Mein Kampf - Adolf Hitler Kampf-Serbisch.pdf · 2017. 12. 4. · Mein Kampf by Adolf Hitler 2 ˜ ˚ ˚ ˜@2>30 0?@8;0 1924. 3>48=5, =0 >A=>2C ?@5AC45 3

MeinKampf

by

Adolf Hitler

Mein Kampf by Adolf Hitler

2

ПРЕДГОВОР

Првога априла 1924. године, на основу пресудеминхенског народног суда, изречене тог истог дана,морао сам да започнем своје тамновање у тврђави уЛандсбергу на реци Леху. Тиме ми се после многогодина непрекидног рада пружила по први путмогућност, да приступим писању једног дела, које јеод многих било тражено, а за које сам и сам осећаода је сврсисходно за покрет. Тако сам се одлучио да удва тома књиге поставим јасно не само циљевенашег покрета, већ да исцртам и слику његовогразвоја. Из ње ће се моћи више научити него изсваке чисто доктринарне расправе. Притом самтакође имао и прилику да даднем приказ свогсопственог постојања, уколико је ово потребно заразумевање како првог тако и другог тома, и заразбијање оног од стране јеврејске штампераспириваног лошег и изопаченог формирања сликео мојој личности. Овим делом се притом не обраћамстранцима, већ оним припадницима покрета, којиму припадају срцем и чији разум сада тежиунутрашњем просвећењу. Знам да је људе мањемогућно придобити писаном речју, а много вишеизговореном, да је сваки велики покрет на овојземљиној кугли свој раст имао да захвали великимговорницима, а не оним великанима који су писали.

Па ипак се за равномерно и јединствено заступањеједне науке мора поставити, исписати њено начело

за увек. На тај начин би оба ова тома требало да важекао камени темељци које прилажем заједничкомделу.

***

Напомена – овај примерак »Mein Kampfa« којиуправо имате пред собом садржи и први и други том!Он је настао као моја жеља да постоји и у оваквојједној електронској верзији како би се мисли и идејепоследњег хероја човечанства приближиле свимаонима који су заинтересовани да истину сазнају.

У последње време имали смо прилику да нас медији,пре свега биоскоп и телевизија, затрпају лажном инамерно искривљеном сликом о човеку који се сада,са правом, са ове временске дистанце може назвативизионаром. Његово одрастање и његов живот ћепред вама тећи, овог пута не у слици већ у речимакоје је он сам поставио на папир те "давне" и не такодалеке 1924. године. Његове мисли, речи и дела, каои тумачење истих, сада зависе само од Вас.

Адолф Хитлер је особа која је из пепела подиглаНемачку након 1. светског јеврејског рата! Они којипотајно владају светом из своје сенке, то му нисуникада опростили! Његов пут национал-социјализмаи његов поглед на свет их је ужаснуо до те мере да субили спремни за ново крвопролиће! Тако је и било.


3

ПОСВЕТА

Дана 9.11.1923. у 12 сати и 30 минута поподне,падоше смрћу пред Feldhernhalom као и у двориштунекдашњег Министарства рата у Минхену у верномеуздању у поновни васкрс свога народа следећимужеви:

● Alfarth Feliks ; трговац, рођен 5. јула 1901.● Bauriedl Andreas ; шеширџија, рођен 4. маја 1879.● Casella Theodor ; банкарски чиновник, рођен 8.августа 1900.● Ehrlich Wilhelrn ; банкарски чиновник, рођен 19.августа 1894.● Faust Martin ; банкарски чиновник, рођен 27.јануара 1901.● Hechenberger Anton ; бравар, рођен 28. септембра1902.● Komer Oskar ; трговац, рођен 4. јануара 1875.● Kuhn Karl ; шеф-келнер, рођен 26. јула 1897.● Laforce Karl ; студент, рођен 28. октобра 1904.● Neubauer Kurt ; слуга, рођен 27. марта 1899.● Claus von Pape ; трговац, рођен 16. августа 1904.● Rickmers Johаn ; коњички официр, рођен 7. маја1881.● Dr Ing. Max Erwin von Scheubner-Richter ; рођен 9.јануара 1884.● Stransky Lorenz ; инжењер, рођен 14. марта 1900.● Wolt Wilhelrn ; трговац, рођен 19. октобра 1898.

● Theodor von der Pfordten ; Саветник врх. Суда, рођ.14.05.1873.

''Ландсберг'' тврђава-затвор16. октобар 1924. год. Адолф Хитлер

***

У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ

Као срећно предодређење важи за мене то да ми јесудбина за место рођења назначила управо Braunauна реци In. Не лежи ли тај градић на граници онихдвеју немачких држава, чије поновно уједињење сенама младима поставља као животни задатак који семора извршити свим средствима!

Немачка и Аустрија мора поново назад у великуНемачку Мајку земљу, и то не само услед некаквихекономских рачуница. Не, не,... чак ако би овоуједињење, економски гледано, било непотребно, паако би оно као такво било чак и штетно, ипак би семорало догодити. ИСТА КРВ СПАДА У ЈЕДНОЗАЈЕДНИЧКО ЦАРСТВО ! Немачки народ толикодуго неће поседовати никакво морално право заколонијално политичко деловање, док год он већједном не успе да своје сопствене синове обухвати уједну заједничку државу.


4

Тек када границе Рајха обујме и последњег Немца, дасе не би више морала непрестано нудити сигурностњиховог прехрањивања, јавило би се на основуугрожености, невоље сопственог народа, моралноправо за освајање страних земљишта и територија.Плуг је онда мач, а из ратних суза израста запотомство хлеб дневни и насушни.

Тако ми изгледа да је овај мали градић симболједног великог задатка. Међутим, и у једном другомејош погледу истиче се овај градић као опомена унашем данашњем времену. Пре више од сто годиназадобило је ово неупадљиво гнездо, као поприштетрагичне несреће што је потресла целу немачкунацију, ту предност да заувек буде помињано уаналима бар немачке историје. У времену најдубљегпонижавања наше отаџбине пао је ту за своју такођеи у несрећи жарко вољену Немачку NinberfaninJohanes Palm градски књижар убеђени националистаи непријатељ Француза. Упорно и храбро је одбијао,да ода своје сукривце и главне сараднике. Дакле, башкао Leo Slageter.

Он је, додуше, као и овај претходни, био денунциранФранцуској од стране једног представника владе.Један аугзбуршки шеф полиције задобио је ту тужну"славу" и тако дао пример за углед новонемачкимвластима у Рајху господина Северинга. У овомезрацима немачког мучеништва позлаћеном градићуна реци Ин живели су крајем шездесетих годинапрошлог века моји родитељи, Баварци по крви,

Аустријанци по држављанству, отац као државничиновник под заклетвом, веран обавезама, мативична домаћинским женским пословима, а пре свегаодана нама деци у увек пуној љубави и бризи. Малоје још само из тог времена остало у мом сећању, јервећ после неколико година морао је мој отац данапусти тек завољени гранични градић, да се запутиниз Ин и у Пасау да ступи на нову дужност: дакле,баш у Немачкој. Али, судбина аустријског царинскогчиновника значила је онда честа "лутања". Већ закратко време, касније, дошао је отац у Линц и тамо јена крају отишао у пензију. Наравно, за староггосподина то није морало да значи истовремено и"одмор". Као син једног сиромашног, малог човеканије се он већ једном давно могао да скраси код куће.С још ни сасвим пуних тринаест година завезао јеондашњи младић свој ранчић и одјурио из завичаја,из Валдвиртела. Упркос покушајима да га одврате"искусни" сељани, одлутао је он у Беч, да би тамонаучио неки занат. То беше било педесетих годинапрошлога века. Свакако тешка одлука дати се тако напут у неизвесност са само три гулдена у џепу. Када је,међутим, тринаестогодишњак напунио седамнаестгодина, положио је свој шегртски испит, но нијетиме постао и задовољан. Пре би се могло супротнорећи. Дуго време ондашње беде и сиромаштва,вечног јада и туге, учврстило је одлуку младића, дасе мане заната, да би се постало нешто "више".

Ако је некада сиротом младићу у селу господин попизгледао као отелотворење свих људских досежућих


5

висина, тако исто је сада било у видокругу моћнонарастајућег велеграда Беча са достојанствомдржавног чиновника. Са пуном жилавошћу једногбедом и сиромаштвом већ код упола детињстваизраслог јуноше, прокрчио је себи пут малиседамнаестогодишњак ношен новом одлуком ипостаде државни чиновник. После двадесет и тригодине, мислим, циљ је био достигнут. Те такоизгледа да је услов за испуњење завета постигнут,завета који је себи дао сироти јунак, а то је да се неврати у драго родитељско село, пре но што непостане неко и нешто. Сада је циљ био остварен,само, нико из села се више није могао сетитинекадашњег малог дечака, а њему самоме опет тосело постаде туђе.

Када је коначно као педесетогодишњак отишао упензију, није он то мировање у мировини могао ниједан једини дан да поднесе као "бадаваџија". Купиоје у близини горњоаустријске варошице Ламбахаједно имање, прионуо да га обрађује и тиме се уокружењу једног другог, радом богатог животапоново врати пореклу и праисходишту својих очева.У то време су се у мени учврстили први идеали. Сваона јурњава наоколо у слободном простору, дуги путка школи, као и дружење са робусним момчинама,које је посебно моју мајку испуњавало кадкад горкомбригом, условило је да сам могао постати све другосамо не некакав метиљавко који се држи кућногпрага. Да сам дакле у оно време на било који начинозбиљније размишљао о свом будућем животном

позиву, моја симпатија у том случају нипошто не бибила на линији животног пута мога оца. Верујемчврсто да се већ онда, мој говорнички таленатразвијао у форми мање или више жучних расправа сдругарима. Постадох мали четовођа, који је у школионда лако и такође и веома добро учио, а кога јеиначе тешко било муштрати. Пошто сам у свомслободном времену похађао и наставу певања усамостану каноника у Ларнбаху, имао сам и најбољуприлику да све чешће узнесено уживам у сјајураскошно блиставих црквених светковина. Шта јебило природније него то, да ми је, тачно онако каонекада моме оцу мали господин сеоски попа, сада имени господин игуман изгледао као највиши идеалкоме треба стремити ?! Бар повремено је то и биослучај. Пошто међутим господин отац код свогпрзнице сина није био из разумљивих разлога устању да цени његове говорничке таленте, у смислуда би се на основу њих могли извући повољнизакључци о будућности сопственог изданка, нијенаравно могао да нађе разумевања ни за синовљевумладалачку мисаоност.

Свакако да је са очинском забринутошћу пратиодвојност те младалачке природе. И заиста, врлоускоро изгуби се та привремена чежња за тимсвештеничким позивом, да би се одмах нашло местанадама примереним моме темпераменту. Приуроњавању у очинску библиотеку, наишао сам наразноразне књиге војног садржаја, међу којима и наједно народско издање о немачко-француском рату


6

1870/71. Била су то два тома једног илустрованогчасописа из тих година, који отад посташе мојаомиљена лектира. Није дуго потрајало, а та великахеројска борба постаде мој највећи унутрашњидоживљај. Од тада сам све више сањао и маштао освему што би било како стајало у вези с ратом или савојништвом. Али и у другом једном погледу моралоје ово постати за мене од нарочитог значаја. По првипут се у мени јавило питање, иако још у не сасвимјасној представи, да ли је и каква је разлика измеђуНемаца који су се тукли у тој бици и других? Тазашто у томе рату није садејствовала и Аустрија,зашто није ратовао и мој отац, а исто тако и сви онидруги у Аустрији за општу ствар Немаца? Зар миовде нисмо исто као управо и сви остали Немци? Зарсви ми не припадамо заједно једном народу? Овајпроблем почео је по први пута да рије по моммаломе мозгу. Са осећањем унутрашње завистиморадох на опрезно постављено питање да спознам иодговор, а то је да не поседује сваки Немац ту срећуда припада Бизмарковом царству.

Тако нешо нисам могао да схватим. Требало је дастудирам. Из читавог мог бића, а још више на основумог темперамента, поверова мој отац да је могао даизвуче закључак, како би хуманистичка гимназијапредстављала супротност мојим предиспозицијама.Реална школа чинило му се да би боље одговарала. Утом мнењу га је посебно још више учврстила мојаупадљива способност за цртање, наставни предметкоји је, по његовом уверењу, био запостављен у

аустријским гимназијама. А можда је и његовпретешки сопствени животни напор још увек биоодлучујући, да мање цени хуманистичке студије, каопо његовом схватању непрактичне. У основи био је,међутим, веома вољан да закључи, да би исто тако,као и он, наравно и његов син требало, па чак иморао да постане државни чиновник. Његова горкамладост је учинила да му је оно што је постигаоизгледало много више, него овај резултат његовегвоздене вредноће и сопствене делотворне снаге. Биоје то понос једнога који је сам себе остварио, поноскоји га је побуђивао, да и свог сина доведе у исти, аако је могуће, наравно и виши животни положај, тимпре што је сопственом марљивошћу у животу могаосвоме детету сада многоструко да олакша његовопостајање. Помисао на одбијање онога, што је њемунекад било садржај читавог живота, изгледала му јеипак несхватљивом.

Тако је одлука оца једноставна, одређена и јасна, уњеговим сопственим очима сама по себи разумљива.Најзад то би, с обзиром на његову у огорченојегзистенцијалној борби целог живота господарећу,беспоговорну природу, изгледало и сасвимнеодрживо, да се у тим стварима препусти последњареч и жар одлуке младићу који је у његовим очимабио неискусан, а тиме још увек и неодговоран. Таконешто тешко да би као рђава и неприкладна слабосту испољавању њему припадајућег очинскогауторитета и одговорности за каснији живот свогдетета пристајало уз његова уобичајена схватања о


7

дужности и извршавању обавеза. Па ипак, морало једоћи до нечег другог. По први пут у мом животупотиснут сам онда још као једва једанаестогодишњаку опозицију. Ма како да је чврст и одлучан хтео дабуде отац у спровођењу једном прихваћених ствари инамера, исто тако је био укопан и одбојан његов сину неприхватању једног мишљења које му није ништаили му је врло мало обећавало. Нисам хтео дапостанем чиновник!

Нити наговарање нити "озбиљне" представе нисубиле у стању да нешто измене у овом отпору. Нисамхтео да постанем чиновник, не и још једном не !!!Сви покушаји да ми се описивањем догодовштина изочевог живота побуде љубав или воља за тај позив,постизали су управо супротан циљ. Мука ми је доповраћања била при помисли да једном каонеслободан човек с допуштењем седим у некомбироу, да не будем господар сопственог времена, већда садржај свога целога живота укалупљујем уформуларе који се морају испуњавати.

Какве само помисли је и ово могло да буди кодједног момка, који је заиста све друго ипак био, самоне "послушко" у овешталом смислу речи. Оно засмејурију лако учење у школи дало ми је толикослободног времена, да ме је знатно више гледалосунце неголи соба. И када ми се данас ревношћумојих политичких противника у пријазној пажњипроверава мој живот, све до времена моје младости,да би се најзад с олакшањем могло да констатује,

какве је неподношљиве ујдурме правио тај "Хитлер"већ у свом раном добу, онда се захваљујем небу, штоми оно тако још понешто одузима из сећања на сваона блажена времена. Пољана и шума биле су тадапопришта на којима се испољавају и сукобљавају"супротности". Па и похађање средње школе, које језатим уследило, није могло да учини крај свемуовоме. Наравно да је сад морала и једна другасупротност да се сузбије.

Докле год је само моје принципијелно одбијањечиновничког позива било на путу намери оца да меучини државним чиновником, конфликт је био лакоподношљив. Могао сам толико дуго да се заносимсвојим унутрашњим склоностима и да их држим засебе, није баш било неопходно увек противречити.Довољна је била моја сопствена чврста одлука дакасније једном не постанем чиновник, да бих у себибио потпуно миран. Али ту одлуку сам у себи чуваонепромењеном, па је наравно било теже питање какопоступити када се очевом плану мора да истуридруги, сопствени. То је наступило већ у мојојдванаестој години. Како је међутим до тога дошло,не знам данас ни сам, али ми је једнога дана билојасно, да ћу постати сликар, уметнички сликар.

Мој таленат за цртање био је додуше јасан, па је то ибио разлог за мога оца да ме пошаље у реалку,међутим, никада и нипошто не би тај ни помислиода ми дозволи да се професионално образујем утаквом једном правцу рецимо. Напротив. Када сам


8

по први пут, при поновном одбијању омиљене очевезамисли, добио питање које је гласило па шта бих јаонда лично желео да постанем, а на то приличнодиректно, без околишања, провалио са мојом умеђувремену чврстом донетом одлуком, отац јепонајпре остао без речи. Сликар?!

Уметнички сликар?! Посумњао је у мој разум,поверовао је да није добро чуо или да ме није доброразумео. А пошто је затим свакојако о томе добиоразјашњења и нарочито осетио сву озбиљност мојенамере, оборио се одмах са свом одлучношћу свогабића против моје одлуке. Његово решење је сад биловеома једноставно, при чему чак ни разматрањенекакве моје заиста постојеће евентуалнеспособности за уметност уопште и није могло доћи уобзир. "Уметнички сликар, не, док год сам ја жив,никада!" Али пошто је ето његов рођени син, узразличите остале особине, изволео да наследисличну једну тврдоглавост свога оца, дође тако доједног сличног одговора родитељу назад у лице.Само, наравно, обрнуто према смислу. Обе странеостадоше на своме. Отац није напустио своје"никада", а ја учврстих моје "упркос".

Наравно да то тада није могло имати пријатнепоследице. Стари господин постаде огорчен изагрижен, а ма колико га волех, ја такође. Отац језабранио, потиснуо сваку и најмању наду, да бих јаикада могао бити школован за сликара. А ја начинихкорак даље и изјавих да онда и уопште више нећу

ништа да учим. Па пошто наравно са таквом"изјавом" остадох краћих рукава утолико што јестари господин сада предузео све да свој ауторитетбезобзирно спроведе, заћутах убудуће, но својупретњу претворих и у реалност. Поверовао сам да ћемој отац, тек кад установи недостајући напредаксина у реалној школи, милом или силом ипак мидозволити моју сањану срећу.

Не знам да ли је та моја решеност била исправна.Сигуран је, међутим, био пре свега мој видљивинеуспех у школи. Оно што ми је учинилозадовољство, то сам и изучавао, пре свега и све оношто ћу, мислио сам, касније моћи да применим каосликар. Оно што ми је у том погледу опет изгледалобезначајно, или ме и иначе није баш нешто нарочитопривлачило, саботирао сам у потпуности. Мојасведочанства тога времена исказивала су, већ преманаставном предмету и односу према истом, увекправе екстреме. Поред "похвално" и "одлично","довољно" или чак и "недовољно". Далеко најбољису били моји учинци у географији и још више унауци о историји света. Оба моја најдража предметау којима сам у разреду далеко штрчао. И када сада,после толико година, изблиза испитивачки погледамрезултат и тог времена, падају ми у очи две упадљивечињенице као нарочито значајне: Прво, постао самнационалиста; Друго: научио сам да историју појмими схватам према њеном смислу. Стара Аустрија јебила Држава националности. Припадник НемачкогЦарства није могао у основи узев, бар не онда, да


9

схвати какав значај је имала ова чињеница засвакодневни живот појединца у таквој једнојдржави. Постепено се, после величанственогпобедничког похода херојске војске у немачко-француском рату све више у иностранству отуђивалоод немства, делом да се оно тако уопште више нијемогло, или богме више ни хтело поштовати.Нарочито се у односу на Аустронемца исувише лакобркала покварена династија са језгром темељноздравог народа. Једноставно се није хтело схватитида уколико не би било Немаца у Аустрији, Немацазаиста од најбоље крви, да она никада не бипоседовала ону снагу, неопходну да се једној државиод 52 милиона становника тако изразито утисненемачки печат, што је чак и у Немачкој могло дадопринесе настанку мишљења, како је Аустрија етоједна немачка држава. Свакако једна бесмислица снајтежим могућим последицама, али ипак једноблиставо сведочанство за десет милиона Немаца уОстмарку...

О тој вечној, немилосрдној и огорченој борби занемачки језик, за немачку школу и немачко бићеимало је појма само мало Немаца у НемачкомЦарству. Тек данас, када је та трагична недаћанаметнута многим милионима нашег народа изсамога Рајха који под туђинском влашћу сањају озаједничкој отаџбини и чезнући за њом покушавајубар да задрже свето право на матерњи језик, постајеразумљиво и у ширим круговима, шта значи томорати се борити за своје национално биће. И сад је

у стању овај или онај можда да и одмери свувеличину немства из старе Остмарк Источнепокрајине Царства, које је, усмерено само на себе,вековима било штитоноша Царства једино ка истоку,да би најзад у уситњавајућем малом рату држалонемачку језичку границу у једном времену када сеЦарство предано интересовало за колоније, али не иза сопствено месо и крв пред својим вратима.

Као свугде и увек у свакој борби, било је и у језичкојборби старе Аустрије три слоја: борци, оклевала(калкуланти) и издајници! Већ у школи започињалоје ово раслојавање. Јер свакако највредније "пажње уборби за језик је уопште то, да њени таласи можданајгушће запљускују управо школу, као расадиштедолазећих нараштаја.'' Та борба води се за свакодете, а на дете се усмерава и прави апел те битке:"Немачки дечаче, не заборави, да си ти Немац!" и"Девојчице, мисли на то, ти ћеш постати немачкамати." Онај који познаје душу омладине, он ће имоћи да разуме, да она и најрадосније чуљи уши натакав један борбени позив. И у стоструким облицимауобичајава она онда да води ту борбу, на свој начин исвојим оружјем. Она одбија да пева немачке песме,сањари тим више о немачкој величини јунаштва,што се више покушава да јој се оно отуђи; сакупља одуста отете сопствене новчиће за борбену готовостодраслих, она је веома осетљива и истовременонакострешена према ненемачком наставнику, носизабрањене значке и знамења сопственог народа исрећна је управо да због тога буде кажњена или чак и


10

тучена. Ова, омладина је, дакле, у маломе вернаслика у огледалу одраслих, али често у бољем иискренијем настојању. И ја сам тако био једном умогућности, већ у сразмерно раној младости, даучествујем у националним борбама старе Аустрије.Сакупљани су прилози за јужну покрајину и школскодруштво је помоћу комблумена и црно-црвено-златних боја истицало расположење, поздрављало сеса »Хајл« и уместо царске песме радије се певало»Немачка изнад свега«, упркос упозорењима иказнама. Омладинац бејаше тада при том политичкиу једном времену ишколован, пошто је поданик једнетакозване националне државе од свог националногбића знао не много више него свој језик.

Да ја лично тада нисам спадао у кибицере, оклевала,или калкуланте, само се по себи разуме. За кратковреме постао сам фанатични немачки националиста,при чему додуше ово није идентично са нашимданашњим партијским појмом. Овај развој учинио јекод мене веома брзе напретке тако да сам већ каопетнаестогодишњак доспео до сазнања о разлициизмеђу династичког патриотизма и народскогнационализма, а ја сам тада чак спознао и више негошто је ово последње.

За оног који се никада није потрудио да проучиунутрашње односе хабзбуршке монархије, може овајток можда и да не изгледа сасвим јасан. Само јенастава историје света морала у тој држави да засадивећ клицу овога развоја свести, а била је ипак при

том једна специфична аустријска историја јакоповезана само у најмањој мери. Судбина те државе јетолико јако повезана са животом и растом целеНемачке и целог немства, да је изгледало потпунонезамисливо некакво раздвајање историје у рецимонеку немачку и неку аустријску. Чак када се најзадНемачка почела да дели у два подручја моћи, овораздвајање постало је управо немачка историја.

У Бечу сачуване царске инсигније некадашњевеличајности царства чини се да попут предивнечаролије и даље делују као залога вечногзаједништва. Природни поклич немачкоаустријкогнарода у данима слома хабзбуршке државе зауједињење с немачком мајком земљом био је саморезултат осећаја жеље за тим повратком у никадзаборављен очински дом, која је тињала дубоко усрцу целога народа. Никада, међутим, не би то билообјашњиво, кад не би историјско васпитање свакогпојединог Немцо-аустријанца било узрок такве једнеопште чежње. У њој лежи зденац који никада неусахњује, који ће нарочито у временима заборава каотихи упозоритељ по страни и изнад тренутноглагодног живота увек изнова спомињањем напрошлост роморити о новој будућности.

Настава историје света у такозваним средњимшколама наравно још и данас је веома климава.Мало наставника схвата да циљ управо наставеисторије никада и нипошто није у учењу напамет идекламовању историјских података и догађаја, да


11

није ствар у томе да ли дечак сад тачно зна када јебила ова или она битка, када је рођен некивојсковођа, или можда чак и када је неки (најчешћевеома безначајни) монарх ставио на главу круну свогпретходника. Не, за име бога, у томе заиста немаправог учења историје! Историју учити значитражити и наћи оне снаге које као узроци воде каоним дејствима што их ми онда видимо пред својимочима као историјске догађаје.

Уметност читања као и учења је и у овоме: битнозадржати, небитно заборавити. Можда је одредујућеза цео мој каснији живот било то да ми је срећаједном подарила баш за историју таквог једногнаставника, који је, као један од сасвим ретких, умеода схвати да за наставу и испит учини пресуднимнаведена гледишта. У моме ондашњем професору дрЛеополду Пешу, професору реалне школе у Линцу,био је овај захтев отелотворен на заиста идеаланначин. Тај господин, истовремено и доброћудног алии уздржаног наступа, био је у стању нарочитобриљантном речитошћу да нам не само прикујепажњу већ и да нас речју понесе. Још и данас се слаком дирнутошћу присећам тог седог човека, који јеу жару својих исказа понекад доприносио дазаборавимо садашњост, преносио нас у прохујалавремена и из маглене копрене хиљадугодишњасувопарна иначе историјска сећања обликовао уживу стварност. Ми бисмо само тако седели,доведени до ватреног усхићења, повремено чакганути до суза.

Срећа бејаше утолико већа, јер је тај наставник умеоиз савремености да расветли и прошлост, а изпрошлости опет да извуче консеквенце засадашњост. Тад је он више него иначе ма кодоприносио разумевању за све дневне проблеме којису нам онда заустављали дах. Наш мали националнифанатизам бејаше и средство за наше васпитавање,при чему је он, често апелујући на националнодостојанство и част, успевао тиме брже да нас доведеу ред, него што би то било могуће другим средствимаи начином. Овај наставник ми је историју учиниоомиљеним наставним предметом. Наравно постадохја, свакако и не баш пожељно с његове стране, ја тадамлади револуционар. Ко је још тада уз таквог једногнаставника могао да студира немачку историју, а дане постане непријатељ државе која је својомвладајућом династијом вршила тако погубан утицајна нацију. И ко је уопште на крају и могао још даисказује царску верност једној династији која је упрошлости и садашњости увек изнова за својесрамне грешке крчмила добробит немачког народа?

Зар још и као млади нисмо знали да ова аустријскадржава нема љубе према нама Немцима, па чак да јеније могла ни имати? Историјска спознаја деловањакуће Хабзбург била је поткрепљена свакодневнимискуствима. На северу и на југу ждерао је туђинскиотров наше народно биће, па је чак и Беч упадљивосве више постајао ненемачки град. "Надкућа" јереаговала, где је икако било могуће, и зар то нијепесница богиње вечне правде и неумољивог


12

поравнања, која је смрт непријатеља аустријскогнемства, надвојводу Франца Фердинанда, довела допогибије управо од оних метака које је он сампомагао да се излију. Зар па баш он није био главнипокровитељ да се одозго па све до доле спроведесловенизирање Аустрије? Чудовишно је било и тооптерећење које је било намењено немачком народу,неизмерне његове жртве при опорезивању, али ижртве у проширивању па ипак је свако ко није биослеп морао да увиди да би све то морало битиужасно. Оно што нас је при том највише болело билаје још и та чињеница, да је цео систем био моралнопокривен савезом са Немачком, чиме је лаганоискорењивање немства у старој монархији у извеснојмери санкционисала такође Немачка сама.

Хабзбуршко лицемерје с којим се успевало да се каспоља побуди варљиви утисак као да је Аустрија јошувек немачка држава, повећавало је бес према тојкући све до снажног огорчења и истовременопрезрења. Само што они у самоме Рајху, који су јошонда били једино "позвани" нису од свега тогавидели ништа. Као погођени слепилом, кланцали сус једне стране кадавра и веровали да у том знакураспадања откривају назначнице "новога" живота. Унесрећној повезаности младога царства са једномаутријском квазидржавом лежала је клица каснијегсветског рата, али и слома. Још ћу се на страницамаове књиге темељно морати да позабавим овимпроблемом. Засада је довољно да се овде констатује,да сам у основи још у својој најранијој младости

дошао до сазнања које ме никада више нијенапустило, већ се штавише још продубило. Да јеосигурање немства за претпоставку имало уништењеАустрије, а да надаље национални осећај ни у чемуније идентичан са династичким патриотизмом; да јепре свега хабзбуршка кућа предодређена за несрећунемачке нације. Ја сам још онда извукао иконсеквенце из тог сазнања: жарка љубав премамоме немачко-аустријском завичају, дубока мржњапротив аустријске државе. Историјски начинмишљења, који ми је у школи дат, није ме вишетоком времена напуштао. Светска историја бејашеми све више неисцрпни извор разумевања заисторијско поступање у садашњости, дакле заполитику. При том ја нећу историју да "учим", већона треба мене да подучава.

Ма како да сам тако рано у младости чак постаополитички "револуционар", ништа мање рано нисамто постао и у уметности. Главни град горњеаустријске покрајине имао је тада једно углавном нетако лоше позориште. С мојих дванаест година видеосам ту по први пута Виљема Тела а неколико месецизатим као прву оперу мог живота Лоенгрин. Једнимударцем био сам опчињен. Младалачко одушевљењеза бајротског маестра није знало за границе. Увекизнова су ме привлачила његова дела и осећам иданас још као посебну срећу, да ми је скромношћуједног провинцијског извођења остала сачуванамогућност каснијег све већег доживљаја. Све овоучврстило је, посебно по савладавању пубертетских


13

година, што се код мене веома болно протегло, мојудубоку унутрашњу одбојност против позива који јемој отац одабрао за мене. Све чешће сам долазио доуверења да као беамтер (чиновник) никада нећунаћи своју срећу. А од када је у реалној школи мојацртачка обдареност стекла признање, моја одлукабила је још чвршћа. Овде ни молбе ни претње нисувише ништа могле да измене. Хтео сам да постанемсликар и ни за коју силу света чиновник. Својеврсноу овоме је било само то да се са долазећим годинамау мени све више јављао интерес и за грађевинскууметност (архитектуру). Тада сам то сматрао за самопо себи нормално разумљиву допуну своје сликарскедаровитости и радовао сам се у себи том проширењусвог уметничког оквира, а да ће једном наступитинешто сасвим друго нисам ни слутио.

Питање мог позива требало је, међутим, сад да себрже реши него што сам претходно смео да очекујем.У тринаестој години изгубих изненада оца. Можданиудар погоди иначе тако робусног господина и окончана болан начин његова овоземаљска тумарања, а нассве потопи у најдубљу тугу и јад. Оно чему је оннајчезнутљивије стремио да своме детету створиегзистенцију, да би га сачувао и заштитио одсопственог начина пробијања кроз живот, изгледалому је тада да није успело. Па ипак, иако потпунонесвесно, засадио је он клице за једну будућност којутада нити он нити ја не бисмо разумели. Понајпре,бар споља гледано, ништа се није променило. Матисе наравно осећала обавезном да према жељи оца

настави моје васпитавање, тј. да ме дакле наведе дасе за беамтерство (чиновништво) школујем, а ја самбејах више него раније одлучан, да ни по коју ценуне постанем чиновник. Управо у тој мери у којој сесредња школа удаљавала у наставном градиву иобразовању од мога идеала, постајао сам у себи сверавнодушнији. А онда изненада прискочи у помоћнеко обољење и у неколико недеља одлучи о мојојбудућности и трајном спорном питању родитељскогдома. Моја тешка плућна болест подстакла је лекарада мојој мајци саветује као најважније да ме каснијеникада не пусти у неки биро. Такође је и похађањереалне школе морало најмање на годину дана дабуде прекинуто. Оно што сам толико дуго употпуности прижељкивао, за шта сам се увек борио,сада је овим догађањем одједном само од себепостало чврста реалност. Под утиском мог обољењаприхватила је мати најзад да ме касније изузме изреалне школе и допусти ми да посећујем академију.Беху то најсрећнији дани који ми се учинише равнимнеком лепом сну, али сан је требало тек да дође. Двегодине потом учинила је смрт мајке наш крај свимтим лепим плановима. Био је то завршетак једнедуге, боловима праћене болести, која је чак одпочетка давала мало изгледа на оздрављење. Паипак, тај ударац погодио је нарочито мене с пунимужасом. Оца сам поштовао, али мајку, дабоме, волео.Невоља и тешка стварност примораше ме сада дадонесем брзу одлуку. Оно мало очевих средставабеху потрошени на тешку мајчину болест...Очекујућами пензија сирочета није била достатна, да би се


14

само и живети могло, дакле сада сам био упућен данегде сам зарађујем свој хлеб. Са кофером одеће ирубља у рукама, с једном чврстом, гвозденом вољому срцу, отпутовах тако у Беч. Оно што је оцу педесетгодина раније успело, надао сам се и ја да уловим одсудбине, и ја сам хтео да постанем "нешто" али ни уком случају чиновник.

***

БЕЧКЕ ГОДИНЕ УЧЕЊА ИМУЧЕЊА

Када ми је умрла мајка, судбина је у неком погледувећ донела своју одлуку. У њеним последњиммесецима боловања путовах у Беч да бих полагаопријемни испит на академији. Опремљен дебелимпаковањем цртежа, дао сам се онда на пут, уверен даћу испит моћи да положим као од шале. У реалкисам већ био далеко најбољи цртач у свом разреду,отада се моја способност још изванредно даљеразвила, те ми је тако задовољство собом допушталода поносито и срећно очекујем најбоље. Једна јединасенка наступила би повремено, а то је да је мојсликарски таленат чини се могао бити надмашенцртачким, посебно на скоро свим подручјимаархитектуре.

Такође је, међутим, расла и моја заинтересованост заграђевинарску уметност и то све више и више. То сејош убрзало нарочито од како сам са још непунихшеснаест година, по први пута могао да отпутујем уБеч, на две недеље у посету. Отпутовао сам тамо дабих простудирао галерију слика у дворском музеју,али сам скоро једино за музеј имао очи. Данима одраног јутра до у касну ноћ јурио сам од једнезнаменитости до друге, али су то увек билеграђевине, које су ме опчињавале у првом реду.Сатима сам тако могао да стојим пред опером,сатима да се дивим парламенту, цела улица Рингделовала је на мене као чаролија из хиљаду и једненоћи. А сада сам, дакле, био по други пут у лепомеграду и чекао са горућим нестрпљењем, али игордим самопоуздањем на резултат мог пријемногиспита. Толико сам био убеђен у успех да ме јесаопштење о одбијању погодило као неочекиваниудар грома из ведрог неба. А ипак је баш тако било.Када сам се представио ректору и изнео му својумолбу за објашњење разлога мог непријема у општушколу сликања на академији, тај господин меупорно увераваше да се из мојих поднетих цртежанедвосмислено исказује моја ненаклоност касликару, јер моја способност ипак тако упадљивопочива у области архитектуре; за мене никада не бидошла у питање сликарска већ архитектонска школана академији. И још је пре свега било несхватљиво тода до сада нисам похађао никакву грађевинскушколу и иначе неку наставу архитектуре.


15

Тешко погођен напустих Ханзенско раскошно здањена Шилерплацу, по први пута у свом младом животуу потпуној несагласности са самим собом осетио самгорчину првог неуспеха. Јер, то што чух о својојспособности, учини ми се као да одједном открихбљесак муње моје двојности, од које сам јошпоодавно патио, а да досад никако не успех даизнађем разлог зашто и због чега.

За неколико дана сазнадох ето и сам, да бих једноммогао да постанем грађевинар, архитекта. Наравно,пут је био нечувено тежак, јер оно што сам до сада изината и прскоса пропуштао у реалки, сада је требалода ми се горко освети. Похађање школе архитектурена академији било је условљено похађањемграђевинске техничке школе, а приступ у њуусловљавала је претходно положена матура на некојсредњој школи. Све то ми је у потпуностинедостајало. Према људским проценама, испуњењемога сна да постанем уметник није више било, дакле,могуће. И када сам онда по мајчиној смрти по трећипут, а тиме и за много година отишао у Беч, у мене сеса протеклим временом вратио мир и одлучност.Ранији пркос је изнова ступио на сцену и коначно јемој циљ био постављен. Хтео сам да постанемархитекта, а отпори нису били ту да се пред њимакапитулира, или да се они сломе. А ломити сам хтеоте отпоре, увек имајући слику оца пред очима који сеједном уздигао од сиромашног сеоског и шустерскогмомка до висина државног чиновника. При том јемоје полазиште било већ ипак боље, могућност

борбе тиме утолико лакша; и оно што ми се ондапричињавало као оштро сечиво судбине, данасславим као мудрост провиђења. Тиме што ме јебогиња невоље узимала у своје маћехинско наручје ичесто ми тако претила да ме здроби, расла је у менивоља за отпором и коначно је та моја воља посталапобедником.

То мислим о ондашњем времену, времену када сампостао чврст и када сам чврст морао бити. И вишејош од тога, славим то време и зато, што ме јеизбацило из ушушканости мекушнога живота, што јемајчиног синчића извукло из удобних душека идоделило му од господа бригу за нову матер(Немачку) што је оно срљајућег у битке завитлало усвет патње и сиромаштва и омогућило му да упознаоне за које је касније требало да се бори (немачкинарод). У то време требало је да ми очи будуотворене пред двема опасностима, које сам пре тогаобе једва и именом знао, а у сваком случају не исхватао у њиховом ужасном значају за егзистенцијунемачког народа: Марксизам и Јеврејство.

Беч, град који многима важи за појам безазленевеселости и лагодности, као свечани оквир људи укрилу задовољства, за мене је на жалост само живосећање на најтужнији део мога живота. И данас јошможе овај град да у мени побуди само суморнемисли. Пет година беде и јада су у мени садржани уимену овога Феакенскога града. Пет година за којесам најпре као помоћни радник, потом као малешни


16

сликар, морао себи да зарађујем хлеб, мој ваистинумршави, оскудни хлеб, који па никада и није биодовољан да би се утолила и најобичнија глад. Она, таглад, била је у то доба мој верни чувар, који ме каоједини скоро никада није напуштао, који је у свемубуквално све са мном делио. Свака књига, коју самсеби приуштио, изазивала је његово живо учешће,посета опери допуштала му је да ми поново правидруштво данима потом; била је то трајна борба смојим пријатељем који није имао саосећања. Паипак сам баш у то време учио као никада до тада.

Поред моје уметности грађевинарства, ређе, од устаоткинуте посете опери, имао сам као једину радоствише књига само. Читао сам тада бескрајно много, итемељно. Све што ми је иначе тако и преостајало одмог слободног времена, одлазило је без остатка намој студиј. У мало година, створио сам тако себиоснове једног знања, из којег још и данас црпимснагу. Али и још више него то.

У то време формирала се у мени једна слика света иједан поглед на свет, што је постало гранитнимфундаментом мога тадашњег делања. Само мало самимао још да доучим уз оно што сам онда једном себистворио, да мењам нисам морао ништа. Напротив.Данас чврство верујем у то, да уопште узев свестваралачке идеје начелно настају још у младости,уколико код неких такве уопште и постоје.

Истичем разлику између знања старости, која јединоможе да има важности у једној већој темељитости иопрезу као резултат искуства дугог живота игенијалности младости, која у неисцрпнојплодотворности истреса мисли и идеје, а да ихпонајпре услед мноштва њихове бројности чак неможе ни да обради. Она лиферује материјал заградњу и планове за будућност, из којих мудријастарост узима камен, обрађује га и изводи ту градњу,уколико такозвана мудрост старости не угушигенијалност младости.

Живот који сам тада водио у очинском дому мало серазликовао, или се није ни у чему разликовао одживота свих осталих. Нови дан сам могао даочекујем без бриге и за мене није постојао социјалнипроблем. Околина моје младости састојала се одкруга ситног грађанства, дакле од једног света, којије имао веома мало заједничког са чистиммануелним радником. Јер маколико је на првипоглед могло изгледати необично, ипак је јаз измеђубаш ових ни у ком случају економски сјајноситуираних слојева и радника мануелца често дубљинего што се мисли. Разлог овога, да кажемо,непријатељства лежи у страху једне друштвенегрупе, која се тек кратко време издигла из нивоамануелних радника, да поново не потоне у стари,мало поштовани сталеж, или да се можда бар нерачуна да му још припада. Уз то долази још кодмногих и одбојна успомена на културну беду тихдоњих класа, честа сировост у међусобном опходењу


17

у њима, при чему сопствени, макар и веома малениположај у друштвеном животу допушта да се свакидодир са том превазиђеном културном и животномстепеницом сматра као неиздрживо оптерећење.Тако се дешава да чешће великодостојник, онајодвајкада на вишој друштвеној лествици, безкомплекса силази и ка последњем своме сабратучовеку, него што то скоројевић који се уздигао можесамо и као могућност за себе да замисли. Јер,скоројевић, који се уздигао, је па и сваки онај који сесопственом снагом пробио навише из досадашњегживотног положаја. Међутим, та често веома опораборба доприноси да мора да одумре свакосаучествовање. Сопствено болно рвање заегзистенцију убија саосећање за беду оних који суостали доле. Са мном је судбина у том погледуисказивала милосрђе. Тиме што ме је присилила, дасе поново вратим у тај свет сиромаштва инесигурности, који је једном мој отац током свогаживота напустио, стргла ми је с очију копренуограниченог малограђанског васпитања. Тек садаупознадох људе, упознао сам разликовање измеђуиспразног сјаја или бруталне вањштине и њеногунутрашњег бића.

Беч је по преласку у овај век спадао већ у социјалнонајнеповољније градове. Блиставо богатство иодбојно сиромаштво смењивали су једно друго унаглим променама. У центру и у унутрашњимрејонима осећало се тако снажно пулсирање 52-милионског царства са свом тако проблематичном

чаролијом једне многонационалне државе. Двор сњеговим засењујућим сјајем деловао је сличнокаквом магнету на богатство и интелигенцијуосталог дела државе. К томе је долазила још и јакацентрализација по себи Хабзбуршке монархије. Уњој се једино пружала могућност да се ова кашанарода држи у чврстој форми.

Последица тога била је, међутим, једна изванреднаконцентрација високе и највише власти у главноме ирезиденталном граду. А Беч није ипак био самополитичка и духовна централа старе дунавскемонархије, већ и привредна. Насупрот армијивисоких официра, државних чиновника, уметника инаучника стајала је још већа армија радника,богатству аристократије и трговачког сталежа,крваво сиромаштво. Испред палата улице Рингллуњарале су хиљаде незапослених, а испод те Viatriumphalis старе Аустрије становали су у мутномодсјају и блату канала бескућници. Једва да је у билокоме немачком граду могло боље да се студирасоцијално питање него у Бечу. Али нека се нико невара. Ово "студирање" се није могло догодити одозгопрема доле. Онај ко се сам не нађе у клемама овихпридављујућих змија никада неће упознати њиховеотровне зубе. У сваком другом случају не избија наповршину ништа друго до испразно брбљање илажна сентименталност. Обоје су штетни. Прво затошто се никада неће моћи продрети до сржипроблема, а друго стога што се проблем заобилази.Не знам шта је погубније: необраћање пажње на


18

социјалну беду, ко је допушта онима које је срећаповластила или који су сопственим заслугамаизгубили да не виде те невоље свакодневице, илиони који такође високо дижу нос, а опет су понекаднападно нетактични и смилостиве се да се спусте,приближе невољницима попут извесних монденскихжена у јакнама и панталонама што "осећају народ".Ови су већи грешници него што они у свом уму безинстинкта могу да схвате. Стога је онда, на њиховосопствено чуђење, резултат неког с њихове странефорсираног социјалног "настојања" увек раван нули,често чак изазива и одбијање с индигнацијом; што сеонда наравски узима као доказ незахвалностинарода. Да једна социјална делатност с тим неманишта, пре свега не сме да полаже право назахвалност, јер она не треба да удељује милост, већда успоставља права, тако нешто нерадо улази углаве таквих. Чувао сам се тога да на тај начинпроучавам социјално питање. Тиме што ме је оноувукло у кружну путању своје патње, изгледа да миније дало позивницу за "учење", него се штавишехтело опробати на мени самоме. Није било ни његовазаслуга да је покусни кунић крепко и здраво поднеооперацију. Кад сада хоћу да покушам да поновоинтерпретирам редослед мојих и ондашњих осећањас данашњег аспекта, онда то ни у ком случају неможе ни приближно да изгледа потпуно; једино битребало овде да буду приказани они најбитнији и замене најпотреснији утисци, а са мало поука, које саму оно време стекао. Најчешће ми онда није билотешко да нађем некакав посао, јер ја ипак нисам био

приучени занатлија, него сам морао као помоћнирадник, а често и као радник с привременимзапослењем да осигуравам себи хлеб насушни. Притом сам стао на становиште свих оних, који суотресали с ногу Европе прашину с неумољивомнаканом да у Новом свету заснују себи једну новуегзистенцију, освоје нови завичај. Ослобођени одсвих дотад парализирајућих представа о позиву исталежу, о околини и традицији, грабили су сад засваком могућом зарадом, која би им била понуђена,дохватали се свакога рада, све више се учвршчујући усхватању да поштени рад никог не срамоти, сасвимсвеједно какве би он врсте могао бити. Тако сам и јабио решен да обема ногама ускочим у за мене новисвет и да се у њему пробијем. Да се ту и тамо увекнађе неки посао, спознао сам ускоро, али исто такобрзо сам сазнао како се он лако опет може и даизгуби. Несигурност дневне зараде за хлеб врло брзоми се указала као једна од најтежих тамних странановог живота.

Наравно да приучени радник није тако често бацанна улицу као што је то био случај са неприученим,али и он није у потпуности био безбедан од таквесудбине. Код њега је, поред губитка хлеба уследнедостатка рада, долазило до незапослености и збогограничења квота или сопственог штрајка. Овде севећ светила несигурност дневне зараде у целокупнојпривреди на најдрастичнији начин. Момак са селакоји долута у велеград привучен тобоже или богмечак и заиста лакшим радом, краћим радним


19

временом, али најчешће засењујућим светлима,којима је у стању да заблиста велеград, је јошнавикнут на извесну сигурност зараде. Он уобичајаватек онда да напусти старо место уколико му се новоукаже на видику. Најзад, недостатак земљорадникаје велики, вероватноћа дужег изостанка могућностиза рад је по себи мала.

Грешка је сад још веровати, да би млади момак којисе запути у велеград предодређено био од слабијеграђе него онај који се усрдно радећи исхрањује насељачком прагу. Не, напротив, искуство показује дасе сви емигрирајући елементи пре састоје однајздравије и најделотворније природе, него рецимообратно. У ове емигрирајуће не убрајају се само оникоји су емигрирали у Америку, већ и млади сеоскислуга који се решио да напусти завичајно село иотпутује у страни велеград. И он је исто тако спреманда се суочи с неизвесном судбином. Најчешће ондолази у велики град с нешто новца у џепу, нијепринуђен, дакле, још првих дана да скапава од гладиако му несрећа на дуже време онемогући да нађепосао. Горе је, међутим, за њега ако он за кратковреме изгуби нађено радно место. Налажење једногновог је, посебно зими, често веома тешко, ако не инемогуће. Првих недеља још некако и иде. Он примапотпору за незапослене из каса свог синдиката иизгурава некако како је могуће. Међутим, када су ипоследња сопствена парица и пфенинг потрошени, акаса услед дугог трајања незапослености прекинепотпору, наилази велика невоља. Сад он онда

луњара наоколо гладујући, залаже и продаје често ипоследње што има, све похабанији је у својој одећи итоне тиме и споља гледано у једну средину, која гајош поред телесне несреће и душевно затрује. А акоје још и бескућник и уколико је то, као што је честослучај, управо усред зиме, онда јад већ постајенарочито велик. Најзад, он и нађе поново некакавпосао. Али, игра се понавља. По други пут га топогађа слично првоме, трећи пут још теже, тако даон лагано учи да све равнодушније подноси онувечну несигурност. Коначно, понављање постајенавика. Тако се намамљује иначе вредан човек усвом пуноме животноме опредељењу да лагано сазреу инструмент оних који желе да се њиме послуже униске сврхе и користи. Тако често је он био безкривице незапослен, да му сад мање или више и ниједо тога чак ни да ли се ради о томе да се требаизборити за економска права, или за уништењедржавних, друштвених или опште културнихвредности. Није му једноставно више до тога. Он ће,ако већ није ни постао штрајкачки настројен,постати засигурно равнодушан за сваку врстуштрајка. Овај процес могао сам на хиљадамаслучајева отворених очију да пратим. Што сам дужепосматрао игру, тим више је у мени расла одбојностпрема милионском граду, који људе понајпрехалапљиво вуче к себи, да би их потом такостравично смрвио. При доласку су они још увекприпадали своме народу, ако су остајали, он, народ,их је гушио. И ја сам бацан тамо-амо снагом тогсветског града и могао сам дакле на сопственом телу


20

да испробам дејство такве судбине и душевно да јекусам. А видео сам и још нешто; брза промена одпоседовања до непоседовања и обратно, као и тимеусловљено тумбање од стања зарађивања до стањапразних џепова уништавала је код многих осећајштедљивости, а исто тако и смисао за разборитоживотно усмерење. Тело се изгледа лагано навикавана то да у добрим временима захвата из пуног валоваа у рђавим да гладује. Глад дакле, извитопери свакунакану за касније разборито планирање у бољимвременима зарађивања, тиме што њом измученогнесрећника намамљује у некаквој фатаморгани предлажне слике неког ситног благостања и тај сан умеда подигне до такве једне чезње, да то болесно хтењедоводи до краха сваку самоконтролу, чим то зарада иплата некако дозволе. Стога долази до тога да онајкоји тек што је добио запослење заборави крајњенеразборито да планира за даљи живот, да би упуном јеку живео од дана до дана. То доводи све доразбуцавања малог домаћинства, пошто чак и овдеизостане мудро планирање, у почетку достајупринадлежности још за пет уместо за седам дана,касније само већином за три, најзад за једва једандан, да би на крају у првој ноћи већ све билопрофућкано. А код куће тамо су онда често жена идеца. Неретко постају и они инфицирани таквимживотом, нарочито ако је човек по себи добар премањима, па их чак на свој начин и воли. Онда сенедељна плата профућка код куће заједно за два, тридана, једе се и пије док је новац ту, а последњих данасе заједно гладује. А онда се жена одшуња у

комшилук или околину, позајми си мало, задужи семалецним дуговима код бакалина и покушва тако данамири последње зле дане недеље. У подне седе свиони заједно пред полупразним чинијама, понекадчак и пред сасвим празним, и чекају на долазећиплатни дан, говоре само о њему, планирају, и докгладују, већ поново сањаре о долазећој срећи. Тако сеи мала деца већ од њихове најраније младостиупознавају са тим јадом. Рђаво се међутим заврши,ако муж од самог почетка иде сопственимкривудавим путевима, а жена, управо за љубав деце,наступа против њега. Онда настаје свађа и тучњава иу тој мери у којој је муж својој жени већи туђин,приближи се он и алкохолу. Сваке недеље је он садапијан, а у нагону сомоодржања за себе и своју децуграби жена и последњи грош, који она мора таквоммужу да некако избије из џепа на његовом путу одфабрике до прчварнице. А дође ли он најзаднедељом или понедељком и сам кући, пијан ибруталан, увек, међутим, опељешен, онда настајутакве сцене да Боже саклони.

На стотинама примера сам тако нешто и самдоживео, у почетку одбојно, чак и са индигнацијом,да бих касније целу трагику те патње схватио иразумео оне дубље разлоге за то. Несрећне жртверђавих односа. Скоро још суморнији били су ондастамбени односи. Стамбена беда бечког помоћноградника била је ужасна. Коса ми се и данас диже наглави када помислим на те јадне стамбене пећине, насвратишта и масовна коначишта, на те мрачне слике


21

ђубрета, одвратне прљавштине и оног још и најгорег,горег од горег. Како ће морати и како мора све тоједног дана да буде, када се из тих шпиља беде и јадаизлије струја распојасаних робова над остали такобез промишљања себи довољан свет тобожњегближњег човека и човечанства! Јер, без мисли углави је тај други свет. Без мисли у глави пушта тајсвет да ствари иду својим током тако, а да у своменемању инстинкта чак и не слути, да ће пре иликасније судбина насрнути у одмазду, ако људи навреме не умире ту судбину. Како сам данас захваланоном провиђењу које ме је пустило у ту школу. У њојнисам могао више да саботирам оно што ми се ниједопадало. Она ме је брзо и темељно васпитала.

Ако нисам тада хтео да очајавам због људи из мојеоколине, онда сам морао научити да разликујемизмеђу њиховог спољашњег бића и живота и условањиховог развитка. Само, тада се могло све топоднети, а да се не клоне. Онда су израстали из свете несреће и јада, из ђубрета и спољњег пропадањане више људи, већ тужни резултати тужних закона,при чему ме је тежина сопствене, ипак нипоштолакше животне борбе чувала од тога да ето сада уплачљивој сентименталности не капитулирам предпропалим завршним продуктима таквога развојногпроцеса. Не, то тако није смело да буде схваћено. Већтада сам сагледао да овде само може један двострукипут да води ка циљу побољшања ових прилика.Најдубљи социјални осећај одговорности зауспостављање бољих основа нашег развоја,

паралелно са бруталном одлучношћу у сасецањунепоправивих изопаченика. Тако као што природаконцентрише највећу своју пажњу не на одржањепостојећег, него на усавршавање потомства, каоносилаца врсте, тако и у људском животу мање требада се ради о томе да се постојеће лоше вештачкиоплемењује, а што је сходно предиспозицијамачовека у деведесет девет посто случајева немогуће,него о томе да се наилазећем развоју од самогапочетка обезбеде здравији путеви.

Већ за време моје бечке борбе за голу егзистенцијубило ми је јасно да социјална делатност никад инипошто не сме да се огледа у тако исто смешнимкао и несврсисходним тамбурањима о благостању,већ много више у уклањању таквих основнихнедостатака у организицији привредног и културногживота, које морају да воде до изопачења појединацаили најмање могу до тога да доведу. Тешкоћанаступа последњим и најбруталнијим средствимапротив државно непријатељског злочина не лежиипак понајмање баш у несигурности суда оунутрашњим покретачким разлозима или узроциматаквих појава у нашем добу. Ова несигурност семоже само образложити у осећању сопственекривице за такве трагедије пропадања; она међутимпаралише сваку озбиљну и чврсту одлуку идоприноси на тај начин, јер је колебљива, и слабом иполовичном спровођењу чак и најнеопходнијих мераза самоодржање. Тек када једно време не буде више усенци духова сопствене свести о својој кривици,


22

задобиће се унутрашњим миром спољна снага, да себрутално дивљи изданци исеку и коров искорени.

Пошто аустријска држава није уопште ни знала нипознавала социјално право и законодавство, њенаслабост у сузбијању чак и злих изопачења била јетолико јасна да је просто бола очи. Не знам заиста,шта ме је опет у то време највише ужасавало,економска беда мојих ондашњих другара, иливаспитна и морална сировост, односно нискостњихове духовне културе. Колико ли се само често несрозава наше грађанство при свој својој моралнојразоружаности, када сазна из уста неког јадногпробисвета исказ, да му је свеједно, је ли Немац илине, да се он свугде осећа подједнако добро, уколикосамо има своје за живот неопходне приходе. Тајнедостатак "националног поноса" се онда оплакујена сва уста и манифестује се због таквог једногдржања снажан израз гађења. Колико ли их је,међутим, себи самима изволело поставити питањешта ли је то заправо код њих самих узрок њиховогбољег држања?! Колико ли њих схвата тај безбројпојединих сећања на величину отаџбине, нације, усвим областима културног и уметничког живота,који им као збирни резултат омогућава оправданипонос што смеју да буду припадници једног такоблагословеног народа. Колико ли њих слути како јевеома велики понос на отаџбину зависан од сазнањавеличине исте у свим тим областима? Размишљајули наши грађански кругови о томе у како смешномобиму се те претпоставке за понос на отаџбину

произносе "народу" ? Не може се наћи изговор, да "удругим земљама забога није друкчије", али радниктамо ипак стоји чврсто уз свој народ. Чак ако би то ибило тако, не би служило као извињење за сопственепропусте. Али није тако. Јер оно што ми означавамоувек као шовинистичко васпитање нпр. францускогнарода, није међутим, ништа друго него претераноистицање величине Француске у свим областимакултуре, или, како уобичајава Француз да каже,"цивилизације".

Млади Француз управо није васпитаван у духуобјективности, већ је усмерен на субјективан поглед,који се само онда може осмислити, уколико се ради означају политичке или културне величине својеотаџбине. Ово васпитање ће притом имати да секонцентрише увек на општа, сасвим крупнагледишта, која се, ако је потребно, у вечитомпонављању утискују у памћење и у осећање народа.Али сад још долази у нас, поред негативног грехапропуста, још и позитивно разарање оно малопреосталог које је имао срећни појединац да научи ушколи. Пацови политичког тровања нашег народапрождеру и то мало из срца и сећања широких маса,уколико већ нису беда и јад учинили своје, изамислимо сад следеће: У једном подрумском станукоји се састоји од две тамне собе станује једнаседмочлана радничка породица. Међу петоро деце јеи један дечак од, претпоставимо, три године. То јестаросно доба у коме детету први утисци стижу досвести. Код обдарених се налазе још и у поодмаклој


23

старости трагови сећања из тог времена. Већ сама татескоба и претрпаност простора не воде до повољногисхода. Свађа и тучњава ће често већ и услед тога данастану. Људи овако не живе једни с другима већпритискају једни друге.

Свака, па и најмања расправа, која би у пространомстану већ захваљујући могућности лаког издвајања,удаљавања на тренутак, могла бити смирена и самасе од себе разрешила, води овде до одвратне свађекоја не пролази. Код деце је тако нешто наравно јоши подношљиво; она се у оваквим односима такођесвађају увек, али и заборављају међусобну свађу иопет и темељно. Али ако та борба затутњи и међуродитељима, и још ако она пламса сваки дан, а уформи за чију сировост заиста ништа потом не остаједа се пожели, онда морају, иако још полако, најзадда се покажу и резултати такве једне очигледненаставе код оних најмањих. Које ли врсте тирезултати морају тек бити, уколико тај међусобнисукоб поприми облик сирових избезумљења оцапротив мајке, доведе до злостављања у пијаномстању, тако нешто тешко може себи да представионај ко не познаје овакав миље. Са својих шестгодина слути мали дечак достојан сажаљења, таквествари пред којима свак одрастао може да осети самоужас. Морално затрован, телесно неухрањен, младаглавица ошамућена, и тако одлута млади"држављанин" у основну школу. Да са "ах" и "крах"долази до читања и писања и то је све поприличноту. А о некаквом учењу код куће не може бити ни

говора. Напротив. Мати и отац и сами дакакопричају, и то пред самом децом, на начин којинипошто не би смео бити гласно изговорен ипоновљен, причају о наставницима и школи, многовише су спремни да изрекну оне грубости, него дасвог младог изданка пресавију преко колена идоведу до разума. Шта још иначе мали шврћа чује усвоме дому такође не води ка поштовању вољеногсвета који га окружује.

Ништа се добро овде не приписује човечанству, нитиможе, ниједна институција не остаје ненападнута,почев од наставника све до врха државе. Може серадити о религији, или о моралу по себи, о државиили друштву, свеједно, све се подвргава ружењу, гурана најбескрупулознији начин у прљавштинунајнижег могућег схватања. И када онда млади човекса својих шеснаест година буде пуштен из школе,тешко је разликовати шта је упадљивије на њему,невероватна глупост, уколико се ради о стварномзнању и умењу, или безобразна дрскост његовогнаступа, повезана с неморалом већ у том добу, да сечовеку притом коса диже на глави. Какав став оживоту, у који се он сада спрема да ступи, може даима овај човек, коме је сада једва још нешто свето,који такође ништа велико није научио и спознао, каошто је он насупрот томе наслутио и сазнао свакунискост живота? Из трогодишњег детета постао јешеснаестогодишњак који презире сваки ауторитет.Млади човек доспева сада у додир са прљавштиноми ђубретом и још ништа није упознао што би га


24

могло подстаћи на неко веће одушевљење. А сада се,међутим, стиже још и у вишу школу оваквогабитисања. И сада тек почиње онај живот, који је онсве време година свог детињства преузимао од оца.Он скита наоколо и долази Бог зна у које ситне сатекући, изудара за промену оно јадно биће које је још исамо у себи растрзано, које је некад била његовамати, псује Бога и свет и најзад неким посебнимповодом буде осуђен и стрпан у затвор за младе. Туон сад стиче и последњи шлиф. Други његовграђански свет је међутим сасвим зачуђен збогнедостајућег националног одушевљења овог младог"држављанина". Тај свет види како се у позоришту иу биоскопу, у шунд литератури и прљавој штампи издана у дан истресају кибле гадости у народ и чуди сеонда о слабом "моралном садржају", о "националнојравнодушности" масе тога народа. Као да могубиоскопски кич, шунд штампа и слично да дајуоснове за сазнање о отаџбинској величини. А дасасвим заобиђемо горку чињеницу раног васпитањапојединца.

Оно што пре тога никада нисам ни слутио, научиосам онда брзо и темељно да разумем: Питање"национализирања" једног народа је у првом редупитање стварања здравих социјалних односа каофундамент једне могућности васпитања појединца.Јер онај који кроз васпитање и школу упознакултурну, економску а пре свега политичку величинусопствене отаџбине, биће у стању да стекне и стећиће онај унутрашњи понос што сме да буде припадник

таквог једног народа. А борити се ја могу само занешто што ја волим, волети само оно што јапоштујем, што ја бар познајем и знам.

Чим је било пробуђено то моје интересовање засоцијално питање, почео сам онда са свомтемељношћу и да га студирам. Био је то један нови,дотад непознати свет који ми се отворио. У годинама1909. на 1910. променило се унеколико и мојесопствено стање кад и сам више нисам морао дазарађујем хлеб као помоћни радник. Тада сам већрадио осамостаљено као мали цртач и акварелист.Ма колико то било горко у односу на висину зарадезаиста је једва било за живот толико је то опет билодобро за мој изабрани позив. Сада више нисам биваос вечери, по повратку с радног места смртно уморан,неспособан да гледам у неку књигу, а да за кратковреме не клонем главом. Мој садашњи рад је етопротицао паралелно моме будућем позиву. Такођесам сада као господар сопственог времена могао товреме много боље да распоређујем, но што је тораније било могуће. Сликао сам да зарадим за хлеб аучио сам за задовољство. Тако ми је било још и тоомогућено да својој очигледној настави о социјалномпроблему додам и неопходну теоријску допуну.

Студирао сам поприлично све што сам у целој тојобласти могао да набавим од књига, а удубљивао самсе уосталом и у своје сопствене мисли. Верујем да меје моја околина онда сматрала неким чудаком. Дасам тада ватрено био у служби својој љубави према


25

уметности грађевинарства, разуме се. Она ми је,поред музике, изгледала краљицом уметности: мојебављење њоме у тим околностима није био никакав"рад", већ највећа срећа. Могао сам до у касну ноћ дачитам и цртам, никада у овим случајевима нисамбивао уморан. Тако се појачавала моја вера да ће мојлепи сан о будућности, па нека то буде и после многогодина, постати ипак стварност. Био сам чврстоубеђен, да ћу онда једном стећи име као архитекта.Да сам сам упоредо с тиме имао и за све оно сто јебило у вези с политиком највеће интересовање,чинило ми се да није од нарочитог значаја.Напротив, ово је, дакако, у мојим очима била по себиразумљива обавеза сваког мислећег човека уопште.Ко за тако нешто није имао разумевања и занимања,губио је, зар не, право на сваку критику и свакужалбу. Дакле, и овде сам читао и учио много.Наравно под "читати" ја нешто можда подразумевамдруго него велики просек наше такозване"интелигенциије". Познајем људе, који бескрајномного "читају", и то књигу за књигом, слово послово, и које ипак не бих могао да означим каоначитане. Они наравно поседују огромну количину"знања", само њихов мозак не разуме, није у стању даспроведе расподелу и регистровање свега оног у себеузетог материјала. Њима недостаје умеће, да у књизиодвоје оно за њих вредно од безвредног, то вредноонда да задрже заувек у глави, а оно друго, ако јемогуће, уопште и да не виде, у сваком случајумеђутим нипошто да то вуку са собом каонесврсисходни баласт. И читање није дакако само

себи циљ, већ средство за циљ. Оно у првом реду битребало да помогне такође да се испуни оквир,склоност и способност сваком да се развије, уз то бисвакако требало да лиферује инструмент и грађу,које појединац потребује у свом животном позиву,сасвим свеједно да ли тај позив служи самопримитивном зарађивању хлеба или представљазадовољење вишег одређења; у другом реду би онотребало да омогући произношење једне опште сликесвета. У оба случаја је, међутим, потребно да садржајпојединог читања не буде број прочитаних књигаили чак и број едиција књига и као такав предатпамћењу на чување, већ да као мозаички каменчић уопштој слици света заузме своје место у њемуприпадајућем поретку и тако и он допринесе, да се таслика обликује у глави читаоца. У оном првомслучају настаје једна луда збрка од тих приученихствари, која је исто тако безвредна, као што јеистовремено безвредан несрећни поседник тихприучених ствари јер га још тиме чине уображенимбезвредником. Јер тај забога заиста мисли да јенајозбиљније "образован", да од живота нешторазуме, да знања поседује, а притом се тај са свакимновим растом тог "образовања" у стварности свевише и више отуђује од света; докле год он, што нијеретко, заврши или у неком санаторијуму или као"политичар" у неком парламенту. Никада нећетаквој једној глави успети да из збрке свог "знања"извуче макар и једно оно одговарајуће "знање", јер,дакако његова духовна тежина не лежи распоређенау линијама живота, већ у редоследу књига, како их је


26

читао и како му њихов садржај сада седи у глави. Акоби га судбина при својим захтевима дневног животаувек подсећала на тачну примену једном прочитаног,она би онда морала још и да му назначи књигу и бројстране, пошто сироти џуџа не би иначе ни за целувечност могао да нађе оно што је тачно. Али поштоон сад ово не чини, доспевају сви ти девет путамудраци при сваком критичном часу у најстрашнијезабуне, траже грчевито аналогне случајеве и зграбеса смртном сигурношћу, наравно погрешне рецепте.Да није тако, не бисмо могли да схватимо политичкадостигнућа наших наображених владиних "хероја"на њиховим највишим местима, изузев ако би серешило да се уместо патолошких склоностиприхвати нитковска подлост. Онај који, међутим,негује у себи умеће правилног читања, њему ће пристудирању сваке књиге, сваког часописа илиброшуре осећај моментално да побуди пажњу на свеоно, што је по његовом мишљењу подесно и важно затрајно и чврсто памћење, јер је сврсисходно илиуопште узев вредно да се зна. Као и да на тај начиндобијено нађе у већ на неки начин увек постојећојслици која је створила представу о оној или овојствари, да онда делује, коригује или допуњује, дадакле подигне на виши степен или тачност илијасност. А ако сад живот сам постави пред човекаизненада неко питање за преиспитивање илиодговор, онда ће код таквог једног начина читањаприсећање сместа да се маши мерила већ постојећеслике погледа и да из ње извуче све оне деценијамасакупљане поједине прилоге и приступе који се тичу

тог питања, да их поднесе уму на испит и новопроцењивање, док питање не буде разјашњено илина њега не буде дат одговор. Само такво читање имасвој смисао и своју сврху. Један говорник на пример,који своме уму не обезбеђује на тај начин неопходнечињенице и грађу, неће никада бити у стању,притешњен противуречностима, да заступа својегледиште, па нека оно и хиљаду пута одговараистини или стварности. При свакој дискусији ће гапамћење срамно оставити на цедилу, он нити ћенаћи разлоге, аргументацију за учвршћење оног штосам тврди, нити за побијање противника. И док годсе притом, као у случају једног јадног говорника,ради у првом реду о бламажи сопствене личности, тонека онда и буде тако, зло је међутим онда, кадасудбина таквог једног свезналца, али немоћникаодреди за вођу државе.

Од своје ране младости трудио сам се да читам направилан начин и притом су ме срећом подржалипамћење и разум. И гледано у овом смислу, за менеје нарочито било плодотворно и драгоцено бечковреме. Искуства свакодневног живота стварала суподстицај за увек нови студиј најразличитијихпроблема. Тиме што сам најзад био у ситуацији дареалност разјасним теоријски, теорију да проверимна стварности, био сам поштеђен тога или да сеугушим у теорији или да се у стварности батргам уплићаку. Тако је у два најважнија питања тогавремена било, поред социјалног, још и питањеискуства свакодневног живота одредујуће и


27

подстицајно за најтемељнији теоријски студиј. Козна да ли бих се ја у науку и у бит марксизма икадаједном удубио да ме ондашње време није навело дабуквално лупим главом о тај проблем! Оно што сам усвојој младости знао о социјалдемократији, било јеод срца мало и довољно нетачно. Да је она водилаборбу за опште и тајно изборно право, радовало ме јеу дубини душе. Па мој разум ми је већ онда говорио,да би то морало довести до слабљења мени такомрског хабзбуршког режима.

У том уверењу да се подунавска држава изузевжртвовањем немства ипак никако неће одржати, алии да чак цена лаганог словенизирања немачкогелемента још увек ни у ком случају не би значилагаранцију за једно потом заиста животно способноцарство пошто се државотворна снага словенствамора крајње сумњичавом сматрати, поздрављао самсваки развој, који је по моме уверењу морао водитика слому ове немогуће државе, које је немство оддесет милиона осудила на смрт. Што више га јејезички хаос и сам парламент прождирао и растурао,морао је да се примакне и час распада овогвавилонског царства, а тиме такође и час слободемога немачко-аустријског народа. Само тако је ондаједнога дана поново могло да дође до припајањасвојој старој немачкој мајци земљи. Тако ми, дакле,ова делатност социјалдемократије није била сасвимнесимпатична. Да је она најзад, као и мој ондашњибезазлен и наивни ум била још довољно ступидна даверује и тежила томе да ће успети да подигне

животне услове радника, чинило ми се да је то преговорило за њу него против ње. Оно што ме јенајвише одбијало, био је њен непријатељски ставпрема борби за одржање немства, бедно мољакањеза наклоност словенских "другова", који су то нуђењељубави, уколико је оно било повезано са практичнимобећањима свакако прихватили, иначе би сеарогантно и са висине држали по страни и на тајначин давали наметљивим просјацима заслуженунаграду. Тако ми у моме добу од седамнаест годинареч "марксизам" беше још мало позната, док су ми"социјалдемократија" и социјализам изгледалиидентични појмови. И овде је био потребан прстсудбине, да бих широко отворио очи пред овомнечувеном преваром народа.

Ако сам дотада успео да упознам социјалдемократскупартију само као посматрач приликом неколикомасовних демонстрација, а да притом не поседујемни најмањи увид у менталитет њених припадникаили чак у суштину њене науке, дођох сад одједном удодир са продуктима њеног васпитања и њеног"погледа на свет". И оно што би иначе наступиломожда тек после деценије, добих ја сада у току одсамо неколико месеци: разумевање, откриће кугекоја се распростире под ларвом социјалних врлина иљубави према ближњем, од које нек човечанствопомогућству хитно ослободи земљину куглу, јер бииначе лако чак та кугла могла да буде слободна одчовечанства, дакле без њега.


28

Мој први сусрет са социјалдемократама збио се награђевини. Од самог почетка није то било сасвимпријатно. Моја одећа је још била унеколико у реду,мој језик негован и моје биће уздржано. Имао самтолико тога да претурим с мојом судбином, да самвеома мало желео да се бринем о свету који меокружује. Тражио сам само посао, да не бих скапаоод глади и да бих тиме стекао могућност за једнодаље, иако још тако споро образовање. А можда се иуопште не бих бринуо за своју нову околину да се већтрећег, или четвртог дана не зби један догађај, којиме одмах принуди да заузмем став.

Био сам позван да приступим организацији. Мојазнања о синдикалној организацији била су онда јошравна нули. Нити сврсисходност нити пакнесврсисходност њеног постојања нисам могао дадокучим. А пошто ми се објаснило да ја морам даступим у организацију, одбих то. Образложих својеодбијање тиме, да ја ту ствар не разумем и да сеуопште не дам ничему присиљавати. Можда је онопрво било разлог што ме одмах не избацише.Желело се можда понадати да ћу за неколико данабити преваспитан или смекшан. У сваком случају сусе у томе грдно преварили. После четрнест дананисам, међутим, више могао па ма да сам иначе чакјош и хтео. За тих четрнаест дана упознао сам мојуоколину поближе, тако да ме никаква сила овогасвета више не би могла приволети за приступ у једнуорганизацију чији су ми се носиоци у међувременупоказали у тако неповољном светлу. Првих дана био

сам љут. У подне је један део одлазио у оближњегостионице, док је други остајао на градилишту итамо најчешће жваћкао сваки свој прљави ручак. Тису били ожењени, којима су њихове жене доносиле усиромашким чинијама подневну супу. Крајемнедеље бивао је тај број све већи, а зашто, тоустанових тек касније. Сада се, међутим,политизовало. Ја сам пио своју флашу млека и јеосвој комад хлеба негде по страни и проучаваоопрезно моју нову околину или пак размишљао освојој бедној судбини. Па ипак, чуо сам више но штоје било потребно; често ми је такође изгледало каода се с намером окретало ка мени, да би можда биопобуђен на неко исказивање става. У сваком случајује све то, што сам примећивао, било подесно да ме докрајности раздражи. Овде је све одбијано: нације,као проналазак "капиталистичке", колико ли самсамо ову реч морао често да чујем »класе«,"отаџбина" као инструмент буржоазије заексплоатацију радништва, "ауторитет закона", каосредство за угњетавање пролетаријата, школа, каоинституција за гајење и дисциплиновање робовскихмаса, али и робовласника, "религија" као средствозатупљивања народа одређеног за експлоатацију,"морал" као знак глупог овчијег стрпљења итд. Није,међутим, било баш заиста ничега што није гурано ублато ужасне дубине. У почетку покушах да ћутим.На крају то више није ишло. Почех да заузимамњима супротан став, почех да оповргавам. Притомсам додуше морао да се уверим да је то билобезизгледно толико дуго, док год не сакупих бар


29

нека сазнања о тачкама око којих се спорило. Такопочех да осећам оне изворе из којих су они црплисвоје тобожње знање. Књига по књига, брошура поброшура дођоше сада на ред. На градилишту је садчесто, међутим, било вруће. Спорио сам се, и притомдан за даном, притом све боље био информисан,превазилазећи чак и сопствене знање самих мојихопонената, док једног дана не ступи у припрему оносредство, које наравно најлакше побеђује ум – терор,насиље.

Неколицина дискутаната са противничке странеприсилише ме или да сместа напустим градилиште,или да одлетим са скеле. Пошто сам био сам и свакиотпор изгледаше узалудан, сматрао сам да јеупутније, за једно искуство богатији, да прихватимпрви савет. Отидох препун гађења, истовременомеђутим тако успламтео, да ми је било сасвимнемогуће да целој ствари окренем леђа. Не, послеускипећа првога огорчења, поново је тврдоглавостдобила предност. Чврсто сам био одлучан ипакпоново да одем на неко градилиште. У тој одлуциоснажен бејах и самом бедом, која ме је неколиконедеља касније, пошто је поједена мала уштеђевинаод плате, примила у своје немилосрдно наручје. Такоето морадох, хтео или не. И "игра" потом крену иопет од почетка, да би се коначно, као и први пут,завршила на исти начин.

Тада се борих у свом унутрашњем бићу: да ли су јошовакви људи вредни да припадају једном великом

народу? Једно мучно питање, јер, одговори ли се нањега са »Да«, онда борба за народ заиста није вишевредна труда и жртве, које имају да положе онинајбољи за такав један људски шкарт; гласи ли,међутим, одговор »Не«, онда је наш народ још исиромашан у људима. С узнемирујућом мором видехтих дана мозгања и копања по својој свести каконараста до једне претеће армије маса оних који севише нису могли рачунати у свој народ. Са којимсамо другим осећајима буљих сада у бескрајне редовемасовних демонстрација бечких радника! Готово двапуна сата стајах тако и посматрах заустављена дахатог огромног људског црва... аждају, који се тулагано ваљао пролазећи. У клонулој потиштеностинапустих најзад то место и одлутах кући.

Успут угледах у једној трафици »Радничке новине«,централни орган старе аустријске социјал-демократије. Ту новину сам могао да видим и уједној јефтиној народској кафани у коју сам чешћесвраћао, да бих тамо читао штампу; само, до саданисам могао себе да принудим не дуже од дваминута да гледам у тај бедни лист, чији је цео тон намене деловао као духовни витриол. Поддепримирајућим утиском демонстрација нагна месад неки унутрашњи глас, да једном и најзад купимтај лист и да га онда темељно и ишчитам. С вечерито ипак и учиних стално савладујући у себиповремено нарастајући бес о овом концентрисаномраствору лажи. Више него из све теоријскелитературе могао сам сад дневним читањем


30

социјалдемократске штампе да проучим унутрашњубит тих мисаоних постулата. Јер какве ли разликеизмеђу у теоријској литератури звучних фраза ослободи, лепоти и достојанству према варљивосјајној, наизглед као најдубље мудрости тешкоисказљивој обмани речју, одвратно хуманог мораласве написано тврдим челом пророчанске сигурностии бруталне дневне штампе ове исцелитељне наукеновога човеанства, која се не устручава никаквенискости, која се служи свим средствима клеветањаи извртања истине и ради заиста с виртуозном лажикоја и балване може да савија колико је тешка. Онопрво намењено је за глупе ћуране из средњих инаравно такође виших слојева "интелигенције", онодруго маси.

За мене је удубљивање у литературу и штампу тогучења и организације значило поново налажењесебе за свој народ и оно што ми је првобитноизгледало као непромостиви јаз, сада је требало и дабуде подстицај за већу љубав него икада раније.Само би будала могао при сазнању о овом огромномтровачком раду да жртву још и прокуне. Што сам сеследећих година више осамостаљивао, а тим више јеу мени растао, с повећаним удаљавањем, поглед наунутрашње узроке социјалдемократских успеха. Садсхватих значај бруталног захтева да се држе самоцрвене новине и да се посећују само црвени скупови,читају само црвене књиге итд. У пластичној јасноћивидех изнуђени резултат овог учења нетрпељивостипред очима. Та психа широке масе није пријемчива

за све што је половично, неодлучно, слабо. Као жена,чија су душевна стања и осећања мање одређенаразлозима, основама апстрактног ума него ониманејасне емоционалне жудње за снагом која је њенадопуна и која би се стога радије потчинила некомснажном човеку него владала слабићем, тако и масавише воли владаоца него ли онога који моли и она сеосећа. У дубини свога бића више задовољена онимучењем које не трпи никаквог супарника, него онимкоје нуди либералну слободу избора; она с тимучењем најчешће и мало зна шта да започне и осећачак да може бити лако напуштена. Бестидностињеног духовног терорисања исто је тако мало свеснакао и безочне злоупотребе њене људске слободе иона ни у ком случају и не слути унутрашњи бесмисаоцелог тог учења. И тако она види једино безобзирнуснагу и бруталност веома смишљених испољавањатог учења коме се коначно увек подвргне.

Ако се социјалдемократији супротстави само макар иједно учење боље веродостојности, али истебруталности у спровођењу, оно ће победити, и посленајтеже борбе. Пре но што је протекло и две годинебили су ми јасни и учење и технички инструментисоцијалдемократије. Схватио сам инфамни духовнитерор, који овај покрет врши пре свега на грађанствокоје таквим нападима нити морално нити духовноније дорасло, тиме што он на дати знак пуштаплотуне бубњарске ватре лажи и клевета противпротивника који му изгледа најопаснији, и то такодуго, док не попуцају нерви нападнутих и они, да би


31

опет имали мира, жртвују омраженог. Само, мир тебудале ипак не постигну. Игра почиње изнова итолико се често понавља док год страх од дивљегџукца не пређе у сугестивну парализу. Поштосоцијалдемократија познаје из сопственог искустванајбоље вредности стратешког јуриша она најчешћепротив оних, у чијем бићу она њуши нешто од тогбез даљњег тако ретког штофа, и јуриша. Насупроттоме, хвали она сваког слабића с друге стране, часопрезно, час гласније, већ према спознаном илипретпостављеном духовном квалитету. Она се мањебоји неког немоћног, безвољног генија, него човекаприродне снаге иако скромнијег духа.

Најупадљивије препоручује она слабиће духа иприродног потенцијала. Она је вешта да притомствори варљиви утисак као да једино тако може да сеодржи мир, а за то време у лукавом опрезу инепрестано осваја једну за другом позицију, часпотајним изнуђивањем, час стварном крађом умоментима када општа пажња, окренута другимстварима, не жели да буде ометана или пак ствардржи за ситну и безначајну, да би се непотребноузбуркали духови и зли противник изновараздраживао. То је једна тачним прорачуном свихљудских слабости изванредна тактика, чији резултатготово математичком егзактношћу мора да води кауспеху, уколико међутим и друга страна не научи дасе против отровног гаса такође бори отровним гасом.Слабијим природама мора се притом рећи, да се овдеуправо ради о бити или не бити. Не мање разумљив

ми је био значај телесног терора према појединцу,према маси. И овде је, такође, реч о тачномпрорачуну психолошког дејства. Терор на радномместу, у фабрици, у локалу где је скуп и поводоммасовног митинга увек ће бити праћен успехом,уколико му се један исто тако велики терор несупротстави!

Друкчије него жртве се не могу ни означитипојединачни и општи резултати овог завођења људина криви пут. Јер када сам се ето у неким својимсликама потрудио да из самог врела живота нацртамбића ових "најнижих" слојева, онда ово није моглобити без поуздања да сам у овим низинамапроналазио такође и светлости опет, оне у обликуспремности на жртву, највернијег другарства,изузетне довољности и уздржане скромности,нарочито уколико се то тицало ондашњег старијеградништва. Лако су те врлине у младој генерацијивећ и општим утицајем велеграда све вишенестајале, ипак је чак и овде било много оних, кодкојих је једна крв здрава здравцијата успевала да сеодупре нискостима живота. А ако су онда ти честодушевни, честити људи у својој политичкојангажованости ипак ступали у редове смртнихнепријатеља нашега народа и помагали да се тиредови збију, онда је разлог томе био тај да они свунискост тог новог учења нити су разумели нити сумогли разумети, да нико и иначе није нашао засходно да се потруди да се њима позабави и, најзадтај разлог што су социјални односи били јачи него


32

сва друга евентуално постојећа вољност. Беда у којусу једнога дана на овај или онај начин запали,отерала их је још томе и у лагер социјалдемократије.

Пошто је буржоазија безброј пута нанајнепримеренији, али и најнеморалнији начинуспоставила фронт против општељудски оправданихзахтева, чак и да није из таквог једног држања стеклакорист, или да ју је уопште смела и да очекује, био јеи сам онај најпристојнији радник из синдикалнеорганизације натеран у политичку делатност.Милиони радника беху сигурно у дубини своје душена почетку непријатељи социјалдемократске партије,али су били у своме отпору побеђени једним честосуманутим начином којим су грађанске партијезаузимале став супротстављања сваком захтевусоцијалне природе. Једноставно ограниченоодбијање свих покушаја побољшања услова рада,заштитних мера код машина, сузбијања злоупотребедечијег рада као и заштите жене нарочито у ониммесецима, када она под срцем већ носи долазећегнародног друга, помагало је социјалдемократији,која је са захвалношћу сваки такав случај бедногаопредељења користила да масе утера у своју мрежу.Никада више није наше грађанство могло даисправи оно што се грешило. Јер, тиме што је противсвих покушаја уклањања социјалних тешких стањадавало отпор, сејало је оно мржњу и чинило се да је исамо оправдало тврђења да је оно непријатељ целенације, да једино социјалдемократска партијазаступа интересе раднога народа. То је у првом реду

створило морално оправдање за реално постојањесиндиката, организације, која је партији одвајкадачинила највеће услуге за натеривање у чланство. Умојим бечким годинама учења био сам принуђен,хтео не хтео, да и по питању синдиката заузмем став.Пошто сам их сматрао као по себи један нераздвојнисаставни део социјалдемократске партије, мојаодлука је била брза и погрешна. Наравно, глат самих одбио. Али и у том бескрајно важноме питањудала ми је сама моја судбина лекцију. Резултат је биопуни обрт мога првог суда. Са својих двадесет годинанаучио сам да разликујем између синдиката каосредства за одбрану општих социјалних праварадника и за извојевање бољих животних условасваког појединца из тих редова, и синдиката каоинструмента партије политичке класне борбе.

То што је социјалдемократија схватила енормнизначај синдикалног покрета, осигурало јој јепоседовање инструмента, а тиме и успех; а то штограђанство тако нешто није схватило, коштало га јењеговог политичког положаја. Оно је веровало да ћеједним надменим "одбијањем" једног логичкогразвоја противнику смрсити конце, да би тиме устварности овај развој принудило у нелогичнепутање. Јер тврдити да је синдикални покрет нештопо себи "отаџбински непријатељско" је бесмислица аосим тога и неистина. Тачно је пре оно супротно. Акоједна синдикална делатност има за циљ боље стањеједног сталежа који спада у основне стубове нације, ито има стално пред очима и стално то и спроводи,


33

оно тиме не дејствује само неотаџбински илидржавно непријатељски, него у правом смислу речи"национално". Зар он не доприноси тако да се јошстворе социјални услови без којих се једно општенационално васпитање не може ни замислити. Онзадобија највећу заслугу и тиме што одстрањењемсоцијалних рак-рана доприноси општем здрављународног организма. Питање да ли је он неопходанје дакле заиста сувишно. Док год међу послодавцимаима људи са малим социјалним разумевањем иличак са помањкањем правног осећања и осећањаправичности, не само да је право већ и обавезањихових намештеника, који дакако чине један деонашег национа да штите свеопште интересе противпохлепе или неразумности појединца, јер, одржањеверности и вере у једном националном организму уинтересу нације је исто што и одржање здрављаједног народа. Обоје је недостојним предузимачима,који се не осећају као део целе народне заједнице,тешко угрожено. Злим дејством њихове похлепе илињиховом безобзирношћу израстају дубоке штете забудућност. Узроке таквог једног развоја одстранитизначи задобити заслуге за нацију, а не рецимосупротно. Тиме није речено да ето сад сваком је навољи да извлачи закључке и одреди своје понашањена основу причињене му стварне или нехотичненеправде. Не! То је опсена и мора се посматрати каопокушај скретања пажње с правог предмета. Или јеодстрањивање рђавих, несоцијалниих токова уинтересу нације или не. Ако јесте, онда се мора борбапротив њих прихватити, са оружјем које нуди

изгледе на успех. Поједини радник међутим никаданије у ситуацији да се избори сам против силевеликог предузетништва, пошто се овде не можерадити о питању победе вишег права јер признањемистога не би услед недостатка узрока било спора негоо питању велике силе. У другом случају би постојећиосећај права већ окончао и сам на частан начиннастали спор, или тачније, не би никада до његамогло ни доћи... Не, ако несоцијално илипонижавајуће поступање према људима изазовуотпоре, онда ова борба може, док год се не створезаконске, судске инстанце за уклањање овихоштећења, да дође до одлуке само већом силом.Тиме се подразумева само по себи да јединопојединачној личности, а нипошто концентрисанојснази неког предузимача може да се супротставиобједињени, већи број послопримаца, да не би већ одсамог почетка морало да се одрекне могућностипобеде. Тако синдикална организација може да водика јачању социјалне мисли у њеном практичномдејству свакодневног живота, а тиме и ка уклањањуузрока трвења, који увек изнова дају подстицаје занезадовољство и жалбе. Што то није тачно "кривицаје веома великим делом на онима, који су знали дасваком законском регулисању, тј. исправљању лошихсоцијалних стања истурају препреке, или ихпосредством свог политичког утицаја поткопавају''. Ууправо тој мери у којој политичко грађанство онданије разумевало, или боље речено није хтело даразуме значај синдикалне организације и истуралосе против ње у отпор, примала је у своје окриље овај


34

оспоравани покрет социјалдемократија. Тиме је онастворила далековидо једну чврсту основу, која се већвише пута потврдила као последње упориште укритичним тренуцима. Наравно да је тимеунутрашња сврха постепено нестајала да би се даопростор новим циљевима.

Социјалдемократија никада није помишљала на то,да одржи првобитне задатке професионалногпокрета који је узела под своје. Не, она то такосвакако није замишљала. У неколико деценија је подњеном мешетарском руком од помоћногинструмента одбране социјалних права постаоинструмент за разбијање националне привреде.Интересе радника притом они нису смели нинајмање да угрозе. Јер и политички се допуштапримена економских принудних мера, у свако добавршити уцену, као у довољној мери и постојање сједне стране саме нужне несавесности, а са другестране глупе стрпљивости овце. Нешто што у овомслучају обострано погађа свој циљ.

Већ на преласку у овај век синдикални покрет јеодавно престао да служи свом ранијем задатку. Изгодине у годину све више и више је он западао уколотечину социјалдемократске политике, да би накрају нашао своју примену само као "пајсер" или"мацола" класне борбе у рукама социјалдемократије.Синдикати су требали да цео, тако трудно изграђении развијени привредни систем доведу најзад досуноврата, како би тако и државном поретку, по

уклањању његовог привредног потпорног зидамогли лакше да приреди исту судбину. Заступањесвих стварних потреба радништва долазило је тимесве мање у питање, све док политичка мудростуопште више и није сматрана пожељном, да сеотклоне социјалне и чак и културне невоље широкихмаса, јер би онда можда настала још и опасност, даоне, задовољене у својим жељама, не буду више билепогодне да се као борбена трупа без сопствене вољевечно даље користе.

Такав један могуће наслућивани бурни развој уливаоје класно-борбеним вођама такав страх, да су они пократком поступку одбијали свако могућеблагословено подизање социјалног положајарадништва, па су чак против тога заузимали иставове. За некакво тамо образложење таквог једногтобоже неразумљивог поступања никад их ни бриганије било. Тиме што су се захтеви све више натезалинавише, могуће испуњење истих је изгледало такомало и безначајно, да је у свако време било могућемасу обрлатити како се забога овде ради о ђаволскитешком покушају, таквим једним смешнимзадовољењем најсветијих права на најподлији начинослабити ударну снагу радништва, па чак је ипаралисати! При слабашној способности мишљењашироке масе не треба се ни чудити успеху оваквогмешетарења. У лагеру грађанства били су огорчениовако провидном неистинитошћу и преварантствомсоцијалдемократске тактике. Ни не извлачећинајмање закључке из тога за смернице сопственог


35

деловања. Управо страх социјалдемократије одсваког подизања на виши ниво економског ифинансијско-материјалног положаја радништва издубине њихове дотадашње културне и социјалне бедеморало је да води до повећаних напора управо сациљем да се постепено представницима класнеборбе избије из руку прави инструмент те борбе. Тосе ипак није догодило. Уместо да се сопственимјуришем заузме непријатељски положај, дозволилосе радије да се буде потиснут и притиснут, да би секоначно посегнуло за потпуно недовољномиспомоћи, која је, јер је сувише касна, остала бездејства, и, јер је безначајна, за противникапредстављала лакоћу да је одбије. Тако је у ствариостајало све по старом, само је незадовољстворадништва било веће него пре. Једнако некомпретећем олујном облаку висио је још онда"слободни синдикат" над политичким хоризонтом инад животом појединца. Он је био један од онихстравичних терористичких инструмената противсигурности и независности националне привреде,чврстине држања стабилности државе и слободеличности. Он је пре свега био оно што је појамдемократије учинио једном огавно смешномфразетином, оскрнавило слободу, а братство ономреченицом "а ако ти нећеш да будеш друг,расцопаћемо ти лобању" бесмртно исмејало.

