1

Mila Petrov

LETO U GRČKOJ

(ljubavni vikend roman)

2

*

„Monika,“ počela je Marta uznemirenim glasom. „Gotovo je sa Tomasom!“

Monika se zbunjeno nagla preko stola kao da će tako bolje razumeti Martine reči.

„Raskinula sam veridbu.“

„Ti?! Zašto? Zašto tako odjednom? Šta se desilo?“ Monika je bila totalno iznenadjena.

„Tomas se zaljubio u drugu devojku i već dva meseca se vidja sa njom. Oh, kakva

gadost mi se desila!“ Nemoćno je zacvilela Marta spremna da zaplače u sred bašte kafića.

„Ne mogu da verujem! Onaj Tomas koji je tako bio zaljubljen u tebe! Nevarovatno!“

„ I ja bih pomislila isto da nisam sopstvenim očima videla, a onda ga i naterala da mi

ispriča,“ zastala je za trenutak. „Osetila sam ja da se nešto promenilo u ta dva meseca. Samo,

nikako mi nije bilo jasno. I hvala bogu da sam otkrila. Ko zna kad bi mi gad rekao i da li bi mi

uopšte rekao.“

„Pa kako si saznala?“

„Videla sam ih u jedan noću kako se ljube na stanici metroa. Vraćala sam se iz kluba,

posle svirke. Možes da zamislis kakvo iznenadjenje? Mogla sam da zavrištim, kao da sam

videla duha.“

„I šta ti je rekao?“

„Znaš da je pre dva i po meseca dobio poziv da svira u jednom kamernom orkestru?

Uvek je više voleo klasičnu muziku nego džez. Bilo mi je žao da ne svira više sa nama u

bendu, ali sam poštovala njegovu želju. E, on se zaljubio u devojku koja tamo svira violinu.“

Glas joj se spustio.

„I kako je objasnio to što ti ništa nije rekao?“

„Kaže da nije hteo da me izgubi. Ne zna šta ga je snašlo.“

„I nije imao hrabrosti da ti bilo šta kaže,“ zajedljivo je dodala Monika.

„Ima 27 godina, a ponaša se kao klinac“, uzdahnula je Marta. „Srećom da sam imala

njuh da nešto nije u redu. Zamisli kako bi mi tek bilo da nisam to osetila? I ovako se osećam

kao kreten, izdana... pogubljena...“

„Mogu da zamislim kako ti je...“ saosećala je Monika.

„Ne, ne možeš da znaš kakav je to jad,“ na licu joj se odražavao blesak tih reči. „Nisi

doživela tako nešto i ne daj bože da doživiš. Godinu dana ljubavi... pola godine vereni...

Mogli smo i da se venčamo pa da mi se tako šta desi u braku, pored dece...“

„Da, svakako je bolje na vreme otkriti koga imaš u džaku,“ složila se Monika. „Da li si

sada promenila planove za leto, s obzirom da nisi htela da ideš u Grčku sa bendom?“

Ivana se ironično nasmejala:

„Da, htela sam zbog njega da propustim tako dobar aranžman, ali zaista nisam žalila.

Planirali smo da letujemo u Tunisu,“ suze su joj krenule, ali ih je brzo obrisala. „Već sam

rekla momcima iz benda da ipak idem sa njima, jer su počeli da traže pevačicu. Znaš kako su

se obradovali. Divni su to momci.“

„Kako se ne bi obradovali kad znaju tvoj glas. Klub je uvek pun kad ti pevaš. Znaju li

oni za tebe i Tomasa?“

„Znaju da smo raskinuli.“

„I šta su rekli?“

„Da je peder!“

Glasno su se nasmejale.

„Ne, stvarno, ne ide im u glavu da može da upropasti ovako ozbiljnu stvar. Izgleda da to

ipak nije bilo tako ozbiljno. Nezreo je. Šta je mislio? Da može malo da se provede, pa da onda

1000 € BONUS

3

vidi šta će da bude, šta će da radi sa mnom? Mislila sam da je ta naša zaljubljenost prešla u

ljubav, u istinsku potrebu jedno za drugim. A gospodinu treba stalno adrenalina. E, pa sad

neka slobodno uživa! Mene više neće da vidi, a ni glas da mi čuje,“ rezignirano je rekla.

„Dobro je što ideš u Grčku. Prijaće ti to odvajanje, pa more, sunce, možda koja

avantura...“ vragolasto se nasmejala Monika, pokušavajući da odobrovolji drugaricu. Marta je

samo odmahnula rukom sa gadljivim izrazom na licu.

„Hej! Nešto mi je palo na pamet!“ uzbudjeno će Monika. „Kad krećete i koliko ostajete

tamo?“

„Krećemo za deset dana. Od 1. juna imamo aranžman i ostajemo tri meseca. Zašto

pitaš?“

„Mogla bi Sari i meni da nadješ neki smeštaj, pa da dodjemo kod tebe, da jedan deo leta

provedemo zajedno.

„Divno!“ ciknula je Marta radosno. Obožavala je svoje dve drugarice s kojima je bila

nerazdvojna još od srednje škole. „Dogovoreno! Naći ću vam nešto povoljno, pa da ostanete

što duže. I pripremiću vam teren da se dobro zabavite.“

*

Kafić su napustile u malo boljem raspoloženju, koje je Martu držalo do njenog stana.

Kad je ušla u njega osetila je samoću, napuštenost, svesna da više neće biti tako ispunjen

Tomasom, koji je tu provodio dosta vremena.

Inače je istinski uživala u svom stanu, kao nigde drugde. Dok je još njen deda bio živ,

bilo je to samo zapušteno potkrovlje od 60-70 kvadrata. Kad je deda umro i njoj ostavio svoj

stan, molila je roditelje da ga prodaju, da kupe potkrovlje i njega adaptiraju u stan, zapravo u

jedan ogroman prostor koji bi imao samo odvojeno kupatilo. Martini roditelji, intelektualci,

modernog duha, koji su je uvek ozbiljno shvatali i imali poverenje u nju, pristali su na tu

njenu veliku želju. Za pola godine je mogla da se useli u sopstveni stan.

Sredjivala ga je sa ogromnim zadovoljstvom. Uživala je u dugačkom pogledu koji

omogućava taj prostor bez zidova. Imala je samo jedan paravan sa japanskim motivima koji je

zaklanjao krevet, smešten u dnu, odmah do kupatila. Kuhinjski deo, koji je bio od rustikalnih

elemenata, nasledjenih od dede, krasio je 70 godina stari kredenac, koji je baka donela u

miraz kada se udala za dedu. Ugaona garnitura za sedenje je bila modernog, ali toplog

dizajna, sa jednom foteljom i dva džaka za sedenje. Po zidovima su visile Sarine slike, koja je

akademski slikar, a zatim i različiti predmeti koje su donosili njeni roditelji sa putovanja po

raznim zemljama, zatim njeni prijatelji, a ponekad i ona. Sve u svemu jedan dar-mar, koji je

ona svojim istančanim ukusom spojila u skladnu celinu, pa je prostor delovao toplo i pitomo.

Medjutim, već nekoliko dana nije imala oči za to. Imala ih je samo za suze koje je lila

kada je ostajala sama. Da bi bilo moguće, pevala bi svako veče, jer je to delovalo kao sedativ

na njenu ranu. Nije mogla da dočeka da odu u Grčku, gde bi to bilo i moguće. Htela je da tu

promenu u njenom životu potkrepi daljinom i zaista se nadala da će ubediti sebe da Tomas ne

treba da bude vredan žaljenja. Ne treba da se smatra gubitkom. Takav joj ne treba. Sa njim je

zaista završila.

A stalno je mučilo pitanje da li ona ume da procenjuje muškarce. Nekog velikog

iskustva nije imala, ali se ni jednom nije završilo tako katastrofalno kao sada. Da li će smeti i

moći još nekom da veruje? Sa tim mislima je zaspala.

*

Sutradan je ustala oko 10, već po običaju. Nikad nije bila velika spavalica, ali je zbog

nastupa u klubu navikla kasno da leže i ustaje. Madjutim, to što joj se desilo sa Tomasom, taj

4

krah ljubavi, nije joj poremetio san. I dalje je mogla da spava snom pravednika; imala je ona

još jednu ljubav koja joj je uvek bila verna - pevanje.

Još u srednjoj školi je vikendom posećivala klubove gde je bila živa džez svirka. Znala

je sve repertoare. Nabavljala je diskove, tekstove i učila napamet. Imala je želju da jednog

dana svojom interpretacijom pesama doprinese toj klupskoj atmosferi.

Želja joj se ispunila u leto, posle upisivanja studija pevanja na Muzičkoj akademiji,

kada se prijavila na jednu audiciju. Momci iz benda su bili kompletno oduševljeni: njenim

glasom, interpretacijom i izgledom.

Sve vreme studija je pevala po gradskim klubovima, često gostujući i po drugim

gradovima, a 5-6 puta i u inostranstvu.

Promenila je nekoliko bendova, a najduže je ostala sa ovim sadašnjim, oko 2 godine. Sa

njima je bila i na jednom internacionalnom takmičenju džez bendova i tada su osvojili 3.

mesto, na šta je bila jako ponosna, ali ne i gorda. To je bila samo potvrda njenom trudu i bilo

joj je dovoljno. Veće apetite nije imala i taman je mogla da podnese tu lokalnu slavu.

Poštovala je svoje slobodno vreme, svoj mir, svoj odabrani krug prijatelja a drugi su cenili tu

njenu nenametljivost, čak skromnost. Na pohvalne komentare je kratko, mirno i ozbiljno

odgovarala.

I sve je bilo tako skladno dok se nije dogodilo to sa Tomasom. Pa da, mislila je, priroda

ne dozvoljava statičnost. Moraš uvek za nešto, protiv nečeg, sa nečim da se boriš. Možda je to

i dobro. Statičnost donosi mlakost, što ona nije volela. Ali nije volela ni to neprestalno

koprcanje koje je osećala u sudbinama ljudi oko sebe. Sada će i ona morati da se koprca dok

ne izadje iz ove krize, ili... ma samo će da se prepusti... ne bolu, već muzici i to će biti

dovoljno.

Zadovoljna, kao da je napravila dogovor sa sobom, krenula je da se sprema. Ako ne

požuri, zakasniće na sastanak sa momcima iz benda.

*

Ugledala ih je. Sedeli su opušteno za stolom, sa pićem ispred sebe. Sad će joj oni tri

meseca biti jedina porodica. To joj uopšte nije teško padalo. Volela je te momke.

Johanes je bio najstariji medju njima. Imao je 35 godina, svirao saksofon i obzirom na

njegovo bogato muzičko i životno iskustvo prećutno mu je prepušteno vodjstvo. Uglavnom se

poštovala njegova zadnja reč. Bio je srednje visine, retke, kratko potšišane kose, ali vrlo

harizmatičan. Devojke su ga prosto opsedale, iako već par godina ima vezu sa jednom

balerinom.

Diter je svirao klavijature, bio veseo i neobaveznog ponašanja, ali vrlo odgovoran kada

situacija to zahteva. Imao je 31 godinu.

I treći, Mark, je tridesetodišnji, dobroćudni, debeljuškasti bubnjar. Uglavnom je samo

ćutao, kao da je svu energiju istresao na bubnjevima. Ali to njegovo ćutanje nikome nije

smetalo, kao što nikome nije smetala Diterova brbljiva narav ili Johanesov tihi autoritet.

Dovoljno su se poznavali da bi se shvatili, poštovali i dozvoljavali svakom svoju prirodu.

Marta je sa svojih 26 godina bila najmladja, ali jednako profesionalna i posvećena. Vrlo

su poštovali njen glas i ozbiljnost, ili, bolje reći svesnost, kojom je pristupala poslu. Na nju su

gledali kao na mladju sestru.

„Zdravo društvo!“ prišla im je i svakom udelila po jedan poljubac.

„Zdravo mala!“ veselo je pozdravio Diter.

„Nemoj ti njoj mala. Tako mogu samo ja da je zovem. Skoro sam 10 godina stariji od

nje,“ šalio se Johanes. „U Grčkoj ću morati da navučem strog izraz na lice i da glumim tatu.

Kako inače da sačuvamo našu lepoticu od obožavaoca.“

Smeškali su se gledajući je. Sva trojica su u jedno bila sigurna, Marta je imala

nenametljivu lepotu. Skladno, sitno i nežno telo imalo je ženstvene, čisto devojačke oblike i

1000 € BONUS

5

pokrete. Crte lica su bile pravilne i meke, pre svega prefinjene, dok su krupne, tamno plave

oči dominirale. Ipak najlepši ukras na njoj, bar najupadljiviji, bila je kosa. Tamno bakarne

kovrdže su se spuštale do ramena i pravile grivu oko njenog lica, čistog i mlečno belog kao i

koža celog tela. Mnogi su uzdisali za njom, ali ipak, samo uzdisali, jer je ona imala oči samo

za Tomasa.

Dok su ispijali piće i neobavezno čavrljali, drugovi su ispitivački posmatrali Martu ne bi

li stekli utisak o njenom duševnom stanju. Bili su zadovoljni. Blaga seta na njenom licu bila je

sve što su videli. To je ono što nije mogla da sakrije, a dubinu njene patnje mogla je samo

njena mama da oseti, jer je odlično poznavala svoju devojčicu.

*

Malo društvo se dogovorilo o svim potrebnim detaljima za put i svi su jednako izrazili

uzbudjenje zbog promene sredine i opšte klime. Prijaće im svima.

Ovog puta su baš imali sreće sa aranžmanom za leto, zahvljujući Uliju, Johanesovom

bratu od strica, koji ih je povezao sa tim Georgom. O njemu su znali da je pre 7 godina otišao

u Grčku, a pre 3 godine otvorio kafe-bar, na samoj plaži, u jednom malom mestu kraj Soluna.

Kažu da je obožavao svu vrstu barske muzike, a naročito džez. U njegov kafe su često dolazili

gosti i iz Soluna, a bio je veoma posećen i van sezone.

Johanesov brat je bio poznati di-džej u gradu, a sa Georgom se poznavao još iz školskih

dana. Kako je odlično znao kvalitet džez-benda ‚Zar’ toplo mu ih je preporučio. I tako, bez

mnogo peripetija dobili su obezbedjene sve pogodnosti: sobe iznad kafea, ishranu u restoranu

pored i dobru platu.

Kad su završili razgovor Marta je prva ustala da ide, pozdravljajući ih. Gledali su za

njenim laganim hodom dok se udaljavala u lepršavoj zelenoj haljinici. Diter se prvi oglasio:

„Baš je mamlaz onaj Tomas. Ovakvo devojče da ostavi.“

„Nemoj da bi uzdisao za njom,“ šalio se Johanes. „Ne treba nam još jedna dramatika.“

Diter je podigao ruke u odbrambeni stav:

„A, ne brinite. Moje srce je zauzelo bar desetak njih. Samo, žao mi je male. Prava

bombonica.“

„Pa šta! Nije ni prva ni poslednja da je doživela ljubavno razočarenje. I ko zna gde je

tome kraj. Sreća, pa sa prestankom ljubavi ne prestaje sve u životu,“ pametovao je Johanes.

„Da, ali ljubav inspiriše sve u životu,“ nije se dao Diter.

„Naravno, ponekad,“ složio se Johanes. „Samo muzika inspiriše uvek.“

Mark ih je samo slušao i smeškao se, bez preke potrebe da se uključi u razgovor.

Za kratko su se i oni razišli.

*

Dani do polaska su brzo prošli. Marta ih je provela u susretu sa društvom i roditeljima,

koje neće dugo videti. Nije bila sentimentalna, jedva je čekala da makar krenu.

Par dana pred polazak rasla je tenzija, a nju je presekla jedna poruka sa mobilnog.

Tomas je hteo da razgovara sa njom pre odlaska.

Odbila ga je. Nije htela da susret sa njim poremeti teško stečenu i još uvek klimavu

stabilnost. Ona više ništa nije htela da čuje od njega. Nije mogao ništa da joj kaže što bi

promenilo njenu čvrstu odluku da je izmedju njih zauvek gotovo.

*

Toliko očekivani put su odlično prošli Johanesovim malim kombijem. Sva trojica su se

naizmenično smenjivali u vožnji, dok je Marta uglavnom spavala.

6

Kad su najzad, predveče došli do obale, odmah iza Soluna, izašli su nestrpljivi da

probrčkaju noge u moru. Johanes je prvi zavrnuo nogavice, zagazio u vodu, okrenuo se ka

njima i euforično viknuo:

„Počinjeee!“

Diter je spremno zaurlao, dok je Mark trućkasto trčao prema vodi.

Martino sneno lice je namah proživelo. Krupne oči su postale još veće, raširivši se da

upiju lepotu oko sebe. Prišla je vodi, uzela punu pregršt i prinela licu. Duboko je udahnula.

Obožavala je miris morske vode. Nekoliko puta je prsnula vodom po licu, uživajući u

prijatnom dodiru tečnosti. Nežne kovrdže se ukvasiše i dadoše njenom izgledu dozu

seksipilnosti.

Spustila je ruke, ispravila se, zatvorila oči, zabacila glavu i još jednom snažno udahnula

vazduh. Milina...

Zadovoljno je pogledala oko sebe. Plavetnilo mora i neba na jednoj strani i bujna

vegetacija poprskana šarenilom cveća na drugoj strani izazivala je u njoj prelep osećaj, osećaj

pripadnosti. U takvom okruženju bih mogla uvek da živim, pomislila je i dalje lutajući

pogledom okolo, dok odjednom nije susrela oči jednog mladića, koji je, naslonjen na jednu

žardinjeru, sve to posmatrao sa osmehom. Naglo je sklonila pogled postidevši se, kao dete

uhvaćeno sa teglom džema i brzo opomenula ostale:

„Društvo, smirite strasti!“

Ipak im se pridruzila u smehu, ne obraćajući više pažnju da li ih ko posmatra.

*

Za nekih pola sata su stigli do kafea ‚Laguna’. Lako su ga pronašli, u okolini su svi

znali za ‚Lagunu’. Zastali su ispred i iznenadjeno gledali u ogroman baštenski prostor. Znali

su da je veliki, al‘ toliko! Oko šezdesetak stolova je bilo poredjano oko podijuma za igru. Na

njemu je bio uzdignut još jedan manji podijum, predvidjen za muzičare. Pažljivo odabrano,

prigušeno svetlo, obećavalo je dobru atmosferu. Bar je bio smešten izmedju plaže i šetališta,

tako da se gostima pružala prilika da posmatraju ili večernju romantiku mora ili urbani život

prolaznika.

„Ja sam se već zaljubila!“ želela je da se našali Marta.

„Pažljivo, mala!“ prihvatio je Johanes. „Niko od nas nije lekar. Svi smo samo

muzičari.“

„Odlično,“ dodala je. „Drugi lek mi ne treba.“

Smejali su se i polako ušli. Uputili su se ka momku za šankom i na engleskom ga upitali

za Georga. On ih je, medjutim, predusretljivo upitao:

„Muzičari?“

Oni se nasmejaše.

„Dobro došli! Željno ste iščekivani. Georg trenutno nije tu, ali ja ću da vas smestim. Da

vam pomognem sa stvarima.“

Pokazao im je sobe na spratu i rekao da sidju na piće kad se smeste i osveže.

Marta je dobila jednu malu sobu, okrečenu u nežnu nijansu narandžaste boje, ukusno

nameštenu sa stilskim otomanom i istom foteljom. Stočić je bio od masivnog drveta sa

metalnim okovima sa strane. On joj se odmah dopao. Bila je tu i komoda sa fiokama i TV-om

na njoj. U jednom udubljenju u zidu bila je smeštena mala čajna kuhinja sa frižiderom. U

hodniku su neupadljivo poredjani garderoberi. Sve prijatno i nenametljio. Pogledala je

kupatilo. Uredno, sa tuš kabinom. Ah, da terasa! Uzbudjeno je požurila. Velika, dobro je. A

pogled – direkno na more. Skoro je ciknula od radosti. Na terasi je bila jedna udobna ležaljka

i sto sa četiri stolice.

1000 € BONUS

7

Otišla je da vidi kako su smešteni ostali. Njih trojica su imali apartman sa dve odvojene

sobe. Jedna je bila spavaća sa tri kreveta, a druga je predvidjena za dnevni boravak i imala je

otoman i dve fotelje. Njihova terasa je bila još veća, takodje sa pogledom na more.

*

Zadovoljni smeštajem sišli su da popiju piće. Umor više nisu osećali pa su ćaskali i

komentarisali prostor.

Ambijent je bio kao prenet iz nekih bivših vremena. Ono malo zidova je rustikalno

obojeno u prigušenu, toplu žutu nijansu, koja je prelazila u bakarnu pri dnu, a na nekim

mestima čak u cigla crvenu. To bi mi se dopalo za stan, razmišljala je Marta. Takodje su joj se

dopale, oko drvenih stolova, smestene fotelje i dvosedi, sa svojim cvetnim dezenom i crvenim

oivičenjem na naslonima za ledja i ruke. Ogroman lučni prolaz na sredini zida vodio je u

drugi, intimniji deo kafića, sa zidovima u boji lavande i žutim nišama. Taj lučni deo je

obložen istim tamnim, grubo tesanim drvetom od kog je napravljen i šank u prednjem,

velikom prostoru.

Po zidu su zakačene fotografije poznatih džez muzičara i pevačica. Marta ih je sve

poznavala: Koltrejn, Herbi Henkok, Majls Dejvis, Armstrong, Areta Frenklin, Astrid Žilberto,

Ela Ficžerald... O, kako se lepo osećala medju tim likovima.

*

„Dobro veče, muzičari!“

Čula je jedan raspoložen, ali čvrst muški glas. Svoj, još uvek zaneti pogled je prenela na

vlasnika glasa i namah se uozbiljila. Prepoznala je istog momka, koji ih je posmatrao na plaži

dok su brčkali noge. Svet je baš mali...

„Ja sam Georg. Pa, dobro nam došli!“ nastavio je istim tonom i svima srdačno pružao

ruku. Naravno, Marta mu je u pogledu otkrila prepoznavanje, no on nije ništa komentarisao.

Seo ja za njihov sto, noseći piće u rukama, ogromnu času soka.

Počeo je sa pitanjima o putu, da li su se smestili u sobe i da li su zadovoljni... Kako im

se svidja njegov klub. A oni... pa, nisu znali šta pre da nahvale. Ipak, najviše klub.

„Bašta je ogromna i ima šmeka,“ Johanes je preuzeo reč.

„Stvarno svaka čast! A treba sve to i organizovati...“ dodao je Diter.

„Ne toliko. Već sam se odlično uhodao. Osim toga ne služimo hranu, samo piće. To

olakšava mnogo. Na spratu imam sobe za izdavanje. Nisam više hteo stresan posao. Želeo

sam da mogu i da uživam, kao što verujem i da hoću uz vašu muziku.“

„Obećavamo dobar provod,“ pokušao je Mark da bude koristan svojim komentarom.

„Šta misli pevačica o ambijentu?“ Georgov topli pogled se okrenuo Marti, koja je

pustila momke da vode glavnu reč.

„O, vrlo inspirativno, priznajem! Ovde može da se pusti glas,“ živo je rekla.

„Jedva čekam da čujem.“ Georg je baš tako i delovao kao da jedva čeka. „Neću više da

vas zadržavam, sigurno ste umorni. Ako vam nešto treba obratite se bilo kome od osoblja.

