Eko dizajn

Eko dizajn (zeleni dizajn, održivi dizajn, dizajn zaštite životne sredine, ekološki dizajn) polazi od pretpostavke da efekti koje proizvod ima na životnu sredinu treba da se uzmu u obzir i da oni treba da se umanje u svim fazama životnog ciklusa proizvoda. Ove faze uključuju vađenje sirovina, proces proizvodnje, promociju i distribuciju proizvoda, samo korišćenje i na kraju odlaganje. Ovaj inovativni pristup proizašao je i tzv. „end of pajp“ (engl. end of pipe) rešenja, odnosno popularne politike za zaštitu životne sredine.

Kratak pregled

Kada se u vreme intenzivnog industrijskog razvoja odlučivalo o primeni određene proizvodne tehnologije u potpunosti su preovladali ekonomski i tehnološki kriterijumi. Pri tome su ekološki kriterijumi smatrani za ekonomsko opterećenje dok u postindustrijskoj eri ovi kriterijumi zajedno sa energetskim postaju dominantni. Masovna proizvodnja zasnovana na tradicionalnim principima dovela je do tendencije porasta količine otpadnog materijala. Usled otkrića uznemiravajućih dokaza o ogromnim posledicama ovakvog stanja na čitav živi svet i njihov opstanak usledilo je preispitivanje i izmena postojeće tehnologije i procesa. Glavni fokus tada se usmerava na kreiranje radikalno novog koncepta stvaranja proizvoda sa drugačijim vrednostima.

Realizacija takozvanog ekološki podobnog proizvoda, odnosno onog proizvoda koji je saglasan sa zaštitom životne sredine, jedan je od prvih koraka ka ostvarivanju koncepta održivog razvoja. Eko dizajn proizvodi su fleksibilni, pouzdani, dugovečni, prilagodljivi, dogradivi i pogodni za višekratnu upotrebu. Ekološka podobnost proizvoda ima veliko značenje u kontekstu proizvodnje potrošnih resursa.

Fokus proizvodnje je ka stvaranju bezotpadnih metodologija koje optimizuju proizvodnju i maksimiziraju ekološke performanse.

Osnovne karakteristike proizvoda eko dizajna:

smanjena količine upotrebljenih materijala upotreba recikliranih materijala upotreba materijala iz neposredne okoline povećana energetska efikasnost povećana dugotrajnost proizvoda upotreba materijala sa manjim uticajem na životnu sredinu smanjena količina otpada svojstvo ponovne reciklaže ambalaže (reciklabilnost) mogućnost merenja ugljeničnog otiska primenjeni principi održivog razvoja

Takođe, naglašeno je smanjenje uticaja na životnu sredinu. Ovo važi za čitav ekološki životni ciklus proizvoda, i to od vađenja sirovine do odlaganja proizvoda (čista proizvodnja). Trenutno je cilj da se optimizuje ceo društveno-ekonomski sistem

proizvoda, kao i da se ispune kriterijumi održivog razvoja. Eko dizajn obuhvata čitav niz parametara, eko alata i standarda. On se služi metodom procene životnog ciklusa, merenjem ugljeničnog otiska proizvoda, započinje primenu standarda poput ekoloških oznaka i drugo.

Procena životnog ciklusa proizvoda (LCA)

Procena životnog ciklusa proizvoda je holistički pristup i njegova primena može da omogući da se nađu kompromisi u izboru rešenja. Ovaj metod rezultuje izdvajanjem žarišta neusaglašenosti proizvoda sa životnom sredinom.

Ekološki dizajn ima za cilj unapređenje napretka uz smanjeno „trošenje životnog okruženja“. Svi proizvodi imaju život, odnosno rađaju se, žive i umiru. S obzirom na to da proizvodi ne mogu večno da traju i beskonačno ostvaruju prihode, neophodno je inovirati ih kako bi im se produžio životni vek. Od rađanja do umiranja proizvod prolazi nekoliko faza koje čine njegov životni ciklus. Upravo te faze predstavljaju mogućnost poboljšanja. Vremena trajanja proizvoda su različita, i shodno tome životni vek nekih proizvoda je nekoliko dana, nekoliko meseci ili više godina.