Ето тако ти ја онда упознах пријатеља човековог''оздрављења''. Током тих година се мој поглед нањега проширио и продубио, а да га изменим, није ми

ни било потребно. Што сам више стицао увид успољно биће социјалдемократије, тим више је раслажеља да захватим и унутрашње језгро тог учења.Официјелна партијска литература је притом наравномогла мало да користи. Она је, уколико се тичепривредних питања, нетачна у тврђењу идоказивању, а уколико се ради о политичкимциљевима је и лажљива. К томе је за придодати дасам се осећао у дубини душе згађен новијимрабулистичким начином изражавања и методомприказивања. Огромним товаром речи нејасногсадржаја или неразумљивог значења набациване суовде реченице које су баш толико требале да будудуховите колико и бесмислене. Само је пустадекаденција наше велеградске боемије могла у томлавиринту мудрости да се осећа код куће, да би изђубришта тог литерарног дадаизма "унутрашњегживота" мажњавала, подржавана пословичномскромношћу једног дела нашег народа, која у нечемлично неразумљивом увек тиме дубљу мудростњуши. Међутим, тиме што сам одмеравао теоретскенеистине и бесмисао овог учења са реалношћуњегове појаве добијао сам лагано јасну сликуњеговог унутарњег хтења.

У тим сатима прожимале су ме мрачне слутње иопора бојазан. Видех тада пред очима једно учење,које се састојало од егоизма и мржње, које поматематичким законима може да доведе до победе,али тиме човечанству да приреди и крај. Умеђувремену сам, дакако, научио да схватим везу


36

између овог учења о разарању бића једног народа,које ми је до тада било непознато. Једино познавањејеврејства пружа кључ за схватање унутрашњих, атиме и стварних намера социјалдемократије. Ко знатај народ њему нестаје вео погрешних представа оциљу и смислу те социјалдемократске партије с очијуи из тмурне измаглице социјалних фраза израњаисцерена њушка марксизма.

Заиста је за мене данас тешко, ако не и немогуће, дакажем, када ми је реч »Јеврејин« дала повод запосебне мисли. У очинском дому уопште се не сећамда сам за очевог живота ту реч макар и само чуо.Мислим да је стари господин можда већ и упосебном наглашавању те ознаке увидао једнукултурну и тмурну заосталост. Он је током свогживота усвајао мање више светско-грађанскепогледе на свет који су се при најстриктнијемнационалном опредељењу не само одржавали, већ ибојили моју свест. Такође и у школи нисам нашаоникакву побуду која би код мене водила до променеове преузете слике. У реалној школи упознао самдодуше једног јеврејског дечака, према коме смо сесви опходили са опрезом, ипак само стога, јер смопрема њему, обзиром на његову ћутљивост, билинеповерљиви. Нека нарочита помисао с њим у везикао Јеврејином падала ми је притом као и осталимамало на ум. Тек у својој четрнаестој до петнаестојгодини чешће сам налетао на реч »јеврејин«, делом увези са политичким разговорима. Осећао сам противтога лаку одбојност и нисам се могао одупрети

извесном непријатном осећању, које ме је увекзахватало, када су се предамном збивалеконфесионалне кавге. Као на нешто друго, међутим,нисам на то питање гледао. Линц је имао веома малоЈевреја. У току векова се њихова спољашњостевропеизовала и уљудила па чак сам их држао заНемце! Бесмислица овог уображења мало ми је билајасна, јер сам као једино обележје разликовањаувидао само разликовање у страној конфесији. Да суони стога били прогањани, како веровах, доводило јепонекад моју одбојност према неповољним исказимао њима скоро и до гађења. Са позиција некогпредубеђења у смислу неког планског противништвао Јеврејима још увек ништа и не слутих... Тако самдошао и у Беч. Спопаднут мноштвом утисака наархитектонском подручју, утучен тежином сопственесудбине, не поседовах у прво време никакав увид услојеве народа у џиновском граду. Упркос томе штоје Беч тих година од својих два милиона становникабројао скоро две стотине хиљада Јевреја, нисам тељуде видео. Моје око и моја свест нису у тим првимнедељама били дорасли налетима тако многимвредностима и помислима. Тек када се постепеноповратио мир и узбуркана слика започе да се бистри,осврнух се прибраније у свом новоме свету и сударихсе сада и са јеврејским питањем. Нећу да тврдим дами је начин на који сам морао да их упознамизгледао нарочито пријатан. Још увек сам уЈеврејима видео само конфесију и стога сам и даљеиз разлога људске толеранције истрајавао у свомеодбијању религиозне дискриминације у овом


37

ступњу. Тако ми изгледаше и тон, пре свега онај, којије форсирала и сама бечка антисемитска штампа,недостојна културних традиција једног великогнарода. Притискали су ме извесни догађаји изсредњег века, које нисам радо желео поново давидим. А пошто дотичне новине уопштено нисуважиле баш за прворазредне, откуда то нисам ни самонда тачно знао, видео сам у њима пре производељуте зависти него резултате једног темељног, иакоуопште узев, погрешног погледа.

Оснажен у овоме своме мишљењу бејах оном крајњедостојанственијом, како ми се чинило, формом,којом је заиста велика штампа одговарала на све тенападе или их је, што ми је изгледало још пажњевредније, није ни спомињала, већ једноставнототално прећуткивала.

Ревносно сам читао такозвану светску штампу "NeueFrеiе Prеssе'' као и "Wiеnеr Таgblаtt" и дивио сам сеобимом који је понуђен читаоцима у њој, као иобјективношћу приказа у појединостима. Одавахпризнање отменом тону и заправо сам једино биопонеки пут у себи не баш сасвим задовољан или чакнепријатно дирнут разбокореним стилом. Али ово јесвакако био одраз полета целог тог светскога града.Пошто сам онда Беч сматрао таквим једним градом,веровао сам да ово објашњење које сам себи самомедао смем свакако да уважим као јавно мњење. Оношто ме је, међутим, увек изнова одбијало, била јенедостојанствена форма којом се штампа удварала

двору. Једва да се могао збити и један догађај уХофбургу, а да то не буде читаоцима саопштено утоновима свакаквог очаравајућег одушевљења, илитужбаличке потиштености, једно чинодејствовање,које је нарочито кад се лично радило о ''најмудријеммонарху'' свих времена, сличило је скакутањутетреба. Мени је то изгледало извештачено. Тиме јелиберална демократија добила флеке у мојим очима.Да би се задобила наклоност тога двора и још у таконечасним формама, требало је значи распродатидостојанство нације. То је била прва сенка која јетребало да затамни мој духовни однос према''великој" бечкој штампи. Као и пре тога увек, пратиосам у Бечу све догађаје и у Немачкој са највећимжаром, сасвим свеједно, да ли се при томе радило ополитичким или културним питањима. Сапоноситим дивљењем упоређивао сам успон Рајха сапропадањем аустријске државе. Али ако суспољнополитичка збивања изазивала најчешћенеподељену радост, онда су она не тако веселадогађања унутрашњеполитичког живота ствараласуморну потиштеност. Борба која је у то времевођена против Вилхелма Другог, није онда у менинаилазила на одобравање. У њему нисам само видеонемачког цара, већ у првом реду творца немачкефлоте. Забрана говора, која је од стране Рајхстаганаложена цару, љутила ме је стога у толикој мери,јер је произишла са једног места, које је у мојимочима никакав разлог није имало, будући да сузбиља ови парламантарни гусани у једном јединомпериоду заседања више бесмислица излагали, него


38

што је то читавој једној династији царева вековима,рачунајући њихове најслабије нумере, могло да пођеза руком. Био сам огорчен што је у једној држави укојој сваки и напола лудак може себи да присвојиправо не само за реч критике, него ето и у Рајхстагучак као ''законодавац" да буде нахушкан на нацију ада носилац царске круне од стране најбеднијеинституције брбљиваца свих времена море да добијеизгон. Био сам међутим још више поражен, када је таиста бечка штампа која се и пред последњомдворском кљусином сурвавала у најпонизнијипоклон и пузила до улагивања, сад са наизгледбрижним гестом, али, како ми је изгледало, рђавоскривеном злурадошћу давала израз својимнедоумицама о немачкоме цару. Њој је тобожедалеко било од тога да се хоће умешати у односенемачког Рајха, саклони Боже од тако нечега, алитиме што се да кажемо на пријатељски начин гураопрст у ту рану, осећала се ето посебна обавеза, којуналаже и дух међусобног савезништва, као што јенасупрот опет журналистичкој "истини" по вољи,итд. А онда би се сврдлао тај прст у рани до милевоље. У таквим случајевима навалила би ми крв углаву. То је било оно што ме је навело да већопрезније гледам на ту ''велику'' штампу. Да се једнаод антисемитских новина, поводом неке такве стваричасније понашала, морао сам збиља да признам. Оношто ми је даље заиста ишло на нерве био је тајзаиста одвратни култ, који је још онда великаштампа неговала према Француској. Просто да сечовек морао стидети што је Немац, када су му у лице

истресали све те сладуњаве хвалоспевне химне о"великој културној нацији". То огавно французовањечесто ме је више него једном принудило да једну одтих "светских новина" одложим из руке. Дохватаосам се уопштено понекад »Народног листа«("Volksblаttа") који ми је наравно изгледао многомањи, али у тим стварима нешто чистији.

Са оштрим антисемитским тоном нисам биосагласан, али ипак ту и тамо читао сам образложења,која су у мени проузроковала нека размишљања. Усваком случају упознао сам из тих и таквих побудалагано једног човека и његов покрет, који су у онавремена одређивали судбину Беча: др Карла Луегераи хришћанско-социјалну партију ... Када сам дошао уБеч, према обоје сам био непријатељски настројен.Тај човек и покрет важили су у мојим очима као''реакционарни'' али најобичнији осећај за правдуморао је овај сан да измени управо у тој мери, у којојсам добио прилику, да тог човека и његовонескривено дивљење и дан данас видим у њему, јошвише него раније, најмоћнијег немачкогградоначелника свих времена. И колико ли је тексамо мојих са предубеђењем насталих погледа билопреобраћено оваквом једном променом мог ставапрема хришћанско-социјалном покрету! Али су тимеполако и моја схватања у односу на антисемитизамподлегала промени које је доносило време, онда је тосвакако била моја најтежа промена уопште, она ме јеи коштала мојих највећих унутрашњих душевнихборби, и тек по унутрашњим рвањима између разума


39

и осећања поче да се исказује победа на страниразума. Две године касније следио је назад осећајразуму, да би од тада био његов најбољи чувар иаларм. У то време те огорчене борбе измеђудушевног одгоја и хладног разума, учинила ми јеочигледна настава бечких улица непроцењивеуслуге. Наишао је период када више нисам, као онихпрвих дана, тумарао кроз моћни град попут слепца,већ сам, поред грађевина, широко отворених очијупосматрао и људе. И када сам тако једном крстариоцентром, налетех изненада на једну приказу у дугомкафтану, црних локни. Да ли је ово Јеврејин? Била јемоја прва мисао. Овако они свакако нису изгледали уЛинцу. Осмотрио сам тог човека прикривено иопрезно, али што сам више загледао то страно лицеи испитивачки одмеравао црту по црту на њему, тимвише се у моме мозгу на прво надовезивало и другопитање. Је ли ово такође Немац? Као и увек у таквимслучајевима, покушао сам и сада да отклоним сумњепомоћу књига. Купих сместа за неколико новчићапрве антисемитске брошуре мога живота. Међутим,све су оне полазиле од становишта да читалац упринципу већ до извесног степена познаје или чаксхвата јеврејско питање. Коначно је тон тих писањабио такав да ми се поново појавише сумње уследделом површног и крајње ненаучног извођењадоказа за тврђења дата у тим брошурама. Тако сам тоодбацио за многе следеће недеље, па чак и месеце.Ствар ми је изгледала тако ужасна, окривљавањетако без мере, да сам, и мучен страхом да не чинимнеправду, постао поново бојажљив и несигуран.

Наравно, нисам ни ја сам више могао сумњати да сеовде није радило о Немцима неке посебне вере, негоо једном ''народу'' засебне врсте, јер, откако самзапочео да се бавим тим питањем и усмерио пажњуна Јевреје, појавио ми се и Беч у једном новом,другом светлу, друкчијем од онога раније. Где год дасам ишао, увек сам пред својим очима имао Јевреје,и што сам их више гледао, тим више су се иизоштреније они издвајали оку од осталих људи.Посебно у средишњем делу града као и у окрузимасеверније од дунавског канала, врвело је од једног"народа" који већ по спољашности ничег заједничкогније имао са Немцима. Али, ако сам у ово још исумњао, моје колебање је коначно нестало држањеми ставовима једног дела и самих Јевреја. Једанвелики покрет међу њима, који у Бечу није био такомало распрострањен, наступао је најоштрије могућеза потврђивање народског карактера Јевреја –Ционизам !!!

Додуше, то је имало изглед као да само један деоЈевреја одобрава овај став, док велика већина,међутим, такво опредељење осуђује, па чак га удубини душе и одбија. Но, при ближем осматрањуразбијао би се тај варљиви изглед у једно злокобнозасенчење и то на основу само изговора, да некажемо лажи из чисто сврсисходних разлога. Јер,такозвано Јеврејство либералнијег назора нијеодбијало ционисте као нејевреје, већ као Јеврејенепрактичних, можда и опасних јавних заветовањаза своје Јеврејство. У њиховом унутрашњем


40

међусобном чврстом припадништву апсолутно сеништа није мењало. Ова тобожња борба измеђуционистичких и либералних Јевреја већ је у краткомвремену почела у мени да изазива гађење; па она јебила скроз на скроз неистинита, што ће рећиизлажирана, а онда, међутим, мало погодна за увекпрокламовану моралну висину и чистоту народа. Иуопште је морална и друга чистота овога рода билаједна тачка за себе. Да се овде није радило ни окаквим љубитељима воде, могло се код њихутврдити већ на спољњем изгледу, чак на жалоствеома често и при затвореним очима... воњали су.Мени је понекад од смрада који су шириле овекафтанлије бивало касније и мука. Уз то је јошдолазила и њихова нечиста одећа и нимало јуначнапојава. Већ све ово није могло нимало привлачно даделује, а тек је постајало одурно када би се поредтелесне нечистоће, изненада открила сва моралнапрљавштина ''изабраног'' народа. Ништа ме за такократко време није могло довести у замишљеност иразмишљање до све више растући увид у начинделовања Јевреја на извесним подручјима. Да ли јеуопште могло бити некаквог гадалука, било каквебестидности у ма којој форми, пре свега у областикултурног живота, а да у томе бар један Јеврејин нијеузео учешћа?! Чим би се и са највећом опрезношћуначинио рез у такав један оток, наишло би се као нагној у гангренозном телу, на малог Јеврејчића, честосасвим засењеног од изненадне светлости. Била је тотешка оптерећујућа оптужба коју је у мојим очимапопримило Јеврејство, када сам упознао његову

делатност како у штампи, у уметности, књижевноститако и театру. Овде више нису могла ни мало, илиникако да користе било каква лековита уверавања.Било је довољно већ и само осмотрити потпорнестубове, имена духовних произвођача тихстравичних мешетарења за биоскоп и театар, којиовде беху хваљени на сва уста, да би се за дуже времеостало чврст у уверењу. То је била кужност, духовнакуга, гора од црне смрти некада, којом је овде овајнарод био инфициран. И у коликој је само количинитај отров стваран и ширен! Наравно, што је нижидуховни и морални ниво таквог једног фабрикантауметности, тиме је неограниченија његова подлост,док коначно такав један мамлаз и више него каквараспршивачка машина испричава човечанству својупоган у лице. Помислимо притом још и нанеограниченост њиховог броја... Било је то ужасно,али се никако није смело и превидети да је управоЈеврејин у огромном броју био од стране "природе" и"Бога" одабран за то срамно предодређење.

Да ли његову одабраност, припадништво "одабраномнароду", треба у томе тражити? Почех тадаусредсређено да испитујем имена свих производачаових нечистих продуката јавног уметничког живота.Резултат је био увек лошији по моје дотадашњедржање према Јеврејима. Па нека је овде осећај ијош хиљаду пута могао и завести, разум је морао даизвуче своје закључке. Чињеница да је деветдесетина свакојаке литерарне прљавштине,уметничког кича и позоришне бесмислице требало


41

да се упише у конто кривице једног "народа" који јечинио једва стоти део свих становника у земљи,једноставно се није могло порекнути, то је баш такобило.

Такође почех са ових гледишта да преиспитујем сади моју драгу "светску штампу". Што сам темељније,међутим, постављао овде моје истраживачке сонде,тим више се обрушавао предмет мог некадашњегдивљења. Стил је био све неподношљивији, садржајсам морао да одбијем као суштински лабилан иплитак, објективност приказивања изгледала ми јесада више да је заправо лаж него часна истина;чланкописци су међутим скоро сви били Јевреји.Хиљаду ствари које сам раније једва и видео, падалесу ми сада у очи као вредне пажње, друге опет, којесу ми некада изазивале колебања, научио сам сада даразумем и схватим. "Либералну оријентацију" овештампе видех сада у једном другом светлу, њенотмени тон у одговорима на нападе као и смртнопрећуткивање истих разоткривао ми се сада као истотолико лукав колико и подао трик; њихове озаренепозоришне критике важиле су само за некогјеврејског писца, а одбијање никада није погодилонеког другог до Немца. Тихо заједање противВилхелма Другог нудило је да се управо у тојупорности открије метода тачно као и упрепоручивању француске културе и цивилизације.Кичерозни садржај новела у тој "светској штампи"постајао ми је сада право непоштење, а из језика самоткривао гласове једног страног народа; смисао

целине је међутим Немству био тако очито шкодљивчак и да је оно и могло само тако нешто да хтедне. Које међутим имао интереса за тако нешто? Ко? Да лије све то био само случај? Тако ја постајах полаконесигуран.

Убрзан је међутим постао развој путем увида којесам добио у једном низу других збивања. Било је то увиду општег погледа на обичај и морал, како је он одједног великог дела Јеврејства сасвим отвореноизложен и био нескривено практикован. Овде је опетпружила улица једну повремено заиста гадну иочигледну наставу. Однос Јеврејства премапроституцији и више још према самој трговинидевојкама могао се проучавати у Бечу као у малокојем, било којем западноевропском граду, изузевможда у јужнофранцуским лучким местима. Ако бисе навече ишло улицама и сокацима Леополдовогграда, на сваком кораку хтео то неко или не, постајаоби сведок догађања која су великом делу немачкогнарода остала скривена, све док рат није даоприлику борцима на источном фронту, да могу, илибоље рећи морају да виде нешто слично. Када сам попрви пута упознао Јеврејина на тај начин у улозиједног исто тако ледено хладног као и бесрамнопословно ваљаног диригента тог огавног порочногпослеништва изопачености једног велеграда, осетихлаке жмарце низ кичму. А онда плану у мени! И садвише не могах да узмакнем разматрању јеврејскогпитања, не, сада сам то управо хтео. И како сам садатако у свим правцима културног и уметничког


42

живота и његовим различитим испољавањиманаучио себе да потражим Јеврејина, налетехненадано на некоме месту на њега, на коме сам гапонајмање очекивао. Тиме што сам Јеврејина откриокао вођу социјалдемократије, поче нешто као мренада ми спада са очију. Једна дуга душевна борба добитиме свој крај. Већ у свакодневном општењу самојим колегама на раду пала ми је у очи зачуђујућаспособност преображавања којом су они премаједном истом питању заузимали различитастановишта, понекад у времену од само неколикодана, често такође и само неколико сати. Тешко саммогао да разумем како то људи, који су сами кадаговоре, још увек поседовали паметне назоре, а ондаове изненада губили чим би доспели међу масе.Често је то било да човек очајава. Када бих послечасова и часова убеђивања већ био уверен, да самовог пута најзад пробио лед и неку бесмислицуразјаснио и већ се од срца радовао, морао бих ипакна своју жалост већ следећег дана опет испочетка свенаново; узалудно је све било. Као какво вечно клатноизгледало је да њихово безумље увек изнова однатраг удара. Све сам притом могао још и даразумем: да су они незадовољни својом судбином, даони судбину проклињу која их је често тако грубомлатила по глави, да су мрзели предузимаче који суим изгледали као немилосрдни принудниегзекутори те њихове судбине, да су псовали властикоје у њиховим очима нису имали осећаја за њиховположај, да су протествовали против цена животнихнамирница и за своје захтеве излетали на улице, све

то се могло без обзира на разум понајмање јошразумети. Али оно што је морало да останенеразумљиво, била је безгранична мржња, којом сусе обарали на свој сопствени народ, презираливеличину истога, прљали његову историју и великељуде вукли по блату. Та борба против сопственеврсте, против сопственог гнезда, сопственог завичајаи сопственог народа била је исто тако бесмисленаколико и несхватљива. То је било неприродно!Могло их се од овог порока привремено и излечити,али само на који дан, највише на коју недељу. Ако бисе нешто касније срео уразумљени, онда је тај опетпостајао онај стари. Неприродност га је поновоимала у свом поседу.

Да је социјалдемократска штампа претежно вођенаод Јевреја, тек сам постепено дошао до тога; само тојоколности нисам приписивао никакав нарочитизначај, па стања су и у осталим новинама била истотаква. Само је једно можда било упадљиво: није билони једног листа, у коме су се налазили Јевреји, да јемогао да важи као заиста националан, онако како јето било на линији мога васпитања и схватања.Пошто сам се савладао и покушао да ишчитавам туврсту марксистичких, јеврејских продуката штампе,а одбојност управо у тој мери у мени расла добескраја, потражих сад и фабриканте тихсастављених подлости да би их ближе упознао. Билису то почев од издавача све сами Јевреји! Узехсоцијалдемократске брошуре које су ми некако билена дохвату и потражих имена њихових аутора – сви


43

су били Јевреји! Запамтио сам имена готово свихвођа; били су у далеко највећем делу такођеприпадници "изабраног народа", па било да сепритом радило о представницима царског савета,или о секретарима синдиката, председницимаорганизација или агитаторима са улице. Увек је предочима била иста необична слика. Имена Аустерлица,Давида, Адлера, Еиенбогена и тако даље и тако даље... остаће ми то вечно у сећању. Једно ми је садпостало јасно: партија са чијим сам малецнимпредставницима месецима имао да водим најжешћебитке, била је у своме вођству готово искључиво урукама једног страног "народа" јер, да Јеврејин нијеНемац, знао сам на своју срећну интимну радост већконачно. И сада тек упознавах сасвим јаснозаводитеље нашег народа и то ко га је окретао једногпротив другог. Била је довољна већ и једна годинамог бечког боравка, да бих стекао и уверење, даниједан радник није могао да буде толико блокиран,а да не би могао да прихвати боље знање и бољеобјашњење. Ја сам постепено постајао и познавалацњиховог сопственог учења и употребљавао сам га каооружје за моје унутрашње уверење ... и готово увек јеуспех прелазио на моју страну. Велика маса могла јебити спашена, иако по цену тешког жртвовањавремена и стрпљења. Јеврејин, међутим, никада нећебити у стању да буде ослобођен свог назора. Тада самбивао још довољно детињаст и хтео да им разјаснимбизарност њиховог учења, рањавио сам у момемаленом кружоку језик и гребао грло, био у заблудида би ми морало успети да их уверим у изопачености

њиховог марксистичког лудила, којег су Јеврејисправили за све нас, само тиме сам заправо постизаотек супротно. Изгледало је, као да растући увид ууништавајуће деловање социјалдемократскихтеорија и њихових испуњења само служи за снажењењихове одлучности. Што сам се више тада с њимаспорио, тим сам више упознавао њиховудијалектику. Прво, они су рачунали са глупошћу свогпротивника, да би онда, ако се више не би нашаонеки излаз, само себе једноставно представљалиглупим. Ако ништа не би користило, онда они каоништа не би ни разумели, или би прелазилиприпремљени сместа на другу област, потурали суонда неке саме по себи разумљивости чији прихватби онда сместа поново пребацивали на другу грађу,да би сада, поново се сабравши, успели да се извуку иништа тачно да не казавши. Ма где да је таконападнут неки апостол, скупљала се шака пихтијастеслузи, то је онда цурило исцеђено кроз прсте, да бисе у следећем моменту већ поново стегнуло у шаку.Ако би се, међутим, по некоме распалило заиста такоуништавајуће, да он, пред погледима околине, неможе друкчије до да се сагласи и тиме се поверовалода је бар учињен неки корак даље, тек би ондаследећег дана чуђење било огромно. Јеврејин садаама баш ништа није знао о ономе од јуче, распредаоби своје старе трице и кучине изнова даље, као да сеуопште ништа није догодило и претварао се, огорченшто мора да се изјашњава, зачуђен, није се ама башничега могао сетити осим на, ето, још претходногдана доказану тачност својих тврђења. Често сам на


44

ово остајао запањен. Није се сада знало чему да сечовек више ишчуђава, њиховој језичности,глагољивости, или њиховој уметности лагарија?!Почех полако да осећам бес.

Све је ово међутим имало једну добру страну, а то јешто су тиме заправо ти носиоци, агитаторисоцијалдемократије боли очи, морала је да тим вишерасте моја љубав према свом народу. Ко је и могаопри ђаволској окретности ових заводљиваца дапрокуне недужне жртве? То како је било тешко имени самоме да овладам дијалектичкомпревртљивошћу ове "расе"! Како је тек узалудан биотакав један успех назови људи, који су у устимаизвртали истину, глатко порицали управоизговорену реч, да би је већ у следећем минутукористили за себе саме и позивали се на њу. Не! Штосам више упознавао Јеврејина, тим више сам мораода праштам раднику.

Највећа кривица лежала је у мојим очима сада невише на њему већ на свима онима, који нису нашлида је вредно да му се смилују, у стаменој правди дадају сину народа оно што му припада, преваранте ипокварењаке међутим прибити уз зид. Подстакнутискуствима свакодневног живота почех од сада да ипребирам по извориштима марксистичког учења.Његово дејство постаде ми сад у појединостимајасно, успех тога исказивао ми се из дана у дан предмојим пажљивим погледом, последице сам уз маломаште могао у себи да замислим и одсликам.

Питање је још само било да ли је утемељивачимасоцијалдемократије као и резултат њихове креације,гледано у његовој последњој форми, већ лелујаопред очима, или су они сами постајали жртва једнезаблуде. По моме личном осећању ствари то је биломогуће. У једном случају била је обавеза свакогмислећег човека да се угура у тај фронт тог погубногпокрета, да би можда ипак спречио оно крајње, удругом случају су морали међутим некадашњипроузроковачи ове народске болести да буду правиправцати ђаволи, јер само у мозгу једног чудовишта,а не једног човека могао је онда план за једну оваквуорганизацију да поприми осмишљени облик,организацију чија делатност као завршни резултатмора да води слому људске културе и нације, а тимеи ка опустошењу света!

У том случају преостајала је као последњи спас јошборба, борба свим средствима, која морају даобухвате људски дух, разум и вољу, независно одбило тога коме ће онда судбина да подари својблагослов. Тако онда почех да се ближеинформишем о оснивачима овог учења, да бих такопроучио основе тог покрета. То што сам сад бржепристигао циљу, но што сам се можда и сам усудиода помислин имао сам да захвалим искључиво свомсад стеченом, иако још не тако продубљеномпознавању јеврејског питања. Оно једино ми јеомогућило практичну употребу стварности сатеоријским хвалисањем оснивачких апостоласоцијалдемократије, јер ме је оно научило да


45

разумем језик јеврејског народа; он говори да бисакрио мисли, или бар да их замагли; и његовстварни циљ се нипошто не може наћи у редовимавећ написаног, он лелуја добро затамњен измеђуњих! За мене је наступило време највећег преокретакоје сам икада имао у свој својој интими дапретурим. Тако од слабашног грађанина светапостадох фанатични антисемита.

Тек само још једном, што је било последњи пут,наиђоше ми у мојој најдубљој потиштеностизастрашујуће притискајуће мисли. Када сам такокроз дуге периоде историје човеанства истражујућипосматрао деловање јеврејског народа, јави се у мениизненада узнемирујуће питање, да ли можда ипакнеистражена судбина, из разлога нама беднимљудима непозната, ко жели коначну победу овогмалог "народа" у својој вечности и на непроменљивојодлуци. Треба ли томе народу, који вечно живи наовој кугли земаљској, да је ова земљина куглаобећана као награда? Да ли ми имамо објективноправо на борбу за наше самоодржање, или је то самосубјективно засновано у нама? Удубљујући се у учењемарксизма и тиме разобличавајући деловањејеврејског народа у мирној јасноћи свог сазнања,сама судбина ми подари свој одговор. Јеврејскоучење марксизма одбија аристократски принципприроде и на место вечно предодређеног права снагеи силе поставља масу броја и њену мртву тежину.Оно тако пориче у човеку вредност личности,оспорава значај нације и беле расе и одузима на тај

начин човечанству претпоставке за његово постојањеи његову културу. Оно би као основа универзумаводило пропасти и крају сваког мишљу за човекасхватљивог поретка. И тако као што би у томнајвећем спознајном организму само хаос каорезултат примене таквог једног закона могао бити,тако и на земаљској кугли, за становнике овепланете, само њихова сопствена пропаст.

Уколико Јеврејин уз помоћ своје марксистичкерелигије победи народе овога света, онда ће његовакруна бити игра мртваца овог човечанства, онда ћеова планета поново као некада, пре много милионагодина, празна од људи летети кроз етар. Вечнаприрода се немилосрдно свети за непридржавањењених налога. Тако ја данас верујем да поступам усмислу свемогућег Творца: "Тиме што се браним одЈеврејина, борим се за дело Господа."

***


46

ОПШТА ПОЛИТИЧКАРАЗМАТРАЊА ИЗ МОГ

БЕЧКОГ ДОБА

Данас сам мишљења да човек уопште гледано не битребало, изузев случајева сасвим посебне његоведаровитости, да се пре своје тридесете године јавнобави политиком. Он то не би требало, пошто управосве до тога доба се највећима одиграва текформирање једне опште платформе, са које Он садиспитује различите политичке проблеме и утврђујеконачно према њима свој сопствени став. Тек постицању таквог једног основног погледа на свет итиме достигнуте поузданости сопственог начинапосматрања према појединим питањима треба, илисме тај сада изнутра бар сазрели човек да узмеучешћа у политичком вођењу општих ствари.

Ако је томе друкчије, онда Он запада у опасност, даједнога дана буде морао свој дотадашњи став убитним питањима или да промени, или противносвом бољем познавању ствари и сазнању да застанекод једног погледа који су разум и уверење већодавно одбацили. У првом случају је то за његалично веома мучно, пошто Он сада, као и самколебљив, не сме с правом више да очекује, да мувера његових присталица припада са истом ономнеуздрманом чврстином као пре, за оне које је Онводио такав један пад вође представља обесхрабрењекао и не тако ретко осећај извесног стида према

онима који су претходно од њих били побеђени уборби. У другом опет случају наступа нешто што минарочито данас тако често видимо, управо у тој мериу којој вођа не верује више у оно што је сам рекао,постаје његова одбрана шупља и плитка, тиме искучена у извору средстава за борбу. И док Он самвише не помишља на то да озбиљно наступа за својеполитичке прокламације (не умире се за нешто у штасе не верује) постају захтеви његовим следбеницимау управо том односу све већи и бестиднији, док Онконачно не жртвује и последњи остатак вође, да бисе углавио међу »политичаре« што ће рећи међу онусорту људи, чије је једино опредељење управобезопредељеност уз дрску нападност и једну честобесрамно развијену уметност лагања.

Дође ли такав један момак на несрећу честитогчовечанства још и у неки парламент, онда се моравећ од почетка знати, да се бит политике за његасастоји још само у херојској борби за сталнопоседовање тог колача његовог живота и његовефамилије. Што му више онда у тој политици висежена и дете, тим ће се Он жилавије борити за својмандат. Сваки човек са иоле политичкиминстиктима је већ самим тиме његов личнинепријатељ – у сваком новом покрету њуши Онмогући почетак свога краја, а у сваком већем човекуи опасност која му од њега прети. Ја ћу већ о тојсорти парламентарних вашки овде још веоманаглашено да говорим.


47

Тридесетогодишњак ће током свога живота иматијош много да учи, само то може да буде јединодопуњавање и попуњавање оквира који му подносивеома утемељено прихваћен поглед на свет. Његовоучење неће више бити никакво принципијелнонаново учење, већ доучавање, а његови следбеницинеће морати да гуше у себи тмурни осећај да су одњега досада погрешно инструирани, већ напротив:видљиво органско израстање вође пружиће имзадовољење да његово учење дакако значи самопродубљавање њиховог сопственог наука. То јемеђутим у њиховим очима доказ за тачност њиховихдосадашњих погледа.

Један вођа, који платформу свог општег погледа насвет по себи мора да напусти, јер спозна да је онапогрешна, делује само онда часно, ако је у сазнањусвојих досадашњих погрешних увида спреман даизвуче и крајње консеквенце. У таквом једномслучају мора он да се одрекне бар јавног вршењасвоје даље политичке делатности. Јер пошто је он уосновним сазнањима већ једном подлегао заблуди,постоји могућност да се то догоди и по други пут. Ниу ком случају, међутим, нема он право да још и даљеужива поверење суграђана или чак да тако нешто изахтева. Али, колико се данас, међутим, малопридржавају тог часног деловања, доказује и општаисквареност те фукаре, која се у ово наше времеосећа позваном да мешетари у политици. Изабран језа то једва да је и један од њих. Некада сам се доброчувао од тога да негде јавно наступим, иако сам

веровао, да сам се више бавио политиком него многидруги. Само сам у најужем кругу говорио о томе штаме је интимно покретало или привлачило. Овоизлагање у најужем кругу имало је по себи многотога доброга: учио сам тако да "говорим" мање, ализато и да упознам људе у њиховим често бескрајнопримитивним погледима и приговорима. Притомсам се школовао, а да не губим време и могућност засвоје даље образовање. Прилика за то свакако данигде у Немачкој није била тако повољна као онда уБечу.

Опште политичко мишљење било је у старојдунавској монархији понајпре према свом обимувеће и обухватније него у старој Немачкој тога доба -изузев делова Пруске, Хамбурга и обале Северногмора. Додуше под ознаком "Аустрија" подразумеваму овом случају ону област великог хабзбуршкогцарства, која је услед своје немачке насељеностибила у сваком погледу не само историјски разлог иоснова образовање ове државе уопште, него да се уњеном становништву такође искључиво исказивалаона снага, која је тој политички тако вештачкојтворевини могла да подари унутрашњи културниживот за много векова. Што је више времепролазило, тим више су постојање и будућност оведржаве зависили од одржања ове ћелијске клицецарства. Ако су старе наследне земље биле срцецарства, које је увек у крвоток државног и културногживота пумпало свежу крв, онда је опет Беч биомозак и воља заједно. Већ у његовом спољњем


48

изгледу смела се овом граду признати снага, дастолује као уједињујућа краљица у таквом једномконгломерату народа, да би тако помоћу раскошисопствене лепоте могао да заборави ружне појавестарења целине. Па нека је царство у својој нутринијош тако жестоко подрхтавало под крвавим борбамапојединих националности, иностранство, а посебноНемачка видели су само милу слику овог града.Варка бејаше тим већа, јер је Беч у то време изгледаузео можда последњи и највећи свој залет.

Под владавином једног збиља заиста генијалногградоначелника продубила се достојна дивљењарезиденција царева старога Рајха још једном у новпредивни млади живот. Последњи велики Немацкоје је из својих редова родио народ колонистаОстмарка, није официјелно убрајан у такозване"државнике", али тиме што је тај др Леугер каоградоначелник "царског и резиденталног главногграда" Беча ишчаролијао један за другим простонечувене подвиге у смело би се чак рећи, свимобластима комуналне, привредне и културнеполитике, ојачао је он срце целокупног царства ипостао је тим околним путем већи државник, негошто су такозвани "дипломати" сви заједно тада били... Ако је многонационална творевина "Аустрија" поимену, коначно ипак пропала, онда то ни најмање неговори против политичке способности немства устарој Остмарки, већ је то био неизбежан резултатнемогућности да се са десет милиона људи трајноодржи једна педесетмилионска држава различитих

нација, када управо нису правовремено биле датесасвим одређене претпоставке.

Немачкоаустријанац је помишљао увек на велико.Он је био увек навикнут да живи у оквиру једногвеликог Рајха и никада није изгубио осећај за тимеповезане задатке. Он је био једини у тој држави којије изван граница уже крунске земље видео још ицарску границу; па, када га је судбина најзад моралада одвоји од заједничке отаџбине, покушавао је итада он још увек да савлада огроман задатак и дазадржи за немство оно што су очеви у бескрајнимборбама једном отргли од истока. При чему јоштреба имати на уму да је све то могло да се обави сподељеном снагом, јер срце и сећање оних најбољихникада нису престали да осећају за целу мајку земљу,а само је остатак остао у завичају. Већ општихоризонт Немачкоаустријанца био је сразмерношири. Његови економски односи обухватали сучесто готово цео многоструки Рајх. Готово сва заиставелика предузећа налажаху се у његовим рукама,водећи персонал техничара и чиновника долазио јенајвећма из његових редова. Он је међутим био иносилац спољне трговине, уколико Јеврејство нијеставило руку на те немачке прадомене. Политички јеједино он држао на окупу државу. Већ и времеслужбе у војсци бацило га је далеко изван границазавичаја. Немачкоаустријски регрут се можда иуврсти у један немачки пук, само сам тај пук је могаоисто тако добро да буде у Херцеговини као у Бечуили Галицији. Официрски кор је још увек био


49

немачки, а више беамтерство ипак преовлађујућенемачко. Немачки међутим били су најзад иуметност и наука. Изузимајући кич најновијегуметничког развоја чија продукција би могла додушебез даљњег потицати од неког црначког народа,поседник и ширилац истинског уметничког назорабио је једино сам Немац. У музици, архитектури,вајарству и сликарству био је Беч зденац који је унеисцрпној пуноћи опскрбљивао целу двострукумонархију, а да сам никада видљиво не пресахне.

Немство је коначно било још и носилац целокупнеиностране политике уколико се апстрахује, премаброју судећи, оно мало Мађара. Па ипак је биоузалудан сваки покушај да се ово царство одржи,пошто су недостајале битне претпоставке. Зааустроугарску многонационалну државу била је самоједна могућност да се код појединих нација савладајуцентрифугалне снаге.

Државом се влада или централистички и тиме је она,међутим, исто тако и изнутра организована, или јеона иначе друкчије незамислива. У разним светлимтренуцима долазила су до тог увида и "највиша"места, да би међутим најчешће после краткогвремена то заборавила или као тешко проводљивогурала у страну. Свака мисао једног вишефедеративног устројства Рајха морала је нужно,услед недостајања једне јаке државне споре, клицинећелије власти која је над свима, да доживи својпромашај. К'томе долазе још и битно друге

унутрашње претпоставке аустријске државе у односуна Немачки Рајх Бизмарковог схватања. У Немачкојсе радило само на томе, да се превладају политичкетрадиције, јер је у културном погледу увек постојалаједна заједничка основа. Пре свега поседовао је Рајх,изузев малих страних парчића, огранака, самоприпаднике једнога народа. У Аустрији су односибили супротни. Овде је отпадало политичко сећањена сопствену величину код појединих земаља, изузевкод Мађарске, или сасвим, или је репом времена оноугашено, у најмању руку пребрисано или остајалонејасно. Зато су се с друге стране развијале у добапринципа националитета у разним земљама –покрајинама народске снаге, чије савлађивање јеуправо у тој мери морало постати тешко, у којој су сена рубу монархије почеле да образују националнедржаве, чији су државни народи били са појединимаустријским народским огранцима расно сродни илиисти, које су од сада могле са своје стране да извршевећу привлачну снагу, него што је то насупрот томебило још могуће једном Немцо-аустријанцу. Чак иБеч није више могао на дуже да издржи ову борбу.

Развојем Будимпеште у један велеград добио је Бечпо први пут једног ривала, чији задатак није вишебио повезивање целокупне монархије, већ штавишејачање једног њеног дела. За кратко време требало јевећ и Праг да следи овај пример, а онда Лемберг,Љубљана и тако даље. Са успоном ових некадапровинцијалних градова у националне главнеградове појединих земаља-покрајина, формирали су


50

се сада и у центре за један мање-више самосталникултурни живот истих. Тек тиме су међутимпопримили народно-политички инстинкти својудуховну основу и продубљење. Морао је једном да сепримакне и час, пошто су ове погонске снагепојединих народа постале моћније него снагазаједничких интереса и онда је запечаћено саАустријом. Овај развој могао се од смрти Јосифа IIвеома јасно у свом току констатовати. Његова брзинабила је зависна од једног низа фактора, који суделом били у самој монархији, а другим делом,међутим, давали резултат одређеног политичкогположаја Рајха. Ако би се хтела озбиљно да прихватии поведе борба за одржање ове државе, онда је моглака том циљу да води само једна исто толикобезобзирна колико и упорна цивилизација. Али јеонда морало да се принципијелним утврђивањемјединственог државног језика нагласи формалназаједничка припадност, а управи да се опет у рукедају техничка помоћна средства без чега једнајединствена држава ни случајно не може да постоји.Исто тако могла би се тек онда кроз школу и наставуда однегује јединствена државна припадност. Ово сепостиже за десет или двадесет година, али се овдеморало рачунати са вековима, као што па и иначе усвим колонизаторским питањима упорности сепридаје већи значај него енергији тренутка.

Да онда у најстрожој јединствености мора да се водикако управа тако и политичко вођство, разуме сесамо по себи. За мене је било бескрајно богат наук да

закључим, зашто се ово није догодило, или, боље,зашто то није учињено. Сам кривац за овај пропустбио је кривац за слом Рајха. Стара Аустрија била јевише него нека друга држава везана за величинусвога вођства. Овде је дакако недостајао фундаментједнонационалне државе, која у народској основијош увек поседује снагу одржања, ако вођство каотакво још толико затаји. Јединствена националнадржава може због природне опуштеношсти свогстановништва и са тиме повезане отпорне снагепонекад да поднесе и зачуђујуће дуге периоденајлошијег управљања и вођства, а да због тогаизнутра не пропадне. Онда је често и тако као да утаквом једном телу нема више никаквог живота, каода је оно мртво, одумрло, док изненада самртникпоново одједном не устане и сада осталомчовечанству не покаже вредне дивљења знаке својенеопустошене животне снаге. Друкчије је то,међутим, код неког Рајха, који састојећи се од неистих народа, одржава не заједничка крв, негоштавише заједничка песница. Овде неће свеколикаслабост вођства водити ка зимском сну државе, већће се дати повод за буђење свих индивидуалнихинстиката, који су по крвној заснованости присутни,без могућности да се отисну и размахну у тренуткуједне воље која све надвисује. Само вековнимзаједничким васпитањем, заједничком традицијом,заједничким интересима итд. може се ублажити оваопасност. Стога ће такве државне творевине, што суоне млађе, тим више зависити од величајног вођства,па, дакако, као дело грандиозног снажног човека и


51

духовног хероја често већ по смрти усамљеногвеликог оснивача поново пропасти. Али још и послевекова неће моћи те опасности да важе каосавладане, оне само мирују, да би се изненадапробудиле, чим више не би била у стању слабостзаједничког вођства и снага заједничког васпитања,узвишеност свих традиција да савлада полетсопственог сепаратног животног порива различитихплемена. Ово да нису могли да схвате је мождатрагична кривица куће Хабзбург. Једном јединомемеђу њима држала је судбина осветљавајућу бакљунад будућношћу његове земље, а онда је и оназгаснула заувек.

Јосиф II, римски цар немачке нације, видео је унајвећем страху како би његова кућа, притиснута накрајњу ивицу Рајха, морала једном да нестане увртлогу једног Вавилона народа, ако се у последњемчасу не би поправило оно што су очеви пропустилида учине. Са натчовечанском снагом истурио се тај"пријатељ људи" против неодговорности предака итражио је да у једној деценији надокнади оно што сувекови претходно пропустили. Да му је билопоклоњено само четрдесет година за његов рад и дасу после њега још две генерације на исти начиннаставиле започето дело, било би онда вероватно иуспело да се постигне чудо. Али када је он послеједва десет година владавине размрвљен телом идушом умро, потону са њиме и његово дело у гроб, даби, више никад пробуђено, у капуцинерскојгробници завека заспало. Његови наследници су

били нити духом нити вољом дорасли задатку. Кадасад Европом севнуше прве револуционарне муњеједног новог времена, поче онда и Аустријапостепено да добија пожар у своме дому. Али кадавелики пожар најзад и изби, жар његов је био мањераспирен социјалним, друштвеним или и општеполитичким узроцима већ много више погонскимсилама народског порекла. Револуција од 1848.године могла је свугде да буде израз класне борбе, уАустрији, међутим, она је била већ почетак новихнародских размирица. Тиме што се тада Немац, овопорекло своје заборављајући или га не познајући,ставио у службу револуционарног жара, запечатио јеон своју судбину. Припомогао је да се пробуди духзападне демократије, који му је за кратко времепотро основе његове егзистенције. Образовањемједног парламентарног представничког тела безпретходног заснивања и учвршћења једногзаједничког државног језика положен је каментемељац крају превласти Немства у монархији. Одтог тренутка је, међутим, и сама држава билаизгубљена. Све што је сада следило, било је самоисторијско трајање једнога Рајха. Тај распад пратитибило је исто толико потресно колико и смешно. Ухиљадама и хиљадама форми вршило се упојединостима извршење једне историјске пресуде.Да је један велики део људи слепо тумарао кроз овепојаве пропасти само је још доказивало вољу боговаза уништење Аустрије. Не бих хтео овде да се губим упојединостима, пошто то није задатак ове књиге.Хоћу само да подвргнем темељном разматрању она


52

збивања која увек и за наше време имају увекистоветне узроке пропасти народа и држава и која сунајзад припомогла да се осигура заснованост момполитичком начину размишљања.

Међу институцијама које су најјасније чак ималограђанину који није иначе баш благословеноштрим погледом у стање ствари приказале, открилепрождирање аустријске монархије, налазила се начелу она која је највише снагу именовала за себе –скупштина, парламент, или како се то у Аустријизвало, Рајхстаг ... Видљив је био узорак овога тела уЕнглеској, земљи класичне "демократије". Оданде јепреузето цело то "усрећитељско" устројење ипресађено што је могуће више непроменљиво у Беч.У дому посланика и дому господе славио је енглескидводомни систем своје васкрсење. Једино што су"домови" сами били нешто различити. Када је Бари(Barry) негда давно своју парламентарну палатуизвукао из водурина Темзе у вис, захватио је уисторију британског светског Рајха и донео је из њеукрас за 1200 ниша, конзола и стубова свограскошног здања. У грађевинском делу и ликовнојуметности постаде тамо Дом лордова и Дом народапечат слова целе нације.

Овде наступи прва тешкоћа за Беч. Јер када је ДанацХансен завршио и последње украсе на вратимамраморне куће народног представништва онда заукрашавање није остало ништа друго него да кодантике покуша да потражи ослонац. Римски и грчки

државници и филозофи украшавају сада ту театарскуграђевину "западне демократије" и у симболичкојиронији вуку двоколице четворопрега преко двадома на четири стране света свак на своју страну, даби на тај начин подарили најбољи изразунутрашњих натезања према спољњем свету."Националности" су забраниле као увреду ипровокацију да у том грађевинском делу будевеличана аустријска историја, као што се у самомРајху дакако тек под грмљавином битака Првогсветског рата усудило, да се Валотова грађевинаРајхстага натписом посвети немачком народу. Кадасам још као непуни двадестогодишњак по први путушао у раскошно здање на Франценсригну, да бихкао гледалац и слушалац присуствовао једнојседници Дома посланика, бејах тада обхрваннајпротивнијим осећањима. Већ сам одавно мрзеопарламент, ипак нипошто не и као институцију посеби. Напротив, као слободоуман човек нисам могаодругу неку могућност владавине уопште себи ни дапредставим, јер помисао некакве диктатуреизгледала би ми према мом држању у односу на кућуХабзбург као злочин против слободе и против свакогразума. Не мање је допринело томе и то да сам каомлад човек био услед мог веома обимног читањановина пелцован и извесним дивљењем за енглескипарламент, сам готово и не слутећи то, дивљење којенисам хтео тек тако без даљњег да изгубим.Достојанство с којим је тамо и Доњи дом следиосвојим задацима (како је то лепо знала да опишенаша штампа) моћно ми је импоновало. Да ли је


53

уопште могло бити неке узвишеније формесамоуправљања једног народа ? Управо због тога самја био непријатељ аустријског парламента. Сматраосам форму целог наступа овога за недостојну свогвеликог узора. Уз то је, међутим, још нештонаступило – судбина немства у аустријској државибила је зависна од његовог положаја у државномсавету. До увођења општег и тајног изборног правапостојао је још неки, иако незнатни немачкимајоритет у парламенту. Већ ово стање је билопроблематично, пошто је при националнонепоузданом држању социјалдемократије ова укритичним питањима која су се тицала немства – дане би од себе одвратила следбенике из појединихстраних народа – наступала увек против немачкихинтереса (а све у складу са интересима њиховихментора, финансијера и налогодаваца – светскогјеврејства). Социјалдемократија није још ни ондамогла да се сматра немачком партијом. Увођењемопштег изборног права, престала је, и чисто бројчаногледано немачка надмоћ. Сада даљем однемчењудржаве није више било никаквих препрека на путу.Национални нагон самоодржања допуштао ми је већонда да из овог разлога мало волим и поштујем једно"народно" представништво у коме је немство уместопредстављано бивало издано! Само и ово су већ билинедостаци који су, као и много тога другог, моглибити приписивани управо не самој ствари по себи,већ аустријској држави. Раније сам још веровао, да саједним новим васпостављањем немачке већине упредставничким телима не би могло бити никакве

побуде више за један принципијелан став противтога, док год стара држава заправо још уопштепостоји. Тако дакле у свом унутрашњем бићуусмерен, ступио сам по први пута у колико свететолико и оспораване просторије. Додуше биле су мионе само узвишеном лепотом предивног здања свете.Једно хеленско предивно дело на немачком тлу. Ализа које ли кратко време бејах потом огорчен, кадасам видео бедну представу, која се сад одвијаше предмојим очима! Било је присутно неколико стотинаових тзв. "народних" представника који су управотребали да заузму став по једном питању од важногпривредног значаја. Мени бејаше довољан већ тајпрви дан, да би ме подстакао на размишљањечитавих следећих недеља. Духовна садржинаизложеног беше заиста на једној тако унижавајућој"висини", уколико су се те говоранције уопште моглеразумети, јер неки од господе нису говорилинемачки, већ на њиховим словенским матерњимјезицима или, боље, дијалектима. Оно што сам досада знао из лектире и из новина, добих садаприлику да чујем и својим ушима. Једнагестикулирајућа, свим врстама тонова промуклораздерана, дивље покретљива маса, изнад ње једанбезазлен матори чика, који се у зноју лица свогтрудио, жестоким витлањем једним звоном и часопомињућим довикивањем да поново доведе у мирневоде достојанство куће. Морадох да се смејем.

Неколико недеља касније бејах поново у тој кући.Слика је била нешто измењена, никако поново


54

препознатљива. Сала сасвим празна. Тамо доле сеспавало. Неколико посланика бејаху на њиховимседиштима и зеваху један према другоме, један је"говорио". Један потпредседник дома беше присутани зурио је видљиво досађујући се у сали. Првенедоумице јавише се у мени. Те сада одлазих, кад годми је време давало некако прилику, увек изнова тамои посматрах мирно и пажљиво одговарајући призор,слушах говоре, уколико они беху за разумевање,проучавао сам више или мање "интелигентна" лицатих изображеника нације ове тужне државе – иградих тако постепено своје сопствене мисли.

Година дана ових мирних посматрања бешедовољна, да бих своје раније схватање о бићу овеинституције, али заиста без остатка изменио илиотклонио. Моје унутрашње биће није прихваталофалсификовану слику коју је о њој прихваталазванична мисао Аустрије. Не, сада више нисам могаода признам парламент као такав. До тог часа сматраосам да је несрећа аустријског парламента унедостајању једног немачког мајоритета, а сада самзлу коб видео у целој појави те институције уопште.Читав низ питања букну у мени онда. Почех да сеприсније упознајем с демократским принципомодлучивања "већине", као основом целе те (јеврејске)институције, али ништа мање нисам поклањаопажње духовним и моралним вредностима тегосподе, која су као изабраници нације требало даслуже сврси оних који су их изабрали. Тако самистовремено проучио и упознао и институцију и

носиоце те исте институције. Током неколико годинаформирао се онда у мени, у мом сазнању и увид у типвеличајног достојанства појаве новијег времена упластичној јасноћи – Парламентаризам! Он почеда се у мени углављује у једном облику, који никадавише није могао да подлегне било каквој промени.Овог пута такође ме је очигледна настава практичнереалности сачувала од тога да се угушим у теорији,која на први поглед многима изгледала такозаводљива, а која, међутим, ништа мање мора да сеурачуна у искривљене феномене човечанства.Демократија данашњег запада је само претходница(јеврејског и јеврејиновог) марксизма, који би без њеуопште био незамислив! Тек она пружа овој светскојкуги хранљиво тло, на коме се онда може широм дараспростре зараза (прим. прев. творац марксизма јејеврејин Карл Маркс, право име му је било МордекајЛеви, а његов отац је био јеврејски рабин). У њенојунутрашњој изражајној форми, у парламентаризму,створила је она за себе још једно чудовиште од блатаи "ватре", код кога ми на жалост та "ватра" изгледада је у овом часу сагорела. Морао сам више него дабудем захвалан својој судбини, да ми је она у Бечутакође и то питање поднела на разматрање ииспитивање, јер бојим се да бих у Немачкој одговорисувише лаке руке сачинио. Да сам сву комичност теинституције, зване "парламент" упознао најпре уБерлину, можда бих запао у супротност и ставио сеочито без ваљаног разлога на страну оних коју суједино видели добробит народа и Рајха на искључивзахтев силе царскога мишљења и тако ипак стајали


55

истовремено на страни и слепи насупрот времену иљудима. У Аустрији је то било немогуће.

Овде у Аустрији, се није могло тако лако упасти изједне грешке у другу. Ако није ваљао парламент,онда су још много мање ваљали Хабзбурзи - и ништавише. Са одбијањем једино "парламентаризма" овденишта није учињено, јер је онда увек остајалоотворено питање – шта сад? Одбијање и уклањањеСавета Рајха оставило би као једину силу владавинедабоме кућу Хабзбург, једна посебно за мене сасвимнеподношљива мисао.

Тешкоћа овог посебног случаја довела ме је до једногтемељнијег разматрања проблема по себи, него штоби то иначе у мом тако младом добу био случај. Оношто ме је понајпре и највише дало на размишљање,било је видно непостојање сваке одговорностипоједине личности. Парламент доноси некаквуодлуку, чије последице могу да буду и од такосудбоносног значаја – и нико за тако нешто не сносиодговорност, нико никад не може да буде позван даподнесе рачун за такву своју делатност! Јер, да ли сето зове преузимање одговорности, када после сломаВлада која сноси кривицу поднесе оставку? Или секоалиција измени, па и парламент распусти?! Па дали се уопште једна колебљива већина људи икадаможе учинити одговорном?!

Није ли ипак замисао сваке одговорности везана заличност? Може ли се међутим водећа личност једне

владе практично подвргнути хапшењу за делања,чија настајања и спровођења се стављају искључивона конто хтења или склоности једне множине људи?!Или, није ли задатак водећег државника уместо урађању стваралачких замисли или плана по себи,заправо и штавише у уметности да се генијалностњегових нацрта чини непрестано разумљивомчопору овнова и празноглаваца, да би се ондаиспросила њихова великодушна сагласност?! Је лито критеријум државника да он мора у исто таковисокој мери да влада уметношћу убеђивања као ионом из домена државничке мудрости у зацртавањувеликих смерница и доношења великих одлука? Дали је неспособност једног вође тиме доказана штоњему не успева ли да за једну одређену идејупридобије већину једне помоћу мање или вишечистих случајева здудлане гомиле? Па најзад, да лије та гомила уопште већ једном и схватила једнуидеју, пре него што успех постане прокламатор њеневеличине? И Није ли свако генијално дело на овомесвету заправо видљиви протест генија противтромости масе? Шта међутим треба да чинидржавник коме не успе да измоли наклоност тегомиле за његове планове? Треба ли да је откупи?Или треба с обзиром на глупост својих суграђана дасе одрекне спровођења задатака осведочених каоживотна нужност и да се повуче, или би морао ипакда остане? И не упада ли у таквом једном случајуправи карактер у један нерешиви конфликт измеђусазнања и пристојности, или, боље речено, схватањапоштења? Где овде лежи граница која раздваја


56

дужност према општем од захтева личне части?Мора ли сваки прави вођа строго себе да чува од тогада на тај начин буде деградиран у политичкогкалкуланта? И не мора ли сад, обрнуто, свакикалкулант да се осећа позваним да "дејствује" уполитици, јер задњу одговорност има да сноси не он,него некаква неухватљива гомила? Не мора ли наспарламентарни већински принцип да доведе уопштедо демолирања појма вође? Верује ли се међутим данапредак овога света настаје по прилици из мозгачовечанства, а не из глава појединаца?

Или предвиђа ли се да се за његову будућност можеодрећи претпоставки људске културе? Зар она неизгледа да је данас, напротив, нужнија него икадараније? Тиме што парламентарни принцип већинскеодлуке побија ауторитет личности и на њено местопоставља бројчаност ове или оне гомиле, огрешује сеон против аристократске темељне заснованостиприроде, при чему додуше њена сублимација у видуплемства ни у ком случају се, рецимо, не може даотелотвори на данашњу декаденцу наших десетхиљада из горњег слоја. Какво пустошење оваинституција модерне парламентарне владавинепричињава, може читалац јеврејских новина тешкосеби да представи, уколико није научио дасамостално мисли и процењује. Оно је у правом редуподстицај за невероватну поплаву целокупногполитичког живота најбезвреднијим појавностиманаших дана. Ма колико ће се прави вођа повлачитииз једне политичке делатности, која се својим

највећим делом не састоји од стваралачког учинка ирада, већ много више од фалширања и делања занаклоност неке већине, баш у толикој мери ћеуправо таква делатност да одговара маломе духу и дага следствено томе и привлачи. Што је патуљастијиданас такав један дерикожа у свом духу и моћи, штому јасније у свест долази сопствени увид у свумизерију његове стварне појаве, тим више ће он даслави један систем, који од њега нипошто нећезахтевати снагу и генијалност једнога џина, већ штавише се задовољити препреденошћу једног сеоскогкрмета, па тако такву врсту мудрости радије гледанего ону једног Перикла. И притом не мора такавједан клипан никада да се труди око одговорности засвоје делање. Он је већ и стога ослобођен те бриге,пошто он дабоме и тачно зна, да је, сасвим независнокакав ће бити резултат његових "државничких"петљанција, његов крај већ одавно ипак уписан узвездане тасове историје – он ће једнога дана другомнеком, исто тако великоме духу, имати да преда својеместо. Јер то је знак једног таквог срозавања ипропадања, да се управо у тој мери повећаваколичина државника у којој мерило вредностипојединца пада. Он ће, међутим, са све већомзависношћу од парламентарних већина морати дабива све мањи, пошто ће с једне стране великидухови увек одбити да буду пандури глупавихнеспособњаковића и брбљиваца, као што с другестране, репрезенти мајоритета ништа страственијене мрзе него надмоћну главу. Увек постоји једанутешни осећај за такву једну Скупштину савета


57

силних градских посланика, да знају да их предводиједан вођа, чија мудрост одговара нивоу присутних.Зар па не треба тако сваки да доживи радост да можес времена на време да пусти да севне и његов дух – апре свега, међутим, ако Хансиц може да будемајстор, зашто да то једном не буде и Петер? Алинајвише одговара овај проналазак демократијеједној особини, која је у последње време израсла управу срамоту, наиме, кукавичлуку једног великогдела нашег такозваног "вођства". Какве ли среће дасе у свим правим одлукама од некаквог значаја можесакрити иза сукње једног такозваног мајоритета!Погледајмо само таквог једног политичкогразбојника, како он забринут за сваку уредбуиспрошава сагласност већине, да би тако осигураомућкарошко друштво и тиме у свако доба могао даскине терет одговорности са себе. То је, међутим,додатни главни разлог, зашто је такав начинполитичке делатности једном часном, а тиме ихрабром човеку одвратан и омражен, док сви другибедни карактери - а који за своје деловање нећелично да преузму одговорност већ траже скровиште,тај је страшљиви мангуп - док све оне беднекарактере таква сорта политичке делатностипривлачи. И када се руководитељи једне нацијесастоје од таквих бедника, онда се тако нешто већ закратко време и жестоко освети. Онда се више неможе наћи достојан човек ни за једну одлучујућуделатност, радије ће се прихватити свака па још итако срамна нечасност, него се изборити за некудостојанствену одлуку; и зар више нема овде никога,

који је са своје стране спреман да своју личност исвоју главу заложи за спровођење једнебескомпромисне одлуке!? Јер једно не треба и не смесе никада заборавити – мајоритет не може ни овденикада да замени правог човека! Он не само да јеувек заступник глупости, него и кукавичлука. И каошто је мало могуће да стотину шупљоглаваца даднуједног мудраца, тако исто је немогуће да од стотинуплашљиваца настане једне херојска одлука.

Што је, међутим, лакша одговорност појединог вође,тим више ће расти број оних, који ће се и унајбеднијим размерама лично осетити позваним, даисто тако ставе нацији на располагање својебесмртне снаге. Па они, забога, просто неће моћи нида ишчекају, да једном најзад дођу на ред за такошто... Они већ цупкају у реду, у дугој колони и броје сболним сажаљењем све оне који испред њих чекају ирачунају готово у минут и сат који ће их премаљудским мерилима довести да буду на потезу. Стогаони чезну за сваком променом у функцији која имлебди пред носом и захвални су сваком скандалу,који прочешљава ред оних испред њих. Ако међутимнеко не жели да узмакне са заузетог положаја, они тоонда осећају као кршење светога споразумазаједничке солидарности. Онда они постају зли и несмирују се пре никако све док бестидник најзад непадне и своје топло место поново опшчеству стави нарасполагање. Због тога он више и неће тако брзодоћи поново на тај положај. Јер чим је таква некакреатура била принуђена да напусти свој положај,


58

одмах ће се она покушати да угура у опште редовечекалаца, уколико је тада узвитлани повици ипсовања других у томе не задрже. Последица свегаовога је застрашујуће брза промена на најважнијимместима и ресорима такве једне државне творевине,један резултат, који у сваком случају делујенеповољно, а понекад управо катастрофално. Јер,сад више неће овим изменама пасти као жртва самоглупак и неспособњаковић, већ штавише и правивођа, ако судбина и уопште таквог једног успе дадоведе на положај. И чим би се само једном таконешто сазнало, одмах би се у одбрану образоваозгуснути фронт, нарочито ако таква једна мудраглава не би потицала из сопствених редова, а ипак сеусуђује остати међу собом и мрзи се као заједничкинепријатељ свака глава која би међу нулама могла дада неку јединицу. И у том правцу је инстинкт тимоштрији, што је више могуће да он у свим осталимслучајевима недостаје. Тако ће последица бити једносве распрострањеније духовно осиромашење водећихслојева. Шта притом настаје за нацију и државу, свакможе да процени сам, уколико и он не спада у тусорту "вођа". Стара Аустрија имала је парламентарнувладавину још у чистој култури. Свакако да супоједини председници влада именовани од цара икраља, само то именовање није било ништа другонего спровођење воље парламента. Али ценкање итрговање за министарске положаје било је већзападна демократија у најизворнијем издању.Посебно је измена појединих личности наступалавећ у све краћим роковима, да то коначно прерасте у

прави некакав лов. У истој мери опадала је величинаодговарајућих "државника" све више, док на крајуније преостао само онај сићушни типпарламентарског калкуланта, чија се државничкавредност одмеравала и признавала само више премањеговој способности, којом је успевао да склептапоједине коалиције, дакле да спроводи оне ситнеполитичке трговачке послиће, које једино бејаху устању да заснују јединство оваквих народнихпредставника за практични рад.

Тако је некоме могла та бечка школа у овој областида пружи најбоља сазнања. Оно што је не мањепривлачило моју пажњу било је поређење измеђупостојеће моћи и знања ових народних представникаи задатака, који су горуће тражили њиховоизвршавање. Наравно да се онда морало, хтело се тоили не, ближе позабавити духовним хоризонтом тихизабраника народа, при чему се уопште није далозаобићи да се поклони нужна пажња такође избивањима која су водила ка разоткривању овихдивотних појава нашег јавног живота. Такође иначин на који је стварна способност ове господе услужби отаџбини била покретна и примењивана,дакле технички след њиховог делања, завређивао једа буде темељно истраживан и испитиван.

Целокупна слика парламентарног живота била јетим јаднија што се човек више решавао да продре уте унутрашње односе, да с безобзирном оштромобјективношћу проучава личности и стварне основе.


59

Чак све ово адресира према једној институцији којасе осећа побуђеном, да преко својих носилаца усваком другом ставу указује на "објективност" каоједину праведну основу за свако процењивање изаузимање става. Процењују се та господа лично изакони њиховог горког живота и само би човек могаода се чуди резултату тога. Не постоји ни једанпринцип, који је, објективно гледано, тако нетачанкао парламентарни.

При том се сасвим сме превидети начин на који сеодржава избор господе народних представника, какоони уопште доспевају до својих положаја и до свогдостојанства. Да се овде притом ради само о једномзаиста сићушном делићу испуњења једне општежеље или чак и опште потребе, свакоме ће сместа дасине ко себи разјасни да политичко разумевањешироких маса уопште није тако развијено, да би сасвоје стране оне допрле до одређених општихполитичких погледа и у вези с њима одабралеличности које би дошле у обзир. Оно што и увекозначавамо речју "јавно мњење" почива својимпонајмањим делом на искуствима или чак исазнањима појединаца, добијеним самостално, анајвећим делом, насупрот томе, на представи која сествара путем једне сасвим нападне и упорне врстетакозваног "просвећивања". Тако као што је иконфесионалан став резултат васпитања и самарелигиозна потреба по себи дрема у унутрашњембићу човека, тако и политичко мњење масепредставља само крајњи резултат једне понекад

сасвим невероватне упорне и темељне обраде душе иразума.

Далеко најмоћнији удео у политичком "васпитању",који се у овом случају најбоље означава речјупропаганда, пада на конто штампе. Она обезбеђује упрвом реду овај "просвећујући рад" и представљатиме неку врсту школе за одрасле. Само та наставаније у рукама државе, већ у канџама делом у највећојмери минорних снага. Већ сам у Бечу као млад човекимао најбољу могућу прилику да тачно упознамвласнике и фабриканте те машине за "васпитање"маса. Морао сам на почетку да се чудим за којекратко време је тој злоћудној (јеврејској) велесили удржави постало могуће да производи једно одређеномишљење чак и кад се притом радило о потпуномфалсификату неких стварно постојећих општихунутрашњих жеља и погледа. У неколико дана се туонда од једне смешне стварчице начини државнаакција од огромног значаја, док насупрот томе у истовреме животно важни проблеми се предају заборавуили, још боље, једноставно краду из свести и сећањамасе. Тако се успевало да се у току од неколиконедеља неком чаролијом ишчепркају из ничегаимена, да се на њих прикопчају најневероватнијанадања широке јавности, чак да им се још ипопуларност створи, која неком заиста, значајномчовеку често током целог његовог живота није моглапасти у део, имена која притом још колико преједног месеца ниједан човек чак ни чуо није, док су уисто време, вредне и старе појаве државног или


60

осталог живота одумирале за своју околину још ипри најбољем здрављу и снази, или пак билеизложене таквој бедној порузи да је за кратко времепретила опасност да њихово име постане симболједне сасвим одређене нискости и нитковлука.Морао би се простудирати овај инфамни јеврејскиметод да се неки часни човек одједном и као замахомчаробног штапића заспе истовремено са стотина истотина места из смрдљивих кибли најнижихклевета и обешчашћења преко своје чисте одеће, даби се права опасност овог олоша штампе могла тачновредновати. Не постоји онда баш ништа што не битаквом једном разбојнику одговарало да доспе досвојих јасних циљева. Он би онда проњушкао и донајинтимнијих породичних односа и не би се смириодок његов трагалачки инстинкт не напипа некакавмизерни догађајчић, који је онда одређен да сенесрећној жртви зада последњи ударац. А не нађе лисе нити у јавном нити у приватном животу чак и принајупорнијем њушкању баш ништа, онда тако насмеједноставно неки клипан да распали с клеветом, учврстом уверењу да хиљаду пута понављање остављасве чешћи траг, и борба жртве против тога унајвећем броју случајева уопште није могућа; причему тај олош никад ништа не предузима из мотивакоји би код пристојних људи били прихватљиви. Недај Боже! И тако нападајући једна битанга ове врстесвоју драгу околину на најнитковскији начин,сакрива се тај љигавац у прави облак честитости иисцелитељских фразетина, брбља о "новинарскојдужности" и сличним лажљивим којештаријама, па

се тако усуђује још и то, приликом заседања иконгреса, дакле у поводима, када се ова беда виђаскупа у већем броју, да трућа о некаквој посебној,наиме журналистичкој "части", што онда туокупљени олош узнесено узајамно потврђује. Овафукара фабрикује међутим више од две трећинетакозваног "јавног мњења", из чије пене онда иступапарламентарна Афродита.

Да би се овај поступак тачно описао и приказао уцелој његовој лажљивој неистинитости, морали би сенаписати томови књига. Само, ако се и изузме све иосмотри искључиво дати продукт из целе његоведелатности, и то ми изгледа довољно, да би серасветлило објективно лудило те институције тако ипред најстрожијим њеним верницима. Најлакше ипонајпре би се могла разумети ова коликобесмислена толико и опасна збрка, чим би сеупоредио демократски парламентаризам с једномистинитом германском демократијом. Најзначајнијепажње у случају овог првог је у томе да се поступатако што се изабере један број од пет стотина људиили у последње време и жена, којима сада у свему исвачему припада да донесу коначну одлуку. Они супрактично тако сама влада, јер иако се од њих бираједан кабинет, који према спољњем свету преузимапослове државе, то је упркос томе овде самонаизглед тако.

У стварности не може таква једна такозвана влада никорака да учини, а да претходно себи не прибави


61

дозволу целе скупштине. Тиме она међутим не можебити учињена низашта одговорном, пошто последњаодлука дакле никада није на њој, већ код мајоритетапарламента. Она је у сваком случају само извршилацвоље ове или оне већине. Њена политичкаспособност би се заправо могла проценити једино ууметности, с којом она постиже то да се илиприлагоди вољи већине или да већину привуче ксеби. Тиме она међутим пада са висине једне стварневладе у нискост једне просјакиње према овом илионом мајоритету. Па тако и њен најважнији задатакмора уопште да се састоји само у томе да с временана време себи осигура наклоност постојеће већине,или да се подухвати образовања једне нове себи бољенаклоњене. Успе ли то, онда она сме поново једнократко време да "влада", не успе ли, онда она можеда оде. Правилност њених намера не игра при томуопште никакву улогу. Тиме је међутим свакаодговорност практично одстрањена. До каквих свепоследица води овако нешто, види се већ и из једногсасвим једноставног разматрања: унутрашњи саставпет стотина изабраних народних представникапрема позиву, или тако и способностима појединацаодаје једну колико расцепкану толико и најчешћејош и јадну слику. Јер, па ваљда се још неће иповеровати да су ти изабраници нације истовременои изабраници духа, или такође бар разума!Вероватно, нико неће помислити да из гласачкихлистића једног свега пре него духовног стабилногбиралишта могу да стасају на стотине државника. Иуопште да ли је могуће супротставити се довољно

оштро безумљу да се из општих избора могу родитигенији. Прво и прво, у свакој нацији јави се у свакомсветоме времену једном један прави државник, а неистовремено на стотине и више њих одједном; друго,одбојност масе према сваком истакнутом генију језаправо инстинктивна. Пре ће камила проћи крозиглене уши но што ће један великан бити "откривен"помоћу избора. Оно што се заиста истакне изнаднормалне мере широког просека, уобичајава да се усветској историји лично јави. Тако, међутим,изгласава пет стотина људи од више но скромнихсвојих могућности о најважнијим пословима нације,поставља владе, које потом саме опет морају усваком посебном случају и сваком посебном питањуда прибаве сагласност преузвишене скупштинеСавета, свагда се дакле заиста гради политика тихпет стотина. И по томе онда све и изгледа тако. Аличак и да се и сасвим изостави по страни разматрањео генијалности тих народних представника, нека сеипак промисли, каквих различитих врста супроблеми, који ажурирају своје решење, на којимразличитим областима морају да се изнађу решења идонесу одлуке и свакако ће се схватити, колико овдемора бити лоша једна институција владавине којапоследње право на одредбе преноси на једанмасовни скуп људи, од којих само један сасвиммајушни делић поседује знања и искуства о стваримао којима се расправља. Најважније привредне мересе тако подносе неком форуму, који тек једномдесетином својих чланова може да покаже својеекономско образовање. А то међутим не значи ништа


62

друго до чињенице да се последња одлука у једнојствари даје у руке људима, којима свака темељитосту овоме потпуно недостаје. И тако је, међутим, сасваким другим питањем. Увек се преломи, одлукапомоћу једне већине незналица и немоћника, поштодабоме састав ове институције остаје непромењен,док се, међутим, проблеми који су на, разматрањупротежу на готово све области и следствено томе битребало да и претпостављају једну сталну изменупосланика који о њима расправљају и одлучују.Немогуће је да исти људи буду препуштенидоношењу судова о саобраћајним пословима као и оонима из области високе спољне политике. Овде биморали да буду друкчији него све сами овиуниверзални генији, какви се у једноме веку текједном заиста појаве. На жалост овде се у највећемброју случајева уопште не ради о "главама", него оисто тако ограниченим колико и уображеним инадуваним дилетантима, о духовном полусветунајрђавије сорте. Стога и наступа тако честонесхватљива лакомисленост, с којом та господаразговарају и одлучују о стварима, које би чак и коднајвећих духова изискивале веома брижљивапремишљања. Овде се доносе мере од далекосежногзначаја за будућност целе једне државе, па и нације,а они се понашају као да им је на столу боље имстојећи шпил карата за партију тарота, а не да је упитању судбина саме нације. Но, било би свакаконеправедно поверовати да је сваки од посланикатаквог једног парламента већ увек сам од себе био стако мало осећања за одговорност.

Онај који међутим познаје људе, схватиће да утаквом једном "красном" друштву не би неко желео ибаш да буде највећи глупак, а у извесним круговимачаст и поштење имају истоветно значење као иглупост. Те тако ће и онај понајпре још честитипредставник нужно бити убачен у ову колотечинусвеопште лажљивости и преваранства. Управоуверење да несадејство једног појединца у једнојствари по себи ама баш ништа не би променило,убија сваки часни помак, који би овај или онај мождаучинио. Он ће на крају допустити себи убеђење далично он још одавно не спада у најгоре и да својимдејствовањем могуће предупређује оно горе, зло.Наравно би се приговорило овде да додуше појединипосланик нема нарочитог разумевања у овој или онојствари, али је његов став резултат саветовањафракције као руководитељке одређеног господина;ова има своје посебне одборе, каже се, који се бездаљњег више него довољно од стране стручњакаинструирају. Ово изгледа на први поглед да јекоректно. Али би ипак било онда значајно и питање:зашто се бира пет стотина, ако ипак самонеколицина поседује нужно знање за заузимањестава о најважнијим питањима? Да, управо у томгрму лежи зец. Није циљ нашег данашњегдемократског парламентаризма да образује рецимоједну скупштину мудрих, већ много више тај дасастави гомилу духовно зависних нула, чије вођењепрема одређеним смерницама утолико постајелакше што је већа лична ограниченост појединаца.Само тако може да се води партијска политика у


63

данашњем рђавом смислу. Али само тако је и могуће,да онај који заправо вуче конце може опрезно увекда остане у позадини, а да никада лично не будеподвргнут одговорности. Јер, неће ипак сад свака занацију тако штетна одлука бити приписана тамонеком свима видљивом мангупу, већ ће се свалити налеђа целе фракције. Тиме међутим отпада свакапрактична одговорност, јер она мора да лежи само уобавези једне поједине личности, а не у једномпарламентарном удружењу брбљиваца.

Ова институција може да буде драга и драгоценасамо за онога најлажљивијег и истовремено посебноза оног мужа што зазире од светла дана, а мудро јеомражена свом честитом, исправном, за својуодговорност спремном момку. Стога је ова врстадемократије постала и инструмент оне расе, којасходно својим унутрашњим циљевима мора да сеплаши Сунца сада и у сва времена убудуће. СамоЈеврејин може да велича једну институцију која јепрљава и неистинита као и он сам! Њему насупротстоји истинита германска демократија слободногизбора вође с његовом обавезом за потпунопреузимање сваке одговорности за своје делање ипоступке.

У њој нема никаквог прегласавања једне већине попојединим питањима, већ само одређивање једногјединог, који онда свим својим умећем и животомима да наступа за своје одлуке. Ако неко сад иступиса замерком да под таквим условима се тешко може

неко наћи спремним да своју личност посвети такорискантном задатку, онда се на то мора само једноодговорити – нека је Богу хвала, па у томе управо илежи смисао германске демократије да неће првикоји наиђе недостојни штребер и морални олошоколишно се уфукљати у владу свога народа, већ ћесе због величине одговорности коју треба преузетиуплашено устукнути незналице и слабићи. А ако биипак једном такав клипан покушао да се наметне,онда га је лакше раскринкати и безобзирноодгурнути: губи се, кукавички олошу! Назад, прљашсваким кораком којим газиш, јер предворје уПантеон историје није за пузавце ту, него за хероје!

До оваквог погледа на ствари изборих се последвогодишњих посета бечком парламенту. Онданисам више тамо залазио. Парламентарни режимимао је и додатно једну главну заслугу за све вишепоследњих година растућу слабост старе хабзбуршкедржаве. Што је више његовим деловањем биларазбијена превласт немства, тим се више садапотпадало под један систем испразних међусобнихиграрија националности. У самом Рајхстагу ово сесве више дешавало на штету Немаца и тиме свакакоу првом реду на штету Рајха, јер већ на прелазу у овајвек морало је и оном најпаметнијем да сине, дапривлачна снага монархије није више у стању даобузда тежње земаља за растурањем заједничкедржаве. Напротив! Што су сиромашнија посталасредства, која је држава имала да улаже за својеодржање, тим је све више растао општи презир


64

према њој. Не само у Мађарској, већ такође и упојединим словенским провинцијама осећало сетолико мало идентичним са заједничкоммонархијом, да се њена слабост нипошто нијеосећала као сопствена срамота. Чак се више ирадовало још таквом Царском савету, знациманаступајуће старачке немоћи – ипак се вишеуздавало у њену смрт него у њено оздрављење.

У парламенту је могао још да се спречи потпунислом сталним недостојанственим попуштањем ииспуњавањем и сваке могуће уцене, коју је онда имаода плати Немац – у земљи помоћу једног што јемогуће вештијег манипулисања народима једнихпротив других. Само, општа линија развоја била јеуперена ипак против Немаца. Посебно откако јепрестолонаследство почело да утире пут извесномутицају надвојводи Францу Фердинанду, добило јеплан и поред одозго форсирано чехизирање. Са свимиоле могућин средствима покушавао је тај будућивладалац дупле монархије да учини предностразнемчавању, или чак и да га форсира, односно барприкрије. Чисто немачка места су тако околишнимделовањем државног беамтерства (чиновништва)полако, али неспутано сигурно угурана у мешовитејезичке зоне. Чак и у доњој Аустрији је почео тајпроцес да чини све брже напретке, а Беч је већ замноге Чехе био њихов највећи град. Водећа мисаоовог новог Хабзбурга, чија је породица сад говорилавише Чешки (супруга надвојводе била је некадашњачешка грофица; она је потицала из кругова, чији је

непријатељски став према Немцима представљаотрадицију) била је, да у средњој Европи постепеноформира једну словенску државу, која је као заштитапротив православне Русије требало да будепостављена на строго католичке темеље. Тиме је, каотако често код Хабзбурга, поново религијапостављена у службу једне чисто политичке мисли ијош к томе посматрано, бар са немачке тачкегледишта, несрећне политичке мисли. Резултат јебио више него жалостан у многоструком погледу...Нити су кућа Хабзбург нити католичка црква добилиочекивану награду. Кућа Хабзбург је изгубилапресто, Рим једну велику државу. Јер тиме што јекруна ставила и религиозне моменте у службу својихполитичких опредељења, продубила је један дух,који понајпре ни она сама наравно није сматраламогућим.

Из таквог једног покушаја да се у старој монархијисвим средствима искорени немство, израстао је каоодговор старонемачки покрет у Аустрији. Саосамдесетим годинама је и у монархији достигаоврхунац манчестерски либерализам јеврејскогутемељења, ако не и да је још и преплавио. Реакцијапротив тога дошла је ипак, као код свега у старојАустрији, не у првом реду из социјалних схватања,већ националних. Нагон за одржањем принудио јенемство да се стави у одбрану у најоштријој форми.Тек у другом плану почеће и економска мерила дапостају важна. Тако су се из свеопште политичкезбрке искристалисале две партијске структуре, једна


65

више национална, друга више социјално настројена,обе међутим изузетно интересантне и поучне забудућност. После поражавајућег краја рата 1866. год.заносила се кућа Хабзбург помишљу о једномреваншу на бојном пољу. Само је смрт цара МаксаВон Мексика, чија се несрећна експедицијаприписиваше у првом реду Наполеону Трећем, ичије препуштање пада узроковано Французом јепобудило опште огорчење, спречило је једно тежезближавање са Француском. Па ипак је Хабзбургонда био на опрезу. Да није рат 1870/71. постао такавјединствен победнички поход, усудио би се свакакоипак бечки двор да заигра крваву игру освете заСадову. Али када су са бојишта приспеле првејуначке вести, чудесне и једва за веровати но ипакистините, онда спознаде "најмудрији" свих монарханеприличан час и начини једну најбоље могућугримасу у рђавој игри. Херојска борба тих двејугодина произвела је једно још много моћније чудо,јер код Хабзбурга промена става никада нијеодговарала унутрашњој тежњи срца, него принудиоколности. Немачки народ у старој Источној маркије међутим тако био понет победничким заносомцарства и видео је с најдубљом острашћеношћупоново васкрсавање сна очева у најдивнијустварност. Јер нека се нико не вара – онај заистанемачки опредељени Аустријанац је и у Кениграцуод тих тренутака спознао онај исто тако трагичан,али и неопходан разлог за поновно усправљањеједног Рајха који више није хтео да остане спетљан струлим кучинама старог савеза – и више то и није

био. Он је такође научио пре свега најтемељније насопственој кожи да осећа да је кућа Хабзбург најзадзавршила своју историјску мисију и да нови Рајхсамо више онога за цара сме да прихвати, који у свомхеројском настројењу има да понуди једну достојнуглаву "круни Рајне". А колико ли је само још и вишебила да се слави судбина што је то даривање билоизвршено изданку једне династије, која је уФридриху Великом већ једном у мутном временунацији један светли симбол вечног успона подарила.Али кад је после великог рата кућа Хабзбург споследњом одлучношћу ишла на то да опаснонемство дупле монархије (чије унутрашњеопредељење није могло бити под сумњом) полако,али неумољиво искорени – јер то је морао и битиконачан исход политике словенизирања – плануонда отпор народа коме је био одређен крај и тотакве врсте, какву немачка историја новијег временајош није познавала.

По први пута посташе национално и патриотскиопредељени људи – бунтовници. Бунтовници непротив нације, такође не и против државе саме посеби, већ бунтовници против једне врсте владавине,која је по њиховом уверењу могла водити допропасти сопственог народа. По први пут у новијојнемачкој историји раздвојио се земаљскидинастички патриотизам од националне љубавипрема отаџбини и народу. Била је то заслугасвенемачког покрета Немачкоаустрије деведесетихгодина да се на јасан и недвосмислен начин


66

констатовало, да један државни ауторитет само ондаима право да захтева поштовање и заштиту, ако онодговара тежњама народа, бар му не наноси штету.Државни ауторитет као сам себи циљ не може дапостоји, јер би у том случају свака тиранија на овомсвету била недодирљива и проглашавана светом.

Ако помоћним средствима владавинског насиљабуде један народ предодређен за пропаст онда јепобуна сваког појединог припадника таквог једногнарода не само право већ и обавеза. Остмарк –ознака за Аустрију свенемачког царства. Питање,међутим, када се овакав један случај указује нећебити одлучено теоријским расправама, већ силом иуспехом. Пошто свако владавинско насиље узимасеби за право разуме се обавезу одржања државногауторитета, и кад је та влада тако рђава, а тежњеједног народа хиљаду пута издане, онда народнинагон за сомоодржањем при савладавању такве једневласти у циљу задобијања слободе или независностимора да употреби иста оружја којима се и противникпокушао да одржи. Борба се према томе води"легалним" средствима догод и власт коју се хоћеоборити сама таква средства употребљава, али се иод илегалних не мора устезати ако завојевач истаупотреби.

Уопште узев се, међутим, не сме заборавити даодржање једне државе или чак и једне владе нијенајвиши циљ битисања људи, већ очување њиховеврсте. Али ако је сама она једном у опасности да буде

подјармљена или чак и уништена, онда питањелегитимитета не игра сад више никакву улогу. Можеонда да буде и то да се владајућа сила и хиљаду путапослужи "легалним" средствима у своме наступању,ипак је нагон за одржање подјармљенихнајузвишеније оправдање за њихову борбу свимсредствима и оружјем. Само у признању овог става суборбе за слободу против унутрашњег, а такође испољњег поробљавања народа на овој земљинојкугли исказани у тако моћним историјскимпримерима. Право човека руши право државе.Подлегне ли, међутим, један народ у својој борби заправа човека, онда ће он управо на теразијамасудбине бити исувише лак и безначајан да би имаосрећу за даље трајање на овоме свету. Јер ко нијеспреман или способан да се бори за своје битисање,њему је вечно праведно провиђење већ одредилокрај. Свет овај не постоји за кукавичке народе. Аликако је ипак лако једној тиранији да се огрнемантилчићем такозване "легалности", показује иопет најјасније и најупечатљивије пример Аустрије.Легална државна власт почивала је тада на немачко-непријатељском тлу парламента са његовимненемачким мајоритетом – и исто тако немачко-непријатељском владалачком кућом. У оба овафактора био је отелотворен државни ауторитет. Сатога места хтети и покушати да се промени судбинанемачкоаустријског народа, била је чистабесмислица. Тиме би међутим био опет, премамишљењу наших поклоника једино могућег"легалног" пута и државног ауторитета по себи,


67

сваки отпор, јер он није спроводљив легалнимсредствима, занемарљив. То би, међутим, значило икрај немачког народа у монархији с изнуђеномнужношћу – и то у кратком времену. Заиста је од тесудбине немство спасено једино сломом те државе.Брбљиви теоретичар би наравно увек још радијеумро за своју доктрину него за свој народ. Поштољуди тек себи стварају законе, он мисли да су они зањих касније ту. Што је ова бесмислица темељноотклоњена, а на ужасавање свих теоретских јахача напринципима као и осталих државних фетишистазахвалност лежи на ондашњем свенемачком покретуу Аустрији. Тиме што су Хабзбурзи покушали да сесвим средствима острве на тело немства, напала јеова партија тако и "узвишену" кућу владаоца, и тобезобзирно. Она је по први пута поставила сонду натој трулој држави и стотинама хиљада људиотворила очи. Њена је заслуга што је предивни појамотаџбинске љубави отргла из загрљаја ове суморнединастије. Њена снага је у прво време свог наступабила изванредно велика, па је тако претила дапостане и права једна лавина. Само, успех нијепотрајао. Када сам дошао у Беч, покрет је већ одавнобио потиснут од у међувремену на власт доспелехришћанско-социјалне партије, па тако и одуван ускоро потпуну безначајност. Цео тај ток постојања инестанка свенемачког покрета с једне стране инечувеног успона хришћанско-социјалне партије сдруге стране морао је збиља да постане за менекласичан објект студирања од најдубљег значаја.

Када сам дошао у Беч, биле су моје симпатије сасвими у потпуности на страни свенемачког опредељења.

Да се тако имало смелости у парламенту за повик»живели Хоенцолери« такође ми је тада веомаимпоновало, као што ме и радовало, да се још увексебе сматрало као пролазно одвојени део Немачкогцарства и ни једног тренутка није дозвољавало да сепропусти, тако нешто и јавно да се обзнани,побуђивало је у мени радосно поуздање – да се усвим питањима која су се тицала немствабескомпромисно истицала обојеност и нипошто сеније поклизавало у компромисе, изгледао ми јеједини још проходан пут ка спасењу нашег народа,али то што је покрет после свог најпре тако дивногуспона сад тако јако опао, то нисам могао даразумем. Још мање, међутим, да је хришћанско-социјална партија у исто време могла да се уздигнедо тако огромне власти. Она је управо тада доспелана врх своје славе. И како сам се дао на то да обапокрета упоредим, дао ми је и овде усуд, убрзано имојим иначе претужним положајем, најбољу поукуза схватање узрока ове загонетке.

