Krajiska Zora Broj 1 Mart 2008

''Крајишка Зора'' ………………..….Број 1……….………………. Март 2008

Уређује и води екипа саинтернет презентације www.OjKrajino.com

1

1

''Дрво које не пушта нове младице краткога је вијека а народ који не ствара нову

културу на основу старе престаје да постоји, као и онај народ који ствара своју

културу по узору на туђу.''

Овај часопис је бесплатан. Уређиванје и вођен од групе ентузијаста са намјером да не

заборавимо своје поријекло те да и млађим нараштајима пренесемо барем дио наше културне

баштине.



2

2

Након преузимања часописа предлажемо Вам да га одштампате и поклоните некоме ко не

користи интернет.

''КРАЈИШКА ЗОРА''

Интернет часопис крајишке

културе издаје и уређује

екипа интернет презентације

OjKrajino.com.

Часопис излази једном

мјесечно

САДРЖАЈ И ТЕМАТИКА:

- Ријеч Уредника

- Репортаже - представљање

крајишких предјела

- Познати Срби Крајишници -

представљање Срба Крајишника

- Приче и пјесме - објављиване и не

објављиване

- Фото репортажа - сликом кроз

Крајину

- Историја - Крајина кроз вијекове

- Православње - о православњу,

црквама и манастирима у Крајини

- Игре и пјесме - представљање

Српског фолклора из Крајине

- Ваша питања, одговори, коментари

и предлози

УРЕДНИЧКИ КОЛЕГИЈУМ

Из Аустралије: Д. Вукичевић

Из Србије: Љ. Загорац

Из Белгије/Холандије: М. Долинић

КОНТАКТ

email: [email protected]

Уредник ојкрајино:

[email protected]

Шаљите нам ваше коментаре

предлоге и прилоге.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Стр. 2 Класификација крајишке

културе – Д.Вукичевић

Стр. 6 Пилипенда – Симо Матавуљ

Стр. 10. магистар народне медицине

Ненад Јањетовић

Стр. 12. Манастир Моштаница и

хајдук Пећија

Стр. 14. Досељавање Срба на Кордун

Стр. 16. Почетак поста

Стр. 17. Православне поуке ''Орао и

пјетао'' Отац Силуан

Стр. 19. Крајишка савремена поезија

Стр. 23. О Ојкачи

Стр. 25. Интервију са крајишким

писцем Србом Пеуљанцом

Стр. 27. Крајишко прело у Вуперталу

Стр. 28. Хумор



2

2

РИЈЕЧ УРЕДНИКА

Крајина и Крајишници ни у најбоља доба нису имали часопис повећен култури. Више од дванаест година након масовног прогона Срба из Крајине покрећемо овај часописпосвећен крајишкој култури и обичајима а разлог је очигледан и састоји се у томе да никада до сада овој култури није претила опасност да нестане са историјске сцене као што је то данас. Овај часопис је уједно и порука да нећемо нестати ''тихо у ноћи'' – не барем без борбе и без судњега дана. Желимо доказати свијету и самима себи да смо способни не само да сачувамо темеље старе културе него да смо способни и стварати нову на темељима старе. Колико смо у томе успјешни нека просуде наши читаоци. Уједно се захваљујемо свим ентузијастима који су својим учешћем помогли издавање овог часописа на било који начин.

Како радили тако нам Бог помогао.

Живјели

КЛАСИФИКАЦИЈА КРАЈИШКЕ КУЛТУРЕ

Циљ овог текста је да класифицира и докаже постојање српске-крајишке културе те да се успореди са осталим постојећим културама. Култура једног народа по правилу не може да буде ни добра ни лоша и желимо да етноцентричност (тј. било какво уздизање сопствене културе изнад осталих) искључимо као могућ мотив за истраживање сопствене културе.

Припала ми је велика част а у исто вријеме одговорност и изазов да будем по мом знању први који се позабавио тематиком крајишке културе као субкултуре српксог народа која би литерарно могла да се опише ''једном граном на великом српском дрвету' '.У самом почетку би било корисно да видимо шта је то ''култура'' и у чему се огледа. Култура ви могла да се дефинише као скуп вредности, правила, обичаја и институција одређене скупине људи.

Свјетски познати Холандски социолох Хостфеде је до сада направио најбоље научно признату класификацију култура. Иако је и његов систем класификације доста критикованњегова класификација је до сада најбољи начин да се култура једног народа класифицира ианализира јер је културе веома тешко поређивати из простог разлога што је реално говорећи веома тешко бити објективан и непристрасан кад је ријеч о култури сопственог народа. Хофстедеов систем класификације се заснива на неколико главних димензија на којима је дат акценат а у свом истраживању и проначажењу ових најважнијих димензија културе а у свом истраживању је укључио40земаља каои читав простор бивше Југославије и то је један од разлога зашто је баш овај систем изабран да



3

3

би се анализирала наша култура и доказало њено постојање.

Индивидуализам насупрот колективизму је прва и можда најважнија димензија и одликабило које културе. Ова димензија се заснива на принципу; да ли једруштвени систем подређен поједницу или колективу? На замишљеној скали од индивидализма према колективизму , Крајишника култура би се налазила дефинитивно ближе колективизму и стога била рангирана као колективистичка култура. Колективизам се огледа кроз чињеницу да чланови друштва осјећају снажну припадност и повезаност са одређеним групама у друштву као што су фамилија, радни колектив, национална и вјерска припадност. Његовањеколективистичке културе у Крајишника се најбоље види у хијерархичним и стабилним односима унутар фамилије као основне јединице нашег друтва а не појединца као што је то изражено у западним земљама. Такођер група дијели одговорност за добробит свих својих чланова па отуда у нашем народу постоје многа неписана правила и изреке као рецимо: ''Фамилија је светиња'','' Поштуј родитеље и старије'' или ''Свака птица своме јату лети''. Успјеси и неуспјеси у колективизму се дијеле подједнако на све чланове колектива мада се се и појединцу за своје заслуге може по некада одати псебна почаст али и тај појединац мора и треба да има све одлике које красе и народ. Многи крајишки јунаци као рецимо Стојан Јанковић или од модернијих мајор Милан Тепић (за којег кажу да је крајишки Милош Обилић) имају све

карактеристике и особине и мане као и обичан народ за разлику од индивидуалистичке културе гдје су јунаци нереални и надљуских особина типа Супермена и Спајдермена. Критика и негативна страна индивидуалистичке културе је та да нема појединачне одговорности што по некад може да изазове проблеме, нарочито у сектру привређивања као и критика да се талентовани појединци не могу исказати у пуној мјери. Са друге стране постоје тврдње попут оне водећег професора социологије Р.Креитнера (2007) сауниверзитета у Аризони, који тврди да су за модерно радно мјесто неопходна два услова: колективан рад и комуникација унутар колектива што управо колективистичким културама даје предност у будућности а то такођер можемо видјети на убрзаном развоју Русије и других земаља бившег источног блока.