Jedan šanker je Nemac, a i dva konobara i jedna konobarica su iz Nemacke. Ostali su Grci i

pričaju engleski, tako da ni sa njima nije problem. Da... i hteo sam da vam naručim picu iz

restorana pored, ako ste gladni, a već sutra možete na doručak, ručak i večeru kod njih. Samo

recite ko ste, oni su pripremljeni.“ Pošao je, stao i okrenuo se. „Piće je, naravno, uvek na

račun kuće.“

Sa tim rečima ih je ostavio. A ostavio je i utisak, kom se ipak nisu nadali.

„Kakav tip... na sve misli,“ započeo je Mladen.

„Ugostitelj brate, mora da bude gostoprimljiv,“ dodao je Uroš.

„Nije samo to. Ima u sebi nešto što se baš i ne sreće često: tako siguran stav u priči...

držanje... nonšalantnost ali i ozbiljnost, autoritet. Gde li je to naučio?“ razmišljao je Johanes.

8

„Od Grka sigurno nije,“ i Diter se mislio. „Od njih je mogao da nauči samo trgovačke

fore.“

„Čovek voli džez. Njega je muzika vaspitala,“ duhovito se dosetio Mark.

„Hej, momci!“ pobunila se Marta. „Tipa ste tek upoznali. Ko zna kakav je u stvari.

Skroz vas je zaveo.“

Zakikotaše se raspoloženi.

„A tebe nije ni malo zaveo?“ interesovao se Diter. „Pogledaj kako čovek izgleda. Kao

da ga je sam Poliklet* vajao.“

Svi neprimetno baciše poglede ka Georgu koji je stajao kraj šanka i razgovarao sa

nekim tipom. Oči su im obuhvatale visoku, izuzetno skladnu, čvrstu i tamnu figuru u

bermudama i majici. A lice pravilnih, klasičnih crta: oštro, muževno, karakterno i pre svega

privlačno. Pa čak i ta kratka kosa, na 2 cm ošišana, samo otkriva lep oblik lobanje. Ipak,

najupečatljivije su bile njegove tamne oči, koje govore, čini se, isto koliko i reči koje je

upućivao sagovorniku.

Marta je odvratila pogled ka stolu i kao da je i ostale podsetila da urade isto.

„Zadovoljna?“ hteo je da zna Diter.

Udahnula je vazduh i nonšalantno slegla ramenima.

„Lepotan,“ mirno je rekla kao da naručuje piće.

„Aaa mala, još si opasno zarobljena,“ nije izdržao Johanes, stavljajući joj ruku na rame.

„Znaš šta je ovaj naspram tvog anemičnog Tomasa. Vatra živa!“

„Tomas više nije moj,“ presekla je bol, a zatim je uvredjeno i tvrdo rekla: „Tog lika

neću više da mi spominjete. Dogovoreno?“

Kao po naredbi sva trijica podigoše ruke u odbrambeni stav. Morala je da se nasmeši i

oni se opustiše.

„Ljudi, odoh ja na spavanje,“ ustao je Mark, a i oni za njim.

Mahnuli su Georgu i pošli ka stepenicama. Pratio ih je njegov zadovoljni pogled.

*

Sutradan, kad se probudila, Marta je izašla na terasu i sneno se protegla uživajući u

pogledu: gore – plavo nebo, dole – plavo more. Ne seća se kada je toliko plave širine imala

pred sobom. Čula je glasove negde levo i bacila pogled. Tri terase dalje protezali su se

Johanes i Diter.

„Hej, momci!“ pozvala ih je. „Dobro spavali?“

„K’o zaklani! Treba nam kafa. Hoćemo dole?“ pitao je Johanes.

„Meni se ne silazi. Ja bih je popila ovde na terasi.“ Bila je slatko lenja. „Kad bi neko od

vas hteo da mi donese kafu, bilo bi super. Ne mogu ovakva da silazim.“ Pokazala je na svo je

sneno lice i rasčupanu kosu.

Johanes je bio siguran da bi i takva mamila poglede, ali je sišao da joj donese kafu.

Za deset minuta je već bio na vratima sa punim poslužavnikom: velika šolja kafe, čaša

soka od pomorandže i kroasan. Iznenadjeno je pogledala.

„To ti gazda šalje. Kad smo mi naručivali kafu, pitao je za tebe. Rekao sam da ćeš je ti

popiti u sobi. Za svaki slučaj je poslao i ostalo. Pažljiv, nema šta.“

„Hm, lepo. Hvala ti.“ Uzela je poslužavnik i odvukla se do terase. Zavalila se u ležaljku

i spremila za uživanje.

*

Tog popodneva su se malo i okupali u moru. Nisu hteli da se izmore plivanjem i sunčanjem

jer je trebalo instalirati instrumente i napraviti probu.

1000 € BONUS

9

Do 8 sati je sve bilo gotovo, još samo da probaju. Dok su naštimavali, osoblje kluba ih

je zainteresovano pogledavalo. Probali su 2 – 3 pesme i kako je sve bilo u redu odložili su

instrumente. Repertoar su već imali dobro razradjen, pa su se bezbrižno povukli u sobe.

Marta se tek diskretno našminkala. Obukla je haljinu sa širokim bretelama, koja je

*Poliklet: starogrčki vajar koji je odredio idealne proporcije ljudskog tela.

pratila nežne linije njenog tela i spuštala se do kolena, taman toliko da im otkrije lepotu, kao i

vitkost listova njenih nogu. Dezen haljine je mestimično bio posut cvećem narandžaste boje i

tamno zelenim listovima po beloj pozadini. Obula je sandale sa podignutom platformom i bila

spremna.

Kad je sišla dole, ostali su već sedeli za stolom blizu njihovog podijuma i pili piće.

Prišla im je, sela i bacila pogled po bašti. Skoro svi stolovi su bili zauzeti.

Nekako se kraj nje stvorio Georg i pitao je šta će da pije. Njegov pogled je upijao njenu

pojavu.

„Mineralnu vodu, hvala. Da nije hladna, molim te.“

„Čuvaš glas?“ upitao je posle par minuta, donoseći joj čašu vode bez leda.

„Uvek,“ kratko je odgovorila.

„Pa ti baš malo pričaš,“ zvučao je kao da usput komentariše.

„Čuva glas,“ našalio se Diter i svi se nasmejaše.

Georgu se svidjala ova mala družina. Momci su bili pozitivni, dok je devojka nekako

neodredjena, mada pravi prolećni livadski cvet. Šta li se tu krije? Rasterao je misli i seo pored

Marte, pitajući ih da li je sve u redu i treba li im štagod.

„Čoveče, baš si rešio da nas razmaziš. Mi smo ti vrlo skromna čeljad.“ Johanes je ipak

bio polaskan. Imali su oni svuda pažnju, ali ovakvu predusretljivost i srdačnost, ipak nisu

nigde osetili.

„Vi ste moja ekskluziva,“ jednostavno je odgovorio Georg. „U deset krećemo. Spremni?

„Sasvim,“ odgovoriše svi u glas.

*

Tačno u deset sati su se popeli na podijum i dok su momci još jednom kratko probali

instrumente Marta je sela na jednu barsku stolicu u zamračeni deo te male bine da sačeka svoj

nastup. Odsvirali su dva instrumentala i imali svu pažnju publike. Naslonjen na šank, Georg

ih je posmatrao znalački. Aplaudirao je zajedno sa ostalima.

Taktovi treće pesme su počeli i Marta je mirnim korakom pošla ka mikrofonu. Pustila je

glas – nežan ali čvrst, a pre svega karakterističan. Svako oko u sali je gledalo njenu krhku

pojavu, okruženu velom kovrdžave kose, koja je pod reflektorom dobila još intezivniju

bakarnu boju. Na podijumu je činila atmosferu, koja se kao magla širila medju posetioce.

Georg se uspravio, suzio pogled i pažljivije gledao u to... pa, skoro prividjenje pred

njim. Pružila je čaroliju koju nije očekivao. Nesvestan svega oko sebe upijao je njenu pojavu i

puštao da taj milozvučni glas prolazi kroz njegovo telo.

Kad su minuli poslednji taktovi pesme, skoro da je zaboravio da se pridruži

prolomljenom aplauzu, hvatajući sebe u nekoj dubokoj misli.

Bacio je pogled po bašti. Gosti su frenetično aplaudirali, očigledno zadovoljni koliko i

on. Blagi smešak mu je preleteo licem.

Nastavio je pažljivo da sluša svaku sledeću pesmu, sve više otkrivajući kvalitete njenog

glasa. U jedno je bio siguran: taj glas budi emocije. On čini da mu telo vibrira poput strune.

Spustio je čelo na nadlakćenu ruku i zurio u jednu tačku. Kad se trgo, pogledom je tražio

10

barmena. Ugledao ga je kako bulji u Martu, totalno zanesen. Gurnuo ga je i zatražio čašu

žestokog pića.

*

Posle odredjenog bloka pesama muzičari su najavili pauzu i seli za svoj sto. Georg im je

prišao i iskreno čestitao:

„Tako mi je drago da ste vi ovde, mada nisam ni sumnjao kad mi vas je Uli preporučio.

Rekao je da ste svetski i to je zaista tačno.“

Koliko god da su svesni svojih kaliteta bilo im je uvek drago kad neko ume na pravi

način da ispoštuje njihovu muziku. Ipak, oni nisu bili samo interpretatori i zabavljači. Kad

protnu i neku svoju stvar niko ne primeti razliku.

„A tvoj glas...“ Georg se okrenuo Marti, „...tvoj glas je neverovatan. Nikad nisam uživo

čuo tako nešto.“

„Hvala,“ jednostavno i sa osmehom ja rekla.

„Veruj mi, nije to samo puki kompliment,“ rekao je, verujući da ih ona često dobija i da

su joj njegovi, možda, suvišni i dosadni.

„Pa, ja sam završila pevanje na Muzičkoj akademiji. Izgradila sam svoju boju glasa,

svoj stil i sad to razvijam koliko mogu. Osim toga, imala sam izvanredne ideale.“ Pogledom

je pokazala prema okačenim fotografijama.

„Na neki način su to i moji ideali, zato ih i držim tu. Imam osećaj da sam uvek u

dobrom društvu.“ Pogled mu je odavao zadovoljstvo.

„Da, oni su dobro društvo. I to još tako raspevano,“ nasmejala se. „I izvanredni su

učitelji.“

„Još jednom, bravo!“ ustao je i krenuo. „Vidimo se kasnije.“

*

Nastavak večeri je protekao u sličnoj atmosferi. Nizale su se pesme, aplauzi, a ljudi sa

šetališta zastajkivali i slušali. Bilo je i plesnih parova i onih koji su solo igrali, prateći taktove

muzike.

Nešto posle dva po ponoći su završili svirku, a njihovu muziku su sada zamenile utišane

melodije sa diska. Tek što su sišli sa bine, Georg ih je pozvao da predju za njegov sto:

„Ovaj dobar početak moramo da proslavimo!“ Zatim se okrenuo Marti: „Nadam se da

sad možeš da popiješ nešto žestoko?“

„Pa ako je proslava, onda da popijemo. Ja ću džin-tonik.“

A kad su i ostali rekli svoje želje pozvao je konobaricu. Prišla je jedna mala crnka,

zdepaste gradje, očito Grkinja. Dok joj je na grčkom naručivao, gledala ga je psećom

odanošću, ma – ko u boga. Marta je to posmatrala i nije mogla da veruje. Dokle se spušta

nečija ličnost! Šta joj to radi? Pogledala je u njega pa u nju, pokušavajući da nadje razlog

takvom njenom ponašanju. Georg je uhvatio taj njen širom otvoren pogled i kao da ga je

shvatio.

„Potiče iz jako siromašne porodice,“ objašnjavao je. „Pomogao sam da joj se i sestra

zaposli u obližnjem hotelu. Samo je zahvalna.“

Marti je bilo pomalo neprijatno što ju je ,pročitao’, pa se zavalila u svoju stolicu. Ma,

šta je briga za neke odnose ovde. Pijuckala je svoje piće i pratila razgovor njih četvorice.

Georg se raspitivao o Nemačkoj, Minhenu, a oni zdušno odgovarali. Čuli su oni za nostalgiju

svojih ljudi po belom svetu.

„Ućutala si se?“ primetio je Georg, obraćajući se Marti. „Je l` ti prijatno? Malo je

sveže... Torsten, dodaj tu moju jaknu!“ viknuo je konobaru.

„O, ne, molim te. Jeste sveže, ali mi nije hladno.“

1000 € BONUS

11

„Ipak, za svaki slučaj,“ rekao je, ogrtajući je pažljivo. „Neću da mi nazebe takav

dragulj.“

„Ah, ne obraćaj toliko pažnju na nju,“ pravdao je Johanes. „Ponekad je ćutljiva, ali nije

namćor. Možeš da zamisliš kako joj je kad je stalno sa nama trojicom. Samo čekam kad će da

nategne pivo iz flaše.“

Sva trojica su je gledala sa bratskom nežnošću. Otkad je bila sa Tomasom, zaboravili su

da je ona devojka koja bi i nekom od njih mogla da bude privlačna. Ona je jednostavno bila

njihovo slavujče, kako su se ponekad šalili.

Georgu je bio simpatičan taj njihov odnos. Jasno je video razlike u karakteru, ali, čini se

da lepo funkcionišu. A sa ovom muzikom, definitivno su ga kupili. Ipak, devojka mu je bila

mnogo zanimljiva...privlačna...čak pomalo zagonetna, ali nije uspevao da odredi svoje

mišljenje zbog potiskivanja nekog naviranja u sebi. Činilo se da ga ne primećuje, tek onoliko

koliko je bilo pristojno.

Znao je on kako deluje na devojke. Nisu krile svoje poglede, bilo da su zauzete ili

slobodne. Jedne su bile dosadne kao mušice, druge vrlo nasrtljive. On je to svaki put samo

konstatovao, a retko kad mu je bilo impresivno, dok je devojkama njegov status zgodnog i

uspešnog mladog čoveka bio jako primamljiv.

Jos pola sata su tako živo razgovarali kad je Marta, osetivši neku navalu bola u

stomaku, ustala i rekla da ide na spavanje. Njih trojica je nikada nisu zadržavali kad bi kretala,

a i Georg se uzdržao, bez obzira koliko je, makar nesvesno, želeo da je ona još malo tu.

*

Sutradan, kad se probudila oko deset sati, ponovila je svoj mali ritual od juče i

zadovoljno se protegla na terasi. Pogled u to plavetnilo pred sobom joj je lečio dušu.

Pogledala je na treću terasu. Odande se ništa nije čulo, ali do nje dopre jedan lep bariton

odozdo, ispod terase:

„Dobro jutro, Marta!“

Nagla se nad terasu. Georg je gledao u nju sa osmehom:

„Baš si ranoranilac! Kladim se da si za kafu.“

„Da, silazim da je uzmem.“

„Nemoj da silaziš, poslaću nekog da ti donese.“

„O, hvala. Draže mi je da se ne šetam ovako čupava.“

„Sumnjam da bi ti neko zamerio.“ Osmeh mu je bio šeretski i Marta je osetila blago

crvenilo na obrazima.

Zakratko je neko pokucao i, otvorivši vrata, Marta je prepoznala spremačicu. Nosila je

poslužavnik, napunjen kao i juče: kafa, sok i kroasan. Ipak, nije to očekivala ponovo.

*

Danas su već više vremena proveli na plaži. Marta je stalno bila u hladu. Čuvala je

svoju osetljivu kožu. Nije ni previše plivala, kako uveče ne bi bila iscrpljena. Ali, odlično se

zabavljala posmatrajući Ditera kako uzdiše za tolikom koncentracijom devojaka na plaži.

U neko doba im je prišao Georg u tamnocrvenim boksericama. Nije im promakla

njegova visoka, skladna figura, sva bronzana od sunca, zategnute kože i gipkog držanja. Diter

ponovo skrenu pogled na raskošnost devojaka oko sebe i šaljivo upita Georga:

„Čoveče, kako izdržavaš da stalno gledaš ove lepote pred sobom?“

„Lako. Jednostavno se navikneš i više ne primećuješ...“ mirno je odgovorio.

„Ma i sto godina da živim ovako, ne bih se navikao!“ Diter nije krio oduševljenje.

„Čini ti se... Vremenom shvatiš da u milion školjki samo jedna ima biser,“ sigurnim

tonom je dodao Georg.

Hm, zanimljivo, razmišljala je Marta.

„Čovek ima pravo,“ naglas je rekao Johanes.

12

Mark se lenjo okrenuo da osmotri situaciju. Njegova životna energija se osećala samo

za bubnjevima.

„Ok, društvo, vidimo se večeras. Imam još štošta da obavim.“ Georg se oprostio se sa

njima.

*

Kad su nešto pre deset sati sišli u klub, primetili su da je apsolutno svaka stolica bila

zauzeta. Georg je stajao za šankom i proveravao da li je sve u redu. Bio je vrlo zadovoljan

svojim osobljem, osim... pa, možda, Elenom. Previše često je hvatao njene poglede na sebi, a

njeni komentari su već prelazili granicu odnosa poslodavac-radnik i to mu se nije dopalo.

Prema svima je bio korektan i prijatan, ali je držao distancu i oni su to vrlo cenili. Samo

se Elena nije uklapala u tu sliku koju je spretno stvorio. Bila je zgodna i lepa devojka, što je

provokativno isticala. Govorila je engleski odlično i vrlo spretno izvršavala sve poslove, ali je

posedovala i neku neprijatnu oštrinu u ophodjenju, skoro nadmenost prema ostalima, dok je

prema njemu bila istovremeno naivno mazna i nevino drska, sa dvosmislenim opaskama.

Tolerisao je jer je bila dobar radnik i jer ga nije bilo briga, ali ne sme da joj dozvoli mesto

koje joj ne pripada i kojim ugrožava ‚mir’ u kući.

Dok je sve to razmišljao, posmatrao je kako prilazi. Činilo joj se da je ulovila njegov

pogled, nešto duži nego inače, i nasmešila mu se obećavajući. Kratko joj je uzvratio osmeh i

okrenuo se prema muzičarima koji su već zasvirali, kao po običaju, prvo par instrumentala.

Nije bio ni svestan da jedva čeka da Marta zapeva.

Na prve taktove njene pesme, opet je ustala sa svoje barske stolice i iz mraka, laganim

korakom ušetala pod reflektor. Tu scenu je Georg zadivljeno posmatrao, a kad je zapevala

celo telo mu je prodrhtalo. U toj svojoj haljinici, jednostavnog kroja, sitnim, ali elegantnim

ramenima i zanesenim izrazom na licu, prosto je mamila u zagrljaj. Pomalo uznemireno je

ustao i prošetao.

Marta je pevala, gledala u publiku, ali potpuno ih nesvesna. To stanje transa u koje bi

kroz pesmu upala, mnogo je volela. Tako je ponekad uspevala da doživi čistu poeziju duše,

života uopšte. To bi je napojilo za čitave dane unapred. Zato i nije koristila nikakve

stimulanse poput pića i droga, jer je iskusila da samo čista svest, uz izvesnu upornost, može

da uživa u pravoj poetici trenutka, muzike, života... i da iza toga ostaje istinsko obogćenje

celokupnog bića, nemerljivo sa instant emocijama, izazvanim raznim dopinzima, posle kojih

život neminovno izgleda jadan.

*

Na pauzi je opet prišao Georg. Čini se da je on na sebe rado prihvatio brigu o njima.

Momci su već standardno naručili pivo, sa kojim su se odlično snalazili i nikad preterivali

kada sviraju.

„Za tebe topla voda?“ šaljivo je Georg upitao Martu.

„Pa, za promenu bi mogla limunada,“ rekla je prihvatajući igru i dodala: „Ali topla.“

„Georg!“ pozvao ga je oduševljeno jedan muški glas, blago akcentujući.

„Jorgos!“ Georg je ustao i zagrlio jednog momka, pričajući sa njim grčki. Neobavezno

ih je upoznao, predstavljajući ga kao jednog od svojih najboljih prijatelja.

„Jedva čekam da vas čujem,“ počeo je sedajući. Obraćao im se na engleskom. „Georg

vas je toliko hvalio, da sam odmah dojurio.“

Pohvale su primali sa osmehom i klimanjem glave. Jorgos se očito razumeo u muziku

jer su ubrzo ćaskali na tu temu. Povremeno je ljubopitno pogledavao Martu i posle jednog

takvog pogleda okrenuo se Georgu i sa vragolastim osmehom mu rekao nešto na grčkom.

Georg je mirno odgovorio, spuštenog pogleda, ali takodje sa osmehom. Marti sve to nije

promaklo. Znala je da su je komentarisali kao da je neko živinče, i to tako nepristojno na

jeziku koji ostali za stolom ne razumeju. Glupi muškarci. Naglo je ustala:

1000 € BONUS

13

„Idem do toaleta,“ rekla je svojim momcima. „Vidimo se na bini,“ dodala je, dajući im

do znanja da se ovamo ne vraća.

Georg ju je posmatrao zbunjen, nesvesno osećajući da je upravo ova kratka razmena

reči sa njegovim prijateljem oterala Martu. Upitno je pogledao članove benda. Oni su shvatili

situaciju, ali se nisu nista uzbudjivali.

„Uvredila se?“ nije izdržao Georg. Bilo mu je malo krivo.

„Izgleda,“ odgovorio je Johanes. „U poslednjih mesec dana je malo više osetljiva. Veruj

mi, ima razloga.“ Tu je zastao ne želeći da više otkriva Martinu intimu.

„Izvinjavam se. Zaista ništa uvredljivo nismo rekli. Naprotiv,“ pravdao se Georg.

„Verujem, ali znam da ona nije nikad podnosila šegačenje u odnosu na nju, a Jorgos je

izgledao kao da je pred njim upravo donet slastan stek.“

„O, ne, nije on takav. Znam ga godinama. Ipak, izvinjavam se još jednom.“

„Ma u redu je. Hoćemo li momci?“ Johanes je pokazao na binu.

Georg je ostao sa Jorgosom objašnjavajući mu nešto. Zatim su obojica digli glavu kad je

Marta zapevala moćno i žustro. Jorgos je širom otvorio oči, upijajući to iznenadjenje sa bine.

Njegov prijatelj nije preterivao kad ju je hvalio.

Kad je nastupio malo duži instrumentalni deo, Marta se povukla u stranu i sela na

barsku stolicu, poluprofilom okrenuta publici. Zamišljeno je gledala negde daleko i prepuštala

se muzici.

Georg je ozbiljno posmatrao, sedeći nedaleko od nje. Kad se završila numera i dok je

trajao aplauz, primetio je da se ona tek malo okrenula Diteru i neprimetno klimnula glavom.

Istovremeno su ustali i dok je saksofon ispuštao prve tonove ona je kretala ka mikrofonu, a

Diter je prinosio stolicu.

Tek što se vratio za klavijature, Marta je prigušeno zapevala, istovremeno meko

sedajući na barsku stolicu i podižući desnu nogu na donju prečku. Sve tako lepo

sinhronizovano i skladno, pomislio je Georg. Nije skidao oči sa nje, a taj seksepil, kojim je

zračila, prožeo ga je celog. Jednostavno se samo prepustio tom osećaju, ne misleći ni na šta

drugo. Ta pesma... ne seća se da je nekad čuo. Tako je nežna, a strasna... Muzika se jedva

čula, dominirao je njen glas – čist, jasan, pa prigušen, nabijen emocijama. Branko je

zaboravio da diše, a u sali nije ništa mrdnulo.