Почињем моје разматрање најпре код оба човека,који су сматрани као вође и оснивачи обе партије:Георг фон Сенерер и др Карл Луегер. Чисто људскиузето, уздизала су се обојица, један као и други,далеко изнад оквира и мерила такозванихпарламентарних појавности. У таквој каљузи једнесвеопште политичке корупције остао је читав њихов


68

живот чист и недодирљив. Ипак је моја личнасимпатија била тада најпре на страни свенемцаСенерера, да би се потом само постепено окреталатакође и ка хришћанско-социјалном вођи.У њиховимспособностима конфронтирани, изгледало ми је јошонда Сенерер као бољи и дубљи мислилац у доменупринципијелних проблема. Он је нужни крајаустријске државе тачније и јасније спознавао негома ко други. Да су нарочито у немачком Рајху његоваупозорења од хабзбуршке монархије боље слушали,не би онда никада дошло до несреће светског ратаНемачке против целе Европе. Само, када је Сенерерпроблеме по својим унутрашњим битима спознавао,онда се он још и више варао у људима. Овде је опетбила снага др Луегера. Тај је био редак једанпознавалац људи, који се нарочито чувао да људепогледа боље но што су они и сами били. Стога је онрачунао више с реалним могућностима живота, докје Сенерер овде показивао мало разумевања. Све штоје свенемац само и помислио, било је, теоријски узев,тачно, само, тиме што је недостајала снага иразумевање да се теоријска сазнања пренесу на масу,њих дакле довести у такву форму да они тиме могуодговарати способности поимања широких слојеванарода, који су ипак и остају ограничени, било јеуправо ово спознавање само једна пророчанскамудрост да икада буде могла да постане практичнастварност. Ово недостајање стварног познавањаљуди водило је, међутим, у даљем току у једнузаблуду код процене снага целог покрета као ипрастарих институција. Најзад је Сенерер додуше

спознао да се овде ради о питањима погледа на свет,али није схватио, да су у првом реду увек самошироке масе погодне за носиоца таквих готоворелигиозних уверења. Он је нажалост у само веомамалом обиму видео изузетну ограниченост воље заборбу код такозваних "грађанских" кругова већ иуслед њиховог привредног положаја, који јепојединца излагао превише страховању да ће нештоизгубити и стога се тај држао више по страни. А ипакједан поглед на свет имаће тек онда изгледа напобеду ако се широке масе искажу спремним да будуносиоци новог учења и да сами ступе у неопходнуборбу. Том недостатку разумевања за значај доњихнародних слојева надовезивало се и потпунонедовољно схватање социјалног питања. У свемутоме је др Луегер права супротност Сенереру.Темељно познавање људи допуштало му је да истотако добро процени могуће снаге као што је опеттиме остао поштеђен од једне институције постојећеза ниску процену, па можда чак да из тог разлога сеуправо њоме послужи као помоћним средством заостварење својих намера. Такође је он исувише јасносхватио да политичка борбена снага горњегграђанства је у данашње време само мала инедовољна била да њоме извојује слободу једанвелики покрет. Стога је он главно тежиште својеполитичке делатности ставио за задобијање онихслојева чија је егзистенција била угрожена и који суследствено томе били више постали подстицај негослабљење борбене воље. Исто тако је он био склон,да се послужи да учини себи склоне, да би из таквих


69

старих извора снаге могао за сопствени покрет даизвуче што више користи. Тако је он постулираосвоју партију у првом реду на угроженом средњемсталежу и осигурао је себи тиме припаднике које јетешко било ма чиме уздрмати и који су исто такобили веома спремни на жртву као и пуни жилавеборбене снаге. Његов бескрајно мудар однос премакатоличкој цркви придобио је међутим за кратковреме за њега и младе духовнике у једном обиму, даје стара клерикална партија била принуђена или дауступа поприште, или, још паметније, да се новојпартији прикључи, те тако је освајао позицију попозицију. Ако би се међутим све то посматрало самокао карактеристично биће човека онда би му семогла нанети тежа неправда. Јер уз црте мудрогтактичара морале би се додати и својства једногзаиста великог и генијалног реформатора. Наравно иовде разграниченог тачном спознајом једномпостојећих могућности као и способности сопственеличности. Био је то један бескрајно практичан циљкоји је себи поставио овај заиста значајан човек. Онје хтео да освоји Беч. Беч је био срце монархије, одтог града истицао је још последњи живот уболешљиво и остарело тело трошног Рајха. Што јездравије постајало срце, тим свежије је морало даоживи и остало тело. Једна принципијелно тачнамисао, која је међутим могла да приведе само једноодређено, ограничено време за своју примену. А уовоме је лежала слабост тог човека. Оно што је онкао градоначелник града Беча постигао, је унајбољем смислу речи бесмртно, монархију међутим

није он био у стању тиме да спасе – било је исувишекасно. То је опет његов опонент Сенерер јаснијевидео. Оно што је др Луегер практички напао,успевало му је на чудесан начин, оно чему се од тогапонадао, изостајало је. Оно што је Сенерер хтео, нијему успевало, а оно од чега се прибојавао, управо је нажалост на ужасан начин и настајало. Тако оба човекане досегоше њихов далекосежан циљ. Луегер нијемогао више да спасе Аустрију, а Сенерер немачкинарод да заштити од пропасти.

Бескрајно је поучно за наше данашње време,простудирати узроке промашаја обеју партија. То јепосебно сврсисходно за моје пријатеље, пошто су умногим тачкама односи данас слични као онда итиме могу да се избегну грешке које су једном већодвеле један покрет до његовог краха, а други доњегове бесплодности. Слом свенемачког покрета уАустрији имао је у мојим очима три узрока: Првонејасна представа о значају социјалног проблемауправо кад се ради о једној новој партији која је посвом унутрашњем бићу револуционарна партија.Тиме што су се Сенерер и његова странка обратили упрвом реду грађанским слојевима, могао је резултатда буде веома слабашак, тањушан. Немачкограђанство је нарочито у својим вишим круговима,иако појединци и не слуте, пацифистичко буквалносве до самонегације, када се ради о унутрашњимстварима нације или државе. У добрим временима тозначи у овом случају дакле у временима једне добревладе, овакво опредељење је један разлог да се овим


70

слојевима призна изванредна вредност за државу - увременима слабије владавине делује оно управопогубно. Већ да би се заиста уопште омогућилоспровођење једне збиља озбиљне борбе, морао јесвенемачки покрет да се пре свега посветизадобијању маса. Тиме што он то није учинио,изгубио је од самог почетка онај елементарни полет,коме је потребан такав један талас, ако тај покрет нетреба у кратком времену да спласне. Како то начелоније од самог почетка строго уочено и такође испроведено, тако је и нова партија изгубила закасније сваку могућност надокнађења оног што јепропуштено. Јер пријемом претерано многобројнихумерено грађанских елемената усмераваће сеунутрашњи став покрета увек ка њима и тако моратида се одрекне сваког даљег изгледа за добијање снагавредних помена из широких редова народа. Тимемеђутим један покрет неће више моћи даље да оде однекаквог простог гунђања и критизирања. Јер вишеили мање неће скоро никада више моћи да се нађерелигиозна вера, повезана са исто таквомспремношћу за жртву – на њено место ступићемеђутим тежња да се "позитивном" сарадњом, тозначи у овом случају признањем да тога, стежу изатупе чврстину борбе, да би се најзад приземљило уједан трули мир.

То се дакле догодило и свенемачком покрету, јер онније од самог почетка ставио главно тежиште назадобијање својих присталица из кругова широкемасе. Он је постао "грађански", отмен, пригушено

радикалан. Из те грешке израстао му је и другиразлог брже пропасти. Положај немства у Аустријибио је у време наступа свенемачког покрета већочајнички.

Из године у годину постајао је парламент више једнаинституција за лагано уништење немачког народа.Сваки покушај неког спаса у дванаести час могао једа има један иако мали изглед на успех само ууклањању те институције. Тиме је настало за покретједно питање од принципијелног значаја. Ако битребало, да би се парламент уништио, ући у њега, даби га, како се уобичајавало изразити, "изнутрапоткопао", или је требало ту борбу водити споља, асталним нападима против те институције? Ушло се упарламент и изашло потучен. Наравно, морало сеући у њега. Повести борбу споља против такве једнесиле значи наоружати се само непоколебљивомхраброшћу, али бити спреман и за бескрајне жртве.Тиме се напада бик јуришом на његове рогове ипримичу се многи тешки ударци, понекад ће се битиоборен на тло, да би се можда тек са поломљенимудовима могло поново подићи, и тек после најтежеборбе приклониће се победа смелом нападачу. Самовеличина жртава задобиће нове борце за ствар, докупорност не добије успех као награду. А за то су,међутим, потребна деца народа из широких маса.Једино они су одлучни и довољно жилави да тубитку воде до крвавог краја. Али ову широку масуније ето поседовао свенемачки покрет, те тако му


71

ништа друго и није преостало, већ да уђе у тај и такавпарламент.

Било би погрешно веровати да је та одлука биларезултат дугих унутрашњих душевних мука, илисамо и разматрања – не, није се мислило ни на штадруго. Учешће у овој бесмислици је само једанподбачај општих нејасних представа о значају идејству таквог једног сопственог учествовања уинституцији која је у принципу већ била оцењена каопогрешна. Уопштено гледано понадало се свакако уједно олакшање код просвећивања ширих народнихмаса, тиме што се ето сада добија прилика да сеговори пред "форумом целе нације". Такође, изгледада се помислило да би напад на корен зла мораобити успешнији него јуришање извана. Заштитомимунитета веровало се да ће се појачати сигурностпојединих истакнутих бораца, тако да би се снаганапада тиме могла само повећати. У стварности,наравно, ствари су дошле сасвим друкчије.

Форум, пред којим су свенемачки посланици држалиговоре, постао је не виши него пре мањи, јер ту свакговори једино пред кругом који жели да га слуша,или који путем извештаја штампе поприма репризуизговореног. Али највећи и прави непосредни форумслушалаца не представља сала једног парламента,него велики јавни народни скуп. Јер на њему сеналазе хиљаде људи, који су само зато дошли, да чујушта говорник њима има да каже, док у сали заседнице посланичког дома су само неколико стотина

њих, најчешће, једино зато ту да, би примилидневнице, а нипошто да, ето допусте да у њимазасветли мудрост једног или другог господина"народног" представника. Али пре свега – то је увекиста публика, која никада неће нешто више научити,пошто им за ово осим памети недостаје и овденеопходна иако тако скромна воља. Никада нећенеки од тих "народних" представника полазећи одсебе да учини част бољој истини, да би се ондатакође ставио и у њену службу. Не, то неће учинитини један једини, осим да он има разлог да се нада,таквим једним обртом да ће моћи још да спасе заједну следећу сезону. Тек дакле када почне да виси уваздуху да ће досадашња партија на долазећимизборима лоше проћи, потрчаће та раскош одмужевности да погледа, да ли и како да се убаци удругу, вероватно боље стојећу партију или правац,при чему се онда та промена, позиције одвијадодуше у једном правој провали облака одобјашњења и заклињања. Стога се дешава увек кадаједна постојећа партија почиње изгледа да пропадапод ненаклоношћу народа у тако једном већемобиму, да прети вероватноћа једног уништавајућегпораза, да онда настаје једно велико путовање –парламентарни пацови напуштају партијски брод. Тоопет нема ничег заједничког са бољим знањем илихтењем, већ једино с оном бедном даровитошћу којатакву једну парламентарну стеницу управо још управом тренутку упозорава и тако је опет поновоспушта на један други топли пријатељски кревет.


72

Пред таквим једним форумом говорити, значи ипакпред познате животињке (свиње) расипати перле. Тосе збиља не исплати! Успех овде не може никакавдруги бити већ само – нула. И тако је и било.Свенемачки посланици могли су да говоре допромуклости, дејство је потпуно изостало. Јеврејскаштампа је, међутим, то или намртво прећутала, илије тако разбуцала њихове говоре, да су свака веза пачак и смисао често потпуно били искренути, илисасвим изгубљени и тиме јавност добила о намерамановог покрета једну сасвим лошу слику. Било јесасвим безначајно шта су поједина господа говорила,значење је лежало у ономе, што се од тих говорадобило на читање. А то је извод из говора, који је усвојој расцепканости могао једино бесмислено даделује. Могао и - требао. Притом једини форум, предкојим су они уистину говорили, састојао се од кнаппет стотина парламентараца, и то говори довољно.Али најгоре у свему је било следеће: Свенемачкипокрет је могао само онда да рачуна на успех, ако јеод првог дана схватио, да овде не би смело да се радио једној новој партији, него много више о једномновом погледу на свет. Једино такав један новипоглед на свет могао је да мобилише унутрашњеснаге да се избори ова џиновска борба. За таконешто вреде као вође једино оне најбоље инајхрабрије главе. Ако борбу за један поглед на светне воде јунаци спремни на жртвовање, неће се завеома кратко време више наћи борци храбри дапогледају смрти у очи. Ко овде дрхти за сопствениживот, њему за општу ствар не преостаје ништа

више. Али да би се ови услови одржали, важно је засвакога да зна, да нови покрет част и славу запотомство никако у садашњости нема да понуди.Што више један покрет има да раздаје позиције иположаје које је лако стећи, тим ће већа бити наваламедиокритета, док коначно ти политички шегрти доте мере помреже коровом једну успешну партију, даопробани борац од некада неће више бити уопште устању поново да препозна стари покрет, а новепридошлице ће и њега самог као џангризавог и"позваног" одлучно да одбаце. Тиме је међутим"мисија" таквог једног покрета запечаћена. И како јесвенемачки покрет себе преписао парламенту, добиоје управо и "парламентарце" уместо вођа и бораца.Он је тиме спао на ниво једне од обичнихполитичких дневних партија и изгубио је снагу да сесуморној судбини супротстави пркосом мучеништва.Уместо да се бије, он је сад научио и да "говори" и"преговара". Али нови парламентарац је осетио већза кратко време као лепшу, јер је била без ризика,обавезу, да нови поглед на свет избије "духовним"оружјем парламентарне говорљивости, када се, услучају потребе и жртвом сопственог живота,улетањем у борбу, показао њен исход несигурним, усваком случају нешто што ипак ништа није моглодонети. А пошто се сада већ једном седело упарламенту, почеше присталице напољу да се надајуу чуда и да их ишчекују, која наравно не наступајунити су могла наступити. Стога се постало већ закратко време веома нестрпљивим, јер чак и то што сетако могло чути од сопствених посланика, ни на који


73

начин није одговарало очекивањима бирача. Ово јебило лако објашњиво, јер се непријатељска штампа,наравска ствар, добро чувала да народу не пренесеједну верну и праву слику деловања свенемачкихпредставника. И што су се више нови народскипредставници привикавали на укус једне ипак ближесорте "револуцонарне" борбе у парламенту ипокрајинским скупштинама, тиме су се мање нашлиспремним да се врате у опасан агитаторски рад ушироким слојевима народа. Масовни скуп, јединипут једног заиста пунодејствујућег, јер је инепосредно лични, вршења утицаја, а тиме и јединомогућег задобијања великих делова народа, све вишеје тиме гуран у други план, запостављен. Тако каошто је пивски сто сале за скупове коначно замењенса трибином парламента, да би са тог форума говорибили наливани у главе такозваних "изабраника"народа уместо у народ, престао је свенемачки покреттакође да буде један народни покрет и за кратковреме се срозао у један више или мање озбиљнотретирани клуб академских расправа. Лош утисаккоји је ширила штампа, под зна се чијом контролом,до те мере није више био могућ да се исправиличном скупштинском делатношћу појединегосподе, тако да је најзад реч "свенемачки" добилаједан веома рђав призвук у ушима широког народа.Јер, ово нека допусте да им нарочито буде казано,сви ти пискарајући и витези и замлате данашњице -највеће промене и преврати на овоме свету никаданису изведени - гушчијим пером. Не, перу је увекбило резервисано само то да их теоријски разјасни.

Али, сила која је навела у обрвавање великеисторијске лавине религиозне и политичке врстебила је од памтивека очаравајућа снага изговоренеречи.

Широка маса једног народа подлеже пре свега самоснази говора. Сви велики покрети су, међутим,народни покрети, они су вулканске ерупцијељудских страсти и душевних осећања, покренути илистравичном богињом беде или потпаљивачкомбакљом у масу убачене речи, а нису сладуњавилимунадни изливи естетизирајућих литерата ијунака салона... Судбину народа може да преокренесамо олуја вреле страсти, страст, међутим, може дапобуди само онај, који је у себи носи. Једино онадарује онда ономе који је њоме одабран речи, сличнеударцима чекића које су у стању да отворе капије касрцу народа. У кога, међутим, затаји страст, а устаостану затворена, њега небо није изабрало загласника своје воље. Стога нека остане свакопискарало код своје мастионице, да би "теоретски"деловао, ако су му за то достатни разум и моћ, али завођу он нити је рођен нити обдарен. Један покрет свеликим циљевима мора стога веома бојажљиво дасе труди, да нипошто не изгуби везу са широкиммасама народа. Он мора понајпре с овог становиштада испита свако питање и у том правцу да донесесвоју одлуку. Он мора надаље све да избегне што бињегову способност дејства на масе могло да умањиили само и ослаби, а то не рецимо из демагошкихразлога, не, него из једноставног сазнања да без


74

огромне снаге масе једног народа није остварљиваникаква велика идеја, па ма како она изгледала светаи узвишена.

Само тврда стварност мора да одређује пут ка циљу,непријатне путеве заобилазити значи на овоме светусувише често се одрицати циља, па хтело се тонекоме или не. И како је свенемачки покрет својомпарламентарном оријентацијом тежиште своједелатности уместо на народ пренео у парламент -изгубио је будућност, а за то је добио јефтине успехетренутка. Изабрао је лакшу борбу, али тиме вишеније био вредан за последњу победу. Управо сам овопитање још у Бечу најтемељније разматрао и унесагледавању истог од стране свенемачког покретавидео један од главних узрока његове пропасти,пропасти једнога покрета који је у мојим очима тадабио позван да у своје руке преузме вођство немства.Обе прве грешке које су довеле до пропастисвенемачки покрет, стајаху једна према другој усродничком односу. Недостајаће сазнање оунутрашњим погонским снагама великих превратаводило је до недовољне процене значаја широкихмаса народа – из тога је произилазио мали интересза социјално питање, недостатно и недовољнопридобијање духа доњих слојева нације као и ставпрема парламенту који је ово само поспешивао. Да сесамо могла спознати нечувена сила коју поседујемаса као носилац ревулуционарних отпора у свимвременима, онда би се свакако морало у социјалномкао и у пропагандистичком правцу друкчије радити.

Онда и не би главно тежиште покрета билопребачено у парламент, него у фабрику и на улицу.Али и трећа грешка носи у себи последњу клицу унесазнању вредности масе, која се помоћунадмоћних духова најзад једном у једном одређеномправцу привлачи и поставља у покрет, а онда и,слично замајцу на точку додаје снази напада силинуи равномерну, сталну упорност. Тешка борба коју јесвенемачки покрет водио с католичком црквомобјашњава се само из недовољног схватања да седушевном настројењу народа мора ићи у сусрет.

Узроци жестоког напада нове партије против Римабили су следећи: Чим се кућа Хабзбург коначноодлучила да Аустрију преобрати у једну словенскудржаву, посегнуло се за сваким средством, које јеизгледало као подесно у том правцу - и религиознеинституције је властодржачка кућа ставилабескрупулозно у службу нове "државне идеје".Употреба чешког свештенства и њихових духовнихдушебрижника било је само једно од многихсредстава да се дође до тог циља, до општегсловенизирања Аустрије. Поступак се одвијао овакокако следи: у чисто немачке општине постављени сучешки свештеници, који су полако али сигурнопочињали да истичу интересе чешког народа изнадинтереса цркве и постајали клицоноше процесаоднемчивања. Немачко духовништво је таквомједном збивању на жалост било недорасло и затајилоје скоро потпуно. Не само да је оно само за таквуједну борбу у немачком смислу било сасвим


75

неупотребљиво, него није било ни у стању даодговори потребним отпором на нападе других. Такоје бивало немство све чешће притискивано лагано,али неумитно на једној страни обилазним путемконфесионалне злоупотребе, а на другој својомнедовољном одбраном. Ако се ово као што јеприказано одигравало у маломе, на жалост, односини у већем опсегу нису били много друкчији. И овдетакође нису наилазили антинемачки покушајиХабзбурговца, иницирани пре свега од страневисоког клера, на одбрану, док је заступништвонемачких интереса и само остајало потпуно упозадини. Општи утисак није могао бити друкчијидо да се овде одигравала повреда немачких права одстране католичког духовништва као таквог. Тиме,међутим, изгледа да црква управо није саосећала санемачким народом, већ се на неправедан начинставила на страну његовог непријатеља. А корен целеове ствари је лежао, пре свега по мишљењу Сенерерау чињеници да вођство католичке цркве нијестоловало у Немачкој као и самим тиме условљенимнепријатељством према тужбама нашег народа.Такозвани културни проблеми су притом, као ондакод готово свега у Аустрији, били скоро сасвим упозадини. Меродавно за став свенемачког покретапрема католичкој цркви било је много мање њенодржање на пример према науци итд., него знатновише њено недовољно заступање немачких права и,обратно, стално подржавање словенских неумеренихзахтева и похлепе. И сад, Георг Сенерер није биочовек који једну ствар напола уради. Прихватио је

борбу против цркве у уверењу да само спасе немачкинарод. »Покрет даље од Рима« изгледала јенајсиловитија, али наравно и најтежа стратегијанапада, која је морала да смрви непријатељскутврђаву. Уколико би она била успешна, онда би инесрећни црквени расцеп у Немачкој био превладани унутрашња снага Рајха и немачке нације могла јетаквом једном победом огромно да добије. Само,нити су замисао и основа, нити закључивање теборбе били исправни.

Без сумње је национална снага отпора католичкогдуховништва немачке националности била у свимпитањима која су се тицала немства мања него онањене ненемачке, нарочито чешке професионалнебраће. Исто тако само неки игнорант није могао давиди да немачкоме клеру није готово никада чак нисамо на ум пало једно офанзивно заступањенемачких интереса. Само, морао је свако ко није биозаслепљен признати да је ово требало битиприписано једној околности под којом ми Немци свизаједно најтеже имамо да трпимо, то је нашаобјективност у ставу према нашем народу исто такокао и према било чему другоме. И тако како је чешкидуховник субјективно стајао према своме народу, апрема цркви само објективно, тако је немачкисвештеник био субјективно одан цркви, а остао јеобјективан према нацији. То је једна појава којуможемо у хиљадама других случајева на нашу срећуда посматрамо. А то ни у ком случају није само једаннаследни део католицизма, него нешто што у кратко


76

време прождере готово сваку, нарочито државну илиидејну институцију. Упоредимо ли само став, који например заузима наше беамтерство (чиновништво)према покушајима националног препорода са онимкоји би у таквом случају заузело чиновништво некогдругог народа. Или, верује ли се да би официрскикор целог осталог света рецимо на сличан начинтежњу нације одбацио под фразом "државногауторитета", као што је то код нас од пре пет годинанешто само по себи разумљиво, па чак важи и каовеома заслужно понашање. Зар не заузимају нпр. ујеврејском питању обе конфесије данас једностановиште, које нити да одговара тежњама народанити потребама религије? Нека се само упоредидржање једног јеврејског рабина у свим питањима одиоле неког значаја за Јеврејство као расу са ставомдалеко највећег дела нашег духовништва, али,молим најлепше, највећег дела духовништва обеконфесије. Овај феномен имамо увек онда, када серади о заступању апстрактне једне идеје по себи.

"Државни ауторитет", "демократија", "пацифизам","интернационална солидарност", итд. су сталнопојмови, који код нас увек постају тако круте, чистодоктринарне представе, да свако оцењивање општих,националних и животних неопходности следиискључиво више само од њихових гледишта иполазишта. Тај несрећан начин посматрања свихважности под углом једног предубеђења убија свакумоћ да се једна ствар субјективно промисли, којаобјективно противуречи сопственој доктрини, и води

на крају ка једном потпуном изокретању и средставаи циља. Окренуће се против сваког покушајанационалног уздизања, ако би оно могло да седогоди једино претходним уклањањем једног рђавог,поквареног режима, јер би то забога био један ударна "државни ауторитет", а "државни ауторитет" нијесредство за циљ, као што понајвише у очима таквогједног објективног фанатика тај ауторитетпредставља сами циљ, који је довољан да испуни цеоњегов бедни и јадни живот. Тако би се нпр.укопавало са захтевом за разоружање противпокушаја једне диктатуре, чак ако је њен носилацједан Фридрих Велики, а тренутни уметницидржавотворства једне парламентарне већине билисамо неспособни патуљци, или чак инфериорнисубјекти, јер... закон демократије изгледа таквомједном принципијелном јарцу управо светији негодобробит једне нације. Дакле, један прикрива упропаст, јер се у њој тренутно отелотворује државниауторитет", док други чак и најблагословенију владуодбија, уколико она не одговара његовој представи о"демократији". Тако исто ће наш немачки пацифистакод сваког па макар још и крвавог силовања нације(може оно чак да исходи и од најгорих војнихнасиља) само ћутати, иако се промена те судбинеможе постићи отпором, дакле силом, јер би то забогабило противно духу његовог мирољубивог друштва.

Интернационални немачки социјалиста може,међутим, од другог света солидаристички да буде иопљачкан, он сам то прихвата са братском


77

наклоношћу и не помишља на одмазду или чак исамоодбрану, јер је он... ето - Немац. Ово може битии тужно, али једну ствар хтети променити значи њупретходно и спознати. Исто тако се он односи и саслабићким заступањем немачког значаја од странеједног дела клера. А ово нити је злурада, зла воља посеби, нити опет условљено да кажемо заповестима"одозго", него у оваквој једној мањкавој националнојодлучности за Немство од младих дана па надаље,као и с друге стране, једног беспоговорног подавањапод идеју која је постала идол.

Васпитавање за демократију, или за социјализаминтернационалног карактера, за пацифизам итд. јеједно тако круто и искључиво, следствено томе,гледано изнутра, чисто субјективно васпитавање,чиме се под овим начелним представама утиче и наопшту слику осталог света, док је став према Немствујош од ране младости једно дабоме објективноваспитање. Тако ће пацифиста тиме што се онсубјективно предаје својој идеји без остатка, кодсваког чак и још тако неправедног и тешкогугрожавања свог народа (уколико је он управоНемац) тражити увек објективно право, а никада изчистог нагона за самоодржање ступити у редовесвога рода и борити се са њим. Колико ово важитакође и за поједине конфесије, нека још покаже иследеће: Протестантизам је по себи боље заступаозначај Немства, колико то у његовом рођењу икаснијој традицији већ засновано и лежи; он ће ипакзатајити у том часу када ова одбрана националних

интереса мора да се одигра у једној области, која уопштој линији његове представе света итрадиционалном развоју, или недостаје, или чак изнекаквог разлога бива одбијена. Тако ће сепротестанизам увек залагати за унапређење свегНемства по себи, чим се буде радило о стваримаунутрашње чистоте, или такође и националногпродубљивања, о одбрани немачког бића, немачкогјезика и такође немачке слободе, пошто је све оводабоме чврсто засновано и почива у самом њему; онће се међутим сместа упустити у борбунајбескомпромисније против сваког покушаја да сенација спасе из окружења њеног смртногнепријатеља, јер је његов став према Јеврејствуједном више или мање догматски утврђен. Притомсе овде све врти око питања, без чијег решења свидруги покушаји једног немачког препорода, илиуздигнућа су и остали немогући и бесмислени.

Имао сам у свом бечком времену довољно доколицеи прилике и та питања без предрасуда да проучим имогао сам притом још и у дневном саобраћајухиљадоструко да констатујем тачност овог погледа. Уовом жаришту најразличитијих националностипоказало се одмах најјасније, да је управо немачкипацифиста увек покушавао објективно да посматра исматра значај сопствене нације, али никада Јеврејинрецимо онај свог јеврејског народа, да је самонемачки социјалиста "интернационалан" у једномсмислу, који му онда забрањује, да за свој рођенинарод правду друкчије испроси до цвиљењем и


78

слиндарењем од интернационалних другова, алиникада и Чех или Пољак итд. Укратко, ја сам већонда спознао да несрећа само делом лежи у томучењу по себи, другим делом, међутим, у нашемсасвим недовољном васпитању у духу љубави премасопственом народу уопште и у једној тимеусловљеној минималној оданости истом. Тиме јеотпало прво чисто теоријско објашњење борбесвенемачког покрета против католицизма каотаквог. Када би се немачки народ васпитавао већ однајраније младости на оном искључивом признањуправа сопственог националног и кад се не биокружила дечја срца са проклетством наше"објективности" такође и у стварима одржавањасопственог Ја, онда би се у кратком временупоказало да ће (али с претпоставком такође једнерадикалне националне владе) исто тако као у Ирској,Пољској, или Француској, такође и у Немачкојкатолик увек бити Немац. Најмоћнији доказ за оволиферовало је, међутим, оно време када је последњипут наш народ у заштиту свога живота наступио предсудијом историје у борбу на живот и смрт. Докле годтада није недостајало вођство одозго, народ је својуобавезу и дужност испунио на величанствен начин.Дал протестантски пастор или католички свештеник,они су обијица допринели заједно бескрајно многодугом одржању наше снаге отпора, не само нафронту, већ и код куће. Тих година, а нарочито кад јенајпре плануло, било је заиста у оба лагера самоједан једини светац - немачки Рајх, за чије постојањеи будућност се управо сваки обраћао своме небу.

Једно питање морало би себи једном да постависвенемачки покрет у Аустрији: да ли је одржањеаустријског Немства под једном католичком вероммогуће или не? Ако да, онда не би смела политичкапартија да се брине о религиозним или чакконфесионалним стварима, али ако међутим не,онда би морала да наступи једна религиознареформација, а никада нека политичка партија. Кооколним путем једне политичке организације веруједа може доћи до једне религиозне реформације,показује само да му измиче такође свака искрапостајања религиозних представа или чак верскихучења и њихових црквених утицаја измиче. Овде сезаиста не може бити у служби два господара. Причему ја оснивање, или разарање једне религијесматрам ипак као битно веће и значајније, негооснивање или разарање једне државе, а камоли једнепартије. Па и не каже се да су наручени напади билисамо одбрана од напада друге стране. Свакако да се усвим временима нису либили несавесни клипани даи религију начине инструментом својих политичкихпослова (јер о томе се код тих момака готово увек иискључиво радило) само исто тако је сигурно да јепогрешно религију, или и конфесију такође учинитиодговорном за један број мангупа, који с њом истотако терају злоупотребу, као што би иначе и нештодруго ставили у службу својих нижих инстиката.Ништа не може таквој једној парламентарнојништарији и бадаваџији боље одговарати, него кадму се тако укаже прилика да бар и накнадно јошдобије оправдање за своје политичко ленствовање и


79

оклевање. Јер чим се религија или конфесија учинекривим за његову личну рђавост па се оне зато инападну, позива лажљиви момчић одмах с великомгаламом цео свет за сведока о томе како је оправданобило његово поступање дотада и како само њему ињеговој речитости има да се захвали за спасењерелигије и цркве. Исто тако глупа, као и заборавнасредина, не препознаје онда правог покретача целеборбе најчешће већ услед велике вике, или се њега ине сећа више, а бараба је сад заправо постигао својциљ. Да то с религијом нема ама баш ничег зна такавједан лукави лисац сасвим извесно, он ће се онда тимвише у миру смејати у себи док ће његов часни, алинеспретни противник изгубити игру, да би се једногадана, очајавајући због мањкавости верности и вереод свега повукао и дигао руке. У другом погледу билоби заиста неправедно, религију као такву, или чак ичитаву цркву учинити одговорним за све промашајепојединаца.

Треба свакако упоређивати величину пред очимавидљиве организације са просечном ограниченошћуи грешношћу људи уопште узев и онда би се моралопризнати, да је однос између доброг и рђавог притомовде бољи него негде другде. Свакако да међусвештеницима самим има таквих, којима њиховсвети позив служи само као средство њиховеполитичке амбиције, па га они чак у политичкојборби често више него на жалостан начинзаборављају, односно заборављају да они морају дабуду ипак чувари једне више истине, а не

представници клевета и лажи - само на таквог једноготпадају опет и на хиљаде и више часних, својојмисији на највернији начин оданих душебрижникакоји се у овом нашем исто тако лажљивом колико ипоквареном времену издижу као мала острва у једнојсвеопштој мочвари. И колико ја мало смем даосуђујем и осудим цркву као такву, ако се једномнеки покварени субјект у свештеничкој мантији напрвљав начин огреши о морал, исто тако, међутим,ако неко други међу многима руши свој народ ииздаје га у временским интервалима у којима је тобез даљњег управо свакодневно. Нека се нарочитоданас не заборави да на таквог једног изрода долазеи хиљаде њих, који крварећег срца сви осећајунесрећу свог народа и исто тако као што инајдичнији синови наше нације и они чезну за онимчасом када ће се и нама поново једном осмехнутинебо. Ко међутим овде да одговори да се ту не ради отако малим проблемима свакодневнице, него опитањима принципијелне истинитости, илидогматског садржаја уопште, њему се може самоједним другим питањем понудити нужни одговор:Верујеш ли да, изабран од судбине, овде изричешистину, онда то и учини, али имај онда и храбрости,да то не будеш хтео да учиниш заобилазним путемједне политичке партије, јер и то је одлагање - негодај будућности управо немству лошијег од данас оношто је боље у теби. Ако ти опет овде недостајехраброст, или ти оно твоје боље у теби није сасвимјасно ни самоме, онда склањај прсте од тога, у свакомслучају, међутим, не покушавај, оно у шта се не


80

усудујеш отвореним визиром, да се шуњашобилазним путем једног политичког покрета.

Политичке партије не треба нипошто да се баверелигиозним проблемима, док год они као народустрани не поткопавају обичаје и морал сопственерасе, исто као што религија не би требало да будеупетљана у партијске работе. Ако се црквенидостојанственици, великодостојници и клерицислуже религиозним институцијама, или такође идогмама, да би штетили свом национу, онда се натом путу никада не сме ићи за њима, него тући сеистим оружјем. Политичком вођи морају битинедодирљиве религиозна учења и институцијењеговог народа, иначе он не сме да буде политичар,него треба да буде реформатор, ако за то има спрему.Неко друго држање би пре свега у Немачкој водило укатастрофу. Приликом проучавања свенемачкогпокрета и његове борбе против Рима (католицизма)дошао сам онда, а нарочито током каснијих година,до следећег уверења – мало разумевање тог покретаза значај социјалног проблема коштао га је заистаборбено снажне масе народа, предавање парламентуодузело му је снажни полет и оптеретио га са свимслабостима својственим тој институцији, борбапротив католичке цркве онемогућила га је умногобројним малим и средњим круговима и тимему одузела безбројне од оних најбољих елемената,које нација уопште може да назове својима.Практични резултат аустријске културне борбе биоје готово раван нули. Додуше, успело се да се од

цркве отргне око сто хиљада чланова, само без тогада је она тиме могла претрпети и неку посебнуштету. Није јој било потребно да за изгубљеним"овчицама" у овом случају збиља пролије и једнусузу, јер она је изгубила само оно што претходно већпоодавно њој својим унутрашњим бићем нијепотпуно ни припадало. То је била разлика новереформације према некадашњој, то јест, да су сенеки од најбољих из цркве од ње преобратили и тоиз најдубљег унутрашњег религиозног убеђења, доксу сада одлазиле ионако млакоње, и то из"промишљања" политичке природе.

Управо са политичке тачке гледишта је резултат биоисто толико смешан колико опет и тужан. Опет једошло до пропасти једног веома обећавајућегполитичког покрета немачке нације, јер он није биовођен с неопходном безобзирном трезвеношћу, већсе губио у областима које су морале да воде само карасцепу. Јер, једно је сигурно истина, свенемачкипокрет не би свакако никада ову грешку учинио, даније поседовао исувише мало разумевања за психушироке масе. Да је његовим вођама било познато, дасе у сврху постизања успеха, маси већ из душевнихразматрања никада не смеју показати два, или вишепротивника, онда би већ и због таквог једног разлогаправац удара свенемачког покрета био усмерен самона једног противника. Ништа није опасније за једнуполитичку партију него кад она у свим својимодлучивањима дозвољава да је воде шепртље у свим


81

сокацима, који све хоће, а да могу икада и ононајмање заиста да постигну.

Уопште узев, уметност свих заиста великих народнихвођа у свим временима састоји се у првом реду и утоме да пажњу свога народа не расипа, него увек даје концентрише на једног јединог противника. Штоје јединственије ангажовање борбене воље једногнарода, тим ће бити већа магнетски привлачна снагапокрета, а тиме и снажнија силина удараца. Угенијалност једног великог вође спада и то да чак ионе раштркане непријатеље с разних страна увекпредочава у оне који спадају у једну категорију, јерспознаја различитих противника може кодслабићких и несигурних карактера да доведе допоретка сумње у сопствена права. Као што секолебљива маса у борби против исувише многихнепријатеља осећа несигурном, одмах се успостављаобјективност и поставља питање, да ли заиста свидруги немају права, а само сопствени народ, илисопствени покрет сам је у поседу права. Тимемеђутим долази и прво смалаксавање сопственеснаге. Стога мора једна многобројност изнутраразличитих противника увек да се сакупи у једног,тако да се у увиду масе сопствених присталица водиборба против само једног непријатеља. То учвршћујеверу у сопствено право и подиже огорчење противнападача на то право. Да свенемачки покрет онихвремена то није схватио коштало га је успеха. Његовциљ је био тачно постављен, хтење исто, алитрасирани пут погрешан. Он је слично једном

планинару, који је дабоме имао пред очима врх којије требало освојити, па се и с највећом снагом иодлучношћу дао на тај тежак пут, само што управотоме путу није посветио никакву пажњу, него, увекуправљајући поглед на циљ, нити је видео нитипроверавао својства пењања и – на томе је коначнопропао.

Обрнуто изгледа да је био однос код великеконкуренткиње, хришћанско социјалне партије. Путкоји је она трасирала био је мудро и тачно изабран,само, недостајало је јасно сазнање о циљу. У готовосвим доменима у којима је свенемачки покретгрешио, био је став хришћанско-социјалне партијетачан и испланиран. Она је поседовала неопходноразумевање за значај масе и осигурала је себи барједан део путем јавног наглашавања свог социјалногкарактера од првога дана. Тиме што се оријентисалана битан начин на придобијање малог и доњегсредњег и трговачког слоја, добила је исто тако вернекао и истрајне и пожртвоване присталице. Она јеизбегавала сваку борбу против неке религиознеинституције и осигурала је тиме себи подршку таквеједне моћне институције какву збиља представљацрква. Она је следствено тиме имала само јединог ито заиста великог главног противника. Она јеспознала вредност једне свеобухватне пропаганде ибила је виртуоз у деловању на инстинкте широкемасе њених присталица. Да такође и она није моглада оствари сањани циљ спасавања Аустрије,објашњење је у два недостатка њенога пута као и у


82

нејасности самога циља. Антисемитизам новогапокрета био је уместо на расистичким спознајамаизграђен на религиозним представама. Разлог збогкојег се поткрала ова грешка био је исти који јепроузроковао и другу заблуду. Ако је хришћанско-социјална партија хтела да спасе Аустрију, онда онаније смела, по мишљењу њених оснивача, да се ставина гледиште расног принципа, јер би онда за кратковреме морао да наступи општи распад државе.Нарочито је, међутим, захтевала ситуација у Бечупрема схватању вођа партије, једну по могућствуостављање по страни свих раздвајајућих момената, ана то место истицање свих уједињујућих гледишта.

Беч је у то време био толико јако прожет нарочиточешким елементом да је само највећа толеранција уодносу на све расне проблеме могла ову партију дадржи која још у свом предупређењу није била једнанемачко-непријатељска партија. Ако се хтелоспасити Аустрију није се смело одрећи ње. Тако сепокушало нарочито придобити оне врло бројнечешке малопривреднике у Бечу борбом противлибералног манчерстерства и веровало се притом даје пронађена једна изнад свих народских разликаусмерена парола у борби против Јеврејства нарелигиозној бази. Да је тако једно побијање само наједној таквој бази Јеврејства донело само ограниченубригу, јасно је као дан. У најгорем случају спасао јеједан млаз свете водице још увек и посао иЈеврејство истовремено. С таквим једним површнимобјашњењем никада се није доспело до једног

озбиљног научног третирања целог проблема и тимесу одбијени многи они којима је оваква врстаантисемитизма остала неразумљива. Задобијајућаснага идеје била је тиме везана за скоро искључиводуховно ограничене кругове, ако се није хтело одчисто емотивног доживљаја до једне стварнеспознаје. Интелигенција се томе опходила начелноодбијајуће. Ствар је тако све више и више добијалаобрисе као да се радило у целој ствари само опокушају једног новог преобраћења омладине, иличак о изразу зависти према конкуренцији. Тиме јеборба изгубила обележје једног унутрашњег и вишегзаветовања и изгледала је многима и не баш и онимнајлошијим, као неморална и одбојна. Недостајало јеуверење да се овде ради о животном питању целогчовечанства од чијег решења зависи судбина свихнејеврејских народа. На томе полутанству губила севредност антисемитске оријентације хришћанско-социјалне партије. Био је то један наизгледантисемитизам, који је био скоро гори него и уопштеникакав, јер тако се уљуљкивало у сигурности,веровало да је противник зграбљен за уши, а устварности сам антисемита је био вучен за нос.Јеврејин се међутим за кратко време навикао на туврсту антисемитизма, тако да би управо њемусвакако више недостајало отпадање тога, него што гаје сметало његово постојање. Није се смело бити"националистичким", није се хтело у Бечу да губитло испод ногу. Надало се да се једним благимодлагањем овог питања могла још да спасехабзбуршка држава и гурала се она управо тиме у


83

пропаст. Покрет је, међутим, на тај начин изгубиоогромне изворе снаге, које је једино на дуго моралада напуни једна политичка партија с унутрашњомпогонском снагом.

Хришћанско-социјални покрет био је управо затоједна партија као и свака друга. Ја сам оба покретанекада пратио најпажљивије, један откуцајима могасрца, други, понет дивљењем за тог ретког човека,који ми је још онда изгледао као неки горак симболцелог аустријског немства. Када је моћна посмртнаповорка пошла за мртвим градоначелником одвећнице дуз Рингштрасе, налазио сам се и ја међумногим стотинама хиљада, који су посматрали тужнуцеремонију. У мојој интимној потресености рекао мије притом мој осећај да је такође и дело тога човекаморало бити узалудно због судбе што је та држававођена неумитно ка пропасти. Да је др Карл Луегерживео у Немачкој, био би он сврстан у редовевеликих глава нашега народа, а то што је он деловаоу овој немогућој држави, била је несрећа и за његоводело и за њега лично. Када је он умро, палацали сувећ пламичци са Балкана пожудно од месеца домесеца наовамо, тако да му је судбина милостиводопустила да види оно што је он још веровао да можеда спречи. Али ја сам покушао да од промашајаједног покрета и неуспешности другога пронађемузроке и дођох до сигурног уверења да су, сасвимнезависно од немогућности да се у старој Аустријијош постигне једно учвршћење државе, грешке обепартије су биле следеће: Свенемачки покрет је

свакако имао право у свом принципијелном ставу уциљу једне немачке обнове, био је ипак несрећан уизбору пута. Он је био националистички, само нажалост не довољно социјалан, да би задобио масе.Његов антисемитизам је почивао, међутим, натачном сазнању значаја расног проблема, а не нарелигиозним представама. Његова борба противједне одређене конфесије била је напротив стварно итактички погрешна. Хришћанско-социјални покретпоседовао је једну нејасну представу о циљунемачког препорода, имао је међутим разумевања исреће при трагању својих путева као партија. Он јесхватао значај социјалног питања, варао се у својојборби против јеврејства и није имао појма о сназинационалне мисли. Да је хришћанско-социјалнапартија уз своје мудро сазнање о важности широкихмаса имала још и тачну представу о значају расногпроблема, како је то свенемачки покрет захватио, ида је она сама коначно била националистичка, илида је свенемачки покрет уз своје тачно сазнање циљајеврејског питања и значаја националне мислиусвојио још и практичну мудрост хришћанско-социјалне партије, нарочито, међутим, њен ставпрема социјализму, онда би то дало такав једанпокрет који би још и онда по мом дубоком уверењумогао са успехом да узме немачку судбину у својеруке. Да то није било тако, лежало је у далеконајвећој мери у самој суштини аустријске државе.

Пошто ни у једној другој партији нисам видеоостварење мојих уверења, нисам се у долазећем


84

времену више могао да одлучим да ступим у једну одпостојећих организација, или чак и да се борим уредовима једне од њих. Још у оно време сам сматраосве политичке покрете као погрешне и неспособне дау већем и не само спољашњем обиму спроведунационални препород немачког народа. А мојаунутрашња одбојност према хабзбуршкој државирасла је у то време све више и више. Што сам се вишепочео нарочито бавити и спољнополитичкимпитањима, тим више је моје уверење добијалопревагу, да би та државна творевина морала битисамо на несрећу Немства. Све јасније сам најзадувиђао, да судбина немачке нације не би могла да сеодлучи са те стране, већ у самоме Рајху. Али ово нијеважило само за општа политичка питања, него не имање за све појаве културног живота уопште.Аустријска држава показивала је такође и овде уобласти чисто културних и уметничких збивања сваобележја своје замрлости, барем, међутим, сву својубезначајност за немачку нацију. Највише је ововажило за област архитектуре. Новија грађевинскауметност није већ и стога могла да дође у Аустрији донарочито великог успеха, јер су задаци од временаизградње улице Рингштрасе бар у Бечу само биливише безначајни израслим плановима у Немачкој.

Тако почех ја све више да водим двоструки живот,разум и реалност значиле су за мене да у Аустријипрођем једну колико значајно благословену, толикои горку школу, само срце је боравило негде другде.Узаврело незадовољство ме је онда спопадало, што

сам више спознавао унутрашњу празнину те државе,немогућност да се она још спасе, али сам притом сасвом сигурношћу осећао, да је она у свему и свачемумогла да представља само још несрећу за немачкинарод. Био сам уверен да је та држава морала свакогзаиста великог Немца исто тако и да стешњава и даомета, као што је она, с друге стране, и свакуненемачку појаву форсирала. Огаван ми је био расниконгломерат, који је показивао главни царски град,огаван цео тај мешањац народа, Чеха, Пољака,Мађара, Русина, Срба и Хрвата, итд. Џиновски овајград изгледао ми је као отелотворење инцеста. Мојнемачки језик из мога доба младости био је дијалект,који се такође говори и у Доњој Баварској, нисам биоу стању нити да га заборавим, нити да научим бечкижаргон. Што сам дуже боравио у овом граду, свевише је у мени растао бес против страног народногмешањца, који је почео да прождире ово старонемачко станиште.

Помисао, међутим, да би ова држава могла да сеодржи дуже времена, изгледала ми је управосмешном. Аустрија је онда била као некаква стараслика-мозаик, чији је лепак, кич, који је повезиваопоједине каменчиће у целину, постао стар и крт, докгод уметничко дело не би било дотакнуто, могло јеоно још да продужава своје варљиво битисање, аличим би ипак задобило један ударац, распало би се ухиљадама комадића. Питање је дакле било само то,када ће доћи тај ударац. Пошто моје срце никаданије куцало за монархију, већ увек само за један


85

немачки Рајх, могао ми је час распада ове државе даизгледа само као почетак ослобађања немачкенације. Из свих ових разлога настајао је увекснажнији осећај чежње, најзад да одем тамо, куда суме моје најраније младости вукле интимне жеље идубока љубав. Надао сам се некада да створим себииме као грађевинар и у малом или великом оквиру,који би ми судба управо већ одредила, посветимцелога себе у изгарајућој служби својој нацији.Најзад, хтео сам да будем учесник среће, да смем дабудем и дејствујем на ономе месту, са кога би моралада крене у испуњење најжаркија жеља мога срца –припајање тог мог љубљеног завичаја заједничкојотаџбини – немачком Рајху!

Многи још и данас неће бити у стању да разумеју свувеличину такве једне чежње, само, ја се обраћамонима којима је судбина, или досада ускратила овусрећу, или је у суровој окрутности поново одузела -обраћам се свима онима који, отргнути од матицеземље, морају чак да се боре и за свето добро свогајезика, који су због свог опредељења оданости премаотаџбини прогањани, или мучени и који сада уболној одузетости чежњиво ишчекујују час, који ћеих поново пустити да се врате на срдашце вернемајке. Обраћам се свим таквим и знам – они ће меразумети! Само онај ко на сопственом телу осећа штазначи то бити Немац, а да не сме да припада својојдрагој отаџбини, у стању је да одмери сву дубинучежње, којом у свим временима изгарају срца децеодвојене од матице земље. Све оне испуњене њоме

притиска она дубоком муком и ускраћује им толикодуго задовољство и срећу, док год се не отворе капијеотаџбине и у заједничкој држави, у заједничкомРајху, поново нађе мир и спокој заједничка крв.

Беч је, међутим, био и остао за мене нејтежа иаконајтемељнија школа мога живота. У тај сам граднекада ступио још као полумладић и напустио сам гакао тих и озбиљан човек. У њему сам добио основе заједан поглед на свет у великим размерама и једанначин политичког посматрања у малом, које самкасније само још у појединостима имао да допуним,и које ме, међутим, никада више нису напустиле.

Праву вредност ондашњих година учења у стању самнаравно тек данас потпуно да проценим. Стога самово време нешто опширније размотрио, пошто ми јеово управо у оним питањима пружило првуочигледну наставу, која заједно спада у основе спартијом, која се, настала из најмањих поредака,спрема да у току од једва пет година прерасте иразвије у један велики масовни покрет. Не знамкакав би данас био мој став према Јеврејству, премасоцијалдемократији, боље речено према целокупноммарксизму, према социјалном питању итд. да се нијевећ темељни спрат личних погледа притискомсудбине, као и сопственим учењем, у тако рано времеформирао. Јер, иако несрећа отаџбине може дапокрене на размишљање хиљаде и хиљаде оунутрашњим разлозима слома, то ипак никада неможе да доведе до оне темељности и дубљег увида,


86

који се разоткривају ономе, који тек после годинамадуге борбе сам постаје господар своје судбине.

***

МИНХЕН

У пролеће 1912. године дошао сам коначно у Минхен.Сам град био ми је тако добро познат као да сам већгодинама боравио међу његовим зидинама. Разлогза то био је мој студиј који ме је на сваком коракуупућивао на ову метрополу немачке уметности. Онајко није упознао Минхен не само да није видеоНемачку, већ пре свега није упознао ни немачкууметност, ако није видео Минхен. У сваком случају,то време пре рата било је најсрећније и такорећи,најблаженије време мог живота. Мада је, додуше,моја земља била веома оскудна, јер ја ипак нисамживео да бих могао да сликам, него сам сликао дабих себи тиме само осигурао могућност за живот,или боље речено, да бих тиме себи могао даобезбедим своје даље студирање. Био сам чврстоуверен да ћу свој циљ, који сам себи поставио, једногдана управо и остварити. И та сама чињеница ми јевећ помогла да све, иначе мале бриге дневногживота лако и без тегоба подносим. Томе се јошпридружила она унутрашња љубав која ме је више

него за ма који други, мени познат град занела, већод првог часа мог боравка у њему.

Један немачки град! Каква разлика према Бечу!Мени је бивало мука када бих само и помислио наонај Вавилон различитих раса. А к томе још и овајмени блискији дијалекат, који ме је посебно уразговору са Доњим Баварцима могао подсетити намоје некадашње време младости.

Било је свакако хиљаду и више ствари које су ми удубини душе биле драге и драгоцене, или пакпостале таквима. Највише ме је, међутим,привлачила дивна стопљеност исконске снаге сапрефињеним немачким штимунгом, та јединственалинија од Хофбројхауса до Одеона, Октоберфеста доПинакотеке, једне од највећих светских галеријаликовног стваралаштва итд. Често сам и данасочаран овим градом, више него било којимкрајичком земље на овом свету, разлог је свакако учињеници што је он нераскидиво био и остао везанса развитком мога сопственог живота, а то да сам већонда доживео срећу једног стварног унутрашњегзадовољства могло се само приписати чаролији којуова предивна резиденција Вителсбаха врши.Вероватно не само оне који поседују један разум,него и на сваког који је обдарен душом препуномосећања. Оно што ме је поред мога професионалнограда највише привлачило, био је и овде поновнистудиј политичких дневних догађања, а међу њимапосебно спољнополитичких збивања. До ових


87

последњих дошао сам околишним путем преконемачке политике Савеза, коју сам још од својихаустријских времена сматрао апсолутно погрешном.Па ипак ми још није био сасвим јасан пуни обимовог самозаваравања Рајха. Тада сам био склон даприхватим, или, ако то можда и себи самом простоговорим као неко оправдање – да се, можда, уБерлину већ зна како би могао у стварности да будеслаб и мало поуздан тај савезник, али се ипак, извише или мање тајанствених разлога, остаје суздан уовом сазнању, да би се заштитила једна политикаСавеза коју је, забога, Бизмарк сам једном засновао ичији изненадни прекид не би могао бити пожељанвећ и стога да се не застраши иностранство којестално вреба, или пак не узнемири унутрашњималограђанин.

Наравно, и општење са самим народом дозволиломи је, на моје ужасавање, да видим за кратко времеда је ово веровање било погрешно. На моје чуђењеморао сам свугде да констатујем да о самој битиХабзбуршке монархије, у иначе добро обавештенимкруговима, немају чак ни благог појма. Управо јенарод био заслепљен веровањем да се савезник можесматрати као некаква озбиљна сила која би у часуневоље сместа себе ставила на располагање. У масије монархија увек сматрана "немачком државом" иверовало се да се на то може и ослонити. Постојало јемишљење да се и овде снага може меритимилионима, као отприлике и у самој Немачкој, апотпуно се заборављало да је прво, Аустрија већ

одавно престала да буде немачко државно биће, алида су друго, унутрашњи односи овога царства од часадо часа све више стремили његовом распаду.

Ја сам тада ову државну творевину боље познаваонего такозвана официјелна "дипломатија" која сеслепо, као скоро увек, тетурала ка својем усуду, јеррасположење народа било је увек само израз оногашто је одозго уливано у јавно мњење. А одозго је,међутим, са "савезником" негован један култ као окозлатног телета. Свакако су се надали да сељубазностима може надокнадити оно што јенедостајало у искрености. При том су се увекузимале речи за готове вредности. Мене је већспопадала љутња када сам видео разлику која је свремена на време била уочљива између говоразваничних државника и садржине бечке штампе. Апри том је још Беч ипак био, бар по спољномизгледу, немачки град. Колико су, међутим, друкчијебиле ствари када би се из Беча, или, боље речено, изнемачке Аустрије отишло у словенске провинцијеЦарства.

Довољно је било узети само прашке новине у руке даби се сазнало како се тамо процењивала читава таузвишена опсенарска игра Тројног савеза. Ту вишеништа није било преостало од овог "државничкогремек-дела" до кикотаво изругивање и подсмех. И унајдубљем миру, када су оба цара управо једандругом утиснула на чела пријатељске пољупце, нијесе скривало да ће овај савез бити ликвидиран онога


88

дана када се буде покушало да се сјај нибелуншкогидеала стави на пробу у практичној стварности. Акако је само коју годину касније настало узбуђењекада је најзад у надошлом тренутку, онда када савезитреба да се докажу, Италија искочила из Тројногпакта, и оба савезника оставила на цедилу, па им јена крају чак и сама постала непријатељем. Да сеуопште неко раније усудио да чак само и на минутповерује у могућност таквог чуда, наиме чуда, да бисе Италија са Аустријом заједно борила, могло јесвакоме, ко управо није био погођен дипломатскимслепилом, једноставно да буде несхватљиво. Али,ствари међутим у Аустрији самој нису биле готово низа длаку друкчије. Носиоци идеје о савезу били су уАустрији само Хабзбурговци и Немци. Хабзбурговцииз рачуна и принуде, Немци из чистог поверења иполитичке глупости. Из чистог поверења, јер су ониимали погрешну представу да ће путем Тројногсавеза немачком Рајху самом учинити једну великууслугу, да ће му помоћи да ојача и да се осигура иобезбеди; из политичке глупости, међутим, јер се овопрво замишљено није остварило, него напротив, онису тиме потпомогли да се Рајх прикује за једандржавни леш, који може обоје да повуче у провалију,пре свега, стога што су они тим савезом сами свевише западали у одрођивање од немства. Јер, уследтога што су Хабзбурговци, овим савезом са Рајхомверовали, са своје стране, да могу бити сигурни да сеотуд нико неће умешати и на жалост и с правом,били су у стању да своју унутрашњу политикулаганог сузбијања немства спроводе већ битно

лакше и без разлика. Не само да се при овој познатој"објективности" није требало прибојавати некепримедбе од стране владе немачког Рајха, него су сеи самом аустријском немству у свако доба,указивањем на савез, могла запушити уста, када би(та уста) можда хтела да говоре против сувишеподмукле врсте словенизирања. А и шта би још,иначе, требало да чини Немац у Аустрији, када,забога, и само немство немачког Рајха изричехабзбуршкој влади признање и поверење?! Да ли онтреба да пружи отпор, да би онда у целој немачкојјавности био обележен као издајник сопствененационалности? Зар он који је већ деценијамаподносио најнечувеније жртве управо за својунационалност? И какву би уопште вредност имаоовај савез када би немство Хабзбуршке монархијебило искорењено? Није ли вредност Тројног савезаза Немачку управо била зависна од одржањапревласти немачке снаге у Аустрији? Или, зар сезаиста веровало да би се могло и са једнимсловенским хабзбуршким царством још живети усавезу? Став званичне немачке дипломатије, као истав целог јавног мњења и према унутрашње-аустријском проблему националности, био је већ несамо и глуп, него једноставно и сулуд! Ослањали сусе на савез, подешавали будућност и сигурностједног седамдесетмилионског народа према томе иуз то гледали, како се једини темељ за овај савез кодпартнера, из године у годину, плански и неометаноса сигурношћу разара. Једног дана морао је онда дапреостане само "уговор" са бечком дипломатијом, а


89

савезничка помоћ царства да буде изгубљена. А кодИталије то је ионако био случај од самог почетка. Дасе у Немачкој само нешто јасније проучавалаисторија и психологија нација, онда се свакакониједног минута не би веровало да би икадаКвиринал и бечки Хабсбург могли стајати у једномзаједничком борбеном фронту. Италија би препостала вулкан, него што би се једна влада смелаусудити, да тако фанатично омрзнутој хабзбуршкојдржави, пошаље на бојно поље једног јединогИталијана, изузев као непријатеља. Ја сам више негоједанпут у Бечу посматрао како се распаљиваостраствени презир, као и безмерна мржња којом јеИталијан изражавао оданост аустријској држави.Оно што је кућа Хабзбург изгрешила у односу наиталијанску слободу и независност у току вековабило је превише велико да би се могло заборавити,чак и да је постојала добра воља за то. Али те вољеуопште, није било у народу, ни код италијанскевладе. За Италију су, стога, постојале само двемогућности у заједничком животу са Аустријом: илисавез, или рат. Бирајући оно прво, могли су на мируда се припремају за оно друго.

Нарочито од када се однос Аустрије према Русији свевише приближавао ратноме сукобу, немачкаполитика савеза била је исто тако бесмислена коликои опасна. Ово је био класични случај на коме севидео недостатак сваке велике и исправне линијеразмишљања. Зашто је, уопште, склопљен савез?Ипак, само да би се могућност Рајха могла боље

очувати, него што би он, препуштен самом себи, тобио у стању. Та будућност Рајха, међутим, ипак нијебила ништа друго него питање одржања могућностиегзистенције немачког народа. Али, стога је питањеморало само овако да гласи: како мора да сеорганизује живот немачке нације у догледнојбудућности, и како онда таквом развоју, у оквируопштих, европских односа снага, зајемчитинеопходне основе и потребну сигурност? При јасномразматрању основа и услова за спољно-политичкоделовање немачке државне вештине морало се доћидо следећег уверења: Немачка има годишњиприраштај становништва од приближно деветстотина хиљада душа. Тешкоћа исхране ове армијенових грађана државе мора постати из године угодину све већом, и једног дана завршити икатастрофом, уколико се, управо, не изнађу средстваи путеви да се још благовремено предупредиопасност да се западне у беду од глади.

- Постојала су четири пута да би се избегао такавужасан будући развој:

1.) Могло је, према француском узору, да се ограничипораст рађања вештачки, па да се на тај начинпредупреди превелики прираштај становништва.Природа, додуше, обично у временима велике беде,или злих климатских услова, као и при врлооскудним приносима из пољопривреде, сама кренека ограничењу размножавања становништва уизвесним земљама, или код извесних раса, додуше,


90

по исто тако мудрој колико и безобзирној методи.Она не спречава саму способност рађања, алисвакако спречава даље одржање већ рођеног, причему оно што је рођено излаже тако тешкимискушењима и одрицањима, да све што је мање јако,мање здраво, бива принуђено поново да се врати укрило вечно непознатог. Међутим, оно што се отместрахотама живота и онда даље траје, искушано јехиљадоструко, чврсто је и свакако подесно да сепоново даље продукује, да би темељна селекцијапоново могла да започне испочетка. Тиме штоприрода тако брутално наступа против појединаца ињега моментално узме себи, уколико није дорастаобурама живота, одржава расу и саму врсту снажном,па чак је и појачава до највећих способности. Тимеје, међутим, смањење броја истовремено јачањеличности, и на крају крајева, и снажење врсте.Другачије је када се човек определи да преузмеограничења своје бројности. Он није изрезан оддрвета природе, него је "хуман". Он то разуме бољенего сурова краљица свих мудрости. Он неограничава даље одржање појединца, већ, напротив,даље расплођавање истог. То му изгледа људскије иправедније, него обрнути пут, јер он наравски увеквиди само себе самог, а никада и расу. Само, нажалост, и последице су обрнуте: Док природа, тимешто допушта размножавање, подвргава даљеодржање најтежем испиту, из вишка појединих бића,бира себи најбоље као вредне да даље живе, дакле,само њих одржава и такође им допушта да постануносиоци даљег одржања своје врсте, човек

ограничава размножавање, а ипак се грчевито бринеза то да се свако једном већ рођено биће по свакуцену и одржи. Ова коректура Божије воље изгледаму исто тако мудра и хумана и он се радује што је уједној ствари опет "надмудрио" природу, па чак идоказао њену мањкавост. Да се, додуше, у стварностиброј ограничио, али је зато смањена вредностпојединца то наравно никако не жели драгимајмунчић, отац васионе ни да види, ни да чује. Јер,ако се једном продуковање, као такво, ограничи иброј рађања смањи, ступа уместо природне борбе заживот, која једино најјаче и најздравије оставља даживе, само по себи разумљива жеља и склоност да сеи најслабији, па и најболеснији по сваку цену"спасу", чиме се полаже клица за потомство којемора постојати све бедније и јадније што дуже будепотрајало ово изругивање природе и њене воље. Крајће, међутим, бити тај да ће таквом народу, једногдана, живот на овоме свету бити одузет, јер човек,свакако, може извесно време да пркоси вечнимзаконима природе, својом вољом за постојанимодржањем, али освета ће доћи, ипак, пре иликасније. Неко јаче племе отераће слабе, пошто ћенагон за животом у својој последњој форми увекизнова да раскине смешне окове те, такозване,хуманости појединца, да би допустило да на њеноместо ступи хуманост природе која слабе уништава,да би снази поклонила заслужено место. Ко, дакле,хоће да осигура живот немачком народу путемсопственог ограничавања његовог размножавањаотима му тиме будућност.


91

2.) Други пут био би тај за који данас често ипречесто чујемо да се предлаже и хвали: унутрашњаколонизација. То је предлог који су исто тако многиу доброј мери дали, као што га већина, обичнопогрешно, разуме да би тиме нанела највећу штетукоју човек може замислити. Без сумње плодностједнога тла може да се подигне до одређене границе.Али само до једне одређене границе, а не до унедоглед. Извесно време моћи ће се, дакле,умножавање немачког народа изравнати путемповећања искоришћености нашега тла без опасностиод глади. Само, насупрот овоме стоји чињеница дазахтеви живота, уопште узев, брже расту него самброј становништва. Захтеви људи у односу наисхрану и одевање постају из године у годину већи ивећ сада, на пример, нису ни у каквој сразмерипрема потребама наших предака од пре, отприлике,сто година. Стога је, дакле, погрешно мислити да ћесвако повећање производње створити предуслове заповећање броја становништва – не, ово може да будетачно само до извесног степена, тиме што ће сенајмање један део вишка производа употребити зазадовољење повећаних потреба људи. Само, чак икод највећег ограничења са једне стране, инајенергичније марљивости са друге стране доћи ће,ипак, и овде једном до границе која ће онда само тлопоставити. Покрај све марљивости неће бити могућеда се из њега више извуче, више привреди, а онда ћенаступити, иако за извесно време са одлагањем, зласудба. Глад ће се најпре, с времена на време, уколикодође до лоших жетви итд. поново јављати. Глад ће се

са повећаним бројем живља све чешће јављати, такода је коначно једино онда неће бити када ретке,најберићетније године напуне амбаре. Али,приближава се најзад време када се беда неће моћивише предупредити, а глад ће постати вечнимпратиоцем таквог народа. И сад ће морати поново дапомогне природа и да изврши избор међу онима којеје сама одабрала за живот, или ће се човек поновосам помоћи, тј. прибећи вештачком спречавањусвога размножавања са свим његовим већназначеним последицама за расу и врсту. Моћи ће сејош приговорити да ова будућност, целомчовечанству једном и овако и онако предстоји,поготово што и поједини народи наравно неће бити устању да избегну ту судбину. То је на први поглед,без даљег, тачно. Па ипак се овде мора узети у обзирследеће: Свакако ће у једном одређеном моментубити целокупно човечанство принуђено, да уследнемогућности плодности тла прилагоди још за дужевреме даљим повећањима броја становника,зауставља размножавање људског рода, па или дапоново природи препусти да одлучи, или да, ипак,путем самопомоћи, уколико је могуће, али онданаравно већ на исправнији начин него што је тоданас, створи неопходну равнотежу. Само, ово ће,онда, баш да погоди све народе, док су сада таквомневољом погођене само оне расе које не поседујувише довољно снаге и јачине да би себи осигураленеопходно тло на овом свету. Јер ствари ипак стојетако да на овој земљиној кугли данас још увек имаогромних површина неискоришћеног тла, и оно само


92

још просто жуди за обрађивањем. Али, исто тако јетачно да то тло није од стране природе по себисачувано једној одређеној нацији или раси каорезервисана површина за будућност, него је оназемља и тло за онај народ који поседује снагу да гаузме и има већу вредноћу да га обрађује. Природа непознаје никакве политичке границе. Она постављажива бића најпре на овој земљиној кугли и ондапосматра слободну игру снага. Најјачи у храбрости имарљивости добија онда као њено најдраже детедосуђено право господарења животом. Ако се једаннарод ограничи на унутрашњу колонизацију, поштосе друге расе на све већим пространствима ове земљегрчевито учвршћују, он ће бити принуђен да сеприхвати самоограничења већ у време када се осталинароди још непрестано даље размножавају. Једномће, дакле, наступити тај случај и то тим пре уколикоје мањи животни простор једног народа који му стојина располагању. Пошто се, уопште, на жалост исувише често, само најбоље нације, или још тачнијеједино истинске културне расе, носиоци свакогљудског напретка, у свом пацифичком заслепљењуодлучују да се одрекну новог захватања простора даби се задовољиле "унутрашњом колонизацијом", анације мање вредности, међутим, умеју да за себеосигурају огромне животне површине на овом свету,то би могло довести до следећег крајњег резултата:По култури боље расе, али и мање безобзирне,морале би већ тада због свог ограниченог тла дасмање своје размножавање, док ће културноназаднији, али природно бруталнији народи, услед

већих животних површина, моћи бити у ситуацији дасе још неограниченије даље размножавају. Другимречима, свет ће тиме једнога дана доћи у поседкултурно минорнијег, мање вредног, а ипакенергичнијег човечанства. А онда ће постојати уједној иако још тако далекој будућности, само двемогућности: или ће свет бити управљен премапредставама наше модерне демократије – тада ћеотпасти тежиште сваке одлуке у корист бројчанојачих раса, или ће свет бити регулисан премазаконима природног распореда снага, а онда ћепобедити народи бруталне воље, а опет нећепобедити нације самоограничења. Али, да ће овајсвет једном још бити изложен најтежим борбама заопстанак човечанства, нико у то не може да сумња.На крају побеђује увек само нагон за самоодржањем.Под њим се топи такозвана хуманост, као израз једнемешавине глупости, кукавичлука и уображеногсвезнадарства, као снег на мартовском сунцу. Увечној борби човечанство је постало велико, а увечном миру оно пропада.

За нас Немце је, међутим, парола »унутрашњеколонизације« већ и стога несрећна, јер она код насодмах појачава мишљење да је пронађено средствокоје, према пацифичком схватању, допушта да себитисање може "остварити" у благом животномдремежу. Овај наук, кад је већ код нас озбиљносхваћен, представља крај свакога напора да себи наовом свету сачувамо место које и нама припада. Чимби просечни Немац, ето, прихватио убеђење да овим


93

путем себи може да осигура живот и будућност, биоби ликвидиран сваки покушај једног активног итиме једино и делотворног и плодотворногзаступања немачких животних потреба. Свака,заиста корисна, спољна политика могла би, међутим,због таквог става нације да се сматра покопаном, атаквом политиком и будућност немачког народа. Усазнању ових последица није случајно да је у првојлинији увек Јеврејин тај који покушава и уме датакве смртно опасне правце размишљања посеје унаш народ. Али и сувише добро познаје своје људе, ада не би знао да они захвално падају као жртвасваком шпанском шпекуланту који их уме убедити,да је тобож пронађено средство да се природиподвали, да се сурова неумитна борба за животучини сувишном, да би се на њено место ускоро,путем рада, понекад, међутим, и простим нерадом,већ према томе како се догоди, уздигне до господарапланете.

Не може се довољно енергично и оштро нагласитида свака немачка унутрашња колонизација у првомреду има да служи само томе да се отклоне социјалненеприлике и пре свега да се искључи терен општешпекулације, али никада не може бити довољно, да,рецимо, осигурава будућност нације, без новогаземљишта и тла. Ако делујемо друкчије, онда закратко време нећемо само доспети до краја нашегатла, него и до краја наше снаге. Најзад мора још дасе констатује следеће: У унутрашњој колонизацијипостојеће ограничење на једну одређену малу

површину тла, као и услед сужавања даљегразмножавања настаће исто ограничавајуће коначнодејство, које доводи до изванредно неповољногвојно-политичког положаја одређене нације. Већ усамој величини егзистенцијалне територије једноганарода налази се битан фактор за одређење његовеспољне сигурности. Што је већа просторност, која јена располагању једноме народу, тим већа је такође ињегова природна заштита, јер још увек се могуспровести војне одлуке против народа на малимскученим површинама тла, на бржи, а тиме, дакако,и лакши и нарочито делотворнији и потпунијиначин, него што је то, обрнуто, могуће противтериторијално веома великих држава. У величинидржавне територије налази се још увек извесназаштита од лакомислених напада, пошто успех можеу том случају да се оствари само после дугих, тешкихборби, стога ће ризик непромишљеног препадаизгледати сувише велики, уколико за њега не постојесасвим изванредни, неопходни разлози. Стога већ усамој величини државе лежи разлог за лакшеодржање слободе и независности једнога народа,док, обратно, малешност и сићушност једнедржавности управо изазива, провоцира на њеноосвајање. У стварности су обе прве могућности застварање једног поравнања између растућег бројастановништва у народу и увек исте величине тлабиле одбијане у тзв. националним круговима Рајха.Разлози за овај став били су наравно друкчији негогоре наведени: према ограничавању рађањаодносило се у првом реду одбијајуће из извесног


94

моралног осећања; унутрашња колонизација сеодбијала са огорчењем, јер се у њој предосећао нападпротив велепоседништва, а у томе и почетак једнеопште борбе против приватног власништва уопштеузев. При форми у којој се нарочито ова последњаоздрављујућа доктрина препоручивала, могло се, бездаљњег, са таквом једном претпоставком свакако иимати права. Уопште, одбрана према широкој масиније била врло спретна и ни на који начин нијепогађала срж проблема. Тиме су остала само двапута, да би се растућем броју припадника народаосигурао посао и хлеб.

3.) Једино се могло запосести ново тло да би сесувишни милиони померали и распростирали и таконацију и даље одржавали на основу самосталногпрехрањивања, или се ишло на то да се путеминдустрије и трговине за туђе потребе створе условида се од дохотка подмири живот. Дакле, политикатла, или колонијална или трговинска политика. Обапута су са различитих праваца узимана на увид,испитивана, препоручивана и побијана, док се најзадније пошло овим последњим. Здравији пут до оба бибио наравно онај први.

Запоседање нових територија и тла за насељавањепрекобројних припадника народа поседује бескрајномного предности, нарочито ако се нема у видусадашњост, него будућност. Већ могућност одржањаједног здравог сељачког сталежа као фундаментацелокупне нације никада се довољно високо не може

проценити. Многе од наших данашњих патњи сусамо последица незрелог односа између сеоског иградског становништва. Чврсти сталеж мањих исредњих сељака био је већ у свим временима најбољазаштита против социјалног обољевања какво данасуправо имамо. А то је, такође, и једино решење којенацији омогућава да изнађе хлеб насушни за својопстанак у унутрашњем кружном процесу деловањаједне привреде.

Индустрија и трговина се повлаче својим незреловођеним положајем и учвршћују се у општи оквирједне националне привреде за задовољавање потребаи изравнавање. Обе тиме нису више основа исхраненације, него само помоћно средство исте. Тиме штооне за задатак имају више сравнавање измеђусопствене производње и потреба у свим областима,оне целокупну исхрану становништва чине више,или мање независном од иностранства, помажу,дакле, да се у нарочито тешким данима осигураслобода државе и независност нације.

Додуше, таква земљишна политика не би могла дасе, рецимо, води у Камеруну, већ данас готовоискључиво само још у Европи. При том се морахладно и трезвено стати на становиште да свакако неможе да буде намера неба да једном народу дапедесет пута више територија и тла на овом светунего другом. У том случају не би смеле политичкегранице одвратити народ од вечног права. Ако оваземљина кугла заиста има животног простора за све,


95

онда нека се, дакле, нама да за живот неопходно тло.Наравно да то нико неће радо учинити. Али тадаступа у дејство право самоодржања и оно што седоброј вољи закине, треба узети песницом. Да сунаши преци некада своје одлуке чинили зависним одисте пацифичке бесмислице, као данашњасавременост, онда бисмо ми уопште поседовали самотрећину нашег садашњег тла – немачки народ,међутим, би онда вероватно једва имао шта да каже уЕвропи. Неприродној одлучности у борби засопствено битисање имамо да захвалимо за обе овеисточне марке Рајха, а тиме и за ону унутрашњуснагу величине наше државне и народне територијекоја нам је уопште, једино до данас, омогућила дапостојимо. А и из једног другог разлога могло је оворешење да буде исправно. Многе европске државесличне су данас пирамидама постављеним наопако.Њихова европска основна површина је смешно малапрема њиховом осталом оптерећењу у колонијама,спољној трговини итд. Може се рећи: врх у Европи,база у целом свету; за разлику од америчке уније,која поседује базу још на сопственом континенту, асамо врхом додирује остали део земљине кугле.Отуда, међутим, долази и нечувена унутрашња снагате државе, а слабост и највећег броја европскихколонијалних сила. Па и Енглеска није никакавдоказ против тога, јер се исувише лако у односу набританску империју заборавља англо-саксонски светкао такав. Положај Енглеске, услед њене језичке икултурне заједнице са америчком унијом, не може севећ и само стога упоредити ни са једном другом

државом у Европи. За Немачку је, према томе,једина могућност за спровођење здраве политике тлалежала само у стицању новог земљишта у самојЕвропи. Колоније не могу да служе овом циљу доклегод не буду подесне за насељавање Европејцима унајвећем обиму. Међутим, мирним путем нису семогле такве колонијалне области у 19. веку вишестећи. Па и таква колонијална политика могла сеспроводити само путем тешке борбе која је, међутим,онда могла сврсисходније да се води за ваневропскеобласти, него, напротив, за земљу на самомматичном континенту. Таква одлука захтева онда,наравно, неподељену преданост.

Не ради се о томе да се са половичним средствима,или чак и само оклевајући, приступи једном задаткучије спровођење изгледа да је могуће само улагањеми последњих атома енергије. Онда се морало и целополитичко вођство Рајха да приклони овомискључивом циљу – никада није смео да уследиједан корак који би био руковођен само другимпромишљањима, него сазнањем о овом задатку ињеговим условљеностима. Морало се јасно видети даје овај циљ могао бити остварен само борбом, алионда се и оружани сукоб могао мирно и сабрано даима пред очима. Тако је требало целокупне савезе,искључиво само са овог становишта, испитати ипроценити њихову употребљивост. Ако је постојалапотреба за земљиштем и територијом у Европи, ондасе то могло углавном догодити само на рачун Русије.Онда је морао нови Рајх поново да крене у марш


96

путем некадашњих витезова немачког реда да бинемачким мачем немачком плугу обезбедио бразду,а нацији хлеб насушни. Додуше, за такву политикупостојао је у Европи само један једини савезник –Енглеска. Једино, само са Енглеском, могао сезаштићених леђа почети нови германски поход.Право на то не би било мање него право нашихпредака. Нико од наших пацифиста не одбија да једехлеб са Истока, иако се први плуг некада називаомач! Али, да би се задобила наклоност Енглеске, неби смела да буде ни једна жртва исувише велика.Требало се одрећи колонија и поморског значаја, абританску индустрију поштедети конкуренције. Самобезусловно јасан став могао је да води таквом циљу.Одрицање од светске трговине и колонија, одрицањеод немачке ратне флоте, концентрација целокупнихсредстава моћи државе на копнену војску. Резултатби свакако био тренутно ограничење, али би значиовелику и моћну будућност.

Једно време је Енглеска у том смислу била вољна даразговара. Пошто је она веома добро схватила даНемачка услед свог пораста становништва мора датражи некакав излаз и да га, или са Енглеском нађеевентуално у Европи, или без Енглеске у свету. Овомнаслућивању треба свакако, у првом реду, приписатито што су на преласку у овај век и из самог Лондонапокушавали да се приближе Немачкој. Први пут сетада показало оно што смо могли последњих година,на заиста застрашујући начин, да запазимо. Помисаода за Енглеску треба вадити кестење из ватре, била је

врло непријатна, као да уопште један савез може дапостоји на другој основи него оној која осигураваобостране послове. А са Енглеском се такав посаомогао, свакако, и закључити. Британска дипломатијабила је још увек довољно мудра да зна да се безпротивуслуга никакве услуге не могу очекивати.

Али замислимо да је једна мудра немачка спољнаполитика преузела улогу Јапана године 1904. и једваможемо одмерити какве би последице то имало заНемачку. Никада не би дошло до тог "светског рата".Крв проливена 1904. десетоструко би смањилапроливање крви у годинама од 1914. до 1918. А каквоместо би Немачка данас заузимала у свету? Јер, тадавна мумија повезала се са Немачком не радидобијања рата, него ради одржавања вечнога миракоји је онда на мудар начин могао да буде примењенза лагано, али сигурно искорењивање немства умонархији. Овај савез, међутим, био је и стога једаннемогућ савез, јер се од такве државе тако дуго нијесмело очекивати никакво офанзивно заступањенационалних немачких интереса, пошто ова нијеимала чак ни снаге ни одлучности да учини крајпроцесу однемчивања на својој непосредној граници.Ако Немачка није поседовала толико националнесвести, а такође и безобзирности да немогућојхабзбуршкој држави одузме могућност располагањаи одлучивања о судбини десет милиона својихсународника, онда се заиста није смело очекивати даће она икада пружити руку за тако далекосежне икомплексне планове. Држање старога Рајха према


97

аустријском питању био је пробни камен за његовопоступање у судбоносној борби целе земље. У свакомслучају није се смело мирно посматрати како се изгодине у годину немство све више потискује, јер јеипак вредност способности савезништва Аустријеискључиво зависила од од држања немачкогелемента. Али, овим путем се уопште није пошло.Ничега се нису толико прибојавали као борбе, да бинајзад у најнеповољнијем часу ипак били принуђенина њу. Хтело се побећи од судбине, а она је ипакстигла. Сањало се о одржању светског мира, аатерирало у светски рат! А то је био најзначајнијиразлог зашто се уопште није имао у виду овај трећипут формирања немачке будућности. Знало се дадобијање новога тла може да се постигне само наИстоку, видела се онда неопходност борбе, а хтео се,ипак, по сваку цену мир, јер парола немачке спољнеполитике већ одавно више није гласила: "одржањенемачке нације на сваки начин," већ шта више:"одржање светског мира свим средствима". Како је тоонда и испало, познато је. Ја ћу посебно на овопоново да се вратим. Тако је, дакле, остала јошчетврта могућност: индустрија и светска трговина,поморска сила и колоније. Такав развој могао се,додуше, понајпре лакше и свакако брже остварити.Настањивање земљишта и територија је спор процескоји често траје вековима; па чак у томе требатражити и његову унутрашњу снагу, јер се при томене ради о изненадном пламсању, већ о једномпостепеном, али темељном и трајном нарастању, заразлику од индустријског развоја који у току мало

година може да се надува да би онда више личиоједном мехуру од сапунице него успелој и темељнојснази. Флота се, наравно, може брже да изгради,него што се у жилавој борби могу да подигнусељачка газдинства, и населе фармерима, самофлота се може брже и уништити него ово последње.Ако је Немачка, ипак, кренула овим путем, онда себар морало јасно спознати да ће се и овај развојједнога дана завршити борбом. Само су деца моглапогрешно да предвиђају да се љубазним и уљуднимпонашањем и трајним наглашавањем мирољубивогнастројења могу добити своје ''банане'' у "мирнојконкуренцији народа", како се то тако лепо и самного миомириса на све стране брбљало, да се,дакле, никада не мора посезати за оружјем. Не,... дасмо кренули тим путем, онда би једнога данаЕнглеска морала да постане наш непријатељ. Било јевише него бесмислено да се срдимо због тога што је,међутим, сасвим одговарало нашој безазлености,што је Енглеска себи узела слободу да се једнога данаса суровошћу насилничког егоисте супротставинашем мирољубивом начину живљења и рада. Таконешто ми, додуше, не бисмо никада учинили.

Ако се европска територијална политика моглаводити само против Русије са Енглеском у савезу,онда је опет, обратно, колонијална политика иполитика светске трговине могла да се замисли самопротив Енглеске у савезу са Русијом. Онда су се,међутим, морале и овде безобзирно да повукуконсеквенце и да се, пре свега, што је могуће пре,


98

откачи Аустрија. Ма како гледано, овај савез саАустријом на прелазу у овај век био је већ правобезумље. Само, уопште се није ни помишљало на тода се склопи савез са Русијом против Енглеске, каони са Енглеском против Русије, јер би у оба случајато на крају значило рат, а да би се он спречио,одлучило се ипак углавном прво, за једну трговинскуи индустријску политику. Сада се, ето, поседовао у"привредно мирољубивом" освајању света један упутза поступак који је требало досадашњој политицисиле једном за свагда да сломи врат. Можда ипакније постојало осећање сигурности у томе нарочитоако су из Енглеске с времена на време пристизалесасвим недвосмислене претње; стога се дошло доодлуке за изградњу флоте; па ипак и опет не занапад и уништење Енглеске, него за "одбрану" већпрокламованог "светског мира" и "мирног" освајањасвета. Стога је она такође у свему и свачему грађенанешто скромније, не само према броју, него итонажи појединих бродова, као и према наоружањуда би се, такође, поново тако, на крају крајева, ипакмогла да прикаже "мирољубива" намера.

Говоранције о "привредно мирољубивом" освајањусвета биле су свакако највећи бесмисао који је икадамогао да се уздигне до водећег принципа државнеполитике. Тај бесмисао је постао још већи и тимешто се није зазирало да се позове Енглеска каокрунски сведок да је такав ефекат могућ. Оно што супри том наша професорска историјска наука исхватање историје у томе згрешили скоро да се више

не може исправити и само је убедљив доказ за токолико много људи "учи" историју, а да је не разуме,или уопште схвата. Управо у Енглеској се моралоспознати очито побијање ове теорије да ли је, забога,и један народ са већом бруталношћу, бољеприпремао своја привредна освајања мачем, акасније их безобзирно бранио, као енглески народ?Није ли управо то обележје британске државничкеуметности и умешности да се из политичке снагевуку привредни добици и свако привредно јачање сесместа поново преточи у политичку моћ? А, при том,колика је заблуда веровати да би Енглеска личнобила сувише страшљива, да за своју привреднуполитику заложи и сопствену крв! То што енглескинарод није поседовао "народну војску", то ни у комслучају овде не доказује супротно, јер се овде не радио одређеној војној форми оружане силе, него,штавише, о вољи и одлучности да се постојећамобилише. Енглеска је увек имала наоружање којејој је управо било неопходно. Она се борила увекоружјем које је захтевало успех. Она се борила саплаћеницима док год су плаћеници били довољни,али је она и дубоко захватала у драгоцену крв целесвоје нације, ако је само таква жртва могла да донесепобеду, међутим, увек је остајала иста она одлучностза борбу и жилавост као и безобзирно вођење исте.Али у Немачкој се неговала постепено путем школе,штампе и хумористичких листова одређенапредстава о бити Енглеза, а још више о њиховојдржави, која је морала да доведе до једног однајљућих самозаваравања, јер том бесмислицом


99

полако се све инфицирало, а последица тога била јепотцењивање које се онда осветило на најљућиначин. Дубина овог фалсификата била је таковелика, да је свако био убеђен да у Енглезу има предсобом једног исто тако превејаног као и личносасвим невероватно страшљивог пословног човека.Да се једно светско царство величине енглескогцарства није могло прикупити лукавством иподвалама, то, на жалост, никако није улазило углаву нашим узвишеним професорима историјскенауке. Мало оних који су опомињали и упозоравалибили су надвикани или потпуно ућуткани. Још сесасвим тачно могу сетити како су код мојих ратнихдругова била зачуђена лица, када смо у Фландријилично наишли на Томије (жаргон за Енглезе). Већпосле првих дана битке, искрсло је овде, вероватно умозгу сваког, убеђење да ови Шкотланђани нису башодговарали онима које су нам у хумористичкимлистовима и телеграфским извештајима по њиховоммишљењу тачно насликали. И ја сам тада започеосвоја прва разматрања о сврсисходности обликапропаганде ... Ово кривотворење имало је, међутим,за протуривање наравно и нечега доброг, могла се наовом, иако нетачном примеру, демонстриратиисправност привредног освајања света. Оно што јеполазило за руком Енглезу, морало је и нама да успе,при чему је онда као један сасвим посебни плуссматрана наша ипак значајно већа честитост,односно, недостатак оне специфичне енглескеперфидности. Постојала је нада да ће се тиме лакшезадобити наклоност пре свега мањих нација као и

поверење великих. Да је наша честитост изазивалакод других осећање грозе, није нам падало при томвећ стога на памет, јер смо ми све то сасвим озбиљносами веровали, док је други свет такво понашањесматрао изразом једне сасвим препреденелажљивости, све док није на највеће изненађењереволуција помогла да се стекне дубљи увид унеограничену глупост нашег искреног мишљења.Али, на основу бесмислице овог "мирољубивогпривредног освајања" света био је такође одмах јасани разумљив и бесмисао Тројног савеза. И са којом сето, иначе, државом могло овде уопште ступити усавез? Са Аустријом заједно свакако да се није моглоићи на ратна освајања чак ни само у Европи. Управосе у томе и састојала од првог дана та унутрашњаслабост савеза. Један Бизмарк је могао себи дадозволи ово привремено решење, али никако не исваки тупави следбеник, а понајмање у време кадавећ одавно више нису постојале битне претпоставкеи за бизмарковски савез, јер Бизмарк је веровао да уАустрији још има пред собом једну немачку државу.Са постепеним увођењем општег права гласапотонула је ова земља, међутим, у један правипарламентарно вођени ненемачки хаос. Сада је савезса Аустријом и раснополитички био једноставношкодљив. Трпело се настајање једне нове словенскевелесиле на граници Рајха, која се морала пре иликасније да постави према Немачкој сасвим друкчије,него на пример Русија. При том је морао сам савез изгодине у годину изнутра да постаје све шупљији ислабији, у истом односу у коме су поједини носиоци


100

ове идеје у монархији губили на утицају и билипотиснути из најмеродавнијих позиција.

Већ на преласку у овај век прешао је савез саАустријом у тачно исти стадијум као и савез Аустријеса Италијом. Али и овде су постојале само двемогућности – или бити у савезу са Хабзбуршкоммонархијом – или подићи гласан протест противпотискивања немства. Али, ако се са тако нечим већједном отпочне, онда је најчешће крај, отворенаборба.

Вредност Тројног савеза била је већ и психолошкискромна, пошто чврстина једног савеза управо опадау тој мери, уколико се више он ограничава наодржање једног постојећег стања као таквог. Алинеки савез ће опет обрнуто бити тим јачи, што вишемогу да се надају поједини контрахенти да ће њимемоћи да остваре одређене, опипљиве експанзивнециљеве. Па и овде, као и свугде, је снага не у одбранинего у нападу. Ово се већ са разлититих страна јошонда увидело, али на жалост то нису увиделитакозвани меродавни. Нарочито је ондашњипуковник Лудендорф, један од официра у великомгенералштабу, указивао у једној споменици год. 1912.на ове слабости. Наравно, од стране "државника"није овој ствари придавана никаква вредност, низначај, као што уопште изгледа здрав разум мора даважи само за обичне смртнике, а принципијелно,међутим, сме да буде искључен, уколико се ради о"дипломатама". За Немачку је била само срећа што је

рат у год. 1914. избио околним путем, преко Аустрије,па су Хабзбурговци, дакле, морали да га водезаједно, да се, наиме, десило обрнуто, Немачка бионда остала сама. Никада не би Хабзбуршка државабила у стању да учествује у једној борби, или чак исама хтела да учествује у борби коју би изазвалаНемачка. Оно што се касније осуђивало код Италијебило би већ раније настало код Аустрије – задржалаби се "неутралност" да би се тако бар спасла државаод револуције на самом њеном почетку. Аустријскословенство би пре разбило монархију већ год. 1914.него што би дозволило помоћ Немачкој. Колико су,међутим, биле велике опасности и потешкоће које јесавез са дунавском монархијом доносио собом могаоје онда да схвати само мали број људи.

Прво, Аустрија је имала исувише непријатеља који сунамеравали да наследе трошну државу, а да не би утоку времена морала да избије извесна мржњапротив Немачке у којој се, у тој Немачкој, садодједном видео узрок спречавања са свих странажељеног распада монархије. Дошло се до убеђења дасе на крају може, управо само околним путем, прекоБерлина, доћи до Беча. Али тиме је, друго, Немачкаизгубила најбоље и најизгледније могућностисклапања савеза. Па је место њих наступала све већазатегнутост са Русијом и чак и Италијом. При том јеу Риму опште расположење било исто такопријатељско према Немачкој, као што јенепријатељство према Аустрији тињало у срцупоследњег Италијана, а што се чак са бљеском


101

распламсавало. Пошто се већ једном кренуло наполитику трговине и индустрије, није више постајаони најскривенији подстицај за борбу против Русије.Само су непријатељи обеју нација могли у томе јошда виде живи интерес. У ствари су то у првој линијибили Јевреји и марксисти, који су потпиривали ихушкали свим средствима на рат између две државе.Најзад је, међутим, морао, под три, премаБизмарковом Рајху, овај савез због тога у себи дакрије бескрајну опасност за Немачку, јер је некојвелесили стварно непријатељски настројеној у свакодоба са лакоћом могло поћи за руком да читав низдржава мобилише против Немачке зато што је сваката држава била у положају да на рачун аустријскогсавезника има у изгледу проширења.

Против дунавске монархије могао се позвати наузбуну цео исток Европе, али нарочито Русија иИталија. Никада се не би формирала она од странекраља Едварда форсирана светска коалиција, да нијеАустрија као савезник Немачке представљала једансувише примамљиви залогај наслеђа. Само је биломогуће да се државе, са иначе тако хетерогенимжељама и циљевима, скупе у један јединственнападачки фронт. Свака се могла надати да ћеприликом општег наступа против Немачке задобитии са своје стране проширење на рачун Аустрије. Да јесад опет овом несрећном савезу изгледа припадалајош и Турска, као неми члан, појачало је овуопасност до највећег степена. Међународна јеврејскасветска финансијска снага требала је овај мамац да

би могла да спроведе дуго жељени план уништењаНемачке која се још није уклопила у општунаддржавну финансијску и привредну контролу.Само тако се могла да искује коалиција, оснажена иокружена чистим бројем сада марширајућемилионске војске, спремном да удари најзад наоклопљеног Зигфрида.