Категорија: ''Дистанца моћи'' се огледа у томе колико култура прихвата социјалне разлике између својих чланова. Што се тиче ове класификације крајишка култура би могла де се класифицира и рангира ниско на овој скали што би значило да не постоје нити су постојале неке огромне социјалне разлике између чланова друштва. Другим ријечима ако је неко и био богатији од других није имао никаква посебна права као што је то у неким строго одређеним друштвеним кастама у Индији или сталежим у средњевјековним европским земљама гдје није могуће прећи из једног у други сталеж или да се рођењем припада једном сталежуили касти. Прелазак на виши друштвени ниво је у нашој култури засновано искључиво на



4

4

способностима, знању и искуству појединаца. Тако рецимо да се из Крајине можда баш из најсиромашнијег друштвеног слоја регрутовало највише наставника, професора, доктора и високих официра краљеве војске прије 2.свј.рата као и у новије доба. Ипак негативна страна у нашем народу је та да се из поштовања према појединцима који су на високим положајима даје више моћи него што им заиста припада (бирократија).

Трећа димензија културе по Хостфеду: Избјегавање несигурности.Ова димензија културе се огледа кроз избјегавање несигурних ситуација као и прихватања нових и вредности. Ова веома важна димензија културе се може посматрати кроз облик традиционализма (конзервативизма) насупрот модернизму. Крајишка култура је традиционалистичка и са јаком историјском подлогом (утјецајем историјских догађаја као рецимо Бој на Косову) и као таква је конзервативног карактера те се нове вредености веома споро и тешко прихваћају. Као такава могла би да се у овој димензији пореди да јеидентична и најближа традиционалистима из предјела јужног дјела Франсцуске, затим горштачкој култури Шкотске, и брдских дјелова Италије и Шпаније, Грчкој као и већег дјела словенских народа. На супрот томе културе које рангирају ниско у овој димензији су склоније прихватању нових идеја и промјенама а то су углавом културе и нације са веома кратком историјом постојања као на примјер Америка, Канада и Аустралија.

Материјализам насупрот квалитету живота је задња димензија класификације гдје без икакве дилеме можемо рећи да је наша крајишка култура ипак склонија квалитету живота и духовности него бездушном материјализму који је главна особина данашњег запада. У нашој култури се може рећи да су материјалистички ставоти непожељни и да су трдице, шкртице и зеленаши по правилу представљали и још представљају лош примјер. Добар примјер раулике у култури са западном културом у овој категорији се огледа у поступању према старијим члановима друшта. У нашој култури се старији поштују као искуснији и мудрији те се често о онемоћалима брине породица као цјелаина док се на западу старије и онемоћале особе третирају друштвено неподобне и смјештају се у специјализоване институције као што су старачки домови. Крајишници самим тим као православни вјерници ниси могли прихватити материјалистишка учења која и сада пропагира Католичка и Протестантска црква, тако да је православље одиграло велику улогу и доминирало овом категоријом.



5

5

ЗакључакУ закључку можемо да констатујемо да је крајишка култура колективистичка, традиционалистичка, без социјалних граница и сталежа и опредјељена квалитету живота више него материјализму као алтернативи. Вјерујем да је ова класификација доказала постојање и омогућила многима да боље схвате главне поставке и вредности наше крајишке културе а уједно исто може примјенити и на комплетну српску културу у цјелини. Само добрим разумијевањем основих вредност наше културеможемо допринијети и очувању и афирмацији исте.Д.Вукичевић

Литература:Kretiner R 2007, OrganizationalBehavior, 7the edition, McGraw Hill,New York

Hofstede G 2006, Cited inWilson’s:Classifying Culture, Pearson, Sydney

Грачаница, Косово

ДВА СРПСКА КОСОВА

Ко почупа смиље моје,ко ми бере божуре,у око ми сузу стави,од радости тугу прави?

Кани сузо, исплачи се,некада ћеш и ти стати,Ником не дам душу ову, корени су на Косову.

Косово је у Србији, Косово је и код Книна.На Косову Грачаница,у Крајини Лазарица.

Иста судба исти дани,са свога смо протерани.Чекај на нас, завичају, доћи ћемо, мили рају.

Аутор: Љиљана З.

Лазарица, Далматинско Косово



6

6

КЊИЖЕВСНОТ Пилипенда – Симо Матавуљ(ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ)

Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се подсламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову.

Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом. али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!

У дворишту" домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница,

што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.

У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијелу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.

Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља.

Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букву и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше



7

7

кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.

Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.

Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће:

- Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче?

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим. те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе;

- Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико

треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали!

Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:

- А хоћеш ли да се упишемо у ту... ту... вјеру?

- Сачувај Господе! - рече Јела устукнувши и прекрстивши се.Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и донесе најбољу кокош.Јела, ужаснута, викну:

- Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пирту?

Пилипенда само рече: "Е, ја!" па дохвата дугачки штап и пође за магарцем.

Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.

Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ. од четири мјесеца дави народ.

То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала



8

8

у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: "уписати се у царску вјеру!" Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву...

Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући.

Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: "Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!"

Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања.

Питао је Пилипенда бога:

- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...

У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде:

- А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?



9

9

- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!

- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао?

Пилипенда одврати:

- Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!

Кљаку и друтовима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:

- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!

Пилипенда пљуну.

- Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!

Кљако се намршти, те ће опоро:

- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!

Пилипенда стаде и викну:

- Ја се уздам у мора српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...

Кљако га прекиде.

- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!

- А, пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!

Али Кљако побјеже.

Онда Пилипенда, изван себе од гњева, овом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!



10

10

ПОЗНАТИ КРАЈИШНИЦИ

Ненад Јањетовић, магистар народне медицине, рођен је у селу Сводна, општина Нови Град, 1953.године, као осмо дијете Ђуре и Зорке (дјевојачки Брдар).

Његове паранормалне, исцјелитељске способности потврђене су 1994.године у Сверуском научно-истраживачком центру традиционалне медицине ВНИЦТХМ "ЕНИОМ", у Москви, чији је генерални директор и основач, чувени психолог и психијатар Јаков Глигоријевич Галеприн, који, узгред речено, има своје центре енергоинформационих наука од Владивостока до Украјине.

