UNIVERZITET U BEOGRADU - BIOLOŠKI FAKULTET

Medonosna pčela (Apis mellifera): tehnologija

gajenja i selekcija

Studenti: Mentor:

Marina Ilić E406/2010 Prof. dr Ljubiša Stanisavljević

Božana Mitrović E412/2010

2

1. UVOD

Od trenutka kada je čovek preneo prvo pčelinje društvo na okućnicu postavio je temelje

tehnologije pčelarenja, koja se vremenom usavršavala i danas iz dana u dan sve više napreduje.

Pčelarstvo je jedna od najstarijih grana ljudske delatnosti. Od prvobitne, takoreći kraĎe meda, iz

šupljina u drvetu, kamenu ili zemlji nastanjenim pčelama iznikla savremena tehnologija

pčelarenja sa visokim stepenom iskorišćenja pčelinjih društava zarad ekonomske dobiti čoveka.

Dubine, koje su praktično predstavljale odsečeni šuplji deo stabla nastanjen pčelama,

predstavljale su prvobitne košnice primitivnih pčelara. Kasnije, u cilju bolje i veće eksploatacije

pčela, čovek počinje sa izradom košnica (pletare od loze i pruća) koje su imale odliku pčelarenja

odreĎenim apitehničkim merama, ali na vrlo niskom nivou. Prinosi meda su bili veoma niski, a

bilo je neophodno ubijati pčele radi oduzimanja meda i voska.

Stari Sloveni se smatraju prvim edukovanim pčelarima i učiteljima pčelarstva.

Srednjevekovni vladari (kralj Milutin i car Dušan) su uvideli značaj pčelarstva, zbog čega su

uvrstili u zakon razne povlastice pčelarima i oštre kazne za falsifikovanje pčelinjih proizvoda.

Stručno znanje je u tom periodu bilo na veoma niskom nivou i prenosilo se sa kolena na koleno,

pri čemu su odreĎena saznanja iz pčelarstva bila strogo čuvana kao pčelarska tajna.

Sa pojavom pokretnog rama (Prokopovič), centrifuge (Hriška), satne osnove (Mering),

pčelinjeg prostora (Lorenco) i mnogim drugim otkrićima znatno je olakšana manipulacija

pčelama i povećana njihova iskorišćenost.

Savremena tehnologija pčelarenja podrazumeva korišćenje košnica nastavljača sa

pokretnim saćem, odnosno ramovima kojima se ostvaruje vrlo visok proizvodni efekat što

svrštava pčelarstvo današnjice u veoma primamljivu i ekonomski isplativu privrednu granu.

2. PRIMITIVNA TEHNOLOGIJA PČELARENJA

Uvidevši korist od pčela, čovek je od kraĎe meda iz pčelinjih društava pronaĎenih u

prirodi, prešao na prenošenje pčelinjih zajednica na okućnicu. Ostali deo tadašnje apitehnike

svodio se samo na oduzimanje pčelinjih proizvoda. Tadašnji pčelar je morao da razruši pčelinji

dom (dubinu, npr.) i opustoši pčelinje društvo da bi oduzeo veoma skromne količine meda, voska

i polena. Kasnije je počeo da izraĎuje košnice od pruća ili loze. Te košnice su služile za hvatanje

rojeva i proširivanje pčelinjaka bez traganja za rojevima u šumi. Tada su one predstavljale

napredak ali u poreĎenju sa savremenim pčelarenjem imale su niz mana:

- Zapremina im je bila 12 – 15 litara, što je ograničavalo razvoj pčelinjeg društva, a pčelar

je imao kao dobit veoma skromne količine proizvoda.

3

- Veoma male količine proizvoda za pčelara. Pčelari su za oduzimanje meda u početku

birali teža društva sa više meda, meĎutim to se kasnije pokazalo nepraktičnim zbog obilnog

uginjavanja tokom zime. Onda su teža društva ostavljali a uzimali med iz lakših.

- Oduzimanje meda je podrazumevalo ubijanje pčela. Paljena je slama iznad koje je visila

pletara sa pčelama. Pčele su kidisale na vatru i bile spaljene. Kasnije je uveden tzv. „Linenburški

metod“ koji je podrazumevao zasecanje vrhova vrškara i dodavanje pokretnih polunastavaka za

medobranje, čime su pčele bile pošteĎene likvidacije pri oduzimanju meda.

- Bile su premazivane blatom, balegom, a kasnije i krečom radi pčuvanja toplote i zaštite

pčela unutar njih. Taj materijal je pucao i trošio se usled dejstva sunca, kiše i vetra pa je bilo

neophodno stalno reparirati košnicu.

- Pčelar skoro da nije imao uvida u razvoj i zdravstveno stanje pčelinje zajednice. Sve što

je mogao da sazna svodilo se na posmatranje ponašanja i leta pčela, osluškivanjem i pogledom

odozdo pri podizanju pletare.

- Pčele su se nekontrolisano umnožavale, tj. rojile, bez mogućnosti suzbijanja nagona za

rojenjem, što se tada nije ni primenjivalo.

Slika 1. Dubina Slika 2. Vrškare (trmke) Slika 3. Savremena LR košnica

Danas ove košnice imaju primenu u skidanju prirodnih rojeva, a mogu se koristiti i u

organskom i biodinamičkom pčelarenju.

Prelaz od primitivnog na savremeno, danas prisutno pčelarenje bi predstavljalo uvoĎenje

poketnih elemenata košnice, najpre rama a zatim tela košnice.

4

3. SAVREMENA TEHNOLOGIJA PČELARENJA

Za savremeno i rentabilno pčelarenje važan je izbor košnica, odgovarajući pribor i

oprema, kao i odgovarajući stepen edukacije. Segmenti savremenog pčelarenja:

3.1. Zasnivanje pčelinjaka

Uspeh u proizvodnji izmeĎu ostalog zavisi i od izbora mesta za pčelinjak, pravilnog

rasporeda košnica, kvaliteta rojeva, izbora košnica i broja košnica.

3.1.1. Izbor mesta za pčelinjak

Mesto za pčelinjak treba da bude zaklonjeno od jakih vetrova. Jaki prolećni, jesenji, a

naročito zimski vetrovi znatno ometaju normalan život i rad pčelinjeg društva (Vesković, 1990).

Dobro je da se pčelinjak postavi tako da za vreme velikih letnjih vrućina, izmeĎu 11 i 15 časova,

košnice prikriva hlad nekog drveća. U protivnom pčele troše mnogo više vremena i energije za

rashlaĎivanje gnezda u košnici, što utiče na smanjenje proizvodnje meda. Pogrešno je ako se

košnice postavljaju u neposrednoj blizini zidova zgrada, jer u podnevnim časovima sunčevi zraci

se odbijaju od zida prema košnicama i pregrevaju ih. To može prouzrokovati otapanje saća u

košnici i znatne štetne posledice po pčelinje društvo zbog narušavanja graĎe njihovog gnezda.

Pčelinjak ne treba postavljati blizu prometnih saobraćajnica, železničkih šina i aerodroma

jer potresi i buka značajno remete rad pčela i uznemiravaju ih. TakoĎe, treba izbegavati lokacije

blizu dalekovoda i mobilne telefonije zbog štetnog dejstva elektro i radio zračenja na pčele. Za

pčelinjak nisu dobre lokacije blizu Ďubrišta, azotara, rafinerija, cementara i otpada.

Pri izboru mesta za pčelinjak valja razmotriti i uslove za pašu. Nastojati da u radijusu na

kilometar, najdalje dva ima dovoljno pčelinje paše, po mogućstvu što raznovrsnije u pogledu

vremena cvetanja. Nastojati da pčelinjak bude ispod pašnog područja kako bi pčele prazne letele

uzbrdo a pune nizbrdo, jer u suprotnom su prinosi manji i do 75 % (Milanović, 1997).

Dobro je da u blizini pčelinjaka ima pitke kvalitetne vode koja je potrebna naročito u rano

proleće kada je razvoj legla ubrzan. Nećih vije dobro podizati pčelinjak u blizini vodenih

površina (veće reke, jezera), jer se pčele u njima dave prilikom preletanja, naročito kada su

opterećene nektarom i cvetnim prahom, a pogotovu pri pojavi jačeg vetra (Vesković, 1990).

Ukoliko nema tekuće pitke vode, neophodno je obezbediti pojilo sa čistom pitkom vodom i

postaviti ga na osunčanom mestu blizu pčelinjaka.

Treba izbegavati prostore prenaseljene pčelinjim društvima drugih vlasnika, kako zbog

konkuretnosti pčela na paši, tako i zbog povećanog rizika prenosa zaraznih bolesti i parazita.

5

3.1.2. Postavljanje košnica na pčelinjaku

Košnice na pčelinjaku ne treba da budu gusto zbijene jedna uz drugu, jer se u tom slučaju

oko njih teže i sporije radi, a pčele radilice i matica se otežano orijentišu prilikom povratka u

košnicu, zbog čega se desi da promaše svoju košnicu, uĎu u tuĎu i bivaju ubijene.

Najbolje je košnice postaviti po grupama, 3 - 6 u jednoj grupi (Milanović, 1997).