Na kraju pesme aplauz je bio frenetičan.

„Hvala lepo,“ skromno je rekla u mikrofon. „Ovom pesmom završavamo večeras.

Takvu publiku bismo rado uvek imali. Do sutra!“ Šarmantno se oprostila sa gostima.

*

Georg ih je, zajedno sa Jorgosom čekao za stolom. Kad je video Martu da silazi, brzo je

prišao.

„Hteo sam da se izvinim... Malo pre si uvredjeno otišla, a imam utisak da smo tome

doprineli Jorgos i ja,“ ozbiljno je rekao.

„Nemoj da se izvinjavaš,“ mirno je rekla, pa kao da se nečeg setila, oprezno je upitala:

„Ili možda ima razloga za izvinjenje?“

„Nije bilo pristojno što smo pričali na grčkom kad vi ne razumete, a ustvari, ništa

uvredljivo nismo rekli. Naprotiv...“ zastao je kao da razmišlja da li da nastavi.

„Onda je sve u redu.“ I njen pogled je govorio isto.

Nesvesno obradovan Georg je poveo za sto i pozvao konobara. Jorgos joj je iskreno

čestitao na pevanju i okrenuo se razgovoru sa momcima.

Sedajući, Georg je neznatno primakao stolicu bliže Martinoj i upitao:

„Ona poslednja pesma... nije mi poznata. Šta je to bilo?“

„To je naša stvar,“ odgovorila je. „Imamo nekoliko svijih pesama. Ja pišem tekstove, a

Janko muziku i aranžmane.“

14

„Tako... Sve prijatnija iznenadjenja,“ zamišljeno je rekao. „Niste pomišljali na neku

značajniju karijeru?“

„Za sada ne. Bar ja još uvek nemam takve apetite. A kad ih nemam u ovim godinama,

verovatno ih neću ni imati.“

„A koje su to godine, ako nisam opet nepristojan?“

„Ne, u redu je. Imam 26 godina. Nikad mi nije bilo jasno zašto bi bilo nepristojno pitati

za godine.“

„Verovatno je skopčano sa tajnom žene.“ Pogled mu je bio intezivan.

Ironično se nasmejala:

„Ja imam sasvim suprotno iskustvo. Ubedjena sam da muškarci kriju tajne.“

„Možda... ali ste vi žene za nas muškarce same po sebi tajna.“ Georg je bio uporan.

„Nekako ne verujem da je to kod tebe slučaj.“

Upitno je pogledao, a ona nastavila:

„Primećujem kako se većina žena ponaša u tvom društvu. Sve su prema tebi kao

otvorena knjiga.“

„Ja obično ne čitam takve knjige.“ Uhvatio je sebe da se pomalo brani.

„O tome nije reč, već to da ti one dokazuju da mogu da budu lako pročitane.“

„Hm... da. Nego, interesantno mi je da te ne zanima uspeh,“ hteo je da promeni temu.

„99% devojaka bi na tvom mestu svašta uradile da postanu slavne.“

„Uspeh već imam i on mi je dovoljan. Želim da mogu dosta vremena da provodim u

svom stanu, da uživam u nesmetanom druženju. A slava diktira pravila, zahteva odricanja.

Slava je nemilosrdan gospodar. Moraš da se smeješ kad ti se plače, da ideš kad i gde ti se ne

ide, da pričaš kad bi najradije ćutao, da odgovaraš na glupo sročena pitanja i onda ti isti tvoji

odgovori budu jednako glupo izmešteni iz konteksta. Sve u svemu, slava te napravi

marionetom.“ Rezignirano je završila.

„Izgleda da si dobro obaveštena.“ Georg je slušao pažljivo i sa zanimanjem. Kako samo

zrelo razmišlja! Kako se skupiše svi ti kvaliteti na jednom mestu, u jednom biću? Netremice

je gledao njeno lepo lice, još uvek zarumenelo od pevanja. Tako bi sad dodirnuo te njene

vazdušaste kovrdže koje su poigravale dok je pričala:

„O, to što sam ispričala nije ništa. To nije sve. Ima još mnogo gorih stvari. Vrlo dobro

poznajem par slučajeva. Ali i bez toga ne bih poželela da živim drugačije nego sada. Svoje

sitne raosti i svoju intimu ne bih menjala ni za šta na svetu. Sasvim sam zadovoljna.“ Ni sama

nije znala zašto se toliko raspričala.

„Baš sasvim zadovoljna? Ništa ne nedostaje?“ oprezno joj se zagledao u oči. Vrlo ga je

zanimalo šta će da kaže i kao da je to osetila, namerno je izbegla direktan odgovor:

„Pokaži mi tog ko je sasvim zadovoljan.“

Gledao je zamišljeno par trenutaka negde daleko, pa u nju i čvrstim glasom rekao:

„Nadam se da ću ti ga za neko vreme pokazati.“

Malo je upitno podigla obrve. To je zanemario:

„Neobična si ti...“ zamišljeno je rekao.

„Osećam negativan prizvuk...“ ni sama nije znala zašto je to ljutilo. „Neobično ti je što

razmišljam svojom glavom?“

„Ne, ne!“ skoro da se pravdao. „Samo nisam navikao da neko tako brzo i dobro kapira

stvari.“

„Nisi mislio ,neko’, nego – žena! Nisi navikao da žena brzo i pravilno razmišlja!“ Marta

se još više razjarila.

„Ustvari, udelio sam ti kompliment.“

„Neću da ti zahvalim. Za mene to nije kompliment,“ bila je uporna. „ Shvatam da je

najnormalnije da se pravilno procenjuju odnosi i situacije. Nema tu šta da se hvali...“

„Dobro Marta...“ smirivao je Johanes. „Različita su poimanja normalnog...“

„Ali neke vrednosti su univerzalne!“ nije se dala Marta.

1000 € BONUS

15

„Samo poneke, možda duhovne... Hleb nema istu vrednost tebi i nekom beskućniku.“

„Hm... imaš pravo,“ rekla je zagledavši se u daljinu. Mala bora izmedju očiju odavala je

razmišljanje.

Georg je posmatrao sve vreme. Na kraju, nije izdržao:

„Rekoh ti ja: neobična si ti... Koja bi devojka priznala nekome da je on u pravu?“

Iz te neke daljine Marta je prenela pogled na njega:

„Rekoh ti ja: umem da razmišljam. Kod sebe najviše volim kad uspem da izadjem iz

sebe i posmatram stvari iz drugog ugla... Još bolje: iz više uglova.“

„Eh, da ti možeš da vidiš sebe...“ značajno i čežnjivo, a toga potpuno nesvestan,

izgovorio je Georg.

Marti se pogled vratio na daljinu.

„Hajde, nećemo sad ozbiljne teme!“ upao je Diter u atmosferu. „Prodje mi toliko lepih

devojaka, a vi mi odvlačite pažnju nekakvim mudrolijama.“

„Da, baš!“ podržao ga je Mark. „Zar sada da naprežemo mozak?“

Georg se činio da ih nije čuo, još mu je pogled počivao na Marti:

„Večeras si pričala više nego sve ovo vreme otkad si tu.“

„Hm... da,“ tražila je odgovor. „Pa tek smo prekjuče stigli.“

Oboje su se nasmejali. Zatim su se priključili razgovoru ostalih i za kratko ih je Marta

ostavila.

*

Prva nedelja je brzo prošla, a i druga se već bližila kraju. Marta i momci su se već

sasvim lepo uklopili. Bašta kluba je uvek bila puna, a na šetalistu, tik zu baštu, je konstantno

bila grupa ljudi koji bi stajali i slušali. Čak je bilo ljudi koji bi iz Soluna dolazili da u

„Laguni“ provedu veče.

Ipak, čini se da je Georg najviše uživao. Nije propuštao ni jedno veče da ih sluša. Na

kraju, svakako je morao da bude tu, mada je ranije znao da jednom nedeljno sa prijateljima

ode u neki klub u Solun. Ovog puta nije morao. Ovde je imao svoja, još uvek pritajena

zadovoljstva.

Marta ga je sve više privlačila i bio je zbunjen, u nedoumici kako da reaguje a da je ne

odbije, jer, osetio je, kolko god da nežno izgleda – tvrd je orah. Često ju je posmatrao kako,

sedeći u hladu, na plaži, setno posmatra daljinu, kako meko korača, kako su joj elegantna ta

mala ramena, kako joj je slatko to mlečno belo lice, a tamno plave oči duboke i svesne. Čini

mu se da ga u poslednjih par dana, ipak nekako gleda; ne prolazi joj pogled mimo njega ili

kroz njega. A kad mu se ona u oči zagleda... bože, protrne ceo. Kako bi zavuko prste u tu

njenu bakarnu kosu, tako bi je privuko u zagrljaj i popio te njene slatke usne. A tek njen glas,

taj baršun što mu miluje dušu. Oh, previše... previše je toga da mu se svidja, a kod nje ne

primećuje skoro nikakav interes. Od toliko devojaka, baš ona, koja ne mari, da ga zaludi.

Nasmejao se. Pa naravno, ona ne spada u tolike devojke, ona je posebna, ona je taj biser u

milion školjki.

Samo je jednom uhvatio njen duboki pogled. To je bilo juče dok je pevala neku baladu.

Stajala je mirno, tek malo nagnuta napred i blago podignutih ramena. Pogled joj je bio najpre

negde daleko, iznad i iza njega, a zatim se direktno spustio na njegove oči, svesno, i ostao par

sekundi duboko uronjen. Nikad ga ni jedan pogled nije tako uzdrmao. Potresao mu je dobro

ogradjenu tvrdjavu. Od sinoć ne može da prestane da misli na taj duševni dodir koji je osetio.

Ipak, i dalje nije znao kako da probije tu ljušturu, koju je postavila oko sebe. Njene

interpretacije pesama, njen glas – sve je govorilo o njenom emotivnom potencijalu, o

nesumnjivom temperamentu, a opet, tako je delovala nezainteresovano. Uvek se mirno

povlačila kad god joj neko pridje, a prilazili su mnogi. Ah, ta devojka, kakva zagonetka!

Prijalo mu je što ih je tako opušteno odbijala, ali se plašio da bi se njemu još i nasmejala.

*

16

Šetao je plažom sve to razmišljajući. Senka je padala na taj deo plaže, pa su se ljudi

razilazili. Nekih sto metara dalje ugledao je nešto bakarno. Znao je da je to njena kosa. Sedela

je skupljenih nogu, naslonjena na jedno drvo. Pomislio je da samo prodje, ali nije izdržao –

moraće da joj pridje.

A Marta... Marta je takodje osetila moć onog pogleda, kad je sinoć spustila oči na

Georgove. Kao da su je mamile, a onda zarobile i nisu je pustile, ili ona nije htela da je puste.

Tek, one su učinile da tiše zapeva. Taj njegov taman i ozbiljan pogled joj je probadao stomak

kad god ga se setila. A to sećanje joj nije davalo mira. Još jedno sećanje kao da je ponovo

uskrslo, samo bolnije nego poslednjih dana. Verovala je da joj uspeva da potisne razočarenje,

ali sad se pojavio i nekakav strah kao posledica tog razočarenja. Dugo je sedela tako,

skupljenih nogu i naslonjena na drvo, sa svojim mučnim mislima. Nije ni primetila suzu koja

se potkrala i klizila niz obraz.

*

Osetila je nekog blizu sebe. Istovremeno je otvorila oči i okrenula glavu. Na pola metara

od nje čučao je Georg i netremice je posmatrao. Zbunila ga je njena suza. Zašto ona plače? Za

kim?

„Marta...“ muklo je rekao. „Ti plačeš?“

Ona se trgla, zbunila se i brzo obrisala mokri trag.

„Ma ne. Sasvim slučajno...“ spetljala se. „Obuzelo me nešto...Volim ovo plavetnilo oko

sebe.“

„I ja volim to plavetnilo,“ rekao je neobavezno, ali je uporno gledao u njene plave oči.

„Priroda nekad može da rasplače.“ Skrenula je pogled prema moru. Još joj je bilo

neprijatno, kao da je mogao da pročita o čemu je sve maločas razmišljala.

„Ja ipak imam utisak da je tome kriva neka osoba,“ počeo je smelo. „Da li ti neko pravi

neprijatnosti? Da li nešto nije u redu? Reci mi, molim te, možda mogu da pomognem. Ipak

sam ja ovde vaš domaćin.“

„O ne...“ zbunila se. „Ovde je stvarno sve sasvim u redu.“

„Znači, negde drugde nije u redu?“ Oprezno je bio uporan. Kad bi bar nešto izvukao iz

nje.

Kratko je ćutala, birajući reči.

„Da li ti neko nedostaje?“ hrabro se usudio. „Nemoj da odgovoriš ako misliš da sam

drzak.“ Dodao je, izvinjavajući se.

Njegova pažljivost je dirnula. Je li stvarno takav ili se folira?

„Ne, uopšte.“ Odgovorila je mirno.

„Šta ne uopšte: nisam drzak ili niko ti ne nedostaje?“ Glas mu se opustio.

„Oba,“ rekla je ustajući. „Moram polako da se pripremam.“

Dok su se vraćali, razmišljala je o onome što je rekla. Tomas joj stvarno ne nedostaje, u

to je bila sigurna. Zna da nema više njegovu ljubav i zna da takvog Tomasa ne bi mogla više

ni da voli, čak i kad bi joj se vratio. Pa šta je onda tako boli?

Dok je tako šetala uz tog visokog momka, nesvesno je osećala prijatnost, ali muka je

ostala u stomaku. Kad joj je pokazao par školjki na obali, odjednom, bez nagoveštaja, bila je

svesna da joj je upravo razočarenje nanelo bol. Bezrezervno pokloniti nekome poverenje,

planirati doživotnu zajednicu, a onda – paf! Ništa od toga više ne važi. Čak i bez neke velike

dramatike. Tomas se nije mnogo ni kajao, samo nije znao kako to sve što bezbolnije da

prekine. Ušao je u neki drugi svet, u kome ona nije imala mesto. Koga je ona to uopšte,

odabrala? Ume li ona da izabere? Da li mi možemo da biramo ljubav? Da li ona sme da

izabere sledeću ljubav? Pitanja su se redjala u nedogled.

1000 € BONUS

17

U ljubav ipak ne sme da gubi poverenje. Ne bi ljudi toliko bili zaneti njom. Ne bi toliki

pisci, pesnici, filozofi...pisali o njoj. Ne bi bilo muzike, džez muzike, bez nje. Ljubav mora da

se dešava, ali nekom drugom, verovatno, zaključila je, nimalo rasterećena.

„Šta znači ime vaše grupe „Zar“?“ hteo je da joj odagna misli gledajući njeno lepo,

nabrano čelo.

„Od reči ozariti,“ rekla je.

„Aha...“ razmišljao je.

„Sunce sija, zar ozaruje,“ pojasnila mu je i nasmejala se. „Smešno, zar ne? S druge

strane poetično.“

„Inovativno, nema šta!“ zvučao je oduševljeno. „Čija je ideja?“

„Pa ja sam tekstopisac, sećaš se?“

„Da, mogao sam da pretpostavim.“ Prijalo mu je ovo čavrljanje sa njom, a činilo mu se

da se i ona malo opustila. „Mnogi su tvoji talenti...“

„Retko koji dolazi sam,“ uzvratila je.

„Koji tvoj talenat nisam još otkrio?“ bilo je malo provociranja u njegovom glasu.

„O, pa nisi me čestito ni upoznao,“ prihvatila je sa osmehom, ignorišući njegov ton.

„Kako ćeš me onda otkriti?“

„Uživanje mi je otkrivati sve strane tvoje ličnosti. Ti si kvalitet koji se retko sreće.“

„Ne preteruj... Samo se ne krećeš u pravom društvu.“

„Krećem se medju mnogim ljudima... Medju devojkama takodje...“

„Ne sumnjam!“ brzo ga je presekla.

Pogledao je kratko, kao da je želeo da pročita pravo značenje tih njenih oštrih reči.

Gledala je napred, činila se dalekom...

„Da li ti je naporan taj noćni život?“ želeo je da promeni temu, da je vrati tu pored sebe.

„Navikla sam... A i moj noćni život se i sastoji samo od pevanja. Inače, izlazim

uglavnom preko dana sa drugaricama, kad želimo da se ispričamo. Dovoljno mi je noćne

gužve...“

*

Koračali su ritmično, jedno pored drugog i Georgu je već smetalo što se nazirao njegov

klub, što šetnja neće trajati bar još nekoliko dana. Put im je presekla jedna muška prilika.

„Zdravo Georg!“ progovorio je sredovečni muškarac, a zapravo gledao u Martu.

„Izvinjavam se ako smetam, ali rado bih iskoristio priliku da upoznam pevačicu, koju slušam

skoro svako veče.“

„Svakako,“ izgovorio je Georg naizgled mirno, a najradije bi ga oterao kao dosadnu

muvu. „Marta, ovo je Janis, moj poslovni saradnik.“

Marta se ljupko osmehnula i tako još više zgrčila Georgov stomak. Sebe odjednom nije

više prepoznao. Zaboga, samo je prišao jedan čovek, obožavatelj muzike, njenog pevanja...

kao što je i on sam bio. Ali on je poznavao Janisa. Poznavao je njegov šarm i koliko mu žene

nisu odolevale. Znao je da je imao svaku koja mu se dopadala, a bilo je očigledno da je Martu

gutao pogledom. Nepoznati strah mu se uvukao pod kožu. Pažljivo je gledao Martinu

reakciju. Delovala je mirno, ali sva njena ljupkost izbijala je iz nje i obasjavala ih obojicu.

„Jednostavno sam morao da pridjem i da Vam lično čestitam, da Vam se zahvalim na

predivnom pevanju...“ Dok je govorio i gledao je, iskrice su mu sevale iz očiju.

„Hvala vam,“ odgovorila je Marta sa osmehom.

„Ja bih bio slobodan da vas pozovem na piće, večeru... Eto, bar nekako da se odužim za

zadovoljstvo koje mi pružate,“ kratko je pogledao Georga, ali se sve vreme obraćao Marti.

Georgu je mučnina ponovo sišla u stomak. Sa ogromnim strahom je očekivao Martin

odgovor.

„Hvala lepo, ali nema potrebe... nemam ni vremena. Već treba polako da se spremam za

nastup,“ učtivo je odbila.

18

Georgu je laknulo, ali zebnja je ostala...

„Ma ne mora včeras, vi ste tu još dugo, zar ne? Strpljiv sam ja.“ Janis nije odustajao.

Marta se samo kratko nasmešila i pažljivo krenula. Georg je pratio njen korak i brzo

pozdravio Janisa.

„Već stičeš obožavaoce,“ nije se uzdržao od, pomalo ironičnog, komentara.

„O, takvih je obično puno, navikla sam ja,“ odgovorila je nonšalantno.

„Ovakvih kao Janis nije puno... Devojke se otimaju za njega...“ ispitivao je situaciju.

„Nikada se nisam ni za šta otimala,“ rezignirano je rekla. „ Pogotovu ne za ono za šta se

mnogi otimaju. Kako to može biti zanimljivo... to što mnogi imaju?!“

„Znao sam da si ti posebna devojka.“ Georg je bio zadovoljan njenim komentarima i

pokušao je da uživa još ovih nekoliko koraka u njenom društvu. ‚Laguna’ je bila pred njima.

*

Taj utisak ga nije napustio ni kad je te noći sedeo za stolom i posmatrao je kako peva.

Nijednom mu nije bilo dosadno. I tih četiri sata su mu prekratka. Tako je dobro što je mogao

satima da je nesmetano sluša i gleda i uživa. Unela je melodiju u njegovo srce. Ne seća se

kada je to osetio. Ni onda, jednom davno, nije bilo tako...

Okrenuo se prema gostima. Većina je sedela, dok su neki igrali u taktu muzike, a drugi

u parovima plesali.

Skupio je oči od navale neke misli. Pogledao je prema Marti. Sedela je na barskoj

stolici, sa strane, čekajući da se završi instrumentalni deo. Ustao je naglo sa stola, prišao joj

polako, jednostavno je uzeo za ruku i blago povukao da ustane. Zbunjeno ga je pogledala, dok

ju je on upijao pogledom, koristeći polutamu u kojoj su bili, zatim se nežno priklonio njenom

uvu i šapnuo:

„Želeo bih da plešem sa tobom. Učini mi to, molim te. Snaćiće se oni i bez tebe,“

pokazao je glavom prema muzičarima.

Ni ne zna kako i zašto, tek, protrnula je od promuklosti njegovog glasa. Bez reči je

pošla za njim, sa svojom rukom u njegovoj. Došli su do podijuma za ples i uklopili se u

taktove muzike.

Svi su primetili to nenadno dešavanje i pogledavali prema neobičnom plesnom paru.

Čak je i osoblje zastalo i sa zanimanjem ih posmatralo. Jedino je konobarica Elena širila oči

od iznenadjenja, a zatim ih skupila u zmijski pogled.

Marta se trudila da ne primećuje svo to interesovanje i odlučila da jednostavno uživa, da

se prepusti muzici i plesu. Osećala je kako joj ruka uklopljeno leži u njegovoj. Osećala je

toplinu na ledjima, gde je nežno i sigurno stajala njegova druga ruka. Samo je dozvolila da joj

se ta toplina proširi kroz celo telo i uživala... Koliko je to trajalo, pojma nije imala.

Johanes je najavio pauzu, a Georg, još držeći je u zagrljaju, šapnu:

„Hvala ti, bilo mi je izuzetno zadovoljstvo.“ Zvučao je iskreno.

„Takodje...“ smeteno je odgovorila.

Uzeo je za ruku i poveo prema stolu. Tamo su već sedeli ostali članovi benda.

„Društvo, izvinjavam se što sam vam oteo slavuja, ali bio sam siguran da ćete se za

kratko i bez nje snaći,“ rekao je sa širokim osmehom.

„Neka, neka. Ima i ona dušu,“ odobravao je Johanes, a ostali klimali glavom.

Tu ih je Georg ostavio i otišao.

„Hej mala! Šta uradi momku, pa onako blista?“ zadirkivao je Diter.

„Hteo je da plešemo,“ slegla je ramenima.

„To mu nije trebalo,“ nije odustajao Diter.

„Pa nisam ga pojela,“ prihvatila je šalu.

„Al` bogami, on tebe...“ javio se Mark. „ Zalutaju njemu pogledi ka tebi, primećujemo

mi to.“

1000 € BONUS

19

Odmahnula je glavom, dajući do znanja da je priča završena.

*

Nedugo zatim prišao im je konobar:

„Gospodin za onim stolom,“ diskretno je pokazao pravac, „pita šta biste želeli da

popijete.“

Marta je prepoznala Janisa i blago mu se osmehnula u znak zahvalnosti. Svi su naručili

piće, a Georg, samo par metara dalje, kome to nije promaklo, je osetio talas besa u sebi.

Pogled mu se zamutio.

„O, ispismo mi dosta pića zbog našeg slavuja,“ prvi je komentarisao Johanes.

„Ma, daj... „ bunila se Marta.