У Центру "ЕНИОМ" Јањетовић је завршио курс и добио сертификат народног исцјелитеља. Већ сљедеће, 1995.године, напушта војну службу у Новом Саду, гдје је радио као дипломирани инжењер машинства, а

у чину капетана прве класе. Прије тога, Ненад је прешао огроман животни пут испуњен, наравно, учењем.

Причало се да се парохијански поп Пантелија, када је крстио малог једногодишњег Ненада, загледао у његове очи и узвикнуо: "Што ово дијете има топле, добре очи".

Рано дјетињство је провео окружен људима који га воле, живећи у складу са природом, чувајући благо (говеда и овце) по обронцима планине Козаре -рајске планине. Ненад је, као писац, говорио да је Козара добила име по козама и рају (коза + рај). Међу честитим сељанима, пуним мудрости, здравља, али и весеља и пјесме, Ненад је живио од своје шесте до шеснаесте године сакупљајући снагу и енергију, коју ће касније несебично давати и трошити, као исцјелитељ.

Ђачко доба је испунио успјесима, који су били довољни да изгради самопуздање. Чим је пошао у школу, одмах је преузео бригу о себи. Пут до школе, која била удаљена седам километара, је најчешће претрчавао. Ђаци су били подијељени на тужибабе и завидљивце, на једној страни, неутралну и колебљиву масу у средини и искрене и храбре борце на другој страни.

Ненад је своје мјесто нашао међу искреним и храбрим, а ова подјела из ђачких дана ће га пратити и касније кроз живот. Цијели живот је био на страни истине и правде, због чега је често имао проблеме и сукобе.



11

11

Незадовољство околином је подгријавано његовим осјећањем да може више и боље. Много је волио животиње, које је често штитио од несташних дјечака. Надимак Јање је вјероватно заслужио захваљујући својој правичности. Старији људи на селу су се обраћали дјеци говорећи "Јање моје, јање моје мало", показујући тако своју љубв, племенитост и исконску везу са природом, коју ће Ненад касније толико често спомињати. Али Ненадов дух је био и остао бунтован и немиран. Тај унутрашњи немир, познато је, увијек вуче напријед.

Ненад је имао велику срећу да има свог мудрог учитеља. Дјед Јован, његов лични учитељ, није био филозоф, ни књижевник, али је био начитан и искусан чојек, честит земљорадник, звјездочатац, па и мудрац. Ненад је био занесен мудрошћу дједа Јована, и у својој књизи "Кружни токови живота" описује далековидост дједа Јована.

Народна изрека каже: "Коме је много дато, много му је и задато". Природан и исправан, са урођеним осјећајем за правду, долазио је у сукобе са претпостављенима, као официр. Такве тешкоће су га духовно само додатно ојачале.

Средњу пољопривредну школу машинског смјера је завршио у Панчеву, Техничку војну академију у Загребу, а затим службовао у Книну, Сплиту и Пули, гдје га је затекао распад СФРЈ, након чега ради у Бару, Бањалуци, Новом Саду и Крагујевцу.

Увијек је много волио народ. Све за

народ. Помоћи народу. Дао је многобројне прилоге за изградњу сеоских путева гдје год је радио. Саградио је Центар енергетске његе тијела "ЈАЊЕ", гдје намјерава, скупа са својом супругом Људмилом, народним исцјелитељем највише међународне категорије, не само лијечити - исцјељивати слабе и болесне, него и обучавати, бесплатно нове таленте, који буду имали жељу да помажу народу.

Његове књиге "Кружни токови живота" и "Кружни окови живота" су окићене бројним цитатима народних мудрости.



12

12

СЛИКОМ КРОЗ КРАЈИНУ –ПЉЕШЕВИЦААутор: Марко Лика

ИЗ ИСТОРИСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ КРАЈИНЕ

Моштаница, православни драгуљ под Козаром

пише: Миљан Ковач

Моштаница, највећи и један од најстаријих манастира православне Епархије бањалучке, налази се дванаест километара од Козарске Дубице, у прелијепом, шумовитом предјелу испод планине Козаре. Смјештен у неприступачном планинском крају Кнежопоља, вијековима је представљао окупљалиште хајдука и националних првака овог слободарског краја. Био је средиште безброј буна и устанака против свих завојевача који су вијековима тлачили сав српски род, а тиме у њему стварали само јачи отпор и љубав према слободи. Ширина те љубави овдје никад није била овоземаљска и материјалистичка - та ширина је увијек мјерена косовским духом и српским царством на небесима. У монографији Манастир Моштаница прото Славко Вујасиновић каже да Крајина није могла наћи достојније мјесто за гроб свог славног вође Петра Пеције од овога. На једној узбрдици, надомак манастирског зида, налази се гроб



13

13

Петра Поповића Пеције. Овај храбри устанички вођа родио се у селу

Бушевићу, код Крупе на Уни, 1831. године, а у хајдуке се одметнуо у својој двадесет другој години. Турци су га заробили у вријеме Кнежопољске буне и одвели у Стамбол. Осуђен је да буде погубљен у свом завичају зато што је посјекао 98 Турака. Враћајући се у Босну, надомак Ужица, савладао је своје пратиоце и побјегао. Кнез Михајло га је поставио за надстражара у Крагујевцу. Чим се устанак 1875. године из Херцеговине пренио на Крајину, Пећија је кренуо у завичај и међу првима ступио у бој с Турцима, заједно са Остојом Корманошом. Пошто су крајем августа очекивали јак удар Турака, Пеција је предложио да се чете повуку у планину, одакле је лакше пружити отпор, за што га је његов саборац Корманош иронично прекорио: "Ко је женско, нек припаше прегачу, па иде у планину!" Хајдука Пећију ове ријечи су врло повриједиле, па је одлучио да ће "ако треба, сам чекати Турке".Када су Турци натјерали устанике преко Саве, Пећија се сам вратио чамцем Турцима у сусрет, вичући: "О Турци, ево Пеције још жива, скоро ће вам се осветити!" Ту је и погинуо.

