećanje i sa lakoćom u njemu prepoznao majstora Rembranta. Sigurnonije bila slučajnost što su tajanstveni mehanizmi, koji naš san ispunjavajuslikama, povezali Rembranta sa stravično plavom bojom. U snu se često krijeduboka istina i bio sam siguran da je i sa tim snom bilo tako. San je želeonešto da mi prenese, nešto čije značenje još nisam mogao da shvatim. Sateškim uzdahom, pomislio sam da bi možda trebalo da budem srećan zbogtoga.

Moje misli su se posvetile mojoj tamnici. Ispred sebe sam prepoznao vratajer sam na podu uočio slab odsjaj svetla. Napolju, gde god to bilo, gorelo jesvetlo, ili sveća; barem mi se činilo da taj slabi odsjaj nije od dnevnog svetla.To znači da nisam potpuno sam. Tamo gde je veštačko svetlo, ima i ljudi.Neko ko bi mogao da me oslobodi ovih užadi.

U sledećem trenutku sam pomislio kakva sam budala. Ko god da me jedoveo na ovo nepoznato mesto i svezao me, sigurno nije nameravao da meoslobodi iz ove nelagodne situacije.

Što sam duže bio pri svesti, moja čula su postajala oštrija. Sada sam mogaonešto i da čujem: glasove. Razgovor? Ne, bilo je suviše ritmično. Pevanje;ljudi su pevali praćeni instrumentima. Čak sam prepoznao i pesmu. Radilo seo ljubavi jednog hrabrog musketara prema ćerki jednog trgovca i već izvesnovreme se u amsterdamskim kafanama rado pevala. Mogao sam da naslutimgde se nalazim. I mogao sam da pretpostavim šta se sa mnom desilo i komemogu da zahvalim zbog zamke kod Tornja galebova.

Jeste da su mi i ruke i noge bile vezane, ali ne lancima. Otkotrljao sam se

po podu kako bih istražio mesto svoga zatočeništva. Bila je to malaprostorija, potpuno prazna. Ne, ne baš potpuno prazna: pištanje krznenegrudve, o koju sam pored zida udario, dalo mi je do znanja da nisam sam uovom zatvoru.

Otkotrljao sam se prema drvenim vratima i vezanih nogu počeo da udaramo njih, jako i glasno. Istovremeno sam vikao koliko god sam mogao. Kakvezvukove sam ispuštao, kasnije nisam mogao da se setim, ali želeo sam posvaku cenu da skrenem pažnju na sebe. Jeste da sam bio svestan toga da ćuskrenuti samo pažnju ljudi koji su me i doveli ovamo, ali to me nijesprečavalo da nastavim sa lupanjem. Glava me je bolela, bilo mi je muka iosećao sam žeđ, toliku da bih u jednom cugu mogao popiti celo bure piva.Dakle, pravio sam galamu koliko god je to bilo u mojoj moći.

Već nakon nekoliko minuta, svetlo ispod vrata postalo je jače. Kada samzačuo metalni zvuk reze kako se pomera, brzo sam se otkotrljao dalje odvrata. Dok sam napeto gledao prema vratima, koja su se polako otvarala,srce mi je zalupalo jače.

Ušao je neki čovek koji je u jednoj ruci držao fenjer, a u drugoj bodež.Jedino dobro što sam mogao za njega da kažem bilo je to da nije pripadaoonoj trojici batinaša koji su me već dva puta napali. Međutim, po izgledu,spadao je u njihovu sortu. Duga, iskrzana kosa padala mu je preko ramena, abrada je prosto vrištala za oštrom britvom. Njegove oči su me neprijateljskigledale ispod gustih obrva.

„Šta hoćeš?“, vikao je. „Zašto praviš toliku buku?“„Zato što imam bolove i što sam žedan“, odgovorio sam koliko sam mogao

ljudskim glasom. „Osim toga, bio bih zahvalan ako bi mi neko skinuo užad.Seku mi meso.“

Jedva primetne usne iza brade razvukle su se u osmeh i pokazale dvaproređena reda crnih zuba. ,Još imaš i zahteve? Budi srećan što te nisupretukli namrtvo!“

„Po bolu u glavi, rekao bih da im nije mnogo falilo.“„Zbog male glavobolje još niko nije crkao.“„Ali ljudi su umirali od žeđi, tako sam čuo. Mogu li da dobijem malo

vode?“Čovek je delovao bespomoćno. „To... to ne mogu ja da odlučim.“„Ko onda?“

Nastala je pauza. Zahvaljujući otvorenim vratima, mogao sam jasnije dačujem muziku i pevanje. Bili su to horski glasovi više ljudi; sada su pevali ojednom mornaru koji je pronašao sreću na dugim putovanjima.

„To ne mogu da kažem“, promumlao je bradati na kraju. Uprkos momnimalo junačkom položaju, pogledao sam muškarca pravo u oči i rekao:„Onda mi dovedite Van der Melena! Hoću da razgovaram sa nekim ko smenešto da kaže.“

Čovek se užasnuo. „Odakle... znaš...“„Do malopre sam samo pretpostavljao, ali sada znam. Mi smo u Velikoj

ulici Svetog Antonija, zar ne?“Nisam dobio odgovor. Muškarac se bez reči okrenuo, napustio tamnicu i

rezom zabravio vrata. Zatim su se njegovi koraci udaljili.Verovatno je pevanje u kabareu bilo glasno i bučno, ali do mene je dopiralo

samo kao tiho pevušenje. Podsećalo me na uspavanke u mom detinjstvu.Razmišljao sam o svojoj majci, njenom okruglom licu i plavim loknama, kaoi o njenoj toploj ruci kojom mi je milovala čelo kada nisam mogao dazaspim. Uprkos mojoj nesrećnoj situaciji, obuzeli su me nežni osećaji doksam bežao u mirno sanjarenje o uspomenama na detinjstvo, u polusan krozkoji sam zaboravljao na prodoran bol u mojoj glavi.

Možda sam tako ležao i nekoliko minuta, a možda i nekoliko sati. Prenuosam se tek kada sam ponovo začuo škripu reze. Smesta su se vratileglavobolja, mučnina i žeđ. Grlo mi je bilo potpuno suvo, a jezik mi je uustima bio kao strano telo, kao parče kože.

Ponovo je ušao bradati sa fenjerom, u pratnji još jednog muškarca čije jelice pri pogledu na mene poprimilo sumoran izraz. Marten van der Melennačinio je dva koraka napred i stao tačno iznad mene odmahujući glavom.

„Sami ste na sebe navukli nesreću, Sojthofe. Ja sam vam ponudio pristojnaprimanja, primanja za koje bi drugi siromašni amsterdamski slikari bilizahvalni. A šta vi radite? Uhodite me i ometate moje poslove! Šteta, to jezaista šteta. Imao sam za vas velike planove, ali sada će neko drugi zauzetivaše mesto.“ Sa uzdahom je slegao ramenima. „Šta da se radi, željnih ima ipreviše.“

„Željnih čega?“, pitao sam, a glas mi je zvučao kreštav zbog osušenog grla.„Da za vas izrađuju plave slike smrti?“

Preko lica trgovca umetničkim delima preleteo je trzaj. Obratio se svom

pratiocu: „Daj mi fenjer, Base, i idi. Hoću da razgovaram sa njim nasamo.“Ovaj je bez reči poslušao.Van der Melen je sačekao sve dok Basovi koraci nisu utihnuli, a zatim se

okrenuo prema meni. „Šta vi znate o tome što vi nazivate slikama smrti?“Na sopstveno olakšanje, primetio sam nesigurnost u njegovom glasu.

Očigledno da je to što sam znao, ili on mislio da znam, za njega predstavljaloopasnost. Želeo je da zna koliko sam uspeo da prodrem u njegove mračnetajne. Ako bi mi uspelo da ga zaintrigiram, možda bi okrenuo list.

„Znam ponešto“, objasnio sam neodredeno. „verovatno više nego što vam jedrago.“

„Ili se samo pravite važni vašim navodnim znanjem.“„Da li bih ja u tom slučaju onda bio ovde?“„Počinjete razgovor koji me ionako već zanima. Mrtav Kornelis Sojthof, to

bi bilo najbolje rešenje. Takav više ništa ne bi mogao da ispriča.“Trudio sam se da delujem ravnodušno. Samo tako sam mogao da Van der

Melena sateram tamo gde sam želeo.„Naravno da je u vašoj moći da me ubijete kada god to poželite“, rekao

sam mirno. „Umalo da to i uspe jednom od vaših batinaša kod Tornjagalebova. Tako biste me ućutkali za sva vremena, to je tačno. Ali onda vamne bih mogao reći ko sve još zna za vaša zlodela.“

Držao je fenjer blizu mog lica, kao da je želeo da me sprži njegovomvrelinom. „O kome pričate, Sojthofe? Kome ste se to poveravali?“

„Ne tako brzo! I ja imam nekoliko pitanja.“„Zaista?“„Da. Na primer, kako ste uspeli da mi napravite onu zamku kod Tornja

galebova.“„Nije bilo teško nakon što sam čuo o vašem susretu sa Luizom van Ribek.“„Ali kako ste saznali?“Nasmejao se prezrivo. „Ne smatrate me valjda glupim? Da li vi mislite da

ljude koji bi mogli da mi naškode puštam da ostanu bez nadzora?“Strašna pomisao mi je prošla kroz glavu i upitao sam: „Da li ste i Luizu

namamili u neku zamku?“„To nije potrebno. Ja sam, pre izvesnog vremena, poslao njenom ocu jednu

lepu sliku. Umetnik je koristio određenu plavu boju, ako znate na štamislim.“

Zaprepašćen, pomislio sam na porodicu Gisberta Melhersa, bojadžijeplavim, i na njihovu sudbinu koja je kasnije sustigla i Gesu Timers. Obuzeome strah.

„To ne možete da uradite!“, zamuckivao sam i teškom mukom glumiosamopouzdanje.

„Varate se, Sojthofe, i sami valjda shvatate da sam to već radio. Slika ćeuskoro razviti svoje dejstvo.“

Očajnički sam tražio reči kako bih ga naterao da se predomisli, da ga naneki način ubedim da Luiza za njega ne predstavlja nikakvu opasnost.

Međutim, odmahujući rukom, on preseče moje reči.„Ne trudite se dalje, Sojthofe, ja sada ionako nemam više vremena za vas.

Važni poslovi. Nastavićemo ovaj razgovor malo kasnije. Pre nego što odem,da li vam je nešto potrebno?“

Jedino što sam u mom porazu mogao da izgovorim bilo je: „Voda.“

Opet je prošlo izvesno vreme dok su se vrata moje tamnice iznova otvorila, abradati čuvar Bas ušao po treći put. Spustio je fenjer kraj vrata i prišao midržeći veliki limeni vrč u ruci. „Hoćeš vode?“

„Da“, kreštao sam gledajući prema njemu. „Evo.“Pružio je krčag prema meni.„Ruke su mi vezane“, podsetio sam ga. „Da ovako mogu da približim krčag

ustima, sa tom tačkom bih u Lingelbahovom lavirintu zaradio silne pare.“„Da ti dajem da piješ kao malom detetu?“ gunđao je nevoljno.„Možeš da mi odvežeš užad.“Oči su mu se suzile u nepoverljiv pogled.„Da li me se bojiš, Base? Moje noge će ostati vezane. A ti imaš bodež,

koliko se sećam.“„Pa, dobro“, promumlao je napokon. „Ali ako napraviš samo jedan sumnjiv

pokret, probošću te bodežom među rebra.“Odvezao je užad sa mojih ruku i zahvalno protrljah bolne zglobove. Bas je

kleknuo pored mene držeći oružje spremno u desnoj ruci. Bodež je imaodugačko i usko sečivo, koje je na svetlu fenjera svetlucalo preteći.

„Sigurno bi imao nešto bolje da radiš nego što mene čuvaš u ovojsmrdljivoj rupi, zar ne?“ pitao sam pružajući bolnu desnu ruku prema

limenom vrču koji je Bas spustio na pod.Odgovor mu je bilo grlato mumlanje. Očigledno da nije bio voljan da se sa

mnom upušta u razgovor.„Da sam ja na tvom mestu, sigurno bih mogao nešto bolje da zamislim“,

nastavio sam sa osmehom. „Nešto sa toplim butinama i velikim čvrstimgrudima.“

Dok sam pričao, polako sam primicao vrč ustima, ali nisam pio, iako mi jeto teško padalo. Zatim sam sasuo vodu – a toliko sam je bio željan – momčuvaru u lice. Bas se na trenutak ukočio, dovoljno dugo da sam mogao da sebacim na njega i uhvatim ga za desnu ruku. Prevrtali smo se po tvrdom podutamo-amo, a užad oko nogu mi je otežavala kretanje u borbi protiv tako jakogmuškarca.

Legao je na mene i njegov ustajali zadah me zapljusnu po licu. Levomrukom me je uhvatio za lice i ispruženih prstiju pokušao da mi iskopa oči. Neznajući šta bih drugo, zagrizao sam njegov kažiprst koliko god sam jakomogao. Zaurlao je i povukao unazad ruku niz koju je kapala krv.

Hteo sam da iskoristim njegovu zbunjenost i da mu oduzmem bodež. Bas jepročitao moju nameru i bacio se unazad kako bi se udaljio od mene. I zaista,izmakao je mom zahvatu. Uplašio sam se da će upotrebiti svoj bodež, alionda sam shvatio da nepomično leži u ćošku prostorije.

Brzo, koliko su moje vezane noge to dozvoljavale, otpuzao sam do njega,spreman da svakog trenutka vidim sevanje bodeža. Ali Basu ju bilo suđenoda svoj bodež više nikad ne upotrebi. Oružje je skoro do drške bilo zabijenou njegove grudi, a tamnocrvena fleka širila se sa leve strane njegove košulje.U pokušaju da se otrgne mom zahvatu, usmrtio je samog sebe. Nisam osećaonikakvo sažaljenje. Da je Van der Melen naredio da me ubije, Bas ni natrenutak ne bi oklevao.

Pokušao sam da odvežem užad sa nogu, ali čvor je bio suviše čvrst, ili sumi prsti previše drhtali, a možda i jedno i drugo. Izvukao sam bodež iz grudipokojnika i obrisao krvavo oružje o njegove pantalone. Pomoću njega samnapokon uspeo da presečem užad. Moj prvi pokušaj da stanem na noge bio jeneuspešan. Sa teškoćom sam se oslonio na zid i u drugom pokušaju sam seipak podigao. Tapkao sam malo nogama o pod. Bolelo je, ali napokon je krvprostrujala.

Tek tada sam se setio povrede glave i opipao ranu. Dodir je izazvao oštar

bol, a na mojim prstima se zalepila osušena krv. Nisam imao vremena dadalje razmišljam o tome. Brzo sam ugurao bodež u desnu čizmu, zatim samuzeo fenjer i napustio moj zatvor. Nešto je pišteći proletelo pored mojihnogu. Pacov baš i nije bio oduševljen što me vidi.

Trudio sam se da tiho koračam duž uskog hodnika koji je vodio do nekogstepeništa. Ono je potvrdilo moje sumnje da sam bio zatočen u podrumuzgrade. Penjao sam se uz uske stepenice i tektada sam se začudio što više nečujem nikakvu buku, pevanje ili muziku. Verovatno je već bila duboka noć ikabare je zatvoren. Ili je možda počeo neki novi san?

Gore me mali hodnik odveo do onog stepeništa koje sam upoznao tokommoje prve posete. Pošao sam prema bočnim vratima, na koja sam one noćiušao u zgradu. Na moje olakšanje, usput nikoga nisam sreo.

Vrata su bila zatvorena. Već sam jednom uspeo da otvorim bravu pomoćunoža, pa sam ponovo okušao sreću sa vrhom sečiva i nakon nekoliko minutasam uspeo. Napolju je bilo potpuno tiho i mračno. Pretpostavio sam da ćeuskoro zora. Više nije padala kiša, ali oštar vetar je svirao preko krovova.

Izašao sam na bočnu uličicu i zatvorio vrata za sobom. Tiho sam seodšunjao do mesta gde se iz malog sokaka skreće u Veliku ulicu SvetogAntonija i pogledao iza ćoška. Nije bilo čuvara ispred vrata kabarea.

Kuda da pođem? Odoleo sam želji da nadležnim službama prijavim napadna mene. Naposletku, bila bi to moja reč, reč jednog nepoznatog slikara,protiv reči Martena van der Melena, uglednog trgovca umetničkim delima ipoštovanog građanina. Osim toga, pretila mi je opasnost da me pozovu naodgovornost zbog smrti onog čuvara, a ja ničim nisam mogao da dokažem daje stradao sopstvenom krivicom.

U Rozengraht nisam sada mogao da odem, iako je sve u meni vapilo zatoplom kupkom, mekim krevetom i vrčem vode. Nisam mogao da izbijem izglave ono što je Van der Melen rekao o Luizinom ocu i plavoj slici. Koliko jeto moje iscrpljeno stanje dozvolilo, pošao sam brzo prema Prinsengrahtu,prema kući trgovca Melhiora van Ribeka.

Glava četrnaesta

Vatra!

Morao sam skoro ceo grad da prepešačim kako bih iz Velike ulice SvetogAntonija stigao u Prinsengraht, a to mi je izuzetno teško padalo. Stalno sammorao da zastajem, da se oslanjam o zid zgrade i borim za vazduh,odolevajući i jakoj glavobolji koja je sa svakim korakom postajala sve jača ijača.

Nešto ispred Damraka, otarasio sam se jedne provodadžike koja meščepala da bi mi ponudila jednu od svojih kurvi. Na jednom mostu, koji jeprelazio preko kanala Singel, umalo se nisam posvađao sa jednim bučnimpijancem. Trčao sam dalje, pun nade da ću Luizu spasti od onog najgoreg.Ali kada sam prešao Herengraht, predosetio sam poraz.

Crveni odsjaj osvetljavao je noć, tačno tamo u Prinsengrahtu, gde senalazila kuća Van Ribekovih.

Istovremeno sam začuo signale trubača, koji su noću dežurali ustražarnicama, praćeno zveckanjem helebardi. U bučno monotono zveckanjeumešali su se povici stražara: „Vatra! Vatra!“

Pokušao sam samog sebe ubedim da nisam dobro čuo i nastavio sam datrčim. Kod Kizersgrahta sam naišao na grupu muškaraca koji su vukliprotivpožarni šmrk preko mosta i upitao ih za njihov cilj.

„Moramo u Prinsengraht, kuća nekog trgovca je u plamenu“, odgovorio jejedan od muškaraca dok se, teško dišući, borio sa glomaznim crevom.

„Čija kuća?“, pitao sam.„Kuća gospodina Van Ribeka.“„Ne pričajte!“ vikao je neki drugi muškarac iz grupe. „Moramo da

požurimo.“ Pogledao je u mene. „A vi, vi da pomognete.“Ali nisam im pomogao, već sam se progurao kraj njih i požurio u pravcu

Prinsengrahta. Glavobolji su se pridružili teško disanje i probadanje u slabini,ali nisam obraćao pažnju na to.

Sretao sam sve više ljudi koji su išli u pravcu odsjaja plamena, što iz čisteradoznalosti, što zbog želje da pomognu u gašenju požara. Grad Amsterdam

je doneo stroge propise kojima je tačno propisano ko iz komšiluka upojedinim gradskim četvrtima ima određene obaveze u slučaju požara. Ko bizanemario svoje obaveze, bio bi kažnjen velikim novčanim kaznama, osimako bi mogao da dokaže da je bio bolestan ili iz nekog drugog važnog razlogaodsutan.

Čim sam ugledao kuću u plamenu, znao sam da su pokušaji gašenja biliuzaludni. Plamenovi su se već suviše visoko izvijali. Prostirali su se duž celeprelepe fasade istovremeno gutajući zgradu iznutra.

Između kuće i kanala napravljeno je nekoliko lanaca ljudi koji su gasilipožar. Kožne kofe, punjene u kanalu, brzo su prosleđivane iz ruke u ruku, svedok prvi čovek ne bi bacio vodu na vatru. Prvi čovek je skoro svakog minutamenjan, kako od vrućine ne bi pao u nesvest.

Jedan šmrk je već preuzeo deo posla. Vodeni mlaz bio je uperen na delovekuće do kojih muškarci sa kofama nisu mogli da dopru. Neumorno su radilina pumpi, nagi do struka, a tela su im se presijavala na odsjaju vatre kao uđavola koji se igraju oko čistilišta. Stizala su još dva šmrka, među njima ionaj koji sam malopre zaobišao.

Šef vatrogasaca, prepoznatljiv po dugačkom štapu, uputio je drugu grupuljudi da na okolne zgrade okači velike tkanine protiv požara, koje su pre toganakvašene vodom, a kako bi sprečili dalje širenje vatre. Potrčao sam premašefu vatrogasaca i upitao ga za stanare te kuće.

„Da li ste vi njihov poznanik?“ pitao je sumnjičavo, što mu, s obzirom namoje stanje, nisam mogao zameriti.

„Jesam“, rekao sam brzo. „Da li su Van Ribekovi uspeli da se izvuku izplamena?“

Odmahnuo je glavom. „Za sada ne. Samo nekoliko slugu je izašlo.“Izluđivala me je pomisao na Luizu okruženu plamenom. Spustio sam fenjer,uzeo jednu tkaninu koju samo što su poprskali vodom, brzo se umotao u nju ipotrčao prema kući. Iza sebe sam začuo iznenađene i ljutite povike šefavatrogasaca, ali nisam obraćao pažnju na njega, već sam usredsredio pogledprema kući koja je stajala u plamenu i koja mi je delovala kao čudovištekoje bljuje vatru, čudovište koje je Luizu svojim vatrenim kandžama držalozarobljenu.

Iskre su padale na mene, a neke su bolno prodirale na moje lice i podsećaleme da je i moj život u opasnosti koliko i Luizin. Da li sam se ja to navikao na

smrtnu opasnost? Da li sam bio nadahnut junačkom hrabrošću? Ne. Bio je tostrah za Luizu koji me je terao u vatru.

Popeo sam se uza stepenice pred ulazom, stegao tkaninu još čvršće okosebe i utrčao u kuću zahvaćenu požarom. Iza mene se srušila greda iznadvrata. Vrućina mi je oduzimala dah, vatra me je zaslepila, a nagrizajući dimzastao je u mojim plućima. Kašljući, uzvikivao sam Luizino ime dok samposrtao kroz pakao kao slepac koji je slučajno upao u Otkrovenje Jovanovo.

Zaista, jedva da sam mogao išta da vidim. Oko mene su bili samoplamenovi i dim. Opet sam vikao Luizino ime, iako nisam imao nade. Alizačuo sam odgovor, barem mi se tako učinilo. Bio je to glas neke žene,možda Luizin. Nisam mogao da kažem ni da li je to bio odgovor ili bolanvrisak.

Rubom tkanine sam obrisao suzne oči i pogledao oko sebe. Usredrazigranih plamenova, ugledao sam nešto što je ličilo na dva ljudska bića kojisu izvodili čudan ples. Ne, nije to bio ples, to je bila borba za život i smrt.Prepoznao sam Luizu, koja se uzaludno trudila da pobegne moru plamenova,ali muškarac, kojem je ludilo iskrivilo izraz lica, držao ju je i vukao je zasobom u vatru. Taj muškarac nije bio niko drugi nego njen otac. Dakle, slikasmrti je pronašla svoju žrtvu.

U dva koraka bio sam kraj njih i povukao Luizu iz očevog zagrljaja. On mije uputio pogled pun mržnje i ispružio svoje ruke, koje su već bile uplamenu, prema meni, kao zli duh iz pakla. Utom je uz veliku buku na njegapao deo plafona i ukopao ga zajedno sa užarenim ruševinama.

Bacio sam tkaninu preko Luize i povukao je na pod kako bih ugasioplamenove koji su pretili da joj progutaju telo. Okretao sam je tamo-amo svedok nisam bio siguran da Luizina haljina više ne gori. Bučan zvuk pucanja,koji je bio propraćen pomeranjem poda, naterao me je da požurim. Ponosnakuća trgovca pretila je da se uruši.

Luizu, još uvek umotanu u tkaninu, prebacio sam preko ramena i kašljućipošao prema izlazu, koji od silnog dima skoro da i nije bio vidljiv. Plamenovisu buktali za mnom i ja sam zatvorio oči kako bih se zaštitio. Tako sam seteturao sve dok nisam osetio hladnu tečnost na svojoj koži. Jedna grupa jeispraznila svoje kante na mene i Luizu. Iscrpljen, stropoštao sam se nazemlju, ali sam pritom pazio da ne povredim Luizu.

Šef vatrogasaca mi je prišao i uperio štap na sadržaj tkanine. „Šta ste to

uzeli iz kuće? Zar ne znate da za pljačku sleduju oštre kazne?“„To... je... Luiza van Ribek“, rekao sam umorno, već na kraju snage.

„Molim vas, pomozite joj...“„Trgovčeva ćerka?!“ Šef vatrogasaca je brzo kleknuo pored nje i skinuo

tkaninu. „Zaista, ona je!“Vatra ju je mnogo ozledila. Njena lepa crvena kosa je izgorela, a i njeno

telo su prekrivale mnogobrojne opekotine. Nije se pomerala, a oči su joj bilezatvorene.

„Kako joj je?“ pitao sam. ,Je li izgubila svest?“Šef vatrogasaca je pomno pregledao Luizu pre nego što je odgovorio: „Ne.

Još gore... Nažalost, mrtva je.“Pogledao sam oskrnavljeno stvorenje, koje je još do malopre bilo prelepa

Luiza van Ribek, i suze su se zakotrljale niz moje obraze, suze koje nisu bileprouzrokovane dimom koji je iz kuće šikljao u noćno nebo.

Uz pomoć vetra sa mora, bezbroj iskri se razigralo podsećajući na svice utoplim letnjim noćima, ali ovo nije bila vesela predstava, samo smrtnatragedija.

Sa mukom su muškarci držali vatru dalje od okolnih kuća; u trku su stalnodonosili nove tkanine koje su natapali vodom iz Prinsengrahta. Kanta zakantom, voda je sipana u pakao vatre i kuća se više nije mogla prepoznatikao rezidencija trgovca. Uz to su još i mlazevi vode iz šmrkova padali uvelikom luku na požar. Kuća je bila izgubljena, a da bi zaštitili okolne kuće,šef vatrogasaca je naredio da se plamena ruina sruši. Muškarci su dugačkimžaračima rušili grede i daske, a na kraju i zabat i zidove. Kako vatra ne bidobila novu hranu, odmah su pristigli drugi pomagači koji su usijani šutprekrivali krečom, peskom i kamenjem.

Sve to sam posmatrao, ali na neki čudan način kao da nisam bio prisutan.Moj očajni pokušaj spasavanja oduzeo mi je poslednju snagu. Možda je tobio i šok zbog Luizine smrti, koji me je lišio svake volje za pokretom.Naslonjen na stablo jedne lipe, klečao sam i posmatrao kako kuću i daljeuništavaju. U neko vreme je došao i lekar, koji je pripadao grupi pomagačaza gašenje vatre, i namazao mi opekotine kremom koja je prijatno hladila. I tosam samo usput primio k znanju, a kasnije se nisam mogao setiti ni imena nitilica tog čoveka.

Kada je počelo da sviće, kiša je ponovo krenula da pada, a to je za

muškarce, koji su se tako hrabro borili protiv vatre, bila prava sreća. Padalaje sve jače i štitila kuće u Prinsengrahtu da se požar ne proširi, nesebičnopomažući u gašenju vatre.

Kiša je probudila i moja čula. Ovde više ništa nisam mogao da učinim.Ustao sam i pogledom potražio Luizino mrtvo telo. Ona više nije bila tu.Skoro da sam bio srećan zbog toga što se neka osećajna duša setila da jeodnese odavde. Tako bar u smrti nije morala da gleda kako se kuća, zbogkoje ju je otac prodao, pretvara u gomilu dima i smrdljivi krš.

Krenuo sam sporim koracima za Rozengraht. Amsterdam se budio sajutrom. Otvarala su se vrata kuća i sve više ljudi je kretalo na posao. Sobzirom na moju uništenu garderobu i čađavo lice, nije bilo čudno što su memnogi zaustavljali i pitali za požar. Niko od radoznalih nije dobio odgovor.Bio sam isuviše iscrpljen, a naročito nisam želeo da razmišljam o Luizi.

Na vratima Rembrantove kuće sreo sam Rebeku Vilems, koja je upravohtela da pusti prvu jutarnju svetlost u kuću. Njeno ostarelo lice izgledalo jejoš izboranije nego inače, a oči su joj bile još uže, kao da prošle noći nijespavala, isto kao i ja. Piijila je u mene kao da gleda u duha.

„Vi?“ rekla je.„Dobro jutro, Rebeka“, rekao sam tiho i nisam ni pokušao da joj se

osmehnem. „I vi izgledate kao da imate dugu noć iza sebe.“„Nije ni čudo. Briga ni meni ni Korneliji nije dopustila da spavamo.“„Toliko ste se zabrinule zbog mene?“„Zbog vas?“ Stara kućepaziteljka me sumnjičavo odmeravala. „Ne, ne zbog

vas, nego zbog majstora Rembranta.“„Šta je sa njim? Da li je opet pijan upao u kanal?“„Kad bismo samo znali“, uzdahnula je Rebeka. „Jadna Kornelija, umreće od

brige za svog oca.“Nestrpljivo sam uhvatio nastojnicu za koščata ramena. „Kažite već jednom

šta je sa Rembrantom?“„Nestao je. Nekih sat vremena posle ponoći istrčao je vrišteći iz kuće. Od

tada ga više niko nije video.“„Stara budala je sigurno opet bila pijana“, opsovao sam, a u stvari sam bio

ljut na sebe što ponovo nisam bio prisutan kada sam bio potreban Korneliji.„Ne, nije bio pijan. A, opet... bio je zbunjeniji nego kad popije dva vrča

vina. Drugačije se ne može objasnite što je...“

„Šta“, rekao sam kada nije završila rečenicu.Rebeka je odmahnula glavom i povukla me u kuću. „Prvo uđite unutra,

gospodine Sojthof. Unutra se lakše razgovara. A i Kornelija će biti srećna štoste se makar vi vratili.“

Pratio sam Rebeku, koja je probdela noć kao i ja, u kuću. Kada samnapokon ugledao Korneliju, video sam da joj nije bilo ništa bolje nego meni.

Glava petnaesta

Rembrantova tajna

23. SEPTEMBAR 1669. GODINE

Našli smo Korneliju u kuhinji. Uprkos ranim satima, bila je već potpunoobučena. U stvari, ne već, nego i dalje. I ona, kako sam primetio po njenimpodočnjacima, prošle noći nije oka sklopila. Briga za oca joj je zategla crtelica, koje se pri pogledu na mene jedva malo opustilo. Potisnuo sam potrebuda joj priđem, da je zagrlim i utešim. Nešto u njenom pogledu me odvratilood toga. Trebalo je sinoć da budem uz nju. Sada je bilo prekasno.

„Izgledaš veoma loše, Kornelise“, ustanovila je tihim glasom. „Šta ti sedesilo?“

„Mnogo toga, a ništa nije bilo prijatno. Ali razgovaraćemo o tome kasnije.Bolje mi pričaj šta se desilo sa tvojim ocem?“

„To niko ne zna. Nestao je bez traga otkad je sinoć pobegao.“„Zašto je pobegao? Ništa nije rekao?“„Rekao? Vrištao je da ide kod Titusa.“„Znači otišao je u Zapadnu crkvu. Da li ste pošle za njim?“„Naravno da smo Rebeka i ja otišle u Zapadnu crkvu da ga potražimo, ali

nije bio tamo. Zapravo, nisam ni očekivala da ga tamo nađem.“Umesto da mi ispriča celu priču, Kornelija je stisla usne i sela za sto.

Borila se da ostane prisebna.Rebeka je nežno, tešeći je kao majka, prešla rukom preko njene kose i

rekla: „Gazda je mislio da je video Titusa na ulici.“„Na ulici?“, ponovio sam jer nisam mogao da uhvatim smisao.„Da, ovde ispred kuće“, nastavila je kućepaziteljka. „Zbog toga je, vrišteći,

istrčao iz kuće napolje u noć, pre nego što smo mogle da shvatimo šta sedešava. Kada smo nešto navukle preko sebe i pošle za njim, on je već bionestao.“

Zbunjeno sam se češao po glavi, ali sam brzo prestao sa tim kada samnapipao ranu. „Kako je on to mislio, Titus na ulici? Da li je tamo navodno

ležalo telo njegovoga sina?“„Nije ležao, nego stajao“, odgovorila je Kornelija. „Tako smo bar shvatile

iz očeve vriske. Titus je navodno stajao na ulici i mahao mu.“Moj sumnjičav pogled je lutao od stare do mlade žene. „Sigurno nije ništa

popio?“„Jedan krčag piva uz večeru, inače ništa više“, rekla je Kornelija.Sada sam i ja uzeo stolicu i seo. Ja sam zaista imao stravičnu noć iza sebe,

ali sada sam video da ni Korneliji nije bilo ništa bolje poslednjih sati.Noćna mora, u kojoj mi se javilo Rembrantovo nasmejano lice, sada mi

vratila u sećanje. Kada sam čuo šta se tokom noći desilo sa starim slikarem,san je poprimio drugačiji smisao. Da li je hteo da me uputi na to da se te noćinešto neobično dešava sa Rembrantom? Slikar je bio okružen jednom tajnom,ali koliko god da sam se trudio, bio sam nesposoban da je otkrijem.

U mojoj glavi je brujalo i bilo mi je teško da jasno mislim. Nisam mogaoda savladam sanjivost, ali trgao sam se i rekao: „Moraš da prijaviš slučajnadležnima, možda ga negde pronađu.“

„To sam već obavila“, odgovorila je Kornelija. „Ti misliš da je izgubiozdrav razum, zar ne?“

„S obzirom na okolnosti, to bi bilo najlakše objašnjenje. Ali, iskrenorečeno, ne znam šta da mislim. U poslednje vreme se desilo previše togazbunjujućeg da bih sada tvog oca tek tako osudio.“

Kornelija se nagnula prema meni i stavila svoju ruku na moju čađavulevicu. „Šta se tebi desilo, Kornelise?“ Moj umoran i namučen pogledverovatno joj je rekao da nije pravo vreme da nastavimo razgovor. „Moraš ukrevet, Kornelise. Ali pre toga moraš da se okupaš od te čađi, prljavštine i –osušene krvi.“

Pomogla mi je da se operem i pronašla mi kremu koja je hladila opekotine.Sve to sam video kao kroz neki gusti veo, nestvarno, zamagljeno. Aliispunjavalo me velikom zahvalnošću Korneliji što je bila na mojoj strani.Istovremeno sam se osećao postiđeno što sam je prošle noći tako sramnoizneverio. Odvela me do moje sobe. Samo što sam legao, oči su mi se odmahsklopile.

Kada sam se probudio, moj krzneni prijatelj već je bacao senku niz sobu.

Čim sam seo, osetio sam glavobolju, ali ne više tako jaku. Dug san mi jeprijao. Osetio sam glad i odlučio sam da siđem u kuhinju. Osim toga, želeosam da saznam da li se nestali Rembrant pojavio. Pošao sam u ćošak gde jestajao lavor sa vodom, osvežio lice i plaknuo se malo ispod pazuha, a potomsam se obukao i izašao u hodnik.

Ali umesto da krenem dole prema kuhinji, nešto me privuklo da pođem uRembrantov atelje. Pažljivo sam otvorio vrata i pogledom prešao kroz sobu.Ne, majstor nije bio tu. Ušao sam i zastao pred štafelajem kako bih osmotrioautoportret koji me pratio čak i u snu.

Ponovo me Rembrantova umetnost očarala. Već samo slikanje detalja biloje jedinstveno: svaka dlaka brade, svaka, pa i najmanja bora, delovala je kaoda ga gledam uživo. Međutim, najviše me je oduševljavalo to što je umeo damnoge detalje ukomponuje u jednu celinu. Kao neki dobar muzički komad,gde pojedini poređani tonovi daju lep zvuk, tako su i Rembrantovi detalji naslikama bili usklađeni jedni sa drugim. Autoportret na štafelaju isturao je uprvi plan lice u sjaju, dok se odeća stapala s pozadinom.

Uzvratio sam Rembrantu pogled kao da stojim naspram žive osobe. Šta sekrilo iza tog pogleda? Od slike neću dobiti odgovor. Otrgao sam se odštafelaja kako bih pošao u kuhinju i umirio krčanje u stomaku. Kada sam seokrenuo, ugledao sam Korneliju. Stajala je na vratima i gledala u mene.

„Šta radiš ovde, Kornelise?“„Pokušavam da saznam kakvu to tajnu krije tvoj otac.“„Tajnu? Kako to misliš?“„Pre nego što odgovorim, najpre želim da znam da li se tvoj otac vratio.“„Ne, još ništa nismo čule o njemu. Rebeka je otišla pre nekih pola sata u

kupovinu. Zamolila sam je da se malo raspita po komšiluku.“„Dobra ideja“, rekao sam da bih je umirio. Međutim, sumnjao sam da će

Rebeka na taj način ući u trag nestalom.Pošli smo dole u kuhinju, gde mi je Kornelija postavila običan obrok od

ribe i povrća. Dok sam jeo, ispričao sam joj o svemu: o otmici koju jeorganizovao Van der Melen i o bekstvu, o požaru, o mojoj noćnoj mori ipretpostavci da Rembrant igra važnu ulogu u plavim slikama smrti.

Sve sam joj ispričao, osim jedne stvari, za koju je zatim ona lično pitala:„Šta ti je Luiza van Ribek značila, Kornelise? Njena smrt te je očiglednoveoma pogodila.“

„I ja sam se to sve vreme pitao“, odgovorio sam iskreno. „Luiza je bilajedna lepa i pametna žena i sigurno da je ostavila utisak na mene.“

„Pričaš o njoj sa nežnošću sa kojom muškarac priča o svojoj ženi.“„Luizina sudbina me je jako pogodila.“„Samo njena sudbina?“Kornelija je uspravno sedela meni preko puta, rukom sklonila plave lokne

sa čela i gledala me čekajući odgovor. Znao sam da je moj odgovor za njuveoma važan. Nisam želeo da je razočaram, a još manje sam želeo da jelažem. To nije zaslužila.

„Nije samo njena sudbina“, priznao sam. „Umela je da zaludi muškarca, ada joj to i nije bila namera.“

„A kako bi se ti odlučio da ona sinoć nije nastradala?“„Ne mogu da se zakunem, ali se nadam da bih se odlučio za tebe.“„Zašto se tome nadaš? Da me ne bi razočarao?“„Ne, već zbog mene. Luiza je pripadala vrsti žena koje muškarcu brzo

zavrte glavu. Ali ti možeš muškarcu da pokloniš život ispunjen srećom.“Dugo je njen pogled mirovao na meni, a ja sam se osećao kao izdajnik. Ne

zbog mojih iskrenih reči. Ipak, zbog toga što sam se kolebao izmedu nje iLuize, a da joj to ranije nisam pominjao, osećao sam se kao izdajnik koji jezaslužio da bude kažnjen.

„I kako ćemo sada nas dvoje dalje?“ pitala je Kornelija na kraju.„To...“ teško sam gutao, „moraš ti da odlučiš.“Klimnula je glavom. „Razmisliću o tome.“To nije bio odgovor kojem sam se nadao, ali nije bio ni odgovor kojeg sam

se plašio – zakleo sam se da Korneliju više nikada neću ponovo razočarati.

Glava šesnaesta

Osumnjičeni

Odlučio sam da odem u gradsku većnicu kako bih podneo prijavu protivmojih otmičara. Moja nada da ću moći da dokažem Van der Melenov zločin,bila je mala, ali Kornelija me ohrabrila da makar pokušam. Želeo sam da seobratim okružnom inspektoru Katunu, za koga sam se nadao da će mipoverovati da sam Basa ubio u samoodbrani.

Taman sam krenuo da izađem u hodnik kada su se ulazna vrata otvorila.Rebeka se vratila kući u pratnji dvojice muškaraca, od kojih mi je jedan, satamnom bradom, bio vrlo poznat.

Jeremijas Katun je u znak pozdrava skinuo šešir sa plavim perom, ali me jeozbiljno odmerio. I drugi muškarac, mlađih godina, visok i sa plavim loknamaispod jednostavnog šešira, mrko me je gledao. Katun ga je predstavio kaosvog pomoćnika po imenu Dekert.

Upoznao sam Katuna sa Kornelijom i rekao: „Uštedeli ste mi put,gospodine Katun. Upravo sam krenuo da vas potražim kako bih podneoprijavu.“

„Izgleda da je danas podnošenje prijava omiljena zabava“, odgovorio jeKatun a da pritom nije promenio izraz lica. „Već je podneta jedna prijavaprotiv vas.“

„Protiv mene?“ pitao sam sa nevericom. „A zbog čega je prijava podneta?“„Navodno ste provalili sinoć u kuću trgovca Van Ribeka u Prinsengrahtu,

pretili gazdi kuće, a zatim podmetnuli požar.“Okružni inspektor je to tako hladno izjavio kao da se radi o nekoj sitnici –

o ukradenoj jabuci ili razbijenom prozoru. Mene je pak obuzela nesvestica.Naslonio sam se leđima o zid i osetio kako mi znoj curi niz čelo. Događaji odprošle noći bili su mi pred očima. Video sam sebe, zaštićenog samo mokromtkaninom, kako utrčavam u kuću u plamenu i kako tražim Luizu. Ponovo sampreživljavao potresan trenutak kada je šef vatrogasaca ustanovio Luizinusmrt. A meni, koji sam bio zatvoren u podrumu kabarea, prebacuje se da sampodmetnuo požar?

Zaprepašćeno sam upitao: „Ko... ko me optužio?“„Gospođica Beke Molenberg, koja je bila sluškinja u kući Van Ribekovih i

koja je, na svu sreću, pobegla iz požara.“Kada je pomenuo Bekino ime, nešto mi je zazvonilo u glavi. Kratko sam

razmišljao i brzo sam se setio. Kada smo se sreli, Luiza se preobukla uslužavku i ispričala mi je da je haljinu pozajmila od sluškinje Beke. Kolikose sećam, za tu uslugu joj je dala jedan gulden.

„Da li poričete da ste prošle noći bili u Prinsengrahtu?“ pitao je Katun.„Ne, bio sam tamo“, rekao sam odsutno, i dalje pokušavajući da shvatim

koji smisao stoji iza te optužbe.„Ne bi vam ni pomoglo da to poreknete. Opekotina na vašem desnom

obrazu jasno govori da ste bili tamo. Osim toga, pored izjave BekeMolenberg, imamo i izjave dvojice vatrogasaca koji vas poznaju iz krčmeKod crnog psa i koji su vas videli na mestu nesreće.“

„Mesto nesreće i nije pravi izraz“, javio se Dekert. „Cela porodica jestradala u tom požaru: Melhior van Ribek, njegova supruga i njegova ćerka, aosim njih i služavka Tule Blomsad. Prikladnije je to mesto nazvati mestomzločina.“

„Naravno da ste u pravu, Dekerte“, rekao je Katun i ponovo mi se obratio.„Kornelise Sojthofe, da li priznajete da ste vi podmetnuli požar?“

„Ne! Ja nemam nikakve veze sa požarom!“Namučen izraz pojavio se na Katunovom licu. „Ali upravo ste priznali da

ste bili u Prinsengrahtu. Osim toga, imate i opekotine. Zašto okrećete pričukada vam to sada svakako više neće pomoći?“

„Bio sam u toj kući, jesam, ali nisam podmetnuo požar! Naprotiv, trčao samprema Prinsengrahtu kako bih ga sprečio.“

Katun je odmahnuo glavom. „To sad ne razumem.“„Vrlo rado ću vam objasniti, ali to je duga priča. Sedimo, a onda ću vam

sve ispričati šta mi se prošle noći desilo.“Otišli smo u salon i seli za veliki sto. Kornelija nam je donela pivo, a ja

sam počeo sa svojom pričom. Sudeći po izrazima lica Katuna i Dekerta, onanije delovala mnogo uverljivo. Ipak, nastavio sam dalje jer mi ništa drugonije preostalo.

„To sve zvuči vrlo neobično“, rekao je Katun kada sam završio.„Ne samo neobično nego i apsurdno“, dodao je Dekert. „Ta ne verujem ni u

jednu jedinu reč koju ste izgovorili.“„Ne bih išao tako daleko“, rekao je Katun. „Ja poznajem gospodina

Sojthofa već nekoliko nedelja i znam da je sklon tome da sebe dovede u vrločudne i vrlo opasne situacije.“

Dekert je svog pretpostavljenog pogledao iznenađeno. „Ali mi imamoizjavu služavke da je on podmetnuo požar.“

„To je zaista teška optužba“, potvrdio je Katun.„Osim toga, ne razumem zašto se gospodin Sojthof uputio na taj noćni

sastanak kod Tornja galebova – zašto se uopšte viđao sa Luizom van Ribek.“„Zato što me njena sudbina pogodila. Ona mi je, kako bih vam rekao...

nisam bio ravnodušan prema njoj.“Po prvi put od kada je ušao, Katun je počeo da se smeška.„To se s vremena na vreme dešava između muškarca i žene.“„To je objašnjenje, ali nije dokaz“, bio je uporan Dekert. „Sojthof još ništa

nije izneo čime bi opovrgao izjavu Beke Molenberg.“„Gospoda mogu, ako su rada, da pođu sa mnom do kabarea u Velikoj ulici

Svetog Antonija“, predložio sam. „Moja tamnica se verovatno još nalazi upodrumu, kao i slika Luize van Ribek, koju sam naslikao dok sam je jošpoznavao pod imenom Marjon. Možda čak sretnemo i finog gospodina Vander Melena.“

„Dobar predlog“, rekao je Katun i podigao se. „Hajde onda da krenemoodmah.“

Pola sata kasnije, stajali smo ispred kabarea, koji se, kako sam tek sadavideo po natpisu iznad vrata, zvao Kod srećnog Hansa. Kuća je već bilaotvorena, a napolje je dopirao zvuk frule. Ispred ulaza je stajao onaj krupničuvar koga sam sreo još prilikom moje prve posete. Uputio sam u to mojepratioce, na šta mu se Katun odmah obratio.

