1

Todor Kulji

TITO -sociolokoistorijska studija- (Drugo dopunjeno izdanje)

Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin Zrenjanin 2004.

2

SADRAJ

U v o d

Predgovor drugom izdanju

I Izmeu autoritarnosti i modernizacije ( o politikoj kulturi nerazvijenih)

II Tradicijske komponente balkanskog harizmatskog voe

III Knez Milo, Nikola Pai i Tito (dijahrono sociolokoistorijsko poreenje) 1. Osnovna istorijska struktura 2. Vizija poeljnog drutva:odnos socijalnog i nacionalnog 3. Struktura uprave i vladarske tehnike 4. Granice istorijskog proboja 5. Strukturno oblikovanje linog

IV Tito do vlasti (1937-1945)

V Tito i politika kultura boljevizma 1. Partija 2. Samokritika 3. Organizovanost masa 4. istke 5. Vojska 6. Arcana dominationis 7. Harizma razuma i modernizacija

VI Titova nacionalna politika 1. Jugoslovenstvo izmeu unitarizma, federacije i konfederacije 2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji 3. Titova antinacionalistika simetrija

VII Titova spoljna politika 1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima 2. Jugoslavija i Zapad 3. Nesvrstanost

Z a k lj u a k

VIII Struktura i funkcija Titovog autoriteta, harizme i kulta

IX Intelektualci o Titu

X Tito u novom srpskom poretku seanja 1. Tito u javnoj kulturi seanja 2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji 3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamenju 4. Tito kao simbol

XI Samopoimanje i line crte

XII Istorijski uinak

3

Literatura i izvori

Summary

Registar linih imena

4

5

UVOD

Ovo je sociolokoistorijska studija o politikoj kulturi, ideologiji i organizaciji Titove vlasti. Re je o reimu koji je poivao na jednopartijskom, ali sloenom vienacionalnom politikom sistemu i vieslojnom obrascu integracije. U tom sklopu Titova uloga bila je neobino aktivna, snana i upadljiva spona. U njoj su bili prisutni i snani sastojci line vlasti. Ipak koliko god bila lina, vlast nikada nije odreena samo aktivnou i voljom elnog pojedinca. I najuticajnijim linostima vlastito vreme postavljalo je nesavladive granice uslovljene ideolokim horizontima epohe ili snagom tradicije. Pomenute strukture su u ovom radu analitiki ralanjavane da bi se jasnije objasnila samostalnost uticajnih linosti. Istraivana je zapostavljena strana jugoslovenskog socijalizma: mesto u dugim istorijskim procesima, uloga Tita i osnovni obrasci politike kulture. O ekonomskoj i politikoj strukturi socijalistikog samoupravljanja ovde nee biti toliko rei jer o tome postoje brojna, ak i kritika, istraivanja jo iz perioda jednopartijskog reima. U disciplinarnom pogledu re je o istraivanju koje pripada istorijskoj sociologiji. Socioloki metodi uvedeni su u istraivanje istorije jer zbivanja nisu shvatana samo kao neponovljiva deavanja,ve kao procesi, odnosno deavanja koja se u slinom strukturnom sklopu nakon izvesnog perioda odvijaju na slian nain kao delovi srodnog deterministikog sklopa. U sloenim politikim sukobima preplitali su se i pojaavali ideoloki, ekonomski i politiki interesi koje nije mogue uvek do kraja razdvojiti jer su ih zamagljivali osobena politika kultura i arcana dominationis (tehnike vladanja) oblikovani u naroitim geopolitikom prostornom okviru. Aktivnost najuticajnijih pojedinaca noena je maticom dubljih istorijskih procesa koji su u osnovi bili ekonomski motivisani, ali u viestruko posredovanom obliku (klasnom ili nacionalnooslobodilakom). Pojedinci nisu shvatani kao igrake u rukama nadlinih sila ve kao manje ili vie uspeni katalizatori irih drutvenih htenja.

1.

Titova uloga u istorijskim procesima Balkana prouavana je u okviru poimanja istorije ije je naznake na Marksovom tragu razvila francuska brodelovska kola i nemaka strukturnoistorijska struja (Brodel 1992, Fire 1994. Kocka 1977, Koka 1994, Wehler 1983). Teorijska i metodska naela za istraivanje tehnologije vlasti Maksa Vebera plodna su komplementarna osnova ovom shvatanju istorije. Jedno od kljunih naela ovog pristupa jeste da je istorijska injenica trajnija od dogaaja, da je uporediva, a ne neponovljiva. Odmereno uoavanje procesa daje dogaaju smisao, a linoj aktivnosti zasluenu ulogu, pa paljivo sagledavanje kljunih tokova unutar ireg prostorno vremenskog sklopa moe da nas, kod iznenadnog upada jedinstvenog, sauva od fascinacije i omamljenosti bleskom uinka monika. S druge strane, individualno i jedinstveno ne smeju se potcenjivati niti se istorijski akteri svoditi na epifenomene struktura. Ipak, ovo istraivanje nije se moglo osloniti na donekle nuno pouzdaniju vremensku distancu, koja otkriva novu arhivsku grau i deluje epistemoloko-psiholoki povoljno. Ispitivani su jo uvek delatni procesi sa svim rizikom koji nosi pristup ove vrste. Procesi se ispoljavaju kroz manje ili vie postojane strukture razliite vrstine koje su ovde prouavane polazei od Marksovog naela da ljudi stvaraju vlastitu istoriju, ali ne pod okolnostima koje su sami izabrali. Probojnu mo linog nad strukturnim trebalo je pokazati na ivoj Titovoj aktivnosti, a povratni uticaj struktura na tradicijom optereenoj politikoj kulturi izrasloj u trajno nestabilnom geopolitikom prostoru Balkana. Dijalektiko ukrtanje pojedinca i struktura iziskuje izlaganje koje nadmaa pripovedanje i uski biografski pristup, i trai izdvajanje strukturnih ekonomskih, politikih i kulturnih spletova koji su odreivali aktivnost

6

monih pojedinaca, ali koji su takoe njihovom aktivnou menjani. Na taj nain moe se donekle uneti reda u nejasnu raznovrsnost, i u sadanjosti uoiti naizmenino delovanje prolosti i budunosti. Ovaj pristup ne apsolutizuje ak ni hronoloki sled zbivanja, koji ne mora biti osnovno naelo shvatljivosti u okviru koga sve vrste pojava dobijaju svoj smisao (Fire 1994, str. 14). Npr. sporije promenljiva politika kultura obuhvata strukture i procese u kojima prethodno uvek ne objanjava potonje, jer se ona u zakasnelom obliku moe javiti istije nego ranije (oslobodilaki ratovi, ovinizam i faizam Balkana su se u graanskom ratu 1991-1995. ispoljili u potpuno ogoljenom obliku). Trebalo bi pokazati kako su neke druge strukture i procesi ulazili u postupke jedne uticajne linosti, a zatim kako su se zbivanja prelamala kroz Titovu linost. Koka je upozorio da nije lako prikazivati strukturu i procese preko dogaaja i linosti a da se ne pripoveda. Ali to je ipak mogue. Trebalo bi u Titovoj aktivnosti prepoznati vreme i uslove koji su ga odreivali i meru u kojoj ih je on oblikovao ili bio njihov zatonik. U slubenoj komunistikoj istoriografiji su procesi kao klasna borba ili proleterska revolucija shvatani kao neizbeni istorijski tokovi koje su partijski elnici najbolje razumevali. Trebalo bi izbei zamke apologije Tita, ali pri tome ne odbacivati strukturnu uslovljenost procesa koji su oblikovali njegov reim vlasti. Strukturnoistorijske jednostranosti treba dijalektiki korigovati. Sociologija koja gradi promiljeni odnos prema istorijskom vremenu svesna je da bez istorije mnoge studije o savremenosti ostaju povrne, ako ne i pogrene. Pitanje je gde poinje sadanjost. Socijalna istorija, za razliku od politike, retko se sree s jasnim datiranjem poetka i kraja (Wehler 1985, str. 51), ve vie sa procesima koji obuhvataju razliita istorijska vremena u Brodelovom i Gurvievom smislu. U ovom radu Tito je posmatran sa stanovita vie razliitih vremenskih raspona: (1) perioda u kom je bio na vlasti, (2) ire, skoro stoletne epohe evropskog socijalizma, (3) gotovo dvovekovne politike kulture Balkana koja se poela razvijati poetkom 19. veka oslanjajui se najpre na srpske oslobodilake mitove, a zatim na razliite verzije jugoslovenske ideologije sa naelom Balkan balkanskim narodima. Unutar svake celine sinhrona i dijahrona poreenja mogu bolje skrenuti panju na presecanje vie procesa razliite brzine. Za to je nuan nijansiran pojmovni i teorijski aparat koji e omoguiti istorino poreenje i dosledno razdvajanje sadraja (interesa razliitih drutvenih grupa) od forme (naina njihove zatite). I u politikoj istoriji, koja je najmanje vezana za nepredvidljive odluke, trebalo bi manje pripovedati, a vie tragati za meusobno uporedivim strukturnim situacijama i truditi se da se proue objektivne posledice ponaanja nezavisno od svesne namere aktera. Dakle, daje se prednost onome to se sporije menja, dugom trajanju, procesima na koje, kako Brodel zapaa, vreme sasvim lagano utie. Ekonomija i sociologija su nezaobilazne u prouavanju podzemnih struktura, nepomine istorije. Bujica dogaaja nastoji se svesti na kljune strukture, politike i institucionalne promene na socijalne procese i interese postojanih grupa (klasa, nacija). Ono to su analisti nazvali istorijom mentaliteta u ovom se radu donekle podudara sa tipom politike kulture. U ovoj knjizi izlaganje ne sledi dogaaje niti se ograniava na politike procese, ve zahvata dublje i sporije promenljive segmente kao to je politika kutlura. Ova je pak rezultat dugog taloenja civilizacijske i geopolitike prolosti Balkana: stalni ratovi, nesigurnost poseda i ivota, vazalni poloaj Balkana, oslobodilaka, ali i genocidna tradicija i sl. U svakom poglavlju knjige naznaen je teorijski okvir pristupa istorijskoj grai i istaknuti istraivaki prioriteti, a prikazana zbivanja uklapana su u celinu duih procesa. Jer da bi bio shvatljiv, dogaaju je potrebna globalna istorija, definisana izvan njega i nezavisno od njega. Odnos dokumentarnog i interpretativnog (traganje za zakonitostima zbivanja) ne poklapa se do kraja sa odnosom izmeu istoriografskog i sociolokog pristupa. Ovo otuda to je sociologija politike nezamisliva bez istorije, tj. kolektivnog iskustva koje namee politici obrasce i pravila (odnos klasnog i nacionalnog, obrasci izbora i potovanja voe i sl.), a koje se naroito u drutvu pritisnutom istorijskim seanjima sporo menja uprkos krupnim revolucionarnim izmenama drutvene strukture i laicizaciji svesti. Spore promene politike kulture nisu sustizale krupne drutvene i tehniko-tehnoloke promene. Samoupravljanje je lako zamenio graanski rat i oivljavanje starih mitova, ne samo stoga to je za izmenu dubljih slojeva svesti potrebno dugo vremena, ve i otuda to je ispod samoupravne oblande opstajala i dalje ponornica