„Šta‚ daj’?“ dodao je Diter. „Sigurno mu nismo mi interesantni. Vidi kako te samo

gleda!“

„Pa nek’ je gleda,“ branio je Mark. „Može samo da gleda... nije njen tip.“

Georg, pomno prativši razvoj situacije, najradije bi ga zagrlio zbog tog komentara, ali je

samo posmatrao Martinu reakciju. Činila se ravnodušna i bez preke potrebe da komentariše.

Pitao se da li je njoj zaista sve jedno ili ipak uživa u toj opštoj pažnji. Poznaje on sujetu

devojaka. Ni jedna joj ne odoleva, ma kako bila sigurna u svoju lepotu. Krajočkom oka ju je

posmatrao kako pije sok, kao da joj je to jedina zanimacija na svetu. Tu devojku ne može

nikako da odgonetne.

„Izvinjavam se!“ Poznati Janisov glas je presekao Georgov stomak. „Ako bih mogao da

pozdravim damu i upoznam i ostale članove benda. Zaista ste mi ulepšali leto!“

Dok su se upoznavali sa njim, momci su se zahvalili na piću. Johanes mu je učtivo

ponudio da sedne za njihov sto, što je ovaj spremno prihvatio.

„Pevate zaista fantastično!“ Janis je užarenim pogledom gledao u Martu. „Ja odavno

nisam čuo takav glas.“

Marta je samo klimnula glavom i osmehnula se. Telo joj se nesvesno ukočilo od

Georgovih pogleda, koje je sve vreme osećala na sebi. Tako je pronicljivo gledao u nju

da je jedva disala. Napetost se osećala u vazduhu i neko neprijatno iščekivanje ju je

sprečavalo da bude opuštena, kakva je inače bila u tim pauzama.

„Ako bih nekako mogao da vam se odužim za ovo zadovoljstvo...“ nastavio je Janis.

„Pozvao bih vas na doručak jedno pre podne, na moju jahtu.“

Georg je osetio da je ono ‚jahtu’ posebno naglasio. Nije uspeo da zadrži ironičan

smešak.

„Ne trudite se,“ prvi je progovorio Johanes. „Dovoljno je piće.“

„Nije to nikakav trud, već pravo zadovoljstvo.“ Janis je bio uporan.

„Ako budemo mogli, javićemo vam.“ Marta je odlučila da prekine to natezanje, a Janis,

kao da je to osetio, pogledao je jednim dugim, zavodničkim pogledom, kroz trepavice. Mirno

je istrpela.

„Kako me učtivo odbijate!“ nije dao Janis da bude nadigran. „Jahta se na moru nikada

ne odbija!“

Marta se kladila da mu je makar jedno oko sevnulo.

„Mi nismo ovde na letovanju, pa ćete nes razumeti, kao što ćete morati i sada – pauza

nam je upravo završena.“ Marta je ustala blago, ali odlučno i pogledom podstakla ostale da

učine isto. Kao po komandi svi ustadoše i još jednom zahvališe na piću. Janis je za trenutak

ostao sam za stolom, možda jedini put u životu.

„Mala, al’ si stroga!“ usput je dobacio Diter. „Mogli smo super da se provedemo jedno

pre podne.“

„Jeste... a ja da ‚platim’ vaš provod,“ nestašno se nasmejala Marta.

„Pa i ti bi se provodila!“ Diter nije krio žaljenje.

20

„Ja bih sve vreme morala da se branim, kao od dosadne muve.“

„Baš tako!“ pomogao joj je Johanes. „Tip je proždire pogledom. Sigurno mu nije do

tvog zabavljanja.“ Lupnuo je Ditera po ledjima.

*

Kad su to veče završili svirku, seli su da predahnu, kao po običaju. Georg im se

pridružio, takodje po običaju. Sve vreme je diskretno posmatrao Martu, ne bi li otkrio tragove

današnjih dogadjanja. Ona se činila kao i inače, pa je nekako osetio blago rasterećenje.

Medjutim, slutnja da Janis neće tako lako ostati osujećen svojih planova nije mu dala mira.

Veselo su pretresali neku temu. Marta je uglavnom ćutala, pa je brzo ustala da ide, poželevši

im laku noć.

„Izgleda da smo preterali sa muškim razgovorima,“ primetio je Georg kad je otišla

Marta. Želeo ju je još tu u društvu.

„Njoj to sigurno ne smeta, navikla je ona. Mada, često su nam teme zajedničke,“

objašnjavao je Johanes.

„Ipak, učinilo mi se kao da je pobegla. A danas sam je zatekao na plaži da plače.“ Georg

se diskretno raspitivao ne bi li mu nešto rekli.

Oni nisu delovali iznenadjeno i Georg je još više bio ubedjen da su znali razlog.

„Pa o čemu se radi, ako nisam indiskretan? Ne bih voleo da joj se ovde nešto loše

dešava a da ja ne znam.“

„Ne. Ovde je melem za nju,“ uveravao ga je Johanes. „Pre par meseci je ostavio

verenik.“

„Tako...“ zamislio se Georg.

„Ili – ostavila je ona njega, kako se uzme...“ dopunio je Diter. „Otkrila je da ima

paralelnu vezu sa drugom devojkom.“

„Ima li taj tip oči?“ prokomentarisao je Georg. „Ovako nešto da izgubi.“

„A bio je ludo zaljubljen u nju,“ nastavio je Diter. „Izgleda da mu je to u krvi. Na kraju,

svakom može da se desi,“ ipak, nije hteo da ogovara druga.

„Dobro smo ga poznavali,“ dodao je Johanes. „Svirao je gitaru sa nama. Onda je dobio

aranžman u jednom kamernom orkestru i tu se zaljubio u lepu violinistkinju. Ali Marta se

dobro drži. Uopšte nije patetična i cmizdrava. Nije mala stvar da te izneveri neko s kim si

planirao porodicu.“

„O, znam ja kako je to,“ bez gorčine je dodao Georg. „Imao sam vrlo slično iskustvo.“

Zainteresovano su ga gledali. Zanimalo ih je sve u vezi sa njim. Bio im je skroz gotivan.

„Samo što ja nisam bio veren, al` kao i da jesam. Zapravo, kao da sam bio u braku...

Kad sam završio studije, ekonomiju, upoznao sam devojku sa kojom sam se zabavljao dve

godine, a zatim smo počeli i da živimo zajedno. Nije sve bilo sjajno, ali ipak sam verovao da

smo se voleli, sve dok je jednog dana nisam našao, bukvalno u krevetu, pogadjajte s kim?“

pričao je kao da se zabavlja.

„S tvojim najboljim drugom,“ ko iz topa je progovorio Mark.

„Kako si znao?“ iznenadio se Georg.

„To je već klasika,“ mudro je izgovorio Mark.

„Pa, imaš pravo...“ zamislio se. „To je za mene bio šok, ne samo zbog nje, već i zbog

prijatelja sa kojim sam se godinama družio. Zato sam pobegao ovamo. I sad me - vidite ovde.

„Daleko si dogurao.“ Johanes mu je odao priznanje.

„Četiri godine sam zaista naporno radio. Htela me luda sreća, što se posla tiče. Roditelji

su mi pomogli da kupim jednu, pa skoro šupu na plaži, od koje sam napravio mali bar. I tako,

sve veće i veće, i evo me gde sam sada – uspešan, ali sam.“

„Znaš kako se kaže,“ potsećao ga je Mark: „Ne da dragi bog sve.“

„Bogami, hoću da mu prkosim,“ zasmejao se Georg za sebe.

1000 € BONUS

21

„Svaka ti čast!“ divio se Diter. „Ogroman je to uspeh.“

„I ogromna odricanja. Sada, konačno mogu pomalo i da uživam.“

Georg je delovao tako prirodan i iskren da je Diteru došlo da ga zagrli. Umesto toga,

samo je teatralno rekao:

„Moje poštovanje.“

To je izazvalo osmehe i društvo se opustilo.

*

Sutradan se Marta probudila u deset sati, kao i svako jutro. Taman je htela da izadje na

terasu kad je začula tiho kucanje na vratima. Zar su momci toliko poranili? Otvorila je i trgla

se. Na vratima je stajao Georg sa punim poslužavnikom i osmehom na usnama.

„Trenutno nije bilo nikoga da ti ovo donese, pa sam se ja potrudio.“ Rekao je kao da se

pravdao.

„Oh, nije trebalo. Sišla bih ja dole,“ zbunila se. „Razmaziću se.“

„Ti? Nikad!“ čvrsto je rekao.

„Izvini što sam ovakava...“ pokazala je prema glavi, nadajući se da nije previše

naduvena i tršava.

„Na brini, uvek si slatka.“ Hteo je da zvuči nonšalantno, ali dok je gledao ovako čupavu

i snenu, u laganoj spavaćici, pogled mu je tamneo i pre nego što bi učinio nešto glupo, naterao

je sebe da ode. Marta je ostala sa poslužavnikom u rukama, pomalo zbunjena.

Smestila se na terasi i zamišljeno počela da pije kafu. Neko dešavanje je osećala, ali

nejasno. Pomalo je bunilo Georgovo ponašanje. Ništa nije mogla da mu zameri, ali opet...

Pomislila je na sinoćni ples sa njim i nesvesno osetila mrave niz kičmu. Tip je umeo da drži...

i da gleda. I pažljiv je, pristojan, umešan sa ljudima... Redjala je tako njegove kvalitete po

glavi i na kraju, kao neku smetnju, odbacila sve to. Šta je to mene briga.

Nešto kasnije Marta je sa društvom uživala u ispijanju druge jutarnje kafe. U vazduhu

se već osećala žega od koje su im tela omlitavela, a misli ulenjile. Muški deo društva je čkiljio

prema plaži, kojom su šetale preplanule devojke, dok su Martine oči bile zatvorene. Neko

vreme su svi ćutali, pa se Marta prosto trgla začuvši poznati glas iz neposredne blizine:

„Društvo! Imam iznenadjenje za vas!“ veselo se smeškao Georg.

„Obožavam iznenadjenja!“ izjavio je Diter, a ostali su ljubopitljivo gledali u Georga.

„Ako vam kažem, neće biti iznenadjenje. Mogu da odam samo to da vas vodim na izlet.

Dakle, imate pola sata da se spremite.“

„Šta da ponesemo?“ pitao je Mark i već se videlo da radije prstom ne bi mrdnuo.

„Ništa posebno. Ipak, da znate, vraćamo se u sedam sati. Za ručak sam se pobrinuo... i

za piće. A limunadu sam lično pravio...“ pokušao je vragolasto da pogleda u Ivanu, ali se

suzdržao.

„Je l’ ima tamo hladovine?“ pitao je Mark.

„Puno devojaka?“ nadovezao se Diter.

„Hm... povremeno,“ smeškao se Georg.

„Jesi li ti siguran da će to biti prijatno iznenadjenje?“ sa vedrim osmehom je Johanes

gledao u Georga. Nasmejali su se i krenuli svojim sobama da se pripreme.

Za pola sata su svi ponovo bili na istom mestu. Geprg ih je kolima odvezao do malog

pristaništa i rukom pokazao na brodić sa malom kabinom obojenom u plavu boju. Istom

takvom bojom izdvajao se natpis „Laguna“, na bočnom delu broda.

„Vau!“ oglasio se Diter. „Idemo na krstarenje!“ odmah zatim, snuždeno: “Ali rekao si

biće devojaka?“

„Rekao sam - povremeno, zar ne?“ vragolast osmeh mu je bio na usnama.

Veselo su se raštrkali po brodiću, zagledajući svaki kutak.

„Nisi rekao da imaš jahtu?“ zadirkivao ga je Johanes.

22

„Nisam hteo da se hvalim... nepristojno je,“ zadržao je isti osmeh na licu. Gledao je

Martu kako se osvrće oko sebe, rukom pridržava šeširić i uživa u pogledu na beskrajnu plavu

daljinu. Već je počeo da oseća zadovoljstvo što će ceo dan provesti u njenoj blizini.

*

Plovili su skoro sat vremena kad je Georg usporio brzinu i navigirao prema jednoj

maloj, skrivenoj uvali. Zadivljeno su posmatrali kristalno čistu vodu, koja je zapljuskivala

peskovitu plažu malim, mirnim talasima. Kad je brodić stao Georg im se okrenuo:

„Odavde ćemo peške...“

Diter se već bacio u vodu i bolno jauknuo:

„Jao! Pa ovde je tako plitko!“

„Pa, rekao sam da ćemo peške!“

„Ali kako je brod pristao u ovom plićaku?“ pitao ga je Johanes.

„Tajne majstora...“ Georgu se opet na licu pojavio nestašan osmeh. „Momci, pomozite

sa ovim torbama ili ostajemo gladni i žedni ceo dan.“

Otšetali su do plaže na kojoj je jedini trag civilizacije bilo nekoliko kupača i jedna mala

drvena koliba. Georg se uputio ka njoj i snažno zagrlio jednog starijeg čoveka.

„Osvežićemo se malo ovde, pa idemo dalje,“ obavestio ih je kada im je ponovo prišao.

„Šta?! Dalje?“ negodovao je Mark.

„Ne brini, nije tako daleko,“ tešio ga je Georg dok im je dobacivao limenke piva, a

Marti prilazio sa flašicom soka. Zahvalno mu se nasmešila.

„Stvari ostavljamo ovde kod mog prijatelja.“

„Dobro, hoćemo li konačno znati kuda idemo?“ upitao je Mark.

„Ko bi rekao da si ti nestrpljiv!“ uzvratio mu je Georg.

Prolazili su kroz oskudno rastinje i puno krša. Sunce ih je peklo. Marta je išla poslednja

pa je Georg zastao da je pričeka.

„Možeš li Marta? Daj mi taj tvoj rančić da ga ponesem.“

„O, ne mora, hvala ti. Nisam baš tako slabašna.“

„Izgledaš tako krhko...“ tiho je prošaputao. Marta je tek nekako sada osetila tu vrućinu.

Sunce je ipak bilo jako, iako je ovde duvao blag vetrić.

„Šuma?!“ Johanes je zastao iznenadjen. Na trista metara od njih nazirala se šuma, kao

niotkuda izrasla.

„Da... i posle nje je pravi mali raj,“ objašnjavao je Georg.

Prolazeći kroz šumu svi su osetili blagotvorno dejstvo svežine. Nedugo zatim, već se

nazirao njen kraj. Izašli su iz nje, a pred njima je pukao pogled na – manastir u predivnom

okruženju.

*

Nevelika gradjevina sa malom kupolom u sredini nosila je breme vremena sa svim onim

patiniranim šarmom na svojim zidovima. Ispred manastira su se kretale tri kaludjerice idući

svojim poslom, ne obazirući se na pridošlice koji su zadivljeno gledali ceo taj prizor.

Mark je tiho zazviždao, a Marta ispustila jedno: „Oh!“ i svi su osetili da su se našli u

jednom drugom vremenu.

„Manastir Svete Bogorodice iz XIII veka. Vizantija...“ objašnjavao je Georg. „Često

dolazim ovamo. Pravi je lek za dušu. A tek da vidite iza njega...“

„Zar ima nešto lepše od ovoga?“ upitala je Marta.

Georg ju je spontano uzeo za ruku i poveo dugačkim koracima. Zbunjeno ga je pratila.

Talas vrućine ju je ponovo zapljusnuo. Dolazio je od njene ruke, tako lepo obuhvaćene

njegovom. Prošli su manastir i ušli u božanstveni vrt. Marta je zaustila nešto da kaže i usta su

1000 € BONUS

23

joj ostala otvorena – nema pred raskošnim bojama žbunastih biljaka i drveća. Sve je delovalo

nemarno izraslo a opet, osećale su se baštovanske ruke.

Ne puštajući joj ruku, Georg je poveo ka jednoj klupi, skoro antičke vrednosti. Sela je i

neprimetno izvukla ruku iz njegove. Osetilo se da ju je nevoljno pustio.

„Ovakve poludivlje lepote još nisam videla,“ tiho je progovorila, kao da se boji da ne

poremeti taj sklad ružičastih, zelenih, crvenih i žutih boja. Duboko je udahnula pomešane

mirise i ustala da pridje jednom grmu bugenvilije. Prošetala je dalje. Georg nije skidao oči sa

nje.

„Pristaješ tu,“ rekao je.

„Molim?“ Blago se okrenula i vetar je oduvao njen šeširić. Georg je ustao da ga

dohvati.

„Uklapaš se u ovu sliku cveća,“ govorio je polako, prilazeći sasvim blizu. Podigao je

ruku sa šeširom i stavio joj ga na glavu, pažljivo ga nameštajući. Drugom rukom joj je sklonio

jedan pramen kose sa lica, dok mu je pogled počivao na njenim plavim očima. Bile su duboke

i ozbiljne. Ponovo je uzeo za ruku i poveo.

„Ima još nešto što želim da ti pokažem,“ za pravo čudo, zvučao je mirno.

Kad su izašli iz bašte, pred njima je bio proplanak koji se posle stotinak metara naglo

završavao. Došli su do samog kraja i tu je počinjala litica, gubeći se negde dole u moru.

Pogled je pucao pravo – daleko i dole – duboko.

„O, bože!“ Marta je bila oduševljena. Georg je čvrsto držao za ruku.

„Budi pažljiva,“ rekao je. „Ne bojiš se visine?“

„Ne, ne... Ovo je fantastično!“ Okrenula se ka njemu: „Hvala ti za ove doživljaje“

„Samo kad se ti raduješ...“ Dok je gledao u daljinu osmeh mu je ozario lice i najednom

se uozbiljio kad je osetio njene usne na svom obrazu. Zatekla ga je. Radost mu se razlila po

telu.

Stajali su tako jedno pored drugog, kao na krovu sveta, uživajući u osećanju večnosti

onog oko sebe što stvara osećaj i nas kao deo te večnosti.

*

„Ej, vas dvoje!“ čuo se uzvik. Trenutak je bio nezgrapno prekinut i oni su se okrenuli.

„Časne sestre nas zovu na ručak!“ Diter im je mahao iz bašte. „Kažu, nemaju tako često

goste.“

Sto je već bio postavljen, uglavnom salatama i sirevima. Marta se uhvatila za tamni hleb

i diskretno ga pomirisala.

„Naravno, one sve ovo prave same,“ rekao je Georg.

„Čoveče, kako si nas ti danas iznenadio!“ oduševljavao se Diter.

„Niste vi još videli sve. Treba i u crkvu da udjemo, a i da odete do litice. Samo, držite se

za ruke da ne popadate,“ šalio se Georg.

„A zato ste se vi držali za ruke,“ smeškao se Diter, isto tako i Georg, dok je Marta

odavala savršenu mirnoću i zauzetost hranom.

„Ovo vino je pravi eliksir!“ Johanes je mirisao svoju čašu. „Obavezno da dodjemo još

jednom. Da li bi nam prodale neku flašu?“

„Verovatno. Ja sam par puta kupovao.“

Posle ručka su ušli u crkvu i razgledali ono što je ostalo od fresaka. Neki likovi su se

sasvim lepo očuvali.

„Pogledajte kako su im oči krupne i ozbiljne. Prosto prodiru u nas,“ tiho je govorio

Georg.

„Da,“ rekla je Ivana. „Sećam se kako je moja drugarica Sara, slikarka, pričala da su

vizantijski umetnici obraćali veliku pažnju na lice. Hteli su da slikaju duhovno, a ne telesno, a

to su najviše uspevali preko lica i očiju.“

24

„Tačno tako,“ dodao je Georg. „ Noge su slikane tako da ne dodiruju tlo. Tla zapravo i

nema. A pozadina je plave ili zlatne boje, sto simboliše težnju ka božjim visinama...“

„Da, interesantna je ta duhovnost kojoj su težili vizantijski umetnici. Bliska je našoj

romanici, dok je gotika ostala hladna i nedostižna. Čovek se u njoj izgubi i oseti malim...

mada, mora se priznati da izaziva divljenje, strahopoštovanje...“

„U pravu si,“ nadovezao se Georg. „Romanika je toplija, kao i vizantija, ali mene u

gotici najviše zadivljuju vitraži. Čudesno je to kad sunce prodje kroz te prozore i baci boju sa

stakla na pod ili suprotnu stranu zida...“

„O, znam o čemu pričaš. Bila sam prošle godine u Šartru, u Francuskoj. Njihova

katedrala ima najlepšu vitražnu rozetu. Kažu, da kad kroz nju prodje sunce i onaj ko nije

religiozan nesvesno oseti tu neku vrstu duhovnosti...“ Marta je živo osetila potrebu da sa njim

podeli neka svoja iskustva.

„Hej, vas dvoje!“ oglasio se Diter. „Otišli ste predaleko!“

„Društvo,“ javio se i Mark, „moj stomak je prepun da bi stalo još nešto. Kad bi moglo

da se prilegne...“

Georg se nasmejao, prebacio mu ruku preko ramena i poveo ga napolje.

*

Bilo je već 5 sati kad su sišli na plažu. Odmah su se bacili u vodu, željni osveženja.

Veselo su se brčkali napunjeni doživljajima dana. Nije se znalo ko je koga pljuskao i ko je

čiju glavu gnjurio pod vodu, sve do trenutka kad se Marta zagrcnula i snažno počela da kašlje.

Georg je brzo podigao iz vode uhvativši je u naručje. Blago je lupkao po ledjima. Kad je

povratila dah postala je svesna da je Georg čvrsto drži i da mu je lice preblizu njenom.

Zbunjeno se odmakla, izustivši jedno:“Hvala“ i pošla ka obali.

„Hoće li to da naškodi tvom glasu?“ pitao je Georg idući za njom.

„Ne, ne bi trebalo. Rekla sam ti da ja nisam tako slabašna.“

„To ni ne mislim. Čak naprotiv, ti si kao ono cveće kod manastira. Vetar ga stalno duva,

a ono sve lepše.“

„O, što smo pesnički raspoloženi,“ dirao ga je Mark, šljapkajući za njima.

„Posle ovakvog dana bi i kamen bio osetljiviji od tebe,“ uzvratio mu je Georg šaljivim

tonom.

„Ma, osetljiv sam ja – na krevet najviše,“ uzdahnuo je Mark.

Georg je legao nedaleko od Marte, ali njegovo telo ju je još osećalo uz sebe. Iako se

zabrinuo dok je kašljala i grčila se, nije mogao da ne bude svestan mekoće njene kože i mirisa

njenog tela pomešanog sa mirisom mora. Sunce je peklo, a njega je prolazila jeza. Zadrhtao

je, tiho uzdahnuo i zatvorio oči.

Martine oči su takodje bile zatvorene. Mišići su je boleli od tolikog hodanja.

Malaksalost ju je svu obuzela i čudesno opuštanje joj je plavilo telo. Slatko je zaspala.

*

„Lepotice, ustaj! Ili da šaljem nekog princa da te budi poljupcem,“ zvao je Diter.

Sanjivo je otvorila oči, još uvek sa blagim osmehom na usnama, kao odrazom odsanjanog sna.

U nju je zamišljeno gledao Georg.

„Vreme je da krenemo,“ Johanes je skupljao stvari u torbu.

„Nisam hteo da te bude, ali, nemilosrdni su,“ rekao je Georg.

„Jedino ako ćeš ti večeras da pevaš. Mala treba da se pripremi,“ Johanes je bio

neumoljiv.

Marta je brzo ustala, sada već sasvim budna i kroz petnaestak minuta je brod zabrundao

svoju pesmu.