Подијељена мишљења историчара исплетена са народним предањем нису до сада могла открити тачно вријеме када је манастир Моштаница саграђен.Мада доста историчара наводи на чињеницу да у овим крајевима није било православних Срба прије доласка Турака, када су их они населили као своју "рају", не могу се оспорити ни други историјски факти. Они кажу да је краљ Драгутин 1284. године од свог шурјака, мађарског краља Ладислава,добио Срем, Мачву, Соли и Усору. Његов син Владислав био је херцег Славоније. Пошто се у средњем вијеку границе нису знале тачно као у савремено доба, а Поуње је дефинитивно било нека рубна област, не може се с прецизношћу рећи којој је области кад припадало. Чувени руски историчар Мајков пише да се Милутинова држава 1305. године простирала све до Думна и да је у мираз добио Босну. На једном старом манастирском кључу уписана је 1111. година. На основу свих постојећих чињеница не може се искључити могућност да су Немањићи заиста оснивачи манастира. Међутим, због стила у коме је црква саграђена не може се рећи да су они били ктитори овакве цркве. Такав начин градње цркава у овим крајевима ипак је из млађег периода.Манастир у овом стилу највјероватније је саграђен у вријеме обнове Српске патријаршије (1557. године), а ктитор тадашње градње могао је бити само патријарх Макарије (Соколовић), брат Мехмед-паше Соколовића.



14

14

Досељавање Срба на Кордун (извор, епрхија-горњокарловачка).

КордунјеослобођенодТуракаупрвом великом рату Аустрије сТурском и коначно је припаоАустрији карловачким миром.Одмах по ослобођењу овогподручјапочелојенасељавањеиовогопустошеногподручја. ИпакТурци никада нису владалицијелим подручјем Кордуна. ОнисубилизадржаникодСјеничака,одакле се њихова властпротезаладо слуњских брда, папремаПлашком и Јесеници. ДиоКордуна између Мрежнице иКоране иако је био опустошен,Турцинисуосвојили. Аустријајеосвојила од Турака опустошенуземљу. Још четири годинепријеКарловачког мира карловачкигенерал Хеберштајн упада уКрбаву и одводи собом око 100српскихпородицаинасељаваихоко Будачкогуреону Карловца.

Затим сљеди досељавање још286 породица( 2784 душе) којесе насељавају око Будачког,Перјасице, Коларића и Тржића.Ово досељавање помогао јекарловачки генерал Штрасолд итурањски капетан барон ФрањоОршић. Године 1687. крајишкавојска упада у приједеле окоКладуше, којом приликом је изовогкрајаодведено120 српскихпородица, које су насељене поПерјасиции и Тржићу.БариловићкикапетанХалерштајндовео је још 120 српскихпородица и населио их поКоранском бријегу, Косијерскомселу и Великом Козинцу.Турањски капетан барон Кулмернаселио је у Тушиловићу 70породица године 1717. Али већгодине 1721. одавде супребачени прекослуњскихбрда,да се не свађају око земље ииспаше са старосједиоцима уМостању и Турњу, а и да сеудаље од карловачке тврђаве.Још 1689. генерал Хеберштајниздаје међашни лист иразграничава досељенике одстаросједелаца, јер је долазилодо честих свађа око испаше иометања посједа.

У вријеме када је насељаваноподручјеокоБудачкогогулинскикапетан Кристифор Храниловић,родомизЖумберка, довеоје200породицаинаселиоихуСкраду,



15

15

Вељуну и Благају. ПодручјеВојнића делимично је насељенокада и предио око ДоњегБудачког. Јача насељавањаподручја Војнића извршена суувремену трећег рата Аустрије сТурском, када је послијеБеоградског мира ( 1739 )Аустрија изгубила предијеле сдеснестранеУне. Тадајевеликибројсрпских породица преселиоуБанију, алиихједостастиглоиу предио Војнића.

Године1711. карловачкигенералРабатанасељаваоко200 српскихихрватскихпородицаупредјелуРаковице, између Слуња иПлитвица.

Овимбиуглавномбилозавршенонасељавање Кордуна. Године1715. међу насељеницима наКордуну било је завладалоосјећање несигурности, па јепочело исељавање у доњекрајеве. Није утврђено што јепроузроковало ту појаву. Завријеме ових покретастановништва Карловачкигенералат је изгубио 1011војника, што није био малигубитак.

Свиштовскиммиромгодине1791.послије четверогодишњегратовања са Турском добила јеАустрија на Кордуну још 15квадратних миља одТурске.Послије овог мира на

подручју историјске ХрватскеТурској је остало још само 17квадратних миља територије. Тоје предио око Кладуше којиданас припада Босни иХрецеговини. Поменутим миромАустрија добива на Кордунуградове Цетин и Дрежник. Тадасу насељене данашње парохијеКордунскиЉесковац, МашвинаиСадиловац. То су такозвана «новоселија ». Свиштовскиммиром Аустрија добива итакозвани лички Кордун одНебљусадоСрба. Овајпредиоипод Турцима је био насељенсрпским становништвом, па нијебилоновихнасељавања.

РУБРИКА ПРАВОСЛАВЉЕ

Молитва за отоврење умаГосподе Исусе Христе, учитељу мудрости, молим Ти се, отвори очи срца мог, да бих слушао реч Твоју и разумео је, и творио свету вољу Твоју која је у њој откривена нама грешним и безумним људима. Господе Боже Спаситељу мој, пошто си дошао на земљу да тражиш и спасеш пропале,



16

16

не скривај од мене заповести Своје, јер и ја пропадам у тами незнања закона Твога: него отвори очи ума мога да бих разумео чудеса учења Твога, и кажи ми непознатости и тајне мудрости Твоје. У Тебе се уздам, Боже мој, да Ти светлошћу знања Свога просветиш ум мој и разум, да бих не само читао написано него га и вршио. Молим Ти се, и са сузама припадајући вапијем Ти: Господе, просвети ме, научи ме, уразуми ме, да свету реч Твоју и житија Светаца Твојих читам не на грех, него на обновљење и просвећење, на освећење и спасење душе моје, и на наслеђе вечнога живота. Амин.

ПОЧИЊЕ ВАСКРШЊИ ПОСТПише: Анастасија

Отворио псалтир прота,чита псалме па лепота.И понеки поклон прави.Стигли пости да објави.Радује се душу гости.

СРЕЋНИ НЕК СУ ЧАСНИ ПОСТИ.

Биће среће биће здравља,Ко год пости НЕБО ЈАВЉА.

Драга браћо и сестре, желим вам срећан почетак поста и да се уз Божију помоћ очистимо грехова, да праштамо, да се молимо, да се сећамо својих најмилијих који су отишли од нас, да волимо и да се

припремамо за онај дан када и нас

Свеблаги Господ позове пред Наличе Своје...

Сврха поста није у мучењу тела, но у томе да нас он смири омекша и отвори за благодат, како бисмо доживели најдивнији сусрет са Васкрслим Господом. До овог сусрета долази се у срцу, јеванђелским порукама и богослужбеним променама које се за време поста уводе у литургијски зивот. Смисао и значај поста је да на добро и уз благослов употребљавамо храну и пиће, а не да их злоупотребљавамо. Ни њих, ни људе, ни свеукупну творевину.