7

oslobodilake politike kulture koja se lako aktivirala i prela u iracionalna meunacionalna sukobljavanja. Jednako kao to su socioloke postavke bez istorijskog materijala prazne i puste forme, tako je i strogost arhivskog materijala bez dovoljno osmiljenog okvira tumaenja varljiva, jer je liena mogunosti da se zbivanja smeste u duge procese povezanog deavanja. Prolost je uporediva sa sadanjou, ali poreenje treba da bude istorino, da razdvoji slino od istovetnog, podudarnost od strukturne srodnosti. Odavno je poznato da poreenje jasnije izdvaja zajednike sadraje od posebnih, a u istorijskim procesima ono to se ponavlja od novog. Sociolokoistorijska poreenja u ovom radu treba da omogue uoavanja dubljeg kontinuiteta politike kulture ovog prostora, ali i krupne drutveno-ekonomske i idejno-ideoloke razlike izmeu reima line vlasti na Balkanu. Osobenost Titove vlasti nastoji se istai upravo poreenjem sa prethodnicima, ali se ne potcenjuje odreena neponovljivost i jedinstvenost. Svako poreenje relativie specifinost i umanjuje fasciniranost i iznenaenje (Titova diplomatija se moe porediti sa uspenim aktivnostima kneza Miloa i N. Paia, jer izrasta iz podjednako izraene potrebe balkanske drave da obezbedi samostalnost u sloenoj mrei interesa velikih sila u geopolitiki nedefinisanom prostoru.). U etniki izmeanom balkanskom osinjaku, dugo rasparanom izmeu velikih sila, istorija je manje bila uiteljica, a vie tiranka, jer je gospodarila mitovima i oslobodilakim epovima oblikujui naroiti tip provincijalne oslobodilake politike kulture. Ovde bi trebalo pokazati u kojoj je meri Tito bio zatonik, a u kojoj razara pomenutog tradicionalizma. Drugi tip poreenja jeste sinhrono poreenje. Tito se poredi sa savremenicima (Staljinom, Hruovom itd.), ime se upadljivije istie njegova neteroristika tehnologija vlasti u optem okviru boljevike politike kulture, zatim snaga komunistikog opredeljenja i stupanj podrke i snage harizme kod stanovnitva. I ovde se empirijska jedinstvenost i neponovljivost deavanja smeta u kontekst irih ideolokih izvandravnih procesa sa manje bleska, jer za sociologa istorijski tok jeste sled procesa, a ne dogaanja. Titov sukob sa Staljinom 1948. je krupan dogaaj, ali stie svoju funkciju tek u irem sklopu procesa rastakanja monolitnosti socijalistikog lagera koji su trajali skoro pola stolea. Ili, komunistiko suzbijanje religije u Jugoslaviji moe se shvatiti kao deo globalnog i protivrenog procesa probijanja razuma i prosvetiteljstva koji tee od Francuske revolucije. to su se u tom procesu javile nove svetovne harizme, to samo dokazuje da je mukotrpno nastupanje razuma neretko vezano za autoritarne obrasce. Dakle, Tita ne moemo objasniti ako ga shvatimo kao jedinstvenu i neuporedivu linost (nazadnu, konzervativnu ili naprednu) ve kao deo problema boljevike politike kulture na Balkanu i njene istorijske funkcije u lancu oslobodilakih procesa ovoga prostora. U tom pogledu istorijska injenica nije njegovo ponaanje rekonstruisano podacima iz arhiva, nego ona to postaje tek kada se proui i uklopi u iri istorijski sklop naizgled oprenih, ali u dubljem smislu srodnih pojava (Tito pripada boljevikoj, ali i balkanskoj, srpskoj oslobodilakoj pijemontskoj tradiciji koja see do Kosovskog mita). Istorijska injenica moe biti kolektivna moralna svest koja oblikuje individualna ponaanja (herojstvo, rizik), ali i diplomatska umenost manje moralno vredna, ali egzistencijalno nuna radi odranja naroda u nestabilnom prostoru. Neoportuni spoj hrabrosti i diplomatije je lini izraz otelovljen u uspenim balkanskim politiarima. To je zgusnuti nauk politike kulture ovoga prostora koji svi nisu potovali. Postoji, meutim, i druga strana ove okolnosti: heroju se duguje bespogovorna poslunost, a ratni uinak je razumljivo pokrie autoritarne vlasti.

2.

U istraivanju su korieni raznoliki izvori nejednake vrednosti, optereeni razliitim oblicima ideoloke, nacionalistike i line iskljuivosti. Trebalo ih je kritiki koristiti, ali s obzirom da su predmet istraivanja bili glavni procesi, a ne otkrivanje autentinosti dogaanja, zadatak je bio donekle laki. Korieni su sledei izvori: (1) izvorni Titovi radovi i dokumenta SKJ, (2) memoarski zapisi Titovih saradnika, (3) usmeni iskazi Titovih saradnika, (4) delimino

8

objavljena arhivska graa, (5) radovi domaih istoriara i publicista, (6) radovi stranih naunika i publicista. Poto su u vladajuoj partiji najvanije odluke donoene u uem krugu ili u razgovorima u etiri oka, a na irim forumima uglavnom potvrivane, memoarski zapisi Titovih saradnika su vaan izvor. Poreenje razliitih iskaza poveavalo je pouzdanost injenica, a pored obavetenosti pisca u kritici izvora uziman je u obzir i tok njegove politike karijere. Neki su prema Titu bili otri iako ga nisu osporavali (M. Nikezi, K. Popovi), a bilo je i onih koji su mu za ivota pevali himne, a ubrzo ga potom demonizirali. Jo je M. Nikezi zapazio da e posle Titove smrti nastati provala osvete lakeja. Osim toga, treba imati na umu da ivimo u dobu u kom je antikomunizam moderni nonkonformizam inteligencije sa svim predrasudama i pristrasnostima tog pogleda na svet to se odraava u misli o drutvu. Ove pristrasnosti nisu manje iskljuive od vulgarnih apologija i kultizacije Tita u jednopartijskom reimu. Pored toga, konvertitstvo kod mnogih bivih leviara upadljivo je ne samo u publicistici nego i u nauci posle 1990, a prevrtljiv odnos prema Titu i tu je vrlo rairen. U horu masovnog konvertitstva unutar jugoslovenske misli o drutvu poetkom 1990-ih godina i grevitog traganja za novim idejnim osloncem mnogi leviari zavravali su u nacionalizmu, konzervativizmu postmoderne, eshatoloki shvaenom liberalizmu i sl. Neistorina demonizacije Tita je otuda vrlo rairena u ovim kolebljivim i esto pomodnim naunim krugovima. Kritika ovog izvora, tj. neretko obavetenih konvertita, jo je sloenija. Trebalo je uvek imati na umu hijerarhijsku poziciju svedoka (visinu osmatranice, obavetenost, ali i svesno i nesvesno prisutno nastojanje da se ocenom Titove politike pravda i vlastita praksa), tok politike karijere (pad je po pravilu skopan sa pojaanom kritinou voe) i stupanj nacionalne vezanosti i iskljuivosti, zatim udeo naknadne pameti u tumaenju minulih zbivanja (ilas), katkad i dopisivanje, i sl. Pouzdanost ocena poveavale su saglasnosti u radovima pisaca oprenog opredeljenja (Tripalo, Perovi), a uprkos tenji za iznoenjem istine, razilaenja kod raznomiljenika bila su razumljiva (ilas, Tempo, Stamboli). Nedoumice su donekle izazivala razliita miljenja o Titu kod pripadnika iste partijske struje (K. Popovi, L. Perovi). Svedoanstva o sivim zonama odluivanja (tajnim dogovorima izvan partijskih i dravnih skupova) ponajmanje su pouzdana i svode se na podudarnosti u nagaanjima analitiara ili nekih obavetenih svedoka. Ni arhivska istraivanja ne mogu rekonstruisati dogovore i nagodbe o kojima nije ostalo nikakvih tragova. Jedna od dopuna pomenutih izvora bila je iva re, tj. autorski razgovori objavljeni sa nekim visokim komunistikim funkcionerima, Titovim saradnicima. U toku 1996. i 1997. objavljeni su razgovori sa sledeim licima ije su najvie funkcije u Titovom reimu bile: dr Latinka Perovi (sekretar CK SK Srbije), Petar Stamboli (predsednik SIV-a), Mirko Tepavac (ministar inostranih poslova), dr Miroslav Peujli (lan Izvrnog biroa Predsednitva CK SKJ). Korienje ovih svedoenja u obliku slobodnog razgovora trebalo je da osvetli mehanizme Titovog odluivanja, snagu njegovog autoriteta i line crte. A poreenje samopoimanja pomenutih uesnika tj. njihovih vienja smisla, racionalnosti i propusta politike vrha SKJ trebalo je da ubedljivije doara epohalnu leviarsku svest Titovog doba, njena lutanja i uzroke slabljenja. Politika evolucija pisaca i svedoka (pristalice iz ubeenja, apologete, karijeristi, disidenti) preteni je, ali ne i jedini klju za deifrovanje pouzdanosti iskaza o Titu. Obrazovanje svedoka i teorijska promiljenost analitiara uticali su na otrinu zapaanja i distanciranost od voinog relativno jednostavnog i naizgled neposrednog politikog stila, a lina estitost i doslednost takoe je katkad spreavala pragmatino iskrivljavanje suda. Uz to treba imati na umu da je neprikosnovenom autoritetu Tita malo ko uspevao da se odupre. Poto je harizma imala racionalnu osnovu (osvedoavala se vie puta) i iracionalno-emotivnu (bespogovorna lojalnost voi partije i ratnom komandantu), lako je pojmljivo da je ire kritike iskaze bliih saradnika bilo teko sresti za voinog ivota. Tito je bio simbol jedinstva partije pa je ritualno prizivanje njegovog autoriteta razumljivo. Kritinost prema Titu esto je ublaavana (Tito je neobaveten, s njim se manipulie), ali i u ovom obliku svedoi o indirektnim neslaganjima. Sa daleko vie rezervi treba uzimati provalu priguene kritinosti nakon 1990. Bilo bi pogreno naglo demoniziranje Tita u ovom periodu svesti na golo pravdanje konkretnijih partijsko-

9

nacionalistikih interesa, olako konvertitstvo i pomodni antikomunizam. Premda je nagla politizacija upadljiva u arolikom raznoglasju i graji, paljivijom analizom mogu se uoiti zanimljivi i opravdani prigovori Titovoj linoj vlasti. Samo vreme je obelodanilo neke pogrene politike poteze jer su se procesi zaeti u Titovom dobu u ratnom rasulu SFRJ ispoljili u nepreruenom obliku. Osim toga, odsustvo obaveznog potovanja Titovog kulta podstaklo je mnoge uesnike da slobodnije iznesu neka ranije preutkivana zapaanja. Paljivim poreenjem opravdani prigovori mogu se razdvojiti od osvetoljubivosti ranijih lakeja. Kritinost prema harizmatskom voi vremenom se menjala i nije zavisila samo od pritiska partije koja zbog svog jedinstva titi kult elnika, ve i od stanja opte svesti doba koja nije mogla uvek da uoi ogranienosti vlastite politike i predvidi tok nekih hazardnih poteza vrha. Trebalo je saekati trenutak kada se odreena epoha jasnije raspoznaje spolja sa okonanjem nekih snanih procesa. Iako je epoha za savremenike uvek u izvesnoj meri neprepoznatljiva dok se ne okona, vienja savremenika nisu izvori drugog reda. Tek sinteza vie perspektiva moe olakati prepoznavanje sutine odreenog doba. Osim toga, nesumnjivo veliku ugled Tita u svetu ublaavao je kritinost prema njegovoj unutranjoj politici. Uza sve reeno, treba imati na umu da nije samo u irokom masama bilo raireno uverenje o nepogreivosti voe, ve i kod vrhunskih intelektualaca i da u toj okolnosti ne treba potcenjivati uspehe Titove politike. Titova vizija razvoja bila je na horizontu u velikom delu sveta tada priznate progresivne vizije drutva socijalizma i mira. Da 20. vek, koji omeavaju 1914. i 1991. godina, nije bio vek socijalizma i levice, Tito ne bi bio veliki dravnik. Osetivi prilino rano duh epohe, uspeo je da vlastiti politiki dar uskladi sa poeljnom vizijom drutva svoga doba. Pisac ove knjige kao savremenik zbivanja koja prikazuje nije bio neutralni posmatra Titove aktivnosti, ve je najpre bio student, a zatim kao nastavnik Filozofskog fakulteta u Beogradu iz pozicije vanpartijca kritiki pratio politiku SKJ. Svest o Titu sazrevala je pune tri decenije prolazei kroz razliite faze kritinosti, od kojih su najvanije svesno ili nesvesno ostavile traga na stranicama ove knjige. Burna politika zbivanja i tok vremena nuno su saimali utiske i oblikovali idejnopolitiko opredeljenje pisca, a istraivako iskustvo osmiljavalo je teorijski pristup sloenoj politikoj pojavi kao to je reim Titove vlasti. Po sebi se razume da ni pievu svest kao ni ostale pomenute izvore ne treba izuzeti od kritike. Iz nacrta istraivakog pristupa vidi se kojim se istorijskim vremenima (u Brodelovom smislu) bavi ova studija o Titu i zato je neophodno suoavati vie istorijskih perspektiva koje se razlikuju po duini vremenskog raspona. Pouzdanost rezultata istraivanja trebalo bi da povea poreenje razliitih vremena, ali i izvora. Pomenuti izvori primereni su razliito razdvojenim vremenima. Tek iz vieslojne perspektive mogu se razumeti razilaenja oko Titove uloge u misli o drutvu. U protivrenom pluralistikom drutvu dananje razliite ocene Tita mogu se objanjavati razliitom vizijom poeljnog drutva i porediti npr. sa sporovima oko Bizmarka u nemakoj istoriografiji ili diskusijama oko Robespjera i Francuske revolucije u francuskoj misli. Preovlaujua svest vremena jeste uvek selektivna prema prolosti, ali izbor uzora iz prolosti nije nikada konaan. Danas se na Balkanu istorija preteno poima kao vid uzvienog nacionalnog dostojanstva, a istoriografija kao sredstvo buenja nacionalnog rodoljublja. U toj klimi Tito kao nadnacionalni voa demonizira se ili ignorie. Potpuniju celinu Tita dae vreme, a sa ne manje pouzdanosti budua istraivanja e odmeriti vrednost objanjenja koje se iznosi u ovoj knjizi. Moe se samo pretpostaviti da e novi imperativ ujedinjenja Balkana nuno promeniti odnos prema Titu iziskujui preispitivanje njegove moda ne toliko leviarske koliko kosmopolitske uloge, premda su obe ove komponente tesno povezane. Neccesitas facit ius (Potreba stvara pravo).