Raspored ne treba da bude pravolinijski već u šah poretku, odnosno prva grupa napred, a druga

povučena nešto unazad i u stranu tako da košnice iz zadnje grupe budu u mešuprostoru košnica iz

prve grupe. Rastojanje izmeĎu 2 košnice u redu treba da iznosi 80 – 130 cm, a rastojanje izmeĎu

redova košnica 2,5 – 3 m. Leta na košnicama treba da budu okrenuta u pravcu juga, jugoistoga ili

jugozapada. Radi bolje orijentacije pčela korisno je da se košnice ofarbaju različitim bojama cele

ili samo prednje strane, npr: prva žutom, druga plavom, treća belom itd.

Slika 4. Raspored košnica na pčelinjaku

Postolja za košnice mogu biti zajednička za dve ili više košnica ili pojedinačna.

Zajednička postolja su manje praktična jer košnicama u sredini možemo prići samo sa zadnje

strane a svaki potres i uznemiravanje jedne košnice pri pregledu se prenosi na susedne košnice,

što pored ostalog dovodi do veće potrošnje hrane i slabije produktivnosti. Visina postolja se kreće

30 – 50 cm. Visina postolja treba da omogući strujanje vazduha ispod podnjače i spreči njeno

truljenje (Milanović, 1997).

Veoma je važno da košnice budu blago nagnute napred prema letu, kako bi voda koja na

bilo koji način uĎe u košnicu, mogla isteći. To bitno doprinosi održavanju normalne mikroklime

u košnici i smanjuje mogućnost zaraze glivičnim bolestima.

6

3.1.3. Selidbeni pčelinjak

Tendencija u savremenom pčelarstvu je formiranje selećeg tipa pčelinjaka koji može biti

postavljen na vozilo trajno, ili privremeno za vreme paše, a u fazi zimovanja je u stacionaru.

Praktično jedina mana ovog pčelinjaka su troškovi osnivanja jer zahteva ulaganje u vozilo i

konstrukciju ali ovaj tip pčelinjaka ima mnogostruke prednosti od stacionara:

- iskorišćenje više istih i različitih paša na različitim lokacijama,

- mnogostruko veći prinosi u odnosu na stacionar (na stacionaru je prosečan prinos 15 –

25 kg po košnici, a kod selećeg tipa pčelarenja prinosi mogu biti i do 100 pa i više kg po košnici

u toku godine),

- veći ekonomski efekat i iskorišćenje pčela na paši.

Slika 5. AŽ košnice na kamionu

3.1.4. Nabavka rojeva

Prilikom zasnivanja pčelinjaka veoma je važno obezbediti kvalitetan materijal. Rojevi

moraju biti potpuno zdravi i sa oploĎenom mladom maticom, po mogućstvu iz selekcije. Zbog

toga rojeve treba nabavljati od poznatih i pouzdanih pčelara ili se konsultovati sa stručnjacima iz

ove oblasti.

Slika 6. Roj na ramovima Slika 7. Paketni roj

7

Na našem tržištu su u prometu rojevi na ramovima pri čemu je standard 5 rama (2 rama sa

medom i polenom i 3 rama sa leglom) i paketni rojevi koji sadrže 1,2 kg mladih pčela i kvalitetnu

maticu (www.spos.info).

3.1.5. Izbor košnice

Dilema svakog pčelara početnika je koji tip košnice odabrati za pčelarenje. Ne postoji

najbolja košnica. Izbor zavisi od opredeljenja pčelara, mogućnosti nabavke i korišćenja kao i od

onoga šta očekuje od pčelarstva. Najzastupljeniji tipovi košnica kod nas su: Dadant-Blatova

(DB), Langstrutova (LR), Fararova (FR) i Albert-Žnideršičeva (AŽ). Prve 3 se mogu preporučiti

pčelarima početnicima, dok je AŽ košnica predviĎena za paviljonski tip selećeg pčelinjaka što

podrazumeva profesionalno bavljenje pčelarstvom.

Slika 8. DB košnica Slika 9. LR košnica Slika 10. FR košnica

Postoje i drugi manje zastupljeni tipovi koji su manje u upotrebi i sa nedovoljno

obrazloženom ili zastarelom tehnologijom pčelarenja (rodna voja, kongresovka, pološka itd.).

DB, LR i FR tipovi košnica omogućuju pčelarenje na najsavremeniji način sa mogućnošću

ostvarenja visokih prinsa, kao i prelazak od amaterskog na profesionalno pčelarstvo po

ovladavanju tehnologije rada (www.kosnicevoja.rs).

3.1.6. Veličina pčelinjaka

Veličina pčelinjaka, odnosno odreĎivanje broja košnica koji se želi držati, vrši se na

osnovu opredeljenja pčelara da li želi da mu pčelarstvo bude hobi, sporedno ili osnovno

zanimanje, kao i po tome koliko je pčelar ovladao apitehničkim merama. Na osnovu toga pčelari

se mogu podeliti na: početnike, hobiste, poluprofesionalne i profesionalne pčelare.

Pošetnici, naravno počinju sa manjim brojem košnica, obično 3 do 10, a zatim postepeno

povećavaju taj broj uz usavršavanje i nadogradnju praktičnih i teorijskih saznanja. Kasnije od

njih mogu nastati poluprofesionalni ili profesionalni pčelari.

8

Hobisi su pčelari koji su u izvesnoj meri savladali pčelarstvo ali imaju u posed manji broj

košnica i prvenstveno pčelare radi zadovoljenja svojih potreba za pčelinjim proizvodima i iz

ljubavi prema pčelama, bez tendecija ka ozbiljnijem bavljenju ovim poslom.

Poluprofesionalni pčelari su pčelari kod kojih je pčelarstvo sporedno, odnosno dopunsko

zanimanje. Obično poseduju 30 – 50 košnica, najviše 100, tj. onoliki broj koji ih neće ometati u

obavljanju osnovne delatnosti. Na jakim pašama može se smestiti i do 500 košnica (Milanović,

1997).

Pčelari profesionalci kojma je pčelarstvo glavno zanimanje treba da imaju u posedu

najmanje 150 košnica sa pčelinjim društvima, a mogu i znatno više, u zavisnosti od stečene

veštine, broja članova u porodici koji su spremni da se time bave, raspoloživih objekata, ureĎaja i

mehanizacije. Sa trenutnom potražnjom i cenom meda (3,3 € u otkupu) u Srbiji može čitava

porodica pristojno da živi od bavljenja pčelarstvom. Veći pčelinjaci su racionalniji i rentabilniji i

oni uglavnom spadaju u selidbene sa upotrebom mehanizacije (www.spos.info).

3.2. Prihranjivanje pčelinjih društava

U savremenom načinu gajenja pčela, prihranjivanje pčelinjih društava je neizostavna i

veoma važna tehničko – tehnološka mera, bez koje se ne mogu očekivati visoki prinosi i uspešno,

odnosno ekonomično pčelarenje.

Prehrana predstavlja obezbećivanje elementarne hrane za opstanak, a prihrana se obavlja

iz nužde (reĎe u većim obrocima) ili stimulativno (češće u manjim obrocima).

Vrste hrane koju troši pčelinja zajednica: prirodna (med, polen), koja je najbolja ali

ekonomski neisplativa a postoji i opasnost od zaraze (spore bolesti u medu idr.) i veštačka (tečna

i šećerno-medno testo-tzv. pogača).

Tečnom hranom se pčele prihranjuju u aktivnoj sezoni, pogačom u biološkom i

ekološkom mirovanju, tj. kada ne opšte sa okolinom. Tečna hrana se pravi od vode i šećera u

odnosu od 4:1-1:4 (najčešće 1:1), a čvrsta od šećera u prahu, meda i vode. U obe se mogu dodati

vitaminske i mineralne komponente, kao i lekovi. U rano proleće (od druge polovine marta)

društva se prihranjuju šećernim sirupom u odnosu 1:3 (1 deo šećera i 3 dela vode), kasnije u

sezoni odnos šećera i vode je 1:1, dok bi u jesenjoj prihrani sirup sadržao 3 dela šećera i 1 deo

vode. Kao veštačka hrana koristi se i šećer u kristalu (jun, jul i avgust) uz obezbeĎenje dovoljne

količine vode.

Pčelinja društva se po pravilu prihranjuju uveče uz voĎenje računa da se hrana ne prosipa

van hranilica, a naročiti ne na spoljašnjem delu košnice što može prouzrokovati grabež i gubitak

društva.

Mada pčele same regulišu svoju ishranu, sabirajući u polju potrebnu im hranu, isto i

pčelar mora i dužan je da na presudan način utiče na režim ishrane pčelinjih zajednica: da ih

snabde optimalnim količinama hrane, koja im je potrebna u različitim periodima sezone, da se

9

brine o pogodnosti meda za zimovanje pčela, obezbedi pčelama belančevinastu hranu u periodu

kada je nema u prirodi, stvori kod pčela u nužnom momentu iluziju unosa meda prihranjivanjem

koje ih podstiče na aktivan rad, produži period medobranja i poveća njegovu intenzivnost

prevoženjem pčela u područje obilatih medonoša, koje cvetaju u razno vreme i na raznim

teritorijama (Taranov, 2004).

