II 4/5 2014 - 2015

2

3

Potovani itaoci,

Pred Vama je dvobroj Vaih i naih Knjievnih vertikala. Urednitvo se nalo pred nezahvalnim zadatkom da od

velikog broja pristiglih priloga odabere one koji e, pored knjievnog kvaliteta, ispunjavati i druge estetsko-umetnike kriterijume o kojima smo pisali u prethodnim brojevima.

Za svaki broj stignu prilozi od nekoliko stotina (!!!) autora i veoma je teko ne prihvatiti neke veoma kvalitetne radove, ali smo ogranieni prostorom (ovaj dvobroj ima preko 300 stranica, vie od toga ne bi ilo). Oni koji nisu, iz tog razloga, odabrani za ovaj broj a poslali su odline priloge imae novu ansu. Ovih dana poinje sa radom izdavaka delatnost DKB-a, radie se zbornici, objavljivae knjige, a urednici e stupiti u kontakt sa onim stvaraocima koji, po njihovom miljenju, to zavreuju.

Molimo knjievne stvaraoce-saradnike da imaju razu-mevanja, da ne odustaju i da i dalje alju to kvalitetnije priloge kako bismo mogli izabrati najbolje i zajednikim snagama stigli do zacrtanog cilja reprezentativnog knjievnog asopisa. Na taj nain svi emo, zajedno sa naim izdavaem Drutvom knjiev-nika Beograda doprineti poboljanju stanja na naoj knjievnoj sceni. Umesto skribomanije i velianja lanih vrednosti potru-diemo se da savremena knjievna re zadobije zasluenu panju koju je imala meu itaocima.

Dragi knjievnici, Vi nam svoje radove i dalje aljite elektronskim putem (drustvokb@gmail.com), a Vi, dragi ita-oci, poseujte na sajt (www.dkbg.tk). Naalost, mi smo tek poeli sa radom i nismo u mogunosti, iz dobro znanih razloga, jer delimo sudbinu srpske knjievnosti koja se nalazi u krizi, da hono-rariemo autore i delimo besplatne primerke asopisa, ali se nadamo da emo to biti u prilici u to skorijoj budunosti.

Na kraju piite nam, kritikujte, predlaite i doprinosite da svaki sledei broj Knjievnih vertikala bude jo bolji...

Do sledeeg broja Urednitvo

4

5

6

7

Marijan Milo

IGRA UTANJA

Mrzim ovo jebeno mesto. Ko ga, uostalom, i ne bi mrzeo? esto me budi grmljavina aviona negde nada mnom... taj zvuk, te vibracije koje ti iritiraju bubnu opnu i prodiru u lobanju kao mali bubanj negde duboko u glavi koji ne prestaje da lupa.

Brujanje dizel motora odzvanja ovim praznim betonskim elijama i iri se tamnicom, zahvatajui svaki kutak vlaan od vode koja probija put kroz zemlju i tri metra armiranog betona, i kaplje... i kaplje... i kaplje. Odbrojavam sekunde izmeu svake kapi koja poput malja udara u pod, i malo po malo probija sebi novi put... do samog sredita Zemlje. Izluuje te naisto i dri budnim... jer nema spavanja. Ne na ovom mestu. Ne zbog onog sa im e biti suoen uskoro ili daleko u budunosti. San je koncept u tolikoj meri zaboravljen da vie ni ne postoji... postoji samo kao seanje, neko daleko seanje na odmor i oseaj sigurnosti u toploj postelji.

Na to i raunaju ekaju da dostigne taku pucanja, relativnu za svakog oveka, gde bi te doekali i slomili... naterali da progovori. A svi progovore na kraju kroz jecaje i teak kaalj uspeju da razaberu dovoljno rei da sastave relativnu informaciju, dok ih konano ne pone moliti za slobodu ili smrt, kao vid osloboenja iz ovog psiholokog pakla. Kupe te obeanjima normalnijeg mesta za ivot i sna... jer na ovakvom mestu, gde sunevi zraci, dnevna svetlost i sve vazduh postoje samo u tvojoj mati i udnji da ih ponovo iskusi, na mestu gde je tama neto na ta si se odavno navikao nema poinka. Kako ironino.

Sijalica na sred plafona je jedini izvor ivota. Povremeno zatreperi i zaklati se od eksplozije granate negde iznad... ali njeno svetlo se postepeno gasi i bledi, poput tebe. To i oekuju dok ne krene na kolenima da ih moli da te oive i prue spasenje i oni tebi uine uslugu i oslobode te... oni su tvoj Bog, tvoja pravda, ruka koja

8

odluuje kada i da li da te nahrani danas. Ne zna ko su; zna samo da u potpunosti zavisi od njih i da im tvoj ivot ne znai nita... dok ne progovori i izda dugogodinje prijatelje, to nisam mogao dozvoliti sebi... nikada. Neu jo dugo iveti, bio sam svestan toga. Ali ideja i nada i ideal za koji ivimo i diemo i, na samom kraju, ginemo, mora opstati. Svim silama se moramo potruditi da nas nadivi. To nam ne smeju oduzeti... a pokuavaju. O, i te kako pokuavaju. Misle da e na boravak u ovom podzemnom zatvoru uspeti da nas slomi i natera da izdamo neto to prevazilazi nau skromnu egzistenciju, neto mnogo vee od nas... razlog zato se borimo i ginemo i trunemo poput pacova u ovom podrumu punom vlage i bui... i smrti.

Noima leim budan na tvrdim daskama kreveta sluajui krike oaja, krike bola... eho poslednjeg otpora koji je umirui ovek u stanju da prui dok ga krupni uvari izvlae iz elije i vuku kroz hodnik pred streljaki vod, na sledeu fazu muenja i ispitivanja ili slobodu... niko nije znao gde ih odvode, ak ni pobunjenici. Neizvesnost sudbine nad kojom nema ni trunku kontrole... neizvesnost koju svedoe tragovi ogrebotina od noktiju po zidu hodnika, te linije krvi i bledi otisci otpora i pokuaja da se zadre za krhki malter zida, dok ih vuku za noge i povremeno utiraju kako bi ih uutkali i naterali da se povinuju nareenjima i toj nezaustavljivoj moi diktature koja je svetu nametnuta silom.

Ne znam tano gde se nalazim, ne znam vie ni koji je dan niti da li je dan ili no... duge godine su prestale sebe da broje, kao i ja. Znam samo da nas je sve manje... sve manje pobunjenika iz kojih se trude da izmue priznanje ili planove koje planiraju da osujete. Sve nas vie odvode, a sve manje vraaju u elije... u poslednje vreme, ne vraaju nikoga. elije ostaju prazne i ogolele poput kamena, sa pokojim dokazom da je jedno ljudsko bie tu boravilo i trulilo godinama, tragom koji ubrzo speru hladnom vodom iz creva. Bolje tretiraju prostoriju zasienu vlagom i vekovima ustajalim vazduhom nego oveka koji die... a die iz jednog jedinog razloga zbog ideala i ideje koju svim silama pokuava da zaboravi kako je ne bi silom izvukli iz njega i oduzeli mu razlog za koji postoji i za koji je spreman da poloi sopstveni ivot; da mu ne bi oduzeli nadu da e jednog dana izai odavde i prikljuiti se nekom preostalom depu otpora. Otpor se i dalje prua, sudei po priguenoj tutnjavi bitke i ratne maine nad nama...otpor jo postoji. Ideja da e se pridruiti saborcima i nastaviti borbu postaje sve vie suluda kako vreme odmie nalazi se u

9

podzemnom bunkeru duboko ispod bojnog polja, daleko od rata koji besni... za tebe, rat je gotov. Odavno zavren. Koliko si bezbedno uukan pod zemljom, toliko i ne postoji... ovek uskraen slobode miljenja, izraavanja i borbe protiv sistema koji sada vlada svetom i polako pokorava svaki njegov oak prepun ljudi poput nas... ljudi sa vatrom u sebi koji ele da naprave razliku, da se suprotstave toj maini rata i kau da, ovo je moje mesto pod suncem. Da, boriu se njega do zadnje kapi krvi koja struji mojim telom. Onemoguen si, sklonjen i onesposobljen za otpor... makar tako misle. Dokle god imamo preostalog daha u pluima i ivota u venama, svaki ovek ovde i dalje prua otpor na jedini mogui nain svojim nepokolebljivim prkosom i neizreenim zavetom na utanje... i tu moramo istrajati. Moramo.

Postalo je pitanje vremena... srce mi preskoi otkucaj svaki put kad ujem teke korake straara i zveckanje kljueva kako nona-lantno prolaze hodnikom koji povezuje elije... na trenutak zaboravim na hladne okove koji mi se usecaju u zglobove i fokusiram pogled na siva vrata svog zatoenitva... koraci prolaze negde iza njih i udaljavaju se... smenjuje ih cviljenje re arki nekih drugih vrata. Nekada urlik, nekada odjek vriska, nekada eksplozija metka koja te trgne i otro odzvoni u uima. Odbaena aura se poput deje igre kotrlja po podu i... utihne... kao i krici u veitoj noi ove ustanove.

Sve manje ljudi preostaje za ispitivanje... samo je pitanje vremena kada e otvoriti moja vrata i zameniti ovaj vid zarobljenitva drugim, primamljivo nudei bolje uslove za ivot, ak i slobodu za koju zna da ne smeju da prue... ponuda je jednostavna priaj i ide odavde. Da li u vrei za telo ili kao slobodan ovek, ne moe znati dok ne bude prekasno. ujem koraanje negde iza zida koji sam godinama imao

privilegiju da prouim, svaki zarez, svaku pukotinu... i ekam. ekam neizbeno. ekam kripu svojih vrata... ujem zvuk metala kako se savija pod pritiskom zemlje nad

nama... Ima utisak da je neka enormna masa uznemirena i sada se kree van kontrole nad ovim ambisom bez dna. Neto se dogaa tamo gore, oseam. Znam to. Neto se kree van granica ovog kompleksa i ini ak i straare nervoznim, koliko god bili skriveni od pogleda i uukani... buka koju pravi mehanizam rata i opor miris baruta dopire do nas, gde se vodi jedna potpuno drugaija vrsta rata borba umova, intelekta i zdravog razuma. Pasivni psiholoki duel izmeu stanara ovog brloga oko potpisanog priznanja. Vredi samo koliko

10

relevantnog moe da izgovori stoga, daje im malo po malo, dozirano ih hrani govnima koja zagrizu i kupi sebi i drugima vremena. Oni nisu budale znaju da nismo ni mi zato nas ne uzimaju zdravo za gotovo, znajui da se informacije o kretanjima trupa, tajnim skrovitima i planovi sabotae nalaze potisnuti negde duboko u naoj svesti... i samo ekaju da ih pusti da isplivaju. Znaju da znam iako godinama utim... nadaju se da e to izvui.

Dolaze po mene, nasluujem po hodu onog debelog straara njega uvek alju po zatvorenika za interogaciju. Na mene je konano doao red... oh, koliko sam dugo strepio od toga... koliko dugo su me drali u neizvesnosti... to je tano gde i hoe da bude. Dre te u konstantnom strahu i neizvesnosti. Dre te u aci... poseduju te. Njihov si i mogu sa tobom raditi ta god poele. O, nisu oni zaboravili... dugo sam se pripremao za ono sa im u se suoiti sa nevidljivim neprijateljem koji se otkriva u poslednjem trenutku...

Koraci su se primicali i postajali glasniji... moj je red. Strah mi je zadravao dah u pluima... posmatrao sam eline oplate vrata i kao ivotinja pokuavao da poupam lance iz zemlje... koraanje zastade pred mojom elijom. Zveckanje kljueva u rukama straara. Dimi, moj pacov i moj jedini prijatelj, stade pred moje noge i ovla onjui vazduh meu nama... brkovi mu zaigrae od uzbuenja potencijalni obrok je sedeo ispred njega. Moj jedini prijatelj, a smatrao me je kao lak plen ako me klonulog bace nazad u ovu eliju... Ali on je samo ivotinja, ta on zna? Vie sam se bojao druge vrste ivotinja u uniformama koje patroliraju ovim mestom.

Klju je kliknuo i pokrenuo mehanizam brave. Dolaze...