„Da li poznajete ovog gospodina?“ pitao je okružni inspektor i rukompokazao na mene.

„Ne, a zašto bih?“„Kaže da ga u ponedeljak uveče niste pustili unutra.“„Moguće ako on tako kaže. Da li svako lice treba da pamtim?“„To ne, ali u ovom slučaju bi nam to veoma pomoglo, naročito njemu“,

odgovorio je Katun i hteo da prođe pored čuvara.Ovaj je ispružio svoju ruku i zaustavio ga. „Neće moći, prijatelju. Ako

nisam pustio vašeg prijatelja, znači da ni vi niste dobrodošli.“„Kako neljubazno od vas“, uzdahnuo je Katun i izvukao parče savijenog

papira iz džepa. „Da li umete da čitate?“„Nne.“„Šteta. Tada biste u ovom dokumentu mogli da pročitate da sam ovlašćen

da u ime amsterdamskog okružnog sudije uđem u svaku kuću u Amsterdamu,i to u svako doba dana i noći.“

„Ah, to nisam znao“, rekao je čuvar i tiho povukao svoju ruku. „Ondaizvolite, uđite!“

Dekert i ja smo pošli za Katunom.Na ulazu je Dekert tiho rekao Katunu: „Uopšte nisam znao da mi imamo

takav dokument.“„Pa i nemamo“„Ali to pismo?“„Pismo mojoj sestri u Shonhovenu, koje tek treba da pošaljem.“Ušli smo u salu sa šankom, gde još nije bilo okupljeno mnogo gostiju. Za

jednim stolom u sredini sedeo je frulaš, čiju smo veselu melodiju mogli čutijoš na ulici. Gostioničar, koščati muškarac sa crvenim licem, hteo je da namponudi pivo, ali Katun ga je odbio, ukratko se predstavio i priupitao zaodgovorne.

„Odgovorni?“ ponovio je gostioničar za njim. „Kako to mislite?“Dekert je pošao prema njemu i pitao: „Ko vodi ovu kuću?“„Ah, tako, pričate o Kat Laurens. Što ne kažete odmah, šta želite?“Katun je nestrpljivo uzdahnuo. „Gde možemo da nađemo tu gospođu

Laurens?“Gostioničar je palcem pokazao preko svog ramena. „Ona je tamo iza i bavi

se nekim papirima. Naše francusko vino je već skoro nestalo pa treba da seporuči još.“

Okružni inspektor je zatražio da ga odvede do nje, a gostioničar ga je,sležući ramenima, poslušao. Sproveo nas je u malu prostoriju gde je zastolom sedela jedna popunjena žena i pregledala knjige. Tek na drugi pogledprepoznao sam kurvu koju sam još prilikom prve posete video u SrećnomHansu. Danas je nosila pristojnu haljinu i nije bila tako našminkana kao tada.

Nakon što se Katun predstavio, žena ga je začuđeno pogledala. „O čemu seradi okružni inspektore? Da li sam nešto zgrešila?“

„To tek treba da saznamo.“ Pokazao je rukom na mene. „Gospodin KornelisSojthof tvrdi da je prošle noći bio zarobljen ovde u vašoj kući, i to upodrumu. Da li ga poznajete?“

Izraz ženinog lica menjao se dok me je posmatrala, čas u zabavni, čas uiščuđujući. „Moguće je da je nekada bio ovde. Moja kuća je, na svu sreću,dobro posećena i nemoguće je da se setim svakog posetioca. Ako je sinoćzaista bio ovde, onda sigurno ne u podrumu. Pretpostavljam da je popio kojikrčag vina previše.“

Nije pokazivala nimalo nesigurnosti u svom glasu. Da li zaista nije ništaznala o mom zatočeništvu? Ili je samo bila prepredena?

„Vi je nazivate svojom kućom, gospođo Laurens“, nastavio sam ja. „Da liželite da kažete da kuća Kod srećnog Hansa pripada vama?“

„Baš to želim da kažem.“„Da li postoji još neki suvlasnik?“„Ne. Otkud vam to?“„Priča se da je trgovac umetničkim delima, Marten van der Melen,

suvlasnik u ovom poslu.“„To ste nešto pogrešno čuli. Mogu vam pokazati dokument od notara gde

piše da sam ja jedina vlasnica ove kuće.“„Ali ja sam Van der Melena u ponedeljak uveče video ovde.“„Gospodin Van der Melen je moj stalni gost.“„Da li to važi i za doktora Antona van Zeldena?“„Zar ste i njega videli ovde?“„Da, i to sa Van der Melenom.“Kat Laurens je prkosno isturila svoju široku bradu. „Zašto me sve to pitate

kada ionako već sve znate?“Katun je ponovo preuzeo razgovor u svoje ruke i pitao: „Znači, vi niste sa

Van der Melenom u nekom drugom odnosu? On je samo s vremena na vremegost u vašoj kući, ne više od toga?“

U sledećem trenutku se slatko nasmejala. „Bolje ni ja to ne bih mogla reći,gospodine okružni inspektore. Ja zaista ne razumem šta je to toliko važnooko gospodina Van der Melena.“

„On je odgovoran za to što su gospodina Sojthofa držali zarobljenog“,

objasnio je Katun i, nakon što me pogledao sa strane, dodao: „Tako baremgospodin Sojthof tvrdi.“

„Da, ponekad je to strašno“, uzdahnula je Kat Laurens i klimala glavompuna razumevanja. „U mom poslu se mnogo toga doživi. Nekim muškarcima,u pravom smislu tih reči, alkohol popije mozak.“

Obuzimao me bes, ali smirio sam se nakon jednog odsečnog pokreta rukomokružnog inspektora.

„Predlažem da malo pogledamo podrum“, rekao je glasom koji je bioprijatan, ali istovremeno nije dozvoljavao negodovanje.

„Ako baš mora.“ Kat Laurens je ustala sa stolice i povela nas dole.Razgledali smo podrum pod svetlošću jedne uljane lampe, ali nisam mogao

da se setim u kojoj prostoriji sam bio zatvoren. Bio sam te noći isuvišezbunjen da bih zapamtio tačan položaj moje tamnice.

„Hajde da uđemo u ovu prostoriju“, naredio je Katun.U jednoj ruci je držala lampu, a drugom je otvorila prva vrata. Prostorija je

bila puna kutija i suviše velika. Ni druga ni treća prostorija nisu odgovarale.Ali četvrta je izazvala neprijatna sećanja u meni. Prošao sam kroz uska vratai gledao oko sebe.

„Šta je?“ pitao je okružni inspektor. „Da li prepoznajete prostoriju?“„Sinoć ovde nisu stajale ni kutije ni kace, ali to je ta prostorija, u to sam

siguran!“Kat Laurens je odmahivala glavom. „Nemoguće. Ovo je oduvek skladište, a

ne zatvor.“„Hmmm.“ Katun je temeljno razgledao oko sebe. „Ovo zaista liči na obično

skladište, a ipak, gospodin Sojthof uporno tvrdi da je sinoć samo uz upotrebusile uspeo da izađe odavde. Pritom je jedan čuvar, po imenuBas, naleteo nasvoj nož. Ako se gospodin Sojthof ne vara, muškarac je sigurno mrtav. Da livi nešto znate o tome, gospođo Laurens?“

Kat Laurens je hladnokrvno podnela njegov prodorni pogled. „Prošlo je većtri nedelje od kada je ovde u podrumu nađen leš.“

„Leš?“ umešao se Dekert. „Ko je to bio?“„Bolje pitajte šta je to bilo“, odgovorila je žena podmuklim osmehom.„Pa, šta?“ navaljivao je Dekert.Osmeh joj se pretvorio u grleni smeh. „Pacov je nastradao kada je kaca

vina pala na njega.“

Imao sam osećaj kao da prisustvujem igri mačke i miša, samo što nisamznao ko je mačka, a ko miš. Moja priča o zatočeništvu nije bila ništaubedljivija od priče Kat Laurens. Naprotiv, verovatno je pre verovao njojnego meni, jer ja sam optužen za ubistvo i u njegovim očima sam ja imaoviše razloga da lažem. U trenutku očaja, kleknuo sam na kolena i pretražiosvako slobodno mesto na prljavom podu, kako rukama, tako i pogledom.

„Šta radite?“ pitao je Dekert.„Tražim tragove. Možda se još negde nalazi presečena užad ili...“„Ili?“, pitao je Dekert. „Ili Basova krv.“„Jedino krv jednog mrtvog pacova“, dobacivala je Kat Laurens. „Ili fleke od

crvenog vina.“Njena opuštenost bila je nepokolebljiva, a ja zaista nisam mogao da nađem

nijedan dokaz o mom zatočeništvu.Kada smo napustili prostoriju, Katun mi je prošaptao: „Ne piše vam se

dobro, Sojthofe.“„Hajdemo gore“, predložio sam. „Pokazaću vam sliku na kojoj je Luiza van

Ribek. Tada ćete mi poverovati!“Ispunjen novom nadom, trčao sam ispred ostalih uza stepenice, u hodnik

gde sam se one noći sakrio. Onda sam zastao i osmotrio slike na zidovima.Gradovi sa crkvenim tornjevima i vetrenjače pod sivim oblacima, slika jedneslužavke kako tera guske, mrtva priroda sa voćem i cvećem i svakakvibrodovi, što u nekoj egzotičnoj luci, što na moru zahvaćeni nevremenom –kao da je Emanuel Ohtervelt birao slike.

„Lepo, zar ne?“ začuo sam umiljati glas Kat Laurens iza sebe. „Nemojte damislite da moji gosti vole samo pivo, vino i jeftin provod. Ovde uglavnomdolazi obrazovana gospoda koja voli da vidi i poneku lepu sliku.“

Sa nevericom sam se vukao korak po korak. Ni jedan jedini akt više nijebio ovde. Jedino je tu još bila statua boginje Dijane, koja me je onomadzaštitila. Stigavši do kraja hodnika, okrenuo sam se i pogledao u JeremijasaKatuna.

„Pa, Sojthofe, gde su te slike o kojima ste pričali?“„Bile su ovde.“„To vi tvrdite. Ali tvrdnja nije dokaz.“„Sklonili su slike i promenili prostoriju u podrumu. To je sasvim

razumljivo; nakon mog bekstva, moji otmičari su računali sa tim da ću slučaj

prijaviti vlastima.“„Možda, a možda i ne.“„Verujte mi! Van der Melen mi je doveo Luizu van Ribek, a ja sam je

naslikao. Pitajte Korneliju van Rajn!“„Čak i da ste Luizu van Ribek naslikali u, hm, Evinom kostimu, to i dalje

nije dokaz vaše nevinosti. Pre će biti dokaz vaše krivice. Razmislite: vi stebili u vrlo bliskom odnosu sa tom mladom ženom. Njen otac taj odnos, sobzirom na vaše imovno stanje, sigurno nije odobravao. To bi opet mogaobiti vaš motiv da zapalite kuću Van Ribekovih.“

„A da li bih onda utrčao u vatru da spasem Luizu?“„Želeli ste da ubijete njenog oca, a ne nju. Suviše kasno ste shvatili da ste

odgovorni i za smrt voljene.“„Ali... Nije tako bilo!“„Tako po sadašnjim dokazima izgleda. Zbog toga moram, u ime meni datih

ovlašćenja od strane istražnog sudije, da vas, Kornelise Sojthofe, uhapsim!“

Glava sedamnaesta

U tamnici (II)

Poražen, pustio sam Katuna i Dekerta da me u zoru sprovedu krozAmsterdam. U glavi su mi se rojile misli, ali ni za jednu nisam mogao da seuhvatim. Da li su Kat Laurens i Marten van der Melen bili u dosluhu. Ili onazaista nije znala šta se sve dešava, već je za svoje usluge jednostavnodobijala novac? Ili možda nisam smeo da verujem svojim sećanjima moždasam naprosto poludeo? Zbog svih tih bezveznih razmišljanja, kasno samshvatio kuda me ta dva inspektora vode. Ne u gradsku većnicu na još jednosaslušanje, kao što sam očekivao. Ne, vodili su me u Rendaru. Kada smo sepribližili meni tako poznatim visokim zidovima zatvora, ja sam zastao.

„Hajdete već jednom!“ navaljivao je Dekert. „Zaista imamo i drugog posla,ne možemo ceo dan da se bavimo samo vama.“

„Zašto me vodite u Rendaru?“Dekert mi se obratio namučenim osmehom. „Tamo se na odsluženje kazne

vode muškarci koji su povredili zakon. Vi bi to trebalo da znate.“„Da li ste očekivali nešto drugo?“ pitao me je Katun.„Mislio sam da se na saslušanje ide u gradsku većnicu.“„Za to je danas suviše kasno“, odgovorio je okružni inspektor. „Sutra ću

doći kod vas. Možda se u toku noći još nečega setite.“„A čega bi to trebalo da se setim?“ odgovorio sam potišteno.„Nečega što vam se do sada činilo nebitnim, ali bi možda doprinelo

dokazivanju vaše nevinosti. A možda vas noć u Rendari natera i na to dapriznate svoj zločin. Tako biste nam svima uštedeli mnogo muka.“

„Samo iz tog razloga treba da priznam nešto što nisam učinio?“„Samo treba da priznate ono što je istina.“„Istinu sam vam već ispričao.“„Kako vi kažete. Hajde da nastavimo!“„Da li mi pre toga možete nešto obećati, gospodine Katune?“„Šta?“„Da li biste obavestili Korneliju van Rajn? I možete li se pobrinuti za

Rembranta? Teško da ću moći da ga tražim ako sedim zatvoren u Rendari.“„Učiniću sve što je u mojoj moći. Ali nemojte previše očekivati. Nije ništa

neobično da jedan stari, zbunjeni čovek, i to još sklon piću, iznenada nestane.Možda bez pamćenja sedi negde u nekom ćošku u luci. Možda je već imrtav.“

„Zaista umete da ulijete nadu“, uzdahnuo sam. „Ali ipak vam hvala natrudu.“

Na ulazu u Rendaru nas je dočekao Arne Peters i odveo nas do službenihprostorija upravnika. Rombertus Blankart se nevoljno obratio Katunu.

„Zar je to zaista potrebno, gospodine Katune? Zar niste mogli Sojthofa dasmestite negde drugde? To što ste ga doveli na mesto gde je pre izvesnogvremena radio kao čuvar, nije dobro za ovu kuću. Već i to što je Osel Jekendoveden ovamo, izazvalo je kojekakve priče. Ako sada još i Sojthof ovdebude smešten, neću moći ništa da garantujem.“

„Za šta tačno ne možete da garantujete?“ pitao je Katun.„Za održavanje reda i mira. Šta će zatvorenici pomisliti kada njihovi čuvari,

koji treba da su im uzor, malopomalo bivaju hapšeni za ubistva?“„Da li ste vi zaista toliko zabrinuti za duševni spokoj vaših zatvorenika,

gospodine Blankarte? Ili više zbog ugleda Rendare, a samim tim i vašegugleda u javnosti. Šta vam zadaje veće glavobolje?“

Trzaj je prešao preko uskog upravnikovog lica. Koliko sam poznavaoBlankarta, Katun je pogodio pravo u bolnu tačku.

„Kakve to ima veze sa mojim ugledom?“ povikao je Blankart. „Kako jamogu biti odgovoran za to što su Jeken i Sojthof moralno posrnuli. Mojzadatak je da brinem o dobrobiti zatvorenika. I zbog toga od vas moram dazahtevam da Sojthofa smestite na neko drugo mesto.“

,Ja ne odlučujem o tome“, odgovorio je Katun hladno.„Ko onda?“„Okružni sudija. Ali do njega danas više nećete doći. Mislim da je pozvan

na neki prijem u Istočnoindijskoj kompaniji. Obratite mu se sutra. Za danasbih vam bio veoma zahvalan ako biste mog zatvorenika smestili na sigurnomesto.“

„Ako baš mora“, promumlao je upravnik kao pretučeni pas.Pokazalo se da je sigurno mesto, za koje je Katun zamolio, jedno od

najgorih kutaka iza ovih zidina – tamnica. Arne Peters i Herman Brink odveli

su me u podrum gde se hladan i vlažan vazduh mešao sa mirisom drveta.Umalo mi je zastao dah, ali ne zbog lošeg vazduha, nego zbog mojebeznadežne situacije. Izgubio sam osećaj u kolenima u hodniku ispred ćelije iuhvatila me nesvestica. Morao sam da se oslonim na hladan zid kako ne bihpao na pod kao neki kljakavi starac.

Brink me uhvatio ispod leve miške i zadržao me. U njegovom licu samvideo tračak zabrinutosti. Nasuprot njemu, Peters me odmeravao bez imalomilosti. Da li sam ja to u njegovom pogledu video zadovoljstvo?

„Saberi se, Sojthofe!“ vikao je. „Kada si ranije dovodio zatvorenike utamnicu, tada te ona nije toliko pogađala.“

„Razlika je u tome da li si zatvorenik ili čuvar“, rekao sam tiho i nekolikoputa duboku udahnuo kako bih pobedio napad slabosti.

„Ti to najbolje znaš“, odgovorio je Peters sa osmehom. „Ali ipak se saberi,baš zato što znaš! Neću da imam problema, a naročito ne zbog bivšegkolege.“

„Pričaš kao da je ovo tvoj zatvor.“„Radno mesto Osela Jekena je i dalje slobodno. Upravnik mi je dao do

znanja da imam dobre šanse za to mesto. Pod tim okolnostima možeš darazumeš zašto ne želim nikakve probleme. Zato nemoj da me sramotiš,Sojthofe, ionako si već izazvao dovoljno problema!“

Ovo je bilo jasno upozorenje. Bio sam isuviše iscrpljen da bih na to bilo štaodgovorio. Kao bik kojeg vode na klanje, pustio sam ih da me sprovedu dotamnice, gde sam se sručio na hladan kameni pod. Tu je sedeo i moj prijateljOsel pre nego što su ga odveli na gubilište ispred gradske većnice. To nijebila nimalo utešna misao kad su se vrata uz jaki tresak zatvorila, a meneopkolio skoro potpuni mrak.

Jednolično vreme provedeno u tamnici je, bez ikakve sumnje, mojenajmračnije životno iskustvo i ne želim da trošim reči na to. Mojesamosažaljenje mešalo se sa brigom za Rembranta. Ne, u stvari je to bilabriga za Korneliju.

Njen otac je za mene bio uzor kao umetnik, ali Kornelija je, u ljudskomsmislu, za mene značila mnogo više. Nadao sam se da je u međuvremenupronašla oca. Prebacivao sam sebi što je moje hapšenje njoj izazvalo jošveće probleme. S druge strane, ipak sam se nadao da je ophrvana brigom; tobi značilo da ona i dalje gaji osećanja prema meni. Ali prekori prema samom

sebi su prevagnuli. Da se nisam uputio na noćni sastanak sa Luizom, sada nebih bio u ovoj strašnoj situaciji i bio bih uz Korneliju. A šta sam umesto togaučinio? Čučao u mračnom ćošku male ćelije, beskoristan kao vreća krompirakoju su ostavili i zaboravili. Bilo je normalno da zatvorenici u tamnici nebudu ni maženi ni paženi, ali to što te večeri nisam dobio ni parče hleba nikrčag vode, padalo je u oko. Krivio sam Arna Petersa zbog toga. Želeo je dami pokaže da sam u potpunosti prepušten njemu na milost i nemilost. Ionakonisam bio gladan, ali gutljaj vode bi prijao mom osušenom grlu. Spavao samvrlo loše: san mi je bio pun mučnih slika i stalno sam se budio, a zbog mrakaoko mene nisam znao da li je noć prošla. U neko doba sam začuo korake ivrata ćelije su se otvorila. Bio je to Arne Peters sa vodom i hlebom, tako dasam došao do zaključka da je svanuo novi dan. Moja pitanja o toku istrageokružnog inspektora i o Rembrantovoj sudbini ostala su bez odgovora.

„Znaš dobro da se sa zatvorenicima u tamnici razgovara samo o onomenajnužnijem“, podsetio me Peters. Crte lica mu se nisu pomerale, ali mi seučinilo da vidim radost na njegovom licu što me ostavlja u neznanju – čak i otome da li on uopšte nešto zna.

Ponovo tama, zatim ponovo koraci i metalni zveket ključa koji se okreće ubravi. Kratko škripanje reze i vrata od ćelije bila su otvorena. Iz hodnika jedopiralo svetlo dozvoljavajući mi da najpre uočim samo siluetu osobe, azatim sam prepoznao tanku pojavu okružnog inspektora.

„Dobar dan, gospodine Sojthof, kako ste?“Nasmejao se svojim rečima, ali bez imalo zlobe, koju sam, inače,

primećivao u svakom pokretu Arna Petersa. Peters je stajao dva koraka izaKatuna držeći zarđali ključ u desnoj ruci.

„Želite da me saslušate, gospodine Katun?“ odgovorio sam. „Meni bi, usvakom slučaju, bilo mnogo bolje kad biste imali dobre vesti.“

„Moraću da vas razočaram“, odgovorio je odmah. „Bio sam u kući trgovcaumetničkim delima, Martena van der Melena, ali bezuspešno.“

„Šta to znači bezuspešno? Pretpostavljam da je negirao da je učestvovao umojoj otmici.“

„Nisam ni razgovarao sa njim. Rečeno mi je da je juče ujutru otputovao ida se ne zna kada će se vratiti.“

„Aha. A gde?“„To niko nije mogao da mi kaže.“

„Nisu mogli, ili nisu hteli?“Okružni inspektor je uz uzdah slegao ramenima. „Kako ja to da znam?“„Krije se!“ izletelo mi je. „Van der Melen je od straha zbog vaše istrage

pobegao. Verovatno se negde pritajio dok me ne pogube za ubistva kojanisam počinio. Tada više neću moći da ga optužim.“

„Moguće. Međutim, istovremeno može da postoji i drugo objašnjenje zanjegovo putovanje.“

„Baš u ovom trenutku?“„Možda je to samo slučajnost.“„Da li zaista verujete da jedan tako poslovan trgovac ode na put, a da ne

obavesti svoje saradnike ili članove porodice gde i kako mogu da gapronađu?“

„Ovaj način odlaska je zaista čudan i mnogo razmišljam o toj činjenici. Sdruge strane, to nije protivzakonito, tako da nemam mogućnosti da bilo štapreduzmem protiv Van der Melena. A i kako bih kad je nestao?“

Grozničavo sam razmišljao i na kraju upitao: „Šta kaže doktor Van Zelden?Da li je on mogao da vam da neki trag? Mislim, ako ste uspeli da razgovaratesa njim.“

„Razgovarao sam sa njim. Priznaje da s vremena na vreme posećuje kabareu Velikoj ulici Svetog Antonija i da je tamo nekoliko puta sreo Van derMelena. Ali nije znao ništa o njegovom putovanju, niti mi je mogao reći bilošta o nekoj poslovnoj saradnji između Van der Melena i Kat Laurens. Onkaže da mu se Van der Melen uvek činio kao običan gost u kabareu Kodsrećnog Hansa. Međutim, doktor nije imao mnogo vremena za mene. Hitno jebio pozvan kod De Galovih. Konstantin de Gal je, navodno, doživeo slomživaca kada je čuo šta se desilo sa Luizom van Ribek. Očigledno je on svojubuduću iskreno voleo.“

„Pored svega što se zna o finansijskoj situaciji Melhiora van Ribeka,sigurno da De Gal nije zaprosio njenu ruku iz koristoljublja.“

„Kakogod, sve to nas ne vodi nikuda“, rekao je okružni inspektor. „Doklegod ne budem našao nešto čvrsto, moraćete ostati u Rendari. Žao mi je zbogvas, Sojthofe.“

To sam mu čak i poverovao.„Šta je sa Rembrantom van Rajnom?“ pitao sam. „Da li se pojavio?“„Do sada ne“, odgovorio je Katun i delovao pomalo kao grešnik. „Iskreno

rečeno, nisam imao vremena da se pozabavim i time. Kada sam sinoć bio unjegovoj kući, da njegovu ćerku obavestim o vašoj sudbini, delovala jeveoma utučeno. Molila me je za dozvolu da vas poseti.“

„I?“„Vi sami najbolje znate kakva pravila ovde važe. Osim toga, da li zaista

želite da vas vidi ovakvog?“„Ne, naravno da ne“, priznao sam. „Zahvalan sam vam, gospodine Katun.“„Zašto? Ništa nisam uradio za vas.“„Pokušali ste. Čovek u mojoj situaciji ne može da traži više od toga.“„Kada već pričate o vašoj situaciji, da li ste razmišljali o onome?“„O čemu?“„Da priznate.“„Ali ja sam nevin. Zar mi ne verujete, Katune?“„To što ja verujem nije od značaja. Računa se samo ono što se može

dokazati. Ako budete imali još nešto da mi kažete, javite se čuvarima.“Pozdravio se i Arne Peters je zatvorio vrata ćelije. Poslednje što sam video

pre nego što me iznova obavila tama, bio je njegov zadovoljan izraz na licu.

Opet sam bio sam sa svojim mislima. Poražavalo me je što sam bio osuđenda ništa ne mogu da preduzmem. Nedelovanje je u ovom trenutku bilo goreod moje strašne sudbine, koja me je čekala ako me zaista osude za požar iubistvo porodice Van Ribek.

Bio je mrak, ali mogao sam da vidim Korneliju pred sobom, i to tako jasno,kao na dnevnoj svetlosti. Video sam bore na njenom mladalačkom licu i suzekoje su se caklile u njenim plavim očima. Možda mi je zarobljeništvo u ovojmračnoj ćeliji donelo konačnu spoznaju da za mene ne postoji, i nikada višeneće postojati, druga žena osim Kornelije. Ta spoznaja je, kako mi se čini,došla prekasno.

Koliko je vremena prošlo dok nisam opet začuo korake? Nekoliko sati?Nisam znao. Mračna dosada oduzela mi je svaki osećaj za vreme. Ovogaputa, čim su mi se oči navikle na svetlost, ugledao sam Arna Petersa.

„Ponovo poseta za tebe, Sojthofe. Ti si najtraženiji zatvorenik koga smoikada imali u tamnici.“

Napravio je mesta nekom drugom čoveku, čija je pojava ukazivala na

veliko bogatstvo. Tamno odelo je sijalo kao pliš, plavi prsluk je bio ukrašenzlatnim vezom, a bela kragna se sastojala od same čipke. Imao je okočetrdeset godina i bio je srednjeg rasta. Uprkos njegovom bogatstvu, nije biopunačak kao većina amsterdamskih bogataša. U kosi i na bradi belele su seprve sede vlasi, ali njegove oštre crte lica, sa blago zakrivijenim nosom,delovalo je mladalački i izuzetno obazrivo. Njegove tamne, skoro crne očiprodorno su me odmeravale. Bio je to neprijateljski pogled, pun mržnje iverovatno bih se pod drugim okolnostima naježio. Ali ovde, u mračnomćošku, naoružao sam se ravnodušnošću čoveka koji više nema šta da izgubi.

„Znači, ovako izgledate, skoro bezazleno“, ustanovio je i u njegovompromuklom glasu se začuo prezriv ton.

„Nedovoljno bezazleno da bi mi neki poverovali kako nisam sposoban daizvršim ubistvo“, odgovorio sam. „Očigledno je da vi znate ko sam ja, ali jane znam ko ste vi.“

„Sigurno ste već čuli za mene. Ja sam Konstantin de Gal.“Sada sam razumeo njegov pogled. Mislio je da gleda u ubicu žene koju je

on želeo da oženi. Na njegovom mestu bih osećao istu mržnju. Jednom takouticajnom muškarcu, članu sedamnaestorice, niko pametan ne bi zabranioposetu zatvoreniku u tamnici.

„Nije kao što izgleda“, započeo sam. „Nisam zapalio kuću Van Ribekovih.Bio sam tamo da bih spasao Luizu. Mnogo mi je značila.“

„To poslednje vam verujem. Ali to vas nije sprečilo da je ubijete. To što viniste mogli da je imate, značilo je da niko ne može da je ima. Je li tako?“

„Uopšte ne. Varate se. Ja...“„Ćutite!“ prekinuo me. „Niste dovoljno muškarac da priznate svoje

zlodelo? Krupni ste i jaki, a opet takav bednik koji se povlači kao crv!“Pošao je stegnutim pesnicama prema meni, verovatno u nameri da me udari

u lice, ali u poslednjem trenutku se umešao Arne Peters.„Izvinite, gospodine De Gal, ali samo čuvari smeju da vaspitavaju

zatvorenike. Imate svako pravo ovog sveta da se svetite Sojthofu, ali nesmem da dozvolim, da ga povredite.“

Samo je još falilo da doda i nažalost.Video sam De Galov pogled pun mržnje, ali i tuge. Mora da je zaista voleo

Luizu.„Zašto ste došli ako nećete da me saslušate?“ pitao sam.

„Nisam došao da slušam jeftine izgovore, nego da vas o nečemu obavestim:vašim delom ste sebi stvorili neprijatelja zanavek. Molite se Bogu da uskorodobijete zasluženu kaznu i da se od vašeg bednog života oprostite nagubilištu. Ako nekim čudom napustite Rendaru kao slobodan čovek, znajteda ću vam naneti mnogo veće patnje. Dajem vam moju reč!“

Time se Konstantin de Gal oprostio i izašao u hodnik. Ovde dole je ionakobilo hladno, ali sada me obuzela ledena hladnoća. Imati najmoćnijeg čoveka uAmsterdamu za neprijatelja bilo je isto kao i dobiti smrtnu kaznu.

Glava osamnaesta

U Vodenoj kući

Nisam mogao da se požalim na nedostatak pažnje. Obično je zatvorenik utamnici viđao čuvara samo jednom dnevno, i to kada mu donese hleb i vodu.Međutim, ubrzo nakon što je Konstantin de Gal otišao, dobio sam novuposetu. Bio je to upravnik u pratnji Arna Petersa.

Stisnute usne Rombertusa Blankarta i trzavi kapci ukazivali su na to da senije osećao prijatno u svojoj koži. Ipak, pokušavao je da izgledasamouvereno i, kada je stao ispred mene, potrudio se da deluje kao da jevisok, iako je bio niskog rasta.

„Ne mogu da dozvolim da tu samo tako sedite, Sojthofe“, rekao jeprekorno.

„A šta drugo da radim u ovoj maloj ćeliji?“ pitao sam iznenađen njegovomizjavom.

„Možete da priznate svoj zločin. To bi svima nama skratilo muke. Zar nevidite da sramotite Rendaru?“

„Verovali ili ne, gospodine Blankart, ali to je trenutno moj najmanjiproblem.“

Blankart me očajnički pogledao, što me još više zbunilo. Naravno, slučajVan Ribekovih izazvao je mnogo uzbuđenja u Amsterdamu. Mnogo više negoOselov zločin. Ali nikako mi nije bilo jasno zašto se upravnik toliko nervirašto sam se nalazio u Rendari kada ionako više nisam bio zaposlen u njoj.

„Još jednom vas pozivam, priznajte svoj zločin, Sojthofe. Verujte mi,poštedećete sebe mnogih nevolja.“

„Da li treba da priznam nešto što nisam učinio?“Blankart je bespomoćno raširio ruke. Delovao je tako potišteno, kao da je

on optužen za ubistvo, a ne ja.„Onda mi ništa drugo ne preostaje“, rekao je sa dubokim uzdahom, a onda

se obratio čuvaru: „Peterse, izvedite zatvorenika iz ćelije.“Peters je krenuo prema meni, a njegovo lice je sijalo od zadovoljstva, koje

takode nisam mogao da razumem, kao ni Blankartovu potištenost. „Čuo si,

Sojthofe, kreni!“Ako sam dobro protumačio Blankartovo ponašanje, čekalo me je nešto

strašno. Ipak, skoro sa olakšanjem sam sledio Petersov zahtev, samo dapobegnem iz te male tamne ćelije.

Napustili smo podrum i pošli kroz pilanu gde su se zatvorenici znojili doksu sekli i vukli drva. Dobacivali su mi poglede ispod oka, a u ponekom licuvideo sam podrugljivost i zadovoljstvo što se jedan od njihovih čuvara našaou istoj kaši kao i oni sami. I čuvari su me odmeravali i bilo mi je jasno mepreziru zbog mog navodnog zločina.

Na sopstveno iznenađenje, izašli smo u veliko unutrašnje dvorište, gde jezatvorenicima bilo dopušteno da budu na dnevnoj svetlosti po nekoliko satinedeljno, koliko bi im već dodelili. Nad Amsterdamom je bilo oblačno ipadala je sitna kiša, ali ipak sam uživao u svežem vazduhu koji sam dubokoudisao. Pošli smo prema malo izdvojenoj zgradi koja se, koliko sam ja znao,već godinama nije koristila. Neki potok, verovatno odvod nekog kanala,proticao je pored te zgrade. Pri pogledu na tu gradevinu, konačno sam shvatioznačenje Blankartovih reči i strah mi steže grlo.

Ta zgrada, Vodena kuća, odnosno potopljena ćelija, ranije je služila dapokrene lenje zatvorenike. U kući su bile dve pumpe za vodu. Jedna senalazila napolju i služila je za upumpavanje vode iz potoka u zgradu. Kada biunutra nekog zatvorili, jedina mogućnost da izbegne davljenje u vodi bilo jeda vodu izbaci pomoću druge pumpe. Jako pumpanje stvaralo je kod lenjihzatvorenika radnu naviku. Barem je takva bila praksa sve dok se jednog dananeki zatvorenik nije udavio. Njegova smrt privukla je veliku pažnju i od tadase Vodena kuća više nije koristila.

Peters je primetio moje oklevanje i ugurao me u zgradu. Dočekao me jehladan i ustajao vazduh, još gori nego u tamnici. Vodili su me niza stepenice,kraj prljavih cevi i pumpi, sve dok nisam ušao u jednu cisternu u kojoj senalazila unutrašnja pumpa. Ovde je Herman Brink već čekao kako bi svomkolegi Petersu pomogao da me priveže za pumpu.

Blankart mi se obratio skoro očinskim glasom: „Znate gde se nalazite,Sojthofe, zar ne?“

Progutao sam knedlu u grlu i klimnuo glavom.„Onda znate i šta vam je činiti. Pumpajte vodu napolje ako želite da živite.

Ili...“

„Šta?“ zakreštao sam.„Priznajte. Tada ćemo odmah prestati da ubacujemo vodu u zgradu.“

Obratio se Petersu: „Da li imamo dovoljno ljudi na raspolaganju za ovajzadatak?“

„Piter Bors upravo bira najjače zatvorenike. Uskoro će biti tu.“„Kao što sam rekao, Sojthofe, sve zavisi od vas“, rekao je upravnik i

okrenuo se da izađe.Uz stravičan zvuk metala, Brink je sastavio lance i ja ostadoh vezan za

staru zarđalu pumpu, koja je sigurno već zapamtila užasan strah mnogih ljudi.Tek ovde i sada postao sam svestan da su metode korišćene u Rendari bileveoma surove. U stvari, trebalo je da zatvorenici budu prevaspitani i izvedenina pravi put, ali ovakvom kaznom, ili zatvaranjem u tamnicu, teško da se tajcilj mogao postići.

Upravnik i dva čuvara napustili su prostoriju. Morao sam da se uzdržim dane počnem da preklinjem za milost. To ionako nije imalo nikakve svrhe, anisam želeo da Arnu Petersu učinim to zadovoljstvo i omogućim mu datrijumfuje dok me gleda kako plačem od straha.

Prošlo je nekoliko minuta dok nisam začuo prigušene korake i glasove.Teška gvozdena vrata, koja nisu propuštala vodu iz cisterne, prigušila su svezvukove. Kada sam začuo žubor, doživeo sam ga skoro kao spas. Mlaz vodeje potekao kroz jedan od otvora na zidu. Najpre je delovao bezazleno, kaoprljava kiša na mojim čizmama. Međutim, nivo vode je brzo rastao i ubrzosam stajao u vodi do članaka.

Počeo sam da pumpam. Ne prebrzo, govorio sam samom sebi, negoravnomerno. Mišići su mi napeto radili dok sam se trudio da iz cisterneispumpam istu količinu vode koju su oni na spoljašnjoj pumpi ubacivali.Krajičkom oka sam na zidu cisterne primetio da nivo vode stalno raste. Ucisterni je bilo svetlo jer je svod bio otvoren. Iznad nje se video samo krovVodene kuće. Kada sam, pumpajući vodu, opet pogledao nagore ka otvoru,primetio sam tri muškarca koji su me posmatrali sa ruba cisterne.

Rombertus Blankart me je gledao vidno pomešanih osećanja kako se trudimda ispumpam vodu. Nivo je neprekidno rastao. Već sam stajao u vodi dokolena dok se ona neumoljivo i dalje penjala po meni, kao neka zver koja želida me proguta zajedno sa kosom.

Kraj Blankarta je stajao Arne Peters sa širokim osmehom na licu. Ranije

sam ga smatrao bezazlenim momkom, ali sada, kad se ponadao da će zauzetiOselovo mesto, a očigledno je već preuzeo njegove radne obaveze, pokazaoje svoje pravo, podmuklo lice. Zatvorenici u Rendari mogli su samo da senadaju da će se još neko prijaviti za mesto nadzornika. Ali nisam mogao dasaosećam sa ljudima koji su se nalazili u ovom zatvoru. Bio sam suvišezauzet borbom sa vodom koja je nezadrživo nadolazila. Ruke su me bolele,ali sam nevoljno pumpao vodu sve brže i brže. A voda je i dalje rasla i skoroda mi je stigla do grudi.

Treći posmatrač bio je Konstantin de Gal. On me je gledao sa sve većimzanimanjem, ne zlurado kao Arne Peters, već sa dubokim zadovoljstvom.Sada sam razumeo zašto je Rombertus Blankart ponovo pokrenuo Vodenukuću koja se već godinama nije koristila. Nije to bila njegova odluka, negoDe Galov zahtev, verovatno potkrepljen i novcem tog bogatog trgovca.

Pumpao sam, a voda je već bila u visini mojih ramena. Video sa kakoBlankart nešto ubeđuje De Gala. Da li se to upravnik plašio još jedne smrti uVodenoj kući? A možda je baš ovo bilo to što je De Gal zamislio? On niježeleo samo da vidi kako patim, naprotiv, moja smrt morala je da okajeLuizinu smrt. Strogo je odmahivao glavom a da ni u jednom trenutku sa menenije skinuo svoj pogled pun mržnje. Blankart je na kraju odustao i sa mučnimizrazom na licu mirno posmatrao kako se patim.

Iako me izdavala snaga, nastavio sam da pumpam, ali sam bio sve bližeodluci da priznam šta god požele. To bi me sigurno poslalo na gubilište, alibarem bih dobio još koji dan života i poštedeo bih sebe mučne smrtidavljenjem u vodi. Ali tada sam pogledao u crne oči Konstantina de Gala, ito mi je, na neki čudan način, dalo dodatnu snagu. Ni po koju cenu nisamželeo da dam potvrdu njegovom uverenju. Tako sam nastavio sa pumpanjemi kad sam već do grla stajao u vodi.

Pumpao sam i stenjao, a verovatno bih se i znojio da nisam bio opkoljenvodom. Još malo pa će me voda potpuno progutati, ali nisam pozvaoBlankarta. Stisnuo sam usne kako bih sprečio da progutam vodu i pumpaosam, i pumpao, i pumpao.

Više nisam gledao gore prema njima, čak ni prema zidu cisterne. Predamnom sam video Kornelijino lice. Smešila mi se i davala mi snagu da muškipodnesem neizbežnu smrt. Sudbina nam nije predvidela zajednički život, alibio sam zahvalan što sam je makar upoznao. Snaga me je izdala i moje ruke,

drhteći od umora, prestale su da pumpaju. Čudno miran, čekao sam smrt kojaje bila tek nekoliko sekundi udaljena od mene.

Odjednom, nivo vode je počeo da opada. Zaista, baš kada sam se predao,voda je počela da klizi niz mene i da se povlači. S nevericom sam posmatraokako se deo po deo mog tela pomalja iz vode.

Da li je trebalo opet da počnem da pumpam kako bih ubrzao pražnjenjecisterne? Da li je to očekivao osvetnički raspoloženi De Gal? Da li se on toigrao sa mnom, kako bi se zadovoljio produžetkom mojih muka?

Bilo mi je svejedno. Ja jednostavno više nisam imao snage da sesuprotstavljam onome što su moji mučitelji osmislili za mene. Štaviše, nisamuspeo ni da pogledam gore. Naslonjen na pumpu, samo sam stajao i čekaošta će se dalje desiti.

Voda je nestajala, opala je toliko da je prekrivala samo pod, a onda, uzčudan zvuk, napokon nestala u nekom odvodu koji je otvoren iz meninepoznatih razloga.

Peters i Brink su otvorili gvozdena vrata, ušli i oslobodili me lanaca.

Čuvari su me odvukli uza stepenice, uglavnom noseći me, i odveli u jednu odprostorija Vodene kuće. Ležao sam na drvenoj klupi, koja mi je u tomtrenutku delovala udobnije nego bilo koji mekan krevet. Sklopio sam oči,duboko i ravnomerno udišući vazduh, što je u nekoliko navrata prekinutonapadima kašlja. Poslednjih sekundi, pre nego što je počeo da opada nivo,nagutao sam se dosta vode, a to sam sada izbacivao. Neko je preko meneprebacio vuneno ćebe, ali mokra odeća se slepila za moje telo.

Čim bih otvorio oči, oko mene bi se sve zavrtelo, a lica, koja su se nadamnom naginjala, video sam kao kroz maglu. Opet sam sklopio oči i sačekaosve dok se nisam osećao malo bolje. Tek nakon izvesnog vremena,prepoznao sam ljude koji su, čekajući, stajali kraj klupe: Blankart, Peters,Konstantin de Gal i, na moje veliko iznenađenje, Jeremijas Katun.

„Stvarno se razumete u to da nekog uplašite, Sojthofe“, rekao je Katun dokme je posmatrao delom sarkastično, a delom zabrinuto. „Čim vas čovek nanekoliko sati ispusti iz vida, vi pokušate da ispijete svu vodu izamsterdamskih kanala.“

„To nisam dobrovoljno učinio. A ni vi niste bez krivice što se nalazim u

ovoj situaciji.“Blankart se nakašljao. „Ne bi trebalo da prebacujete okružnom inspektoru,

Sojthofe. Zahvalite se njemu što vas je spasao.“„Kako to?“, rekao sam i pljunuo ostatak vode u visokom luku među njih,

tako da se upravnik zaprepašćeno povukao unazad. Obratio sam se okružnominspektoru. „Da li ste možda odlučili da me ipak smatrate nevinim?“

„Shvatili ste“, odgovorio je Katun. „Poslednjih nekoliko sati, dokazi su se izkorena promenili.“

„A za to treba da zahvalim vama? Pričajte!“„Ne samo meni nego i gospođici Molenberg.“„Molenberg?“, ponovio sam i razmišljao gde da svrstam to ime.„Beke Molenberg“, dodao je Katun.„Ah, služavka.“„Tačno. Još jednom sam je saslušao, i to veoma detaljno. Na kraju se

rasplakala i priznala svoju laž. Niste vi zapalili kuću, nego Melhior vanRibek lično. U napadu ludila, kako se služavka izrazila. Odmah sam krenuoovamo, taman na vreme.“

Konstantin de Gal, koji je do malopre delovao razočaran zato što samspasen, primio je k znanju neočekivani preokret skamenjenog lica.

„Šta je tačno rekla gospođica Molenberg?“ pitao sam dalje. „Zašto jelagala?“

„Neki nepoznati muškarac ju je na to naterao. Dao joj je za to lepu sumu odstotinu guldena.“

„To je zaista mnogo para, pravo malo bogatstvo za devojku kao što je ona“,rekao sam iznenađeno. „Toliko ne bi zaradila ni za godinu dana. Znači, svakičovek je potkupljiv.“

„Ne samo to. Nepoznati muškarac joj je uz to još i zapretio da će je sustićiista sudbina kao i njene gazde ako ne bude širila laž o vašem učešću uzločinu. Očigledno je nekome veoma stalo do toga da vas se reši.“

„I tako zaštiti prave zločince“, dodao sam. „Mislim na one koji su izazvaliludilo Melhiora van Ribeka. Da li je služavka mogla da opiše tog nepoznatogmuškarca?“

„Samo uopšteno.“„Pustite da pogodim. Bio je lepo odeven i imao je tamnu bradu.“„Tako nekako. Kako ste došli do toga?“

„Isto tako je opisan i jedan drugi, a verovatno isti, nepoznati muškarac.Mislim na čoveka koji je odneo sliku smrti.“

Katun se nasmejao. „Nije loše, Sojthofe. I ja sam već pomislio da tu postojineka veza.“

„Samo je suma, koju taj nepoznati čovek daje, znatno povećana. Verovatnobi trebalo da budem polaskan što vredim više od slike.“ Još jednom sampomislio na opis muškarca i pitao: „Da li ste Beku Molenberg pitali zaMartena van der Melena?“

„Naravno, ona poznaje trgovca umetničkim delima. Bio je nekoliko putagost kod Van Ribekovih. Sigurna je da on nije taj čovek sa stotinu guldena.“

„Ali je verovatno on darovao tih stotinu guldena.“„Moguće je da ste u pravu“, rekao je Katun izbegavajući dalji razgovor o

njemu. Verovatno nije želeo da jednog od najuglednijih građana Amsterdamaosumnjiči bez dokaza.