3.3. Priprema pčelinjih društava za prezimljavanje

Pčelinje društvo u proces prezimljavanja ulazi sa oko 20.000 pčela radilica, 1- om

maticom i, po pravilu, bez trutova. Pčele pomoću meda održavaju mikroklimu u košnici i

temperaturu (100g meda = 350 kalorija). Pčele su zbijene jedna uz drugu u obliku lopte i

obrazuju tzv. zimsko klube. Kompaktnošću (zbijenošću) klubeta održavaju temperaturu koja

nikada nije ispod 14°S u centru a na periferiji nikada ispod 0,6°S. Sa pojavom legla temperatura u

centru klubeta je 34°S a na periferiji 14°S. Relativna vlažnost vazduha klubeta bez legla je 40-

50%, a kada se javi leglo 60-80%. Sadržaj kiseonika u biološkom mirovanju je oko 18%, a ugljen

- dioksida 1-3% (kod jačih društava i do 5%). U sezoni, kada su pčele aktivne, sadržaj kiseonika

je 21% a ugljen – dioksida 0,03%.

3.3.1. Pregled pčelinjih društava

Pre početka priprema pčelinjih društava za zimu, važno je znati stanje pčelinjih društava,

što se utvrĎuje detaljnim pregledom. Ovo treba uraditi krajem jula ili, eventualno, početkom

avgusta. Ukoliko u beleškama pčelara, za neko društvo ima se potrebne podatke, takvo društvo

ne treba pregledati.

U pčelinjaku najčešće ima šaroliko stanje: rojeve iz tekuće godine, društva koja su seljena

na pašu, društva koja su imala prekid legla zbog sparivanja matice, ili druga kojima su

dodavane oploĎene matice.

Pregledom treba utvrditi: jačinu društava, zdravstveno stanje društava, kvalitet matice,

kvalitet saća i količinu i kvalitet hrane.

U toku pregleda, sve što može da se uradi radi boljeg prezimljavanja pčela, treba uraditi

odmah; posebno raditi na otklanjanju onog što je nepovoljno za zimovanje. Tokom pregleda,

pored utvrĎivanja stanja, treba sreĎivati ramove, praviti raspored hrane i slično. Ako je neki

ram loš, treba ga izvaditi ili premestiti ne kraj. Ako je matica loša, ukloniti je i dodati novu iz

rezerve.

Veoma je važno da dodata hrana bude skladištena na onim ramovima na kojima će pčele

zimovati i čiji se raspoded neće dirati. Ukoliko je neko društvo slabo, vrlo slabo, ili je matica

postala trutuša, treba ga odmah rasformisati.

10

3.3.2. Obezbeđenje jakih društava

Kod pregleda prvo se utvrĎuje jačina društva. Po jačini, sva društva treba podeliti na:

društva koja mogu da prezime i slaba, koja ne mogu da prezime ili čije przimljavanje nije

opravdano. Tu podelu ćemo napraviti prema broju ulica prekrivenih pčelama, i to posmatrano

rano ujutru, dok su pčele još u košnici. Društva koja imaju manje od šest ulica pčela kod DB

košnice ne treba ostavljati preko zime, jer će potrošiti dosta hrane, a sledeće godine ne mogu da

se razviju u jaka društva. Zato takva društva, koja ne mogu da prezime, odmah treba

rasformirati, pripajajući ih drugim društvima, ili podeliti ih na više drugih društava.

Pored jačine pčelinjeg društva, važan je i kvalitet pčela koje će zimovati. Nije svejedno

ako su to većinom stare pčele koje će tokom zime uginuti, ili su to mlade, ne istrošene pčele.

Mlade pčele imaju znatno više masnog tkiva u organizmu, duže žive i u proleće odgajaju

znatno više legla. Količina masnog tkiva u telu pčele zavisi od kvaliteta hrane kojom biva

hranjena u periodu od zadnje paše do jeseni. Zato, pihranjivanjem treba podsticati razvoj

mladih pčela koje će zimovati.

Jača društva, sposobna za dobro prezimljavanje i brz prolećni razvoj, možemo dobiti i

pojačavanjem pčelama (rojevima) iz vrškara ili nukleusa, ponekad zajedno i sa zalihama meda

i cvetnog praha (Vesković, 1990).

3.3.3. Zdravstveno stanje pčelinje zajednice

Kod ovog pregleda obratićemo pažnju na bolesti i parazite pčela, a posebno na američku

kugu, nozemozu, varozu i krečno leglo.

Uvek kada izvadimo ram sa leglom, treba da imamo na umu vidljive znake američke kuge

pčelinjeg legla. To su promene ne zatvorenom leglu, koje se primećuju na poklopcima ćelija.

Na prvi pogled leglo je raštrkano, razbacano kao da ga je zalegla najlošija matica, a to ustvari

potiče od neizleženog legla. Druga važna promena su rupice na poklopljenom leglu, sa

nepravilnim ivicama. Njih prave pčele, želeći da izbace uginulo leglo, koje postaje lepljiva

masa, i nju pčele ne mogu da uklone. Poklopci su ulegnuti, usled sušenja lepljive mase

zalepljene za poklopac. Sama masa, u velični vrha čiode, lepi se za dno ćelije.ako ćeliji

otvorimo, imamo utisak da je prazna. Američka kuga se češće i lakše otkriva u jesen, ali na nju

treba obratiti pažnju kod svakog pregleda legla.

Nozemoza kao bolest odraslih pčela traje stalno ali je vidljiva u periodu januar – april, pa

se u jesen ne mogu uočiti nikakvi znaci. Uslovi koji doprinose razvoju nozemoze su: loša

hrana, slaba ventilacija i vlaga.

11

Slika 11. Američka kuga Slika 12. Krečno leglo Slika 13. Nozemoza Slika 14. Varoa

Varoza može za pčelinje društvo da ima katastrofalne posledice. Tokom proleća razvoj

varoe zaostaje za razvojem pčelinjeg društva, dok već krajem leta broj veroa je sve veći, a broj

jaja koja matica zaleže sve je manji. Zbog toga se dešava da se u jednoj ćeliji naĎe i po 3 – 4 i

više varoa, koje buduću pčelu onesposobe za život, pa se raĎa bez krila, nogu i slično.

3.3.4. Kvalitet i starost matice

Matica je majka svih članova pčelinjeg društva. Od nje pčele nasleĎuju sva spoljašnja

obeležja, kao i radne osobine (Mladenović & Stevanović, 2003).

Kod zazimljavanja pčela posebnu pažnju moramo obratiti na maticu. Mlada i kvalitetna

matica obezbeĎuje sigurnije prezimljavanje. Više jaja položi u toku jeseni, što znači da razvije

jače društvo, u proleće ranije počne sa zaleganjem i manje je sklona rojenju.

Poželjno je da matice menjamo svake godine, a ako pokazuju neke nedostatke i pre.

Prilikom pregleda treba osmotriti da li matica imaneki vidljiv nedostatak, da li ima krila, sve

noge, da li se lako i normalno kreće.

Matice sa nedostacima lako nestanu tokom zime i društvo znatno oslabi ili propadne. O

kvalitetu matice najbolje govori njeno leglo. Ukoliko je kompaktno, i u koncentričnim

krugovima, znači da je matica dobra. Ako je leglo malo, raštrkano, matica je loša. Pčele to

osećaju i ponekad vrše tihu zamenu matice ali te matice često mogu biti loše na majku ili loše

sparene pa čak i nesparene.

3.3.5. Raspored i kvalitet saća

Tokom pregleda treba formirati raspored saća, koji se neće više menjati do proleća. To je

važno, da bi pčele same sebi napravile najpogodniji raspored hrane. U centralni deo košnice

treba staviti najkvalitetnije saće, tamo gde će se formirati zimsko klube. Tu se legu zadnje

jesenje i prve prolećne pčele. Saće treba da bude sa pravilnim radiličkim ćelijam, smeĎe boje,

iz koga se izleglo bar 3 – 4 generacije pčela. Sada više ne treba dodavati satne osnove, niti belo

izgraĎeno saće. Matice u ovo doba radije polažu jaja u saće u kome je već bilo leglo, a belo

saće će ostaviti nezalegnuto.

12

Do ramova sa leglom, sa jedne i sa druge strane, treba dodati ramove sa cvetnim prahom,

najbolje ako je zaliven medom i zapečaćen. Do cvetnog praha se zatim stavljaju ramovi sa

puno meda, a na kraju ramovi sa malo meda. Ukoliko očekujemo neku pašu, ili ćemo leglo

značajnije prihranjivati, onda 1 ili 2 rama sa manje hrane, ali sa kvalitetnim saćem treba staviti

uz leglo, ili jedan prazan u sredini legla. Time matici omogućavamo da nosi, a pčelama da

smeštaju hranu, a da ne blokiraju maticu. Ako za ovo proširavanje nemamo kvalitetan ram,

možemo stari ram sa medom (koji ima dobro saće) iscediti, ostavljajući deo meda, koji će činiti

venac iznad ziskog kubeta.

Od avgusta do polvine septembra treba stimulativno prihranjivati pčele, da bi se izleglo

što više mladih pčela. Ako u tom periodu zahladni, društva treba utopliti da matica ne bi zbog

slabijeg grejanja legla smanjila nošenje.

Na centralnim ramovima, gde će u proleće matica položiti prva jaja, treba da bude

skladištena zadnja uneta hrana, koju će pčele potrošiti od oktobra do januara. Ta hrana ne treba

da sadrži nesvarljive materije, a dobro je ako potiče od šećernog sirupa.