***

Mora da je prolo nekoliko dana od kad su me izvukli iz elije... ali ko jo broji na ovom mestu gde je vreme stalo, gde vreme ni ne postoji? Slika straara kako hrli ka meni je zadnje ega se seam...

Uasna glavobolja mi je poelela toplu dobrodolicu u novu prostoriju. Ruke privezane za stolicu, vre nego to je potrebno, sijalica nad glavom mi je bljetala svetlo direktno u oi... na trenutak pomislih da je sunce. Otok me je spreavao da gledam kroz papke desnog oka kao da virim kroz namaknute roletne i pokuavam da razaznam spoljanji svet verovatno od udarca, nisam mogao biti siguran. Krv iz razbijene arkade je kapljala po dugoj bradi, sedoj i

11

zarasloj poput korova...jednosmerno staklo preda mnom pruilo mi je odraz mog lika sliku oveka kog vie nisam prepoznavao... protraene godine su uzele svoj danak. Poput Narcisa, nisam mogao odvojiti oi sa odsjaja oveka na staklu... prouavao mi je lice ispijeno od umora i dehidracije. Beivotne oi sa crnim krugovima ispod njih su se pitale ko je ovaj ovek... zadnji put me je prouavao mladi, pun snage, zgodan i jak, a sada ga je zamenio starac sa prosedom kosom i upalim obrazima... bio sam u prevelikom oku da bih bio okiran.

Mislim da je doao svesti. Vreme je, priguen glas dopre iza vrata.

Kazaljke na asovniku iznad jednosmernog stakla nisu se micale. Stale su na 0307...

Krupna oficirska uniforma je nala svoj put od vrata do stolice naspram moje. U sebi sam ponavljao razlog zato sam ovde... hah, kao da bih mogao zaboraviti! Upravo iz tog razloga nisam smeo govoriti, ma ta da mi se dogodi.

Ne vidim razlog zato bi bio vezan, ree oficir i kljuem oslobodi lisice na mojim zglobovima. Straar zakorai u prostoriju kako bi zalupio elina vrata za njim.

Oficir ispusti uzdah udobno nametajui debelu guzicu u fotelju. Ukrstio je prste na stomaku i neko vreme me je prouavao sa znatieljom i nakrivljenom glavom.

Ne govori nita, ne govori nita... ne daj mu to zadovoljstvo. Kako se zove?, prekide tiinu. Samo sam utao i gledao ga. Nije mi bila namera da

progovorim re. Hajde, moe mi makar rei svoje ime. Nema nita loe u tome da mu ipak kaem Zatvorenik 1284.

Zaudih se kako mi glas zvui drukije, nekako hrapavo. Zakikotao se Znam koji si broj... zanima me tvoje ime? Zabrinuh se da li nisam znao ili nisam hteo da kaem? to

sam se vie trudio, to je bilo sve tee da ga se uopte setim. Vreme od tebe pravi deo sistema i oduzima identitet; samo si broj, oznaka na kratkoj listi zatvorenika, stanar koji zauzima jedan mali deo ovog zatvorskog kompleksa...ne smatra se ovekom - nema ime.

Nemoj mi rei da ne zna? O, prijatelju... u redu, bacimo se na posao, ree i hitro preusmeri pogled na list papira izdvojen iz uredne gomile u fascikli. Detaljno je iitavao nasumine pasuse. U rukama je drao moje podatke, moju istoriju zloina i nasilnosti, psiholoki

12

profil, sve... moj ceo ivot. Znali su o meni vie od mene. Zbilja uznemiravajua misao. Drali su me u aci.

Ali, jedina stvar koju nisu znali je ono to znam. To mi je davalo prednost... ne zadugo, meutim.

Sluaj, prijatelju, ja n... ta ste uradili s mojim pacovom?, prekidoh ga. Podigao je obrvu Sa im? Sa mojim pacovom, Dimijem. Bio je sa mnom u eliji. Pokuao je da sabere misli na trenutak. Verovatno je bio

podjednako zbunjen kao i ja... Eto me, sedim pred oficirom za ispitivanje, moda se suoavam

sa smru ili neim gorim uskoro, a brinem se za ivotinju. Sa pacovom, Dimijem... ah, pacov Dimi! Da... uzeli smo ga

na uvanje. Na sigurnom je, ne brini. Lae me. Blago je nakrivio glavu Da li te laem? Popreko smo se gledali. Preko puta stola je sedeo prvi ovek sa

kojim razgovaram nakon dugo vremena... nemam nita lino protiv njega, samo to... traie neto to ne mogu da dam, neto to ne smem da dam, to je sve.

Coknuo je i spustio pogled na drugo pare papira Ovde pie da si uhvaen tokom pobuna u Marseju. Da li je to tano?

Nije dobio odgovor. Pie da si uhvaen na ulici meu svim ostalim pobunjenicima...

pokuavajui da spasi psa lutalicu da ga ne pregaze? Dopusti mi da bolje razumem ti si, pored sve one guve i haosa, ljude tuku i ubijaju oko tebe... ti si u sred svega toga stao da spasi obinu dukelu? ivotinju koja je verovatno ve uginula? Ti si zbog toga bio uhapen? Tu si napravio greku, prijatelju izdvojio si se od ostalih i bio primeen... u izvetaju pie da si se divljaki otimao. Tri policajca su te jedva obuzdala i privela, dok si se trudio da zatiti jednog... jednog ulinog kera. Nikako mi nije jasno zato ker? Zato nisi spasio nekog od ljudi koji su umirali oko tebe?

ivotinje nikom nita nisu skrivile. Ne zasluuju da umru. Ni ljudi ne zasluuju da umru, rekao bih, odvrati. Ne svi. Blag osmeh mu se razvue preko usana: Da li misli da ti

zasluuje da umre? Mislim da vam vie vredim iv nego mrtav.

13

Lukav odgovor... ali vidi, tu grei. Predugo si ovde... i nisi propevao! Nisi nam dao nita. Beskoristan si. Zauzima eliju nekom buduem zatvoreniku.

Odlino, rekoh prkosno. Ivica usne mu se podigne u kez. Gurnuo je pare papira, neku

vrstu formalnog dokumenta, preko stola: Da li zna ta je ovo? Bacih pogled na papir nezainteresovano. Ovo je otpusnica treba samo da se potpiem na ovu liniju

ovde i slobodan si ovek. Ietae odavde kao mukarac... niko nee znati da si progovorio. Moi e da kae da si uspeo da pobegne.

Odavde? ali se... Pobegao sam iz mnogih vaih zatvora, ali ovaj je dobar. Zaista dobar, moram priznati. Niko sa radnom modanom elijom ne bi poverovao.

Onda zna ta ti je initi, odluno me pogleda. Znam. Gurnuo je jo jedan papir pre mene: Ovo je druga vrsta

dokumenta. Ovlaen sam da potpiem jedan od ova dva. Zna li ta pie na ovom?

Mogao sam pretpostaviti, ali drao sam usta zatvorena i kontakt oima neprekinut.

Ovo je dokument za izvrenje smrtne kazne... streljaki vod eka u pripravnosti dole niz hodnik. Ako napiem svoje ime ovde, kroz pet minuta e leima biti naslonjen uza zid i streljan. Da li eli da se to dogodi? Pretpostavljam da ne... ovo je tvoja poslednja prilika. Reci mi ta elim da ujem ili si zavrio. Imao si previe vremena da razmisli. ta e biti? Da li e biti slobodan ovek ili uetati u prostoriju smrti? Tvoj je izbor.

Kliktao je olovkom u nestrpljenju, spreman da obelei jedan od dva dokumenta pred sobom. Skenirao sam prvo jedan pa drugi jedan me vodi nazad na povrinu, a drugi u sigurnu smrt.

Ah kakva jednostavnost! Birokratsko odreivanje sudbine ove-kovog ivota. Jednim pokretom olovke ljudsko bie ivi... ili umire. Kakva genijalnost, kakva mo u rukama!

Reci mi imena ljudi u tvojoj organizaciji i slobodan si. Primamljiva ponuda, moram priznati. ta sve ne bih dao da jo

jednom udahnem sve vazduh, da iskusim onaj hladan vetar i spokoj pred prvi sneg, da vidim prijatelje i porazgovaram sa njima uz au piva... da ponovo kao slobodan mukarac hodam ulicama.

14

Pao sam u iskuenje... bilo je tako jednostavno izgovorim par imena i neu vie morati da zamiljam. Okovi su predugo teretili ove ruke.

Bilo kakva sudbina je bolja od ovog mesta. Ali, tada shvatih nepobitnu injenicu svet nije kakav se

seam. Vazduh je kontaminiran otrovnim gasovima. Prijatelji su odavno poubijani... jedini sam preostao. Slobodan mukarac hoda ulicama... hah, misli ba umeju da odlutaju i preoblikuju realnost. Stvari nikada vie nee biti iste. Svet kakav pamtim odavno ne postoji.

Ali elim da ivim. Ne elim da ostanem ovde, ne elim da izdam saborce... teak izbor. Ne, ne smem pokleknuti pred iskue-njem! Koliko god bolno bilo.

Blefiraju. Vratie me u eliju i ja u nastaviti da utim... koliko god dugo trebalo.

Reci mi, prekide moje razmiljanje i dugu tiinu za stolom. Pogledah smrti pravo u oi. Dostigoh onu taku pucanja. Da li

su neke stvari vredne ultimativne rtve? Da li neke ideale treba braniti ivotom? I, pre svega, da li e smrt znaiti ita vie od jo jednog protraenog ivota?

Reci mi!, zarea. Ne. Ne? U redu. Straa! Dva straara sa pukama su uletela u prostoriju, spremni za

izvravanje nareenja. Moja sudbina je zapeaena. Vodite ovog oveka na streljanje! Ne odvajajui pogled sa rasutih papira po stolu, zaustavio nas je

ispred vrata reima Reci mi samo jednu stvar, prijatelju zato si spasao onog psa

tokom nereda? Ne mogu da razumem. Okrenuo sam glavu koliko sam mogao od dva straara koji su

me drali pod ruku i rekao: Ljudi kao ti nikada i nee razumeti. Praktino su me vukli kroz dugaak hodnik. Da li sam upravo

napravio najveu greku? Da li sam upravo zamenio svoj ivot za spisak verovatno davno pomrlih ljudi?

Hitali smo pored ogrebotina noktiju po zidu... zaokupili su mi panju. Tada mi bol prostreli grudi elja za ivotom. Nisam eleo da budem streljan u nekom usranom podrumu. Nisam eleo tako da zavrim. eleo sam da ivim! eleo sam da diem punim pluima! eleo sam da ponovo budem u stanju da trim i viem iz sveg glasa

15

dok eho ne krene da odjekuje planinama! Konano sam razumeo ogrebotine po zidu.

Da li otii tiho u no, zategnutih okova, pognute glave i sputenih ramena? Polako i bez otpora koraajui mar smrti? Ili ostaviti svoj trag, makar i na betonu podzemlja, koliko god bio beznaajan, trag da si ikada postojao i boravio ovde?

Ne. Moja glava je podignuta a otpor tih...najgori od svih otpora... najdostojanstveniji i najprkosniji. Onaj to ih najvie iritira jer znaju da zna... ali dri usta vrsto zatvorena. uo sam za lana pogubljenja, gde te odvedu pred streljaki

vod i isceniraju tvoje ubistvo... stave ti povez na oi, oitaju poslednju molitvu... i opale orke. isto da se upia u gae od straha i kae sve to zna samo zato to su bili dovoljno milosrdni da ti potede ivot... i ti si im navodno zahvalan zbog toga.

Oficir nije potpisao nijedan papir na moje oi. Papiri su moda ista glupost, recept za kola napisan na meni nepoznatom jeziku. Straari se ne ponaaju ozbiljno, kao da nekog odvode u smrt... moda u se suoiti sa deset oraka i mokrim gaama kroz pet minuta.

A moda u leati mrtav na nekom podu prljavom od sasuene krvi dok me ivot bude naputao... ne moe znati dok ne bude prekasno. ak i pred sigurnu smrt, dre te u neizvesnosti.

Na kraju hodnika skrenusmo desno uz neke stepenice. Da li je mogue? Penjali smo se ka povrini! Miris prolenog dana mi ispuni nozdrve...dnevno svetlo napokon!