1000 € BONUS

25

Jedva da je prošlo sedam sati kad su ušli u baštu kafića. Johanes je lupnuo Georga po

ledjima, govoreći:

„Hvala ti momče, za ovo. Pamtiću dok sam živ.“

„Ne budi tako teatralan,“ dirao ga je Mark.

„Ne, stvarno! Bilo je super!“ dodavao je Diter.

„Bilo mi je zadovoljstvo da vas vodim,“ rekao je Georg gledajući samo u Martin široki

osmeh.

Otišli su svojim sobama.

*

Marta je uveče u pola deset sišla u klub, rešena da se kod Georga raspita za sobe za

njene drugarice. Našla ga je kako razgovara sa dve devojke. Naglo je promenila smer i sela za

svoj sto. On je spazio i kao da je osetio da je njega tražila, brzo se izvinuo devojkama i prišao

joj.

„Učinilo mi se da sam ti trebao?“ Gledao je netremice, kao da je želeo da to što je rekao

bude tačno.

„Mogla sam da sačekam. Neko će biti ljut na mene.“ Sa malo ironije u glasu pokazala je

glavom prema razočaranim lepoticama.

„Ne brini, začas se one uteše. Reci...“ upro je pogled u nju.

„Dve moje najbolje drugarice bi došle ovde na letovanje, pa sam mislila da možeš da im

preporučiš neki povoljan smeštaj, jer bi ostale petnaestak dana.“

„Pa može kod mene, imam dosta soba.“

„Znam da imaš, ali one tu cenu ne bi mogle da plate. Ovo je ipak ekskluziva.“

„Drago mi je da misliš da je ovo ekskluziva, ali za tvoje drugarice će biti posebna cena,“

sasvim mirno je rekao.

„O, ne, molim te. To mi je neprijatno,“ smeteno je spustila glavu. „I ovako osećam grižu

savesti što mi se kao kakvoj plemkinji donosi doručak u krevet.“

„Verovatno nisi plemkinja, ali si plemenita i možda zaslužuješ više pažnje nego

mnoge princeze.“ Njegovu igru reči pratio je ozbiljan izraz na licu. Pocrvenela je.

„Dakle, nemoj da ti je neprijatno. Biće mi drago da ugostim tvoje drugarice.“

„Hvala ti...“ rekla je, a pogled joj je ostao zarobljen njegovim.

U medjuvremenu je pristiglo društvo i Elena je donosila piće. Kad je ispred Marte

stavljala čašu soka, nije bilo jasno kako, tek – sok se prosuo po njenom krilu, a čaša se razbila

o pod. Elena se izvinjavala, ali nije se činilo da joj je mnogo žao. Ostalima možda jeste, ali

Georgu nije promakao likujući izraz na njenom licu. Rekao joj je par reči na grčkom, našta je

ona širom otvorila oči, nešto drsko progovorila, a zatim i ljutito otišla. Izvinjavao se Marti,

pitajući je da li će ostati fleka. Šteta lepe haljine.

„Ma sve je u redu, desi se... Nemoj da se ljutiš na Elenu,“ rekla je smireno.

„Ona je svoje već dobila,“ ljutito je rekao.

„Šta je dobila?“

„Otkaz,“ mirno je rekao.

„Otkaz! Zar ne misliš da si malo prestrog?“ bila je iznenadjena. „To može svakom da se

desi.“

„Tačno, ali njoj se to namerno desilo. Naučio sam ja dobro da primećujem. Ljubomorna

je na tebe. Sikće očima na svaku s kojom stanem, a na tebe posebno. To već prevazilazi svaku

meru. Ustvari, već neko vreme čekam dobar povod da joj dam otkaz. Žao mi je što si to ti.“

Marta je požurila da se presvuče. Usput je razmišljala o ovom dogadjaju. Kakve razloge

bi imala jedna devojka da se ponaša ovako? Ljubomora? Pa ne provodi ona toliko vremena sa

Georgom da bi izazvala nečiju ljubomoru. Ili možda nije ni svesna da je on u svakoj prilici

26

pored nje. Da, zaista. Možda devojka ima pravo da bude ljubomorna. Ko zna šta je medju

njima, ili je bilo, pa se on sada pravi lud.

„Sve jedno, ja s tim nemam veze!“ naglas je rekla i požurila nazad.

Već je bilo deset sati i zadihano je prišla stolu. Oni su i dalje opušteno sedeli, kao da

nije trebalo da su već na bini.

„Momci, nema razloga za kašnjenje,“ rekla je.

„Nisi morala toliko da žuriš. Ipak je ovo nenadna situacija. Ja zaista nisam prestrog.“

Georg je bio zadivljen njenom tirkiznom haljinom. Boja je izvanredno potencirala njenu kosu

i boju kože..

„Ali ja jesam.“ Lupila je Marka po ledjima i oni ustadoše.

*

Sutradan je Marta posle večere krenula u uobičajenu šetnju po plaži. Ljudi su se

razilazili i njoj je prijalo da bosim nogama gazi po plićaku i tako se prepusti mislima. Šum

talasa je blagotvorno delovao. Taj ujednačeni ritam bila je svojevrsna muzika. Gledala je u

stopala, dok su ih milovali talasi i tako, bukvalno naletela na nekoga.

„Izvinite,“ rekla je ne dižući pogled, sklonila se u stranu i produžila dalje. Prenula se iz

misli. Nije čula nikakav odgovor na njeno izvinjenje, i uopšte, nešto nije štimalo. Zastala je i

polako se okrenula. Na par koraka od nje stajao je Georg i zamišljeno je posmatrao.

„O, to si ti!“ zbunjeno je rekla. „Izvini, zamislila sam se.“

„Zar je tako loše?“ i on je bio zbunjen.

„Loše?“

„Toliko si bila zamišljena, da bi neko mogao i da se davi, a ti ga ne bi čula.“

„Pa tebe sam ipak videla.“

„Pre bih rekao – osetila?“ reči su bile upitne i blago izazovne.

„Pa ... ako će da te uteši...“ nastavila je igru.

„Hoće... malo,“ nasmejao se. „Nisi mi odgovorila na pitanje. Šta je to toliko loše?“

„Zašto uopšte misliš da je nešto loše? Samo razmišljam i neke stvari razlažem.“

„Hm... ne bih očekivao od umetnice da je razložna. Pre bih to očekivao od jednog

ekonomiste kao što sam ja.“

„Možda je bolje reći, rasterujem iluzije. Kad čovek rastera iluzije, živi mnogo srećnije.“

„I? Je l‘ ti to uspeva?“

„Da. Čak toliko da sam i sama iznenadjena,“ vedro je rekla.

„Čestitam!“ nesvesno se obradovao. „Nego... ja sam pošao da te potražim. Imam nešto

za tebe.“

„Za mene?“ bila je istinski iznenadjena.

„Da, kad vidiš nećeš se iznenaditi,“ rekao je sa osmehom i povukao je prema klubu.

*

Ušli su u njegovu kancelariju i ona je na stolu spazila jedan paket, jednostavan, ali

brižljivo upakovan, sa ukrasnom trakom.

„Otvori!“ Blago je pogurao napred.

Pažljivo je otvarala, sve vreme razmišljajući šta bi to bilo i kako da reaguje na poklon.

Nije bila sigurna da li joj se taj gest dopada. Šta on to hoće sa tim? Da li tako privlači pažnju

jedne žene? Mora priznati da je pravi šmeker i da bi većina žena mislila da mu uopšte nije

potrebno da na taj način kupuje pažnju.

Iz kutije je izvukla prelepu haljinu, kraljevsko-plave boje, dužine do kolena, onako kako

je ona uglavnom nosila na nastupima. Po dnu su nemarno posuti sitni kristali u obliku suza, a

1000 € BONUS

27

takodje, i nekoliko njih na levom kratkom rukavu pa sve do dekoltea. Gledala je širom

otvorenih očiju u kojima je Georg pročitao dopadanje i bio vrlo zadovoljan, skoro ponosan.

„Nadam se da sam pogodio broj?“

„Jesi, kao neko ko ima iskustva sa kupovinom ženske odeće.“ Pecnula ga je malo.

„Ne, nego kao neko ko je zapamtio tvoju figuru.“ Njegov glas je nagoveštavao nešto i

ona je pomerila pogled.

„To si kupio zbog onog prosutog soka,“ konstatovala je. „Zaista ti nije bila obaveza.

Nisam to uopšte očekivala.“

„Pa i nisam je kupio iz obaveze.“ Glas mu je bio malo napet.

Jedva da je završio rečenicu, kad se začulo kratko kucanje i zatim naglo otvaranje vrata.

Oboje su se iznenadjeno trgli kao da je prekinuto nešto bitno. Unutra je ušetala jedna visoka,

izrazito vitka devojka, izazovno obučena i sa upadljivim kontrastom pocrnele kože i

izblajhane kose. Dok im je prilazila uvijala je kukovima i mazno progovorila:

„Georg, dragi!“ zagrlila ga je i zvučno poljubila u obraz. „Nisi mi rekao da imaš tako

dobru muziku. Zar moram od drugih da čujem?“

Marta je tu predstavu gledala kao kad se prvi put vidi neko čudo. Takve ‚pekmeze’ ni na

filmu nije mogla da podnese. Već je pošla ka vratima, brzo mrmljajući:

„Moram da se spremim.“

Ali je Georg zaustavio pokretom ruke, govoreći plavuši:

„Pa evo, možeš da upoznaš tu čuvenu pevačicu. To je Marta. Marta, ovo je Ana...

prijateljica.“

„Dugogodišnja...“ dodala je Ana značajno.

„Da,“ odgovorio je mirno. „Znamo se godinama.“

„Sada stvarno moram da idem,“ rekla je Marta, tonom koji je govorio da je baš briga za

sve to. Bila je na vratima kad je Georg pozvao i pružio kutiju sa haljinom.

„Zaboravila si ovo.“

„A da, hvala,“ rekla je nevažno kao da uzima reklamnu olovku. Brzo je izašla, ali je za

sobom čula Anin ironičan i zavijajući glas:

„Opa, dragi... kupuješ poklone? Nešto sam propustila? Nema me neko vreme, a već se

svašta izdogadjalo.“

A zatim njegov grubi, iznerviran:

„Ana, molim te, ponašaj se.“

Dalje nije čula. Besno je ustrčala uz stepenice. Kipela je od ljutine, od neke muke...

Kako joj se samo primiče, svaki dan po korak bliže, a ima devojku, naduvenu glupačicu.

Negov ukus za žene govori o njemu. Ako može ono da trpi pored sebe, isti je takav tupan.

Besno je bacila haljinu na pod. Nema šanse da je obuče!

*

Na sceni, svet je ponovo bio samo njen. Tu ona zaboravlja na neprijatnosti, kao kad se

one potisnu u potsvest. Glasom se uzdiže iznad svih zemaljskih gluposti i pretvara se u pticu u

bezbrižnom letu.

Na pauzi nije mogla da ne primeti bleštavu belinu u vidu kose, koja je mlatarala levo-

desno, razgovarajući čas sa ovim, čas sa onim. Svaku priliku je koristila da se nasloni Georgu

na ruku. On je uglavnom ćutao, tek povremeno nešto progovorio. Onda je ustao, došetao do

njihovog stola, seo pored Marte, toplo ih sve gledajući.

„Osećam se polaskan što si ostavio onu lepoticu i seo za naš sto,“ šalio se Diter, a ostali

odobravali teatralno.

„Dobro se ona snalazi i bez mene. Uostalom, nije ti neko poredjenje,“ mrzovoljno je

rekao, gledajući Martu. Ona je spustila glavu, kao da je se to ne tiče.

28

„Kako nije za poredjenje? Izmorene muzičare pretpostavljaš takvoj devojci,“ bio je

uporan Diter.

„Umorne možda, ali kvalitetne,“ dodao je ozbiljno Georg.

Momci su se smeškali odobravajući, a on je to iskoristio i Marti šapnuo promuklim

glasom:

„Nisi obukla haljinu?“

„Nisam,“ jednostavno je rekla.

„Nadam se da ne misliš da je to greška. Bio sam krajnje iskren.“ Izgovorio je to sa

nekom napetom emocijom. Zadrhtala je protiv volje i kao da se od toga branila, progovorila je

zajedljivo:

„Pa, ako si i bio iskren, izgleda da je to bila greška.“

„Sve što je iskreno, ne može da bude greška,“ bio je uporan.

„Mudro rečeno... ali često nije tako u životu.“

Prekinuo ih je talas jakog parfema i cvrkutavi glas.

„Dragi, hoćeš da me upoznaš sa ostalim muzičarima?“

Georg ih je predstavio.

„Dušo, pevaš kao slavuj,“ rekla je izveštačeno, okrećući se Marti.

Kako je mrzela bljutavo laskanje, ipak, naterala se na jedno hladno: “Hvala.“

Ana to verovatno nije ni čula, jer je već brbljala sa Diterom.

„Ana je bivša devojka Jorgosa. Njega ste upoznali pre neki dan,“ Georg je osetio

potrebu da objasni situaciju. „Nekada su njih dvoje bili moji stalni gosti. Sada dolaze

povremeno, ali odvojeno.“ Krišom je gledao u Martu, ali njen pogled je bio negde daleko, kao

da nije ni slušala. Smrko se od neke unutrašnje muke. Ućutao je i gledao Anu kako se kikoće

sa momcima. Ivana, ne mogavši više to da gleda i sluša, ustala je i otišla do toaleta.

*

I naredne tri večeri je Ana bila tu, ne odajući nikakvu nameru da će da ode. Sve jednako

se mazno ponašala, sa svima koketirajući. Marta je svaki put imala mučninu u stomaku pri

pogledu na tu lepoticu karikaturalnog ponašanja. Trudila se da ne gleda kad bi Georga

odvukla na podijum za ples. Pokreti su joj bili kao da upravo snima spot, dok je Georg

strpljivo igrao, kao da posmatra nestašno dete. Sve vreme je ustvari, posmatrao Martu. Kad

god mu je bila prilika lovio bi njen pogled, ali je osećao da ona taj kontakt očima namerno

izbegava.

Te treće večeri, kad je, vraćajući se iz šetnje, prolazila kroz baštu, presreo je Georg.

Kratko je rekla:

„Zdravo,“ i krenula da podje dalje.

„Marta...“ muklo je rekao i uhvatio je za ruku. Zastala je u mestu, više od njegovog

glasa, nego zbog ruke koja je držala.

„Učini mi nešto, molim te. Obuci večeras onu haljinu.“

Nemo je klimnula glavom. Nije bila u stanju bilo šta da kaže. Zbunjivalo je ono titranje

u telu što je osećala sada a i već danima, kao posledica neke tajne slutnje.

*

Posle sat vremena je sišla i potražila Georga. Rekli su joj da je u kancelariji. Kucnula je

tiho i otvorila vrata. On je sedeo za jednim ogromnim stolom, sa rukom ispod brade i borom

na čelu. Kad je ugledao, naglo je ustao i krenuo prema njoj. Bora sa čela se sklonila, a videvši

je u plavoj haljini, njegovoj haljini, lice mu se ozarilo.

„Htela sam da vidiš kako si napravio dobar izbor,“ sa osmehom je rekla Marta.

1000 € BONUS

29

On ju je pažljivo posmatrao od glave do pete, upijajući svaku crtu na njenom licu.

Ponovo je prošetao po tom vitkom, nežnom stasu, pa se vratio na oči i oslobodjen takvim

prisnim trenutkom sa njom, očaran, uronio u plavetnilo njenih očiju. Ona je stajala opijena

njegovim pogledima. Da li mu se učinilo ili se stvarno širila ta plava zenica i mamila ga, tako

da je nesvesno prišao bliže.

„Iste su boje... haljina i tvoje oči. Dobro sam ih upamtio,“ tiho je govorio i krajnje

polako naslonio ruku na njen obraz. Palcem je prešao preko kapka njenog levog oka, kao da

strahuje da je ne uplaši, pa da mu pobegne. Sklopila je oči, nemoćna da napravi bilo kakav

pokret. Dopustiće sebi ovu milinu što je oblivala od njegove ruke, pa nek se sruši svet.

Spustio je i drugu ruku na njen drugi obraz i kao u transu, približavao lice njenom, svoje usne

njenim. Gledala ga je sve bližeg sebi, oči joj se punile čežnjom, željom, a usne se same, blago

otvorile u poziv. Na taj njen pokret usnama, zaječao je tiho, a onda žudno, a nežno, upio se u

njih.

Tek što se razvio, poljubac je bio grubo prekinut kratkim kucanjem i naglim ulaskom

Ane.

„Ups! Izvinite!“ iznenadjeno i ironično je rekla.

Georg se naglo okrenuo i glasom, ozbiljnijim nego ikad, rekao:

„Ana, ostavi nas, molim te!“

Presečena tim rečima, odmah je otišla. Marta se već probudila iz tog nenadnog sna i

krenula ka vratima, zbunjena i besna. Georg je ščepao za ruku i čvrsto rekao:

„Ti ostaješ! Zar sada da mi pobegneš kad sam konačno dopro do tebe?“ Glas mu se

ispunio strašću.

„Nisi ti uopšte dopro do mene!“ bila je ljuta na sebe, na njega, na Anu... „Kako to mislis

da možeš da imaš koga hoćeš? Već vidim scenu koju ti ona sprema pred gostima. Kakva će to

blamaža da bude! Požuri dok još nije kasno!“ besno ga je izazivala.

„Marta... Kako ne shvatas? Ana uopšte nije bitna!“ Oči su mu sevale ljutito. Dohvatio je

čvrsto za ramena, pribio uza zid i grubo počeo da je ljubi, skoro kažnjavajući je. Snažno se

opirala, ali je bila sasvim zarobljena i pritisnuta njegovim telom. Odjednom je postala svesna

čvrstine, snage tog tela i siline poljupca, pa je nesvesno glasno uzdahnula. To je na njega

delovalo kao detonator, kao okidač, koji je oslobodio u njemu dugo čuvanu strast. Pritisnuo je

još jače uza sebe, zaječao iz neke nepoznate dubine tela i ljubio je divlje, gladno. Ruke su mu

neobuzdano šetale svuda po njenom telu tražeći utoljenje toj gladi. A Marta, samo što se nije

onesvestila. Zvonilo je, pištalo, bubnjalo u ušima. Daha nije imala. Ništa nije znala, samo to,

da ne želi da ovo prestane.

Naglo je odvojio usne od nje da uzme vazduh. Ruke je naslonio na zid iznad njenih

ramena, držeći je tako i dalje zarobljenu. Gledali su se kao dve nesvesne zveri, privučene

nekom magijom. Zatim je pogledao malo pitomije, jednu ruku zavukao u buket njenih

kovrdža, a drugom je privukao u beskrajno nežan zagrljaj. Kao da joj zahvaljuje za ove

trenutke. I njene ruke su se prisno ovile oko njega, na šta ju je on blago pritisnuo.

Začuo se reski ton pojačala. Marta se trgla, momci su već na bini.

Gledali su se još par sekundi, pomalo setno, zbog kraja trenutka. Gledali su se nemo,

upijajući lepotu onog drugog, lepotu... nabujalu od emocija.

„Moram da idem,“ prošaputala je.

Klimnuo je glavom ne ispuštajući je iz pogleda. Izašla je, a on se uhvatio za čelo i

snažno ga pritisnuo i sam iznenadjen onim što se desilo, iznenadjen silinom emocija koje je

osećao dok je ljubio. Već je mogao da zamisli tu lepotu da je drži u naručju, da je ljubi, ali tu

eksploziju u sebi nije očekivao. Nije očekivao ni takvu njenu reakciju. Nadao se već, ali i

strahovao. Kako je samo mila, ženstvena, strasna, podatna...

Šetao je uzbudjen gore-dole po kancelariji i proživljavao ponovo te trenutke.

Začuo je njen glas, kako umilno i nežno dočarava reči pesme i protrnuo kao da je

ponovo oseća uz sebe. Pribrao se malo i krenuo u baštu.

30

*

Za njegovim stolom je sedela Ana i ispitivački ga posmatrala. Oči su joj sevale

ljubomorom. No, on namerno nije obratio pažnju na nju, već je mirno prošao pored stola.

Dugo je poznavao i dok je bila sa Jorgosom često su se vidjali. Otkad nije više bila sa njim

povremeno je dolazila na po nekoliko dana, ponašajući se slobodno i sa nekim pravom, koji je

sama sebi dala. Georga je to vrlo nerviralo i znao je da ona sve čini kako bi ga zavela, što mu

je izazivalo odvratnost, ali se ipak ponašao gostoljubivo i džentlmentski.

Stao je naslonjen na šank i naručio piće. Odahnuo je kad je video da su dva momka

prišla Ani i sela za sto. Ona, kao da je to jedva dočekala, slavodobitno je pogledala u njega.

Ni malo nije mario.

Udubio se u nežnu bakarno-plavu priliku na sceni. Osećao je njen pojačani zanos dok je

pevala. Privučena njegovim pogledom, zagledala mu se u oči kroz poluspuštene trepavice, a

on je to mogao da vidi, da oseti. Osetilo je i njegovo telo odajući se laganim drhtajem. Malo

zatim, Marta se povukla u polumrak i sela na barsku stolicu. Poteran nekom idejom ili

nagonom, Georg joj je prišao i diskretno šapnuo:

„Opet moram da te zamolim da mi učiniš nešto.“

U očima joj je bilo pitanje i, kladio bi se, izraz zebnje.

„Otpevaj mi pesmu „I`ve got you under my skin.“ Glas mu je bio pun emotivnog

naboja.

Klimnula je glavom, dok joj se pogled produbljivao. Prošetala je scenom i neprimetno

muzičarima rekla sledeću pesmu. Stala je ispred mikrofona, mirna kao statua. Georg se

povukao u polutamu i, naslonjen na stub, izgubio pogled u Martu.

Začule su se prve reči pesme, potencirane emotivnim treperenjem njenog glasa. Znala je

da je to govor njenog srca, duše. Njen glas je bio jedini govor njenog nepomičnog tela.

Kad je otpevala zadnje reči, nemoćno joj se spustila glava, kao otkinuti cvet. Odahnula

je kad je Johanes najavio pauzu. Treba joj vremena da se malo povrati. Otišla je do toaleta i

mokrom rukom hladila lice. Bože, šta se ovo dešava? U šta se to upušta? Na šta će to sve da

izadje i kako će sve to da izdrži? Taman je osećala da prevazilazi bol i nadmudruje

razočarenje zbog Tomasa, kad joj se stvara nova emocija i naslućuje nova komplikacija, novi

rastanak i nova bol. Kako da se izvuče iz ove nove klopke sopstvenih osećanja? Da li može

sve to da izdrži a da je ne razori?

Skupila je sve svoje snage i došla do stola. Momci su već sedeli i Georg sa njima.

Veselo su raspravljali nešto pa je neprimetno sela na jedinu slobodnu stolicu do Georga. Uvek

je nameštao tako da sedne do nje ili da ona mora da sedne do njega. Dok su Diter i Johanes

živo pričali, iskoristio je trenutak da joj šapne:

„Hvala ti, što si mi ispunila želju. Ovu ti pesmu nikad neću zaboraviti.“

Odano mu se nasmešila, porumenevši od nekog tajnog uzbudjenja, zbog njegovog

jasnog, čvrstog i ozbiljnog glasa.