„Pričate o trgovcu umetničkim delima, o Van der Melenu?“ De Gal senapokon otkočio. „Kakve on ima veze sa ovim?“

Katun, na moje olakšanje, nije pokazivao ni traga potčinjenosti. „Još senalazim usred istrage, gospodine De Gal, i molim vas za razumevanje što nemogu da vam otkrijem detalje. Osim toga, ne želim nikoga lažno da optužim.To samo dovodi do opasnih izgreda, što su ovdašnji dogadaji i potvrdili.“

De Gal se udrvio: „Da li znate sa kim razgovarate, gospodine? Imam dostauticaja, čak i u Magistratu.“

„Znam. I šta ćemo sad? Da li pred Magistratom želite da objašnjavate da jena vašu odgovornost umalo ubijen nevin čovek?“ Katun se obratio upravniku:„To ni vama ne bi trebalo da bude pravo, gospodine Blankart. Ili je možda uvašoj moći da samovoljno pokrenete Vodenu kuću?“

„Pa, znate, gospodin De Gal je rekao da ne postoji razlog da to neučinimo.“

„Pitam još jednom – da li želite da se sve ovo zvanično razjasni? I da vamkažem i to da gospodin Sojthof sad ima poprilično čvrst pravni osnov da vasgospodu tuži.“

Ta ideja mi do tada nije padala na pamet, ali poslušno sam klimnuo glavomkako bih potvrdio Katunove reči.

Blankart je molećivo pogledao De Gala, a trgovac je tiho rekao:„Verovatno ste u pravu, okružni inspektore, bolje da ne dižemo prašinu.

Naravno, ako se i vi slažete, gospodine Sojthof. Učinio sam vam velikunepravdu.“

„Znači li to da povlačite vaše obećanje o osveti?“ pitao sam.„Očigledno ću morati pošto vi niste odgovorni za Luizinu smrt.“„Onda ćemo svi zaboraviti ovaj događaj“, rekao sam i umorno zalegao na

klupu.

Pola sata kasnije, sedeo sam kraj Katuna u jednoj kočiji koja nas je vozila doRozengrahta. Na sebi sam imao neke ishabane dronjke koje su našli uRendari, ali to nije bilo tako strašno. Odeća je bila suva, a ja sam bioslobodan!

Još nisam mogao da poverujem da sam slobodan čovek, a opet, mučenje uVodenoj kući, koje me zadesilo pre nekoliko sati, kao da je bilo samo strašansan. Grešni Rombertus Blankart se izuzetno ljubazno pozdravio sa mnom, a jasam oduvek mislio da on nije sposoban da pokaže bilo kakvu ljubaznost.Ipak, bio sam odlučan u tome da moja noga više nikada neće kročiti uRendaru – barem ne dobrovoljno.

Kada je kočija stala pred Rembrantovom kućom, osećao sam se kao nekoko se vraća kući nakon dugog putovanja. Ovde je sve delovalo poznato, aopet, na neki čudan način, i strano. A prošao je tek jedan dan otkad me jeKatun posetio i otkad smo zajedno otišli u kabare u Velikoj ulici SvetogAntonija.

„Idite vašoj Korneliji i odmorite se“, rekao je namigujući, dok je otvaraovrata kočije. „Zaslužili ste.“

„Želite li da uđete?“Odmahnuo je glavom. „Trebalo bi da sad budete malo sami, zar ne? Osim

toga, želim još jednom da razgovaram sa Bekom Molenberg, možda se setilajoš nečega.“

Nakon što sam dva puta pozvonio, otvorila su se ulazna vrata i ispred menese pojavila Kornelija. U Vodenoj kući sam izgubio svaku nadu da ću je ikadaponovo videti. Srce mi je lupalo, ali nisam napravio ni korak prema njoj.Znao sam da nemam pravo na to.

Njeno zabrinuto lice otkrivalo je da i dalje nema nikakvih vesti o njenomocu. Kada me je ugledala, lice joj se razvedrilo.

„Kornelise!“ samo je kazala i zagrlila me sa osmehom na licu.Na trenutak je između nas opet bilo onako kao i one prve zajedničke noći.

Glava devetnaesta

Pljačkaši grobova

26. SEPTEMBAR 1669. GODINE

Bilo je oko jedan sat posle ponoći kada sam sa dva pratioca stigao doZapadne crkve. Zahvaljujući gustim oblacima, ova noć je bila mračnija uodnosu na većinu ostalih. Za našu nameru je to bilo veoma korisno, kao i tošto, osim nas, više nikoga nije bilo u blizini.

Ugasio sam fenjer, koji smo po propisu nosili sa sobom, i pošao premavelikoj građevini, kojom su se dičili mnogi graditelji. Ali nije me opčinilalepota građevine, niti arhitektura koja je ionako bila skrivena mrakom ioblacima, nego ono što sam se nadao da ću ovde naći – ili što neću naći.

Moji pratioci su zastali nekoliko koraka iza mene i međusobno šaputali.Okrenuo sam se prema njima i rekao tiho: „Šta vam je? Šta čekate?“

„To što mi ovde radimo, nije u redu“, bojažljivo je rekao Henk Rovers.„Mi... bićemo grešni pred Bogom ako provalimo u ovaj hram.“

Sa negodovanjem sam odmerio starog moreplovca. „Nisam ni znao da sebojite Boga.“

„Na moru svako nauči da se boji Boga kada ima posla sa olujom, gusarimaili morskim čudovištima.“

„Stari Henk je u pravu“, dodao je Jan Pol.„Znači tako, morska čudovišta“, rekao sam. „Da li sam možda pogrešio što

sam vam unapred dao novac? Čini mi se da ste novac odmah potrošili napivo i rakiju.“

Henk Rovers me pogledao sa osećajem krivice. „Kad smo stalno žedni.“„Kad je žeđ jača od razuma, onda iz toga ne može ništa dobro da izađe“,

prekorio sam ih. „Uzeli ste novac, dakle, morate se držati dogovora.“„Pih“, odgovorio je Rovers potcenjivački. „Deset para po glavi i nije neko

bogatstvo.“Ispružio sam desnu pesnicu i odgovorio pomalo šaljivo: „Ali bolje nego da

dobiješ po nosu, zar ne?“

„Evo, idem“, promumlao je stari mornar nevoljno vukući noge, kao i njegovprijatelj.

Pošao sam ka portalu, koji je, u odnosu na veličinu crkve, bio veoma mali,ali me je zaustavio tihi zvižduk. Zviždao je Jan Pol.

„Ne kroz glavni portal“, rekao je kada je stao pored mene spuštajući natrenutak težak džak sa ramena. „Proći ćemo kroz jedan od sporednih ulaza.To je sigurnije, a i jednostavnije.“

„Kako vi kažete“, složio sam se. „U tome ste vi stručnjak.“Išli smo oko Zapadne crkve sve dok Pol nije zastao kod jednih sporednih

vrata i ponovo spustio džak.„Ovde ćemo pokušati“, odlučio je dok je Rovers uplašeno gledao oko sebe,

kao da bi svakog trena neki nepoželjni posetilac mogao da iskoči iz tamnenoći.

Pol je iz džepa izvukao istrošen nož na preklapanje, otvorio ga i počeo daobija bravu na vratima. Minuti su prolazili te sam i ja polako postajaonervozan.

Prišao sam Polu i rekao: „Zašto ne ide?“Pogledao me preko ramena, pri čemu mu je tamna strana lica još više

istakla ionako već mrki pogled. „Ja nisam ni tvrdio da će ići brzo. U svakomslučaju, trajaće duže ako mi smetate dok radim.“

„Samo sam pitao“, promumlao sam. „Sami ste rekli da imate iskustva u timstvarima.“

„To jeste tačno. Ali nisu sve brave iste.“„U redu“, rekao sam i napravio korak unazad da ga ne bih ometao u poslu.Da li je bilo pametno što sam angažovao ova dva pijanca za tako osetljiv

poduhvat? Počeo sam da sumnjam u to, ali sada je bilo prekasno. Osim toga,zbog nedostatka vremena, nisam imao mnogo izbora.

Otkako sam se pre dva dana vratio u Rozengraht, ništa konkretno nisamuradio, a Rembranta i dalje nije bilo. Nisam imao predstavu gde bi se onmogao nalaziti. Međutim, jedna misao mi je sve češće prolazila kroz glavu:Rembrant možda i nije bio toliko zbunjen koiiko je delovao? Navodno je naulici video svog mrtvog sina Titusa. Naravno da je to zvučalo suludo, alimožda je ipak bio u pravu? U to sam večeras želeo da se uverim, nadahnutnadom da ću napokon pronaći neki trag. Ako uskoro ne pronađemoRembranta, Kornelija će poludeti od brige. Tako sam tog popodneva otišao u

krčmu Kod crnog psa, kako bih pridobio Roversa i Pola za moju nameru.„Uspelo!“ čuo sam kako mornar sa tamnim licem zadovoljno, doduše malo

preglasno, likuje. A i škripanje vrata, koje se oteglo dok smo ih otvarali, nijemi dalo mira.

Uznemirenost starog Henka prešla je i na mene. Sada sam i ja gledao utamnu noć kao lopov koji se nalazi u bekstvu. Mrak nije štitio samo nas dane budemo otkriveni; takođe je štitio i druge koje mi nećemo videti.

„Brzo, hajde da uđemo!“ požurio sam svoje pratioce te smo brzo ušli uZapadnu crkvu.

Ja sam zadnji ušao i tiho, koliko je to bilo moguće, zatvorio vrata zasobom. U crkvi je gorelo nekoliko sveća, čiji odsjaj smo mogli da vidimo ikroz prozore. Ali sveće su u toj tami bile samo pojedinačne svetle fleke, takoda sam ponovo upalio fenjer kako bismo pregledali bočni deo broda gde smose trenutno nalazili. Jeste da sam tog popodneva već posetio crkvu pre negošto sam otišao do Crnog psa, ali tada sam ušao na glavni portal. Zbog toga, ai zbog slabe osvetljenosti, bilo mi je potrebno izvesno vreme da seorijentišem. Onda sam sigurnim koracima odveo Roversa i Pola do mesta gdese iza jednog stuba nalazila grobnica koju smo tražili.

„Ovde je“, rekao sam i pokazao na pod. „Počnite, ali budite tihi koliko godje to moguće!“

Pol je otvorio džak koji je doneo sa sobom. Svako od nas je dohvatio pojedan težak pijuk. Ćutke smo stajali oko groba i našim alatima polakorazbijali tvrdi kamen. Svaki udarac je odzvanjao isuviše glasno u mračnojunutrašnjosti crkve i iskreno sam se nadao da je taj bučni eho samo plodmoje napetosti.

Najpre se činilo kao da pod neće popustiti, ali onda se lomio deo po deo inapokon se pred nama pojavila velika rupa.

Iznenada je Rovers prekinuo sa radom. „Ima nešto drveno unutra? Zar vi tone vidite?“

Starac je imao dobar vid, što sam i potvrdio kada sam čučnuo i sagnuo seiznad rupe. Da, bilo je to drvo – drveni sanduk koji sam tražio.

Proširili smo grob, izvadili konopce iz Polovog džaka i provukli ih ispodsanduka. Tako smo ga malo-pomalo izvlačili napolje, sve dok ga nismospustili pred nas.

Raširenih očiju, Rovers je najpre pogledao u sanduk, a zatim u mene. „Da li

vi to zaista želite da učinite, prijatelju Sojthofe?“„Zbog toga smo došli. Zar mislite da sam uložio ovoliki trud ni zbog čega?

Dajte mi već jednom taj pajser!“Pol je zahvatio u džak i izvukao gvozdenu polugu, pomoću koje sam, iz

drugog pokušaja, uspeo da otvorim poklopac. Zapljusnuo nas je mučan ibuđav miris.

Rovers je napravio veliki korak unazad, dok je Pol nepomično stajao ipiljio u poklopac na sanduku. Sada sam i ja oklevao da ga u skroz skinem.Titus van Rajn je mrtav već godinu dana. Da li je leš već sasvim istrunuo?Kakav prizor nas je čekao?

Na kraju sam se trgao i otvorio poklopac sanduka. U njemu se nalaziosamo skelet, ali ne skelet čoveka, a sigurno ne visokog muškarca. Za to jeskelet bio suviše mali i čudnog oblika. Izdužena lobanja pripadala je nekojživotinji.

„Šta je to?“, šaputao je Rovers tako tiho da se jedva razumelo šta priča.„Pas“, odgovorio je Pol. „Ili vuk. Tako nešto.“„Ali pobogu, ko sahranjuje životinje u crkvi koja je posvećena našem

Gospodu?“„To bih“, rekao sam, „i ja voleo da znam.“Ni sam nisam znao da li da se zbog čudnovatog otkrića osećam uplašeno ili

pobedonosno. Čak nisam ni znao šta to treba da znači. Da li je Titus bio živ?Tada bi ga Rembrant zaista mogao videti na ulici. Ali Rembrant lično,Kornelija, kućepaziteljka Rebeka i drugi videli su da je podlegao kugi. Kakoje jedan mrtvac mogao da oživi i kako je leš jednog psa, ili vuka, dospeo usanduk?

Naše noćno skrnavljenje groba donelo je više pitanja nego odgovora. Samojedno mi se činilo sigurnim: Rembrant i njegov, pokojni ili živi, sin bili suupleteni u nešto o čemu jedan pristojan građanin ne bi voleo ništa da saznaukoliko želi da sačuva miran san.

Što sam duže posmatrao skelet životinje, bilo mi je sve nelagodnije.Hvatala me. jeza. Da li da Korneliji uopšte ispričam šta sam ovde pronašao?U stvari, želeo sam da je na neki način smirim i utešim, ali kako će se osećatikada bude čula da je umesto njenog brata u Zapadnoj crkvi sahranjenaživotinja?

„Vratimo sanduk na mesto“, rekao sam dok sam vraćao poklopac. „Naša

poseta je urodila plodom.“„Kad svane, ipak će svako moći da vidi da je neko dirao grob“, dodao je

Pol sumnjičavo.„Vratimo sve najbolje što možemo“, odgovorio sam i gurnuo sam sanduk

kako bih ga ponovo spustio u raku.Kada smo završili posao i izravnali pod koliko je bilo moguće, Jan Pol je

vratio alat u džak. Tom prilikom mu je jedan špic ispao iz ruke i bučno paona pod.

„Tiše, Jane“, prosiktao je Henk Rovers.„Da, da“, promumlao je Pol i pokupio špic sa poda.Bacio je džak preko ramena i upravo smo hteli da pođemo kada se u senci

našeg fenjera pojavila nepoznata prilika: mali, debeljuškasti muškarac, čijesu me velike uplašene oči podsetile na Henka Roversa.

„Kko ste vi?“ jedva je izgovorio preplašeni čovek.„Radnici“, rekao sam brzo. „Obećali smo da ćemo do svitanja završiti

posao oko grobova. A ko ste vi?“„Ja? Ja sam crkvenjak Adrijan Vert i noćas treba da pokrenem zvona jer...“

Zastao je, napravio korak unazad i odmerio nas redom. ,Ja vas ne poznajem,a ne znam ni za kakve radove na grobovima. A to bih morao da znam, jer samja...“ Opet je ućutao.

Na kraju se okrenuo i potrčao vičući: „Upomoć! Lopovi! Pljačkaši grobova!Skrnave crkvu!“

„Ostavi džak i bežimo odavde!“ viknuo sam Janu Polu i svi požurismoprema sporednom portalu, kroz koji smo i ušli u Zapadnu crkvu.

Padala je jaka kiša, ali to je bila naša najmanja briga. Trčali smo što daljeod crkve, ali smo uskoro ponovo čuli vrištanje crkvenjaka. Očigledno jepokušavao da privuče pažnju noćnih stražara. I tada se ispred nas stvorijedna od patrola koje su noću čuvale amsterdamske ulice.

Iza nas se približavao uznemireni Adrijan Vert: „To su oni! Uhapsite ih! Tosu pljačkaši grobova!“

Nalazili smo se između Kizersgrahta i Prinsengrahta, što je znatnoograničavalo mogućnosti za bekstvo. Skrenuli smo ulevo, u žbunje, u nadi dadvojica stražara neće krenuti na trojicu protivnika.

Ali to i nisu morali. Samo što smo izašli iz ulice, začuli smo zveket njihovihčegrtaljki koje su upozoravale ostale patrole u toj četvrti. Pred nama se

pojavila i druga patrola, i treća sa strane, te su nas ubrzo opkolila dvanaest ilišesnaest muškaraca. Svi su uperili sečiva mačeva i kopab’a u nas, tako danismo imali izbora. Predali smo se. Moja najveća briga bila je da ću ostataknoći opet provesti u Rendari, ali noćna straža nas je odvela do gradskevećnice, gde su nas svu trojicu zajedno zatvorili u malu ćeliju.

Kada su se za njima zatvorila vrata, Henk Rovers je promrmljao: „Sada bihviše voleo deset udaraca po nosu.“

Glava dvadeseta

Smrtonosne opklade

27. SEPTEMBAR 1669. GODINE

„Da li vam se toliko dopada boravak u zatvorskim ćelijama da više ne želiteda izađete, gospodine Sojthof? Pomislio sam da ste se napokon izlečili odtoga nakon onoga u Vodenoj kući pre tri dana.“

Jeremijas Katun je sve to izgovarao istovremeno i podrugljivim i prekornimglasom, pojavivši se nakon četiri sata pošto su nas noćni stražari zatvorili ugradskoj većnici. Rovers, Pol i ja proveli smo nelagodnu noć. Jedva smodobili mali krčag vode, a jedan drugog smo obasipali optužbama. Kada su seponovo otvorila vrata ćelije, pomislili smo da ćemo dobiti nešto za jelo, aliumesto čuvara sa hranom, pojavio se okružni inspektor.

„Najpre nisam mogao da poverujem kada me je Dekert obavestio osinoćnom događaju u Zapadnoj crkvi“, nastavio je Katun odmahujući glavom.„Zaista sam pomislio da se usudio da zbija šale sa mnom. Ali ne, vi sediteovde kao najveći grešnik! Zaista počinjem da sumnjam u vaš razum.“

„Potpuno vas razumem“, rekao sam. „S obzirom na to šta mi se sve desilo uposlednje vreme, verovatno se pitate da li sam uopšte još pri čistoj svesti.“

„Šta se sve vama desilo? Oho, sada ćete mi verovatno ispričati da uopšteniste provalili u Zapadnu crkvu, nego da su vas tamo odvukli. Gospodin Vander Melen, možda?“

„Ne, on sa ovim nema nikakve veze. Ali kada ga već pominjete, da li se umeđuvremenu pojavio?“

„Ne“, rekao je okružni inspektor kratko. „A sad mi recite šta ste tražili ucrkvi!“

„Ovde u ćeliji? Zar ne postoji neko drugo mesto gde bismo nas dvojicamogli nesmetano da porazgovaramo?“

„Želite da vaše saučesnike ostavite ovde same?“„Mislio sam da biste sada njih mogli i da pustite, gospodine Katun. Znate

njihova imena i u svako doba imate mogućnost da ih ponovo pozovete.“

„To ću i učiniti“, rekao je strogo okružni inspektor uputivši mojimprijateljima mračan pogled. „Čeka vas još i stroga kazna. Ali, što se menetiče, za sada ste slobodni!“

Nisu čekali da im se to dva puta kaže i nestali su dok kažeš Amsterdam.Katun me pikirao pogledom. „A sada vi, Sojthofe, pođite sa mnom u moju

radnu sobu i objasnite mi šta vas je navelo da od navodnog palikuće i ubicepređete u pljačkaše grobova, i da vas pritom još i uhvate na delu.“

„Ništa nisam pljačkao.“„Onda da kažemo da ste oskrnavili grob. Protiv toga se ne možete

odbraniti. Hajdete!“Pratio sam ga do njegove radne sobe gde mi je ponudio neudobnu stolicu.

Kroz prozor sam gledao Amsterdam kako se budi. Nebo je još bilo oblačno,ali jak vetar sa mora duvao je gradom i terao oblake dalje pre nego štouspeju da poseju kišu. Prolazio je teretni brod, a nekoliko galebova kružilo jepreko reke Amstel u potrazi za hranom.

Katun je prišao jednom ormaru, odakle je izvadio dva krčaga i jedan vrč.Napunio je oba krčaga nekom tečnošću iz vrča i pružio mi jedan.

„Popijte ovo u jednom gutljaju, odmah ćete doći sebi!“Sledio sam njegovo uputstvo i nešto slatkastog ukusa, što je jako gorelo,

prošlo mi je niz grlo.„Šta je to?“, pitao sam kašljući i sumnjičavo gledajući u prazan krčag gde

se ostatak tečnosti plavkasto presijavala.„Rakija od kupine. Jedan stric iz Utrehta mi je redovno šalje.“„A vi je redovno pijete?“Iscerio se. „Ne, samo u posebnim prilikama, kao što je i vaše ponovno

hapšenje.“„Hvala“, rekao sam i spustio vrč na jedan sto prenatrpan papirima.

„Preporučiću vas dalje. Ovde je usluga mnogo prijatnija nego u Rendari.“Pre nego što ih je vratio u ormar zajedno sa vrčem, Katun je obrisao krčage

krpom. Zatim je seo preko puta mene i naslonio laktove na sto, a bradu nadlanove.

„Kada vam je toliko prijatno ovde, onda sigurno želite da mi ispričate štavas je nateralo da u ponoć odete u Zapadnu crkvu. Moram priznati da gorimod znatiželje da čujem kakvu priču ćete mi sada ispričati.“

Ispričao sam mu celu istinu i zaključio: „Verovatno mi opet nećete

verovati. A kada se setim naše posete kabareu, plašim se da u sandukuRembrantovog sina već sad zaista leži ljudski kostur, ali nikako Titusa vanRajna.“

„I to se da rasvetliti. Ali ta priča o životinjskom kosturu i nije takoneuverljiva, Sojthofe. Nažalost, u poslednje vreme imamo velikih problemasa pljačkašima grobova, koji zaista kradu leševe. Zato i ne čudi što jecrkvenjak mislio da ima posla sa kradljivcima leševa. Sve je ukazivalo na to.Zašto niste zvanično zatražili nalog da se iskopa njegov grob? GrobRembrantovog sina je ionako, koliko ja znam, samo privremen dok seporodična grobnica Van Loovih u Zapadnoj crkvi ne proširi.“

„Formalnosti bi predugo trajale. Kornelija je van sebe od straha za oca.Želeo sam da proverim da li je njegova tvrdnja da je video Titusa samo plodnjegovog bolesnog uma ili ne.“

„To i dalje ne znate.“„Ne, ali skelet životinje u Titusovom grobu ukazuje na to da nešto nije u

redu.“„Ne mora biti. Moguće je i to da su leš Titusa van Rajna ukrali pljačkaši

grobova.“„A zašto je onda pas u sanduku?“„Možda su pljačkaši izveli neku morbidnu šalu.“ Katun je lupkao

kažiprstom o čelo. „Ko se noću šunja po crkvama i crkvenim dvorištima dabi krao leševe iz grobova, taj u glavi ne može biti zdrav.“

„Ali šta se dešava sa leševima?“„Anatomija“, uzdahnuo je okružni inspektor. „Seciranje leševa navodno

dovodi do novih naučnih otkrića i sve se više primenjuje. Lekari otvarajumrtve, vade pojedine organe i konzerviraju ih, kao što normalni ljudi kačeslike na svoje zidove.“

„Ne verujete mnogo u anatomiju?“„Šta da mislim o postupku koji navodno služi nauci i napretku, a gde

pokojnici učestvuju bez svojevoljnog pristanka? Postoje lekari koji uživaju usvojoj slavi i koriste naklonost ostalih kako bi dospeli do važnih javnihpozicija. Da li im je više stalo do lečenja ljudi, ili do njihovog ugleda ivrećice za novac?“

„Da li mislite na doktora Nikolasa Tulpa?“ On je uspeo da napreduje dočlana saveta, a posle do gradonačelnika Amsterdama, a setio sam se i da je

Rembrant naslikao jednu scenu časa anatomije.„On je samo primer, ali izvrstan.“„Mislite da doktor Tulp nije savesno odradio svoje javne poslove?“„To nisam rekao. Ne volim što se mrtvi koriste u ime živih. Možda je to

povezano sa mojim pozivom jer češće imam posla sa mrtvim nego sa živimljudima.“

Razmišljao sam o tome što mi je Katun ispričao, a naročito me dotaklokonzerviranje organa.

„Doktora Antona van Zeldena slave zbog njegove umešnosti ukonzerviranju organa“, rekao sam. „Da li znate da li i on koristi ukradeneleševe u svoje svrhe?“

„Doktor Van Zelden vam je, izgleda, zaista stao na žulj. Zbog čega?“„Dolazi u Rembrantovu kuću i lekar je porodice De Gal, a ja sam ga video

sa Van der Melenom u kabareu. Da li je to dovoljno?“„Ne da bih uspeo nešto da dokažem.“„Izbegavate moje pitanje, gospodine Katun.“„Van der Melen, Van Zelden, De Gal. Da li ste toliko željni da se zamerite

svim najuglednijim ljudima ovoga grada?“„Nisam željan problema, ali ja sam toliko zaglibio u sve to da ne mogu više

nazad. Ne samo zbog mene nego i zbog...“„Zbog Kornelije van Rajn, tačno?“„Da, i zbog nje, okružni inspektore. Da li vi želite da izbegnete probleme sa

visokom gospodom?“„Ako je moguće, da.“„Čak i onda kada biste morali da zapostavite ili čak povredite vaše

službene obaveze?“„Naravno da ne.“„Kažite mi onda to što želim da znam o doktoru Van Zeldenu!“„No, dobro, vi ionako ne popuštate. Ali morate da mi obećate da ćete se

prema dobijenim obaveštenjima ophoditi strogo poverljivo.“„Razumem.“„Tačno je da sumnjamo u to da je Van Zelden angažovao jednu bandu

pljačkaša grobova. Nažalost, do sada još ništa nismo mogli da dokažemo.“„Kada ste već kod istine, zar ne želite sve da mi ispričate? Nisam naročito

pametan niti nadaren slikar, inače se ne bih upleo u sve ovo. Ali nisam ni

glup. Očigledno je da ste se veoma zauzeli za mene, gospodine Katun. Kadgod sam u nevolji, vi se pojavite kako biste me sačuvali od najgoreg. Da lida smatram da je to slučajnost? Teško. Molim vas, kažite mi čime samzaslužio toliku pažnju!“

Okružni inspektor se nasmejao: „Vi ste prijatelj Osela Jekena i Rembrantovučenik.“

„To poslednje sam bio, dok se nisam posvađao sa svojim majstorom.“„Ali još ste u njegovoj kući.“„Da, i?“Katun je ustao i uzeo svoj šešir. „Da li ste gladni, Sojthofe? Dobro, onda

vas pozivam na doručak. A usput ću vam nešto pokazati.“U hodniku smo naišli na Dekerta, sa kojim je okružni inspektor razmenio

nekoliko reči – suviše tiho, tako da nisam ništa razumeo

Prešli smo preko Dama koji je sada već bio pun ljudi i pošli prema velikojzgradi sagrađenoj u modernom stilu, iznad koje se nadvijao jednako bogatoukrašen toranj. U odnosu na Dam i na riblju pijacu, ovde je vladala tišina, štose tek oko podneva menjalo. Tad će mnogobrojna gospoda u trgovačkimodelima požuriti u tu zgradu, a kada kuća u dva sata po podne bude zatvorilakapiju, izaći će ili nasmejanih ili potištenih lica. „Znate gde se nalazimo?“

„Šalite se? Koji građanin Amsterdama ne zna da je ovo trgovačka berza gdetrgovci trguju robom iz čitavog sveta, uvećavajući svoje bogatstvo, iliubrzavajući svoju propast, kako ko.“

Gorak osmeh preleteo je preko Katunovih usana. „To ste odlično opisali,Sojthofe. Ovde su već mnogi izgubili celo svoje imanje i bogatstvo zato štosu trgovali robom koju nisu ni videli, a koju nikada neće ni videti.“

„Takva su pravila trgovine. Jedan dobija, a drugi gubi.“„Za poštene poslove, to nisu dobra pravila. Nadam se samo da ovo sa

berzom neće još dugo potrajati.“„Zašto toliki otpor?“„To ću vam objasniti dok budemo doručkovali.“Katun me je odveo u jednu gostionicu blizu riblje pijace i odlučio se za sto

koji je u jednom ćošku bio odvojen od ostalih. Čekao je dok gostioničar nijedoneo hleb, puter, slane haringe i vrč delftskog piva, a onda je počeo da

priča.„Da li se sećate takozvane Lalomanije, Sojthofe? Sigurno ne iz ličnog

iskustva, za to smo oboje suviše mladi. Ali možda ste čuli za nju?“„Jesam. Mora da je od tada prošlo već trideset godina. Mnogi trgovci su

izgubili svoju imovinu na berzi jer su se u poslovima sa lukovinama lalaprevarili u špekulaciji.“

Katun je klimnuo glavom. „Bilo je to 1637. godine, kada se ionako uzdrmantemelj kupovine i preprodaje urušio. Tada nisu samo trgovci pretrpeli velikuštetu. Lalomanija je zahvatila i veći deo stanovništva, tako da su i običnigrađani, koji su ulagali svu svoju teško stečenu imovinu, na kraju ostali bezsredstava za egzistenciju.“

„Zašto pričate o tome?“, pitao sam pre nego što sam željno zagrizao parčehleba sa haringom.

„Zato što to pokazuje kakvu razornu moć može da razvije posao natrgovačkoj berzi. Špekulacija sa lukovinama lala možda nije bila nimaloprotivzakonita, ali prešla je krajnju granicu moralnog meduljudskogponašanja.“

„Vi ste moralista“, ustanovio sam prezrivim glasom.„Da nisam moralista, svoj posao ne bih mogao obavljati savesno. Ali pričao

sam o trgovačkoj berzi, a to je samo uvod u pravu temu. Veliki uspehposlova na berzi zavisi od toga što ljudi ovde iz neobjašnjivih razloga načistopolude kada se radi o špekulacijama sa robom, ali i kada se radi oopkladama. Zbog najbanalnijih stvari stavljaju svu svoju imovinu na kocku.Sećam se jednog čoveka koji je, zbog jedne opklade, jedrio Zojderskimmorem15 od ostrva Teksel sve do Viringena, i to u jednoj običnoj drvenojkadi! A ugledan gostioničar u Blajsvajku izgubio je kuću jer se kladio naizgled jednog stuba – stuba koji se nalazi čak u Rimu!“

„Ali to su pojedinačni slučajevi.“Katun me vrlo ozbiljno pogleda. „Varate se, to su počeci ludila koji se sve

više i više širi. Opklade na smrt to, nažalost, dokazuju.“„Šta?“„Opklade na smrt“, ponovio je Katun tmurno. „Želeli ste da znate zašto mi

je toliko stalo do vas. Radi se, kako već i sami možete da pretpostavite, oplavoj slici koja je nestala. Slika smrti, tako ste je nazvali. Verujemo da jeslika povezana sa nizom smrtonosnih opklada, zabranjenih opklada koje se ne

postavljaju javno na berzi, ali koje se ipak sklapaju u krugu uglednihtrgovaca.“

„Objasnite mi to bolje!“ zahtevao sam i zbog napetosti sam zaboravio dajedem.

„Poslednjih meseci je u krugovima trgovaca i pripadnika uglednih esnafadošlo do neobjašnjivih smrtnih slučajeva. Na primer, uzmite ludački zločinmajstora bojadžije plavim, Gisberta Melhersa. Dobili smo dojavu da sesklapaju opklade na crnoj berzi, tako je mi zovemo. Ljudi se klade na smrtuglednih građana, i to ne na one koji su teško bolesni, nego na potpunozdrave. Bilo nam je čudno kako se neko može kladiti u tako nešto, jer smrtsvakog živog bića određuje sudbina. Zbog toga smo te priče o smrtnimopkladama smatrali besmislenim glasinama. Ali kada su se pojavili slučajevikao što su Melhersov i Jekenov, cela ta priča je dobila smisao.“

„Znači i vi verujete u to da je ta čudesna slika obmanula svest OselaJekena i Gisberta Melhersa i tako ih naterala da počine zločine?“

„Smatram da je to moguće, mada to sebi još ne mogu racionalno daobjasnim. Još ne. Ali moram da nađem objašnjenje i zato sam, kako ste vitačno primetili, bacio oko na vas. Izgleda da ste na neki način umešani u sveto, a da vama lično to još nije jasno.“

„Da li očekujete još ubistava u skorašnjoj budućnosti?“„Ne znam ništa zasigurno. Naravno da mi je veoma stalo da sprečim dalja

ubistva naših građana, ali moj pravi zadatak je nešto drugo: Želim dasačuvam Holandiju od raspada!“

„Šta to treba da znači?“Katun me prodorno posmatrao. „Držaćete se obećanja da nikome ne

ispričate ni reč o ovome što ću vam reći?“„Ja se uvek držim data obećanja.“„Holandija nije tako nepokolebljiva kao što vi verujete. Ono što je Vilem

Oranjski započeo još nije završena stvar. Moćni spoljni neprijatelji, na primerEngleska, pa čak i Francuska, samo čekaju da pokažemo znak slabosti kakobi nas odmah napali. U poslednje vreme se pojavilo mnogo francuskihšpijuna. Moramo biti svesni da se Ludvig XIV priprema za rat protiv nas.Zamislite samo da se u ovoj situaciji obelodani da se ugledna gospoda, međunjima i neki od najbogatijih trgovaca, međusobno ubijaju da bi putem tihopklada povećali svoj imetak. Kako bi tada verovali jedni drugima? Sva

trgovina bi stala, a naša zemlja bi preko noći postala paralizovana!“„Da li se zbog toga u javnosti ništa nije saznalo o ostalim smrtnim

slučajevima?“Okružni inspektor je klimnuo glavom. „Uložili smo mnogo truda kako

bismo sve prikrili, ali ono što se desilo u kući Gisberta Melhersa privuklo jetoliku pažnju da nije bilo načina da se to ne obelodani. Javnost još uvek nezna za povezanost slučajeva, ali to se svakoga trena može promeniti. Nakonsmrti Van Ribekovih, novine vrše pritisak na Magistrat raznoraznimpitanjima.“

Ispred mene su i dalje stajali i hleb i haringa, ali više nisam bio gladan.Izvesno vreme sam samo sedeo i duboko zamišljao. Sve što mi se do sadačinilo izuzetno misterioznim, dobilo je jednu sasvim drugu dimenziju krozKatunovo objašnjenje. Na trenutak sam video ceo Amsterdam kako tone uludilo.

„Kako mogu da vam pomognem?“ upitao sam konačno.„Nastavite svoja istraživanja. Imate mogućnosti koje su meni na mom

položaju zabranjene. Ja ću vas pokrivati koliko god to budem mogao. Alimolim vas samo da mi prethodno najavite svaki korak koji nameravate dapreduzmete!“

„Znači li to da ne moram da očekujem kaznu zbog događaja u Zapadnojcrkvi?“

„Ne. Samo to nisam mogao da kažem pred vašim prijateljima. Osim toga,momcima neće škoditi da imaju malo više poštovanja prema zakonu.“

Želeo sam da se vratim u Rozengraht, a Katun je bio uporan da me ispratijedan deo puta. Usput sam ga ponovo upitao da li je saznao još nešto odBeke Molenberg, ali je on negirao.

„Ovuda“, rekao je i usmerio me ka Zapadnoj crkvi, iako sam nameravao dašto pre prođem kraj mog sinoćnog debakla. „Dekert nas već čeka.“

Bilo mi je nelagodno dok sam pratio okružnog inspektora u crkvu. Tada mije bilo jasno zašto je želeo da me prati i šta se pre toga dogovorio saDekertom. Ovaj je stajao sa crkvenjakom Vertom i dvojicom radnika poredTitusovog groba. Po drugi put je iskopana grobnica Titusa van Rajna iponovo je sanduk bio izvučen napolje.

„Dolazite taman na vreme, gospodine Sojthof“, vikao je Dekert. „Spremnismo. Da li da otvorimo kovčeg?“

„Samo iz tog razloga smo ovde“, odgovorio je Katun.Dekert je dao znak dvojici radnika i oni su skinuli poklopac, što nije bilo

teško jer sam ga ja sinoć već otvarao. Katun i ja smo prišli i pogledali usanduk.

„Ovoga puta vam moram verovati, Sojthofe“, rekao je okružni inspektormršteći se na životinjski skelet.

Glava dvadeset i prva

Između života i smrti

Kuća je bila velika i sumorna. Biljke su se uspuzale uza zidove, predanezadatku da jednog dana sasvim prekriju zgradu. Ostale kuće naKlovenirsburgvalu bile su u daleko boljem stanju, što nije bilo čudno jer supripadale najbogatijim trgovcima i lekarima. Doktor Anton van Zelden je bio,kako sam čuo, dobro situiran gospodin; izgled njegovog doma ga, očigledno,nije preterano zanimao.

„Dozvoliti da kuća na ovakav način propada sasvim je neobično zaholandski način života“, rekao sam Korneliji koja je pošla zajedno sa mnom.„Da li si sigurna da ona pripada doktoru Van Zeldenu?“

„Sasvim sigurna. Bila sam jednom sa ocem kada je išao kod Van Zeldenazbog ugovorenog posla. Ali tada sam ostala da stojim ispred kuće.“

Od moje druge posete Zapadnoj crkvi prošlo je tek nekoliko sati. Kornelijinisam ništa rekao o smrtonosnim opkladama, ali sam joj o razgovoru saKatunom saopštio da okružni inspektor više ne smatra da je slika smrti samoiluzija. Teškog srca, ispričao sam Korneliji o životinjskom skeletu koji jeležao u kovčegu njenog brata. Kao što sam od nje i očekivao, primila je toveoma pribrano. Sebi sam to objasnio time što je ona stigla do tačke gde jeviše ništa nije moglo izbaciti iz ravnoteže. Divio sam se njenoj snazi, koja jespram njene mladosti zaista bila neverovatna.

Odlučili smo da posetimo doktora Van Zeldena nadajući se da on, kaoRembrantov lekar, možda zna nešto što bi nam pomoglo u potrazi za njim.Osim toga, lekar mi je bio sumnjiv još od onog dana kada sam ga video saVan der Melenom u kabareu Kat Laurens, i rešio sam, ako bude moguće, damalo razgledam po njegovoj kući.

Zaobljena služavka, čiji su crveni obrazi svetleli kao dve polovine jednejabuke, otvorila nam je i istovremeno objasnila: „Doktorova ordinacija je većzatvorena. Molim vas, dođite sutra, između deset i dvanaest sati.“

Već je htela da zatvori vrata, ali brzo sam rekao: „Mi nismo bolesni. Ovo jeKornelija van Rajn, ćerka slikara Rembranta van Rajna. Mi smo došli zbog

njenog oca. Molim vas, budite tako ljubazni pa nas najavite kod gospodinaVan Zeldena.“

Oklevajući, pustila nas je da uđemo i odvela nas u čekaonicu koja jepokazivala dve Van Zeldenove strasti – prema medicini i prema umetnosti.Dve od četiri slike na zidovima prikazivale su studiju anatomije. Međutim,još više su me fascinirali mnogobrojni stakleni sudovi poređani na stolovimaduž zidova. U njima su u providnoj tečnosti plivali ljudski organi i delovitela, a među njima i jedno uvo i jedna šaka. Kornelija se zgroženo okrenula,ali ja sam se setio Katunovih reči i zapitao sam se da li Van Zelden zaistaupošljava pljačkaše grobova.

Služavka se vratila i odvela nas u jedan salon, koji je bio veći i raskošnijeuređen nego čekaonica, ali i ovde su kao ukrasi bile okačene slike i stakla sakonzerviranim organima. Jedna uljana slika nas je odmah privukla. Bio je toportret Titusa van Rajna. U Rembrantovoj kući je bilo prilično izloženih slikapreminulog sina, pa sam se na njegovo lice brzo navikao.

Kornelija je ispružila jednu ruku, kao da želi da ga nežno dotakne po licu.„Kako je samo dobro naslikao Titusa! To je svaki pedalj moga brata. Otac gaje voleo više od svega. Čudi me da je ovu sliku prodao.“

„Koštala me je mnogo ubeđivanja“, rekao je neki promukli glas iza nas.„Vašem ocu sam morao da obećam da u svako doba može da dođe i daposmatra sliku.“

Doktor Van Zelden, koji je nečujno ušao, poklonio se u znak pozdrava, štoje, zbog njegove visine i malo povijenog i iskrivljenog držanja, delovalo kaoda će svakog trenutka izgubiti ravnotežu.

„Da li ima novosti o vašem ocu?“ pitao je. „Mnogo se brinem za njega.“„I ja se brinem“, odgovorila je Kornelija. „Zbog toga sam i došla kod vas.

Da li imate malo vremena za mene, doktore Van Zelden?“„Za vas uvek. Sedite. Mogu li da vas poslužim čokoladom?“ Nakašljao

sam se. „Da?“ pitao je doktor.„Ja sam gospođicu Van Rajn samo dopratio dovde. Mislim da to što ona

ima da vas pita nije za moje uši, gospodine Van Zelden. Ako dozvolite, ja ćuza to vreme da razgledam vaše eksponate u čekaonici.“

„Samo izvolite! Znate kako da stignete tamo.“Na vratima sam se još jednom okrenuo prema njemu.„Očigledno je konzerviranje ljudskih organa i udova vaša velika strast.“

„To teško mogu osporiti s obzirom na mnogobrojna stakla.“ Nasmejao senakratko, alije zatim odmah postao ozbiljan. „Ali da znate, to nisu samoukrasi lekarske ordinacije, nego služe u naučne svrhe. Sve što ovde viditekonzervirano za mene je od velike važnosti u mojim istraživanjima, kao i zamoja predavanja. Lično sam razvio mešavinu alkoholnog rastvora, uz čijupomoć je tehnika konzerviranja znatno poboljšana.“

„Iznenađujuće“, rekao sam trudeći se da delujem oduševljeno. „Kako samodolazite do svih tih leševa?“

„Nažalost, nesreće i epidemije nisu retke u našem gradu. Nikad nemanedostatka leševa.“

Klimnuo sam glavom s razumevanjem i vratio se u čekaonicu. Tu samnaišao na služavku kako mekom krpom skida prašinu sa stakla.

„Vaš gospodin je vrlo čudan kada se radi o njegovim konzerviranimorganima“, rekao sam onako, kao usput.

„O da, gospodine. Moram da pazim da ništa ne razbijem. A u njegovosvetilište me i ne pušta da uđem.“

„Njegovo svetilište? Šta hoćete time da kažete?“Zakikotala se i spustila glavu. „Ja to tako zovem. To su prostorije u

zadnjem delu kuće, gde gospodin obavlja svoja istraživanja. Tamo radi i nakonzerviranju. Ja još nikada nisam ušla u te prostorije, iako već dve godineradim za njega. Ne znam ni kako tamo održava čistoću.“

„Verovatno bi mu vaše prisustvo odvraćalo pažnju.“ .„Moguće“, rekla je devojka i vratila jedno čisto staklo na svoje mesto.

„Kada ste vi zazvonili, gospodin je baš bio u svom svetilištu. Zbog toga inisam bila sigurna da li uopšte smem da ga ometam.“

Zahvalan na njenoj dobrodušnosti, nastavio sam pažljivo da pitam: „Menismete slobodno da priznate, ja vas neću izdati. Zar nikada niste krišompokušali da tamo malo razgledate?“

„Ne, gospodine, otkud vam to? Naravno da se ponekad nađem u iskušenju,kada čistim tamo nazad u hodniku, ali u životu mi ne bi palo na pamet da u teprostorije uđem bez dozvole.“

„Vrlo savesno“, hvalio sam devojku sa crvenim obrazima, a onda sam sepozdravio pod izgovorom da želim da se vratim nazad u salon.

U tom dugačkom hodniku nisam skrenuo prema salonu, već sam nastavioprema zadnjem delu kuće. Pretpostavio sam da se iza velikih vrata nalazi

svetilište doktora Van Zeldena. Nisam se mnogo nadao da ću naići naotključana vrata, ali sam ipak okušao sreću. Na moje iznenađenje, vrata su seodmah otvorila. Ključ je bio sa druge strane u bravi. Očigledno je našaneočekivana poseta toliko iznenadila lekara da je zaboravio da zaključavrata.

Brzo sam ušao i zatvorio vrata za sobom. Kroz navučene zavese, u velikuprostoriju, koja je ličila na sobu za istraživanje, dopiralo je samo prigušenosvetlo. Ovde na zidovima nisu bile okačene slike, nego skice ljudskog tela,zajedno sa unutrašnjim organima. Na stolu su stajale teške knjige nalatinskom jeziku, a u jednom ćošku je sa plafona visio ljudski skelet.Nehotice sam pomislio na ono što sam video u kovčegu Titusa van Rajna ijeza prođe kroz mene.

U sledećoj prostoriji se van Zelden očigledno bavio konzerviranjem.Mnogobrojni organi plivali su u prozirnoj tečnosti, koju je lekar navodnolično izumeo, a u jednom ormaru je stajalo na desetine praznih staklenihsudova u različitim veličinama.

Odatle su vrata vodila u još jednu prostoriju, barem sam takopretpostavljao, ali ona su bila zaključana.

Pogledom sam detaljno pretražio drugu prostoriju, ali nisam mogao danađem ključ. Vratio sam se u sobu za istraživanje, tražio i napokon pronašaoneki ključ ispod jedne knjige. Požurio sam nazad, probao ključ i – odgovaraoje!

Srce mi je lupalo kao ludo dok sam prolazio kroz vrata koja je Van Zeldentako brižno zaključao. Ustuknuo sam kada sam ugledao unutrašnjost teprostorije. Skrenuo sam pogled. Morao sam da se saberem kako bih ponovousmerio oči na ono što je Van Zelden ovde krio od očiju celoga sveta.

U jednom ćošku sobe bili su ugrađeni stakleni zidovi, koji su bili jedanveliki sud za konzerviranje, od plafona pa sve do zemlje. Tečnost zakonzerviranje nije bila prozirna kao u ostalim manjim staklima. Bila jesvetlucave plave boje, a opet sam kroz tu tečnost mogao da gledam i davidim šta u njoj pliva: goli mladić zurio je u mene kroz staklene oči. Njegovousko lice mi je bilo veoma poznato. Naravno da je bio mrtav i praznogpogleda, a ipak sam pomislio da u njemu vidim molbu da to mrtvo telooslobodim iz tog neprirodnog položaja i da ga vratim na spokojno mesto.