Iza vrata na vrhu stepenita ekao nas je dugaak hodnik. Pa jo jedan... pa jo jedan. Iza svakih vrata, oekivao sam zrake sunca da mi obasjaju lice... ali ostadoh razoaran.

Zakoraili smo u jednu dugaku eliju, podjednako sivu i beivotnu. Sa leve strane red od deset uniformisanih vojnika sa karabinom u ruci. Sa desne strane zid izreetan mecima i betonski pod svee spran crevom od povrake i krvi. Nemogue.

icu su mi gotovo usekli u ruke iza lea. Srce mi je udaralo toliko jako i brzo da sam osetio odoru na grudima kako poigrava u sranom ritmu. Namakli su mi crnu vreu na glavu i naslonili me leima na zid.

Sve je crno. ujem komeanje vojnika sa druge strane vree. Da li je to to? Da li je ovo moj kraj? Da li e moje pogubljenje

biti lano?

16

Ukoliko nije, ukoliko kroz minut od ovog trenutka ne budem disao, nalazim utehu u injenici da nisam progovorio. Da sam ostao odan cilju i razlogu nae borbe utanjem. Mukarci i ene u naim redovima su prolazili kroz ovo, prihvatili sudbinu kakva god da je i stoiki primili i udarce i olovo i sve to su bacili na njih... Uetali su u isti betonski kavez znajui ta ih eka sa ove strane reetaka, sa uzdignutom bradom i irokim ramenima... i nisu se predali. To je hrabrost.

Puke se repetiraju. To me je trglo iz misli... nadao sam se da su ipak orci. Nisam eleo ovako da zavrim.

Svakim dubokim uzdahom vrea mi se lepila za usta... strah... ne postoji strah jai od straha za sopstveni ivot... proimao me je svom silinom. Oh, kako sam poeleo ponovo da koraam kao slobodan ovek... srce je elelo da mi iskoi iz grudi od bola i udnje za slobodom.

Niani!, glas odzvoni elijom. Nada... hah, nada zbilja umire poslednja... nada e uvek posto-

jati, kao i ljudi spremni da uine sve, ak i daju ivot za slobodu i mir kao vii cilj koji nas prevazilazi, neto to oni nikada nee biti u stanju da pojme... Pesnica e ostati podignuta visoko u vazduhu.

Prkos je nae srednje ime. Nema kompromisa, nema povlaenja, nema predaje... Pali! ...do smrti, a i dalje.

17

. .

.

.

. .

. . .

,

. .

. .

. , .

, ,

.

. ? .

, , .

, .

. .

. ,

, -

, .

. ,

.

,

.

, , .

18

.

, ,

.

.

.

. .

.

.

.

.

. ,

, . .

.

. .

. , ,

. .

.

, , : ,

,

,

...

.

. .

. ,

.

.

.

.

,

.

. ,

,

.

.

, ,

.

.

19

-

.

.

, .

.

.

.

,

...

.

.

, .

. , ? , .

.

.

. .

, .

.

.

, ,

. .

. . .

. ,

. .

. . .

.

.

, .

,

. .

. ! ,

.

20

,

.

,

. ,

.

.

,

,

. ,

.

. ,

,

. .

, .

.

.

,

.

.

. .

. .

, .

? .

. ,

.

.

. .

. .

. .

. ,

, ...

, -

...

21

.

, ,

. .

.

,

. .

. ,

...

.

.

, ,

, .

, ,

: .

... ,

, ,

.

, ,

, ,

,

.

? , , ...

,

, . ,

.

.

.

.

22

,

? .

. ,

.

,

,

.

23

Dejana Miliji Subi

U IME BOGA

Kada je 1. septembra 1513. godine Vasko Nunjes de Balboa krenuo u pustolovinu probijanja Panamskog zemljouza, imao je nejasnu ideju da taj suludi poduhvat, kojim je pokuavao da preduhitri smrtnu presudu to je svakog trenutka trebalo da pristigne brodom iz panije, pored nevienog bogatstva moe doneti i neto o emu ovaj lupe i probisvet nikada nije sanjao. Ali, prethodne noi jeste! Od snova Nunjes de Balboa nije previe oekivao; nije ih se, pritisnut svakodnevnim iskidanim epizodama i borbom za goli ivot, niti seao. Ali, ovaj san je bio poseban.

Dok su ga, kao i svake noi, muili nesnosni insekti i vlana zapara sa Atlantika, Balboa je usnio ogromno, mirno, zejtinavo prostranstvo. A nad tom tihom, nepreglednom vodenom povrinom, stajao je on, poluovek-polubog, dok su iznad njega treperile zvezde, isto i jasno, kako jedino i mogu u mirnoj noi nad okeanom. Odnekud je dopirala aneoska pesma koju je Nunjes de Balboa prepoznavao u muzici talasa... i vetar se odjednom digao... i on je razaznao rei: Osana! Osana! Osana! Ali, u tom boanskom trenutku van vremena Balboa shvati da nije sam i, okrenuvi se, ugleda oveka koji mu se pribliavao nosei u rukama nekakav zapis. Nije razaznao lice neznanca, ali ga je preplavilo oseanje gneva jer je uljez, oigledno, namerio da mu otme neto to je oduvek njegovo, za ta je roen i zbog ega je iveo. I taj silan bes to ga obuze pokrenu orkanski vetar i zahvati neznanca koji u sledeem trenutku ieznu u vrtlogu, a u rukama Balboe ostade ukasti pergament, zapeaen panskim kraljevskim igom. Otvarao ga je polako, s dostojanstvenom mrnjom i naglo probuenom sveu da je van domaaja svake odluke smrtnog oveka. I kada je na pergamentu, pod slabim svetlom zvezdanog neba, ugledao ogroman pretei krst, Nunjes de Balboa se prkosno nasmejao. Kraljevsko dostojanstvo nemono je pred vlau

24

Jednog i Najveeg, i ne postoji ta otrica sekire koja e na panju ostaviti glavu Besmrtnog! A on, razvlaeni plemi, vucibatina, skitnica, prevarant, ali i ubica kraljevog guvernera Vasko Nunjes de Balboa, upravo je, milou boijom, postao Osvaja Novog Ofira obeane zlatne zemlje koja je ostala nedostupna ak i velikom Kolumbu. Ali, tada se ,,Osana! pretvorila u nesnosnu, zagluujuu buku i Balboa se probudio u postelji izguvanoj poput neeljene oporuke. Iznenaeno je mirkao u pravcu jakog svetla koje je dopiralo sa malenog bonog prozorskog otvora, ali se, zaudo, sna seao do najbeznaajnije pojedinosti. Jedino mu nije bilo jasno zato mu je, u snu, ideja o besmrtnosti i slavi bila draa od mogunosti da se silno obogati u toj tajanstvenoj zlatnoj zemlji o kojoj je sluao legende od domorodaca.

Nunjes de Balboa je bio praktian i delatan ovek, bie stvarnosti; zato je, razmislivi na trenutak, reio da taj udni san pokua da zaboravi, ili bar da o njemu ne razmilja. Ali, neprijatna slika sa kraljevom presudom opominjala ga je da uskoro moe biti utamnien, a moda i pogubljen, i nagonila ga da ekspediciju organizuje bre no to je prethodno planirao. A, kada bi san i bio proroki, u ta je Balboa bio sklon da sumnja, nagovetavao je jedan od moguih naina da, za dogledno vreme, ostane iv, ako ve ne moe postati besmrtan.

Valjalo je raditi munjevito i presresti i poraziti neeljene obrte. Balboa zato otpremi pouzdanog oveka koji e kralju odneti poruke privrenosti i odanosti i obeati mu basnoslovnu nagradu za strpljenje. Bio je uveren da e lakomost panske krune preduprediti izvrenje mogue kazne. Kupljeno vreme koje mu kralj, izvesno, nee odbiti (jer ga takva dareljivost ne obavezuje na ukidanje presude ve na njeno odlaganje), Nunjesu de Balboi moe doneti berietan pronalazak, a moda i pomilovanje. Bila je to vie nego primamljiva misija. Sa druge strane, mogunost da slavom zamrai Kolumbovo otkrie, Vasku Nunjesu de Balboi nije znaila puno, ali je godila sujeti. Bilo mu je zabavno da razmilja o tome kako e naplatiti zvezdane trenutke boanske promisli, ali je, nekako, ta nagrada uvek imala materijalnu vrednost.

San je, dakle, trebalo zaboraviti to pre! I stoga je tog 1. septembra 1513. godine Balboa sazvao poslednji sastanak pred polazak, odabrao stotinak najsnanijih ljudi i isto toliko lojalnih domorodaca i sa skromnim zalihama neophodnih potreptina i

25

neskrivenim entuzijazmom, otpoeo put u nepoznato. Uzdao se u povoljne vremenske prilike koje su obeavale da e puteestvije okonati pre monsunskih kia. Pet dana potom kolona konkvistadora, voena saveznikom, poglavicom Karetom, i praena zagluujuim laveom opora ogromnih lovakih pasa sputa se u niziju budueg Panamskog kanala.

Nedae se smenjiju jedna za drugom. Tropska ega i malarini insekti uzimaju danak, ali ovi buntovnici i probisveti, naviknuti na sve nevolje sveta, napreduju polako, stisnutih zuba, krei nepregledno more lijana. Nunjesa de Balbou uskoro sustie groznica, ali ga ne uini slabijim. Naprotiv! Ovaj avanturista i razbojnik staje na elo kolone i, uagrenih oiju, odmarajui se svega nekoliko sati dnevno, tera iscrpljene ljude na mar.

Zapara i bolesna movarna izmaglica, pod kapom dinovskog drvea ije visoke kronje zaklanjaju sunce, nagoni Balbou u udne halucinacije i snohvatice. On as razgovara sa kraljem koji ga odlikuje najviim ordenom za hrabrost, as vidi sebe kako izdie pod nemilosrdnim udarcima divljaka, ali ga najvie mui seanje na onaj san i zagluujua pesma anela od koje mu se ini da e mu se telo rastoiti, i da e se dua, noena olujnim vetrom, udnovato utopiti u zejtinavu mirnu povrinu. I da bi odagnao moru na javi, Nunjes de Balboa jo snanije zamahuje rukama nateklim od ujeda insekata, krei lijane i ljapkajui po nepreglednim pliacima negostoljubivih movarnih prostranstava. I ini mu se, tada, da su sekira i panj nagrada za pravoverne u poreenju sa mukama kroz koje upravo prolazi.

A, onda, devetog dana, iz neba provali kia takvom estinom da je ekspedicija morala zastati. Pliaci postadoe bujice i pred Balboom se ukaza nova prepreka duboka, iroka, huna reka koju nisu mogli pobediti krhki i lagani mostovi od like to su ih indijanci na brzinu pravili.

U koloni konkvistadora zavlada najpre maloduje, a kada se indijanci uznemirie i pobacae koplja, i u suludom strahu polegae u blatnjave praumske brzake, ponosne panske osvajae porazi talas panike. U malarinim halucinacijama, pod priguenom dnevnom svetlou, okrueni tajanstvenim movarnim maglutinama, ljudi se konano predadoe svojim najskrivenijim uasima i linim patnjama. Veliki strah ovlada misijom. I dok se Vasko Nunjes de Balboa, jedini donekle priseban, trudio da ubedi pratioce da se ne smeju predati jer predaja u praumi znai sigurnu smrt, reka je i dalje volebno bujala,

26

pretei da potopi skromni logor koji su u meuvremenu podigli. Najstariji indijanac je, presamien, urlao nerazumljive molitve, ali je Balboa nekako shvatio kako domoroci veruju da su marem kroz tiinu praume oskrnavili sveti mir predaka i teritoriju vrhovnog boanstva i da su razgnevljeni bogovi poslali kaznu. U oajanju je urlao:

Bednici! Zar ete se predati?! Hoete li dopustiti da prazno-verice i neukost indijanaca pobede ponosnu pansku krunu? Mislite li, zar, da e Jedini dopustiti da ga ponizi nekakav domorodaki idol?! Mrcine, borite se za ivot!