Kasnije, te večeri, jedva je izdržala da peva do kraja. Nije joj se dešavalo da je bilo šta

obuzme a da joj teško pada pevanje, čak ni kad je raskinula veridbu. Pevanje joj je tada bilo

kao terapija. A sada se, sa naletom tih snažnih emocija, pojavila neka neizvesnost i grčila joj

stomak. Osim toga, videla je kako Ana smišljeno obleće oko Georga, kao lija oko kiselog

grozdja. Muka i bes su joj terale suze na oči. Molila je boga samo da izdrži do kraja večeri.

Čim je Johanes gostima poželeo laku noć nije sačekala aplauz, samo je strčala s bine i

krenula ka stepenicama. Georg je primetio njenu neuobičajenu reakciju i nije mu promakla

vlaga u njenim očima. Pogledao je, u njega iskeženu, lutku od Ane i došlo mu je da je pljusne

po licu. Ipak, samo se izvinuo i ustao. Požurio je uz stepenice. Zabrinula ga je Marta, a osetio

je i neko pritajeno uzbudjenje.

*

1000 € BONUS

31

Tiho je pokucao na vrata. Ništa nije čuo, pa je pritisnuo kvaku. Vrata su se otvorila i uz

prigušenu svetlost lampe primetio je zgrčeno Martino telo na fotelji. Suze su joj se slivale niz

nemo lice. Osetio je slatku slutnju da su te suze prolivene zbog njega. Već u sledećem

trenutku je strepeo – da nije nešto vezano za bivšeg verenika...

Trgla se kad ga je videla. Automatski je počela dlanovima da briše suze. Brzo joj je

prišao, uhvatio ruke za zglobove i sklonio ih sa lica.

„Nemoj da se stidiš, Marta. Plači...“

Istog trenutka su krenula dva nova potoka suza. Gledao je netremice. Taj nemi plač ga

je ipak zabrinuo.

„Marta...“ počeo je oprezno, ali nežno. „Ko je kriv za te suze?“

„Niko... Ja. Samo ja.“ Jedva se čula.

Kao da mu je laknulo. Podigao je ruke na njeno lice i prstima brisao mokre tragove,

tako pažljivo kao da briše najskuplji porcelan. To brisanje se polako pretvorilo u milovanje i

ona je ponovo osetila uzbudjenje u sebi, ali i nemoć da se odupre.

„Uplašio sam se da je zbog nekog drugog,“ rekao je još uvek neubedjen. „Izvini, malo

sam se raspitivao... znam da za sobom imaš raskinutu veridbu.“ Namerno nije zalazio u

detalje. Samo bi mu još trebalo da joj izazove navalu bola, pa da mu rida na ramenu. Nikako

nije želeo ostavljenu, ucveljenu devojku, kojoj je on uteha.

Kao da je osetila njegova razmišljanja, odmakla se pomalo uvredjeno i gorko rekla:

„Oh, ne brini... uteha mi nije potrebna. Molim te, treba mi da budem sama.“

Trenutak je gledao mučeći se, ustao i pošao. Zastao je kod vrata, još jednom se okrenuo

i odlučno rekao:

„Ono... u kancelariji... Uopšte te nisam tešio. Bila je to moja najdublja potreba.“ Naglo

je zatvorio vrata i ostavio je svu drhtavu.

Premestila se na krevet i na kraju, zaspala, tako obučena, u plavoj haljini.

*

Kad se probudila, učinilo joj se da je dugo spavala. Pogledala je na sat – dvanaest. Brzo

je sela. Videći plavu haljinu na sebi, svega se setila. Blago se stresla, a zatim i iznenadila kad

je videla poslužavnik na stočiću. Bio je pun, kao i svako jutro, osim što je sada tu bio i neki

papir. Zbunjeno i polako ga je odvila.

Na njemu je pisalo: „Lepa si i kad spavaš. G.“ Nehotice je prožeo divan osećaj, mada i

neprijatnost da ju je Georg video u kakvom stanju je legla.

Ceo dan je izbegavala da se muva po bašti. Izlazila je samo na ručak i večeru. Ni u

običajenu šetnju nije išla. Bojala se da sretne Georga. Nije znala šta bi rekla, kako bi se

ponašala i kako bi se osećala. To nešto novo, što se rodilo u njoj, sasvim je uzdrmalo. Ovde je

već više od mesec dana, a naredna dva brzo će da prodju i šta da radi posle, kako da leči te

rane. Ali nije samo to. Nije joj jasan njegov odnos sa Anom. Ne ponaša se ona džabe tako

posesivno...

U glavi joj je tutnjalo, zbunjivalo je. Brinula je sopstvena reakcija na Georga. Takvu

strast nikad nije osetila. Sa Tomasom je uvek bilo nežno i već sa uzbudjenjem, ali ovakva

vatra je njoj totalno nepoznata. I ta nenametljiva pažnja, koju je na svakom koraku dobijala od

Georga, neverovatno joj je prijala. Osećala je da neko brine o njoj, da nije sama. A opet,

morala je da odustane od te opasne igre, da ne bi na kraju ostala usamljenija nego ikad. Ako

se dogodi ono što sluti da bi moglo biti – jedan savršen sklad, oseća da za nju posle ništa više

ne bi bilo isto. Dva razočarenja bi joj donela pakao.

*

32

Uveče je sišla nešto pre deset sati. Momci su uveliko pili pivo.

„Mala, kriješ se? Nismo te videli ceo dan,“ ispitivački je gledao Diter.

„Šta se brineš? Pusti devojku da radi šta joj prija,“ branio je Johanes.

„Ma ne brinem ja, ali Georg... Dva puta je pitao da li ti je dobro,“ nastavio je Diter, već

pomalo šaljivo. „Mnogo mi se on brine za tebe.“

„Obleće... obleće...“ javio se Mark.

„Momci, ne terajte me da crvenim.“

„Bogami, nijedna devojka se ovde ne bi zacrvenela da je on makar i pogleda, već bi

srećno pojurila,“ objasnio je Diter.

„A on se ne odvaja od nas, bar na svakoj pauzi,“ zaključio ja Johanes. „Sigurno mu

nismo mi toliko zanimljivi.“

„Ja znam o čemu se radi,“ dodao je Mark ozbiljno. „Momak je zaljubljen u tebe.“

„Ah, ne preterujte! On je samo učtiv, lepo vaspitan, i ne odvaja se od one lepe

glupačice,“ zajedljivo je komentarisala.

„Ona se ne odvaja od njega,“ bio je uporan Mark. „On, naprotiv beži od nje i stalno

pogledava ka našem stolu. Tebe traži. Devojko, kad ti kažem, zaljubljen je u tebe!“

Namrštila se. To što su govorili njeni drugari, remetilo je njenu čvrsto donetu odluku.

„Vreme je, idemo,“ rekla je, ustajući.

„Ona samo beži,“čula je Ditera iza sebe. „Ni ja mu ne bih odoleo.“

Zakikotali su se, a i ona je morala da se nasmeje. Pogledala je u Georga gde stoji sa

nekim ljudima u razgovoru, ali posmatra nju. Diter je u pravu – Georg je neodoljiv.

Celo veče je pevala za sebe. Publiku nije primećivala, ni Georga nije tražila pogledom.

Ma, oladiće ona situaciju.

Kad je bio kraj svirke, sišla je sa bine i upravo u trenutku kad je prolazila pored Georga

i Ane, on je dotakao za rame i rekao:

„Ivana, da li možeš da dodješ za trenutak u moju kancelariju?“

Dok ga je ona upitno gledala, Ana se primakla sasvim blizu njega, mazno govoreći:

„Pazi dragi, kako se ponašaš prema radnicama. To može skupo da te košta.“ Iz svake

reči je izbijala zajedljivost i omalovažavanje. Marta se zgrozila. Pogledala je u nju kao u

čudo, pa u Georga zgranuto, okrenula se i bez reči otišla. Takvo poniženje nikad nije doživela.

Dok je odlazila, čula je samo kad je Georg rekao:

„E, sad je stvarno dosta...“

Dalje više nije bila svesna, samo su joj u ušima bubnjale one otrovne reči. Kakav je to

čovek koji može i pet minuta sa njom da provede? Zar je dovoljno biti samo lep pa i bez

grama mozga? Bila je toliko besna da je jurila po sobi, stiskajući zube.

*

Ubrzo zatim, čula je kucanje na vratima. Da, to je on. Neka je došao, svašta ima da mu

kaže! Naglo je otvorila vrata.

„Došao si da je braniš?“ besno je rekla. „Ali ne moraš uopšte! Mene takva glupača ne

može da uvredi! Tako nešto možete da trpite samo vi muškarci i tako vam i treba!“

„Marta, šššš...“ nežno joj je stavio prst na usta. „Da li mogu ja nešto da kažem?“

Ućutala je i dalje ljuta.

„Nisam došao da je branim. Došao sam da se izvinim. I ja sam bio šokiran onim što je

rekla. Uostalom, ona nema nikakva prava u odnosu na mene. Bila je samo devojka mog

dobrog druga i nemam ništa sa njenim očekivanjima i uvrnutim ponašanjem,“ pravdao se.

„Sada je prevršila svaku meru i zamolio sam je da ode i da više nikad ne dolazi.“

„Ni ovoliko ti nije trebala. Kvari ti imidž kluba. Ustvari, mene se to i ne tiče! Ni ti, ni

Ana, ni sve gluposti ovog sveta! Moje je samo da pevam i tu se najbolje snalazim. Ostalo me

nije briga!“ rezignirano je zaključila.

1000 € BONUS

33

„Ali mene je briga.“

„Tebe i treba da je briga!“ brzo je odgovorila i nervozno šetala po sobi dok je on stajao

sa strane sa ogromnom borom na čelu. Kao da su se sve misli tu skupile. Činilo mu se da se

stvorio jaz izmedju njih. Strahovao je da je izgubi, da ne dobije ono što se nagoveštavalo, ono

za šta je verovao da je nešto posebno. Želeo je samo da je dohvati takvu, razljućenu, tako

temperamentnu, da je utopi u zagrljaj, u sebe, da joj ispije te slatke usne. Kleko bi pred nju i

molio da oprosti taj deo njegove krivice... i kao da se uplašio te misli, i da se ne ponizi,

direktno je pogledao.

„Mene je jedino briga za tebe,“ kratko je rekao, krajnje ozbiljnim tonom i žurno krenuo

ka vratima. Morao je da izadje da se smiri, da šeta po plaži...

Marta je osetila njegovu borbu, pročitala u očima, osetila u onom njegovom glasu,

poverovala rečima...

„Georg...“ prošaputala je glasom u kom se naslućivalo kajanje. Nije htela da bude toliko

gruba.

Zastao je na vratima i okrenuo se. Šta je to pročitao u njenim očima, nije znao. Ko će

razumeti žensku prirodu? Tek, prilazio je polako sa obećavajućim izrazom u očima. Ona je

trnula od nekog naslućivanja. Stao je tačno ispred nje. Izmedju njihovih glava je milimetarski

razmak. Emotivni naboj je pulsirao.

„Kaži...“ tiho je prošaputao.

„Izvini...“ jedva je dahnula.

„Ne. Ja sam došao da se izvinim. Ako mi dozvoliš...“ čulnost mu je izbijala iz pogleda,

iz reči.

Usne su joj se tek neprimetno mrdnule i on ih je odmah prihvatio. Ljubio je žedno kao

isposnik. Ona je još željnije odgovarala. Dodjavola sve! Ovo ne bi propustila ni za šta na

svetu. Osetivši njenu predanost, zaječao je stežući joj ramena, milujući ledja, mrseći joj kosu.

Podigao je u naručje, samo da oseti tu slatku težinu. Ljubeći je, nosio je do kreveta i nežno

spustio. Malo se odmakao od nje i zagledao u oči sa nemom molbom.

„Trebaš mi...“ prošaputao je.

Kroz poluspuštene trepavice ga je gledala odano i čežnjivo, dok je polako podizala

haljinu da je svuče, pružajući mu potpuni užitak takvog pokreta. Dok je povlačila haljinu

preko bedara, stomaka, nabujalih grudi, stajao je nagnut nad njom nepomično, da ne pomuti

erotičnost trenutka, erotičnost njenog tela, njenog pogleda.

Kad je haljina pala na pod i bele ruke mu se ovile oko vrata, mislio je da više neće moći

da diše od uzbudjenja. Zagnjurio je glavu u mekoću njenih grudi, a uzdasi... nije se znalo čiji

su. Nije se znalo ni kada se njegova garderoba našla na podu, ali su taj veličanstveni trenutak

spajanja osetili po razlivenoj milini i drhtajima tela. Georg je duboko u sebi osetio da je

konačno u tom dugo očekivanom raju. Ni slutio nije da je tako opojan. I dok je još trajao taj

žar, sreli im se pogledi, ispunjeni pripadnošću.

U smiraju te njihove strasti, ostali su isprepletani nekoliko trenutaka. Zatim se Georg

podigao na laktove i posmatrao je dugo, dugo... U njenim očima je video ono što je i sam

osećao – produbljenu emociju.

„Hvala ti,“ ni sam nije znao tačno na čemu joj zahvaljuje. „Hvala ti za sve što si ti. I što

mogu da uživam u tome.“

„Kako si to pesnički rekao,“ bila je ganuta. „U stvari, ti si taj koji sve vreme čini da se

ja dobro osećam, a ja sam se samo trudila da to izbegavam.“

„Obećaj da više nećeš da izbegavaš,“ naterao je.

„Obećavam. Ipak, bojim se... ja sam tu samo još nešto više od mesec dana,“ pogled joj

se izgubio u daljini.

„Pusti nas da uživamo to vreme i da ne predvidjamo smak sveta. Neko rešenje ćemo već

naći.“

*

34

Naredne dane su zaista i uživali.

Marta je sebe naterala da se opusti i da ne misli na ono što će neminovno da dodje –

rastanak. Ili, možda postoji način da to traje i dalje. Sa tom nadom je pustila da je emocije

obuzmu, mada je svakako znala da ih ne bi mogla ni izbeći. Kako izbeći nešto što se tako

savršeno uklapa, a ne povrediti sebe, ne odreći se esencije života? Tomasa se sećala sa

blagom gorčinom, ali je ništa više nije bolelo. Njeno srce opet kuca ljubavnim ritmom, i to

kakvim! Nikad ne bi verovala da bi joj se tako nešto desilo i to još tako brzo. Ne kaže se

uzalud da posle mraka uvek sviće.

Sve je tako razmišljala dok je držala Georgova topla ruka u jednoj od zajedničkih šetnji

plažom. Georg je bio zabavljen sličnim mislima. Stalno je bio svestan Marte, čak i kad ona

nije bila pored njega. Stalno su mu navirali njihovi intimni trenuci, sati njihovog razgovora i

večeri njenog pevanja kad oseća da ona peva samo njemu. Kad god bi je video, osetio bi kako

mu se milina razliva po telu. Od punog dodira njene ruke prošla bi ga jeza. Ona je nežni

prolećni cvet, koji će da neguje pažljivo, da mu uvek bude svež i mirisan i koji niko neće

smeti da otkine. Ona je budila poeziju u njemu, poeziju života.

*

„Lepo se prošetaj!“ Georg je spustio nežan poljubac na ivicu Martinih usana. Slatko mu

se osmehnula i krenula u predvečernju šetnju. Volela je to malo opuštanje pred nastupe.

Svaka šetnja joj je donosila neki novi mir, novu energiju za pevanje. Vreme prvog mraka je

bilo idealno za samoću, za romantične misli, kojima se u zadnje vreme sve češće prepuštala.

„O, draga!“ Tek što je malo odmakla, začula je uzvik iz neposredne blizine. „Ako bih

birao koga da sretnem, Vas bih izabrao!“

Blago nezadovoljstvo je prošlo Martinim telom prepoznavši ispred sebe Janisovo lice,

nacereno od zadovoljstva. Ipak, naterala se na jedno učtivo:

„Dobro veče.“

„E, sada mi nećete odbiti poziv na piće. Jahta mi je tu na 50 metara... Kakva lepa

slučajnost, zar ne?“ pogled mu je bio uporan i sugestivan, ali Marti već sasvim neprijatan.

„Izvinite, imam malo vremena i volim da ga provedem sama u šetnji.“

„Ali kako možete šetnju da pretpostavite jednom ovakvom društvu, pa još i na jahti?!“

rekao je samouverenim glasom.

„O, znam da nećete imati problema da nadjete društvo za vašu jahtu,“ pomalo zajedljivo

je rekla Marta. „A sad me izvinite...“

„A ne tako brzo, molim vas! Zar ćete me ostaviti sada kad sam vas konačno sreo samu.

Uvek ste u tom vašem muškom društvu, pa vam jedan više neće smetati, nadam se.“

Pogledom ispod oka je skrivao misao. Marta ga je iznenadjeno pogledala i njen ironičan izraz

na licu se samo pojačao.

„Grešite! Imam dovoljno muškaraca oko sebe, pa bi mi još jedan samo smetao.“

„Znate sta?“ Janis je spustio ton. „Hajde da zakopamo tu ratnu sekiru! Dvoje lepih ljudi

nisu za svadju, već za nešto mnogo lepše.“

„Niko ne bi trebalo da je za svadju!“ dodala je Marta ljupko. „Ali na žalost, ljudi se

često ne razumeju, iako se jasno priča. Mnogi namerno ne žele da razumeju, da prihvate.“

„Ah, vidim ja da se to odnosi na mene...“ sa smeškom je prihvatio Janis. „Samo, znate

šta? Neke stvari neće namerno da se razumeju, jer su pogrešne. Kad bih ja sve prihvatao tako

zdravo za gotovo, nigde ne bih stigao. A morate priznati, daleko sam dogurao.“

„Pojma ja nemam dokle ste Vi dogurali. Ali Vi i treba da budete zadovoljni. Ili možda

to nije dovoljno?“ izazivala ga je. Uvek su je nervirali prepotentni ljudi.

„Šta mislite da mi je još potrebno?“ Sad je on izazivao nju.

„Priznanje drugih.“ Ko iz topa je odgovorila Marta.

„A, ne! Toga ja imam na svakom koraku.“ Samozadovoljno se nasmešio.

1000 € BONUS

35

„Ali toga, takodje nikad dosta.“

„Pa Vi to i sami znate. Jedna pevačica vašeg ranga sigurno zna o čemu pričam.“

„Znam o čemu pričate, ali se ne nalazim u toj priči.“ Marta bi rado prekinula razgovor,

koji joj je postao mučan.

„Šta bi o zakopavanju ratne sekire? Dajte da popijemo nešto i uživamo zajedno u ovom

predivnom zalasku sunca. Vidite da je ko stvoren za romantiku.“ Janis je neupadljivo, ali

čvrsto uhvatio pod ruku i skoro nenametljivo povukao prema mestu gde je stajala njegova

jahta. Marta je instiktivno povukla ruku, ali on, kao da se tome i nadao, nije je pustio.

„Rekoh Vam, morate naći nekog drugog da vam pravi društvo!“ Martin glas je sada već

zvučao oštro i ljutito.

Janis joj se za par milimetara uneo u lice:

„Devojko, ja nisam navikao na odbijanje, posebno ne od ženskog sveta!“

„Pa moraćete da se naviknete! Nećemo se valjda otimati na ulici kao prostaci?“ oštro je

gledala u njegovu ruku koja je još čvrsto stajala oko njenog lakta.

„Na vredjanje sam još manje navikao...“ navala besa mu se osećala u glasu.

„Onda me pustite i zaboravite da ste me uopšte poznavali i bićete mirni,“ ozbiljno je

rekla.

„A, takva vatra, takav izazov se niti lako pušta, niti lako zaboravlja.“ Za nijansu je još

jače stegao njenu ruku. Martu je već hvatala muka od tog natezanja, kad je sa svoje leve

strane začula dobro poznati glas:

„Janis, izgleda da imaš problem?“ Goergov glas je bio prigušeno ljut. „Da ti

pomognem: dami ne prija tvoje društvo!“

Janis je pustio Martinu ruku i nameštenim osmehom se okrenuo Georgu.

„Ma daj, Georg! Ti bar dobro znaš da se najsladje osvaja dobro čuvana tvrdjava.“

„Šta ja znam – moja stvar! Dama je moj gost i ne želim da ima problema.“

„Kada sam ja jednoj devojci stvarao probleme?!“ sarkastično se nasmejao, zatim

uozbiljio: „Zapravo, samo sam želeo da popijemo piće...“

„Očigledno da želja nije bila obostrana...“ kratko je pogledao zacrvenelu Martu. Kipela

je od besa.

„Gospodine, ako uopšte mogu tako da vas oslovim, mislila sam da ste bar malo

džentlmen!“ ljutito je rekla Marta, jednostavno se okrenula i otišla.

*

Za kratko je sustigao Georg. Marta ga nije pogledala, samo je žurno hodala, stisnutih

obrva.

„Dušo... Marta, stani! Pogledaj me!“ Georg je uhvatio za ramena. Pokušavao je u

njenim očima da pročita utiske. „Nisam mogao da verujem da je takav skot!“

„Bio bi još gori da ti nisi naišao!“ besno je progovorila. „Samo ne znam zašto ne mogu

da ti zahvalim!“ ljutito se otrgla i pošla napred. Georgovo lice se smrklo.

„Neverovatno šta sve ljudi sebi dozvoljavaju!“ pričala je u hodu i vrtela glavom.

„Zašto ne pomisliš da su mnoge žene tome krive. One mu dozvoljavaju svakakve

gluposti... One ih čak traže... i to za većinu njih nisu gluposti, već ostvarenje najdubljih

želja...“ i Georgov glas je odavao ljutinu. Marta je naglo stala i unela mu se u lice:

„Hoćeš da kažeš da sam prošla onako kako bi žena i zaslužila?“ crvenilo besa joj se

popelo u lice. „Zašto li sam samo bila zahvalna što si ti naišao?!“ Ponovo se okrenula da

podje.

„Marta! Zar zaista tako misliš?!“ Ponovo je naterao da stane. Ruke su mu sada stajale na

njenim obrazima. „Nemoguće je da to misliš? Ili ipak?“ Sa sumnjom je gledao u oči.

„Sam si rekao da su žene krive, a u podtekstu je značenje da zato i dobijaju ono što

zaslužuju!“ varnice su joj sevale iz očiju.

36

„Pogrešno! Hteo sam da kažem da su bezobzirne žene krive što poneke muškarce

naprave bezobzirnim. Oni naviknu na jedan model ponašanja i kad se pojavi nešto drugačije,

ne umeju da se snadju.“ Georg je bio strpljiv i sugestivan.

„Na kakav model ponašanja si ti navikao?“

Georg se gorko i uvredjeno nasmešio.

„Mislio sam da nema potrebe to tebi da objašnjavam. I znam da se nisam prevario.

Marta, ti si sada povredjena i ljuta, razumem to, ali nemoj zbog toga da pokušavaš mene da

vredjaš!“

Marta je spustila izmučen pogled, duboko je uzdahnula i izgovorila:

„A šta je značilo ono njegovo da i ti dobro znaš kako je najsladje kad se osvaja dobro

čuvana tvrdjava?“

„Uopšte me ne zanima šta je on time mislio! Ja sam sa njim imao samo poslovne

kontakte, nikako privatne. A sada neću više imati ni poslovne.“

„Nije valjda da sam ti pokvarila nešto bitno?“ nije delovala zabrinuto.

„Niko nije nezamenljiv,“ dodao je sa osmehom.

„Naravno!“ žustro je odgovorila i krenula dalje. Georg je ponovo osetio njenu

uvredjenost. Još jednom je morao da je zaustavlja.