Савез са Хабзбуршком монархијом који ме је још уАустрији увек испуњавао зловољом, постао је садузрок дугих унутрашњих испитивања која су ме упредстојећем времену само још више учвршћивала увећ унапред схваћеном мишљењу. Још онда, у малимдруштвеним круговима у којим сам се уопштекретао, нисам скривао своје уверење да ће овајнесрећни уговор са једном на пропаст осуђеномдржавом и Немачку одвести у катастрофалан слом,ако се не буде знала још правовремено од његаотргнути. У том мом као стена чврстом убеђењунисам се поколебао ни један тренутак, када сечинило да је вихор светског рата на крају искључиосвако разумно премишљање и када је захватила бураодушевљења и оне институције за које су морала дапостоје само најхладнија реална разматрања. Такођеи за време док сам ја сам стајао на фронту, заступах,ма где да се о тим проблемима разговарало, својемишљење, да би за немачку нацију што пре, тимбоље, било прекинути тај савез и да напуштањехабзбуршке монархије уопште не би било никакважртва, ако би Немачка тиме могла да постигнеограничење броја својих противника, јер нису


102

милиони ставили челични шлем на главу заодржање једне сасвим пропале династије, већнапротив – за спас немачке нације! Неколико путапре рата изгледало је као да ће, бар у једном лагеру,искрснути лака сумња у исправност једномприхваћене политике савеза.

Немачки конзервативни кругови почели су свремена на време да упозоравају од сувише великогслепог поверења, да је и ово, као уопште и сверазумно отишло у ветар. Постојало је уверења да јеово исправни пут ка "освајању" света, чији успех бимогао бити огроман, а чије би жртве биле равненули. Познатим "незваним " и опет није преосталоништа друго до да ћутећи посматрају зашто и како"позвани" право и неумитно марширају у пропаствукући за собом драги народ као онај пацоловац изХамелна. Дубљи разлог за то што је уопштепостојала могућност да се бесмисао "привредногосвајања" постави и учини схватљивим целом народукао практичан политички пут, а очување "светскогмира", међутим, као политички циљ, лежао је уопштем обољењу нашег целокупног политичкогмишљења. Са победничким походом немачкетехнике и индустрије, са већим успесима немачкетрговине, све више се губила спознаја да је све томогуће само под претпоставком једне јаке државе.Напротив, у многим круговима ишло се већ толикодалеко да се заступало уверење да сама држава има ида захвали своје постојање само овим појавама, даона сама у првом реду представља једну привредну

институцију која се води само према привреднимзахтевима, и према томе и у свом склопу зависна одекономије, а то стање се сматрало и хвалило каодалеко најздравије и најприродније.

Међутим, држава нема ничег заједничког са једнимодређеним привредним схватањем, или привреднимразвојем. Она – држава није спој привреднихконтрахената у једном одређеном ограниченомживотном простору ради испуњења привреднихзадатака – већ организација једне заједницепсихички и духовно истих живих бића ради бољегомогућавања даљег одржавања своје врсте као иради постизања циља њеног битисања који јој јепредодређен од стране провиђења. То и ништа другоје сврха и смисао једне државе! Привреда је, при том,само једно од многих помоћних средстава који сууправо потребни за постизање овог циља. Али, онаникада није узрок и сврха једне државе, уколикоуправо та држава већ унапред не почива напогрешном, односно неприродном темељу. Само сетако може објаснити да држави не треба чак нитериторијално ограничење као предуслов за њенопостојање. То ће бити само код оних народанеопходно који хоће сами да осигурају исхранусвојих сународника, дакле који су спремни дасопственим радом добију битку са животом.

Народи који су у стању да се као трутови уфукљају уостало човечанство да би га под сваковрснимизговорима натерали да ради за њих, могу чак и без


103

сопственог, ограниченог животног простора даформирају државе. То важи у првом реду за народпод чијим паразитством, нарочито данас, мора датрпи целокупно честито човечанство - за Јеврејство!Јеврејска држава никада није била просторноограничена, већ универзално неограничена попростору, али ограничена на повезаност једне расе.Стога је овај народ увек и формирао државу у оквирудругих држава. Уз најгенијалније трикове који суикада пронађени спада и то да су пустили ову државуда једри као "религијска" и осигуравајући јој тиметолеранцију коју су Аријевци увек спремни да пружесваком исповедању вера. Јер, заиста мојсијевскарелигија није ништа друго до наука одржавањајеврејске расе. Она стога обухвата и готово свесоциолошке, политичке као и економске научнеобласти које би овде уопште могле доћи у обзир.

Нагон за одржањем врсте је прави и први разлог заобразовање људских заједница! А услед тога једржава народни организам, а не нека економскаорганизација! То је разлика која је исто тако великакао што нарочито данашњим тзв. "државницима"свакако остаје неразумљиво. Стога онда ови такође иверују да могу да изграде државу путем привреде,док је она у стварности вечно само резултатсуделовања оних својстава која су у равни воље заодржањем врсте и расе. Ова својства су увек јуначкеврлине, а никада нису чифтински (јеврејски)егоизам, пошто, дабоме, одржање живота једне врстеподразумева вољност и спремност и за жртвовање

појединаца. У томе и лежи управо смисао песничкогисказа "...и ако ти не заложиш живот свој, нећеш нидобити тај живот твој..." да је жртвовање личногаживота неопходно да би се осигурало одржање врсте.Следствено томе, битна претпоставка за образовањеи одржање једне државе јесте постојање одређеногосећања узајамне припадности на основу истоветногбића и исте врсте као и спремност да се за то заложисвим могућим средствима. То ће код народа који јена сопственом тлу, водити до стварања јуначкихврлина, а код муфтаџија до ласкања и подмуклихсуровости, уколико те особине већ доказано непостоје као претпоставка њиховог по форми такоразличитог државног битисања. Увек ће, међутим,већ образовање једне државе бар од самог почеткауследити само путем примене ових особина, причему ће онда у борби за самоодржање подлећи онинароди, тј. бити подјармљени, а тиме осуђени нараније или касније изумирање, који у међусобнојборби показују најмање јуначких врлина, или нисудорасли лажљивој и перфидној лукавости тихнепријатељских готована. Али, и у том случају ово нетреба скоро никад приписивати неком недостаткумудрости, него шта више недостатку одлучности ихрабрости који се само покушава да сакрије подплаштом хуманог опредељења.

Колико мало, међутим, стоје у вези са привредомдржавнотворачке и државноодржавајуће особине,показује најјасније чињеница да се унутрашња снагаједне државе поклапа само у најређим случајевима


104

са тзв. привредним процватом, а овај опет убескрајно многим примерима изгледа да најављујевећ надолазећу пропаст државе, али, ако би сеобразовање људског заједништва приписало у првомреду привредним снагама, или и подстицајима ондаби највећи привредни развитак морао истовременода значи и најмоћнију снагу државе, а не обратно.Вера у државнотворачку и државноодржавајућуснагу привреде посебно онда изгледа неразумљивакада она долази до изражаја у једној земљи која усвему и свачему управо јасно и упорно показујеисторијску супротност томе.

Управо Пруска показује са невероватном оштриномда једино идејне врлине стварају способност заобразовање једне државе, а не материјална својства.Тек под њиховом заштитом може онда привреда дадође до процвата, све дотле док са сломом чистихдржавнотворних способности не пропадне и самапривреда; један ток који управо сада можемо на такоужасно жалостан начин да посматрамо. Увек могутолико дуго материјални интереси људи на најбољиначин да успевају, док остају у сенци јуначкихврлина, међутим, чим покушају да ступе у први кругживота, разарају себи основу за сопствено постојање.Увек када је у Немачкој долазило до полетаполитичке моћи, почињала је и привреда да сеуздиже, али увек када је привреда постајала једнимсадржајем живота нашега народа и тиме идеалневрлине гушила, пропадала је држава поново иповукла би после неког времена са собом и привреду.

Ако сад ипак себи поставимо питање шта су ондадржавотворне, или чак само државноодржавајућеснаге у стварности, онда се оне могу сажети једномједином ознаком – способност жртвовања и воља зажртвовање појединца за општу ствар. Да ове врлинебаш ничег заједничког немају са привредом,произилази из једноставног сазнања, да се човек,дакако, никада за привреду не жртвује, то значи ... неумире се за послове, него за идеале! Ништа нијебоље објашњавало психолошку надмоћ Енглеза успознаји народне душе до мотивација коју је он знаода прида својој борби. Док смо се ми борили за хлеб,војевала је Енглеска за "слободу" и то чак не само засвоју, не, него и за слободу малих народа. Код нас сусе смејали тој дрскости, или се љутили због тога итиме доказали како је бесмислено глупа постала тзв.државничка вештина Немачке још пре рата. Нинајмања слутња више није постојала о суштини онеснаге која је могла да поведе људе из слободне вољеи решености у смрт. Док год је немачки народ године1914. веровао још да се бори за идеале, он је иистрајавао, чим је требало само да се бори за хлебнасушни, он је радије одустајао од те "игре". Нашидуховити "државници" чудили су се, међутим, тојпромени опредељења. Никада им није постало јаснода један човек од оног тренутка када се бори за некипривредни интерес, што је могуће више избегавасмрт, јер би му она, забога, заувек ускратила ужитакнаграде за његову борбу. Док брига за спасењесопственог детета омогућује и најслабијој мајци дапостане херој, само борба за одржање врсте и


105

огњишта, или државе која врсту штити, терала јељуде у свим временима на непријатељска копља!

Смео би се, као вечно важећа истина, поставити иследећи исказ – Никада још није била заснованадржава путем мирољубиве привреде, него увек самоинстиктима одржања врсте, па били они у областијуначке врлине, или лукаве препредености; из првогпроизлазе онда управо аријевске радне и културнедржаве, а из другог јеврејске колоније готована. Ичим, опет, привреда као таква, у једном народу, илиједној држави, ове нагоне почне да гуши постаје онасама примамљивим узроком подјармљивања ипотчињавања. Веровање из предратног времена да сенемачком народу трговинском и колонијалномполитиком, мирним путем, може отворити свет, илига чак и освојити, био је класичан знак губиткастварнијих државотворних и државоодржавајућихврлина и свих из тога насталих схватања енергије иодлучности за делање; по природном закону крајтога рачуна је, међутим, био светски рат са свимњеговим последицама! За оног ко не истражуједубље, могао је свакако овај став немачке нације, јерон је заиста био готово сасвим и општи став, дапредставља само једну нерешиву загонетку, па ипак,није ли управо Немачка била изузетно задивљујућипример једног Рајха који је проистекао из основачисте политике силе. Пруска, заметак Рајха, насталаје блиставим хероизмом, а не некаким финансијскимоперацијама, или трговинским пословима, а сам Рајхје, опет, био само једна најдивнија награда вођству

политике силе и војничке неустрашивости предсмрћу. Како је управо немачки народ могао да доспедо таквог обољења свог политичког инстикта? Јер,овде се није радило о једној појединачној појави негоо моментима пропадања, који су се у заистазастрашујућем безброју готово као варљива светлараспламсавали и клизили, час на више, час на ниже,преко тела народа, или као отровни чиреви, часовде, час тамо, нагризали целу нацију. Изгледало јекао да нека тајанствена сила тера непрестаноотровну бујицу до најудаљенијих крвних судова овогнекада јуначког тела, да би сад, ето, довела до свевеће парализе здравог разума, односно простогнагона за самоодржањем. Тиме што сам сва овапитања, ословљена мојим ставом према немачкојполитици савеза и привредној политици Рајха,безброј пута, поступно разматрао у год. 1912-1914,као решење загонетке, преостајала је све више онаснага коју сам већ претходно у Бечу упознао,одређена сасвим другим гледиштима, то јестмарксистичка наука и поглед на свет као и њеноорганизационо деловање. По други пут у свомживоту удубих се у ову науку разарања, и овог пута,наравно, не више вођен утисцима и деловањима мојесвакодневне околине, већ упућен на то посматрањемопштих токова политичког живота. Тиме што сам сенедавно удубио у теоријску литературу овог новогсвета и покушао себи да разјасним њен могућиутицај, упоредио сам је онда са стварним појавама идогађајима услед њеног дејства у политичком,културном, а и привредном животу. По први пут,


106

дакле, усмерио сам своју пажњу у покушајима да сесузбије ова светска куга. Студирао сам Бизмарковозаконодавство о ванредним мерама, о намерама,борби и успеху. Постепено сам стицао један,такорећи, гранитни темељ за своје сопственоуверење, тако да од тог времена никада више нисамбио принуђен да предузмем измену својихунутрашњих погледа по том питању. Исто тако јеоднос марксизма и јеврејства подвргнут једномдаљем темељном испитивању. Али, ако ми је раније,у Бечу, пре свега, Немачка изгледала као једаннесавладиви колос, ипак су сад, понекад, почеле дами се јављају стрепње и сумње. Љутио сам се у себи,или у малом кругу својих познаника због немачкеспољне политике исто тако и због, како је мениизгледало, невероватно лакомисленог начина накоји је третиран најважнији проблем који је уопштетада и постојао за Немачку, тј. проблем марксизма!

Заиста нисам могао да схватим како се могло такослепо тетурати у сусрет таквој опасности чије бидејство, одговарајући и сопственим намерамамарксизма, једном могло да буде јако опасно понемачки народ. Ја сам већ онда у својој околини,исто тако као и данас у ширим круговима,упозоравао на опасност умирујуће изреке свихкукавичких бедника "нама се не може ништадогодити". Таква слична кужна схватања су већједном разорила велико царство. Зар и сама Немачканије подвргнута истим законима као и сва другаљудска друштва? У годинама 1913. и 1914. сам опет,

по први пут, такође у разним круговима, који данасделом тако верно припадају нашем национал-социјалистичком покрету, изражавао своје уверење,да је питање будућности немачке нације питањеуништења марксизма...

У несрећној немачкој политици савеза видео самсамо последичне појаве изазване разарајућимделовањем ове "науке'', јер свакако страшно је,управо било да је овај отров готово невидљиворазарао целокупне основе једног здравог привредноги државног схватања, а да они, тиме захваћени, честонису ни сами слутили колико је њихово деловање ихтење већ веома проистицало из овог, иначенајоштрије одбијаног погледа на свет. Унутрашњепропадање немачког народа већ онда је одавнозапочело, а да људима није било постало јасно, какото често у животу бива, ко је уништавач њиховогбитисања. Понекад се, додуше, и лекарило око теболести наоколо, ипак су се бркале онда формеиспољавања са узрочником болести. Пошто овоганису познавали (јер нису сви могли да виде заверујевреја у ''топљењу'' многих народа у једну великубезличну кашу какав је рецимо постао, од рукујеврејских агената, цео СССР - коментар) или хтелида упознају, и борба против марксизма је имала,међутим, само вредност једног надрилекарскогтрућања.

***


107

СВЕТСКИ РАТ

Као младог делију ништа ме није већ у мојимразузданим годинама могло толико озловољити ирастужити као управо чињеница да сам рођен уједном времену које је очигледно само ћифтама идржавним чиновницима подизало своје храмовеславе. Таласи историјских догађаја изгледало је да сусе већ тако слегли, да се заиста чинило да будућностприпада само "мирном такмичењу народа", штозначи, дакле, једном спокојном међусобномподваљивању уз искључивање јаких метода одбране.Поједине државе почеше све више да наличепредузећима која једна другима поткопавају тло,отимају муштерије и наруџбине и покушавају насваки начин да потисну друге у своју корист, а да свето изнесу на сцену уз исто тако велику, колико ибезазлену галаму.

Овај ток и развој изгледа, међутим, не само да сеније заустављао, него је требало једном (премаопштој препоруци) да премодулира цео свет у једнуједину велику робну кућу, у чијим предворјима бионда биле чуване за бесмртност бисте свихнајпрепреденијих превараната и најбезазленијихуправних чиновника. Трговци би онда могли да будуЕнглези, управни чиновници Немци, а за власникеби се, међутим, морали свакако да жртвују Јевреји,пошто они, према сопственом признању, забога,

никада ништа не зарађују, него вечно само "плаћају",а осим тога и говоре највећи број језика.

Па зашто нисмо рођени бар сто година раније?Рецимо у време ослободилачких ратова, када јемушкарац заиста и без "бизниса" још нешто вредео!Тако сам се, ето, бавио често зловољним мислима омоме, како ми је изгледало, сувише касно започетомовоземаљском путовању, и сматрао сам време "мираи поретка" које ми је предстојало као незаслуженупакост судбине. Управо још као дечак нисам био"пацифиста" и сви васпитни покушаји у том правцузавршили су као ћорци... Као удаљене муње на небупред олују изгледаше ми сад Бурски рат. Снестрпљењем сам сваког дана ишчекивао новине игутао депеше и извештаје и већ бејах срећан што самсмео да будем сведок, макар и поиздаље, ове херојскеборбе.

Руско-јапански рат затекао ме је већ битно зрелијим,али и пажљивијим. Тамо сам већ из вишенационалних разлога заступао једну страну и сместасе ставио, при изношењу нашега мишљења, настрану Јапанаца. У поразу Руса видео сам и поразаустријског словенства. Отада су протекле многегодине и оно што ми је некада као младићуизгледало попут трулежне бољке, осећах сада каозатишје пред буру. Већ у току мога бечкога временанаднела се над Балкан она трнаста оморина којаобично предсказује оркан и већ би понекад севнуо ијарки светлосни зрак, да би се ипак брзо поново


108

изгубио у злокобној тами. А онда је избио Балканскират и са њиме је прелетео први удар ветра преко садвећ нервозне Европе... Наступајуће време сада је каотешка мора притискало људе, боље рећи каогрозничава тропска јара, тако да је осећањеприближавајуће се катастрофе, услед вечне бриге,коначно прерасло у чежњу – нека небо најзад одобрисудбини слободан ток, јер она више не може да сеспута. А тада је ударио на земљу већ и први моћнигром, подигла се олуја, а у грмљавину неба успела сегрмљавина батерија светскога рата.

Када се у Минхену зачула вест о убиству надвојводеФранца Фердинанда (седео сам управо код куће и чухсамо нејасно о току тог догађаја) спопаде ме најпребрига да су меци могли, можда, да потичу изпиштоља немачких студената, који су огорчени збогнепрестаних словенизирајућих подухвата самогпрестолонаследника, хтели немачки народ даослободе од овог унутрашњег непријатеља. Шта бибила последица тако нечега, могло се одмах ипомислити: један нови талас прогона који би садабио "оправдан" од стране целог света и "основан".Када сам, ипак, одмах после тога чуо већ именанаводних починилаца, а осим тога прочитао тврдњуда су Срби, поче да ме хвата тиха језа због ове осветенедокучиве судбе. Највећи пријатељ Словена падепод мецима словенских фанатика?! Ко је последњихгодина имао стално прилике да посматра односАустрије према Србији, није могао, такорећи, ниједног тренутка да сумња да се камен одронио и

кренуо и да више није могло бити заустављања.Неправда се чини бечкој влади што је данас засипајупрекорима због форме и садржине ултиматума којије она поставила. Ни једна друга сила света на истомместу и у истом положају не би могла друкчије дапоступи. Аустрија је на својој јужној граници ималаједног огорченог смртног непријатеља који је у свекраћим периодима провоцирао монархију, и који неби никада попустио, док коначно не би наступиоповољни тренутак за разбијање царства. Постојао јеразлог за бојазан да би тај случај најкасније мораодоћи смрћу старога цара; онда монархија, можда,уопште више не би била у стању да да озбиљанотпор. Цела држава је последњих година већ толикопочивала на одговорности једне једине особе, наФрањи Јосифу, да је смрт тог прастароготелотворења царства важила, у осећању широкихмаса, унапред као смрт самог царства. Па је чакспадало и у најлукавије вештине, посебно словенскеполитике, да се створи утисак да аустријска државаима да захвали за своје постојање само сасвимчудесно јединственој вештини овога монарха; билоје то ласкање које је Хофбургу тим више пријало,што је понајмање одговарало стварним заслугамаовога цара. Жаоку која је скривена вребала у овимхвалоспевима, није било могуће пронаћи. Није севидело, или се можда више тамо није хтело видетида уколико је више монархија још само подешенапрема врхунској вештини владања, овог "најмудријегмонарха" свих времена, како се обично говорило,утолико је стање морало да постане катастрофалније,


109

када једног дана и овде судбина закуца на врата дадође по своје. Да ли је онда стара Аустрија безстарога цара уопште могла да се замисли!? Не би лисе сместа опет поновила трагедија која је једномзадесила Марију Терезију?

Не, владиним круговима у Бечу се заиста чининеправда када им се ставља прекор да су они, ето,подстрекавали на рат који је, иначе, можда ипак јошмогао бити избегнут. Он није више могао да сеизбегне, већ је могао, у најбољем случају, да будеодложен за једну или две године. Али то је управо ибило проклетство, како немачке тако и аустријскедипломатије, што је она заправо увек покушавала даодложи неодложни обрачун, док коначно није билаприсиљена да удари у најнесрећнијем тренутку.Можемо бити уверени да би поновни покушај да сеспасе мир у још неповољније време тек онда довео дората. Не, ко није хтео овај рат морао је такође и дасакупи храбрости да извуче консеквенце. Оне би,међутим, могле да постоје само у жртвовањуАустрије. Рат би, такође, и онда дошао само, свакако,не више као борба свих против нас, али зато, ипак, уформи комадања Хабзбуршке монархије. У томслучају се морала донети одлука или да се у томеучествује, или да се само посматра, да би се празнихруку оставило судбини да ради шта хоће. Али управоони који данас највише грде и најмудрије просуђујузбог започињања рата били су ти који сунајсудбоносније припомогли да се у њега уђе.Социјалдемократија је већ деценијама хушкала

најподлије на рат против Русије, а центар је опет изрелигиозних разлога учинио аустријску државунајвећим стожером и окретницом немачке политике.А сада су се ето морале сносити последице овебесмислице. Оно што је дошло, морало је доћи и нијесе могло никако избећи. Кривица немачке владе јепритом била да је она, да би пошто пото сачуваламир, увек пропуштала повољне тренутке напада и дасе заплела у савез за одржање светског мира и таконајзад постала жртвом једне светске коалиције којаје тежњи за одржање светскога мира супротставиларешеност за светски рат.

Да је бечка влада онда ултиматуму Србији дала једнудругу, блажу форму, она тиме не би уопште ништапроменила у ситуацији, до можда у најбољем случајуједно, да буде збрисана и сама побуном народа. Јер уочима широких маса тон ултиматума је био јошисувише пун обзира и ни у ком случају такодалекосежан, или чак бруталан. Онај ко данаспокуша то да оспори, или је заборавни празноглавац,или сасвим свесни лажов. Борба у години 1914. није,тако ми Бога, масама наметнута, него је управо цеонарод за њом жудео… Хтело се коначно учинити крајједној општој несигурности. Само се тако и можеразумети да су за ову најтежу борбу преко двамилиона немачких мушкараца и дечака добровољностали под заставу, спремни да је бране и последњомкапи крви. Мени самом су ондашњи часовиизгледали као избављење из мучних осећањамладости. Још и данас се не стидим да кажем да сам,


110

надвладан бурним одушевљењем, пао на колена и изпрепуног срца се захвалио небу да ми је подарило тусрећу што смем да живим у овоме добу. Отпочела јеослободилачка борба какву земљина кугла у тојсилини до сада још није видела, јер тек што је судбаи започела свој ход, дошло је већ и најширим масамадо свести да се овога пута не ради само о судбиниСрбије, или Аустрије, него о бити или не битинемачке нације. Последњи пут, после много година,народ је постао видовит у односу на своју сопственубудућност. Тако се јавио одмах на почетку огромнеборбе, у заносу једног необузданог одушевљења,неопходни озбиљни подтон, јер сама ова спознајапоказивала је да је национални устанак нешто вишенего обична ватра од сламе. Али озбиљност је билаисувише потребна, јер тада нико није уопште имаони најмању представу о могућој дужини и трајањусада започете борбе. Сањали су да ће за зиму опетбити код куће да би поново на миру наставили својрад.

Оно што човек хоће, томе се нада и у то верује.Превелика већина нације била је већ одавно ситавечно несигурног стања, те тако је исувише билоразумљиво да се уопште није више веровало у мирнорешење аустријско – српског конфликта, али сеприжељкивао коначни обрачун. У ове милионеспадао сам такође и ја. Тек што је вест о атентатуобзнањена у Минхену, сместа су ми севнуле крозглаву две мисли, прво, да ће рат најзад битинеизбежан, а даље, да ће сада хабзбуршка држава

бити принуђена да савез и одржи, јер оно чега сам сеувек највише прибојавао била је могућност да биНемачка сама једнога дана, можда управо уследовога савеза, могла да упадне у један конфликт, а да,међутим, Аустрија не да за то директног повода, итако аустријска држава због унутрашњеполитичкихразлога не смогне снаге и одлучности да се стави настрану свога савезника. Словенски мајоритет царстваби такву самостално донету намеру сместа почео дасаботира, и увек би радије разбио читаву државу упарампарчад, него што би савезнику пружиотражену помоћ. Али, ова опасност је сада билаотклоњена. Стара држава је морала да се бори, хтелаона то или не.

Мој сопствени став према конфликту био је исто таковрло једноставан и јасан, за мене, није се спорилаАустрија за неку сатисфакцију у односу на Србију,него Немачка за своје постојање, немачка нација забити, или не бити, за слободу и за будућност.Бизмаркова творевина се сада морала тући за својопстанак – оно што су очеви некада својом јуначкомкрвљу у биткама од Вајсенбурга до Седана и Паризазадобили, морала је сада млада Немачка изнова дазаслужи. Ако се, међутим, ова борба завршипобеднички, онда ће наш народ поново, и наспољном плану, ступати у круг великих нација, ондаће тек поново моћи немачки Рајх да се докаже каомоћно окриље мира, а да не мора за добро тог мирада смањује својој деци хлеб насушни. Често самнекада као дечак и млад човек имао жељу да бар


111

једном дођем и делима да у мени националноодушевљење није никаква празна варка. Често ми јеизгледало готово као грех да вичем "ура", а да мождачак ни не поседујем унутрашње право за тако нешто,јер ко је смео ову реч да употреби, а да је није барједном испробао тамо где је свакој играрији крај, игде неумољива рука богиње судбине почиње даодмерава народе и људе колико је истине ипостојаности у њиховом убеђењу. Тако ми се као имилионима других надимало срце од горде срећешто се сад, најзад, могу да ослободим овогпарализирајућег осећања. Тако сам често певаохимну "Немачка изнад свега", и из пуног грла викаохајл, да ми је изгледало скоро као једна накнаднопружена милост, што сада на Божјем суду вечногсудије смем као сведок да наступим ради исказивањаистинитости овога убеђења. Јер, од првога часапоуздано сам знао да бих у случају једног рата, којими је изгледао неизбежан, овако или онако, сместанапустио књиге. Али исто тако сам, и знао да мојеместо онда мора да буде тамо, када ме је упућиваосада унутрашњи глас мог бића.

Аустрију сам у првом реду напустио из политичкихразлога, али шта је могло бити разумљивије него дасада, пошто је борба почела, у правом смислу о овомопредељењу поведе рачуна! Нисам хтео да се боримза хабзбуршку државу, али био сам спреман да усваком тренутку погинем за свој народ и за тоцарство које је било отелотворење мог народа.Трећег августа поднео сам молбу директно Његовом

Величанству краљу Лудвигу III да ми одобри даступим у један баварски пук. Краљевска канцеларијасвакако да у тим данима није имала баш мало посла,тим већа је била моја радост кад сам већ одмахследећег дана добио одговор на моју молбу. Када самдрхтавим рукама отворио писмо и прочитаоодобрење моје молбе, са назнаком да се јавим једномбаварском пуку, моја радост и захвалност нису ималеграница. Неколико дана касније носио сам војничкублузу коју сам тек после скоро шест година поновоскинуо. Тако је, као ваљда и за свакога Немца,започело и за мене најнезаборавније и највеће добамога овоземаљског живота. Према догађајима овевеличанствене борбе, све прошло је за мене несталобестрага. Са гордом сетом помишљам управо овихдана, пошто се по десети пут обележава годишњицаоног силног догађаја, на оне недеље започетехеројске борбе нашег народа у којој ми је судбинатако милостиво дозволила да учествујем. Као да јебило тек јуче, промиче ми пред очима слика засликом, видим себе обученог у униформу у кругумојих драгих камерада, онда по први пут излазак изкасарне, егзерцирање итд. док најзад није дошао данвеликог покрета. Једна једина брига ме је мучила утом времену, мене као исто тако и многе друге, даможда не стигнемо сувише касно на фронт. Јединото ми често и све чешће није давало мира. Тако да јеу сваком победничком клицају због неког новогјуначког дела, остајала скривена мала кап горчине,јер је изгледало да се са сваком новом победомповећава опасност нашег закашњења на фронт. А


112

онда је најзад дошао дан када смо напустили Минхенда бисмо кренули у испуњење наше дужности. Првипут тако видех Рајну, када смо поред њених мирнихталаса путовали према западу, да бисмо њу, тунемачку реку над рекама, бранили од лакомостистарог непријатеља.

Када су кроз нежне копрене ране измаглице благизраци сунчевог изласка ка нама спуштали одсјајеНидервалдског споменика, онда је снажно одјекнулаиз бескрајно дугог транспортног воза стара песма"Стража на Рајни", ка јутарњем небу, а мени су грудипостале просто преуске од плиме осећања. А ондадође једна влажна хладна ноћ у Фландрији, кроз којусмо ћутке марширали, и када дан поче да се искрадаиз магле, зазвижда изненада гвоздени поздрав преконаших глава, нама у сусрет, и са оштрим пуцњем засумале кугле међ наше редове, шибајући по мокромтлу, али још пре но што се тај мали облачићразишао, одјекну из две стотине грла првомегласнику смрти прво ура у сусрет. А онда поче даштекће и да тутњи, да фијуче и да урла, игрозничавих очију вукло нас је сваког напред свебрже, док се најзад не распламса борба преко пољарепе и живе ограде борба, човека против човека. Алииз далека продираху звуци једне песме ка нашем ухуи долазаху све ближе и ближе, прескачући изнаднаших глава, од чете до чете и ево управо када јесмрт пословно захватила и заграбила у наше редове,одјекну тад песма и у нама, и ми је предасмо даље:''Немачка, Немачка, изнад свега, изнад свега на

свету!'' После четири дана вратисмо се назад. Чак икорак је сада постао друкчији. Седамнаестогодишњидечаци су сада личили на одрасле људе. Добровољципука »Лист« можда нису научили правилно да себоре, али да умру знали су као стари војници. То јебио почетак. И тако је сад ишло даље из године угодину, а наместо романтике битака, наступила јестрава. Одушевљење се полако хладило, анеобуздани кликтај угушио се пред страхом одсмрти. Дође време када је сваки имао да се бориизмеђу нагона самоодржања и опомене дужности. Имени није била приштеђена та борба. Увек када јесмрт била у лову, покушавало је једно неодређенонешто да се буни, трудило се да се као разумпредстави слабашном телу, али је ипак то био самокукавичлук, који је под таквом маском покушавао дазаведе појединца. Тешко колебање и опомињањепочињало је тада, и само последњи остатак свести јечесто још доносио одлуку. Али што се више трудиоовај глас који је опомињао на опрез, што је гласнијеи нападније он мамио, тим оштрији бејаше ондаотпор, док најзад после дуге унутрашње борбе неоднесе победу и свест о дужности. Већ у зиму 1915-16,била је, у мени ова борба одлучена. Коначно је вољапостала без остатка господар. Ако сам првих данамогао са клицањем и смехом да заједно са друговимајуришам, сада сам био миран и одлучан. То је,међутим, било и оно трајно. Тек сада, ето, могла јесудбина да коракне и ка последњим искушењима, ада се нерви не кидају, или да разум затаји. Од младогратног добровољца постао је сада стари искусни


113

војник. Али ова промена је наступила и у целојармији. Армија је сад изашла стара и чврста извечних борби, а оно што није могло да се одупренападу, управо је њиме сломљено. Али тек садаморала се ова војска подврћи оцени. Дакле последве, три године за које време је она из једне борбебила бацана у другу, увек борећи се против надмоћиу броју и оружју, трпећи глад и подносећи одрицања,сада беше, дакле, најзад време да се ваљаност теједине војске испита.

Могу и хиљаде година да протекну, а никада се нећесмети причати и говорити о јунаштву, а да се неспомене немачка војска у светском рату. Онда ће изкопрене прошлости постати видљив гвоздени фронтсивог челичног шлема, никако посрћући и никакоузмичући, једно спомен-обележје бесмртности. Идок год Немци живе, они ће се сећати да су то некадабили синови њиховог народа. Ја сам тада био војники нисам хтео да политизирам. Заиста и није биловреме за то. Данас још гајим уверење да је последњикоморџија отаџбини још увек више учиниодрагоцених заслуга него чак први, да кажемо"парламентарац". Никада више нисам мрзео тебрбљивце него баш у то време, када је сваки правимомак, који је нешто имао да каже, то викнуонепријатељу право у лице, или иначе паметно држаојезик за зубима и ћутке негде вршио своју дужност.Да, мрзео сам тада све те "политичаре", и да је билодо мене, онда би сместа био образован једанпарламентарни батаљон лопаташа, онда би они

могли међу собом да се до миле воље и премапотреби избрбљају, а да не љуте честито и поштеночовечанство, или да му чак и шкоде.

Тада, дакле, нисам хтео ништа да знам о политици,али ипак нисам могао друкчије него да заузмем ставпрема извесним појавама које су сад, ето, погађалецелу нацију, а поготово се тицале нас војника. Две суствари биле које су ме онда интимно љутиле и којесам сматрао штетним. Већ после првих вести опобедама, поче извесна штампа полако и можда замноге понајпре непрепознатљиво да укапава понеколико капи горчине у опште одушевљење. То седешавало под маском извесне добре воље идобронамерности, па чак и извесне забринутости.Постојала је резервисаност према једној исувишевеликој необузданости у слављењу победа.Страховало се да то у овој форми није достојно једнетако велике нације, а према томе јој тако нешто и неодговара. Храброст и јунаштво немачког војникабило би, ето, по њима нешто сасвим по себиразумљиво, тако да се не би смело због тога толикоупуштати у непромишљене провале радости, већ избог самог иностранства коме би једна тиха идостојанствена форма радости више одговарала негонеобуздано клицање итд. Коначно не би требало,ипак, и сада, ми Немци да заборавимо да рат нијебио наша намера, према томе ми и немамо чега да сестидимо да отворено и мушки признамо да бисмо усвако доба дали свој допринос за измирењечовечанства. Стога, међутим, не би било мудро да се


114

чистота подвига из пуног срца, запрља великомгаламом, пошто би остали свет само мало имаоразумевања за такво поступање. Ничему се не требавише дивити него скромности са којом један правихерој ћутке и мимо своја дела заборавља, јер у томе ијесте цела ствар. Но, уместо да таквог једног клипанапограбе за уши, довуку до високог стуба и дигну гаконопцем, да том мастиљару више не вређа његовоестетско осећање нације која слави победу, почело сеу ствари са упућивањем јавних опомена против"недоличног" начина победничког клицања. Није сеимало појма да одушевљење које се тако једномскрши, неће моћи више према потреби да сепробуди. Оно је занос и може се само у том стањудаље одржавати. Али како може без те силеодушевљења да се издржи једна борба која бипоставила, према људским мерилима, најстрашнијезахтеве душевним својствима нације? Исувише самтачно познавао психу широких маса, а да не бих знаода се овде са "естетским" узвишеностима неће моћираспалити ватра која је била неопходна да се тогвожђе одржи вруће. У мојим очима, било је лудошто се ништа не чини да се та страст доведена докључања не појача, али да се она, срећом постојећа,још и спутава, то нисам ни у ком случају могао даразумем. Оно друго што ме је онда љутило био јеначин на који су се суочавали са марксизмом, а којису сматрали добрим. Тиме су у мојим очимадоказивали само то да о тој куги нису имали нинајмање појма. Изгледало је да најозбиљније верујуда су тврдњом како сада не знају више ни за какве

партије већ довели марксизам до увиђавности иуздржавања. Да се овде уопште не ради о било којојпартији, већ о једној науци која мора да води доразарања целокупног човечанства, схватало се тиммање, што се то не може ни чути на јевреизиранимуниверзитетима, а и иначе сувише многи, нарочитонаши виши чиновници из стечене тупаве таштине,не налазе да је вредно труда да узму у руку књигу инешто науче, што управо не спада у наставноградиво високе школе.

Најрадикалнији преокрет пролази поред ових главапотпуно без трага, због чега и државне институцијенајчешће ћопају иза приватних. За њих важи, драгиБоже, најчешће ова народна изрека: "Што сељак непознаје то и не једе". Мало изузетака и овде самопотврђује правило. Бесмислица без премца била једа су у данима августа 1914. немачког радникаидентификовали са марксизмом. Немачки радник сеу оним часовима отргао из загрљаја ове отровнезаразе, пошто он, иначе, никада не би могао уопштеда ступи у борбу. Али били су и толико глупи да сумислили како је сад можда марксизам постао"националан" (?! – е свашта од њих !) једна блиставамисао која само показује да у тим другим годинаманико од ових учиновничених управљача државомније нашао за вредно труда да простудира суштинуове науке, јер би, иначе, онда ипак тешко могла дапромакне таква бесмислица. Марксизам чији јепоследњи циљ био и остао уништење свихнејеврејских националних држава, морао је на свој


115

ужас да види да се у јулским данима године 1914.немачко радништво, њиме омађијано, пробудило ида се оно из часа у час почело све брже да ставља услужбу отаџбине. У мало дана разобличило се целото бацање прашине у очи и инфамна превара народа,и одједном стајаше овде усамљена и распуштена табанда јеврејских вођа као да није више било ни трагаод оног бесмисла и заблуде, који су од шездесетихгодина уливали масама у главу. Био је то гадантренутак за варалице радништва немачког народа.Али чим су те вође спознале опасност која им прети,набише што је брже могуће капу невидовку прекоушију да сакрију лажи имитирајући сада дрскозаједно са осталима национални полет. Али, сада јеипак куцнуо час да се наступи против целе тепреварантске дружине ових јеврејских тровачанарода. Сада се морало хитно делати без ималообзира, на рецимо, насталу галаму и јадиковку. Уавгусту године 1914. је мућка са интернационалномсолидарношћу једним ударцем избијена из главанемачког радништва, а уместо тога почеше већнеколико недеља касније да лупају америчкишрапнели као благослов братства по шлемовимаколона у покрету. Била би обавеза једне одговорнедржавне владе да сада, пошто је немачки радникпоново нашао пут ка свом националном бићу,немилосрдно искорени хушкаче против истог тогнационалног бића. Када су на фронту падали онинајбољи, онда се могла код куће бар уништити тагамад. Уместо тога, међутим, његово Величанство,сам цар, пружио је старим злочинцима руку, и тиме

дао подмуклим, мучким убицама нације поштеду имогућност унутрашње консолидације. Сада је, дакле,могла змија поново даље да дејствује, опрезније негораније, али утолико опасније. Док су поштењаковићисањали о неком политичком примирју, кривоклетнизлочинци су организовали револуцију. То што су сесада одлучили за ову ужасну половичност, интимноме је чинило све незадовољнијим, а да би крај свегатога могао бити тако ужасан, нисам ни ја онда јошсматрао могућим. Али шта је сад требало учинити?Вође целога покрета сместа ставити иза браве,покренути процес и скинути их са врата нације!Требало је безобзирно уложити целокупна војнасредства моћи за искорењивање ове куге. Партије јетребало распустити, Рајхстаг, ако је потребно, сабајонетима натерати на разум, или, најбоље, сместага укинути. Тако, као што република може данас дараспусти партије, тако је требало онда, са вишеразлога, да се примене ова средства. Зар није садбило у питању бити или не бити целог једног народа!Али, наравно, онда је искрсло и једно питање: могули се духовне идеје уопште искорењивати мачем?Може ли се применом сирове силе сузбијати... један''поглед'' на свет? Ја сам себи већ у оно време вишенего једном постављао ово питање. При помишљањуо аналогним случајевима, који се могу наћи уисторији, нарочито на религиозној основи, долазиосам до следећег начелног сазнања: Представе иидеје, као и покрети са одређеном духовномосновом, била она погрешна, или истинита, могу се,почев од једног извесног тренутка њиховог настанка,


116

разбити са средствима силе техничке врсте, самоонда ако су та телесна оружја истовремено и саманосиоци једног новог запаљивог мишљења, једнеидеје или погледа на свет. Сама примена силе аконема као предуслов погонску снагу једне основнедуховне замисли, никада не може да доведе доуништења неке идеје и њеног ширења, чак ни уформи потпуног искорењивања и њеног последњегносиоца, па и разарања последњег предања о томе.То ипак, већином значи искључење таквог државногтела из круга политичке властодржачке моћи честона бесконачно време, понекад и заувек, јер, таквакрвава жртва погађа, наравно, и сходно искуству,најбољи део народног бића, пошто, наиме, свакопрогањање, које се одиграва без некакве духовнепретпоставке, изгледа морално неоправдано иуправо онда подстрекава најдрагоценији саставједног народа на протест, који се, међутим, исказује уодбијању духовног садржаја тог "неправедно"прогањаног покрета. Ово се догађа онда код многихједноставно из осећаја опозиције против покушаја дасе једна идеја дотуче бруталном силом. Али тимерасте број унутрашњих присталица у истој мери укојој је и прогањање све веће. Стога ће моћи да будеспроведено потпуно уништење нове доктрине самопутем тако великог и растућег искорењивања, датиме најзад дотичном народу, или и држави будеодузета сва уистину драгоцена крв. Али, то ће сеосветити тиме што ће сад свакако доћи до једног тзв."унутрашњег чишћења", само на рачун једне општенемоћи. Увек ће такав ток и поступак већ унапред

бити узалудан, ако је ова доктрина, коју требасузбити, већ искорачила из извесног малог круга.Стога је и овде, као и при свакоме расту, прво времедетињства још и најближе могућности да будеизложено уништењу, док са растом година расте иотпорна снага, да би тек код приближавања староснеслабости поново узмакла пред новом младошћу,иако у другој форми и из других разлога. Заистаскоро сви покушаји да се силом, без духовне основе,искорени једна "наука" (као што је марксизам) ињено организационо дејство воде до неуспеха, па чакзавршавају, не ретко, управо у нечем супротном оджељеног, из следећег разлога: Први и најважнијипредуслов за такав начин борбе, тј. оружјем голесиле, јесте и остаје упорност! То значи да само утрајно равномерној примени методе за сузбијањеједне доктрине лежи могућност успеха ове намере.Али, чим се и овде колебљива сила буде смањиваласа попуштањем, не само да ће се доктрина, коју требапотиснути, увек поново опоравити, него ће она чакбити у ситуацији да из сваког прогона извуче новевредности, тиме што ће, по истеку таквог таласапритиска, покренути огорчење због претрпљенепатње и старој "науци" привести нове присталице, авећ постојеће, ће са већим пркосом и дубљоммржњом него пре тога привезати за себе, па и оне,већ отцепљене отпаднике, покушати поново поотклањању опасности, да врати старом начинумишљења. Само у трајно равномерној примени силележи најзначајнији први предуслов за успех. А таупорност је увек само резултат једног одређеног


117

духовног уверења. Свака сила која не израста изчврсте духовне основе биће колебљива и несигурна.Њој недостаје стабилност, која може да се темељисамо на једном истрајном и упорном погледу на свет.Она је извор одговарајуће енергије и бруталнеодлучности појединца, али следствено томе, управоподвргнута промени личности и њеној природи ијачини. Али, уз ово иде још и нешто друго: Свакипоглед на свет, био он више религиозне илиполитичке природе, понекад је овде сувише тешкоустановити границу, мање се бори за негативноуништење противничког света идеја, него, напротив,за позитивно спровођење сопственог. А, тиме јењегова борба мање одбрана, а више напад. Он је, притоме, већ у одређивању циља у предности, пошто,дакако, тај циљ представља победу сопствене идеје,док је обратно, заиста, тешко одредити, када сенегативни циљ уништења једне непријатељскедоктрине може сматрати достигнутим и осигураним.Већ стога ће напад овог погледа на свет битиспроводен планскије, али и снажније, него његоваодбрана; као што уопште и овде одлука приличинападу, а не одбрани. Борба против једне духовнеснаге средствима силе је само дотле одбрана док мачне наступи сам као носилац, навестилац и ширилацједне нове духовне науке. Може се, дакле, сажето,констатовати следеће: сваки покушај да се једанпоглед на свет сузбије средствима силе, пропада накрају, док год борба не поприми облик офанзиве заједно ново духовно опредељење. Само у међусобнојборби два погледа на свет, може оружје бруталне

силе, примењено упорно и безобзирно, да доведе доодлуке за ону страну за коју се оно бори. Али, на томесе до сада још увек разбијала борба противмарксизма. То је био разлог зашто је и Бизмарковзакон о социјалистима коначно, упркос свему,затајио и морао да затаји. Недостајала је платформановог погледа на свет, за чији је успон могла да себије битка. Јер, да је трабуњање о тзв. "државномауторитету" или "миру и реду" могло представљатиподесну основу за духовно подстицање борбе наживот и смрт, у то су могли поверовати само ''мудри''виши министријални беамтери. Међутим, пошто јенедостајала нека заиста духовна носећа снага овеборбе, морао је Бизмарк и спровођење свог закона осоцијалистима да повери процени и хтењу онихинституција које су већ саме биле изродмарксистичког начина мишљења. Тиме што јегвоздени канцелар судбину свог рата са марксистимапрепустио доброј вољи грађанске демократије,поставио је козу да чува купус. Све је то, међутим,било само нужна последица недостатка начелногновог погледа на свет са силовитом вољом заосвајањем, који би се супротставио марксизму. Такоје резултат Бизмаркове борбе било само једно тешкоразочарање. Али, да ли су односи за време светскограта, или на његовом почетку били мождадругачији? На жалост нису. Што сам се онда вишебавио мишљу једне нужне промене става државнихвлада према социјалдемократији, као тренутноготелотворења марксизма, тим више сам спознаваонедостатак неке употребљиве надокнаде за ову


118

науку. Па шта би требало масама дати, ако би била,претпоставимо, срушена социјал-демократија?! Ниједан покрет није постојао од кога би се моглоочекивати да би му пошло за руком да велике масерадника сада више, или мање без вођства ипрепуштене себи, опчини и увуче у своје редове.Бесмислено је, и више него глупо мислити да ће некиинтернационални фанатик који је иступио из класнепартије, сада моментално ући у једну грађанскупартију, дакле, у једну нову класну организацију.Јер, ма колико то било непријатно различитиморганизацијама, ипак се не може порећи даграђанским политичарима класно раслојавање уврло великој мери изгледа као место само по себиразумљиво, све дотле док год не почне политички дасе исказује као нешто за њих неповољно. Порицањеове чињенице доказује дрскост, али и глупостлажовчина. Уопште се треба чувати да се широкемасе сматрају глупљим него што јесу. У политичкимстварима често осећање одлучује, тачније негоразум. Али мишљење да глупо интернационалноопредељење већ довољно говори у прилог томе дамасе немају тачно осећање, може сместа да сенајтемељније оповргне једноставним доказивањемна то да пацифистичка демократија није мање узаблуди, а да њени носиоци потичу готовоискључиво из грађанског лагера. Док год јошмилиони грађана сваког јутра смерно обожавајусвоју јеврејску демократску штампу не пристаје башлепо господи да праве вицеве на рачун глупости"другова", који на крају само гутају исто ђубре, иако у

другом паковању. У оба случаја фабрикант је један теисти - Јеврејин !!! Дакле, треба се веома строгочувати од оспоравања оних ствари које су, ето, садаовде и важеће. Чињеница да се код класног питањани у ком случају не ради само о идејнимпроблемима, као што се, нарочито пре избора, увекрадо подмеће, иако то не може да се пробије.Сталешка уображеност једног великог дела нашегнарода је, исто тако као и омаловажавање мануелноградника, појава која не потиче из фантазије некогмесечара. Али се сасвим, независно од тога, откриваслаба мисаона способност наше тзв. интелигенције,када се управо у тим круговима не схвата да једностање, које није могло да сузбије нарастање кугекакав је марксизам, тек сада, међутим, неће вишебити у ситуацији да поврати изгубљено. "Грађанске"партије, као што оне саме себе називају, никада вишенеће бити у стању да привуку у свој лагер"пролетерске" масе, пошто се овде међусобносупротстављају два света, делом природно, деломвештачки одвојена, чије понашање једних премадругима може да буде само борба. Овде ће, међутим,победити млађи – а то би био марксизам.

Заиста је борба против социјалдемократије билазамислива године 1914. само могло се сумњати доклеби се то стање одржало, кад недостаје свакапрактична замена. Овде је постојала једна великапразнина. Ово мишљење сам заступао већ давно прерата и нисам се стога ни могао одлучити да ступим уједну од постојећих партија. Током збивања у


119

светском рату, у мени се учврстило то мишљење збогвидљиве немогућности да безобзирно поведем борбупротив социјалдемократије, једног покрета који јебаш морао бити нешто више него "парламентарна"партија. О томе сам отворено говорио пред својимблиским друговима. Уосталом, сад су ми падале првипут на ум мисли да се касније ипак једном још иполитички активирам. Управо то је био повод штосам сад чешће уверавао мањи круг својих пријатељада ћу после рата, поред свог позива, хтети да делујеми као говорник, агитатор. Мислим да сам то ондавеома озбиљно схватао.

***

РАТНА ПРОПАГАНДА

При мом пажљивом праћењу свих политичкихзбивања, увек ме је делатност пропаганде изузетноинтересовала. У њој сам видео инструмент, којим сууправо с правом мајсторском вештином владалесоцијалистичко марксистичке организације и умеледа га примене. Научио сам тада већ рано да схватимда тачно примењивање пропаганде представљастварну уметност, која је грађанским партијама билаи остала готово сасвим непозната. Само хришћанско-социјални покрет, нарочито у време Луегера, могаоје користећи тај инструмент да постигне извесну

виртуозност и захваљујући томе имао је веома многоуспеха.

До каквих огромних резултата је, међутим, доводилатачно примењена пропаганда, могло се тек за времерата увидети. Нажалост, и овде се, опет, све моглостудирати само на супротној страни, јер је делатностна нашој страни остала у овом погледу више негоскромна. Само, управо тај тако потпуни пропуст уцелокупном разјашњавању ситуације на немачкојстрани који је нарочито сваком војнику јако морао дапада у очи, дао ми је повода да се сад још многоупорније позабавим питањима пропаганде. Временаза размишљање било је при том често виш негодовољно, али практичну наставу пружао нам јенепријатељ, само нажалост исувише добро. Јер, оношто је код нас овде било запуштено, надокнађивао јепротивник са нечувеном спретношћу и заистагенијалном срачунатошћу.Од те непријатељске ратнепропаганде и ја сам такође бескрајно много научио.Додуше поред оних који су понајпре морали овонепријатељско деловање да узму себи као поуку,пролазило је време без икаквог трага, чинило им се сједне стране да су сувише мудри да би од другихприхватили подучавање, а с друге стране недостајалаје за то поштена воља. Да ли је код нас уопштепостојала нека пропаганда? Нажалост, на ово могуда одговорим само са "не"! Све што је у овом правцузаиста предузето, било је толико недовољно ипогрешно од самог почетка, да то у најмању рукуније користило, а понекад је управо наносило штете.


120

По форми недовољна, у бити психолошки погрешна,то би био резултат једног озбиљног испитивањанемачке ратне пропаганде. Већ у вези с првимпитањем, изгледа, да нису били сасвим начисто,наиме: да ли је пропаганда средство, или циљ? Онаје средство и мора према томе да буде оцењена састановишта сврхе. Њена форма, стога мора да сесврсисходно прилагоди подржавању циља коме онаслужи. Такође је јасно да значај циља може да будеразличит са становишта опште потребе, и да се тимеи унутрашња вредност пропаганде различитоодређује. А циљ за који се у току рата борило био јенајузвишенији и најсилнији који човек уопште можезамислити – то је била слобода и независност нашегнарода, сигурност и исхрана за будућност и частнације, нешто, што упркос супротним мишљењимаданас, ипак постоји, или боље речено, треба дапостоји, пошто управо народи без части обичнораније, или касније изгубе слободу и независност,што опет одговара само једној вишој правди, поштонечасне барабске и хохштаплерске генерације и незаслужују слободу. Али ко жели да буде кукавичкироб, не сме и не може да има никакву част пошто биона иначе подлегла најкраћем времену општемпрезиру.

Немачки народ борио се за људску егзистенцију, и туборбу подржати била би сврха ратне пропаганде, ациљ је морао бити да му се помогне у победи. Али,ако се народи на овој планети боре за својуегзистенцију па се према томе суочавају са правим

својим судбоносним питањем бити или не бити,падају сва разматрања о хуманости, или етици уништавило, јер све ове представе не лебде у етерунего потичу из фантазије човека и везане су за њега.Његов одлазак са овога света поново претвара овепојмове у ништавило, јер природа их не познаје. Онису својствени и међу људима само малом бројународа, или боље речено, малом броју раса, и то уоној мери у којој они произилазе из самог осећајатих народа и раса. Хуманост и етика би чак у хуманонастањеном свету пропали онако као што би сеизгубиле расе, које су творци и носиоци тих појмова.Али, при том имају сви ови појмови, у борби једногнарода за свој живот и опстанак на овом свету, самоподређен значај, па чак и потпуно нестају каоодредујући чинилац за облике борбе једног народакоји се налази у борби. Али то је увек јединовидљиви исход. Што се тиче питања хуманости, већсе и Молтке о томе изјаснио, наиме, да се она у ратусастоји само у краткоћи поступка, дакле, да њојнајвише одговара најоштрији начин борбе. Али, кадсе покуша да се у тим стварима наступи трабуњањемо етици итд. онда се на ово може заиста дати самоједан одговор – судбинска питања значајна заегзистенцијалну борбу једног народа поништавају исваку обавезу према лепоти. Најмање лепо што можеда постоји у људском животу јесте и остаје јарамропства!

Или зар можда ова декаденција из Швабинга осећаданашњу судбину немачке нације као "естетску"? Са


121

Јеврејима као модерним проналазачима овогкултурног парфема није заиста потребно уопште отоме расправљати. Цео њихов живот је отелотворенипротест против естетике слике и прилике господње.Али, ако се тако једном избаце из борбе овагледишта о хуманости и лепоти, онда она не могунаћи примену као мерило за пропаганду.Пропагандаје у рату била средство за остварење циља, а овај јеопет био борба за живот немачког народа и тако јепропаганда могла да буде разматрана само са овихважећих начела. Најсвирепија оружја била су ондахумана ако су условљавала бржу победу, а лепе субиле само оне методе које су помагале да се нацијиосигура достојанство слободе. То је био јединомогући став у једној таквој борби на живот и смрт,став по питању ратне пропаганде. Да је о томе на тзв.меродавним местима било већ разјашњено топитање, онда никада не би настала она несигурност уформи и примени овог оружја, јер и ово је само једнооружје, иако заиста стравично у руци зналца.

Друго питање од управо одлучујућег значаја, било јеследеће – коме треба да се обраћа пропаганда?Научној интелигенцији, или мање образованој маси?Она треба увек да се обраћа само масама! Заинтелигенцију, или оно што се данас на жалост честотако назива, не постоји пропаганда, него научнопоучавање. Пропаганда је, међутим, исто толикомала наука по своме садржају, као рецимо, што јеплакат сам по себи уметност у свом приказивању.Уметност плаката је у способности цртача да формом

и бојом скрене пажњу маса. Плакат за уметничкуизложбу има само да укаже на уметност изложенихдела, што више му то успе, тим је онда већа уметностсамог плаката. Плакат треба даље да маси пренесепредставу о значењу изложбе, али ни у ком случајуда буде накнада за уметност, која се овде представља.Стога ко жели да се бави самом уметношћу, мора дастудира и више него што је плакат. За њега чак нијени у ком случају довољна ни проста "шетња" крозизложбу. Од њега се сме очекивати да се у темељномпосматрању удуби у поједина дела, а онда полакоформира праведан суд. Слично је и са односима кодонога што ми данас означавамо речју "пропаганда".

Задатак пропаганде не лежи у научном образовањупојединца, него у указивању масама на одређенечињенице, догађаје, нужности и тсл. чије значењетек тиме треба да се помери у видно поље масе.Уметност је сад искључиво у томе да се то учини нашто је могуће перфектнији начин, да се створиопште уверење о стварности једне чињенице,нужности једног догађаја, исправности нечега што јенеопходно итд. Али, пошто она није и не може дабуде нужност сама по себи, пошто је, ето, њензадатак тачно као код плаката у томе да се масискрене пажња, а није у томе да подучава и без тоганаучно искусне, или оне који теже образовању иразумевању, онда мора и њено дејство све више да сеусмерава на осећај (емоцију), а само врло условно натзв. разум.


122

Свака пропаганда мора да буде народска, а њендуховни ниво да буде подешен према способностипримања и најограниченијег појединца међу онимапрема којима она намерава да се усмери. Тиме ћењен чисто духовни ниво морати бити утолико нижеспуштен, што је већа маса људи која њоме треба дабуде обухваћена. Али, ако се ради, као код ратнепропаганде, за истрајавање у рату, о томе да се цеоједан народ обухвати у њен делокруг, онда опрез уизбегавању исувише високих духовних претпоставкиникада не може бити довољно велики. Што јескромнији њен научни баласт и што више она узимау обзир искључиво осећање масе, тиме је ипробојнији њен успех. А он је најбољи доказ заисправност, или неисправност једне пропаганде, а неуспело задовољење неколико научника, илиестетских јуноша. Управо у томе лежи уметностпропаганде да она схватајући осећајни светпредстава великих маса, налази у психолошки тачнојформи пут до заинтересованости, и даље до срцашироких маса. Да ово не могу да схвате нашимудријаши, доказује само колико су лењи духом, илиуображени. Схвати ли се, међутим, неопходност да севештина врбовања код пропаганде усмери на нивошироких маса, онда из тога даље већ произилазиследећи наук: погрешно је ако хоће да се пропагандида многостраност неке научне наставе. Способностпријема широких народних маса је врло ограничена,разумевање мало, али зато је велика њеназаборавност. Из ових чињеница гледано, мора свакапропаганда, која жели да има пуно дејство, да се

ограничи на само врло мало тачака и да их ударнимречима, шлагвортима, толико дуго користи, дасигурно и последњи слушајући такву реч не буде устању да себи представи оно жељено. Чим се жртвујетај принцип у жељи да се постане многостран,дејство ће се распршити, пошто маса нити може дасвари понуђену материју, нити да је задржи. Али,тиме се резултат опет слаби и најзад поништава.

Уколико она пак има да буде обухватнија у свомприказивању утолико психолошки исправније морабити постављање њене тактике. Било је, на пример,из основа погрешно, правити противника смешним,као што је то, пре свега, аустријска и немачкапропаганда путем хумористичких листова. Веомапогрешно стога, јер стварни сусрет са противничкимвојником је сместа морао да створи једно сасвимдруго уверење, нешто што се онда на најстрашнијиначин светило, јер, сад се осећао немачки војникзбуњен под непосредним утиском противниковоготпора, преварен од махера који су га наводно"просвећивали", а на место јачања његове борбеневоље, или само чврстине, наступало је оно супротно.Војник је тад клонуо духом! Насупрот овоме је ратнапропаганда Енглеза и Американаца психолошкибила много исправнија. Тиме што су они сопственомнароду Немца представљали, као варварина и Хуна,припремали су већ појединачног војника на страхотерата и тако му помагали да се сачува од разочарења.Најужасније оружје које се против њега моглоприменити, изгледало му је сада више као потврда


123

његових већ добијених сазнања, и исто тако мујачало уверење у исправност тврђења његове владе,као што је то оружје, с друге стране, повећавало бес имржњу против подлог непријатеља. Јер, стравичнодејство оружја које је на себи упознао, од странепротивника, изгледало му је постепено као доказњему већ познате "хунске" бруталности варварскогнепријатеља, а да ни један једини часак нијепомишљао да је његово оружје, можда, па чак ивероватно, још ужасније могло да делује. Тако сеенглески војник пре свега није могао осећати још кодкуће неистинито обавештен, што је, на жалост коднемачког тако често био случај, па је он, најзад,уопште све што је долазило са ове стране, одбијаокао "превару" или "мућку".

Све су ово биле последице тога што се веровало да семоже и најобичнији магарац прекомандовати запропаганду, или чак иначе неки "паметан" човек,уместо да се схвати да су за ово још једва довољнодобри управо најгенијалнији познаваоци душе. Такоје немачка ратна пропаганда пружала и ненадмашанпоучни и наставно-школски пример како такво"просвећивање" може да има управо обратно дејство,услед потпуног недостајања сваког психолошкиисправног размишљања. Од противника, међутим,било је бескрајно много тога што се могло научити заонога који је са отвореним очима и неокошталимосећањем у себи четири и по године прерађиваобујицу непријатељске пропаганде, која је надирала уталасима. Ипак, најпогрешније је схваћена она

најважнија претпоставка сваке пропагандистичкеделатности уопште, наиме, начелно и субјективноједнострани став те делатности по сваком питањукоје обрађује. У овој области се на неки начингрешило и то одмах на почетку рата, одозго све додоле, тако да се с правом може сумњати да ли сетолико бесмислице заиста може приписати самочистој глупости. Шта би се, на пример, рекло оједном плакату који треба да хвали неки нови сапун,а при том исто тако хвали као "добре" и другесапуне? На то би се само могло одмахнути главом.Управо тачно тако стоји ствар и са политичкомрекламом. Задатак пропаганде, на пример, нијеодмеравање различитих права, него, искључивонаглашавање једнога које она управо заступа. Она нетреба објективно да испитује истину, уколико је онаи за другу страну повољна, да би је онда приказаламаси са доктринарном искреношћу, већ требанепрестано да служи сопственој истини! Било је изоснова погрешно да се кривица због рата разматра састановишта да не може искључиво Немачка да сеучини одговорном за избијање ове катастрофе, негоби било исправно да се ова кривица, без остаткастави на терет противнику, чак ако ово заиста не биодговарало истинском току догађаја, као штоје тостварно био случај. Међутим, шта је била последицаове половичности? Широка маса једног народа несастоји се од дипломата, или само од професорамеђународног права, па чак ни од мноштва паметнихпојединаца који су способни за доношење суда, већисто тако и од обичних људи колебљивих као и


124

склоних сумњи и несигурности. Чим се сопственомпропагандом једном призна, макар и зрачак некогправа и на другој страни, одмах се поткопава итемељ у сопствено право. Маса није у стању сад даразликује где се завршава туђе право, а где почињесопствено. Она у таквом случају постаје несигурна инеповерљива, посебно онда, када противник неучини исту бесмислицу, него са своје стране, све исваку кривицу товари на непријатеља. Шта је ондаразумљивије него да најзад сопствени народ чаквише верује и непријатељској пропаганди, којанаступа много конзистентније, јединственије, негосопственој? А још к томе код једног народа који је ииначе толико оптерећен глупом објективношћу каошто је то немачки! Јер, код њега ће се свакопотрудити да се, забога, непријатељу не чининеправда, чак и уз опасност најтежег оптерећења, паи уништења сопственог народа и државе. Да се ово,наравно, на меродавним местима, тако не тумачи,уопште не долази до свести маса. Народ је у својојогромној већини тако дефанзивно настројен ипостављен, да његово мишљење и поступање мањеодређује трезвено разматрање, а више емотивноосећање. Али, ово осећање није компликовано, неговрло једноставно и целовито. Овде нема многодиференцирања, већ позитив или негатив, љубавили мржња, право или неправо, истина или лаж, аникад пола овако и пола онако, или делимично итд.Све ово је нарочито енглеска пропаганда на заистагенијалан начин разумела и узела у обзир. Тамостварно није било половичности које би, рецимо,

могле да подстакну на сумње. Знак за бриљантнопознавање примитивности осећања широкихнародних маса одражавао се у хушкачкој пропагандиприлагођеној ситуацији, пропаганди која је исто такобезобзирним као и генијалним начином осигуравалапредуслове за морално истрајавање на фронту, чак икод највећих стварних пораза као и даље у исто такоупорном истицању немачког непријатеља каојединог кривца за избијање рата - то је лаж која јесамо својом безусловном, дрском, једностраномтврдоглавошћу којом је била излагана, водиларачуна о осећајном, увек екстремном, ставу великогброја народа и стога се у њу и веровало. Колико јеова врста пропаганде била ефикасна показујенајударније чињеница да она после четири године несамо да није противника строго држала у шаху, негоје чак почела да нагриза и наш сопствени народ. Данашој пропаганди овај успех није био досуђенникога заиста није могло зачудити. Она је носилаклицу неефикасности већ у својој унутарњојдвозначности. Најзад је већ и услед њеног садржајабило мало вероватно да би она код маса моглапобудити неопходни утисак. Само су се нашислободоумни "државници" надали да би било могућеса овим бљутавим пацифистичким сплачинамадовести људе у занос да умру за отаџбину. Тако јеовај бедни продукт био несврсисходан, па чак иштетан. Али, сва генијалност пропагандне параденеће водити никаквом успеху, ако се увек изнова,веома одлучно, не узме у обзир један фундаменталанпринцип. Пропаганда треба да се ограничи на мало


125

појмова и да то увек понавља! Упорност је овде, као икод тако много ствари на овом свету прва инајважнија претпоставка за успех. Управо у областипропаганде не сме се никад дозволити да нас водеестете или блазирани типови, ови први, због тога не,јер ће иначе садржај по форми и изразу за кратковреме, уместо да се, прилагоди маси, имати самопривлачну снагу за литерарне чајанке; од других,међутим, се треба веома брижно чувати због тогашто њихов мањак сопственог свежег осећања тражиувек нове надражаје. Тим људима ће за кратко времесве постати досадно, они желе промену и никад нећеумети да се пренесу у потребе своје још не такопревејане околине, или да је чак схвате. Они су увекпрви критичари пропаганде, или боље речено, њеногсадржаја који увек изгледа сувише старински,сувише отрцан, а онда опет сувише преживео итд.Они хоће увек ново, траже промену и постају тимеправи смртни непријатељи сваког делотворногполитичког придобијања маса. Јер чим организацијаи садржај једне пропаганде почну да се управљајупрема својим потребама, губе сваку хомогеност иуместо тога, развејавају се потпуно. Пропаганда,ипак, није због тога ту, да неким блазиранимгосподичићима непрестано ствара интересантнепромене, већ да убеђује, и то да убеђује масе! Али,маси је потребно у њеној тромости увек одређеновреме, пре него што буде спремна да прими једнуствар к знању, и она ће само хиљадострукомпонављању најједноставнијих појмова најзад дапоклони своје памћење. Ниједна промена никада не

сме да измени садржај онога што се пропагандомдоноси, већ мора стално до краја говорити исто. Такомора, свакако, шлагворт да буде осветљен са разнихстрана, а крај сваког разматрања треба увек изновада се налази у самом шлагворту. Само тако може иделоваће пропаганда јединствено и целовито. Самота велика линија, која никада не сме да буденапуштена, утицаће да, код стално истоветногконсеквентног наглашавања, сазри коначни успех. Аонда ће се са чуђењем моћи констатовати до каквихогромних, једва разумљивих, резултата води такваједна упорност. И свака реклама, па била она уобласти трговине или политике, постиже успехтрајном и равномерном јединственошћу њенепримене. И овде је пример непријатељске ратнепропаганде био узоран – ограничена на неколикостановишта, искључиво срачуната на масе, вођена санеуморном упорношћу. За време целог ратаупотребљаване су основне мисли и форме излагања,једном спознате као исправне, а никад нису ни билепредузете најмање промене. Она је на почеткуизгледала луда по дрскости својих тврђења, каснијепостајаше непријатна, најзад и на крају уверљива.

После четири и по године избила је у Немачкојреволуција, чије су пароле потицале управо однепријатељске тајне пропаганде. Али, у Енглеској сесхватало још нешто, да, наиме, код овог духовногоруђа успех зависи само од количине примене, а тајуспех обично покрива све трошкове. Пропаганда јетамо деловала као оружје првога ранга, док је она


126

код нас представљала само последње прибежиштеполитичара без запослења и месташце за забушанте.И њен је успех, дабоме, био, све у свему узев, раваннули.

***

РЕВОЛУЦИЈА

Са годином 1915. започела је код нас непријатељскапропаганда, а од 1916. постајала је све интензивнија,да би се коначно на почетку године 1918. претворилабуквално у праву поплаву. Сад су се већ могла насваком кораку спознати дејства овог лова на душе.Армија је постепено учила да мисли онако како је тохтео непријатељ. Немачко противдејство, међутимзатајило је потпуно. Армија је имала у свомондашњем духовном и вољном вођству свакаконамеру и одлучност да прихвати и на овом пољуборбу, само њој је недостајао инструмент који је заово био потребан. И психолошки је било погрешнода саме трупе преузму ово објашњавање пропаганде.Она је морала, ако је требало да буде ефикасна, дадолази из завичаја. Само онда могло се рачунати науспех код људи који су, наравно, за тај завичај већскоро четири године извршавали бесмртна делајунаштва и подносили одрицања.

Само шта је долазило из завичаја? Да ли је ратпропуст био, глупост, или злочин?

Крајем лета 1918. после повлачења са јужне обалеМарне, понашала се пре свега немачка штампа већтако бедно неспретно, чак злочиначки глупо, да семени са свакодневно растућим бесом јављалопитање: па зар заиста баш никога нема овде ко ћестати једном на крај овом духовном упропашћавањухеројства армије? Шта се догађало у Француској,када смо године 1914. у невиђеном победничкомјуришу, грунули у ту земљу? Шта је чинила Италија уданима слома свог фронта на реци Лзонцо? А штаопет Француска у пролеће 1918. године, када јеизгледало да ће напад немачких дивизија потпуноуздрмати положаје, и када су далекодосежне цеви,тешких, далекометних батерија почеле већ да куцајуна врата Париза? Како је, тамо, оним пуковима којису се у хитњи повлачили шибана у лице ускључаланационална страст! Како су само радили тадапропаганда и генијално утицање на масе да би улиливеру у коначну победу у срца сломљених фронтова!

А шта се у међувремену догађало код нас? Ништа,или чак још горе него ништа! Тада су ме честообузимали бес и огорчење, када бих добио на читањенајновије новине, и када сам у њима видео како се туврши масовно психолошко убијање. Чешће ноједном мучила ме је помисао, да бих ја, да ме јепровиђење поставило на место ових неспособних,или злочиначких незналица, или млакоња наше


127

пропагандне службе, сасвим друкчије објавио ратсудбини. У тим месецима осетих по први пут целузлу ћуд судбине која ме је на фронту и на једномместу држала, на коме ме је случајни потез свакогцрнца могао да упуца, док сам ја на неком другомместу могао пружити отаџбини друге услуге. Јер, даби ми то свакако пошло за руком, био сам још ондатолико смео да у то верујем. Само ја сам био тадабезимен, један од осам милиона ! Зато је било и бољеда држим језик за зубима и да, што је могуће боље,вршим своју дужност на месту на коме сам се нашао.

У лето 1915. падоше нам у руке први непријатељскилеци. Њихов садржај је готово увек, иако са некимизменама у начину приказивања, био исти, наиме,да у Немачкој беда и сиромаштво постају све већи, дарат траје бескрајно, а изгледи да се он добије, свевише ишчезавају, да и народ у отаџбини стога чезнеза миром, само "милитаризам" као и Кајзер то недозвољавају, цео свет - коме је то врло добро познато- ето, ни не води зато рат против немачког народа,него, шта више, искључиво против јединог кривца,против Кајзера, борба се стога, неће завршити док небуде уклоњен тај зли непријатељ мирољубивогчовечанства, слободарске и демократске нације.Примиће говорили су после завршетка рата немачкинарод у савез вечног светског мира, који ће битиосигуран од часа уништења "пруског милитаризма".За боље илустровање свега, тако исказаног, су ондадоста често била одштампавана и наводна "писма иззавичаја", чији је садржај, изгледа, требало да

потврди ове наводе. Уопште узев, углавном су сеонда сви само смејали овим покушајима. Леци сучитани, па слани у позадину вишим штабовима инајчешће опет заборављани, док не би ветар поновоодозго бацио нови товар у ровове, најчешће су,наиме, то били авиони који су служили само за довозових летака. Код овог начина пропаганде морало јеубрзо да падне у очи, да се, наиме, у сваком секторуфронта у којем су се налазили Баварци, увек саизванредном доследношћу хушкало против Пруса, сауверавањем да није само, с једне стране, Прускакрива и одговорна за цео рат, него да, с друге стране,посебно против Баварске не постоји чак ни најмањенепријатељство, наравно, ни Баварској се не можепомоћи док је год у служби и сарађује са прускиммилитаризмом, за кога она, вади кестење из ватре.Ова метода упливисања почела је стварно већ 1915.године да постиже одређене успехе. Расположењепротив Пруске расло је међу трупама сасвимвидљиво – а да се одозго надоле није чак ни једанједини пут нешто предузело против тога. То је већбило више него једна проста грешка из нехата, којаће се, раније или касније, на најнесрећнији начинморати осветити, и то не "Прусима" него целомнемачком народу, а у то спада, на крају крајева исама Баварска. У том правцу почела је непријатељскапропаганда да постиже безусловне успехе још одгодине 1916. Исто тако су већ одавно писма пунајадиковки директно из завичаја вршила своједејство. Уопште сада више није било неопходно да ихпротивник још посебно, путем летака итд. саопштава


128

фронту. Па и против тога се ништа није предузималона нашој страни, осим неколико психолошкиизузетно глупих "опомена" с "владине стране".Фронт је био и даље преплављен тим отровом који сукод куће несмотрено фабриковале жентурине, а данаравно нису ни слутиле да је ово било средство којеје код противника до крајности јачало поуздање упобеду, и тиме, дакле продужавало и отежавалопатње њихових милих и драгих на борбеном фронту.

Бесмислена писма немачких жена коштала су, увремену које је следило, живота стотине хиљадевојника. Тако су се већ године 1916. показалеразличите сумњиве појаве... Људи на фронту сугрдили и забушавали – у многим стварима су већбили незадовољни, а понекад чак и с правомогорчени. Док су они гладовали и трпели, априпадници њихових фамилија код куће седели убеди, с друге стране било је изобиља и расипања. Пачак и на самом борбеном фронту није у том погледубаш било све у реду. Тако се већ онда шушкалосасвим тихо, само то су још увек биле "интерне"ствари. Исти човек који тек што је грдио и гунђао,неколико минута касније је, ћутећи, вршио својудужност као да је то било само по себи разумљиво.Иста чета, која тек што је мало пре тога биланезадовољна, грчевито се држала за комад рова којије имала да брани као да је судбина Немачкезависила од тих стотинак метара рупчага у блату.Још увек је то био фронт старе дивне херојскеармије! Разлику између њега и завичаја доживео сам

у оштром обрту. Крајем септембра 1916. кренула јемоја дивизија у битку на Соми. Она је за нас билапрва од оних, од сад следујућих огромнихматеријалних битака, и утисак се заиста веома тешкомогао описати, то је био више пакао него рат. Увихору бубњарске паљбе, која је трајала недељама,држао се немачки фронт постојано, понекад самомало бивао сузбијен, потом је поново напредовао,али никад није узмицао.

Седмог октобра 1916. био сам рањен. Срећно сам сеповукао и требало је са једним транспортом дакренем у Немачку. Прошле су две године од каданисам видео завичај, једно, под таквим условима,готово бескрајно време. Скоро више нисам могаосеби да представим како изгледају Немци који нису ууниформи. Када сам лежао у Хермису, у сабирнојболници за рањенике, просто сам уздрхтао одзапрепашћења, када је изненада једног војника којије лежао поред мене ословио глас немачке жене,болничарке. После две године први пут чух тај звукженског гласа. Али, што је онда ближе прилазиограници воз који нас је требало да доведе у завичај,утолико је узнемиреније било у души сваког од нас.Сва та места кроз која смо ми две године пре тогапутовали као млади војници промицала су садапоред нас: Брисел, Левен, Литих и најзад нам сеучини да смо препознали прву немачку кућу повисоком забату и њеним лепим капцима напрозорима. Отаџбина. У октобру 1914. горели смопросто од бурног одушевљења када смо прешли


129

границу, сада је владала тишина и потресеност.Сваки је био срећан да му је судбина још једномдозволила да гледа оно што је он својим животомтако тешко морао да брани; и сваки се скоро стидеода другог погледа у очи.

Готово на годишњицу мога поласка на фронт дођох увојну болницу у Белиц код Берлина. Каква промена!Из блата битке на Соми у беле кревете тог предивногздања! Просто се човек у почетку није усуђивао даонако људски легне у тај кревет. Тек полако се могаопоново навикавати на овај нови свет. Али, на жалост,тај нови свет је био и у другом погледу нов. Духвојске на фронту изгледа да овде већ није више биодобродошао гост. Нешто што је на фронту још билонепознато, чуо сам овде по први пут: слављењесопственог кукавичлука. Јер, оно што се и напољумогло чути, тј. да се грди и гунђа, то ипак никаданије био позив на повреду дужности или чаквеличање кукавица. Не! Страшљивац је важио јошувек као страшљивац и ништа друго, а презир којимсу га обасипали, био је општи, као и дивљење, које сеуказивало стварним херојима. Али, овде у војнојболници било је делимично већ скоро обрнуто –најбестиднији подбуњивачи водили су главну реч ипокушавали свим средствима своје јадне речитостида појмове часног војника прикажу као смешне, абескарактерност кукавице као нешто примерно.Неколико бедних момака давало је тон. Један од њихсе хвалио да је сам повредио ногу провлачећи се крозбодљикаву жицу да би тако доспео у војну болницу.

Он је изгледа сад упркос ове смешне повреде већбескрајно дуго био овде, као што је и уопште самопреваром доспео у транспорт за Немачку. А тајпакосни момак је већ тако далеко догурао дасопствени кукавичлук дрско прикаже као израз већехрабрости него што је херојска смрт часног војника.Многи су га слушали ћутке, други су напушталипросторију где је он говорио, а неколико њих се исаглашавало са њим. Мени се мучнина подигла сведо гуше, али подбуњивача су мирно трпели уболници. Шта се могло учинити? Ко је и шта је онбио, морало се у управи тачно знати, и знало се. Паипак, ништа се није догодило.

Када сам опет могао нормално да ходам, добио самдозволу да отпутујем за Берлин. Беда је, очигледно,свугде била страшна. Милионски град је трпео глад.Незадовољство беше велико.

У различитим домовима које су посећивали војници,био је тон сличан оном у војној болници. Имао сеутисак као да управо намерно ови момци посећујутаква места да би своја гледишта даље ширили. Јошмного, много гори беху ипак односи у самомМинхену! Када сам после оздрављења био отпуштениз војне болнице и прекомандован у резервнибатаљон, чинило ми се да више не могу дапрепознам тај град. Свуда љутња, зловоља и грдњекуда год одеш! А у самом резервном батаљонурасположење је било испод сваке критике. Овде јејош деловала силно неспретна метода поступања са


130

фронтовским војницима од стране старих официраинструктора који још ни једног јединог часа нисубили на фронту и већ из тог разлога су самоделимично могли да успоставе пристојан однос састарим војницима. Ти војници поседовали су, ето,извесне особине које су се могле објаснити службомна фронту, али су, међутим, руководиоцимарезервних делова трупе остале потпуно несхватљиве,док их официр који је исто тако долазио са фронтабар знао себи да објасни. Овај последњи је наравно,сам по себи сасвим друкчије и био поштован одљудства него штабни командант. Али, независно одсвега тога, опште расположење је било мизерно,забушавање је већ важило као знак више мудрости,верно истрајавање међутим, као печат унутрашњеслабости и ограничености.

Овде у позадини и далеко од борби које су се водилечудио сам се множини "бораца" изабраног народа(мисли се на јевреје) и нисам могао друкчије него даих упоређујем са оним безначајним бројем њиховихпредставника на фронту. Готово сваки од њих је бионеко пискарало. Још горе су ствари стајале упривреди. Овде је јеврејски народ стварно постао"неопходан". Тај паук поче лагано да исисава народукрв из свих жила. Заобилазним путем преко ратнихдруштава пронађен је инструмент да се постепеноупропасти национална и слободна привреда.Наглашавана је неопходност једне неограниченецентрализације. Тако се, стварно већ године 1916. и1917. распала готово целокупна производња под

контролом финансијског јеврејства. Али, противкога се сада усмеравала мржња народа? У то времевидео сам са ужасом како се приближава зла коб,која је морала да доведе до слома, ако се у правомчасу не отклони.

Док је Јеврејин поткрадао целу нацију и потчинио јесвојој власти, хушкало се против "Пруса". Баш као ина фронту, тако се ни код куће против ове отровнепропаганде није одозго предузимало баш ништа.Изгледало је да се уопште и не слути да слом Прускејош задуго неће са собом донети полет Баварској,чак, напротив, сваки пад једнога мораће са собом безспаса повући у провалију и другога. Оваквопонашање ме је бескрајно жалостило. У томе саммогао само да видим генијални трик Јеврејина, којије општу пажњу са себе требало да скрене на друге.Док се Баварац и Пруска споре, он је обојициизмицао даску егзистенције испод ногу – док се уБаварској грдило против Пруса, организовао јеЈеврејин револуцију и истовремено разбијао иПруску и Баварску. Нисам могао да подносим овупроклету зађевицу између немачких племена и бејахрадостан да поново дођем на фронт за који сам сеодмах по свом доласку у Минхен поново јавио.Почетком марта 1917. године био сам онда опет усвоме пуку. Крајем 1917. године изгледало је да јепревладана најнижа тачка моралне пораженостивојске. Цела армија црпла је после руског сломапоново свежу снагу и свежу храброст. Уверење да ћесе борба, сад ипак, завршити победом Немачке


131

почело је све више да захвата трупу. Могло се поновочути певање, а птице злослутнице постајаху све ређе.Поново се веровало у будућност отаџбине. Нарочитоје предивно деловање изазвао италијански слом ујесен 1917. године – зар се у овој победи ипак нијевидео доказ за могућност да се и по страни од рускогратишта може да пробије фронт. Дивна верапрожимала је сада поново срца милиона идопуштала да се са олакшаним поуздањем хрли усусрет пролећу 1918-те. Противник је, међутим, биоочевидно депримиран. Те зиме било је нештомирније него иначе. Наступило је затишје пред буру.Ипак, док је фронт поново предузимао последњеприпреме за коначно окончање вечне борбе, а назападни фронт одлазили бескрајни транспорти људии материјала и док су се обучавале за велики напад, уНемачкој изби највећи могући мангупски штосцелога рата. Немачка није требало да победи – упоследњем тренутку, пошто је победа већ претила дасе залепрша на немачким заставама, посегло се заједним средством, које је изгледало подесно да сеједним ударцем у клици угуши немачки напад спролећа, и да се победа онемогући – организован јемуницијски штрајк. Ако он успе, мораће немачкифронт да се скрши и испуниће се жеља листа"Forverc" да се овог пута више не залепрша нанемачким заставама победа. Фронт је морао уследнедостатка муниције за неколико недеља да будепробијен, офанзива је тиме била спречена, и Антантаспашена. Интернационални (јеврејски) капитал је,међутим, био успостављен за господара Немачке, а

унутрашњи циљ марксистичке преваре народапостигнут. Разбијање националне привреде у циљууспостављања владавине интернационалног (читајјеврејског) капитала – био је то циљ, који је такођепостигнут захваљујући глупости и лаковерностиједне стране и бескрајном кукавичлуку друге.Додуше, сам тај мунициони штрајк у односу наизгладњавање фронта, мањком оружја није имаопоследњи очекивани успех, он је исувише ранопропао, а да би недостатак муниције као такав, какавје био план, осудио војску на пропаст. Али, коликоли је само ужаснија била морална штета која је тимепричињена! Прво, за шта се још борила та војска,када сама отаџбина више уопште није хтела победу?За кога све те огромне жртве и одрицања? Војниктреба да се бори за победу, а отаџбина штрајкујепротив тога! Друго, какво је било дејство свега овогана непријатеља? У зиму 1917/18-те године надвили сусе по први пут мрачни облаци на небеском сводусавезничког света. Готово целе четири године сукидисали на немачког џина и нису га могли довестидо пада, при том је то само била рука са штитом којаму је била слободна за одбрану, док је мач морао часна истоку, час на југу да задаје ударце. И сад је џиннајзад имао слободна леђа. Потоци крви су теклидок му је успело да једног од противника коначнопотуче. Сада је требало на западу да уз штит дође имач, и ако непријатељу до сада није успело да сломиодбрану, сада је требало њега самог да погоди напад.Непријатељ је сада страховао од напада и стрепео засвоју победу.


132

У Лондону и Паризу низала су се саветовања једно задругим. Чак је и непријатељска пропаганда садатешко успевала са својом активношћу, није вишебило тако лако да се докаже безизгледност немачкепобеде. А исто је важило и на фронтовима, на којимавладаше потиштено ћутање, чак и за самесавезничке трупе. Тој господи је изненада прошлавоља да буду дрски. И њима је такође почело полакода пуца пред очима. Њихов интимни став преманемачком војнику сад се променио. Досад је онмогао, ето, да важи за лудака одређеног за пораз,али, сад је стајао пред њима уништититељ рускогсавезника. Ово из невоље рођено ограничењенемачких офанзива само на исток, изгледало је садакао генијална тактика. Три године су ти Немцијуришали против Русије, у почетку привидно без инајмањег успеха. Готово су се смејали овомбесциљном почетку, јер најзад, морао је, тај рускиџин, захваљујући бројној надмоћности својих људи,да остане ипак на крају победник, а Немачка да будесломљена услед огромног губитка крви и изгледалоје да ће стварност ову наду и потврдити.

Од септембарских дана 1914. године, када су се првипут појавиле бескрајне колоне руских заробљеникапосле битке код Таненберга, крећући се цестама ивозовима према Немачкој, ова река се готово нијепрекидала – само за сваку потучену и уништенуармију искрсавала је нова. Неисцрпно је џиновскоцарство давало цару све нове војнике, а рату својенове жртве. Колико дуго је Немачка могла да

издржи ову трку? Зар није једном морао доћи данкада више не би након последње немачке победеувек још у последњу битку наступиле последње рускеармије? И шта онда? По људској процени могла јепобеда Русије вероватно да се одгоди, али је онаморала доћи...

Сада је дошао крај свим тим надама: савезник који јена олтар заједничких интереса положио највећежртве у крви, био је на крају својих снага и лежао јепред неумољивим нападачем поражен на тлу. Страхи језа увукли су се у срца војника који су до садаслепо веровали. Страховало се од наступајућегпролећа. Јер, ако до сада није пошло за руком да сепобеди Немац, пошто је он само делом могао да сеангажује на западном фронту, како је требало садајош рачунати с победом, када се, како се чинило, ицела снага те страховите јуначке државесконцентрисала за напад против запада. Сенкејужно-тиролских брда притискале су и тишталефантазију, све до фландријских магли обмањивалесу потучене војнике код Кадоме мрачне утваре, авера у победу узмицала је пред страхом од долазећегпораза. И тада када се веровало да се из хладнихноћи већ чује равномерна тутњава и примицањејуришних армија немачке војске и када се убојажљивој бризи укочено гледало у долазећи суд,одједном севну јарко црвена светлост из Немачке ибаци зрак до последњих левкастих рупа однепријатељских граната, у моменту када су немачкедивизије добијале последње поуке за велики напад,


133

изби у Немачкој генерални штрајк, мислите лислучајно?. Најпре је свет био без речи. А ондаприграби непријатељска пропаганда, слободноодахнувши, ову помоћ у дванаестом часу. Одједномје пронађено средство да се клонуло поуздањеантантиних војника поново подигне, да североватноћа победе изнова постави као нештосигурно, а бојажљива брига због долазећих догађајапретвори у одлучно поуздање. Сада се смело датипуковима, који су са стрепњом очекивали немачкинапад, уверење у највећу битку свих времена, даодлука о крају овог рата неће припасти смелостинемачког јуриша, већ истрајности њихове сопственеодбране. Могли су Немци сад и да задобију победеколико су још хтели, али у њиховој отаџбини јенаступала револуција, а не победничка армија. Овоуверење почеле су да саде у срца својих читалацаенглеске, француске и америчке новине, док је једнабескрајно спретна пропаганда на фронту подизалатрупе на ноге. "Немачка пред револуцијом! Победасавезника незадржива!" – Ово је била и најбољамедицина да се колебљивом француском брадоњи иенглеском Томију помогне да се усправе на ноге.Сада су могле пушке и митраљези још једном дапусте из себе ватру, а уместо бекства у паничномстраху наступио је отпор пун наде. То је био резултатмуницијског штрајка. Он је ојачао веру у победунепријатељских народа и отклонио немоћно очајањесавезничког фронта, а последица тога је била да сухиљаде немачких војника имале ово да плате својомкрвљу и својим животима!

Покретачи овог најподлијег мангупског подухватабили су, међутим, кандидати за највише државнепозиције у Немачкој након револуције. Свакако се нанемачкој страни најпре могло привидно да савладавидљиво повратно дејство овог чина, али на странипротивника последице ипак нису изостале. Отпор јеизгубио бесциљност једне армије, која има све даизгуби, а на његово место ступило је огорчење једнеборбе за победу. Јер, победа је сад према људскоммишљењу морала да дође, ако се западни фронтсамо још неколико месеци одржи пред немачкимнападом. У парламентима Антанте спознала се,међутим, могућност за будућност и одобрена су биланечувена средства за продужавање пропаганде уциљу разбијања Немачке.

Имао сам ту срећу да учествујем у обема првим и упоследњој офанзиви. Били су то најогромнијиутисци мога живота, огромни стога јер је сад, ето,последњи пут слично као 1914. године, борбаизгубила карактер одбране и попримила карактернапада. Дубоко олакшање прострујало је кроз рововеи прокопе немачке војске када је најзад после вишеод трогодишњег истрајавања у непријатељскомпаклу дошао дан за напредовање. Још једномкликнуше победнички батаљони и последњи венцибесмртног ловора висили су на заставама које супобеднички лепршале. Још једном се према небузаорише песме отаџбине и дух бескрајних колона умаршу, и, по последњи пут се осмехну милостГоспода својој незахвалној деци.


134

На измаку лета 1918. год. владала је тешка спаринанад фронтом. Отаџбина се спорила. Око чега? Многоштошта се препричавало у појединим деловиматрупа на фронту. Рат би био сад безизгледан и самоби лудак још могао да верује у победу. Народ нијевише поседовао, како се говорило, никакав интересза даље истрајавање, него је тај интерес био кодкапитала и код монархије – ово је долазило изотаџбине и о томе се и на фронту распредало. Фронтје, најпре, само врло мало реаговао на то. Шта нас сеуопште тицало опште право гласа? Зар смо се забогазато пуне четири године борили? То је био подлибандитски ударац да се на овај начин мртвимхеројима у гробу још украде ратни циљ. Са повиком"нека живи опште и тајно право гласа!" нису никадау Фландрији јуришали у смрт млади пукови, него сапокличем "Немачка изнад свега на свету!". Била је томала, али ипак не сасвим безначајна разлика. Они,међутим, који су викали тражећи изборно правонису највећим делом били тамо, где су сада, ето,хтели да га извојују.