Želeo sam da uzmem stolicu i razbijem staklo. Ipak, odustao sam jer nisam

želeo da doktor sazna da sam otkrio njegovu tajnu.Užurbano sam izašao iz sobe, srećan što mogu da zatvorim vrata za sobom.

Vratio sam ključ na njegovo mesto i napustio prostorije koje su mi pre ličilena pakao nego na svetilište.

Obrisao sam znoj sa čela, potrudio se da namestim priseban izraz na lice ivratio se u salon gde je Kornelija upravo ustajala i pozdravljala se sadoktorom Van Zeldenom.

„Da li je doktor mogao da ti pomogne?“ pitao sam kao da se ništa nijedesilo.

„Ne što se tiče nestanka moga oca. Ali prijalo mi je da sa njim na miruporazgovaram. Doktor Van Zelden je jedan veoma razuman čovek i ponudiomi je svoju pomoć ako mi ikada bude potrebna.“

Obratio sam se lekaru: „To je veoma ljubazno od vas, doktore VanZelden.“

„Nije to ništa.“ Pogledao je Korneliju. „Slobodno me ponovo posetite, kadgod vam bude teško oko srca.“ Pogled mu se uputio i prema meni. „To važi iza vas, gospodine Sojthof.“

Njegov pogled i glas mi se nisu dopali. Već sam pomislio da zna da samprovalio u njegove tajne odaje. Ali to je bilo nemoguće. Zabrinuto sam seupitao da li sam ostavio tragove za sobom. U slučaju da Van Zelden neštootkrije, mogao sam se samo nadati da će posumnjati na devojku sa crvenimobrazima, koja je Korneliju i mene ispratila do vrata.

Odveo sam Korneliju u prvu krčmu i naručio crveno vino. Pre nego što sampočeo da joj pričam o mom neverovatnom otkriću, oboje smo otpili pogutljaj.

Njene plave oči su sa nevericom piljile u mene. „Čovek u staklu zakonzerviranje?“

„Da. Pluta u toj tečnosti kao ogromna riba.“„Kakvu korist Van Zelden ima od toga?“„To pitanje je i mene okupiralo, naročito što je pokojni...“ Teško sam gutao

i nikako nisam mogao da smognem snage da nastavim.„Šta je sa pokojnim?“„To je... tvoj brat.“Kornelija je prebledela i s nevericom zurila u mene čitav minut, a možda i

duže. Zatim je drhtavim glasom izgovorila: „Titus? To je nemoguće!“

„Nema sumnje. A to se uklapa i sa mojim otkrićem u Zapadnoj crkvi.Možda taj životinjski skelet nije bio neslana šala pljačkaša grobova.Verovatno Titus nije ni bio u kovčegu kada je navodno sahranjen. Nanjegovom telu nisam video nikakav trag raspadanja. Pretpostavljam da jenjegov leš još pre sahrane zamenjen mrtvom životinjom. Tako je ipak neštoteško bilo u kovčegu, pa prevaru niko nije primetio.“

„Ali... za šta Titus može da služi Van Zeldenu?“„Nemam predstavu o tome.“Kornelija je skočila i uzela svoj mantil.„Gde ćeš?“ pitao sam.„Kod tvog okružnog inspektora Katuna. Moramo odmah da ga odvedemo

do Van Zeldenove kuće kako bi skrnavljenju Titusovog leša došao kraj!“Nežnim stiskom, naterao sam Korneliju da ponovo sedne na drvenu klupu.

„To nije dobra ideja. Možda Van Zelden ipak zna nešto o nestanku tvoga oca.Svojevoljno nam to sigurno neće reći. Otići ću do Katuna i pobrinuću se za toda pažljivo prati Van Zeldena. Možda nas doktor odvede do tvog oca.“

Kornelija me sumnjičavo gledala, a opet je bila i puna nade. Zatim je iz njeizbilo sve što je tako dugo držala u sebi. Plakala je na mom ramenu, a ja samje nežno milovao po kosi. Bolelo me je da je gledam tako očajnu, a jedinauteha mi je bila to što sam ja bio taj na čijem je ramenu plakala.

Nisam obraćao pažnju na radoznale poglede ostalih gostiju i strpljivo samčekao dok Korneliji nije bilo malo bolje.

Obrisala je suze maramicom i pitala: „Da li misliš da je moj otac videoTitusov leš na ulici?“

„Ne znam“, rekao sam. „Ali ako je to tako, onda Van Zelden mora da imađavolsku moć da probudi mrtve.“

Glava dvadeset i druga

Neočekivani susret

28. SEPTEMBAR 1669. GODINE

Odmah sledećeg jutra, otišao sam do gradske većnice da potražim Katuna ida ga obavestim o konzerviranom lešu, koji bi, u stvari, trebalo da se nalazisahranjen u Zapadnoj crkvi. Okružni inspektor je vrlo ozbiljnog lica saslušaojoš jednu čudnu priču i na kraju se složio sa mnom da je najbolje da započetak ništa ne preduzima protiv Van Zeldena; samo ga je trebalo držati podstrogim nadzorom.

Pozdravio sam se sa Katunom i pošao prema Damraku da bih posetioOhtervelta. Pošto njegova lepa ćerka nije bila u radnji, njemu sam predaomali buket lala koji sam za nju kupio.

Najpre je pogledao u buket, a zatim u mene, kao da sumnja u moj zdravrazum. „Šta vam je, Sojthofe? Želite da zatražite ruku moje kćeri?“

„Jedva se suzdržavam“, odgovorio sam sa osmehom. „Dajte buket vašojćerki kad se vrati i recite joj da je od nekog nepoznatog obožavaoca.“

„Zašto?“ pitao je namršteno.„Zato što su žene slabe kad su u pitanju nepoznati obožavaoci. Cveće će

Joli dati krila i biće još veselija i lepša nego što već jeste. I, ko zna, moždaćete uskoro zaista upoznati budućeg zeta.“

„Nadam se samo da ne bude neko kao što ste vi“, promumlao je Ohtervelt inemarno spustio buket na štos knjiga.

„Šta imate protiv mene?“„O vama se u poslednje vreme priča veoma loše. Zatvorili su vas u

Rendaru jer ste bili osumnjičeni da ste zapalili kuću Van Ribekovih. Mladigospodin De Gal je bio ovde pre nekoliko dana da mi donese korekciju zadrugo izdanje knjige, koju ću uskoro ponovo da štampam. Strašno seiznervirao zbog vas i poželeo vam sve najgore.“

„Mogu da zamislim. Sreo sam ga u Rendari.“Ohtervelt je gledao u mene, kao u pticu koja je već odavno izumrla. „A šta

je sada sa vama?“,Još sam i živ i slobodno se krećem. Možda vam je to dovoljan dokaz da

sam nevin.“„Nevin, pih! Ko je još nevin na ovom svetu?“„To je sasvim drugo pitanje“, rekao sam i pogledao zamišljeno prema

prozoru. „Kažite mi zašto je radnja gospodina Van der Melena zatvorena?“„Pitajte njega, a ne mene.“„To nije tako jednostavno. Navodno je napustio Amsterdam u nepoznatom

pravcu. Da li vi možda nešto znate o tome?“Ohtervelt je odmahnuo glavom. „S vremena na vreme, sa Van der Melenom

obavim poneki posao, ali to je sve. Ponekad ga čak nedeljama ne vidam. Štame briga gde je i do kada je otputovao? I šta se to vas tiče?“

„Moram hitno nešto da ga pitam“, rekao sam pažljivo, ali istinu. „Od kadaon svoje poslove vodi ovde na Damraku?“

Ohtervelt je nakratko razmislio. „Ne dugo, možda četiri ili pet godina.“„A odakle je došao?“„Pre toga nije imao tako ugledne mušterije; radnja mu je bila, kako bi se

reklo, u neuglednom delu grada, na kraju Jordanske četvrti.“„Da li možete bliže da mi kažete gde je bila ta radnja?“Ponovo je namrštio čelo, a zatim mi je jasno objasnio put, iako se nije

mogao setiti imena ulice. „Međutim, danas se tamo više ništa ne dešava. Utom kraju se koriste još samo neka skladišta, a sve ostalo je zrelo za rušenje.Vreme je da Magistrat nešto uradi povodom toga.“

Zahvalio sam se i izašao napolje na Damrak, gde je vetar nanosio jesenježuto lišće na pločnike. U mislima sa Kornelijom, koja se malo oporavila odšoka i o kojoj je brinula brižna Rebeka u Rozengrahtu, uputio sam se u krajkoji mi je Ohtervelt opisao. Vetar je postajao sve oštriji, skoro odsečan, iuvukao sam glavu među ramena.

Okolina je zaista bila sumorna. Van der Melen mora da se mnogo trudio daodavde dođe do Damraka. To je samo potvrdilo da je Van der Melen na svespreman, pa i na to da nezakonitim potezima dođe do uspeha.

Već sam lutao nekih pola sata između oronulih kuća i šupa, ali nisamuspevao da nađem zgradu koju sam tražio, kada je pored mene prošao jedanstarac sa teškim džakom na ramenu.

„Samo trenutak, gospodine“, zaustavio sam ga. „Tražim kuću koja je

nekada pripadala Martenu van der Melenu, trgovcu umetničkim delima. Morada je negde ovde u blizini.“

Starac je spustio džak, pogladio sedu bradu i odmahnuo glavom. „Trgovacumetničkim delima u ovom kraju? Sigurno se varate, gospodine.“ Dok jepričao, nonšalantno je ispružio dlan prema meni, kao da proverava da li padakiša.

Brzo sam izvadio svoju vrećicu i stavio mu dve pare na koščati dlan. Staracih je kratko pogledao i strpao u džep svoje jakne. Prošao je rukom kroz sedukosu, pri čemu je svoju prljavu kapu pomerio u stranu i počešao se po glavi.

„Kad malo bolje razmislim, ipak mi pada nešto na pamet. Kažete trgovacumetničkim delima?“

Strpljivo sam klimao glavom. „Otprilike se odselio odavde pre četiri ili petgodina.“

„Hm, da, sada znam na koga mislite. Kuća koju tražite je ovde u blizini.Tamo, ona uličica koja skreće ulevo, da li je vidite? Poslednja kuća sa desnestrane, to je ta koju vi tražite.“

Uzeo je ponovo džak i nastavio svojim putem. Ako nije slagao samo da bizaradio nekoliko para, onda sam bio blizu cilju. Ali da li ću tamo zaista naćineki trag koji bi mi pomogao da saznam gde je Van der Melen nestao?Otkako se odselio odavde, trgovac umetničkim delima je, očigledno, mnogotoga promenio u svom životu. Mogao sam samo da pretpostavim da ga višeništa ne vezuje za staru kuću.

Ipak sam skrenuo u malu uličicu koju mi je starac pokazao. Nisam imaodrugu polaznu tačku i nisam imao šta da izgubim – barem sam tako mislio.

Poslednja kuća sa desne strane u maloj uličici bila je, manjeviše kao i sveostale, prava ruševina. Bilo mi je neshvatljivo kako je grad Amsterdamdozvolio da čitave ulice na ovaj način propadnu.

U bivšoj kući trgovca umetničkim delima niko nije živeo, što me niječudilo. Većina prozora na gornjim spratovima bila je polupana, a prozori uprizemlju su nekada davno preprečeni zakucanim daskama, kao i ulaznavrata. Pri pokušaju da skinem daske sa vrata, upao mi je veliki trn u desnidlan. Pažljivo sam ga iščupao kažiprstom i srednjim prstom leve ruke. Dvetri kapi krvi pale su na pod. Psujući, gledao sam oko sebe tražeći bolji načinda uđem u napuštenu kuću.

Levo od zgrade nalazio se prolaz koji je vodio oko kuće. Pošao sam

prolazom, ali sam ponovo naišao na prozore sa preprečenim daskama. Prolazje postajao sve uži, a zadnji deo se gotovo dodirivao sa zidom komšijskekuće, koja se nalazila u istom oronulom stanju kao i ova. Pošto su ovde kućestajale blizu jedna do druge, bilo je prilično mračno. Zato nije ni bilo čudnošto sam ugazio u neku rupu, sapleo se i pao. Pri pokušaju da ublažim pad,odrao sam dlanove tako žestoko da su me pekli. Već sam proklinjao zamisaoda dođem ovamo i potražim dokaze o boravku nestalog trgovca umetničkimdelima.

Taman dok sam se, teško dišući, pridizao, začuo sam tihi glas: „Sojthofe,pazite gde stajete! Ovo nije Damrak, kao što ste verovatno već primetili.“

Zaškiljio sam i pogledao u pomračinu. Ispred mene je stajao muškarac kojise pojavio niotkuda i čiju sam zgurenu pojavu, kao i škripavi glas, odmahprepoznao. Ali, da li je to bilo moguće? S nevericom sam pošao premanjemu, pažljivo, da ne bih ponovo pao. Što sam se više približavao, to sam naprigušenom svetlu jasnije mogao da vidim priliku ispred sebe.

Zastao sam na dva-tri koraka ispred njega i preneraženo ga upitao: „Vi? Ališta vi radite ovde?“

„To pitanje bi trebalo ja vama da postavim“, odgovorio je Rembrant vanRajn. „Ne verujem da ovde imate šta da tražite.“

„Imam! Vas!“Preda mnom je stajao moj nekadašnji majstor i potpuno me ravnodušno

gledao, kao da nije prošlo skoro nedelju dana od kada je nestao; kao da jesamo na brzinu otišao da nešto nabavi. Delovao je mršavije nego što sam gazapamtio, lice mu je još više upalo, a pojavile su se i nove bore. Nije nosiokapu i tanka seda kosa mu je neuredno padala preko ramena.

„Zašto me tražite?“, pitao je.„Zato što vam se ćerka razbolela sekirajući se za vas.“„To je nemoguće. Kornelija zna gde sam.“„Zaista? Od kada to?“„Ona to zna sve vreme.“„To je nešto novo. Koliko juče je isplakala oči za vama.“„Lažete!“ siktao je Rembrant i njegova nehajnost je prešla u bes. „Oduvek

ste bili nepouzdani i lažov. Nikako nisam smeo da vas primim u svoju kuću.“„Nemam razloga da vas lažem. Vi ste taj koji priča gluposti. Ko je

Korneliju obavestio o vašem boravištu?“

„Kako ko? Titus, naravno. On me je i doveo ovamo.“„Vaš sin Titus?“Sada se Rembrant nasmejao i klimao glavom. „Titus nije umro od kuge,

zamislite to! Moj sin je živ! On me je doveo ovamo i obećao da će obavestitiKorneliju.“

Setio sam se životinjskog skeleta u Titusovom kovčegu i konzerviranogleša u kući doktora Van Zeldena.

Da li je Rembrant poludeo? Da li sam ja bio lud?Da li je ceo Amsterdam počeo da ludi?„Vi mi ne verujete“, rekao je starac i ispitivački me odmeravao.„Tako je. Bili ste pored vašeg sina dok je umirao. Kako možete da tvrdite

da je živ?“„On mora da je živ. On je ovde! Hoćete da vas odvedem kod njega,

Sojthofe?“„Time biste mi učinili veliku uslugu.“„Dobro, onda hajdete za mnom!“Okrenuo se i spustio se nekoliko stepenika, koje do tada nisam ni primetio.

Stepenice su vodile do nekog ulaza u podrum, verovatno trenutno jedini ulazu kuću koji nije bio preprečen daskama. S obzirom na njegove godine,Rembrant se kretao veoma gipko i brzo je nestao u tamnom otvoru. Ubrzaosam hod, uronio u mračnu kuću koja se osetila na buđ i – umesto Rembranta,ugledao sam trojicu ljudi. I oni su bili moji stari poznanici, iako im nisamznao imena. Jedne večeri u avgustu, napali su me u blizini Rozengrahta, aprošlo je samo šest noći od kada su mi postavili klopku kod Tornjagalebova. Ponovo sam im uleteo u ruke.

Iza te trojice, iz tame je virio Rembrant i kikotao se. „Na ovo nisteračunali? Sada me više nećete pratiti, Sojthofe, samo zato što ste ljubomornina Titusa.“

Njegove reči za mene nisu imale nikakav smisao, a i nisam imao vremenada o njima dalje razmišljam. Ta trojica su mi se približavala, a ovoga puta jesvaki otpor bio beznadežan. Svi su bili naoružani pištoljima, a delovali sukao da su spremni da na svaki znak otpora pripucaju na mene.

Muškarac sa ožiljkom, njihov vođa, nacerio mi se: „Pa, slikarčiću, bio simalo previše hrabar, a?“ Pištoljem je pokazao prema uskom ulazu u podrum.„Ovuda si ušao, ali za tebe više nema izlaza. Budeš li pravio probleme,

dobićeš metak u glavu.“„Tako nešto sam već i sam shvatio“, rekao sam trudeći se da delujem

opušteno.U stvari, bio sam i očajan i zbunjen. Očajan, jer sam ponovo pao u šake

ovim bitangama, koje više neće dozvoliti da im ponovo pobegnem. Zbunjen,jer je Rembrant van Rajn stajao samo nekoliko koraka udaljen od mene idelovao kao da se raduje mojoj jadnoj sudbini.

Rembrant i trojica naoružanih muškaraca sproveli su me kroz podzemnilavirint, čija veličina me je iznenadila. Mogao sam to sebi da objasnim samotime da je ovim lavirintom bilo povezano nekoliko komšijskih kuća. Jedan odmuškaraca je sa fenjerom išao napred i osvetljavao ostalima put.

Kod jednog ukrštanja smo zastali i muškarac sa ožiljkom se obratioRembrantu: „Majstore, najbolje je da se vi ponovo posvetite svom poslu. Mićemo se pobrinuti za Sojthofa.“

„Kako vi kažete“, odgovorio je Rembrant i nestao u nekom bočnom prolazu,na čijem kraju je goreo jedan fenjer.

Mene su odveli u podzemnu ćeliju koja je bila slična onoj u kabareu. Samošto je ova prostorija izgledala malo veća, a pored jednog zida bile supoređane kutije. Nije bilo prozora, a fenjer je naoružani poneo sa sobom.

Vrata su se zatvorila uz teški zveket. Bio sam zarobljen u mračnoj rupi većtreći put za nedelju dana.

Glava dvadeset i treća

Delftsko prokletstvo

„Pa, Sojthofe, sada se ponovo nalazite u jednako jadnoj situaciji kao i prenekoliko dana. Budite iskreni: da li vam se, s obzirom na vaše bednerezultate, isplatila sva ova uzbuđenja?“

Nakon nekoliko sati, koje sam proveo zgrčen na jednoj drvenoj kutiji upotpunom mraku, vrata su se otvorila. Neko je ušao, a svetlo fenjera me jezaslepilo. Iako sam isprva uspeo da vidim samo obrise mog posetioca, poglasu sam znao o kome se radi.

„Dakle, vi niste mnogo daleko otputovali“, rekao sam dok su mi se očipolako privikavale na blešteće svetlo. „Verovatno nikada niste ni napustiliAmsterdam“

Van der Melen mi je prišao jedan korak i nasmejao se. „Vi ste baš pametni.A i to što ste me ovde pronašli govori da imate nos za njuškanje.Kompliment! U stvari, baš je šteta što nam stalno pravite probleme. Čovekkao što ste vi uvek je potreban u našim redovima.“

Upozorio sam sebe da pripazim. Još prvi put, kada sam upoznao Martenavan der Melena kao bezazlenog trgovca umetničkim delima, shvatio sam dase odlično razume u to kako da nekom zamaže oči. Ali odlučio sam da seprepustim njegovom laskanju. Činilo mi se da je to jedini put da se ponovonađem na slobodi i saznam šta se ovde dešava.

„Pričate o vašim redovima. Kako da znam o čemu se tu radi i da li je vašastvar i moja stvar?“

„Teško da će biti vaša“, uzdahnuo je Van der Melen. „Ili ste moždareligiozni?“

„Ako i odem u crkvu, onda samo reda radi, ne i zbog unutrašnje potrebe.“„Da li se vi uopšte razumete u vašu kalvinističku veru?“ Sada sam većpostao znatiželjan: „Moja kalvinistička vera?“

„Odgovorite mi na pitanje, Sojthofe!“„Znam ono čemu su me naučili kao dete i što se zadržalo kad sam odrastao,

ništa više.“

„O katolicima verovatno znate još manje.“„Da li vas to čudi? Ta vera nije mnogo zastupljena kod nas.“Mrgodan izraz pojavio se na Van der Melenovom licu. „Od kada su

kalvinisti pre skoro stotinu godina preuzeli moć, nama nije dozvoljeno današe verske obrede obavljamo javno. A u stvari, to je prava vera! Moramokrišom da se nalazimo u malim crkvama koje su sagradili trgovci u svojimkućama, ili na mestima kao što je ovo, ispod zemlje. To je sramota. Ali to ćese uskoro promeniti!“

„Uskoro? Kako to? I kada?“„Ne bi trebalo previše da vam ispričam, Sojthofe. Ipak, vi niste katolik, a

naročito ne žerarista.“„Žerarista?“„Ime našeg saveza potiče od Baltazara Žerara, hrabrog čoveka koji je 1584.

godine rizikovao svoj život da bi okončao vladavinu Vilema Oranjskog, atime i moć kalvinista. Sigurno ste čuli za njega.“

„On je ubio princa Vilema u Delftu. Pogubljen je, zar ne?“„Da, uspeo je da ubije Vilema, ali nije uspeo da slomi moć kalvinista u

Holandiji. Mi i naši saveznici rešili smo da to promenimo. Na gubilištu, kadaje dželat već rasporio njegovu utrobu, Baltazar Žerar je rekao: Sve vasproklinjem, vas bezdušne kalviniste! Vas, vašu decu i decu vase dece. I nekai sto godina posle moje smrti moja kletva stoji nad vama i nad svima kojižive u Holandiji koju je Bog zaboravio!“

Postepeno sam počeo da shvatam šta Van der Melen želi da mi kaže. Tiho,više samom sebi, rekao sam: „Žeraristi rade na tome da se delftskoprokletstvo ostvari.“

„Kao što sam već rekao, Sojthofe, Vi ste veoma pametan čovek.“Od tog trenutka, Van der Melen više nije bio voljan da mi daje dalja

obaveštenja. Ali naredio je da mi donesu vodu, hleb, parče sira i malo vina.Stražari su u tamnici ostavili čak i jednu sveću.

Bez obzira na moju nelagodnu situaciju, osetio sam glad. Stvar je izgledalaveoma loše, ali nije bila beznadežna. Kad vidi da me nema, Teremijas Katunće me pronaći preko Emanuela Ohtervelta. Osim toga, morao sam da ostanemu punoj snazi. Počeo sam da jedem i iskoristio vreme da razmislim oobjašnjenjima trgovca umetničkim delima.

Polako su se delići slagalice uklapali u jasnu sliku, ali kao na nekom

Rembrantovom delu: bila je više u senci nego na svetlu.

Ponovo je prošlo nekoliko sati, a onda su se pojavila moja tri poznanika kakobi me negde odveli. „Kuda?“, pitao sam.

„To ćeš sam da vidiš“, odgovorio je onaj sa ožiljkom i grubo me guraoispred sebe kroz slabo osvetljen lavirint. Kod jednog račvanja nas je čekaoVan der Melen.

„Koliko je vaša podzemna građevina velika?“ pitao sam. „Ko je tosagradio?“

„Nastala je još za vreme ratova koje je vodio Vilem Oranjski. Tada ovajkraj još nije bio nastanjen. Podzemni prolazi su izgrađeni kako bi se ovdečuvala hrana i municija u slučaju da neprijatelj osvoji Amsterdam. Kasnijesmo ih mi još malo proširili. Ali, hajdete sada, misa će uskoro početi.“

„Misa?“„Da li želite da saznate više o našoj veri? Onda me pratite do naše crkve!“Zaista je probudio znatiželju u meni i pratio bih ga i da me na to nisu terale

tri naoružane bitange. Nakon izvesnog vremena se prolaz, kojim me Van derMelen vodio, ukrstio sa još nekoliko hodnika i raširio se u jednu velikupodzemnu halu koja je bila osvetljena pomoću nekoliko fenjera i sveća. Izsvih pravaca su pristizali muškarci, žene i deca.

„Nedeljom ih dolazi mnogo više“, objasnio mi je Van der Melen. „Mi svakoveče održavamo misu. I svako iz našeg udruženja dolazi kad god imavremena za to.“

„Ali zar nije upadljivo kada toliko ljudi krene u istom pravcu?“Odmahnuo je glavom. „Postoji mnogo više ulaza od onog kroz koji ste vi

prošli.“Zatim mi je pokazao prostoriju, koju sam sa lakoćom prepoznao kao

skrivenu crkvu o kojoj je pričao. Zidovi su bili ukrašeni slikama itapiserijama sa religioznim motivima – veliki kontrast naspram neukrašenihkalvinističkih božjih kuća. Velike sveće osvetljavale su prostoriju i dva redadrvenih klupa, koji su se sve više i više popunjavali. Van der Melen jezajedno sa mnom seo na zadnju klupu, a naoružani muškarci ostali su,sakrivši pištolje ispod odeće, da stoje kraj ulaza.

Sveštenik je prišao oltaru i znatiželjno sam slušao njegovo pojanje na

latinskom, iako nisam razumeo ni reč. Zarobila me ova nestvarna scena.Propoved, molitve i pesme u ovoj podzemnoj prostoriji delovali su kao plodgrozničavog sna, a opet, sve je bilo stvarno, a ja sam se nalazio usred toga.

Da mi je Van der Melen pričao o žeraristima na nekom drugom mestu, unekoj krčmi ili kafeu, verovatno bih ga samo gledao s nevericom, a moždabih mu se čak i podsmevao. Ali ovde dole, u ovom skrivenom svetu, tosmešno je prelazilo u preteće. Verovatno je Van der Melen to i želeo dapostigne. Hteo je da me zaseni i to mu je uspelo.

Nakon mise su mnogi žeraristi prišli Van der Melenu obraćajući mu se sapoštovanjem. Sigurno je bio bitan član njihove zajednice. Za to vreme sepravio kao da ja nisam prisutan. Nije mu smetalo što mogu da čujem njihoverazgovore. Dakle, u meni nije video nikakvu opasnost. Verovatno zato štonisu imali nameru da me puste živog, osim ako ne postanem jedan od njih.

Onda su nam prišli jedan stariji muškarac i jedna mlada žena, a meni jezastao dah. Pred nama su stajali Emanuel Ohtervelt i njegova ćerka Jola.Oboje su me pozdravili sa osmehom na licu.

„Vi... ovde?“ jedva sam izgovorio zamuckujući od iznenađenja.„I to ne prvi put, prijatelju Sojthofe“, odgovorio je Ohtervelt. „Radovao bih

se ako vas ubuduće budemo češće viđali na ovom mestu.“„I ja bih se obradovala“, rekla je Jola namigujući mi. „A ako slučajno

sretnete mog nepoznatog obožavaoca, gospodine Sojthof, puno ga pozdraviteod mene i recite mu da sam se veoma obradovala njegovim lalama.“

Van der Melen mi se obratio: „Sutra ćemo da nastavimo naš razgovor.Moram sa gospodinom Ohterveltom nešto da razgovaram. Laku noć,Sojthofe.“

Stražari su me vratili u moju ćeliju, gde su me sačekali bogata večera,jastuk i nekoliko ćebadi. Ali tada mi uopšte više nije bilo do jela jer je susretsa Ohterveltovima uništio svaku nadu da će me Teremijas Katun spasti.

Još gore! Izgleda da je Ohtervelt obavestio Van der Melena o mom dolasku.Verovatno mi je ispričao o staroj kući na kraju Jordanske četvrti samo da bime poslao u zamku i sprečio moja dalja istraživanja.

Glava dvadeset i četvrta

Ðavolje ostrvo

29. SEPTEMBAR 1669. GODINE

Dole nije bilo ni dana ni noći. Ipak, kada su se vrata moje tamnice otvorila ipošto mi se nakon nemirnog sna čuvar obratio sa prezrivim dobro jutro, znaosam da je napolju započeo novi dan. Čovek mi je doneo mleka, hleba i sira, azatim se brzo vratio i sa kantom vode kako bih mogao da se operem.

Bila je to neuobičajena jutarnja toaleta, kakvu do tada još nikada nisamimao. Samo što sam završio, već su se u mojoj ćeliji pojavili onaj ćelavi ionaj sa ožiljkom na licu.

„Hajde sa nama, očekuju te“, objasnio je muškarac sa ožiljkom.Pošao sam za njima sa pretpostavkom da će me odvesti kod Van der

Melena i ponadao sam se da ću čuti nešto novo o zaveri. Muškarci su meotpratili do jedne prostorije, koja se može opisati i kao podzemni salon. Ovdesu se nalazile udobne stolice, veliki sto, a bilo je čak i nekoliko slika pozidovima. Jedna od njih pokazivala je motive iz Starog zaveta i odmah samprepoznao Rembrantov stil. Skoro da sam se mogao osećati prijatno u tojprostoriji, samo da nije nedostajalo dnevnog svetla i da nije bilo hladno, kao isvugde u tom podzemnom lavirintu.

Dok sam posmatrao Rembrantovu sliku, čuo sam da iza mene neko ulazi.Bio je to sedi muškarac, za kojeg se po izgledu moglo reći da ima okosedamdeset godina. Ipak, imao je pravo držanje i svaki pokret na njemuodisao je nesalomivom energijom. Iako ga nikada do sada nisam video, znaosam ko stoji preda mnom.

„Dobro jutro, gospodine De Gal“, pozdravio sam ga.Zastao je dva koraka udaljen od mene i odmerio me svojim tamnim očima.

„Da li smo se mi nekada već sreli?“„Koliko se ja sećam, ne.“„Otkud me onda poznajete?“„Upoznao sam vašeg sina u Rendari, pod okolnostima koje nisu bile ništa

bolje od ovih današnjih. Mnogo ličite.“„Samo po izgledu“, rekao je Fredrik de Gal potištenim glasom. „Van der

Melen je u pravu. Vi ste veoma pametan čovek. I, kako on misli, čovek kojibi nam mnogo koristio.“

„Da li ste došli da mi date ponudu?“„Recimo da želim da razgovaram sa vama. Sedite. Pretpostavljam da imate

pitanja, a i ja ih takođe imam.“„Da, imam mnogo pitanja“, rekao sam i seo preko puta njega. „Da čujem.“Njegove tanke usne su se razvukle u osmeh, ali nisam dozvolio da me na

taj način osvoji. Sa oštrim crtama lica i savijenim nosom, koji je izgledao istokao i kod sina, delovao je skoro kao neka ptica grabljivica. Odlučio sam dapred njim budem naročito obazriv. Već sam isuviše često upadao u tu zamku.

„Van der Melen mi je juče pričao o žeraristima“, počeo sam. „Kolikočlanova ima vaša grupa?“

On je samo odmahnuo rukom. „Ne počinjite odmah sa takvim osetljivimstvarima jer ću još pomisliti kako želite da me ispitate. Tu brojku ne znaju ničlanovi našeg udruženja. Zadovoljite se time da imamo dovoljno glava dapostignemo svoj cilj.“

„Jačanje katolicizma u Holandiji.“„Tačno tako.“„Ili čak uvođenje katolicizma kao jedine veroispovesti?“„Videćemo kako će se stvari razvijati.“„Zašto se još nije čulo da žeraristi postoje?“„Zato što radimo tajno, kao što vidite. Većina naše katoličke braće

grupisana je u manje zajednice, koje svoje mise drže u malim skrivenimcrkvama. Naravno, to i nije neka tajna. Država zna za te crkve i ko je uHolandiji pravoverac.“

„Mislite ko je katoličke veroispovesti.“„Naravno. Tako država može da nadzire katolike, a istovremeno i da spreči

njihovo slobodno razvijanje. Kako mogu katolici da pridobiju vernike kadane smeju javno da praktikuju svoju veru? Zato mi idemo drugim putem. Kaoparavan, uzeli smo kalvinističku veru, živimo po kalvinističkim običajima iidemo u tu grešnu crkvu. Ali u srcima smo ostali katolici. Zbog toga seokupljamo ovde, u našoj pravoj crkvi. I radimo na tome da jedinu pravu veruvratimo na mesto koje joj i pripada.“

„Tako što ubijate druge ljude? Da li je to u skladu sa pravilima vaše vere?“„Nalazimo se u ratu koji nismo mi započeli. Rat ima svoje sopstvene

zakone.“„Teško da to opravdava smrt nedužnih žena i dece“, rekao sam gorko, pri

čemu sam pomislio na Luizu i njenu majku, porodicu bojadžije Melhersa i naGesu Timers, koliko god da je ona bila grešna.

Starac me probadao pogledom. „Dakle, vi sumnjate u naš cilj?“„Do sada sam mogao samo da ustanovim da je mnogo nevinih ljudi moralo

da umre. Nije mi jasno kako mislite da na takav način postignete svoj cilj.Moguće je da su žeraristi mnogobrojni, ali kako mislite da se borite sa celomzemljom?“

„Kada dotle bude došlo, imaćemo pomoć spolja.“Setio sam se reči Jeremijasa Katuna, pa sam upitao: „Od Francuza?“Na trenutak se De Galovo lice namrštilo. Pogodio sam!Odmah zatim mu je izraz lica postao nehajan. „Kako ste došli baš do

Francuza?“„Englezi se stalno odmeravaju sa našom mladom nacijom, ali ne može se

računati na to da će podržati katolicizam. Francuski kralj je sasvim drugapriča.“

„Onda vam je vaš odgovor sasvim dovoljan za početak“, izbegao je da samodgovori na moje pitanje.

„Da li sam da odgovorim i na pitanje kako ćete ovu zemlju dovesti donemira?“

„Pokušajte!“I ovde sam mogao da se pozovem na ono što sam saznao od Katuna.

„Kladite se u živote uglednih građana na crnoj berzi, a sa slikama smrtiosiguravate da se opklade i ostvare. Što na taj način punite i ratnu kasu,samo je prijatni sporedni efekat. Čekate da bude dovoljno potresnih smrtnihslučajeva, a onda ćete sve da objavite. Preko noći ćete uništiti poverenjejavnosti prema holandskoj trgovini. I tako, dok naša trgovina propada, i bratbratu više ne veruje, trupe kralja Ludviga preći će granicu i okupirati našuzemlju. Da li sam otprilike pogodio?“

U tamnim očimaje svetlucalo poštovanje. „Vi ste zaista pamet čovek.“„Ono što mene iznenađuje je to što niste poštedeli Van Ribekove? Ubili ste

Luizu, iako je bila verenica vašeg sina. Imao sam utisak da on Luizu iskreno

voli. Kako je on to dozvolio?“„On to i nije dozvolio. Moj sin je možda dobar trgovac, ali što se tiče vere,

u tome me ne sledi. On je pobožan kalvinista i ne zna ništa o našemudruženju. Luiza je morala da umre jer joj više nismo mogli verovati. A njenasmrt je sačuvala Konstantina od ženidbe ćerkom trgovca koji je do guše bio udugovima.“

Dakle, Konstantin de Gal nije želeo tek tako da me okrivi u Rendari; on je umeni zaista video Luizinog ubicu i odveo me u Vodenu kuću sa dubokimosećajem mržnje.

„A šta je sa onim portretima koje sam slikao za Van der Melena?“ nastaviosam dalje da pitam. „Kakva je njihova uloga?“

„Da li se vi, takav pametnjaković, još niste toga setili? Veoma jejednostavno. Ćerke visokopoštovanih građana, strogih kalvinista, prodaju semuškarcima u javnim kućama. To se s vremenom više neće moći tajiti, zarne? Neka umišljena budala će kad-tad početi da se hvali svojim avanturama,a zatim će se hvaliti i drugi. I to će pomoći da uzdrmamo poverenje ukalvinistički moral.“

„Voleo bih da saznam više o slikama smrti. Šta u tim slikama ima takostravično dejstvo?“

„Vi baš želite sve da znate, zar ne?“Sledeći neki predosećaj, nastavio sam sa pitanjima: „Da li je to povezano

sa poslednjim putovanjem Novog Amsterdama, sa vašim poslednjim velikimputovanjem za Istočnoindijsku kompaniju?“

Istog trenutka je superiorni izraz nestao sa De Galovog lica. Starac jedelovao skoro slomljeno kada je pitao: „Šta znate o tome?“

„Nažalost, ništa. Ali ponešto sam ipak načuo, tako da mi se nameće pitanjekakav tovar je brod zaista doneo kući. Teško da je to bio biber iz Bantama.Osim toga, čitao sam vašu knjigu i pritom ustanovio da ste se uglavnompotrudili da prećutite mnogo toga o vašem četvrtom putovanju.“

Veo se spustio ispred De Galovih očiju, kao da se više ne nalazi upodzemnoj prostoriji, već se ponovo vratio dvadeset i pet godina unazad, nabrod Novi Amsterdam.

Minut ili dva vladala je potpuna tišina, a zatim je Fredrik de Gal počeo:

„Kada već toliko znate, ili bar mislite da znate, Sojthofe, onda možeteslobodno da čujete celu priču. To će vam pomoći da mene i moju braću poveri bolje razumete. Naše putovanje u Bantam proteklo je po planu, skorosavršeno. Nije bilo ozbiljnih oluja, gusara i teških bolesti. Istovarili smo robui utovarili biber za koji se ovde mnogo plaća. Povratak kući je počeo dobro.Ali jedne noći je naišla tako jaka oluja da ni promena kursa, niti bilo kakavmanevar, nisu pomagali. Novi Amsterdam, vodeći brod naše male flote, nakojem sam se i ja nalazio, našao se usred oluje. Više nismo mogli da vidimoostale brodove, a i da jesmo, ne bismo mogli da se pobrinemo za njih.Utrošili smo svu snagu na spasavanje sopstvenih života i našeg broda. Olujaje popustila tek pred jutro. Novi Amsterdam se nalazio u očajnom stanju, aostali brodovi više nisu bili na vidiku. Kada na nekoliko ispaljenih topovanismo dobili odgovor, bilo nam je jasno da smo prepušteni sami sebi. Okopodneva smo ugledali jedno ostrvo, koje nije bilo ucrtano ni na jednoj našojkarti. Nama se to učinilo kao božji znak, koji nas je doveo na mesto gdećemo moći da otklonimo najteža oštećenja na brodu.“

Iznenađeno sam shvatio da njegova dosadašnja objašnjenja odgovarajuonome što je već bilo opštepoznato o tom putovanju.

„Usidrili smo se pred ostrvom i čamcem poslali nekoliko ljudi da gaispitaju“, nastavio je starac. „Trebalo je, ako je moguće, da nam donesusvežu vodu i neku divljač, ali nisu se vratili. Kada je prošlo dva dana,sastavio sam novu ekspediciju, koju sam lično ja poveo. Brod sam prepustiokapetanu Svelinku, koji je nadgledao popravke. Pratili smo tragove prvegrupe ka unutrašnjosti ostrva i napokon smo ih pronašli. Bio je to jezivprizor. Svi su bili mrtvi, a sve je ukazivalo na to da su se međusobnopoubijali, da su jedni druge iskasapili sa takvom brutalnošću da niko nijemogao da poveruje kako je živo biće sposobno za tako nešto. Nije bilo lešakoji nije imao bar nekoliko teških rana. Nismo imali nikakvo objašnjenje zato. Da li je na ostrvu postojao nepoznati neprijateij, tako strašan da su ljudiod straha poludeli? Sahranili smo pokojnike i namestili noćni kamp. Kakonas nešto nepoznato i zlo ne bi napalo, pojačao sam stražu. U neko dobazačuo sam stenjanje i dahtanje i video kako se dva stražara rvu. Pokušali suda zadave jedan drugog. Probudio sam ostale i onda smo razdvojili zavađene.Jedan od njih je delovao sasvim razumno i ispričao je da ga je njegovprijatelj, sa kojim se u tom trenutku nije moglo razgovarati, napao bez

ikakvog razloga. Prvo nam je to delovalo neverovatno, ali tada smo kod njegapronašli plodove.“

„Kakve plodove?“, upitao sam.„Plodove jednog žbuna koji je rastao po celom ostrvu. Jedan plod je bio

veliki kao jabuka, ali svetloplave boje. Očigledno da su svi muškarci iz prvegrupe probali taj plod i to ih je oteralo u ludilo. Zbunjeni stražar je teknarednog dana opet bio pri zdravom razumu, ali nije mogao ničega da se seti.Istražili smo ostatak ostrva, našli vodu i divljač, ali ne i domoroce. Ostrvo jepripadalo nama.“

De Gal je na trenutak sklopio oči, kao da je uživao u uspomenama, što jemeni delovalo potpuno nerazumno.

„Šta se posle toga desilo?“, navaljivao sam.„Ta sjajna boja ploda, to jedinstveno plavo, dala mi je ideju. Iako je plod

bio otrovan, možda je biljka ipak bila pogodna za dobijanje neobične, sjajneplave boje, koja bi mogla da zaseni čak i plavu boju indiga. Obrali smonekoliko tih biljaka i počeli da eksperimentišemo. U to vreme mi se javioGospod.“

„Gospod?“Savio je glavu prema potiljku i pogledao nagore. „Gospod Bog mi se

obratio. Drugačije se ne može objasniti to što sam istog trena sve znao o tojbiljci. Iz biljke se može dobiti boja, ali i ona utiče na razum ljudi. Bog mi jenaredio da pomoću te plave boje vratim pravu veru u Holandiju.“ De Gal jeponovo spustio glavu i pogledao me. „Dakle, možete i sami da vidite daradim po božjoj zapovesti.“

Video sam samo da je potpuno lud, ali to sam zadržao za sebe. Samo samklimnuo glavom i pitao za nastavak njegove priče.

„Doveo sam još nekoliko ljudi sa broda, koji su trebali da nam pomognu uradu. Kada sam zatražio još mornara, kapetan Svelink je odbio da sprovedemoju naredbu, iako sam ja, kao glavni trgovac, imao glavnu komandu nadbrodom. Rekao je da su mu svi ljudi potrebni radi popravke; nije razumeo daje radim po božjem zadatku. A mornari, koji su već bili uz mene, mislili suisto što i ja. Mora da ih je Bog sve nadahnuo. Nije mi ništa drugo preostalo,nego da napadnem Novi Amsterdam uz pomoć mojih sledbenika. Na tajpoduhvat smo krenuli jedne noći kad nije bilo mesečine, i imali smo uspeha,iako smo morali da izdržimo tešku i krvavu borbu, u kojoj su Svelink i mnogi

mornari izgubili živote.“Znači, odatle tragovi borbe na Novom Amsterdamu o kojima ja Jan Pol

pričao.„Znači, vi ste za Amsterdam umesto bibera doneli tovar te nepoznate boje“,

izveo sam zaključak. „A da biste to sakrili od javnosti, tovar ste iskrcalinoću. Ali kako ste se opravdali pred direktorima Istočnoindijske kompanije?“

„Pojedine sam novcem pridobio na moju stranu. Pomogli su mi da tajdogađaj sakrijem i da poslovne knjige popunimo na odgovarajući način. Biloje mnogo lakše nego što možete da zamislite.“

„Od tada sledite svoj plan; dakle, već dvadeset i pet godina?“„Još su Rimljani znali: sero molunt deorum malae – božji trud sporo

napreduje. Prvo smo morali da proširimo našu mrežu, pre nego što smouopšte mogli da započnemo naš pravi zadatak.“

„A u tome vam sada pomaže majstor Rembrant?“De Gal je na trenutak delovao zbunjeno. „Ah, da, on vam posebno leži na

srcu. Želite li da razgovarate sa njim?“„Vrlo rado ako je to moguće.“„Reći ću da vas odvedu do njega. A u međuvremenu, razmislite o tome šta

sam vam sve ispričao.“To sam i činio dok su me stražari vodili do Rembranta. Jedno mi je bilo

jasno i bez mnogo razmišljanja. De Galu se nije obratio Bog, nego Sotona. Aono ostrvo, gde su mnogi dobri mornari izgubili svoje živote i gde su senalazili počeci svih nevolja, koje su se sada nadvijale nad Amsterdamom inad celom Holandijom, nazvao sam Ðavolje ostrvo.

Glava dvadeset i peta

Majstorov osmeh

Na moje veliko iznenađenje, ugledao sam dnevno svetlo, pravo dnevnosvetlo! Najpre slabo dok smo se penjali uz vijugavo stepenište i prolazilikroz jedan dugačak hodnik, a zatim sve svetlije dok smo se penjali na jošjedno stepenište. Ovde je bilo prozora kroz koje sam mogao da vidimJordansku četvrt. To me je zbunilo jer sam mislio da se i Rembrant nalazi upodzemnom lavirintu.

„Gde smo?“, pitao sam moje stražare.„U nekoj kući“, promumlao je onaj ćelavi.Nakon još dva stepeništa, shvatio sam da se nalazimo veoma visoko u

nekoj kući i da to nije bila ona napuštena kuća kroz koju sam ušao upodzemni svet žerarista. U ovoj zgradi su prozori bili celi, ali po položajukrovova kuća i crkvenih tornjeva, nije bila mnogo udaljena od Van derMelenove kuće. Sve više sam se čudio carstvu koje su žeraristi stvorili ovdena kraju Amsterdama.

Kada smo stigli do tavana, onaj sa ožiljkom na licu pokucao je na jednavrata, i to vrlo uljudno, što od njega nikako nisam očekivao.

„Uđite!“, kreštao je meni vrlo poznat glas i mi smo ušli.Odmah sam shvatio zašto se nalazimo iznad zemlje, a ne ispod zemlje.

Majstoru Rembrantu van Rajnu bilo je potrebno svetlo jer je bio u poslu. I nesamo to: kako sam po poređanim štafelajima mogao da zaključim, slikao jenekoliko slika istovremeno.