„Slušaj me sada dobro! Sve izvrćeš! Sada si preosetljiva, znam. Janis mi nije bitan!

Svaki poslovni kontakt može da se zameni drugim, ali ni jedna ljubav nije zamenljiva. Svaka

je na svoj način upečatljiva...“ Georg je osetio da Marta biva nestrpljiva. „Ali tvoja ljubav...

ona je žig! Žig mome srcu i mojoj duši...“ Glas mu se pretvorio u značajno... u suštu nežnost...

prožeo je svu i ništa drugo nije mogla nego da nenadno spusti poljubac na njegove usne, dug i

topao, kao njeno srce. Zahvalno ju je uzeo u naručje.

*

Već je peti dan trećeg meseca kako je tu, u Grčkoj i veče tog dana Marta je veselo

silazila niz stepenice, a licem joj je prešao veliki osmeh kada je ugledala Georga. Uvek je tako

reagovala kad ga vidi. Ponekad bi na sebi zapazila njegov ozbiljan pogled, a kad bi video da

je ona to primetila, široko i odano bi se osmehnuo. Tako bi rasterivao crviće njene sumnje.

Kad je došla do zadnjeg stepenika, toplo je prihvatio u zagrljaj i nežno šapnuo na uvo:

„Moje bakarno sunce...“

„Mmm... kako me ti zavodiš...“ šaputala je i ona njemu.

Na njenu zadnju reč je zadrhtao. Jedno drugo su tako lako zavodili. Ponekad su bili

dovoljni samo, od emocija produbljeni pogledi pa da im nadodju strasti. Jednom joj je sasvim

bezazleno zakopčavao haljinu na ledjima i osetivši njen lagani drhtaj, nije izdržao a da je ne

uzme tu, u malom hodniku, pribijenu uz garderober. Jedno drugom su bili inspirativni,

prepoznavali želje, potrebe, čitali misli, razumevali reči, poštovali ćutanje.

Zaista su pripadali jedan drugome i to su svi oko njih osećali. Članovima benda je bilo

posebno drago. Georg je bio tip kome bi svako i svoju sestru dao.

„Georg, za pet dana mi dolaze drugarice, baš se radujem!“ Rekla je izvlačeći se iz

njegovog zagrljaja.

„Odlično. Reći ću da im se pripremi soba.“ Medjutim, oči mu nisu govorile što i osmeh

na usnama.

„Nešto nije u redu?“ Nije joj promaklo njegovo zategnuto čelo

„Ma sve je u redu, dušo. Ne brini...“ opet je bio bezbrižan.

„Ipak, nešto nije bilo u redu. Ne mičem se dok mi ne kažeš.

„Ništa, samo sam malo sebičan. Hoću te samo za sebe...“ pokajnički izraz mu je

preleteo licem.

Ona se raznežila, stavila svoje nežne ručice na njegove obraze i upila mu se u pogled

ozbiljno:

1000 € BONUS

37

„Georg, nikome ne dam lepotu ovih dana sa tobom.“

Zagrlio je ganut i tiho uzdahnuo da ga ona ne čuje. Neka slutnja mu se uvukla u dušu.

*

Drugarice su došle i bile prijatno iznenadjene dočekom, smeštajem i klubom u kom je

Marta pevala. Najviše su bile oduševljene gazdom i samo su očima zakolutale svojoj

drugarici.

Kad su se malo osvežile, sišle su da popiju piće. Marta je sedela za jednim stolom i

pozvala ih rukom da pridju. Sele su i uputile osmeh Georgu, koji je stajao nedaleko od stola, u

razgovoru sa jednim čovekom.

„Što je ovde lepo!“ I dalje su delile oduševljenje.

„A tek ovaj Georg...“ šapnula je Monika. „Kako lepo izgleda...“

Marta se samo zagonetno smeškala. Htela je da sačeka priliku kad su same pa da im

ispriča za nju i Georga. Pustila ih je da se raduju što su konačno na moru. Usput ih je pitala za

novosti u Minhenu.

„Živo! Znaš kako je uvek u gradu. Asfalt i vrelina, pa još i puno turista...“ počela je

Sara.

„Znaš koga sam srela?“ upala je Monika iznenada. „Tomasa! Pogadjaj šta ima novo!

Nije više sa tom devojkom. Delovao je malo pogubljen i stalno se raspitivao o tebi: gde si, šta

radiš... kad se vraćaš...“

Dok je Monika živo govorila, verujući da je to prava priča za Martine uši, ona je osetila

na sebi Georgov ozbiljan i ispitivački pogled. Znala je da je čuo. Muka joj je sišla u stomak,

ne zbog Monikinih reči, već zbog toga što je Georg slušao. Pogledala ga je sa strahom.

„Rekla sam mu da si na moru tri meseca,“ nedužno se raspričala Monika, naglašavajući

svaku reč, „da pevaš, provodiš se, uživaš... Neka ga, neka pukne od muke. Sve je zaslužio.“

Martu je presekao još jedan Georgov pogled, naglo se okrenuo i otišao. Znala je da ne

valja.

„Marta?“ pozvala je Monika, očekujući reakciju na njene reči.

„Izvinite, odmah se vraćam.“ Brzo je ustala i otišla ostavljajući iznenadjene drugarice.

Bez kucanja je ušla u kancelariju. Zatekla je Georga kako gleda kroz prozor sa rukama u

džepovima. Nije se okrenuo kad je ušla. To ju je zabolelo.

„Georg?“ ipak je započela.

Okrenuo se polako.

„Tako znači, provodiš se... a on je to sve zaslužio. Da li mu se svetiš?“

Bio je zajedljiv. To nije ličilo na Georga. Njegov ton i reči su je šibale po stomaku.

„Ti znaš da to nije tačno,“ oprezno je počela. „Žao mi je da si to morao da čuješ, ali ja je

nisam pitala za njega.“

„O, ne brini, sigurno bi pitala,“ bio je potsmešljiv. „ I volim što sam čuo. Ne želim da

imam bilo kakve iluzije.“

„Tebi su to iluzije? Vidiš, meni je ovo bila najlepša stvarnost,“ tvrdo je odgovorila

osećajući nalet ljutine. „Uostalom ništa nisam rekla što bi izazvalo ovakvu tvoju reakciju.“

Prišao joj je sasvim blizu, ali njegove uobičajene nežnosti više nije bilo.

„A šta si osetila?“ počeo je ironično. „Šta si osetila na spomen njegovog imena i na to

što se rastao sa tom devojkom i na to što se raspitivao o tebi?“

O tome nije ni razmišljala. Stvarno... šta je osetila kad je to čula? Vratila je vreme

desetak minuta ranije, u tu situaciju. Ništa. Samo je bila svesna da je Georg slušao razgovor i

imao sledjen pogled. Bilo joj je jasno kako se osećala. Brinula je samo Georgova reakcija,

zbog Tomasa nije osećala čak ni najobičniju satisfakciju.

38

Tu njenu kratku pauzu propratio je kao presudu. Ona je u tom njegovom tvrdom

pogledu videla ogroman zid. Videla je zid o koji bi se odbilo šta god da je rekla u njegovu

korist. To ju je blokiralo, zaledilo. Suvo je rekla:

„Nema veze... ionako mi ne bi verovao.“ Okrenula se i otišla.

On je ostao sa rukom na čelu, osećajući da utvare njene prošlosti izbijaju baš onako

kako je pretpostavljao. Želeo je da taj nežni dah proleća bude njegov, da mu osvežava život.

Ali, da li mu zaista pripada? Da li je to njen prolazni zanos, pa će da se vrati onome kome je

zaista pripadala, s kim je do skora želela ceo zivot da provede? Da li i dalje to želi? Da li je on

njoj samo preko potrebna terapija kojom leči povredjenu sujetu?

Ipak, tako je mila, topla, strasna, delovala iskreno... Glava mu je pucala od borbe misli.

*

Marta se ljuta vratila za sto i u kratkim crtama ispričala Moniki i Sari o čemu se radi.

Njih dve su bile silno iznenadjene.

„Sa Georgom mi se dešava nešto zaista fantastično. Ni ja nisam mogla da poverujem da

tako brzo i u tom svom ogorčenju mogu da se otvorim prema nekome... Ali Georg mi je tako

provocirao čula. Definitivno me je osvojio.“ Lice joj je sijalo dok je to pričala, bez obzira na

muke predjašnjih trenutaka. „Sa njim se osećam tako lepo, opušteno, sigurno, kao kod kuće...

Kad se pojavim, bilo odakle, odmah me primeti, bez obzira s kim je u razgovoru, ili je možda

u nekom poslu. Uvek me pogleda i kao da mi daje do znanja da sam ja važna, najvažnija.

Obožava džez muziku, moj glas... Dodiruje me kao da sam porcelan i sav treperi kad me drži

u zagrljaju. Uvek mi daje do znanja, osećam to, da sam mu posebna. Razumete onda zašto

sam tako osvojena?

Monika i Sara su, osušenih usana i razgoračenih očiju, uspele samo da klimaju glavom.

„Moje iskustvo sa Tomasom je drugačije. Ja neću da ih poredim. Ni jednog trenutka mi

to nije palo na pamet. Ja samo uživam u onome što se dogadja. Georg me je sasvim prožeo.“

„Uzbudljivo!“ Moniki je ipak uspelo da komentariše.

„Pa ništa lepše nije moglo da ti se desi posle onog sa Tomasom...“ dodala je Sara.

„Ali sada... i ovde mi pada mrak. Nisam mogla da slutim da ima tako malo poverenja u

mene. To vredja.“ Marta se smrkla.

„Hej! Još uvek imaš Tomasa,“ tešeći je, ali ipak vragolasto je rekla Monika. „Imala sam

utisak da mu je mnogo žao što nisi u Minhenu.“

„Tomasu se ne vraćam sigurno. Posle ovog iskustva, ne. Ne bih mu se vratila ni da

nisam ovo doživela. Ja sam to u sebi sve raščistila i prema Tomasu nemam čak ni negativna

osećanja.“ Mirno je obrazložila.

Drugarice nisu bile iznenadjene. Znale su kako Marta razmišlja. Gde ona stavi pečat, taj

se više ne otvara.

*

Kad je počela da peva te večeri, Georg nije bio tu. Kad se pojavio posle sat vremena,

popustio je onaj čvor u stomaku i veče joj je proteklo sa izvesnim olakšanjem. Uhvatila je

nekoliko njegovih pogleda, dok je stajao u senci naslonjen o zid. Osetila je skoro bolnu čeznju

za njim i kako je znala da je već kraj te večeri, prišla je Diteru, nešto mu šapnula, a on

klimnuo glavom.

Sišla je sa bine i prilazila Georgu gledajući pravo u njega. Njegov pogled je bio ukočen

i bolan. Jednostavno ga je uzela za ruku i povela ka podijumu za ples. Ono što je osećala

nateralo je na delo. Mora da mu pokaže da joj je bitan. Prislonila se uz njega prisno i bez reči

su plesali skladno, kakvi su uvek bili. Razumeće on već njen postupak.

Taktovi muzike su se već bližili kraju kad je tik uz uvo čula neverovatne reči:

1000 € BONUS

39

„Deliš mi milostinju?“

Zastala je i zapanjeno pogledala u njega. Zar se toliko prevarila? Polako se odvajala od

njega i vrteći glavom u neverici pošla, tek u nekom pravcu. Izašla je iz kluba. Izašla i hodala

ne gledajući kuda. Plaža – dobar izbor. Tu je sada pusto. Samo da hoda, da istera to iz sebe,

inače će da pukne.

Ne zna koliko je dugo hodala i dokle je stigla. Čula je samo šum talasa i svojih

nesvesnih koraka. Suze su je pekle i pustila ih da se slobodno izliju.

Nije primetila dve prilike kako joj se približavaju. Postala ih je svesna tek kad su

progovorili na engleskom:

„Gle, koga to imamo ovde? Jednu uplakanu devojčicu,“ ironično je govorio jedan pripiti

muški glas.

„Dodji dušo, mi ćemo da te utešimo,“ drugi muškarac ju je uhvatio iznad lakta. Bazdio

je na alkohol.

Srce joj je sišlo u pete. Grubo je trgla ruku i besno progovorila:

„Šta vam pada na pamet! Vrištaću ako smesta ne odete!“

„Vrišti,“ smejali su se. „Biće nam još sladje. Mi volimo strasne devojke, zar ne Pit?“

„O, da! Vrištaćeš od mog snažnog zagrljaja, mala.“ Pit se iscerio i prišao. Obuhvatio je

grubo rukom oko pojasa.

I ona je zaista vrisnula: jasno, glasno i prodorno, kako samo jedan istreniran glas može.

Njih dvojica su malo zastali. I sama se iznenadila. Sledeće što je osetila bila je nečija šaka na

njenim usnama, a ruke su joj bile bolno savijene unazad. Besno se otimala, ali je već osećala

uzaludnost.

Sve to jedva da je potrajalo minut kad je čula neke tupe zvuke, psovke... Bila je naglo i

grubo odgurnuta. Kroz mrak je videla karatko komešanje i onda dve prilike kako beže.

„Marta, da li si dobro?“ bio je to Georgov uzbudjen i zabrinuti glas.

Ona je stajala u nemom šoku i nesvesno klimala glavom. Georg je prišao i zagrlio je,

mazeći je po glavi. Da li zbog pretrpljenog straha ili njegovog toliko željenog zagrljaja... nije

znala zašto, tek grcaji su joj provalili iz grudi. Njihao je kao malo dete i dalje je mazeći. I sam

je drhtao od onoga što je moglo da se desi da je zakasnio.

Polako se smirivala. Tako je lepo u njegovom zagrljaju, tako mirno, toplo... ipak, ima

ona ponosa. Odvojila se od njega.

„Hvala. Sad mi je dobro. Mogu sama,“ okrenula se i pošla.

Stajao je u mestu par sekundi gledajući za njom.

„Marta...“ glas mu je odavao uzbudjenje.

Nije stala. Potrčao je za njom, stigao i naglo je okrenuo.

„Marta, šta mi to radiš?“ zastenjao je. „Tražio sam te... nije te nigde bilo... Onda sam

čuo vrisak i sledio sam se. Trčao sam ko lud, molio sam boga da ne stignem prekasno. Kako

si mogla sama da ideš po pustoj plaži u dva noću?“ glas mu je drhtao.

„Morala sam da prošetam... Ah, koga briga!“ rekla je umorno i rezignirano, izmučena

dogadjajima.

Uhvatio je za ramena i prodrmao ne bi li je dozvao k sebi.

„Marta, molim te!“ oštro je upro oči u nju. „Pogledaj me!“

Pogledala ga je. Unela mu se u lice i ozbiljno rekla:

„Ti nemaš više srce za mene.“

To je bolno odjeknulo u vazduhu. Krenula je da podje ali je on čvrsto držao. Kako sad

da je pusti kad se toliko prepao zbog nje, kad je zamalo skrivio nesreću. Naglo je uhvatio

rukama za lice i utisnuo jedan očajnicki poljubac na njene usne. Samo je jedan trenutak bila

mirna i znala je da je njenom srcu ponos uzaludan. Spremno je prihvatila i ubrzo su im se

izmešali uzdasi, ruke, tela. Zatomljena osećanja su buknula i oterala sve strahove.

Rukama je odvojio njenu glavu od svoje i naslonio je na grudi. Glasom punim emocija,

tiho je rekao:

40

„Ja imam srce samo za tebe.“

„Pa što me onda mučiš?“ slabašno je upitala.

„Ne mučim tebe. Mučim sebe. Prosto sam lud otkad sam ono čuo.“

„Georg... pojma nemaš koliko mi značiš,“ odano ga je gledala.

„Reci mi koliko...“ rekao je promuklo.

„Zar ne osećaš?“

„Osećam samo sebe kako drhtim na zvuk tvog glasa, na tvoj dodir, na tvoj pogled.“

Njegov mukli glas i strasno izgovorene reči su delovale na nju kao afrodizijak. Krv joj

se popela u lice pa spustila u donji deo stomaka. Povukla ga je na pesak i naterala da legne.

Opkoračila ga je i polako... sasvim polako otkopčavala dugmad na njegovoj košulji. Opčinjen

njenom radnjom i pogledom zgrabio je, prevrnuo na ledja i pritisnuo težinom svoga tela.

Ispod sebe ju je osetio kao pahuljicu koju će istopiti silinom svoje vatre.

„Toliko te želim,“ prošaputala je nesvesno.

„Ljubavi moja...“ dirnuto je izlivao svoja osećanja.

*

Dani su se nastavili u tom novom zanosu. Marta je skoro sve vreme provodila sa njim, a

kad je morao da obavlja svoje obaveze izlazila bi sa Monikom, Sarom i momcima na plažu.

Ponekad bi im se pridružio i Georg. To veliko društvo je bilo skladno i opušteno. Sunce, more

i neobavezno ćaskanje je svima delovalo blagotvorno.

„Marta, ovaj Georg je baš zgodan i fin, a kako je zaljubljen u tebe.“ Komentarisala je

jednom Monika.

„Mala ima sreće,“ dodao je Diter.

„Pa i Georg ima sreće,“ branio je Mark. „Marta je sjajna cura. Gosti kluba izbuljiše oči

u nju.“

„Ah, to je uvek ta fama oko pevačica,“ objašnjavala je Marta.

„Delimično...“ rekao je Johanes. „Ali ti stvarno imaš nešto posebno. Dobro je da imaš

Georga da ne moramo da izigravamo telohranitelje ovde.“

Svi su se smejali.

U tom smehu ih je zatekao Georg noseći hladne sokove. Bili su mu zahvalni. Vrelina je

činila svoje.

„Georg, ako imaš nekog druga tako pažljivog kao sto si ti, molim te, upoznaj me sa

njim.“ Šalila sa Sara.

„Namam, jedinstven sam,“ prihvatio je šalu i dečački gledao u Martu, tražeći potvrdu.

Nagla se, nežno ga poljubila i rekla: „Zapečaćeno.“

„Saro,“ počeo je Georg. „Hteo sam nešto da te pitam... Ti si slikarka? Pričala mi je

Marta.“

Sara je potvrdila glavom.

„Naručio bih od tebe jedan Martin portret. Da mi krasi kancelariju.“ Glas mu je bio

ozbiljan. Marta se trgla i iznenadjeno ga je gledala. Uzvratio joj je dugim, zagonetnim

pogledom. Zatim se okrenuo Sari. „Šta misliš? Znam da si na odmoru, ali ipak...“

„Hoću rado. Za umetnike nema nikada odmora. Već sam radila njene portrete u crtežu

pa bi brzo išlo. Inače, ona je vrlo inspirativan model.“

„O, znam ja kako je ona inspirativna,“ vragolasto je pogledao Martu. Ona mu se široko

nasmešila.

„Moraš da uhvatiš njen duševni karakter. Hoću da mi diše kad je gledam. Platiću ti

dobro.“

„Dogovorićemo se. Znam ja da si nam dao veliki popust za smeštaj. Cenim to.“ Sara je

iskoristila priliku da iskaže zahvalnost.

„Pa i ja cenim Martine drugarice.“ Ozbiljno je rekao.

1000 € BONUS

41

*

Tako se već za par dana nazreo Martin lik na platnu. Georg je povremeno obilazio,

posmatrao i uvek odlazio zadovoljan. Ipak, zadnju fazu slike nisu mu dozvolile da gleda.

Kad je konačno bila gotova, pozvano je celo društvo na prezentaciju.

Sa platna ih je gledala Marta u blagom poluprofilu, kao da se netom okrenula i ugledala

nešto što joj je izmamilo osmeh na usnama i zvezdice u očima. Lice je oslikano kratkim,

impresivnim potezima četkice i tako verno pretstavljalo svaku crtu njenog lica. Definisane

kovrdže su se polako pretvarale u crvenkastu maglu. Na njenom, jedino prikazanom, ramenu

nazirala se plava haljina i sjajne suze, po njoj posute. Marta je insistirala na toj haljini.

„Devojko, majstor si!“ rekao je Georg ushićeno, prišao Sari i poljubio je u obraz.

I ostali su se divili Sarom umeću. Njena senzibilna priroda je blistala, kao majci kad joj

hvale dete.

„A sad, svi za sto. Slavimo!“ Radosno ih je pozvao Georg.

„Imamo šta i da slavimo,“ prihvatila je Monika. „Ne samo sliku, već i prelep odmor.

Nikad se nisam ovako prijatno provela, a za četiri dana moramo da idemo.“

„I nama je ostalo jedva deset dana,“ sumorno je rekla Marta, bojažljivo gledajući u

Georga.

„Na brini, dušo, dosadiću ti ja u Minhenu.“ Sa osmehom joj je prišao i poljubio je.

Ogromna nežnost se izlivala iz njega. Ona je prihvatila taj poljubac kao žedan beduin. Slutnja

daleke oaze nije joj dala mira.

*

Sutradan se nastavila ta opšta pozitivna atmosfera. Društvo se intenzivno družilo,

zbliženo skorim rastankom, a Georg ih je velikodušno okruživao pažnjom kao neku svoju

veliku porodicu. Pružalo mu je zadovoljstvo da im sam danosi čas pivo, čas sokove, čas

sladoled, kolače...

Upravo je dolazio sa ogromnom činijom voća, kad je prostorom zaparao iznenadjen

uzvik nekoliko glasova.

„Tomas!!!“

Stao je kao gromom pogodjen, gledajući visokog bledolikog momka, plave kose do

ramena, kako se, oduševljen susretom, grli sa svima. Gledao je kako, najzad prilazi Marti i

grli nju, najduže, najčvršće. Odmiče je, gleda zbunjenu i ponovo privlači na grudi. Radosnom,

osmeh mu ne silazi sa lica a ni pogled sa Marte. Georg sve to posmatra, totalno sludjen, a oči

mu traže Martin pogled. Ona drži glavu blago spuštenu i smeteno gleda u stranu.

Kad se prenuo iz šoka Georg je polako prišao i spustio činiju na sto. Uljudno je pružio

ruku i predstavio se:

„Ja sam Georg, vlasnik ovog kluba.“

„Ja sam Tomas, njihov dugogodišnji prijatelj...“ reči su ostale u vazduhu kad je

pogledao u Martu, kao da je hteo još nešto da kaže pa se zaustavio. Spustio se na stolicu pored

Marte tako da je Georg seo preko puta njih i nije skidao pogled sa Marte.

Gledala ga je sa nekom strepnjom, ali se ipak nadala da su neke stvari jasnije medju

njima i da ova nenadna situacija ne može ništa da pokvari. Ipak, nešto jako neprijatno se

uvuklo u njene grudi i teško je disala.

Svi su ispitivali Tomasa otkud on ovde i kako je znao gde su.

„Zvao sam Martinu mamu,“ reče on i pri tom je milo pogleda, a ruku blago, ali nekako

posednički spusti na njena ramena.

Svi su se trgli i zbunjeno gledali jedni druge. Georgov pogled se sledio kao i Martino

telo. Jednostavno je sklonila tu ruku. To kao da Tomasa nije uopšte obeshrabrilo.