“...даруј и нама благи Господе, да се добрим подвигом подвизавамо, да ток поста завршимо, веру неукаљану сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо и да неосуђено достигнемо поклонити се Твом светом Васкрсењу.”

ПРАВОСЛАВНЕ ПОУКЕОрао и ПЕТАО

Старац Силуан

Орао је летео у висине, наслађивао се лепотом света и мислио: ,,Прелећем велика пространства и видим брда и



17

17

долине, реке и мора, лугове и шуме; видим многе зверове и птице, градове и села и како живе људи; а ето петао ништа не зна осим свога дворишта где види само мали број људи и животиња; одлетећу к њему и испричаћу му о животу света̀̀.

И орао је слетео на кров сеоске куће и видео како се петао шепури и шета међу својим кокошкама и помислио: ,, Изгледа да је он задовољан својом судбином; но ипак испричаћу му о ономе што ја знам̀`.

И почео је орао да прича о лепоти и богатсву земље. Петао га је с почетка пажљиво слушао, али ништа није разумевао. Када је орао то видео, ражалостио се и било му је тешко да говори даље. А петао, пошто није разумео што му је орао говорио, постаде тужан и чак више не хтеде да слуша орла. И тако је сваки од њих и даље остао задовољан својом судбином.

Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак икад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.

Постаните наш сарадник:Шаљите нам прилоге на емаил

[email protected]

КРАЈИШКА САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА

...........TUZNA VRBA.............

Putic iz djetinjstva sto vodi do vrelaSanjam i vidjam skoro svake nociDjevojke Brdjanke pjevaju idu s’prelaRazljeze se,dodji diko il’ cu tebidoci

I nocas sam iste snove snijoPotok putic,al’ vrelo ne nadjeNeku tuznu vrbu,cesmu i glas mijoAndjeo se javi,i za oblak zadje

Plakao sam,zedna me ostaviTrazijo sam iz djetinjstva vreloNe trazi usahnulo je,Andjeo mi javiRekoh,zedna ces umreti,to mi seotelo

…...ZBOGOM……..

Zbogom ostaj,Fruska goroZbogom bijeli ManastiriZbogom rekoh,idem skoroZbogom stada i pastiri

Ah voljena zbogom tebiRumenilu zore raneNikome vas dao nebiNase noci nase dane



18

18

Voljena,cuvaj nasu goruZavolje te, zavicaju noviDoci cu ti,nas izvoruGdje ostase nasi snovi

Аутор: mostic 02.10.2006.g.

ОЈ КОСОВО

Ој Косово, поље равноТи носиш српско име славноКроз вијекове и покољењаОгледало си части и поштења

Ој Косово, српска земљо светаКидише на те шиптарска рука клетаАл' све док има твојих СрбоваНиђе не иде твоја земља ова

Ој Косово и Метохијо славнаИјопе' ће ријеч Срба бити главнаСрпске ће се пјесме пјеватиИ српски барјаци на кућама гледати

Свака српска кућа, а и манастирска вратаПрима сваког госта к'о рођеног братаА Србину данас 'оће душу да отмуИ сваки педаљ Космета преотму

Док Српкиња мајка рађаСве се памти, све се враћаСрпка је земља и Косово и МетохијаОј шиптаријо, пут вас чека преко Проклетија

Аутор: Вукашин

РОДНОМЕ КРАЈУ

Кад сам крен'о из Новог ГрадаПреко Уне и Баније тадаОтиш'о сам низ цесту бијелуА мисли моје према родном селу

Село моје, немој да ми спавашА ти кишо немој да падашНека сунце јарко тебе гријеА звјездано небо ноћу прекрије

Уно водо, немој да тугујешСа сестром Саном има да другујешЈер када знам да си сретна тиОндак се моје срце море веселити

Рећи ћу вам нешто људи мојиРазумио, разборио како којиСвуђе је л'јепо, тако свако велиАл' Козару и Грмеч моје око жели

И драга моја за ме је пошлаДо Новог Града и мога селадошлаТа љепота ријетко се ђе срећеТихо ми шапне, руку стегне И путем мојим крене




19

19

ОЈ ЈАБЛАНЕ

Ој јаблане, твоје ти висинеИма ли иђе старе дружинеНесташлука мојих из младије' данаНа огњиште би радо, за Ђурђевдана

Ој јаблане, твога ли ти листаИ горе зелене када пролистаЧује ли се пјесма стараОјкачом да л' се одговара

Ој јаблане, шири гране својеИспружи се, ти до куће мојеПа загрли зидове бијелеЛиваде и шуме што очи желе

Ој јаблане, пјесму ти пишемА уз ријечи понешто инаришемПјесму пишем, а око сузу лијеНишта више није к'о прије


Ој Крајино ти поносна дикоШта си данас дочекала тужно.

Послије наших славних прађедовада душмани сад по теби суде.

Аутор: Домаћин ''Ојкрајино''

Opomena

Danas kad ste mi srce iscupali,jezikom nateklim od zuci,izraslinom nepotrebnom stobespomocno trazi rijeci,tromo se napinje i muca,porucujem vam djavoli vazali,ja ovako gresan i mali:„Na dlanu mi umjesto stigmeHristoveraspeto Kosovo i dalje kuca.”

Danas kad ste mi,bezocnehijene,mrakom bez lijeka oci iskopali,gledam vas prkosno u ociplasljive,u duplje usahle što se od svjetlakriju,i porucujem...ja potomak svojedjeceovako gresan i mali:„Biće dovoljen suze mojeda cijelo Kosovo od vas umiju.”

Danas ste mi,sluge sluginihslugu,vlastitim zilama umorne udoveu mrtvi cvor vezali,pa ipak vam porucujemslobodniji nego sto će te vi toikada biti:„Ja ću...potomak Bozijih sluguovako gresan i mali...ja ću Kosovo Sveto i vezanosloboditi!”

I sto god mi učinili,koju god naredbu ispunili,bilo ljudi bilo demona,makar me lazima prljavim ucrnu zemlju zakopali,neću vam dati mira potomci



20

20

kameleona,ja...potomak Svetiteljaovako gresan i mali...makar jošhiljadu puta prevjerilii jaja kukavicja u tudje gnijezdopolozili,porucujem vam u ime narodamoga:„Mislite da ste nas porazili,ali tek će te vidjeti svojegaBoga!”