Metoda procene životnog ciklusa proizvoda ocenjuje ekološku podobnost proizvoda. Ona daje uvid u međusobno delovanje proizvodnih procesa i životne sredine, ravnoteže resursa, omogućuje predviđanje i proaktivnom delovanju na problem u odnosu na proizvodnju, upotrebu i korišćenje ostataka proizvoda.

Eko dizajn je metod kreiranja proizvoda koji uzima u obzir njihov uticaj na okruženje u svim fazama životnog ciklusa. To može na primer da rezultuje izborom materijala pogodnih za reciklažu ili biorazgradivih materijala za pakovanje ili razvoj efikasnog praška za pranje u hladnoj vodi kako bi se smanjila potrošnja energije mašine za pranje veša. S obzirom da industrijski proizvodi deluju trojako na okruženje (dejstvo procesa nastajanja proizvoda, dejstvo eksploatacije proizvoda i dejstvo ostatka proizvoda po isteku upotrebe) eko dizajn ima odgovorne i važne zadatke poput projektovanja zatvorenih ciklusa i energetske analize koji bi pomogli prevazilaženju ekoloških problema.

Ugljenični otisak proizvoda

„Ugljenični“ predstavlja skraćenicu za sve različite gasove koji stvaraju efekat staklene bašte, a samim tim doprinose globalnom zagrevanju. S obzirom na to da je ugljen dioksid najodgovorniji za efekat staklene bašte tako se i uticaj određenog proizvoda meri se u proizvedenom CO2. Tako se, na primer prilikom sagorevanja 1l goriva ispusti 3 kg CO2. Ugljenični otisak se izražava u tonama ili kilogramima, a najčešći vremenski period za koji se izračunava je jedna godina.

Zakonodavstvo i eko oznake

Kada se shvatilo da je problem ugrožene životne sredine problem planetarnih razmera, šezdesetih godina većina industrijskih zemalja sprovela je politiku zaštite životne sredine u svoje nacionalne strategije.

Mnoge razvijene zemlje svakodnevno povećavaju broj zakona u ovoj oblasti, i time često ograničavaju proizvodnju i plasman određenih proizvoda uslovljavajući modifikacije procesa. Na ove promene uticala je politika, mediji i različiti oblici bojkota potrošača koji često vrše pritisak na velike industrijske gigante.

Vremenom su nastale i eko oznake kao vid informacije o proizvodima. Ekološka ispravnost može se etikirati na proizvod samo ukoliko njegov sastav i sam proces proizvodnje nije štetan po životnu sredinu. Glavna ideja ove inicijative bila je da se omogući potencijalnim potrošačima da razlikuju proizvode koji su proizvedeni u skladu sa politikom zaštite životne sredine i da pomoću moći koju imaju kao potrošači utiču na menjanje tržište. Prva oznaka pod nazivom „Plavi anđeo” za industrijske proizvode nastala je u Nemačkoj sedamdesetih godina, a potom su je uvele i druge države Zapadne Evrope.

Pošto se pojavio veliki broj eko oznaka koje su samo zbunjivale potrošače, formirana je Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) i to je odmah rezultovalo stvaranjem tri tipa dobrovoljnih oznaka (ISO tip I, II i III) u sklopu dokumenata serije ISO 14020.

Evropska unija je 2009. godine ustanovila Direktive za Eko dizajn kojima se postavio okvir za poštovanje obaveze ekoloških zahteva za korišćenje energije pri proizvodnji proizvoda koji koriste energiju i koji se prodaju u svim državama članicama. Direktive pokrivaju više od 40 grupa proizvoda (sijalice, televizori, frižideri i dr) koji su odgovorni za oko 40% emisije gasova staklene bašte u EU. Direktiva je proširila svoj okvir i na energetske proizvode kao što su prozori, izolacioni materijali i na neke proizvode koje koriste vodu.