„Poseta za vas“, rekao je onaj za ožiljkom.Rembrantov neprijatan pogled pao je na mene. „Sada mi poseta samo

smeta, a njegova naročito. Vodite ga odavde i ostavite me samog!“„Ne možemo. Morate da razgovarate sa njim. Mi ćemo čekati napolju.“Stražari su nas ostavili nasamo. Čak su i zatvorili vrata za sobom. A zašto i

ne bi? Bilo je nemoguće da pobegnem odavde, osim da probam da poletim saprozora i slomim kosti kad padnem na zemlju.

Detaljno sam posmatrao slike na štafelaju i trgao se; očigledno je svaka

slika rađena u dva primerka. Jedan naslikan tuđom rukom i u blagimtonovima, a drugi sa istim ili sličnim motivima koje je naslikao Rembrant, aliu plavoj boji o čijem poreklu sam upravo sve saznao. Kod svih portretaradilo se o jednoj ili o više osoba. Po nijansama plave, bile su slične onojslici koja je Gisberta Melhersa i Osela Jekena oterala u ludilo. Odećanaslikanih osoba i pozadina bila je šatirana u pomenutim plavim nijansama,ali tako prodorno da se, kada se slika detaijnije osmotri, videla samo plavaboja.

Napokon sam shvatio: ovde je Rembrant, prema tuđim slikama, izradivaoslike smrti. Osobe na slikama bili su osuđene na smrt, a to su bili ljudi u čijeće se živote za koji dan kladiti na crnoj berzi.

Rembrant više nije obraćao pažnju na mene, već se potpuno posvetio svomradu, portretu nekog trgovca sa okruglim licem, kao da se nalazi u svomateljeu u Rozengrahtu. Mora da je on već izvesno vreme ovde, ili na nekomdrugom mestu, slikao te plave slike. Dakle, zato je bio toliko često van kuće,dok su svi mislili da on ide na Titusov grob.

Na koji način su ga žeraristi pridobili, o tome sam mogao samo danagađam. Da li su istrage, koje su s jedne strane sprovodile vlasti, a s drugeja, uznemirile žerariste tako da su smatrali da je bolje da Rembranta uzmusasvim pod svoje? Ili im je jednostavno bilo potrebno da se naslika mnogotakvih plavih slika pa su odlučili da slikar radi samo za njih? Osim toga, bilomi je sasvim nejasno zašto su baš njega izabrali za taj zadatak. Ako su zaistabili toliko mnogobrojni, kako je Van der Melen tvrdio, sigurno su imali idovoljno slikara u svojim redovima. Da li je možda bio bitan i način slikanja,a ne samo plava materija? To mi je delovalo kao jedino razumno objašnjenje.

Polako sam obišao galeriju, gde je na kraju prostorije stajala slika za kojunije postojao prethodni nacrt, a koja me najviše uplašila. Na toj slici su bilinaslikani Titus i Kornelija kako, držeći se za ruke, šetaju pored neke reke igledaju jedno u drugo sa puno ljubavi. Pokojni, a navodno još uvek živ Titus,i Kornelija, koja kod kuće kopni od brige za svog oca. Nijedno od mogućihobjašnjenja mi se nije dopalo jer plave slike su donosile samo ludilo i smrt.

Uzbudeno sam upitao Rembranta: „Zašto ste ovde naslikali vašeg sina ivašu ćerku?“

Starac, koji je upravo hteo da četkicom nešto doda na platno, zastao je,brzo okrenuo glavu prema meni i posmatrao me s čuđenjem, kao da je

zaboravio na moje prisustvo.„Tako su njih dvoje uvek sa mnom“, objasnio mi je. „Van der Melen me

podstakao da naslikam tu sliku i zahvalan sam mu za to. Kada ponovo budemu Rozengrahtu, pokazaću je mojoj deci. Mnogo će se obradovati.“

„Titus se više ničemu neće radovati“, odgovorio sam uporan. „Vaš sin jemrtav. Da li ste to zaboravili?“

Rembrant se samo osmehnuo, kao da želi da ima razumevanja za mene.„Varate se, ali vam to na zameram. Čak sam i ja mislio da je Titus mrtavnakon što smo ga sahranili u Zapadnoj crkvi. Ali on nije mrtav. Imao je samočudan oblik kuge, zbog koje je izgledalo kao da je mrtav. Doktor Van Zeldense pobrinuo za njega i, zahvaljujući njegovom trudu, Titus je sada na putu kaoporavku. Već sam nekoliko puta razgovarao sa svojim sinom. Još uvek jeslab na nogama i ne podnosi svetlost oko sebe, ali uskoro će nam se ponovovratiti. Van Zelden mi je to obećao, a ja ću mu zauvek biti zahvalan natome.“

Iako su mi poneke pojedinosti i dalje bile nejasne, prozreo sam polakostravičnu igru u koju su Van Zelden i njegovi saradnici uvukli Rembranta,koji očigledno više nije bio pri zdravom razumu. Da li da Rembrantovoduševno stanje pripišem njegovoj starosti, potištenosti zbog gubitka voljenogsina ili dejstvu plave materije sa kojom je slikar dolazio u dodir? Nisammogao da se odlučim. U svakom slučaju, žeraristi su umeli da vešto iskoristemajstorovu zbunjenost u svoje svrhe.

Pitao sam se i zašto Rembrant, uprkos čestom korišćenju te đavolske boje,nije potpuno izgubio razum, kao Gisbert Melhers, Melhior van Ribek i mojprijatelj Osel Jeken. Ali na to pitanje za sada neću dobiti odgovor.

„Pomažete žeraristima jer ste zahvalni doktoru Van Zeldenu? Kako bi vamse Titus vratio?“

Rembrant je krajem četkice češao potiljak. „Žeraristi? O čemu vi topričate?“

Znači, nije čak ni znao u šta se upustio. Možda sam ja tu mogao malo da seumešam kako bi okončali tu priču o avetima.

Prišao sam mu. „Vaša dela, ove plave slike, drugima donose smrt. Da li vito znate?“

Odmahujući gest pokazao je da ga ta okolnost ne uzbuđuje. „Nekoliko lošihljudi umre, pa šta? Svi ćemo mi morati jednom da umremo.“ Pokazao je

vrhom četkice na plavu boju, preovlađujuću boju na njegovoj paleti.„Pogledajte, Sojthofe, zar ova plava boja nije jedinstvena? Do sada mi nikadanije bilo naročito stalo do plave boje, ali ova je drugačija. Svetli iznutra itačno dopire do ljudskih srca pokazujući im pravu unutrašnjost njihove duše,bez obzira da li je dobra ili zla. Kada posmatrate ovu plavu, onda znate zaštose ona smatra bojom kraljeva i bojom Boga.“

„Zovu je i boja đavola, a sad razumem i zašto.“„Ne razumem šta želite time da kažete, Sojthofe.“Uhvatio sam ga za ruke kako bih ga prodrmao, kako bih ga nekako trgao iz

njegove zablude. „Slagali su vas, majstore Rembrante! U toj materiji, sakojom vi ovde radite, nema ničeg božanskog. To je čisto sotonino delo izavodi ljude da čine zlo, i to svojim najmilijima i samima sebi. Kao što vinanosite zlo sebi i svojoj ćerki Korneliji!“

Rembrant se otrgao, napravio dva koraka unazad i začuđeno gledao u mene.„Kakve vi to gluposti pričate? Ja nikada ne bih Korneliji naneo nikakvo zlo!“

„Ali vi to već činite. Vi se ovde krijete, dok Kornelija sedi kući uRozengrahtu, sva bolesna od brige za vas.“

„Gluposti!“ promumlao je. „Kornelija zna da sam ovde i zašto sam ovde.“„To je laž koju su oni smislili kako bi vas umirili.“Primetio sam nesigurni treptaj u njegovom očima. Da li mi je uspelo da

srušim zid zablude koji je bio ispleten oko njega?„Potražite Korneliju i pitajte je“, predložio sam. „Rado ću vas otpratiti do

nje.“„To nije moguće“, rekao je oklevajući. „Obećao sam Van Zeldenu i Van

der Melenu da se neću pomeriti odavde sve dok ne završim posao.“„Vi niste vezani za to obećanje. Oni su vaše obećanje kupili lažima. Oni ni

vas, a ni mene, neće više pustiti odavde. Da li vi to zaista ne shvatate?“„Ako ne smemo da odemo odavde, kakav bi onda smisao imala poseta

Rozengrahtu?“ odgovorio je logikom koja me je, s obzirom na njegovomentalno stanje, iznenadila.

„Moramo da bežimo, majstore Rembrante. Vi ste ovde duže od mene isigurno poznajete ovo mesto, što bi nam veoma pomoglo u planiranjubekstva. Ako se udružimo, možemo da uspemo u tome.“

„Da bežim? Ne. Ako razočaram doktora Van Zeldena, Titus verovatnonikada neće ozdraviti. Ne smem da dignem ruke od mog sina, ne opet!“

„Kako to mislite?“„Umalo nisam dozvolio da Titus umre od kuge; digao sam ruke od njega jer

sam mislio da u njemu više nema života. Samo zahvaljujući doktoru VanZeldenu, on se meni ponovo vratio. Neće se Titus opet uzaludno nadatiočevoj pomoći!“

Ponovo sam ga uhvatio za ruke i morao sam da se potrudim da ne postanempreglasan, kako ne bih skrenuo pažnju stražara ispred vrata.

„Ne smete da ostanete ovde, majstore. Ne smete više da slikate ove slike!One ljudima donose smrt!“

Čudan izraz se pojavio na njegovom licu; prepoznao sam taj izraz sa nekihnjegovih autoportreta koje je skoro naslikao. Bilo je to onaj čudan osmeh,kao da obaveštava svet da su Rembranta van Rajna strašno potcenili i da ćesvima koji su ga prezirali, i svima koji su mu okrenuli leđa, tek pokazati.

Njegov osmeh je u meni izazvao strah jer je taj osmeh pokazao jednu drugu,mračnu stranu slikara Rembranta. Kao na njegovim slikama, gde su svetlo itama bili tako blizu jedno drugom, njegov razum je verovatno bio razdeljen.Možda zbog toga, ili baš uprkos tome, znao je da njegove slike teraju ljude unesreću i smrt.

Ali to mu nije smetalo; naprotiv, kao da se radovao zbog toga. Bila je tonjegova osveta svetu i ljudima, i tek u tom strašnom trenutku sam shvatioznačenje njegove strasti prema autoportretima u starosti.

„Šta su vam to uradili?“, izletelo mi je iz dubine duše i ponovo sam gauhvatio za ramena i jako ga prodrmao. „Probudite se već jednom, Rembrante!Morate da odete odavde, i to što pre!“

„Ne!“, ponovio je i pokušao da se opet otrgne od mene.Ovoga puta nisam popustio. Dok smo se rvali, obojica smo izgubili

ravnotežu i pali na pod, pri čemu smo udarili u nekoliko štafelaja tako da suse glasno srušili zajedno sa slikama.

Vrata su se otvorila i, osim dvojice stražara, ušli su i Fredrik de Gal iMarten van der Melen. Stražari su izvukli svoje pištolje i uperili ih premameni, dok je Van der Melen prišao Rembrantu i pomogao mu da stane nanoge.

„Da li ste se povredili, majstore Rembrante?“ pitao je sa takvomzabrinutošću da je delovao iskren, ili je samo odlično odglumio. Verovatnose plašio da starac, u slučaju povrede, ne bi bio u stanju da nastavi sa radom

na slikama smrti.Rembrant je pogledao niz sebe, kao da želi da se uveri da su mu svi delovi

tela još na mestu. „Mislim da sam u redu. Ali, molim vas, vodite ovogSojthofa odavde! Samo me zbunjuje i uznemirava svojom pričom.“

„Odmah, majstore“, obećao je Van der Melen i dao stražarima znak.Razumeo sam pokret koji je muškarac sa ožiljkom napravio pištoljem i

ustao sam. Leva ruka, na koju sam pao, malo me je bolela, ali to nije bilobitno. Sa dva pištolja uperena u moja leđa, napustio sam prostoriju i baciojoš jedan pogled prema Rembrantu, koji me je već zaboravio i zabrinutoproučavao slike koje su pale na pod.

Glava dvadeset i šesta

Plavo

Gledajući u mračne cevi pištolja, nestrpljivo sam čekao u hodniku i ljutio sena samog sebe. Umesto da pazim, ponovo sam upao u zamku kao slepac ipotcenio opasnost.

Fredrik de Gal je dozvolio da razgovaram sa Rembrantom samo da bisaznao koje su mi prave namere. Dokaz za to je bila brzina kojom su De Gali Van der Melen ušli u ateije. Pošto sam Rembranta ubeđivao da zajednopobegnemo, bilo im je jasno da me neće pridobiti da pređem na njihovustranu. Kada su De Gal i Van der Melen napustili atelje, moja sumnja je bilai potvrđena.

Sedi trgovac me prezrivo pogledao. „Na kraju se ipak ispostavilo da i nistetoliko pametni, gospodine Sojthof. A vaše učešće u našoj stvari takođe nedolazi u obzir. Šteta, ali to se sada više ne može promeniti. Van der Melene,vratite ga u ćeliju!“

De Gal se prema trgovcu umetničkim delima ponašao kao prema svompotčinjenom. Nisam se prevario kada sam pomislio da je on glava žerarista.

Van der Melen i stražari odveli su me nazad kroz podzemne prolaze, a ni ujednom trenutku mi nisu pružili ni najmanju mogućnost da bar pokušam dapobegnem.

„Zašto baš Rembrant slika slike smrti?“ pitao sam Van der Melena. „Da ližeraristi nemaju slikare u svojim redovima? Zar ne bi bilo lakše da ste tajzadatak poverili nekom od njih, umesto da pravite zapetljani scenario kakobiste pridobili Rembranta?“

„Pokušali smo sa nekoliko mladih slikara iz naših redova, ali rezultati nisubili ohrabrujući. Jedan od njih je ubrzo nakon završetka prve slike sebipresekao vene, drugi je vrišteći istrčao iz kuće, bacio se pod kočiju ipoginuo. Treći je umalo zadavio svoju mladu ženu, a posle toga se bacio ukanal i utopio. Tada smo odustali od toga i istražili druge mogućnosti. Njihtrojica nisu mogli da se odupru dejstvu plavog praha nakon što bi neko vremeradili sa njim. Fredrik de Gal je lično, uz božju pomoć, došao na ideju da za

taj posao angažujemo Rembranta van Rajna.“„Uz božju pomoć?“ pitao sam sa nevericom.„Zar vam De Gal nije pričao o tajanstvenom ostrvu u istočnoindijskom

moru? Tamo mu se Bog prvi put obratio. Od tada mu Gospod uvek stoji naraspolaganju kad god mora da reši neki važan problem.“

„I Bog ga je uputio na Rembranta?“„Tako je bilo, a to se desilo baš u mojoj radnji na Damraku, dok je De Gal

posmatrao jednu Rembrantovu sliku koju sam kupio na nekoj aukciji. Trgaose posmatrajući sliku, i onda se nekoliko minuta sa njim nije moglorazgovarati. Nakon toga je bio ubeđen da je Rembrant pravi čovek za tajzadatak. I bio je u pravu!“

„Šteta samo što Rembrant nije žerarista.“„To je tačno, tada bi sve bilo lakše. Ipak, kao što vidite, uspeli smo u tome

da nam dobrovoljno pruži svoje usluge.“Imao sam još toliko pitanja, ali stigli smo do moje podzemne ćelije, a Van

der Melen se nije pokazao voljnim da nastavi naš razgovor. Potpuno sam,sedeo sam na jednoj kutiji u mojoj ćeliji, koju je osvetljavala samo jednasveća, i prepustio se svojim mislima.

Nikako nisam mogao da zamislim Fredrika de Gala kao božjeg izaslanika,možda kao đavoljeg izaslanika. Da li mu je neko zlo, možda čak i Sotonalično, pomoglo da dođe do nadahnuća da mu Rembrant izradi te slike smrti?Ili je možda samo pomislio da jedan stari i iskusni slikar može duže da odolidejstvu đavolje boje sa dalekog ostrva?

Tako umoran sam legao, ispružio noge i piljio u svod od neobrađenogkamena. Glava me je bolela. Sa svakim odgovorom koji bih dobio, javilo bise novo pitanje, a kod nekih odgovora i po nekoliko pitanja. Odjednom sampočeo da se kajem što sam poželeo da razjasnim Oselovu smrt. Ko sam ja datako nešto preuzmem na sebe? I gde me je to dovelo?

Zatim se moja savest ponovo smirila. Zbog pokojnog Osela, kojem sam daoobećanje. A i zbog Kornelije. Da nisam pratio trag plave slike, verovatnonikada više ne bih kročio preko praga Rembrantove kuće i nikada ne bihupoznao Korneliju.

Kornelija!Da li ću je ikada ponovo videti? U mojoj situaciji, nisam na to mogao da se

kladim ni u paru. Da li da to uopšte i poželim nakon što sam joj o Luizi

ispričao sve? Naravno, poslednjih dana sam joj nudio utehu, ali nisam biosiguran da li je povratila ono nekadašnje poverenje i da li i dalje gaji istaosećanja prema meni. Nisam se usudio da je to pitam; izgledalo bi kao daiskorišćavam njenu brigu za oca kako bih je ponovo pridobio za sebe. Amožda sam se samo plašio odgovora.

Još nešto me je uznemiravalo: plava slika, na kojoj je Rembrant naslikaosvoju decu. Plave slike su donosili smrt i pitao sam se šta zavereniciplaniraju da učine sa Kornelijom.

Pridigao sam se pokušavajući da se rešim sumornih misli. Morao sam senečim zanimati i moj pogled je pao na kutije. Po prvi put sam se zapitao štačuvaju u njima. Možda nešto što bi mi pomoglo da se izvučem iz ovenesrećne situacije?

Nadahnut novom snagom, poskočio sam i približio se kutijama, koje su svebile zakucane. Podigao sam dve-tri kutije i sve su bile teške. Nadao sam seda ću u njima možda naći oružje, uz čiju pomoć bih mogao da se oslobodimiz podzemnog zatvora.

Međutim, najpre mi je bio potreban alat da bih otvorio bar jednu kutiju.Detaljno sam pregledao sve oko sebe, provirivao između svakog otvorapoređanih kutija, ali nisam mogao ništa da nađem što bi mi makar maloposlužilo kao alat. Pogled mi je prelazio preko grubih glinenih zidova odneobrađenog kamena. Jedan kamen, koji je bio ravan i ne toliko veliki,jednim delom je virio iz zida. Posmatrao sam ga i došao do zaključka dazbog njegovih ravnih ivica može dobro da posluži kao oruđe, samo sammorao da ga nekako izvučem iz zida. Noktima sam sastrugao glinu okokamena, sve dok nisam oslobodio dovoljno veliku površinu koju bih mogaoda uhvatim. Zgrabio sam ga obema rukama i pokušao da ga iščupam iz zida.Rezultat je bio prodoran bol u mojoj levoj ruci i krv koja je sa nje kapala napod. Oštra ivica kamena rasekla mi je dlan u dužini prsta. Sam kamen je idalje bio učvršćen u zid, kao i pre nego što sam pokušao da ga iščupam.

Oprao sam ozleđenu ruku u vodi iz kante i hteo da je obmotam maramicom.Pri pogledu na maramicu, sinula mi je druga ideja. Obmotao sam tkaninu okodela kamena koji je virio iz zida i ponovo okušao sreću, pri čemu sam moraoda stisnem zube zbog bola u ruci. Kamen je počeo da se pomera i napokon jepao na pod. Sa svojim oštrim ćoškovima, bio je koristan i kao oružje, ali togtrenutka sam se nadao da će mi poslužiti kao alat.

Nakon nekoliko pokušaja, uspeo sam da kamenom izvučem prvi ekser izkutije. Nakon toga sam iščupao još nekoliko, sve dok napokon nisam uspeoda otvorim kutiju. Sadržaj je bio umotan u nauljene tkanine, kako bi biozaštićen od vlage. Sklonio sam tkaninu, začuđeno osmotrio sadržaj kutije iizvukao jedan primerak kako bih ga bolje pogledao. Zatim sam počeo glasnoda se smejem.

U kutiji su bile naređane tanke knjige u kožnim povezima, knjige sakatoličkim molitvama i pesmama. Žeraristi su očigledno na sve mislili kakobi srušili kalvinizam i doveli do jačanja katolicizma.

Možda su knjige bile korisne za duhovni razvoj, ali ne i za to da izađemodavde. Kako sam samo mogao da budem toliko glup i da pomislim da ukutijama ima oružja? Iz očaja sam počeo da se smejem zbog svoje gluposti.Moj smeh je bio toliko glasan da sam svoje posetioce primetio tek kada suveć stajali u mojoj ćeliji: Van der Melen, čovek sa ožiljkom i ćelavi. Onaj saožiljkom je pištoljem nišanio u mene, a njegov kompanjon je držao neštoveliko i glomazno.

Van der Melen me je strogo pogledao. „Ako vas naše molitve čine tolikorazdraganim, Sojthofe, trebalo bi da se bavite svojim zanimanjem,slikarstvom.“

Klimnuo je glavom prema ćelavom muškarcu. Ovaj je napravio nekolikokoraka i okačio jednu sliku o zid tako da ju je osvetljavao plamen sveće.Bila je to plava slika na kojoj su Kornelija i Titus šetali ruku pod ruku.

„Zašto donosite tu sliku?“ pitao sam.„Bili ste toliko radoznali da saznate više o našoj tajanstvenoj plavoj boji“,

odgovorio je Van der Melen i pokazao na sliku. „Izvolite, sada možete da jeproučite! Posmatrajte je u miru.“

Dok je on pričao, ušao je i treći batinaš, onaj crvenog nosa, i istresaosadržaj jednog džaka na pod: uže, gvozdene klinove i jedan težak čekić.

„Sojthofe, lezite tamo na ćebad, tako će vam biti najudobnije. I nemojte nida razmišljate o otporu, inače će vam olovni metak prekratiti uživanje uumetnosti!“

Moja situacija je zaista bila bezizlazna. Vratio sam knjigu sa molitvama ukutiju i pošao prema mom ležaju, gde sam, po uputstvu Van der Melena,legao na leđa. Ćelavac i čovek sa crvenim nosom zakucali su gvozdeneklinove levo i desno u pod. Zatim su užad vezali oko klinova i mog tela, na

tako spretan način da sam već nakon nekoliko minuta ležao vezan inepomičan. Posle još jedne naredbe, ćelavi je sveću postavio bliže slici.

„Sada imate dobar pogled na sliku i ništa vas u tome neće ometati“, rekaoje Van der Melen. „Siguran sam da ćete doživeti iznenađujuće iskustvo.“

Izašli su i čuo sam kako se vrata zatvaraju. Koraci su se udaljavali i tupoodjekivali u hodniku. Da li je jedan stražar ostao? Nisam znao. Doduše, sa ilibez stražara, bio sam vezan i nisam mogao da se pomerim, tako da nisammogao ni da razmišljam o bekstvu. Nisam mogao da pobegnem ni od njih, ani od slike.

Ali postojala je jedna mogućnost. Sklopio sam oči i odlučio da ne gledam usliku. U tome sam video jedini način da izbegnem dejstvo boje smrti. Znaosam šta me čeka, a to je bila prednost u odnosu na one koji su bili žrtve slikasmrti. Ležao sam tako sklopljenih očiju, dva, tri ili četiri sata, nisam znao.Razum mi je bio bistar, ali sam bio suviše nervozan da zaspim.

U neko doba je moj strah od slike popustio a da to sebi nisam umeo daobjasnim. Iznenada mi je delovalo glupo da se kao slikar plašim jedne slike.Da me Rembrant sada vidi, smejao bi se u sebi. Ovde sam imao jedinstvenupriliku da iz blizine proučim jednu od plavih slika, a ja sam, budala, zatvoriooči.

Na kraju sam ih i otvorio. Možda je ta nepoznata demonska moć, koju jeslika širila, već bila ovladala nada mnom.

Slika.Posmatrao sam je i ponovo sam se divio Rembrantovom majstorskom

umeću da se poigra svetlom i senkama. Po mom mišljenju je to jednoličnoplavo njegovu umetnost na poseban način dovodilo do izražaja i žalio sam štodosad nije radio sa tom bojom. Voda u reci, kraj koje su Titus i Kornelijašetali, kao da je zaista proticala. Video sam kako se Kornelijina suknjapomera na vetru i kako su oboje delovali živo.

Zatim su mi mahnuli. Nisam mogao da poverujem rođenim očima, ali nijebilo sumnje. Nisu to bili samo likovi naslikani četkicom i bojom, bili su topravi ljudi.

Kornelija je izašla iz slike u prostoriju i ponovo mi mahnula. Bezbrižno mise osmehnula i ja sam odmah prepoznao taj smešak koji mi je tolikonedostajao. Razumeo sam Kornelijin znak. Pozivala me je da pođem za njom.Međutim, kako sam mogao da pođem za njom kada sam bio vezan? Samo što

sam to pomislio, užad su nestala. Nisu spala sa mene, nisu ni morala, onajednostavno više nisu postojala. Ustao sam, potrčao ka Korneliji i zagrlio je.

Smejali smo se i šetali livadama, ne udaljavajući se od reke sa tom svetlomvodom. Još neko je bio sa nama: Titus. On je držao Korneliju za jednu ruku,a ja za drugu, pa smo izgledali kao bezbrižna trojka.

Ali onda sam primetio da Kornelija više pažnje poklanja onom drugom, a nemeni. To me je razbesnelo, jer ja sam bio taj koji je voli i koji se žrtvovao zanju tako što sam pola Amsterdama prevrnuo naglavačke ne bih li pronašaonjenog oca.

Korneliji kao da to nije bilo bitno, a Titusu još manje. Njih dvoje su sešalili i smejali kao da nisam prisutan. Kao da su jedno drugom mnogo višenego brat i sestra. On ju je otrgao od mene, uzeo je u svoje ruke i plesao sanjom kroz visoku, čudno svetloplavu travu. Hteo sam da ih razdvojim, alinešto me je držalo. Bila su to užad koja su se opet pojavila oko mog tela.

Još nešto me zbunilo: siluete nekih prilika kojima nije bilo mesto na ovojlivadi. Trudio sam se da ih prepoznam, ali one su ostale senke, a onda sunestale brzo kao što su se i pojavile.

Kada sam se ponovo okrenuo prema Korneliji i Titusu, Titus više nije biotu. Samo je Kornelija stajala nasred livade i gledala me velikim nevinimočima. Moj gnev zbog njenog licemerja pretvorio se u ogroman bes i baciosam se na nju. Užad me sad nisu sprečavala, ali o tome više nisam nirazmišljao.

Kornelija je zbog moje težine pala i zavrištala, možda od iznenađenja, amožda i od bola. Tako razjarenom, meni je bilo svejedno. Zaslužila je kaznu.Čučao sam nad njom i udarao sam je, sve dok se vrisak nije pretvorio ucviljenje i dok nije prestala da pruža otpor.

Ali ona nije mogla da me prevari. Prepoznao sam u njenom ponašanjubedan pokušaj da izbegne kažnjavanje. To me je samo još više razbesnelo.Stavio sam ruke oko njenog belog vrata i davio je dok i to cviljenje nijezamrlo.

Tada me nešto odvuklo od nje i nisam znao šta mi se to dešava. Udariosam potiljkom o kamen i munja mi je sevnula kroz glavu. Kao jutarnja maglana sunčevom svetlu, plava livada se podigla ispred mene i ja sam prepoznaoistinu.

I dalje sam se nalazio u podzemnoj ćeliji; uopšte je nisam ni napuštao. Tu jestajao ležaj sa presečenim užadima. Tamo na zidu je bila slika sa Titusom iKornelijom.

Kornelija! Video sam je dvostruko ispred sebe. Na slici, gde je šetala krajTitusa, kao da se ništa nije desilo, ali i na podu, gde je ležala pravaKornelija, iscepanih haljina, krvava, unakažena i sklopljenih očiju.

Osim bola pri pogledu na nju, pojavilo se i strašno saznanje da je sve tobilo mojih ruku delo. Dok sam bio očaran slikom i dok sam i dušom i telombio rob te đavolske moći, doveli su Korneliju kod mene u ćeliju i presekliužad. Ishod te strašne igre bio je stravičan. Preneraženo sam gledao u svojeruke kao u neka strana stvorenja i poželeo da ih odsečem. Ovim rukama sampretukao i davio Korneliju – ja, koji sam se zakleo da ću je čuvati i braniti odsvakog zla! Osim gađenja prema sebi, javio mi se i osećaj straha koji do tadanikada nisam osetio u toj meri. Tek sada sam, pošto sam je lično osetio, upotpunosti shvatio moć đavolje boje. Iako sam znao da je opasna, nisamuspeo da se odbranim od napada na moje misli. Ta strašna plava bojaprevarila je moja čula i pretvorila me u poslušnog roba. S jezom samzamišljao kako jedan grad veličine Amsterdama, ili čak cela zemlja, padapod uticaj slika đavolske moći.

Ugledao sam trojicu čuvara, Van der Melena i doktora Van Zeldena. Lekarje čučao kraj Kornelije.

Hteo sam da pitam kako joj je, ali glas me je izdao. Želeo sam, bez obzirana to što su bili naoružani i brojniji, da se bacim na njih, ali nisam uspeo nida ustanem sa poda. Nakon ludila, za koje nisam znao koliko je trajalo, biosam lišen svake snage. Ništa drugo mi nije preostalo do da posmatram kakose Van Zelden naginje nad Kornelijom i kako je pregleda.

„Živa je, ali je jako slaba.“Ove reči su malo olakšale težak teret koji je ležao na meni, ali osećaj

krivice ništa nije moglo da umanji.„Iznesite je“, rekao je Van der Melen stražarima. ,Ja ću se pobrinuti za

sliku.“Skoro zahvalan, posmatrao sam kako skida sliku sa zida i polazi za

ostalima koji su izneli Kornelijino nepomično telo u hodnik.Na vratima se još jednom okrenuo. „Sada ste upoznali moć božanske plave

boje, Kornelise Sojthofe. To je bila kazna zbog izdaje, to što vam je pokazalavašu mračnu stranu. Nije se ništa desilo što već ranije nije bilo skriveno uvama!“

Sedeo sam na mojim ćebadima, ruke sam obavio oko tela i drhtao, dok samiznova i iznova razmišljao o tome šta se desilo. Pod dejstvom đavolje boje,uradio sam nešto što nikada ne bih pomislio da je moguće. Nije mnogo faliloda ubijem Korneliju, koja mi je bila najdragocenija na svetu!

Nalazio sam se u čudnom stanju, između zbunjenosti i razumevanja. Polakosam počeo da shvatam šta je Osela nateralo da počini zločin. Ðavolje plavoje bilo u stanju da iznese na videlo ono što je bilo skriveno u ljudima, ono štoni oni sami nisu želeli da znaju da u njima postoji.

Kod Osela je to bilo nakupljeno ogorčenje zbog Gese Timers, koju jevoleo, ali koja ga je stalno iskorišćavala i ponižavala. Oselova ljubav iodanost bili su jači od svakog ogorčenja, ali đavolja boja ga je naterala dazaboravi na sve ono dobro. Njime su nadvladala zla osećanja, koja su sekrila duboko u njemu, pretvorivši ga u ubicu.

Ali šta je bilo sa mnom? Iznova i iznova sam se pitao kako bih sebiobjasnio napad na Korneliju. Da li se u meni zaista krila tolika mržnja premanjoj? Ðavolja slika me navela na osećaj ljubomore prema Titusu, ali to nijebila iluzija. Titus je bio Kornelijin brat i bez sumnje je bio mrtav, bez obzirana to šta je Rembrant pričao. Šta sam onda zamerao Korneliji? Možda što seljutila na mene zbog mog zanimanja za Luizu? Ipak, u tom pogledu sam jerazumeo u potpunosti i mogao sam da saosećam sa njom. Bilo bi nepravednoda je zbog toga mrzim. Koliko god sam se ispitivao, nisam mogao da nađemodgovarajući razlog.

Pa ipak, napao sam je kao neka divlja zver. Kapljice krvi na podu, tamogde je Kornelija ležala, bili su dokazi. Zvuk njene vriske i cviljenja odjekivaomi je u ušima i bio sam očajan zbog toga.

Bezbroj puta sam sebi postavio pitanje zašto se to desilo, a nalazio samsamo jedan odgovor: nije me na to naveo skriveni osećaj mržnje premaKorneliji, već skrivena mržnja prema samom sebi. Od kada je Kornelija, zbogmog ponašanja prema Luizi, izgubila poverenje u mene, mučio sam samogsebe. Najradije bih taj deo, koji je žudeo za Luizom, isekao iz mene i bacio

ga u vatru. Plavi đavo je otkrio taj skriven osećaj i usmerio ga protivKornelije. Ona je bila ta koja je imala razlog da bude ljubomorna. Ðavolskoludilo je tu ljubomoru okrenulo u suprotan smer.

Bilo mi je hladno. Nehotice sam se umotao u jedno ćebe i razmišljao ostrašnoj moći plave boje.

Glava dvadeset i sedma

Sa barutom i olovom

30. SEPTEMBAR 1669. GODINE

Ipak sam u neko doba zaspao od umora. Bio je to nemiran san pun mučnih izbunjujućih prikaza, u kojima je plava boja igrala glavnu ulogu. Nekolikoputa sam se budio sav mokar od znoja, sa željom da nikada više ne zaspim,ali moj umor je bio prevelik.

Kada sam se po peti ili šesti put trgao, pomislio sam da čujem prigušene aliglasne zvuke. Isprva sam mislio da mi se to pričinjava zbog snova, ali bukase nije smanjivala. Čuo sam glasnu viku, hitre korake i praskove.

Skočio sam sa mog ležaja, potrčao prema ulazu i prislonio uvo na vrata.Nesumnjivo su to bili zvuci borbe. Drmao sam vrata, ali bila su, kako sam iočekivao, zaključana. Udarao sam pesnicama o teško drvo, zbog čega samosetio jak bol u posekotini na levom dlanu. Tek kada sam čuo da nekopokreće bravu, zastao sam i pomerio se dva koraka od vrata.

Počeo sam da sumnjam u to da li sam ispravno postupio. Želeo sam daeventualnim spasiocima lupanjem skrenem pažnju na sebe. Ali šta ako sužeraristi pobedili u borbi i sad dolaze da me kazne zbog moje uzbune?

Vrata su se otvorila i istog trena su se zvuci borbe jasnije čuli. Trojicanaoružanih muškaraca ušli su predvođeni mladićem plave kose, koji je u rucidržao pištolj sa dve cevi. Odahnuo sam kada sam ga ugledao.

„Gospodine Dekert!“ rekao sam. „Još nikada nisam bio toliko srećan štovas vidim.“

„To vam verujem“, odgovorio je Katunov pomoćnik nakon kratkog pogledapo ćeliji. „Vi ste i na ovom čudnom mestu sebi zaista našli najgoru rupu.“

Klimnuo sam glavom. „Dobro je što ste uspeli da razvalite bravu.“„Nismo ni morali. Ovaj je kod sebe imao ključ.“Pokazao je na muškarca, koji je nepomično ležao ispred vrata u hodniku.

Prišao sam mu bliže i prepoznao čuvara sa crvenim nosom. Pored njega jebio pištolj koji mu više nikada neće biti potreban – na njegovim grudima se

nalazila velika rupa, a ispod nje se širila krvava bara.„Vi ste ovo uradili?“ pitao sam Dekerta jer su mu pratioci bili naoružani

samo mačevima i palicama.„Bio sam samo brži od njega“, odgovorio je i ponovo napunio svoj pištorj.

„Za svaki slučaj, ispraznio sam obe cevi i, kao što vidite, rezultat je ružan zaoko.“

Na jeziku mi je stajalo pitanje za pitanjem.„Šta je sa Rembrantom i njegovom ćerkom? Da li ste ih već našli?“Na moje veliko razočaranje, samo je odmahnuo glavom. „Koliko ja znam,

ne. Ali ne mogu ništa sigurno da kažem. Ovde dole se svuda vode borbe.“„Rembrant i Kornelija verovatno se ne nalaze ispod zemlje. Podzemlje ima

izlaz kroz nekoliko kuća u ovoj četvrti. U jednoj od njih Rembrant ima ateljena tavanu.“

„Onda bi trebalo odmah da krenemo u potragu“, predložio je Dekert. „Iliovde dole treba još nešto da obavimo?“

Pogledom sam prešao po prostoriji, u kojoj nije bilo ništa osim kutija poredzida. „Ne, nema, Dekerte, osim ako se ne zanimate za katoličke molitvenike.Hajdemo!“

Pri odlasku iz ćelije, sagnuo sam se, uzeo oružje preminulog stražara iproverio da li je napunjeno. I to je bio pištolj sa dve cevi, samo što ovaj nijebio tako očuvan kao Dekertov. Ipak, sa pištoljem sam se osećao malo bolje inadao sam se da ću moći da se oslonim na njega ako situacija postaneozbiljna. Ubrzo sam mogao i da se uverim u to. Pod mojim vođstvom, trčalismo kroz hodnike pune dima baruta. Stalno su se čuli krici i hici, ali imaosam utisak da se borba polako stišava. Ja se nisam ništa bolje snalazio odDekerta i njegovih pratilaca, tako da je potrajalo dok nisam našao stepeništekoje sam tražio.

Stigli smo do stepenica odmah posle dvojice muškaraca koji su dolazili izsuprotnog smera: Van der Melen i ćelavi stražar. Obojica su imala po pištolju ruci i počeli su da pucaju čim su nas ugledali.

Bez razmišljanja sam kleknuo dok sam pripremao pištolj. Ali nisam uspeoda uočim metu jer se od pucnjeva raširio dim baruta. Dok sam žmirkaoočima i trudio se da pogledam kroz svetlosivu maglu, začuo sam kako jeDekert zastenjao pored mene i pao na pod. Plašio sam se najgoreg i od besasam zapucao iz pištolja a da nisam ni imao cilj pred očima.

Zatim sam se okrenuo prema Dekertu, kraj kojeg se već nalazio jedan odnjegovih ljudi, i kleknuo pored njega. Dekert je ispustio pištolj iz ruke iobema rukama stegao desnu butinu.

„Živ je!“, vikao sam sa olakšanjem i pocepao parče tkanine sa moje košuljekako bih mu vezao nogu.

Kada sam završio sa sređivanjem rane, oblak dima se povukao. Videli smojednog čoveka kako sklupčan leži na dnu stepeništa. Bio je to ćelavi, što samrazaznao tek pri drugom pogledu. Moj metak mu je odneo skoro pola glave, aostaci iskidanog mesa i smrvljene kosti lobanje lepo bi se uklopili u zbirkudoktora Van Zeldena.

„Sojthofe, vi ste pravi majstor u gađanju“, pohvalio me Dekert dok je,naslonjen na jednog svog čoveka, stenjući ustajao.

„Recimo da je to bila sreća. Ja sa pištoljima imam iskustva koliko i vi sačetkicom. Kako vam je?“

„Bolje nego što izgleda“, rekao je sa namučenim osmehom na licu. „Na svusreću, metak mi je samo okrznuo nogu. Onaj drugi mora da je pobegao uzastepenice, zar ne?“

Klimnuo sam glavom. „Ili je pobegao, ili je otišao kod Rembranta. Akopožurimo, možda još i uhvatimo Van der Melena.“

„To je bio Van der Melen? Hajdemo za njim!“Žurili smo uza stepenice, a Dekert se trudio da drži korak sa nama uprkos

svojoj rani. Ako je ono zaista bio Van der Melen, imao je znatnu prednost jerga nigde nismo sustigli niti opazili. Ili sam ja pogrešio put i našu grupu vodioko zna gde? Ipak ne, prepoznao sam hodnik koji je vodio do Rembrantovogateljea na tavanu. Vrata su bila otvorena, što nije obećavalo ništa dobro.

Kada smo utrčali u atelje, ugledali smo Van der Melena kako u neštouporno ubeđuje Rembranta. Verovatno je želeo da ga nagovori da zajednopobegnu. Naša pojava uplašila je trgovca umetničkim delima, koji jeverovatno računao da ima mnogo veću prednost. Neodlučno je mahaopištoljem između Rembranta i nas.

Da li je imao vremena da ponovo napuni pištolj? To nisam znao, ali nisamhteo da čekam da to saznam. Moj pištolj je bio prazan – u svom tom metežu,zaboravio sam da ga ponovo napunim. Bacio sam ga na Van der Melena iteško gvožđe ga je pogodilo u slepoočnicu.

Začuo se nejasan krik, spustio je svoj pištolj i zateturao se nekoliko koraka

unazad. Pritom se sapleo o štafelaj i potpuno izgubio ravnotežu. Pao je naleđa, razbio jedan od velikih prozora i izleteo dole na ulicu. Začuli smootegnuti vrisak, a zatim tup udarac kada je njegovo telo stiglo do tla.

Požurio sam prema prozoru i pogledao dole. Pošto je telo na popločanojulici ležalo čudno uvrnuto, zaključio sam da je Van der Melen, bez ikakvesumnje, mrtav. Očigledno je slomio kičmu pri padu.

Dekert je stao pored mene. „Zaista ste spretni u korišćenju pištolja.“Okrenuo sam se prema Rembrantu koji nas je zbunjeno posmatrao. Sa

četkice u njegovoj desnoj ruci, plava boja kapala je na pod.„Šta sve ovo znači? Sojthofe, šta ste uradili gospodinu Van der Melenu?“„Ništa što nije zaslužio“, gorko sam odgovorio. „Bolje mi recite šta je hteo

od vas?“„Hteo je da pođem sa njim. Veoma se žurio. Pokušao sam da mu objasnim

da prvo moram da završim ovu sliku.“Pritom je četkicom pokazao na plavu sliku na kojoj je radio još otkad sam

prvi put bio u ovom ateljeu.„Gde je trebalo da idete sa Van der Melenom?“ nastavio sam sa pitanjima.

„Da li vam je nešto rekao?“Rembrant je odmahnuo glavom.„Da li je pomenuo Korneliju? Da li je možda rekao gde se ona nalazi?“„Pa gde bi bila? Ona je u našoj kući, u Rozengrahtu.“ On izgleda zaista nije

ni slutio da su mu ćerku doveli ovamo i da joj se desilo nešto strašno – i tozbog mene.

„Da li Van der Melen zaista nije pomenuo Korneliju?“Rembrant je nevoljno odmahivao glavom. „Zašto stalno pričate o Korneliji?

Nemojte se nadati da imate neke šanse kod moje ćerke. Moja ćerka će sejednog dana udati za dobro situiranog gospodina, za nekoga kao što je Vander Melen, a ne za takvog kao što ste vi!“

Ponovo sam pogledao dole prema ulici gde je ležao van der Melen,zažalivši što sam ga ubio. Ne zato što je njegov gubitak bila neka šteta, većzato što bi nam on mogao reći gde se Kornelija nalazi.

„Ne gubite nadu“, rekao je Dekert koji je primetio moj očaj. „Okrenućemosve naglavačke. Ako je vaša Kornelija ovde, onda ćemo je i naći.“

Pomagao sam im u potrazi. Išli smo od sobe do sobe, od sprata do sprata.Većina soba bila je prazna, a što se tiče Kornelije, nismo pronašli nikakav

trag. Nakon što smo pretražili celu kuću, sreli smo Jeremijasa Katuna, koji jeupravo jednom kapetanu straže davao uputstva za transport uhapšenih.

Obratio sam mu se pun nade, ali ni on ništa nije znao o Korneliji. Verovatnobi nam Fredrik de Gal ili Anton van Zelden mogli dati pouzdana obaveštenja,ali oni nisu bili među uhapšenima.

U prizemlju kuće pronašli smo jednu sobu u kojoj je stajao prašnjavnameštaj. Iscrpljeni, Katun, Dekert i ja spustili smo se na prljavi tapacirung, aDekert je digao svoju povređenu nogu na jedan nizak sto, koji je nekadaslužio za odlaganje suđa.

„Ovo je bio težak udarac za zaverenike“, rekao je Katun, „iako nam jošnedostaju ključni ljudi. Šteta što nam je Van Zelden promakao kad smo muveć bili tako blizu.“

Ovo sam želeo da čujem.„Van Zelden nas je i doveo do vas, Sojthofe“, rekao je okružni inspektor na

moje iznenađenje. „Kao što sam vam obećao, bio je pod prismotrom. Otišaoje kočijama do Rozengrahta i poveo Rembrantovu ćerku sa sobom. Moji ljudisu ga pratili u ovu četvrt, gde je sa devojkom nestao u jednoj oronuloj kući.Počeli smo da istražujemo i ubrzo smo postali sigurni da smo pronašlisklonište zaverenika. Celu noć smo vršili pripreme i u ranu zoru smo bilispremni da barutom i olovom istrebimo ovo zavereničko gnezdo.“

„A što ne odmah te noći?“, pitao sam. „Dole u tamnim prolazima jesvejedno da li je dan ili noć.“

„Nismo znali šta nas čeka. Osim toga, bilo nam je potrebno vreme daokupimo ljude i da zatvorimo okolne ulice.“

„Ali neki zaverenici su uspeli da vam pobegnu!“„Zašto tako prekorno, Sojthofe? Zar ne bi trebalo da nam budete zahvalni?

Nakon svega što mi je Dekert ispričao, nije vam se dobro pisalo.“„Izvinite“, rekao sam. „U pravu ste. Ali ludim od straha zbog Kornelije.

Osim toga, razmišljam o tome šta sam joj učinio. Da ste stigli još te noći,verovatno bi ostala pošteđena.“

Prepričao sam šta sam pod dejstvom đavolje boje učinio i obavestio ih osvemu što sam znao o žeraristima i njihovim planovima.