P.S. Ova knjiga je konkretizacija i nastavak istraivanja zapoetog u knjizi Oblici line vlasti (1994). Zahvalan sam svima koji su mi pomogli: Ministarstvu nauke Republike Srbije, koje je finansiralo projekat, pomenutim Titovim saradnicima koji su se ljubazno odazvali na moj poziv da obavimo istraivaki razgovor, kolegama i studentima sociologije sa kojima sam razmenjivao miljenje, recenzentima i Institutu za politike studije koji se prihvatio tampanja i ove moje knjige.

U Zrenjaninu, januara 1998.

Predgovor drugom izdanju

Od pojave prvog izdanja ove knjige proteklo je skoro est godina. Za to vreme nije otkrivena nikakva spektakularna nova arhivska graa o Titovoj aktivnosti, ali se slika Tita ipak menja. Ovde bi ukratko trebalo uoiti pravce ove promene. U poslednjih nekoliko godina, od uvoenja i normalizovanja kapitalizma u Srbiji, izmenile su se potrebe nove vladajue klase i njenih prateih medijskih ljubitelja prolosti kod oblikovanja novog poretka seanja. Osim toga, usled postojane ekonomske krize delimino je izmenjena i slika socijalizma kod obinog oveka. S jedne strane u tekuoj politikopojmovnoj borbi za kulturnu hegemoniju i u revoluciji zdesna antititoizam ne malaksava. S druge strane, pak, profil seanja spontano se menja jer, pod uticajem krize, socijalizam u svakodnevnom pamenju prima nostalginu crtu. Osim toga, stasava nova, tzv. email generacija ili generacija posnih patriota, formirana poetkom 21.veka, koja socijalizam ne nosi u iskustvu, ve ga posredno prima kao autoritarnu i stabilnu prolost. Tito je u novom srpskom kapitalistikom poretku seanja preobraen u antiheroja, sloenost njegove vlasti je i u nauci redukovana na stereotip u cilju homogenizovanja nacije, a od 2000. i zbog slubenog normalizovanja kapitalizma. Antititoizam, kao obrazac i imperativ kolektivnog pamenja, premda razliito akcentovan, skoro da je podjednako rairen kod liberala i konzervativaca. Jednoznana osuda titoizma udobnija je od njegove sloene rekonstrukcije, a slika istorije brzo se prilagodjava novim potrebama. Antititoizam ujednaava razliite politike alternative i stvara uniformni antitotalitarni politiki jezik ija je vana komponenta vizija kljunog kumrovakog delata. Tito je u sreditu savremenog pamenja jugoslovenskog socijalizma. Ko kae komunizam, kae Tito. Tito je kljuni simbol u epohalnom zaokretu izmeu dve istorije pobednika. Svedoci smo, naime, zaokreta od monumentalne komunistike istorije u Nieovom smislu ka istoriji Titovih rtava koju piu novi pobednici. im je pamenje Tita odmrznuto on se preko noi preobratio iz heroja u antiheroja. Ova knjiga jeste pisana kao kritika monumentalne komunistike istorije, ali i kao protivstav novoj monumentalnoj antititoistikoj istoriji. Prolost je stalno instrumentalizovana u pravdanju drave i njene slave. Hladna ocena Tita, liena moralizma i oseajnosti, mogla bi da bude subverzivna antiteza pamenju kao osnovi moi. Srpska istoriografija pratila je hegemonu slubenu kulturu seanja, rtvujui saznajna naela. U Srbiji je komunistiki antifaizam postao suvian tek u drugoj fazi konverzije posle pada Miloevia, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko spoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu demokratskog nacionalizma. Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Inauguracijom dva antifaistika pokreta (etnikog i partizanskog) relativisana je Titova ratna harizma. Oko kastracije druge vane strane Titove harizme, antistaljinizma, nije se ni trebalo muiti, jer se antistaljinizam nije uklapao u tekui hegemoni antitotalitarizam. Domaa, preteno nacionalistika istoriografija i dalje se trudi da uravnotei sliku o Titu, tj. da odgovori na jednostranosti komunistike istoriografije novim jednostranostima,odnosno da glorifikaciju Tita zameni njegovom demonizacijom. Odmah treba rei da osporavanje Tita nije teklo paralelno sa razvojem slubenog nacionalizma u Srbiji. U periodu graanskog rata i Miloevieve vlasti slubena ocena Tita bila je u srpskim udbenicima istorije izbalansirana, etniki antifaizam jo nepriznat, a politika srpskih kvislinga nije bila jo rehabilitovana. Nakon pada Miloevia, pre svega zbog spoljnopolitikih razloga, u slubenoj politici izmeu 2000. i 2004. godine nacionalizam jeste donekle ublaen, ali zato ocene Tita nisu postale odmerenije, ve, za razliku od ocena iz Miloevievog reima, jo jednostranije. To najbolje pokazuje poslednja revizija slike Tita i antifaizma u srednjokolskim udbenicima istorije u Srbiji 2003. Tu su u antifaizam ukljueni etnici, ime je ovaj pojam relativizovan, a i slika Tita time je izmenjena.

Kapitalizam, koji je u Srbiji uveden 2000. godine traio je, uz to, i dodatno jo snanije odbacivanje Tita kao komuniste. Nasuprot slubenoj politici, odredjeni zaokret u pravcu pozitivnije ocene Tita, medjutim, uoava se kod vidjenja socijalizma obinih graana. Sa jaanjem nejednakosti i pogoranjem poloaja irih slojeva, socijalizam i Tito se u seanjima javljaju u pozitivnijem svetlu. Nova istraivanja slike prolosti u svakodnevnici Srbije 21. veka to jasno pokazuju. Dakle, slika Tita se u domaoj stvarnosti neravnomerno menja u svojim razliitim segmentima: dok u istoriografiji i slubenoj politici seanja jaa antititoizam, u pamenju obinih ljudi proces je obrnut. Slike prolosti, kao sastojci ideologije, imaju aktivnu ulogu. Kada se prouavaju krupne linosti iz prolosti sve jasnije biva okolnost da nisu samo oni bili akteri, nego da je i slika o njima (pozitivna ili negativna ) takoe inilac razvoja. Razliito akcentovane slike Tita bile su aktivni idejni inioci zbivanja u Jugoslaviji u minulih petnaestak godina. Najpre je Savez komunista Srbije od 1987. do 1990, zaklanjajui se Titovim autoritetom, pokuao da izmeni odnose u federaciji. Zatim je u periodu vlasti SPSa Tito ignorisan, iako u slubenim slikama prolosti nije jednoznano demonizovan. U ovom periodu Tita je najvie demonizovala srpska opozicija nekritiki poistoveujui Tita i Miloevia. Kritika Miloevia tekla je uglavnom preko antititoizma. Uzgred reeno, to se vie nastoji da se pokae da su nai politiki neprijatelji, meu sobom prijatelji, to je politizacija upadljivija. Izjednaavanje Tita i Miloevia je primer poistoveivanja ove vrste. Nakon 2000. premda emotivno hladnije, slubeno odbacivanje Tita je izriitije, jer je osporava komunistiki antifaizam. Ipak za nacionalni poraz retko mogu biti odgovorna dva ravnopravna krivca, demonizacija trai jednoga to je Miloevi. Donekle potisnut, Tito je danas kao upropastitelj u senci Miloevia, ali je njegov pretea, u vertikali restaurativnog srpskog antikomunizma. Razmatranje savremene slike Tita vaan je deo prouavanja njegove istorijske uloge. Titov uinak jo traje, danas u obliku aktivnog uticaja njegove preraene slike. Istorijski nain posmatranja uvek je usmeren ka sadanjosti. Istorijska svedoanstva prevode se na jezik sadanjice, pa se i istorijski znaaj prolih dogaaja uvek meri u svetlu istoriarevog opaanja sadanjice. Ovaj istraivaki prioritet istaknut je tamo gde su u sreditu prouavanja procesi, a ne gola zbivanja. Analistiko vidjenje istorije uvek je dvodimenzionalno: ono se kree oko taaka iz prolosti, ali i oko posmatrane sadanjice. Suoene su prole istorijske perspektive na ondanju prolost, sadanjost i budunost, s jedne, i dananja gledanja s druge strane, na taj nain, da se i uoavanjem razlika izmedju njih mogu itati istorijske promene. Nijedan konkretnoistorijski sklop ne moe dovoljno objasniti konkretni dogadjaj: uvek je potrebno razlikovati istorijsku perspektivu prolosti (tj. budunost koja je tada bila pred istoriarima) i budunost prisutnu kod savremene slike prolosti. Kljune take istorijske promene jesu one prole situacije koje su pod uticajem novih kolektivnih iskustava i naina posmatranja, trajno izmenile perspektive gledanja na sadanjost, prolost i budunost. Dakle, ne svi minuli dogadjaji , nego samo oni koji imaju potencijal da dalekoseno izmene tumaenja istorijskih spletova, jesu istorijski znaajni. To su zbivanja koja su kadra da trajno revolucioniu sliku istorije. U ovom pogledu kod nas je, uprkos krupnim promenama drave i drutva, slika Tita i socijalizma jo uvek u previranju. Nesreeno stanje nije stvorilo uslove da se seanje na Tita ohladi i lii iracionalnih sastojaka u sve svoje tri dimenzije: politikoj, naunoj i u pamenju obinih ljudi.

12

Slika Tita ipak ne zavisi samo od potreba dananjice, nego i od poimanja istorije. Jo je Nie uoio da postoje tri naina razmatranja istorije: monumentalno, antikvarno i kritiko. Kada je u pitanju Tito, antikvarno je branila slubena komunistika istoriografija za vreme Tita, monumentalnom poimanju nacionalnog, vraa se istoriografija nakon sloma socijalizma, a tree, kritiko, ponajmanje je mogue instrumentalizovati. Moda je suvino podseati da kritiko poimanje socijalistike prolosti, nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgina seanja na socijalistiku prolost, ve nastoji da proceni njegovu racionalnost u vlastitom dobu i aktivnu ulogu razliitih seanja na socijalizam nakon smene epoha. Drugim reima, zbivanja i linosti jesu uticajna, ali aktivnu ulogu imaju i slike koje se o njima stvaraju. Tito nije bio upropastitelj, nego vet dravnik koji je i greio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon sloma socijalizma demonizacija Tita bila je vaan segment nove drutvenointegrativne misli. Dakle, analistiko vidjenje istorije, koje traga za procesima, a ne samo za zbivanjima, time prevazilazi fetiizovanu pretenziju ka objektivnosti istoriografije, dijalektiki sagledavajui uvek njenu drutvenu uslovljenost i ugradjujui ovu uslovljenost u procenu njene saznajne vrednosti. Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, ali uvek imati na umu i ulogu njegove slike u savremenosti. Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa i pojedinaca u Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.

Reeno pojmovina Jana Asmana danas je na Zapadnom Balkanu u toku proces prelaza sa komunikativnog (doivljenog) na kulturno (posredovano) pamenje Tita. Stasavaju generacije koje ga ne pamte, Tito je za njih samo simbol prolosti. Miljenje o njemu formiraju posredno. Promena generacija nuno vodi istorizaciji socijalizma. Vie se ne radi o tome ta se odista zbilo, ve o tome kako se prolost predstavlja i osavremenjava. Re je sve vie o upotrebi prolosti, a posrednici prolosti postaju znaajniji od same prolosti. U tom pogledu upadljiva je razlika izmeu slubene politike seanja u bivim jugoslovenskim republikama, koja Tita demonizira i ignorie, i javnog mnjenja koje Tita svuda pozitivno vrednuje. I ovde je istoriografija blia slubenoj politici nego javnom mnjenju. Upadljivo negativna slika Tita kod domaih nacionalistikih elita odudara od pozitivne slike Tita u spontanom kolektivnom pamenju. Nova epohalna svest globalizacije stvorila je novu globalnu evropsku zajednicu seanja i vrednosti. Tito u kolektivnom pamenju novih generacija postaje simbol raznih vrednosti i medijski egzotina linost. On se uglavnom u negativnom smislu popularizuje, ali i instrumentalizuje i trivijalizuje. Bliom analizom bi se mogla pokazati raznovrsnost seanja na Tita koja se diferenciraju i usitnjavaju. U zavisnosti od potrebe celina se uvek iskrivljava. U ovoj knjizi pokuava se ouvati relativno celovita slika Titove uloge, sa svim rizicima koje nosi poduhvat ove vrste.