Аутор: Neven Milakovic Likota

Seobe

Bog je Srbima dao seobeda bi mogli za izgubljenimRajem da tragaju,da bjeze od gordosti ,sujete izlobe,da putuju Nebu dok na zemljitraju.

Bog nije zelio da se Srbi svete,blizi su Mu bili kad su oprastali,samo pred Njim niste mogli daskrijetekada ste nas kao vuci krvolocniklali.

Kada je Bog Kaine vidiogdje krv Srbsku halapljivo kaovodu piju,odmah im je spasonosne seobeotkrioi stvorio kao Misir NebeskuSrbiju.

I zalud nas kao Vitlejemskemladence ubijate,

zaludu nas tamnicite k'o IrodJovana,mi uvijek vaskrsnemo ,vi todobro znate,uvijek nas spasi nasa Vjerasacuvana.

Nemojte se zato preranoradovati,mi cemo se vratiti,uvijek smo sevracali,i opet cete nas klati,uvijek steklali,a mi cemo pred vas krotko kaoHristospred Pilata stati,i ni jedan medju nama prelestit'se neceda za vratom svojim preklanimzazali.A i sto bi...pa vi ste nas naucilida se selimo,ma kakvu nam namijenili sudbumi bi joj se veselili,mi se krvlju nevinom mnozimoi kad se sa dusama gresnimdijelimo,ma vi nijeste nijednog od nas niubili,samo ste nas samo vjekovima s'Nebom bratimili.

Nema nas na Kosmetu,nemanas u Lici,nema nas u Kninu a ipak smotamo,nijesu nas otjerale komsijskekame,jame bezdanke ni vrazjitelali,samo smo se uzeljeli da opetlutamopa smo eto kroz seobe Neboizabrali.Аутор: Neven Milakovic Likota



21

21

МОЈЕ СЕЛО

Сваке ноћи брале сањам, да у село своје стижемПа са браћом крајшницима,малу цркву Богу дижем.

Око цркве мало поље, пуно жуто- бјелих ружаИз црквице Света Петка, свима руке свете пружа.

У Неђељу милу свету, када небом соко кружиСтари попо са народом, литурђију свету служи.

А народа силно мноштво, анђели га с неба бројеДок братија мила моја, Богомајци пјесму поје.

Па кад сврши литурђија, запјевамо сви грлатиВолимо те, недамо те,ОЈ КРАЈИНО мила мати.

А бакица добра, стара, преко пута цркве што јеТоплом руком,дјеци младој, колачиће нуди своје.

Још кад поток зажубори, и трактор се с брда чујеОд весеља и радости, тад ојакача одјекује.

А на пању мокром, старом, сједи ђедо ратна змијаПа сјећа се младих дана, кад је краљев војник бија.

И дјевојке лијепе, младе, у

круг стале горске вилеПа мараме чисто бијеле, око лијепих лица свиле.

Па те виле из мог села, распјевале медна устаПа с англским гласом поју, радујте се Христос уста.

Па погледам око себе,мноштво брда шуму бројеПа прошапћем тихо за се, ој волим те село моје.

У том трену пробудим се, па се срце моје гушиЈер знам баћо далеко сам, а село ми још у души.

Па кроз прозор тад погледам, и теже ми буде братеСиве зграде, семафори, туђина ми душу краде.

Ал у срцу наде има, док је Христа и свих светихВратићу се једног дана, на зелени крајишки тепих.

Пјеваћемо пјесму стару, од прађеда што је билаНека горе одјекују, волимо те КРАЈИНО МИЛА.

Аутор: Калист



22

22

Крајишки гробови

У Крајини гроб до гроба Ни на једном свјежег цвијећа Настало је црно доба Угаси се српска свијећа

Угаси се српска свијећа Вјековима што је сјала Зла судбина и несрећа С огњишта нас протјерала

С огњишта нас протјерала Црна авет са запада А небраћи нашој дала Српском земљом да завлада

Српском земљом да завлада Њихов слуга њихов роб А витешки народ страда Крајина је његов гроб

Аутор: Од Змијања Рајко

ИГРА И ПЈЕСМА (српски фолклор из Крајине)

О ојкачи(одломци из књиге Ојкача, Грујичић Ненада)

У Крајини, нарочито у Поткозарју, најчешћи и најстарији назив за пјесму у двостиху коју народ пјева јесте ојкача (ојкалица). Њено име настало је од глагола ојкати, што значи ''отегнуто и тужно пјевати, наглашавајући и продужавајући глас – о '' Са музичког становишта, ојкање је врста вокалне народне музике чији корјени пониру дубоко у прошлост.

Ојкање се огледа у прожимању радосног и жалосног расположења. Мишљење је да је ојкање ''плач, кукњава'' – То се нарочито односи на крајеве гдје се ојка само рјечица ''ој'',без икаквог текста.

Често ојкачи варирају једну исту тему у двостиху који се и не мора римовати: Ој, дјевојко, драгај душо моја,/ ој, дјевојко, мило лане моје.

Ојка се на врло пространом српском говорном подручју: У Далматинској загори и Лици, на Банији и Кордуну, у Херцеговини и Босни. И у Црној Гори се свуда тако пјева. Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање. Брђанин за разлику од равничарског човјека, тек је на сусједном обронку имао првог комшију. Дозивали су се ојкајући.

Главе пјевача обично су окренуте тако да им се гласови састају тј. сукобљавају.

Са антрополошког становишта, интересантно је запажање Антуна Добронића: ''И путник, и чобан, и жене у највечој осами ојкају, а да уопште и не рачунају на то тко их слуша. Пјевају наиме за себе...што говори о древности ојкања''



23

23

Ојкача је слика загријане пјевачке атмосфере, нека врста пјевачког транса, опијености присуством других ојкача. Снага тона даје црту чујности, везаности за родну груду. Ојкачи, нарочито млађи, пјевају снажно, из свег грла, набреклих жила на врату, такмичећи се ко ће произвести јачи глас. Они се предају љепотама гласовних моћи, уживају у ''акустичном феномену''. Ријечи пјесме пресјецају предахом.

Сигурно је да су текстови ојкаче производ прилика и околности у којима је пјевана, те, као таква, она одражава дубину менталитета крајишког човјека и знамење контекста гдје живи. У Крајини, осим ојкаче (која је најрепрезентавнији термин), постоје и следећи називи за пјесме што их народ у разним приликама и поводима пјева: розгача (розгалица), потресалица, чанталица, грокталица, приклапалица, кожунска, бацавица, лагавица, приклопица, канталица, фирмањска, редалица, софрењска, прескакалица и тако даље.[/i][/b]

На музичком плану, ојкача се дијели на двије основне врсте: дугачка и кратка. У селима око Приједора, на примјер, разликује се

''дјевојачки глас'', ''дуги глас'' и ''старински глас''. ''Дугачка'' ојкача пјева се мирно, сједећи или стојећи. ''Кратка'' пак, само у колу, у покрету.