3.3.6. Količina, raspored i kvalitet hrane

Potrebne količine hrane, da bi pčelinje društvo prezimilo i uspešno se razvilo za ranu

prolećnu pašu je 17 do 22 kilograma. U periodu od 1. oktobra do 31. marta pčele u proseku

potroše 10 kilograma hrane. U svakom trenutku u košnici treba da ima najmanje 4 kilograma

zaliha hrane. Za slučaj lošeg rasporeda hrane i lošeg vremena početkom aprila, potrebno je bar

još 3 kilograma. Prilikom pregleda treba utvrditi količinu hrane u košnici i koliko ih treba

dohraniti šećernim sirupom. Dihranjivanj se vrši u prvij polovini avgusta, tako da sirup prerade

stare pčele, koje će ionako uginuti od zime, a ne mlade, koje treba da prezime i dočekaju

proleće.

Sirup treba davati u većim dnevnim količinama da ga pčele skladište i zapečate. Dodati

sirup pčele će smestiti oko i iznad klubeta i trošiće od oktobra do januara. Kada počne razvoj

legla, potrebno je da pčele troše cvetni med, koji je neuporedivo hranljiviji.

Cvetni prah za zimsku zalihu, neophodno je obezbediti u toku pripreme društva za

zimovanje. Ako u toku avgusta i septembra u prirodi nema značajnijeg unosa cvetnog praha, a

stimulativnim prihranjivanjem se leglo razvilo, zalihe cvetnog praha se mogu potrošiti. Takva

društva će u proleće znatno zaostajati u razvoju, a može doći do toga da pčele jedu starije larve

da bi tim belančevinama hranile mlaĎe.

Zalihe cvetnog praha je najbolje obezbediti kada ga u prirodi najviše ima, i kada dolazi do

blokade legla polenom.

Trošenjem hrane pčele proizvode energiju koja ih greje tokom zime. Nesvarljive materije

iz potrošene hrane se skupljaju u debelom crevu i izlaskom na pročisni let, pčele ih izbacuju.

Ukoliko budu nepogodni uslovi, doćiće do gomilanja nesvarljivih materija, oboljenja pčela i

13

pražnjenja unutar košnice. Tamniji medovi, livadski i šumski (medljika) imaju više nesvarljivih

materija, a posebno je opasna medljika.

Zimsko klube pčele formiraju na praznom saću, gde se izleglo zadnje leglo, na mestu

bliže letu. Klube je u obliku lopte, ispod venaca meda i tako u stalnom kontaktu sa medom.

Trošeći hranu, klube se pomera naviše, po malo i ka zadnjem delu košnice. Pri velikoj

hladnoći, pčele se teško pomeraju iz ulice u ulicu i dešava se da društvo strada a da na strani

ostane med koji nije bio dostupan pčelama. Da bi se to sprečilo dobro je da se na srednjim

ramovima naprave jedna do dve rupe za prolaz pčela na rastojanju od 10 do 15 cm ispod

satonoša, za direktan prelazak pčela iz ulice u ulicu.

3.3.7. Utopljavanje i ventilacija košnica

Utopljena društva tokom zime potroše manje hrane u odnosu na kilogram pčela i u

proleće se brže razvijaju. Košnice treba utopliti tokom zime i to sa strane (jedne ili obe) i

odozgo. Utopljavanje se vrši novinskim papirom ili drugim utopljavajućim materijalom, ali pri

tome treba voditi računa o ventilaciji.

Pčele, trošeći med oslobaĎaju vodenu paru i ugljen – dioksid. Vodena para kao lakša

kreće se naviše i u dodiru sa hladnom poklopnom daskom, medom i ramovima, kondenzuje se

u kapljice vode koje padaju na klube, ili po saću i izazivaju buĎanje.

Da se to ne bi desilo, u gonjem delu košnice treba da postoji otvor, kroz koji će vodena

para da izlazi. Dovoljno je da to bude sasvim mali otvor obično 1 do 2 cm gornjeg leta. Na taj

način svež vazduh će ulaziti na donje leto a vodena para s obzirom da je lakša izlazće na gornje

leto.

3.4. Izimljavanje pčelinjih društava

Kada pčelinja zajednica miruje , u toku zimskog perioda , pčelar treba da izvrši sve

pripreme za rad s pčelama čim vreme otopli i pčele počinju redovno da izleću iz košnice . Prve

izlete pčela krajem zime i rano u proleće pčelar s nestrpljenjem očekuje , da bi video s čim

raspolaže na početku nastupajuće sezone .

Već za vreme prvih prolećnih izleta , po letu pčela i po njihovom ponašanju , pčelar može

da oceni kakva mu je pčelinja tajednica . Ako pčele živo ( brzo ) izlaze i ulaze u košnicu i ako

donose cvetni prah , onda se može zaključiti da je društvo zdravo i da ima maticu . Ako pak

pčelar ustanovi da pčele izleću , ali izvlače mnogo mrtvih pčela , ili je leto zagušeno mrtvim

pčelama, znak je da zajednica nije dobro zimovala.

Zadržavanje pčela na poletaljci ili tromo kretanje pčela , nameće zaključak da nešto nije

u redu . Takva društva treba označiti i čim temperatura u hladu poraste do 17 0C , treba ih

pregledati.

14

Slika 15. Dobro izimljeno pčelinje društvo Slika 16. Loše izimljeno pčelinje društvo

Pošto se društva puno razlikuju po snazi, od kraja do kraja, od pčelinjaka do pčelinjaka i

od košnice do košnice, pčelari treba da prilagode rad prema stanju u košnici. Tako, kod

najsnažnijih društava, neće biti potrebno mnogo posla: eventualno oduzimanje ponekog rama

viška, koji nije zaposednut leglom i nema mnogo meda, dodavanje praznih ramova radi

zaleganja, kao i dodavanja 2-3 satne osnove, zavisno od tipa košnice. Dobra društva u

desetoramnim DB košnicama (slično tako i u AŽ košnicama, kao i LR košnicama kod kojih je

plodište samo u jednom telu) ispuniće plodišta veoma brzo, najkasnije do polovine aprila, i

biće neophodno dodavanje medištnih nastavaka. Dobra društva u 12-to ramnim DB košnicama,

kao i LR košnicama gde je plodiše u dva tela ispuniće plodišta nešto kasnije, ali takoĎe pre

početka cvetanja bagrema. To posebno važi za društva koja će koristiti pašu uljane repice,

perka, ili jaku voćnu pašu. Isto tako i pašu maslačka, vrbe, crnjuše, ili neke druge jake prolećne

paše. Takva društva bi ove godine mogla da daju lepe količine prolećnog meda.

Na drugoj strani, društva srednje jačine ili slabija (tamo gde su iz zime izašla slabija nego

inače) zahtevaće više nege i strpljenja. Slabija iz te kategorije se još uvek ne smeju proširivati

jer će to usporiti razvoj, već treba sačekati da se malo više razviju, da se izlegu nove pčele i da

se leglo proširi, najpre po ramovima gde je prisutno a ne po novim, sa strane. Pre proširenja

legla novim praznim ramom ili satnom osnovom, dobro je prvo primeniti neke druge mere, kao

onu sa preokretanjem jednog ili svakog drugog rama legla, čime se veoma ubrzava širenje

legla. Neki pčelari preokreću celo plodište za 180 stepeni, što je takoĎe dobra podsticajna mera

ali manje efikasna od preokretanja pojedinačnih ramova. Treba imati u vidu da se preokretanje

ramova radi samo ako pčele dobro pokrivaju te ramove i ako leglo prelazi polovinu površine

rama, u suprotnom može se izazvati prehlada legla, njegovo oštećenje i zastoj razvoja. Kod

društava gde je leglo malo, treba biti strpljiv i suziti ih sa strane legla tako da im dodamo ram

sa medom uz leglo, da povećanje legla ne ide u širinu, već da se širi površina pod leglom na

tom ramu. U tom cilju, može se pomalo otklapati medni venac na ramu sa leglom posebno ako

je u drugom delu rama dosta meda, čime se pčele stimulišu da uklanjaju taj otklopljen med i da

pripremaju saće za zaleganje. Kod društava koja su na granici izmeĎu te dve kategorije, treba

15

izvršiti izvesno proširenje legla dodavanjem izgraĎenog praznog ili polupraznog rama (sa

mednim vencom) sa strane.

Treba napomenuti da će krajem marta i prvih dana aprila, zbog pomenutog ponovnog

početka zaleganja početkom marta, u većini društava tada masovno da se pojavi veći broj

mladih pčela. To treba imati u vidu pri proceni koliko treba proširiti društva, da li dodavati

ramove ili ne, koliko i gde. Ne bi trebalo ni preceniti ni podceniti povećanje broja pčela u

košnici, koje nekada može biti vrlo naglo i iznenaĎujuće, nekada sporo a nekada da skoro

sasvim izostane - da društva opadaju po snazi ako su zahvaćena bolešću (najčešće

nozemozom). Da bi se pravilno postupilo, treba se držati pravila da je bolje malo i zakasniti sa

proširenjem nego poraniti, ali greška je naravno ako se više zakasni, jer bi se društvo razvilo

mnogo bolje da se na vreme radilo a može se desiti da se izazove i rojidbeni nagon. U takvoj

situaciji, češći obilasci pčelinjaka su neophodni, ne moraju se ramovi stalno podizati već samo

na brzinu pogledati odozgo preko ramova kakvo je stanje. Ako je preko satonoša postavljena

plastična folija, što neki pčelari primenjuju, uznemiravanje pčela podizanjem poklopne daske je

minimalno.