„Fantastična priča“, smatrao je Katun. „Nikada ne bih poverovao u tu priču

da nisam lično video ovu tvrđavu ispod zemlje. Sreća po vas, Sojthofe, jerposle ove priče bih se pobrinuo da vas smeste u ludnicu.“

„Nažalost, đavolja boja nije plod moje mašte“, rekao sam. „Molim vas dase pobrinete da Rembrantove slike iz ateljea ostanu negde zaključane. Da liste našli skladište sa plavom sirovinom?“

„Ne, nažalost nismo“, odgovorio je Katun, a lice mu je poprimilo mračanizraz pri pomisli kakvo zlo može da prouzrokuje dejstvo đavolje plave boje.

Glava dvadeset i osma

Otac i sin

Dva sata kasnije, Katun, Rembrant i ja odvezli smo se do Rozengrahta.Duvao je jak vetar niz amsterdamske ulice i drmao kočiju. Nesumnjivo jejesen najavljivala svoj dolazak.

Katun je odustao od namere da privede Rembranta, a ja sam bio veomasrećan zbog toga. Sigurno da stari slikar nije bio potpuno nevin u svemuovome. Bio je svestan toga da njegove slike drugim ljudima donose smrt. Alikoliki deo krivice za to su snosile starost, bol, zbunjenost i svest oštećenaplavom đavoljom bojom? S obzirom na dug vremenski period tokom kojeg jeRembrant dolazio u dodir sa plavom bojom žerarista, čudilo me je što jeuopšte imao imalo zdravog razuma. Da li ga je Fredrik de Gal zaista izabraosamo zato što mu se Bog javio?

Po ko zna koji put sam ponovo razmišljao da li to zlo potiče samo od plaveboje, ili je možda na tom udaljenom pustom ostrvu nešto ipak bilo nastanjeno– ja sam to nešto u sebi nazvao demonom – što je uz pomoć đavolje bojeispružilo svoje kandže ka ljudima koje je moglo da zahvati.

Rebeka Vilems je očigledno primetila da ispred kuće staje kočija. Otvorilaje ulazna vrata još i pre nego što smo stigli do njih. Kada je ugledala svogdugogodišnjeg gazdu, kod kojeg se već osećala kao član porodice, nasmešilase, ali se preko njenog izboranog lica odmah navukla senka.

„Kako to izgledate, gospodaru?“ pitala je. „Šta su vam uradili?“„Mnogo toga je doživeo i sada mu je najpotrebniji mir“, objasnio sam joj u

hodniku, gde smo bili zaklonjeni od hladnog vetra. „Ali nam pre svega reciteda li znate gde je Kornelija?“

„Kornelija? Zar ona nije sa vama?“„Da li bih vas onda pitao za nju?“„Ne razumem“, rekla je starica tiho i odmahnula glavom. „Kada sam vas

malopre videla da iz kočije izlazite sa majstorom Rembrantom, pomislila samda je Kornelija sa vama. Doktor Van Zelden je rekao da je pronašao nestaloggospodina i hteo je da Korneliju odvede do njega. Kada se Kornelija nije

vratila do kasno uveče, počela sam da brinem.“„S razlogom“, rekao je Katun. „Da li je Van Zelden još nešto rekao? Možda

je dao neki nagoveštaj gde vodi Korneliju?“„Ništa u tom smislu“, odgovorila je Rebeka. „Veoma se žurio i navaljivao

je na Korneliju da ogrne nešto na brzinu i da krene sa njim.“Želeo sam da znam šta li je Kornelija pomislila dok je Van Zelden stajao

pred vratima. Verovatno je bila na oprezu jer je znala za konzerviranogTitusa, ali briga za oca je verovatno bila jača od opreza.

Obratio sam se Katunu. „Možda pronađemo trag u Van Zeldenovoj kući.Osim toga, možete tom prilikom lično da se uverite šta je Van Zelden uradiosa Titusom van Rajnom.“

„Dobra zamisao“, odgovorio je okružni inspektor.Istog trena se u Rembrantu, koji je do sada samo ćutke stajao pored nas,

vratio život. „Vi pričate o Titusu? Gde je on? Da li je kod doktora VanZeldena?“

„Titus je mrtav“, ubeđivao sam ga po ko zna koji put. „Samo se njegov leščuva u kući doktora Van Zeldena, konzerviran u jednom velikom staklenomsudu.“

„Onda me povodite sa vama!“ navaljivao je drhtavim glasom i sa suzama uočima. „Hoću da vidim svog sina!“

Da li je zaista razumeo da je Titus mrtav? To nisam znao, ali zamolio samokružnog inspektora da starcu ispunimo želju. Možda će napokon pronaći mirkada sopstvenim očima bude video da Titus više nije među živima.

Katun se složio i ušli smo ponovo u kočiju, ispraćeni Rebekinim zabrinutimpogledom. Na putu do Klovenirsburgvala, vetar je postajao sve jači i oduvaoje nekoliko krovova sa štandova koji su se nalazili kraj ulice. NadAmsterdamom će se uskoro razbesneti prava oluja.

Kada smo pred doktorovom kućom izašli iz kočije, morali smo u pravomsmislu te reči da se borimo protiv vetra kako bismo mogli da nastavimopeške. Jedan čovek, koji je čvrsto stezao svoj mantil oko sebe, došao nam jeu susret.

„Da li se nešto dešavalo, Kampene?“ pitao je Katun.„Ne mnogo“, odgovorio je stražar. „Jedna služavka je pre nekih sat vremena

otišla u nabavku i malopre se vratila. U međuvremenu je jedna starija žena,verovatno kuvarica, odbila dva pacijenta na vratima.“

„A doktor Van Zelden?“„Nije se više ovde pojavljivao otkako je sinoć napustio kuću.“To bi i bilo glupo sa njegove strane, pomislio sam. Verovatno je bio

upozoren nakon napada na zavereničko gnezdo.Nakon što smo zazvonili na vrata, otvorila nam je služavka koju sam već

poznavao. Na njenom crvenom licu nije se moglo primetiti da li meprepoznaje. „Doktor nije tu.“

„Ipak želimo da uđemo“, rekao je Katun i predstavio se. ,Ja sam ovlašćenod strane okružnog sudije.“

Oklevajući, pustila nas je da uđemo, a i Kampen nam se pridružio. U kućismo naišli i na kuvaricu o kojoj je Kampen pričao. Bila je to seda starica saokruglim licem, srednjih pedesetih godina. Katun se raspitao o Van Zeldenu.

„Mi ne znamo gde je on“, odgovorila je žena i meni je zvučala iskreno.„Sinoć je napustio kuću i od tada nemamo nikakve vesti o njemu.“

„Da li je to neobično?“ nastavio je Katun sa ispitivanjem.„Ah, pa često se dešavalo da noću ne dođe kući, na kraju krajeva, on nije

oženjen, tako da se to dešava, ako me razumete.“ Kuvarica je zavereničkinamignula. „Ali još se nikada nije desilo da propusti termin za preglede a danas pre toga ne obavesti. Sada se već pomalo brinem za njega.“

„Da li možda ima neku rodbinu ili neku damu gde bi se sad mogaonalaziti?“

„To mi nije poznato“, rekla je kuvarica i pogledala služavku: „A tebi?“Devojka je odmahnula glavom.

„Onda ćemo malo da razgledamo po kući“, objavio je okružni inspektor. „Anaročito stražnje prostorije.“

„To ne možete“, odgovorila je brzo kuvarica. „Zaključane su.“„Gde je ključ?“„Gospodin ga uvek nosi sa sobom.“„Da li postoji i drugi ključ?“„Ne. A i doktoru Van Zeldenu se neće dopasti da neko u njegovom

odsustvu tamo razgleda. Veoma je čudan kada se radi o tim prostorijama.“„Baš zbog toga i želimo da ih pogledamo“, rekao je Katun, izvukao nož na

rasklapanje i obratio se meni: „Evo vam, Sojthofe, vi obožavate darazvaljujete tuđe brave, čak i na crkvama. Pokažite nam svoje sposobnosti.“

Pod zabrinutim pogledima kuvarice i služavke, počeo sam da obrađujem

ulazna vrata prema, kako je devojka rekla, doktorovom svetilištu. Ovogaputa mi sreća nije bila naklonjena i Kampen je pokušao umesto mene. Bilomu je potrebno samo minut-dva i brava je škljocnula.

Katun, Kampen, Rembrant i ja ušli smo u Van Zeldenove prostorije, dok sunjegove dve služavke bojažljivo ostale da stoje pred otvorenim vratima.Verovatno su grčevito razmišljale kako da svom gazdi objasne, kada se budevratio, šta se ovde dogodilo. Ja sam sumnjao da će se Van Zelden ikadavratiti u svoju kuću.

Poslednja soba je bila, kao i pri mojoj prvoj poseti, posebno zaključana.Katun je već vadio nož, ali ja sam se vratio u prvu sobu i pronašao ključ naonom istom mestu.

Pre nego što sam otključao vrata, obratio sam se Rembrantu: „Dobrorazmislite da li zaista želite da ga vidite! Verujte mi, to nije prijatan prizor.“

Pogledao me skoro molećivo. „Ako je to moj sin Titus, onda želim da gavidim!“

„Dobro“, uzdahnuo sam i otvorio vrata.Strašna misao mi je prošla kroz glavu: da li je Titusov leš nestao kao što su

nestale slike koje sam želeo da pokažem u kabareu? Ali nije ogromno staklonalazilo se na svom mestu, a u plavoj tečnosti je plutalo beživotno teloRembrantovog sina.

Ali nije samo Rembrant piljio u taj neverovatni prizor, već i Katun iKampen.

„Taj Van Zelden mora da je sam đavo kada može tako nešto da uradi“,rekao je Kampen.

„Ili je opsednut đavolom“, rekao sam.Rembrant je polako prišao lešu svoga sina, kao da je zaboravio na dvojicu

službenika i mene. Pred velikim staklom je pao na kolena, savio glavuunazad i posmatrao golo telo u plavoj tečnosti. Nas trojica se nismopomerali. Strahopoštovanje prema onom koji upravlja i živima i mrtvimaispunilo je prostoriju. Činilo se kao da starac čitavu večnost gleda u mrtvogsina.

„Šta su ti uradili?“ Rembrantov glas je bio toliko tih da smo jedva razumelišta govori.

Nakon izvesnog vremena je ustao i okrenuo se prema nama. Suze su musijale u očima. Oči su mu delovale strašno umorne, a istovremeno sam u

njima video nešto što im je odavno nedostajalo: razum i shvatanje.„Šta sam to uradio?“ zapitao je isprekidanim glasom, a da pritom nije

pogledao nijednog od nas. „Šta sam to uradio ljudima?“„Umalo ste ih upropastili“, rekao sam bez prekora i trudio sam se da mi

glas zvuči blago. „Ali ako pronađemo Fredrika de Gala i Antona vanZeldena, možda ćemo uspeti da sprečimo ono najgore.“

Pritom sam mislio na plavu materiju koja je i dalje bila u posedu žerarista.„Ne znam o čemu sam razmišljao“, nastavio je Rembrant. „Toliko sam

želeo da mi se Titus vrati da sam zaista poverovao da je još uvek živ.“Katun, koji je u međuvremenu malo razgledao po prostoriji, izvadio je nešto

iz jednog ormara i to podigao. „Ovo ste videli, gospodine Van Rajne.“Bilo je to nešto nalik krpi, kao parče kože. Kada je Katun to razvukao

obema rukama, pojavio se oblik razvučenog lica bez očiju. „Šta je to?“ pitaoje Rembrant.

Okružni inspektor mu je dao to parče „Otisak lica vašeg sina. Time vas jeVan Zelden obmanuo. Zato ste vašeg sina viđali samo u mraku, da ne bistemogli da primetite prevaru. Uz promukao i tih glas bolesnika i malo glume,sve je bilo savršeno. Za to je Van Zeldenu bio potreban leš vašeg sina i zbogtoga je okačio njegov portret u svom salonu, kako me je Sojthof obavestio.“

„Ali zašto je konzervirao ceo leš?“, pitao sam se naglas. „Bila mu jedovoljna i maska sa lica.“

„Ko zna, možda je planirao još neki sraman čin, kakav samo jedan bolestanum može da osmisli. Možda je mislio da mrtvo telo jednog dana zaistaprohoda među živima, iako bez duše. Kada pogledam oko sebe, imam utisakda je Van Zelden genije, iako je svoju genijalnost koristio u službi Sotone.“

Rembrant je s gađenjem ispustio masku iz ruke i obratio mi se. „Sojthofe,moram da vas zamolim za oproštaj, za mnogo toga. Da li ćete mi, uprkostome, učiniti uslugu?“

„Ako mogu, hoću.“„Pobrinite se za to da Titus napokon nađe svoj večni mir. Sahranite ga kako

dolikuje.“ Počeo je jako da drhti i s mukom se držao na nogama. „I nađiteKorneliju!“

Katun i ja smo taman uspeli da ga uhvatimo pre nego što se strovalio napod. Odneli smo ga do jedne fotelje, a Kampen je otišao da pozove pomoć.

Glava dvadeset i deveta

Oluja nad Amsterdamom

Dok se jedan lekar iz komšiluka brinuo o Rembrantu, Katun, Kampen i jasmo prevrnuli naglavačke Van Zeldenovu kuću. Tražili smo nagoveštaj nekogdrugog skrovišta žerarista, trag do mesta gde bi mogli čuvati đavolju boju, anajverovatnije i Korneliju. Ali ništa nismo pronašli.

„Zašto su zaverenici poveli Rembrantovu ćerku sa sobom?“ zapitao seKampen nakon što smo pretražili i poslednji ormar sa papirima.

„Pre svega, da bi imali čime Rembranta da drže i dalje poslušnim“, rekao jeKatun. „Nisu mogli da znaju do kada će verovati u tu priču o Titusu. Kadasmo napali njihovo skrovište, morali su brzo da reaguju. Taman smo uspelida ih sprečimo u tome da i Rembranta odvedu sa sobom, a sa Kornelijom suto verovatno uspeli. Samo što im sada nedostaje otac.“

„Onda, u stvari, mogu da puste devojku na slobodu“, rekao je Kampen.„Teško da će tako nešto uraditi“, odgovorio je Katun. „Kornelija bi mogla

da oda njihovo novo skrovište. Možda računaju i sa tim da će ponovo uspetida pridobiju Rembranta. Osim toga...“

„Šta?“ pitao je Kampen kada me je Katun pogledao.Okružni inspektor se nakašljao. „Devojku bi mogli da zloupotrebe i kao

taoca kad ih pronađemo.“Nakon što je lekar pomogao Rembrantu da ponovo stane na noge, vratili

smo ga kući. Kampen je pošao sa nama. Katun je takođe pretpostavljao da seVan Zelden neće vraćati u Klovenirsburgval, čime je prismotra kuće postalasuvišna. Kampen je dobio zadatak da posmatra Rembrantovu kuću, u slučajuda žeraristi pokušaju ponovo da stupe u kontakt sa njim.

„Šta ćemo sad da radimo?“, pitao sam nakon što smo Rembranta odveli unjegovu spavaću sobu, gde je Rebeka Vilems preuzela brigu o njemu. „Kakomožemo da saznamo gde su se sakrili?“

„Prilikom napada na njihovo podzemno utvrđenje, tako to možemo bezpreterivanja nazvati, uhapsili smo skoro tridesetoro. Upravo ih Dekert i jošnekoliko ljudi ispituju. Moguće je da ćemo uskoro izvući neko važno

obaveštenje.“„Ja u to ne bih bio siguran“, rekao sam. „Žeraristi su zakleta zajednica.

Niko od njih neće lako postati izdajica. Da li ste dali nalog da se nadgleda ikuća Fredrika de Gala?“

„To je bilo prvo što sam naredio nakon što sam od vas saznao da je onjedan od vođa zaverenika, možda čak i glavni vođa. I pre nego što me pitate,naravno da su pod prismotrom i svi trgovački brodovi De Galovih, koji sutrenutno usidreni u luci.“

„To je dobro“, rekao sam. O tome, iskreno, nisam razmišljao. „Brodom bižeraristi mogli da napuste Amsterdam, a i đavolju boju bi mogli da odnesu naneko drugo mesto.“

„Baš zato.“Nevoljno sam se naježio. „Ne odgovara mi da samo sedim i čekam da

odnekud stigne neki trag, koji možda nikada nećemo dobiti. Zar ne gubimodragoceno vreme?“

„Šta predlažete?“Setio sam se nečega: „Ohterveltovi! Da li ste i njih uhapsili?“„Da li pričate o trgovcu knjiga i slika na Damraku?“„Da, njegova radnja je blizu Van der Melenove radnje.“„Koju smo, u meduvremenu, već pretražili, ali, nažalost, bezuspešno.“„Emanuel Ohtervelt je štampao dnevnik putovanja Fredrika de Gala. Ali

tek kada sam Ohtervelta i njegovu ćerku video nakon mise u podzemnojcrkvi, shvatio sam šta ih povezuje.“

„Ako žeraristi neće da pričaju, kao što vi, Sojthofe, pretpostavljate, nećemoni od Ohtervelta ništa saznati. S druge strane, trebalo bi sve pokušati.Hajdemo onda, idemo do Damraka!“

* * *

Oluja nad Amsterdamom je postajala sve jača. Na mostovima oko pojasakanala, kočija nam se toliko tresla da sam se uplašio za kočijaša koji jesedeo gore na klupi.

„Dakle, prođe leto“, rekao je Katun gledajući kroz bočni prozor premasivom nebu. „Sada za Amsterdam počinje vreme oluja.“

„Ako ne pronađemo tu plavi materiju, Amsterdam i svi ostali holandski

gradovi moraće da se pripreme za mnogo veću oluju. Vi lično ste mi objasnilikako će zaverenici posejati neslogu među našim građanima, a Fredrik de Galje vaše reči potvrdio. Ukoliko kralj Ludvig uđe u zemlju sa francuskomregimentom, naši građani će da čeznu za jesenjim olujama.“

Katun je duboko uzdahnuo. „Voleo bih da znam šta se sve krije iza te plaveboje. Ipak mi De Galova priča o tom nepoznatom ostrvu deluje čudno.“

„Ja mu verujem. Nije imao razloga da me slaže što se tiče porekla boje.Osim toga, priča se poklapa sa poznatim činjenicama o poslednjem putovanjuNovog Amsterdama. Pitam se samo da li đavolju boju za svoje planovekoriste isključivo žeraristi, ili su zaverenici možda samo nečije oružje.“

„Čije oružje?“„Oružje neke zle sile koja ih je zaposela kako bi posejala nesreću među

ljude.“„Sojthofe!“„Šta je? Gledate me kao da sumnjate u moj zdravi razum.“„Pa nemojte da vas to čudi nakon takve izjave. Da li ste možda predugo bili

izloženi dejstvu te davolje boje?“„Moguće, ali to nema nikakve veze sa mojim razmišljanjem. Nešto što je

De Gal rekao navelo me je na razmišljanje. Nekoliko puta je pomenuo da muse Bog obratio, najpre na ostrvu, a zatim u Amsterdamu, kada mu je,navodno, Bog rekao da slike smrti može da naslika samo Rembrant i nikodrugi. Možda je zaista čuo glas neke moći, ali glas neke zle, demonske sile.Tada bi pad Holandije bio samo početak i odavde bi se zlo raširilo dalje.“

„Vi umetnici patite od neograničene mašte“, promumlao je Katun. „Meni jesasvim dovoljno što moram da se borim sa bandom zaverenika kao što sužeraristi. Zaista mi nisu potrebni još i demoni na njihovoj strani.“

„To je samo razmišljanje. Ali kada sam ležao u ćeliji i posmatrao plavusliku, zaista sam imao utisak da je nešto strano ovladalo nada mnom. Nekostvorenje koje se radovalo mojim mukama.“ Tiho sam dodao: „I onome štosam učinio Korneliji.“

„Ako zaista postoji takvo demonsko stvorenje, onda je zaista smislilođavolski plan“, rekao je Katun nakon kratkog razmišljanja. „To stvorenje sepretvara da žeraristima služi u njihove svrhe, dok je, u stvari, ono gospodar, azaverenike je pretvorilo u svoje pomoćnike koji ništa ne slute.“

Složio sam se sa njim tako što sam klimnuo glavom, ali misli su mi u

međuvremenu već odlutale na neko drugo mesto – do Kornelije. Briga za njumi je skoro oduzimala dah i zamišljao sam šta joj se sve dosad moglo desiti.Da li je već bila mrtva? Možda joj je leš već bio bačen negde u luci? Iližeraristi Korneliju možda nisu ni poveli sa sobom? Da li je ležala vezana ujednom delu podzemnog lavirinta, koji Katunovi ljudi nisu pronašli, i u ovomtrenutku umire od nedostatka vazduha ili žedi? U očaju sam udario pesnicomo vrata kočije, a okružni inspektor me samo posmatrao sa sažaljenjem.

Nakon što smo nakratko zastali kod gradske većnice, gde je Katun svratioda bi još nešto obavio, stigli smo do Ohterveltove radnje. Na inače živahnomDamraku nigde nije bilo žive duše. Svako ko je imao imalo pameti pobegaoje u kuću kako bi se sakrio od strašne oluje. Vetar je duvao i fijukao oko nasi tako jako udarao o vrata kočije kao da nije hteo da nas pusti da stignemo doOhtervelta. Kada smo napokon uspeli da izađemo, rashuktali vetar podigao jeKatunov šešir, bacio ga u vazduh i odneo ga preko krovova kuća.

Požurili smo da uđemo u radnju, u kojoj se, sem Ohtervelta i njegove ćerke,više niko nije nalazio. Njih dvoje su se mučili da veliku sliku sa teškimokvirom odnesu u zadnji deo radnje. Emanuel Ohtervelt je stajao leđimaokrenut prema nama, ali Jola je mogla da nas vidi. Zastala je, spustili sliku napod i zapiljila se u mene kao da je ugledala duha. Po njenom izrazu lica,mogao sam da shvatim da još nisu čuli šta se jutros desilo u skloništužerarista.

„Šta ti je, kćeri?“, mrzovoljno je izgovorio starac. „Što si stala!“„Imamo goste, oče“, odgovorila je Jola ne skidajući pritom pogled sa nas.„Pa šta. Hajde da prvo odnesemo sliku pozadi, pa ćemo onda da se

posvetimo kupcima.“„Oče... to je Kornelis Sojthof...“Sada je i Emanuel Ohtervelt spustio sliku. Okrenuo se prema nama i

pogledao nas začuđeno kao i njegova ćerka. „Sojthofe! Otkud vi.... mislim...“„Zašto ste tako iznenađeni?“, pitao sam dok sam im prilazio bliže. „Nije

prošlo ni dva dana otkad ste mi rekli da se nadate da ćemo se češće viđati.Time, izgleda, niste mislili da se viđamo ovde, nego u podzemnoj crkvi vašeđavolske sekte.“

Ohtervelt je gledao oko sebe kao preplašeni zec kojeg vreba lisica. Aliodavde nije mogao da pobegne.

Jola je stala kraj njega i uhvatila ga za ruku. „Smiri se, oče. Gospodin

Sojthof se prema nama uvek ponašao ljubazno. Neće dozvoliti da nam senešto loše desi.“

„Kao što su se žeraristi ljubazno poneli prema meni“, odgovorio sam grubo.Jola me iznenađeno pogledala. „O čemu vi pričate?“„O mučenju đavolovom bojom, kojem ste me podvrgli u podzemnom

lavirintu. O ludilu do kojeg me dovela vaša demonska plava boja i zbog čegaumalo nisam ubio Rembrantovu ćerku.“

Jola je prebledela. „O tome ništa ne znam. A ti, oče?“Emanuel Ohtervelt je samo nemo odmahnuo glavom.„To ne umanjuje štetu koja je učinjena“, rekao sam. „Ako želite da vas

poštedimo muka, morate nam pomoći da sprečimo još veću nesreću!“Katun je preuzeo reč i upitao ih gde se nalazi skladište u kojem se čuva

đavolja boja, kao i za mesto gde bi zaverenici možda mogli da držeKorneliju.

Jola je ponovila da o svemu tome ništa ne zna i ponovo se obratila meni:„Verujte mi, gospodine Sojthof, ja bih vam pomogla kada bih mogla! Ja tonisam želela.“

Katun se obratio njenom ocu. „A kako vi stojite, gospodine Ohtervelt?Imate li vi nešto da nam kažete?“

Ohtervelt je teško progutao pre nego što je počeo: „Znam da mnoge stvari,koje smo mi radili u ime prave vere, vama liče na zločine. Ali, za sve toćemo odgovarati pred onim višim sudom, i samo pred njim. Vaš sud nam nemože suditi. Međutim, najiskrenije vas molim, budite milostivi prema mojojćerki. Ona je još mlada, a ja sam je lično doveo među žerariste. Ona je samnom išla na mise, ali nema nikakvu predstavu o našim tajnim planovima.“

„Najbolji način da pomognete svojoj ćerki i sebi jeste da pomognete nama“,rekao je Katun. „Dakle, šta znate o skladištu te plave boje i o Kornelijinomzatočeništvu?“

Ohtervelt je najpre pogledao u nas, a zatim u Jolu, a onda ponovo nas – bioje razapet između odanosti prema žeraristima i ljubavi prema ćerki. Na krajuse nakanio da progovori: „Znam samo da je za naše potrebe De Gal koristionekoliko skladišta dole u luci. Ipak, da li je tamo čuvao plavu boju, ilioružje, ili pripremljene letke za bunu, to ne znam.“

„Naravno da već znamo za ta skladišta i već smo ih pretražili, toliko smo isami upućeni“, rekao je Katun obraćajući se više meni nego Ohterveltu. „Ali

do sada nismo ništa pronašli, osim nekoliko kutija pamfleta i molitvenika,kao i nekoliko buradi baruta.“

Zveket vrata naterao me je da se okrenem. Pomislio sam da je jaka olujaotvorila vrata Ohterveltove radnje, ali bila su to četiri mladića koji su ušli uradnju i sa kojima se Katun pozdravio. Verovatno je zatražio pojačanje kadasmo nakratko svratili u gradsku većnicu.

Obratio sam se Ohterveltu. „Da li zaista ne možete da mi date neki trag gdebi se Kornelija možda mogla nalaziti? Zar nemate nikakvu predstavu?“

„Ne.“ Ohterveltov nesrećan izraz na licu ukazivao je na to da govori istinu.„Priznajem da sam član žerarista. Ali nikada nisam bio vodeći član našezajednice i nisam upućen u sve tajne. Žao mi je, gospodine Sojthof.“

Katun je podelio svoje ljude. „Dvojica će ovo dvoje da odvedu na daljeispitivanje u gradsku većnicu. Dekert je o svemu obavešten. Ostala dvojicapretražiće radnju i kuću radi obezbeđivanja dokaza koji bi nam moglipomoći.“

Dvojica mladića ispratili su Ohterveltove napolje. Dok je Jola prolazilapored mene, pogledala me svojim očima, čiji pogled je molio za oproštaj.Ohrabrujući je, klimnuo sam joj bradom, ali situacija nije bila obećavajuća.

„A mi?“ pitao sam. „Šta mi možemo da učinimo?“„Možda možemo da pomognemo u pretrazi Ohterveltovih prostorija“, rekao

je Katun. „Ili imate neku bolju ideju?“„Moguće“, rekao sam nakon kratkog razmišljanja. „Da li je ideja bolja, to

ne znam, ali bila bi to još jedna mogućnost.“„Zaista? Hajde da čujem, Sojthofe!“

Jedan usamljeni pešak i naša kočija probijali su se kroz vetrovitu Velikuulicu Svetog Antonija. Inače, vetar je sasvim očistio ulicu. Ispred SrećnogHansa nije bilo nikoga. Bilo je po podne, a u to vreme je kabare još biozatvoren.

Kada smo izašli iz kočije, kočijaš je povikao: „Nevreme izluđuje konja. Nemogu više da ga obuzdavam.“

„Onda idite“, odgovorio je Katun dok mu je vetar mrsio kosu. „Mi ćemo sevratiti peške.“

Kočijaš je zahvalno klimnuo glavom i krenuo prema gradskoj većnici, a mi

smo otišli do ulaza u kabare. Katun je nekoliko puta pesnicom udario o vrata,dok, napokon, gostioničar, koga smo već poznavali, nije otvorio.

„Ovde je još zatvoreno“, promumlao je i pošao ponovo da ih zatvori.„Ne za nas“, odgovorio je Katun. „Ili nas više ne prepoznajete?“„Aha, vi ste. Da li želite opet kod Kat?“„Pogodili ste.“„Pa, onda uđite“, rekao je i pustio nas da uđemo. Bore na njegovom čelu

odavale su da nimalo nije srećan zbog naše posete.“Otpratio nas je na prvi sprat, gde sam pogledom opet radoznalo potražio

portrete. Na zidovima su bile okačene iste slike kao prilikom naše prošleposete i pitao sam se hoćemo li ovoga puta imati više uspeha kod KatLaurens.

Gostioničar je viknuo njeno ime i ona se odazvala iz jedne sobe. Kada smoušli u sobu, iznenadio sam se što je bila opremljena srebrnim lampama i sadva ulja na platnu. Ko je želeo da poseti Katine devojke, morao je imatinekoliko guldena u džepu. Kurva, koja je ovog puta nosila jednostavnuhaljinu, bila je u društvu neke mlade devojke i pomagala joj da namestikrevet.

„Pošaljite devojku napolje, moramo nasamo da razgovaramo sa vama!“naredio je Katun i istim glasom obavestio gostioničara da njegove usluge utom trenutku nisu potrebne.

Kat Laurens nas je posmatrala, ali ne tako mirno kako je mislila da izgleda.Nije mi promaklo da je nekoliko puta progutala knedlu i pritom bacila pogledprema vratima, kao da razmišlja da li vredi bežati.

„Verovatno znate zbog čega smo došli“, započeo je Katun razgovor.„Uopšte ne znam, ali sigurna sam da ću odmah saznati.“„Vaš prijatelj Van der Melen je mrtav“, rekao je okružni inspektor.„Van der Melen! Šta se desilo? Da li ga je ubila oluja?“„Ne, ispao je kroz prozor na kraju Jordanske četvrti, gde je ranije bila

njegova radnja umetničkim delima. Sigurno ste znali da on još zalazi u onajkraj i da mu je tamo, takoreći, druga kuća.“

„Ništa od toga nisam znala“, odgovorila je kurva malo prebrzo za moj ukus.„I uopšte, skoro ništa ne razumem od svega što mi govorite.“

Umešao sam se u razgovor: „U to sumnjam. Vi nas odlično razumete.“„Ah, opet vi. Slikar, zar ne? Šta vas ovaj put dovodi ovamo? Da li su vas

ponovo oteli?“Katun je odgovorio umesto mene. „Jeste, oteli su ga i ovoga puta niko ne

sumnja u njegove reči. Isto tako sam čvrsto uveren da vi, gospođo Laurens,radite zajedno sa žeraristima. Da li ste zaista njihov član, ili samo obavljateusluge za njih, to ću vrlo brzo saznati. Kako će vama sud presuditi, na tomožete samo lično da utičete tako što ćete sa nama sarađivati. Recite namsve što znate o žeraristima i tada će postojati mogućnost da vaše ime ostanenepomenuto u tom slučaju.“

Kat Laurens kao da je nekoliko sekundi gledala kroz nas i razmišljala.„Ja još nikada nisam čula za te ljude o kojima vi pričate. Očigledno imate

samo neosnovane optužbe protiv mene, ali ne i dokaze. To vam pred sudomneće mnogo pomoći. Dakle, ostavite me na miru!“

Morali smo da odustanemo i da neobavljenog posla napustimo kabare.Napolju sam, pomoću glasne psovke, izbacio sav svoj bes iz mene.

„Smirite se, Sojthofe, vaš plan nije bio loš. Ali ta Kat Laurens je veomalukava. Sigurno zna više nego što nam je rekla, ali moje mogućnosti su uovom slučaju ograničene zbog službenog zvanja i zakonskih propisa.“

Ovo mi je skrenulo pažnju. „Kako to mislite?“„Ah, samo sam pomislio da se sa Kat Laurens treba tek malo grublje

postupiti ako želite da progovori. Ali ja to ne mogu, ne bez čvrstih dokaza.Drugačije bi to bilo sa nekim drugim, ko ne radi u službi amsterdamskogokružnog sudije.“

Shvatio sam dati znak, ali sam dodao i svoje sumnje: „U takvom siučaju,Kat Laurens bi mogla da se pozove na zaštitu zakona.“

Katun je pogledao niz ulicu, gde je vetar pred sobom nosio sve što nije bilopričvršćeno. „Ova današnja oluja je strašna. Stražari će imati pune ruke poslada otklone štetu. Ne verujem da će oko zakona večeras pasti baš na kabareKod srećnog Hansa.

Glava trideseta

Lice demona

Oluja nije popustila ni naveče. Mnogobrojni čamci su se isprevrtali ukanalima, a nekoliko kuća je ostalo bez krovova. Svugde po ulicama moglose videti kako ljudi učvršćuju prozore zakucavajući preprečene daske, upokušaju da smanje štetu od oluje. Kao da je neka vanzemaljska moćodlučila da Amsterdam sravni sa zemljom.

Kada sam sa svojim pratiocima pošao prema Velikoj ulici Svetog Antonija,bilo je mnogo mračnije nego inače – bilo je kao da je ponoć. Ogromni, teškioblaci nadvili su se nad gradom. Kad god bih pogledao prema nebu, pomisliobih da vidim nekog demona, koji je kroz vetar izbacivao sav svoj bes naAmsterdam jer su mu planovi poremećeni. Zar nisu odozgo na mene gledaleljutite oči i zar se iznad njih nisu uzdizali rogovi, kao u đavola? Jednom samod straha zastao i Robert Kors je natrčao na mene.

„Šta vam je, Sojthofe?“ pitao je. „Nećete oterati oblake tako što stalnopiljite u nebo.“

„Zar ne vidite to lice?“„Lice? Gde? U oblacima?“„U redu je“, rekao sam trudeći se da se saberem pre nego što Kors pomisli

da sam načisto poludeo i predomisli se da mi pomogne.Verovatno je bio u pravu da sam ja to samo umislio. Očigledno da dejstvo

đavolje boje još nije popustilo i morao sam da pazim da ne zaronim opet uneki svet koji postoji samo u mojoj mašti.

Išli smo dalje i ubrzo se ispred nas pojavio Srećni Hans. Kroz prozorekabarea videlo se svetlo, ali napolju su jedva dopirali glasovi. Pomahnitalaoluja je sve progutala. Stražar se pribio uz vrata ispod krova prolaza. Kaozaštitu od kiše, nosio je široki šešir koji je navukao na lice.

Petorica Korsovih učenika pošli su sa nama. Nisu znali o čemu se radi, alisu iz poštovanja prema svom učitelju izjavili da su spremni da pomognu. Čakni Kors nije bio upućen u sve pojedinosti, ali je znao da želim da zadamotežak udarac ljudima koji nose Osela Jekena na savesti.

„Sigurni ste da nema stražara u blizini?“, proveravao je već po ko zna kojiput. „Ne pitam zbog sebe, ali ne bi mi se dopalo da mojim učenicima držimčasove u Rendari.“

„Možete slobodno da se opustite, majstore Kors.“„Dobro. Onda ću ja da se pobrinem za onog jadnika tamo.“Tim rečima je izašao iz senke i, praveći se da je gost, pošao prema

Srećnom Hansu. Stražar je napravio jedan korak prema njemu kako bi gapogledao. Zatim je sve išlo brzo. Jedan Korsov okret, jedna ispružena noga,dobar zahvat oko tela stražara i ovaj je već potrbuške ležao na ulici. Kors jekleknuo iznad njega i pobrinuo se za to da ovaj više ne ustane. Dva rvača suotrčala do njega i za dva-tri minuta stražar je već bio vezan. Odneli smo ga umračnu usku uličicu i tamo ga ostavili.

„Odlično“, rekao je Kors i nasmešio se. „Po ovakvom nevremenu, mislimda niko neće naići na njega.“

Ušli smo u gostionicu gde je Kat Laurens pevala neku pesmu, i to preglasnoi ne mnogo lepo. Njene velike grudi su se u taktu dizale i spuštale, kao da prisvakom udisaju žele da raznesu tesno vezanu haljinu. Malobrojni gosti, kojisu se usudili da po ovom nevremenu napuste svoje kuće, pomno su je slušali.Njihovim ušima je, izgleda, sve bilo bolje od zvuka pomahnitalog vetra.Jedan mršavi muzičar se za klavirom svom snagom trudio da zadaodgovarajuću pratnju, ali Kat Laurens je pevala tako oduševljena svojimsopstvenim glasom da je melodija sa klavira uvek malo kasnila za njom. Prvinas je primetio gostioničar jer nije imao mnogo posla. Odmerio nas jeoklevajući. Naravno da me je odmah prepoznao, a šestorica muškaraca izamene bili su jasno upozorenje.

Nisam dalje obraćao pažnju na njega. Prošao sam pored šanka i podigaosekiru sa dugačkom drškom, koju sam poneo sa sobom. Tri-četiri brzaudarca i od instrumenta je ostala samo gomila sitnih cepki. Mršavi muzičarskočio je sa svoje drvene klupe i sakrio se iza širokih leđa pevačice. Ponovosam zamahnuo sekirom i iseckao u komadiće i njegovu klupu.

Robert Kors i njegovi rvači nisu učestvovali u ovoj orgiji razaranja. Nisamželeo da ih dovedem u suviše velike neprilike u slučaju da, iako to nije biloočekivano, bude problema sa zakonom. Oni su trebali samo da se pobrinu dame niko ne sputava u tome da obavim ono zbog čega sam došao.

„Kako se usuđujete?“, frktala je ljutita Kat Laurens. „Prekinite sa tim!“

Dok je ona vikala, prišao sam jednom praznom stolu i pretvorio ga u sitnekomadiće. Nakon toga sam prešao na stolice.

Kurva je htela da skoči na mene kako bi me zadržala, ali Kors ju je čvrstouhvatio. Nastavio sam sa svojim radom – sto za stolom, stolica za stolicom, iuskoro je pod bio prekriven gomilom drva za potpalu.

„Pomozite mi, prijatelji!“, tražila je preklinjućim glasom Kat Laurens odsvojih gostiju. „Izbacite ih napolje i večeras imate sve besplatno, čak idevojke.“

To gostima kabarea nije moralo dva puta da se ponovi. Brzo se napraviofront od osam muškaraca, kojima se pridružio i gostioničar sa nožem u ruci.A i u rukama ostalih gostiju sevnula su oštra sečiva. Ispred njih su stajalašestorica nenaoružanih rvača. Kors je kurvu tako jako odgurnuo od sebe daje ova pala pravo na gomilu rascepljenog drveta. I tako je ona ležalazadignute haljine, pri čemu joj je leva dojka, velika, bela i obnažena, izvirilaiz izreza; uplašeno je gledala u sekiru koju sam nad njom podigao.

Gostioničar je poveo napad tako što je skočio na majstora rvanja i pokušaoda ga ubode bodežom u grudi. Kors se brzo okrenuo, pustio gostioničara daprotrči pored njega, uhvatio zbunjenog muškarca s leđa i bacio ga takvomsnagom na pod da je ovaj tu i ostao da leži stenjući. Bodež je odleteo podjedan još neoštećen sto.

Korsovi učenici ni u kom smislu nisu osramotili svog majstora. Jedan zadrugim, gosti kabarea padali su na pod, a rvači nisu bili ozbiljno povređeni,osim jedne ili dve bezazlene posekotine. Do malopre hrabri, gosti su počelida beže i, osim mojih pomagača, ostali su samo kurva, gostioničar i ja.Muzičar je već odavno tiho i neprimetno nestao.

Okrenuo sam se ka šanku i počeo da ga seckam na komade, deo po deo.Zatim sam prešao na zidni ormar sa vrčevima pića. Dok sam ih razbijao, čulose kako zveče i ubrzo se zidni ormar tako jako osećao na rakiju da sampomislio da je dovoljna jedna jedina varnica pa da se sve zapali.

„Prestanite već jednom i kažite šta hoćete od mene!“ molila je kurva čiji seizvor novca raspadao u parčiće pred njenim očima. I dalje sklupčana, sagolom dojkom, ležala je na podu.

„Vi znate šta ja hoću“, rekao sam i nastavio da cepam zidni ormar neobraćajući više pažnju na nju.

Mislio sam samo na Korneliju i na opasnost u kojoj se nalazila žena koju

volim. Ukoliko je uopšte još bila živa.Rvači su se smeškali. Njima se predstava očigledno dopadala. Izgleda da

nisu često imali prilike da van škole pokažu svoja rvačka umeća.„Ali ja i hoću sa vama da razgovaram!“, vikala je Kat Laurens drhtavim

glasom. „Ali ne ovde, može u četiri oka.“Spustio sam sekiru. „Što se mene tiče, možemo da odemo u vašu radnu

sobu.“Kurva se podigla i, gegajući se, pošla ispred mene. Kors i ostali rvači su i

dalje čuvali gostioničara.Nakon što sam zatvorio za sobom vrata radne sobe, obratio sam se ženi

koja je prebledela od straha: „Nemojte se nadati da će naići straža. Za njihvečeras ne postoji Ulica Svetog Antonija.“

Još bleđa u licu, spustila se iscrpljeno u fotelju. Znoj joj je curio u malimpotočićima sa čela i kapala na grudi, ali ona to, izgleda, nije primećivala.

Nemo sam je posmatrao i igrao se sa svojom sekirom. „Šta želite daznate?“ pitala je Kat Laurens.

„Van der Melenovi zaverenici su se negde sakrili. Negde mora da postojineko tajno skladište. I oteli su jednu ženu, koju ja tražim, ćerku slikaraRembranta. Šta vi znate o tome?“

„Ništa, zaista ništa. Ja ne pripadam njihovoj zajednici.“ Kada sam pretećipodigao sekiru, brzo je nastavila: „Ja samo obavljala određene poslove saVan der Melenom i on je bio moj tajni suvlasnik, ali po papirima je SrećniHans u mom vlasništvu. Van der Melen mi je objasnio da vlasti ne morajuznati da i on ima udela u mom poslu. Ali zaista ne znam ništa o otetoj ženi,niti o nekom skladištu. Ponekad je Van der Melen ovde privremeno čuvaoneke kutije i burad, ali nikada mi nije rekao odakle su, ili gde ih dalje nosi.“

„Šta znate o Van der Melenovim kompanjonima, naročito o Antonu vanZeldenu i Fredriku de Galu?“

„Van der Melen je s vremena na vreme dolazio sa Van Zeldenom. Sklanjalasam mu se s puta, koliko god je to bilo moguće, jer mi je delovao nastran.Kada bi proveo noć sa nekom od mojih devojaka, ta bi sutradan ujutru bilasva unakažena. Jednom sam morala čak i doktora da pozovem.“

Njeno gađenje prema Van Zeldenu je delovalo iskreno.„A De Gal?“„Taj je bio samo jednom ovde, kada je Van der Melen smestio ceo jedan

tovar dole u podrum. Valjda je želeo da vidi sadržaj sanduka.“„Šta je bilo u njima?“„Ne znam, to me nije zanimalo. Takav je bio dogovor sa Van der

Melenom.“„Vi kao nešto znate, a onda, opet, ništa ne znate“, rekao sam i bučno udario

sekirom o pod. „Nisam siguran da li da vam verujem“„Čekajte, ima još nešto. Pošto ste me pitali za skladište, kada je De Gal bio

ovde, slučajno sam čula deo razgovora između njega i Van der Melena. Njihdvojica to nisu primetili. Stajali su u jednom od skladišta, a nisu znali da sena spratu, kroz šaht za provetravanje, sve čuje šta se dole priča.“

Sumnjao sam da je sasvim slučajno Kat Laurens čula razgovor, kao što jeona to tvrdila, ali to je sada bilo nebitno. „Šta ste čuli?“

„Radilo se o sanducima. Trebalo je da ih utovare na jedan brod. Van derMelen je pitao da to ne bi možda bio prevelik dokaz protiv De Gala. Ali ovajse samo nasmejao i rekao da se taj brod u papirima ne vodi na njega, nego nanekog drugog.“

„Da li znate ime tog broda?“„Mislim da je bilo nešto sa nekom pticom.“ Razmišljala je toliko dugo da

sam postao skoro očajan. „Da, sada sam se setila. Brod se zove Lastavica.“Lastavica. To nije bilo neuobičajen naziv za brodove i u Amsterdamu je

verovatno nekoliko brodova zavedeno pod tim imenom. Ali i to je nekipočetak.

„Kako se zove taj navodni vlasnik?“ pitao sam.„To nisu pominjali. Barem se ja ne sećam da su ga pomenuli.“Postavio sam još nekoliko pitanja, ali ništa više nisam uspeo da saznam.

Nezadovoljan ishodom ovog neobičnog saslušanja, odustao sam od daljeupotrebe moje sekire. Ovoga puta, imao sam takav utisak, rekla je istinu,barem većim delom. Verovatno namerno nije mnogo zalazila u planovezaverenika kako sebe ne bi opteretila u slučaju da sve ovo dođe do suda. Tonisam mogao da joj zamerim.

U gostionici su me čekali rvači, zajedno sa gostioničarem, koji je umeđuvremenu seo na jednu preživelu stolicu i držao se za glavu, koja ga je,očigledno, veoma bolela. Krv je neprekidno tekla iz rane i ofarbala mukošulju u tamnocrvenu boju.

Robert Kors me je upitno pogledao. „Da li ste od te žene saznali ono što ste

hteli?“„Nisam siguran“, odgovorio sam iskreno. „U svakom slučaju, zahvalan sam

vam na pomoći. Verovatno ću vas još jednom zamoliti za to.“„U svako doba“, obećao je Kors i njegovi učenici su sa osmehom gledali na

ostatke nameštaja. „Kao što vidite, mi smo u ovome uživali.“

Spuštenih glava, probijali smo se kroz Veliku ulicu Svetog Antonija boreći seprotiv vetra, i prekasno sam video kako nešto čudno juri prema meni. Bio jeto vrtlog vetra koji je svetleo prozirnom plavom bojom. Uhvatio me i stakvom lakoćom podiglo sa zemlje, kao da sam leptir a ne krupan muškarac.Od straha sam ispustio sekiru.