Ali, dok je poslednjim snagama izgovarao tiradu u koju ni sam nije verovao, Balboom ovlada malarina slabost te se, poput svojih drugova, surva u mlako praumsko blato. U istom trenutku aneli zapevae svoju nemilosrdnu pesmu od koje se Balboi stezalo srce, ali odmah zatim pred njim iskrsnu neznanac iz sna. Nunjes de Balboa vie nije bio siguran sanja li ili halucinira, ali to mu nije bilo ni vano. Ovoga puta pridolica je sasvim mirno stajao pred njim, ne skrivajui lice i pruajui mu onaj pergament. Balboa sa iznenaenjem otkri da ovek nije panski glasnik ve, verovatno, indijanski vra. Lice neznanca bilo je zagonetno mirno, ili se Balboi tako inilo budui da je jedna polovina bila prekrivena belom, a druga crnom bojom. Ne pomerajui usne, Indijanac progovori na savrenom panskom jeziku:

Bogovi se ljute... Previe si uzleteo, spusti se na zemlju. Shvati, najzad: nisi ti zapoeo misiju, ona je pokrenula tebe.

Pruajui mu ukasti pergament, vra nastavi: Zavetuj se i svom bogu i budi skroman. Pokorni sluga boije

volje. I nita ne radi osim toga. Prati znake... Indijanevo telo se rasplinu u vazduhu i pre no to sasvim

ieznu, on jo dobaci: I ne zaboravi rtvu! Nunjes de Balboa je kao hipnotisan zurio u zguvano pare

pergamenta na kojem je stajao onaj isti krst iz sna, ali je sada donosio sasvim novu poruku. Nije to vie bila kazna panske kraljevske krune, ve boiji prst i spasenje. Znak je predstavljao nacrt poprene brane poloene na uspravnu crtu koja je predstavljala reku. Valjalo je, dakle, bujicu ukrotiti jakom preprekom napravljenom od poseenog drvea, i preusmeriti je u drugom pravcu. Poduhvat za nadoveka! Ali, nije li to, voljom Najmonijeg Vladara, upravo on, boiji izaslanik na zemlji, Vasko Nunjes de Balboa?!

27

Sa novom snagom jurnuo je na polumrtve pratioce i vaskrsnuo ih iz malarinog delirijuma. Oamueni ljudi ropski su se pokoravali elinoj volji svoga voe i oni najjai i najizdrljiviji posegoe za sekirama i u divljem zanosu navalie na debelo, ilavo drvee. Trebalo je jo nagovoriti i domoroce i Balboa ubedi Karetu kako je duhove predaka mogue umilostiviti rtvom koju e prineti kada prepreku pobede.

Najzad, 16. septembra otpoe sudbonosna bitka sa prvom preprekom. Kada je nekoliko prvih debala dovueno blizu vodene bujice, dogodi se udo. Pomahnitala reka se iznenada smiri, a vodena masa poe da opada takvom brzinom da ljudi uskoro nisu imali razloga da postave branu. Ipak, Nunjes de Balboa je zahtevao da se poseenim deblima poprei blatnjavo korito u znak odanosti i hrianske pokornosti. Nad pobeenom nemilosrdnom Prirodom bivi lupe, probisvet i ubica, zavetova se Bogu na venu istotu i odbijanje svih materijalnih nagrada i zaloga.

I ekspedicija, najzad, nastavi puteestvije. Uskoro teren postade neravan, a zatim otpoe uspon. Sledeeg dana umorni i bolesni ljudi osetie tvrdo tlo pod nogama i shvatie da za sobom ostavljaju bolesne barutine zemljouza. Na prvoj istini Balboa naredi da se postavi logor u kojem e ostaviti sve iscrpljene i bolesne, a sa onim najjaim nastaviti put u venost.

Ali, te iste noi, pod mirnim zvezdanim nebom, napadoe ih neprijateljska plemena i ubie nekoliko najboljih boraca. Ponovo nasta pometnja. Indijanci u pratnji ekspedicije odbie da nastave put, zahtevajui da se obavi obeano ritualno rtvovanje. Kareta je tvrdio da e se nedae unedogled nastavljati dok se ne odobrovolje indijanski bogovi. Ovoga puta Nunjesu de Balboi nije mogao pomoi entu-zijazam, niti ubedljivost, a na okrutnost je, pritenjen sopstvenim zavetom, morao da zaboravi. Nanovo ga obuze oajanje, a sa njim se svom silinom povrati i nesnosna buka u glavi koja ga je dovodila do ludila. Balboa akama pokri ui i baci se na kolena u prepokornoj molitvi. Kada je najzad otvorio oi, ponovo je pred njim stajala crno-bela prikaza iz sna i nudila mu isti onaj zguvani zamotuljak. Balboa nije morao da pogleda pergament, znao je koji je znak na njemu, ali, ovoga puta, nije mogao da pronikne u tajnu poruku koju mu je krst prenosio. Zato upitno pogleda vraa.

Gledajui ga prezrivo, sa visine, ovaj izusti:

28

Ne zaboravi rtvu! Milosre Boga daleko je od ovekovog poimanja. I zar u tvojoj Knjizi ne pie: Slavite Gospoda... koji pobi Misir u prvencima njegovim, a Faraona i vojsku njegovu vre u More Crveno, jer je doveka milost njegova. Iskoristi sveto milosre i prinesi rtvu...

I nanovo se Balboa, voen uputstvima tajanstvenog glasnika, oseti krepak. Ogromna snaga prostruji njegovim udovima i obuze ga neobuzdana srdba i osvetniki gnev. Dograbivi koplje, on uz divljaki urlik poleti ka mestu na koje se povuklo indijansko ratniko pleme. Za njim se u divlju hajku, reei i zavijajui, dade i opor polugladnih lovakih pasa. I dok je, penjui se uz okomitu strminu, Balboa, ko zna zbog ega, oseao sve veu razdraljivost i opsesivnu poterbu da krvlju domorodaca umilostivi Jedinog i Najmonijeg, praen zagluujuim laveom pomahnitalog opora, nije ni primetio kako se ka zemlji saginje i otpoinje etvorononi trk uz brdo, i sam zavijajui pomamno.

Kada je, sledei put, doao sebi, Balboa sa iznenaenjem otkri da je bitka dobijena i da je dvadesetak uspanienih crvenokoaca privezano u krug na sred logora. panci su ga puni oduevljenja i poniznosti tapkali po ramenima, grlili ga, i najzad ga ponesoe na rukama. I dok je trajalo slavlje zbog nenadano lake pobede, Balboa ipak primeti kako su psi udnovato uznemireni, a indijanci u pratnji ekspedicije tihi i zamiljeni. Naroito mu panju privue dubok i suzan Karetin pogled uperen u nebo, i uini mu se da u njegovim oima moe proitati strepnju, ali i prekor, a moda i preklinjanje upueno nekome na nebu nastanjenom. Balboa se sa napregnutom panjom zagleda u zvezdani svod i prvi put jasno sagleda kako treperava svetlost iscrtava ogroman boanski krst. I tada mu postade jasno o kakvoj je rtvi neznanac iz sna govorio. Smesta naredi da se u centru logora pobodu krstovi u krug i da se za njih priveu zarobljeni neprijatelji.

I otpoe krvavi pir rtvovanja. Balboa zapovedi da se na nemone domoroce puste polugladni lovaki psi, a sam zauze poasno mesto sa kojeg e u miru posmatrati taj odvratni prizor. Ve napola pomraenog uma, opijen kako mu se inilo boanskim nadahnu-em, slavio je Boga Jedinog i njegovo pravedno milosre, ali ga je odnekud, u toj bogolikoj svemoi, progonio dubok, miran, ali i suzan Karetin pogled. Balboa u zanosu skoi sa prestola od like i zaurla put neba, nadjaavajui oajne krike ljudi koji su u mukama umirali na krstovima i urlanje ostrvljenih pasa-zveri:

29

U ima Boga! U ima Boga Jedinoga! Slavite ime Njegovo! Osana! Osana! Osana!

Ali mu nebo, na kojem zvezde vie nisu tvorile krst, vrati glas kao odjek. Nije to vie bila aneoska pesma, ve podsmeljivo kikotanje u kojem Balboa prepozna eho sopstvene sumnje: o, sna... o, sna... o, sna...

Ipak, nita ga vie nije moglo zabrinuti, jer po prvi put jasno dokui da je bogoovek, Izabranik i Naslednik. Trebalo je pronai jo onu mirnu zejtinavu povrinu iz sna i okonati misiju. Nikakva slava, nikakvo bogatstvo nisu vie predstavljali izazov. Te noi, 24. septembra 1513. godine Vasko Nunjes de Balboa shvatio je da je i sam Bog.

A smrtna presuda, zbog koje je na pohod poao, uini mu se kao smena i tata igra malene zemaljske panske imperije...

Ujutru, voen Karetinim uputstvima, Balboa odlui da uspon nastavi sam, ne bi li se na vrhu najzad suoio sa sopstvenom besmrtnou. Valjalo je otkriti ta je iza brda!

Poslednjim snagama, iscrpljen dvadesetodnevnim bdenjem, stalnim naporima i groznicom, Vasko Nunjes de Balboa penje se na uzviicu, ne znajui da e tako postati prvi Evropljanin koji e ugledati Tihi okean... Postae poznat po Otkrovenju, ali ga to nee uiniti manje ovekom, a vie Bogom. Ali, ne zna to jo smutljivac, lupe i ubica, dojueranji miljenik sree... Na odsudnom koraku do ostvarenja sna, izmeu oveka i njegovog podviga isprei se prikaza iz sna, iroko rairenih ruku. Neznanac polako pomeri desnu aku, prisloni je na grudi, a zatim isprui ka Balboi u znak upozorenja.

Stani, ovee! Jo tri koraka te dele od velike tajne. Da li zaista eli da je spozna?

Balboa se prkosno ispravi i, svestan svoje boanske moi, uzviknu snanim glasom koji ispuni svekoliki prostor nad njim:

Ukloni se, strane! Potovau tvoju pomo i potedeu ti ivot, ali me spreiti vie ne moe! Ni ti, niti bilo ko drugi!

Neznanac se oglasi dugim, prezrivim smehom. Tat si, i neuk... i podloan uticajima. Ali, vie od svega,

svirep! Zar misli da bi takav mogao biti izabran za blaenstvo i spokoj? Zar misli da se venost kao nagrada stie peaenjem kroz praumu, prelaenjem reke i masakriranjem drugih ljudi?!

Nisu to ljudi, usprotivi se Balboa. To su sledbenici Neastivog, inoverni i prokleti.

30

Jo i to! Misli da si izabran da sudi ko je ovek, a ko ne, podsmehnu se stranac.

Ali, ti si me vodio i savetovao! urlao je Balboa. Da, pokuao sam, i to ne poriem. Poruke si, meutim,

tumaio sam. Nema tu boanske ruke, ni promisli, ni zvezde vodilje... Jer, nebo pomae oveka koji je posveen, a ljudi oveka koji je istinit. Nisi ti taj! Ma, tajna i bes mogu biti od koristi na zemaljskom putu, ali se tvoj ovde zavrava. Zastani, zato, i razmisli. Moe se vratiti do prve prepreke i utopiti se u reci... ili poginuti od ruke domorodaca koji e, siguran sam, biti milosrdniji od tebe... a moe, u ime panske krune, poi niz brdo do prve vode u kojoj e pronai zlato. Ali, u ime Boga, dalje ne moe! Umri kao ovek, ili nastavi da ivi kao obian smrtnik. Heroj ili bogati plemi! Biraj, ovee, ali izaberi brzo. Napravi li, meutim, jo koji korak, bie to put u besmrtnost. Ne u spokoj ili blaenstvo. I nee uti pesmu anela, i nee se nebo kovitlati, a munje slaviti tvoj dolazak. Jer, besmrtnost ne nudi nagradu, ve trai rtvu.

U Balboi se, prvi put od poetka misije, pojavi sumnja, ali je nadjaa oseanje nadmenog gneva. On dograbi indijansko koplje koje je koristio kao tap i hitnu ga ka aveti koja je i dalje mirno stajala izmeu njega i kraja misije, ponovo rairenih ruku, poput raspea. Koplje, meutim, prolete kroz prikazu i zabode se u zemlju nekoliko metara iza. Neznanac se jo jednom sablasno nasmeja.