Neke ramove, zavisno od toga da li su prazni ili ne, kakva je dubina ćelija u njima, kakva

je debljina ćelija i slično, pčele će radije puniti polenom i nektarom nego što će ih matica

zalegati. Iskusni pčelari mogu prepoznati takve ramove i lakše izbeći da ih pčele koriste za

deponovanje nektara i polena, umesto za leglo. Naravno, društvima uvek treba omogućiti

prostor gde pčele mogu da stavljaju nektar i polenov prah, ali prevashodni cilj pčelara u proleće

je da podstakne negovanje što većeg legla u košnici. U tom cilju, ne bi trebalo dopustiti više od

dva rama sa strane legla, koja ne sadrže leglo već samo med i polen. Ako ih bude više, treba ih

vaditi i davati drugim društvima ili čuvati za rezervu za kasnije rojeve i slično. Radi postizanja

istog cilja, satne osnove treba radije dodavati u sredinu legla, nego skraja, a isto tako i lepe,

prazne, izgraĎene ramove. Ali to važi samo ako je u košnici 4 i više ramova sa leglom, dobro

zaposednutih pčelama. Za slučaj 3 rama legla, ramovi za proširenje se dodaju sa strane legla. A

već je spomenut slučaj kada je leglo malo a na više ramova, recimo 4, bolje je ne vršiti dalje

proširivanje, već ga suziti i podsticati da se proširi po tim istim ramovima.

Kada se društvo razvije na 5 i više ramova legla, mogu mu se dodavati istovremeno i po

dve satne osnove. Kod baš snažnih društava, sa dosta pčela, obe osnove se mogu staviti u

sredinu legla, ne jedna do druge već razmaknute za jedan ram. Pčele uvek bolje izgraĎuju

osnove ako su postavljene uz ram s otvorenim leglom. Inače, osnove se stavljaju jedna u

sredinu a jedna skraja legla, ako nismo sigurni da li da ih obe stavimo u sredinu. Posle

dodavanja osnova, poželjno je odmah prihraniti pčele da bi ih brže izgradile, to jedino nije

potrebno ako je polenska i nektarska paša dobra.

Pri pregledu košnice, dobro je pogledati zatvoreno trutovsko leglo, proveriti ima li u

njemu varoe ili ne. To će omogućiti procenu zaraženosti varoom i za planiranje kasnijih

tretmana.

16

Podsticajno prihranjivanje šećernim sirupom ili razreĎenim medom biće veoma korisno

za pčelinja društva, posebno dok se ne pojavi jači unos nektara i za vreme kišnih dana. Tada će

biti korisno i sipanje tople vode u hranilice, koja je pčelama veoma potrebna za pravljenje

hrane za leglo.

Uklanja se višak ramova izkošnice - koji nisu zaposednuti pčelama, u kojima nema legla a

nema ni nekih većih količina meda, i koji su manje ili više deformisani, oštećeni, previše stari,

ubuĎali. Mogu se najpre stavljati na kraj košnice, otklapati pomalo med iz njih, a kada ga pčele

pokupe, takvi ramovi se vade i pretapaju.

Utopljavajući materijal ne treba skidati sa košnica, već naprotiv, može se i povećati.

Ako pojilice nisu ranije postavljene,treba ih postaviti. Sa leta se skidaju češljevi, ako to

nije ranije učinjeno.

Pčelari koji su u mogućnosti, dobro je da svoje košnice presele na neku od boljih paša u

blizini. To bi omogućilo brži razvoj, a ako su društva jaka, mogu doneti i med za vrcanjeNa

dobrim polenskim pašama šteta je ne sakupljati polenov prah. To se radi skupljačima polena,

spoljnim, koji se kače na poletaljku, ili unutrašnjim, koji se stavljaju na podnjaču, ispod

plodišta. Dobar način skupljanja polena, zapravo već preraĎenog polena - perge, je i vaĎenje iz

saća. Perga sadrži više lekovitih sastojaka neko polen sakupljan skupljačima, pa se i više ceni.

3.5. Sagledavanje stanja i količina hrane

Posle obavljanja prve kasno zimske ili prolećne posete pčelinjaku, pčelar već stiče

odgovarajuću procenu stanja. Pregledom fioka ispod mrežastih podnjača i samim pregledom

podnjača stiče uvid u uspešnost zimovanja. Tada treba da ustanovi koje su pčelinje zajednice

uginule i da njihove košnice ukloni sa pčelinjaka pre prvih masovnih izleta pčela. Uzorke mrtvih

pčela treba odneti na analizu u najbliži veterinarski institut. Ako je uzrok uginića banalne prirode,

uglavnom posledica nepravilnog rada pčelara, sva oprema, zajedno sa ramovima i zalihama

hrane, može se koristiti i kod drugih zajednica. Ako je uzrok uginuća bolest, oprema se mora

kvalitetno dezinfikovati, a ostali zaraženi materijal adekvatno sanirati (najverovatnije spaliti).

Iako profesionalci umeju da sve potrebne podatke o pčelinjoj zajednici pročitaju sa podnjače, tj.

iz fioke ispod mreže, ipak treba odabrati jedan pogodan dan za pregled pčelinjih zajednica, pre

svega u svrhu ustanovljavanja količine preostale hrane, kako se ne bi dogodila nepotrebna

prolećna uginuća zbog malih zaliha kod pojedinih zajednica, a što se dogaĎa i najiskusnijim

pčelarima, ako su neoprezni i ako računaju da su sva društva jednaka.

Svaka pčelinja zajednica je priča za sebe i zato je potrebno evidentirati stanje u košnicama

prilikom tog prvog pregleda. Ako u košnicama ima dovoljno hrane, zajednice praktično ne

zahtevaju neku posebnu negu. Kad se kaže „dovoljno hrane“ misli se na zalihu meda od

najmanje 10 kg uz dovoljne zalihe perge. Svi koji su uspeli da u jesen obezbede lokaciju za

pčelinjak gde polena ima u izobilju, obezbedili su i bogate zalihe perge. Perga je, glavni faktor

koji kontroliše zdravlje pčela. Naučno je dokazano da obilne zalihe perge u proleće sprečavaju

17

razvoj mnogih bolesti, kao što su nozemoza, evropska trulež, pa čak i američka trulež legla. Pošto

smo već prinuĎeni da pčelarimo sa varoom, treba naglasiti da će se pri istoj zaraženosti varoom,

mnogo bolje ponašati pčelinje zajednice koje imaju bogate zalihe perge. Naravno, zimskim

tretmanom protiv varoe (oksalna kiselina, Apitol, Perizin) trebalo je broj varoa svesti na

dozvoljeni maksimum, a to je najviše 50 jedinki po pčelinjem društvu. Iako se čini da mi ne

možemo znati koliko je varoa ostalo u košnici, to nije tako. Svako od pomenutih sredstava,

adekvatno primenjeno, obara najmanje 90% varoa. Znači, u košnici je ostao najviše deveti deo

prebrojanih oborenih varoa. Tako efikasni zimski tretmani omogućavaju pčelaru da ne razmišlja

o varoi sve do sredine ili kraja jula, i do tada nije potreban nikakav tretman zajednica ni jednim

preparatom, ako nema unošenja varoe sa strane. Ali, za ovako visoku efikasnost potrebna je

izuzetna preciznost u doziranju preparata protiv varoe tokom zime. Tek ako ste varou većim

delom oborili krajem jula ili početkom avgusta (što zavisi od paša koje posećujete), a dotukli je

tokom zime, možete računati na uspešan prolećni razvoj. Jer, varoa je parazit na koga možemo

uticati. Ne možemo uticati na adekvatan način na prskanje voća u cvetu, na primer. I ne samo to.

Veliki broj pčela u rano proleće ugine na neadekvatnim pojilima, ili ih odnese iznenadni hladni

talas ili neka ptica.

3.6. Uslovi za postizanje visokih prinosa meda

Postoji bitna razlika izmeĎu glavne i ostalih paša. Glavna paša daje dosta nektara ali traje

kratko (bagrem npr. medi 7-10 dana), dok ostale paše traju duže sa znatno manjim dnevnim

unosom (Vesković, 1990).

Od svih osnovnih principa i uslova koji se odnose na intenzivnije korišćenje glavne paše u

periodu punog medenja, odnosno uslova za postizanje visokih prinosa meda, najvažniji su:

- u košnicama treba da bude dovoljno prostora,

- sprečiti pojavu nagona za rojenje i samo rojenje,

- pčelinja društva moraju biti što bliže glavnoj paši,

- leta za vreme medobranja maksimalno proširiti,

- stvoriti maksimalno radno raspoloženje kod pčela radilica,

- za vreme paše ne uznemiravati pčele i ne obavljati nikakve preglede,

- po završetku paše na mestu gde su pčele prebaciti ih na drugu lokaciju, na kojoj počinje

medobranje (selidba).

Održavanje veoma snažnih pčelinjih društava tokom cele godine osnovni je zadatak

pčelara u tehnologiji njihovog gajenja (Krivcov & Lebedev, 2000).