U drugo izdanje knjige dodato je 10. poglavlje, a 12. poglavlje je preraeno. Ostali delovi neznatno su doraeni.

U Zrenjaninu marta 2004.

T.K.

13

I

IZMEU AUTORITARNOSTI I MODERNIZACIJE

- o politikoj kulturi nerazvijenih -

Vaan sadrinski segment teorijskog okvira za istraivanje reima nepodeljene i line vlasti jeste definisanje njihove istorijske funkcije. Najoptije govorei, istorijska funkcija reima sastoji se u podsticanju ili spreavanju (ubrzavanju ili koenju) razvoja shvaenog kroz dimenzije modernizacije i progresa. U nerazvijenim delovima sveta neravnomernost razvoja odve je upadljiva da bi se olako prihvatila sholastika liberalnoburoaska formula da je jedino liberalizacija skopana sa modernizacijom, zatim da se liberalna demokratija najbolje prilagoava dinamici modernizacije (Fukujama) i da slom evropskih jednopartijskih socijalistikih reima oznaava kraj istorije i definitivni trijumf liberalizma (Heller 1996). Ovde se izneta naelna ocena o liberalizaciji kao glavnom ili jedinom agensu modernizacije nee opovrgavati prikazivanjem iskustva istorijski uticajnih oblika line vlasti koji su ubrzavali razvoj od antike do novovekovnog apsolutizma (vidi Kulji 1994), niti e se osporavati njena krutost iskljuivo na iskustvu realnog socijalizma, ve i na iskustvu nekih reima nepodeljene vlasti u nerazvijenim zemljama naeg veka, nastalih u razliitim tradicijama politike kulture. Trebalo bi ukratko razmotriti pitanja: (1) u kojim uslovima su reimi nepodeljene vlasti bili agensi modernizacije, i (2) na koji nain je tradicija politike kulture odreivala krnji i autoritarni put modernizacije?

* * *

Politika tradicija je na razliit nain prenoeno i manje ili vie ustaljeno politiko iskustvo, tj. skup glavnih oblika reavanja drutvenih sukoba u kojima mogu prevladati racionalni ili iracionalni sadraji. Pretpostavka modernizacije je racionalizacija, a u politici, kao i ostalim delatnostima, to je odvajanje od religije, a zatim prihvatanje tehnolokih i ekonomskih novina, podsticanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti, jaanje zakonitosti, sticanje ire podrke stanovnitva i manje korienje prinude. S obzirom da modernizacija ne poiva uvek na manje ili vie dobrovoljnom prihvatanju novih iskustava (usled otpora tradicije ili nedostatka institucionalnih kanala), ona nije uvek ni skopana sa jaanjem podeljene vlasti (izuzetak je evropski liberalizam 19. veka). ei su primeri nametanja modernizacije autoritarnom praksom nepodeljene vlasti koja se oslanja na tradicionalnu politiku kulturu (jednopartijski socijalistiki reimi i autoritarna vlast u nerazvijenim zemljama) ili surovo uvrenje kapitalizma uz pomo klasinog ropstva kao u SAD 19. veka. Dakle, autoritarni spoj modernizacije i tradicionalne politike kulture obeleio je razvoj mnogih reima, razvijenih i nerazvijenih, leviarskih i desniarskih. Kod reima nepodeljene vlasti nije lako ralaniti spoj tradicije i moderne i meriti uticaj pojedine komponente. Najvanije komponente modernizacije su: tehniko-ekonomske promene (industrijalizacija, urbanizacija i racionalizacija obrazaca ponaanja u oblasti rada), idejno-ideoloka (laicizacija prosveivanje, kosmopolitizacija), drutveno-ekonomska (horizontalna i vertikalna pokretljivost, smanjivanje drutvene nejednakosti i eksploatacije) i izmena tradicionalno autoritarne politike kulture (racionalizacija uprave, jaanje zakonitosti i podele vlasti). Premda povezane, navedene komponente nisu uvek ile jedna s drugom, ve je razvoj tekao neravnomerno, a modernizacija najee bivala nepotpuna. Dugo je anglo-amerika pravna drava u metropoli i kolonijama poivala na klasinom ropstvu, internacionalistiki i laicizirani socijalizam na monopolskoj kadrovskoj upravi, a danas krupne tehnoloko-ekonomske promene u Treem svetu nesmetano sapostoje sa razliitim oblicima razjarene tradicije i verskog fundamentalizma. U drutveno-ekonomskom i ideolokom pogledu aroliki reimi poivaju danas na spoju vlastitih autoritarnih trdicija i tehniko-ekonomski skraene

14

modernizacije, koja sporo menja ustaljene obrasce drutvenog ponaanja i politiku kulturu. Neki zapadni teoretiari modernizacije, od kojih je najpoznatiji S. Hantington (Huntington) ak su izriito tvrdili da je diktatura conditio sine qua non procesa razvoja jer garantuje neophodnu politiku stabilnost i poredak u zemljama sa institucionalno labavom mreom za reavanje politikih sukoba. Demokratija moe biti cilj, pisao je Hantington, ali je kao razvojni inilac kontraproduktivna (Cit. prema Lee, 1995, S. 245). Sporei Hantingtonovu tezu o diktaturama kao ubrzavaocima privrednog razvoja u Istonoj Aziji (Singapur, Tajvan, Koreja) Li tvrdi da je ovde osnova razvoja bila jeftina radna snaga, otvoreno severnoameriko trite i povoljni krediti. Svuda su zabranjeni trajkovi, a obogaeni srednji slojevi vie nisu bili zainteresovani za liberalizaciju reima. Ovde je vano uoiti da je svest o vaspitnoj i ekonomskoj moi nepodeljene vlasti bila rairena i izvan kruga marksista, koji su drali da je nakon revolucije u nerazvijenim sredinama najvanije modernizovati zemlju, i da je u toj fazi ideja demokratskog socijalizma izgledala veini kao luksuz. Premda autoritarne mere mogu podsticati modernizaciju, ipak neprevladana tradicija autoritarne politike kulture omoguava tek nepotpunu modernizaciju. Potencijal autoritarne politike kulture je gotovo svuda u svetu prisutan, ali je ipak najupadljiviji u nerazvijenim zemljama. Ovde bi trebalo pokazati neke raznolike idejne osnove autoritarne politike kulture u savremenom svetu i granice njihovog modernizacijskog potencijala. Ako se u najirem ekumenskom okviru izuzmu neke primitivne kulture (Polinezijska ostrva, neke zajednice crne Afrike, neki brdski bu-distiki narodi u jugoistonoj Aziji, nepismena amazonska plemena, Eskimi i sl.), ostaju iroka podruja Treeg sveta koja do sada nisu razvila politiku kulturu iole uoljive podeljene vlasti. Prisutne su raznolike verzije autoritarne politike kulture izrasle iz spoja nedemokratske dravne tradicije i razliitih obrazaca iracionalnog ponaanja (Mansilla 1995, S. 19). Modernizacija, dodue nepotpuna, koja nesumnjivo tee i u ovim drutvima, nije liena uticaja domae tradicije, iako se autoritarni reimi oslanjaju na razliita evropska iskustva nepodeljene vlasti (jednopartijski socijalistiki reimi sa marksistikom vizijom razvoja, nestabilne vojne diktature u manje ili vie vazalnom odnosu prema metropolama, verskofundamentalistiki autoritarni reimi i sl.). U tehnoloko-ekonomskom pogledu modernizacija savremenog Treeg sveta nalikuje iskustvu ranog socijalizma (nadmo kolektivistikih i neliberalnih sadraja), dok u idejno-ideolokom pogledu postoje krupne razlike izmeu naina autoritarne mobilizacije stanovnitva (prosvetiteljski racionalistiki marksizam i razliiti oblici iracionalnog fundamentalizma). Nunost modernizacije nametala je hibridni spoj autohtone, premoderne politike kulture i uvezene nove tehnologije, s jedne, i jednostrano prihvaene i s njom skopane organizacije rada, s druge strane. to je prisutniji uticaj religije to je ugroenija autonomija pojedinca, a drava kao otelovljenje boje volje ne trpi nikakvo ograniavanje vlasti. U islamskom svetu preindustrijska antiindividualistika politika kultura usmerava razvoj utemeljen na nauno-tehnolokoj revoluciji, odstupajui samo od naela koja se kose sa pravilima funkcionisanja tehnologije (nema verskih prepreka korienju savremene tehnologije raunara i naoruanja). Tehnoloka modernizacija sapostoji sa tradicionalnom autoritarnom politikom kulturom: religija je stoer drutvene integracije (premda je i u islamskom cezaropapizmu svetovni vladar stareina crkve), nema podele vlasti ni slobodnog ispoljavanja miljenja, emancipacije ena, zatienih prava pojedinaca itd. Vlast jer u svakom pogledu nadmona nad pojedincem, jednopartijski sistem je dinamiki obrazac budunosti, a verski harizmatski voi su i politiki elnici (Saudijska Arabija, Juni Jemen, Iran, Libija). Autoritarni iracionalni sadraji islamske dogmatike neizostavni su delovi kolektivne svesti ugraeni u tekue procese modernizacije i proglaeni venim. Aklamacija je i dalje uobiajeni obrazac politikog sauestvovanja, retke su slobodne rasprave o kljunim problemima, a demokratija se svodi na uspenu strategiju mobilizacije (Mansilla 1995, S. 22). Oivljena tradicija u obliku reislamizacije (kao pojaanog traganja za vrim grupnim identitetom, pretpostavkom otpora, izmeu ostalog, i kolonijalnom pritisku razvijenog kapitalizma) pokuava se spojiti sa savremenom tehnologijom. Odnos nerazvijenih prema metropolskoj civilizaciji je dvoznaan: tehnoloki sadraji su privlani, ali se istovremeno estoko osporava politika kultura i racionalizam Zapada. Apsolutizovanje