Vasko Nunjes de Balboa se najzad pokrenu sa mesta na kojem je kao opinjen stajao i avet nestade. Bio je potpuno sam, pod vedrim nebom, i u mukloj nonoj tiini posmatrao tihu vodenu povrinu koja se u daljini spajala sa nebom. Nad njim su iskrile zvezde na nemom i, kako se Balboi uini, crnom svodu.

I tako usamljen, posmatrao je ovek svoje Otkrovenje koje se ravnoduno i mirno prualo u daljinu. Vasko Nunjes de Balboa stajao je, na koncu svoje misije, poraen i sitan pred monom Prirodom i nezahvalnim i oholim Bogom. Oseao se izigran, prevaren. Zar je to sve? Ta tiha dosadna barutina koja se pruila ispod njegovih nogu? Zar je to taj podvig u ime kojeg je bio spreman da poloi svoj ivot, da ubije, mrcvari, vara, krade?

Razoaran, ali udno smiren Balboa se vraa u logor nameran da misiju dovri, ovoga puta, u ime oveka. Poziva ljude da mu se pridrue i odluuje da na pergamentu saini zapis u kojem e ovekoveiti svoje otkrie.

31

Konano, 25. septembra 1513. godine preiveli ljudi iz ekspe-dicije, njih jedva tridesetak, suoavaju se sa poslednjim nepoznatim okeanom na Zemlji. I dok su u religioznom zanosu misionari pevali Tebe Boga hvalimo, Balboa odluuje da se nemilosrdno poigra sa sopstvenim zabludama, snovima ili halucinacijama. Nareuje da se na najistaknutijem mestu podigne ogroman drveni krst u koji urezuje znak panske krune, ali kriom i svoje ime. U inat Bogu i u slavu oveka!

Kada su se sledeeg dana ljudi ipak spustili do okeana da se ritualno zagnjure u vodu, otkrili su naselje miroljubivih indijanaca. Od njih dobie neto zlata, ali i ogromne glatke bisere. Balboa se ponada da e, uprkos svemu, ivot okonati kao lenji bogati starac, slavan i moan zbog svog velikog otkria.

O Bogu i besmrtnosti vie nije razmiljao. I dok je sledee noi sa nekom vrstom rezignacije, ali i pronaenog spokojstva posmatrao prazno zvezdano nebo, s lea mu neprimetno pristupi Kareta.

Jesi li pronaao svog boga za kojim si tako dugo tragao? upita ga indijanac.

Balboa se prenu i kratko odgovori: Nisam, jer Boga... nema. Ostao je ovek i velianstvo ivota,

ma i pod praznim svodom! Moda ni toliko! Jer za tebe je, sada, kasno... Vasko Nunjes de Balboa bio je ravnoduan. Nisu ga se vie

ticale drevne indijanske mudrosti. Bio je reen da raskrsti sa svim zabludama, da zaboravi na sve to ne zadire u obian svakodnevni ivot.

A moda je, konano, shvatio zlokobno Karetino proroanstvo kada su ga, nekoliko meseci potom, po nalogu novog guvernera koji je eleo da Balboi otme otkrie i pripie ga sebi, panski vojnici vodili na gubilite.

Ili mu je bilo svejedno... Ili se, pak, setio divlje aneoske pesme kada ju je, u trenutku

dok su mu polagali glavu na panj, prepoznao u mahnitom navijanju razularene rulje koja se radovala rtvi i krvi...

Najverovatnije je, ipak, da je poslednjim pogledom obuhvatio nebo, kako to ine svi osuenici na smrt, da se poslednji put suoi sa Bogom koga je odbacio u ima oveka...

Obian smrtnik, Vasko Nunjes de Balboa! Ali, prvi koji je gledao oba okeana to obuhvataju Zemlju.

32

Milo Petronijevi

DNEVNIK BESKUNIKA

1

25. jun 2013. Stigao u Beograd. Vele da je u njemu 3000 beskunika. Sada

imaju jo jednoga. Ona aspida sigurno je ve poela samu sebe da jede; da sike po

sobama. Budala misli da u se vratiti. E eve joj ga! Idem prvo da napunim flau i da bar negde ova znojna muda

malo plaknem. Uzmi iz korpe kraj esme taj nedojedeni sendvi to ga je bacio

neko kome je bog vie neko to mu treba dao. Ne skupljaj opuke po parku. Preko dva miliona njih je u ovoj prestonici i koliko ih jo kroz nju proe. Pogledaj samo tu guvu i ta ih se nakotilo. Od njih deset da potrai, cigaretu e ti bar jedan od njih dati. Ako da, potrai i neki dinar, jebe zazor i stid.

Sloboda i jeste to kada te boli kurac za sve. 14.40

Tekog li naroda, jebote. Pre e im izbiti dva oka iz glave nego dva dinara iz depa. Idi pa zaradi, pizda ti materina! kau. Pa ja da sam hteo da radim ne bih ni bio ovde. Jedva isprosjaio 83 dinara. Cigarete dodue daju, imam i rezervu. Ni hrana nije problem, samo ovde, pored autobuske stanice i parka, iz korpica zaas skupio parie za skoro celu pljeskavicu i od trunja oistio nekoliko okrajaka kobasica. Iz piljarnice maznuo krastavac, iz druge papriku.

Za spavanje mi je zasad dobra i ova klupa u parku. I laptop je u redu.

(ta je kurvi unaokolo po okovima, bog te tvoj.)

33

Ostalo mi je samo da se razbakarim, da posmatram ovaj svet unaokolo i uivam u slobodi.

21.20

26. jun 2013. Jedva zaspao Na klupi posle treeg-etvrtog drveta neka

budala trila je jednu drugaricu pa su joj oi ispadale. Uf, eh, oh, uf, dahtala je. Pa ti me rasturi! I butine joj belasahu pod neonkama, uzdignute ka nebu.

Probudio se, loman. Smrzao se kao pika. Morau da obiem iru okolinu, a negde na prizemnijem kanapu sue neko ebe.

Pije mi se kafa, a i navikao sam im ustanem da serem. Ono jeste da je ona guja bila zajebana, ali sam uvek oljicu kafe zaticao kraj kreveta. I kenjao sam civilizacijski.

5.45

Bar pastu za zube da sam poneo I tablete za glavu, ubi me golo nebo noas.

Jo se adaptiram. 10.05

U supermarketu stavio u korpicu po pakovanje kakavalja i unkarice; iletom rasekao najlon. etao du nedogleda polica s poslaganim materijalima za zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba; prazne najlone i ostatak kifle gurnuo izmeu dva rafa kraj zida.

Kasirka mi za sapun traila 63 dinara. Imao 46. To nije dovoljno, rekla je, kao majski cvet se smeei. Slegao ramenima. Izaao.

14.55

Jedna dileja preko haube rasprostrla ribarsku kabanicu; saekao da se s kofom po vodu udalji; obezbedio pokrivku.

Pred hotelom Moskva neki za ostatak oveanstva znaajan dogaaj, koji li moj. Kralja Milanovom proli blindirani, sa nevid-ljivima koji umesto nas za nae dobro misao svoju upotrebljavaju. Moda u ovom svetu u kojem su svi Neko i Neto uspem da postanem Niko i Nita.

17.30

34

Upoznao Gorana. Ima i alosnijih sluajeva nego to sam ja. Slepca je Bog zajebao jer mu je dao sve a on je hteo jo vie. Kompanjoni mu udarie kajlu pri transakcijama oko jedne propale firme. Tada je otkrio ljubav najbliih. ena mu je otila kod valera, za kojeg do tada nije ni znao da postoji. Sin i kerka, kojima je prepisao kue, ne htedoe ih staviti pod hipoteku. Ostao je sam sa sobom.

19.35

27. jun 2013. Trgao se malopre i iskobeljao ispod kabanice. U drugome uglu

Goran je buncao reavajui i u snu neke teke nesuglasice sa samim sobom. Seo na prag stonog vagona i zapalio cigaretu, zagledan u beskrajna nedokuiva svetla Beograda.

3.15

U niskoj sobici s razdrndanim krevetom iz branih snova i dvokrilnim ifonjerom, Goranova prijateljica skuvala nam kafu. Po ispucalim zidovima blistali su posteri sa zalascima sunca i romantikom dranja za ruku iz nekog drugog sveta. alila se na nekog kurajbera i pokazivala tragove od kaia na runim zglobovima. Bliila se 50-tim, imala je tople prostrane pitome oi i dala nam je kutiju s preostalim cigaretama.

8.35 Mahnuo Goranu rukom i seo na klupu u parku. Povremeno

ustanem da isprosim koji duvan, pa ponovo sednem iekujui da li e kogod u korpicu preko puta baciti kakav okrajak da bih se stutio na njega.

Sada bi mi u Knjaevcu Mirjana postavila tanjir, i sve bi mi dodavala, i priala bi, priala, priala. Ili bi me sa stolice preko puta zaljubljenorazneeno gledala i gugutala Pa jesi li mi dobro, duo?

10.25

Malopre, policajac traio da se legitimiem. Pokai linu kartu. Nemam rekoh. ta radi ovde? Ko si? Senka od oveka rekoh. Ne radim nita. Kaza da se ne zavitlavam s policijom i pozva stanicu. Zakonski, bio sam ist.

35

Kao bedu koja remeti uljudnu pristojnost civilizovanih, udalji me s platoa ispred hotela Bristol.

16.20

Zasad vam ga eve na. Za ubudue emo videti. 17.05

28. jun 2013. Poinjem izgleda da kandiem, miriljavi me zaobilaze.

10.50

Javnog kupatila u Beogradu nema, poto su i Bog i gradski oci digli ruke od beskunika, sirotinje i Cigana. Iao na Adu da se operem, stekao 736 dinara. Lujka je stavila novanik ispod pekira na kojem je guzicu sunala, pa otila u vodu da je rashladi. Novanik s dokumentima joj je ispod brisaa plavog juga AO 138.

Pojeu kao gospodin toplu jagnjeu orbu na pijaci. 17.05

Ostavi tu trklju, slatkiu! Pogledaj ta je meso udarala se brineta po drusnim butinama.

Spusti to krpe odbrusi trkljava plavua. I obuci gaice. Pobie nas kiselina iz te tvoje pizdurine.

Otpale ti dabogda te tvoje kozje sisice. ta misli da si manekenka neka?! ne osta joj duna brineta

Da uem, mae uvijala se plavua nad polusputenim prozorom pasata. Nije ona krmaa za takvog gospodina. Pusti me da te upoznam sa znanjem u pikici kao dukat.

Ja navijao za druslu, muterija bila sklonija krhkijim oblinama. Brineta odvrluda niz plonike Moda e, ako joj se posrei ili

ne posrei, svratiti i u neki kafi da u alkoholu sopstvene nade razgleda. Ostalo mi je za nekoliko rakija, i ja u.

22.30

29. jun 2013. Stavio desnu nogu na branik opela da veem pertlu. Izuo

patiku. Dok sam masirao prste i gulio znojavu troku izmeu njih i iznad pete, iz restorana izala dvojica nabildovanih, kratkooianih. Veliki krst na tekom zlatnom lancu o vratu jednoga od njih sijao je svedoanstvom Tvoreve mudrosti i milosti.

36

Pa zar si ovde naao vake da mi trebi utnuo mi je patiku na ulicu pomazanik s lancem. ubre strvinarsko!

Okretao sam ranac s laptopom na stranu suprotnu od njih. Ceo ste Beograd preplavili i zagadili, majku vam rahitinu

jebem vrhom cipele pogodio me je dok sam polazio u samu bulju onaj drugi.

Podigao patiku preko koje su prela njihova kola. Ispravio odlepljenu petu. Pogledao u nebo. Ni On ni ljudi ne mogu mi vie naneti udarac koji neu istrpeti.

11.50

2

1. jul 2013. Pozvali me na logorsku vatru kraj Save. Imali su i votku. Bio s

njima dok je nismo popili. Tanja mi sedela u krilu da se od hladne zemlje malo ugreje. Imala je meke usne u poljupcu i blagi dodir ruke. Obgrlio joj ispod suknje kolena, nisam iao dalje. Vratio se na klupu u parku; ogrnuo kabanicom. Posmatrao sopstvena seanja, kao kurjak to se u jazbinu povlai da rane olie.