Фронт није познавао целу ту политичку, партијскуфукару. Господу парламентарце видели су самомалим делом тамо где су се часни Немци у оно временалазили, уколико су још имали своје руке и ноге.Тако је фронт у своме старом саставу био врло малопријемчив за тај нови ратни циљ господе Еберта,Сајдемана, Барта, Либкнехта, итд. Уопште се нијесхватало зашто су одједном забушанти могли даприсвоје право да владају државом, не обазирући се

на војску. Мој лични став био је од почетка чврст,мрзео сам до крајности целу ту банду бедних,партијских мангупа који су варали народ. Одавно мије било јасно да се код ове багре заиста не ради одобру нације, већ о пуњењу њихових празних џепова.И да су они сами сад били спремни да за то жртвујуцео народ и чак ако је нужно да пусте Немачку дапропадне, они су у мојим очима били зрели завешање. Да се узму у обзир њихове жеље, значило једа се интереси радног народа жртвују у користзнатног броја џепароша, али њих испунити могло сесамо онда ако је неко био спреман да Немачку предана милост и немилост. Тако је, међутим, размишљаојош увек далеко највећи број бораца у војсци. Самоони који су долазили из отаџбине као појачањепостајали су рапидно слабији и слабији, тако дањихов долазак није представљао никакво појачање,већ слабљење борбене снаге. Нарочито је младапопуна била највећим делом без вредности. Често јебило тешко само и поверовати да су ово синови истогнарода, који је једном послао своју омладину у борбуза Л'пем.

У августу и септембру све брже су се манифестовалепојаве распадања иако нападачко непријатељскодејство више није могло да се пореди са ужасомнаших одбрамбених битака. Битке на Соми и уФландрији лежале су, насупрот овоме, далеко упрошлости, изазивајући језу. Крајем септембра мојадивизија је по трећи пут приспела на она места којасмо једном као пукови младих ратних добровољаца


135

на јуриш освојили. Какво присећање! У октобру иновембру 1914-те године тамо смо примили ватренокрштење. С дубоком љубављу према отаџбини усрцима и са песмом на уснама ишао је наш младипук у битку као на игранку. Најдрагоценија крвдавала се овде радосно у уверењу да ће се такоотаџбини сачувати њена независност и слобода. Јула1917-те ступисмо ми по други пут на, за све нас, светотле. Зар нису у тој земљи почивали најбољи нашидругови, готово још деца, који су некад озаренапогледа за своју једину драгу отаџбину јурили у смрт.Ми, стари борци, који смо једном кренули са пуком,стајасмо у понесености пуној страхопоштовања наовом месту заклетве "на верност и оданост све досмрти". Ово тле које је пук три године раније освојиона јуриш требало је сада да се брани у тешкојодбрамбеној бици.

Тронедељном бубњарском паљбом припремао јеЕнглез велику офанзиву у Фландрији. Овде јеизгледало као да су духови помрлих оживели, пук сеукопавао у прљаво блато и увлачио се у појединачнерупе и кратере, и није узмицао нити се колебао иостаде тако, као већ једном на том истом месту, свемањи и тањи, све док напад Енглеза најзад непровали 31. јула 1917 -те. Првих августовских данабили смо одмењени. Пук је спао само на неколикочета, оне су се тетурале назад облепљене наслагамаскорел0г блата, више налик на авети него на људе.Али, осим неколико стотина метара рупа од граната,Енглез је на себе само навукао смрт. Сад у јесен 1918.

године, стајали смо по трећи пут на линији напада из1914. године. Наше некадашње одмориште, градићКомин (Comines) постао је сада поприште борбе.Наравно, иако је поприште борбе бил0 исто, људи сусе променили – од сада се и у трупи, такође"политизирало". Отров завичаја почео је, као свугде,такође и овде да дејствује. Млада смена војних снагаје, међутим, потпуно затајила, они су дошли од куће.

У једној ноћи између 13. и 14. октобра поче енглескоартиљеријско бомбардовање гасним гранатама најужном фронту баш код Л'пема, при томе јеупотребљаван »жути крст«, који нам по свомделовању још није био познат, уколико се нијерадило о његовом испробавању на сопственом телу.Што се мене тиче, требало је да га још те ноћи и самупознам. На једном брежуљку јужно од Вервикабили смо још те вечери 13. октобра запали у једнувишечасовну бубњарску ватру са гасним гранатама,која се онда током целе ноћи на мање-више жестокначин продужила. Већ око поноћи испаде из стројаједан део нас, међу њима неколико камарада одмах изаувек. Око подне захвати и мене бол, на свакихчетврт сата све јачи, и у седам сати ујутро, отетураосам се и посрћући са горућим очима назад, носећисобом свој последњи рапорт у рату. Већ неколикосати касније моје очи су се претвориле у ужарениугаљ, око мене настаде тама... Тако сам доспео увојну болницу Пазевалк у Померанији и тамоморадох - да доживим револуцију.


136

Већ дуже времена висило је нешто неодређено, алиодвратно у ваздуху. Препричавало се и причаломеђусобно да ће следећих ноћи најзад да "започне".Нисам могао само да замислим шта се под тимподразумевало. У првом реду мислио сам на некиштрајк, сличан ономе од пролетос. Неповољнегласине долазиле су стално из редова морнарице, укојој изгледа да је дошло до комешања. Али, и то мије изгледало више као бедни производ фантазијепојединих момака, него ствар и појава у шириммасама. У самој војној болници говорио је, додуше,сваки о, дај Боже, скором завршетку рата, само наједно "одмах " нико није рачунао. Новине нисаммогао да читам.

У новембру је порасла општа напетост. А онда избиједнога дана изненада и неочекивано несрећа.Наиђоше морнари на камионима и позиваху нареволуцију, неколицина јеврејских јуноша бејаху"вође" у овој борби за "слободу, лепоту идостојанство" нашег народног живота. Ни један одњих није био на фронту. Околишним путем једнетакозване "војне болнице за трипер" беху та тројицаоријенталаца из резервне трупе враћене у завичај. Исада они у завичају подигоше ту црвену крпу(заставу). Мени је у последње време здравственобило нешто боље. Бол који је сврдлао у очнимдупљама попуштао је, постепено ми је полазило заруком да у грубим контурама поново научим дараспознајем своју околину. Могао сам да гајим надуда ћу бар толико моћи опет да видим, да бих касније

могао да се прихватим некога посла и позива.Наравно да бих икада више могао да цртам, нисамсмео више да се надам. Тако сам се ипак налазио напуту постепеног побољшања када се управо догодилата страхота. Прва нада била ми је, још увек, да се кодове издаје морало радити само, мање-више олокалној ствари. Покушах да у том правцу охрабрими неколико другара. Нарочито су моји баварскидругови у болници били више него пријемчиви за томоје охрабривање. Расположење је овде било пре сведруго него такозвано "револуционарно". Нисаммогао замислити да ће и у Минхену избити оволудило – верност ка узвишеној династији Вителсбахизгледала ми је, ипак, јача него воља неколикоЈевреја. Зато и нисам могао друкчије него даповерујем да се ради о пучу морнарице који ћеследећих дана бити угушен. Дођоше ти следећидани, а са њима најужаснија извесност мога живота.

Све мучније постајаху сада гласине. Оно што самсматрао за локалну ствар постаде сада општареволуција, а к томе дођоше и поражавајуће вести сафронта. Хтели су да капитулирају. Боже, па зар јетако нешто још уопште било могуће? Десетогновембра дође протестантски свештеник у војнуболницу и одржа мали говор, сада сазнадосмо све.До крајности узбуђен, присуствовао сам том маломговору. Стари, достојанствени господин изгледало једа веома дрхти, када нам је саопштавао, да од садакућа Хоенцолем неће више смети да носи немачкуцарску круну, да је отаџбина постала "република", да


137

морамо, ето, да молимо свевишњег да овој земљи неускрати свој благослов и да у долазећим временимане напусти наш народ. Он, при том, свакако, нијемогао другачије, морао је у мало речи да поменекраљевску кућу, хтео је да истакне њихове заслуге уПомеранији, у Пруској, у целој немачкој отаџбини –при том поче тихо у себи да плаче – а у малој салиобузе сва наша срца најдубља утученост, верујем даниједно око није могло да заустави сузе. Али када јестари господин покушао даље да приповеда и почеода нам саопштава да ми сад морамо да завршимоовај дуги рат, да ће наша отаџбина убудуће битиизложена тешким притисцима, пошто је рат садаизгубљен, и да ми морамо да се повинујемо милостипобедника, да примирје треба да се прихвати, свером у истинску великодушност наших досадашњихнепријатеља – у том тренутку ја то више нисам могаода издржим. Постаде ми немогуће да још дуже туостанем. Док ми је опет пред очима све поцрнело,пипајући и поводећи се одох натраг у спаваоницу,бацих се на мој лежај и загњурих врелу главу у ћебади јастуке. Од онога дана, када сам стајао крај гробасвоје мајке, нисам никада више плакао. Када би ме умојој младости судбина немилосрдно шчепала,растао би мој пркос. Када је у дугим ратнимгодинама смрт из наших редова отимала тако многедраге камараде и пријатеље, изгледало ми је скорокао грех кукати, па они су, ипак, умирали заНемачку! А када, најзад, и самога мене – јошпоследњих дана стравичног ратовања – нападеподмукли гас и поче да нагриза моје очи, а ја у

страху да ћу заувек ослепети, хтедох у једномтренутку да клонем, тада одјекну као гром глассавести у мени: "бедни кукавче, ти изгледа хоћеш даплачеш, док је у ово исто време хиљадама твојихдругова сто пута горе него теби! И тако сам тупо инемо носио своју судбину. А сада, међутим, нисамвише могао друкчије. Тек сада ја видех колико се савтај лични јад губи у односу на велику несрећуотаџбине. Дакле, све је било узалуд. Узалуд свежртве и одрицања, узалуд глад и жеђ и то понекад убескрајним месецима, узалуд гасови у којима смо,шчепани руком смрти, ипак вршили своју светудужност и у инат смрти два милиона људи, који сутада помрли. Зар се нису сад морали отворитигробови свих тих стотина хиљада, који су с вером уотаџбину некада пошли у бој да се никада више неврате? Зар се они нису морали отворити и послатинеме, блатом и крвљу испрскане хероје каоосветничке духове у завичај, који их је тако циничнопреварио за њихову највишу жртву, коју на овомсвету човек може да принесе своме народу? Зар суони зато умрли, војници августа и септембра 1914-тегодине, зар су зато пошли у бој пукови добровољацау септембру исте године иза својих старих другова?Зар зато потонуше ти дечаци од седамнаест година уфландријску земљу? Да ли је то био смисао жртве,коју су немачке мајке принеле отаџбини, када суболна срца пуштале најмилије синове у рат да ихникада више не виде? Зар се све то догодило зато дасада једна гомила бедних злочинаца море да подигнеруку на отаџбину? Да ли је, дакле, зато немачки


138

војник у жаркој врелини сунца и снежној олујигладујући, мучен жеђу и смрзавајући се, уморан одбесаних ноћи и бескрајних маршева, истрајавао? Зарје зато лежао у паклу бубњарске ватре топова и угрозници борбе са гасом, не узмичући, увек мислећина једину дужност да брани отаџбину од препаданепријатеља? Заиста, и ти хероји су заслужилиспоменик са натписом "путниче, ти који у Немачкупођеш, јави завичају да ми овде почивамо, верниотаџбини и покоравајући се дужности".

А тај завичај?

Само – да ли је то била једина жртва коју смо миимали да принесемо? Да ли је прошла Немачка биламање вредна? Није ли постојала и обавеза премасопственој историји? Да ли смо ми још увекзаслуживали да славу прошлости доведемо у везу санама? А како је, међутим, могло ово дело да сеподнесе будућности ради оправдања? Бедни ипропали злочинци! И што сам више покушавао да сеу том часу снађем у овом ужасном догађају, тимвише ме је стид огорчења и срамоте пекао образ.Шта је био према овоме јаду цео тај бол у мојимочима? Оно што је затим следило били су ужаснидани и још горе ноћи – знао сам да је све изгубљено.Надати се у милост непријатеља, могли су са тим дарачунају само лудаци, или лажови и злочинци. Утим ноћима расла је у мени сумња, сумња противпочинилаца овог злодела.

У данима после тога интимно сам постао свестан исвоје судбине. Сада сам морао да се смејем припомисли на своју сопствену будућност, која ми је прекратког времена још приређивала тако горке бриге.Зар није било за смејање градити куће на таквомземљишту? Коначно ми је постало и то јасно да јеипак наступило само оно од чега сам тако честострепео, а у шта, судећи по осећању, никада нисаммогао да поверујем. Цар Вилхелм II је као првинемачки цар вођи марксизма пружио рукупомирења, не слутећи да ти ниткови немају части.Док су они још држали царску руку у својој, друга севећ машила бодежа. Са Јеврејином нема никаквогпактирања, него само одлучно или-или! И ја одлучихтада да постанем политичар.

***


139

ПОЧЕТАК МОЈЕ ПОЛИТИЧКЕДЕЛАТНОСТИ

Још крајем новембра 1918. год. вратих се у Минхен.Одвезох се поново до резервног батаљона мога пука,који се налазио у рукама "војних совјета". Целабулумента ми је изгледала тако одвратно да сам сесместа одлучио да, ако је икако могуће, поново одемодатле. С мојим верним камарадом ратног походаЕрнстом Смитом дођох у Траунштајн и остадох тамодо расформирања логора. У марту 1919. годиневратисмо се поново у Минхен. Ситуација је биланеодржива и принудно је терала на даље продужењереволуције. Смрт Ајзнера само је убрзала развој идовела најзад до диктатуре совјета, боље речено – доједне привремене владавине Јевреја.

У то време тада низали су се у мојој глави бескрајнипланови. Данима сам већ размишљао шта би садаваљало учинити, само је крај сваког разматрања увекбио трезвена констатација да ја као Безимени нисампоседовао ни најмање једног предуслова за некаквосврсисходно деловање. О разлозима зашто се и онданисам могао одлучити да приступим једној одпостојећих партија, још ћу касније говорити. Токомнове револуције совјета наступио сам по први путтако да сам навукао на себе гнев централног совјета.27. априла 1919. у рано јутро требало је да будемухапшен, али та три момка која су по мене дошла,пред мојим упереним карабином нису поседовала

потребну храброст и поново одоше онако како су идошли.

Неколико дана након ослобођења Минхена био сампрекомандован у саму комисију о револуционарнимдогађајима при Другом пешадијском пуку. То је биламоја прва, мање-више, чисто политички активнаделатност. Већ мало недеља после тога примио самнаређење да узмем учешћа на једном "курсу" који једржан за припаднике оружаних снага. На њему јевојник требало да добије одређене основе о државно-грађанском мишљењу. За мене је вредност целоговог скупа била у томе што сам сад добио могућностда упознам неколико другова истомишљеника сакојима сам могао коначно темељно да продискутујемтренутну ситуацију.

Сви ми, били смо мање или више чврсто уверени даНемачка више неће бити спашена од све видљивијегслома, преко партија Децембарског злочина, то јестпреко партија Центра и Социјалдемократије, али да,такозвани "Грађанско-национални" савези, чак и узнајбољу вољу, неће више бити у стању да поправеоно што се догодило. Овде је недостајао читав низпредуслова без којих такав рад управо није могао нида успе. Време, које је затим следило, дало је заправо нашим тадашњим схватањима. Тако је унашем малом кругу разматрано образовање једненове партије. Основне мисли, које су нам тадалебделе пред очима, бејаху исте као и онда касније


140

када је дошло до стварања и "Немачке радничкепартије".

Име покрета који је требало сада изнова основати,морало је од почетка да пружи могућност да сеприближи широким масама, јер без тога својстваизгледао је рад бесциљан и сувишан. Тако смодошли на име »Социјал-револуционарна партија«, аово стога, јер су социјална гледишта овог оснивањазначила стварно једну револуцију. А дубљи разлог зато лежао је у следећем – ма колико да сам се ја још ираније бавио привредним проблемима, то је, ипак,више или мање, остајало увек у границама које сусаме по себи биле резултат разматрања социјалнихпитања. Тек касније се овај оквир проширио уследиспитивања немачке политике савеза. Она је,свакако, једним великим делом и сама била резултатпогрешне процене привреде, као и нејасноће о свиммогућним основама исхране немачког народа убудућности. Сва ова размишљања су се, међутим,заснивала још на мишљењу да је у сваком случајукапитал само резултат рада и стога, као и он сам, тајрад, подлеже коректури свих оних фактора, којимогу људску делатност или да унапређују или даспутавају. У томе онда, каже се, лежи и националнизначај капитала, што он сам тако потпуно зависи одвеличине, слободе и снаге државе, дакле нације, исамо ова повезаност већ мора стога, кажу, да води доунапређења државе и нације од стране тог капитала.Ова упућеност капитала на независну слободнудржаву, каже се, присиљава га са своје стране да се

залаже за ову слободу, силу, снагу итд. нације. Тимеје био и задатак државе према капиталу сразмерноједноставан и јасан – држава је имала само да сестара за то да капитал остане слуга државе и да неуображава да је господар нације. Ово становиштемогло се онда одржати у две граничне линије:одржање једне животно способне националне инезависне привреде, на једној страни, обезбеђењесоцијалних права радника на другој.

Разлику овог тзв. чистог капитала, као последњегрезултата стваралачког рада према једном капиталу,чија егзистенција и суштина почивају искључиво нашпекулацијама, нисам раније могао са жељеномјасноћом да препознам. За ово ми је недостајао првиподстицај, на који управо још нисам наишао. Ово мије сада у најтемељнијем виду обезбедио један одгосподе предавача на већ поменутом курсу, ГотфридФедер. По први пут у свом животу чуо сам за једанпринципијелан обрачун са интернационалнимберзанским и кредитним капиталом. Чим самсаслушао прво Федерово предавање, севнула ми јеодмах кроз главу и мисао да сам сада нашао једну однајбитнијих претпоставки за оснивање нове партије.Федерова заслуга почивала је у мојим очима у томешто је он са безобзирном бруталношћу утврдио какоје за националну привреду штетан карактерберзанског и кредитног капитала, а истовремено иразобличио његову прастару претпоставку камате.Његова излагања била су у свим принципијелнимпитањима тако тачна да су критичари тих излагања


141

унапред могли мање да оспоравају теоријску тачностидеје, него, штавише, сумњали су само у практичнумогућност њеног спровођења. Само, оно што је уочима других представљало слабост Федеровихизлагања, у мојим очима је то представљало њиховуснагу. Задатак програматора није да се утврдеразличити степени испуњивости једне ствари, негода се ствар, као таква, разјасни, то значи: да он требамање да се брине за пут, а више за циљ. Али, овдеодлучује принципијелна тачност једне идеје, а нетешкоћа њеног спровођења. Чим програматорпокуша да, на место апсолутне истине, води рачуна отакозваној, "сврсисходности" и "стварности", ондањегов рад престаје да буде поларна звездаистраживачког човечанства, да би, уместо тога,постао рецепт за свакодневицу. Програматор, даклеидејни вођа једног покрета, има за циљ да тај покретодреди, а политичар да тежи његовом испуњењу.Један је, према томе, у свом мишљењу одређенвечном истином, а други у своме деловању вишеодговарајућом практичном стварношћу. Величинаједног је у апсолутној апстрактној тачности његовеидеје, а величина другога у исправности става премадатим чињеницама и једној корисној примени истих,при чему треба као звезда водиља да му служи циљ,који је поставио програматор, то јест, идејни вођа.

Док се као пробни камен за значај једног политичарасме посматрати успех његових планова и дела, тозначи, дакле, остваривање истих – остварењепоследње намере идејног вође програматора, не

може никада да уследи, пошто, додуше, људскамисао може да схвати истине и да постави кристалнојасне циљеве, само ће потпуно испуњење истихпропасти услед опште људске несавршености инедовољности. Што ће апстрактно тачнија и тимемоћнија бити идеја, утолико ће немогућније остатињено потпуно испуњење, докле год она искључивозависи од људи. Стога се значај идејног вође-програматора, не сме да мери према испуњењуњегових циљева, него по исправности истих иутицају, који су они вршили на развој човечанства.Када би било друкчије не би се оснивачи религијасмели убрајати у највеће људе на овој земљи, пошто,ето, испуњење њихових етичких намера никада нећебити чак ни приближно потпуне. Чак је и религијаљубави у свом дејству само слаби одсјај хтења њеногузвишеног утемељивача, сам њен значај лежи управцу који је она покушала да да једном општем,људском, културно-етичком и моралном развоју.

Исувише велика различитост постављених задатакапрограматора, односно идејног вође, и политичаратакође је и узрок зашто се, готово никада, не моженаћи сједињење обојице у једној личности. Овопосебно важи за такозваног "успешног" политичарамалог формата, чија је делатност, најчешће, заиста,"уметност могућег", како је Бизмарк политикууопште мало скромно означио. Што се слободнијетакав један "политичар" држи по страни од великихидеја, утолико ће лакши, а често, и видљивији, а исве бржи, бити његови успеси. Наравно, они су тиме


142

такође посвећени овоземаљској пролазности ипонекад не надживљавају смрт својих очева. Делотаквих политичара је углавном више за потомствобезначајно, пошто њихови успеси у садашњости, ето,почивају само на остајању по страни од свих заиставеликих и одлучујућих проблема и замисли, који бикао такви и за касније генерације могли бити одвредности. Спровођење таквих циљева који само јошза далека будућа времена имају вредност и значај, анајчечшће је мало атрактивно за заговарача истих иретко наилази на разумевање код великих маса, којеодлуке о пиву или млеку, најпре боље разумеју негодалекосежне планове за будућност, чије остварењеможе да наступи тек касније, а чија ће корист уопштебити на добробит тек следећим поколењима.

Тако ће се, већ и из разлога извесне сујете, која јеувек сродник глупости, велика маса политичарадржати по страни од свих, заиста, тешких планова забудућност, да не би изгубили тренутне симпатијевелике гомиле, то јест масе. Успех и значај таквогједног политичара налази се, искључиво управо усадашњости, и не остаје уопште ништа за следећапоколења. А мале главице тако нешто, обично, веомамало занима – они су са тим задовољни. Друкчији суодноси код програматора, код идејног вође. Његовзначај се налази скоро увек само у будућности,пошто је он, не ретко човек кога означавају речју"особењак", отуђен од света. Јер, ако се уметностполитичара заиста посматра као уметност могућег,онда програматор, идејни вођа, спада у оне за које се

каже да се допадају само боговима, под условом акожеле и захтевају могуће. Он ће увек морати да сеодрекне признања савременика, али зато жање славупотомства, уколико су његове мисли бесмртне.

У оквиру дугих периода човечанства може се једномдогодити да се политичар са прагматичарем сједини.И што је ово стапање дубље, тим су већи отпори, којисе онда супротстављају деловању овог политичара.Он више не ради за потребе и захтеве, који су јаснибило ком ћифти и малограђанину, већ за циљеве којевеома мали број људи схвата. Стога је, онда, његовживот растрзан између љубави и мржње. Протестсавремености, која не схвата тог човека, бори се сапризнањем потомства за које он и ради. Јер, што сувећа дела једног човека која је учинио за будућност,тим теже ће моћи да их схвати садашњост, утоликоје, такође, тежа и борба, и утолико и ређи успех. Али,уколико тај успех некоме кроз неколико вековапроцвета, онда га можда, у његовим касним данима,може да обасја лаки одсјај долазеће славе. Наравно,ови великани су само маратонци историје, ловороввенац садашњости дотиче само још слепоочницеумирућег хероја. У њих се, међутим, урачунавајувелики борци на овом свету, који су од савремениканесхваћени, ипак били спремни да изборе битку засвоје идеје и идеале. То су они дични мужеви, који ћесе једнога дана највише и приближити срцу народа,изгледа, онда, готово тако као да се сваки појединацтада осећа обавезним да поправи у прошлости оношто је садашњост и некад згрешила у односу на те


143

великане. Њихов живот и рад биће праћени дирљивозахвалним дивљењем, и нарочито ће у суморнимданима поново подизати сломљена срца и очајнедуше народа.Овде не спадају, само они заиста великидржавници, већ и сви остали велики реформатори.Поред Фридриха Великог, овде су, такође, и МартинЛутер, као и Рихард Вагнер.

Када сам саслушао прво предавање Готфрида Федерао "прекиду каматног робовања" (јеврејским банкама)сместа сам знао да се овде ради о једној теоретскојистини, која би морала бити од несагледивог значајаза будућност немачког народа. То оштро одвајањеберзанског капитала од привреде пружало јемогућност да се одупре тој интернационализацијинемачке привреде, а да истовремено борбом противкапитала уопште не угрози темељ једног независногнационалног самоодржања.

Мени је развој Немачке стајао већ исувише јаснопред очима, а да не бих знао да најтежа борба нијевише против непријатељских народа, него противинтернационалног (јеврејског) капитала, која морада се поведе и добије. У Федеровом предавању осећаосам једну снажну паролу за ову будућу борбу. И овдеје каснији развој доказао колико су тачна била нашаондашња осећања.

Данас нас више не исмејавају они наши лукавиграђански политичари, данас виде чак и они сами,уколико нису свесни лажови, да интернационални

(јеврејски) берзански капитал није само био највећихушкач на рат, него управо сада, после завршеткаборбе ништа не пропушта да би мир претворио упакао и ропство. Борба против интернационалног(јеврејског) финансијског и кредитног капиталапостала је најважнија програмска тачка борбенемачке нације, за њену привредну независност ислободу! Што се међутим тиче приговора такозванихпрактичара, њима се може одговорити на следећиначин – све бојазни о неким ужасним привреднимпоследицама једног спровођења "прекида каматногвазалства" (јеврејима) су сувишне, јер, најпре судосадашњи привредни рецепти веома нашкодилинемачком народу, ставови по свим тим питањиманационалног самопотврђивања подсећају нас веомаснажно на уверења сличних стручњака у ранијимвременима, нпр., мишљења баварског медицинскогколегијума поводом питања увођења жељезнице. Свебојазни ове узвишене корпорације онда нису се, каошто је познато, касније оствариле – путници увозовима тога новога "парног коња" нису добиливртоглавицу, посматрачи се, такође, нису разболели,а одрекли су се и дашчане ограде која би тај новиизум учинила невидљивим. Само што су дашчанеограде пред главама ових такозваних "стручњака"остале очуване и за потомство.

А под два, требало би да се запамти следеће: свака,па чак и најбоља идеја, постаје опасност, ако уобразида је сама себи сврха, а у стварности, пак, представљасамо средство за циљ – међутим, за мене и за све


144

истинске националсоцијалисте постоји само једнадоктрина – народ и отаџбина! Оно за шта ми имамода се боримо јесте осигурање постојања и ширењанаше расе и нашег народа, исхрана његове деце иодржање чистоте његове крви, слобода инезависност отаџбине, да би наш народ радииспуњења мисије, која је и њему додељена, од странетворца универзума, могао да сазри. Свака мисао исвака идеја, свака наука и сво знање имају да служеовом циљу. Полазећи од овог гледишта све, такође,мора бити испитано и према својој сврсисходностипримењено, или одбијено. Тако ни једна теорија неокоштава убитачну доктрину, пошто, дакако, све имада служи само животу. Тако су сазнања ГотфридаФедера била подстицај да се на темељан начинуопште и позабавим овом облашћу која ми је, ето, дотада још била мало позната. Почех поново да учим итек тада сам стварно доспео до правог разумевањасадржине и хтења животног дела Јеврејина, КарлаМаркса. Његово дело »Капитал« ми је тек садапостало разумљиво, исто тако као и борба социјал-демократије против националне привреде, која јеимала само да припреми терен за саму владавинуинтернационалног, финансијског као и берзанско-мешетарског (јеврејског) капитала. Али, и у јошједном другом погледу су за мене ови курсеви билиод највећег последичног дејства. Једнога дана јавиосам се за дискусију. Један од учесника помислио једа за Јевреје мора сада да ломи копља и поче да их удугим излагањима брани. То ме подстакну да сесупротставим. Највећи број присутних учесника

курса стави се на моју страну. А резултат је опет биода сам неколико дана касније био одређен да уједном ондашњем минхенском пуку будем наредбомпостављен као такозвани "официр за образовање".Дисциплина у трупи била је у то време још приличнослаба. Она је трпела од накнадног дејства периодавојних совјета. Само потпуно лагано и опрезно моглосе прећи на то да се уместо неке "добровољне"послушности како су обично лепо звали тај свињацпод Куртом Ајзнером поново уведе војна дисциплинаи потчињеност. Такође је требало да сама трупанаучи да осећа и мисли национално и отаџбински. Уоба ова правца простирале су се области моје новеделатности. Почео сам је тада са свом радошћу иљубављу. Јер, ето, сад ми се одједном пружилаприлика да говорим пред једним већим кругомслушалаца, и што сам раније увек, и не знајући,чисто из осећаја, једноставно претпостављао, сада сеи догодило - умео сам да говорим. Али, глас ми је већпостао много бољи, тако да сам, бар у малимвојничким собама, свугде бивао довољно разумљив.Ниједан задатак ме није могао учинити срећнијим доовај, јер сада сам могао још пре мога отпуштања извојске да тој институцији учиним корисне услуге,институцији која ми је бескрајно лежала на срцу – увојсци.

Смео сам сада да говорим и о успеху – многе стотине,па свакако и хиљаде камерада, сам у току својихпредавања поново вратио њиховом народу иотаџбини. Ја сам "национализирао" трупу и могао


145

сам, и на том путу да припомогнем да ојача општадисциплина. Поново сам, при томе, упознао једанброј истомишљеника-камерада, који су ми каснијепомогли да створимо основу новога покрета.

***

НЕМАЧКА РАДНИЧКА ПАРТИЈА

Једнога дана добио сам од мог претпостављеногнаређење да испитам какво је то, по свом изгледу,политичко удружење које намерава да, под именом»Немачка радничка партија«, следећих дана одржискупштину, а на којој би управо Готфрид Федертребало да говори – морао бих, дакле, отићи тамо ипогледати то удружење и о томе поднети извештај.

Радозналост коју је онда војска показивала премаполитичким партијама била је више него разумљива.Револуција је војнику дала право политичкогактивирања, што су сада, управо, они најнеискуснијиобилато користили. Тек у моменту када су Центар иСоцијалдемократија, на сопствену жалост, морали даувиде да се симпатије војника полако окрећу одреволуционарних партија ка националном покрету ипоновном националном препороду, осетила се ипожуда да се трупи поново одузме право гласа изабрани политичка активност.

То што су Центар и Марксизам посегнули за овоммером бил0 је објашњиво, јер да се није предузелоово поткресивање "државно-грађанских права" какосе називала политичка равноправност војника послереволуције не би већ после неколико година билоновембарске државе, а нити даљег националногбешчашћа и срамоте. Трупа је тада била на најбољемпуту да нацији скине са врата њене крвопије ислугерање Антанти у самој земљи.

Али, да су се и такозване "националне" партијеодушевљено саглашавале са коректуром досадашњихсхватања правих новембарских злочинаца и тимеприпомагале да се учини нешкодљивим инструментједног националног устанка, поново је показало кудамогу да одведу увек само доктринарне представеових најбезазленијих од безазлених. Ово, збиља, одстарачке слабости духа оболело грађанство,заступало је, сасвим озбиљно, мишљење да ће армијапоново постати оно што је она била, наиме окриљенемачке одбрамбености, док су Центар и марксизамнамеравали само да јој избију опасни националниотровни зуб, без кога армија, заправо, вечно остајеполиција, а не трупа која би била у стању да се борипротив непријатеља, нешто што се у времену које јеследило, свакако, у доброј мери и доказало. Нису,можда, наши "национални политичари" поверовалида би развој армије могао бити некако другачијинего национални развој? То би овој господи билопроклето слично и долази отуда често у рату. Уместода буду војници – они су брбљивци – дакле


146

парламентарци, и никаквог појма немају шта седогађа у грудима војника које величанственапрошлост подсећа да су једном били први војницисвета. Ето како се одлучих да одем на ту, већпоменуту, скупштину, ове мени до тада, такође јошсасвим непознате партије. Када сам то вече дошао занас касније историјску собу, названу »Лајхер цимер«некадашње штемекершке пиваре у Минхену, среосам тамо око двадесет до двадесет и пет присутних,поглавито из нижих, доњих слојева становништва.Предавање Федера било ми је већ са курсева познато,тако да сам могао више да се посветим посматрањусамог друштва.

Мој утисак био је нити добар нити лош, једно новоудружење, као управо и толика многа друга што сууправо постојала онда. Било је то неко време када сесваки осећао позваним да оснује неку нову партију,онај који није био задовољан са досадашњимразвојем, а није више поседовао никакво поверењепрема постојећим партијама. Тако су посвуда ницалаова друштва, тек тако, да би после извесног временапоново нестајала без трага и гласа. Оснивачинајчешће нису имали појма о томе шта значи изједног удружења створити партију или, чак, ипокрет. Тако су се, готово увек, сама од себе, гушилаова удружења у својој смешној малограђанштини.

Друкчије нисам проценио ни »Немачку радничкупартију« после, отприлике, двочасовног слушања.Када је Федер најзад завршио, одлакну ми. Довољно

сам видео, и хтедох већ да пођем, када ме онданајављена слободна дискусија, ипак, подстакну дајош останем. Само, и овде је изгледало као да свепротиче безначајно док се изненада један професорне јави за реч, који је, први, посумњао у тачностФедерових разлога, а онда се, опет, после једног врлодоброг одговора Федеровог, изненада нашао натерену чињеница, не пропустивши прилику дамладој партији најтоплије препоручи да као посебноважан програмски став, покрене борбу за одвајањеБаварске од Пруске. Тај човек је тврдио, веома дрско,да би се у том случају немачка Аустрија одмах сместаприкључила Баварској, да би онда мир, рече он, биомного бољи, и још је блебетао сличне којештарије. Аонда нисам, опет, ни ја могао друкчије него да се,такође, јавим за реч, и да кажем овом надобудномгосподину своје мишљење о том питању - са таквимуспехом, да је тај господин, претходни говорник, јошпре него што сам завршио, као покисла пудлица,напустио локал. Док сам ја говорио посматрали су меса зачуђеним лицима, и тек када сам намеравао даскупу кажем лаку ноћ, и да се удаљим, приђе ми јошједан човек, трчећи за мном, представи се (именисам уопште тачно разумео) и тутну ми једну малусвешчицу, свакако неку политичку брошуру, у руку,са молбом да је свакако прочитам. То ми је било врлопријатно, јер тако сам смео и да се понадам да мождана много једноставнији начин упознам ово досадноудружење смарача, да не бих морао још и надаље дапосећујем тако "интересантне" скупове. Уосталом,


147

овај очигледно радник, оставио је на мене добарутисак. Тако, дакле, ја онда и одох.

У то време становао сам још увек у касарни другогпешадијског пука, у једној малој собици која је јошувек врло јасно показивала трагове револуције. Поцео дан био сам напољу, најчешће код стрељачкогпука, или на скупштинама, на предавањима коднеког другог дела трупе итд. Само сам ноћу спавао усвојој соби. Пошто сам се свако јутро обично рано,већ пре пет сати будио, навикао сам се на играрију дамишевима, који су у малој собици водили своје коло,добацим на патос неколико комадића тврдихостатака хлеба или корица и да онда посматрам какосе те мале животињице отимају о ово мало укуснихзалогаја. У свом животу сам имао већ толико многојада да сам могао исувише добро себи да представимглад, а стога и задовољство ових малих бића. И оногјутра после те скупштине, лежао сам око пет сатибудан, на лежају, и посматрао сам ту јурњаву ипретрчавање мишева. Пошто више нисам могао дазаспим, изненада се сетих прошле вечери, и паде мина памет свеска коју ми је дао онај радник. Такопочех да је читам. Била је то једна мала брошура укојој је писац, управо тај радник, описивао како је изхаоса тих марксистичких и синдикалистичких фразауспео поново да дође до изворног националногначина мишљења, стога и наслов »Моје политичкобуђење«. И како сам, ето, започео, тако сам тај малиспис са интересовањем скроз и прочитао. У њему сеогледао процес који сам и ја, пре дванаест година,

доживео на сопственој кожи. Нехотице поново видехсвој сопствени развој, веома живо пред собом. У токудана сам још неколико пута размишљао о тој стварии хтео сам најзад, да је ћушнем у страну, када сам нинедељу дана касније, на моје изненађење, добиоједну дописницу са обавештењем да сам примљен у»Немачку радничку партију« - треба да се о томеизјасним и стога да дођем следеће среде на седницуодбора ове партије. Овим начином "придобијања"чланова био сам, свакако, више него зачуђен, инисам знао да ли због тога да се љутим, или да сесмејем. Па ја уопште нисам на то ни помишљао дауђем у неку готову партију, него сам хтео својусопствену да оснујем. Овај наметнути предлог замене није уопште долазио у обзир. Већ сам хтео дагосподи доставим писмено свој одговор, када јепобедила радозналост, па одлучих да се утврђеногдана тамо појавим – да бих своје разлоге усменоизложио.

Дође и та среда. Гостионица у којој је требало да сеодржи назначена седница, била је Das Аlte Rozenbadу Хемштрасе, један веома сиромашан локал у који битек понекад неко залутао. Никакво чудо у 1919-тојгодини, пошто је врл0 скроман и оскудан јеловник иу већим гостионицама, могао једва неког да привуче.Ову гостионицу нисам до тада уопште познавао.Прођох кроз лоше осветљену гостионску собу у којојније седео ни један једини гост, потражих врата успоредну просторију и одједном сам, пред собомвидео "збор".


148

У чкиљавом и слабом светлу једне полудемолиранегасне лампе седела су за једним столом четири младачовека, међу њима и састављач оне мале брошуре,који ме је одмах најљубазније поздравио и пожелеоми добродошлицу као новом члану те »Немачкерадничке партије«. А ја сам сад, ипак, унеколико биозбуњен. Пошто ми је било саопштено да тек треба дадође прави "председник за целу територију Рајха",хтео сам, ипак мало, да причекам са својом изјавом.А најзад се и он појави. То је био онај исти који јеводио скуп у Стемеке пивари поводом пређашњегФедеровог предавања.

У међувремену, постадох поново радознао, чекајућиствари које су требале да наступе. Сада сам барупознао имена поједине господе. Председник"организације за целу територију Рајха" био је једангосподин Хавер, а онај за град Минхен, АнтонДрекслер. Прочитан је, сад, записник са последњеседнице и изречено поверење записничару. А онда једошао на ред извештај о финансијском стању. Упоседу друштва налазило се укупно седам марака ипедесет пфенинга за шта је благајнику исказаноопште поверење. А ово је, опет, такође, унето узаписник. А онда су дошли на ред одговори првогапредседника на једно писмо из Кила, једно изДиселдорфа, и једно из Берлина, сви су билисагласни са њима. Онда је саопштена приспелапошта, опет једно писмо из Берлина, једно изДиселдорфа и једно из Кила, чије приспеће изгледада је дочекано баш са великим задовољством. Ова

растућа размена писама објашњена је као најбољи ивидљиви знак све већег и распрострањенијег значаја»Немачке радничке партије«. Потом је одржаноједно дуго саветовање о новим одговорима које јетребало послати. Страшно, страшно... Па то је билоједно обично замајавање друштвима и удружењиманајгоре врсте. Дакле, у тај клуб је требало даступим?!? А онда је дошао на ред пријем новихчланова, што значи: на дискусију је дошло питањемога хватања у ову мрежу. Почех сада да постављампитања, али, осим неколико уводних поставки,ништа није постојало, никакав програм, никакавлетак, уопште ништа одштампано, никакве чланскекарте, па чак ни неки бедни печат, једино јеочигледно постојала добра вера и добра воља. Меније пресео сваки смех, јер шта је било ово друго дотипичан знак потпуне беспомоћности и потпунеобесхрабрености у односу на досадашње партије,њихове програме, њихове намере и све њиховеактивности? Оно што је ово неколико младих људиовде сакупило у једну споља тако смешну делатност,био је, ипак, само излив њиховог унутрашњег гласакоји им је, више несвесно него свесно, изазиваоосећање да је цело досадашње партијско битисањенеподесно за уздизање немачке нације као и заисцељивање њених унутрашњих оштећења. Брзо самишчитао уводне поставке које су биле написанеписаћом машином, и из њих сам сагледао више некотражење него знање. Много тога је овде билозамућено, или нејасно, много штошта је недостајало,али ништа није постојало што не би опет било знак


149

борбе да се дође до неког сазнања. Оно што су тиљуди осећали, то сам знао и ја – била је то тежња заједним новим покретом који је требало да буде вишенего партија у досадашњем смислу речи.

Када сам те вечери поново пошао у касарну, већ самбио формирао свој суд о овом удружењу. Свакако самстајао пред најтежим питањем свога живота: да лиовде да приступим, или да одбијем? Разум ме је самомогао саветовати да одбијем, осећај, међутим, нијеми дао мира и што сам чешће покушавао да сагледамбесмисленост целог тог клуба, тим је чешће, опет,мој осећај говорио њему у прилог. Следећих дананисам имао мира. Почео сам о свему овако и онакода размишљам. Да се политички активирам већ самодавно одлучио, да се ово могло да догоди само уједном новом покрету, такође ми је било јасно, самоподстицај за дело ми је још до тада недостајао. Јанисам спадао у оне људе који данас нешто почну даби сутра, опет, то прекинули и ако је могуће, прешлина једну нову ствар. Управо такво схватање је било иглавни разлог зашто сам се тако тешко могаоодлучити на једну такву новоосновану партију, којаје или морала да буде све, или је најпаметније било,да изостане. Знао сам да ће то за мене бити одлуказаувек, код које никада више не сме да постоји једно"натраг". За мене, онда, то више није била некапролазна играрија, него крвава збиља. Ја сам јоштада стално поседовао инстинктивну одбојностпрема људима који све започну, а да ништа од тогане спроведу. Ти ветропири који су у свакој чорби

мирођија, били су ми мрски. Сматрао сам да јеактивност тих људи гора него нерад. Изгледа да мије сама судбина сада дала миг. Ја никада и не бихступао у једну од постојећих великих партија, аразлоге за ово ћу још поближе да објасним. Овасмешно малена творевина са својих неколикочланова изгледала ми је да поседује једну предност,а то је да још није окоштала у једну "организацију",него је остављала појединцу могућност стварнеличне активности.

Овде се још могло радити и што је мањи био покрет,утолико му се пре могла још дати права форма. Овдесу још могли да буду одређени садржаји, циљ и пут,што је код постојећих великих партија већ од самогпочетка отпадало. Што сам више покушавао даразмишљам, тим више је у мени расло уверење да ћеуправо из оваквог једног малог покрета једном моћида буде припремљено уздизање нације – а никадавише из политичких парламентарних партија које сусувише биле везане за старе представе, или су чакиступале у корист новог режима. Јер, оно што је овдеморало бити прокламовано био је нови поглед насвет, а не нека нова изборна парола. Свакако, то јебила бескрајно тешка одлука да се ова намераспроведе у стварност. Какве сам предуслове ја самнудио за извршење овога задатка ? Што сам био безсредстава и сиромашан изгледало ми је још ипонајлакше сношљивим, али је теже било што сам,ето, спадао у оне безимене, био један од милионакоји је управо сам случај оставио да живе, или их из


150

живота опозвао, а да ни најближа околина то није нипримећивала. Ту је долазила још и тешкоћа због могнедостатка школовања. Такозвана "интелигенција"гледа, дакако, ионако увек са заиста бескрајнимниподаштавањем на сваког оног који није прошаокроз облигатне школе и није пустио да му се упумпанеопходно знање. Јер, ипак, никада не гласи питање:шта уме тај човек? Него, шта је он учио? Овим"образованима" важи и највећи празноглавац, ако јесамо довољно умотан у школска и универзитетскасведочанства, више него и најбистрији момак коменедостају ти драгоцени омоти. Могао сам лако дазамислим како ће ме "образовани" свет примити, ипри том сам се само утолико преварио, што сам људетада још увек сматрао бољима него што су они ућифтинској стварности највећим делом, на жалост,били. Међу њима било је, наравно, изузетака као исвугде и они су били утолико светлији. А ја сам, опет,на тај начин, научио да увек правим разлику измеђувечних ученика и стварних зналаца.

После дводневих мучних мозгања и премишљањадођох, најзад, до убеђења да морам да учиним тајкорак. То је била најпресуднија одлука мог живота.Натраг нит се могло, нити смело више. Тако сепријавих за члана »Немачке радничке партије« идобих једну провизорну чланску карту са бројем –седам.

***

УЗРОЦИ СЛОМА

Дубина пада неког тела је увек мера удаљеностињеговог тренутног положаја од претходног. Исто товажи и за пад народа и држава. Али, због тога имапретходни положај, или боље речено висина,одлучујући значај. Само оно што се обично уздижеизнад опште границе може видљиво дубоко да паднеи да се сурва. То, за сваког који мисли, и осећа, чинислом Рајха тако тешким и ужасним, зато што је тајпад уследио са једне висине која се данас с обзиромна јад садашњег унижења једва може замислити.

Већ је и само оснивање Рајха изгледало позлаћеночаролијом једног збивања које је целу нацијууздигло. После једног беспримерног победничкогпохода, најзад, као награда бесмртног хероизма,израста за синове и унуке тај Рајх. Да ли свесно илинесвесно, сасвим је свеједно, Немци су сви ималиосећај да се овај Рајх који свој живот не треба дазахвали преварама парламентарних фракција, већуправо својим узвишеним начином оснивања,уздизао изнад мере осталих држава, јер, није себлебетањем неке парламентарне говорничке битке,него се у грмљавини и тутњави париског Опсадногфронта, спроводио свечани чин испољавања воља,да Немци, племство и народ, одлучују да убудућности створе један Рајх, и да изнова подигнукао симбол царску круну. А то се није догодиломучким убиствима, нису дезертери и забушанти


151

оснивачи Бизмаркове државе, него пукови сафронта. Већ то јединствено рађање и ватренокрштење обасјали су Рајх блеском историјске славе,каква је, ретко могла да припадне само најстаријимдржавама. И какав је само успон настао сада!Слобода према споља давала је хлеб насушни унутарграница. Нација постаде богата бројчано и поовоземаљским добрима. Част државе, међутим, а сањом и част целога народа, штитила је чувена војска,која је најочигледније могла да покаже разликупрема некадашњем Немачком савезу. Толико једубок овај пад, који је погодио Рајх и немачки народ,да се чини да је све као вртоглавицом захваћено,најпре, изгубило осећај и разум; човек се једва можевише присетити раније висине, тако баснословно инестварно према садашњој беди изгледа ондашњавеличина и слава. Зато је, ето, и објашњиво да човеки сувише заслепљен узвишеношћу при томзаборавља да потражи предзнаке страховитог сломакоји су, ипак, некако већ морали да буду присутни.Наравно, ово важи само за оне којима је Немачкабила нешто више него само простор за боравак, зазарађивање и трошење новца, јер само су они јединоу стању да данашњи положај осећају као слом, док јеон за остале одавно очекивано испуњење, њиховихдо тада, незадовољених жеља. Али, предзнаци суонда били видљиво присутни, иако су самомалобројни покушавали да из њих извуку извеснупоуку. Данас је то, међутим, нужније него икада. Каошто се може приступити излечењу неког обољења,само ако је његов узрочник познат, исто то важи и за

излечење политичких штета. Наравно, обично селакше види и лакше открива спољна форма једнеболести, њено испољавање које просто пада у очи,него њени унутрашњи узроци. И то је, ето, разлогзашто тако много људи никада не иду даље одпрепознавања спољних дејстава уопште, и њих, чак,бркају са правим узроцима, па чак и постојање некогузрока најрадије покушавају сасвим да порекну.

Тако, и сада још, највећи број међу нама сагледаванемачки слом, у првом реду, само у општојпривредној беди, и у последицама које из њепроизилазе. Њих мора да подноси готово сваколично убедљив разлог, дакле, за разумевањекатастрофе за сваког појединца. Али, велике масемного мање сагледавају слом у политичком,културном и етичкоморалном погледу. Овде ће, кодмногих, у потпуности затајити осећаји и разум. Да јеово овако код велике масе, то још и може да сеприхвати, али да и у круговима интелигенцијесматрају немачки слом у првом реду као »привреднукатастрофу« и стога се лечење очекује од странепривреде, то је један додатни разлог зашто досаданије могло уопште да дође до оздрављења. Тек ондакада се схвати да и овде привреди припада самодруга, или чак трећа улога, а политичким, етичкоморалним, као и крвним факторима прва, доћи ће доосновног разумевања узрока данашње несреће, итиме ће се моћи онда наћи и средства и путеви залечење. Питање узрока немачког слома је, стога, ододлучујућег значаја, пре свега за један политички


152

покрет, чији циљ управо треба да буде превладавањепораза. Али, и код таквог истраживања прошлостимора се веома пазити, да се она дејства, која вишеупадају у очи од других, не побркају са тим мањевидљивим узроцима. Најлакше, и стога и највишераширено образложење данашње несреће је то да сету ради о последицама управо изгубљенога рата,стога је он и узрок садашње невоље. Могуће је дапостоје многи који озбиљно верују у ову бесмислицу,али има још више оних из чијих уста оваквообјашњење може да буде само лаж или свеснанеистина. Ово последње важи за све оне који суданас на јаслама владе. Зар нису у правунаговеститељи револуције некада, стално и врлоупорно, убеђивали народ да ће за широке масеостати сасвим свеједно како ће се овај рат завршити?Нису ли управо они, напротив, на најозбиљнијиначин уверавали да ће у најбољем случају »великикапиталиста« моћи да има интересе за победничкизавршетак ужасног гибања народа, а никако немачкинарод сам по себи, или чак немачки радник? Па чак,нису ли ови апостоли такозваног светског помирењаизјављивали, управо, насупрот томе да ће немачкимпоразом бити уништен само немачки милитаризам,а да ће немачки народ славити своје величанственоваскрсење?

Није ли се величала у тим круговима племенитостАнтанте и нису ли сваљивали сву кривицу за целокрваво рвање само на Немачку? Али, да ли се моглоучинити то без изјаве да ће и војни пораз за нацију

бити без нарочитих последица? Зар није целареволуција била проткана фразом да ће њоме битиспречена победа немачке заставе, али да ће управотиме немачки народ у правој мери кренути у сусретсвојој унутрашњој и спољњој слободи? Зар није тобило отприлике тако, ви бедни и лажљиви подлаци?Потребна је заиста права јеврејска дрскост да се садавојном поразу припише кривица за слом, док јецентрални орган свих издајника земље, берлинскилист »Ворвартс« (Напред) писао да немачки народовога пута своју заставу не сме више победнички дадонесе кући! А сада то треба да буде узрок нашегаслома? Било би, наравно, сасвим безвредно хтети сеспорити, са таквим заборавним "људима" и ја стогане бих ни једну једину реч о томе губио, да овубесмислицу, на жалост, не понављам, брбљају многи,потпуно непромишљени људи, а да повод за то нисудале управо злурадост, или свесна неистинитост.

Надаље, треба ова разматрања да пруже нашимборцима за освешћење помоћна средства која суионако врло нужна у једном времену, када се некомеизговорена реч тако често по обичају у устимаизврће. Тако, поводом тврдње да изгубљени ратсноси кривицу за немачки слом, треба рећи иследеће: Несумњиво је да је губитак рата био одужасног значаја за будућност наше отаџбине, алигубитак рата није узрок, него је он сам, опет само,низ узрока. Да несрећни крај ове борбе на живот исмрт мора да води до веома разорних последица,било је, дакако, потпуно јасно сваком разумном, а не


153

злурадом човеку. Али, на жалост било је и људикојима је, изгледа, ово расуђивање у правом тренуткунедостајало, или који су насупрот својем властитомуверењу, ипак ову истину у први мах оповргавалиили порицали. То су највећим делом били они којису, по испуњењу своје тајне жеље, одједном стекликасни увид у катастрофу којој су и они допринели.Они су, међутим, кривци за слом, а није за то кривизгубљени рат, како су они изненада и одједномизвољевали да кажу и тврдили да знају. Јер, губитакистога, био је, дакако, само последица њиховогделовања, а не, како они сада хоће да тврде, резултат"лошег" вођења рата. И противник се није састојаоод кукавица, и он је умео да умире, његов број био јеод првога дана већи него бројно стање немачкевојске, а његовој техничкој опреми стајали суарсенали целога света на располагању. Стога се неможе порицати чињеница да се за немачке победе,које су добијене пуне четири године у борби противцелог света, при свом хероизму и свој организацији,има захвалити само надмоћноме вођству.

Организација и вођење немачке војске биле су нештонајмоћније што је свет до сада видео. Њиховинедостаци били су само у границама општихљудских могућности. Није узрок наше данашњенесреће, што је ова војска доживела слом, него јесамо последица других злочина, последица која је,свакако, сама поново припремала почетак једногдаљег и овог пута видљивог слома. А да је то такопроизилази из следећег: Мора ли војни пораз да

доведе до такве потпуне пропасти једне нације иједне државе? Од када је то резултат једногнесрећног рата? Да ли, у ствари, уопште народипропадају због изгубљених ратова? Одговор на овоможе да буде врло кратак: увек онда, када народисвојим војним поразом добију потврду за својуунутрашњу трулеж, кукавичлук, бескарактерност,укратко речено, за недостатак достојанства. Ако тоније тако, онда ће војни пораз постати пре подстрекза будући већи успех, а не надгробни камен запостојање једног народа. Историја пружа бескрајномного примера за исправност овог тврђења. Нажалост, војни пораз немачког народа нијенезаслужена катастрофа, него заслужено кажњавањеод стране вечне одмазде. Тај пораз ми смо више негозаслужили. Он је само најзначјнија спољна појавапропадања међу читавим низом унутрашњих појава,које су можда остале скривене, иако видљиве, предочима највећег броја људи, или које они нису хтелида виде скривајући као ној главу у песак.

Обратимо ипак једном пажњу на пропратне појавепод којима је немачки народ прихватио овај пораз.Зар се није у многим круговима, на најбесрамнијиначин, управо исказивала радост због несрећеотаџбине? И ко то чини, ако он заиста не заслужујетакву казну? Па чак, зар нису ишли још даље ихвалили се да су довели до тога да фронт најзадузмакне? А ово није чинио, рецимо, непријатељ, не,не,... такву срамоту товарили су Немци себи на главу!Је ли их, можда, несрећа неправедно погодила? Од


154

када се то још хода наоколо и себи приписује још икривица за рат? И то још против свог сазнања ивластитог убеђења. Не, још једном не! По начину накоји је немачки народ прихватио свој пораз, могло сенајјасније видети да прави узрок нашега слома требатражити сасвим негде другде, а не у чисто војномгубитку неколико положаја, или у неуспеху једнеофанзиве, јер, да је заиста фронт као такав затајио, ида је та несрећа проузроковала тешку судбинуотаџбине, онда би немачки народ сасвим друкчијеприхватио и схватио пораз. Онда би и сада насталунесрећу подносио стиснутих зуба, или савладанболом јадиковао, онда би бес и љутња испуњавалисрца против непријатеља, кога је подмукли случај,или сама воља судбине учинила победником, ондаби нација, слично римском сенату, изашла у сусретпотученим дивизијама, са захвалношћу отаџбине задосадашње жртве, и молидбом да не очајава збогРајха. Чак би и капитулација била потписана само саразумом, док би срце већ ударало због долазећегуспона. Тако би био прихваћен пораз, који би имаода се захвали само усуду.

Онда се не би смејало и играло, не би се хвалиликукавичлуком, ни величао пораз, не би исмевалитрупе које се боре, нити би њихову заставу и кокардувукли по блату, али, пре свега: онда никада не бидошло до оне ужасне појаве која је једног енглескогофицира, пуковника Ремингтона, побудила да тадапрезриво изјави: "Код Немаца је сваки трећи човекиздајник." Не, ова куга не би онда никада могла да

нарасте у ону погубну поплаву која сад, већ петгодина, потапа и последњи остатак поштовањаосталог света према нама. У овоме се и понајбољевиди колико је лажна тврдња да је изгубљени ратузрок немачког слома. Не, овај војни слом био јесамо последица читавог низа болесних појава ињихових изазивача, које су већ у време мира снашленемачку нацију. То је била прва свима видљивакатастрофална последица једног етичког и моралногтровања, смањеног нагона за самоодржањем ипредуслова за то, који су већ одавно почели дапоткопавају темеље народа и Рајха. Потребна је билачитава безмерна лажљивост јеврејства и његовемарксистичке борбене организације да се кривица заслом, управо натовари оном човеку који је, каоједини са надчовечанском снагом воље и енергијом,покушавао да катастрофу коју је сам предвидео,предупреди и да нацију поштеди периода најдубљегпонижења и срамоте.

Тиме што је Лудендорф жигосан као кривац заизгубљени светски рат, избијено је оружје моралногправа из руку једином опасном тужиоцу, који јемогао да устане против издајника отаџбине. При томсе полазило од веома исправног начела, да увеличини лажи увек мора да постоји извесни фактору који се не може веровати, пошто ће се широке масеједнога народа у најдубљем средишту свога срцалакше покварити него што ће свесно и намерно битизле, стога ће у примитивној једноставности његоведуше лакше пасти као жртва неке велике лажи, него


155

неке мале лажи, јер оне, тј. масе, и саме понекад умалим стварима лажу, али би се пред сувишевеликим лажима ипак веома стиделе.

Таква неистина неће им уопште ни доћи у главу, оненеће чак ни код других моћи да верују у могућностједне такве чудовишне дрскости најинфамнијихискривљавања, па тако, кад им се то разјасни, још ћедуго сумњати и колебати се и прихватити некиразлог као истинит – услед тога ће се и од најдрскијелажи увек нешто закачити и преостати – а то јечињеница коју сви велики уметници лажи, свалажна удружења овога света исувише добро знају истога је веома подло и примењују. Најбољи зналци,међутим, ове истине о могућностима примене лажи,неистине и клевете били су у свим временимаЈевреји! Зар није цео њихов живот саздан на једнојјединој великој лажи, наиме, на тој да се код њихради о једној религијској заједници, док је, међутим,реч о раси – и то каквој раси. Као такву ју је један однајвећих умова човечанства заувек жигосао вечнотачном реченицом фундаментално истинитом – оних је назвао »велики мајстори лажи«. Онај ко то неспозна или неће у то да верује, тај никада више наовом свету неће моћи да помогне истини да победи.За наш немачки народ, смело би се то готовосматрати као великом срећом, што је време његовогподмуклог обољења изненада у тако стравичнојкатастрофи скраћено, јер у другом случају би нацијасвакако спорије, али утолико сигурније пропала.Болест би постала хронична, док је она у акутној

форми стога бар отворила очи једној већој множинии постала јасна и распознатљива. Човек нијеслучајно лакше савладао кугу, него туберкулозу.Прва наилази у страшним таласима смрти којипотресају човечанство, а друга у лаганом шуњању,прва доводи до ужасног страха, друга до постепенеравнодушности. Али, последица је та да се човекпрвој супротставља, са целом безобзирношћу својеенергије, док туберкулозу покушава да зауставислабачким средствима. И тако је он победио кугу,док је туберкулоза овладала њиме. Тачно тако стојиствар и са обољењима народних организама. Ако таобољења не наступе катастрофално, човек почињеолако да се на њих навикава, и најзад, иако тек послеизвесног времена, али утолико извесније он од њихпропада. То је онда срећа, мада, наравно, горкасрећа, ако се судбина одлучи да се умеша у овајлагани процес труљења и изненадним ударцемболеснику који је том болешћу захваћен, предочикрај болести. Јер о томе се ради, више него једном,при таквој катастрофи. Она онда може лако дапостане узрок оздрављења које сада наступа крајњеодлучно. Али, и у оваквом случају је предуслов, опет,спознаја унутрашњих разлога који су дали повода заобољење о коме је реч. Најважније остаје и овдеразликовање изазивача, од стања које су онипроузроковали. Утолико ће теже бити разликоватиих, уколико се дуже налазе болесне материје у телународа и уколико су оне постале припојени део тогтела. Јер, може се врло лако догодити да се послеизвесног времена ти, несумњиво штетни отрови


156

сматрају као саставни део сопственог народа, или сепак најчешће подносе као нужно зло, тако да сеуопште више неће сматрати неопходним да се трагаза страним изазивачем.

Тако су у дугом миру предратних година свакаконаступале извесне штете и оштећења и као таквебиле препознате, иако се уопште такорећи нијеисказивала брига о изазивачу истих, сем ако сеизузму неки случајеви. Ови изузеци су и овде опет упрвом реду биле појаве привредног живота које супојединцу јаче долазиле до свести, него, рецимо,штете у читавом низу других области друштва. Билоје много пропадања која су морала да подстакну наозбиљна размишљања.

У привредном погледу овде би требало рећи следеће:силовитим повећањем бројности немачког народа,пре рата, ступило је у први план свег политичког иекономског мишљења и делања питање стварањанеопходног хлеба насушног у све оштријем виду. Нажалост, нису се могли одлучити да искораче каједино исправном решењу, него се веровало да ћециљ моћи да се постигне и на јефтинији начин.Одрицање од задобијања нове територије и њенозамењивање лудилом и бесмислицом економскогосвајања, морало је, на крају, да води ка једној, истотако неограниченој, као још и приде штетнојиндустријализацији. Прва последица од најтежегзначаја била је тиме изазвано слабљење сељаштва. Уистој мери у којој је оно назадовало, расла је маса

велеградског пролетаријата све више, док најзадније потпуно изгубљена равнотежа. Сада је, тек,изашла дакле на видело и оштра разлика измеђусиромашних и богатих.

Изобиље и беда живеле су тако блиско једна пореддруге да су последица тога могле и морале бити самоврло жалосне. Сиромаштво и честа незапосленост,започеће своју игру са људима, остављајући као својузаоставштину незадовољство и огорчење. Изгледа даје последица тога био политички расцеп класа.

При свем том привредном процвату, постаде таконезадовољство све веће и дубље, па је чак дошло идотле, да је постало опште уверење "овако се вишедаље не може", а да људи, при том, нису имали, нитимогли имати, неку одређену представу о томе шта битребало да дође. Били су то типични знаци једногдубоког незадовољства који су покушавали да сеискажу на такав начин. Али, горе од овога биле судруге последичне појаве, које је са собом донелоекономизирање нације. Управо у оној мери у којој сепривреда уздигла да постане одлучујући господардржаве, новац је постао божанство коме је свеморало да служи и пред ким се сваки морао даклања. Све више су небески богови потискивани украј као застарели и преживели и уместо њих кадиосе тамјан идолу – новцу! Настаде заиста једно рђавоизопачење, рђаво нарочито стога, јер је оно јошнаступило у једно време када је нацији више негоикада било потребно највише херојско расположење.


157

Немачка је морала да буде приправна да једногадана мачем одговара за свој покушај да путеммирног, привредног рада себи осигура свакодневнихлеб.

Владавина новца је, на жалост, била чак и са оногместа санкционисана које је највише морало да сепротив тога побуни – његово величанство Царпоступио је несрећно када је нарочито племствоувукао у зачарани круг новог финансијскогкапитала. Наравно, морало би га се оправдати тимешто, на жалост, чак ни Бизмарк није у том погледуспознао претећу опасност. Али, услед тога су идеалневрлине практично ступиле иза вредности новца, јербило је јасно да је племство мача, тек што је кренулоовим путем, морало да узмакне за кратко време изавећ наступајућег племства финансија.

Новчане операције успевају јаче него битке. И таковише и није било примамљиво за истинског јунака,или државника, довести у неку везу са било којимбанкарем Јеврејином, стварно жалосним. Ни човекније могао више да има било каква интересовања задодељивање јефтиних декорација, него их је одбијаозахваљујући у своје име. Али, посматрано и чистокрвно, био је такав развој дубоко тужан: племство јесве више губило расне основе за свој живот, и једнимвеликим делом била би пре на месту ознака за њега"неплемство". Тешка привредна појава пропадањабила је лагано искључивање личног права поседа и

постепено прелажење целокупне немачке привреде увласништво акционарских друштава.

Тиме тек постао је рад коначно објект шпекулацијенесавесних зеленаша, отуђивање поседа запосленихрасло је до у бескрај. Берза је почела да тријумфује ивећ се припремала да полако, али сигурно, под својузаштиту и контролу узме живот нације.

Интернационализовање (појеврејивање) тад немачкепривреде припремљено је већ пре рата, околнимпутем, преко акција. Наравно, покушао је један деонемачке индустрије да се још са неком одлучношћуодбрани од овакве судбине. Али, и она је коначнопала као жртва пред уједињеним нападом похлепног(јеврејског) финансијског капитала, који је ову борбудобио нарочито уз помоћ свога највернијег друга, акога другог до – марксистичког покрета.

Трајни рат против немачке "тешке индустрије" био јевидљиви почетак интернационализације немачкепривреде, форсиране путем марксизма, а која јесвакако тек победом марксизма у револуцији моглабити спроведена до краја. Док ја ово сада пишемуспео је најзад и генерални напад против немачкихдржавних жељезница које су сада прешле у рукеинтернационалног финансијског капитала.

"Интернационална" социјалдемократија тиме је већпоново постигла један од својих високих циљева.Колико далеко је успела и одмакла ова и оваква


158

"економизација" немачког народа, највидљивије је утоме што је коначно после рата једна од водећихглава немачке индустрије и пре свега трговине,дозволила себи мишљење да би економија, каотаква, једина била у стању да Немачку поновоусправи на ноге. Ову бесмислицу су почели крчмитиуправо у тренутку када је Француска наставу својихшколских институција, у првом реду, поновопоставила на хуманистичке основе, да би такопредупредила заблуду да нација и држава имају дазахвале своју даљу егзистенцију привреди, а невечним идеалним вредностима. Изјава коју је тадаидустријалац Стинес пустио у свет изазвала јенајневероватнију забуну – она је сместа прихваћенада би сада зачуђујуће брзо постала лајтмотив свихоних надрилекара и брбљиваца које је судбина послереволуције пустила да као тзв. "државници" дрмајуНемачком. Једна од најгорих појава пропадања билаје у Немачкој, предратног доба, половичност која сепосвуда све више распростирала у свему и свачему.Она је увек последица сопствене несигурности унекој ствари као и кукавичлука који је резултат овихили оних навика. Ова болест појачавана је још иваспитањем. Немачко васпитање пре рата било јеоптерећено многим слабостима. Оно је на врлоједностран начин било подешено на укалупљеночисто "знање", а мање усмерено на "развијањеумећа". Још је мање придавана предност образовањукарактера појединца – уколико је оно уопште могуће– сасвим мало у унапређену и неговању спремности

за преузимање одговорности, а нимало васпитањувоље и снаге за одлучивање!

Резултати тог васпитања заиста нису били јаки људи,него, шта више, прилагодљиви "многозналци", закакве смо ми Немци пре рата уопште важили ипрема томе били оцењивани. Немца су волели поштосе он веома добро могао употребити, само мало су гапоштовали, управо због његове слабости воље. Нијеузалуд управо он губио најлакше међу готово свимнародима националност и отаџбину. Лепа пословица"са шеширом у руци можеш проћи цео свет", казујесве.

Управо је судбоносна постала та прилагодљивост,када је она одређивала и форму, којом је једино билодозвољено да се приступи монарху. Форма језахтевала, према томе – никада противуречности,него све и свашта одобравати, што се његовомвеличанству благоизвољева свидети. Али, управо наовом месту било је и најнеопходније слободнодостојанство човека, иначе је монархистичкаинституција морала једнога дана да пропадне збогтог улагивања, јер то и јесте улагивање и ништадруго! И само бедним пузавцима и љигавцима,кратко речено, целој декаденцији која се преднајвишим престолима одувек боље осећала негочестите и пристојне поштене душе, може ово да вамкао једино дата форма општења са носиоцима крунебуде!


159

Ове "најпонизније" креатуре су, додуше, при својскрушености пред својим господарем и хлебодавцем,већ одавно показале највећу дрскост према осталомчовечанству, а у најјачој мери онда када су се дрскоглица благизвољевали представити као једино»монархистички« у односу на све остале грешнике.Јер, у стварности ови људи су још увек били гробаримонархије, а нарочито монархистичког мишљења. Атако нешто уопште се и не може друкчије замислити:човек који је спреман да јамчи за једну ствар, неће ине може никада да буде љигавац и бескарактернипузавац. Ономе коме је озбиљно стало до одржања инапредовања једне институције, тај ће и сапоследњом нити свога срца да се држи ње, и нећеуопште моћи да проговори, ако се у њој покажу некаоштећења. Свакако, тај неће онда на сав глас и ујавности да галами, као што то на тачно такавлажљиви начин чине демократски "пријатељи"монархије, али ће свакако покушати да његововеличанство, носиоца круне лично, најозбиљнијеупозори и усмери. Он у том случају неће, и нећесмети да заузме становиште да његово величанство,при том, треба да остане слободно, и да ипак, јошувек, делује према својој вољи, чак ако би то морало,и ако ће то да води до видљиве несреће, него ће он утаквом случају монархију да узме у заштиту одмонарха, и то без обзира на ма какву опасност. Акоби вредност ове институције зависила од личностисваког монарха, онда би то била најлошијаинституција која се може замислити, јер, монарси сусамо, у најређим случајевима, највиши одбир

мудрости и разума или само карактера, како се торадо жели приказати. То верују само професионалнипузавци и љигавци, али сви исправни људи – а то суипак они најдрагоценији у држави – осећаће сеодгурнути услед заступања такве бесмислице. За њихје управо историја историја, а истина истина, чак акосе ради и о монарсима.

Срећа имати великог монарха као великог човека,тако ће ретко пасти у удео народима, да ће они већморати бити задовољни ако их пакост судбине барпоштеди свог најгорег промашаја. Према томе,вредност и значај монархистичке идеје не могу дабуду у личности самог монарха, изузев ако се небо неодлучи да круну постави на главу једном генијалномхероју као Фридриху Великом, или једном мудромкарактеру као Вилхелму Првом. Ово се дешаваједном у току векова, а ретко кад чешће. Иначе, овдеје идеја испред личности тиме што смисао тогуређења искључиво треба да се налази у самојинституцији. Тиме монарх доспева у сам у кругслужења, и он је сада само точак у том строју, а каотакав он је њему обавезан. И он мора сада да сеповинује вишем циљу и "монархиста" онда нијевише онај који носиоца круне ћутке пушта да се о њуогреши, него онај који то спречава. Када смисао неби лежао у идеји, него у безусловно "посвећеној"личности, не би се чак смело предузети смењивањенеког видљиво умоболног владара. Неопходно је дасе већ данас ово утврди, јер у последње времеискрсавају опет све више појаве из скровитости, које


160

због свог бедног држања нису мало криве за сломмонархије. Са извесном наивном дрскошћу говоресад ти људи поново само о "свом" краљу – кога суони, међутим, ипак пре неколико година баш укритичном тренутку на најбеднији начин оставилина цедилу – и почињу сваког човека који неће да семири са тим, да се уклопи у њихове лажљиве тираде,да приказују као рђавог Немца. А у стварности су тобаш они исти плачљивци који су 1918. године зналида се разбеже пред сваким црвеним повезом на руци,свог краља да оставе краљем, да што је могуће бржеубојну секиру замене штапом за шетњу, вежунеутралне кравате и као мирољубиви "грађани"нестану нетрагом! У један мах нестадоше тада сви тикраљевски браниоци и тек пошто се захваљујућиделатности других, револуционарни олујни ветартолико поново слегао да су могли поново у висинедробити своје "живео нам краљ, живео!", почеше ове"слуге и саветодавци" круне поново да искрсавају скрајњим опрезом. И сад су, ето, сви они опет ту, ипуни чежње за минулим временима једва могу дастоје од силне верности краљу и предузимљивости,док једног дана наравно опет не искрсне првицрвени повез на руци, и цела брига интересенатастаре монархије изнова не клисне као мишеви предмачком!

Да и монарси сами нису били криви због овихствари, могли бисмо их од свег срца сажаљевати збогтих њихових данашњих бранитеља. Али, у свакомслучају они могу бити уверени у то да се са таквим

витезима губе престоли, а не освајају круне. Али талицемерна понизност је била грешка читавог нашегваспитања, која се управо сада, на овом месту, напосебно ужасан начин, осветила. Јер, услед тогваспитања могле су се на свим дворовима да одржеове јадне појаве и постепено да поткопају темељемонархије. А кад је онда сама зграда најзад почелада се љуља, они су нестали као да их је ветар однео.Наравно – пузавци и улизице нису спремни да будуубијени за свог господара. А да то монарси никада незнају и готово начелно чак не науче, одувек је билоузрок њихове пропасти. Последична појава наопакогваспитања био је кукавичлук пред одговорношћу ииз тога произилазећа слабост у самом третирањуживотно важних проблема. Исходиште ове заразе јекод нас свакако великим делом у парламентарнојинституцији у којој се исто тако у чистој култури гајинеодговорност. На жалост, ово обољење је, међутим,полако прелазило и на целокупни остали живот, анајјаче на државни. Почела се свугде избегаватиодговорност и из тог разлога најрадије се посезало заполовичним и недовољним мерама – зар није кодњихове примене увек сведена на најмањи обим мераоне одговорности коју лично треба понети. Требасамо осматрати држање појединих влада премачитавом низу истински штетних појава нашег јавногживота, па ће се лако спознати страшан значај овеопште половичности и бедног кукавичлука предодговорношћу. Узећу само неколико случајева изнеизмерне масе постојећих примера: обично се


161

управо у круговима новинара врло радо означаваштампа као једна велесила у држави.

И стварно је њен значај доиста огроман. Он сеуопште и не може прецењивати, јер она (штампа)заиста и утиче на наставак образовања у каснијемдобу. При том се могу њени читаоци углавномподелити у три групе: прво, у оне који у све шточитају верују; друго, у оне који ни у шта више неверују; треће, у оне главе који прочитано критичкипреиспитују и затим просуђују.

Прва група је бројчано далеко највећа. Она се састојиод велике масе народа и према томе представљадуховно најприпростији део нације. Али, она се неможе, да кажемо, означити према занимањима, негоу најбољем случају према неким општим степенимаинтелигенције. У њу спадају углавном сви оникојима самостално мишљење нити је урођено нити јеразвијено васпитањем, и који делом тако и изнеспособности, а делом из незнања, у све верују штоим се потура под нос одштампано црно на бело. У тугрупу спада и она врста лењиваца која би свакакомогла сама да мисли, али из чисте лењости немисли, већ захвално прихвата све што је неко другивећ промислио, у скромној претпоставци да се овајвећ поштено потрудио. Код свих ових људи којипредстављају велику масу, утицај штампе бићеогроман! Они нису у стању, или нису вољни да оношто им је понуђено, сами испитују, тако да њиховцео став према свим дневним проблемима може

скоро искључиво да се подведе на спољни утицајдругих. Ово може бити од користи онда, ако њиховопросвећивање преузме озбиљна и истинољубивагрупа људи, али је несрећа ако се за то постарајумангупи и лажови. Друга група је већ по свом бројубитно мања. Она је делом састављена од елеменатакоји су најпре припадали првој групи, да би се онда,после дугих горких разочарења, преокренули усупротност и не верују више ни у шта, чим им нештоодштампано дође пред очи. Они мрзе сваке новине,или их уопште не читају, или се љуте без изузетказбог садржине, пошто је она, ето, по њиховоммишљењу, само састављена од лажи и неистина.Овакве људе је веома тешко обрађивати, пошто ћеони увек бити неповерљиви чак и према самојистини. Тиме су изгубљени за сваки позитиван рад.И најзад, трећа група је далеко најмања – она сесастоји од духовно заиста умних глава, које јеприродна даровитост и васпитање научило дасамостално мисле, које о свему покушавају даформирају свој сопствени суд, и које све прочитанонајтемељније још једном подвргавају сопственомпреиспитивању и даљем развијању. Они нећепогледати ни једне новине, а да у свом мозгу тонепрестано не прорађују и писац тада нема лакупозицију. Новинари воле такве читаоце, али само сауздржаношћу. За припаднике ове треће групе је ондасвака бесмислица коју неке новине нашкрабају,мање опасна или чак безначајна. Они су се, ионако, утоку живота навикли да у сваком новинару начелновиде битангу, која само понекад говори истину. Али,


162

на жалост, значај ових драгоцених и дивних људи јеуправо само у њиховој интелигенцији, али не убројности – то је несрећа у једном времену, у комемудрост не представља ништа, а бројност све! Данас,када гласачки листићи маса одлучују, пресуднаодлука налази се управо код бројчано најјаче групе, ато је прва – то јест гомила припростих и лаковернихљуди. Државни и народни интерес првога реда је дасе спречи да ови људи допадну у руке рђавих, неукихили чак злонамерних васпитача. Држава стога имаобавезу да њихово васпитање надзире и да спречисваки неред у том погледу, при том, она моранарочито да пази да штампа има чисте руке, јер, њенутицај је на ове људе далеко најјачи и најпродорнији,пошто он није пролазан, него има продуженодејство. У равномерности и вечном понављању овенаставе је и цео њен огроман значај. Дакле, ако билогде, онда управо овде не сме држава заборавити дасва средства треба да служе једном циљу – она не смеда дозволи да је збуни и обрлати разметањетакозване "слободне" штампе, и да пропусти даизврши своју дужност, да нацији ускрати храну, којајој је потребна и која јој добро чини - она морабезобзирном одлучношћу да себи осигура овосредство народног васпитања и да га стави у службудржаве и нације. А какву је храну немачка штампапредратног доба пружала људима? Зар то није бионајгори отров који се само може замислити? Зар нијенашем народу усађиван у срце најгори пацифизам уједно време када се остали свет већ увеликоприпремао да Немачку полако, али сигурно удави?

Није ли штампа још за време мира у мозак народаулила сумњу у право на сопствену државу, да би гатако, у избору средстава за његову одбрану, већунапред ограничила? Зар није немачка штампазнала да учини нашем народу тако привлачномбесмислицу "западне демократије", док он није,најзад, уловљен свим тим одушевљеним тирадама,поверовао да може своју будућност да повери једномДруштву народа? Зар није она припомогла да нашнарод васпита тако да изгуби свој морал? Зар није таштампа морал и етику исмејавала, означавајући ихкао назадне и ћифтинске, док најзад и наш народније постао "модеран"? Није ли она у сталном нападутолико дуго поткопавала и саме темеље државногауторитета, док није био довољан један јединиударац да се та зграда доведе до сурвавања? Није лисе она некад борила свим средствима противрасположења да се држави да оно што је државно,није ли у сталној критици омаловажавала војску,саботирала општу војну обавезу, позивала наускраћивање војних кредита итд, све дотле док успехвише није могао изостати? Делатност такозванештампе био је сахрањивање немачког народа инемачког Рајха. А да не говоримо о марксистичкимлажљивим листовима – њима је лаж исто такоживотна потреба као мачки ловљење мишева, пањен задатак је само тај да се народу сломи народна инационална кичма, да би он сазрео за робовскијарам интернационалног капитала и његових правихгосподара - Јевреја!


163

А шта је предузела држава против овога масовногтровања нације? Ништа, и заиста, баш ништа!Неколико смешних указа, неколико казни противисувише великих подлости, и то је било све. Али,зато се веровало да ће придобити благонаклоност тепочасти ласкањима, признавањем "вредности"штампе, њеног "значаја", њене "васпитачке мисије" исличним још бесмислицама – а Јевреји су топрихватили с лукавим смешком и одговарали сапригушеном захвалношћу. Међутим, разлог за овајсрамотни пораз државе није био толико унеспознавању опасности, него напротив, у до небавапијућем кукавичлуку и половичности свих одлукаи мера које произлазе из тог кукавичлука. Нико нијеимао храбрости да примени далекосежно радикалнасредства, него се петљало овде као и свугде са сталнополовичним рецептима, и уместо да се ударац задаправо у срце, највише што се чинило то је да се држиова гуја отровница – с исходом да је не само свеостало при старом, него напротив, да је из године угодину расла моћ институција које је требалосузбијати. Одбрамбена борба ондашње немачкевладе против штампе која је нацију полако кварила,поглавито штампе јеврејског народа, била је безсваке праве линије, без одлучности, али пре свега безбило каквог видљивог циља. Овде је у потпуностизатајио бирократски разум тајних саветника, како упроцени значаја ове борбе, тако и у избору средставаи утврђивању једног јасног плана. Без плана сенаоколо тражио лек, понекад да би новинарску змијуако би сувише јако ујела, затварали на неколико

недеља, или месеци, али су змијско гнездо, каотакво, лепо остављали на миру. Наравно – делом јеово била последица једне бескрајно лукаве тактикејеврејства, на једној страни, и једне заиста, ализаиста бирократске глупости и безазлености, надругој. Јеврејин је био исувише паметан да бидопустио да се његова целокупна штампаконтинуирано напада. Не,... један део исте био је тусамо зато да покрива други. Док су марксистичкеновине на најпростачкији начин иступале противсвега што је људима могло бити свето при поласку убој, а државу и владу на најинфамнији начиннападале и велике делове народа хушкале једнепротив других, грађанско-демократски јеврејскилистови знали су да себи дају привид чувене"објективности", избегавајући педантно све јакеречи, знајући тачно да сви шупљоглавци могу дасуде једино према спољњем изгледу ствари, а никадне поседују способност да продру у унутрашњевредности, тако да се за њих вредност једне стваримери према том спољњем, уместо према садржини -овде је у питању једна људска слабост којој имају дазахвале за уважење њихове личности. За ове људебио је и јесте наравно лист »Frankfurter cajtung«(Франкфуртске новине) појам сваке честитости. Пате новине никада не употребљавају неуљудне изразе,одбацују сваку телесну бруталност и увек апелују дасе борба води са "духовним" оружјем, која, зачудо,управо људима без духа, највише лежи на срцу. То јерезултат нашег полуобразовања, које људе одваја одприродног инстинкта, упумпава им извесно знање,


164

али их, међутим, не доводи до последњег сазнања,пошто и у томе вредноћа и добра воља саме нису устању да буду од користи, него овде мора постојатинеопходни разум и то онај урођени. Али последњаспознаја је увек схватање инстинктивних узрока – тозначи: човек никада не сме запасти у заблуду, даповерује да је заиста унапређен за господара имајстора природе – као што то бедна охолостполуобразовања тако лако подупире – већ он морада разуме и схвати фундаменталну нужност даприрода влада ма колико да је његов животподвргнут овим законима вечне борбе и рвања да сеуздигне навише. Он ће тада осетити да у једномсвету, у коме планете круже око сунца, месеци севрте око планета, у коме је увек само снагагосподарица слабости и њу присиљава да будепослушни слуга, или је ломи, да у таквом свету зачовека не могу да важе посебни закони. И за његатакође владају вечна начела ове последње мудрости.Он може покушати да их схвати, али да се од њихотргне, никада неће успети. Управо за наш духовниполусвет, пише Јеврејин своју такозвану интелигентштампу. За њега су »Франкфуртске новине« и»Берлински дневни лист« направљени, за њега јењихов тон уштиман, а на њега они врше свој утицај.И док они сви наизглед најбрижљивије избегавајуспољне сирове форме, сипају ипак отров из другихпосуда у срца својих читалаца. Уз трабуњање у лепимтоновима и фразама, уљуљкују они своје читаоце уверовање, као да су заиста погонске снаге њиховогделовања чиста наука, или па чак и морал, док је то

уистину само исто тако генијална као и превејанавештина да се противнику на такав начин украде изруке оружје против штампе уопште. Јер, док се једнитопе од пристојности, верују им тада радије свипразноглавци, да се код других ради само о лакимдеформацијама, које, међутим, никад не би смеле дадоведу до кршења слободе штампе – како се тајиспад некажњеног лагања народа и тровања народаозначава. Па се људи и устручавају да иступе противтог бандитизма, страхујући да ће у таквом случајуодмах против себе имати "пристојну" штампу – то јестрах који је исувише оправдан. Јер чим се покушада се против једне од тих срамних новина иступи,сместа ће све остале да стану на њену страну, алиникако због тога да би подржале начин те борбе,боже сачувај - овде се ради само о принципу слободештампе и слободе јавног мишљења, само то треба дабуде овде брањено. А код овакве галаме постају инајснажнији људи слаби, јер то долази из уста свесамих "пристојних" листова. Тако је могао тај отровнеометано да продре и делује у крвотоку нашеганарода, а држава није поседовала снагу да овладатом болешћу. У смешним половичним средствимакоја је она употребљавала против тога, показивала севећ озбиљном претећа пропаст Рајха. Јер, једнаинституција, која више није решена, да се самаштити свим оружјем, практично се одриче сама себе.Свака половичност је видљиви знак унутрашњегпропадања, коме ће спољни слом пре или каснијеморати да следи и уследиће!


165

Верујем да ће данашња генерација, исправно вођена,лакше савладати ову могућност. Она је доживеларазне ствари које су могле да ојачају нерве код оногакоји их уопште није изгубио. Сигурно да ће и удолазећем времену Јеврејин у својим новинама дићиогромну дреку, кад неко једном стави руку на његовоомиљено гнездо, учини крај нереду у штампи, и товаспитно средство стави у службу државе и непрепусти га више руци странаца и непријатељанарода. Само, ја верујем да ће ово нас младе мање даоптерећује него некада наше очеве. Једна гранатакалибра тридесет центиметара сиктала је још увеквише и горе него хиљаде јеврејских новинских гујаотровница - дакле, нека само сикће!

***

Даљи један леп пример за половичност и слабост унајважнијим животним питањима и судбу нацијепри руковођењу предратном Немачком је следећи:паралелно са политичким, обичајним и моралнимзаваравањем народа, текло је већ много година једноне мање масно здравствено тровање народногтела. Сифилис је почео, нарочито у велеградовима,да све више узима маха, док је туберкулозаравномерно, готово у целој земљи, обављала својусмртоносну жетву. Упркос томе што су у оба случајапоследице за нацију биле ужасавајуће, нису се моглеорганизовати одлучујуће мере против тога.Нарочито, у односу на сифилис, може се држањенародног и државног руководства означити само као

потпуна капитулација. Код озбиљно замишљеногсузбијања морало се већ нешто шире и дубљепредузети, него што се то у стварности дешавало.Проналазак једног лека сумњиве природе, као ињегова пословно вредна примена, могле су код овезаразе само мало да помогну. И овде је могла да дођеу обзир борба против узрока, а не одстрањењепоследица. Узрок, међутим, је у првом реду у нашемпроституисању љубави! Чак, иако њен резултат не бибила ова стравична зараза, она би била ипак однајдубље штете за народ, јер довољна је већ моралнапустош, коју ова изопаченост собом доноси, да биједан народ, полако, али сигурно, био гурнут упропаст. Овладавање јеврејства нашим душевнимживотом и мамонизирање нашег напона за парењем,пре или касније ће покварити цело наше потомство,јер наместо снажне и здраве деце као плода једногприродног осећања, ступиће сада само беднеиндивидуе финансијске сврсисходности. Јер онапостаје све више основа и једина претпоставканаших бракова. А љубав се, међутим, истутњи негдедругде. Једно извесно време може се, наравно, и овдеподсмевати природи, само, освета неће изостати, онаће се овде јавити касније, или боље речено: њу ћељуди исувише касно приметити.

Колике су, међутим, катастрофалне последице једногтрајног непоштовања природних предуслова за брак,може се видети на примеру нашег племства. Овдеимамо пред собом резултате једног размножавањакоје је делимично почивало на чисто друштвеној


166

принуди, а са друге стране и на финансијскимтемељима. Ово прво, води до слабљења уопште,друго, до крвног тровања, пошто свака Јеврејка,власница робне куће, важи као подесна да допунипотомство Његове висости – које додуше онда иличи на то. У оба случаја последица је потпунадегенерација. Надаље, грађанство настоји, данас, даиде истим путем и завршиће на истом циљу. Саравнодушном журбом покушава да се једноставнопрође поред непријатних истина, као да би се таквимпонашањем могло учинити као да се те саме стваринису ни догодиле...

Не, чињенице да се наше велеградско становништвосве више у свом љубавном животу проституише, иуправо стога у све ширем кругу постаје жртвомсифилистичке заразе, не може се једноставнопорицати, него она је просто ту. Највидљивијирезултати овог масовног заражавања могу се, наједној страни, наћи у лудницама, а на другој, нажалост, код наше деце. Нарочито су она тужанпроизвод беде незадрживог даљег окужавања нашегсексуалног живота – у обољењима деце откривају сепороци родитеља.

Постоје различити путеви да се човек против својевоље помири са овом непријатном, па и страшномчињеницом: једни уопште не виде ништа, или, бољеречено, неће ништа да виде; ово је, наравно, далеконајједноставнији и најјефтинији "став". Други сезаогрћу светачким плаштом једне исто тако смешне

као и још к томе и притворне смерности, говоре очитавој тој области, уопште само као о једномвеликом греху, и исказују, пре свега, у односу насваког ухваћеног грешника своје најдубље згражање,да би онда пред овом безбожном заразом затворилиочи од побожног гнусања и молили драгога бога, даон – ако је могуће тек после њихове сопствене смрти– на целу ову Содому и Гомору пусти кишу сумпора исмоле, да би тако опет једном поставио пред овобестидно човечанство поучни пример као опомену.Трећи коначно веома добро увиђају ужаснепоследице које ће ова зараза једном собом морати дадонесе и које ће она донети, али они само слежураменима, уверени да се и тако ништа не можепредузети против те опасности, тако да се ствариморају пустити да иду онако како иду – својимтоком. Све је ово, наравно, комотно и једноставно,само се не сме заборавити да ће услед таквенемарности цела нација пасти жртвом.

Изговор да, ето, и другим народима не иде, ништабоље, наравно, једва може нешто да промени учињеници сопствене пропасти, изузев ако не биосећај што видимо, како су и други погођени овомнесрећом, за многе већ сам по себи доносиоублажење сопствених болова. Али, питање је ондауправо ово, који народ сам од себе, као први, па чак иједини, може да савлада ову кугу, и које нације опетзбог ње пропадају. О томе се, на крају, и ради. И тоје, такође, само један пробни камен вредности расе -раса која не издржи пробу, изумреће и уступити


167

место здравијим или пак жилавијим и отпорнијим.Јер, пошто ово питање у првој линији погађапотомство, оно спада у она питања о којима се сатако страшним правом каже да се греси отаца светесве до десетог колена - једна истина која важи самоза злочине против крви и расе. Грех против крви ирасе је наследни грех овога света и крај оногчовечанства које се њему пода. А колико је саможалосна била предратна Немачка, суочена управо саовим питањем!?