Eko dizajn u industriji ambalaže i štampe

Razvoj i upotreba ambalaže na osnovu eko dizajna ima za posledicu poboljšanje zaštite životne sredine i stvaranje održivosti procesa. Rezultat je smanjeni ekološki otisak i bolje performanse uz pomoć procene životnog ciklusa proizvoda. Ekološka ambalaža mora da ispunjava funkcionalne i ekonomske potrebe sadašnjosti bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje sopstvene potrebe.

Eko dizajnirana ambalaža može da sadrži sledeće parametre:

minimalna upotreba materijala, smanjena masa ambalaže, sprečavanje neefikasnog transporta, korišćenje obnovljivih izvora energije,

upotreba recikliranog materijala, ponovna upotreba što većeg broja delova ambalaže, upotreba biorazgradivih materijala, izbegavanje materijala koji su toksični, pažljiva upotreba vode, zaštita radnika i dr.

Ambalaža izrađena prema principima eko dizajna zahteva detaljniju analizu samog oblika pakovanja, izbora materijala, procesa, transporta i drugo. Kompanije koje primenjuju principe eko dizajna smanjile su ispuštanje štetnih gasova, koriste više recikliranih materijala, ponovo koriste određene komponente pakovanja i drugo. Kada proizvođači ambalaže počnu da primenjuju ekološke standarde, oni time često podstiču svoje dobavljače, distributere i ostale u lancu da čine isto.

Vrste eko ambalaže možemo grubo podeliti u tri grupe: recikliranu (izrađena od recikliranih materijala), reciklirajuću (izgrađena od materijala koji se mogu reciklirati) i biorazgradivu (izgrađena od prirodnih materijala).

Ambalažna industrija usko je povezana sa industrijom štampe. Ekološki podobna štampa doprinosi očuvanju životne sredine i istovremeno jača ekološku konkurentnost. Ona podrazumeva inovacije tehnologije štampe, mastila (boje) i papira. Kombinujući, na primer štampu bez vode, reciklirani papir i boje pravljene na bazi soje mogu se postići značajni pomaci.

Da bi se dobio neki grafički proizvod potrebno je koristiti boje koje će se koristiti pri štampi. Boje najčešće sadrže hemijske elemente koje štete ljudskom zdravlju i životnoj sredini jer sadrže isparljiva organska jedinjenja (VOC – engl. volatile organic compounds). Boje koje se koriste u štampi sadrže naftne rastvarače, ali u bojama od soje neki od naftnih rastvarača zamenjeni su sojinim uljem. U tradicionalnoj boji VOC je prisutan sa 20% do 30%, a kod boje na bazi soje ovaj procenat može da se smanji na nivo do 5% do 20%. Soja takođe kroz proces fotosinteze smanjuje količinu CO2 i time utiče na ublažavanje efekta staklene bašte. Što se upotrebe papira tiče, postoje mnoge alternative poput recikliranog papira, papira pravljenog od organskih otpadaka, papira od tekstilnih otpadaka, papira napravljenog od drveta koji apsorbuje ugljen dioksid (FSC papir) i slično.

Početkom 21. veka dizajneri su osmislili ekološki font koji štedi toner prilikom štampanja. Ekofont softver štedi boju praveći mikroskopske rupice u slovima. One nisu vidljive golim okom na papiru i monitoru, ali mogu da ostvare uštedu i do 50%.

Značaj

Zagađenje životne sredine u velikoj meri potiče od proizvodnih preduzeća. Da bi se sprečila ili barem ograničila ova neželjna dejstva veliki broj industrijskih zemalja sproveo je nacionalnu politiku o zaštiti životne sredine. Jedan od osnovnih ciljeva ovih politika, pored razvoja standarda za zaštitu životne sredine, jeste razvoj samih proizvoda. Zadatak eko dizajna jeste smanjenje negativnih uticaja životnu sredinu, ali bez

ugrožavanja kvaliteta samog proizvoda. Usvajanjem alata eko dizajna podrazumeva se detaljno analiziranje svih uticaja tokom životnog ciklusa proizvoda. Ukoliko bi se preduzeća posvetila ovim principima povećala bi se vrednost proizvoda na više načina: veća pouzdanost proizvoda, dugovečnost, stvaranje manje otpada, povećanja svojstva ponovnog recikliranja, poboljšanja zaštita zdravlja i drugo.