I seanje je sadanjost. Nad Beogradom se ne vide zvezde. 1.05

Baterija na laptopu otkazuje. Serviseri mi bezduno trae 50 evra. Nema cenjkanja, vele, i mi moramo da ivimo; takav sam bio i ja, kada sam s ivotom bio u drugim odnosima. Setio se Mirjane, s kojom sam proiveo 30 godina, a koja me jo eka.

18.45

3. jul 2013. Kao putnika bez karte i antisocijalnog elementa, u nedoiji

ispred Lapova, izbacili me iz voza. Sjebao se kroz neko ipraje dok nisam izaao na livade. Jedan dobri ovek poveze me traktorom i pokaza na autoput. Ovolika neobraena zemlja pusta, a vama dupe ne da mira, kaza. Pozdravili smo se, i sa klupe ispod oraha dugo sam gledao za njim.

8.00

Iz voza Ni Knjaevac opet me kao propalicu istresli, ali tek u Podvisu. Preostalih 6 km peaio i razmiljao da li e me i Mirjana izbaciti.

17.50

37

Zabezeknula se od neverice; oduevila. Posle je plakala. Takva je ljubav.

19.45

4. jul 2013. udesan mir, toplina kreveta, i njena kosa u mojoj. Setio se

njenog prvog poljupca, pod kestenom, kraj Timoka. I svih alkoholisanih noi, i jo kojeega. I sveta, u kojem e se srce, ako ne prepukne, skameniti. Znao sam da je u pitanju samo privremena emocija i da u opet otii.

2.10

6. jul 2013. Zatvarao firmu, zanatlijsku. Otvorio je 2002, s namerom da

postanem kapitalista i ovek. Nisam imao tu duu. Obiao 18 altera. Iza stakala susretao dostojanstveno ozbiljne,

koji znaju da itaju i piu. Svih 18 pripadnika javnih slubi rekoe mi da se dugovanja moraju podmiriti. Takav je zakon. Pomislio na organizovanu zloinaku delatnost.

15.00

9. jul 2013. Prodao ta sam imao prodati, podelio s Mirjanom pare. Njoj dao

vie. Zbog te humanosti i pustih ideala, ja sam ovako i najebao. 16.40

Lagodnost ivljenja je besmislena ako je samoj sebi svrha. I brige to od nje potiu.

ivot kojim bih iveo je otiao, ostao mi je samo ovaj. U njemu su svi putevi dobri, moda besciljni.

23.55

11. jul 2013. Uobraeno stvorenje je ovek i veruje da mu sve pripada. Kao

onaj petao, to kukurie u zoru uveren da sunce izlazi da bi ulo njegov kukuriku, tako i ovek, pun sebe, ivi verujui da je vaskoliki svet tek zarad njegovog efa i uivanja stvoren. I nemoan je u toj zaslepljenosti svojoj, sve i da hoe ne moe da bude drugaiji. Duboko u sebi, svaki od nas nosi i svest o svome savrenstvu, nepokolebljivo uverenje o neophodnosti svoga prisustva na zemlji i svome znaaju.

1.10

38

15. jul 2013. Na ulinoj terasi kafia u Niu, kao plateno sposoban, naruio

kafu. Dva menadera, kanda li, preduzetnika li, sa po nekoliko mobilnih telefona pred sobom, poverljivo su za stolom iza mene razgovarali o ulaganju novca koji e sam sebe oploditi. etvrtasti je spominjao 35 i 40 % i ljude koje treba podma-

zati, a kravatisani preporuivao nekog stabilnog oveka, na mestu i od rei, i uzdisao za vremenima kada se preko noi od jedne pare moglo napraviti dve pa i tri. esto su se javljali na telefone, i vrata njihovih auta, kada su

ustali i stupili na plonik, otkljuala su se s melodijama obeavajueg sveta.

Dohvatio s tacne na njihovom stolu kocku ratluka. Pomislio na ene u Knjaevcu koje u trikotaama rade za pola

kutije duvana na sat. Seo u voz za Beograd.

13.15

18. jul 2013. U ilerovoj sruie onoliku zgradurinu i slavodobitno stadoe

na put kriminalu. Zli jezici vele da su tamo bili i neki nezgodni snimci, sa ljudima u dravnoj slubi, to staju na put besporetku.

Deca koja rastu po ulicama u prestonom gradu bave se deparenjem i kupaju se kad padne kia. Verovatno im gradski oci Beograda tu zgradu u ilerovoj i ne renovirae u Dom, opravdano strahujui da se ne organizuju i postanu jo gori.

17.00

Nai najbolji sinovi politiari i tajkuni kupili su po zemlji Srbiji sve to se kupiti moglo. Postali su lokomotiva razvoja, zatvorivi fabrike kao neperspektivnu delatnost, bacivi sitnuriji kao isplatu po koji evro u prainu.

Otvorili su i narodne kuhinje, humanitarno. Kultura je postala nevana jer ideali nikuda ne vode.

17.55

Novac se okree s papirima, u tome je inteligencija, vele, i onaj ko na mealici 10 sati za 15 evra radi nee imati nikada nita.

Moj narod se okree kako televizija kae pa ga i jebe kako gde ko stigne.

22.15

39

21. jul 2013. Priao je o varoima srbijanskim i ree da nema nijedne gde

banke nisu na najboljim lokacijama i da je to trenutno najper-spektivnija proizvodna delatnost. Tako je i sa Beogradom, kaza. On im je srce!

Naum mu je bio da napravimo prake, te da u gluvo doba poizdalje na banke i institucije ispalimo po koji kamen, to bi imalo i iri drutveni odjek.

Vremenom bi stvorili Organizaciju. Rekoh mu da sam ja samo drutveno neprilagoen, i da sam

individualista, i poeleo sam mu svaku sreu i uspeh u radu. 00.50

25. jul 2013. Posmatrao objekat skoro etiri sata, sve do ponoi, sokolei se

da ga opljakam. Prethodno pratio vlasnika, patriotu iz 90-tih, odbornika SPS-a,

direktora a potom i veinskog akcionara te firme, i jo nekih, preduzetnika i demokratu, gradonaelnika DOS-a, poslanika SDS-a, pa pobornika evropskih integracija SNS-a. Promenio, valjda, osam stranaka, u Skuptini izbegava da se izjanjava i disciplinovano glasa. Video mu i gospou, jo dreu, hodajuu juvelirnicu.

Svetla unutra se nisu palila a na telefon se niko nije javljao. Uzverao se na susednu garau i prebacio na njihov zid. Drei se rukama za iljke na vrhu, ve spustio noge, nameren da u dvorite skoim. Sa dve strane zaulo se sviranje alki na lancu, zareali tek kad su stigli do mene, jedva vratio muda na ogradu. Bauljao to bre ka garai, praen bliskim propinjanjem i iskeenim onjacima dve dukele. Skoio na ulicu, pobegao.

Ceo dan razmatrao neiskustvo i vebao duboko disanje. Jo uim zanat.

20.45

26. avgust 2013. Pre 27 dana odveli me na robiju, uhvaen na delu pri krai torbe

na autobuskoj stanici, nisu mi verovali da sam samo vebao, a jutros me pustili tri dana ranije, usled prenapregnutih kapaciteta.

Uloio protest to pre vremena izlazim i rekao im da kao patriota hou svoj dug dravi da izmirim do kraja mislili su da ih zajebavam i ponovo hteli da me biju.

40

Popunjavajui mi karton, raspitivali se ta u da radim i da li u opet da kradem i sad kad sam video da se to ne isplati.

Pomislih da im kaem kako se kriminal isplati, sudei po Skuptini Republike Srbije, i da smo prema olou tamo prisutnom mi svi ostali lopovi nita, ali sam outao.

Ulica pred zatvorom imala je dva smera, mogao sam da idem levo ili desno, kako mi se efne.

15.20

Izgubljeno vreme se ne vraa i nema mrdanja. 23.55

3

28. avgust 2013. Deak je doneo dve ovee kese do nareanih kontejnera i

ubacio ih unutra. Ustao sam sa klupe i zaputio se tamo. Sa ulice nasuprot meni, ka istom cilju, epasajui levom nogom, poao je jo jedan parazit drutva. Doli smo u isto vreme, klimnuli jedan drugom glavom. On se prihvatio jedne a ja druge kese.

E pizda im materina! kaza, pokazujui mi dvolitarsku flau piva, u kojoj bee za tenosti. Samo da su stavili zatvara, moglo se jo upotrebiti. I imalo bi vie.

Pronaao sam i stekao tek naeti mesni narezak, jo upotrebljiv, nekoliko reanja nicle i kobasice umazanih pireom, sparuena 3 limuna, poluispranjenu pastu za zube. Pruih mu dve kocke okolade, koju, zbog loih zuba, ne jedem.

Hodajui stazom travnjaka, gledali smo u nebo i razgovarali o vremenu i moguoj kii. Kraj njegove klupe spustio sam ranac i otiao do prodavnice stotinak metara nie. Razgledao u gajbi na doksatu potamnele banane na rasprodaji i iz vanjskog friidera izvadio 3 dvolitarske flae piva i stavio ih na beton kraj gajbe. Udaljio se s njima kada je pred kasirku stupila gospoa teglei prepunu korpu ivenih namernica.

Dok smo pili, saznadoh da je doao iz krasnog kurca: Posle sam zalutao kaza. E, a kakav sam ovek bio! Upita me ta ja radim. Sad piem pesme rekoh. O jednome snu ih piem! E to ti nije loe pogleda me. Ko zna, jeb te vorak, gde to

sve moe da te odvede. 16.45

41

1. septembar 2013. Bilo ih je petorica, adolescenata, navijaa, delija iskaljivali

su bes strepnji i obest i pevali: bubnjevi tutnje i pesma se ori, jedite govna, mi smo ampioni Solidarisali su se i pljeskanjem rairenih aka s uzdignutim

rukama udarali susedne ake uzdignutih ruku Mae je dremalo na kartonu u useku izmeu travnjaka i oluka

kada su naili: Vidi strvinu, jebote opazi ga kaketisani. Kao loptica je! kaza plavuan. Imam ideju! Dohvatio je za vrat mae i odmeravao ga na vrhu patike; mae

mu se umiljavalo. Kladio se da e ga degairanjem prebaciti preko autobusa u

prolazu na suprotnu stranu ulice. Uspeo je: mae je degairano preletelo autobus i palo u iblje

iza trotoara i izgubilo se u svoj svet, maukajui. Care! ampione! isplaivali su ga ostali. Proli su pored kafia-kladionice u kojem su kraj nekoliko

paralelnih ekrana nakureni debili blenuli u sportska deavanja. Zaobiao sam parkirana vozila i poao niz ulicu, zagledan u

sputene roletne iza kojih su uhranjeni idioti pratili na TV-u nekog svog Brata, u hipnotisanom jadu nedostojnom ljudskosti.

Mi smo pronali sreu, klicali su poslednji ljudi, mirkajui oima.

Vetar je povijao vrhove jablanova na keju, i nieg novog nema pod suncem.

20.20

4. septembar 2013. Ali za svoje pare, dragi gospodine, valjda imam pravo da

sama izaberem koje ja krike sira hou irila je ruke ofarbana gospoa, u 60-tim, pred jo starijim iom u kariranoj izbledeloj koulji i s nekakvim kaketom na glavi.

Verujte mi, gospoo pokazivao joj je otkrivenu kaicu ia potpuno su mi iste felije na dnu kao i ove na vrhu. Nikakve tu razlike nema.

Gospoa se savila da uzme cegere sa zemlje i iznad gojnih joj sisa sevnuo je privezak na zlatnom lancu; procenjivao potrebnu silinu kidanja, onako, teorijski.

42

Stoka seljaka prosiktala je, probijajui se kroz masu evrdajui guzicom.

Mogu li da dobijem pare sira? obratio sam se ii, pruajui mu 50 dinara. Za sendvi dodadoh.

Stavio mi je lopaticama na foliju okrajak grude, ne merei, koji rasporedih u polovinu kifle i pare lepinje.

I kakav je sir? upita me ia. Retko dobar iskreno, vaui, rekoh. Odlian! A ta misli zamisli se ia na ta bi mi taj sir to ga jede

liio kada bi mi po kaici svojim naparfemisanim rukama svaka popiulja preturala?