42

„Kako se vi provodite? Vidim, lepo ste pocrneli,“ zvučao je poletno. „Ti si se Marta

prolepšala. Izgleda da ti prija ovde.“

„Da, izuzetno mi prija,“ rekla je gledajući u Georgov ispitivački pogled. Smetala joj je

ta Tomasova prisnost u ponašanju i razgovoru, ne samo zato što je Georg tu, već zato što je

sada konačno i proverila da Tomas za nju nema više ništa od one važnosti, čak mu ne

pripadaju ni gorka sećanja. Njeno srce je oprano od svega što je vezano za Tomasa, ono je

sada ispunjeno ljubavlju prema Georgu.

„Drago mi je,“ nastavio je Tomas, nežno gledajući u Martu. „Jedva čekam da se

ispričamo. Toliko toga imam da ti kažem... da se izvinim...“ zastao je pod naletom krivice, ali

i od ganuća što je tu pored nje.

„Zaboravio si... razgovor smo davno završili.“ Naglo je ustala, sada stvarno uplašena

Tomasove upornosti i Georgovog besnog pogleda.

Pošla je brzim koracima ka plaži, a Tomas je pojurio za njom.

„Marta, ljubavi...“ nije se obazirao ni na koga. „Dozvoli da razgovaramo. Samo me

saslušaj, molim te. Konačno sam shvatio neke stvari...Ti si mi...“

To je bilo sve što je društvo za stolom čulo. Nastao je muk, neprijatna tišina. Georg je

naglo ustao i bez reči pošao ka svojoj kancelariji. Uhvatio se rukom za čelo kao da ga drži da

ne eksplodira. Pogledao je kroz prozor i video Martu kako brzo hoda, a Tomas je prati u stopu

i nešto živo priča. Uhvatio je za ruku kako bi stala. Georg se stresao. On drži njenu ruku, a

ona ga besvesno gleda. Georg je upiljio oči u njih kao da će tako čuti o čemu razgovaraju.

Marta stoji nema kao kamen a Tomas mlatara rukama dok joj priča. Sad mu i ona nešto kaže.

Deluje ljuto i strogo. Okreće glavu od njega. On je hvata za lice, primorava je da ga gleda.

Ona sigurno sada vidi njegov molećiv izraz, sigurno vidi to kajanje, taj izliv emocija. Sada

hoće da je poljubi, ona se izmiče.

Georg drhti... i sledeće što vidi: Tomas privlači Martu u zagrljaj i drži je dugo, predugo,

i mazi je po kosi, prisno... sasvim intimno. I njena je ruka pošla ka njegovim ledjima...

Previše je sve to za Georga. Sa bolom okreće lice od prozora. Cela zgrada mu se srušila

na glavu. Zaboravio je da diše. Šetao je gore-dole kao razjareni vuk, kao izgubljeno jagnje.

Stao je ispred Martinog portreta kao što mu je i srce stalo. Slika ga je gledala milo, kao i ona

toliko puta pre. I kako sad odjednom neće biti ništa više od onoga što je bilo? U tudjem je

zagrljaju, u zagrljaju bivšeg, verovatno već opet sadašnjeg verenika. Nije izdžala. Ko zna

kakve je emocije vezuju za njega? Ipak, bili su vereni. Znači, laž! Sve ono što je delovalo

iskreno bila je laž, obmana, slatka iluzija! U sekundi su mu kroz glavu prošli svi zajednički

trenuci, kao što samrtniku pred smrt promikne čitav život.

*

Da, smrt, pomislio je. Dobar izraz. Upravo je umrla jedna ljubav.

Stajao je pred njenom slikom kao pred odrom, kada je neko ušao u kancelariju. Nije se

okrenuo, samo je mahnuo rukom da ga ostave. Ne može ni sa kim da priča.

„Georg...“

Začuo je njen uznemiren glas i naglo se okrenuo.

„Georg, ovo sada... nisam imala pojma... nadam se da se ne ljutiš. Objasniću ti...“ Srce

joj se popelo u grlo gledajući njegov nemilosrdan izraz na licu, gledajući njegov odsečan

pokret rukom kojom zaustavlja njenu priču.

„Danas se puno toga objašnjava. Gledao sam vas kroz prozor,“ glas mu je bio hladan,

mehanički dok je strogo gledao. Neće joj dozvoliti da se izvinjava, da mu objašnjava kako se,

eto, ipak vraća vereniku. Neće ga poniziti kao ličnost. Već je ponizila ono što mnogi zovu

ljubav. Kako li je ona to zvala? „Meni više nemaš šta da objašnjavaš.“

„Georg! Šta pričaš? Pojma nemaš!“

1000 € BONUS

43

„Možda pojma nemam, ali oči imam.“ U glavi mu je šumelo. „Nema šta više da se

kaže.“ Bio je toliko jasan i izričit u svojoj tvrdnji da ju je to uvredilo, štaviše, strašno ponizilo.

„Georg, kajaćeš se...“ Nije znala da li je besna ili tužna ili preplašena. Svejedno se

osećala nemoćna. Bio je tvrd kao stena.

„Već se kajem,“ čvrsto je rekao i okrenuo joj ledja.

Nije mogla da veruje šta joj se danas sve dešava. Izašla je sludjena, otišla u svoju sobu,

sručila se na krevet i nemo gledala u plafon.

Ne zna koliko je dugo tako nepomično ležala, kad je neko kucnuo na vrata. Nije

reagovala. Vrata su se otvorila i ušla je Monika.

„Marta, šta ti je? Šta je bilo?

„Svašta je bilo. O, zašto je morao Tomas da dodje! Georg neće ni da priča sa mnom.

Kaže da je gledao sa prozora i da mu je sve jasno. Neće da me čuje. Tako je nemilosrdan!

„Hoćeš ja da popričam sa njim?“

„Ne, nikako! On treba da priča sa mnom! Šta to znači kad dvoje ljudi ne mogu da

razjasne nešto, kad ne mogu da razgovaraju, da čuju jedan drugoga? Reći ću ti šta znači:

ništa! Ništa ne znači!“

„Zar tako? On? A toliko te voli...“ Monika je bila zbunjena.

„I Tomas me je ‚toliko’ voleo, pa šta je uradio. A šta je ovih par meseci sa Georgom...

očas posla da se zaboravi. Kakve sam ja sreće! Baš me poterao maler. Ovo sa Georgom mi još

teže pada. Tako se pružao utisak da smo nešto posebno. Mislila sam da sam mu jako bitna, a

njemu je toliko stradala sujeta da nije mogao ni da me čuje, da me gleda. A ja sam ga zavolela

i još ne mogu da se otmem utisku da smo stvoreni jedno za drugo.“ gorko se nasmejala.

„Kakva ironija!“

„Ko bi rekao?“ Monika nije mogla da se načudi. „A bili ste tako skladni.“

„Pa da, sve je mirno kad vetar ne duva.“

„Jadna moja mala...“ Monika je nežno zagrlila drugaricu.

„Treba da se spremim za nastup.“

*

Sišla je dole tačno u deset. Momci su već bili na bini. Prošla je pored stola za kojim su

Monika i Sara sedele sa Tomasom, koji je bio pokunjen, ali ipak pogledom pratio Martu.

Samo im je mahnula rukom.

Popela se na binu i sela na svoju barsku stolicu. Bacila je pogled po bašti. Georga nije

videla. Nije ga videla cele večeri. To joj je još teže palo. Dakle, ignorisao je potpuno. Dobro.

Imala je odluku.

Onda, negde pred kraj večeri, primetila je da je Georg došao. Stajao je u senci,

zaklonjen, na zid naslonjen i gledao u njenom pravcu. Čak sa bine je mogla da vidi mrak u

njegovim očima.

Prišla je Diteru, nešto mu tiho rekla i vratila se za mikrofon. Razlegli su se zvuci nove

pesme. Georg se malo pomerio, znala je da je prepoznao njegovu pesmu. Pustila je glas,

najpre jasan kao kristal, pa onda melanholičan i tih, a reklo bi se i gorak.

„I`ve got you under my skin...“

Pevala mu je i gledala ga očima punim ljubavi. Pevala mu je oproštajnu pesmu. Izraz

lica mu nije videla, ali je osećala da oči nije skidao sa nje.

Kad je završila pesmu prolomio se aplauz, a ona je samo kratko, mirnim glasom rekla:

„Hvala. Bilo mi je posebno zadovoljsvto.“

Sišla je sa bine, nikog ne gledajući i otišla pravo u svoju sobu.

Zaključala se.

*

44

Sat je zvonio u šest ujutru. Sat je zvonio prvi put, ni ne pamti od kada. Sve je bilo

spremno: dva spakovana kofera i tri zalepljena i naslovljena koverta. Sišla je niz stepenice. U

bašti je sve bilo pusto. Okrenula se oko sebe, bacila poslednji pogled na prostor s kojim se već

srodila, ostavila pisma na šank i otišla.

*

Georg je u podne sišao u klub. Nikad nije ustajao tako kasno, ali san mu je na oči došao

tek u zoru. Video je Johanesa kako stoji za šankom i Tomasa kako se spuštene glave udaljava.

Johanes je držao neki papir u ruci, delovao zamišljeno i jedva je odgovorio na njegov

pozdrav. Upitno ga je pogledao, a on mu je samo pružio papir. Georg je čitao:

„Izvinite momci, morala sam da odem.

Smrklo mi se.

Snadjite se bez mene ovih par dana.

Volim vas!

Marta

P.S. Bez brige!“

Georg je dugo zurio u papir kao da ga ne shvata, kao da mu ne dopire do svesti. Ne

može da prihvati to što piše. Šta sad ovo znači? Da je otišla? Ne, nemoguće! Ne može da

prihvati da ona neće sada da ušeta u klub, da neće više da je vidi.

Iz bunila ga je prenuo šanker pružajući mu koverat sa njegovim imenom. Brzo je

otvorio. Pažljivo ispisana slova lebdela su mu pred ocima:

„Izvini što sam otšla pre isteka našeg ugovora.

Snosim sve sankcije.

I nemam više ni za šta da ti se izvinjavam.

Zapravo, hoću da se zahvalim za najlepše trenutke u mom životu.

A pošto si ti njih odbio, moraš da razumeš da je za mene naporno da budem i dalje tu.

Ipak, zadrži me u lepom sećanju.

Ono što nosim u srcu zaslužuje to.

Marta“

„Otišla je...“ muklo je rekao, kao da je tek sada postao svestan. Johanes je preko

Georgovog ramena čitao njegovo pismo. Videvši kako Georg izgleda, tek sada mu je postala

jasna težina situacije.

„Ona te zavolela momče,“ ozbiljno mu je rekao. „A ti si je pustio da ode.“

Georg je podlaktio glavu i zažmurio. Pustio je da ode? Ne, da se on pitao, ne bi ona

nikad odavde otišla. Šta je rekla? Odbio njene najlepše trenutke? Njoj su to bili najlepši

trenuci? A tek njemu! Mutnog pogleda se okrenuo ka Johanesu.

„Ali ja sam mislio... Gledao sam kroz prozor kako se miri sa Tomasom. Ne znaš kakve

su to boli bile...“ tiho se ispovedao.

„Da se miri sa Tomasom?!“ začudjeno je uzviknuo Johanes. „Gde su ti oči, druže! Zar ti

ništa nije rekla?“

„Pokušala je, ali...“ zamukao je.

„Ali tvoj muški ponos nije hteo da sluša. Čudna smo ti mi bića, mi muškarci... Ne

uzmemo ono što nam se daje, a posle nam nedostaje kad ga izgubimo.“

Georg je pošao, kratko rekavši:

„Izvini...“

Zaključao se u kancelariji, seo za sto i spustio glavu na ruke. Šta je uradio! Otišla je.

Ništa nije mislio, samo to - da je otišla. Čak ni sećanja nije prizivao, samo je imao bolno

saznanje da ona nije tu, a da je umesto nje sada samo jedna ogromna praznina. Praznina u

sobi, u klubu, u njegovim grudima.

1000 € BONUS

45

Šta je uradio, što je nije saslušao. Lepo je došla da mu kaže. Sunce malo bakarno, cvetić

prolećni – došla je da mu objasni, a on nije hteo da sluša, on joj je okrenuo ledja. Kakav gad!

Od besa bi sebi lupao glavu rukama.

Ustao je naglo i gledao u sliku, u Martin portret. Njen pogled je milovao. Da, to je

Martin pogled koji više neće doživeti. Ta njena kosa, kao buket, koji takodje neće više

mirisati. A tek usne... Seo je u fotelju, naspram portreta i posmatrao... satima posmatrao.

Zatim je naglo ustao. To ne može da bude. Ne može da pusti da se tako završi. To ne

može uopšte da se završi. Marta je njegova mala vila, njegova životna muza. Odluka je

doneta.

*

Marta nije izlazila iz stana tri dana. Nikoga nije vidjala. Srećom pa roditelji nisu u

gradu. Nije želela da ih optereti još jednim svojim razočarenjem. Patila je tiho i sama. Tako je

najviše i volela – da nikog ne uznemirava. Samo ona i muzika.

Prestala je da broji dane od kad se vratila, počela da izlazi u duge šetnje i ponovo se

zatvarala.

Jednog dana, ne zna već kog čula je zvono na vratima. Nije reagovala. Ko god da je

traži, ona nije tu. Ona je još u Grčkoj, ona je stalno u onom klubu, pored Georga; na plaži,

pored Georga; u onoj sobici, pored Georga. On joj se smeši, grli je, ljubi, gleda je zaneseno.

Zar tolika ljubav može da bude tako surova? Zar je mogao on da bude tako surov?

Ljutila se, mnogo se ljutila... na sebe, na njega.

Što mora toliko da je boli? Što nije tako bolelo kad se rastala sa Tomasom? Što je

uopšte morala da se zaljubi, da doživi te lepote, te zagrljaje, te poljupce? Ah, ti poljupci,

protrnula bi i ponovo sve proživljavala.

Trgnulo je ponovno zvonjenje, uporno i dugo. Zatvorila je uši. Neće da je išta smeta u

njenim mislima, slikama.

Posle pet minuta zvono se ponovilo, ali sada na njenom mobilnom. Monika.

„Halo, Monika! Došli ste...“

„O, već pre neki dan. Nisam htela da te uznemiravam, ali ipak sam te se uželela. Tu sam

pred vratima. Hoćeš da me pustiš unutra? Zvonim već par puta.

„Naravno, nisam znala da si ti. Evo idem.“ Spustila je telefon i krenula duž sobe. Ipak

se radovala da vidi Moniku.

Otvorila je vrata a osmeh joj se zaledio. Na njima je stajao Georg. Pravi, pravcati

Georg, a ne Monika. Gledala je iza njega. Nema Monike.

„Poslužio sam se varkom,“ rekao je pravdajući se. Na licu mu je bio izraz molbe. Dok je

ona još nepomično stajala, zanemela od neočekivane situacije.

„Hoćeš da me pustis unutra?“

Zbunjeno se nasmešila i propustila ga.

Ulazeći, radoznalo je gledao oko sebe. Stan ga je iznenadio.

„Ovakvo potkrovlje sam želeo da imam, ali sam propustio jureći druge stvari.“ Rekao je

želeći da dobije malo na vremenu, i da njoj da vremena da se snadje.

Još uvek nije ništa rekla. Samo ga je oprezno gledala.

„I umalo da propustim još nešto,“ dodao je kao za sebe.

„Georg, zašto si došao?“ ozbiljno je pitala. Njena prividna mirnoća ozbiljno je

podrhtavala.

Prišao joj je blizu, sasvim blizu.

„Rekla si da ću se kajati...“

„A ti si rekao da se već kaješ. Pa šta je sad? Osećaš grižu savesti?“ nije mogla da ne

bude zajedljiva. Bol koji je proživljavala dala joj je za pravo.

„Pa, možda i to...“

46

„Georg, nemoj!“ stavila je dlanove okrenute prema njemu. „Meni je stvarno, ali stvarno

dosta svega. Ja imam svoju prošlost, koja ti ne prija. Ona je takva kakva je i ja je se ne stidim!

Pa šta ako je Tomas dolazio i molio da probamo ponovo!“ neki pritajeni bes je rastao u njoj.

„Ja sam ga bar saslušala! Ja sam ga i zagrlila u znak oproštaja i opraštanja. I ja sam tebi došla,

a ti nisi hteo ništa da čuješ! Kolika je bila tvoja ljubav kad nisi bio bar radoznao šta imam da

ti kažem? Sujeta i tvoj muški ponos su ti veći od ljubavi koju si imao prema meni!“ jedva je

zaustavila bujicu reči.

„Nemilosrdna si...“ tiho je rekao.

„Nemilosrdna?! Da si sebe video i čuo onog dana, znao bi šta znaći to biti

nemilosrdan.“ Gorko je rekla, okrenuta prozoru i zatim zaćutala, uneta u misli.

Georg je gledao. Nije mu se svidela situacija. Hvatala ga je neizvesnost, pomalo strah.

„Marta, ja... ja sam svestan da sam pogrešio.“ Reči su mu zastajale u grlu. „Došao sam

da se izvinim...“

„Da,“ naglo ga je prekinula. „Da se izviniš, pa da sve bude u redu do sledeće

problematične situacije, kad ćeš opet totalno da me ignorišeš. Izvini, nemam više snage za

takve lomove.“

Slušajući je, pogled mu se mračio. Ne sme da odustaje, mora da pokuša. Mora da ga je

volela. Hoće ponovo tu njenu ljubav. Samo mu je to potrebno, dodjavola sve drugo.

Dodjavola svi Tomasi ovoga sveta.

„Marta, bio sam skrhan bolom videći te u njegovom naručju, videći te kako ga grliš,“

počeo je gorljivo da objašnjava. „Mislio sam da sam te izgubio. Mislio sam da sam izgubio

ono što sam zavoleo čim sam video. Još onaj prvi pogled na plaži, pre nego što ste došli u

klub... posmatrao sam te šta radiš, kako uživaš u mirisu mora, vazduha, u pogledu oko sebe.

Video sam taj mili izraz na tvom licu i rekao sebi: ovakvu sliku želim da gledam svaki dan. A

kad sam te video u svom klubu i shvatio da si ti pevačica koju očekujem, mojoj radosti nije

bilo kraja. I sve u vezi tebe mi se svidelo, sve – kako pevas, pričaš, ćutiš, kako izgledaš,

hodaš, smeješ se... Do sutra bih mogao da pričam šta mi se sve kod tebe svidja.“

Marta ga je slušala naslonjena na prozor. Čelo joj je odavalo skoncentrisane misli.

„Ali bila si nepristupačna, nezainteresovana, pomalo zagonetna... I to mi se svidelo.

Činilo mi je ogromno zadovoljstvo da te otkrivam. Bio sam sve sigurniji da ta želim, da te

silno želim samo za sebe. Onda sam čuo priču o vereniku, ali to me nije zaustavilo. Kad sam

primetio da reaguješ na mene, bio sam van sebe od radosti. Ivana...“ nastavio je ganutim

glasom. „Ja ne prestajem da mislim na naše zajedničke trenutke. Otkad si otišla, ništa nisam

mogao da radim, samo sam sedeo u kancelariji i posmatrao tvoj portret. On mi je bio nekakva

uteha.“ Pričao je, gledajući je iskreno. Zakleo se da će sve da učini da je vrati sebi, a njena

mirnoća nije ništa obećavala.

„I ja sam jednom imao ozbiljnu vezu. Živeo sam sa tom devojkom skoro godinu dana

dok nisam bio izdan od nje i najboljeg druga. Ta dvostruka patnja me je i dovela u Grčku. Već

davno su mi izlečene te boli, ali ova bol koju sam osetio kad si ti otišla je nemerljiva. Sada

sam zreliji, ozbiljniji... znam tačno šta mi treba. To sam tražio čitav život i konačno našao.

Našao sam sunce koje me je grejalo i danju i noću. Gde god sam bio i šta god sam radio, uvek

me obasjavala tvoja toplina. Prosto si mi postala inspiracija. Zamisli onda kako mi je bilo kad

sam shvatio da ja to neću više imati.“ Glas mu je postajao sve tiši. „Još sam te onako glupo

oterao. Bio sam siguran da hoćeš da mi kažeš da se vraćaš Tomasu i da je sa nama gotovo. To

jednostavno nisam mogao da podnesem da čujem...“ Napravio je kratku pauzu. „ Monika mi

je rekla da kad ti nešto odlučiš da je to zapečaćeno. Ipak, nadam se... zato sam tu. Tu sam da ti

kažem koliko te volim. Ma ti znaš koliko ja tebe volim i ja nikad nisam osetio ljubav kao

tvoju. Mene niko nije grlio i ljubio kao ti. Ja ni na koga nisam reagovao kao na tebe. Rekla si

da su ti to bili najlepsi trenuci u životu... Marta, ja znam da je naša ljubav nešto posebno.

Nikad više ne bih dozvolio ni sličan nesporazum.“

1000 € BONUS

47

Zastao je na trenutak, očekujući neku njenu reakciju. I dalje je stajala naslonjena na

prozor, ne mrdnuvši sve vreme. Udubio joj se u oči. Ništa nije video. Zar je sve uzalud?

Smučilo mu se. Neka, reći će sve, bar će znati da je pokušao.

Spustio je ruku u džep i iz njega izvadio malu crvenu kutijicu, stavio na sto i rekao

tronutim glasom:

„Ako ti nije dosta veridbe.. ja bih ti je ponudio. A možemo i da je preskočimo. Toliko

sam siguran u ono što sam rekao, u ono što osećam. Ne umem da molim, samo se duboko

nadam da će žena mog života zaista i biti moja.“

Njen pogled je bio prikovan za kutijicu. I dalje nije mogao ništa da pročita sa njenog

lica, samo je video da je bila jako bleda. Naglo je ustao.

„Izvini, moram do toaleta.“

Otišao je žurno. Morao je da se osveži, da prikupi snage za ono što sledi, što je

naslućivao, čega se bojao kao najgore bolesti. Toliko lomova je za nju previše, oseća on to.

Ona je jedna mala, nežna biljka koju je produvao vetar i sad se jedva drži. Tako bi je rado

čuvao, štitio ceo život, samo da mu ga ukrasi.

Kad se vratio iz toaleta ugledao je kako kleči iznad stočića, sa licem zagnjurenim u

ruke. Kutijica je stajala netaknuta.

Podigla je glavu i on se iznenadio. Lice joj je bilo sasvim mokro od suza.

„Marta, reci nešto... Zar sam toliko pogrešio? Veruj mi, nisam ja tako nemilosrdan. Pa

ja tebe obožavam...“ Spustio se na kolena kraj nje i uhvatio je dlanovima za obraze, prodirući

joj u oči kao da hoće da joj utuvi te svoje reči. Zatim je primetio promenu u njenom pogledu.

Izbijala je odanost. Ganuto se priblžavao njenom licu. Nosem je dotakao njen nosić, pa

usnama njene, kao da ljubi leptirić i pazi da mu ne odleti.

Njen jecaj skupljenih boli ga je presekao. Kao opečen se odmakao, ali je ona skočila i

snažno ga zagrlila.

„Ja tebe toliko volim, Georg...“

„Oh, Marta! Hvala bogu! Tvoju ljubav ću da čuvam kao nešto najdragocenije!“ rekao je

i prigrlio još čvršće uz sebe, zatvarajući oči od ushićenja. Kladio bi se da je trepereo više od

nje.

Blago je odvojio od sebe, gledajući je u oči i uzeo kutiju sa stola. Otvorio je, izvukao

prsten i stavio na njen nežan prstić.

Sve vreme nisu odvajali pogled jedan od drugog u nemoj zakletvi.

* * *

48

1000 € BONUS