Unapređenje proizvoda i zaštita životne sredine kroz eko dizajn

Eko dizajn (dizajn životne sredine, održivi, zeleni, ekološki) je nastao kao vodeća paradigma u stvaranju nove vrste dizajna, onog koji “ide u susret potrebama sadašnjosti bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe” (Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj, 1987).

DEFINICIJA: Eko dizajn je alat za dizajn proizvoda u cilju smanjenja negativnih uticaja na životnu sredinu tokom celog životnog ciklusa proizvoda, uz održavanje, ili povećanje njegove funkcionalnosti odnosno vrednosti.

Jasno je da su dosadašnji obrasci potrošnje neodrživi, a eko dizajn se javio kao odgovor na novonastale potrebe. Ovaj „zeleni pristup” evoluirao je usled nekoliko ključnih razloga. Prvenstveno, zbog potrebe za boljom energetskom efikasnošću koja dobija na značaju sedamdesetih godina prošlog veka tokom naftne krize; u isto vreme javljaju se reciklažni napori mahom u građevinskoj industriji u SAD; a osamdesetih godina definisan je koncept „sindroma bolesne zgrade” (sick building syndrome), koji se odnosi na zdravlje i produktivnost radnika. Takođe, krajem prošlog veka javila se zabrinutost za emisije toksičnih jedinjenja, kao i potreba da se očuva voda i smanji količina otpada. Suština eko dizajna leži u specifičnom odnosu socijalne, ekonomske i ekološke održivosti.

Eko dizajn je, prema rečima Dejvida Ora, skup analitičkih sposobnosti, ekološke mudrosti i praktičnih znanja koji imaju za cilj dizajniranje proizvoda/usluga koji se uklapaju u svet mikroorganizama, biljaka, životinja i ljudi. Drugim rečima, održivi dizajn je pažljivo usklađivanje ljudskih aktivnosti sa svetom prirode, i pažljivo proučavanje međusobnih veza.

Namera eko dizajna je otklanjanje negativnih uticaja na životnu sredinu kroz vešt i čulan dizajn. Ukoliko se držimo principa eko dizajna to bi značilo da ne koristimo neobnovljive izvore energije, minimalno utičemo na životnu sredinu i stvaramo jače i brojnije veze ljudi sa njihovim prirodnim okruženjem.

Pored toga što treba da eliminiše negativne uticaje, eko dizajn mora da kreira projekte koji predstavljaju značajne inovacije za menjanje čovekove svesti i ponašanja, i da unaprede prosperitet kroz inovaciju proizvoda uz smanjeno „trošenje životnog okruženja“.

Eko dizajn polazi od pretpostavke da efekti koje proizvod ima na životnu sredinu treba da se uzmu u obzir i da oni treba da se smanje u svim fazama životnog ciklusa proizvoda (LC). Ove faze uključuju vađenje sirovina, proces proizvodnje, promociju i distribuciji proizvoda, samo korišćenje i na kraju odlaganje.

Eko dizajn može da se primeni u svim sektorima poslovanja, kao što su građevina, transport, prehrana, turizam i sl. On ima za cilj ograničenje potrošnje energije i neobnovljivih sirovina, koji uzima u obzir niz uticaja na životnu sredinu koje treba izbegavati kao što su klimatsko zagrevanje, negativan uticaj na biodiverzitet, uništavanja ozonskog omotača, acidifikacija kiše i eutrofikacija površinskih voda. Serija standarda ISO 14000, koji je sastavljen od strane ISO i AFNOR u Francuskoj, omogućava preduzećima referentni okvir za uspostavljanje pristupa na osnovu eko dizajn. Rastuća globalna zabrinutost zbog socijalnih problema koji se odnose na siromaštvo, zdravlje, uslove rada, bezbednost i nejednakost, utiče na ubrzano razvijanje ovog vida dizajna.