Vrtlog me je okrenuo i umalo me otrgnuo od mojih pratilaca. Ali ovi su meuhvatili i nekoliko čvrstih ruku me je zadržalo. Imao sam osećaj kao da ćeme vetar rastrgnuti. Najgore od svega bila je pomisao na to da sam prepuštenoluji na milost i nemilost.

Razbesneli vetar je nepopustljivo trzao po meni, ali i rvači su se trudili iiznenada, za tren, vetar me je pustio i ja sam tresnuo na zemlju. Pad je biobolan i osećao sam da sam se sav odrao. Odeća mi je zaista bila iscepana.Izgledao sam kao da je čopor vukova prešao preko mene.

„Kako ste, Sojthofe?“ pitao je Kors koji je prvi stigao do mene.Pomogao mi je da se pridignem, sve dok nisam klekao ispred njega. „Malo

sam zbunjen. Sve se tako brzo desilo.“Kors je odmahivao glavom. „Tako nešto još nikada nisam video. Kao da je

oluja želela da vas rastrgne. Mi, ljudi, mislimo da je sve u našoj vlasti, alinekada priroda ide svojim sopstvenim putem.“

„Tu ste verovatno u pravu“, rekao sam samo to da ne bih izgovorio ono štome zabrinjavalo i da ne bih ispao smešan. U toj maloj večnosti, dok samvisio između neba i zemlje, osim vrtloga vetra, video sam i nešto drugo:plavu prikazu, neverovatno ružnu i pogleda punog mržnje i besa. Ako zaistapostoji zla moć, demon, koji se igrao sa nesrećom čovečanstva, onda sam gaja upravo pogledao u lice.

Glava trideset i prva

Brod u magli

ZOJDERSKO MORE, 1. OKTOBAR 1669. GODINE

Bilo je veče i, na svu sreću, nemirni talasi su malo popustili. Ipak, većinamuškaraca na brodu Talas nisu bili moreplovci i bili su nagnuti nad ogradomdajući svoj doprinos moru. Gledao sam u dva broda sa jednim jarbolom, kojasu na određenom odstojanju pratila naš brod sa dva jarbola, i video da i nanjima ljudi rade to isto. Ja lično, iako sam prvi put bio na brodu, nisam osetionikakvu mučninu. Verovatno zbog toga jer sam bio previše uzbuđen.

Po stoti put sam pogledao unapred, gde su se nejasno oslikavali obrisiostrva Teksel, i pitao se da li ću uskoro držati Korneliju u mom zagrljaju.Niko nije znao da li se ona nalazi na Lastavici. Zaverenici su mogli da jeodvedu i u neko drugo skrovište bilo gde u Amsterdamu. Ili su mogli dapobegnu kopnom i odvedu Korneliju sa sobom. Sve je bilo moguće, ali mismo imali samo trag ka brodu zvanom Lastavica, koji nam je Kat Laurensdala.

Nakon večernje posete Srećnom Hansu i mog susreta sa vrtlogom oluje,potražio sam Jeremijasa Katuna, kao što smo se pre toga i dogovorili, i osvemu ga obavestio. Okružni inspektor je istog trena poslao svoje većspremne ljude u potragu, da što pre i što više saznaju o Lastavici. A ono štosu saznali bilo je zaista neobično. Tada su pred Amsterdamom bila usidrenačetiri broda sa tim imenom, ali samo jedan od njih je bio dovoljno velik dažeraristima posluži kao sklonište.

Kao vlasnik bio je upisan neki Isbrant Vinkelhak, trgovac maramama, sasuviše malom radnjom da bi održavao toliko veliki brod kao što je Lastavica.Posetili smo Vinkelhakov posed kod Singela, nedaleko od kuće Antona vanZeldena u Klovenirsburgvalu, ali domaćin je oko podneva iznenadaotputovao, i to tako neočekivano da ni njegova supruga nije mogla da danikakvo obaveštenje o njegovom odredištu. Kao da to već nije bilo dovoljnoneobično, istog dana je dao nalog da se Lastavica, ukotvljena na sidrištu pred

Tekselom, pripremi za isplovljavanje. Hitno je okupljena posada i izAmsterdama su za Teksel otplovili čamci kako bi trgovački brod snabdelihranom i vodom za višemesečno putovanje. Sve to nije ništa dokazivalo, alije bilo veoma sumnjivo, tako da smo se za to uhvatili.

Jeremijas Katun je to ovako opisao: „Fredrik de Gal je đavolsku boju većjednom brodom doneo u Amsterdam. Bilo bi logično da sada pokuša da jebrodom i odnese odavde. Možda je boja već dugo na tom brodu. Poslednjiput je Lastavica isplovila pre četiri godine. Zaista je čudno kako jedan malitrgovac, kao što je Vinkelhak, uspeva da održava toliki brod, a da nemanikakvu zaradu od trgovačkih tura. Verovatno taj brod služi žeraristima kaoplutajuće skladište.“

Prošle noći je okružni inspektor malo odspavao, isto kao i ja. Nas dvojicasmo za ovaj poduhvat zajedno sakupili ljude. On je odabrao najboljemusketare iz amsterdamske straže, a ja sam podsetio Roberta Korsa nanjegovo obećanje da će mi u svako doba pomoći. Na kraju sam i HenkaRoversa i Jana Pola izbacio iz kreveta, kako bih sastavio posadu štopouzdanijih boraca i iskusnih moreplovaca. Sa ovako šareno sastavljenomtrupom, naše tri krstarice su pre zore isplovile iz Amsterdama za Teksel, gdesu se nalazili svi veliki brodovi budući da su vode pred Amsterdamom zanjih bile suviše plitke.

Oluja se još tokom noći smirila i sada je sa kopna duvao samo slab vetar,ali i on je bio sasvim dovoljan da uzburka more. Tako je naša mala flota upočetku lepo napredovala niz vetar; a tek poslednjih sati je vetar popustio,kao da mu je neka viša sila naredila da nas drži što dalje od Teksela.

Nejasni obrisi ispred nas jednostavno nisu hteli da se razbistre. Obratio samse Henku Roversu, koji je sedeo pored mene i smejao se sa Janom Polomkopnenim pacovima, jer je većina njih bila nagnuta preko ograde, umesto dase malo opuste. „Henk, zašto ne možemo bolje da vidimo ostrvo?“

Stari moreplovac je suzio oči, a bore oko njegovih očiju su se umnožile dokje gledao u pravcu ostrva. „Mislim da je to zbog magle. Magla se spustilanad celim Tekselom. Sam đavo zna otkud se tako brzo pojavila.“

„Izgleda da to zaista samo đavo zna“, promumlao sam.„Gluposti“, rekao je Jan Pol i razvukao svoje crno lice u osmeh. „Ne

slušajte Henkove bapske priče, gospodine Sojthof, sada se vreme menja izleta u jesen. Nije to ništa neobično da se u ovo doba godine magla spusti na

Zojdersko more. Bolje se pobrinite za ove jadne kopnene pacove.Upovraćaće celo more!“

„Kako to mislite?“„Želite da iznenadite ljude na Lastavici, zar ne? Treba da poveruju da im

dovodimo iskusne moreplovce. Kada budu videli ovu gomilu povraćke,znaće odmah da nešto nije u redu.“

Zahvalio sam se na savetu i prosledio ga Jeremijasu Katunu, koji je pakrazgovarao sa kapetanom Hendriksom, vlasnikom našeg broda sa dva jarbola.Hendriks je naredio da se da signal zastavom, čije značenje su dva brodskaradnika objasnila ljudima koji su stajali oko njih; naime, Katun je izdaonaredbu da se prestane sa povraćanjem kada stignu blizu Lastavici. Mogaosam samo da se nadam da će većina uspeti da posluša ovo naređenje.

„Tamo“, rekao sam Roversu i Polu. „Gledajte, velika senka. Da li je toLastavica7.“

„Možda“, odgovorio je Pol. „A možda i ne.“Stao sam kraj Hendriksa, koji je upravljao kormilom, i rekao mu šta sam

ugledao.„Video sam već“, rekao je kapetan broda ravnodušno. „Uskoro ćemo kroz

maglu nazirati mnoge brodove u sidrištu.“„Znači, ovo nije Lastavica?“, upitao sam pomalo razočaran.Hendriks je bacio kratak pogled na svetlo ofarbanu burad, koja su služila

kao markeri između Amsterdama i Teksela. „Ne, gospodine, trebaće nam jošdobrih pola sata ako se vetar ne okrene. Šta mislite, koliko brodova jeusidreno ovde pred Tekselom?“

Nisam imao predstavu, a nisam ni želeo da znam. Pun nemira, vratio sam sena svoje mesto pored Roversa i Pola i gledao u veliki crni trup trgovačkogbroda kraj kojeg smo prošli. Iz magle su se brodovi stalno pojavljivali iponovo nestajali u njoj, kao što je Hendriks i najavio. Kapetan broda je idalje držao svoj pravac, kao da ima moć da vidi kroz žutosivu maglu.

Uprkos mojoj napetosti, polako sam utonuo u staloženost. Znao sam da nemogu ništa da učinim dok se nalazim na ovom brodu. Magla je postajala svegušća, a sve češći obrisi brodova jedva da su bili vidljivi. Osetio sam dašakusamljenosti i praznine, koju moreplovci, ljudi kao što su Henk Rovers i JanPol, verovatno uvek osećaju na njihovim dugim putovanjima.

„Brod ispred nas!“ začuo sam poluglasnog mornara, koji je po

Hendriksovom naređenju stajao na pramcu i pazio da se Talas ne sudari sadrugim brodom.

Ovoga puta se naš kapetan nije sklonio, nego se kretao pravo prema obrisutog broda. Jeremijas Katun je prišao svojim ljudima i porazgovarao sa njima.Oni koji su još bili nagnuti nad ogradom sada su se sklanjali, a oni kojima jei dalje bilo loše trudili su se da sakriju svoju mučninu. Musketari su izvuklinabijače i pripremili oružje. Isto se dešavalo i na ostala dva broda, koja su umagli ostali blizu iza nas. Katun mi je prišao i rekao: „Svakog trenutka ćemostići do Lastavice. Radimo sve onako kako smo se i dogovorili. Moreplovci iljudi Roberta Korsa ukrcaće se prvi na brod, jer ako neprijatelji prvougledaju musketare, biće upozoreni. Ova prva grupa ima zadatak da zadržineprijatelja dok se svi musketari ne okupe. Posle toga ćemo morati da seoslonimo na sreću. Makar je vreme na našoj strani. Po ovoj magli, ljudi naLastavici neće moći odmah da prepoznaju sa kim imaju posla.“

Brod ispred nas je postajao sve veći i veći, i prerastao je u ogroman brod.Naši brodovi su delovali mali i neprimetni u odnosu na njega. Ali mi nismoni hteli da se brodovima borimo protiv Lastavice, koja bi naše nenaoružanelađe bez problema potopila topovima. Naravno da je Jeremijas Katunpomislio i na to da pozovemo i ratne brodove u pomoć, kako bi, u slučajuotpora, Lastavicu napali i rasturili u komadiće. Ali tada bi i nevini stradali,obični mornari i mogući taoci – kao što je Kornelija. Osim toga, nismo ni bilisigurni da li su naše sumnje u vezi sa trgovačkim brodom osnovane. Nismomogli tek tako da uništimo Lastavicu koja je, možda, ipak bila samobezopasan trgovački brod. Znači, moralo se u borbu prsa u prsa, ali nije bilopoznato čija je strana brojnija.

Bilo nas je oko devedeset: šezdeset musketara, a ostatak mornari i rvači.Moraćemo da naše borbene snage otkrivamo deo po deo, jer najpre treba dase ukrcamo na trgovački brod. Zbog toga je bilo potrebno da poveruju da impristiže još mornara koje su tražili.

Ni približno nismo znali koliko je ljudi na Lastavici. Mornara je očito bilomalo, samo osnovna posada koja je bila zadužena za tekuće radove dok sebrod nalazio u sidrištu. Bilo je nepoznato i da li su se na brod povukli samopojedini žeraristi ili većina njih.

Ugledao sam ogroman pramac broda. Pomerao se gore-dole, kao telo nekogvelikog stvorenja koje diše u ritmu talasa, i rasprskavao vodu na sve strane.

Talas je polako klizio prema desnom boku Lastavice.„Trup mu je duboko u vodi“, ustanovio je Henk Rovers. „Mora da je

natovaren do vrha.“Nehotice sam odmah pomislio na đavolsku boju. Ali šta ako smo u zabludi

i šta ako za iznenadno isplovljavanje Lastavice postoji jednostavnoobjašnjenje? Možda neki unosan posao koji je Isbrant Vinkelhak želeo dasakrije od konkurencije?

Ne, rekao sam sebi, to je nemoguće. Lastavica nam je bila poslednja nadada pokvarimo planove žeraristima. A i za mene je ona bila poslednja nada...

Kapetan Hendriks je razmenio nekoliko glasnih reči sa stražom Lastavice iodmah su sa broda spustili merdevine od konopa. Skeptično sam posmatraokako se one ljuljaju tamo-amo, jer mi je njihovo hvatanje, s obzirom nanjihanje Talasa, delovalo kao virtuoznost. Čak ni veliki trgovački brod nijebio miran, već je silovito trzao lance sidra.

,Ja ću prvi“, odlučio je Tan Pol i sigurnim zahvatom se uhvatio za krajmerdevina. „Kada oni gore vide moje lice, trebaće im izvesno vreme da seoporave od šoka.“

„Onda ću morati i ja da se popnem“, uzdahnuo je Henk Rovers, kao da sepredaje zlohudoj sudbini što ide za mornarem ogaravljenog lica.

Već odavno sam primetio da su njih dvojica dobri prijatelji. Grubosti,kojima su se ophodili jedan prema drugom, odgovarale su njihovoj naravi injihovom krugu, kao što je finoća bila primerena u višim krugovima.

Samo nakratko sam sa strahom posmatrao kako se njih dvojica penju uzdesni bok Lastavice, zatim sam i ja hteo da se uhvatim za merdevine, ali meje Robert Kors preduhitrio.

„Moja prava su starija kada se radi o osveti za Osela“, rekao je i popeo seuz merdevine od kanapa, i to ništa manje spretno od dvojice mornara. Snaga ispretnost uvežbanog rvača mu je i ovde dobro poslužila.

Navukao sam vunenu kapu duboko preko čela, prerušivši se tako umoreplovca za slučaju da gore na brodu stoji neko ko me poznaje. Jošjednom sam duboko uzdahnuo, viseći između ta dva broda kao riba okačenada se suši.

„Samo ne gledajte dole“, savetovao mi je Henk Rovers. Toga sam se i

pridržavao dok sam se penjao uz merdevine, korak po korak. Kada bih zbogljuljanja udario o zid broda, osetio bih pištolj i veliki nož, koji su bilizadenuti za pojas pantalona i sakriveni ispod prsluka. Oružje mi uopšte nijeolakšavalo penjanje, ali me je ipak umirivalo što ga nosim sa sobom.

Daleko iznad mene, Jan Pol je skočio na palubu Lastavice i čuo sam gakako se naglas šali sa ljudima na brodu: verovatno se radilo o njegovomcrnom licu. I Henk Rovers je nestao sa one strane ograde, zatim i RobertKors, a onda sam i ja ugledao ljude koji su nas dočekivali. Na njihovimlicima nisam video ni mržnju ni sumnju, pa sam sa olakšanjem skočio napalubu.

Jedan vrlo visok muškarac, sa vatreno crvenom kosom, koji je za čitavuglavu bio viši i od Roberta Korsa, bolno me udario po ramenu.

„Izgledaš namučeno, prijatelju. Izgleda da nije prijatno da se na tako malombrodu plovi po Zojderskom moru.“

Samo sam mu klimnuo glavom jer mi se nije činilo prikladnim da saiskusnim moreplovcem raspravljam o nautičkim temama. Iza mene jepristizalo sve više i više naše prethodnice, delom mornari, a delom rvači.Kada sam primetio koliko se gega onaj koji se poslednji popeo na brod, znaosam da nećemo moći još dugo da igramo našu igru. Moreplovcima je taj hodraširenih nogu bio stran, isto kao i meni.

„Hej, kakvi ste vi to čudni likovi?“, čudio se onaj crvenokosi div. „Da li stevi ikada bili na brodu?“

Brzo sam pogledao prema Korsu, Roversu i Polu. Na njihovim licimapročitao sam istu misao: vreme je da se nešto preduzme. Trebalo je daJeremijas Katun izda naređenje za napad, ali on se još ne beše popeo.

„Sad!“, viknuo sam i izvukao pištolj sa dve cevi, koji sam dobio tog jutrapre nego što smo se ukrcali.

Istovremeno su i ostali potegli oružje i uperili ga prema posadi Lastavice.Nišanio sam u crvenokosog i rekao: „Ostani mirno da stojiš i samo

odgovaraj na naša pitanja. Ako si nevin, ništa ti se neće desiti.“„Nevin?“ povikao je više ljutito nego uplašeno. „U čemu?“„U svemu što žeraristi nose na savesti – ako se kod njih još može pričati o

savesti.“Kad sam pomenuo žerariste, video sam kako je njegovim širokim licem

preletela senka i da je postao vidno uplašen. Nije bilo sumnje da je on

pripadao zaverenicima. Pošto su u redovima žerarista bili zastupljeni svi, odtrgovaca pa sve do nadničara, dakle, i posada Lastavice mogla je da sesastoji od pripadnika tog tajnog društva.

Ne obazirući se na moj pištolj, crvenokosi je povikao: „Uzbuna! Svi napalubu! Nas...“

Njegove poslednje reči nestale su sa zvukom mog pištolja. Uhvatio se zagrudi, gde mu je moj metak, ispaljen iz neposredne blizine, napravio rupuveličine tanjira, pogledao me razrogačenih očiju i pao preda mnom kaoposečeno drvo.

Oko mene je nastala nemilosrdna borba prsa u prsa.Robert Kors i njegovi ljudi uglavnom su odbili da ponesu bilo kakvo oružje

i napali su protivnike golim rukama. Kors je uhvatio jednog mornara, koji jeimao nož sa nazubljenim sečivom, i bacio ga takvom snagom kroz vazduh daje ovaj pao pet-šest koraka dalje, udario o nadgradnju na palubi i odskočio.Istog trena je majstor rvanja stao iznad njega, udario ga dvatri puta pesnicom,sve dok ovaj nije izgubio svest. Zatim je uzeo i polomio njegov nož.

Janu Polu i Henku Roversu nije krenulo dobro. Dozvolili su da ih potisnudo zadnjeg dela broda i branili su se od četiri napadača istovremeno.

Rovers je krvario, imao je povredu na čelu i rvao se sa jednim protivnikom,koji je bio duplo teži od njega i delovao je kao da će zdrobiti Roversa.Snažniji Pol se bavio ostalom trojicom. Držao je konopac u ruci, koji jekoristio kao bič, i tako svu trojicu terao od sebe.

Samo nakratko sam razmišljao o tome da pomognem Roversu tako što ćuispaliti i drugi metak iz mog pištolja. Ali nisam bio iskusan strelac, iako jeDekert uzdizao moje sposobnosti u nebesa, a na brodu koji se ljulja, i sa ovedaljine, nije bilo preporučljivo pucati. Rovers i njegov protivnik bili su takoblizu jedan drugom da sam mogao pogoditi i svog prijatelja.

Na palubi Lastavice su se sve više pojavljivali članovi posade i uključivalise u borbu. Tog trenutka nisam obraćao mnogo pažnje na njih. Morao sam dapohitam ako želim da pomognem mojim prijateljima koji su se nalazili unevolji.

Požurio sam prema zadnjem delu broda, gde je Rovers pao pod udarcemprotivnika. Ovaj je čučnuo iznad njega i izvukao drveni malj, kojim je,valjda, Roversu hteo da razbije glavu.

Skočio sam prema njima i udario ga mojim teškim pištoljem o potiljak.

Možda to nije bilo toliko delotvorno kao udarac maljem, ali bilo je dovoljnoda bucmasti mornar izgubi svest. Rovers se brzo pribrao, podigao nož, koji jepre toga ispustio, i presekao svom protivniku vrat. Reka krvi se izlila napalubu i obojila je u crveno.

„Ne gledajte me tako zaprepašćeno, Sojthofe“, rekao je Rovers sav zadihani nožem pokazao na čoveka koga je usmrtio. „Ili oni ili mi, nema trećeg!“

Klimnuo sam glavom i okrenuo se prema Janu Polu. Međutim, njemu mojapomoć nije bila potrebna. Već je oborio dva svoja protivnika, a trećem jeobavio konop oko vrata. Zategao je i popustio tek kada je njegov protivnik,sav modar i izbuljenih očiju, pao mrtav.

„Hvala vam na pomoći“, doviknuo mi je Pol. „Ne bih bio dovoljno brz dapriteknem Henku u pomoć. Prestar je on za ovakve igranke.“

Rovers je odgovorio prezrivim brektanjem. Sve više i više musketara jepristizalo na brod i počeli su da pucaju iz svog vatrenog oružja. Protivnici supadali od njihovih plotuna, a oni koji su se i dalje držali, oterani su podpalubu.

Gusti oblaci dima obuhvatili su Lastavicu, kao da ionako već nije bilodovoljno magle. Pojedini musketari su punili svoje oružje, drugi su pakizvukli svoje mačeve i oštrim sečivima krenuli prema članovima posade.Medu musketarima je stajao i Jeremijas Katun i usmeravao svoje ljude.

Iznenada sam ugledao kako dvojica naših protivnika na zadnjem delu brodaizvlače mali ručni top. Oni su ga brzo napunili i usmerili ga tačno tamo gde jestajao Katun. Nanišanio sam pištoljem i opalio. Moj metak je promašioobojicu i pogodio ogradu broda. Ali dovoljno su se uplašili da i oni promašesvoj cilj. Kugla iz ručnog topa promašila je za jedan lakat Katunovu glavu iudarila u veliki jarbol.

To je okružnom inspektoru bilo dovoljno upozorenje i nekoliko njegovihmusketara pripucali su u pravcu zadnjeg dela broda. Onaj što je ispalio ručnitop podigao je ruke u vazduh, udario o ogradu i pao u vodu. Njegov prijateljse brzo sakrio ispod palube.

Obratio sam se Roversu i Polu. „Ovde gore za nas više nema posla, trebada siđemo dole!“

Rovers je klimnuo glavom. „Neka nam Neptun pomogne da pronađemovašu ljubljenu!“

Spustili smo se niz merdevine do potpalublja, gde su bila poređana burad i

kutije. Zbunio me čudan zvuk, nešto nalik promuklom smehu. Ali tu su se, ujednom velikom kavezu, nalazile samo kokoške, koje su posade nosile naputovanjima zbog svežih jaja.

„Kuda?“ pitao je Jan Pol i gledao oko sebe.„Prema donjoj palubi“, odlučio sam se jer se tamo nalaze kabine. Tamo

ćemo pre pronaći one koji imaju komandu nad Lastavicom. „Vas dvojicamožete ostati ovde da sačekate musketare. Ne tražim od vas da zalazite uopasne...“

„Gluposti!“ prekinuo je Pol moj govor. „Sa kim si, takav si – zar ne? Hajdeda više ne gubimo vreme!“

Zahvalno sam mu klimnuo glavom. Čim sam ponovo napunio pištolj, staosam na čelo naše male grupe. Gore su se čuli pucnji iz musketa i kricipovređenih i umirućih ljudi, ali nadao sam se da će nam uskoro stićipojačanje.

Progurali smo se kraj zaliha, koje još nisu bile uredno poređane, i ušli smou veliku kabinu gde su se hranili oficiri i ugledni putnici. Dugački sto istolice presvučene plišem stajali su prazni na sredini prostorije.

Na jednom zidu je bio ormar za muskete. Bile su očišćene i urednopoređane, kako bi se iznenadni napad ili pobuna na brodu brzo ugasila.Zadovoljno sam došao do saznanja da naši protivnici nisu uspeli da podelemuskete. Očigledno smo u potpunosti iznenadili posadu Lastavice.

Prolazeći pored nekoliko manjih kabina, koje su takođe bile napuštene,žurili smo prema zadnjem delu broda gde se nalazilo kapetanovo carstvo.Samo što sam prošao kroz uzani prolaz, stao sam kao okamenjen. Ispredvelikih prozora, koji su bili postavljeni ispod palube, stajao je visokimuškarac u kapetanskoj uniformi i nišanio pištoljem na nas. Kleknuo sam nakolena. Istovremeno sam ispalio oba metka iz mojih cevi. Iza mene samzačuo krik, a ja sam gledao kako moji meci pogađaju kapetana pravo u grudi.Pao je unazad i udario o jedan od prozora. Od pada se razbilo staklo i drveniokvir prozora, te je kapetan Lastavice pao u more.

Okrenuo sam se prema svojim pratiocima. Jan Pol je klečao na podu idržao Henka Roversa u rukama. U njegovim očima videle su se suze.

„Da li je...“, pitao sam, ali knedla mi je zastala u grlu i nisam mogao dadovršim rečenicu. Kao opčinjen, gledao sam u veliku rupu na stomakustaroga Henka.

„Da“, rekao je Pol. „Na svu sreću. Umirati od metka u stomaku je neštonajgore što čovek može da zamisli.“

„Žao mi je“, rekao sam isprekidanim glasom. „Zelite li da ostanete saHenkom?“

„Zbog čega? Njemu više ne mogu pomoći, ali vama mogu!“„Zahvaljujem vam se“, rekao sam i užurbano napunio svoj pištoij. „Trebalo

bi da okušamo sreću u prostorijama za tovar, Jane. Bolje se snalazite nabrodovima nego ja. Hoćete li me odvesti tamo?“

Napustili smo sprat sa kabinama i kroz nekoliko prolaza sišli dublje u truptrgovačkog broda. Na kraju smo pošli prema zadnjem delu trupa, gde su sena svetlosti zore nazirale kutije i kace. Voda je tako snažno udarala o brod dase ovde dole nije mogla čuti čak ni buka borbe koja se vodila na palubi. Polje našao neku motiku i otvorio nekoliko kutija i kaca. U njima se nalazilo jošzaliha: sušeno meso, mornarski dvopek, rum i voda. Beznadežno je gledao umene.

„Idemo prema prednjem delu broda!“ rekao sam. „Možda ćemo tamo imativiše sreće.“

Zatim sam se u sebi pomolio da tako i bude. Potrčali smo u suprotnompravcu i ušli u prednji deo trupa sa prostorijama za tovar. Ovde je bilo jošmračnije nego tamo odakle smo došli, tako da sam u početku primećivaosamo senke koje su se pomerale na prigušenom svetlu. Iznenada su se bacilina nas, a ja sam brzo skočio u stranu. Nakon tupog udarca, usledio jepoluglasan uzdah i teško telo Jana Pola srušilo se pored mene.

Jedan fenjer je zasvetleo i video sam svog pratioca kako sklupčannepomično leži na podu. Ali nisam imao vremena da ustanovim da li je nakonHenka Roversa još jedan prijatelj žrtvovao svoj život zbog mene; nisammogao da se brinem o Janu Polu. Opkolilo me je nekoliko neprijatelja koji sudržali noževe i batine u rukama. Izmicao sam unazad, sve dok nisam udario onekoliko kutija. Jedino ih je pištolj u mojoj desnoj ruci sprečavao u tome dami učine isto ono što su uradili Polu.

„Polako spustite pištolj!“, začuo sam promukao ali ipak prodoran glas, kojisam odmah prepoznao. „Ako to ne učinite, onda će vaša najdraža biti samobeživotno truplo, kao i njen brat.“

Pod prigušenom svetlošću, uspeo sam da razaznam siluete tri osobe i zastaomi je dah. Anton van Zelden i Fredrik de Gal gurali su Korneliju ispred sebe,a ona je bila u jadnom stanju. Ruke su joj bile vezane na leđima, haljinepocepane, a sjajna kosa i lice prljavi. Njene oči su odavale iscrpljenost ibeznađe.

Ali kada me je ugledala, lice joj je sinulo. „Kornelise!“ s teškoćom jeovlažila grlo i upitala: „Kako je otac?“

„Brine se za tebe, ali mu je bolje od kada više nije u kandžama ovih ludaka.Video je Titusov leš i sada zna da mu je sin mrtav i da je Van Zelden igraosa njim đavolsku igru.“

„Još jednom, Sojthofe, spusti pištolj!“ zakreštao je lekar i u njegovoj desnojruci zablistalo je oštro sečivo, koje je postavio Korneliji pod vrat. „Umem dakoristim ovakva sečiva, čega ste verovatno svesni. Za devojku ovo ne bi biloprijatno!“

Brzo sam spustio pištolj na jednu od kutija.„Sad je već bolje“, rekao je Van Zelden, ali nije sklonio sečivo sa

Kornelijinog vrata. „U stvari, ne znam što vas dvoje ne bismo odmah ubili.“„Ali ja znam“, odgovorio sam. „Potrebni su vam taoci kako biste se izvukli

iz klopke u koju ste sami upali. Mislim da je svima jasno da ćemo mi dobitiborbu na Lastavici.“

„Šta to znači da smo sami upali u klopku?“, upitao je Fredrik de Gal.„Koliko ja znam, dobrovoljno ste došli na brod. Brod bi mogao biti dobro

skrovište, kao i dobro sredstvo da se pobegne od zakona. Ali morate dapriznate da odavde nemate gde da pobegnete. Pretpostavljam da je Kornelijaovde i iz jednog drugog razloga.

„Da li to opet izigravate pametnjakovića?“„Ne. Samo pretpostavljam.“„A šta pretpostavljate?“U nadi da vreme radi za nas, odlučio sam da mu dam opširan odgovor. U

neko doba borba na brodu mora biti odlučena, i to u našu korist, u to samčvrsto verovao. Kad se Katun pojavi sa svojim musketarima, naša situacijase neće mnogo popraviti, ali sa nekoliko napunjenih musketa na našoj strani,osećao bih se mnogo sigurnije.

Zatim sam rekao: „Najpre sam pomislio da držite Korneliju da bi pokorilinjenog oca. To je verovatno bio jedan od razloga da je otmete, a verovatno i

onaj najbitniji. Ali mislim da postoji i drugi razlog. Pokazalo se daRembrantov um dobro odoleva razornim moćima đavolje boje. S obzirom nadug period koji je proveo radeći sa demonskom plavom bojom, bilo je pravočudo da nije potpuno poludeo. Verovatno želite da saznate da li i Kornelijaima tu snagu otpora i odakle ta sposobnost da se tako snažno odupire vašemdemonu.“

De Gal je klimnuo glavom. „Zaista šteta što ste stali protiv nas. Ali zaštostalno pričate o nekakvom demonu, Sojthofe?“

„Mnogo sam razmišljao o vama i o nepoznatoj istočnoindijskoj biljci samaterijom koja daje boju. Došao sam do zaključka da vi tu plavu boju nekoristite u vaše svrhe, nego da je strašna sila vas i vaše zaverenike pretvorilau svoje podanike. Ovde se ne radi samo o cilju žerarista i o tome da li ćekatolička ili kalvinistička vera imati prevlast u Holandiji. Vi vašim radnjamane širite navodnu pravu veru u Boga, nego u moć Sotone!“

Primetio sam mnogobrojne zaprepašćene poglede. Mornari, koji su napaliPola i mene, nesigurno su pogledali prema Van Zeldenu i De Galu. Čak je ilekar delovao zbunjeno. Samo De Gal nije bio pogođen; izraz prezira videomu se na licu.

„Vi niste uspeli kao Rembrant da se oduprete tom ludilu, inače ne bistepričali tolike gluposti. Ne, ne samo gluposti, nego i više. To je bogohuljenjeda božju moć pripisujete Sotoni!“

Odmahnuo sam glavom. „Vi sami ne vidite vašu sopstvenu zabludu jer jezlo preuzelo moć nad vama. Ne stoji Bog iza vaših bogojavljenja, negoSotona!“

De Galov prezir pretvorio se u bes. „Dosta sa tim vašim glupostima! Sadćete saznati čiju moć prezirete.“

Po njegovom naređenju, jedan moreplovac je otvorio jednu od kutija. DeGal je zahvatio rukom u nju i prišao mi ispružene ruke. Na njegovom dlanuugledao sam kako svetluca plavi prah, boja đavola. De Gal je skupio usne idunuo mi prah u lice.

Zaustavio sam dah, ali bilo je prekasno. Uhvatila me je vrtoglavica i mojvid je sve pojave pretvorio u talasaste, kao da je more progutalo brod. Licasu se pretvorila u ružne grimase, a Kornelijino lice, do malopre onakoplašljivo, poprimilo je izraz pun prebacivanja. Nije mi se dopalo kako megleda.

„Da li imate nešto protiv ove žene, Sojthofe?“ pitao me je umiljati glas DeGala. „Nemojte oklevati, kaznite je za sve što vam je učinila!“

Maglovito sam se sećao da sam već jednom pokušao da kaznim Kornelijuzbog njene izdaje što je nekom drugom muškarcu poklonila više pažnje negomeni. Tada mi je umakla. Ovaj put joj to neće uspeti. Polako sam pošaoprema njoj i ispružio ruke prema njenom vratu.

„Nemoj, Kornelise!“ jecala je. „Ne slušaj šta ti drugi govore! Slušaj samosebe!“

Bila je isprepadana, što je kod mene izazvalo kolebanje.Jedan deo u meni uživao je u njenom strahu, deo koji kao da nije mogao da

se dovoljno nagleda njenog straha. Koji bi joj najradije naneo što više bola ipatnje, koliko god je moguće.

Ali tu se nalazio još jedan deo u meni, kojem je Kornelijin strah probadalosrce i koji je najviše želeo da joj oduzme sve strahove i sve brige.

Drugi deo se veoma stideo onog prvog, ali ga se istovremeno i plašio –prepoznao je da ga je nadvladala moć nekog zla.

Ovoga puta neće moći!Stalno sam to sebi ponavljao. Pobedio sam to nešto nepoznato, što je

zamaglilo moja čula i razum. Na trenutak sam pomislio da gledam u plavolice, koje me posmatralo, delom razočarano, delom puno besa. Ali ostao samjak. Moje ruke se nisu sklopile oko Kornelijinog vrata, nego oko vrataFredrika de Gala, čvrsto i neumoljivo. Sa grlatim krikom pao je na kolena.

„Odmah da ste ga pustili, Sojthofe!“To je rekao Anton van Zelden, koji očigledno nije poverovao u ono što sam

rekao o demonskoj moći đavolje boje. Korneliia je zabacila glavu unazadkako bi izbegla njegovo oštro sečivo. Nije mi ništa drugo preostalo nego dapustim De Gala i da napravim korak unazad. Istog trenutka je iza menenastala gužva.

Tan Pol je bio pri svesti i verovatno je samo čekao pravi trenutak. Skočioje sa poda i odmah oborio trojicu protivnika, sa kojima se u tom metežuporvao po podu. Uprkos tome što je neprijatelj bio brojniji, držao se hrabro.Kao da je smrt Henka Roversa, njegovog prijatelja, Polu dala duplu snagu.

Ja sam brzo skočio na Van Zeldena, što je, s obzirom na oštro sečivo naKornelijinom vratu, bilo veoma smelo. Ali Van Zeldenu je pažnju skrenulagužva koju je Pol izazvao sa članovima posade Lastavice, i u to sam se

uzdao. Sečivo je Kornelijin vrat secnulo samo površno, a onda se Van Zeldenzateturao unazad i sudario se sa čovekom koji je držao fenjer. Taj je pao napod i fenjer je počeo da se kotrlja kroz prostoriju, dok nije udario o jednukutiju i razbio se.

Dok sam se rvao sa Van Zeldenom, video sam da je vatra počela da se širisa uljem koje se razlilo iz fenjera. Zahvatila je daske i tovarne kutije, i u rokuod nekoliko sekundi već je gorela na nekoliko mesta.

„Brod u plamenu!“ uspaničeno je povikao onaj što je ispustio fenjer.Nije više obraćao pažnju na nas, već je potrčao prema prolazu kojim smo

Pol i ja došli. Ali tamo je naišao na Roberta Korsa, koji ga je uhvatio zakragnu i bacio u stranu. Iza majstora rvanja su se pojavila još dva njegovaučenika.

„Izgleda da smo stigli taman na vreme“, rekao je Kors i uhvatio jednog odtrojice sa kojima se Pol borio.

Uspeo sam da Van Zeldena sateram u ćošak sa kutijama i da mu oduzmemnož. Gledao je u mene svojim duboko usađenim očima, punim mržnje iprezira. Na treperavom odsjaju, koji je postajao sve jači kako se vatra širila,njegova mrtvačka lobanja izgledala je kao glava nekog demona iz pakla. Izusta mu se začuo neljudski krik i on me je uhvatio s obe ruke istovremenokako bi me odvukao u pravcu vatre. Bio je spreman da žrtvuje sopstveniživot kako bi i mene bacio u vatru.

Ubo sam ga u grudi njegovim nožem koji nisam ispuštao iz ruke. Jedanput,dvaput, treći put. Krv mi je prsnula u lice.

Uz grleni krik bola, Van Zelden me je pustio. Pre toga me je tako jakopovukao da je usled tog zaleta sam uleteo u plamen, a on ga je brzo zahvatio.Plamenovi su se dizali oko njega i mogao sam da se zakunem da su poprimaliplavičastu nijansu. Jedna od kutija, koja je stajala u plamenu i u kojoj je bioplavi prah, prevrnula se i pala preko Van Zeldena.

Gledao sam oko sebe tražeći ostale. Kors, njegovi učenici i Pol očiglednosu vladali situacijom i ubrzo će pobediti protivnike. Drhteći, Kornelija jestajala usred borbe dok je i iz njene rane na vratu kapala krv. Potrčao samprema njoj i Van Zeldenovim krvavim nožem presekao užad oko njenih ruku.Trljala je bolne ručne zglobove i gledala me zahvalno. Tek tada sam shvatioda je Fredrik de Gal nestao i pitao sam Korneliju za njega.

„Nestao je među kutijama, onamo“, rekla je Kornelija i pokazala prema

prednjem delu broda.Verovatno je tamo postojao izlaz, tako da sam otrčao u pravcu koji mi je

Kornelija pokazala. Vatra je skladište pretvorila u crveno talasasto svetlo.Na tom svetlu sam uspeo da ugledam merdevine i jednog muškarca koji sehitro penjao uz njih – Fredrika de Gala.

Stajao je na gornjoj prečagi i mučio se da otvori poklopac iznad glave.Kada me je ugledao, pojačao je napor. Ali ja sam bio brži, popeo se uzmerdevine i uhvatio ga za noge. Zatim sam se opet spustio i jednostavnopovukao De Gala svom svojom težinom sa sobom.

Dok sam ja uspeo da na zemlju doskočim sa obe noge, trgovac je pao svomdužinom na bok. Pridigao se taman toliko da nasloni leđa na lestve.

Stajao sam pred njim. Ponovo sam pronašao Van Zeldenov nož, koji mi jeispao iz ruke dok sam se penjao uz lestvice. Preteći mu oružjem, rekao sammu bez daha: „Ovde se stvar završava, De Gale! Zbog svih vaših nedela,odgovaraćete pred sudom i tu će se za sva vremena završiti legenda očasnom amsterdamskom trgovcu Fredriku de Galu.“

Odmahnuo je glavom neobično mirno. „Varate se, Sojthofe, kao što to čestočinite. Nikada neću odgovarati pred sudom. A na kraju krajeva, stvar još nijegotova, barem ne za vas. Naša braća su mnogobrojna i vi u Amsterdamu, nitibilo gde u Holandiji, nećete biti sigurni!“

U njegovim tamnim očima zasvetlelo je nešto kao poslednji trijumf.Uspravio se, uhvatio obema rukama moj desni ručni zglob, čvrsto ga stegao ibacio se na Van Zeldenov nož. Nož se zario u njegovo srce. Brzo sam gaodgurnuo od sebe. Njegovo telo je palo unazad i lestve su ga zadržale.Njegov ukočeni pogled već je bio pogled mrtvaca.

„Kornelise!“To je bila Kornelija. Njen otegnuti i očajnički glas dao mi je do znanja da

se nalazim u opasnosti. Vatra, koja je već zahvatila veći deo prostorije,pretila je da mi odseče put do Kornelije i ostalih. Naravno, bile su tu još imerdevine ispred mene i poklopac koji je De Gal očajnički pokušavao daotvori. Šta bi bilo ako zaista ne uspem da ga otvorim?

Odlučio sam se da uopšte i ne pokušavam. Umesto toga, potrčao samprema Korneliji i ostalima, pri čemu sam osetio kako me plamenovi bolno

ujedaju za telo. Nehotice sam se setio one noći kada sam uzaludnopokušavao da spasem Luizu iz požara i u mene se uvukao strah da će mi seto ponovo desiti i sa Kornelijom.

Čim sam dopro do nje, čvrsto sam je uhvatio za ruku i povukao premaizlazu. Pol i rvači su takođe brzo napuštali prostoriju, kao i svi ostali članoviposade Lastavice, koji su u tom trenutku pre bili begunci od požara negozarobljenici.

Prišao sam Robertu Korsu i pokazao prema neprijateljskim mornarima, kojisu bez svesti ili ranjeni ležali na podu. „Šta će se sa njima desiti? Vatra ćeubrzo stići do njih.“

„Baš iz tog razloga se ne možemo brinuti za njih. Ovaj brod gori kao suvaslama. Moramo da mislimo na nas.“

Pogled ka plamenovima, koji kao da su nas pratili, rekao mi je da je Kors upravu. Bežali smo iz prostorije za skladištenje i penjali se što smo brže mogliuz lestvice. Držao sam se blizu Kornelije, i dalje u strahu da ću je izgubiti upožaru.

Na pola puta nagore, naišli smo na Katuna i njegovu trupu musketara.„Odakle vi dolazite, Sojthofe?“ povikao je okružni inspektor kada me je

ugledao. Moja odeća, pocepana u borbi, izgorela od vatre i natopljena krvlju,očigledno ga je uplašila.

„Upravo od Van Zeldena i De Gala“, zadihano sam odgovorio.„Gde su njih dvojica?“„Tamo“, rekao sam i pokazao nadole. „Mrtvi su. A ako ne požurimo, i mi

ćemo biti mrtvi. Dole gori paklena vatra.“„Ali šta je sa plavom materijom?“„I ona je dole“, odgovorio sam. „Usred vatre.“Katun je bacio pogled nadole i već je mogao da vidi prve plamenove koji

su se penjali uz drvene lestve.„Možda je tako najbolje“, promumlao je i naredio svojim musketarima da

se brzo popnu gore.Pustili su nas ispred, a za to sam im zbog Kornelije bio posebno zahvalan.

Vatra mi se činila kao živo biće koje je sebi dalo zadatak da nas stigne i danas proguta.

Kada smo napokon izašli na palubu i udahnuli svež vazduh, bilo mi je malobolje. Sada je trebalo samo da još svi na vreme pređemo na naše brodove. U

početku je pri napuštanju trgovačkog broda vladao potpuni haos. Ljudi suviše ometali jedan drugog, umesto da jedan drugom pomognu. Ali Katun jeubrzo zaveo red. Trenutak kasnije, visilo je nekoliko lestvica od kanapa sadesnog boka Lastavice, tako da su se naši ljudi, zajedno sa zarobljenicima,brzo raspodelili na tri broda. Nekoliko povređenih morali smo da spustimokonopcem, ali Katun se pobrinuo da, po mogućnosti, niko ne ostane natrgovačkom brodu.

Kornelija je imala poteškoća da se drži za lestve od kanapa. Ruke su jojbile tako čvrsto vezane da joj je krvotok zastao, pa nije mogla dobro dastisne šake. Ali Jan Pol i ja ostali smo uz nju i pomogli joj da bezbednostigne na Talas, gde smo ponovo sreli Korsa i Katuna.

Napokon je kapetan Hendriks izdao naredbu da se digne sidro. Naš brod sadva jedra lagano je krenuo, a pratila su ga dva ostala broda. Taman smo pošlina vreme. Samo što smo krenuli, Lastavica se pretvorila u plamen i nekolikojakih eksplozija uzdrmalo je brod u plamenu.

„Prostorija sa barutom“, rekao je Pol i pritom rukom dodirnuo polovinusvog tamnog lica. „Toga sam se sve vreme plašio. Zaista smo imali sreće –ali ne i Henk.“

I ja sam razmišljao o pokojnom prijatelju dok su oko nas zapaljeni predmetipadali u vodu. Izgleda da je taj demon ponovo poželeo da nam donesepropast.

Ali brodovi su se brzo udaljili od Lastavice. Magla se spustila između nas ibroda u plamenu. Ubrzo smo mogli da vidimo samo njegove obrise koji su sezbog visokih plamena stalno menjali.

Mešavina magle i dima je s vremenom poprimila plavu boju, što sampripisao plavoj materiji koja je gorela. Ili je tu bilo još nečeg? Činilo mi sekao da se u plavoj magli ocrtavaju linije jednog velikog lica, ispunjenogmržnjom i besom. Ono je još dugo gledalo za nama.

Glava trideset i druga

Iza maske

Tokom duge vožnje od Teksela do Amsterdama, moje povređeno, umorno ineispavano telo zahtevalo je svoje pravo na odmor. Iako i sama na krajusnage, Kornelija se pobrinula da mi bude udobno, koliko god je to bilomoguće u tom skučenom prostoru. Glavu sam spustio u njeno krilo, pa samna tvrdoj klupi na Talasu spavao kao u mekom krevetu.

Probudila me neka čudna galama i jako dobovanje. Takođe sam ustanovioda naš brod nemirno igra na talasima.

Nebo iznad mene je nestalo. Preko Talasa je bilo prebačeno platno kako binas zaštitilo od nevremena.