15

verskog fundamentalizma je reakcionarni oblik otpora amerikom imperijalizmu. U ovim zemljama parcijalna modernizacija svodi se na tehnoloko jaanje drave praeno oivljenim fundamentalistikim i nativistikim povratkom izvornim iracionalnim nacionalnoreligijskim sadrajima. Aktiviranje pomenutog naslea, po pravilu, prikriva politiku kulturu despotizma, samovolje, potinjenosti i iracionalnosti, prikazujui ih kao nacionalni oblik demokratije. Ipak isticanje svetog i bespogovornog autoriteta drave, vlade i partije na protivrean dijalektian nain pogoduje nekim zahtevima modernizacije. Naime, iracionalno pravdana centralizacija slama stare lokalne plemenske veze i lojalnosti, slino uinku koji su u antici imali kultovi vladara-bogova Aleksandra Velikog i Julija Cezara, ruei republikanski partikularizam monarhijskim centralizmom (Kulji 1994). Nepogreivost despotskog voe (ajatolaha, eika i sl.), jedinstvena obavezna, verom proeta ideologija, strogo kanjavanje aktivnosti protiv takoe svete dravne uprave i povreda kulta vladara primitivni su oblici centralizacije dravnog autoriteta, vanog uslova tehnoloke i drutvene modernizacije. Oivljena autoritarna tradicija time se, svesno ili nesvesno, javlja kao sredstvo eljene centralizacije i modernizacije. Slepo potovanje tehnologije, kapitalistika industrijalizacija i urbanizacija, u fundamentalistikim islamskim zemljama odvija se naporedo sa demoniziranjem prosvetiteljskih i svetovnih ideologija (liberalizma i socijalizma). Hibridni spoj oivljenog verskog konzervativizma i instrumentalne racionalnosti daje ambivalentni ton krnjoj modernizaciji islamskih zemalja i njihovom protivrenom otvaranju prema svetu. O odnosu konfuijanstva i modernizacije u Istonoj Aziji bilo je vie oprenih miljenja. Svojevremeno je vodei antikonfuijansku kampanju Mao Cedung bio blizak gleditu M. Vebera da je konfuijanstvo smetnja revolucionarnom razvoju. Deng Hsiaoping je rehabilitovao konfuijanstvo, a u Maleziji i Indoneziji autoritarni reimi pravdaju se tradicionalnim vrednostima i privrednim uspesima. Tvrdi se da su azijatske vrednosti garant privrednog uspeha, o emu svedoe iskustva Tajvana, June Koreje i Singapura, a istovremeno i bedem od socijalne patologije moderne tj. Zapada (Lee 1995, S.250). Autoritarnom tradicijom lako se pravda otpor promenama, a privredni uspesi mogu sluiti istoj svrsi. Slino proimanje modernizacije i tradicije moe se uoiti u spoju iberijsko-katolikog naslea i autohtone politike kulture latinoamerikog prostora. Bolivijski sociolog Mansilja svedoi da je modernizacijski udar u Latinskoj Americi jo uvek praen snanom autoritarnom tradicijom: nacionalistiki populizam, sklonost harizmatskim voama (caudillismo), centralizmu i birokratizaciji. Tri su izvora savremenog latinoamerikog autoritarizma: prekolumbovsko naslee, iberijsko-katolika tradicija i tehnicistiko krnje prihvatanje zapadne metropolske civilizacije (Mansilla 1995, S. 25). Strogo hijerarhijski piramidalno struktuirani poredak kulture Acteka i Inka, u kom nije bilo mesta razvoju pojedinaca ni manjine, poivao je na totalnoj poslunosti podvlaenih i neogranienom autoritetu vlasti (to se i danas sree meu Indiosima) i jo uvek nije razvio obrazac reavanja sukoba iznad parohijalnog nivoa. Ovo naslee podudarilo se sa iberijsko-katolikom vizijom vlasti, ouvavi zajedniki autoritarni obrazac ponaanja. Misionarsko katolianstvo, koje je panija napustila u 19. veku pribliavajui se evropskom liberalizmu, u latinoamerikim dravama,meutim, konzervisano je u okrilju premoderne politike kulture. Slino islamskim zemljama, ovo naslee, proslavljeno u ratovima za nezavisnost, shvata se kao osnova samosvojnog nacionalnog identiteta i orue otpora zapadnim metropolama i stranim modelima. Za razliku od britanske kolonijalne prakse, panija je kolonijama ostavila tradiciju snane centralistike drave kojoj je pojedinac potpuno podreen. Latentna modernizacija, koju je u dugom periodu kolonijalne vazalnosti nametala metropola svojim posedima radi uspenije eksploatacije, ostavila je traga na snanoj centralizaciji latinoamerikih drava. Politiki ivot se odvija u glavnom gradu i unutar oligarhijskih vrhova dravnog, vojnog i privrednog aparata. Za razliku od Zapadne Evrope, gde je jo od kasnog srednjeg veka spor hijerokratske Rimokatolike crkve i snane svetovne vlasti bio osnova plodne napetosti iz koje e nakon apsolutizma izrasti buroaska pravna drava sa podelom vlasti, u Latinskoj Americi ovaj sukob nije imao pomenuti znaaj. Ovde je katoliki konzervativizam centralizacijom podsticao modernizaciju, ali i pravdao prozelitizam i brutalnu eksploataciju nehrianskih domorodaca. Autoritarna politika kultura, nastala sinkretikim

16

spojem domaih i iberijskih idejnih sastavnica, do danas je ostala okvir pravdanja nestabilnih vojnih reima u poluvazalnom odnosu prema amerikom imperijalizmu, koji im je dozirao eljeni nivo pravne dravnosti. Modernizatorski potencijal socijalistikih reima bio je upadljivo vei od prethodno pomenutih, ali je u odnosu na ostale komponente tradicije prevladavanje autoritarnog politikog naslea nesrazmerno zaostajalo. Socijalistika modernizacija je, pored tehnoloko-ekonomskog ubrzanog razvoja nerazvijenih podruja, pokrenula iroke procese laicizacije i prosveivanja i podstakla horizontalnu i vertikalnu drutvenu pokretljivost i ravnomerniju preraspodelu nacionalnog dohotka. Socijalizam je prekoraio jednu vanu granicu liberalnoburoaske modernizacije i politike kulture uvodei, dodue, uz nove iskljuivosti, potpuno svetovno pravdanje vlasti. Buroaski liberalizam se u svojim svetovnim verzijama protivio crkvenom konzervativizmu i hijerokratskim pretenzijama klera, ali je po pravilu religuju smatrao nunim sredstvom podvlaivanja niih klasa. Gruba mistika hrianskog spiritualizma je due pripadnika svih klasa, od antike do kapitalizma, proglasila jednakim pred nebeskim tribunalom, a u stvarnosti je podvlaenima propisivala pokornost kao religioznu dunost. Komunisti, pak, nisu delili bojazan konzervativaca da ateizam proglaava svetim nered meu ljudima budui da pretpostavlja anarhiju na nebu. Raskid sa verskim dogmama bio je znaajan potencijal izgradnje modernije politike kulture, ali je modernizacija u ovoj oblasti ostala nedovrena izmeu ostalog i zbog neprevladanih ostalih nereligijskih komponenta tradicije. Pri tome bi trebalo razdvojiti okolnosti za koje su komunisti odgovorni od onih za koje nisu. Politika kultura komunistikih partija koje su osvojile vlast stvarana je mahom u ilegalnim uslovima drutava zaostalih u razvoju i za ove uslove komunistiki kadrovi nisu odgovorni. Jo se Kaucki zapitao da li je Francuska revolucija kriva za nasilje masa, ili je, pak, odgovorno vaspitanje koje je narodu vekovima nametala najvia vlast demonstrirajui politiku kulturu brutalnih muenja i obrauna kojom je i sama svrgnuta. Pisao je da je teror masa 1789. nastao pod utiskom javnih brutalnosti i muenja koje je monarhija stoleima praktikovala zastraujui podvlaene (Kaucki 1985, str. 80). U tradiciji ove politike kulture su i Lenjinove rei da buroaziji treba oteti oteto. Za svaku politiku kulturu odgovorni su njeni tvorci, a ne podvlaeni. Komunisti nisu bili odgovorni za zateenu politiku kulturu, ali su, s druge strane, odgovorni za autoritarnu nadogradnju nekih njenih vanih segmenata, pogotovu s obzirom na okolnost da su se rado predstavljali kao radikalni negatori prethodnog stanja. Naslee u kom je formirana politika kultura razvijenog evropskog socijalizma bilo je prilino postojano i dugo se opiralo promenama uspevajui neretko da nametne vlastite norme novim revolucionarnim kadrovima. ine ga idejni sadraji i organizacioni obrasci formirani u razliitim periodima istorije proimanjem lokalnih i metropolskih inilaca. Za istonoevropski socijalizam sredite je bila boljevika politika kultura koja je manje ili vie uspeno nametana izvansovjetskim reimima. Oblikovana je tokom protivrenog procesa osamostaljivanja i jaanja Rusije kao svetske sile. Ovde treba pomenuti samo najvanije dravno-pravne komponente ruske politike kulture. Autohtoni razvoj Rusije preseen je mongolskom najezdom polovinom 13. veka, a nastavljen je poetkom 16. veka nakon oslobaanja od Zlatne Horde. Usled odsustva dodira sa hijerokratskom Rimokatolikom kulturom uticaj Mongola u Rusiji se proimao sa vizantijskim cezaropapizmom. Koje su glavne i dalekosene tekovine ovog procesa? Stvorena je osobena verzija patrimonijalnog feudalizma sa nesigurnim privatnim zemljoposedom. Stoleima kasnije staleko plemstvo e biti u daleko vazalnijem poloaju od cara nego u Zapadnoj Evropi. Otuda nedostatak konstitucionalnih ustanova. Vizantijsko mistino pravoslavlje slavilo je vladare kao ivu sliku Gospodnju lienu bilo kakvih republikanskih primesa. U krutom pravoslavnom cezaropapizmu crkva i drava dugo su bile stopljene u jedinstvenu hriansku zajednicu, a car je bio gospodar crkve. Pod vizantijskim uticajem stvorena je osobena konzervativno pravoslavna paternalistika vizija vladara spasitelja cara bauke, koji nije, kao na Zapadu, imao konkurenta ove vrste u papi. Uticaj Mongola dugo je bio vidljiv u krivinom pravu, na planu vojne organizacije i diplomatije. Mesijanska vizija svete Rusije i religijska apologija ruskog carstva u uenju o Moskvi kao Treem Rimu i nastavljau vizantijske imperije stvorila je tvrde obrasce ruske politike eshatologije koji su u

17

preruenim oblicima kao balast tradicije pritiskali i politiku kulturu Sovjetskog Saveza. Ruski car kao svedritelj svekolikog hrianstva svojom ekumenskom pretenzijom optereivao je i svoje republikanske naslednike. Njegovo odluno cezaropapistiko odbijanje svake mogunosti uplitanja svetenstva u dravne poslove i ne manje vrsto pokoravanje stalekog plemstva bilo je najjaa brana konstitucionalizmu. Od Ivana Groznog do poslednjeg Romanova samodrtvo je bila carska dunost pred bogom. Samodrac vlada po milosti bojoj i nije potinjen nikakvoj zemaljskoj vlasti. U stalekom zapadnoevropskom feudalizmu otpor organizovanog plemstva, naroito vitekog, i pape, zalaganjem za bezlinu monarhiju i apstraktnu krunu, stvarao je drugaiju konstitucionalnu politiku kulturu zapadnoevropskog lenskog feudalizma, razlikujui je od druge celine koju su inili vizantijski, osmanski i ruski prebendalni feudalizam. Glavne razlike izmeu ovih celina bile su u stupnju sigurnosti zemljoposeda, snazi stalekog plemstva i uticaju crkve. Sekularizacija drave i oivljavanje rimskog prava je u Zapadnoj Evropi noena materijalnim interesima graanskih slojeva u usponu, koji su posed steen u prekomorskoj ekspanziji eleli da vre osiguraju od hegemonije vladara. Sve do novovekovnog apsolutizma na Zapadu je poglavarska vlast bila razdvojena na crkvenu i svetovnu oblast, a unutar ove poslednje bila razmrvljena lenskim podelama. Feudalno-staleka podela vlasti opirala se apsolutizmu, dok je na Istoku bilo cezaropapistiko poglavarstvo sa birokratsko-centralistikom strukturom. Ovde se dravi nije protivila organizovana hijerokratska mo, pa otuda pravoslavni Istok u Srednjem veku nije poznavao nikakvu celovitu doktrinu o prirodnom pravu niti o pravu na otpor. Ovo, pak, uenje Rimokatolika crkva uvek je koristila u sukobu sa uzurpatorskom svetovnom vlau. Sumnju u legitimnost vlasti i pravo na otpor unee u Rusiju tek socijalistike ideje, to su u Zapadnoj Evropi uinile druge politike snage znatno ranije. Neravnomerno irenje ovih i docnijih prosvetiteljskih ideja iz 18. veka (u Rusiji odozgo vojno-birokratskim reformama, na Zapadu ranije snagom relativno samostalne mlade trgovake buroazije) jo vie je produbilo razlike u vizijama poeljne zamisli politike. U 19. veku legalno postojanje organizacija radnikog pokreta u Zapadnoj Evropi e nasuprot zaverenikoj aktivnosti levice u Rusiji biti samo naredna karika u lancu politike kulture koja e jo vie produbiti pomenute razlike. Modernizacijski uinak racionalistikog marksizma bio je u Istonoj Evropi upadljiv, ali i hazardan, jer je, dijalektiki posmatrano, radikalne promene uvodio sredstvima oblikovanim u autoritarnom nasleu. Osobenost modernizacije nije toliko leala u osnovnim ciljevima (centralizacija, razvoj teke industrije, puritanska radna etika, urbhanizacija, privredni rast itd.) koliko u nainu organizacije proizvodnje, izmeni karaktera vlasnitva i drutvene strukture. Zadatak socijalistike modernizacije bio je uvoenje svih tehniko-tehnolokih dostignua industrijalizacije, ali uz izbegavanje nepravdi kapitalizma. Najsnanija idejna poluga ovog procesa bila je racionalistika marksistika beskonfliktna vizija modernog drutva. to je eljene promene valjalo izvesti bre, to su autoritarni obrasci bivali aktuelniji, jer su naglije promene izazivale vei otpor. Kombinovanom i s vrha ubrzavanom procesu modernizacije i izmene drutvene strukture tradicionalna autoritarna politika kultura nije uvek bila smetnja. Neznanje, govorila je Klara Cetkin (Zetkin), je u odreenoj meri olakavalo revoluciju, titei mozgove od kontaminacije buroaskim idejama. Lenjin se sa tim slagao, dodajui da to vai samo za odreeno razdoblje u fazi nasilnog prevrata, ali se analfabetizam teko moe pomiriti sa zadacima izgradnje. Ponavljao je da se socijalizam ne moe graditi bez sveopteg osnovnog obrazovanja. Da modernizaciju uspenije ubrzavaju autoritarni od liberalnih reima, bio je uveren i ameriki ekonomista Karl de vajnic (Schweinitz). On je polovinom 1960-ih ak tvrdio da se liberalno-demokratska tradicija Zapada protivi najveem broju procesa modernizacije 20. veka, a da je u 19. veku uspean spoj liberalizma i modernizacije bio rezultat jedinstvene i neponovljive koincidencije specifinih okolnosti. Prihvatajui ovu tvrdnju, Mansilja dodaje da savremenim procesima modernizacije na periferiji vie pogoduje autoritarna politika kultura, a da liberalni obrasci u svetskim razmerama imaju u tom pogledu sporednu ulogu (Mansilla 1995, S. 28). Sloili se ili ne u celosti sa pomenutim izriitim ocenama, jedno je van spora: odnos autoritarne politike kulture i modernizacije jeste daleko sloeniji nego to se to danas priznaje u misli o