18

3.7. Koristi od pčela

Koristi koje pčelar dobija držanjem pčela mogu se podeliti u dve grupe: 1) Direktne

koristi u koje spadaju: med, vosak, polenov prah, perga, mleč, proplis, pčelinji otrov, matice,

matičnjaci i rojevi; 2) Indirektne kosristi koje podrazumevaju nadoknadu za iznajmljivanje

pčelinjih društva radi oprašivanja poljoprivrednih kultura. U zavisnosti od mogućnosti

proizvodnje i plasmana pčelar će se orijentisati na najispljatljiviju proizvodnju. Retki su

pčelinjaci koji plasiraju sve navedene proizvode, više je onih koji su se orijentisali na odreĎene

segmente.

3.7.1. Direktne koristi

Direktne koristi ostvaruje neposredno pčelar eksploatacijom pčela.

Med je najmasovniji i najjeftiniji pčelinji proizvod na tržištu. Na domaćem tržištu

najtraženiji su tamniji medovi (livadski i medljikovac), dok je za izvoz (prodaja u otkupu na

veliko) najtraženiji bagremov med.

Vosak u vrlo maloj meri podleže prometu, uglavnom ga pčelari menjaju za satne osnove

uz doplatu. Za izvlačenje 1 kg voska pčelinje društvo utroši oko 5 kg meda. Na tržištu je vosak

skuplji od meda za 1,5 do 2 puta zbog čega proizvodnja voska trenutno nije rentabilna za pčelare.

Sakupljanje polenovog praha je dosta jednostovno. Na ulaz u košnicu ili na podnjaču

postave se sakupljači i polen sa nogu pčela ispada u fijoku. Polenovo zrno je obavijeno

celuloznom opnom koja je nesvarljiva u organizmu čoveka. Zbog toga polenov prah pre

konzumacije treba obraditi, odnosno razlošiti mu opnu npr. mlečnom kiselinom potapanjem u

jogurt i onda koristiti. Polenov prah koriste pčelari u proizvodnji matica.

Perga je enzimski doraĎen polenov prah od strane pčela, pa ga organizam čoveka

iskorišćava u mnogo većoj meri od polena zbog čega ima veću biološku vrednost. Perga ima veću

cenu i traženija je na tržištu, ali se teže sakuplja od polena. Vadi se iz ćelija saća najčešće

vakuum pumpicama.

Mleč je produkt mladih pčela radilica 6 – 12 dana starosti. Mleč sadrži 18 od 20

aminokiselina potrebnih čoveku i u poslednje vreme mu se potražnja na tržištu povećava. Veoma

je kvarljiv. Čuva se u frižideru u tamnim bočicama ili pomešan sa medom, a najduže mu se

očuvaju osobine postupkom liofilizacije.

Propolis je smeša voska i smolastih materija koje pčele sakupljaju sa drveća. Propolis na

nižim temperaturama otvrdne pa ga pčele moraju sakupljati u toplijem delu dana od 11 – 15 sati.

Kao prirodni antibiotik ima veliku primenu u očuvanju zdravlja ljudi. Koristi se sirov u čvrstom

stanju ili u vidu rastvora.

Pčelinji otrov sintetišu pčele starosti 18 – 21 dan kada treba da počnu da opšte sa

okolinom i postanu stražarice. Pčelinji otrov se sakuplja posebnim električnim ureĎajima koji se

postavljaju na leto košnice. Pri sletanju pčele pre ulaska u košnicu pčelu potrese strujni impuls

19

koji je izritira, pri čemu ona ispusti žaoku i iz nje otrov na pločicu. Kada se tečni otrov sasuži

otrov sa u vidu praha sastruže sa pločice. Cena mu se kreće od 30.000 – 40.000 € po kg, mada u

Srbiji trenutno tržište pčelinjeg otrova skoro i da ne funkcioniše.

Matice, matičnjaci i rojevi se proizvode za potrebe pčelara. Matice se prodaju

pojedinačno ili u sklopu roja, dok su matičnjaci manje zastupljeni u prometu. Rojevi se formiraju

veštačkim izrojavanjem kao paketni ili rojevi na ramovima.

3.7.2. Indirektne koristi

Indirektna korist od pčela, koja ide u korist odgajivaču poljoprivrednih kultura i koja u

stvari predstavlja povećanje prinosa oprašivanjem, je i do 20 puta veća od direktne koristi koju

ubira pčelar (med, polen, vosak, propolis, mleč, pčelinji otrov, matice, matičnjaci i rojevi). Korist

koja se dobija oprašivanjem nije samo u kvantitetu, nego i u kvalitetu jer se njime povećava

procenat plodova I klase. Kod nas se u vrlo maloj meri pčele iznajmljuju za oprašivanjem. Jedan

od razloga je što u blizini gotovo svake parcele postoji neka pčelinja zajednica, a drugi

nedovoljna edukacija o značaju i neophodnosti pčela u oprašivanju poljoprivrednih kultura. U

svetu se cene iznajmljivanja jedne košnice za oprašivanje kreću od 30 – 200 $.

3.8. Greške i propusti u tehnologiji pčelarenja

- Držanje društava na minimumu hrane ili čak sa nedovoljno hrane za normalnu aktivnost

je jedna od najtežih grešaka. Pčele nikada neće potrošiti više hrane nego što je potrebno. Značaj

i količine polena u košnici često se podcenjuju. Nedostatak polena se veoma štetno odražava na

razvoj društava, posebno u jesen i rano proleće.

- Slabe i stare matice uzrokuju slab rad i neproduktivnost društva, a mogu da izazovu i

njegovo propadanje, posebno u toku jeseni, zime ili ranog proleća. Kada se jakom društvu, sa

mladim saćem i pri dobroj podsticajnoj paši, ostavlja da odgaji prinudnu maticu pčelar neće

previše pogrešiti, iako se zna za bolje metode odgajivanja matica. Mnogo je teža greška ako se

to čini sa slabim društvima, nekad i onima u propadanju, bez hrane, sa starim i crnim saćem.

- Pogrešno je očekivati da će tako loše odgajene matice ikada moći da daju dobro

potomstvo.

- Opredeljenje za odgajivanje matica nekom složenijom metodom, npr. presaĎivanjem

larvi, nije nikakva garancija kvaliteta matica, jer propust u samo jednoj fazi gajenja može

potpuno upropastiti celokupan trud.

- Držanje slabog pčelinjeg društva je neekonomično i veći su troškovi njegovog

održavanja nego korist. MeĎutim, nukleuse sa mladim maticama ne treba smatrati za slaba

društva.

20

- U pogledu prihranjivanja, pčelari često greše ako to obavljaju suviše kasno u jesen i

iscrpljuju pčele.

- Loše saće se čest propust u pčelarstvu. To je staro, crno, oštećeno, iskrivljeno saće, sa

mnogo trutovskih ćelija. Takvo saće nikada neće omogućiti takav razvoj legla kao ispravno i

mlado saće. Uz to, predstavljaće stalan izvor bolesti, pčelinje vaši i voštanog moljca.

- Česte greške su i u dodavanju ramova. Jedna krajnost je da u društvu ne proširuje

prostor za leglo, ili se to ne čini na vreme, a druga da se proširuje preko svake mere, i time koči

razvoj. Posebno se misli na dodavanje satnih osnova. Pčelari ih nekad dodaju isuviše slabim

društvima, u vreme kada nema paše i pri hladnom vremenu. Pojedini pčelari ih čak stavljaju

izmeĎu ramova sa medom. Kod jakih društava, pri dobroj paši, greška se stavljati ih skraja

legla, jer matica neće stići da ih zalegne. Kod slabijih društava ne treba dodavati drugu satnu

osnovu dok pčele dobro ne izgrade već dodatu.

- Prilično čest propust je nedovoljan broj medišta. Time se jakim društvima uskraćuje da

pri dobroj paši unesu više meda i direktno se umanjuje mogući prihod.

- Društva se ne tretiraju na vreme protiv bolesti, pogotovu varoe, pa dolazi do ozbiljnijih

posledica. Čest je slučaj i da se preterano i nestručno tretiraju, pa se zagaĎuje i vosak i med,

slabi imunitet pčela i povećava otpornost varoe. Greška je ako se pri davanju leka ne prati

njegovo delovanje i efikasnost.

- Loše mesto za pčelinjak predstavlja veliku smetnju za uspešno pčelarenje. Ima slučajeva

kad pčelar nema veliki izbor, ali greši ako pčele drži na mestima gde se zadržava vlažan

vazduh, gde ima vetra, nedovoljno sunčeve svetlosti ili gde će biti uznemiravane.Pri svemu

tome, treba da vodi računa da pčelinjak bude na mestu bogatom pčelinjom pašom.

- Greške pri pregledanju košnice su najčešće zbog uznemiravanja pčela suviše čestim

pregledima i zbog opasnosti da se izazove grabež u bespašnom periodu. Nepažnja pri

rukovanju ramovima je česta, pogotovu kod mlaĎih pčelara.

- Za propust se može smatrati i to ako pčelar nema na svom pčelinjaku izvestan broj

pomoćnih društava i nukleusa, koji bi mu mogli biti od višestruke koristi.

- Propust je i držanje starih, oštećenih i nestandardnih košnica, nepogodnih za rad i seobu.

- Greške se mogu praviti pri svakom koraku, pri seobi pčela, odgajivanju matica,

umnožavanju pčelinjih društava itd. One uvek nastaju kada se ne shvata da je gajenje pčela

jedan složen proces u kome postoji mnogo uzroka i posledica o kojima se mora voditi računa, i

kada se ne poznaju osnovne zakonitosti života pčelinjeg društva (www.pcela.rs).