Zamislih se i ja. Vidi rekoh. Ni njoj to nije palo na pamet. Moda je bila

neki funkcioner? Sve sami funkcioneri, menaderi, intelektualci. Zasluni

stranaki drugovi!... Pred izbore nas obilaze, grle i ljube, kunu se u nas, srpske domaine, i u talama se slikaju, malne e poeti i krave da nam muzu, nabijem ih na kurac ovaj moj seljaki.

E kad sledei put dou kazah daj im ga da vebaju muu smejasmo se zajedno.

10.25

7. septembar 2013. Bio je stvarno kao ovei ker. Taj pacov, mislim Neko je na ut iza pijace bacio papirni dak, ve nakvaen, iz ijih su poderotina virili okovi nekih knjiga. Pomislio sam da su unutra slikovnice i bajke za omladinu i odrasle, ali sam ipak odlomio bagremovu mladicu da bih ga rascepio.

utei se iz daka ustremio na prut, sevajui sekutiima, i skoro ga pregrizao da sam krenuo akom ostao bih bez ruke spisateljske.

Jedva ga oterao mlatei ga stabljikom po leima. (Na jednom ostrvu u Pacifiku, vele, nakon nuklearnih probi,

mislili su da ni bakterija nema. Zatekli su pacove. Ako i sjebemo same sebe, ivot e se nastaviti.)

Iznenadio se sadrinom daka. Mada neke skroz mokre, prelivene keapom, ostacima kafe i

svaim, bile su tu i knjige Niea i Kjerkegora, Filozofska istraivanja Vitgentajna, Ki umetnost sree A. Mola

43

Izdvojio i obrisao Ispovesti svetog Avgustina, Ibn Arabijeve Dragulje mudrosti, Religiju Kolakovskog i Izbeg od vremena Ljube Malnika.

Umotao ih u kesu i popeo se na trotoar. Bulevarom su u oba smera besomuno piila kola, kao u

groznici. Ljudi su se mimoilazili, zagledani u sopstvena privienja. Ne znam kuda su ili.

Uprtio sam ranac i nastavio svojim putem, sm protiv sebe. 13.10

10. septembar 2013. tektala je potpeticama, s pesmom od koraka, u haljinici boje

lila, do pregiba kolena. Dok je prolazila sokakom zasvoenim kestenovim kronjama,

grane nad trotoarom su je pozdravljale pratei umom svoga njihanja melodiju njenih koraka, a na istini raskrsnice omanji oblak zaklonio je sunce da joj bleskanje smetalo ne bi.

U susretu s njom, bulevarski povetarci su se zaigrali rubovima njene haljine i zavirivali gde god su hteli, i zvidukajui o tajnama skrivenim u senkama njenih obrva uklanjali joj s obraza uvojke, prikrivajui aneoskim baladama svoja zavirivanja.

Pred interfonom sive zgrade je zastala i ula unutra. Otiao do esme u parku da se obrijem, pa da bar malo zaliim

na oveka. Vratio se i seo na klupu, zagledan u sopstvenu mladost i u dane

iza sebe, kao u nezanimljive odbaene igrake. 15.05

14. septembar 2013. etiri deaka i curica na strai, izmeu 12 i 15 godina, od kojih

su i roditelji im i drutvo i Bog digli ruke, veto baratajui polomljenim rafcigerima i kraim ipkama, odvalie sa asfalta neprometne ulice iza solitera aht od kanalizacije.

Sa stepenita gde sam sedeo navijao za njih dok su se, kotrljajui poklopac da bi ga prodali na otpadu, gubili u ipraju ispod.

Taj gospodin bliio se 70-tim bio je elegantno odeven, u lakom sakou i ispeglanih pantalona, sa tapom i naoarima, i izgledalo

44

je kao da se nikada u ivotu ni o ko ega nije zamuio. Upao je u aht, do ramena. Siao sam niz stepenice.

Zajebana malo rupa rekoh mu. Nisam mu pruio ruku.

Civilizacija gospode, okrenuta samoj sebi, u kojoj je tzv. intelektualni rad viestruko puta vie plaen od fizikog, od rada onih koji za njih dirine i iste im govna, zasluuje da izumre.

18.15

16. septembar 2013. Prostro kabanicu na plonik, seo na nju, i pod nadstrenicu

ekserom na zid prikucao stranicu od kartonske kutije s flomasterom tri kaligrafski napisane pesme.

Udelite pesniku, brao i sestre postavih kraj eira. Za ciklo sat i po vremena, jedan mladi spustio je u eir 20

dinara, ne osvrnuvi se na poeziju mi. Vraao se niz ulicu, motrei usput ispod oka da li se ta i gde

moe opljakati i razmiljajui da li su hajduija i pesnitvo bliski zanati.

12.35

18. septembar 2013. Sa privatnog poseda, ograenog ukrasnom gvozdenom ogradom

i brljanom iza nje, dopirao je sve do 3-4. ulice miris rotilja, koji mi je golicao nepce.

Pozvonio na irokoj kapiji s klizaima na dnu i pojavila se visoka lepa gospoa, drei nekakvu pudlicu u naruju.

Zamolio sam je da mi napuni flau s vodom i hteo da pomilujem kuence.

Molim vas, ne dirajte je, Fifi je osetljiva na buve rekla je gospoa.

Nai u vam drugu flau dodala je. Sred raskalanog smeha iz dvorita, neko je upitao: Ko je to? Ma neka skitnica, trai vodu rekla je gospoa. Klimnuo sam joj glavom kad mi je pruila flau i zaobilazei

poprenu ulicu zaputio se ka suprotnom uglu zemljoposeda. Kada je gospoa ula u kuu, resko sam zviznuo. Fifika se

udaljila od skupine ljudskih nogu za astalom podno vinjage i mrdajui

45

repom s radoznalim poverenjem prila je da me onjui. Pruio sam ruku kroz izuvijane ipke, pomilovao je i s nekoliko brzih pokreta prebacio preko ograde. Naglim joj trzajem zaokrenuh glavu i ubacih je u ranac.

U umarku ispred jednog rita, zapalio vatru. Bogovima ugodan miris spaljenog droba vetar je nosio niz Savu.

20.45

22. septembar 2013. Umakoh im malopre, zamalo. Znam da e me kad-tad i uhvatiti

za neto. Sad sam pun para, a i neke mehane jo rade Moda u i drugaricu, s umetnikim imenom Lejla, pozvati.

00.55

Ispitivali me 4-5 sati i kroz zamaskirana ogledala u zidu hodnika posmatrali.

Jesi li bio u Vinjikoj i zalazio do Rospi uprije? pitali. Nisam, uopte nisam ni prolazio tuda odgovarao. Traili dokaze; nisu mi verovali nita. (udio se kako me u ovolikom Beogradu ovako brzo naoe.) Opisivali mi pritvorne jedinice i zanimali se za moju kriminalnu

prolost. I ta si, dakle, noas radio i gde si se sve smucao? po ko zna

koji put me pitali. Pisao sam pesme i posmatrao jablanove kraj Save dosledno

odgovarao. Je li i to zabranjeno zbog neplaanja poreza? pitao ja njih.

Bilo im je smeno, pozvali su ensku psihologa, ne znam kakve je zakljuke izvela.

Potpisao njihove papire i izaao na ulicu. 18.45

25. septembar 2013. Saksija, omanja, proletela je kroz lie jorgovana i zabila se na

suprotnu stranu jarka, u kojem sam uao. Pa jesi li tu naao da mi se olakava, oca ti jebem

gotovanskog urlao je u razdrljenoj koulju sa balkona na treem spratu klasni neprijatelj beskunika. Ja da ti sutra trebim govna i da za tobom istim dozivao je nebo u pomo, rasista.

46

Pod jorgovanom sam namicao gae, jer se budala hvatala za veu saksiju

Pa je li govna u depove da stavljam, majku vam gospodsku jebem, podavili se u mermernim WC oljama i bideima vaim i pocrkali dabogda. Izgradite javne klozete u Beogradu za one koji nemaju nita ili ih pobijte, i po vasceloj se zemlji sreni i rumeni sami razbakarite, nitkovi upicanjeni, dabogda vas jednom i satro Onaj koji vas je stvorio.

Kroz otvoren prozor iz krajolika batenskog dopirala je pesmica o ljubavi to se na sve strane iri.

8.30

27. septembar 2013. Bregovi se ne mogu izravnati i vuk nikada nee kao ovca travu

pasti. Preci nam sanjahu o Pravdi na Nebu, kao jedino moguoj. Nikada ovek drave tokom pisane istorije nije iveo lagodnije

nego to ivi sada. Jutra se menjaju, i ko zna da li se ovekova nerazumna

nezajaljiva pohlepna opsednutost sopstvenim vienjem sebe uukanog kao vrhunca, nee protiv njega samog okrenuti.

Beda sebine inteligencije nagnute nad knjigama, poput politiara zagledanog u sopstvene uspehe.

Sve moe biti. Ali dokle je u oveku ljudskosti i sna, ija je nedostinost

nevana, moda i ima nade da neuraunljive sile nisu naisto digle ruke od nas.

23.50

30. septembar 2013. ta najvie interesuje narod? Da ima svoj kavez, u kojem e odgajati mladunce, u lepravoj

srei, i da to bude prirodan poredak stvari. I da posle smrti ode u raj.

23.10

47

4

3. oktobar 2013. Celo popodne obilazio autobusku stanicu, tek uvee, pravei se

da vezujem pertlu iza ranca u redu pred alterom, zahvaljujui spoljnoj pregradi na njemu, uspeo da doem do novanika koji je postao moj.

Svratio do Lejle, ubijen nejebicom, a posle u oak, na rakiju. Gledao kroz izlog vozila na raskrsnici da ne bih blejao u TV

seriju Kad ljubav cvrkue zavrie se hepi endom, uz suze dirljivih dua zagledanih u blistave osmehe na horizontima uspeha.

Listao neije zaboravljene ukrtene rei. Posle tree votke, pao u neki zanos, uhvatile me misli i

emocije Razmiljao o sudbini i ko li mi skretnicu postavi za Ovde. Izaao, u prodavnici kupio flau votke i uunjao se do

postrojenja za lift na vrhu sedmospratnice. Seo na karton pred vratima, i uz kljocanje kontaktora i

povremeno ukljuivanje motora dremao i puio, gledajui u akom obgrljenoj flai sudbinu svoju, i budunost, i tap-tup kraj.

23.15

7. oktobar 2013. Celog sam ivota bio neto drugo od onog to jesam (bio sam

budala), i sve do svoje pedeset i pete vodio sam rauna ta e ljudi da kau i pomisle (zajebao sam se), i oni su mislili da sam na svome mestu i onakav kakav ovek treba da bude (pogreili su).

Zakonitoj eni iao sam niz pikin ivac: postavljala mi je astal, traila pare i podavala mi se kada je mogla i kada sam mogao.

Jednoj sam drugarici pisao poeziju, kao deki sanjajui ljubav. esto sam udarao glavom o zid zid je ostajao na svome

mestu, ali sam nauio da menjam pravac. Kada se zahuktao nasmejani kapitalizam i kada je banda bez

skrupula (pocrkali dabogda) pokupovala u zemlji Srbiji sve to se kupiti moglo (uzeli su za sebe blaga, nama su dali slobodu), zatvorili su i fabriku u kojoj sam 25 godina radio, i postao sam privatnik. Crnio sam od jutra do veeri u radionici, a s veeri se alkoholisao da bih danuo duom. Sutradan sam se odmarao.

Godine su prolazile, i iz Knjaevca je sve vie ljudi bealo u prestonicu, kao da se u Beogradu bez znoja na kajmaku ivi, i posla je bivalo manje, postao sam pijanica, a rauni i porezi pristizali su kao u nekom komarnom snu, i nisam vie znao gde mi je dupe a gde glava.

48

Najbolje se ivi od prodaje magle i intelektualnih usluga, i od politike, ali nije svakome dano da dravni hleb jede i bavi se organizovanjem tankoumnih, treba se roditi sa takvim talentom, i znam neke slubenike javnih sektora koji su i 5-6 politikih stranaka promenili i u mar bi se jebali samo da poloaj u kancelariji ili stolicu iza altera sauvaju.