Kompanije širom sveta sve više moraju da inoviraju svoje proizvode i procese da bi održali korak sa pritiskom konkurencije, kao i da povećaju produktivnosti u regionu i svetu, proširuju udeo na tržištu i da stvaraju mogućnost za privlačenje stranih investicija. Inovacija proizvoda postaje jedan od ključnih strateških opcija koje su na raspolaganju kompanijama.

Inovacija proizvoda je direktno povezana sa održivošću: oba pristupa su orijentisana ka promenama u budućnosti. Održivost se bavi donošenjem dobrobiti u budućnosti, a inovacija proizvoda kreiranjem novih proizvoda i usluga koje stvaraju vrednost samo ako se uklapaju u tu budućnost.

Na Samitu planete Zemlje u Riju 1992. godine usvojeni dokument pod nazivom Agenda 21: Program akcije za održivi razvoj, ukazao je da naš svet nezaustavljivo troši sve izvore energije. Izveštaj je skrenuo pažnju grupama i pojedincima širom sveta koji su tada osmislili grupu principa za razvoj strategija za promene koje mogu biti efikasne u svetskoj ekonomiji, a dizajneri će u tom procesu imati značajnu ulogu kao nosioci promena. Naime, to bi značilo da ova profesija ima zadatak da otkrije novu kulturu dizajna.

Izveštaj je istakao da dizajneri treba da se suoče sa izazovima koji su stavljeni pred čovečanstvo, a koji se odnose na kvalitet života, efikasno korišćenje prirodnih resursa, zaštitu globalnog zajedničkog dobra, upravljanje ljudskim naseljima, upotreba hemikalija i upravljanje ljudskim industrijskim otpadom i podsticanje održivog ekonomskog rasta na globalnom nivou.

DVA GLAVNA PRINCIPA eko dizajna su korišćenje procene životnog ciklusa proizvoda i efektivno korišćenje resursa.

Neki od osnovnih principa kojima se vode eko dizajneri su:

Korišćenje materijala sa malim uticajem na životnu sredinu (netoksični, reciklažni, koji koriste malo energije pri proizvodnji)

Energetska efikasnost Uticanje na dugovečnost proizvoda i jačanje veze sa kupcima – smanjenje količine otpada

i potrošnje resursa povećanjem trajnosti odnosa među ljudima i proizvodima Dizajnirati proizvode tako da mogu da se recikliraju i ponovo upotrebe Kreirati  sistem merenja uticaja ugljen-dioksida i efekata životnog ciklusa proizvoda. 

Mnogi sistemi merenja su složeni, ali neki daju brze i precizne procene uticaja.

Obnovljivost – materijali treba da budu iz blizine (lokalnih ili regionalnih mesta)i pogodni za kompostiranje, kao i da budu iz izvora kojima se održivo upravlja

Robustan eko dizajn – oblikovanje proizvoda koji će biti manje osetljivi na promene mikrookruženju

Čista proizvodnja Redukcija težine Manje pakovanje, pakovanje koje može da se reciklira i dr.

Ekološki dizajn predstavlja manje korišćenje vrhunske tehnologije za smanjenje ukupne potrošnje energije, a više  korišćenje prirodnog pejzaža kao vodič za projektovanje strukture/proizvoda/usluga. Eko dizajn se može primeniti u svim sektorima poslovanja, kao što su građevina, transport, prehrana i sl.

Eko dizajn je svaki oblik dizajna koji smanjuje posledice destruktivne po životnu sredinu tako što se integriše sa živim procesima”- definicija Sim Van der Ryn i Steward Cohen.

U knjizi ova dva autora možemo naći definiciju koja nam pruža važnu osnovu za razmišljanje o eko dizajnu, kao i pet principa eko dizajna (rešenja su u lokalu, ekološki proračuni diktiraju dizajn, dizajnirati sa prirodom, svako je dizajner, učiniti prirodu vidljivom).  Dobiti željene rezultate (npr. smanjiti uništavanje, integrisati se sa živim procesima) je osnovni deo prakse eko dizajna. Ali, da bi teorija postala stvarnost i da bi smo dobili nešto praktično i korisno, dizajneri moraju da imaju pravila koja će im pomoći da u praksi sprovedu ekološke principe, posebno u fazi dizajna procesa – koji uključuje i aspekt koji se odnosi na ponašanje ljudi i dinamiku grupe/zajednice.