Нарочита важност придаје се ојкачу који започиње пјесму. Тај мора бити најбољи пјевач, најтананији слухиста, али и грлат. Они који прате, морају знати шта им је посао: никако искакати испред, надјачавати или преузимати улогу онога који започиње. Различити су називи за првог и другог пјевача. Онај што започиње је ''првак'' и он ''првачи'', а други ''испомаже''. (Ја првачим, браћа испомажу, / што ја не знам, браћа ми покажу.) Затим: први ''поведе'', други ''прилаже'', потом, зависно од краја: ''јоче'' – ''потреса'', ''води'' – ''прати'', ''вози'' –''полаже''. За пјевача који прати, басира, каже се и да ''догони глас'', а ако мијења мелодију: ''окрет'' или ''нови глас''.

Бранко Ћопић има пјесму Ој дјевојко драгај душо моја...у којој помиње коло: У твојој Козарици никад нисам био, нит сам је видио, али сам видио коло козарско, ој, дјевојко, драгај душо моја, ој, дјевојко огњена, љута моја бољко, ој дјевојко Кнежопољко,



24

24

видио сам заљуљано коло козарско.

Крајишник је увијек духовит на свој рачун: Команданте, пуштајдер ме кући, жена вара, морам је истући.

''Пребацивање'' ојкаче у концертне дворане, на касете и плоче, нема ону пресудну димензију, оно непоновљиво чудо које попут ријеке таласа шумори и удара у брину. Ојкача отпјевана уз врели ракијски котао представља чист позоришни чин, и ту је она неприкосновена, најостваренија.

Ојкача је данас и даље веома популарна у Крајини, нарочито у Поткозарју. Она прати све битне и преломне догађаје сеоског становништва. Пјевају је, наравно, носталгично, и ''урбанизовани сељаци'', те колонисти у Војводини, као и гастарбајтери широм свијета. Ново вријеме доноси и нове садржаје, нове текстове, тако да је ојкача често тумач најактуелнијих догађаја. У томе је њена виталност, неуништивост. Пјева се на зборовима поводом вјерских и државних празника, о свадбама и пировима, на славама, поводом одласка и повратка из војске, приликом

покривања нове куће, поводом рођења дјетета и тако даље. Осим ових тзв. званичних прилика, ојкача се пјева и у сасвим необавезним, случајним приликама. Пјева се пред кућом, у кући, на сокаку, на улици, на ливади, на мосту...Није рјеткост, нарочито суботом и недјељом, прије подне, пред продавницом ''мјешовите робе'' да два ''бјата'' (од миља један другог тако називају)изоштре грла. Ту се цијевчи пиво и пију ''унучад'' (флашице алкохола).

Интервију са Србом Пеуљанцем

Да ли нам можете рећи мало више о себи?

Jedno od najtezih pitanja kojemi iko moze postaviti ( smijeh ).Sta covjek moze reci o sebi ?Prost, obican covjek, sa svimvrlinama i manama ( kojih ipakima vise nego vrlina ) kao isvaki nas Krajisnik, zapjevati,zagalamiti, zasvirati a i za pojaszadjenuti, sto bi nasirekli...jedino mi se cini danikada nisam odrastao, josdavno sam nekada u jednoj odprica napisao da sam jos uvijekonaj djecak koji je nekadaumjesto kape nosio nebo naglavi...i takav bih zelio i daostanem, da me svi ovi



25

25

dogadjaji koji su nam se desili inazalost i dalje desavaju nepromjene, da ostanem onaj isti,nesputani slobodni klapac saKrajiskih polja i livada...kojemse istovremeno odslikavaju iradost, pa eto i tuga uocima...mada bih volio da tugeima malo manje, ali je namaKrajisnicima jednostavnoneizbjezno biti i takav u ovihzadnji deceniju i jace.

Какав је ваш животни пут?

Rodjen sam u Njemackoj, gdjesam i zavrsio prvih pet razredaosnovne skole, a ostatakosnovne kao i srednju samzavrsio u Bosanskom Grahovu,maloj varosi smjestenoj unjedrima Dinare, na samojtromedji Bosne, Like iDalmacije.Nadimak Peuljanac sam dobiopo selu Peulje iz koje i poticemoja porodica...selo od kojeg sudanas ostalo samo rusevine...isjecanja.Studirao sam na Bogoslovskom iFiloloskom fakultetu uBeogradu, a trenutno zivim iradim u Kanadi.Sta da se kaze, malo ko od nasje ostao tamo gdje nam jesrce...u Krajini.

Да ли се већ дуго бавите писањем?

Od kada sam naucio pisati,uvijek sam sa sobom nosioolovku i papir, biljezio i stovidim na javi a i ono sto se

covjeku pojavi u unutrasnjemoku, ono sto je samo njemuvidljivo, samo njegovoj dusi...ukrvi mi je, bez toga se nekakoneda ziviti...bas kao sto ponekone moze ziviti a da ne zapjeva.Imam ispisanih oko cetrdesetaklicnih dnevnika koje sam poceopisati jos kao dijete, pa bi semoglo reci da pisem od kadpamtim.

Како би описали ваш стил писања?

Prost. Ne znam niti sam ikadazelio da ono sto pisem budeneka Bog te pita filozofija, nestonerazumljivo, da izmisljam nekutoplu vodu, kao sto nas narodvoli da kaze, nego da bude stoblize i meni a i citaocu ( ako senekom srecom pokoji nadje ),da ne mora puno razmisljati stase htjelo reci, vec da se sveosjeti i vidi jasno i cisto kao nadlanu...a ono sto ne uspijemobjasniti, da citaocu ostavim namastu.

Да ли је неко од писаца



26

26

домаће или свјетске литературе оставио утисак на вас?

Mnogi. Naravno, naneprikosnovenom prvom mjestuje Branko Copic, covjek koji jeostavio ubjedljivo najdublji tragna mene.Ostale, mogu ih sada nabrajatinasiroko i nadugacko, alinijedno ime i nicija rijec mi neznaci toliko kao Branina.

Које су теме ваших прича о којима пишете?