18

drutvu optereenoj razliitim verzijama postsocijalistike pomodne i neistorine liberalne i konzervativne eshatologije. Svaka politika kultura je pritisnuta tradicijom koja na razliite naine ograniava eljene ciljeve modernizacije. Jedan od naina kako da se dopre do odmerenog sagledavanja uticaja tradicije, tj. izbegne njeno jednostrano precenjivanje ili potcenjivanje, jeste ralanjavanje nekih vanih tradicijskih segmenata koji ponajvie oblikuju politiku kulturu. Fatalizam je uoljiv kod gledita koja apsolutizuju uticaj tradicije i prebacuju odgovornost politike na nepovoljno naslee. Isticanje postojanog i sporo promenljivog modelski shvaenog tipa etnikog mentaliteta je jedna verzija ovog tumaenja (npr. violetne balkanske boljevizmom modifikovane autoritarne crte linosti). S druge strane, neistorino poreenje nerazvijenih i zemalja zakasnelog razvoja sa metropolskim kolonijalnim silama neopravdano potcenjuje uticaj naslea i voluntaristiki veruje u mogunost brisanja neravnomernosti razvoja primerenom politikom akcijom. Autoritarna politika kultura, dugo oblikovana protivrenim i nepovoljnim uslovima razvoja, sastoji se iz vie komponenti koje su u razliitom stupnju otporne na promene i predstavljaju manje ili vie otvorene prepreke modernizaciji. 1. Tehnoloko-ekonomska zaostalost je rezultat kanjenja u razvoju usled dugog robovanja niem stranom tipu feudalizma (Rusija i balkanske zemlje) ili kapitalistikoj metropoli koja nije unapreivala kolonijalnu upravu (zemlje Treeg sveta), zatim nepovoljnog geografskog poloaja (udaljenost od svetskih saobraajnica) i odsustva dodatnih mogunosti kolonijalne nadeksploatacije (razlika izmeu engleske i ruske akumulacije kapitala). U ovu grupu inioca spada i preovlaujui tip svojine nastao u krilu lenskog ili prebendalnog feudalizma pod uticajem organizacije rada stranog zavojevaa ili domae vladajue klase. Od preovlaujue profesionalne delatnosti (zemljoradnja, trgovina, ratovanje) zavisila je uloga drave u meunarodnoj podeli rada, ali i tip politike kulture (ratniki, trgovako-diplomatski itd.).

2. Istorijski dugo oblikovani karakter osnovnih politikih ustanova odnosom snaga unutar vladajueg klasnog saveza (crkvene i svetovne vlasti, plemstva i buroazije, vladara i stalea)bio je prilino postojan. Uravnoteavanje odnosa moi (hijerokratske crkve i vladara, stalea i buroazije) pogodovalo je usavravanju mehanizma za podelu vlasti i potonjem sazrevanju buroaske pravne drave, a trajni cezaropapizam je spreavao razvoj predstavnikog sistema. Potrebe vladajuih klasa izraavale su se u razliitoj spremnosti za podelu vlasti unutar klasnog saveza, ali i u nainu zatite od spoljnog neprijatelja. Od tipa vojne organizacije (kopnena vojska ili mornarica),tj. mogunosti njenog korienja i protiv unutranjeg neprijatelja zavisio je karakter uprave, stupanj centralizacije i birokratizacije vlasti i snaga lokalnih sila.

3. Politiku kulturu ine i osnovni idejno-ideoloki obrasci u pravdanju ciljeva politikog poretka, tipa integracije i karaktera politikog vostva: manje ili vie vidljive posledice sekularizacije religijskih odgovora na vorna pitanja (odnos prema viim idealnim ciljevima, prema radu, sticanju i solidarnosti kao i uverenost u mo politikog vostva da ostvari eljenu viziju drutva zbog njegove vezanosti za nadreene transcedentne sile ili moralne vrednosti). S poetka novog veka sekularizovani tipovi politike integracije oblikovali su se s jedne strane, izmeu nepogreivog i neprikosnovenog vladara i politike elite i pragmatine podele vlasti izmeu vie podjednako monih i uravnoteenih grupa koju regulie postojani zakon,s druge strane. Od tradicije je zavisilo da li e prevladati iracionalni ili planski iracionalizovani pijetet poglavara ili nepovredivost pravila koja reguliu odnose podjednako monih subjekata. Ove razlike je dugo odraavao tip monarhije, odnosno zamisao vrhovne vlasti.

to je sredina bila etniki i verski raznolikija i manje kompaktna, to je bivala aktuelnija funkcija monarha, sveujedinjavajueg poglavara i njegovog kulta, manje ili vie iracionalno shvaenog. Mo vladara kretala se izmeu preteno simboliki ujedinjavajueg monarha (V. Britanija i skandinavske monarhije), iji je autoritet regulisan ustavom, i monopolskog posednika najvie vojne i civilne vlasti, iji autoritet nije omeen (cezaropapistiki svevlasni car, pruski vojni kraljevi i razliite verzije harizmatskih partijskih voa). Tradicija regulisanja uloge sveujedinjavajueg voe je rezultat sazrevanja svesti o nainu reavanja glavnih

19

drutvenih sukoba unutar drave i izmeu njih, pa je monarhijsko naslee uticalo i na docniju republikansku politiku kulturu. Ovde se snaga tradicije ispoljava u postojanosti obrasca poeljnog autoritarnog voe ispunjenog razliitim idejnim sadrajima svetovne, verske, monarhijske ili republikanske prirode.

4. Tradicionalna politika kultura upornije se odrava kod reima koji svoju upravu i kadrove regrutuju mahom sa sela. Ova okolnost dugo je davala specifinu boju socijalistikoj modernizaciji, naroito u NR Kini, SSSR-u i Jugoslaviji. ehoslovaka i DR Nemaka moda su jedini izuzeci. Selo je u Jugoslaviji bilo partizansko uporite u ustanku, sa sela su mobilisane radne brigade i radnitvo za nove fabrike. Seljaci partizani inili su kostur rane socijalistike kadrovske uprave. Oni su sa sela poneli tradicionalne obrasce rukovoenja, neretko patrijarhalne, i nekolegijalne, kult fizikog rada i egalitarizma, a nova radnika klasa, takoe potekla sa sela, prihvatala ih je bez znaajnog otpora.

5. Etniki mentalitet je vana, ali ne i kljuna komponenta politike kulture. Socijalnopsiholoke crte odreene grupe oblikuju drutveni uslovi, pa se izmenom ivota menja i politika kultura (boraki beskompromisni i sporazumno pragmatini, patrijarhalno plemenski i potroako trini, dogmatski i konvertitski tip itd.,). to je monopol na osnovnim polugama politike socijalizacije izrazitiji, to su i mogunosti preoblikovanja politike komponente etnikog mentaliteta ire. Dodue, tradicija moe pruati otpor, naroito tamo gde je modernizacija zahvatila samo povrinske slojeve. Etniki mentalitet ne da se preoblikovati naglom modernizacijom koliko god ova bila radikalna, ve trajnim institucionalizovanim procesima razgradnje konzervativnog naslea. Uprkos temeljnim izmenama drutvenoprofesionalne strukture (prelaz iz seljako-borake u industrijsko-trinu kulturu) etniki mentalitet se moe postojano odravati i smiljenim idejno-ideolokim slavljenjem minulog iskustva. Manipulativni potencijal ove komponente politike kulture neobino je upadljiv. Zbog toga treba razdvajati umenost i uticaj propagande od tradiciijom uslovljene prijemivosti mentaliteta odreenoj politikoj kulturi.

Politika kultura je sloen idejno-institucionalni deo civilizacijske tradicije. Njene izdvojene komponente su u razliitoj meri uticajne u irim drutvenim zajednicama. Neretko se uzajamno pojaavaju ili neutralizuju snaei ili slabei otpor prema promenama. Autoritarna politika kultura nije uvek bila smetnja modernizaciji, pogotovo ne u nerazvijenim sredinama bez institucionalno razvijenih kanala politikog odluivanja. Neistorino je liberalizam smatrati univerzalnim agensom modernizacije. Svaka sredina je vlastitoj politikoj kulturi prilagoavala sredstva modernizacije i plaala razliitu cenu razvoja (rtve, logori, teror, monopol vladajuih tela i voe). U ekonomskom i dravnopravnom pogledu zakasnela drutva su politiku kulturu gradila na esto protivrenom spoju modernizacijskih ciljeva i tradicionalnih autoritarnih sredstava.

20

II

TRADICIJSKE KOMPONENTE BALKANSKOG HARIZMATSKOG VOE

Kanjenje najveeg broja savremenih balkanskih drava u ekonomskom i dravnopravnom razvoju do danas je ostalo nenadoknadivo, a u oblasti politike kulture neobino upadljivo. Ovde bi trebalo ukazati samo na neke uzroke i posledice kanjenja razvoja samostalnijeg odnosa podvlaenih prema politikom voi. U Zapadnoj Evropi buroazija je nastupala kao klasa u sigurnom usponu, pa je suvereno menjala dvorsku politiku kulturu feudalizma. Ruenje dvorske politike kulture bilo je nezamislivo bez posvetovljavanja ideologije o vlasti po milosti bojoj, tj. ruenja dogme o vladaru kao nepogreivom bojem poslaniku. Ipak je revolucionarni buroaski liberalizam detronizaciji teologije prilazio oprezno. Dozirajui ateizam preko ustavne monarhije (gde su bitno omeene prerogative i dalje posveene krune) liberalizam je strepeo od rasula usled ruenja monarhijskog sveujedinjavajueg simbola. Sve do uvoenja opte vojne obaveze dozirano je i izborno pravo. U etniki arolikim sredinama detronizacija monarhije znaila je nestanak sloenog ujedinjavajueg simbola (Austro-Ugarska) koji je na jugu Evrope u balkanskom osinjaku imao vaniju integrativnu ulogu nego na severu kontinenta (skandinavske zemlje i V. Britanija), gde je ustavna monarhija bila spojiva sa buroaskim konstitucionalizmom jer je imala iskljuivo simboliku ujedinjavajuu ulogu. U 19. veku kruna je u Austriji bila racionalna ustanova da bi se preko nje dalo pravno vrsto jedinstvo sloenom i protivrenom konglomeratu autonomija i poluautonomija romanskih, hunskih, slovenskih i germanskih naroda koji su inili Habzburko carstvo. U Britanskoj imperiji kruna je trebalo da integrie jo sloeniju svetsku imperiju kolonija, dominiona, protektorata i sl. Slinu ulogu imao je autoritet docnijih jugoslovenskih monarha, ali i republikanskih vladara. Za razliku od V.Britanije i Austro-Ugarske kao vienacionalnih monarhija, kod kojih nije bilo preloma u tradiciji, ve vie evolutivnih prilagoavanja monarhistike politike kulture, na Balkanu su burne politike promene uvek nagovetavale i raskid sa politikom tradicijom (osloboenje od Turaka, ruenje dinastija i monarhije, slom jednopartijskog reima). U austrijskom i britanskom parlamentarizmu prava krune postepeno prenoena su na manje ili vie staleke parlamente, a na Balkanu su vladari uvek zadravali natparlamentarnu mo, jer nije bilo stalea niti razvijene buroazije, sila koje bi ih nagnale na realno konstitucionalizovanje. Najvei deo balkanskih drava jo je bio u vazalnom poloaju pod Osmanskim carstvom u dobu kada su u Evropi apsolutizam zamenile ustavne monarhije. Tek je knez Mihailo Obrenovi (1823-1868) stvorio dvor, zakasneli relikt apsolutizma, ukidajui patrijarhalni oev apsolutizam, ustanikog vou okruenog momcima. Painski konak kneza Miloa Obrenovia (1780-1860) smenjuje dvor kneza Mihaila u dobu kada se u Zapadnoj Evropi snano iri republikanstvo i organizovani radniki pokret. U Srednjoj, Istonoj i Junoj Evropi monarsi su bili realni posednici najvie vlasti i stvarni zapovednici vojske. Balkanski vladari tek izali iz patrimonijalnog feudalnog apsolutizma bili su najsliniji pruskim vojnim kraljevima 18. i 19. veka i nemakim carevima posle 1871, dakle ne samo simbolini znamen dravnog suvereniteta ve ujedinitelji najviih funkcija dravne vlasti. Po sebi se razume da je nain regulisanja odnosa podvlaenih prema voi drugaiji kod reima gde je voa realni posednik vlasti, a ne goli simboliki znamen jedinstva. Zakasneli drutvenopolitiki razvoj Balkana, nestabilnost njegovih dravnih tvorevina i dugi periodi permanentnog latentnog ili otvorenog oslobodilakog ratnog stanja nametali su prilino krute autoritarne obrasce politike kulture u kojima je zamisao politikog voe imala stoernu integrativnu ulogu. to su dublje drutvene protivrenosti, podele i sukobi, to je vidljivija suprotnost izmeu oekivanja irokih slojeva i razoaravajueg uinka vlasti. U tim uslovima raste potencijal za prihvatanje novog harizmatskog spasitelja koji e u skladu sa tradicionalnom hrianskom eshatologijom raskinuti sa prolou i zapoeti novo beskonfliktno doba. Manje ili vie iracionalne nade uprte u vou mogu se u razliitoj meri iriti na njegove saradnike i ideoloko uenje. S druge strane, voa, koji u tim situacijama po pravilu stie neomeena