21

4. SELEKCIJA MEDONOSNE PČELE

U pčelarstvu selekcija – odabiranje ima poseban značaj. Ostvarivanje visokih prinosa

pčelinjih proizvoda uslovljeno je stvaranjem jakih proizvodnih pčelinjih društava i, naravno,

odgovarajućom pčelinjom pašom. Izrazito jaka proizvodna društva mogu se stvoriti samo ako

se raspolaže mladom, zdravom, ransom, plodnom, odnosno selekcionisanom maticom.

Selekcija je posao koji treba stalno i neprekidno obavljati. Mogu je i treba primenjivati

pčelari u proizvodnji matica za svoje potrebe, a naročito ako proizvode matice za tržište.

Razumljivo je da će selekciju mnogo kompleksnije i sveobuhvatnije, po najnovijim naučnim

metodama, obavljati adekvatne ustanove (zavodi, instituti) sa odgovarajućim stručnim kadrom

čiji je zadatak proizvodnja visokokvalitetnih rasnih selekcionisanih matica za potrebe širokog

kruga interesenata (Vesković, 1990).

4.1. Osnovni principi selekcije

Da bi selekcija došla do izražaja potrebno je na pčelinjaku sva pčelinja društva pravilno

negovati, tako da im se stvore najpovoljniji uslovi za život i razvoj, a naročito da se matice i

trutovi proizvode u najpovoljnijim vremenskim i drugim uslovima i da se obrati posebna

pažnja pravilnom negovanju i hranjenju legla u matičnjacima, kao i trutovskog legla. Ako se

tako radi godinama, a istovremeno se prati tazvoj i proizvodne sposobnosti svakog društva,

zapaziće se da će se kod izvesnog broja društava, odnosno linija, pojaviti neke osobine koje

mogu imati veliki privredni značaj, prvenstveno zbog pozitivnih bioloških promena koje mogu

da postanu i nasledne, a koje su nastupile usled mutacije, tj. naglih promena, a i te promene –

mutacije mogu da postanu nasledne.

Prilikom praćenja bioloških, proizvodnih i drugih osobina svakog društva na pčelinjaku

sve podatke treba unositi u beležnicu ili kartoteku, ako svako društvo ima svoj zaseban karton.

Pre nego što se otpočne sa proizvodnjom matica i trutova za oplodnju tih matica, treba na

osnovu evidentiranih podataka odabrati najbolja pčelinja društva, ocenjujući sve njihove

osobine posmatrane duži vremenski period. Uzimaju se u obzir, prvenstveno proizvedene

količine meda i drugih pčelinjih proizvoda, kvalitet matice, naročito u pogledu njene plodnosti

i naklonjenosti rojenju. Odabrati treba izrazito zdrava društva čije su pčele prilikom pregleda

mirne, dobro prezimljavaju i imaju potrebnu čistoću rase. Matica po srodstvu treba da potiče od

matica majki i baba koje su imale sve pomenute osobine.

Samo pčelinja društva koja poseduju već pomenute osobine koriste se za proizvodnju

matica i trutova koji će oploditi proizvedene matice. Bilo bi dobro da se materijal za

proizvodnju matica uzima sa sopstvenog pčelinjaka, a materijal za proizvodnju trutova, koji će

oploditi te matice sa drugog pčelinjaka, po mogućstvu udaljenijeg od 20 km. U protivnom

moglo bi doći do degeneracije zbog parenja u krvnom srodstvu, pa i ako ne bi nastupila izrazito

vidna degeneracija, sasvim je sigurno da bi kod pčela nastupile takve promene koje bi bitno

22

delovale na smanjenje prinosa, manju otpornost prema bolestima i niza drugih negativnih

pojava.

TakoĎe je za preporuku da se bar svake treće godine odabrana pčelinja društva za

proizvodnju matica razmene sa isto tako odabranim društvima sa drugih pčelinjaka, pod

uslovom da su pčelinjaci udaljeni jedan od drugog najmanje 20 km. Ovoliko rastojanje je

potrebno da ne bi došlo do parenja matica sa trutovima iz istog pčelinjaka odreĎenog stepena

srodnosti.

Ako se žele još sigurniji rezultati, onda od izrazito najboljeg društva sa pčelinjaka treba

proizvesti veći broj matica, s tim da se one spare sa posebno odabranim trutovima. Kad matice

budu oploĎene i testirane, treba ih dodati prilično ujednačenim pčelinjim društvima i staviti ih

u proizvodnju. Zatim se detaljno prati proizvodni proces i druge osobine svakog društva sa

dodatim maticama sestrama. Ono pčelinje društvo koje ostvari najbolje rezultate u svakom

pogledu, a to znači da je njegova matica najbolja meĎu posebno odabranim, izdvaja se za

proizvodnju matica. Na sličan način prveravaju se i društva sa trutovima koji treba da oplode

matice (Vesković, 1990).

4.2. Kontrolisano sparivanje matica

Kad se matice proizvedu od odabranih pčelinjih društava na već opisan način, dobro je da

se vrši kontrolisano sparivanje tih matica.

Postoje mogućnosti, odnosno načini da se sparivanje matica u vazduhu vrši pod

kontrolom pčelara, odnosno da se matice sparuju sa trutovima odreĎenog porekla i odreĎenog

kvaliteta. Da bi se to postiglo potrebno je pravilno izabrati sparivališta.

Jedan od načina je da se odabere neko pogodno mesto gde u blizini na oko 15 – 20 km

nema pčelinjaka. To odstojanje može biti i manje, 5 – 10 km, ali se time smanjuje procenat

sigurnosti da će matice biti oploĎene kontrolisanim trutovima. Proveravanje terena se vrši tako

što se u veoma povoljnim klimatskim i drugim uslovima za sparivanje matica na odabrano

mesto postave tri do četiri nukleusa sa nesparenim maticama lai bez ijednog truta. Ako u

nukleusima ima trutovskog legla, treba ga uništiti, a još je bolje iz nukleusa odstraniti sve

ramove u čijem saću ima trutovskog legla, a umesto njih staviti ramove sa dosta meda, polena i

sa isključivo radiličnim ćelijama. Za odvajanje trutova može se koristiti istresanje pčela u

nukleus kroz hanemanovu rešetku. Tako postavljeni, i od trutova i trutovskog legla očišćeni

nukleusi drže se na odabranom mestu 15 – 20 dana, pa ako su za to vreme bili povoljni uslovi

za sparivanje matica, a nijedna matica se ne spari, znak je da je mesto za kontrolisano

sparivanje matica dobro odabrano. Odnosno da na potrebnom rastojanju nema pčelinjih

društava čiji bi trutovi mogli oploditi matice donete u nukleusima na sparivalište.

Još je pogodnije da se za sparivalište izabere neko pogodno ostrvo na kojem nema uopšte

pčelinjih društava. IzmeĎu ostrva i kopna treba da bude najmanje 3,5 km vodene površine, jer

pčele izbegavaju da preleću veliku vodenu površinu. Za svaki slučaj, i kod ovakvog načina

23

izbora mesta za kontrolisano sparivanje matica treba izvršiti proveravanje, kao u prethodnom

slučaju.

Slika 17. Sparivanje matice u letu

U osnovi, opisani izolovani prostor je dovoljan. Samo u izuzetnim slučajevima matice i

trutovi lete mnogo dalje od navedenih rastojanja, ali ako se na sparivalištu drži veći broj

očinskih društava, sa dosta trutova u svakom društvu (na jednu maticu najmanje 25 polno

sposobnih trutova), onda, praktično ne postoji mogušnost da matice oplode drugi rutovi. To je

zbog toga što se ovde radi o selekcionisanim trutovima i što će mnoštvo trutova u neposrednoj

blizini, odnosno na pomenutom rastojanju, delovati da matice budu već oploĎene pre nego što

stupe u kontakt sa neželjenim trutovima iz veće udaljenosti.

Treba imati u vidu da se, ako je izolovanost potpunija, može proći i sa manje očinskih

društava. Na primer, na dobro izolovanom prostoru za istovremenu oplodnju 50 matica

potrebno je samo jedno očinsko društvo. MeĎutim, ako izolacija nije potpuna, onda je za

istovremenu oplodnju 50 matica potrebno najmanje 4 – 5 očinskih društava.

TakoĎe treba znati da povećanjem broja matica koje treba istovremeno da se oplode, nije

potrebno srazmerno povećavati i broj očinskih društava. Ako su, na primer, za 50 matica

potrebna 4 očinska društva, onda je za 100 – 150 matica potrebno samo 6, za 400 matica oko

10 očinskih društava itd.

Kada su izviĎanja završena, pripremljena i selekcionisana očinska društva i nukleusi sa

nesparenim maticama, ili sa matičnjacima iz kojih će se uskoro izvesti matice, prense se

stvremeno na sparivalište.

Kada se izvrši normalno sparivanje svih izvedenih, odnosno donetih matica u nukleusima

na sparivalište u jednoj partiji, one se poću kaveza za transport prenose na željeno mesto, a

nukleusi se ponovo naseljavaju neoploĎenim maticama., ili zrelim matičnjacima iz kojih će se

ubrzo izleći matice. Čim se ukaže potreba, nukleusima se dodaje izvestan broj pčela radilica

propuštenih kroz matičnu rešetku, a treba im dodati i po koji ram sa medom i polenom.