Шта се предузимало да би се зауставило окужавањенаше омладине у великим градовима? А шта да би сеспречило заражавање и мамонизирање нашегаљубавног живота? А шта да би се сузбило из тоганастало ширење сифилиса у телу народа? Одговор сенајлакше добија констатацијом шта је морало да сепредузме. Пре свега, ово питање није се смело узетиолако, него се морало схватити да од његовогрешења зависи срећа или пак несрећа читавихгенерација, па чак да би оно могло, ако не и морало,бити одређујуће за читаву будућност нашег народа. Атакво сазнање обавезивало је на безобзирне мере изахвате. На почетку свих разматрања требало је даовлада уверење да је пре свега потребноконцентрисати пажњу целе нације на ову ужаснуопасност, тако да сваки појединац може да постанеинтимно свестан значаја ове борбе. Заиста преломнеи понекад тешко подношљиве обавезе и оптерећењамогу само онда довести до општег дејства, ако сепојединцу осим принуде укаже још и на сазнање да

је то неопходно. Али, ту спада једно огромнопросвећивање и потреба да се искључе сва дневнапитања која одвлаче пажњу. У свим случајевима укојима се ради о испуњењу наизглед немогућихзахтева или задатака, мора целокупна пажња једноганарода да се обједини и искључиво усмери само наово једно питање, тако као да од његовог решењазаиста зависи бити или не бити. Само ће се такоједан народ учинити вољним и способним за заиставелика дела и напоре. Овај принцип важи и запојединца уколико хоће да оствари велике циљеве. Ион ће ово моћи да учини само у постепенимразмацима, и он ће онда увек морати да обједињујецелокупне своје напоре да би постигао одређеноограничен задатак, све дотле док се не остварињегово испуњење и док се не буде могло предузетиобележавање новог периода. Ко не изврши овуподелу пута који треба савладати, поделу у појединеетапе, и онда то плански, са најстрожоммобилизацијом свих снага не настоји појединачно дасавлада, никада неће моћи да доспе до коначногциља, него ће остати да лежи негде на путу, или чакможда и пострани од пута.

Ово приближавање циљу радом је велика вештина изахтева увек залагање чак и последње енергије, да бисе тако корак по корак савладао пут. Дакле, првипредуслов који је потребан за савладавање једногтако тешког одељка људског пута је тај да вођствупође за руком да маси народа постави делимичанциљ који баш сада треба постићи и извојевати као


168

једино достојан људске пажње, а од чијегсавладавања све зависи. Велика множина народаионако не може никада да пред собом сагледа цеопут, а да се не умори или не почне да очајава збогзадатка. Народ ће у једном извесном обиму задржатипред очима циљ, али ће пут моћи да сагледа само умалим одељцима, слично путнику пешаку, који истотако зна и познаје крај свога путовања, али бољесавлада бескрајни друм, ако га раздели у етапе, ионда крене да преваљује сваку поједину ту етапу, каода је она већ сам тај жељени циљ. Само тако ће он,ипак, не губећи наду, ићи напред. Тако би сеприменом свих пропагандистичких помоћнихсредстава морало питање сузбијања сифилисапоставити као главни задатак нације, а не као једанод задатка. Требало би да се у ту сврху, у пуномобиму, примењујући сва средства, људима утуве углаву оштећења од сифилиса као најужаснијанесрећа, док цела нација не дође до уверења дауправо од решења овог питања све зависи,будућност, или пропаст. Тек после такве једне, ако јенеопходно и дугогодишње припреме, пробудиће сепатња, а тиме и одлучност целог једног народатолико да се сад могу предузети веома тешке мере,које изискују жртве, а да се не буде у опасности да сето, можда, неће разумети, или да ће нас одједномхтење масе оставити на цедилу. Јер да би се тој кугиозбиљно заврнула шија, нужне су огромне жртве иисто тако велики рад. Борба против сифилисазахтева и борбу против проституције, противпредрасуда, старих навика, против досадашњих

представа, општих схватања, а при том не и на крају,против лажљиве и притворне смерности у извеснимкруговима.

Први предуслов за морално право да се поведе борбапротив ових ствари јесте омогућавање раног ступањау брак код будућих генерација. Касно ступање у бракпредставља принуду да се одржи једна институцијакоја, нека каже ко шта хоће, јесте и остаје срамота зачовечанство, једна институција која проклето лошепристаје бићу, које иначе скромно, себе радо сматрасликом и приликом божјом.

Проституција је права срамота човечанства, само сеона не може одстранити моралним предавањима,побожним хтењем итд. него, њено ограничење иконачно уклањање претпоставља различитих безбројпредуслова. А први предуслов јесте и остаје стварањемогућности раног ступања у брак које одговараљудској природи, пре свега мушкарцу, јер жена јеовде ионако само пасивни део. Како су збркани, па инеразумљиви данас делом постали људи, може се изтога закључити што се често не чује да мајке, изтакозваног "бољег" друштва, говоре да би билезахвалне, када би за своје дете нашле мужа који је"већ сломио своје рогове" итд. Пошто у овом случајувлада мање оскудица него обратно, онда ће сиротадевојка већ срећно да нађе таквог једног Зигфридабез рогова, а деца ће бити видљиви резултат таквогразумног брака. Када се помисли да осим тога јошследи једно, што је могуће веће ограничење рађања,


169

тако да је природи ускраћена свака селекција, поштонаравно, мора да се одржи свако макакво једно биће,онда заиста само остаје питање, зашто уопште јошпостоји таква једна институција и какву сврху онатреба да има? Није ли то онда управо исто као и самапроституција? Зар обавеза према потомству више неигра баш никакву улогу? Или зар се не зна какво ћепроклетство човек натоварити на своју децу и децуњихове деце, таквим злочиначки лакомисленимначином у очувању последњег природног закона,али и последње природне обавезе? Тако се изопачујукултурни народи и постепено пропадају. Па и бракне може да буде сам себи сврха, већ мора да служиједном већем циљу, размножавању и одржавањуврсте и расе. Само то је његов смисао и његовзадатак. Под овим претпоставкама, међутим, можеда се мери његова исправност само по начину какоОн испуњава овај задатак. Већ због тога је раноступање у брак исправно, јер даје младоме браку јошону снагу из које једино може да дође здраво иотпорно потомство. Наравно, за његово омогућавањепотребан је цео низ социјалних претпоставки, безкојих се уопште и не може мислити на рано ступањеу брак. Стога решење овога само тако малог питањавећ не може да се нађе без одлучујућих мера усоцијалном погледу. Какав значај имају ове мереможе се схватити највећма по појавама у једномвремену, када такозвана "социјална" републикасвојом неспособношћу да реши станбени проблем,сама једноставно спречава многобројне бракове и натај начин иде на руку проституцији. Бесмисао нашег

начина поделе плата, који исувише мало узима уобзир питање фамилије и њене исхране, исто тако јеједан разлог који онемогућава тако многе ранебракове. Према томе, може се стварном сузбијањупроституције само онда прићи, ако се једномначелном изменом социјалних односа омогућираније ступање у брак, него што је то до садауглавном био случај. Ово је најбоља претпоставка зарешење овог питања.

У другом реду, међутим, васпитање и образовањеморају да уклоне читав низ штета, о којима се данас,готово уопште, нико не брине. Пре свега, мора удосадашњем васпитању да дође до изједначењаизмеђу духовне наставе и физичког одгоја. Оно штосе данас зове гимназија је права смејурија у односуна грчки узор. Код нашег васпитања потпуно сезаборавило да, на дужу стазу, може само у здравомтелу да пребива здрав дух. Нарочито када се неузимајући у обзир поједине изузетке, има у видувелика маса једног народа, онда ова максима добијаапсолутну важност. У предратној Немачкој, једновреме се уопште више није водило рачуна о овојистини. Једноставно се грешило против тела пуномснагом, а при том се веровало да се у једностраномобразовању "духа" поседује сигурна гаранција завеличину нације. Била је то заблуда која је почелабрже да се свети него што се мислило. Није нималослучајно што бољшевистички талас нигде нијенаишао на боље тло него тамо где је живело једномглађу и сталном потхрањеношћу дегенерисано


170

становништво: у средњој Немачкој Саксонији и уРурској области. Али у свим овим областима, као икод такозване интелигенције, једва долази доозбиљнијег отпора против ове јеврејске болести, изједноставног разлога, јер је дакако и самаинтелигенција телесно потпуно пропала, иако мањеиз разлога сиромаштва већ више из разлогаваспитања, искључиво духовно заузимање ставанашег образовања у горњим слојевима чини ихнеспособним у временима када не одлучује дух негопесница, неспособнима да се и само одрже, а камолијош и пробију напред. У телесној трошности не лежиретко и први разлог за лични кукавичлук.

Претерано наглашавање чисто духовне наставе изанемаривање телесног образовања, подстрекавају,међутим, такође и сувише у раној младостинастајање сексуалних представа. Младић који се успорту и гимнастици доведе до гвоздене чврстине,мање подлеже потреби чулних задовољења, негобубалица кога кљукају искључиво духовном храном.Паметно васпитање морало би ово да узме у обзир.Надаље, оно не сме да испусти из вида да ћеочекивања здравог младог човека од жене битидрукчија него оног прерано поквареног слабића.Стога мора целокупно васпитање да буде постављенотако да се слободно време младића употреби закористан одгој његовог тела. Он нема никакво правода у тим годинама доконо наоколо глувари, да улицеи биоскопе чини несигурним, него треба после свогуобичајеног дневног посла да челичи своје младо

тело и учини га чврстим, да га не би једном и животзатекао сувише мекушног. Ово испланирати и такођеи спровести, усмеравати и водити, задатак јеваспитања младих, а не искључиво упумпавањетакозване мудрости. Оно такође треба да одстранипредставу као да је бављење својим телом личнаствар сваког појединца. Не постоји никаква слободакоја омогућава да се греши на рачун потомства, атиме и расе.

Паралелним током са васпитавањем тела, треба дазапочне и борба против тровања душе. Цео нашјавни живот сличи данас једној стакленој баштисексуалних представа и надражаја. Нека се само етопогледа јеловник наших биоскопа, варијетеа ипозоришта и свакако једва да би се могло порекнутида то није права храна, пре свега за омладину. Уизлозима и на рекламним стубовима делује сенајнижим средствима да би се привукла на себепажња масе. Да ово код омладине мора да доведе доизванредно тешких оштећења, свакако да је свакомејасно ко није изгубио способност да се уживи у њенудушу. Ова морално суморна атмосфера води допредстава и подстицаја у једноме добу, када дечак неби смео за такве ствари још да има никаквогсхватања и разумевања. Резултат овог методаваспитања може се, управо не на баш охрабрујући иразвесељавајући начин, студирати код данашњеомладине. Она је прерано зрела. И тиме, такође,превремено остарела. Из судских сала продирумного пута догађања у јавност која дозвољавају


171

страшне увиде у душевни живот тих нашихчетрнаестогодишњака и петнаестогодишњака. Кохоће сад овде да се чуди да већ у овим староснимкруговима почиње сифилис да трага за својимжртвама? И није ли то један прави јад да се види,како тако много телесно слабачак, духовно, међутим,искварени млади човек, бива увођен у брачни животлекцијама једне велеградске курве?

Не,... ко жели да предупреди проституцију, мора упрвом реду да потпомогне отклањање и њених самихдуховних претпоставки. Он мора да почисти ђубренашег моралног окужења велеградске "културе", и тобезобзирно и без колебања пред сваком галамом идреком, која ће се наравно бесомучно подићи. Акоми не уздигнемо нашу младост из мочваре њеногданашњег окружења, она ће се у њој утопити. Онај конеће да сагледа ове ствари, подржава их и тимепостаје сукривац у лаганом проституисању нашебудућности, која, ето, и лежи у генерацији којанастаје. Ово прочишћавање наше културе мора да сепротегне на готово све области. Позориште,уметност, литература, биоскоп, штампа, плакати иизлози морају бити очишћени од појава једногтрулог света и стављени у службу једне моралне,државне и културне идеје. Јавни живот мора да будеослобођен од загушујућег парфема наше модернееротике, исто тако као и од сваке немушке лажночасне неискрености. У свим тим стварима мора да сеодреди циљ и пут старања за одржање здрављанашег народа, како телесног, тако и душевног. Право

личне слободе треба да начини место обавезиодржања расе. Тек по спровођењу ових мера може дасе спроведе медицинска борба против саме заразе саједним изгледом на успех. Само, чак и при том, неможе се радити о половичним мерилима, него и овдемора да дође до најтежих и најдалекосежнијиходлука. Половичност је да се неизлечиво болеснимљудима пружи трајна могућност заражавања осталихздравих. Ово одговара једној хуманости која, да неби се чинило изашао једноме, дозвољава да стотинедругих пропадне. Захтев да се дефектним људимаонемогући стварање других исто тако дефектнихпотомака, је заправо захтев најјаснијег разума ипредставља у свом планском спровођењу једнонајхуманије дело човечанства. Он ће милиониманесрећника уштедети незаслужене патње, али и,следствено томе, водити ка једном растућемоздрављењу уопште.

Одлучност да се у овом правцу наступа ће такођепоставити и запрегу даљем ширењу полних болести.Јер, овде ће се морати, ако је неопходно, приступитинемилосрдном изоловању неизлечивих болесника -једна варварска мера за несрећно тиме погођеног,али прави један благослов за савременике и запотомство. Пролазни бол једнога века моћи ће испасиће векове од патње. Борба против сифилиса ињеговог подстрекача проституције је један однајогромнијих задатака човечанства, огроман стога,јер се при томе не ради о решењу једног појединогпитања по себи, већ о одстрањењу целог низа штета,


172

који управо као пропратне појаве дају подстицај заову заразу. Јер, обољење тела је овде само резултатједног обољења моралних, социјалних и раснихинстиката. Али, ако се ова борба из неке комоцијеили кукавичлука не поведе и не избори, онда некасамо погледамо на народе кроз пет стотина година.Слике и прилике господа Бога смеле би се сада веомаретко више да виде и сусрећу, а да се при том неогрешимо о онога најузвишенијег. Али, како се устарој Немачкој покушало да се са овом заразомобрачуна? При мирном испитивању указује нам сеовде један заиста суморан одговор. Свакако да су сеспознале у круговима влада ужасне штете овеболести, иако се није сасвим могло промислити оможда последицама њеним; само у борби против њепотпуно се затајило и уместо да се спроведудалекосеже реформе, радије се посезало за бедниммерама. Докторовало се ту и тамо око те болести ипрепуштало се да узроци буду узроцима. Појединепроститутке подвргаване су неком лекарскомпрегледу, стављане су оне под, надзор оноликоколико је управо било могуће, и у случају једногутврђеног обољења стављене су у пољску болницу, изкоје су онда, после споља спроведеног излечења,поново пуштане против човечанства. Наравно,уведен је један "заштитни параграф" према коме јеморао онај који није сасвим здрав или сасвимизлечен, под претњом казне, да избегава сексуалноопштење. Свакако је ова мера по себи исправна, самоу практичном спровођењу она би, углавном, употпуности оманула. Прво би жена у случају несреће

која би је тиме погодила - већ и услед нашег или,боље, њеног таквог васпитања – у највећем бројуслучајева добила да се појави као сведокиња противбедног крадљивца њенога здравља - под ипак честомучним пропратним околностима - и дозоволи јошда је довуку у судску салу. Управо њој ово врло малокористи, она ће без даљњег, у највећем бројуслучајева, бити она која ће од тога највећма патити,јер зар неће ипак презрење њене одбојне околине њујош теже погодити него што ће ово бити случај кодмушкарца. И најзад, замислимо њен положај,уколико је преносилац обољења баш управо њенсупруг! Да ли она сад треба да се жали? Или, шта онауопште тада да чини? Што се тиче мушкараца, ту,међутим, је још и ова чињеница присутна, да он, нажалост, исувише често управо по обилно уживаномалкохолу натрапа на ову кугу, пошто је он у овомстању најмање у ситуацији да процени квалитет своје"лепотице", што је и иначе болесној проституткиисувише јасно познато и она стога увек посебнонастоји да управо упеца мушкарце у овом идеалномстању. Крај је, међутим, тај што касније непријатноизненађени није више у стању, чак и принајревноснијем покушају присећања да се сети својенемилосрдне усрећитељице, што се уопште и не смеузети као чудно, кад је у питању један град попутБерлина или чак Минхена. Уз то још долази и то дасе често ради о посетиоцима из провинције, који суцелој чаролији велеграда и иначе потпунобесловесно изложени. И најзад: ко би могао уопштеда зна, да ли је он сад болестан или здрав? Не


173

догађају ли се многобројни случајеви у којима једанна изглед излечени поново пада у исту болест и садаужасну несрећу причињава и распростире, а да, пресвега, и сам једва да о томе слути? Тако је даклепрактично дејство ове заштите путем законскогкажњавања једног окривљавајућег заражавања устварности равно нули.

Сасвим исто то важи и о надзору над проституткамаи, на крају крајева, је онда и излечење само чак иданас још несигурно и сумњиво. Сигурно је самоједно: зараза се упркос свих мера све више шири. Атиме се, такође, и потврђује, на најизразитији начин,неделотворност истих тих мера. Јер све што се иначејош догађало било је исто тако недовољно као исмешно. Душевно проституисање народа нијеспречено, а и ништа се уопште није ни учинило за тоспречавање. Али, ко је склон да све ово узме олако,тај нека бар једном простудира статистичкудокументацију о ширењу ове куге, нека упореди њенпораст од последњих стотину година, и нека се ондаудуби у даљи њен развитак - и морао би тај онда даима досетљивост једног магарца, ако не би осетиокако му кроз кичму промичу жмарци!

Слабост и половичност са којом се заузео став већ устарој Немачкој према једној тако ужасној појави,сме, дабоме, да се вреднује као један видљиви знакпропадања народа. Ако више не постоји снага заборбу за сопствено здравље, завршава се право заживот у овом свету борбе. Тај свет припада само

снажноме "целом", а не слабом "полутану". Једна однајуочљивијих појава пропадања старога Рајха билоје лагано снижавање опште културне висине, причему ја под културом не мислим оно што се данасозначава речју цивилизација. Она, напротив,изгледа пре да је непријатељица правих духовних иживотних висина. Већ пре преласка у следећи век,почео је у нашу уметност да се пробија један елементкоји је до тада могао да важи као потпуно стран инепознат. Свакако, да су се дешавале и у ранијимвременима понекад забуне и збрке у укусу, саморадило се у таквим случајевима ипак више оуметничким застрањењима којима је потомство барморало да подари извесну историјску вредност, негоо продуктима једног уопште не више уметничког,него штавише духовног изопачења све донедуховности. У њима је почео већ да се културноисказује онај касније наравно боље видљив настајућиполитички слом.

Бољшевизам уметности је једина могућа културнаживотна форма и духовно испољавање бољшевизмауопште. Коме ово изгледа као да је застрањујућетврђење, он треба само да се подвргне разматрањууметности "срећно" бољшевизираних држава, и онће тамо моћи да се диви са страхом оним болеснимизопаченостима лудачких и пропалих људи, које смоми упознали под заједничким појмом кубизма идадаизма са од краја онога и на преласку у овај век,тамо као официјелно признатој државној уметности.Чак и у кратком периоду баварске Републике Совета,


174

ова појава је већ ступила на светлост дана, већ овдесе могло видети како су сви ти званични плакати,пропагандистички цртежи у новинама итд. носилиса собом не само печат политичког пропадања, негои културног. Ма како мало да је, рецимо, још прешездесет година могао да се замисли једанполитички слом од ове сада већ достигнутевеличине, исто тако мало је могао да се замисли икултурни слом, као што је почео да се показује од1900. године у футуристичком и кубистичкимприказивањима. Пре шездесет година изгледала бипросто као немогућа једна изложба такозванихдадаистичких "доживљаја", а организатори бисвакако доспели у лудницу, док они данас чакпредседавају и у уметничким удружењима. Овазараза онда није могла да настане, јер нити је јавномнење ово трпело, нити је држава то могла да гледа.Јер, ствар је државног вођења да се спречи то даједан народ буде теран у наручје лудила. Код њега,народа, међутим, морао би такав један развој ипакједнога дана да добије свој крај. Онога дана, наиме,када би ова врста уметности заиста одговаралаопштем схватању, наступио би један од најтежих инајмучнијих развоја човечанства - тиме би почеоназадак људскога мозга, а крај, опет, тешко да би семогао уопште и замислити. Тек, чим се са тогагледишта развој нашег културног живота одпоследњих двадесет и пет година погледа, видеће сеса страхом колико смо ми већ запали у тај назадак.Свугде наилазимо на клице које проузрокују почетакбујања корова, због кога ће наша култура, пре или

касније, морати да пропадне. А у њима можемо даспознамо појаве пропадања једног лагано трулећегсвета. Тешко оним народима који више неће бити устању да савладају ову болест! Таква обољења могласу се у Немачкој готово у свим областима уметностии културе уопште да констатују. Све овде изгледа даје већ превршило врхунац и кренуло да срља упровалију.

Позориште је видљиво тонуло све дубље и дубље исвакако би већ тада безусловно као културни факторнестало, да се нису још бар дворска позориштаокренула против овог проституисања уметности. Акосе изузму њихови и још неки други хвале вредниизузеци, онда су приказања позорница била таквеврсте да је за нацију било сврсисходније да се посетањима сасвим избегне. Био је то један тужни знакунутрашњег пропадања, да се омладина већ више иније смела слати у највећи број тих, такозваних,"места уметности", што је и већ сасвим бестидно,отворено могло да се призна, са једним општимпаноптикум упозорењем: "омладини овде забрањенприступ!". Али, треба имати у виду да су се таквемере опреза морале вршити на оним местима која суморала бити у првом реду ту за образовањеомладине, а никако нису смела да служе зазадовољавање старих, блазираних животних слојева.А шта би, ето, тек могли да кажу велики драмскиписци свих времена за такво једно мерило, а шта текпре свега у односу на ситуацију која је за таквомерило дала повода? Како би само плануо један


175

Шилер, како би огорчено један Гете окренуо главу одтога! Али, наравно, па и шта су ту сад некакавШилер, Гете или Шекспир, према херојима новијегнемачког песништва!?

Старе, изношене и преживеле, непревазиђене појаве.Јер то је било карактеристичност тога времена: несамо да је оно само све више производилопрљавштину, него још поврх тога каљало све заиставелико из прошлости. То је свакако једна појава којасе увек може посматрати у таквим временима. Штосу нискији и беднији производи једног времена ињегових људи, тим више се мрзе сведоци некадашњевеће висине и достојанства. Најрадије би се хтело утаквим временима да угуши сећање на прошлостчовечанства уопште, да би се, искључивањем свакемогућности упоређивања, могло кичем још увек даподваљује као "уметношћу". Стога ће свака новаинституција, што је она више беднија и мизернија,тако тим више настојати да брише и последњетрагове прошлог времена, док ће свака заистадрагоцена иновација човечанства такође опет безкомплекса моћи да се надовеже на добре тековинепрошлих генерација, па чак често тек сада да покушада доведе до правог значаја. Она неће морати дастрепи да, рецимо, пред прошлошћу избледи, негодаје и са своје стране општем благу људске културеједан такав драгоцени прилог, што ће она, честоуправо за пуно уздизање и вредновање, хтети и самада чува и негује сећање на раније учинке идостигнућа, да би тако новим делима најбоље могла

да осигура пуно разумевање савременика. Само онајкоји свету, са своје стране, није у стању ништадрагоцено да подари, а опет настоји да се учинитаквим као да он хоће да да бог зна шта, боље, ето,хоће да нешто да, мрзеће све заиста већ дато, и то,такође, најрадије ће негирати, или ће и уништити. Тони у ком случају не важи само просто за новепојавности у области опште културе, него такође и заоне из области политике. Револуционарни новипокрети ће тим више мрзети старе форме, што су онисами минорни. И овде се, такође, може видети какобрига да се сопствени кич као нешто вредно пажњепокуша да протури, води до слепе мржње противнадмоћне вредности из прошлости. Док год, например, историјско сећање на Фридриха Великогније изумрло, у стању је Фридрих Еберт да изазивасамо условљено удивљавање. Херој из Сан Сусијаодноси се према некадашњем бременском крчмаруотприлике као сунце према месецу - тек када згаснузраци сунца, може да засија месец. И стога јеисувише схватљива и мржња свих нових месецачовечанства против звезда некретница.

У политичком животу уобичајавају такве нуле, акоим судбина пролазно у крило баци владавину, несамо да са неумереном ревношћу каљају и прљајупрошлост, него и сами себе спољним средствимаизузимају од опште критике. Као пример за овоможе да послужи такозвано републичко заштитнозаконодавство новог Немачког Рајха. Ако стоганекаква нова идеја, нова наука, неки нови поглед на


176

свет или чак и политички као и привредни покретпокуша да оспори целокупну прошлост, хоће да јеприкаже лошом и безвредном, мора се онда већ и изтих побуда бити крајње опрезним и неповерљивим.Најчешће је разлог за такву мржњу или самосопствена минорност или чак једна лоша намера посеби. Једна заиста благословена и срећна обновачовечанства увек ће имати тамо даље да гради, где јепрестао последњи добар темељ. Она се неће моратида стиди употребе већ постојећих истина. Зар нисуцела људска култура као и човек сам, само резултатједног јединог другог развоја, у коме је свакагенерација свој део материјала донела и уградила?Смисао и сврха револуција није онда та да се целазграда сруши, него да се лоше уклопљено илинеодговарајуће удаљи, отклони и да онда на поновоослобођеном здравом месту даље гради и уграђује.Само тако ће се онда моћи и смети говорити о некомнапретку човечанства. У другом случају не би се светникада могао поштедети и спасти хаоса, пошто бионда, забога, право на одбијање прошлостиприпадало свакој генерацији и следствено томе бието она као претпоставку свог сопственог рада смелада разара дела прошлости. Тако није најтужније устању наше целокупне културе предратног доба биласамо потпуна импотенција уметничке и општекултурне стваралачке снаге, него мржња, којом секаљала и брисала успомена на велику прошлост.Скоро у свим областима уметности, нарочито упозоришту и књижевности, почело се на преласку уовај век да се производи мање значајно новога, него,

штавише, да се оно најбоље старо обезвређује ипредставља као минорно и превазиђено – као да је товреме најсрамније минорности уопште било у стањуда нешто превлада.

Али, из тог настојања да се прошлост избрише изочију савремености,произилазила је зла намера тихапостола будућности сасвим јасно и препознатљиво.На томе је требало да се увиди да се овде није радилоо новим иако погрешним културним, схватањима,него о једном процесу разарања основа културеуопште и једном тиме могуће настајућем излуђивањуздравог осећања уметности – и о духовној припремиполитичког бољшевизма. Јер, ако се Периклово добаприказује Пантеоном, онда се бољшевистичкастварност може исказивати једино том кубистичкомкојештаријом. С тим у вези, мора се, такође и овде,поново указати на видљиви кукавичлук код деланашег народа, који би на основу свога образовања исвога става морао бити обавезан да ступи у борбупротив ове културне срамоте. Непрестано из страхапред галамом бољшевичких апостола уметности,који сваког онога који у њима неће да види крунустваралаштва, на најбесомучнији начин нападају икао назадног ћифту етикетирају, одустајало се одсваког озбиљног отпора и приклањало се томе што јеуправо изгледало ето као ипак незаобилазно.

Човека је спопадао прави страх да не буде растргнутод тих полулудака или мангупа неразумности, као даје то нека срамота не разумети продукте духовних


177

дегенерика или разуларених варалица. Те културнејуноше наравно да су поседовале једно врлоједноставно средство, а то је да своју бесмислицупечатују као неку Бог зна како моћну ствар - они супредстављали сваку неразумљиву и видљивосумануту којештарију као такозвани интимнидоживљај задивљујућег света око себе, одузимајућина тако јефтин и низак начин највећем броју људиреч оспоравања већ унапред. Јер, па уопште и нијетребало и морало да се сумња у то да би и ово могаобити један интимни доживљај, али ипак се моралосумњати у то да ли је то прихватљиво, да се здравомсвету претпоставе халуцинације духовних болесникаили злочинаца. Дела једнога Морица фон Свиндаили једнога Беклина, такође су била интимнидоживљај, само управо уметника божански надареневрсте, а не некаквих лакрдијаша. А овде се могаотако добро да проучи бедни кукавичлук нашетакозване интелигенције која се склањала спутасваком озбиљном отпору против овог тровањаздравог инстинкта нашег народа и препушталасамом народу да се сам суочава са овом дрскомбесмислицом. Да се не би важило као уметничкинеук, свака уметничка којештарија се узимала уобзир, да би се коначно у процени добро или лошезаиста постало несигурним. Све у свему узев, били суто знаци једног лоше наступајућег времена.

***

Као значајно обележје мора се још и следећеконстатовати: У 19. веку почели су наши градови свевише да губе карактер културних места и да сесрозавају у чисто људска насеља.

Мала повезаност коју поседује наш данашњивелеградски пролетаријат према своме местустановања је последица тога да се овде заиста радисамо о случајном месном простору за боравакпојединца и ни о чему другоме. Делом је ово у везиса честим променама места становања, условљенимсоцијалним односима, која човеку не дају времена заједно ближе повезивање са својим градом, а другимделом опет узрок овоме треба тражити у самојопштој културној безначајности и сиромаштвунаших данашњих градова.

Још у време ослободилачких ратова немачкиградови нису само по своме броју били малобројни,него и према величини својој, скромни. Оно малоправих велеградова били су највећим деломрезиденције и као такви поседовали су, готово увек,једну одређену културну вредност и најчешће,такође, и одређену уметничку слику. Тих неколикоместа са више од педесет хиљада становника били су,према градовима са истим становништвом данас,богати у научном и уметничком благу. Када јеМинхен бројао шездесет хиљада душа, већ тада јестремио да постане једно од првих немачкихуметничких станишта - данас је скоро свакофабричко место достигло овај број, ако га већ није и


178

вишеструко прекорачило, а понекад опет и самонајмању од стварних вредности не може да назовесопственом. Чисте збирке стамбених и закупних"касарни" и ништа више. Како уопште код таквебезначајности треба са таквим једним местом данастане једна нарочита повезаност, мора бити правазагонетка. Нико неће да се присније веже за једанград који ништа друго нема да понуди, него управокао сваки други, коме недостаје свака индивидуалнанота, и у коме се ово све избегава, што би могло даизгледа као уметност или слично. Али, то није самослучај ових градића, такође и стварни велеградипостају са растућим приливом броја становништва, уодносу према њему све сиромашнији стварнимуметничким делима. Они изгледају све отрцанији исивљи и дају сасвим исту обуку, иако у већем обиму,као мала сиромашна фабричка места. Оно што јеновије време придодало културном садржају нашихвелеградова је потпуно недовољно. Сви нашиградови се ките славом и благом прошлости. Ако бисе из данашњег Минхена ето узело одједном,рецимо, све што је створено под Лудвигом I, виделоби се са ужасом, како је сиротињски пораст од тогвремена значајних уметничких остварења. Истоважи и за Берлин као и за највећи број другихвелеградова. Али, битно је ипак још и у следећем:наши данашњи велеградови не поседују ни један одспоменика који треба да репрезентује целу сликуграда, коју би некако могли бити као заштитни знакцелог времена. А то је опет био случај у градовима

старог доба, пошто је сваки од њих поседоваонарочити монумент свога поноса.

Оно карактеристично антикних градова није било уприватним грађевинама, него у опште друштвенимспоменицима, који нису изгледали одређени за једанмоменат, него за вечност, јер у њима није требало дасе огледа богатство једног појединог поседника, већвеличина и значај општега. Тако су настајалиспоменици који су били веома погодни да појединогстановника на неки начин повежу са његовим радом,а који нам понекад данас изгледају готовонеразумљивим. Јер, оно што су ови имали предочима, биле су мање сиромашне куће приватнихпоседника, него раскошне грађевине целе заједнице.Према њима је стамбена кућа заиста спадала у једнубезначајну споредност. Ако се упореде односвеличина античких државних грађевина са,стамбеним кућама истог тог времена, онда ће се текразумети изразита моћ и снага овог наглашавањапринципа да се делима јавности одреди прво место.Оно што ми данас у гомилама рушевина и пољимаруина античког света још као, малобројне упадљивеколосе са дивљењем сусрећемо, нису некадашњепословне палате, него храмови и државне грађевине,дакле дела чији поседници су били заједница. Чак иу сјају Рима, касног доба, прво место нису заузималевиле и палате појединих грађана, него храмови,стадиони, циркуси, аквадукти, базилике итд. државе,дакле оно што је припадало целом народу.


179

Чак се и германски средњи век придржавао истогруководећег начела, иако под сасвим другимуметничким схватањем. Оно што је у старом векунашло свој израз у Акропољу или у Пантеону,огртало се сада у плашт форми готске катедрале. Каоџинови уздизале су се ка небу ове монументалнеграђевине изнад малог шаренила од занатских,државних или цигланих радњи средњевековногграда и постајале су тако заштитни знаци који чак иданас још, пошто се поред њих све више пентрају овекирајџијске касарне, одређују карактер и слику тихместа. Катедрале, већнице и хале житних тргова каои куле су видљиви знаци једног схватања, које, накрају крајева, опет одговара само оном из антике. Акако је, збиља, јадан постао данас однос измеђудржавне и приватне градње! Да је судбина Римазадесила Берлин, онда би потомци могли да се диве,како најмоћнијим делима нашега времена некада,робним кућама неколико Јевреја и хотелима некихкомпанија, као карактеристичном изразу културенаших дана. Нека се ипак само упореди грозаннесклад који влада у једном граду као што је чак исам Берлин, између грађевина Рајха и оних којеприпадају финансијском капиталу и трговини. Већ исам износ употребљен за државну градњу јенајчешће заиста смешан и недовољан. Не стварају седела за вечност, него најчешће само за тренутнупотребу. А при том уопште не влада никаква вишамисао.

Берлински дворац био је у време своје изградњеједно дело другога значаја, него, рецимо, што је новабиблиотека у оквиру савремености. Док је једанједини бојни брод представљао вредност од округлошездесет милиона, за прву раскошну грађевинуРајха, која је требало да буде предодређена завечност, за зграду Рајхстага једва да је било одобренаполовина. Па чак, када је дошло на одлучивањепитање унутрашњег опремања, високи дом је гласаопротив промене камена и наредио да се зидовиобложе гипсом – овога пута су додуше, тако изгледапарламентарци, изузетно, заиста деловали исправно,гипсане главе заиста и не спадају између каменихзидова. Тако нашим градовима данашњице недостајеузвишени заштитни знак народне заједнице, и стогасе не би смело ни чудити ако оно у својим градовимане види заштитни знак или симбол чак ни себе саме.

Мораће доћи до једног опустошења које ће сепрактично исказати у потпуном неучествовањуданашњег велеграђанина у судбини његовог града. Иово је знак срозавања наше културе и нашег општегслома.

Ово доба гуши у најсићушнијој сврсисходности, бољеречено - у служби новца. Али, овде се онда не сме ничудити ако под таквим једним божанством преостајемало смисла за хероизам. Данашња савременост истварност само жање оно што је последња прошлостзасадила.


180

Све ове појаве пропадања су у крајњем разлогу самопоследице недостатка једног одређеног равномернопризнатог погледа на свет, као и из тога насталеопште несигурности у процени и у заузимању ставапрема појединим великим питањима доба. Стога ијесте, почев већ код васпитања, све половично и уколебању, страхује се од одговорности и завршаватако у кукавичком трпљењу сопствених признатихштета. Тамбурање о хуманизму постаје мода, и тимешто се слабачки попушта извитоперењима ипојединце покрива - жртвује се будућност милиона.Колико све више надвладава општа разузданостпоказује једно посматрање религиозних прилика прерата. И овде је већ одавно било изгубљено једнојединствено и делотворно уверење, у смислу погледана свет, у великим деловима нације. При томе сумању улогу играли они бивши припадници црквекоји су се издвојили од ње, него уопште сви осталиравнодушни људи. Док су обе конфесије у Азији иАфрици одржавале мисије, да би придобиле новеприврженике свог учења - једна делатност која јепрема продору нарочито мухамеданске вере могла даискаже само врло скромне успехе - губиле су у самојЕвропи милионе и милионе интимних присталица,који су се према религиозном животу или уопштеодносили страно, или пак своје сопствене путевемењали. Последице, нарочито у моралном погледу,ни у ком случају нису биле повољне. Вредна пажњетакође је све жешће настала борба противдогматских основа појединих цркава, без којих опетна овом свету људи није ни замислив практични

опстанак једног религиозног веровања. Широка масаједног народа се не састоји од филозофа, али, управоје за масу вера често једина основа једног моралногпогледа на свет уопште. Различите замене нису сетако сврсисходно исказале успехом, да би се могло уњима видети корисна замена за досадашњарелигиозна исповедања. Али, ако би религиозноучење и вера требало да заиста обухвате широкеслојеве, онда је неопходни ауторитет садржаја овогверовања фундамент сваке стварности. Шта је ондаза општи живот поједини животни стил, без когасигурно и стотине хиљада од оних највише стојећихљуди би разумно и мудро живели, милиони других,међутим, управо не, то су за државу државни устави,а за поједине религије - догме. Тек њима секолебљива и бескрајно растегљива, чисто духовнаидеја, одређено разграничава и доводи у једнуформу, без које она никада не би могла постативером. У другом случају не би идеја никада могла данадрасте један метафизички поглед, па чак, краткоречено, и филозофско мишљење. Напад противсамих догми, по себи, сличан је стога веома јакоборби против општих законских основа државе, икао што би овај нашао свој крај у једној потпунојдржавној анархији, тако би онај други нашао тај крају једном безвредном религиозном нихилизму. Али,за политичаре сме процена вредности једне религијемање да буде одређена, рецимо њеним пратећимнедостацима, него, штавише, добротом једнеочигледно боље замене. Али, док год таква једназамена очигледно недостаје, може постојеће да буде


181

демолирано само од стране лудака или злочинаца.Наравно да немају баш најмању кривицу због ових,не тако баш задовољавајућих религиозних прилика,они који религиозне представе исувише оптерећујучисто овоземаљским стварима, и на тај начин честозападају у један сасвим непотребан сукоб сатакозваном егзактном науком.

Овде ће победа, иако после тешке борбе, припастискоро увек последњима, али ће религија у очимасвих оних који нису у стању да се уздигну изнадједног чисто спољњег знања, претрпети тешке штете.Најгора су пак пустошења која настају злоупотребомрелигиозног уверења у политичке сврхе. Заиста се ине може довољно оштро иступити против онихбедних варалица који у религији хоће да виде самосредство, које има да им учини политичке, бољерећи, пословне услуге. Те дрске лажиторбе дреченаравно са стенторским гласом, да би наравски идруги грешници могли да чују своје »вјерују« ушироки свет, само не да би за то своје »вјерују« акоје потребно и умрли, него да би могли уз помоћ његабоље да живе! За једну једину политичку преваруодговарајуће вредности, њима је смисао целог једногверовања ништаван за десет бедних парламентарнихмандата повезују се они са марксистичким смртнимнепријатељима сваке религије – а за само једнуминистарску фотељу би они свакако ушли у брак сасамим ђаволом, уколико овога не би отерао јошостатак уљудности.

Ако је у Немачкој од пре рата религиозни живот замноге производио један непријатан укус, онда је тотребало приписати злоупотреби хришћанства, које јевршено од стране једне такозване "хришћанске"партије, као и бесрамности са којом се покушавалада идентификује католичка вера са једномполитичком партијом. Ова подвала била је једна злакоб, која је једном низу штеточина свакако донелапарламентарне мандате, али цркви штету. Овајрезултат имала је ипак да сноси цела нација, тимешто су последице на тај начин условљеноглабављења религиозног живота управо дошле уједно време, у коме је без даљњег почело све даомекшава и да се љуља и колеба, а традиционалнеоснове обичаја и морала претиле да се сломе. И то сутакође биле пукотине и развалине у нашемнародном телу које су могле да буду безопасне самотолико дуго, уколико није настало неко посебнооптерећење, али које су морале да постану несрећом,уколико је због силине великих догађаја питањеунутрашње чврстине нације примило одлучујућизначај.

* * *

Исто тако су и у области политике за пажљиво окобиле уочљиве штете које су настале, које, ако не би удогледно време било предузето побољшање илипромена, смеле би и морале да значе једно долазећепропадање Рајха. Бесциљност немачке унутрашње испољне политике била је за свакога видљива, који


182

није намерно хтео да буде слеп. Компромиснапривреда изгледа да је највише одговаралаБизмарковом схватању, да је "политика уметностмогућег". Али је овде између Бизмарка и каснијихнемачких канцелара постојала једна мала разликакоја је првоме дозвољавала да такву једну изјаву обити политике себи дозволи, док је исто такосхватање из уста његових наследника морало дазахтева једно сасвим другачије значење. Јер,Бизмарк је хтео да са овом сентенцом само каже даза остварење једног одређеног политичког циљамогу бити употребљене све могућности, односно дасе може поступати према свим датим могућностима,а његови наследници су у овом исказу виделисвечано ослобађање од нужности да се уопштеполитичке мисли или циљеви имају. А политичкициљеви за руководство Рајха у то време заиста нисуни постојали. Овде је ипак недостајала нужна основаједног одређеног погледа на свет као и неопходнајасноћа о унутрашњим законима развоја политичкогживота уопште. Није мало било оних који су у овомправцу суморно гледали на развој и јадиковали збогнепостојања плана и промишљености у политициРајха, дакле врло радо увиђали своје унутрашњеслабости и шупљине, само то су били аутсајдери уполитичком животу: официјелна места владе су се доте мере равнодушно односила према сазнањимаједног Хјустон Стјуарт Чемберлена, и као што седанас то још догађа. Ти људи су исувише глупи дасами нешто промисле, да сами буду у стању да мисле,а истовремено и уображени, да од других оно

неопходно науче - једна прастара истина, која јеОксенштима побудила на узвик: "светом влада самоједан делић мудрости", од кога, опет, делићанаравно, готово сваки саветник министарстваотелотворује само један атом. Од како је Немачкапостала република, ово додуше више и не важи, -стога је и законом о заштити републике забрањенода се тако нешто верује или чак и изговори. Али, заОксенштима је то била срећа да живи још онда, а неу овој "паметној" републици данас. Као највећипункт слабости била је још и у предратном временумногоструко уочена институција у којој је требало дасе отелотворује јачина Рајха: парламент, Рајхстаг.Кукавичлук и непостојање одговорности овде су сесјединили на најсавршенији начин.

Једна од бесмислица, која се данас не тако реткочује, је та да је парламентаризам у Немачкој, "оддоба револуције" затајио. Тиме се само исувише лакопобуђује утисак као је рецимо пре револуције билодрукчије. У стварности ова институција не можеуопште друкчије да делује него уништавајуће, а онаје то учинила такође још и у оно време, када јенајвећи број њих који је још увек био клепетушамаопскрбљен, ништа није видео нити хтео да види. Јерда је Немачка срушена није ни најмањим деломтребало захвалити овој институцији, али, зар такатастрофа није још раније настала и не може даважи као заслуга Рајхстага, него се мора приписати0тпору који је истурио делатност овога гробаранемачке нације и немачког Рајха још у оним


183

годинама мира. Из безброја од страховитих штетакоје директно или индиректно треба захвалити овојинституцији, желим само да истакнем која највишеодговара унутрашњем бићу ове најнеодговорнијеустанове свих времена: ужасавајућа половичност ислабост политичког вођства Рајха изнутра и спољакоја у првом реду се мора приписати деловањуРајхстага у једној главној ствари политичког слома.Половично је било све што је некако билопотчињено утицају овог парламента, па нека сепосматра што год се жели. Половична и слаба билаје политика савеза Рајха према споља. Тиме што сехтео одржати мир морало се неизбежно стремитирату. Половична је била и пољска политика.Раздраживало се, а да се икада озбиљно понештопредузимало. Резултат је био тај да нити се дошло допобеде немства, нити до једног измирења саПољацима, али је зато дошло до непријатељства саРусијом.

Половично је било и решење Елзас-лотаринскогпитања. Уместо да се бруталном песницом једномзаувек смрви Француској хидри глава, а да сеЕлзашанима онда признају иста права, ништа од обеове ствари се није учинило. А и није се могло уопштеништа, јер су ипак у редовима највећих партијаседели издајници земље - у Центру, нпр, господинВедерле. А све то је још могло да се и поднесе, даопштој половичности није пала као жртва она силаод чије егзистенције је, на крају, зависио и опстанакРајха: војска !!! Оно што је такозвани »Немачки

Рајхстаг« овде све изгрешио и само би било довољнода га за сва времена немачка нација оптеретипроклетством. Из најбеднијих разлога су овипарламентарни партијски мангупи нацији украли иизбили из руку оружје самоодржања, једину заштитуслободе и независности нашег народа...

Када би се данас отворили гробови фландријскевисоравни, онда би се из њих уздигли крвавитужиоци, стотине хиљада најбољих младих Немацакоји су због несавести ових парламентарнихзликоваца рђаво и половично обучени или отерани унаручје смрти - њих и милионе мужева који супотонули у наручја мртвих - или постали богаљи,изгубила је отаџбина, све у свему, да би неколикостотина народних варалица омогућила политичкепреваре, уцене или тако отровно бујањедоктринарних теорија. Док је јеврејство помоћу својемарксистичке и демократске штампе извикивало уцео свет лажи о немачком милитаризму, и Немачкутако свим средствима настојало да оптерети,одбијале су марксистичке и демократске партијесвако шире образовање немачке народне снаге. Притом је морао огроман злочин који је тиме биопочињен сваком сместа да буде јасан, који је самомало могао да промисли, да би у случају једногдолазећег рата ипак цела нација морала да ступи подоружје, и, стога, дакле, због овог мангуплука тихчистих репрезената сопственог такозваног "народногпредставништва" милиони Немаца да буду натеранипред непријатеља у лошој или половичној


184

извежбаности и опремљености. Али, ако се такоставе по страни овим настале последице бруталне ијасне несавесности ових парламентарних слугерања,могао је овај недостатак извежбаних војника, напочетку рата, само исувише лако да води до губиткаистих, што се онда у великом светском рату ипотврдило на тако стравичан начин. Губитак борбеза слободу и независност немачког народа јерезултат већ у миру исказане половичности ислабости у припреми целе народне снаге за одбрануотаџбине.

***

И док је на копну било исувише мало регрутаизвежбано, исто таква половичност била је на делу иу поморским снагама, да би се оружје националногсамоодржања више или мање учинило безвредним.На жалост, било је дакле вођство марине и самоинфицирано духом половичности. Тенденција да сусви бродови у градњи на доку увек мањи, него у истовреме на доку постављени енглески, граде, била јемало далековида, а још мање генијална. Управоједна флота која од почетка чисто бројчано не можеда подигне на висину са њеним предвиђенимпротивником, мора да настоји да недостатак бројанадокнади изванредном борбеном снагом појединихбродова. Много тога зависи од надмоћне борбенеснаге, а не од некакве легендарне надмоћи у"добрима". Модерна техника је заиста такоузнапредовала и дошла до великог усаглашавања у

појединим културним државама, да је морало каонемогуће да важи да се бродовима једне силе доделиједна битно већа борбена вредност него бродовимаисте тонаже друге једне државе. А још много мање семоже замислити да се постигне надмоћ код мањихдепласмана према једном већем. Мала тонажанемачких бродова могла је заиста само да уследи укорист брзине и армирања. Фраза са којом сепокушала да оправда ова чињеница, показала једодуше један веома страшан недостатак логикемеродавних места које су биле у миру на власти.Објашњавало се, наиме, да немачки топовскиматеријал је толико убедљиво надмоћан енглеском,да је немачка 28 центиметарска цев британској 30,5цм цеви уопште не одступа у учинку хица?! Али,управо стога је била обавеза да се сада исто такопређе на топ од 30,5 цм, пошто је циљ морао да будене достигнуће исте, него надмоћне борбене снаге.Иначе би такође и увођење 42 цм мерзера био посеби далеко надмоћан постојећом француском топуокомите паљбе, а тврђаве свакако и мерзеру од 30,5цм би такође пале жртвом. Само, вођство копненеармије размишљало је исправно, али вођствоморнарице, на жалост, није. Одустајање однадмоћног дејства артиљерије, као и од надмоћнебрзине лежало је, међутим, сасвим у из основапогрешној такозваној "мисли о ризику". Већ формомизградње флоте одрекло се у вођству морнарице однапада и поставило се већ од самог почеткапринудно на дефанзиву. Али тиме се одустало и одкрајњег успеха који вечито само у нападу јесте и


185

може да буде. Један брод са мањом брзином ислабијим оклопом ће, од бржег и јаче оклопљеногпротивника, најчешће бити од овог, који је наповољном одстојању за хитац, погођен у његово дно.Ово је морао да осети један читав низ и број нашихкрстарица на најгори начин. Колико је у основипогрешна била мировна намера вођства морнарицепоказао је рат, који је, где се то само иоле догађало,присиљавао на преармирање старих и бољеармирање нових бродова. Али, да су у поморскојбици код Скагерака немачки бродови поседовалиисту тонажу, исто армирање и исту брзину каоенглески, онда би под орканом сигурнијих у поготкуи ефикаснијих у дејству немачких 38-цм гранатабританска флота потонула у мокри гроб. Јапан јенекада водио другу политику флоте. Тамо је начелнопостављена сва важност на то да се у свакомпоједином новом броду добије једна надмоћнаборбена снага према предвиђеном непријатељу.Томе је, међутим, онда одговарало, такође, тимеомогућени офанзивни ангажман флоте. Док секопнена војска у своме вођству држала још слободнопо страни од таквих принципијелно погрешнихзамисли, подлегла је морнарица, која је, на жалост,"парламентарно" још боље била заступљена духупарламента. Она је била организована на основуслабих гледишта и касније према сличнима иустројена. Оно што је морнарица тада пак могла дазадобије у смислу бесмртне славе, и морало се садвише признати добром немачком фабричком раду уизради бродова, као и способности и у неупоредивој

јуначкој храбрости појединих официра и посаде. Даје раније највише вођство морнарице генијалношћуодговарало овој херојској храбрости не би билеузалудне све те жртве.

Тако је, можда управо надмоћна парламентарнаспремност, водеће главе морнарице у миру, посталанесрећом исте, тиме што је на жалост у њенојизградњи почела да игра меродавну улогу уместочисто војно у ствари парламентарно гледиште.Половичност и слабост као сићушна логика уразмишљању, која је својствена парламентарнојинституцији, прожимали су такође и вођство флоте.Копнена војска се, као што је већ истакнуто, држалапо страни од таквих принципијелно погрешнихпромишљања. Нарочито је ондашњи пуковник уВеликом генералштабу, Лудендорф, водио огорченуборбу против злочиначке половичности и слабости,са којима се Рајхстаг супротстављао животнимпитањима нације и најчешће их негирао. Иако јеборба, коју је овај официр онда водио, ипак билаузалудна, онда је једном половином кривицу за тосносио управо парламент, а другим делом, међутим,и по могућности још бедније држање и слабострајхсканцелара Бетман Холвера. А ово ипак неспречава кривце немачког слома ни најмање да башданас хоће да пребаце кривицу на онога који се каоједини супроставио овом затирању националнихинтереса - једна превара више или мање никада нијебила нарочито битна овим урођеним варалицама.


186

Ко сад помишља на све ове жртве које су натоварененацији са неопростивом лакомисленошћу овихнајнеодговорнијих, ко пред очима има све тебесмислено жртвоване милионе здравих људи, као ибескрајни циљ и срамоту, неизмерну патњу која насје сада погодила, и зна да је то све дошло само збогтога да би једној гомили несавесних штребера иловаца на положај утрло пут до министарскихфотеља, тај ће разумети да се те креатуре заиста могуименовати речима као што су фукара, мангуп излочинац, иначе би смисао и сврха постојања овихизраза у језичкој употреби били свакаконеразумљиви. Јер, у поређењу са овим издајницимасвоје нације сваки улизица био би још частан човек.

* * *

Интересантно је да су све стварне тамне странеНемачке пале само онда у очи када је тимеунутрашња чврстина нације морала да отрпи штете.Па су чак, у таквим случајевима, непријатне истинеуправо извикиване у широке масе, док су иначемноге ствари радије срамно прећуткиване, па чакделом једноставно и порицане. То је био случај кадаје могло отвореним третирањем једног питања дадође до побољшања. При том нису моћна меставладе о вредности и суштини пропаганде баш ништаразумевала. Да се паметном и трајном применомпропаганде једном народу чак и само небо представикао пакао и обратно, најбеднији живот као рај, знаоје само Јеврејин, који је према томе такође и

деловао. Немац, боље речено његова влада, о томеније имала ни благог појма. Ово се најтеже осветилоза време рата.

***

Свим овим назначеним и безбројним даљимштетама, у немачком животу пре рата, биле сунасупрот многе предности. При једном праведномиспитивању мора се чак признати да су највећи бројнаших ломова највећим делом такође и друге земљеи народи назначавали као њихове сопствене, па сунас још и далеко остављале према њиховимломовима, у сенци, при чему они нису поседовалимноге наше стварне предности. На чело овихпредности може се, поред осталих, ставитичињеница да је немачки народ међу скоро свимевропским народима још увек највише покушавао дасачува национални карактер своје привреде и,упркос многих лоших предзнака, још је и понајмањеподлегао интернационалној финансијској контроли.Додуше, једна опасна предност која је каснијенајвећма постала изазивач светског рата. Ако се,међутим ово и много штошта друго остави пострани, морају се три институције из безбројаздравих изворишта снаге нације издвојити, које су усвојој врсти као примерене, па чак и недостижне,биле. Као прво, државна форма по себи иизражајност коју је она нашла у Немачкој новогадоба.


187

Ко мери "вредност" немачке револуције на речи ивеличини личности, које је она од новембра 1918-тепоклонила немачком народу, тај ће сакрити својуглаву од стида пред судом потомства, коме вишенеће моћи да се запуше уста заштитним законима,итд. и које ће стога рећи то што ето ми ипак сви већданас знамо, наиме, да мозак и врлина код нашихновонемачких вођа стоје у обрнутој сразмери премањиховом брбљању и пороцима. Свакако да јемонархија била многима, а пре свега широкомнароду отуђена. То је била последица чињенице дамонарси нису увек били окружени, да кажемонајблиставијим, а посебно не најискренијимглавама. Они су, на жалост, делом више љубилиласкавце него усправне природе, и тако су онитакође од оваквих били и "инструирани". Једна,дакле, веома тешка штета у једном времену у коме јесвет имао да претури велику промену у многимстарим погледима и схватањима, коју, ту променунаравно, није могло да издржи схватање многихстаровременских традиција на дворовима. Тако, например, на преласку у овај век није могао да више даизраза своме дивљењу обичан војник и човек запринцезу која би у униформи јахала дуж фронта. Одејству такве једне параде у очима народа, изгледа,по свему судећи, да се није могла добити никакватачна представа, јер иначе не би свакако никада нидошло до таквих сувише несрећних наступа. Такође,и не увек сасвим искрено тамбурање о хуманостиових кругова, више је деловало одбојно негопривлачно. Ако се, на пример, принцеза »икс«

снисходљиво смилостивила да учини једну пробујела у некој народној кухињи, са познатимрезултатом, то је можда раније могло сасвим лепо даизгледа, али тада, у доба ове промене, успех је биосасвим супротан очекивању. При томе се, бездаљњег, може претпоставити да височанство неманикаквог појма о томе, да је јело на дан њеногиспитивања управо сасвим мало друкчије справљенонего што је иначе уобичајавано. Само, потпуно јебило довољно то што су људи ово знали. Тако је инајбоља намера постала по могућству смешна, ако неи управо раздражујућа.

Описи о увек тамо некаквој пословичној скромностии једноставности монарха, његово исувише раноустајање, као и његово право сатирање на раду, пасве до у касну ноћ, а још к томе при непрестанојопасности његове претеће потхрањености, изазивалесу ипак веома сумњичаве исказе. Па уопште се нијечак ни тражило да се зна шта и колико монарх имамилости да поједе; благонаклоно му се поклањаоједан "обилан" оброк; уопште се није стремило да мусе неопходни сан ускрати, било се једноставнозадовољно само тиме ако је он, и иначе као човек икарактер именом свога рода и нације омогућаваочаст и достојанство, и као регент испуњавао својеобавезе. Приповедање бајки исувише је малокористило, али је, с друге стране, тиме вишенаносило штете. Али ово, и много штошта слично,биле су ипак само ситнице. Горе је и деловало, нажалост, у врло великим деловима нације све веће


188

уверење, да се без даљњег влада одозго, и да се,стога, појединац нема дакле ни о чему даље дабрине. Догод је влада заиста била добра, или пак бархтела најбоље, ствар је још некако и ишла. Алитешко народу када је једном на место владе која је посеби хтела добро, требало да ступи нова, мањеисправна, онда су безвољна прилагодљивост идетињасто веровање најтежа невоља каква се самозамислити могла. А свим овим и многим другимслабостима стајале су насупрот и многе другевредности. Најпре, монархистичком државномформом условљена стабилност целокупног државногвођства као и извлачење збира спекулацијаамбициозних политичара. Надаље, одржавањеинституција по себи, као и већ тиме заснованиауторитет, исто тако уздизање беамтерског тела, апосебно војске изнад нивоа партијско-политичкихзадужења. Што је још дошла предност личноготелотворења државног врха самим монархом каоличношћу и узор једне одговорности коју монархима јаче да носи на својим плећима, него случајнагомила једне парламентарне управе је у првом редуприписивана томе. И најзад, културна вредностмонархије за немачки народ била је висока и моглаје свакако да изравна друге недостатке. Немачкерезиденције су још увек биле гнездо једногуметничког опредељења, које је без даљњег све вишепретило да изумре у нашем материјализованом добу.Оно што су немачки кнезеви управо у XIX векуучинили за уметност и науку било је узорно. У

сваком случају, данашње време се тиме уопште неможе поредити.

* * *

Као највећи вредносни фактор у ово време започетоги лагано све више се ширећег распада нашегнародног тела... да укњижимо војску. Била је тонајмоћнија школа немачке нације и није се узалудноусмеравала мржња свих непријатеља баш против тогзаштитника националне самоуправе и слободе. Овојјединственој институцији се не може никакавдивнији споменик поклонити, него констатовањеистине да је она од свих минораца била клеветана, дасу је они мрзели, против ње се борили, али такође одње се и бојали. То што се без интернационалнихексплоататора народа из Версаја у првом редуокренуо против старе немачке војске, допушта овајтек због тога да се призна као гнездо слободе нашегнарода од моћи берзе. Без ове упозоравајуће снагебила би намера Версаја према нашем народу већодавно извршена. Оно што немачки народ има дазахвали војсци, може се кратко и сажети у једнуједину реч, наиме – све !!! Војска је васпитавала убезусловну одговорност у једном добу, када је оваособина постала већ врло ретка, а потискивање истесве више било на дневном реду, почев од слике иприлике сваке неодговорности, од Парламента; онаје надаље васпитавала у личну храброст у једномдобу, када је кукавичлук претио да постане једнахарајућа болест а спремност на жртву да се заложи за


189

опште добро већ сматрана скоро као глупост, а самоје онај изгледао да је мудар, ко је своје сопствено»ја« умео најбоље да штеди и да форсира. Она(војска) је била школа, која је појединог Немцаобучавала да добробит нације не треба тражити улажљивим фразама интернационалног братимљењаизмеђу Црнаца, Немаца, Кинеза, Француза, Енглезаитд., него у снази и одлучности сопственог народногбића. Војска је васпитавала у снагу и одлучност, докје иначе у животу већ почело да деловање људиодређује неодлучност и сумња. Она је хтела да значинешто у једноме добу, када су свезнадари посвудадавали тон, да се високо поштује принцип да је једнонаређење увек боље него никакво. У овом јединомпринципу крије се још једно непокварено, робусноздравље, које би се већ одавно изгубило у нашемосталом животу да се војска и њено васпитање нисустарали за стално обнављање те исконске снаге.Потребно је дакако само да се погледа ужаснанеодлучност нашег садашњег вођства Рајха, које нијеу стању да се мобилише ни за какво дело, изузевуколико се не ради о принудном потписивању некогновог диктата за пљачку народа - у том случају оноодбија наравно сваку одговорност и потписује саспремношћу једног тзв. камерног (канцеларијског)стенографа све што му се иоле само и подметне - јеру овом случају је лако донети одлуку... она му, ето,бива диктирана. Војска је васпитавала у идеализам иу преданост отаџбини и њеној величини, док су се уосталом животу лакомост и материјализам све вишеширили. Она је васпитавала један народ против

поделе на класе и овде је можда показала као јединуозбиљну грешку и институцију једногодишњегдобровољаштва. Грешку због тога, јер је њомепринцип безусловне једнакости нарушен, и вишеобразовани ниво постављен изван оквира општеоколине, док би управо обрнуто било од користи.При ионако тако великој светској отуђености нашихвиших слојева и све већег настајућег отуђења премасопственом народу, могла је управо војска, нарочитоблагодатно да делује, да је бар у својим редовимаизбегавала свако издвајање тзв. интелигенције. Да сето није учинило, била је грешка, само којаинституција на овом свету може да буде безгрешна?Код ове, међутим, превагнуло је без даљњег толикооно добро, да је мали број мана остао далеко исподпросечног степена људске недовољности. Али каонајвиша заслуга мора војсци старога Рајха да сеурачуна то, што је она у једном времену општемајоризације глава, главе постављала изнадмајоритета. Војска је према јеврејско-демократскојпромисли једног слепог поклоништва према бројупоштовала веру у личност веома високо. Тако је онаонда васпитала и оно што је најнеопходније билопотребно новијем добу y мушкарце. У мочвариједног на све стране опште ширећег омекшавања ипоженскавања избијало је из редова војске свакегодине 350 хиљада снажних младића, који су удвогодишњој вежби губили мекуштво младости изадобијали челично снажна тела. Али млад човек,који је током тог времена учио да слуша, могао јепотом тек да научи да заповеда. Већ се по кораку


190

препознавао ислужени обучени војник... Ово је билависока школа немачке нације и није се узалудноконцентрисала на њу јаросна мржња оних који су иззависти и похлепе требали и желели немоћ Рајха инезаштићеност његових грађана. Оно што многиНемци у заслепљености или лошој вољи нису хтелида виде спознао је страни свет... немачка војска билаје најмоћније оружје у служби слободе немачкенације и одгоја њене деце.

***

Уз државну форму и уз војску долази као трећи усавезу неупоредиви корпус чиновника старога Рајха.Немачка је била најбоље организована и најбољеуправљана земља света. Ма колико се хтелозамерити немачком државном чиновнику лакабирократска заосталост, у другим државама у томпогледу није стајало боље, пре чак још горе. Али, оношто друге државе нису поседовале, била јеизванредна солидарност овога апарата као инепоткупљиво поштено и часно опредељење његовихносилаца. Радије још у неколико застарело, аливаљано и вемо, неголи просвећено и модерно, ализато минорно по карактеру, и као што се данас честопоказује, незналачко и немоћно. Јер, ако се садарадо тако ради, као да је немачка управа предратногвремена свакако била бирократски успешна, самотрговачки лоша, онда на то може да се одговорисамо следеће: Која земља света је имала боље вођении трговачки организовани погон него Немачка у

њеним државним устројствима? Тек је револуцијиомогућено да овај узорни апарат буде толико дугоразаран, док он најзад није изгледао зрео да будеузет из руку нације и у смислу оснивача оверепублике да постане социјализиран, то значи, даслужи интернационалном берзанском капиталу (изакојег стоје јевреји) као налогодавцу немачке црвенереволуције. Оно што је притом немачки корпусчиновника и управни апарат посебно одликовало,била је његова независност од појединих влада, чијасвакојака политичка опредељења нису могла наположај немачког државног чиновника да вршеникакав утицај.

Додуше, после револуције и ово се из темељапроменило. На место моћи и способности ступио јепартијски став, и тиме је један самосталан иназавистан чиновник пре ометан него унапређиван.

Задивљујућа снага и моћ старога Рајха почивала је надржавној форми, на војсци и на корпусу чиновника.Ово су у првом реду били узроци једнога својства,које данашњој држави потпуно недостаје - државниауторитет! Јер они не почивају на наклапањима упарламентима и земаљским скупштинама, а такође ина законима за њихову заштиту, или судскимпресудама за застрашивање дрских опонената истихитд., него на општем поверењу које је вођству иуправи друштва смело и могло да се указује. Овоповерење је опет резултат једног непоколебљивогунутрашњег убеђења у несебичности и ваљаности


191

владе и управе једне земље, као и сагласностисмисла закона са осећањем општег погледа наморал. Јер, владе и системи се не одржавају трајнопутем притиска силе, него вером у њихову доброту иистинитост у заступању и форсирању интереса једногнарода. Ма како, дакле, да су извесне штете упредратном времену претиле да круне и поткопавајуунутрашњу снагу нације, оно се ипак не смезаборавити да су друге државе патиле од највећегброја ових болести још више него Немачка, а ипак укритичном тренутку опасности нису затајиле нитипропале. А када се још и помисли да су немачкимслабостима пре рата исто тако насупрот њима биле ивелике снаге, онда може и мора да последњи узрокслома још лежи у другој једној области, а то је такођеслучај.

Најдубљи и последњи разлог пропадања старог Рајхабио је у непрепознавању и непризнавању расногпроблема и његовог значаја за историјски развојнарода. Јер, сва збивања у животу нису испољавањаслучаја, него природно токови нагона засамоодржањем и размножавањем врста и расе, чак иако људи не могу да буду свесни унутрашњег разлогасвога деловања.

***

НАРОД И РАСА

Постоје истине које тако упадљиво леже на путу даих управо због тога обичан свет не може ни да видинити бар да примети. Тај свет пролази поред таквихистина које боду очи понекад као слеп и највећма јењима изненађен када изгледа неко открије оно штоби сви морали да знају. На стотине хиљада наокололежи Колумбових јаја, само се Колумби ретко могусрести. Тако лутају људи без изузетка у врту природенаоколо, уображавају себи да готово све познају изнају, и пролазе ипак са мало изузетака као слепипоред једног најупадљивијег начела своје владавине:унутрашње затворености врста свих живих бића наовој земљи.

Већ и површан поглед показује као готовонепроменљив основни закон свих безбројнихизражајних облика животне воље природе, њену усеби заокружену и ограничену форму расплођавањаи размножавања. Свака животиња пари се само сасвојим садругом из исте врсте. Сеница одлази касеници, зеба зеби, рода к роди, пољски ка пољскоммишу, кућни ка кућноме мишу, вук ка вучици итд.Само изванредне околности могу ово да измене, упрвом реду принуда заробљеништва као и једнадруга немогућност парења у оквиру исте врсте. Алионда почиње природа да се свим средствимасупротставља против тога и њен видљиви протестсастоји се или у ускраћивању даље способности


192

размножавања за бастарде, или ограничаваплодност каснијих потомака у највећем бројуслучајева опет она одузима имунитет отпорностипротив болести и непријатељских напада. То је самоприродно. Свако укрштање двају не сасвим истовисоких бића, даје као продукт једно средњестворење између висине обеју родитеља. То даклезначи: младунче ће свакако бити више него раснонижа половина родитељског пара, само не и таковисока као виша половина родитељског пара. Сходнотоме, оно ће касније у борби против ове вишеподлећи. Али, такво парење супротставља се вољиприроде за више неговање живота уопште. Услов заово није у повезивању више и мање вредних, него убезусловној победи оних првих. Јачи мора да влада,а не да се претапа са слабијим, да би тако жртвоваосопствену величину.

Само рођени слабић може ово да осећа као ужасно,али зато је он ипак на крају само један слаб иограничен човек, јер да овај закон не влада, био бидакако незамислив сваки претпостављени виширазвој свих органских живих бића. Последица овогау природи општеважећег нагона за чистотом расеније само оштро разграничење појединих раса каспоља, него и њихова хармонична врста бића у самојсеби. Лисица је увек лисица, гуска је гуска, тигар јетигар, итд., а разлика може у највећма да буде уразличитој мери снаге или, јачине, памети,сналажљивости, истрајности и тако даље појединихегземплара. Али никад се неће моћи наћи једна

лисица која би према свом унутрашњем својствумогла имати хумане прохтеве према гускама, каошто исто тако не постоји и једна нормална мачка сапријатељском наклоношћу ка мишевима. Стоганастаје и овде међусобна борба, мање уследунутрашње одбојности рецимо, а више због глади иљубави. У оба случаја природа посматра мирно, чакзадовољно. У борби за хлеб насушни, подлећи ће свеслабо и болешљиво, мање одлучно, док ће борбамужјака за женку само најздравијем и најјачем датиправо на оплођавање, или пак могућност за то.

Увек је борба средство за унапређење здравља иотпорне снаге врсте, а стога и узрок за виши развојистих. Да је ток био другачији, онда би престалосвако даље и више формирање, а наступило би преоно супротно. Јер, пошто минорно према своме бројупретеже ономе најбољем, онда би се при истомживотном одржању и могућностима даљеграсплођавања лошије много брже размножавало, даби на крају оно најбоље морало неумитно даодступи. Дакле, мора да се предузме једна коректурау корист бољега. А ову опет осигурава природа, тимешто слабији део подвргава тако тешким животнимусловима, да се већ и услед њих ограничи број, аостатак најзад више не буде препуштен без обзираразмножавању, него му се овде врши један новибезобзиран избор према снази и здрављу. Али маколико она већ мало жели парење слабијихпојединих живих бића са јачима, утолико мање још истапање виших раса са нижим, јер би наравно у


193

другом случају можда цео њен рад на однеговањувиших врста, који можда траје стотинама хиљадагодина, био једним ударцем отрт. Историјскоискуство пружа овде безбројне доказе. Оно показујеу застрашујућој јасноћи да при свакој мешавиникрви Аријевца са нижим народима, излази каорезултат крај носиоца културе. Северна Америка,чије се становништво у далеко највећем делу састојиод германских елемената, а које се само врло маломешало са нижим обојеним народима, показује једнодруго човечанство и другу културу него Централна иЈужна Америка, у којима су се дошљаци поглавитороманског порекла понекад у великом обимумешали са урођеницима. На овом једном примерувећ може се јасно и распознатљиво спознати дејствомешања раса. Расно чист и неизмешано преосталиГерман, американског континента уздигао се догосподара истога - он ће остати господар толико дугодок год и он не падне жртвом крвног скрнављења.Резултат сваког расног укрштања је, дакле, сасвимкратко речено, увек следеће: а) опадање нивоа вишерасе; б) телесни и духовни назадак, а тиме почетакједног иако лаганог, а оно ипак сигурно трајногобољења које све више узима маха. Такав једанразвој увести, међутим, не значи ипак ништа другонего чињење греха против воље вечног Ствараоца.Али као грех се овај чин и награђује. Тиме што човекпокушава да се одупре гвозденој логици природе,упада он у борбу са основним законима, којима и самон има да захвали своје битисање као човек.

Тако његово делање против природе мора да доведедо његове сопствене пропасти. А овде, наравно,наступа права јеврејско дрска, али исто тако глупавапримедба модерног пацифисте: "...па човек управо ипревладава природу".

Милиони трабуњају ову јеврејску бесмислицу безразмишљања и на крају заиста уображавају да исами представљају неку врсту надвладаоца природе,при чему им ипак као оружје ништа друго није нарасполагању до једна идеја, а још к томе и једна такомизерна, да се према њој заиста и не можепредставити себи никакав свет. Само, независносасвим од тога да човек ни у једној ствари није успеода надвлада природу, него у најбољем случајупокушао да подигне један или други скут њеногогромног, џиновског вела, вечних загонетки и тајни,да он у стварности ништа не проналази, него свесамо открива, да он не савлађује природу, него самона основу сазнања појединих природних закона итајни се уздиже до господара оних других живихбића којима то знање управо недостаје - дакле,сасвим независно од тога не може једна идеја дапревлада основе постојања и битисања човечанства,јер сама идеја дакако зависи од човека. Без човека непостоји ниједна људска идеја на овом свету, стога је иидеја као таква ипак условљена постојањем људи итиме и свих закона, који су створили основе за овобитисање. И не само то! Одређене идеје су чак везанеи за одређене људе. Ово важи најчешће управо затакве мисли, чији садржај своје порекло нема у


194

једној егзактној научној истини, него у свету осећањаили, као што је данас уобичајено да се тако лепо ијасно изрази, који одражава "један унутрашњидоживљај". Све ове идеје, које ничег заједничкогнемају са хладном логиком по себи, негопредстављају чисто испољавање осећања, етичкепредставе итд. приковане су за живот људи, чијојдуховној снази представа и стваралаштва оне имајуда захвале за своју егзистенцију. Али, управо тада јеипак одржање тих одређених раса и људи предусловза постојање тих идеја. Ко би, на пример, заиста одсрца желео победу пацифистичке мисли на овомсвету, морао би да се свим средствима заложи заосвајање света од стране Немаца, јер ако би тоиспало обрнуто, веома лако би са последњимНемцем изумро и последњи пацифиста, поштоостали свет једва да је тако дуго укопао у овуприроди супротну такође и разуму супротнубесмислицу, као што је на жалост то случај са нашимсопственим народом. Морало би се то, дакле, хтео тонеко или не, с озбиљним хтењем одлучити да се водератови, да би се дошло до пацифизма. Ово и ништадруго је и намеравао амерички "усрећитељ" светаВилсон - бар су тако веровали наши немачкифантасти - чиме је опет наравно и постигнут циљ. Астварно је пацифистичко хумана идеја можда сасвимдобра онда када највише стојећи човек претходносеби у таквом једном обиму освоји и потчини свет,који га онда учини јединим господаром земљинекугле. Овој идеји онда недостаје могућност једногштетног дејства у управо оној мери у којој њена

практична примена постаје ретка и коначнонемогућа.

Дакле, прво борба, а онда можда пацифизам. Удругом случају је човечанство превазишло врхунацсвога развоја, а крај није владавина некакве етичкеидеје, него варварство и у том следу хаос. Овденаравно може овај или онај и да се смеје, само овапланета је плутала већ милионима година кроз етарбез људи и она може једном поново исто тако да секреће, ако људи забораве да они свој виши живот незахваљују идејама неких суманутих идеологија, негоспознаји и безобзирној примени чврстих природнихзакона.

Све чему се ми данас на овој земљиној кугли дивимо,наука, уметност, техника и проналазаштво - само јестваралачки производ малог броја народа можда упрвоботно праисконском времену једне расе. Од њихзависи и постојање целе ове културе. Ако онипропадну, онда тоне са њима и лепота ове земље угроб. И ма колико, на пример, на људе може да утичетло, тако исто и резултат тих утицаја увек може дабуде различит, већ према раси која је у питању. Малаплодност једног животног простора може једну расуда подстакне на највећа достигнућа, код једне другеоно ће само бити узрок за најгорче сиромаштво иконачну потхрањеност са свим њеним последицама.Увек је унутрашња надареност народа одлучујућа заначин дејства спољних утицаја. Што код једних водика изгладњавању, подстиче друге у предани рад.


195

Све велике културе прошлих времена пропадале сусамо због тога, јер је раније стваралачка расаодумирала од прљања своје крви. Увек је последњиразлог такве једне пропасти погрешна процена дасве културе су зависне од човека а не обратно, дадакле, да би се једна одређена култура сачувала,мора да се одржи човек који је ствара. Ово одржањеје, међутим, везано за чврсти закон нужности иправа победе најбољег и најјачег. Ко хоће да живи тајсе дакле бори, а ко неће да се бори на овом светувечног ринга, не заслужује живот. Чак и када је тозаиста тако страшно - то је управо и само тако! Но,сигурно ипак је далеко страшнија судбина она, којапогађа оног човека, који верује да може да превладаприроду и у основи узев, ипак је само омаловажава.Сиромаштво, несрећа и болести су онда њен одговор!Човек који не увиђа и не води рачуна о раснимзаконима, зар да заиста убија своју срећу која њемуизгледа да је подређена. Он спречава победничкипоход најбољих раса, али тиме и предуслов зацелокупан људски напредак. Следствено томе он сеонда увршћује, оптерећен осећајношћу човека, упростор беспомоћне животиње.

***

Излишан би био почетак да се око тога споримо, којараса или које расе су биле првобитни носиоциљудске културе и тиме стварни оснивачи онога штоми данас свеобухватно назначавамо једном речју -»човечанство«. Једноставније је да се ово питање

постави за садашњицу, а овде се онда даје и одговоркоји је лак и јасан. Оно што ми данас пред намавидимо као људску културу, као резултате иуметности, науке и технике, готово је искључивостваралачки производ Аријеваца. Али, управо овачињеница не дозвољава необразложени повратнизакључак, да је он сам био заснивач вишег људствауопште него да представља пратип онога што миразумемо под речју "човек".

Он је Прометеј човечанства из чијег светлог чела јеизискрила божанска искра генија за сва времена,који увек изнова палећи ову ватру, која као сазнањеосветљава ноћ ћутљивих тајни омогућава људима дасе вину путем владаоца над осталим бићима овеземљине кугле. Уколико се он искључи – дубокатама ће онда можда већ после неколико хиљадагодина се поново спустити на земљу, а људскакултура ће пропасти и свет ће опустети. Ако би сечовечанство поделило у три врсте: у заснивачекултуре, у носиоце културе и разараче културе, ондаби свакако као представник прве врсте дошао упитање само Аријевац. Од њега потичу фундаментии зидине, свих људских творевина, а само су спољнаформа и боја условљени одговарајућим карактернимцртама појединих народа. Он лиферује моћниграђевински материјал и планове за свакојакиљудски напредак, а само изведба тога одговара врстибића појединих раса. За неколико деценија ће, например, цео исток Азије једну културу назватисвојом, чији ће последњи темељ исто тако бити


196

хеленски дух и германска техника, као што је коднас случај. Само ће спољна форма – бар делом –носити црте азијатске врсте бића. Није тачно, каошто неки мисле, да Јапан за своју културу узимаевропску технику, него ће се европска наука итехника стапати јапанским својствима. Основастварног живота није више посебна јапанскакултура, иако она – јер споља више упада у очиЕвропејцима због унутрашње разлике, одређује бојуживота, него моћни научно технички рад Европе иАмерике, дакле аријевских народа.

На тим достигнућима искључиво може и исток даследи општем људском напретку. Ово даје основеборбе за свакодневни хлеб, ствара оружје и оруђе зато, а само спољна израда се постепено прилагођавајапанском бићу. Али ако би од данас свако даљеаријско утицање на Јапан наједном изостало, дапретпоставимо да Европа и Америка пропадну, ондаби могао кратко време још да потраје садашњи успонЈапана у науци и техници. Само већ за мало годинаби бунари пресушили, јапанска својеврсност бидобила, али би данашња култура окоштала и поновоутонула у сан, из кога је она пре седам деценијаутицајем аријског културног таласа тргнута. Стога је,управо тако као што данашњи јапански развојзахваљује свој живот аријском пореклу, једном и усивој прошлости такође страни утицаји и страни духбио побуђивач тадашње јапанске културе. Најбољидоказ овде даје чињеница каснијег окоштавања ипотпуног кочења. Оно може код једног народа само

онда да настане, ако се раније стваралачко раснојезгро изгубило или је касније недостајало спољноделовање, које је дало подстицај и материјал за првиразвој на културном пољу. Али, стоји чврсто да једаннарод прима своју културу у битним основнимматеријалима од страних раса, прихвата је ипрерађује, да би онда изостанком даљих спољнихутицаја увек изнова се окоштавала, и онда се такваједна раса свакако може означити као »културноносећа«, али никада као »културно стваралачка«.

Једно испитивање појединих народа са овогастановишта даје чињеницу да се готово свагда неради о претходно културно заснивајућим, негоготово увек о културно носећим. Увек се, на пример,исказује следећа слика њиховог развоја: Аријскаплемена потчињавају често уз смешно малу својународну бројчаност стране народе и развијају сада,подстакнути посебним животним условима новеобласти (плодност, климатска стања, итд. ) као и упредности због количине на располагању постојећепомоћне снаге у људима нижих врста, њихове уњима дремајуће духовне и организаторскеспособности. Они остварују за често маломиленијума, па чак и векова, културе које супрвобитно потпуно носиле унутрашње црте њиховогбића, прилагођено горе већ назначеним посебнимсвојствима тла као и потчињених људи. Али се накрају освајачи огреше о онај свој на почеткупоштовани принцип одржавања чистоте своје крви ирасе, па почињу да се мешају са подјармљеним


197

урођеницима и завршавају тиме своје сопственобитисање, јер случају сагрешења у рају, још увек јенаравно следовало и истеривање из истога. Послехиљаду година и више, често онда се показујепоследњи видљиви траг некадашњег народагосподара у светлијем тону коже, који је његова крвоставила подјармљеној раси, и у једној окошталојкултури коју је он као некадашњи стваралацзасновао. Јер тако као што се у крви потчињенихизгубио стварни и духовни освајач, изгубило сетакође и погонско гориво за бакљу људскогкултурног напретка! Као што боја коже од крвинекадашњих господара задржава један лаки одсјајкао успомену на исте, исто тако је и ноћ културногживота благо осветљена преосталим творевинаманекадашњих лучоноша. Оне светле кроз све опетизнова долазећа варварства и буде код посматрачабез мисли у моменту само често помисао, да предсобом види слику садашњег народа, док је то уствари само огледало прошлости, у које он гледа.

Може се онда догодити да такав један народ другипут, па чак и још и чешће, за време своје историједоспе у додир са расом свога некадашњег културногдоносиоца, а да није потребно ни да постоји некосећање на раније сусрете. Несвесно ће се остатакнекадашње господарске крви окренути новој појавии оно што је тек само било могуће принудом, сада семоже постићи сопственом вољом. Јер нови културниталас одмиче свој наступ и истрајаће толико дуго,док његови носиоци поново не потону у крви

страних народа. Задатак једне будуће историјекултуре и света биће да у том смислу испитује, а неда се угуши у интерпретирању спољних чињеница,као што је ово, на жалост, исувише често случај коднаше данашње историјске науке. Већ из ове скицеразвоја "културно носећих" нација исказује се такођеи слика постојања, деловања и пропадања стварнихзаснивача културе на овој земљи, самих Аријеваца.Као што у свакодневном животу такозваном генијутреба посебан повод, чак често формалан потицај, даби заблистао, тако и генијалној раси у животународа. У монотонији живота често и значајни људиуобичавају да изгледају безначајни и да једва штрчеизнад просека своје околин, међутим, чим дођу уситуацију у којој би други клонули или се збунили,из неупадљивог просечног детета упадљиво израстагенијална природа, не ретко на чуђење свих онихкоји су га до сада виђали у осредњости грађанскогживота – зато што и пророк ретко да нешто вреди усопственој земљи. Да би се ово посматрало нигденема више прилике него у рату. Из наизгледбезазлене деце изненадно у часовима невоље, каддруги клону, израстају јунаци неустрашиво одлучни,са леденом хладноћом просуђивања. Ако овај часиспита не би дошао, једва да би неко наслутио да је уголобрадом дечаку скривен млади јунак. Готово увекје потребан било какав потицај да би се изазваогеније. Ударац судбине, који једног човека обара наземљу, код другог изненада наилази на отпор, аразбијањем љуштуре свакодневице се пред очимазачуђеног света појављује дотад скривено језгро. Он


198

се онда опире и не жели да верује да је његованаизглед иста природа одједном неко друго биће,дешавање које се понавља код сваког значајногљудског детета. Иако изумитељ, на пример, својуславу заснива тек на дан свог открића, погрешно јеипак мислити да би и генијалност по себи тек у томчасу ушла у човека – искра генија постоји у главистваралачки стварно надареног човека од часарођења. Права генијалност је увек урођена, а никадније навика нити пак научена. Ово, међутим, каошто је већ поменуто, не важи само за појединачногчовека већ и за расу. Креативно активни народи суодувек и из основе стваралачки обдарени, и онда кадто очима површног посматрача није препознатљиво.И овде је привидно признање могуће увек само упратњи извршених дела, пошто остали свет нијеспособан да препозна генијалност по себи, већ видиједино његове видљиве појавности у форми изума,открића, грађевина, слика итд., али и овде честопотраје док она не успе да се пробије до ове спознаје.Баш као што у животу појединачног значајногчовека генијална или пак изванредна обдареност,покренута тек нарочитим поводима, тежи самопрактичном остварењу, и у животу народа стварноискориштење постојећих стваралачких снага испособности може често да уследи тек ако за топостоје одређене претпоставке. То најјасније можемовидети на оној раси, која је била и јесте носилацразвоја људске културе - на Аријевцима.

Чим их судбина доведе у посебне прилике, њиховепостојеће способности почињу да се развијају у свебржем следу, или да се претачу у опипљиве форме.Културе које оснивају у таквим случајевима се скороувек одлучујући одређују постојећим тлом, датомклимом – и покореним људима. Ово последње јесвакако скоро најпресудније. Што су техничкепретпоставке за културну активност примитивније,то је неопходније присуство људских помоћнихснага, које онда, организационо окупљене ипримењене, треба да замене снагу машине. Без овемогућности коришћења нижих људи, Аријевац никадне би могао да начини прве кораке ка својој каснијојкултури, управо онако као што Он без помоћипојединих погодних животиња, које је знао даприпитоми, не би дошао до технике, која му сададозвољава да му полако, управо ове животиње вишене буду потребне. Изрека: "Црнац је испунио својудужност, Црнац може да иде", има на жалост својенајдубље значење. Вековима је коњ морао да служичовека и помаже, да се поставе основе једног развојакоји опет, због аутомобила, самог коња чинисувишним. За неколико година ће прекинути својрад, само би без његове раније сарадње човек мождатешко дошао тамо где је данас. Тако је за стварањевиших култура присуство нижих људи било једна однајбитнијих претпоставки, зато што су само онимогли да замене недостатак техничких помоћнихсредстава, без којих се, међутим, неки виши развојуопште не би могао ни замислити. Сигурно да сепрва култура човечанства мање темељила на


199

припитомљеној животињи него на искориштавањунижих људи. Тек након поробљавања покоренихраса, иста судбина је почела да погађа и животиње, ане обрнуто, како би неки хтели да верују. Јер јеиспред плуга најпре ишао побеђени – и тек наконњега коњ. Само пацифистичке будале могу овопоново сматрати знаком људске изопачености, а дапри том не схватају да је овај развитак управо мораода се одигра, да би се коначно доспело до места саког данас ови апостоли могу своје брбљарије даизносе на видело. Напредак човечанства је попутпењања по бескрајним лествама – не иде се на вишеа да се претходно не пређу доње степенице. Тако јеАријевац морао да иде путем, који му је показиваластварност, а не оним о ком сања фантазија модерногпацифисте. Али пут стварности је тврд и тежак, но ондоводи коначно донде, одакле их, на жалост, уствари пре удаљује но што их приближава. Нијеслучајно, дакле, да су прве културе настале тамо гдеје Аријевац, сусревши се са нижим народима, њихподјармио и потчинио својој вољи. Они су тада билипрви технички инструмент у служби културе унастанку. Тиме је био јасно означен пут којимАријевац треба да иде. Као поробљивач је покориониже људе и уредио њихову практичну делатностпод својим заповедништвом, према својој вољи и засвоје циљеве. Само, тиме што их је довео до таквекорисне, иако тешке делатности, не само да језаштитио живот покорених, већ им је чак мождадоделио судбину која је била боља него њиховаранија такозвана "слобода". Док год је безобзирно

одржавао становиште господара, не само да јестварно остајао господар, већ је и одржавао иувећавао културу. Зато што је ова почивалаискључиво на његовим способностима, а тиме ињеговом одржавању себе саме. Како су поданицитакође почели да се уздижу, те се вероватно ијезички приближили поробљивачу - пао је зидизмеђу господара и слуге. Аријевац се одрекаочистоте своје крви, па је због тога изгубио боравак урају који је створио за себе. Он је потонуо у мешањураса, постепено све више губио своју културнуспособност, док на крају није почео не само духовновећ и телесно да више личи на поданике ипрастановнике неголи на своје претке. Неко време јејош могао да се храни постојећим културнимдобрима, али је онда дошло до обамрлости и он јеконачно пао у заборав. Тако пропадају културе иимперије, да би се ослободило место за новетворевине. Мешање крви и тиме проузроковани падрасног нивоа су једини узрок одумирања свихкултура, јер људи не пропадају због изгубљенихратова, већ због губитка оне силе отпора која јесвојствена једино чистој крви. Оно што на овом светуније добра раса је плева. Целокупно светскоисторијско збивање је, међутим, само испољавањенагона за самоодржањем расе у добром или лошемсмислу.

На питање о унутрашњим узроцима надмоћногзначаја Аријевства може се одговорити тако да ихмање треба тражити у јачој склоности ка нагону за


200

самоодржањем по себи, а много више у посебномначину испољавања истог. Воља за животом је,субјективно посматрано, свуда подједнако велика, аразличита једино у форми стварног дејства. Кодпрвобитних живих бића нагон за самоодржањем непрелази бригу о сопственом Ја. Егоизам, какоозначавамо ову страст, овде иде тако далеко, да самобухвата време, па тренутак опет тражи све и нежели ништа да препусти будућим часовима.Животиња на овом стадијуму живи само за себе,тражи храну само за тренутну глад и бори се само засопствени живот. Док год се, међутим, нагон засамоодржањем испољава на овај начин, недостајесвака основа за стварање друштва, па била то инајпримитивнија форма породице. Већ заједницаизмеђу мужјака и женке, не само ради парења,захтева проширење нагона за самоодржањем, такошто се брига и борба за сопствено Ја окрећу и другомделу – мужјак понекад тражи храну и за женку,најчешће, међутим, обоје траже намирнице за својемладе. Скоро увек један штити другог, тако да сеовде показују прве, мада бескрајно једноставне,форме пожртвованости. Како се овај осећајпроширује ван граница уског круга породице,показује се и претпоставка за стварање већих савеза,те на крају формалних држава. Код најнижих људина земљи је ова особина присутна у врло маломобиму, тако да често не оду даље од стварањапородице. Што је спремност за запостављањеличних интереса већа, утолико више расте испособност за стварање обухватнијег друштва. Ова

пожртвована жеља за залагање личног рада и, ако јепотребно, сопственог живота за друге, је најјача кодАријеваца.

Аријевац није највећи по својим духовнимособинама самим по себи, већ по мери спремностида све способности стави у службу заједнице. Нагонза самоодржањем је код њега достигао тименајплеменитију форму, тако што је сопствено Јавољно подредио животу целине и, ако тренутак тозахтева, приноси га на жртву. Узрок способностистварања и изградње културе, код Аријевца нијеинтелектуална надареност. Кад би имао само јединоњу, могао би увек да делује само рушилачки, а ни уком случају организаторски, јер најинтимније бићесваке организације почива на томе, да се појединацдржи заступања свог личног мишљења, као и својихинтереса, и обоје жртвује у корист већине људи.Управо заобилазним путем добија назад свој део. Онту нпр. више не ради непосредно за себе самог, већсе својом делатношћу укључује у оквир целине, несамо ради сопствене користи, него ради користисвих! Најдивније тумачење овог назора нуди његовареч »рад«, под којом он ни у ком случају неподразумева активност на одржању живота само посеби, већ једино стварање које не противуречиинтересима целине. У другом случају, људскуделатност, уколико служи нагону за самоодржањемне обазирући се на добро савременика, означава каокрађу, лихварење, отимачину, провалу итд. Овоуверење, које допушта да интерес сопственог Ја


201

узмакне у корист очувања заједнице, је одиста првапретпоставка сваке истинске људске културе. Самоиз ње могу да настану сва велика дела човечанства,која утемељитељу доносе малу награду, али затопотомцима највреднији благослов. Да, само из ње семоже разумети, како многи могу у поштењу даподносе бедан живот, који њима самима намеће самосиромаштво и скромност, а целини осигурава основебитисања. Сваки радник, сваки сељак, свакиизумитељ, службеник итд. који ствара, а да при томникад не може да оствари срећу и благостање, јеносилац ове високе идеје и онда када му дубљисмисао његовог рада увек остане скривен. Али оношто важи за рад као основу издржавања људи и свегљудског напретка, у још већој мери је прикладно зазаштиту човека и његове културе. У преданостисопственог живота опстанку заједнице је круна свегпожртвовања. Једино тиме се спречава да оно штољудске руке саграде, људске руке поново поруше илиприрода уништи. Управо наш немачки језик имареч, која нам на диван начин означава деловање утом смислу: испуњење обавезе, то значи, незадовољавати себе самог, већ служити целини.Принципијелно уверење, из ког израста такво једноделовање, за разлику од егоизма, односно одкористољубивости, називамо – идеализам.