21

ovlaenja i izmie kontroli, pravda svoju misiju sugeriranjem vizije permanentnog vanrednog stanja. to je prosveenost podvlaenih nia, to je ideologizacija manje prozirna i uspenija. Manje ili vie harizmatski osvedoenim voama doivotni mandat prekidaju zaverenike pretorijanske grupe ili prirodna smrt. Tradicija samodravlja skorojevievskih dinastija na Balkanu, kostimirana patrimonijalnim i patrijarhalnim sadrajima iz oslobodilake nacionalne prolosti, bila je u senci stalne opasnosti vojnog prevrata. Ova opasnost nametala je politikoj upravi reima bez vre ustavne dravopravne oplate specifino labilni karakter. Uz preteno podloniki mentalitet patrimonijalnog podanika (sluge, a ne graanina, koji je dodue znao da se opire vlasti, ali na brutalan, hajduki, neregularan, a ne institucionalizovan nain), nepredvidljivi odnos podvlaenih prema politikom vrhu bivao je jo izrazitiji.

Politika je, po prirodi, delatnost bez utvrenih pravila i nikada do kraja racionalizovana pravnim normama. Dodue, i u reimima sa podeljenom vlau politiki voa deluje u neracionalizovanom manevarskom prostoru. Meutim, razlike su u nainu na koji voa odgovara za svoje postupke kao i u karakteru mandata. Kod line vlasti voa je odgovoran iracionalnom boanskom autoritetu ili uem oligarhijskom, partijskom, dravnom ili vojnom telu u kom mora da osigurava neformalnu nadmo. Tradicija ne regulie lino ponaanje voe, koje je uvek manje ili vie lieno vezanosti za utvreni pravni postupak, ve nain usklaivanja njegove odgovornosti, osvedoavanja (slobodni izbori, partijski kongresi, aklamacija) i silaska sa vlasti (redovno okonanje mandata, doivotna vlast, pretorijanski puevi itd.) Kod monarhija je tradicijom regulisano tzv. krvno pravo ili dinastika harizma. Od opte politike kulture takoe zavisi brutalnost promene vlasti i sadraj njenog pravdanja.

Kao i ostale, i politike ideje ire se neposredno i posredno, zadravajui izvorni oblik ili se menjaju u spoju sa drugim idejama. esto se spojevi ideja ilavije odravaju jer se bolje prilagoavaju izmenjenim okolnostima (u segmentima prisutni spojevi evropskih i istonjakih politikih tehnika, primljeni preko osmanskih, ruskih ili autohtonih domaih hibridnih spojeva). U ideologijama, a naroito obrascima kultizacije vladara, takoe se mogu prepoznati razliiti uticaji, ali i veti spojevi koji se obino proglaavaju nacionalnom osobenou. U prouavanju ovih uticaja ne bi trebalo sve sadraje bez ostatka pripisivati tradiciji. U politici, kao delatnosti koja usmerava druge delatnosti, postoje i univerzalni obrasci ponaanja koji se podjednako primenjuju u gotovo svim politikim kulturama (polarizacija na javne prijatelje i neprijatelje, poistoveivanje svih neprijatelja, razliite verzije tehnike divide et impera, manipulacije oseanjima ue grupne pripadnosti itd.). Tradicija ne propisuje toliko tehnike, koliko naine njihovih primena (ogoljeni i prerueni), srazmeru izmeu manipulacije i prinude itd.

Pristup tradiciji trebalo bi da bude istorian. To bi, sledei Marksa, znailo da kada se prate postojani procesi, u prolosti valja tragati za njihovom strukturom u elementarnom obliku, apstrahujui sve nebitne elemente koje sadre kasniji razvijeniji oblici. Goli voluntarizam pojedinca svakako nije elementarni oblik autoritarne politike kulture. Dijalektiki posmatrano elementarni oblik raa se u sloenom lancu meuuticaja drutveno-ekonomskih inilaca (odsustvo vre tradicije osiguranog privatnog zemljoposeda, to na Balkanu prua patrimonijalne sadraje upravi), institucionalnih (trajna cezaropapistika nadmo svetovne nad crkvenom vlau i odsustvo staleke aristokratije kao protivtee kruni), linih inilaca (hrabrost i umenost voa), idejnih obrazaca (oblici i tehnike kultizacije voe) i konkretnoistorijskih okolnosti (trajno latentno ili otvoreno ratno stanje koje stvara beskompromisni graniarski mentalitet) itd. U ovom spletu inilaca treba utvrditi kljunu taku koja je stvarno ishodite balkanske politike kulture. Prvobitni elijski oblik morao bi sadrati osnovne protivrenosti potonjih oblika, jednako kao to je Marks izvorni oblik vrednosti uoio u prostoj robnoj razmeni. Izvorni oblik autoritarne politike kulture u uem jugoslovenskom balkanskom prostoru jeste odricanje od individualne graanske slobode u ime nacionalnog ili klasnog osloboenja usled manje ili vie realnog ili fiktivnog stanja ugroenosti od razliitih neprijatelja nacije ili klase. Kada je u pitanju elementarni oblik voe, onda je to osvedoeni ratnik koji zbog priznatog oslobodilakog uinka polae pravo na neogranienu vlast. Veber je uoio da kraljevstvo svuda izrasta iz harizmatskog junatva, ali se proces prelaza pratnje ratnog kneza u vladajuu kastu, uvrenu manje ili vie birokratizovanom upravom, u Evropi odvijao vrlo

22

neravnomerno (u Zapadnoj Evropi je okonan poetkom 17. veka, u Srbiji gotovo dva i po stolea kasnije). U balkanskoj politikoj kulturi stalno prisutno, manje ili vie sistematski idejno uoblieno polaganje prava na neogranienu vlast voe i njegove pratnje (kneza i vojvoda, kralja i vojske, partije i njenog ratnog voe) na temelju ratnog uinka, primilo je lokalnu boju, koja se po srpskoj verziji moe uslovno nazvati solunaenjem. To je elijska crvena nit koja se provlai kroz sve ideologije line vlasti u ovom prostoru. Uoeni elementarni oblik jeste nuno formalan jer pokriva vrlo raznorodne klasne i grupne interesne saveze. U njegovom obliku ispoljavali su se interesi uih ili irih drutvenih grupa u jugoslovenskim prostorima za poslednja dva stolea. Manje ili vie nezavisni srpski i jugoslovenski reimi line vlasti bili su u drutveno-ekonomskom pogledu aroliki: feudalni (vlast voda i vazalnog kneza nikla iz ustanka sve do etrdesetih godina 19. veka), kapitalistiki (konzervativnoburoaske monarhije Obrenovia i Karaorevia od etrdesetih godina 19. veka do etrdesetih godina 20. veka), socijalistiki (Titov jednopartijski reim). Otuda je uoeni elijski oblik politike kulture nuno formalan i ne omoguuje istraivanje sadrinskih interesnih osnova konkretnih reima vlasti. Meutim, vii stupanj apstrakcije, koji je u svakom poreenju uz pomo elementarnog ili idealnog tipa nuan, ima heuristike prednosti. U ovom istraivanju otvara se mogunost da se sa stanovita politike tehnologije porede razliiti udaljeni oblici vlasti i uoi kontinuitet unutar celine razdoblja ili uih vremenskih deonica. U pomenutom elijskom obliku politike kulture trajno je prisutna strukturna napetost izmeu cilja (osloboenja) i sredstava (potpuno podvrgavanja vrednosno nadmonom nadindividualnom jedinstvu, nacionalnom ili klasnom) i manje ili vie iracionalno prihvatanje kljunog simbola tog jedinstva kulta oslobodioca.

U sadrinskom pogledu raznoliki balkanski monarhijski i republikanski reimi nepodeljene vlasti mogu se manje ili vie posredno izvesti iz svog elementarnog oblika. Realna ili fiktivna ugroenost od spoljnog ili unutranjeg neprijatelja jeste trivijalno pokrie autoritarne zatite monopolskih vladara koje su podvlaeni neretko plebiscitarno prihvatili (Miloev apsolutizam se hranio turskom opasnou, potonje monarhije austrijskom, nemakom i italijanskom pretnjom, a Titov reim je poivao na politikoj kulturi bipolarnog sveta, tj. pretnji sa Istoka i sa Zapada). Haotini unutranji i nestabilni spoljnopolitiki odnosi u prostoru dugo podeljenom izmeu imperija, esti oslobodilaki i graanski ratovi koji su pojedine narode dovodili na rub egzistencijalne ugroenosti, jesu realna osnova nepodeljene vlasti, a nametanje iluzije vanrednog stanja i u relativno bezbednim periodima postala je standardna ideoloka formula disciplinovanja podvlaenih. Uprkos nespornim oslobodilakim i modernizacijskim uincima svi nezavisni reimi u jugoslovenskom prostoru 19. i 20. veka bili su zatonici autoritarne politike kulture i labave dravnopravne sigurnosti. Ovde bi ukratko trebalo pomenuti najvanije sastavnice u osnovi haotinog tradicijskog potencijala da bi se jasnije uoili povremeni radikalni proboji koji su se privremeno ili trajnije, svesno ili nesvesno, uspeno odupirali konzervativnom naboju politikog naslea.

Politike elite nezavisnih jugoslovenskih drava 19. i 20. veka nisu mogle da stiu i usavravaju politiku kulturu u nacionalnim i dvorskim zatvorenim krugovima Austrougarskog carstva gde je pristup bio ogranien za elite vodeih carskih naroda. Premda je Austrija, a naroito docnije Austrougarska, bila u dravno-pravnom pogledu izgraenija od ostalih prostora gde su iveli junoslovenski narodi, manevarski prostor voa nedravnih naroda bio je ui nego u srpskoj dravi gde se postupno stvarala samostalna monarhijska tradicija. Izgleda da je na iskustvo line vlasti obe jugoslovenske drave 20. veka vie uticalo naslee srpske drave 19. veka. U tom nasleu raspoznaje se vie slojeva: politika kultura osmanlija (svojinski odnosi, organizacija vazalne kneeve pratnje, sultansko ponaanje vladara koji se slobodno kretao u niim nesputanoj patrijarhalnoj tradiciji), zatim od polovine 19. veka izvesni pokuaji birokratizacije i uvoenja zakonitosti po zapadnoevropskom uzoru, i najposle osobeni spoj orijentalnog naslea sa modernim evropskim obrascima. Uticaj slojevitog srpskog naslea na docnije jugoslovenske drave nije bio toliko rezultat svesnog oponaanja srpskih oblika line vlasti, ve je izvirao iz slinog poloaja nezavisne Srbije i nezavisne Jugoslavije u spoljnom okruenju i slinog cilja koji najoptije izraava formula Balkan balkanskim narodima. Uz to, ne bi trebalo potcenjivati okolnost da je Srbija na Balkanu jedina imala vlastite neuvezene

23

dinastije i nezavisnu monarhijsku politiku kulturu. Slojevitost srpske politike politike kulture kritiki su prikazivali njeni savremenici Svetozar Markovi (1846-1875) i Slobodan Jovanovi (1869-1958).