Blagovremeno takoĎe treba obnavljati i očinska društva, tako da u njima uvek ima

dovoljan broj selekcionisanih trutova sposobnih za oplodnju.

24

Ovo je, u stvari, posle veštačkog osemenjavanja, najsigurniji način kontrolisanog

sparivanja matica.

Najsigurniji način kontrolisanog načina sparivanja matica sa elitnim trutovima jeste

veštačko osemenjavanje. Ono se obavlja pomoću specijalnih naprava za oduzimanje sperme od

trutova sposobnih za sparivanje, odnosno za ubrizgavanje sperme u polne organe nesparenih

matica.

Slika 18. Veštačko osemenjavanje matice

Veštačko osemenjavanje matica iziskuje mnogo stručnog znanja i potrebnu opremu, pa se

zato obavlja, uglavnom u odgovarajućim institucijama u kojima postoje potrebni kadrovi i

uslovi (Vesković, 1990).

4.3. Proizvodnja i selekcija trutova

U selekciji u pčelarstvu trutovi takoĎe imaju veoma značajnu ulogu, jer oni, kao i matice,

prenose svoje osobine na potomstvo – na pčele radilice, na matice ćerke i na trutove. Zato i

izbor pčelinjeg društva za proizvodnju trutova koji treba da posluže za oplodnju odabranih

matica, treba obaviti po istim principima i kriterijumima po kojima se vrši i izbor društva za

dobijanje larvi za proizvodnju matica. Pčelinja društva za proizvodnju odabranih trutova ne

smeju da budu u srodstvu sa pčelinjim društvima iz kojih potiču jaja ili larve za proizvodnju

matica koje ti trutovi treba da oplode.

Pre početka proizvodnje trutova svako trutovsko društvo treba da ima u rezervi najmanje

12 – 16 kg meda i najmanje 2 rama puna polena.

Da bi se počelo sa proizvodnjom trutova, treba pronaći 1 – 2 rama čije je saće izgraĎeno

pre godinu – dve ali sa izgraĎenim trutovskim ćelijama, ako ne u celosti, onda bar pretežno.

Ramove treba staviti u centralni deo pčelinjeg gnezda. Odmah po stavljanju ovih ramova treba

početi i sa prihranjivanjem trutovskog društva šećernim sirupom kojem se doda oko 15 %

polena ili oko 20 % zamene polenu. MeĎutim, ako u prirodi ima dovoljno paše, tako da unos

bude najmanje 300 – 400 grama dnevno, onda prihranjivanje nije potrebno. Računa se da je za

25

jednog truta, od polaganja jajeta do izvoĎenja, potrebno hrane kao za izvoĎenje 5 pčela

radilica. To praktično znači da proizvodnja trutova jako iznuruje proizvodno društvo. Da ne bi

došlo do iznurivanja tih društava, treba ih intenzivnije prihranjivati ako u prirodi nema

dovoljno paše. Treba povremeno, kada je to potrebno, ubaciti po koji ram sa zatvorenim

radiličkim leglom iz nekog drugog proizvodnog pčelinjeg društva, pa će tako trutovska društva,

sve dok traje proizvodnja trutova, biti izrazito jaka.

Jedno dobro negovano trutovsko društvo može da proizvede tokom jedne sezone toliko

kvalitetnih trutova, koliko je potrebno za oploĎenje matica proizvedenih u oko 40 nukleusa. Na

toj osnovi planira se potreban broj trutovskih društava (Vesković, 1990).

26

5. ZAKLJUČAK

- Tehnologija pčelarenja se razvija i usavršava od prvog kontakta čoveka sa pčelama pa do

danas.

- Prve košnice su bile u stvari prirodna staništa pčela sa koja su se morala uništiti zajedno sa

pčelama u cilju ubiranja pčelinjih proizvoda.

- Prve košnice napravljene od strane čoveka omogućuju uvećanje pčelinjaka, ali takoĎe sa

neophodnošću likvidacije pčela.

- Kroz razvoj tehnologije pčelarenja i usavršavanje košnica izbegnuto je ubijanje pčela

zarad oduzimanja njihovih produkata.

- Savremene košnice i tehnologija pčelarenja omogućuju visok stepen eksploatacije pčela i

njihovu dobrobit.

- Izbor lokacije za pčelinjak je presudan sa stanovišta klimatskih uslova, biljnog pokrivača i

izdašnosti pčelinje paše za medobranje.

- Broj i raspored košnica na pčelinjaku uslovljava prinos po košnici i iskorišćenost pašnog

rejona.

- Veći pčelinjaci daju bolje mogućnosti za ekonomski razvoj držalaca pčela.

- Jaka i zdrava pčelinja društva sa mladom maticom i dovoljnim količinama hrane

rezultiraju sigurnijim prezimljavanjem i boljim medobranjem u sezoni.

- Pčelar svojim apitehničkim zahvatima u velikoj meri može uticati na bolji razvoj pčelinje

zajednice, očuvanje njenog zdravstvenog stanja, uvećanje njene produktivnosti i povećanju

sopstvene ekonomske dobiti po pčelinjem društvu.

- Korist koju ubiraju poljoprivredni proizvoĎači je i do 20 puta veća od koristi koju

ostvaruju sami pčelari držanjem pčela.

- Selekcija pčela je presudan činilac u savremenoj tehnologiji pčelarenja u smislu povećanja

produktivnosti pčela i ekonomske dobiti za pčelara.

- Selekciju pčela najsigurnije obavljaju nadležne institucije sa odgovarajućim stručnim

kadrom, mada odreĎeni stepen odabira može vršiti i sam pčelar na svom pčelinjaku.

- U selekciji se mora posvetiti istovetna pažnja odabiru matica i odabiru trutova, kao i

njihovom kontrolisanom sparivanju.

- Veštačko osemenjavanje matice daje najsigurnije ukrštanje odreĎenih genotipova.

- Čovek će svojim angažovanjem u eksploataciji pčela i dalje uticati na usavršavanje i

razvoj tehnologije pčelarenja, sve dok postoji spoj ljudi i pčela.

27

6. LITERATURA

1. Krivcov. N. I., Lebedev. V. I. (2000): Tehnologija proizvodnje pčelinjih proizvoda,

Savez pčelarskih organizacija Srbije, Beograd.

2. Milanović Z. (1997): Pčelarstvo – zbirka podataka i vodič kroz pčelarsku literaturu,

Beograd.

3. Milanović. Z. (1997): Pčelarstvo – zbirka podataka, Beograd.

4. Mladenović, M., Stevanović, G. (2003): Uzgajanje visokokvalitetnih matica, Beograd.

5. Taranov. G. F. (2004): Hrana i ishrana pčela – II izdanje, Beograd.

6. Vesković, B. (1990): Praktično pčelarstvo, Beograd.

7. http://www.kosnicevoja.rs/forum/index.php?topic=333.0

8. http://www.pcela.rs/clanci/Greskprop.htm

9. http://www.spos.info/

28

7. SADRŽAJ

1. UVOD....................................................................................................................... 1

2. PRIMITIVNA TEHNOLOGIJA PČELARENJA............................................... 1

3. SAVREMENA TEHNOLOGIJA PČELARENJA.............................................. 3

3.1. Zasnivanje pčelinjaka................................................................................... 3

3.1.1. Izbor mesta za pčelinjak.................................................................... 3

3.1.2. Postavljanje košnica na pčelinjaku................................................... 4

3.1.3. Selidbeni pčelinjak............................................................................. 5

3.1.4. Nabavka rojeva.................................................................................. 5

3.1.5. Izbor košnice...................................................................................... 6

3.1.6. Veličina pčelinjaka............................................................................ 6

3.2. Prihranjivanje pčelinjih društava............................................................... 7

3.3. Priprema pčelinjih društava za prezimljavanje......................................... 8

3.3.1. Pregled pčelinjih društava................................................................. 8

3.3.2. Obezbeđenje jakih društava............................................................... 9

3.3.3. Zdravstveno stanje pčelinje zajednice............................................... 9

3.3.4. Kvalitet i starost matice...................................................................... 10

3.3.5. Raspored i kvalitet saća..................................................................... 10

3.3.6. Količina, raspored i kvalitet hrane.................................................... 11

3.3.7. Utopljavanje i ventilacija košnica..................................................... 12

3.4. Izimljavanje pčelinjih društava................................................................... 12

3.5. Sagledavanje stanja i količina hrane........................................................... 15

3.6. Uslovi za postizanje visokih prinosa meda................................................ 16

3.7. Koristi od pčela.............................................................................................. 17

3.7.1. Direktne koristi.................................................................................. 17

3.7.2. Indirektne koristi............................................................................... 18

3.8. Greške i propusti u tehnologiji pčelarenja……………………………… 18

4. SELEKCIJA MEDONOSNE PČELE………………………………………….. 20

4.1. Osnovni principi selekcije………………………………………………… 20

4.2. Kontrolisano sparivanje matica................................................................... 21

4.3. Proizvodnja i selekcija trutova.................................................................... 23

5. ZAKLJUČAK.......................................................................................................... 25

6. LITERATURA........................................................................................................ 26

7. SADRŽAJ................................................................................................................ 27