Moja ena Mirjana, koja je zvocala od kada ustane, kao da je piala na koprive, i koju vie nisam mogao oima da gledam, upala se za kosu zbog neplaenih elektro-tele-vodo papiria i siktala da sam joj ivot urnisao i da sam lentina, pijandura i falsifikat od oveka, i pretila je da u se zbog one jebulje probuditi s ekserom u glavi, i jednog sam podneva, da je ne bih udario, izaao i otiao na Staru planinu u umu i dva dana iveo kao kurjak u slobodi.

Glad me je umirila i vratio sam se, nakuren, pobacao poreske prijave i na radnju stavio katanac za sva vremena.

Reen da iz zaaranih krugova pobegnem pa ta bude da bude, isprodavao sam neke materijale i drangulije i ostavio Mirjani neto para (ostavio sam joj i njenog ljubavnika i saznanje da ja nisam bio tolika sirovina i mulac kao to je ona mislila da sam mada ta zmija ne priznaje nita), i jednog sam jutra uprtio torbe, ispratila me je do eleznike stanice, gde sam je poljubio, poljubila je i ona mene, seajui se valjda vremena kada sam bio bolji ovek, i mahnuvi joj iz voza poao sam u beli svet da piem stihove i da skitam i kradem (u mojoj dravi krupniji lopovluk zove se biznis), i moda u zavriti u zatvoru, ali i tamo ive ljudi i hleb se jede.

16.45

11. oktobar 2013. Otiao u Zavod da me kao nesposobnog socijalno malo podre

u ovom ivotu. Dali mi formular: Morate ga popuniti rekla je postarija korpulentna gospoa, s

pola kile minke na licu. A na onom drugom alteru uplatiete 200 dinara takse

pokaza mi, razvukavi modrikasti karmin u blesav osmeh. Ali, draga gospoo, pa da imam 200 dinara ne bih ni bio ovde

pokuah da se osmehnem i ja. Slegla je ramenima: Takav je propis kaza. Drugaije vam ne mogu pomoi.

49

Uzeo formular za nezbrinute i svoju lini kartu, koja me podseti na stoni paso.

Izaao napolje i hodao niz ulice. Na jednom od TV ekrana u dugakom izlogu, prenosili zasedanje Skuptine Republike Srbije. Uao i gledao:

Jedna ustra poslanica govorila je o kraama transformatora, kablova, ulinih reetki ak je i ine na prugama pomenula. Iznosila je tetu nanetu zajednici i dalekosene posledice koje takvo zloinako postupanje moe imati po one koji su uhlebljeni. Traila je rigoroznije mere, ali se nije zalagala za streljanje.

Ne znam kakav su zakon doneli, ako ga izotre, morae i zatvore da proiruju.

11.05

16. oktobar 2013. Bila racija u Picinom parku i oko njega, na moje oi 7 kurvi

strpali u maricu. E pojede mi dopinjak, gde na mene nalete; i veruj mi, drue,

samo sam prolazila ovuda objanjavala je riokosa. Iza raskrsnice, kraj drugog plavca, dugonoga je upirala tiklama

o trotoar, zaludu. Vodili i Lejlu, koja mi namignu Neto dalje, pred jazbinama, bejahu sa rotirajuim svetlima

stacionirani i oni s fantomkama. Iz stecita s raspojasanim ilkoima etvorica pripadnika Slube

iznosili su tetoviranog, drei ga za ruke i noge, jer se otimao, i na trotoaru ga oborili potrbuke i stavili mu lisice, bez prekomerne upotrebe sile.

Drugoga gada, iji je tata to to jeste, izvodili su ve vezanog, i on se smejao.

Odveli samo dvojicu, teta Ima mesta u Beogradu kraj kojih nije zdravo prolaziti ni preko

dana, a kamoli nou. 21.10

21. oktobar 2013. Dve vucibatine i jedna baba mojih godina, stajali kraj zida sa

pogrebnom opremom ispred ulaza u groblje, ekajui da ih mimoie sprovod. Stao kraj njih i ja.

50

Sa neto udaljenosti od ostalih, otpratismo i mi pokojnicu: ljudi su milosrdniji kada im neko umre, sete se da e i oni.

Bilo je dosta naroda i cvea, bogata sahrana, sa dva popa, za svaki sluaj, ako se jednom ne primi molitva.

Po zavretku ukopa, do klupe ispod drveta gde smo, na dvadesetak koraka od blaenoupokojene, posedali, prila nam je jedna mladica i pruila dve ovee kese s ponudama:

Uzmite!... Moja sirota nana je za ivota uvek nesrenicima delila obrisala je suzu porubom ala.

E neka joj je laka zemlja prekrstismo se svi etvoro; a Rua nadodade: Sada je kod Boga, dobra gospoo stade do nje. A on sve vidi.

Imate i pivo i sok, i mesa i kolaa, i svata pokaza rukom ena. Popijte i pojedite za pokoj njene due: dugo je jadna bolovala, najzad se smirila.

Nek poiva s mirom u Gospodu rekoh, prihvatajui od Stojana flau s pivom od koje, prekrstivi se, odasuh malko u zemlju. Kada bi bilo i rakije tiho dodadoh.

A i neka para za mene samu i sirotu: ne znate vi kako je eni na ulici kaza ona pizduljina Rua.

Gospoa poe od nas klimnuvi glavom, i iz skupine kraj groba gde su poinjali da se razilaze po jednom momku posla nam tek neto otpijenu flau vinjaka i 200 dinara koje deko dade Rui.

E pa u zdravlje nas ivih kaza ore. I za upokoj muenice koja nas moda odozgo gleda dobrano otpi

Isekli smo do pola perorezom kese da bi lake uzimali, i kada se pratnja razila doneli sa groba i ostale ponude kraj krsta, oteravi dve Ciganke gurbetarke s dakovima koje su se tu sjatile kao da se na groblju srea moe nai.

Vide li ti ta je sveta i venaca, bog te tvoj primeti Stojan. A ta misli da li e neko i iza nas ovako ii kad doemo na red, a?

Plakati sigurno niko nee gledah u kamenje po groblju. A tu smo gde smo i ta je tu je, pobei nemamo gde rekoh.

16.55

24. oktobar 2013. Prolazei kraj gajbi pred prodavnicom, stavio u rukav jednu

bananu i produio dalje niz ulicu.

51

Pa majku ti kloarsku jebem da ti jebem zauh iza sebe. Sad u ti pokazati boga tvog uljivog, od mene li si naao da krade, jajaro i bedo jedna

Okrenuo sam se kad je bio na 5-6 koraka od mene i pritisnuo dugme na skakavcu.

Ukopao se, promenio nekoliko boja na licu zurei u no, pa sasvim prebledeo.

Nita, nita uzmicao je unazad meinom, sa rairenim dlanovima pripijenim uz grudi i okrenutim ka meni.

Sve poboke idui, vratio se, ne gubei me iz vida. Ne znam da li bih ubo.

18.20

U kapitalistikom svetu bez due, zasnovanom na neljudskom izrabljivanju neukih i plaljivih, gde neko nosi sat od 10 000 evra, dok se gospoa drugog bagateliui rasipa novcem ulepavajui kunog ljubimca, prirodno je pravo onoga koji nita nema da iste opljaka, a ako se brane i da na silu uzvrati silom.

Iza svih investicija je legalna pohlepa, od koje nema veeg razbojnitva i otimaine, i da su neki raniji velikodostojnici manje grabeljivi bili, giljotina bezganika proradila ne bi.

Socijalna davanja nisu toliko humanost koliko strah. 21.10

29. oktobar 2013. Lejla, kurva beogradska: Zna li, Miloe, koliko mi je ljubav smena, mnogo. I te izjave, ljubavne, padanje na kolena, i buketi rua i uzdrhtale

ruke, i zaklinjanja u venost i poezija Idi mi doi mi. Ne znam da li ste vi pajaci ili ljudi. Moda je to do mene. Zna, imala sam jedanaest godina, tata je otiao, od mame, koja

nije bila najbolja. Zaljubio se. Da je to Ljubav, shvatila sam kasnije. Ali ve me je bio napravio a u njegovu ljubav se nisam uklapala.

Posle sam samo ivela. Bilo je kako je bilo, i tu se nita ne moe promeniti. Ranije sam jo sanjala, kasnije sam prestala, radila sam svoj

posao, dok su padali po meni, kao da se na dnu moje pike jebem li ga ta nalazi.

52

Pa je l to nije smeno? I ja ne znam, Mio, da li ljudi uopte shvataju ta hoe i ele i

ta mogu, i da li znaju ta prilii oveku a ta ne? Pa valjda je i to jebanje vezano za duu, ako jebanje ita vredi i

ako imamo duu... Sa bretele njenog kombinezona obrisao sam suzu i dolio nam

rakiju. 2.20

5

3. novembar 2013. Pogodio se s gazdom da za 500 dinara iscepam 2 metra drva i

da bar malo i koliko mogu ivim od sopstvenog rada. Debeljuan mi je, sve u nekim smeim rukavicama, da ne

isprlja ruke gospodske, doneo sekiru i flau piva, da mi na znoj izae. Pogledao gomilu, nije bilo mnogo vorova, jest da je malo suva

bukovina, ali pikin dim, ako budem kidisao, to je za dva sata gotovo, raunao. (A sve to sam dosad ikada sraunao bilo je pogreno, setio sam se.)

Agilan, pljunuh u ake i krenuh. Posle 15 iscepanih trupaca poela su da mi pucaju lea, a neto

kasnije uini mi se da se ona gomila ne smanjuje i osvrtah se oko sebe da vidim da li mi ko odnekud ne dotura nove oblice.

Seo da popuim cigaretu. Primetih zavesu kako se na prozoru pomera i iza nje senku

sopstvenika gde uiva u ivotu. Nema pravde na ovom svetu. Nastavio da udaram sa onom sekirom, dahui i zastajkujui, i

na 88-om trupcu zaglavio je u vor. Pomislio da odem. Nekako povratio duu i jedva zavrio. Vala, jesi ga kilavio, a i dogovorili smo se da bude malo

sitnije kaza gazda, isplaujui me. A i vorova ti je neiscepanih dosta ostalo.

Zatraio au vode, raunajui da e me ponuditi pivom. Sad e ti se poslati vratio se u kuu, iz koje mi je mladica s

keceljom oko struka donela vodu. Mislim da mu je bila slukinja. A i mislim da sve one koji imaju sluge treba pobiti.

15.10

53

7. novembar 2013. Mada nisam morao, Lejla mi ree da poinjem da bazdim, pa

sam se okupao. ovek se u stvari na prljavtinu navikne, kao i na sve ostalo to

se privikne, posle 10-tak dana i svrab nestane ili se barem ne obraa panja na njega.

Preci su nam se, takorei sve do nedavna, kupali uglavnom pred vee crkvene praznike, i ne uvek, a u vekovima iza tek dva puta u ivotu: kad se rode, zbog sluzi i krvi, i kad umru ovek se isputajui duu i uneredi ponekad.

Miriljavi misle da je to bilo ranije 21. je vek, ej ali ako Smisla ima i on bi trebalo da postoji oduvek, za sve.

12.25

11. novembar 2013. Probudio se malopre, zaleen, drei jajca i alatku u aci, ne

znam ta sam ime grejao. Setio se Mirjanine podupine, topline, iz nekog drugog vremena.

3.35

Da je ta bandoglava egrtaljka bila malo duevnija, moda ja i ne bih zavrio ovde gde sam zavrio, prihvatio bih se valjda i nekog posla, ko zna.

E sad nek vidi ta je ivot i ta je izgubila, i nek po vas dan sike i tandre nekom drugom, ako je ko iz ludnice utekao, i nek se snalazi kako hoe i s kim hoe, ja joj se vraati neu, makar se smrz ovde na kartonima.

3.50

13. novembar 2013. Dok sam se peo uz nekakve jebene stepenice kod Cvetkove

pijace, zinule mi farmerice od guzova do dna kurca. Jedva naao neke ike, i skinuvi se u davno prane gae seo na

ivinjak pred potom da ih zakrpim, da mi vetar ne bi hladio muda. Sa bilborda od preko puta, zamiljeni i ispeglani, cerili su mi se

u lice picopevac s naoarima i trbonja od pioniria Pomislio koliko bi