Osmansko carstvo sa patrimonijalnim sultanom koji se kretao u apsolutno istom prostoru line samovolje, nesputan ulemom niti tradicijom, ostavilo je u naslee vlastiti obrazac line vlasti kao privlani uzor dravama koje su formirane nakon njegovog sloma. Ni srpski vladari nisu odoleli ovom izazovu. Izuzev kneza Mihaila, koji je bio blii evropskom prosveenom apsolutizmu, srpski vladari 19. veka su vie nalik istonjakim despotima. Idealizacija harmonine patrijarhalne prolosti sa snanim epsko romantiarskim sadrajima podjednako je prisutna kod srpskih liberala i konzervativaca 19. veka (Suboti 1992, str. 139). Srednjovekovne vrednosti su se uporno odravale, od kojih je najkonzervativniji, verovatno, bio neproduktivni odnos prema radu (jer se domae stanovnitvo teko reavalo da uzme plug), to je S. Markovi kritikovao kao malograantinu. U ovom neprotestantskom sklopu vladar je bio pre svega ratnik koji osvaja i deli zaplenjeno. Miloev proboj ove tradicije se sastojao u ukidanju nazadnog timarskog sistema i uvoenju sitnog seljakog poseda, zatim nareivanjem da se kri uma i uanpreuje ratarstvo. S. Jovanovi je beleio da su se i liberali u Srbiji zalagali za modernizaciju na temeljima stare slovenske patrijarhalnosti. U stoarsko-ratarskoj Srbiji 19. veka slovenofilska patrijarhalna vizija drutva povezivala se sa antibirokratskom i antizapadnom usmerenou i konzervativno romantinim shvatanjem vladara kao uvara vere i harmonine jednakosti i bratstva. Ovde se treba zadrati samo na linoj vlasti, uticajnom segmentu politike kulture.

Premda autoritarna, lina vlast u Srbiji nije bila stabilna. Labilnost je poivala na nestabilnom nainu izbora vladara, a zatim i nainu uvrenja vlasti i mahom nasilne izmene. Kod srpskih, pa i jugoslovenskih monarhija, izbor vladara, usled sukoba mladih dinastija, bio je labavo regulisan ak i tradicijom. Narod je birao voe ustanka aklamacijom, a u miru su to inile oligarhijske grupe ratnika knezova (ustavobranitelji) ili zaverenika (crnorukci). Sve monarhije su bile u senci antidinastike vojne pretnje, a izbor vladara nije bio vezan za vri predstavniki sistem. Republikanski voa je do vlasti dospeo na ne manje stabilan i regulisan nain, krenjem puta kroz nepredvidljive frakcijske partijske sukobe. Izbor vladara ostao je trajno pravno nestabilan i neracionalizovan proces: kod monarhije usled odsustva neprikosnovene dinastijske harizme, a u republici usled nadmoi partijskog nad dravnim pravom. Otuda i specifino labilan i nesiguran poloaj voe, koji je otvarao mogunost neobuzdanog kulta, ali i iznenadnog sunovrata.

Jo nejasnije je bila regulisana nadlenost vladara prema upravnom tabu i podvlaenima. Prvi srpski novovekovni vladar-ratnik Karaore (1768-1817) sa pitoljem se protivio zahtevima savetnika, a Miloevu vlast su savremenici (od Vuka Karadia do S. Markovia) nazivali istonjakom despotijom, neogranienom i samovoljnom. Milo je despotskom vlau obavio krupne istorijske zadatke. Bio je vet politiar koji je od Turaka iznudio najvie u nepovoljnoj situaciji, internacionalizovao je srpsko pitanje kod Rusije, ojaao srpsku autonomiju i ozakonio slobodni seljaki posed. Bio je najjai meu stareinama i najvei zahvata. Prisvajao bi ta mu se dopadne u vremenu kada je svojina poivala na zauzeu (Jovanovi 1925, str. 10). Uz manji ili vei otpor ostalih ratnika (jer stalekog plemstva nije bilo niti hijerokratske crkve), u Srbiji je ilavo opstajala neokrnjena tradicija istonjake nepodeljene vlasti. Sve do kneza Mihaila inovnik je dran za privatnog kneevog slugu i nije bio dravni organ, to je u Evropi stolee ranije uklonio prosveeni apsolutizam. Prvi srpski liberali su ponavljali da je Srbija izborna monarhija (bez stalekog plemstva) i starije dinastike kue. Knezovi su bili seljaci-ratnici, a ne plemii, politiku su vodili junaci (Toma Vui 1788-1859), birokrati (Ilija Garaanin 1812-1874) i tgovci (Mia Anastasijevi 1803-1885). Samo je Milo od sultana priznat za naslednog kneza, a ostalima su privilegije bile nesigurne. Uprava, premda preobraena iz kneeve posluge u dravno inovnitvo, ostala je korumptivna i osiona. O politikoj kulturi ratnike Srbije svedoi jedan vaan tip nacionalnog politiara, kakav je bio Toma Vui Perii, koga je V. Karadi nazivao junakom i krvopijom. Bio je to etobaa iz ustanka koji se dumanski ponaao u politici kao i u borbi s Turcima. Stareina vrst i strog, ali

24

i prototip seljakog demagoga (govorio je svi smo ravni, to je knjaz to je i svinjar), nepoverljive i nepredvidljive udi, uvek je imao oruje pri ruci, to je odavalo starog krdaliju. Vreme je oblikovalo ove nepoverljive crte politiara, ali i pritvornost. Vui je bio iz onog starijeg narataja koji je umeo da temena pred Turcima, imao, je lukavu makastu gipkost kao i Milo (Jovanovi 1925, str. 189-190). Borba za opstanak i nezavisnost naroda je stvarala politiku kulturu primerenu okruenju, to veini nije bilo neprirodno (izuzev usamljenih pripadnika inteligencije formirane na Zapadu). Otuda i neophodnost mere u kritici vazalne patrimonijalne nepodeljene vlasti. Vanije od opreza istorinosti je uoavanje kontinuiteta osnovnog obrasca politike kulture vladara oslobodioca. to je vladarev ratni uinak bio nesumnjiviji to su bile manje anse zakonski regulisane podele vlasti (od Miloa do Tita). Rei pokuaji birokratizacije i liberalizacije vezani su za vladare bez harizme ratnog oslobodioca (Mihailo Obrenovi, kralj Petar I Karaorevi 1844-1921). Milo je prema Porti uvek bio energian, istovremeno se uvajui da mu niko ne moe osporiti vernost sultanu. On nije govorio s Portom kao njen skromni tienik koji svoja prava izvodi iz propisanog ustava, nego kao ovek koji je vlast dobio od jedne narodne bune i koji se pred Portom javlja kao tuma narodnih elja (Jovanovi 1923, str. 64-65). Iz istog razloga ni Tito pred Staljinom nije temenao, za razliku od ostalih komunistikih voa lagerskih zemalja koje su se vratile u zemlju u prtljaniku voza Crvene armije i preuzele vlast u senci sovjetske vojske (Rakoi, Gomulka, Ulbriht, Dimitrov). Kod vladara koji su kod naroda osvedoeni, ali ipak ne do kraja suvereni, verovatno se jae izotrava oseanje jasnog i tanog raspoznavanja snaga, do sitnica, i vetog prilagoavanja novoj situaciji, nego kod izbornih efova ija je vlast regulisana zakonom. U odnosu prema Turcima i Rusima Milo i Tito su prilino tano uoavali kada i koliko treba poputati ili zatezati. Istovremeni oseaj egzistencijalne ugroenosti i vlastite snage kod izuzetno nadarenih politikih voa stalno usavrava politiki refleks i ulo za precizno sagledavanje granica manevarskog prostora. Izgleda da odve ambiciozno zamiljeni ciljevi spreavaju realistinost u proceni odnosa snaga i ubrzavaju poputanje politike koncentracije. S. Jovanovi poredi Miloevu gipkost sa hitrinom guje koja krivuda kroz kamenjar. Ova ocena nije manje primerena Titovoj elastinoj spoljnoj politici. Milo je bio lien linog ponosa i bio gotov na savijanja, a i Tito dok nije uvrstio meunarodni ugled, da bi kasnije ponos isticao do sujete. Spoljna politika je opreznija od unutranje jer zahvaljujui priznatom uinku u svetu kritinost prema autoritarnim sredstvima bledi.

Neodvajanje od naroda u najteim situacijama jeste neobino trajna sastavnica ratne harizme. Posle sloma 1. ustanka 1813. deo vojvoda i ratnike aristokratije prebegao je u Austriju ispred Turaka. Milo je ostao s narodom, slino kralju Petru I i regentu Aleksandru, koji su se s vojskom 1915. povlaili preko Albanije. Ni Tito se nije odvajao od vojske 1941-1945. Harizmatsko junatvo ima krupnu ulogu u obezbeenju plebiscitarne podrke, ali se vremenom lako pretvara u tzv. solunatvo ili partizantinu tj. u polaganje prava na trajnu vlast na osnovu osvedoenog ratnog uinka bez obzira na mirnodopske uspehe. Neodvajanje od naroda u ratu i skromno obrazovanje voe koje ga pribliava obinom oveku je Miloa i Tita, a delom i Petra I uinilo vladarima iz naroda. To se ne bi moglo rei npr. za kneza Mihaila Obrenovia i kralja Aleksandra I Karaorevia (1888-1934), koji se nisu kao Milo meali sa gomilom niti esto mitingovali kao Tito. Njihovi izlasci u narod bili su vie paradni. Premda obrazovani, u govornikom pogledu, zbog distance prema narodu, bili su manje ubedljivi. Politikoj kulturi podvlaenih najuspenije su se i sa najmanje napora prilagoavali Milo i Tito, dok je zatvoreni, melanholini, autoritarno nadmeni i zagonetno nepristupani knez Mihailo u tom pogledu najvie odudarao nastojei da bude prosveeni apsolutista lien harizme ratnika. Mihailo je bio plemi koji nije umeo sa narodom. Uvodei ceremonijal i audijenciju, dao je srpskom dvoru zakasneli evropski sjaj. Titova sklonost ceremonijalu nije, meutim, ugrozila njegov oslonac, jer je naporedo na paradoksalan nain zadrao Miloevu sugestivnost neposrednog plebejskog dodira s masom. Tito je u vlastiti raskoni ceremonijal veto ugradio i patrijarhalno nezvanino saobraanje vladara sa narodom, prisutno jo u srpskoj ustanikoj tradiciji. Bio je to relativno spontani plebejski in mladih dinastija izraslih iz ratnika i stonih trgovaca, a ne izdvojenog stalekog plemstva sa vlastitom kulturom i stoleima dugim

25

geneaolokim stablom. Lako je pojmljivo to u politikoj kulturi optereenoj neprosveenou i oslobodilakom tradicijom narodni vladari imaju aktivniju mobilizatorsku ulogu od aristokratskih ili birokratskih voa. Prihvatanje i utapanje u kulturu podvlaenih je dodatni osigura line vlasti. Proriui sinu rav kraj, Milo ga je opominjao da onaj ko hoe da se brani od hajduka mora i sam biti hajduk. Bila je to balkanska verzija prirodnopravne formule Trockog da protiv nasilja pomae jedino nasilje.

Pretorijanstvo je najvidljiviji segment ovog haotinog i nebirokratski regulisanog dravnog naslea, ne samo u odnosu vladara i podvlaenih nego i u pogledu stabilnosti harizmatski kvalifikovane kue dinastije. Po svemu sudei, i ovde je orijentalno naslee ostavilo znaajnog traga. Tu je zapravo nestabilan odnos vojske i vladara ispoljen u najistijem obliku. Kod orijentalnog sultanizma bila je redovna pojava da su vladari morali stalno iznova pridobijati vojnike darovima i obeanjima. Veber je uoio da su posledice toga bile snana nestabilnost vladajuih grupa i esta pretorijanska ruenja prestola, jer su istim sredstvima vojnici odmamljivani od vladara. U Srbiji pretorijanci nisu obarali samo pojedinane vladare nego i cele harizmatski kvalifikovane kue, ne strepei da e time uzdrmati sve tradicionalne temelje na kojima je poivala pokornost podvlaenih, jer su dinastije bile neukorenjene, a apolitinost neposveenog seljatva izrazita. Monarhije u Srbiji nisu bile slubene kao na kontinentu, ve vie harizmatske, pa je kralj usled pogrene politike gubio krunu i glavu. Nestabilnost krune nije bila posledica institucionalizovane odgovornosti vladara i njegove povrede propisanog ponaanja krune, ve labi