Под тим подразумевамо само способност жртвовањапојединца за целину, за своје ближње. Колико је,међутим, само потребно, увек изнова увиђати, аидеализам не представља сувишно испољавање

осећања, већ да је у ствари био, јесте и бићепретпоставка за оно што означавамо као људскукултуру, тако да је тек он створио појам »човек«.

Овом унутрашњем уверењу Аријевац захваљује засвоје место у овом свету, а свет му захваљује зачовека, јер је само он из чистог духа, обликовао онустваралачку снагу, која из јединствене везе сировепеснице и генијалног интелекта ствара споменикељудске културе. Без његовог идеалног уверења бисве, и најблиставије способности духа биле само духпо себи, спољни сјај без унутрашње вредности, аникад стваралачка снага. Али пошто стварниидеализам није ништа друго до подређивањеинтереса и живота појединца целини, а то опетпредставља неопходну претпоставку за стварањеорганизационих облика сваке врсте, он у најдубљојоснови одговара последњој тежњи природе. Он самдоводи људе до признавања првенства моћи и снази,и пушта их да постану мрвица оног поретка, којиобликује и ствара цео универзум.

Најчистији идеализам се несвесно поклапа санајдубљом спознајом. Колико је то тачно и коликомало везе прави идеализам има са неозбиљниммаштаријама, може се одмах спознати, ако сенеисквареном детету, здравом дечаку нпр. да дапресуђује. Исти дечак, који не разумевајући и узодбијање стоји насупрот тирадама "идеалног"пацифисте, је спреман да млади живот одбаци заидеал своје народности. Несвесно се инстинкт овде


202

покорава спознаји дубље неопходности очувањаврсте, ако је потребно, на рачун појединца, ипротествује против маштарија пацифиститкогбрбљивца, који се у ствари као, мада нашминканиали ипак кукавички егоиста, огрешује о законеразвитка, јер он је условљен пожртвовањемпојединца у корист целине, а не болеснимпредставама плашљивих свезналица и критичараприроде. Управо у временима, кад идеални назорпрети да нестане, можемо одмах да препознамо падоне снаге која формира заједницу и тако стварапретпоставке културе. Као што управо егоизампостаје владалац неког народа, кидају се ланци реда,и у лову на сопствену срећу људи се са небастрмоглављују право у пакао. Да, чак и потомствозаборавља људе који су служили само својој користи,а слави јунаке који су се одрицали сопствене среће.

***

Најјачу супротност Аријевцу представља Јеврејин!Ни код једног народа на свету нагон засамоодржањем није снажније развијен него кодтакозваног изабраног – јеврејина! Као најбољи доказза то може да послужи већ и једноставна чињеница опостојању ове расе. Где је народ који би последњихдве хиљаде година био изложен тако малом бројупромена унутрашње надарености, карактера итд. каојеврејски? Који је народ коначно учествовао у већимпревратима као овај – а ипак је увек из најјачихкатастрофа човечанства излазио исти?

Каква бескрајно жилава воља за животом, заодржањем врсте говори из ових чињеница!Интелектуалне особине Јеврејина су се ишколовалетоком векова. Он данас важи као "мудар", а то је уизвесном смислу увек и био. Само његов ум нијерезултат сопственог развоја, већ обуке мишљења одстране туђинаца.

Ни људски дух не може да се пење у висину безстепеница, за сваки корак нагоре му је потребантемељ прошлости, и то у оном обухватном смислу, уком се Он испољава у општој култури. Свакомишљење само незнатним делом почива насопственој спознаји, а највећим на искуствимапротеклог времена. Општи културни ниво снабдевапојединог човека, а да се он на то и не обазире,таквим обиљем предзнања, да Он, тако наоружан,даље лакше може да предузима сопствене кораке.Данашњи дечак, на пример, расте у правом мноштвутехничких достигнућа последњих векова, тако да сена много тога, што је пре стотину година највећимдуховима још било загонетка, као на само по себиразумљиво више уопште не осврће, иако је то запраћење и разумевање нашег напредовањаодговарајућим областима за њега од пресудногзначаја. Ако би чак нека генијална глава издвадесетих година прошлог века данас изненаданапустила свој гроб, његово и само духовносналажење у садашњем времену би било много теже,но што је то случај са просечно надаренимпетнаестогодишњим дечаком садашњице. Зато што


203

би њему недостајало све оно бескрајно претходнообразовање, које данашњи савременик такорећинесвесно прима током свог раста усред појавадотичне опште културе. Пошто пак Јеврејин – изразлога, који ће се одмах показати – никад нијепоседовао сопствену културу, основе његовогдуховног рада су увек давали други. Његов интелектсе увек развијао на свету културе, који га јеокруживао. Никад се није дешавало обрнуто. Јер,иако нагон за самоодржањем код јеврејског народаније био мањи, већ пре већи него код других народа,иако његове духовне способности врло лако могу даизазову утисак, да су оне дорасле интелектуалнојнадарености осталих раса, ипак сасвим недостајенајважнија претпоставка једног културног народа,идеалистички назори.

Жеља за жртвовањем код јеврејског народа непрелази голи нагон за самоодржањем појединца.Привидно јак осећај припадности је заснован наврло примитивном инстинкту чопора, као што се онслично показује код многих других бића овог света.Вредна помена је при том чињеница да нагон чопораувек доводи до међусобног потпомагања, док годзаједничка опасност чини да то изгледа неопходноили неизбежно. Исти чопор вукова који такођезаједнички напада свој плен, раздваја се са гладиопет на појединачне животиње. Исто важи и за коње,који увек јединствени покушавају да се одбране однападача, да би се након савладане опасности опетраспршили. Слично се дешава код Јеврејина. Његова

жеља за жртвовањем је само привидна. Она постојисамо дотле док егзистенција сваког појединца точини неопходним. Чим је, међутим, заједничкинепријатељ побеђен, а свака претећа опасностотклоњена, плен спашен, престаје привиднамеђусобна хармонија Јевреја, да би се узрочнопостојећим склоностима поново дало места. Јеврејинсе уједињује само ако га заједничка опасност на топриморава или привлачи заједнички плен; ако обаразлога отпадну, одлике екстремног егоизма долазедо изражаја и од сложеног народа док махнеш рукомнастане крваво зараћена гомила пацова. Кад биЈевреји били сами на овом свету, угушили би се упрљавштини и смећу као што покушавају да се уборби пуној мржње међусобно искористе и истребе,уколико потпуни недостатак сваке пожртвованости,која се одражава у њиховом кукавичлуку, и овде одборбе не направи позориште. Дакле, сасвим јепогрешно на чињеници о сложности Јевреја у борби,тачније речено, у пљачкању њихових ближњих,претпоставити извесну идеалну пожртвованост кодњих. И овде Јеврејина не води ништа друго до голиегоизам појединца. Стога је и јеврејска држава - којатреба да буде живи организам за очување и увећањеједне расе – територијално потпуно неограничена.Јер одређено просторно уоквиривање једне државнетворевине увек претпоставља идеалистичкомишљење наше државе, а нарочито правилносхватање појма »рад«. Управо у оној мери, у којојнедостаје овај став, заказује и сваки покушајстварања, па чак и одржања просторно омеђене


204

државе. Тиме отпада и основа на којој једино можеда настане култура. Стога је јеврејски народ уз свепривидне интелектуалне одлике ипак без правекултуре, а посебно без било какве сопствене. Јер оношто Јеврејин данас има од привидне културе је уњеговим рукама већ уништено добро других народа.

Као значајно обележје при процени става Јеврејапрема питању људске културе мора се увек имати увиду да никад није било јеврејске културе и да јепрема томе ни данас нема, да обе краљицеуметности, архитектура и музика, ни за шта изворноне могу да захвале Јеврејима. Оно што су постиглина пољу уметности је или поправљање нагоре илидуховна крађа. Уз то Јеврејину недостају оне особинекоје одликују стваралачке, а тиме и културнообдарене расе. Колико Јеврејин само саживљавајућисе, боље рећи кварећи, преузима туђу културу,произилази из тога да га најчешће можемо наћи ууметности која се најмање обликује премасопственом изуму, у глуми. Чак и овде је Он само"комедијаш", боље рећи кривотворац, јер чак и овдему недостаје последњи замах до стварне величине,чак ни овде није генијални креатор већ површниподражавалац, при чему све употребљене мере итрикови не могу да заварају о унутрашњојбеживотности његовог дара обликовања. Ту јеврејскаштампа помаже на начин пун љубави тако што осваком и најпросечнијем шепртљи, само ако јеЈеврејин, узвине такав поздравни поклич, да осталисвет најзад помисли како пред собом види уметника,

док се у ствари ради о једном комедијашу. Не,Јеврејин нема никакву културно-стваралачку снагу,пошто идеализам, без кога нема стварног вишегразвоја човека, код њега не постоји и никад није нипостојао. Стога његов интелект неће делатистваралачки, већ рушилачки а у ретким случајевимаможда у најбољу руку подражујући, а затим каопраузор "снаге која увек жели зло, а стално доброствара". Човечанство напредује не помоћу њега негоупркос њему. Пошто Јеврејин никад није имаодржаву са одређеним територијалним ограничењем,па тако никад ни неку културу није могао назватисвојом, настало је схватање као да се овде ради онароду који би се могао урачунати у ред номада. Овоје колико велика толико и опасна заблуда. Номадпоседује одређени ограничени животни простор, алига не обрађује као сељак са сталним боравиштем, већживи од прихода својих стада са којима лута посвојој земљи. Спољним разлогом томе се можесматрати мала плодност неког тла које једноставноне допушта насељавање. Дубљи узрок лежи унескладу између техничке културе неког доба илинарода и природног сиромаштва неког животногпростора. Има подручја у којима Аријевац самосвојом техником коју је развијао више хиљадагодина, може да загосподари у затворенимнасеобинама далеког пространства и животнепотребе задовољи из њега. Кад не би имао овутехнику морао би или да се клони ових области илида као и номад животари у сталном лутању, подпретпоставком да његово хиљадугодишње васпитање


205

и навикнутост на седелачки начин живота не учинеда му то изгледа једноставно неподношљиво.

Морамо се присетити да су се у доба отварањаамеричког континента бројни Аријевци изборили засвој живот постављајући замке, као ловци итд. и точесто у већим групама, са женом и дететом, стално сеселећи, тако да је њихов живот био потпуно једнакживоту номада. Међутим, чим су њихов све већи броји боља помоћна средства допустила да искрче дивљеземљиште и одоле прастановницима, дизало се свевише насеља у земљи. Вероватно је и Аријевац првобио номад па се током времена усталио, само збогтога ипак никад није био Јеврејин! Не, Јеврејин нијеномад, јер је и номад имао одређени став премапојму »рад« који је могао да послужи као основа закаснији развој, уколико су за то постојале неопходнедуховне претпоставке. Идеалистичко схватање кодњега, медутим, постоји, иако бескрајно разводњено,стога је он и по свом целокупном бицу аријевскимнародима можда стран, али не несимпатичан.Насупрот томе, код Јевреја овај став уопште непостоји – стога он и није био номад већ увек и самопаразит у телу других народа.

То што при том повремено напушта свој досадашњиживотни простор нема везе са његовом намером, већје резултат избацивања које с времена на времедоживи од злоупотребљених народа у којима је самогостовао.

Његово ширење је, међутим, типична појава за свепаразите - он стално тражи ново плодно тло за својурасу.

Ово, међутим, због тога са номадима нема никаквевезе, јер Јеврејин уопште не размишља о томе даочисти област коју заузме, већ остаје где јесте и тотако укорењено да га је и силом врло тешкоистерати. До његовог ширења на нове земље долазиуправо у оном тренутку у ком су тамо дати извесниуслови за његов живот, а да он при том – као номад– не промени дотадашње боравиште. Он јесте иостаје вечити паразит, наметник који се као штетнибацил све више шири, док и само једно погодноплодно тло на то позива. Дејство његовог битка јеисто као оно наметника: где се он појави, народ-домаћин одумире након краћег или дужег времена.Тако је Јеврејин увек живео у државама другихнарода и тамо стварао сопствену државу која јеуобичавала да једри маскирана под ознаком"религиозна заједница" тако дуго док спољнеоколности нису допуштале да се потпуно покажењегово право биће. Ако се некад и осећао довољноснажним да може да буде без заштитног покривача,још увек је пуштао да вео падне и био одједном оношто други раније нису хтели да верују и виде -Јеврејин.

У животу Јеврејина као паразита у телу другихнарода и држава је засновано посебно својство које јеједном подстакло Шопенхауера на већ поменуту


206

изјаву да је Јеврејин "велики мајстор у лагању".Живот Јеврејина нагони на лаж, и то на непрестанулаж, као што северњака тера да се топлије облачи.Његов живот унутар других народа може да трајесамо ако му успе да пробуди схватање да се код његане ради о народу, већ о једној, иако посебној,"религиозној заједници". То је, међутим, прва великалаж! Да би могао да живи као паразит у телу некогнарода мора да посегне за порицањем својеунутрашње својствености. Што је Јеврејин појединацинтелигентнији, ова варка му више успева. Да можеда дође дотле да велики делови народа-домаћинанајзад озбиљно поверују да је Јеврејин заистаФранцуз или Енглез, Немац или Италијан, иакопосебне вере. Нарочито државне службе, које увекизгледају надахнуте историјским делићем мудрости,најлакше падају као жртве ове бестидне преваре.Самостално мишљење у овим круговима понекад сесматра правим грехом против светог напретка, такода човека не сме да зачуди да нпр. баварско државноминистарство ни данас нема благог појма да суЈевреји припадници једног народа, а не"вероисповести", иако би само један поглед ујеврејску штампу то одмах показао чак инајскромнијем духу. Свакако да »Јеврејски ехо« јошније службени лист па је према томе немеродаван заразум таквог владарског силника. Јевреји су увекбили народ одређених расних особина, а никадрелигија, само је његов напредак већ у рано добатражио средство које би скренуло непријатну пажњуса његових припадника. А које би средство било

сврховитије и истовремено безазленије негоуношење позајмљеног појма религиозне заједнице?Јер и овде је све позајмљено, боље рећи украдено, посвом првобитном бићу Јеврејин не може да имарелигиозно убеђење већ и стога што му недостајеидеализам у било ком облику, а тиме му је и вера узагробни свет потпуно страна. Не може се замислитирелигија, према аријевским схватањима, којојнедостаје вера у живот после смрти у било комоблику. У ствари ни Талмуд није књига припреме зазагробни свет већ само за практичан и подношљивземаљски живот. Јеврејска веронаука је у првојлинији упутство за одржавање чистоте крви Јеврејакао и регулисања међусобног комуницирања Јевреја,још више са осталим светом, дакле са не-Јеврејима.Али и овде се никако не ради о етичким проблемимавећ о изузетно скромним економским. О моралнојвредности јеврејске верске наставе постоје данас иувек је било прилично исцрпних студија (не одстране Јевреја, јер лупетања самих Јевреја о томе сунаравно прилагођена сврси) које су ову врстурелигије према аријевским појмовима приказивалеуправо језивом. Најбоље обележје даје ипакпроизвод овог верског васпитања, сам Јеврејин.Његов живот је само овоземаљски, а његов дух јеправом хришћанству интимно толико стран, као штоје и његово биће две хиљаде година раније билострано великом оснивачу нове науке. Он наравноније тајио своје мишљење о јеврејском народу, чак је,кад је то било потребно, посезао за бичем да биистерао из Господиновог храма овог противника свег


207

човечанства, који је тада, као и увек, у религијивидео само средство за пословну егзистенцију. Затоје онда Христ наравно био стављен на крст, док сенаше данашње хришћанске партије понижавају и наизборима моле за јеврејске гласове, а каснијепокушавају да се са истим атеистичким јеврејскимпартијама договоре око политичких померања, и топротив сопственог народа.

На овој првој и највећој лажи - да Јевреји нису расавећ религија, заснивају се у нужном следу даљелажи. У њих спада и лаж везана за језик Јевреја. Онза њега није средство да изрази своје мисли, већсредство да их сакрије. Док говори француски,мисли на јеврејском, а док струже немачке стихове,само проживљава биће свог народа. Док год Јеврејинне постане господар других народа мора хтео – нехтео да говори њихов језик, чим би они посталињегове слуге, морали би сви да уче универзалнијезик (нпр. есперанто) тако да би Јевреји и овимсредством лакше могли да овладају њима. Коликоцео битак овог народа почива на сталној лажи,показано је на неупоредив начин у »Записимамудраца са Сиона« које Јевреји тако бескрајно мрзе.Они почивају на фалсификату, стењу стално»Франкфуртске новине« и свет – најбољи доказ за тода су прави, што многи Јевреји несвесно могу даураде, овде је свесно очитовано. Али у томе је ствар.Сасвим је свеједно из које јеврејске главе потичу оваоткрића, меродавно је, међутим, да она са управојезивом сигурношћу покривају биће и делатност

јеврејског народа и показују их у њиховимунутрашњим односима и крајњим циљевима.Њихову најбољу критику ипак даје стварност. Онајко историјски развој у последњих сто годинаиспитује са становишта ове књиге, њему ће и крикјеврејске штампе одмах постати разумљив. Јер кадова књига једног дана постане опште добро народа –јеврејска опасност ће се већ моћи сматратисломљеном. Да би се упознао Јеврејин, најбоље јепроучити његов пут којим се унутар других народа ивековима креће. При том је довољно пратити ово насамо једном примеру, да би се дошло до неопходнихсазнања. Пошто је његов развитак увек и у свакодоба био исти, као што су и народи које је прождираостално исти, препоручљиво је да се код таквогразматрања његов развој подели на одређене одељкекоје ја у овом случају, ради једноставности,обележавам словима. Први Јевреји су дошли уГерманију током продора Римљана и то, као и увек,као трговци. У олујама сеобе народа су привидноопет нестали, па се тако почетком новог и трајногпожидовљавања средње и северне Европе можесматрати доба стварања прве германске државе.Почео је један развитак који је увек био исти илисличан, кад год су Јевреји негде наилазили нааријевске народе.

а) Са настанком првих сталних насеља је Јеврејинизненада "ту". Долази као трговац и у почетку маловажности придаје прикривању свог народа. Још јеЈеврејин, делом можда и зато што је спољна расна


208

разлика између њега и народа-госта превелика,његово знање језика је још премало, а затвореностнарода-госта преоштра, да би смео да се усуди да сепојави као нешто друго осим као страни трговац. Узњегову спретност и неискуство народа госта,задржавање његовог карактера као Јеврејина незначи за њега недостатак већ пре предност -странцима се љубазно излази у сусрет.

б) Постепено почиње да се полако активира упривреди, не као произвођач већ искључиво каопосредни члан. По својој хиљадугодишњојтрговачкој спретности далеко је испред још увекнесналажљивих, али безгранично часних аријеваца,тако да већ за кратко време трговина прети дапостане његов монопол. Почиње са позајмљивањемновца и то, као и увек, са зеленашким каматама. Уствари, он тиме уводи камату. Опасност ове новеинституције испрва није препозната, већ збогтренутних предности чак поздрављена.

ц) Јеврејин је потпуно прешао на седелачки начинживота, тј. он у градовима и варошицама насељавапосебне квартове и све више ствара државу удржави. Трговину као и све новчане послове сматрасвојом особитом привилегијом коју безобзирноискориштава.

д) Новчани послови и трговина су без остаткапостали његов монопол. Његове зеленашке каматенајзад изазивају отпор, његова све већа дрскост у

осталом негодовање, а богатство завист. Мера сепреврши кад и земљиште урачуна у своје трговачкеобјекте, и омаловажи га као продајну, боље рећиробу за ценкање. Пошто он сам никад не обрађујеземљу већ је просто посматра као имовину заискориштавање, на којој сељак може да остане, алиуз најбеднију уцену од стране садашњег господара,ненаклоност према њему постепено расте доотворене мржње. Његова крвопијска тиранијапостаје толико велика да долази до изгреда противњега. Човек почиње да посматра тог странца свеближе и открива нове одбојне црте и својственостина њему, док јаз не постане непремостив. Увременима највеће невоље најзад проваљује беспротив њега, и опљачкане и уништене масе посежуза самоодбраном да би се заштитиле од бича божјег.Током неколико столећа су га упознали па већ самњегов битак осећају истом невољом колико и кугу.

е) Сад Јеврејин почиње да открива своје правеособине. Са одурним улагивањем приступа властима,пушта свој новац да ради и на тај начин себи увекизнова осигурава дозволу за ново пљачкање својихжртви. Ако се бес народа против вечите пијавице иразбукти, њега то ни најмање не спречава да се занеколико година изнова појави у тек напуштеномместу и поново почне са старим животом и старимнавикама. Никакав прогон не може да га одврати одњеговог начина искориштавања других људи,никакав да га истера, након сваког је убрзо опет ту ито опет онај стари. Да би се бар најгоре спречило


209

почиње се са одузимањем земљишта његовојлихварској руци, тако што му се куповина истогједноставно законски онемогућује.

ф) У мери у којој власт кнежева почиње да расте,гура се све ближе њима. Моли за »дозволе« и»привилегије«, које уз одговарајућу надокнаду радодобија од господе која се увек налазе у финансијскимневољама. Ако га то нешто и кошта, за неколикогодина поврати дати новац преко камате. Правапијавица која се смешта на тело несрећног народа, ине може се скинути, док кнежевима самим опет незатреба новац па му лично пусте исисану крв. Оваигра се увек изнова понавља, при чему је улога тзв."немачких кнежева" исто толико жалосна као исамих Јевреја. Они су заиста били божја казна зањихове драге народе, ова господа, а налазе паралелесамо са разноразним министрима данашњег доба.Немачким кнежевима треба захвалити, што немачканација није могла да се коначно ослободи јеврејскеопасности. На жалост се ни касније у томе нијеништа променило, тако да њима Јевреји дугујухиљаду пута заслужену надницу за грехе, које сунекад починили над сопственим народима.

Повезали су се са ђаволом и пристали уз њега.

г) Тако хватајући кнежеве у мрежу, води их њиховојпропасти. Полако али сигурно слаби њихов односпрема народима у оној мери у којој престају да служеинтересима истих – и уместо тога почињу да

искориштавају своје поданике. Јеврејин тачно знањихов крај и тражи могућност да то убрза. Он сампоспешује њихову вечиту финансијску невољу, такошто их све више отуђује од стварних задатака, пужеоко њих уз најгора ласкања, наводи их на грех и тимесебе чини неопходнијим. Његова способност, бољерећи бескрупулозност, у свим новчаним пословимаподразумева да се од опљачканих поданика изнуђују,чак израбљују нова и нова средства, а они нестају засве краће време. Тако сваки двор има свог "дворскогЈеврејина" како се зову наказе које муче драги народдо очајања, а приређују вечно уживање. Кога би пачудило да се ова дика људског рода коначно и спољаокити и уздигне у наследни племићки сталеж,помажући не само да се ова институција извргнеподсмеху, већ чак да се затрује? Сад тек наравноможе да на прави начин употреби свој положај укорист сопственог напретка. Коначно треба само дасе крсти да би дошао у посед свих могућности иправа детета своје земље. Овај посао обавља не реткона радост цркве због освојеног сина Израиља и збогуспеле преваре.

х) Међу Јеврејима сад долази до промене. До сада субили Јевреји то јест није се придавала важност томеда желе да изгледају као нешто друго, а то се није нимогло крај тако изразитих расних обележја на обестране. Још у доба Фридриха Великог ниједномчовеку није падало на памет да у Јеврејима видинешто друго осим страног народа, а још је и Гетеужаснут пред помишљу да брак између хришћана и


210

Јевреја убудуће неће бити законски забрањен. Абоже мој, Гете ипак није био назадњак или чакзелот, оно што је из њега говорило није било ништадруго до глас крви и разума.

Тако је народ, упркос свим прљавим радњама двора,у Јеврејима инстинктивно видео страно тело усопственом и у складу с тим се постављао премањему. Сада би то требало да буде другачије. Токомвише од хиљаду година је научио да тако владајезиком народа-госта, да сматра да може да се усудида своје јеврејство убудуће мање наглашава а да упрви план више ставља своју "немштину", јер макако смешно, чак лудо у првом тренутку изгледало,допушта себи дрскост и преображава се у "Германа",у овом случају дакле у "Немца". Тиме почиње једнаод најбесрамнијих превара, која се може замислити.Пошто од немштине нема одиста ништа друго довештине да натуца њен језик - уз то на ужасан начин- он се у осталом никад није поистоветио са њом,цела његова немштина почива само на језику. Алираса није само у језику већ искључиво у крви, нештошто нико не зна боље од Јеврејина који врло маловажности придаје очувању свог језика, а насупроттоме сву важност очувању своје крви. Човек безпрепреке може да промени језик, тј. да се користинеким другим, само ће онда својим новим језикомизражавати старе мисли, његово унутрашње биће сене мења. То најбоље показује Јеврејин који може даговори хиљаду језика, а ипак увек остаје Јеврејин.Његове карактерне особине су остале исте, говорио

он две хиљаде година римски као трговац житом уОстији, или заносио данас на немачки као кријумчарбрашна. Он је увек исти Јеврејин! Да ову очитостданашњи нормалан министарски саветник или вишиполицијски службеник не схвата је наравно само посеби разумљиво, тешко да около иде створ са мањеинстинкта и духа него што је овај слуга нашегузорног државног ауторитета данашњице. Разлогшто Јеврејин одлучује да одједном постане "Немац"је очит. Он осећа како се власт кнежева колеба, пазбог тога рано покушава да нађе подлогу под ногама.Даље је његова новчана владавина целокупномекономијом већ толико узнапредовала, да он безпоседовања свих "грађанских " права не може дужеда подупире огромну грађевину, у сваком случају неможе доћи до даљег повећања његовог утицаја. Алион жели обоје, јер што се он више пење - то иза велапрошлости све слабије излази његов стари, некадобећани му циљ, и са грозничавом пожудом његовенајбистрије главе гледају како сан о светскојвладавини опет долази у близину, на дохват руке.Тако је његова једина тежња усмерена на то дапотпуно овлада "грађанским" правима. То је разлогеманципацији из гета.

и) Тако се из дворског полако развија народниЈеврејин, то наравно значи: Јеврејин остаје послекао и пре у близини високе господе, да, он препокушава да се још више укључи у њихов круг, самосе у исто време други део његове расе качи на драгинарод. Кад се помисли колико се огрешио о масу


211

током векова, како ју је увек изнова немилосрдноцедио и исисавао, кад даље и размишљамо како јенарод због тога постепено учио да га мрзи и на крајуу његовом битку заиста виде само казну неба за другенароде, може се разумети колико овај преокрет моратешко пасти Јеврејину. Да, мучан је рад одеранимжртвама себе одједном представити као "пријатељаљуди". Он најпре иде на то да у очима народапоправи оно што је до тада згрешио. Почиње својупромену као "доброчинитељ" човечанства. Какоњегова нова доброта има реалну основу, не може седобро придржавати старе библијске изреке, далевица не треба да зна шта даје десница, већ се хтео– не хтео мора помирити са тим да што је могућевећем броју људи стави до знања како осећа патњемасе, и шта све против тога он лично жртвује. У овојњему управо урођеној "скромности" добошемобјављује осталом свету своје заслуге, док овај у то непочне и стварно да верује. Ко у то не верује чини мугорку неправду. Убрзо он почиње да тако обрћествари, као да је до сада само њему стално наношенанеправда, а не обрнуто. Посебно глупаци верују у овои не могу онда ништа друго до да сажаљевају сиротог"несрећника". Даље би овде још требало приметитида Јеврејин уз сву радост жртвовања лично, наравно,никад није сиромашио. Он већ зна да распореди, да,понекад се његово доброчинство може заистаупоредити само са ђубривом које се не посипа попољу из љубави према њему, већ из бриге засопствено касније добро. У сваком случају сви усразмерно кратком року сазнају, да је Јеврејин

постао "добротвор и човекољубац". Какав чуданпреокрет!? Оно што, међутим, код других мање иливише важи као само по себи разумљиво, већ стогаизазива крајње чуђење, код многих чак видљиводивљење, што то код њега управо није само по себиразумљиво. Тако бива, да се њему свако такво делојош много више вреднује него осталом човечанству.И још више: Јеврејин одједном постаје и либералан,и почиње да сањари о неопходном напреткучовечанства. Тако полако постаје заговорник новогдоба. Наравно да све темељитије уништава основеједне економије, уистину корисне за народ.Заобилазним путевима акције увлачи се у токнационалне производње, прави од ње куповни, бољерећи, цинцарски објект за ценкање, и тако отимапредузећима основе личног поседништва. Тек тимедолази до оног унутрашњег отуђења измеђупослодавца и оног ко прима посао, што води докаснијих политичких класних раскола. Коначнојеврејски утицај на економске послове расте прекоберзе страшно брзо. Он постаје власник или пакконтролор националне радне снаге.

Ради јачања своје политичке сигурности покушавада сруши расне и грађанске границе које га стежу насваком кораку. У ту сврху се свом својом устрајношћубори за верску толеранцију – и у слободномзидарству које је потпуно под његовим утицајем, имаодличан инструмент за одбрану, али и за протурањесвојих циљева. Владајући кругови као и вишислојеви политичког и економског грађанства кроз


212

зидарске (масонске) нити доспевају у његове замке, ада то и не слуте. Само народ као такав, или бољерећи сталеж који се буди, и који сам избори својаправа и слободу, не може да у дубљим и ширимслојевима тиме буде довољно обухваћен. То јемеђутим неопходније од свега осталог, јер Јеврејиносећа да могућност сопственог успона до владајућеулоге постоји само ако се пред њим налази "онај којиутире пут" – сматра да њега може да препозна уграђанству и то у његовим најширим слојевима.Рукавичари и ткачи се не хватају фином мрежомслободног зидарства, већ се овде морају применитигрубља, али не и мање уверљива средства. Тако узслободно зидарство долази као друго оружје услужби Јевреја – штампа! Присваја је свом својомустрајношћу и способношћу. Њоме почиње полакода обухвата цео јавни живот и да га хвата у мрежу, дага води и гура, пошто може да произведе и диригујеоном моћи, која је данас, означена као "јавно мњење"познатија него пре неколико деценија. При томе онувек приказује себе као безгранично жељног знања,хвали сваки напредак, највише наравно онај којиводи пропасти других, јер свако знање и сваки развојпроцењује само према могућности поспешивањасвоје народности, а где она недостаје, он јенеумољиви смртни непријатељ сваке светлости имрзи сваку праву културу. Тако примењује све знањекоје прима у школама других, само у служби својерасе. Ову народност чува као никад раније. Докизгледа као да је преплављен "просвећеношћу","слободом", "човечанством" итд., строго затвара

своју расу. Понекад даје своје жене утицајнимхришћанима, али своје мушко племе у принципуувек одржава чистим. Он трује крв других, али чувасвоју сопствену. Јеврејин се скоро никад не женихришћанком, већ хришћанин Јеврејком. Мешанци сеипак више развијају ка јеврејској страни. Нарочитопропада потпуно један део вишег племства. Јеврејинто сасвим тачно зна и стога плански спроводи овуврсту "разоружавања" духовног водећег слоја својихрасних противника. Да би маскирао хајку и успаваожртве, све више говори о једнакости свих људи, безобзира на расу и боју коже. Глупаци почињу да муверују. Како цело његово биће још увек прејако држимирис превише страног, а да би нарочито широканародна маса без запреке ушла у његову мрежу, крозсвоју штампу даје слику о себи, која тако малоодговара стварности колико то, обрнуто, служи циљукоји жели да оствари. Нарочито се у шаљивимлистовима труди да прикаже Јевреје као безазленнарод који има своје својствености - баш као и други- али који ипак у свом понашању које се можда чининешто страним, показује знаке могуће комичне, аливрло поштене и благе душе. Како се у ствари труде дага прикажу више безначајним него опасним. Његовкрајњи циљ већ на овом стадијуму је победадемократије, или, како он то схвата – владавинепарламентаризма. Она највише одговара његовимпотребама, ипак искључује личност и на њено местоставља мајоритет глупости, неспособности и на крајукукавичлука. Крајњи резултат ће бити онда падмонархије, до ког пре или касније мора да дође.


213

ј) Неизмерни економски развој води променисоцијалне раслојености народа. Како мали занатполако изумире, а тиме и могућност освајања једнесамосталне егзистенције за радника постаје све ређаон брзо пролетаризира.

Настаје индустријски "фабрички радник", чије себитно обележје може тражити у томе да он једвадолази у позицију да у каснијем животу заснујесопствену егзистенцију. Он је у најистинскијемсмислу речи без поседа, његови стари дани се могуозначити као мучење, а једва као живот. Већ ранијеје једном створена слична ситуација, која језаповеднички наметала једно решење и нашла га. Узсељака и занатлију су као даљи сталеж дошлиполако службеник и намештеник - посебно државни.И они су били без поседа у најистинскијем смислуречи. Држава је из тог нездравог стања најзад нашлаизлаз у томе, да је преузела збрињавање државногнамештеника, који чак није могао да се обезбеди засвоје старе дане, и увела пензију, мировину. Овајпример је полако следило све више приватнихпредузећа, тако да данас скоро сваки намештеникдобија своју каснију пензију, уколико је предузећевећ достигло, или прекорачило одређену величину.А тек је осигурање државног службеника у старостимогло да га доведе до оне несебичне ревности која јеу предратно доба била најважнија особина немачкогчиновништва. Тако је цео један сталеж који је остаобез поседа, на паметан начин отргнут од социјалнебеде и тиме укључен у целину народа. Сада се ово

питање изнова, и овог пута у много већем обимуприближило држави и нацији. Нове људске масе којесу ишле и до милиона, су се из сеоских местапресељавале у веће градове, да би као фабричкирадници у новоснованим индустријама зарађивалисвакодневни хлеб. Радне и животне прилике новогсталежа су биле више лоше него тужне. Већ и вишеили мање механичко преношење старијих методарада старог занатлије или сељака на нове облике,никако није одговарало. Делатност и једног и другогсе више није могла поредити са напорима, које морада уложи индустријски фабрички радник. У старомзанату је време можда играло мању улогу, али гаутолико више игра код нових метода рада. Формалнопреузимање старог радног времена у великојиндустрији је деловало управо кобно, јер је ранијистварни радни учинак био мали услед недостаткаданашњих интензивних метода рада.

Ако се раније и могао издржати четрнаесточасовниили петнаесточасовни радни дан, онда га се сигурноније могло издржати у време када се свака минута докраја искориштава. Заиста је резултат овогбесмисленог преношења старог радног времена нанову индустријску делатност у два правца несрећна -здравље је уништавано и разорена вера у вишеправо. Коначно је уз то дошла бедна накнада с једнестране и насупрот томе очигледан, утолико бољиположај послодавца, с друге стране. На селу нијемогло бити социјалног питања пошто су господар ислуга радили исти посао и пре свега јели из исте


214

чиније. Али и то се променило. Одвајање оног коприма посао од послодавца се сада изгледа вршило усвим областима живота. Колико је при томпожидовљавање нашег народа већ узнапредовало,може се видети из малог поштовања, ако не ипрезира, који су указивани мануелном раду по себи.То немачко није. Управо романизација, која је уствари била ништа друго до пожидовљавање, јепроменила некадашње поштовање заната у известанпрезир сваког телесног рада уопште. Тако у стваринастаје нови, мало поштован сталеж, те једног данамора да искрсне питање, да ли би нација ималаснаге, да нови сталеж сама поново укључи у општедруштво, или би сталешка разлика прешла у класнијаз. Једно је међутим сигурно, нови сталеж у својимредовима није имао најгоре елементе, већ напротиву сваком случају најснажније. Префињеноститакозване културе нису овде вршиле својарастварајућа и уништавајућа дејства. Широка масановог сталежа још није била заражена отровомпацифистичке слабости, већ робусна и, кад је то билопотребно, брутална. Док се грађанство уопште нијебринуло о овом важном питању, већ равнодушнопуштало ствари да теку, Јеврејин схватанепредвидиву могућност која се овде нуди забудућност, а тиме што на једној страни до последњеконсеквенце организује капиталистичке методеизрабљивања људи, приближава се самој жртви свогдуха и владавине, и убрзо постаје вођа њене борбепротив себе саме. То је наравно, само сликовитоговорећи, "против себе саме", јер велики мајстор

лагања зна да себе, као и увек, покаже чистим, акривицу натовари другима. Пошто има дрскости дасам води масу, она уопште не долази на помисао, даби се могло радити о најбесрамнијој превари свихвремена. А ипак је тако било. Једва да се нови сталежразвио из општег економског преуређивања,Јеврејин је већ јасно пред собом видео новогзачетника сопственог даљег напретка. Најпре јекористио грађанство као зидодер против феудалногсвета, сада раднике против грађанског. Али ако јенекад знао да у сенци грађанства лукавштиномосвоји грађанска права, сада се надао да ће у борбирадника за живот наћи пут ка сопственој владавини.Од сада само радник има задатак да се бори забудућност јеврејског народа. Несвесно је стављен услужбу моћи, коју намерава да освоји. Пуштају га дапривидно навали против капитала и могу ганајлакше пустити да се бори управо за то. При томстално више против међународног капитала, а уствари мисли на националну економију. Њу требадемолирати, да би над њеним лешом могла датријумфује међународна берза. Поступак Јеврејинаје при том следећи: он се приближава раднику,лицемерно ласка саосећајући са његовом судбиномили чак бунећи се због његове судбине у беди исиромаштву, да би на том путу задобио поверење. Онсе труди да проучи све појединачне стварне илиуображене неправде његовог живота – и да пробудичежњу ка измени таквог његовог живота. Потребу засоцијалном правдом која на било који начин дрема усваком аријевском човеку, појачава на бескрајно


215

паметан начин до мржње према оном који има вишесреће, а борби за уклањање социјалних неправдидаје сасвим одређено обележје, примерено погледуна свет. Он оснива марксистичку науку. Тиме што сепоказује као нераздвојно повезан са читавим низомсоцијално оправданих захтева, поспешује њиховоширење, као и обратно, ненаклоност пристојногчовечанства, да следи захтеве који, изнети у таквојформи и пратњи од почетка изгледају каонеправедни, чак као да их је немогуће испунити. Јерсу под овим плаштом чисто социјалних мислискривене одиста ђаволске намере, да, оне се у пунојотворености износе са најдрскијом јасношћу.

Ова "наука" представља нераздвојну мешавинуразума и људске лудости, али увек тако, да самолудост може да постане стварност, никад разум.Категоричким одбијањем личности, а тиме и нацијеи њеног расног садржаја, она разара елементарнеоснове целокупне људске културе, која је зависнауправо од ових фактора. То је право унутрашњејезгро марксистичког погледа на свет, уколико сеизрод једног злочиначког мозга сме означити као»поглед на свет« (Карл Маркс је био јеврејин –његово право име је било Мордекај Леви – прим.прев). Са рушењем личности и расе пада значајнапрепрека за владавину мање вредног – а то јеЈеврејин. Управо у економском и политичкомбесмислу лежи смисао ове науке. Јер се њимеспречавају сви стварно интелигентни да се ставе уњену службу, док они духовно мање активни и

економски лоше образовани журе ка њој сазаставама које се вијоре, интелигенцију за покрет -јер је и овом покрету за његово постојање потребнаинтелигенција - "жртвује" Јеврејин из својих редова.Тако настаје чисти покрет мануелних фабричкихрадника под јеврејским вођством и његовомконтролом, које наизглед намерава да побољшаположај радника, а у ствари жели поробљавање, атиме и уништење свих нејеврејских народа. Оно штослободно зидарство (масони) уводи у кругове тзв.интелигенције на општој пацифистичкој клонулостинационалног нагона за самоодржањем, преноси сешироким масама, а пре свега грађанству, крозделатност велике, данас увек јеврејске штампе. Узоба ова оружја разарања долази као трећа, и далеконајуспешнија, организација сирове снаге. Марксизамтреба да као јуришна колона за напад доврши оношто је био кротилачки рад прва два оружја,припремивши, оставио да сазрева за слом. Тиме сеизвршава збиља мајсторска заједничка игра, тако дасе заиста не треба чудити, кад насупрот томенајвише закажу управо оне институције, које увекрадо желе да се представљају као носиоци више илимање уображених државних ауторитета. У нашемвисоком и највишем државном чиновништву јеЈеврејин увек (не узимајући у обзир неке изузетке)највољнији поспешивач његовог уништавајућеграда. Понизна покорност ка "горе" и арогантнанадувеност на "доле" одликују овај сталеж истотолико као и често невероватна ограниченост, којуједино надмашује повремено управо зачуђујућа


216

уобразиља. То су, међутим, особине које су Јеврејинупотребне код наших власти и које према томе воли.Практична борба која сада започиње одвија се, угрубим цртама, на следећи начин: према крајњимциљевима јеврејске борбе, који се не исцрпљују самоу економском поробљавању света, већ захтевају ињегово политичко подјармљивање, Јеврејин делиорганизацију своје марксистичке науке о свету на двеполовине, које, привидно раздвојене једна од друге,а у стварности образују недељиву целину – наполитички и синдикални покрет!

Синдикални покрет мами. Он нуди раднику помоћ изаштиту у његовој тешкој егзистенцијалној борби,коју он мора да води захваљујући похлепи икратковидости многих предузимача, а тиме имогућност да изборе боље животне услове. Акорадник не жели да заступање својих животнихљудских права, у време када се организовананародна заједница, држава, о њему уопште не брине,преда слепој самовољи људи који су делом малосвесни одговорности, а често и без срца, мора њиховуодбрану да узме сам у своје руке. Управо у оној мери,у којој тзв. национално грађанство, заслепљеноновчаним интересима, овој животној борби на путпоставља најтеже препреке, затим не и само пружаотпор свим покушајима за скраћење нељудски дугоградног и времена, завршетак дечјег рада, осигурањеи заштиту жене, поправљање здравствених приликау радионицама и становима, већ их често и стварносаботира,... паметнији Јеврејин прихвата тако

угњетеног. Он постепено постаје вођа синдикалногпокрета, и то утолико лакше, кад се код њега не радио стварном отклањању социјалних неправди управом смислу, већ само о стварању једне њемуслепо одане економске борбене трупе за рушењенационалне економске независности. Јер, док ће севођење здраве социјалне политике стално кретатиизмеђу смерница за одржавање народног здравља сједне стране, и осигурање независне националнеекономије с друге стране, за Јеврејина не само даотпадају оба ова становишта у његовој борби, већ јењихово уклањање његов животни циљ. Он не желиодржање националне економије већ њено уништење.Услед тога га никаква грижа савести не можеспречити, да као вођа синдикалног покрета, поставизахтеве који не само да су претерани, већ је њиховоиспуњење практично или немогуће или значипропаст националне економије. Он такође не желида пред собом има здрав, стасит нараштај, већ крхкостадо које се може подјармити. Ова жеља му поноводозвољава да поставља бесмислене захтеве, чије јепрактично испуњење према његовом сопственомзнању немогуће, који дакле не могу довести ни докакве промене ствари, већ једино до разузданогузбуркања масе. До тога је њему стало, а не достварног и поштеног побољшања њеног социјалногположаја. Тако се вођство Јевреја у синдикалнимстварима не може оспорити, док год енорманпросветитељски рад не утиче на масе, поучава ихкако да своју бескрајну беду учине бољом, или докдржава не уништи Јеврејина и његов рад. Јер док год


217

поимање маса остане мало као до сада... и државатако равнодушна као данас, ова ће маса увек каопрвог следити оног ко у економским стварима најпрепонуди најбесрамнија обећања. У томе је Јеврејинмајстор! Јер се његова укупна делатност не бизауставила никаквим моралним размишљањима.Тако он у овој области за кратко време присилноуклања са поља сваког конкурента према његовојцелокупној унутрашњој грабљивој бруталности,усмерава синдикални покрет истовремено нанајбруталнију примену силе. Ако се нечијеразмишљање супротстави јеврејском изазову,његови се пркос и пресуде сламају терором.Последице такве делатности су страшне. У ствари,Јеврејин уз помоћ синдиката који би могао да будеблагослов нације, руши основе националнеекономије. Паралелно са тим напредује политичкаорганизација. Она са синдикалним покретомутолико ради заједно, ако он припрема масе заполитичку организацију, чак и силом гура у њу. Онје, даље, стални финансијски извор из ког политичкаорганизација храни свој енормни апарат. Она јеконтролни орган политичке активности појединца икод свих великих демонстрација политичкогкарактера врши улогу покретача. Коначно, он севише уопште не заузима за економске ствари, већставља политичкој идеји на располагање њеноглавно средство борбе, обуставу рада, као масовни игенерални штрајк. Стварањем штампе чији јесадржај прилагођен духовном хоризонту најмањеобразованих људи, политичка и синдикална

организација најзад добијају подстицајнуинституцију кроз коју најнижи слојеви нацијесазревају за најсмелија дела. Њен задатак није даизведе људе из глиба ниских назора и уздигне навиши ступањ, већ да изађе у сусрет њиховимнајнижим инстинктима. Један колико спекулативан,толико уносан посао, код једне колико лење заразмишљање, толико понекад дрске масе. Оваштампа која у управо фанатичној клеветничкојборби све насилно скида, јер, пре свега оно, што семоже сматрати ослонцем националне независности,културне висине и економске самосталности нације.Она напада, пре свега, све карактере који се не желепригнути јеврејској владалачкој дрскости, или чијагенијална способност Јеврејину сама по себи изгледакао опасност. Јер да би Јеврејин некога мрзео, нијенеопходно да се тај бори против њега, већ је довољнасумња, да би други могао некад да дође на помисаода се бори против њега, или на основу својенадмоћне генијалности увећава снагу и величинународа, непријатељског Јеврејима. Његов инстинктсигуран у тим стварима, у сваком наслућујепрвобитну душу, а његово непријатељство је сигурноономе, ко није дух његовог духа. Како Јеврејин нијенападнути већ нападач, као његов непријатељ неважи само онај ко напада, већ и онај ко му сесупротставља. Међутим, средство којим он покушавада сломи тако дрске, али поносне душе, не зове сепоштена борба већ лаж и клевета. Овде се не плашиничега, и у свакој простоти је тако велик, да нико нетреба да се чуди када онда у нашем народу


218

персонификација ђавола као симбола свега злог,прихвати утеловљени лик Јеврејина.

Незнање широке масе о унутрашњем бићу Јеврејина,безинстинктивна ограниченост наших горњихслојева пушта да народ лако постане жртва овогјеврејског рата лажи. Док се горњи слојеви збогурођеног кукавичлука окрећу од човека ког Јеврејинна тај начин напада лажју и клеветом, широка масаверује све, због глупости или заосталости. Државниоргани се или заогрћу ћутањем или, што јенајефикасније да би се јеврејском рату штампеприпремио крај, прогоне неправедно нападнутог,што у очима таквог једног чиновничког магарцаизгледа као заштита државног ауторитета иосигурање реда и мира. Полако се страх одмарксистичког оружја Јевреја спушта као мора намозак и душу пристојног човека. Човек почиње дадрхти пред страшним непријатељем и тиме постајењегова коначна жртва.

к) Владавина Јеврејина у држави изгледа такоосигурана, да се он сада не сме само опет означитикао Јеврејин већ безобзирно признаје и својанационална и политичка размишљања. Један деоњегове расе се већ сасвим отворено признаје каострани народ, а да се при том опет лаже. Јер докционизам осталом свету покушава да докаже да би сенационално самоодређење Јеврејина задовољилостварањем Палестинске државе, Јевреји поновонадмудрују глупе гојиме (гоји, гентили = стока). Они

уопште не мисле да у Палестини изграде јеврејскудржаву, да станују у њој, већ само желеорганизациону централу своје међународне светскепреваре, која има сопствену суверену власт и којаизмиче поступку других држава, прибежиштедоказаних пропалица и универзитет за новеваралице. Али то је знак не само њиховог растућегпоуздања већ и осећаја сигурности, дрско и отвореноу време кад један део још лажно глуми Немца,Француза или Енглеза, други се документује каојеврејска раса. Колико они пред очима виде блискупобеду, произилази из застрашујуће природе, којуприпрема њихово комуницирање са припадницимадругих народа. Црнокоси Јеврејин младић сатимавреба са сатанском радошћу на лицу, девојку којаништа не слути, коју окаља својом крвљу и отме такоњеном, девојчином, народу. Свим средствимапокушава да поквари расне основе народа којиподјармљује. Тако како сам плански квари жене идевојке, не плаши се ни тога да чак у већем обимупоруши крвне границе за друге. Јевреји су били ијесу они који су црнца довели на Рајну, увек са истомпритајеном мишљу и јасним циљем, да такоприсилно насталим мешањем униште омраженубелу расу, сруше је са њене културне и политичкевисине и сами се уздигну до њених господара. Јерједан народ чисте расе, који је свестан своје крви,Јеврејин никад неће моћи да подјарми. Он ће наовом свету бити вечито само господар мешанаца.Тако он плански покушава да сталним тровањемпојединца снизи расни ниво. Политички, међутим,


219

почиње да замењује идеје демократије онимадиктатуре пролетаријата. У организованој масимарксиста је пронашао оружје које му дозвољава дабуде без демократије, а уместо ње му допушта дадиктаторски грубом песницом подјарми народе и давлада. Плански тако он ради на побуњивању у дваправца: у економском и политичком. Народе којинападу изнутра супротставе превише жесток отпор,овије мрежом непријатеља, захваљујући својиммеђународним утицајима, тера их у ратове иконачно, ако је потребно, на бојиштима пободезаставу револуције. Економски потреса државе такодуго док се државна предузећа која постанунерентабилна, не одвоје од државе и ставе подњегову финансијску контролу. Политички ускраћуједржави средства за њено самоодржање, руши основесваког националног самопотврђивања и одбране,уништава веру у руководство, омаловажава историјуи прошлост и повлачи по блату све стварно велико. Укултури зарази уметност, литературу, позориште,заглупљује природни осећај, руши све појмовелепоте и узвишености, племенитог и доброг, иуместо тога, силом одвлачи људе у присилни кругсопствене ниске особитости. Религија је направљенасмешном. Обичаји и морал се приказују каопреживели, тако дуго док не падну последњиослонци народа у борби за живот на овом свету.

и) Сад почиње велика, последња револуција. Тимешто Јеврејин осваја политичку власт, збацује са себеоно мало прекривача које још носи. Од демократског

народног Јеврејина постаје крвни Јеврејин инародни тиранин. За неколико година покушава даискорени националне носиоце интелигенције, а тимешто отме народима њихове духовне вође, чини ихзрелим за ропску судбину сталног подјармљивања.Најстрашнији пример ове врсте представља Русија,где је заиста сатанском необузданошћу, делом унељудским мукама побио тридесет милиона људиили их пустио да умру од глади, да би гомилијеврејских књижевника и берзанских бандитаосигурао владавину над великим народом. Крај,међутим, није само крај слободе народа које тлачеЈевреји, већ и крај њеног овог народног паразита.Након смрти жртве, пре или касније, умире и самвампир.

* * *

Ако пустимо све узроке немачког слома да прођуиспред наших очију, као последње и пресуднопреостаје непрепознавање расног проблема и,нарочито, јеврејске опасности. Порази на бојишту уавгусту 1918. би се лако, као у игри, поднели. Онинису били ни у каквој вези са победама нашегнарода. Нису нас срушили они, већ она сила, која јете поразе припремила, тако што је деценијамаплански отимала нашем народу политичке иморалне инстинкте и снаге, које народе чакоспособљавају за живот, а тиме и оправдавају. Тимешто је старо царство немарно пролазило крај питањаодржања расних основа наше народности, оно је


220

презирало једино право које даје живот на овомсвету. Народи који се мешају или допуштају да ихмешају, греше против воље вечног провиђења, пањихова пропаст, проузрокована од стране јачег, онданије неправда која се њима чини, већ само обноваправа. Кад народ више не жели да поштује особинесвог бића, које су му природно дате и укорењене уњеговој крви, нема право да се жали на губитак свогземаљског битисања.

Све на земљи се може поправити. Сваки пораз можепостати оцем касније победе. Сваки изгубљени ратузроком каснијег успона, свака невоља оплођењемљудске енергије, а из сваке потлачености могу доћиснаге за нови душевни препород - докле год се крводржава чистом! Изгубљена чистота крви самазаувек уништава унутрашњу срећу, руши човеказаувек, а последице се више никад не могу уклонитииз тела и духа. Кад се насупрот овом једином питању,испитају и упореде сви други животни проблеми, теконда се види како су они, у поређењу с њим, смешномали. Сви они су временски ограничени – питањеодржавања или неодржавања чистоте крви ће,међутим, постојати док има људи. Све стварнозначајне појаве пропасти предратног доба се уоснови своде на расне узроке. Било да се ради опитању општег права или о деформацијамаекономског живота, о појавама културне пропастиили поступцима политичке дегенерације, опитањима промашеног школског образовања илилошем утицају одраслих преко штампе итд., увек и

свуда је најдубљи основ неуважавање раснихинтереса сопственог народа или неувиђање странерасне опасности. Због тога су и сви покушајиреформе, све социјалне установе помоћи иполитичка настојања, сав економски успон и свакопривидно повећање духовног знања у својојпоследичној појави ипак неважни. Нација и њенорганизам који оспособљава и одржава живот наземљи, државе, нису изнутра постале здравије, већ сусве више видљиво побољевале. Сав привиднипроцват старог царства није могао да скријеунутрашњу слабост, а сваки покушај стварног јачањацарства пропадао је увек због пролажења мирнозначајног питања. Било би погрешно веровати да бипристалице различитих политичких праваца, који судилетантски покушавали да лече тело немачкогнарода, чак и вође извесним делом, по себи билилоши или злонамерни људи. Њихова делатност јесамо стога била осуђена на неплодност, јер су унајповољнијем случају видели само појавне форменаших општих обољења и њих покушавали дасавладају, а слепо пролазили поред узрочника. Коплански прати линију политичког развоја старогцарства, мора уз хладнокрвно испитивање да увидида је чак у време сагласности, а тиме и успонанемачке нације, унутрашња пропаст већ била упуном замаху, и да се, упркос свим привиднимполитичким успесима и растућем економскомбогатству, општа ситуација из године у годинупогоршавала.


221

Чак су и избори за Рајхстаг привидним порастоммарксистичких гласова најавили све ближиунутрашњи, а тиме и спољни слом. Сви успеситакозваних грађанских партија су били безвредни,не само јер нису могли да спрече бројчану порастмарксистичке бујице, чак и уз такозване грађанскепобеде на изборима, него зато што су пре свега самиу себи већ носили ферменте кварења.

И не слутећи је грађански свет сам изнутра већ биозаражен тим мртвачким отровом марксистичкихпредстава, а његов отпор потиче често више изконкурентске зависности амбициозних вођа него изпринципијелног одбијања коначне битке одлучнихпротивника. Један једини се тих дугих година бориоса непољуљаном равномерношћу, а то је биоЈеврејин. Његова Давидова звезда се у истој мери свевише дизала, у којој се све више губила воља засамоодржањем наше нације. Августа 1914. се затонарод, решен да нападне, није сјурио на бојиште, већје следио само последњи трептај свога нагона занационалним самоодржањем, насупрот напредујућојпацифистичко марксистичкој клонулости теланашег национа. Како ни тих судбоносних данаунутрашњи непријатељ није препознат, сав тајпривидни отпор је био узалудан, а провиђење нијеодликовало победоносни мач већ је следило законвечите одмазде. Из тог унутрашњег признањатребало је да се за нас формирају начела као итенденција новог покрета, који су, по нашемуверењу, једино били способни да пропаст немачког

народа не само зауставе, већ да створе гранитнуоснову, на којој некад може да почива држава која непредставља механизам економских послова иинтереса отуђен од народа, већ један народниорганизам: германску државу немачке нације!

***

ПРВИ ПЕРИОД РАЗВОЈАНАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ

НЕМАЧКЕ ПАРТИЈЕ

Када на крају овог тома описујем први периодразвоја нашег покрета и кратко разматрам низ тимеусловљених питања, онда се то не дешава да би седала расправа о духовним циљевима покрета.Циљеви и задаци новог покрета су тако силовити, дасе могу обрадити једино у сопственом тому. Тако ћуја у другом тому потанко разјаснити програмскеоснове покрета и покушати да нацртам слику оногашто ми замишљамо под речју »држава«.

При том под »ми« мислим на све стотине хиљада,који, у основи узев, исто желе, не налазећи тачнијеречи, да опишу оно што интимно лебди пред очима.Јер вредно пажње код свих великих реформи је то,да оне као поборнике често најпре имају само једног


222

јединог, а као носиоце, међутим, многе милионе.Њихов циљ је често већ столећима, интимна,чежњива жеља стотина хиљада, док један не почнеда изиграва весника таквог једног општег хтења икао стегоноша старе чежње не помогне новој идејида победи. Али, да милиони у срцу носе жељу заначелном изменом данас датих процеса, доказуједубоко незадовољство од ког пате. Оно се испољава ухиљадоструким појавним формама, код неког умалодушности и безнадежности, код другог умрзовољи, у бесу и противљењу, код овог уравнодушности, а код оног опет у горљивом полету.Као сведоци овог интимног незадовољства могу даваже колико они који су уморни да бирају, као имноги који нагињу фантастичном екстрему левестране. А овима би и млади покрет требало да се упрвом реду обрати. Он не треба да образујеорганизацију задовољних, ситних, већ треба дасакупи измучене болом и неспокојне, несрећне инезадовољне, а пре свега не треба да плива наповршини тела народа, већ да се укорени у основуистог.

* * *

Чисто политички узев, 1918. год. се показала следећаслика: један народ је поцепан на два дела. Један,далеко мањи, обухвата слојеве националнеинтелигенције, искључујући све физичке раднике.

Она је споља национална, али се под том речју неможе замислити ништа друго, до врло неукусно ислабашно заступање такозваних државних интереса,који се опет појављују идентични са династичким.Она покушава да духовним оружјем брани својемисли и циљеве који су колико непотпуни толикоповршни, али насупрот бруталности противника посеби већ закажу. Једним јединим ударцем се овакласа, која је кратко пре тога још увек владала,обори и са дрхтавим кукавичлуком подноси свакопонижавање од стране безобзирног победника.Насупрот њој стоји као друга класа широка масазанатског становништва. Она је мање или вишесакупљена у радикално марксистичком покрету,одлучна да сваки духовни отпор сломи уз моћ силе.Она не жели да буде национална, већ свесно одбијасвако поспешивање националних интереса, као што,обрнуто потпомаже свако страно угњетавање. Она јебројчано јача, али пре свега обухвата оне елементенације, без којих је поновно национално уздизањенезамисливо и немогуће. Јер је ипак већ 1918.морало да буде посве јасно: Сваки поновни успоннемачког народа води само преко поновног освајањаспољне моћи.

Претпоставке за то, међутим, нису, како нашиграђански "државници" около брбљају, оружје, већ -снага воље. Оружја је немачки народ некадпоседовао више него довољно. Оно није могло даосигура слободу, јер су недостајале енергијенационалног нагона за самоодржањем, воље за


223

самоодржањем. Најбоље оружје је мртви, безвредниматеријал, док год недостаје дух који је спреман,вољан и одлучан, да га води. Немачка је посталанејака, не зато што је недостајало оружје, већ затошто је недостајала воља, да се чува оружје за даљеодржавање народа. Кад се данас нарочито нашилевичарски политичари труде да укажу нанедостатак оружја као на нужни узрок њиховебезвољне, попустљиве воље, у ствари, међутим,издајничке спољне политике, мора им се на тоодговорити само једно: Не, обрнуто је тачно. Вашомантинационалном, злочиначком политиком сте виједном предали оружје. Сада покушавате данедостатак оружја прикажете као основни узрокваше мучне беде. Ово је, као и све у вашем деловању,лаж и кривотворина. Само, овај приговор погађа иполитичаре деснице. Јер захваљуљући њиховомбедном кукавичлуку могла је 1918. јеврејска фукара,која је дошла на власт, да украде народу оружје. Иови, дакле, немају ни разлога ни права, да данашњинедостатак оружја наводе као присилу на њиховпаметни опрез (кукавичлук), већ је немоћ последицањиховог кукавичлука. Али тиме питање поновногосвајања немачке моћи не гласи отприлике: Какопроизводимо оружје, већ: Како стварамо дух, којиоспособљава један народ да носи оружје? Кад овајдух овлада једним народом, воља налази хиљадупутева, од којих сваки завршава крај једног оружја!Нека се кукавици да и десет пиштоља, он при падунеће моћи да испали ниједан хитац. Они су тако за

њега безвреднији него један чворновати штап захраброг човека.

Питање поновног освајања политичке моћи нашегнарода је већ стога у првом реду питање оздрављењанашег националног нагона за самоодржањем, поштосе свака припремна спољна политика као и свакапроцена једне државе по себи према искуству мањеуправљају према постојећем оружју, већ премаспознатој или пак претпостављеној моралној сназиотпора једне нације. Способност за склапање савезаједног народа се много мање одређује постојећиммртвим количинама оружја, неголи видљивимприсуством пламтеће снажне националне воље засамоодржањем и херојске неустрашивости. Јер сесавез не склапа са оружјем већ са људима. Тако ћеенглески народ као највреднији савезник на светуважити толико дуго, док год пушта да се у његовомвођству и у духу широке масе очекују она бруталности отпорност, који су одлучни да једном започетуборбу изведу до победоносног краја, свимсредствима, без обзира на време и жртве, при чемутренутно постојеће војно наоружање не треба да будени у каквом односу са другим државама.

Ако се схвати, да поновно уздизање немачке нацијепредставља само питање поновног освајања нашеполитичке воље за самоодржањем, онда је јаснотакође, да се она не задовољава освајањем елеменатакоји су већ по себи бар према хтењу национални, већсамо једним народским прожимањем свесно анти


224

националне масе. Млад покрет, који себи као циљпоставља поновно подизање немачке државе сасопственим суверенитетом, ће, дакле, без остаткаморати да своју борбу прилагоди задобијањушироких маса. Ма како да је наше такозвано"национално грађанство" уопште бедно, ма како дањегово национално уверење недовољно изгледа, сате стране се сигурно не може очекивати озбиљанотпор снажној националној унутрашњој и спољнојполитици. Чак ако би немачко грађанство изпознатих ограничено кратковидих разлога, као већједном према једном Бизмарку, у часу долазећегослобођења устрајало у пасивној резистенцији, ипаксе крај његовог признатог пословичног кукавичлуканикад не треба бојати активног отпора томе.

Другачије је, међутим, понашање код масе нашихинтернационално оријентисаних сународњака. Онинису само у својој примитивној глупости вишеусмерени на идеју силе, већ је њихово јеврејсковођство бруталније и безобзирније. Они ће сваконемачко уздизање тачно онако оборити, као што сунекада сломили кичму немачкој војсци. Али пресвега – они у својој парламентарно управљанојдржави снагом свог бројчаног мајоритета неће самоометати сваку националну спољну политику, већ исваку вишу оцену немачке силе и тиме искључиватисваку способност за склапање савеза. Јер ми не самода смо сами свесни тренутка слабости, који лежи унаших петнаест милиона марксиста, демократа,пацифиста и центрумаша, већ га још више

препознаје иностранство, које вредност могућегсавеза са нама мери према тежини овог терета. Неповезује се са државом чији је активни део народа унајмању руку пасиван према свакој одлучној спољнојполитици. К томе још долази чињеница да вођствоових партија националне издаје мора и да ћенепријатељски стајати насупрот сваком уздизању већиз простог нагона за самоодржањем. Историјскиједноставно није замисливо да би немачки народ јошједном могао да заузме свој ранији став, необрачунавајући се са онима који су дали узрок иповод за нечувени слом, који је задесио нашудржаву. Јер ће се пред судом потомства новембар1918. вредновати не као велеиздаја већ као издајаземље. Тако је свако поновно освајање немачкесамосталности споља, у првој линији повезано сапоновним освајањем унутрашње вољне затвореностинашег народа. Само и чисто технички посматрано,идеја немачког ослобођења ка спољном свету сетолико дуго чини бесмисленом, док год и широкамаса не буде спремна да ступи у службу овеослободилачке идеје. Гледајући чисто војно, пресвега ће сваком официру уз мало размишљања битијасно, да се битка са спољним светом не може водитибатаљонима студената, већ да су за то осим мозговаједног народа потребне и песнице.

При том се мора још имати у виду, да је националнаодбрана, која се ослањала само на кругове такозванеинтелигенције, стварном једном неразборитошћуисцрпљивала ненадокнадиво добро. Млада немачка


225

интелигенција, која је у ратним добровољачкимрегиментама нашла смрт у јесен 1914. у фландријскојравници, касније је горко недостајала.

Она је била најбоље добро, које је нација поседовала,а њен губитак се током рата више није могаозаменити. Али не само да се сама борба не можеспровести, ако јуришни батаљони у својим редовимане виде масе радника, већ је и припрема техничкеприроде неизведива без унутрашњег вољногјединства тела нашег народа. Управо наш народ,који је под будним оком Версајског мировногуговора морао даље да живи ненаоружан, може даспроведе било какве техничке припреме зазадобијање слободе и људске независности самоонда када војска унутрашњих шпијуна будедесеткована онима, чији урођени недостатаккарактера допушта, да за познатих тридесетсребрњака издају све и свакога. Али са њима јеготово.

Непобедивим, напротив изгледају милиони, који сеиз политичких убеђења противе националномуздизању – непобедивим тако дуго, док се не побијеузрок њиховог непријатељства, интернационалнимарксистички поглед на свет, и избије им се из срцаи мозга. Сасвим свеједно, дакле, са ког становишта сеиспитује могућност поновног задобијања нашедржавне и народне независности, да ли са оногспољно-политичке припреме, техничког наоружањаили борбе саме, увек као претпоставка за све остаје

претходно придобијање широке масе нашег народаза идеје наше националне самосталности. Безпоновног постизања спољне слободе, међутим, свакаунутрашња реформа чак и у најповољнијем случајузначи само повећање наше приходне способностикао колоније. Остаци сваког такозваног економскогуздизања добро служе нашим контролнимгосподарима, а свако социјално побољшање унајповољнијем случају повећава радни учинак зањих. Културни напреци се уопште неће додељиватинемачкој нацији, они су превише повезани саполитичком независношћу и достојанством једненародности.

* * *

Ако је дакле повољно решење немачке будућностиповезано са националним уверењем широке масенашег народа, онда оно мора да буде такође највишии најснажнији задатак једног покрета, чија седелатност не исцрпљује у задовољавању тренутка,већ који свој начин живота мора да испитује напретпостављеним последицама у будућности. Таконам је већ 1919. било јасно, да нови покрет каонајвиши циљ мора најпре да спроведе једнунационализацију маса. Из тога је у тактичкомпогледу произишао низ захтева. Да би се придобиламаса за национално уздизање, ниједна социјалнажртва није претешка. Како год се данас, стално,економски удовољавало нашим запосленима, то нијени у каквом односу са добити целе нације, ако


226

помаже да се широки слојеви опет поклоне својојнародности. Само кратковида ограниченост, као штосе она често на жалост налази у нашимпредузимачким круговим, не може да схвати, да зањих нема економског напретка, а тиме ни вишеекономске користи, ако се поново не успоставиунутрашња народна солидарност наше нације. Да сунемачки синдикати у рату најбезобзирније бранилиинтересе радништва, да су они сами за време рата одтадашњег подузетништва гладног дивиденди, крозхиљаду штрајкова изнудили пристанак на захтеверадника које заступају, да су се у ствариманационалне одбране показали исто такофанатичним за своје немство, и да су са истомбезобзирношћу дали отаџбини, оно што отаџбиниприпада, рат не би био изгубљен. А како би смешнибили сви и највећи економски уступци премаогромном значају добијеног рата! Тако покрету којинамерава да немачког радника поново да немачкомнароду, мора да постане јасно, да економске жртве уовом питању не играју никакву улогу уопште, док годсу одржавање и независност националне економијењима угрожени.

Национално васпитање широке масе може да сеодржи само обилазним путем социјалног раста,пошто се искључиво њиме стварају оне општеекономске претпоставке, које појединцу допуштају,да учествује и у културним добрима нације.Национализација широке масе не може никад дауследи кроз половичност, кроз слабо наглашвање

такозваног становишта објективности, већ крозбезобзирно и фанатички једнострано усмеравање нациљ којем се пак тежи. То дакле, значи, да се једаннарод не може учинити "националним" у смислунашег данашњег грађанства, дакле са толико итолико ограничења, већ само националистички сасвом жестином, која је својствена екстрему. Отров сесузбија само противотровом, и само бљутавост једнеграђанске душе може да посматра средњу линију каопут у небеско царство. Широка маса једног народа сене састоји ни од професора ни од дипломата. Малоапстрактно знање, које поседује, упућује њиховеосећаје више у свет осећања (емоција).

Тамо не почива ни њихово позитивно ни негативноусмерење. Оно је пријемчиво само за испољавањесиле у једном од ова два правца, а никад за некуполовичност која лебди између њих. Њиховоосећајно усмерење, међутим, истовремено условљавањихову изванредну стабилност. Вера се теже уздрманего знање, љубав мање подлеже промени негопоштовање, мржња је трајнија од ненаклоности, апокретачка снага за најснажније преврате на овојземљи у свако доба је мање почивала на научномсазнању које овладава масом, него на фанатизмукоји ју је надахњивао, и понекад на хистерији, која јује терала напред.

Ко жели да задобије широку масу, мора да зна кључкоји отвара капију до њеног срца. Он нијеобјективност, дакле слабост, већ воља и снага.


227

Задобијање душе народа може да успе само, ако сепоред вођења позитивне борбе за сопствене циљевеуништи непријатељ тих циљева. У свим временимавиди народ у безобзирном нападу на противникадоказ сопственог права, па одрицање од уништењадругих осећа као несигурност у односу на сопственоправо, ако не као знак сопствене неправде. Широкамаса је само делић природе, и њен осећај не разумеобострани стисак руке људи, који тврде да желесупротно. Оно што она жели је победа јачег иуништење слабог – или – његовог безусловнопокоравање. Национализација наше масе ће успетисамо ако се уз сву позитивну борбу за душу нашегнарода истреби њен интернационанли тровач. Свавелика питања времена су питања тренутка ипредстављају само последичне појаве одређенихузрока. Узрочно значење међу њима има, међутим,само једно, питање расног одржања народности. Усамој крви лежи основа и снаге и слабости људи.Народи, који не схватају значај своје расне основенити га узимају у обзир, сличе људима, који бимопсове хтели да приуче на особине хртова, несхватајући, да је брзина хрта као и поучљивостпудлице не приучена већ расна особина.

Народи који се одричу одржања своје расне чистоте,одричу се тиме и јединства своје душе у свим њенимпојавностима. Растрганост њиховог бића је природнонеопходна последица растрганости њихове крви, аизмена њихове духовне и стваралачке снаге је самодејство измене њихових расних основа. Ко жели да

ослободи немачки народ од његових појавности, којесу првобитно биле стране његовом бићу, и данашњихмана, мораће најпре да га ослободи од странихподстрекача ових појавности и мана. Без најјаснијихспознавања проблема расе, а тиме и питања Јевреја,не може више да уследи поновни успон немачкенације.

Расно питање даје не само кључ за светску историјувећ и за људску културу уопште!

Уврштавање широке масе нашег народа, која данасстоји у интернационалном лагеру, у националнународну заједницу не значи одрицање од заступањаоправданих интереса слоја. Интереси слоја изанимања, који се разилазе, немају исти значај сацепањем класа, већ су разумљива последична појаванашег економског живота. Груписање по занимањусе ни на који начин не супротставља стварнојнародној заједници, јер ова почива на јединствународности у свим оним питањима, која се тичу тенародности по себи. Уврштавање слоја који је постаокласа, у народну заједницу или и само у државу се неврши спуштањем виших класа већ уздизањемнижих. Носилац овог процеса не може никад поновобити виша класа, већ нижа, која се бори за својуравноправност. Данашње грађанство није уврштеноу државу мерама племства, већ својом сопственомодлучношћу под сопственим вођством. Немачкирадник се неће уздићи у оквир немачке народнезаједнице заобилазним путем слабашних сцена


228

братимљења, већ свесним подизањем његовогсоцијалног и културног положаја, толико дуго, докнајважније разлике не могу да важе као потиснуте.Покрет, који као циљ поставља овај развој, ће притом у првом реду морати да своју приврженостизвуче из табора радника. Он може да посегненатраг за интелигенцијом у оној мери само, у којој јеона овај циљ ком се тежи, већ без остатка схватила.Овај процес преображаја и приближавања се нећезавршити за десет или двадесет година, већ, премаискуству, обухвата многе генерације.

Тешка препрека приближавању данашњег радниканационалној народној заједници свога народа нележи у заступању интереса његовог слоја, већ уњеговом интернационалном вођству и усмерењу,непријатељском народу и отаџбини. Покрет којинемачког радника на најчаснији начин жели даповрати његовом народу и отме интернационалномлудилу, мора да направи најоштрији фронт противсхватања, које влада пре свега у предузимачкимкруговима, и које под народном заједницомподразумева економско мучење запослених безотпора послодавцу, и које жели да у сваком покушајусаме заштите оправданих економских и његовихегзистенцијалних интереса радника види напад нанародну заједницу.

Заступање овог схватања представља заступањесвесне лажи – народна заједница не намећедужности само једној страни већ и другој!

Тако један радник сигурно да греши против духастварне народне заједнице, кад без обзира назаједничко добро и постојање националнеекономије, ослоњен на своју моћ, уцењивачкипоставља захтеве, као што, међутим, једанпредузимач слама ову заједницу, када нељудском иизрабљивачком природом свог вођења послазлоупотребљава националну радну снагу и из њеногзноја стиче милионе. Он онда нема никакво право дасе означи као националан, никакво право, да говорио народној заједници, већ је егоистички неваљалац,који уношењем таквог социјалног незадовољствапровоцира касније борбе, које овако или онако служена штету нације. Резервоар, из ког млади покреттреба да црпи своје припаднике, ће дакле, у првомреду бити маса наших послопримаца (радника). Тозначи отргнути је од интернационалног лудила,ослободити је њене социјалне невоље, лишити јекултурне беде и превести у народну заједницу каозатворен вредан фактор, и који се осећа каонационалан и који жели да буде националан. Ако сеу круговима националне интелигенције налазе људиса најтоплијим срцима за њихов народ и његовубудућност, испуњени најдубљом увиђавношћу зазначај борбе за душу ове масе, онда су они јакодобродошли у редове овог покрета, као вреднадуховна киша. Али задобијање изборне гласачкеграђанске воље не сме никада да буде циљ овогпокрета. Он би се у таквом случају оптеретио масом,и према својој целокупној својствености ослабиоснагу придобијања широких слојева. Јер упркос


229

теоретској лепоти идеје заједничког вођењанајширих маса одоздо и одозго већ у оквиру покретасе томе ипак супротставља једна чињеница, да сепсихолошким утицајем на грађанске масе могустворити манифестације чак расположења па чак ипрошири увид, али се не могу уклонити карактернеособине или боље рећи мане, чији је настанакобухватао столећа.

Разлика у вези таквог обостраног културног нивоа иобострани став по питањима економских ствари је засада још толико велика, да ће се, чим прође опојностманифестације, појавити као препрека. Али коначноније циљ, да се шири раслојавање у табору по себинационалном, већ да се задобије антинационални. Аово гледиште је коначно, такође меродавно затактичку оријентацију целог нашег покрета. Овајједнострани, али тиме и јасни став треба да се изразии у пропаганди покрета, а с друге стране се опет исам захтева пропагандистичким разлозима. Акопропаганда треба да буде ефикасна за покрет, морада се обрати само једној страни, пошто је у другомслучају, уз различитост духовног предобразовањаоба табора која долазе у обзир, или једна страна неби разумела, или би је друга одбила као саму по себиразумљиву и неинтересантну.

Чак ни начин изражавања и тон појединачно не могуда буду једнако ефикасни за два тако екстремна слоја(радништво и интелигенцију). Ако се пропагандаодриче првобитности начина изражавања, не налази

пут до осећаја широке масе. Ако насупрот томе уречи и покрету употребљава незграпност осећањамасе и њених испољавања, онда ће је такозванаинтелигенција одбацити као сирову и ординарну.Међу стотину такозваних говорника има једва десеткоји би били у стању да подједнако ефикасно данасговоре пред публиком чистача улица, бравара,чистача канала итд. а сутра да држе предавање са,ако је потребно, истим идејним садржајем предаудиторијумом високо школских професора истудената. Али међу хиљаду говорника има мождасамо један једини коме би успело да говориистовремено пред браварима и високошколскимпрофесорима у форми, која не само да одговара иједном и другом делу у њиховој природенојспособности, већ такође, на оба дела утичеподједнако ефикасно или их чак заноси до бучнебуре одобравања. Мора се међутим, увек имати увиду, да чак и најлепша идеја неке узвишене теоријеможе у највећем броју случајева да се шири прекониских и најнижих духова. Не ради се о томе, штагенијални стваралац једне идеје замишља, већ оформи и успеху са којима гласници ове идеје њупредосећавају широкој маси. Јака врбујућа силасоцијалдемократије, чак целог марксистичкогпокрета уопште, највећим делом је почивала најединству, а тиме и једностраности публике којој сеобраћала. Што су тобоже ограниченији, чак глупљипри том били токови њихових мисли, утолико лакшеих је прихватила и прерађивала маса, чији једуховни ниво одговарао оном изнесеном. Тиме се за


230

овај нови покрет такође показала једноставна и јасналинија: Пропаганда по садржају и форми треба да селати широке масе, а њену исправност треба меритиискључиво према њеном делатном успеху.

На народној скупштинии широких слојева не говоринајбоље онај говорник, који је духовно најближиприсутној интелигенцији, већ онај, који задобијесрце масе. Припадник интелигенције који присутвујетаквој једној скупштини и који упркос видљивомдејству говорника на доње слојеве, које жели дазадобије, критизира говор с обзиром на духовнувисину, доказује потпуну неспособност свогмишљења и безвредност своје личности за младипокрет. За њега долази у обзир само онајинтелектуалац, који већ толико много схвата задатаки циљ покрета, да је научио да делатност ипропаганде процењује искључиво према њеномуспеху, а не према утисцима које она на њега личнооставља. Јер пропаганда не треба да служизабављању људи који су већ по себи национанлонастројени, већ за задобијање непријатеља нашенародности, уколико су они наше крви. Уопште би занаш млади покрет требали они токови мисли, којесам већ кратко сажео под ратном пропагандом, дабуде одредујући и меродавни за природу ипровођење његовог сопственог просветитељскограда. Да је она била исправна, доказао је њен успех.

Циљ политичког реформског покрета се никад нећепостићи просветитељским радом или утицајем

владајућих сила, већ само задобијањем политичкемоћи. Свака идеја која покреће свет има не самоправо, већ обавезу, да себи осигура она средства, којаомогућују спровођење својих токова мисли. Успех јеједини земаљски судија права или не-права таквогједног почетка, при чему под успехом не треба као1918., подразумевати освајање моћи по себи, већдејство истог, корисно за народност. Тако се једнодржавно царство не може сматрати успелим онда,када, како то данас мисле непромишљени државниадвокати у Немачкој, револуционарима успе даосвоје државну власт, већ само онда, када уостваривању намера и циљева нације, који су уоснови једног таквог револуционарног деловања,израња више среће него под пропалом владом.Нешто што се баш не може тврдити за немачкуреволуцију, како се назива разбојнички удар у јесен1918. године. Ако би задобијање политичке моћипоредстављало претпоставку за једно практичноспровођење реформаторских намера, онда покрет сареформаторским намерама мора да се од првог данасвог постојања осећа као покрет масе, а не каолитерарни клуб за чајанке или малограђанскокуглашко друштво.

Млади покрет је према своме бићу и свој својојунутрашњој организацији антипарламентаран, тј. онуопште као и у својој унутрашњој структури одбијапринцип одређивања курса од стране већине, покојем се вође деградирају само на извршиоца воље имишљења других.


231

Наш покрет и у појединачном и у општем заступапринцип неопходног ауторитета вође, у пару санајвишом одговорношћу.

Практичне последице овог принципа у покрету суследеће: Првог председника једне локалне групељуди поставља следећи виши вођа, Он је одговорнируководилац те локалне групе. Сви одбори су њемуподређени, а не обрнуто – Он неком одбору. Одбориза гласање не постоје, већ само радни одбори.

Рад распоређује тај одговорни руководилац, то јестпрви председник. Исти принцип важи и за следећувишу организацију, котар, округ или жупу. Вођа сеувек поставља одозго на доле и истовремено заогрћенеограниченим пуномоћјем и ауторитетом. Само севођа целе партије из разлога законитости друштва,бира на генералној скупштини чланова. Он је,међутим, искључиви вођа покрета. Сви одбори суњему подређени, а не Он одборима. Он одређује, алитиме и носи одговорност на својим леђима.

Он је на располагању припадницима покрета, да гапред форумом новог избора позову на одговорност,да га разреше дужности, уколико се Он огреши опринципе покрета или лоше служи његовиминтересима. На његово место онда ступа нови човеккоји је способнији, али са истим ауторитетом и саистом одговорношћу. Ко хоће да буде вођа, сносикрај највећег неограниченог ауторитета и последњуи најтежу одговорност. Ко за то није способан или је

сувише плашљив да би поднео последице свогделовања, није за вођу. Само херој је позван за то.

Напредак и култура човечанства нису производмајоритета, већ искључиво почивају на генијалностии делотворној снази личности. Неговати је и дати јојњена права је један од предуслова за поновноосвајање величине и моћи наше народности. Алитиме је покрет антипарламентаран, а чак и самоњегово учешће у парламентарној институцији можесамо да има смисао делатности ка њеном разарању,ка отклањању те институције, у којој треба да видимоједну од најтежих појава пропасти човечанства.

Покрет одлучно одбија сваки став по питањима, којасу или изван оквира неговог политичког рада или суза њега неважна као принципијелно безначајна.Његов задатак није верска реформација, већполитичка реорганизација нашег народа. Он у обевероисповести види једнако вредне ослонце запостојање нашег народа и стога се бори против онихпартија које желе да омаловаже овај основ морално-религиозног и моралног учвршћења тела нашегнарода до тих инструмента њихових партијскихинтереса. Покрет, коначно не види свој задатак упоновном успостављању одређене државне форменити у борби против неке друге, већ у стварању онихпринципских основа, без којих трајно не би могле дапостоје ни монархија ни република. Његова мисијаније у неком оснивању монархије или учвршћивањурепублике, већ у стварању германске државе.


232

Питање спољног обликовања ове државе, дакле њенакруна, није од начелног значаја, већ је самоусловљена питањима практичне сврсисходности.Код народа, који је сада управо схватио великепроблеме и праве задатке свог битисања, питања тихи таквих спољних формалности више неће водитиунутрашњим борбама.

Питања унутрашње организације покрета је питањесврховитости, а не принципа. Најбоља организацијаније она, која између вођства једног покрета ипојединачних припадника тог покрета гура највећи,већ она која гура најмањи посреднички апарат. То језато што је задатак организације посредовањеодређене идеје ка мноштву људи, као и контролањеног остварења – Организација је тако по свему исвачему само нужно зло. Она је у најбољем случајусредство сврхе, а у најгорем случају је себи сврха.Пошто свет више ствара механичке природе негоидејне, најчешће се зато лакше стварају формеорганизације него идеје по себи.

Пут сваке идеје која тежи остварењу, посебно онереформаторског карактера је у грубим цртамаследећи: Нека генијална замисао настаје у мозгучовека који се осећа позваним да то своје сазнањепренесе остатку човечанства. Он проповеда својегледиште и постепено задобија одређени кругпристалица. Овај поступак директног и личногпреношења идеја са тог једног човека осталимсавременицима је најидеалнији и најприроднији. Са

повећаним порастом присталица нове идеје за њеногносиоца се постепено показује немогућност, да идаље директно делује на безбројне присталице, да ихводи и руководи њима. У управо оној мери, у којој сеуслед раста заједнице искључује директно и најкраћенепосредно општење, долази до неопходностиповезујућег рашчлањивања: идеално стање се тимезавршава, а на његово место ступа нужно злоорганизације. Стварају се мале подгрупе, које, например као локалне групе, у политичком покретупредстављају заметке касније организације. Оваподела, ако не треба да се изгуби јединство идеје, смеувек да се обавља тек онда, када ауторитет духовногзаснивача и школе коју он образује, може да важикао несумњиво признат.

Геополитички значај централног средишта покретасе при том несме подценити. Само присуство таквогједног места, окруженог магичним жаром једне Мекеили Рима, може за дуго да поклони покрету онуснагу, која се заснива на унутрашњем јединству ипризнавању врха који репрезентује то јединство.Тако при стварању првих организационих заметакаједне идеје несме да се никада изгуби из вида брига,да се значај првобитног полазног места те идеје несамо одржи, већ и да се уздигне до надмоћног. Овоуздизање идејне, моралне и стварне надмоћиполазишта и водеће тачке покрета мора да се одвијауправо у оној мери у којој безбројни настали замеципокрета захтевају нова удруживања у организационеформе... Јер као што растући број појединачних


233

присталица и њихова немогућност даљег директногсаобраћања са њима воде стварању најнижихудружења, тако коначно безбројно умножавање овихнајнижих организацијских форми присиљавапоновно на виша удружења, која се политички могуословити отприлике као котарски и окружни савези.Како је можда још увек лако да се одржи ауторитетпрвобитне централе према најнижим локалнимгрупама, тако ће већ бити тешко, да се очува овајстав према вишим организационим формама које сесада остварују. Али то је претпоставка за јединственопостојање неког покрета, а тиме и за спровођењенеке идеје. Када се коначно и ове веће поделе намеђучланове уједине у новије организационе форме,повећава се даље и тешкоћа, да се чак и према њимаосигура безусловни водећи карактер првобитногоснивачког места, његове школе и тако даље. Стогасе механичке форме организације смеју формиратисамо у оној мери, у којој се духовни идејни ауторитетцентрале појављује као безусловно очуван. Кодполитичких творевина се ова гаранција често можедати само политичком вођи. Из овога произилазеследеће смернице за унутрашњу изградњу покрета:

а) Концентрација целокупног рада најпре на једноједино место – Минхен. Образовање заједниценесумњиво поузданих присталица и стварање школеза касније ширење идеје. Задобијање неопходногауторитета за касније, преко што је могуће већихуспеха у овом једном месту. Да би се упознали покрети његове вође, било је потребно, не само да се уздрма

вера у непобедивост марксистичке "науке" на једномместу, видљиво за све, већ да се докаже могућностједног супротног покрета и идеје.

б) Стварање локалних група тек онда, кад ауторитетцентралног вођства у Минхену може да важи каонесумњиво признат.

ц) Стварање окружних, котарских или земаљскихсавеза следи такође не само према потреби по себи,већ након постизања сигурности безусловногпризнавања централе.

Даље стварање организационих форми, међутим,зависи од постојећих глава које долазе у обзир каовође. При том постоје два пута:

а) Покрет располаже неопходним финансијскимсредствима за образовање и стварање способнихлица за касније вођство. Он онда користи при томдобијени материјал плански, према становиштутактичке и остале сврсисходности. Овај пут је лакшии бржи. Он захтева међутим велика новчанасредства, јер је овај водећи материјал само каоплаћен у могућности да ради за покрет.

б) Покрет услед недостатка новчаних средстава нијеу могућности да постави запослене вође, већ јенајпре упућен на оне који раде без накнаде. Овај путје спорији и тежи. Вођство покрета мора можда, давелике области остави неискориштеним, уколико се


234

између присталица не постави лице, способно ивољно да се стави на располагање вођству и даорганизује и води покрет у дотичној области. Можесе десити, да се онда у великим областима не нађенико, у другим местима, пак, да опет постоје два иличак три приближно исто способна.

Тешкоћа која лежи у таквом развоју, је велика иможе се превазићи тек након много година. Али јестално и остаје као претпоставка за стварањеорганизационе форме, лице које је способно за њеновођство. Колико је једна армија у свим својиморганизационим формама безвредна без официра,толико је политичка организација безвредна безодговарајућег вође. За покрет је боље да се препустистварању локалне групе, неголи изопачењу њенеорганизације, када недостаје водећа личност, којаруководи и тера напред.

За само једно вођство је потребна не само воља испособност, при чему се делатној и снази воље ипакмора дати већи значај него генијалности по себи, анајвреднији је спој способности, одлучности иистрајности. Будућност покрета је условљенафанатизмом, чак нестрпљивошћу са којом га његовепристалице заступају као једино исправан и истичуга насупрот творевинама сличне врсте. Највећа јегрешка веровати да се снага једног покрета повећавауједињавањем са неким другим, слично уређеним.Свако повећање на оваквом путу најпре, наравно,значи повећање спољњег обима, а тиме у очима

површног посматрача, и моћи, а у ствари преузимасамо клице унутрашњег слабљења, које каснијепочиње да делује. Јер ма шта да се увек може рећи оистоврсности два покрета, у стварности она ипакникад није присутна. Јер у другом случају практичноне би било два, већ само један покрет. А сасвим јесвеједно у чему леже разлике – па биле онезасноване само на различитим способностимавођства – оне постоје. Природном закону свакогразвитка, међутим, не одговара спајање две не башисте творевине, већ победа јаче и гајење моћи иснаге победника, које је омогућено једино борбом,која је овим условљена. Уједињавањем двеприближно једнаке политичке партијске творевинемогу произићи тренутне предности, на дуже је ипаксваки овај успех, остварен на овај начин, узрокунутрашњих слабости које касније наступају.Величина једног покрета се осигурава искључивонеспутаним развојем њене унутрашње моћи и њенимсталним повећањем до коначне победе над свимконкурентима.

Да, може се рећи, да његова моћ, а тиме и његоваживотна оправданост уопште, расту само оноликодуго, док он као претпоставку свог настанка признајепринцип борбе, и да је прекорачио врхунац својемоћи у истом тренутку, у ком се потпуна победаприклонила његовој страни. Према томе, за једанпокрет је корисно само ако тежи овој победи уформи, која временски не води тренутном успеху,већ која му дужим трајањем борбе, проузрокованим


235

обавезном нестрпљивошћу, поклања такође дугираст. Покрети, који свој раст захваљују самотакозваном уједињавању сличних творевина, даклесвоју снагу компромисима, су попут биљака изстакленика. Они пуцају на високо, само им недостајеснага да пркосе вековима и да одоле тешким бурама.Величина сваке снажне офганизације каоотелотворења неке идеје на овом свету лежи урелигиозном фанатизму, тако што се она,нетрпељива према свему другом, пробија, фанатичноубеђена у сопствено право. Кад је нека идеја по себиисправна, и, наоружана на такав нчин, прихватаборбу на овој земљи, она је непобедива, и свакипрогон води само њеној унутрашњој снази.Величина хришћанства не лежи у покушанимупоредним расправама са отприлике сличнообликованим филозофским мишљењима антике, већу неумољивом фанатичном објављивању и заступањусопствене науке. Привидна предност, коју покретидостижу удруживањем, обилно се постиже сталнимрастом моћи науке која остаје независна, која самабрани себе и своје организације. Покрет треба упринципу тако да одгаја своје чланове, да они уборби не сагледавају не нешто немарно одгојено већоно за чим сами треба да и теже. Они према томе нетреба да се боје непријатељства противника, већ дага и осећају као претпоставку за оправданостсопственог живота. Не треба да се боје мржњенепријатеља наше народности и нашег погледа насвет, и њених испољавања, већ да чезну за њом. Уиспољавања ове мржње спадају, међутим, и лаж и

клевета. Онај кога у јеврејским новинама не побијају,дакле не клевећу и не опањкавају, није поштенНемац нити прави национал-социјалист. Најбољемерило вредности његовог уверења, искреностињеговог убеђења и снаге његовог хтења јенепријатељство које му доноси смртни непријатељнашег народа.