Tipične faze dizajna proizvoda i razvojni procesi

Faza Rezultat Aktivnosti koje se odnose na eko dizajn

Planiranje Ideje Prikupljanje podataka, utvrđivanje prioriteta, usklađivanje sa strategijom, analiza uticaja životne sredine, postavljanje uslova

“Kroki” dizajn Koncept dizajna Procena životnog ciklusa, postavljanje ciljeva

Detaljan dizajn Rešenje dizajna Specifikacija proizvoda, primena pristupa

Proba Prototip Provera specifikacije, razmatranje životnog ciklusa

Proizvodnja/promocija Proizvod Promocija proizvoda sa aspekta zaštite životne sredine

Ocena proizvoda Povratna informacija Evaluacija iskustava i ekoloških uticaja

Kako da znamo razliku između funkcionalnog dizajna i onog koji izgleda dobro, ali se i ne ponaša tako na terenu? Ako pretpostavimo da je svako dizajner, kako da podstaknemo zajednicu da istražuje, da donosi pretpostavke? Tako što ćemo zanemariti greške? S obzirom na to da je život često složen, i da su mnogi od prirodnih sistema na koje se oslanjamo nelinearni i dinamički (a samim tim nepredvidivi i stalno se menjaju) kako da odredimo šta je minimalno destruktivan uticaj?

Kako „pametniji proizvod” eko dizajna može pomoći u zaštiti životne okoline?

Svi proizvodi imaju uticaj na životnu sredinu tokom svog životnog ciklusa. Više od 80% tih uticaja može se identifikovati u fazi projektovanja.

Eko dizajn direktive obezbeđuju skladan i primenjen okvir koji omogućava postavljanje obaveznih uslova koji se moraju ispuniti za neke proizvode. Na primer, direktiva zahteva da mnogi kućni električni i elektronski uređaji, kao što su mašine za pranje veša, televizori, ili personalni računara ne troše više od 0.5V dok su u stanju mirovanja.

Međutim, ovi zahtevi ne smeju smanjiti funkcionalnost i bezbednost proizvoda, odnosno on ne sme imati negativan uticaj na zdravlje potrošača. Metodologija je razvijena da bi obezbedila smernice o tome kako da se proceni da li i koji uslovi su odgovarajući za dati proizvod.

Za više informacija o metodologiji i direktivama eko dizajna, pogledajte internet stranicu: http://ec.europa.eu/enterprise/policies/sustainable-business/ecodesign/index_en.htm

Pri dizajniranju proizvoda eko dizajn uzima u obzir zdrav ekosistem, zdravlje ljudi, resurse, sadašnje i buduće generacije. Cilj je zaštita uz inovativna rešenja. Ukoliko se uradi generalna procena proizvoda (metod LCA), izabere pravilna strategija dizajna i odredi detaljan pravac razvoja proizvoda, dobija se proizvod koji pomera granice i rađa novu filozofiju “od kolevke do kolevke” (“Cradle to Cradle” – C2C) .  Dizajn od kolevke do kolevke predstavlja sveobuhvatni pristup dizajnu i oblikuje stvari po ugledu na prirodne procese. Ovaj koncept posmatra materijale dobijene veštačkim procesima kao organske materije koje večno kruže u životnom ciklusu. Na taj način kreira se proizvod koji teži tome da ne napravi otpad i koji će biti bezbedan za čoveka i njegovo okruženje.

Prednosti eko dizajna:

Manji troškovi proizvodnje i materijala Veća efikasnost Manji troškovi odlaganje otpada Poboljšan kvalitet proizvoda Povećan udeo na tržištu Veća zaštita životne sredine Bolji odnos kupaca i dobavljača Lakše rastavljanje Povećan reciklažni potencijal Bolje radno okruženje