Pa, pretezeno o zivotu nasegKrajiskog naroda, mada sam udusi nepopravljivi romantik, tetako volim cesto i zapisati pokoju ljubavnu pricu, price oskolskim danima, o djetinjstvu,cistom i lijepom koje jos uvijeksija u meni... ili pricu o Bogu,jer Bog je Ljubav, ali o Boguonakvog kakvog ga ja vidim,mom Drugaru, mom bliskomBratu, Ocu a ne nekog tamobica dalekog i stranog kojeg setreba bojati. Boga treba voljeti.

Да ли су и колико дешавања на подручју бивше нам државе оставили трагова на вас?

A na koga nisu ? Rana koja nezarasta niti zaboravlja, rana skojom lijezes i ustajes...rana skojom se samo mozes nauciti dazivis, ali da se naviknes na nju ida je prihvatis - e to ne vec ne

ide. Nema doktora ni dogadjajakoji je mogu izlijeciti ili ucinitida se prepusti zaboravu.

''Булевар порушених снова'' је ваша прва књига. Да ли ћемо и у скорије вријеме моћи очекивати још коју књигу од Србе Галића, познатијег као Србо Пеуљанац?

Boze zdravlja, bice. Kao storekoh, pisem od kad znam zasebe, pa mi se sve cini da cupisati dok sam ziv. Nadam se daovo nije jedino djelo koje cuostaviti iza sebe.

Хвала вам за ваше драгоцијено вријеме. И желимо вам још много успјеха у вашем даљњем раду.

Hvala vama...a dok je god naskoji je se sjecamo, bice iKrajine. Zato ne prestajmopricati o njoj, misliti o njoj,zivjeti za nju...jer, kao sto nekorece...ime majke se Krajinomzove.

Србину књигу можете наручити директно преко његовог емаила: [email protected]Србина Интернет презентација:http://lickajesenica.com/srbo/bulevar.html



27

27

КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Крајишници гдје ћемо на прело?У Вупертал ил' у Личко село?

16. фебруара 2008 г.Вупертал, ЊемачкаОвогодишња манифестација '11. Крајишко прело' окупило је око 1500 Срба Крајишника.Крајишници који живе у овоме дијелу Њемачке, али и осталих земаља у окружењу, попут Белгије, Холандије, Луксембурга, Француске и Швицарске, окупили су се и ове године, да представе своје народне обичаје, културу и традицију, али и да сачувају од заборава и пренесу на млађе нараштаје.Ове године је присуствовала и Српска Црквена Општина из Ротердама (Холандија), на челу са протојерејом Војиславом Билбијом. Наступиле су и разна Културно Умјетничка Друштва из неколико градова Њемачке, као и КУД 'Младо Поткозарје' из Приједора (Република Српска) на челу са Слободаном Брдаром, вођом групе Поткозарје.

Наступила је и крајишка група 'Бисери Буковице' као и пјевачица народне музике, Весна Змијанац, која је и поред својих пјесама пјевала и

крајишке пјесме.

Ове године је Крајишко прело трајало са почетком у 18 сати до 2 сата иза поноћи на разочарење многих гостију, али другачије се није могло по ријечима организатора, јер је дозвола ове године била до наведеног времена.

Све похвале организатору, Удружењу Срба Крајишника 'Петар Кочић' из Дортмунда, који се и ове године потрудио да ово, 11. по реду Крајишко прело протекне у најбољем реду и да омогући Србима Крајишницима да се поново, као и толико пута до сада, скупе, окупе и старога завичаја сјете.Не преостаје нам ништа друго, него да кажемо... КРАЈИШНИЦИ, ЂЕ ЋЕМО НА ПРЕЛО...Нећемо рећи збогом, него... До виђења, до слиједећег Крајишког прела!



28

28

ХУМОР

Стари Стојан живи на Романији, сам. Жена му давно умрла, деца се разасула по белом свету. Дошло време да се сади кромпир, требало би прекопати башту, али стари не може. Онемоћало се.

Замоли Стојан комшијиног малог да најстаријем му сину у Канаду пошаље „оно писмо преко жице”. Седе мали за рачунар и поче куцати: „Драги мој Митре, јако сам жалостан што ове године нећу моћи посадити кромпир у башти. Стигле године, ја више не могу копати. Да си ти сад овдје, сигурно би ми помогао. Пуно те воли твој Стојан.”

Ујутру стигне и одговор: „Драги мој тата, никако не копај по башти!!! Тамо сам сакрио оно за Радована! Пуно те воли твој Митар.”

Ни пола сата након тога сјатише се код старог SFOR, CIA, FBI, маринци, сасовци, легионари, специјалци... Прекопаше све живо, не нађоше ништа... и одоше.

Навече стиже још једно Митрово писмо: „Драги тата, до сад ти је башта сигурно добро прекопана. Сад сади кромпир, толико ћеш моћи. Нажалост, више од тога нисам могао учинити одавде. Пуно те воли твој Митар.”

Неколико добрих вицева за крај

Сретну се црногорска глиста и црногорски врабац:

Каже глисте: Ђе си, соколе сиви? А врабац одговара: Ево ме, гујо љута!!!

* * *

Жали се полицајац доктору:

- Докторе, у последње време почео сам да губим памћење. Шта ми предлажете?

- Да платите унапред...

* * *

- Имате ли тоалетнипапир? - питаПироћанац.- Да. Хоћете ли белиили ружичасти?- Па, боље ми дајте ружичасти. Знате,мање се прља!

* * *Дошли Лала и Соса из града на село и сељак их лепо дочекао напољу под шљивом. По дворишту се шетају певац и кокошке, а певац мало-мало па скочи на кокошку. На то ће Соса: Је л' те, молим вас, а је л' он то овако сваки дан? Да, да - каже сељак. На то ће Соса:Чујеш ли ти ово, мој Лало? А Лала ће:Могу ли и ја да питам да ли он сваки дан скаче на исту кокошку?Не, не, он мења - одговори сељак. На то ће Лала: Чујеш ли ти ово, моја Сосо?



29

29

Рубрика ваших коментара и предлога

Радо ћемо саслушати ваше предлоге и идеје са којима нам можете помоћи да овај часопис учинимо још бољим изанимљивијим. С тим у вези је ова рубрика у којој ћемо објавити ваша писма и предлоге. Унапред хвала на разумијевању.

Након преузимања часописа

предлажемо Вам да га

одштампате и поклоните

некоме ко не користи интернет.

"Сију књигу не писа ангел Божји ни Дух свети, него човек са руком грешном и уморном и зато викоји читате (читајушчи) не кните (не куните) него исправљајте".

Documents

Krajiska Zora Broj 1 Mart 2008