Pogledao sam u Kornelijino lice i ona mi se smireno osmehnula. „Kako si,Kornelise?“

„Veoma dobro“, rekao sam još pomalo ošamućen. „Izgleda da sam čvrstospavao.“

„čvrsto i dugo.“„Koliko dugo?“„Celu noć, a još malo pa će podne. Mislim da je to bio dobar san.“

Nastavljalo se neumorno dobovanje o platno i zid broda. U mojim ušima je tozvučalo kao da se vojska kovača takmiči u kovanju. „Šta se desilo?“ pitaosam.

„U ranim jutarnjim satima postalo je hladnije i naišla je oluja. Upravoprolazimo kroz nevreme sa gradom. Ali tvoj prijatelj Jan Pol kaže da doAmsterdama nema još mnogo.“

Okrenuo sam glavu i pogledao u tamno lice koje mi se cerilo. „Dobro jutro,gospodine Sojthof. Već sam pomislio da ćete prespavati i oluju.“

Uprkos nevremenu, kapetan je i dalje držao pravac, a ona dva broda sa pojednim jarbolom pratila su nas na istom odstojanju. Zaista je bilo hladno ivideo sam koliko Kornelija drhti. A ja sam ležao ušuškan u ćebe koje je,doduše, pomalo vonjalo, ali je ipak grejalo. Uspravio sam se i ogrnuo ćebeoko nas dvoje. Kornelija se privila uz mene, grejući me bolje nego ćebe.

Po podne smo stigli u Amsterdam. Naš pristanak u luku izazvao je velikupažnju. Jeremijas Katun je naručio nekoliko kola kraj pristaništa da bipovređene preneo u vojnu bolnicu. Korneliji i meni je takođe ponudio da nasodveze u bolnicu, ali Kornelija je želela da što pre vidi oca. Katun je ondasredio da nas jedna kola odvezu do Rozengrahta. Jaka ledena kiša prolila senad Amsterdamom i oterala ljude sa ulica. Kada smo stigli u Rozengraht,gledali smo da što pre utrčimo u kuću.

Dočekala nas je uzbuđena Rebeka Vilems, kojoj su drhtali i glas i ruke, alito uzbuđenje nije bilo zbog našeg povratka. „Neki nepoznati gospodin jegore“, rekla je, „i zapisuje sve što želi da ponese.“

„Šta zapisuje?“ pitala je Kornelija, dok je u hodniku istresala kosu da bi sanje sklonila ledene kristale.

„Sve moguće iz naše zbirke. Rekao je da mnoge stvari odavde može dakoristi.“

„A šta kaže moj otac na to?“„Izgleda da je tvom ocu sve svejedno. Dozvolio je strancu da radi šta hoće.

Majstor Rembrant samo sedi u svom ateljeu i gleda u svoje slike, kao što jeto i juče radio.“

Previše sam do sada preživeo, a da ne osetim nesreću na pomolu. Da li jestranac bio izaslanik žerarista ili je imao nalog da ukloni sve moguće dokaze– i svedoke?

„Ostanite obe ovde dole i čuvajte se!“, rekao sam Korneliji i Rebeki. „Akose bilo šta sumnjivo desi, odmah pozovite stražu! Idem gore da vidim ko jetaj stranac.“

Kada sam stavio nogu na prvi stepenik, osetio sam Kornelijinu ruku namojoj podlaktici i molećiv pogled u njenim plavim očima me pogodio.„Čuvaj se, Kornelise, molim te!“

Obećao sam i požurio uza stepenice. Samo što sam stigao gore, začuo samjak prasak iz sobe koju sam bio uredio da služi za spavanje i kao atelje. Tektada sam shvatio da kod sebe nemam pištolj. Uprkos tome, požurio samprema sobi gde sam zatekao zanimljiv prizor.

Preparirani medved, moj verni prijatelj, ležao je na podu kao i onog danakada je Rembrant u ovde doživeo napad besa. Njegov pad mora da jeprouzrokovao tu buku. Jedan mršavi muškarac, sa divljim loknama na glavi,trudio se da ga ponovo uspravi brišući dlanom znoj sa čela. Tek tada me je

primetio i njegove uske oči me nisu pogledale samo iznenađeno, nego iuplašeno.

Nakon borbe na Lastavici nisam imao priliku da se operem. Sa svom tomprljavštinom i krvlju na iscepanoj odeći, verovatno sam izgledao kao uličnilopov koji se krišom ušunjao u ovu kuću. Ali ja sam se pitao ko je ovdepravi lopov.

„Ko ste vi?“, začuo sam nesiguran glas stranca.„Čovek koji živi u ovoj sobi. A ko ste vi ako smem da pitam?“„Oh, izvinite“, poklonio se. „Zovem se Piter van Brederode. Skupljam

antikvitete i kuriozitete, a toga u ovoj kući ima više nego što sam mogao dasanjam. Zamislite, našao sam ovde šlem koji je, najverovatnije, nosio slavnivitez Gerard van Velsen!“

„Aha“, rekao sam samo. Po svemu sudeći, posetilac nije bio žerarista, negosam obožavalac viteza Gerarda, koji je, koliko sam ja znao, živeo otprilikečetiri stotine godina pre nas. Ipak nisam hteo odmah da ga svrstam u potpunobezopasne ljude. Izgledao mi je kao poslovan čovek koji je bio spreman dazloupotrebi Rembrantovu ravnodušnost. Očigledno smo Kornelija i ja došli upravi čas.

Van Brederode je držao jednu kožnu knjigu. „Ovde sam zapisao sve što bihželeo da uzmem. Majstor Rembrant van Rajn samo treba da potpiše, a ja ćudati nalog da se narednih dana preuzmu stvari.“

„A da platite za to, o tome niste razmišljali?“„Naravno da ću platiti. Majstor Rembrant mi je prepustio da sam predložim

cenu.“To uopšte nije ličilo na Rembranta, koji je, inače, gunđao zbog svake

potrošene pare. Možda zbunjeni slikar uopšte nije shvatio šta ovaj čovekzaista želi od njega. Ipak, njemu je uvek bilo veoma stalo do njegove zbirkesa kuriozitetima.

Uzeo sam Van Brederodu knjigu iz ruke i gurnuo sam mu je u džep njegovejakne. „Sad me dobro slušajte, gospodine. Rembrant van Rajn vam ništa nemože obećati, a naročito ne može da vam bilo šta potpiše. On ovde nemanikakva prava što se tiče poslovanja. Ta prava su preneta na njegovu decu.“

„Ali njegov sin je umro, a kada sam došao, njegova ćerka nije bila kodkuće.“

„Sada je tu.“

„Onda ću sa njom da pregovaram i da joj ponudim dobru...“„Možete sam da joj poželite prijatan dan i ništa više“, prekinuo sam ga,

uhvatio ga za kragnu i jednostavno izgurao iz sobe.Ne obraćajući pažnju na njegovu viku, gurao sam ga niza stepenice i,

prošavši pored Kornelije i Rebeka, izbacio ga napolje na ulicu. Tamo seokliznuo na zaleđenom pločniku i prostro se celom dužinom. Dobacio mi jeljutit pogled, ali ja sam za njim odmah zatvorio ulazna vrata.

„Ko je to bio?“ pitala je Kornelija.„Možda samo bezopasna budala“, odgovorio sam. „A možda i prevarant

koji je želeo da na brzinu prevari tvoga oca. Trenutno nisam raspoložen da sanjim razbijam glavu.“

Rebeka je zinula da nešto kaže, ali začuo sam čudno pucketanje koje mi jeveć bilo dobro poznato.

„Da li i vi to čujete?“ pitao sam kada sam osetio slab, ali dovoljno jasanmiris paljevine.

Na trenutak sam se ponovo osećao kao na Lastavici i video sebe kakostojim u skladištu koje se brzinom vetra pretvaralo u pakao vatre i smrti.

„To dolazi odozgo!“ vikala je Kornelija i potrčala uza stepenice.„Iz očevog ateljea!“Rebeka Vilems i ja smo potrčali za njom. Kornelija je prva stigla do ateljea

i otvorila vrata. Dočekala nas je nesnosna jara, a ja sam na sredini sobeugledao kako se plamen rasplamsava. Plamenovi su proždirali prevrnuteštafelaje i naslikana platna.

Kada sam stao pored Kornelije, video sam kako Rembrantovo lice nestaje uplamenu. Autoportreti, na kojima je mesecima požrtvovano radio, vatra jeprogutala za nekoliko sekundi. Rembrant je stajao ispred vatre, koju je,očigledno, sam zapalio, i ravnodušno posmatrao nestajanje svojih dela.Kornelija mu je prišla, ali on kao da je nije ni primetio.

Požurio sam u svoju sobu i vratio se sa ćebetom koje sam bacio prekovatre. Rebeka je imala istu ideju i tako smo ugušili plamenove. Uprkosledenoj oluji, otvorili smo širom prozore kako bismo isterali zagušljivi dim,zbog kojeg smo kašljali i koji nam je terao suze na oči. Od Rembrantovihautoportreta nije ostalo ništa osim gomile pepela.

Tada se ukočen pogled starca odvojio od ostataka njegovog rada, a kada jepogledao u Korneliju, oči su mu zasvetlele.

Zagrlio je ćerku plačući i jecajući kao malo dete.„Žao mi je“, rekao je nakon nekoliko dugih minuta. „Toliko zla sam ti

naneo, ćeri moja, čak sam te doveo i u životnu opasnost. Ubijao sam ljude,ne svojom rukom, ali mojim slikama. Sve to nisam hteo. U ovom starom teluje bio neko drugi, kao da sam bio opsednut nekim demonom.“

„Oče, znam sve to“, rekla je Kornelija i nežno mu prelazila rukom prekosede kose. „Ali zašto si uništio svoje slike?“

„Zato što su pokazivale onog drugog koji je bio u meni, onog zlog čovekakakav sam bio. Osmeh na tim slikama nije bio dobar osmeh. Nisam želeo dame takvog pamte, ne sada kada sam već stigao do kraja.“

„Tako nešto ne smeš da kažeš, oče! Iscrpljen si, ali ćeš se brzo oporaviti.“„Uskoro ću biti sa Titusom“, odgovorio je.Njegov izraz lica je ukazivao na to da je čvrsto verovao u svoje reči.To nije bio ludi zanos zbunjene duše koja nije mogla da prihvati smrt

voljenog sina. Iza maske zlog i obmanutog starca, koji je želeo da se osveticelom svetu zbog doživljenog nepoštovanja i lične nesreće, pojavio se praviRembrant van Rajn: mudar stari čovek, koji nakon izvesnog vremena ponovojasno razmišlja i koji vidi sopstveni kraj.

„Hladno mi je i umoran sam“, rekao je isprekidanim glasom. „Hoću ukrevet.“

Kornelija je odvela oca dole i spremila mu krevet, dok smo se Rebeka i jatrudili da pospremimo makar onaj najveći krš u ateljeu. Na jednom zidu jebilo još nekoliko slika na kojima je Rembrant poslednjih nedelja radio, ajedna od njih je bila nedovršena slika Simeona u hramu. Po mojoj proceni, taslika će i ostati nedovršena. Ali koliko god da sam tražio neki odRembrantovih autoportreta, izgledalo je da nijedan nije ostao nakon požara.

Kornelija je brinula o ocu, tako da sam ja otišao po lekara. Ali lekar nijedao nikakvu nadu.

„Vaš otac smatra da je njegovo vreme došlo“, rekao je. „Plašim se da je upravu. Dao sam mu nešto kako bi proveo mirnu noć.“

Sredstvo je delovalo, a sledećeg jutra me je Rembrant pozvao kod sebe.Sedeo je u svom krevetu i poslušno jeo riblju čorbu koju je Rebekapripremila samo za njega. Činilo se kao da mu je bilo bolje u odnosu naprethodni dan.

„Priđite bliže, Sojthofe“, rekao je i spustio tanjir na mali sto kraj kreveta.

„Kornelija mi je sve ispričala o onome što ste učinili za nju. Želim da vam seza to zahvalim. Za to i za sve ostalo.“

„Nisam to uradio da biste mi se vi zahvalili, nego zbog Kornelije.“Pogledao je prema prozoru. Napolju se oluja malo smirila, ali je vetar

duvao dovoljno jako da skida lišće sa drveća.„Uskoro će jesenja oluja odneti i mene“, rekao je Rembrant tiho, „i tako i

treba da bude. Kao slikar, više nemam nikakvog ugleda, a ni ljudima višenisam potreban.“

„To su gluposti“, izletelo mi je. „Korneliji ste potrebni.“Osmeh se iskrao na starim ispucalim usnama. Ne onaj nadmen i prezriv

osmeh, koji je izgoreo gore u ateljeu, nego dobronameran.„Moja ćerka je rano postala žena, i to uglavnom zato što joj je otac prerano

postao dete. Dete koje je, umesto da skuplja igračke, skupljalo starudiju, ikoje je, kako bi sebe izdržavalo, uzimalo od ćerkine ušteđevine da namirisvoje dugove. Sada kada ponovo sve jasno vidim, strašno se kajem zbogtoga. Trebalo je da se posvetim ljudima, a ne starudiji. Ah da, da li je taj VanBrederode uzeo šta je hteo?“

„Oh“, promumlao sam. „Plašim se da sam u tome bio malo ishitren. Misliosam da je taj čovek neki prevarant i izbacio sam ga na vrata, i to nimalonežno.“

„Nemojte zbog toga da brinete, Sojthofe. Doći će on ponovo ako mu jestalo do tih stvari.“ Nagnuo se prema meni i uhvatio me sa obe ruke zadesnicu. „U stvari, nisam ni želeo da sa vama o tome razgovaram, nego oKorneliji. Kao što sam već rekao, ona je žena, a ne dete. A mladoj ženi nijepotreban otac. Njoj treba mlad i jak muškarac. Dakle, morate da mi sezakunete u sve što vam je sveto da ćete uvek dobro čuvati moje dete!“

„To ne mogu“, rekao sam tiho.„Zašto?“Ispričao sam mu o mom ludilu, u kojem sam umalo ubio Korneliju, i o tome

da sam na Lastavici ponovo pao pod uticaj đavolske boje. „Možda u meni idalje postoje tragovi tog zla koje u svako doba može ponovo da izbije napovršinu. Šta ako u tom stanju Korneliji opet uradim nešto strašno? Ne, ja tomogu izbeći samo tako što ću što pre napustiti i Amsterdam i Korneliju.“

Rembrant nije ispuštao moju ruku i odgovorio je: „Možda sam ranije ovama izrekao teške reči, Sojthofe, ali vas nikada nisam nazvao kukavicom jer

vas takvim nikada nisam smatrao. Da li sam se ja baš u tome prevario?“„Samo želim da zaštitim Korneliju od nesreće.“„U to ste vi sami sebe ubedili. U stvari, vi bežite od odgovornosti, iz straha

da ne izneverite voljenu osobu koja vam je dala poverenje. Verujte mi, javrlo dobro znam o čemu govorim. Ja sam ljude, koje sam voleo i koji su miverovali, lagao, iskorišćavao i na kraju razočarao, i to ne samo jedanput.Niko ne može da vam obeća da se to vama nikada neće desiti. Duša čovekaje vrlo složena, srce i razum sluša samo donekle. Ali posmatrajući loš primer,trebalo bi da uspete da bolje brinete o Korneliji nego što sam ja činio. Ili jemožda ne volite?“

„Naravno da je volim!“„Onda stanite iza toga! Ako od toga pobegnete, bićete ceo život nesrećni. I

vi i Kornelija.“Nakon što me tim rečima otpustio, pozvao je Korneliju. Dugo su

razgovarali. Kada je izašla iz njegove sobe, u njenim očima sam mogao dapročitam da joj je Rembrant prepričao naš razgovor.

Zastala je blizu mene i rekla: „Znam da nisi bio gospodar svoje volje kadasi me napao. Ne krivim ni tebe ni mog oca za to, iako je on naslikao tuđavolsku sliku koja te je zavela. Kornelis Sojthof koga ja poznajem i volim,nikada mi ništa loše ne bi učinio.“

Zagrlio sam je rukom i čvrsto privio uz sebe. Grlili smo se i ljubili čitavumalu večnost, u kojoj sam osećao da mi je sve oprostila. Srce mi je bilorasterećeno kako odavno već nije bilo, i u sebi sam Rembrantu obećao onošto me je maločas zamolio.

Rembrant van Rajn je preminuo sledećeg dana, četvrtog oktobra, a osmogoktobra je sahranjen u Zapadnoj crkvi, nedaleko od Titusovog grobnog mesta,gde je dva dana ranije i Titusovo telo napokon položeno. Jeremijas Katun sepobrinuo za to da se bez velike gužve Rembrantov sin sahrani u iznajmljenojgrobnici, gde su ionako svi mislili da leži.

Isto tako je sahranjen i sam Rembrant, bez velike pažnje javnosti. Ništa nijeostalo od njegove slave koju je stekao prethodnih godina, a javnostAmsterdama kao da nije ni primila k znanju slikarevu smrt. Samo nekolicinaje pratila jednostavni sanduk od Rozengrahta do Zapadne crkve, a među

njima su bili i Jan Pol i Robert Kors.Kada su grobari spustili sanduk u raku, Kors mi se obratio: „Šta kažete,

gospodine Sojthof? Da li je Osel Jeken pronašao svoj mir?“„Nadam se. Uradili smo sve što je u našoj moći. Iako ga javnost smatra

ubicom, mi, njegovi prijatelji, znamo kakav je stvarno bio.“Iza jednog stuba pojavio se neki čovek i rekao: „Ono što se zaista desilo

javnost nikada ne sme da sazna. Zavladao bi isuviše veliki strah zbog togakoliko je blizu naša mlada nacija stajala pred provalijom.“

Bio je to Jeremijas Katun u pratnji njegovog pomoćnika Dekerta koji je jošuvek hramao.

„Navodne ubice, koje su bile oružje zla, u stvari su bili žrtve, kao i oni štosu ubijeni. Nažalost, ostaće obeleženi“, ustanovio sam sa gorčinom.

Katun je klimnuo glavom. „To se ne da promeniti. Samo tako možemo daizbegnemo da žeraristi dostignu svoj cilj i da uzdrmaju poverenje Holanđanau svoju državu.“

„Kako stoji stvar sa žeraristima?“, pitao sam. „Da li su vas ispitivanjaodvela dalje?“

„Sporo napredujemo. Većina uhapšenih uglavnom ćuti, poneki su počeli dapričaju i da pominju imena koja dovode do novih hapšenja. Trebaće vremenadok većinu zaverenika ne uhapsimo. Ali sigurno ih nećemo pohvatati sve doposlednjeg čoveka. Ipak, uspeli smo da uhvatimo čoveka koji je onomadukrao sliku iz Jekenovog stana i koji je podmitio Beku Molenberg. To jetrgovac umetničkim delima iz Lajdsegrahta, koji je često sarađivao sa Vander Melenom. A uhapsili smo i Isbranta Vinkelharta.“

„Vlasnika Lastavice?“„Da. Budala je čak pokušala da od osiguranja naplati štetu za uništen brod.

To nas je, naravno, odvelo pravo do njega.“„Šta se desilo sa olupinom Lastavice?“„Sve što nije izgorelo ili odletelo u vazduh, potonulo je na dno mora.“„Znači, celokupni tovar je tako ostao neupotrebljiv“, rekao sam zadovoljno.„Možemo smatrati da je tako“, potvrdio je okružni inspektor Katun. „Sreća

naša što se tako desilo.“Hteo sam već da se pozdravim sa njim, kada mi je palo na pamet još jedno

pitanje. „Kakva je sudbina Ohterveltovih? Da li ih očekuje visoka kazna?“„Emanuela Ohtervelta da. Sama činjenica što vas je izdao daje do znanja da

je bio duboko upleten u radnje zaverenika. Verovatno će ostatak životaprovesti u Rendari. Njegove ćerka će, najverovatnije, proći nekažnjeno. Nijemnogo upućena, a nije ni zabranjeno tajno prisustvovati katoličkoj misi.Naprotiv, naš zakon dozvoljava katolicima da praktikuju svoju veru.“

„Da li će se Jola snaći bez oca?“Katun je pogledao prema Korneliji, koja je stajala kraj groba svoga oca i

opraštala se od njega. „Izgleda da imate slabo srce prema mladim ženama,Sojthofe. Ohterveltova ćerka je pomenula neku tetku u Audevateru. Ja ću sepobrinuti za to da je isprate do nje.“

Kornelija nam je prišla i uhvatila ma za ruku. „Da’li to gospoda opet vodevažne razgovore?“

„Ne“, branio se Katun i skinuo šešir da bi je pozdravio. „Samo smorazgovarali o mladim damama i rekao sam Kornelijusu Sojthofu da, što setoga tiče, zaista ima prefinjen ukus.“

Glava trideset i treća

Nikad više bezbedan

AMSTERDAM, 9. JANUAR 1670. GODINE

Nekoliko nedelja nakon Rembrantove smrti za Korneliju nisu bilejednostavne. Magdalena van Lo, Titusova udovica, čvrsto je rešila da njoj injenoj ćerki Titiji ne promakne ni jedna jedina para od nasledstva. Nakonsvega što je Kornelija doživela, sada je morala da se nosi i sa pomalobezosećajnom Magdalenom. Magdelena je pred sudom naveliko koristilačinjenicu da je Kornelija vanbračno dete. Na svu sreću pa su sva spornapitanja rešavali Kornelijin staratelj, slikar Kristijan Dusart, i Titijin staratelj,juvelir Frans van Bajlert. Ali užasna 1699. godine još nije prošla kad jeMagdalena otišla za Titusom. Rana smrt u Amsterdamu nije bilaneuobičajena, čak ni onda kada nije bilo zaverenika sa mračnim namerama.

Kornelijin staratelj je smatrao da je najbolje da se domaćinstvo uRozengrahtu ugasi, naročito zato što je veći deo imovine, zbog isplatenasledstva, morao da se rasproda na javnoj licitaciji. Zato je nakonRembrantove smrti nekoliko prostorija odmah zapečaćeno, a među njima isoba u kojoj sam ja boravio. Zbirka koju je Rembrant tu čuvao bila jenamenjena za licitaciju. Morao sam da se pozdravio sa mojim nemim aliodanim prijateljem medvedom.

Pozdravio sam se i od Rozengrahta. Uz posredovanje Roberta Korsa,pronašao sam mali stan u potkrovlju u Botermarktu, gde sam naišao naizvanredne uslove za slikanje, zanimanje koje sam u poslednje vremezanemario. Glava mi je još uvek bila puna svih događaja, ali možda su mibaš zbog toga uspele neke slike, koje su trgovci umetničkim delima izuzetnopohvalili, dajući mi mnogo više novca nego što sam očekivao.

Korneliju sam za to vreme viđao veoma retko. Dusart se zauzeo za nju iželeo je da detaljno reguliše imovinske odnose pre nego što dozvoli da sevenčamo. Kada ga je Kornelija jednog dana izvršila pritisak na njegapovodom venčanja, i to u mom prisustvu, predložio nam je da sačekamo

proleće, jer je, kako se on izrazio, to pravo vreme za venčanja. Mislim dasamo nije bio siguran u mene i želeo je našu ljubav da stavi na probu.

Kornelija i ja smo se uglavnom viđali nedeljom nakon crkvene službe iubrzo je Dusart imao dovoljno poverenja u nas da više ne izigrava čuvara.Druge nedelje u novoj godini, dok je Amsterdam bio prekriven debelimslojem snega i dok su se reke i kanali caklili na blagom svetlu zimskogsunca, otišli smo pred kapije grada na klizanje, gde nije bilo toliko gužve igde smo na reci mogli mirno da se zabavljamo.

Iako je i ovde bilo ljudi željnih provoda, koji su se valjali po ledu, mi smosami sebi bili dovoljni. Pravili smo svoje krugove i udaljili se od ostalih, i tone slučajno. Bila je tu još jedna obala uz reku, gde su nudili vruće kestenje ikuvano vino, a tamo su se zabavljala neka deca tako što su se podelili u dvegrupe i dugim štapovima pokušavali da suparnicima oduzmu nekakavpljosnati kamen. Zatim smo i njih, klizajući preko leda ruku pod ruku,ostavili iza nas.

Ja se nisam dobro snalazio na ledu, što je Korneliju često dovodilo dosmeha. A to mi je bilo draže nego da budem i najbolji klizač na svetu.

Kada su senke postale duže i mi osetili određeni umor, spustili smo se najedan čamac koji je bio opkoljen žbunjem punim snega i počeli razgovor onašoj budućnosti. O tome u kojem delu Amsterdama ćemo živeti, kako ćemourediti kuću i koja imena ćemo dati našoj deci. Bila su to vesela maštanjakoja su odagnala svako ozbiljno razmišljanje. Ali ozbiljna strana našebudućnosti brzo nam je postala jasna.

Najpre nisam obraćao pažnju na senku na ledu iza rečnog zavoja. Postalo jemračno i ja sam prvo mislio da je neko drvo bacilo senku na obalu. Tek kadasmo se vratili na zaleđenu reku, prepoznao sam ljudsku priliku. Stajao je kaoukopan i izgledao kao da nas čeka. Imao je široka ramena i veliki ožiljak nadesnom obrazu.

Uplašen, povukao sam Korneliju za ruku tako iznenada da je ona izgubilaravnotežu i uhvatila se za mene. Ni ja više nisam mogao uspravno da stojim.Oboje smo pali na led, ali ovoga puta se nismo smejali.

Čovek sa ožiljkom se spretno i brzo kretao na svojim klizaljkama. Pre negošto smo uspeli da se pridignemo, on je već stajao iznad nas i sada sam bezsumnje prepoznao ko je on. Već nekoliko puta su se moji putevi ukrštali sanjim, a ovoga puta mu se na licu mogla pročitati jasna odluka da će ovo biti

naš poslednji susret.Izvukao je pištolj ispod svog crnog ogrtača i uperio ga prema meni. „Dobro

veče, slikarčiću. Izgledaš iznenađeno što me vidiš. Mislio si da sam seudavio zajedno sa Lastavicom, zar ne?“

„Vi niste bili na brodu?“ pitao sam dok sam grčevito razmišljao šta moguda učinim.

„Naravno da sam bio na brodu. Ali uspeo sam da na vreme skočim u vodui otplivam do ostrva Teksel. Neki od nas morali su da prežive kako bismoispunili obećanje.“

„Obećanje?“„Zar ti Fredrik de Gal nije obećao da nikada nećeš moći da pobegneš od

nas?“Jeste, a ja sam zapamtio svaku njegovu reč: A na kraju, stvar još nije

gotova, barem ne za vas. Naša braća su mnogobrojna i vi nećete bitisigurni u Amsterdamu, niti bilo gde u Holandiji!

„Ono u šta se jedan od nas zakune, obaveza je za sve ostale. Mi većodavno pratimo tebe i tvoju voljenu, Sojthofe, samo smo čekali pravo vremei pravo mesto kako bismo vam dodelili zasluženu kaznu. Ovde nam nikoneće smetati. I radujem se što ću ja biti taj koji će vas pogubiti. To samdužan Trusu i Rulofu.“

„Trusu i Rulofu?“„Da li si već zaboravio moja dva prijatelja? Nisu imali sreće da se izvuku

živi.“Naravno da sam se sećao ćelavog i čoveka crvenog nosa. Napali su me

više puta, a ne samo jednom.„Nešto si zanemeo, slikarčiću“, nastavio je čovek sa ožiljkom. „Da li se

plašiš zbog sebe ili zbog svoje lepe devojke? Ne brini, ti ćeš prvi da stradaš.Sa tvojom voljenom ću se još malo zabavljati pre nego što je pošaljem tebi!“

Polako, skoro promišljeno, povukao je oroz velikog pištolja.Odgurnuo sam Korneliju od sebe prevrćući se preko leda u pravcu

muškarca sa ožiljkom na licu, jer nisam imao vremena da ustanem. Začuo sehitac i osetio sam vatreni bol u levom ramenu, a dim baruta nas je opkolio.Tek sekundu kasnije, udario sam u noge mog neprijatelja, koji je zbog mogzaleta izgubio ravnotežu i pao.

Bol se iz ramena proširio na celo telo i na trenutak sam se osećao kao

oduzet. Led se od moje krvi bojio u crveno.Dahćući, muškarac sa ožiljkom je ponovo stao na noge i bacio pištolj na

mene. Otresao sam oduzetost sa sebe i sagnuo sam glavu. Pištolj je udarioiza mene o led i otklizao u sumrak.

Muškarac je škripao svojim lošim zubima. „Ti si žilavo kuče, slikarčiću, alito ti neće pomoći. Kad već ne želiš brzu smrt od metka, zadaviću te golimrukama!“

Nisam sumnjao da mu to neće uspeti. Moja levica je beskorisno visila, ateško da sam mogao da se jednom rukom odbranim od ovako snažnogmuškarca. Kornelija, koja je ležala sklupčana iza njega i sa strahom gledalaprema nama, ostaće mu na milost i nemilost.

Naš samoproglašeni dželat se podigao, ali je u istom trenutku počeo da seljulja. Začuo sam zvuk lomljave: pucao je led. Pod njegovim klizaljkamavideo sam pukotine, koje su verovatno nastale usled naših silovitih padova.

„Kornelija, brzo prema obali!“ viknuo sam.Najpre je oklevala, ali zatim je ustala i spretno otklizala prema obali.Barem su me još služile noge. Gegajući sam se pridigao i trčao; ne, bolje je

reći da sam se saplitao za njom.Ovaj sa ožiljkom hteo je da krene za mnom, ali ne zbog osvete, nego zbog

straha za sopstveni život. Međutim, pukotine ispod njega su se povećavale injegovo teško telo upade u reku.

Umesto da ide pravo prema obali, Kornelija je promenila smer i pošlaprema meni. Pomogla mi je da savladam još to malo leda što je ostalo doobale. Za sobom sam ostavljao krvav trag, ali to mi je tad bila najmanjabriga.

Kada smo napokon stigli do obale, iz vode je virila samo glava, ruke igornji deo tela našeg poznanika sa ožiljkom. Očajno je pokušavao da seuhvati za led koji je pucao i da se dovuče do obale. Dva puta je izgledalokao da će u tome uspeti, ali uvek bi ponovo skliznuo nazad u hladnu vodu.

„Pomozite mi!“ vikao je. „Spasite me! Vi ste hrišćani!“Ali mi smo samo sedeli ćutke na obali, i dalje uplašeni, i posmatrali kako

se čovek, koji je hteo da nas ubije, davi.Tek kada više nismo mogli da ga vidimo, Kornelija je prva progovorila:

„Da li je... Da li je mrtav?“„Mora da je mrtav. Barem se nadam da je mrtav! Ali to nije razlog da sad

mirno odahnemo.“„Zašto ne?“„Zar nisu čula njegove reči? Ima i drugih koji na nas čekaju. Nikada

nećemo biti sigurni, ne ovde u Amsterdamu, niti bilo gde u ovoj zemlji.“„Ali šta da radimo, Kornelise?“„Da li si nekada razmišljala o dalekim zemljama, ka kojima naši brodovi

isplovljavaju iz Teksela? Da li si se ikada zapitala kako je tamo, kakvimjezikom ljudi tu govore, koja je boja neba i kako miriše njihovo cveće? Ja bihvoleo da to čujem, vidim i omirišem.“

Kornelija je bez reči pokušavala da sa nekoliko vunenih košulja, koje jeobukla protiv hladnoće, poveže moju ranu. Metak se zaglavio u ramenu.Kornelija je to radila pažljivo koliko god je to bilo moguće, ali tu i tamonisam mogao a da ne ispustim jecaj.

„Saberi se malo, Kornelise Sojthofe“, rekla je napokon imitirajući strogiglas. „Ili ti misliš da imam poverenja da putujem u daleke zemlje sa nekimplačljivcem?“

Epilog

Novi život

BATAVIJA, 6. DECEMBAR 1673. GODINE

Kornelija i ja smo se venčali na proleće 1670. godine i ubrzo nakon toga smoisplovili brodom Tulpenburg. Naš cilj je bio istočnoindijska Batavija naostrvu Java, veliki trgovački grad pored reke Tjilivong, o kojoj se govoriloda je čudesna. Ovde je čovek mogao brzo da stekne bogatstvo i ugled, bezobzira što je u svojoj domovini potekao iz skromne porodice.

U međuvremenu sam postao još srećniji što smo se odlučili da odemo, jerje Holandija od prošle godine bila u ratu. Mojoj zemlji predstoji težak ispitjer ih Englezi tuku sa mora, a Francuzi sa kopna. Francuske trupe LudvigaXIV upale su u Holandiju i ostavile pustoš za sobom. Koliko su žeraristipodržali, ili čak pripremili teren za ulazak francuske vojske, u to nisam bioupućen. Iskreno rečeno, i ne želim da znam.

U Bataviji je rat bio daleko od nas. Ukoliko mi vreme dozvoljava, sedim uluci i gledam u beskrajno plavetnilo mora koje se na horizontu spaja sanebom. More i nebo opkolili su naš mali svet i čuvali ga. S obzirom na jasnusvetloplavu boju, počeo sam da se pitam kako je ona mogla da se meni iostalima učini tako opasnom.

Ovaj izveštaj sam počeo da pišem još u Amsterdamu, kako bih za budućapokolenja od zaborava sačuvao neobične događaje iz 1669. godine. Tokomdugog i dosadnog putovanja morem, imao sam dovoljno slobodnog vremenada nastavim sa zapisima, ali prvih meseci u Bataviji jedva da sam stigao daponešto dodam. Ipak se ne dolazi tako jednostavno do bogatstva i ugleda iprimoran sam da teško radim kako bih izdržavao našu malu kuću predkapijama Roterdama.

Nažalost, uvideo sam da mlad i nepoznat slikar nije ništa traženiji u Batavijinego u Amsterdamu. Zato sam se prijavio da radim kao čuvar u zatvoru, kojise nalazio u kući zanatlija, a na osnovu mog radnog iskustva, odmah su meprimili. Prećutao sam da sam iz Rendare bio otpušten i činjenicu da sam i

sam boravio u zatvoru.Posao u zatvoru i novčani prihodi od mojih slika bili su dovoljni da

obezbedim bezbrižan život Korneliji, meni i našem malom sinu, koji je jučekršten u Crkvi Svetog krsta imenom Rembrant.

Sada sam nastavio svoje zapise, pošto je jedan mali Rembrant sa nama, iskoro da sam završio sa izveštajem o starom Rembrantu, njegovom dedi.

Kornelija je dojila našeg sina. Sada stiska sitog i zadovoljnog dečaka uzsebe i gleda prema meni. „Pokvarićeš vid tim pisanjem, Kornelise!“

„Ne brini, upravo sam završio.“Njeno lepo lice se smračilo. „Da li si sve zapisao, mislim, o mom ocu?“„Morao sam. Možda će to biti veoma važno za buduće generacije.“„Ali otac je uništio sve svoje autoportrete kako ništa ne bi podsećalo na

njegovo ludilo.“„Nije to bilo samo njegovo ludilo. Svi smo mi bili pod uticajem tog ludila.

Dugo sam verovao da nisu žeraristi ti koji su želeli da nam nanesu zlo, većneki demon koji je njima vladao.“

„Sada u to više ne veruješ?“Teško sam uzdahnuo. „Tada su se neprekidno dešavale čudne stvari, kao u

nekoj groznici. Kada imaš groznicu, često vidiš stvari koje pri zdravomrazumu nemaju nikakav značaj. Zašto verovati u demone kada čovek ionakoima dovoljno zla u sebi da sebe i druge unesreći? Zar taj demon nije zlo unama?“

Kornelija je razmišljala i napokon klimnula glavom. „Možda si u pravu. Sveje to tako davno prošlo da više ni sama ne znam šta sam doživela, a šta samsamo umislila. Srećna sam što smo ovde i što smo započeli novi život. Ali neželim da mali Rembrant jednoga dana čita kako mu je deda bio ludak, ili čakubica. Naravno da je moj otac činio zla. Ali ti znaš da je njegov duh bioporemećen. Još pre nego što se ta đavolska boja pojavila, otac je zbogTitusove smrti već bio izgubio razum. Samo tako mogu da poverujem da jeto bio razlog zašto se spetljao sa žeraristima. Molim te, Kornelise, nemoj dablatiš njegovo ime!“

„U redu.“Obećao sam joj.Po želji moje žene, ovaj izveštaj ne sme biti objavljen za vreme života naših

potomaka, ne u ovom veku, niti u ovom milenijumu. Tako ja, Kornelis

Bartolomeus Sojthof, to zvanično potpisujem na dan Svetog Nikole, godine1673, na Javi, poslednjim potezom pera.

Hronologija 1581.Sedam severnih provincija španske Holandije proglasile su svoju

nezavisnost od Španije kao Republika Ujedinjenih Holandskih Provincija. 1584.Dana 10. jula, princ Vilem Oranjski, namesnik Ujedinjenih Holandskih

Provincija, ubijen je u Delftu. 1595.U Amsterdamu je otvoren zatvor na Svetom putu, takozvana Rendara. U

Holandiji je opremljena mala trgovačka flota, sastavljena od četiri broda, zaput u Istočnu Indiju.

1602.Radi bolje prekomorske trgovine, osnovana je Ujedinjena istočnoindijska

kompanija. 1606.Dana 15. jula, u Lajdenu je rođen Rembrant Harmenson van Rajn. 1619.Istočnoindijska kompanija osniva sedište u Bataviji (nekada, a i danas

Džakarta) na ostrvu Java. 1631/32.

Rembrant se seli u Amsterdam. 1637.Takozvana Lalomanija izaziva krah berze u Holandiji. 1646.U Amsterdamu je rođen Kornelis Bartolomeus Sojthof. 1648.Vestfalskim ugovorom, zvanično je završen Tridesetogodišnji rat. U tom

dokumentu, Španija se odrekla svih prava na Holandiju, koja je na osnovunjega, po državnom zakonu, priznata kao samostalna država kalvinističkevere.

1654.U Amsterdamu je rođena Rembrantova ćerka Kornelija, a 30. oktobra

krštena je u Staroj crkvi. 1658.Nakon prodaje raskošne kuće u Velikoj jevrejskoj uiici, Rembrant se

useljava u skromno domaćinstvo u Rozengrahtu. 1660.Rembrant sklapa sa svojim sinom Titusom i svojom saputnicom Hendrikje

Stofels,Kornelijinom majkom, ugovor po kojem je on samo zaposleni u njenom

preduzeću.

1663.Umire Hendrikje Stofels. 1668.Rembrantov sin Titus se 10. februara oženio Magdalenom van Lo. Titus

umire 7. septembra i sahranjuju ga u Zapadnoj crkvi. 1669.Rembrantova unuka Titija, ćerka Titusa i Magdalene, krštena je 22. marta.

Dana 2. Oktobra, kolekcionar antikviteta, Piter van Brederode, dolazi uRozengraht da vidi Rembrantovu zbirku antikviteta i retkih predmeta.Rembrant umire 4. oktobra, a sahranjuju ga 8. oktobra u Zapadnoj crkvi.

1670.Početkom maja, u Amsterdamu su se venčali Kornelis Sojthof i Kornelija

van Rajn. 1672.Uz pomoć svojih saveznika, a među njima i Engleske, Francuska počinje rat

protiv Holandije i ulazi na njenu teritoriju. 1673.Na Bataviji, Kornelisu Sojthofu i Korneliji rađa se sin, koji je 5. decembra

kršten imenom Rembrant. 1674.Sporazumom u Vestminsteru, Engleska sklapa separatni mir sa Holandijom.

U Amsterdamu izlazi knjiga Klare Onderrichtinge der VoortreffelijckeVorstel Konst („Precizno podučavanje o savršenoj veštini rvanja“), koju je

napisao osnivač škole rvanja, Nikolas Peter. Zapravo je izdavač bio RobertKors, učenik i naslednik pokojnog Petera.

1678.Kornelisu Sojthofu i Korneliji rada se drugi sin, koji je kršten 14. jula

imenom Hendrik (po nekim izvorima, umesto drugog sina pominje se ćerkaHendrikje) Sporazumom iz Najmegena, 10. avgusta se završava rat izmeđuHolandije i Francuske.

Nakon 1689.Ne postoje više nikakve beleške o Kornelisu Sojthofu i Korneliji. Zato nije

poznato kada su tačno preminuli.

Pogovor autoraRembrant Harmenson van Rajn vodio je život ispunjen nemirima isudbonosnim porazima. Neka mi njegovi obožavaoci ne zamere što sam gadoveo do još veće propasti. Ali roman o Amsterdamu u vreme Rembranta ukojem se on ne pominje bio bi besmislen, a ako je Rembrant većnezaobilazan, kako onda drugačije!

Obožavaocima ovog slikara želeo bih da kažem da mi nije bila namera daumanjim njegov ugled. Preuzeo sam samo ono što je već zabeleženo, naprimer Rembrantovu veoma izraženu sklonost da u starosti slika autoportrete,i to sam malo pomešao sa fikcijom.

Niko ne može ni približno da opiše karakter čoveka koji je umro još pre tristotine godina. Takav poduhvat je uvek osuđen da ostane samo na pokušaju,a u romanu mašta sme da zatraži svoja prava. Ipak, ko god da se malopozabavi Rembrantovim životom, ubrzo će doći do saznanja da je on imao isvoje tamne strane. Svetlost i senka, svetlo i tamno – verovatno su biliizraženi i u njegovom karakteru, kao što su bili i u njegovim delima. Uzeosam sebi tu slobodu da njegovoj mračnoj strani dodam neke nijanse.

Svet slikara, njegovu okolinu i Amsterdam u takozvanom zlatnom dobuHolandije – aktivnosti Istočnoindijske kompanije širom sveta, učitelja rvanjaRoberta Korsa, jednog od prvih pobornika samoodbrane bez oružja, pa sve doRendare, koja u ovoj priči ima veoma važnu ulogu, mnogo sam višeprilagodio istoriji. Mučenje u Vodenoj kući nije samo plod moje mašte, većse pominje u mnogim izveštajima sa putovanja iz sedamnaestog veka.Istoričar Simon Šama, čija obimna i jasna dela o zlatnom dobu Amsterdama(Bogatstvo i lepi sjaj – Uberfluft und schdner Schein) i o Rembrantu(Rembrantove oči – Rembrandts Augen) želim da preporučim svakom ko sezanima za Rembranta i njegovo vreme. U njima on tako impresivnoobjašnjava teorije drugih istoričara, po kojima je Vodena kuća samo mitvelikoga grada, da se svaki pisac koji u svojim delima putuje u Amsterdammora smatrati obaveznim da to iskoristi kao građu. Bila to istina ili ne, to jeodlična priča za roman.

Odlična priča – tako će možda neki oceniti ceo roman i zapitati se da liboja zaista može da dovede čoveka do ludila? Neću da tvrdim da je radnja

koju sam ja opisao moguća i u stvarnosti, ali želim da napomenem da je IvesKlajn svoj kratki život (1928-1962) posvetio radu na monohromatskimslikama i pritom se isključivo koncentrisao na plavu boju; tvrdio je da bojaInternational Klein Blue (IKB, koju je on lično kreirao) ima moć da deluje napromenu svesti. Navodno je čak i Rembrant upozoravao da se njegovimslikama ne prilazi previše blizu – s obrazloženjem da bi to moglo biti štetno.

O autoruJerg Kastner studirao je prava u Bilefeldu. Tokom studija, počeo je da pišenovinske članke i kratke priče. Nakon završenog fakulteta, odlučio je da se upotpunosti posveti pisanju. Danas živi u Hanoveru i autor je nekolikobestseler romana.

1 Orig. Rasphuis, odnosno Rendara, u stvari je zatvor u Amsterdamu u kojemsu zatvorenici prevaspitavani popravnim radom, odnosno prerađivali subrazilsko drvo tako što su ga rendali i usitnjavali u prah, koji je dalje služiokao sirovina za proizvodnju boje.2 Orig. Heiligeweg, ulica u Amsterdamu koja je vodila do Kapele Svetogmesta, gde se 15. marta 1345. dogodilo sveto čudo.3 Orig. Jodenbreestraat, ulica u samom centru Amsterdama. Ime je dobila pojevrejskim doseljenicima.4 Jost van den Vondel, holandski pesnik i dramski pisac iz XVII veka.5 Konstantin Hojgens, holandski pesnik i kompozitor iz XVII veka.6 Piter Kornelison Hoft, holandski istoričar, pesnik i dramski pisac iz XVIIveka.7 Vilem Ajsbrantson Bonteku van Horn, kapetan u Istočnoindijskoj kompaniji,objavio je 1646. godine Dnevnik sa svog jedinog putovanja, koji je postaoizuzetno popularan.8 Gerit de Ver je bio učesnik treće ekspedicije Vilema Barenca u potrazi zanajkraćim morskim putem kroz Arktik u Aziju.9 Holandska kolonija Istočna Indija je današnja Indonezija, tako daje iIstočnoindijska kompanija udruženje koje je uglavnom delovalo u oblastiIndonezije.10 Levant je opšti naziv za zemlje na istoku, a u to vreme je regija Levantotprilike zahvatala teritoriju današnjeg Bliskog istoka.11 Misli se na današnji Kejptaun u Južnoj Africi. Hol. Kaapstad, kao i engl.Capetown, dobili su ime po Rtu dobre nade (hol. Kaap de Goede Hoop,engl. Cape of Good Hope), a često su i rt i grad skraćeno nazivani samo Rt.12 Makasar i Mataram se nalaze u Indoneziji.13 Novi Amsterdam je, u stvari, Njujork, koji je u početku bio holandskakolonija.14 Kvart je danas mera za zapreminu tečnosti i iznosi četvrtinu galona,odnosno malo više od jednog litra. Međutim, pošto je sam galon u XVII vekubio vrlo neujednačena i promenljiva mera, tako je i kvart uglavnom zavisiood slobodne procene krčmara ili trgovca.15 Orig. Zuiderzee, odnosno Južno more, nekada je bilo produžetak Severnogmora uvučen u kopno. Međutim, početkom XX veka, veći deo Zojderskog

mora zatvoren je unutar kopna i odvojen od otvorenog mora, pa je kod nasdanas poznatije kao Zojdersko jezero, iako ga Holanđani i dalje nazivajumorem.