Присталицама покрета и, у ширем смислу, целомнароду се увек изнова мора указивати на то, даЈеврејин у својим новинама стално лаже, и да је чакједна једнократна истина одређена само запокривање веће кривотворине, па је тиме сама, опет,жељена неистина. Јеврејин је велики мајстор улагању, у лажи и обмани – то су његова оружја уборби. Свака јеврејска клевета и свака јеврејска лаж,су ожиљак части на телу наших бораца. Онај коганајвише опањкавају, тај нам је најближи, а онај коганајсмртније мрзе, тај је наш најбољи пријатељ. Коујутру зграби јеврејске новине и у њима не види себеоклеветаног, није корисно употребио проклети дан,јер да је било тако, Јеврејин би га прогањао,клеветао, псовао, прљао. А само онај ко се дакленајефикасније противи овом смртном непријатељунаше народности и сваког аријевског човечанства икултуре, може да очекује, да клевете ове расе, а тимеи борбу овог народа види уперене и против себе.

Када ови принципи потпуно овладају нашимпристалицама, покрет ће постати непоколебљив инепобедив.


236

Покрет треба да поспешује поштовање личностисвим средствима, никад не треба да заборави да је уличној вредности свега људског, да је свака идеја исвако остварење резултат стваралачке моћи човека, ада дивљење пред величином не представља само чинзахвалности према њој, већ такође да обавијауједињујућу траку око онога који се захваљује.Личност се не може заменити, то нарочито не ондакад не отелотворује механички већ културно-стваралачки елемент. Колико се мало можезаменити славни мајстор, а неки други преузетизавршвање његове полуготове остављене слике,толико се мало може заменити велики писац имислилац, велики државник и велики војсковођа.Јер је њихова делатност увек у области уметности;она није механички научена, већ урођена божјоммилошћу. Највећи преокрети и достигнућа на овојземљи, њена највећа културна остварења, бесмртнадела у области уметности итд., она су заувекнераздвојно везана са именом, и репрезентује сењиме. Одрицање уздизања великог духа значигубитак бескрајне моћи која струји из имена свихвеликих људи и жена. То најбоље зна Јеврејин.Управо он, чије су величине велике само у разарањучовечанства и следствено томе његове културе,брине за идолопоклоничко дивљење њима. Јединопоштовање народа за њихове сопствене духовепокушава да прикаже као недостојно и даје му печат"култа личности". Чим је неки народ толикоплашљив да подлегне овој јеврејској дрскости ибезобразлуку, одриче се велике моћи коју поседује,

јер ова не почива на поштовању пред масом, већ уобожавању генија и уздизању и изградњи на њему.Кад се људска срца сламају и људске душе очајавају,из сумрака прошлости их гледају велики победнициневоље и бриге, понижења и беде, духовне неслободеи телесне принуде, и очајном смртнику пружају својевечне руке! Јао народу који се стиди да их прихвати!

* * *

У прво време настанка нашег покрета ни због чеганисмо толико патили колико због безначајности инепознавања нашег имена. Најтеже у том добу, кадасе често сусретало само шест, седам и осам лица даби саслушало речи говорника, је било, у том маломкругу пробудити и одржати веру у велику будућностпокрета. Мисли се да се шест или седам мушкараца,само безимених, јадних сиротана, удружује санамером, да створе покрет коме би једном требало дауспе оно што до сада није успевало снажним,великим масовним партијама, поновна изградњанемачког Рајха повећане моћи и сјаја. Да су нас таданапали, чак да су нас и само исмејали, били бисмосрећни у оба случаја. Јер оно што је највишепритискало је било само потпуно незапажање, којесмо тада налазили и због ког сам ја тада највишепатио. Кад сам ступио у круг неколико људи, нијемогло бити речи ни о партији ни о покрету. Већ самописао моје утиске поводом мог првог сусрета саовом малом творевином. У недељама које су тадаследиле имао сам времена и прилике да


237

простудирам испрва немогућу појаву те такозванепартије. Слика је, благи боже, била тескобнодепресивна. Није постојало ништа, већ скоро башништа сем имена партије, чији је одбор практичнопредстављао цело чланство, јер овако или онакобило оно, против чега је она покушала да се бори,парламент у малом. И овде је владало гласање, и доксу велики парламенти месецима до промуклостивикали из свег гласа, али бар о већим проблемима, уовом малом кругу је долазило до бескрајних дијалогавећ о одговору на срећно пристигло писмо! Јавност отоме свему наравно није знала ништа. Ниједан човеку Минхену није познавао партију ни по имену, осимњених пар присталица и неколицине познаникаистих. Сваке среде се у једном минхенском кафеуодржавала такозвана седница одбора, једномнедељно говорно веће. Пошто је целокупно чланство"покрета" у почетку било заступљено у одбору, лицасу, наравно, увек била иста. Сада се морало радитина томе, да се мали круг коначно развије, задобијунове присталице, али пре свега да се по сваку ценуразгласи име покрета. При том смо се послужилиследећом техником: Сваког месеца, касније свакихчетрнаест дана смо покушавали да одржимо"скупштину". Позивнице за њу су биле писанеписаћом машином или делом и руком на цедуљама ипрвих пута смо их ми сами делили односноразносили. Свак се обраћао свом кругу познаника даби покренуо једног или другог, да посети неку одових приредби. Успех је био бедан. Још се сећам,како сам једном у то време сам разнео око осамдесет

оваквих цедуља, и како смо онда увече чекали масенарода које је требало да дођу. Са једночасовнимзакашњењем је »председавајући« најзад морао даотвори »скупштину«. Опет нас је било седам људи,стара седморица. Прешли смо на то да дајемо да сепозивне цедуље напишу и умноже на машини уједној минхенској продавници писаће робе. Успех секод следеће скупштине састојао у неколицинислушалаца више. Тако је број полако растао саједанаест на тринаест, коначно на седамнаест,двадесет три, тридесет четири слушаоца...

Сасвим малим количинама сакупљеног новца у кругунас сиротана, прибављена су средства, да најзадможемо да дамо да се најави скупштина, огласом утада независном "Минхенском посматрачу", уМинхену. Успех је овог пута био збиља задивљујући.Сазвали смо скупштину у минхенском подрумуРофбројхаус-а (да се не помеша са свечаном саломминхенског Рофбројхаус-а) малој сали са просторомкоји прима тачно сто тридесет особа. Мени самом сепросторија чинила као велика хала, и свако од нас јестраховао, да ли ће успети, да дотичне вечериљудима испунимо "моћну" зграду. У седам сати јебило присутно сто једанаест особа и скупштина јеотворена. Један минхенски професор је држаоглавни реферат, а ја сам као други требало даговорим по први пут јавно. Тадашњем првомпредседнику партије, господину Рареру, је цела стваризгледала као велика вратоломија. Иначе, сигурночестити господин је био убеђења, да бих ја свакако


238

могао све друго, само не да говорим. Од овогмишљења се није могао одвратити ни у будуће. Стварје испала другачије. На тој првој скупштини, којој сетребало обратити јавно, било ми је дозвољено даговорим двадесет минута. Говорио сам тридесетминута и оно што сам раније, не знајући ни на којиначин, једноставно интимно осетио, сада се доказалои у стварности: умео сам да говорим!

Након тридесет минута су људи у малој просторијибили наелектрисани, а одушевљење се најпреиспољило у томе, што је мој апел на пожртвовањеприсутних довео до прилога од три стотине марака.Тиме нам је скинута велика брига. Финансијскоограничење је у то доба било тако велико, да нисмоимали никакве могућности да штампамо начелапокрета или чак да издајемо летке. Сада јепостављена основа за мали фонд, из ког се ондамогло плаћати бар оно најнужније и најоскудније.Али, и у другом погледу успех ове прве већескупштине је значајан. Тада сам почео да одборудоводим известан број свежих младих снага.

За време мог дугогодишњег војсковања сам упознаовећи број верних другова, који су полако почели дана основу мог наговора ступају у покрет. То су билисве сами делатни млади људи, навикнути надисциплину, који су од службовања одрастали напринципу: немогуће није ништа, и све се може кад сехоће! Колико је такав прилив нове крви бионеопходан, могао сам сам да спознам већ након

неколико недеља сарадње. Тадашњи првипредседавајући партије, господин Рарер, је у стварибио новинар, и као такав сигурно опсежнообразован. Ипак је за једног партијског вођу имаоизванредно тежак терет: није био говорник за масе.Ма колико до крајности савестан и тачан био његоврад по себи, ипак му је недостајао – можда управозбог помањкања говорничког талента – већи полет.Господин Дрекслер, тада председавајући локалнегрупе Минхен, је био једноставан радник, каоговорник такође мало значајан, уосталом, међутим,никакав војник. Није служио војску, ни за време ратаније био војник, тако да је њему, који је по целомсвом бићу био слабашан и несигуран, недостајалаједина школа која је могла да успе, да од несигурнихи меких природа направи мушкарце. Тако оба човеканису била изрезана од дрвета које би их оспособило,не само да у срцу носе фанатичну веру у победупокрета, већ и да постојаном енергијом воље и, ако јепотребно, најбруталнијом безобзирношћу отклонеотпоре који би хтели да стану на пут успону новеидеје. За то су одговарала само бића, у којима су сеујединили дух и тело оне војничке врлине, које би семожда најбоље могле означити овако: Окретан каохртови, жилав као кожа, чврст као Крупов челик! Јасам сам тад још био војник. Моја спољашњост иунутрашњост су се брусили скоро шест година, такода су ме у овом кругу испрва доживљавали каостранца. И ја сам заборавио изреку: То не може, илито неће моћи; на то се сме одлучити, то је јошпревише опасно итд. Јер је ствар наравно била


239

опасна! 1920. је у многим областима Немачкеједноставно била немогућа неционална скупштинакоја би се усудила, да свој апел упути широкиммасама и да јавно позове на посету. Учесници натаквој некој скупштини су били растеривани крвавихглава и прогоњени. Много, наравно, није требало затакву мајсторију: ипак је највећа такозванаграђанска масовна скупштина уобичавала да серазбежи пред туцетом комуниста и да побегне каозечеви пред псом. Ипак, ма како да су се црвенимало обазирали на такав грађански трач-клуб, чијусу унутрашњу безазленост, а тиме и не-опасност засебе боље познавали неголи његове чланове, ипак субили одлучни да свим средствима среде покрет којиим се учини опасним - најефикаснији у таквимслучајевима је ипак у свако доба био терор, сила. Алинајомраженији је тим марксистичким народнимваралицама морао бити покрет, чији би изразитициљ био задобијање оне масе која је до тада стајала уискључивој служби међународних марксистичкихјеврејских и берзанских партија.

Већ и наслов »Немачка радничка партија« је деловаораздражујуће. Тако се лако може замислити, да би упрвој погодној прилици започело разрачунавање самарксистичким подстрекачима, тад још пијаним одпобеде. У малом кругу тадашњег покрета су људиимали известан страх од такве једне борбе. Желелосе да се што мање ступа пред јавност, из страха да сене буде потучен. Прва велика скупштина је у духувећ виђена разбијеном, а покрет можда за увек

сређеним. Ја сам био у тешком положају са својимсхватањем, да се ова борба не би смела избећи, већда би јој требало изаћи у сусрет и стога набавити онооружје које би једино осигуравало заштиту од силе.Терор се не слама духом већ исто тако терором!Успех прве скупштине је у том правцу ојачао мојположај. Добили смо храброст за другу, већ нештовећу. Отприлике у октобру 1919. одржана јеЕберлброј-подруму друга већа скупштина. Тема:»Брест-Литовск и »Версај«. Као говорници сунаступила четири господина. Ја сам сам говориоскоро један сат, а успех је био већи него код првеманифестације. Број посетилаца се попео на прекосто тридесет. Покушај ометања су моји друговиугушили одмах у зачетку. Изазивачи немира сеизлетели низ степенице расцопаних глава.

Четрнаест дана након тога одржана је следећаскупштина у истој сали. Број посетилаца се попео напреко сто седамдесет - добра попуњеност простора.Ја сам поново говорио, и опет је успех био већи негокод претходне скупштине. Ја сам тражио већу салу.Најзад смо нашли једну такву на другом крају града,у "Немачком Рајху" у Данау улици. Прва скупштинау новом простору је била слабије посећена неголипретходна: тачно сто четрдесет особа. У одбору јенада поново почела да опада и вечити сумњичавцису веровали да се узроком лоше посете можесматрати пречесто понављање наших"манифестација". Било је жестоких сукоба, у којимасам ја заступао гледиште, да би град од седамсто


240

хиљада становника морао да поднесе не само свакихчетрнаест дана једну већ сваке недеље десетскупштина, да не би требало допустити да нас збунепротивударци, да је пут којим смо ударили,исправан, и да раније или касније уз стално истуупорност мора доћи успех. Уопште је цело то доба узиму 1919/20 било једна једина борба, да се ојачаповерење у победничку силу младог покрета и да сеуспе до оног фанатизма, који онда као вера може дапомера планине.

Следећа скупштина у истој сали ми је опет дала заправо. Број посетилаца се попео на преко двеста,спољни као и финансијски успех сјајан. Терао сам дасе одмах закаже следећа приредба. Она је одржанаједва четрнаест дана касније, а број слушалаца сепопео на преко двеста седамдесет лица. Четрнаестдана касније по седми пут смо сазвали присталице ипријатеље младог покрета, а исти простор је сад већвише тешко могао да прими људе, било их је прекочетиристо. У то време је уследило унутрашњеформирање младог покрета. При том је у маломкругу понеки пут било више или мање жучнихрасправа. Са различитих страна - како данас, таковећ онда - је критикована ознака младог покрета каопартије. Ја сам у таквом схватању увек видео самодоказ за практичну неспособност и духовну нискостдотичних. То су били и стално јесу људи који не могуда разликују спољашње од унутрашњег, и којивредност покрета покушавају да процене преманазивима који звуче што је могуће охолије, при чему

на сву несрећу највише мора да трпи речник нашихпраотаца. Тада је било тешко да људи схвате, да јесваки покрет, уколико не постигне победу својихидеја, а тиме и свој циљ, партија, па иако и похиљаду пута себи приписује друго име. Кад некичовек жели да практично спроведе неку храбрузамисао, чије остварење изгледа корисно у интересуњегових ближњих, онда ће Он најпре потражитипристалице који су спремни да заступају његовенамере. А ако би се ова намера састојала само у томеда уништи тренутно постојеће биће партије, да седокрајчи разбијање, онда су заступници овоггледишта и гласници ове одлуке такође самопартија, толико дуго, док се циљ не постигне.Цепидлачење је и заваравање је, кад неки заосталинародни теоретичар, чији су практични успеси уобрнутом односу са његовом мудрошћу, уобрази дапромени карактер који сваки млад покрет поседујекао партија, изменом његовог назива. Напротив. Акоје нешто не-народно, онда је то ово разбацивањепосебно старогерманским изразима, који нити пасујуу данашње доба нити представљају нешто одређено,већ лако могу да доведу дотле, да се значај покретавиди у спољњем језичком благу истог. Али то јеправа неподопштина која се данас може посматратибезброј пута. Уопште сам већ тада, а и у будућностиморао увек изнова да упозоравам на оне немачко-ненародне путујуће школаре, чије је позитивнодејство увек једнако нули, чија се уобразиља једваможе надмашити. Млади покрет је морао и мора дасе чува прилива људи, чија је једина препорука


241

најчешће у њиховој изјави да су се већ тридесет иличетрдесет чак година борили за исту идеју. Али ко јечетрдесет година наступао за једну такозвану идеју,не освојивши чак ни најмањи успех, чак неспречивши победу супротне стране, добавио је доказистине за своју сопствену неспособност у тојчетрдесетогодишњој делатности. Опасност је пресвега у томе, да такве природе не желе да се укључе упокрет као чланови, већ трабуњају о водећимкруговима, у којима једино могу да на основу својепрастаре делатности виде одговарајуће место за даљеделовање. Али јао, ако се таквим људима предапокрет! Колико год мало неки пословни човек, којије у четрдесетогодишњој делатности консеквентноуништавао велики посао, био способан као заснивачновог, толико мало неки народни Метузалем, који јеуправо у то доба исфуњарио велику идеју и довео једо закречења, одговара у вођство новог, младогпокрета! Иначе сви ови људи долазе само малимделом у нови покрет, да би му служили и да бикористили идеју нове науке, у највећем бројуслучајева, међутим, да би под његовом заштитом ипреко могућности које нуди, још једном унесрећиличовечанство својим идејама.А какве су то идеје, можесе само тешко репродуковати. Карактеристично кодових природа је то, да сањаре о старогерманскомјунаштву, о прастаром добу, каменим секирама,копљу и штиту, а у стварности су највеће кукавицекоје човек може да замисли. Јер исти људи, којимлатарају по ваздуху старонемачким, брижљивопатвореним лименим мачевима, а препарирана

медвеђа кожа са роговима бика изнад брадате главе,за садашњост проповедају само борбу духовниморужјем и беже што брже од сваке комунистичкегумене палице. Потомство ће имати мало подстицајада овелича херојски живот ових брадоња у некомновом епу... Ове људе сам упознао превише добро, ада пред њиховим бедним глуматањем не бих осетионајдубље гађење. А на широке масе они делујусмешно и Јеврејин има све разлоге да штити овенародне комедијаше, да их чак претпостављастварним борцима за будућу немачку државу. Притоме су ови људи још безмерно уображени, хоће да,упркос свим доказима своје потпуне неспособности,све боље разумеју и постају права мука за исправне ичасне борце, чије јунаштво није само у прошлостиизгледало достојно поштовања, већ који се труде даи потомству дају исту слику својим деловањем. Честосе и само тешко може разликовати, ко од ових људиделује из унутрашње глупости или неспособности,или ко само тако ради из одређених разлога.Нарочито код такозваних религиозних реформаторана старонемачкој основи стално имам осећај, као дасу их послале оне силе, које не желе поновни успоннашем народу. Јер њихова целокупна делатностипак одводи народ од заједничке борбе противзаједничког непријатеља, Јеврејина, да би уместотога потрошили његове снаге на колико бесмисленетолико несрећне унутрашње религијске сукобе. Ауправо из тих разлога је неопходно успостављањеснажне централне снаге у смислу безусловногауторитета вођства у покрету. Само њоме се може


242

осујетити посао таквих разорних елемената. Свакакосе из тог разлога и у круговима ових народнихАхасвера могу наћи највећи непријатељијединственог, снажно вођеног и управљаног покрета.Они у покрету мрзе моћ која спречава њиховунеподопштину. Није се узалуд млади покрет утврдиона одређеном програму и при том није употребиореч "народни". Појам народни услед своје појмовненеограничености није могућ основ за неки покрет ине нуди мерило за припадност неком таквом. Што сеовај појам практично теже може дефинисати, вишерасте могућност да се на њега позове. Увођење таконеодредивог и тако многоструко објашњивог појма уполитичку борбу води укидању сваке снажнеборбене заједнице, пошто она не подноси да сепојединцу препусти одређивање саме његове вере ихтења. Срамно је шта се све данас прави од речи"народни", колико људи има сопствене представе отом појму. Познати професор у Баварској, славниборац оружјем и богат исто тако духовним успесимапута ка Берлину, изједначава појам народни самонархистичком оријентацијом. Учена глава је,наравно, до сада заборављала да идентитет нашихнемачких монархија из прошлости ближе објашњаваданашњим народним схватањем. Бојим се, такође, даби ово тешко успело господину. Јер се не може низамислити нешто ненародније него што је већинанемачких монархистичких државних творевина. Даје било другачије, оне никад не би нестале или бипак њихов нестанак дао доказ за неисправностнародног погледа на свет. Тако свако тумачи овај

појам управо онако како га разуме. Али као основа заполитички борбени покрет не може доћи у обзироваква разноликост мишљења. При том уопште нежелим да узмем у обзир несналажљивост и посебнонепознавање народне душе ових народних"душебрижника" двадесетог века. Они су довољноилустровани подсмехом, са којим их третира левица.Пушта их се да брбљаљу и исмева их се. А онај комена овом свету не успе да га противници мрзе, нечини му се више много вредним као пријатељ. А итако пријатељство ових људи не само да је билобезвредно за наш млади покрет, већ увек самоштетно, и увек је било и главни разлог, зашто смонајпре изабрали име "партија" - смели смо да сенадамо да бисмо већ и само тиме растерали читавчопор ових народних месечара - и зашто смо се, поддва, означили као »Национал-социјалистичканемачка радничка партија«.

Први израз (партија) нам је удаљио занесењакестарином, људе речи и површна лупетала изрекатакозване "народне идеје", други (NSDAP) нас јемеђутим, ослободио читаве пратње витезова са"духовним мачем", свих кукавица, који су "духовнооружје" држали као заштитни штит пред својимстварним кукавичлуком. Само се по себи разуме, дасмо у времену након тога најтеже нападани нарочитоод ових последњих, наравно не физички, већ перомједино, пошто се ово и не може очекивати другачијеод таквог народног гушчијег пера. За њих би нашпринцип "Ко нам се супротстави силом, од тога ћемо


243

се одбранити силом" имао у себи нешто језиво. Онису нам пребацивали не само сирово обожавањегумене палице, већ најјаче недостатак духа по себи.Да на народној скупштини може да се ућутка једанДемостен, само ако педесет идиота, ослоњени на својјезик и своје песнице, не желе да му допусте даговори, свакако ни најмање не дира таквог једногшарлатана. Урођени кукавичлук му не допушта даикад доспе у такву опасност. Јер он не ради "бучно" и"наметљиво", већ у "миру". Ни данас не могудовољно да опомињем наш млади покрет да не доспеу мрежу ових такозваних "тихих радника". Они су несамо кукавице, већ стално и немалице и дангубе.Човек који зна ствар, познаје дату опасност, својимочима види могућност за помоћ, има проклетудужност и обавезу, да не ради у "тишини" већ дапред целокупном јавношћу наступа против зла изалаже се за његово излечење. Ако то не ради, ондаје немаран, бедан слабић који заказује или изкукавичлука или из лењости и неспособности.Велики део ових "тихих радника", међутим,најчешће ради само тако, као да бог ма шта зна. Свиони не знају ништа, а покушавају да цео свет преваресвојим мајсторијама; они су лењи, али са својимнаводним "тихим" радом буде утисак једне коликоенормне толико неуморне делатности, једном речиони су варалице, политичке спекулантске природекоје мрзе частан рад других. Чим се такав народнилептир позове на вредност "тишине", можемо секладити хиљаду према један, да он у њој непроизводи, већ краде од плодова рада других. Уз то

још долазе ароганција, уображење и дрскост, сакојима ова практично ленствујућа, непоштенафукара напада рад других, покушава да га од главедо пете искритизира и тако у ствари помогнесмртном непријатељу нашег народа. Сваки последњиагитатор, који има храбрости, да стојећи загостионичким столим међу својим противницима,мушки и отворено заступа своје гледиште, пружавише од хиљаде ових лажљивих, злобнихподмуклица. Он ће сигурно моћи да обрати једногили дугог и задобије га за покрет. Његов учинак ћесе моћи испитати и утврдити на успеху ефикасностињеговог дела. Само, плашљиве варалице, које својрад хвале у "тишини" па се дакле заогрћу у мантиланонимности, који треба презирати, не вреде ништаи могу се у правом смислу речи сматрати трутовимапри поновном уздизању нашег народа.

* * *

Почетком 1920. терао сам да се одржи прва сасвимвелика масовна скупштина. Дошло је до различитихмишљења о томе. Неки водећи чланови партије суствар сматрали много преурањеном, а тиме и кобномпрема дејству. Црвена штампа је почела да се бавинама, и ми смо били довољно срећни да постепенозадобијамо њихову мржњу. Почели смо да наступамона другим скупштинама као говорници у дискусији.Наравно да су сваког од нас виком одмах спречавалида нешто каже. Али успеха је ипак било. Упознали сунас, и управо у оној мери, у којој се продубљивало


244

ово сазнање, расла је и ненаклоност и бес против нас.Тако смо, дакле, могли да се надамо, да ћемо коднаше прве велике масовне скупштине у највећемобиму примити посету наших "пријатеља" изцрвеног табора. И мени је било јасно да јевероватноћа разбијања била велика. Само, борба семорала изнети, ако не сада онда неколико месецикасније. Било је потпуно на нама да већ првог данаовековечимо покрет слепим, безобзирнимзалагањем за њега. Ја сам предобро познавао пресвега менталитет присталица црвене стране, да небих знао, да отпор до крајности не само да најпребуди утисак, већ и задобија присталице. За такавотпор је баш требало бити одлучан. Тадашњи првипредседавајући партије, господин Харер, је сматраода не може да обори моја гледишта с обзиром наизабрани тренутак, па се након тога као частан,искрен човек повукао из вођства покрета. На његовоместо је напредовао господин Антон Дрекслер. Јалично сам задржао организацију пропаганде па је ивршио безобзирно. Тако је као термин одржавањаове прве велике народне скупштине још непознатогпокрета одређен 24. фебруар 1920. године.Припремама сам руководио ја лично. Оне су билеврло кратке. Уопште је цео апарат био усмерен на то,да може да доноси муњевите одлуке. О дневнимпитањима је у форми масовних скупштина требалозаузети став у року од двадесет четири сата. Њиховаобјава је требало да уследи преко плаката и летака,чија је тенденција одређена према оним гледиштимакоје сам у грубим цртама утврдио већ у мојој

расправи о пропаганди: дејство на широку масу,концентрисање на мали број тачака, сталнопонављање истих, самопоуздано и самосвесноуобличавање текста у формама аподиктичкогтврђења, највећа истрајност у ширењу и стрпљење уочекивању дејства. Као боја је начелно изабранацрвена, она највише пламти па је морала да највишеразјари и раздражи наше противнике, и да их тимеовако или онако обавести о нама и подсети на нас. Убудућности се и у Баварској интимно братимљењеизмеђу марксизма и центра као политичке партијенајјасније показало у бризи, са којом је овдевладајућа Баварска народна партија покушала даослаби а касније и спречи дејство наших плаката нацрвене радничке масе. Ако полиција није налазиладруго средство да се ту умеша, онда су на крајуморали да трпе "обзири саобраћања", док најзад овиплакати, који су стотине хиљада интернационалних,побуњених и заведених радника вратили немачкојнародности, нису потпуно забрањени за љубавунутрашњег, тихог, црвеног савезника уз кориснупомоћ такозване Немачко-националне народнепартије. Ови плакати – који су као додатакприложени првом и другом издању ове књиге –најбоље могу да докажу снажну борбу коју је младипокрет извојевао у то време. Али они ће и предпотомством посведочити о хтењу и искреностинашег уверења и самовољи такозваних националнихвласти при спречавању њима тако неугодненационализације, а тиме и задобијања широких масанаше народности. Они ће помоћи и да се уништи


245

мишљење да се у Баварској налази националнавлада по себи, и још документовати предпотомством, да национална Баварска из година1919., 1920., 1921., 1922. и 1923. можда није резултатнационалне владе, већ је ова само присилно моралада узме у обзир народ који се постепено осећаонационалним. Саме владе су чиниле све да спрече ионемогуће овај процес оздрављења. При том семорају изузети само два човека: Тадашњипредседник полиције Ернст Пенер и његов вернисаветник, виши управитељ Фрик, су били јединивиши државни службеници који су тада ималихрабрости да најпре буду Намци па тек ондаслужбеници. На одговорном месту је Ернст Пенербио једини, који није облетао да задобије милостмаса, већ се осећао одговорним својој народности ибио спреман, да за поново ускрснуће немачкогнарода, који је волео изнад свега, стави на коцку ижртвује све, па ако је потребно и сопственуегзистенцију. А он је стално био у мрским очимаоних подмитљивих чиновничких креатура, којимазаконитост деловања није прописивао интересњиховог народа и његова нужна ослободилачкапобуна већ наредба послодавца, без обзира надобробит поверене им националне имовине. Али пресвега је он спадао у оне природе, које се за разликуод већине чувара нашег такозваног државногауторитета не боје непријатељства издајица народа иземље, већ га жели, као саму по себи разумљивуимовину честитог човека. Мржња Јевреја имарксиста, цела њихова борба пуна лажи и клевете

су за њега били једина срећа услед беде нашегнарода. Човек гранитног поштења, античкеједноставности и немачке оданости, код кога изрека»боље гроб него роб« није фраза већ суштина целогњеговог бића. Он и његов сарадник др Фрик су уочима једини, који међу људима на државнимположајима имају право да се сматрајусуствараоцима националне Баварске.

Пре но што смо приступили одржавању наше првемасовне скупштине, није се морао припремити самонеопходни пропагандни материјал, већ су се моралиодштампати и принципи програма. У другом тому ћудетаљно развити смернице које су нам лебделе предочима нарочито при састављању програма. Овдежелим само да утврдим да је то урађено, не само даби се младом покрету дали форма и садржај, већ даби се његови циљеви учинили разумљивим широкојмаси. У такозваним круговима интелигенције су сешалили са тим, изругивали се и покушавали да гакритикују. Исправност нашег тадашњег схватања једоказала делотворност овог програма. Тих годинасам видео како настаје на десетине нових покрета, аони сви су опет нестајали, разнесени без трага. Остаоје један једини: Национал-социјалистичка НемачкаРадничка Партија (NSDAP). И данас сам више негоикад убеђен, да се може борити против њега, да семоже покушати да се ослаби, да нам мали партијскиминистри могу забранити говор и реч, никада вишеони неће спречити победу наших идеја. Ако одцелокупног данашњег схватања државе и његових


246

представника сећање никад више не објави имена,основе националсоцијалистичког програма ће битифундамент будуће државе. Четворомесечнаделатност на скупштини пре јануара 1920. нам јеполако уштедела мала средства, која су нам билапотребна за штампање нашег првог летка, нашегпрвог плаката и нашег програма. Кад за завршетаковог тома узимам ову прву велику масовнускупштину покрета, онда се то дешава стога, што јеса њом партија разбила уски оквир малог удружењаи уместо тога по први пут деловала одређујуће нанајважнији фактор нашег доба – јавно мњење.

Ја сам сам тада имао само једну једину бригу: Да лиће сала бити пуна или ћемо говорити пред зјапећомпразнином? Интимно сам био непоколебљивоубеђен, да, кад би људи дошли, да би тај дан мораода постане велик успех за млади покрет. Тако самстраховао од те вечери. У 7.3о h је требало да уследиотварање. У 7.15 h сам ушао у свечану салуХофбројхаус-а на тргу у Минхену и срце је скорохтело да ми пукне од радости. Огромна просторија,јер ми се тад још чинила огромном, је била препуна,глава до главе, маса која је бројала скоро две хиљадељуди. А пре свега – дошли су они, којима смо желелида се обратимо. Изгледало је да су више од половинесале заузели комунисти и независни. Нашој првојвеликој манифестацији су одредили брз крај. Само,испало је другачије. Након што је завршио првиговорник, ја сам узео реч. Неколико минута каснијесу пљуштале упадице, у сали је дошло до жестоких

сукоба. Шака највернијих ратних другова и осталихпристалица се тукла са свадљивцима и тек постепеносу могли да успоставе мир. Поново сам могао даљеда говорим. Након пола сата је одобравање полакопочело да надјачава вику и урлање. А онда сам узеопрограм и по први пут почео да га тумачим. Из часау час су повици одобравања све више потискивалиупадице. А кад сам најзад маси изложио двадесет петтеза, тачку по тачку, и замолио је да сама да суд оњима, оне су једна за другом прихватане уз све већеклицање, једногласно и опет једногласно, а кад је ипоследња теза тако нашла пут до срца масе, салапуна људи је стајала предамном, уједињена новимубеђењем, новом вером, новом жељом. Кад је накончетири часа просторија почела да се празни а маса сезбијена, као лагана струја ваљала, гурала и тискалака излазу, знао сам, да су принципи једног покретаизашли у немачки народ, и никада се више нећемоћи заборавити. Запаљена је ватра из чијег је жараморао онда да дође мач, који је требало да загерманског Зигфрида поново задобије слободу, занемачку нацију и њен живот. Поред надолазећегуспона осетио сам како богиња неумољиве осветекорача за кривоклетство од 9. новембра 1918. Тако сесала лагано празнила. Покрет је почео да се развија.

***

- крај првог тома -


247

НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИСТИЧКИПОКРЕТ, ПОГЛЕД НА СВЕТ И

ПАРТИЈА

24. фебруара 1920. одржана је прва велика јавнамасовна манифестација нешег младог покрета. Усвечаној сали минхенског Хофбројхауса гомили одскоро две хиљаде људи је предочено двадесет петтеза програма нове партије свака поједина тачка јеприхваћена уз одобравање клицањем.

Тиме су дата прва начела и смернице за борбу, која јетребало да стане на крај правој хрпи старинскихпредстава и погледа и нејасним, чак штетнимциљевима. У љењи и плашљиви грађански свет, каои у победоносни поход марксистичког освајачкогталаса требало је да ступи нова моћ, да би се зла кобсудбине зауставила у последњи час.

Било је само по себи разумљиво, да је нови покретсмео да се нада да ће добити неопходан значај ипотребну снагу за ову огромну борбу, само ако му одпрвог дана успе да у срцима својих присталицапробуди свето убеђење да се њиме у политичкомживоту не октроира нова изборна парола, већ сепред њега ставља један сасвим нови поглед на светод принципијелног значаја!

Мора се размислити са каквих бедних гледишта сунормално испетљавани такозвани "партијскипрограми", па с времена на време дотеривани ипреиначавани. Посебно под лупу треба ставитипокретачке мотиве ових грађанских "програмскихкомисија", да би се задобило неопходно разумевањеза процену ових програмских наказа.

Увек је једна једина брига која нагони или напостављање новијих програма или на измену старих:брига за следећи исход избора. Као што у главамаових парламентарних државних уметника почиње дасвиће слутња, да се драги народ опет буни и да желида утекне из амова старих партијских кола, почињуони да се изнова боје руде. Онда долазе звездоточции партијски астролози такозвани "искусни" и"превејани", већином стари парламентарци, који изсвог "времена богатог политичког учења" могу да сесете аналогних случајева када су се маси најзадкидали конопци стрпљења, и који опет осећајупретећу близину сличног. Тако посежу за старимрецептима, стварају "комисију'' прислушкују свуда удрагом народу, њушкају творевине штампе и полакомиришу шта би драги народ радо хтео, шта га плашии чему се нада.

Најпажљивије се студира свака група занимања, чаксвака класа намештеника и истражују се њиховенајскривеније жеље. И "мучни шлагворти" опаснеопозиције су тада обично изненада зрели запреиспитивање и неретко се на највеће чудење


248

својих првобитних проналазача и разглашивача,сасвим безазлено појављују у богатству знања старихпартија, као сами по себи разумљиви. Тако секомисије окупљају и "ревидирају" стари програм иправе нов (господа при том мењају своја убеђења каовојник у пољу своје кошуљу наиме увек кад је старавашљива!), у ком ће свако дати своје. Сељак добијазаштиту своје пољопривреде, индустријалац заштитусвоје робе, потрошач заштиу своје куповине,наставницима се повећавају плате, службеницимапобољшавају пензије, удовице и сирочад права требада обезбеде у највећем обиму, поспешује сесаобраћај, тарифе треба да се смање, па се чак ипорези укидају, ако не сасвим, а оно ипак прилично.Понекад се дешава да се заборави неки слој или се нечује неки захтев који кружи у народу. Онда се јошвеликом брзином укрпи, што још има места, такодуго, док се чисте савести може надати да је армијанормалних малограђана заједно са њиховим женамапоново умирена, и да су високо задовољни. Онда,тако интимно наоружан, са поверењем у драгог Богаи непоколебљиву глупост грађана са правом гласа,може човек да започне борбу за "ново обликовање"Рајха, како се каже.

Кад онда прође дан избора, и парламентарци за петгодина одрже своју последњу народнну скупштину,да би са дресуре плебса кренули ка испуњењу својихвиших и пријатнијих задатака, распушта сепрограмска комисија, а борба за ново обликовањествари опет добија форме борбе за драги

свакодневни хлеб. То, међутим код парламентарацазначи дневнице. Сваког јутра господин народнипредставник (посланик) креће у »Кућу над Кућама«(парламент), па ако не баш сасвим унутра, онда ипакбар до предворја, у ком се налазе листе оприсутности (битно је да су били "присутни" како бимогли да подигну дневнице). У дирљивој служби занарод уноси тамо своје име и за ове сталне сламајућенапоре узима "малу" надокнаду као заслужену плату.Након четири године, или у осталим критичнимнедељама, када опет све више почиње да сеприближава распуштање парламентарних тела,господу изненада обузима неукротив нагон. Као штоларва не може друго до да се преобрази у гундеља,тако и ове парламентаме гусенице напуштају великузаједничку кућу за лутке (мисли се на парламент) илепршају, снабдевени крилима, напоље ка драгомнароду. Опет говоре својим бирачима, приповедају осопственом енормном раду и злонамернојокорелости других, али од неразумне масе уместозахвалног одобравања понекад добијају сирове, чакнепријатељске изразе у главу. Кад ова незахвалностнарода нарасте до извесног степена, може дапомогне само једно средство: сјај партије мора опетда се изгласа, програм вапи за побољшањем,комисија поново оживљава, и превара почиње одпочетка!

Крај гранитне глупости нашег човечанства не чудисе успеху. Вођене његовим штапом и заслепљененовим примамљивим програмом, враћају се и


249

"грађанска" и "пролетерска" гласачка животиња опету заједничку шталу и бирају своје старе варалице!Тиме се народни човек и кандидат радних слојевапоново претвара у парламентаму гусеницу и једелишће на грању државног живота док не постанедебела и масна, да би се након четири године опетпреобразила у шареног лептира.

Једва да има нешто што више депримира, него натрезној јави посматрати цео овај процес, моратигледати ову представу која се стално понавља. Изтаквог плодног тла се у грађанском табору, наравно,не црпи снага да се извојује борба са организованомснагом марксизма. О томе господа никад не мислеозбиљно. Уз сву признату ограниченост и духовнуинфериорност ових парламентарних вашака уодносу на белу расу, ни они сами озбиљно да уобразеда се на путу западне демократије боре против науке,за коју је демократија са свим што уз то иде, унајбољем случају средство сврхе, које се примењуједа би се ослабио противник.

На паметан начин покушава да нераздвојну везузавара принципима демократије, онда се ипак нинајљубазније не може заборавити, да се ова господа укритичном часу ни трунку нису бринула о већинскојодлуци према схватању западне демократије! То јебило у данима када су грађански парламентарцисигурност Рајха видели гарантовану у монументалнојограничености надмоћног броја, док је марксизам сагомилом уличних скитница, дезертера, партијских

будала и јеврејских литерата без оклевањаприграбио власт, ударајући звучан шамардемократији такве врсте. Стога већ верујућа душатаквог парламентарног чаробњака једне грађанскедемократије припада уз то, да се помисли, да би себрутална одлучност интересената и носилаца онесветске куге, сада или у будућности једноставномогла протерати чаробним формулама западногпарламентаризма. Марксизам ће толико дугомарширати са демократијом, док му не успе дадиректним путем за своје злочиначке циљеве добијечак и продукт националног духовног света, који јеодредио за истребљење. Али ако би данас дошао доуверења, да би се из вештичијег казана нашепарламентаме демократије изнанада могла развитивећина, која би "па било то само на основу већине"овлашћене за доношење закона озбиљно напаламарксизам, парламентарна опсена би се одмахзавршила. Стегоноше црвене Интернационале бионда, уместо да апел упуте демократској савести,издале ватрени проглас пролетерским масама, ањихова борба би се једним ударцем пресадила изгњилог ваздуха сала за седнице наших парламенатау фабрике и на улице. Демократија би тиме одмахбила убијена – а оно што није успело духовнојокретности оних народних апостола у народнимпарламентима, муњевито би успело полугама иковачким чекићима нахушканих пролетерских маса,баш као у јесен 1918. године они би уверљивопредочили грађанском свету, колико је лудо


250

уображавати, да се средством западне демократијеможе омести јеврејско освајање света.

Као што је речено, већ верујући дух спада у то, да сепрема таквом играчу обавезаним на правила, која зањега увек постоје само ради обмане и сопственекористи, која се бацају преко ограде чим више неодговарају његовој користи. Пошто се код свихпартија такозване грађанске оријентације устварности цела политичка борба састоји заистасамо у тучи око појединачних парламентарнихстолица, при чему се усмерења и принципи већпрема сврсисходности као пешчани претег бацајупреко ограде, онда су и њихови програми одређенипрема томе, а свакако обманама такође се и њиховеснаге мере према томе.

Недостаје им она велика магнетна привлачност, којуширока маса увек следи само под присилнимутиском великих, надмоћних гледишта, једномуверљивошћу безусловне вере у исте, у пару сафанатичном борбеном храброшћу, да се заузме зањих. У време када једна страна започиње јуриш напостојеће уређење, друга једино може да вечнопружа отпор. Када се зато данас нашем покрету умноприговара, посебно од стране такозванихнационалних грађанских министара, отприликебаварског центра, да ради на "превентуму", таквомједном политизујућем Лилипутанцу се можеодговорити само једно: Наравно, ми покушавамо данадокнадимо оно што сте ви и пропустили у вашој

криминалној глупости. Ви сте принципима вашепарламентарне трампе потпомогли да се нацијасилом увуче у понор; али ми ћемо, и то у формаманапада, постављањем новог погледа на свет ифанатичном непоколебљивом одбраном својихпринципа, градити степенице нашем народу, покојима ће једном опет моћи да се попне у храмслободе. Тако је у доба оснивања нашег покретанаша прва брига морала увек да буде усмерена на то,да спречи да од чете бораца за ново, свето уверењенастане само удружење за некакво унапређењепарламентарних интереса.

Прва превентивна мера је била стварање програма,који је циљно гурао ка развоју, који је већ по својојунутрашњој величини изгледао погодан да сезаплаше мали и слабашни духови наших данашњихпартијских политичара. Колико је исправно билонаше схватање неопходности програмских циљнихтачака најоштријих обележја, најјасније јепроизилазило из оних кобних недостатака, који су накрају довели до слома Немачке. Из њиховог сазнањасе морало формирати ново схватање државе, које јесамо опет битан саставни део новог схватања света.Већ у првом тому сам се утолико бавио речју"народни", да сам морао да установим, да се оваознака појављује појмовно премало ограничена даби дозволила стварање затворене борбене заједнице.Све могуће, што се по свему битном његовихгледишта неизмемо раздваја, креће се сада подзаједничким именитељем "народни".


251

Пре но што стога пређем на задатке и циљевеНационалсоцијалистичке немачке радничке партије,хтео бих да разјасним појам "народни" као и његоводнос према партијском покрету.

Појам »народни« се тако мало појављује јасноозначен, са тако многоструким тумачењима и таконеограничен у практичној примени, отприлике каореч "религиозан". Врло тешко се и под овом ознакомможе замислити нешто сасвим прецизно, нити усмислу мисаоног поимања, нити у практичномдејству. Ознака "религиозан" постаје појмљивозамислива тек у тренутку, у ком се повезује саодређено оцртаном формом овог њеног дејства. То јеврло лепо, али најчешће врло јефтино објашњење,када се биће неког човека означава као "дубокоунутрашње религиозно". Биће можда још свеганеколицина, који ће се осећати задовољни таквимједним сасвим општим објашњењем, па којима чакможе да посредује одређену, више или мање оштруслику оног душевног стања. Али, пошто се великамаса не састоји ни од филозофа, ни од светаца, такваједна сасвим општа религиозна идеја ће појединцунајчешће значити само ослобађање неког његовогиндивидуалног мишљења и делања, а да ипак недоведе до оне ефикасности, која израста изрелигиозне унутрашње чежње у тренутку, када се изчисто метафичког неограниченог света идејаформира јасно ограничена вера. Ово сигурно нијесврха по себи, већ стварно средство сврхе; но ипак јеоно незаобилазно неопходно средство да би сврха

уопште могла да се постигне. Ова сврха, међутим,није стварно идејна, већ заправо и еминентнопрактична. Како уопште мора да постане јасно данајвиши идеали увек одговарају најдубљој животнојнеопходности, исто као што и племенитостнајузвишеније лепоте у крајњој линији лежи стварноу логичној сврсисходности.

Тиме што вера потпомаже да се човек издигне изнаднивоа животињског животарења, у ствари доприносиучвршћивању и осигурању своје егзистенције. Акосамо данашњем човечанству узмемо принципе, којису, потпомогнути њиховим васпитањем, религиозно-верски, али у свом практичном значењу обичајноморални, одвајањем овог религиозног васпитања ине замењујући га неким једнако вредним, и предсобом ћемо имати резултат у тешком потресуфундамената његовог битисања. Смемо дакле даустврдимо, да не само човек живи да би служиовишим идеалима, већ да ти виши идеали обрнутодају, такође, претпоставку за његово битисање каочовека. Тако се круг затвара.

Наравно, већ у општем називу "религиозни" лежепојединачне принципијелне идеје, или уверења, например неуништивост душе, вечност њеногбитисања, постојање вишег бића итд. Стварно, свеове идеје, па биле оне за појединачне још такоуверљиве, подлежу тако дуго критичком испитивањуовог појединца, а тиме и тако дуго колебљивомпотврђивању или негирању, док слутња према


252

осећању или сазнање не прихвате закониту снагуаподиктичне вере. То је пре свега фактор борбе, којиствара отпор признавању основних религиознихпоставки и ослобађа пут.

Без јасно ограничене вере би религиозност у својојнејасној разноликости била не само безвредна заљудски живот, већ би вероватно допринела општојпоремећености. Слично као са појмом "религиозан",дешава се и са ознаком "народни". И у њој већ лежепојединачна принципијелна сазнања. Она су ипак,иако најеминентнијег значаја према својој формитако мало јасно одређени, да се уздижу изнадвредности више или мање прихватљивог мишљењатек онда, када се узимају као основни елементи уоквиру једне политичке партије. Јер остварењеидеала, погледа на свет и захтева изведених из њих,следи исто тако мало кроз чист осећај илиунутрашње хтење људи по себи, као и освајањеслободе општом чежњом за њом. Но, тек кад ћеидеални нагон за независношћу у формамавојничких средстава моћи да добије борбенуорганизацију, може се нагонска жеља народа да будеслободан прометнути у дивну стварност.

Сваки поглед на свет, па био он по хиљаду путаисправан и од највеће користи за човечанство,остаће без значаја за практично обликовање животанарода све дотле, док његови принципи не постанубојна застава борбеног покрета, који ће са својестране толико дуго бити партија, док се њена

делатност не заврши победом њених идеја и њенепартијске догме не створе нове државне принципезаједнице једног народа. Али ако нека духовнапредстава опште врсте будућем развитку жели даслужи као основа, онда је прва претпоставкастварање несумњиве јасноће о бићу, природи иобиму ове представе, пошто се само на таквој основида створити и покрет, који по унутрашњојхомогености свог убеђења може да развије инеопходну снагу за борбу. Из општих представа семора обликовати политички програм, из општегпогледа на свет одређена политичка вера. Поштоњен циљ треба да буде практично достижан, онанеће морати да служи само идеји по себи, већ да узмеу обзир и борбена средства, која постоје за освајањепобеде ове идеје и која се морају применити.

Апстрактно исправној духовној представи, коју требада прогласи програматичар, мора да се придружипрактично знање политичара. Тако се виши идеалкао звезда водиља човечанства мора нажалостпомирити са тим, да узме у обзир слабостичовечанства, да не би унапред посрнуо на општојљудској недовољности. Истраживачу истине треба дасе придружи и познавалац психе народа, да би изцарства вечне истине и идеала извукао људскомогуће за малог смртника, и да би му дао обличје.Ово претварање опште идеалне представе погледа насвет, највише истинитости у одређено ограничену,круто организовану, духовно и према хтењујединствену политичку борбену и верску заједницу је


253

значајно достигнуће, пошто једино од његовогсрећног решења зависи могућност победе идеје. Овдеиз војске често милиона људи, који појединачновише или мање јасно и одређено слуте ове истине,делимично их можда схватају, мора да иступи један,да би аподиктичком снагом из колебајућег светапредстава широке масе формирао гранитнепринципе и прихватао борбу за једино исправнодотле, док се из игре таласа слободног света идеја неиздигне чврста стена јединствене повезаности повери и хтењу. Опште право на такво деловање језасновано у његовој неопходности, лично право ууспеху.

Ако покушамо да из речи "народни" ољуштимосмислено унутрашње језгро, утврдићемо следеће:Наше данашње уобичајено политичко схватањесвета почива опште узев, на представи, да се државидодуше може приписати по себи стваралачкакултурна снага, али да она нема ништа са раснимпретпоставкама, већ је још више производекономских неопходности, а у најбољем случајуприродни резултат политичког нагона моћи. Овоосновно гледиште по свом логично-консеквентномдаљем образовању води не само погрешномсхватању расних присила, већ и мањем вредновањуличности. Јер порицање различитости појединихраса с обзиром на њихове опште културне снаге мораприсилно да ову велику заблуду пренесе и напроцењивање појединачне личности. Прихватањеистоврсности раса онда постаје основа истог начина

посматрање за народе па даље и за појединачнељуде. Стога је сам интернационални марксизамтакође само преношење, које је предузео ЈеврејинКарл Маркс, једне стварно већ одавно и постојећеоријентације и схватања према погледу на свет, уформу одређене политичке вероисповести. Безподлоге таквог, опште већ постојећег тровања,политички успех ове науке, вредан дивљења никадне би био могућ. Карл Маркс је одиста био један међумилионима, који је у глибу света који је лаганопропадао, сигурним погледом пророка препознаонајважније отрове, изабрао их, да би, попутчаробњака, направио концентрисани раствор радибржег уништења независног постојања слободнихнација на земљи. То све је, међутим, било у службињегове јеврејске расе.

Тако је марксистичка наука кратко сажети духовниекстракт данашњег општеважећег погледа на свет.Већ је из тог разлога свака борба нашег такозваногграђанског света против ње немогућа, чак смешна,пошто је овај грађански свет у суштини такођепрожет свим овим отровима и одан погледу на свет,који се, опште узев, од марксистичког разликује самопо степену и личностима. Грађански свет јемарксистички, али и верује у могућност владавинеодређених група људи (грађанство), док марксизамнамерава да свет плански преведе у руке јеврејства.Насупрот томе, народни поглед на свет препознајезначај и важност човечанства у његовим раснимпраелементима. Он у држави принципијелно види


254

само средство сврхе, а као њену сврху подразумевадобијање расног живота људи.

Он тиме никако не верује у једнакост раса, већ сањиховом различитошћу препознаје и њихову већуили мању вредност и овим сазнањем се осећаобавезним, да према вечном хтењу, које овладаваовим универзумом, поспеши победу бољег, јачег, дазахтева подређивање горег и слабијег. Он се такопринципијелно удвара аристократској основнојидеји природе и верује у важење овог закона за све, идо последњег појединачног бића. Не види саморазличиту вредност раса, већ и различиту вредностпојединачних људи. Из масе се за њега показујезначај личности, а тиме према дезорганизујућеммарксизму делује организационо. Верује унеопходност идеализовања људства, пошто опет уњој једино види претпоставку за постојањечовечанства. Једино из неке етичке идеје не може дапризна право на егзистенцију, уколико ова идејапредставља опасност за расни живот носилаца вишеетике, јер у свету, који постаје пун копилади ицрнаца, и сви појмови људског лепог и узвишеногкао и све представе идеализоване будућности нашегчовечанства би се заувек изгубиле.

Људска култура и цивилизација су на овом делуземље нераздвојно повезане са постојањемаријеваца. Његово изумирање или пропаст ће на овуземљину куглу поново спустити тамни вео временабез културе. Подривање постојања људске културе

уништавањем њених носилаца у очима народногпогледа на свет изгледа као злочин који требапроклети. Ко се усуди да стави руку на највишу сликугоспода, огрешује се о благог ствараоца овог чуда ипомаже протеривању из раја. Тако народни погледна свет одговара најинтимнијем хтењу природе,пошто она поновно успоставља ону слободну игруснага, која мора да води трајном међусобном гајењу,док се најбољем људству, зарађеним поседовањемове земље, не ослободи пут за активности уобластима које ће делом бити изнад, а делом изванњега. Сви ми слутимо, да ће у далекој будућностипред човека моћи да се поставе проблеми, за чијесавладавање ће бити позвана само највиша раса каонарод-владалац, ослоњен на средства и могућностицеле земљине кугле.

Само је по себи разумљиво, да такво једно општеутврђивање смисленог садржаја народног погледа насвет може да води хиљадоструком тумачењу. Уствари ми чак једва налазимо неку од наших млађихполитичких нових творевина, које се не позивајубило како на ово схватање света. Он управо својимпостојањем насупрот многих других ипак доказујеразличитост својих схватања. Тако се марксистичкомпогледу на свет, вођеном јединственом врховноморганизацијом, супротставља метеж гледишта, којије већ према идејама мало изразит у односу назатворени непријатељски фронт. Победе се непостижу тако слабашним оружјем! Тек кад сеинтернационалном погледу на свет политички


255

вођеном од стране организованог марксизма ијеврејства успротиви исто тако јединственоорганизовани и вођени народни, успех ће се, уз истуборбену енергију пренети на страну вечне истине.

Организационо обухватање неког погледа на светможе вечито да се врши само на основу одређенеформулације истог, а оно што за веру представљајудогме, за политичку партију која се формира супартијски принципи. Тиме се, дакле, народномпогледу на свет мора створити инструмент, који муосигурава могућност борбеног заступања, слично каошто марксистичка партијска организација ослобађапут интернационализму.

Овај циљ следи Националсоцијалистичка НемачкаРадничка Партија. Да је такво партијско утврђивањенародног појма претпоставка победе народногпогледа на свет, најјаче се доказује чињеницом, којупризнају, бар индиректно, чак и противници таквогпартијског повезивања. Управо они, који се неумарају да нагласе, да народни поглед на свет(мисли се на националистички поглед на свет) ни уком случају није "закупно наследство" појединца, већдрема или "живи" у срцима бог зна колико милиона,ипак документују тиме, да чињеница општегпостојања таквих представа управо ни најмање неможе да спречи победу непријатељских погледа насвет, који су свакако заступани класично партијско-политички. Кад би било другачије, већ данас бинемачки народ морао да постигне гигантску победу,

а не да стоји на ивици понора. Оно што је донелоуспех интернационалном погледу на свет, је билоњегово заступање од стране политичке партије,организоване по јуришним одељењима; оно што јесупротном погледу на свет допустило да подлегне, јебио досадашњи недостатак јединствено формираногзаступања истог. Не неограниченим ослобађањемтумачења општег гледишта, већ само ограниченом,тиме и сажетом формом политичке организацијенеки поглед на свет може да се бори и победи. Стогасам свој задатак видео посебно у томе, да из обимноги необликованог материјала општег погледа на светизвучем оне језгровите идеје и да их преточим увише или мање догматске форме, које су по својојјасној ограничености подесне, да се јединственообухвате они људи, који се на то обавезују. Другимречима: Националсоцијалистичка немачка радничкапартија из тока основних мисли опште народнепредставе света преузима ваме основне црте, из њих,узимајући у обзир практичну стварност, време ипостојећи људски материјал као и његове слабости,ствара политичку вероисповест, која са своје стране,на тај начин омогућеним крутим организационимобухватањем великих маса људи ствара претпоставкуза победоносно освајање самог овог погледа на свет...

***


256

ДРЖАВА

Већ у годинама 1920/21. је нашем младом покретупребацивано из редова данашњег преживелогграђанског света, увек изнова, да је наш став премаданашњој држави одбојан, из чега је партијско-политичко разбојништво свих усмерења изводилоправо, да сме да прихвати угњетачку борбу противмладог, неугодног најављивача новог погледа насвет, свим средствима. Притом је, наравно намернозаборављено, да данашњи грађански свет сам подпојмом држава не може више да замисли ништајединствено, да за то не постоји јединственадефиниција, нити да је може бити. Тумачи ипакуобичавају да седе на нашим државним високимшколама често у лику професора државног права, ачији највиши задатак мора да буде да се пронађуобјашњења и тумачења дотичне више или мањесрећне егзистенције њиховог плодног извора који иххрани. Што је држава горе структуирана, утолико сунепрожимије, извештаченије и неразумљивиједефиниције о сврси њеног постојања. Шта би нпр.требало да пише царско-краљевски универзитетскипрофесор о смислу и сврси државе у земљи, чије једржавно битисање отелотворило дакако највећунаказу свих времена? Тежак задатак кад се помисли,да за данашњег наставника у државно-правнимстварима постоји мање обавезности на истину, амного више везивања за одређену сврху. А сврхагласи: одржање по сваку цену монструма људскогмеханизма, који у одређено време долази у питање,

сада названог држава. Ту нек се човек не чуди кад сепри разјашњавању овог проблема што је могућевише избегавају реална гледишта, да би се уместотога укопало у метеж "етичких", "обичајних","моралних" и осталих идејних вредности, задатака ициљева. Сасвим уопштено могу се разликовати трисхватања:

а) група оних, који у држави једноставно виде вишеили мање добровољан скуп људи под једномвладајућом силом. Ова група је најбројнија. У њенимредовима се налазе нарочито обожаваоци нашегданашњег принципа легитимитета, у чијим очимавоља у целој тој ствари не игра баш никакву улогу. Учињеници постојања држава је за њих већ заснованасвета неповредивост. Да би се заштитило ово лудилољудских мозгова, потребно је управо псећеобожавање такозваног државног ауторитета.

У главама таквих људи се за час посла од средстваправи крајња сврха. Држава више није ту да бислужила људима, већ су људи ту да би обожавалидржавни ауторитет који још обухвата последњи, нанеки начин починовничен дух. Да се стање овогтихог, занесеног обожавања не би преобразило унемир, државни ауторитет је са своје стране ту, самода би одржао ред и мир. Ни он сада више није нисврха ни средство. Државни ауторитет треба дабрине за мир и ред, а мир и ред треба, обрнуто, дадржавном ауторитету омогуће постојање. Између овадва пола треба да кружи цео живот. У Баварској


257

овакво схватање заступају у првој линијиполитичари баварског центра, названог "Баварсканародна партија", у Аустрији су то били црно-жутилегитимисти, у самом Рајху су то на жалост честотакозвани конзервативни елементи, чија сепредстава о држави креће тим стазама.

б) Друга група људи је по броју нешто мања, поштосе у њу морају рачунати они, који за постојањедржаве везују бар неколико услова. Они желе несамо исту управу, већ и ако је могуће, исти језик иакосамо са општих управно-техничких становишта.Државни ауторитет више није једина и искључивасврха државе, већ ту треба додати потпомагањедобробити поданика. Идеје о "слободи", и тонајчешће погрешно схваћене природе, се уврштавајуу схватање државе у овим круговима. Формавладавине више није недодирљива чињеницом свогпостојања по себи, већ се испитује њена сврховитост.Светост старости не штити пред критикомданашњице. Иначе је то схватање, које од државеочекује пре свега повољно обликовање економскогживота појединца, које, дакле, суди са практичнихстановишта и према општим економскимсхватањима рентабилности. Најглавније заступникеових гледишта срећемо у круговима нашегнормалног немачког грађанства, нарочито у ониманаше либералне демократије.

ц) Трећа група је бројчано најслабија. Она у државивећ види средство за остваривање најчешће врло

нејасно представљених тенденција политичке моћијезички обележеног и уједињеног народа државе.Жеља за јединственим државним језиком се при томиспољава не само у нади, да се тиме овој државиствори носећа основа за спољни пораст моћи, већништа мање у иначе из основе погрешном мишљењуда се тиме у одређеном правцу може спровестинационализација. Последњих сто година је билаправа жалост морати видети како се у овимкруговима, понекад у најбољој намери, играло речју"германизација". Ја се и сам још сећам како је у мојојмладости управо овај назив довео до потпуноневероватно погрешних представа. Чак се и усвенемачким круговима тада могло чути мишљење,да би аустријском немству уз интензивну помоћвладе врло добро могла да успе германизацијааустријског словенства, при чему ни најмање нијесхватило да се германизација може предузети самона тлу, а никад на људима. Јер оно што се уопштепод том речју подразумевало, било је само присилноповршно прихватање немачког језика. Али је једвасхватљива логичка грешка, веровати, да, рецимо, одцрнца или кинеза постаје Немац, јер он учи немачкии спреман је, да убудуће говори немачки језик, и данекој немачкој политичкој партији даје свој глас. Даје свака таква германизација у ствари де-германизација, наш грађански национални светникад није схватио. Јер кад се данас октројирањемопштег језика разлике између различитих народа,које су до тада видљиво упадале у очи, премосте инајзад избришу, онда то значи почетак мешања раса


258

па тиме у нашем случају не германизацију већуништење германског елемента. У историји сепречесто догађа, да спољним средствима моћипоробљивачког народа, додуше успе да угњетеномнаметне свој језик, али да након хиљаду годинањегов језик говори други народ и победник такопостаје стварно побеђени.

Пошто народност, боље рећи раса, није у језику, већу крви, о германизацији би се смело причати теконда, кад би успело да се таквим процесом променикрв подређеног. Али то је немогуће. Било како, биломешањем крви се врши промена, која међутим значиснижавање нивоа више расе. Крајњи резултат таквогпроцеса би дакле било уништење управо онихособина које су поробљивачки народ једномоспособиле да победи. Нарочито би културне снагенестале при спаривању са нижом расом, иако бинастала мешавина по сто пута говорила језик ранијевише расе. Још ће неко време трајати извесна борбаразличитих духова, и може бити да народ који сведубље тоне, такорећи последњим уздизањем, откријеизненађујуће културне вредности. Ипак су самопојединачни елементи који припадају вишој раси,или пак и мешанци ти, код којих у првом укрштањујош увек претеже боља крв и покушава да се пробије,а никада то нису крајњи производи мешања. У њимасе увек показује културно назадни покрет.

Данас се мора сматрати срећом да је у Аустријиизостала германизација у смислу Јосифа II. Њен

успех би вероватно био одржање аустријске државе,али и снижење расног нивоа немачке нације,извршено језичким заједништвом. Током векова бисе дакако искристалисао известан нагон хорде, алиби и сама хорда постала мање вредна. Можда би серодио државни народ али би се изгубио културнинарод. За немачку нацију је било боље, што је овајпроцес мешања изостао, мада не као последицаплеменитог увида, већ кратковидом ограниченошћуХабзбурговаца. Да је било другачије, немачки народсе данас не би могао назвати нечим више негокултурним фактором. Али не само у Аустрији, већ и уНемачкој самој, су такозвани национални круговибили и јесу покретани сличним погрешним идејама.Политика према Пољској коју су многи захтевали, усмислу германизације истока темељила се, нажалост, скоро увек на истом паралогизму. И овде северовало да се германизација пољског елементаможе извршити чисто језичким понемчавањемистог. И овде би резултат био кобан, народ странерасе, који на немачком језику изражава своје странемисли, компромитујући својом сопственомзаосталошћу висину и достојанство наше сопствененародности. Како је још и данас страшна штета којаје индиректним путем нанета нашем немству, тимешто су Јевреји, који су натуцали немачки, приступању на америчко тло, услед незнања многихАмериканаца, били урачунати на наш немачкиконто! Али ипак нико неће ни помислити, да у чистоповршној чињеници, ова ушљива сеоба народа саИстока говори углавном немачки, види доказ за


259

њено немачко порекло и народну припадност. Оношто се током историје корисно германизовало, јебило тло које су наши преци освојили мачем инаселили немачким сељацима. Како су притомнашем народном телу доводили туђу крв,саучествовали су у оном несрећном цепању нашегунутрашњег бића, које се испољило у немачкомнадиндивидуализму који се нажалост многострукочак још слави. И у овој трећој групи држава уизвесном смислу још увек важи као самосврха,одржавање државе, према томе, као највећи задатакљудског постојања.

Резимирајући, може се утврдити следеће: Сва овагледишта свој најдубљи корен немају у сазнању даснаге које стварају културу и вредности битно ипочивају на расним елементима, и да држава дакле,по смислу, као свој највиши задатак мора да сматраодржање и уздизање расе, овај основни услов свегљудског културног развоја.

Крајњи закључак оних погрешних схватања ипогледа о бићу и сврси државе могао је да извучеЈеврејин Маркс: тиме што је грађански свет појамдржаве ослободио од расних обавеза, не могавши дадоспе до неке друге, једнако признате формулације,сам је утро пут учењу које негира државу по себи.Већ у овој области мора стога да глатко закаже борбаграђанског света насупрот иедајама марксистичкеинтернационале. Он је чак већ одавно жртвоваофундаменте који би били незаобилазно неопходни

као ослонац његовог сопственог света идеја. Његовлукави противник је спознао слабости његовеграђевине па онда јуриша против њега оружјем којесу му оне саме, иако не желећи, дале.

Стога је прва обавеза новог покрета који почива натлу народног погледа на свет, да се побрине, дасхватање бића и сврха постојања државе добијејединствену јасну форму. Начелна спознаја је онда,да држава не представља сврху већ средство. Она једакако претпоставка за стварање више људскекултуре, али не и њен узрок. Он, међутим, лежиискључиво у постојању расе, способне за културу.Могло би се на земљи налазити стотине узорнихдржава, у случају изумирања аријевског носиоцакултуре не би ипак постојала култура која биодговарала духовној величини данашњих највишихнарода. Можемо ићи даље и рећи, да чињеницаљудске државне творевине ни најмање не биискључила могућност уништења људског рода,уколико би се изгубили надмоћна духовнаспособност и еластичност, услед недостатка расногносиоца истих.

Ако би се данас нпр. земљина површина узнемириланеким тектонским поремећајем и из валова океана сеуздигли нови Хималаји, једном једином страшномкатастрофом би била уништена читава културачовечанства. Не би више постојала ниједна држава,ослободили би се окови сваког реда, били биуништени документи хиљадугодишњег развитка,


260

једно једино велико поље лешева, преплављеноводом и муљем. Једино ако би се из тог хаоса ужасаодржала и само неколицина људи одређене расе,способне за културу, тако би и наконхиљадугодишњег трајања, земља након свогсмиривања поново добила доказе људске,стваралачке снаге. Само би уништење последње расе,способне за културу, и њених појединачнихносилаца коначно опустошило земљу. Обрнутовидимо чак на примерима садашњице, да државнетворевине на својим племенским почецима принедостатку генијалности својих расних носиоца, немогу да их сачувају од пропасти. Као што су великеживотињске врсте праисторије морале да се повукупред другима и потпуно нестале тако и човек мора дасе повуче, кад му недостаје одређена духовна снага,која му једино омогућава да пронађе неопходнооружје за своје самоодржање. Држава по себи нествара одређену културну величину, већ само можеда одржи расу која је условљава. У другом случајудржава као таква може даље равномемо да постојивековима, док су културна способност и тимеусловљена општа животна слика једног народа,услед мешања раса, које она не спречава, већ одавнопретрпеле дубоке промене. Данашња држава например може дакако као формални механизам дазаварава своје битисање дуго времена, расно тровањенашег народног тела ипак ствара културни пад којивећ сад застрашујуће излази на видело. Такопретпоставка постојања вишег људства није држава,већ народност која је за то способна. Ова способност

ће у принципу увек постојати и само се мораодређеним спољним условима побуђивати напрактично дејство. Културно и стваралачки надарененације или боље расе латентно носе у себи овекористи, и када тренутно неповољне спољнеоколности не допуштају остварење овихнадарености. Зато је незамислива саблазан, Германеиз предхришћанског доба приказати као"некултивисане", као варваре. Они то никад нисубили. Само их је опорост њихове северне домовинетерала у односе који су спречавали развитакњихових стваралачких снага. Да су, без икаквогантичког света, дошли у погоднија поља југа и да су уматеријалу нижих народа добили прва техничкапомоћна средства, онда би способност стварањакултуре, која је у њима дремала, израсла у истинајблиставији цвет, као што је то, на пример биослучај код Хелена. Само и сама ова исконска снагастварања културе опет не потиче једино из њиховенордијске културе као и Ескима. Не, ова дивна,стваралачки уобличена способност је дата башуправо Аријевцу, па носио је он још дремајући у себиили је поклањао будном животу, према томе да липовољни услови то допуштају или дивља природаспречава. Из тога произилази следећа спознаја:Држава је средство сврхе. Њена сврха је у одржању иунапређивању заједнице физички и душевноистоврсних живих бића. Ово одржање само обухватапонајпре расно постојање па тиме допушта слободанразвој свих снага које дремају у тој раси. Један њиховдео ће у првом реду увек служити одржању физичког


261

живота а други поспешивању даљег духовногразвоја. А у ствари увек једно ствара претпоставку заоно друго.

Државе које не служе овој сврси, су погрешне појаве,чак наказе. Чињеница њиховог постојања мења тотолико мало, као што успех гусарске дружинеоправдава разбојништво. Ми националсоцијалисти,не смемо као поборници новог погледа на свет никадда се поставимо на то ''славно'' тло уз то јошпогрешних чињеница. У том случају више не бисмобили поборници нове велике идеје, већ сличнијиданашњој љази. Треба најоштрије да правилноразликујемо поставку између државе као посуде ирасе као њеног садржаја. Ова посуда има смисласамо ако може да прими и заштити тај свој садржај!У неком другом случају она је безвредна. Тако јенајвиша сврха народне државе брига око одржањаоних расних праелемената, који дарујући културу,стварају лепоту и достојанство вишег људства. Микао Аријевци можемо да под државом замислимо,дакле, само живи организам једне народности, којине само осигурава одржање ове народности, већ једаљим развојем њених духовних и идејнихспособности води највишој слободи.

Оно што данас покушава да се наметне као држава,најчешће је само изрод најдубље људске заблуде, санеизрецивом тугом као последичном појавом. Минационалсоцијалисти знамо да са овим схватањем уданашњем свету стојимо као револуционари и да смо

као такви жигосани. Само, наше мишљење и делањени у ком случају не треба да буде одређеноодобравањем или одбијањем нашег доба, већдужном обавезаношћу на истину коју смо спознали.Онда можемо да будемо уверени, да ће виши увидпотомства наше данашње поступање не саморазумети, већ га и потврдити као исправно иплеменито. Из тога за нас националсоцијалистепроизилази и мерило за вредновање државе. Овавредност ће бити релативна са становиштапојединачне народности, а апсолутна са оногчовечанства по себи. То другим речима значи:Ваљаност једне државе се не може вредновати премакултурној величини или значају моћи ове државе уоквиру осталог света, већ искључиво само премастепену ваљаности овог уређења за народност о којојсе у дотичном случају ради.

Држава се може означити као узорна, не само акоодговара животним условима народности коју требада заступа, већ ако управо својом егзистенцијомпрактично одржава ову народност у животу сасвимсвеједно, који општи културни значај припада овојдржавној творевини у оквиру осталог света. Јерзадатак државе заправо није да ствара способности,већ само да постојећим снагама ослобађа пут. Дакле,држава се, обрнуто, може означити као лоша, ако узсву културну величину, преда пропасти носиоца овекултуре у његовом расном контексту. Јер она тимепрактично уништава претпоставку за даље постојањеове културе, коју чак није створила, већ која је плод


262

културно-стваралачке народности, осигуране живомдржавном заједницом. Држава управо не представљасадржај већ форму. Дотична културна величинаједног народа не даје мерило вредности за ваљаностдржаве, у којој живи. Врло је схватљиво да културновисоко надарен народ даје слику веће вредности негоцрначко племе – ипак државни организам првог,посматрано према испуњењу сврхе, може битилошији неголи код црнаца. Премда најбоља државаи најбоља државна форма нису у стању, да из једногнарода извуку способности које једноставнонедостају и никад нису постојале, тако лоша државасигурно може да уништењем расног носиоцакултуре, које допусти или чак потпомогне, убудућности доведе до изумирања првобитнопостојећих способности.

Према томе се пресуда о ваљаности државе у првојлинији може одредити релативној користи коју онаима за одређену народност, а никако значајем којисе њој по себи приписује у свету. Овај релативни судсе може донети брзо и добро, суд о апсолутнојвредности само врло тешко, пошто овај апсолутнисуд у ствари већ не одређује само држава, већ многовише ваљаност и величина дотичне народности. Кадсе стога говори о вишој мисији државе, не сме сеникада заборавити, да виша мисија битно лежи ународности, којој држава органском снагом свогбитка само треба да омогући слободан развој. Кадзато поставимо питање, како треба да буде уређенадржава која је потребна нама Немцима, онда најпре

морамо да створимо јасну слику о томе, какве људетреба да обухвати и којој сврси да служи.

Наша немачка народност на жалост више не почивана јединственом расном језгру. Процес стапањаразличитих исконских саставних делова још нијетолико узнапредовао, да би се могло говорити о натај начин новоствореној раси. Напротив: тровањакрви, која су погодила наш народ, нарочито одТридесетогодишњег рата, нису довела само дорастварања наше крви већ и наше душе. Отворенегранице наше отаџбине, ослањање на негерманскострано тело дуж тих граничних области, а пре свегајак сталан прилив стране крви у унутрашњост самогРајха нигу услед његовог сталног обнављањаоставили времена за апсолутно стапање. Више се нествара нова раса, већ расни саставни делови остајуједан крај другог, са резултатом, да се нарочито укритичним тренуцима, у којима се обично окупљахорда, немачки народ распе на све стране. Основнирасни елементи нису различито смештени самопрема областима, већ и појединачно, у оквиру истеобласти. Поред нордијских људи алпски, поредалпских динарски, поред оба медитерански, аизмеђу мешавине. Ово је на једној страни од великештете: Немачком народу недостаје онај сигурниинстинкт хорде који је заснован на јединству крви ичува нацију од пропасти нарочито у тренуцима укојима прети опасност, уколико код таквих народаонда обично одмах нестају све мање унутрашње


263

разлике, а против заједничког непријатеља ступазатворени фронт јединствене хорде.

У упоредости наших преосталих непомешанихосновних расних елемената најразличитије природеје засновано оно, што се код нас означава речју над-индивидуализам. У мирним временима можепонекад добро да поглужи, али све у свему узевши,узео нам је владавину над светом. Да је немачкинарод у свом историјском развитку поседовао онојединство хорде, као што је оно добро дошло другимнародима, немачки Рајх би данас био господарицаземљине кугле. Светска историја би пошла другимтоком, и ниједан човек не може да одлучи, да ли сена том путу не би испунило оно, што се многизаслепљени пацифисти данас надају да ће испроситицвиљењем и ридањем: мир, потпомогнут непалминим лепезама пацифистичких нарикача пунихсуза, већ заснован победничким мачем народа-господара који свет узима у службу више културе.

Чињеница непостојања једне крвно јединствененародности нам је донео неизрециву бол. Она јемногим малим немачким властодржцима поклониларезиденције, а немачком народу одузела правогосподара. Још и данас наш народ пати због овеунутрашње расцепаности, само, оно што нам је упрошлости и садашњости донело несрећу, може дабуде наш благослов за будућност. Јер ма како да јештетно на једној страни, да је изостало потпуномешање наших првобитних расних саставних делова

па тиме спречено стварање јединственог народа,толико је на другој било срећно, што је тиме барједан део наше најбоље крви одржан чистим иизбегао расни пад. Сигурно да би код потпуногумножавања наших расних праелемената настаозатворен народ, само би он, као што доказује свакоукрштање раса, био испуњен нижом културномспособношћу, него што ју је првобитно поседоваонајвиши од исконских саставних делова. Ово јеблагослов изостанка потпуног мешања: да ми иданас још у нашем немачком народу поседујемовелике, неизмешане нордијско-германске људе, укојима смемо да видимо највредније благо за нашубудућност. У суморно доба непознавања свих раснихзакона, када се у потпуно једнаком вредновању човекпојављује баш као човек, недостаје јасноћа оразличитој вредности појединих праелемената.Данас знамо да нам је потпуно мешање саставнихделова нашег народа као последица тиме насталогјединства можда додуше дало спољну моћ, да биипак највиши циљ човечанства био недостижан,пошто би једини носилац, кога је судбина очитоодабрала за ово извршење, пропао у општој раснојкаши јединственог народа. Али оно што је без нашепомоћи спречено благом судбином, данас треба самода испитамо и искористимо са становишта наше садастечене спознаје.

Онај ко говори о мисији немачког народа на земљи,мора да зна, да она може да се састоји само устварању државе која свој највиши задатак види у


264

одржавању и унапређивању најплеменитијих делованаше народности, чак целог човечанства. Тимедржава по први пут добија високи унутрашњи циљ.Насупрот смешне пароле осигурања реда и мираради мирног омогућавања обостране преваре,задатак одржавања и унапређивања највишегљудства, које је земљи поклоњено добротомсвемогућег, се појављује као збиља висока мисија. Измртвог механизма, који захтева да постоји само радисебе сама, треба да се формира живи организам саискључивом сврхом: служити вишој идеји. НемачкиРајх треба као држава да обухвати све Немце, сазадатком да од тог народа не само сабере и одржинајвредније расне елементе, већ да их полако исигурно уздигне до владајућег положаја.

Тиме уместо, у основи узев, неживог стања наступапериод борбе. Ипак, као увек и у свему на овом свету,и овде ће вредност задржати израз, да "ко се одмарапропада", и даље, да је победа вечито у нападу. Штоје циљ борбе који нам лебди пред очима при томвећи, и што мање може бити разумевање широкемасе за то тренутно, утолико су страшнији, премаискуствима светске историје, успеси и значај тихуспеха онда, када се циљ правилно схвати и борба сеспроведе са непоколебљивом истрајношћу. Наравнода за многе наше данашње чиновничке државневође може бити више умирујуће, да делују заодржавање датог стања, него да се боре за ново.Сматраће много лакшим да у држави видемеханизам који је ту једноставно да би се одржао у

животу, као што опет њихов живот "припададржави" као што обично кажу. Као да би оно што јепотекло из народности логично могло да служинечем другом него баш народности, или као да бичовек могао да дела за нешто друго него управо опетза човека. Као што је речено, природно је да је лакшеу државном ауторитету видети само формаланмеханизам организације него суверено отелотворењенагона за самоодржањем код неке народности наземљи. Јер у једном случају су за ове слабе духоведржава као и државни ауторитет већ сврха по себи, ау другом само снажно оружје у служби велике вечитеживотне борбе за постојање, оружје, којем свакотреба да се приклони, јер није формално механичко,већ израз заједничке воље за одржањем живота.

Зато ћемо у борби за наше ново схватање, којесасвим одговара прасмислу ствари, наћи самонеколицину сабораца из друштва које је не самотелесно, већ нажалост пречесто и духовно застарело.Само изузеци, старци младог срца и свежег ума, ћенам прићи из оних слојева, никада они који уодржавању датог стања виде последњи смисао свогживотног задатка. Насупрот нас стоји бескрајнавојска мање злонамерно лоших неголи таквихравнодушника лењих да мисле, и чак таквих који сузаинтересовани за одржање данашњег стања. Самоуправо у овој привидној безизгледности нашеснажне борбе је заснована величина нашег задатка аи могућност успеха. Бојни поклич, који ситне духовеили од почетка уплаши или их ускоро обесхрабри,


265

постаје сигнал за састајање правих борбенихприрода. А то мора бити јасно: Када се из једногнарода одређена количина највише енергије иделотворне снаге појављује усмерена на један циљ паје према томе коначно ускраћена тромост и широкихмаса, ови мали проценти се уздижу до господараукупног броја. Светску историју стварају миноритетионда, када се у том миноритету броја отелотворујемајоритет воље и одлучности. Оно што данас многизбог тога сматрају отежавајућим, у ствари јепретпоставка за нашу победу. Управо у величини итешкоћама нашег задатка лежи вероватноћа, да ће сеза његову борбу наћи само најбољи борци. А у томизбору је јемство успеха.

У општем већ природа обично у питању раснечистоте земаљских живих бића доноси одређенекоригујуће одлуке. Она врло мало воли мешанце.Посебно први производи таквог укрштања,отприлике у трећем, четвртом, петом колену требагорко да пате. Њима се не узима само значајпрвобитног највишег састојка укрштања, већ им умањкавом јединству крви недостаје и јединство снагевоље и одлучности за живот уопште. У свимкритичним тренуцима, у којима расно јединственобиће доноси исправне, и то јединствене одлуке,расно расцепљено постаће несигурно односнодоспеће до половичних мера. То заједно не значисамо извесну подређеност расно расцепљеногнасупрот расно јединственог, већ у пракси такођемогућност брзог пада. У безбројним случајевима, у

којима раса одолева, мешанац се слама. У томе требавидети корекцију природе. Али она често иде и даље.Она ограничава могућност ширења. Тиме спречаваплодоносност обимнијих укрштања уопште и доводиих тако до изумирања. Ако би се, на пример, уодређеној раси појединачни субјекат везао са раснонижим, резултат би најпре био снижавање нивоа посеби, даље међутим, слабљење потомства насупротрасно неизмешане околине.

При потпуном спречавању даљег додавања крви одстране највише расе, мешанци би при сталномузајамном мешању – или изумрли услед својеотпорности, коју је природа мудро смањила – или битоком хиљада година створили нову мешавину, кодкоје су такви првобитни појединачни елементихиљадоструким укрштањем потпуно измешани,дакле нису више препознатљиви. Тиме би сестворила нова народност, одређене отпорности као ухорде, по свом духовно културном значају ипакослабљена у односу на највишу расу која јеучествовала у првом укрштању. Али и у томпоследњем случају би у међусобној борби за животподлегла мешавина, док год је као противник јошприсутна виша, неизмешана расна јединица. Свакаунутрашња затвореност као код хорде, овог новогнарода, створена током хиљаду година, услед општегснижења расног нивоа и тиме условљеног смањењадуховне еластичности и стваралачке способностиипак не би била довољна, да се победоносно издржиборба са исто тако јединственом, али духовно и


266

културно ипак надмоћном расом. Тиме се можепоставити следећа важећа тврђења: Свако расноукрштање води обавезно раније или касније допропасти мешавине, док год још постоји и један деосамог овог укрштања, у чистом, на било који начинрасном јединству. Опасност за мешавине јеотклоњена тек у тренутку мешања последњих вишихрасно чистих. У томе је заснован, додуше спори,природни процес регенерације, који постепено опетизлучује расне отрове, док год постоји основ расночистих елемената, а даље мешање се више не врши.Такав процес може да наступи сам од себе код живихбића са јаким расним инстинктом, која су самопосебне околности или нека посебна присилаизбациле из колосека нормалног расно чистогумножавања. Кад се ово присилно стање оконча, јошпреостали чисти део ће одмах тежити спајању међуједнакима, прекидајући тако даље мешање.Резултати мешања тако сами по себи опет одлазе упозадину, осим ако би се њихов број толикобесконачно увећао, да озбиљан отпор преосталихчисто расних не би више дошао у обзир. Човек којије једном постао безинстинктиван и који погрешносхвата обавезу коју му је наметнула невоља, упринципу не сме да се нада таквој корекцији одстране природе онолико дуго, док свој изгубљениинстинкт не надокнади спознајом која увиђа; на њојје онда да учини неопходну поправку. Ипак постојијако велика опасност да једном ''ослепели" човек свевише руши расне границе, док се коначно не изгубии последњи остатак његовог најбољег дела. Онда

стварно преостаје само више нека јединствена каша,која као идеал лебди пред очима фамознихисправљача света наших дана – она би, међутим, закратко време истерала идеале из овог света.Наравно, велики чопор би могао да се тако формира,животиња из чопора се може помешати, али човекакао носиоца културе, и још боље, као оснивачакултуре и културног ствараоца, оваква мешавинаникад не може да да. Мисија човечанства би се тимемогла сматрати окончаном. Онај ко не жели даЗемља иде у сусрет овом стању, мора да се окренесхватању да је задатак пре свега германских држава,да се у првом реду брину о томе да се из темељапрекине даље мешање. Генерација наших данашњихноторних слабића ће, разумљиво одмах завриштатипротив тога, и јадиковати и жалити због задирања унајсветија људска права. Не! Постоји само једнонајсветије људско право, а то право је истовременонајсветија обавеза, наиме: бринути се да се крводржи чистом, да би се очувањем најбољег људствадала могућност племенитијег развитка ових бића.

Народна држава ће тиме у првој линији морати дабрак извуче са нивоа трајне расне срамоте, да би мудала светост оне институције, која је позвана даствара слике и прилике господње, а не наказе измеђучовека и мајмуна. Протест против тога из такозваниххуманих разлога пристаје проклето лоше, посебновремену, које на једној страни сваком пропаломдегенерату даје могућност даљег ширења, задајућисамим производима као и савременицима неизрецив


267

јад, док се са друге стране у свакој дрогерији па чак икод уличних продаваца нуде на продају помоћнасредства за спречавање рађања чак и коднајздравијих родитеља. У овој данашњој државимира и реда, у очима њених представника, овогхраброг грађанско-националног света, је даклеспречавање способности репродукције кодсифилистичара, туберкулозних, наследно болесних,богаља и кретена, злочинаца... насупрот томе сепрактично спречавање способности репродукцијекод милиона најбољих не посматра као нешто лошеи не огрешује се о добре обичаје овог привидногдруштва, међутим користи кратковидој тромостидуха. Јер би се у другом случају увек мораларазбијати глава бар о томе како треба створитипретпоставке за прехрану и одржање оних бића, којакао здрави носиоци наше народности једном требада служе истом задатку у вези долазећег рода.

Како је ипак безгранично неидеалан и неплеменитцео овај систем. Човек се више не труди да одгојинајбоље за потомство, већ пушта ствари да теку башкао што теку. Да се при том и наше цркве огрешују ослику и прилику господњу, чији значај оне јошпонајчешће наглашавају, је сасвим на линијињиховог данашњег деловања, које увек говори одуху, а његовог носиоца, човека, пушта да седегенерише до пропалог пролетера. Онда се свакакочовек са глупим изразом лица чуди малом учинкухришћанске вере у сопственој земљи, страшној"безбожности" ове телесне нагрђене, па тиме

наравно и духовно пропале кукавне фукаре, те збогтога жели да уз благослов цркве са успехомнадокнади штету код Хотентота и Зулукефера. Докнаши европски народи, богу слава и хвала, западају устање телесне и моралне губе, богобојажљивимисионар путује у Централну Африку и подижецрначке мисије, док наша "виша култура" одздравих, мада примитивних и ниских синоваљудских и тамо не буде направила лење легломешанаца.

Смислу најплеменитијег на овом свету би вишеодговарало, кад би обе наше хришћанске цркве,уместо да црнце оптерећују мисијама, које они нитижеле нити разумеју, наше европско људско благонајозбиљније подржале, него да је код нездравихродитеља богу допадљивије дело, да сами дају животболесном детету, које себи и осталом свету доносисамо несрећу и јад. Оно што се данас у овој областиса свих страна пропушта, треба да надокнадинародна држава. Она треба расу да стави у средиштеопштег живота. Треба да се брине за одржање њенечистоте. Дете треба да се прогласи за најскупоцениједобро једног народа. Мора да се брине о томе, дасамо онај ко је здрав, ствара децу; да постоји самоједна срамота: а то је да крај сопствене болести исопствених недостатака ипак доносе децу на свет, дато је највећа пропаст. Обрнуто се мора сматрати заосуду: нацији нико несме ускратити здраву децу!Држава при том мора да наступи као чувархиљадугодишње будућности, према којој жеља и


268

егоизам појединца нису ништа и пред којом треба дасе поклоне. Она треба да најмодернија медицинскапомоћна средства стави у службу ове спознаје. Требада оно што је на било који начин очигледно болеснои наследно оштећено, те тиме и даље оштећује,прогласити неспособним за размножавање па да то ипрактично спроведе. Треба, обрнуто, да се брине отоме, да се плодност здраве жене не ограничавафинансијском несређеношћу државне управе, којаблагослов деце претвара у проклетство за родитеље.Она треба да рашчисти са оном лењом, такозлочиначком равнодушношћу, са којом се данастретирају социјалне претпоставке породице са пунодеце, и мора уместо тога да се осети као највишизаштитник овог најскупоценијег благослова једногнарода. Њена брига више припада детету негоодраслом. Онај ко ни телесно ни духовно није здрави достојан, не сме да своју патњу овековечи у телусвог детета! Народна држава треба овде да обавиогроман васпитни рад. Он ће се некад показати каовеће дело него што су то победоносни ратови нашегданашњег грађанског доба. Држава васпитањемтреба да поучи појединца, да није срамота већжалосна несрећа, бити болестан и слабашан, али даје злочин, те стога истовремено и срамота, овунесрећу обешчастити сопственим егоизмом, тимешто ће се опет та болест натоварити недужном бићу,своме потомству; да се насупрот томе, племенитостнајвиших осећања и људскости достојне дивљењапосведочује, ако недужно болесни, одричући сесопственог детета, своју љубав и нежност поклони

непознатом, сиротом, младом потомку својенародности, који својим здрављем обећава да ћеједном постати снажан члан снажне заједнице. Адржава овим васпитним радом треба да чистодуховно допуни своју практичну делатност. Она морада дела у том смислу, без обзира на разумевање илинеразумевање, одобравање или неодобравање. Самошест стотина година дуго спречавање способности имогућности репродукције од стране телеснодегенерисаних и духовно болесних не само да биослободило човечанство неизмерне несреће, већ бидопринело оздрављењу, које је данас једвасхватљиво. Кад се тако оствари свесно планскоунапређивање плодности најздравијих носилацанародности, онда ће резултат бити раса, која ће, бару почетку, опет излучити клице нашег данашњегтелесног, па тиме и духовно-културног развоја. Јерако чак народ и држава једном пођу тим путем,пажња ће се такође сама по себи усмерити ка томе дасе повећају баш расно највредније језгро народа ибаш његова плодност, да би коначно цела народностучествовала у благослову високо одгајеног расногдобра.

Пут довде је пре свега тај, да држава насељавањеосвојених кршевина не препусти случају већ да гаподвргне посебним нормама. Нарочито створенерасне комисије треба појединцима да издају атест онасељавању; то је, међутим, повезано са одређеномчистотом која треба да се утврди. Тако се постепеномогу основати ивичне колоније, чији су становници


269

искључиво носиоци највише расне чистоте, а тиме инајвише расне способности. Они су најдрагоценијенационално благо целине народа; њихов раст морасваког појединог сународника да испуни поносом ирадосним поуздањем; ипак је у њима скривена клицапоследњег великог развоја будућности сопственогнарода, чак и целокупног човечанства.

Народном погледу на свет у народној држави моранајзад да успе, да донесе оно племенитије доба, у комљуди своју бригу више не виде у гајењу паса, коња имачака, већ у уздизању самог човека, доба, у ком сеједан увиђајући ћутећи одриче, а други се радосножртвује и даје. Да је то могуће, не сме се негирати усвету, у ком стотине и стотине хиљада људи себидобровољно намеће целибат,... необавезани иневезани ничим другим до црквеном забраном. Заристо одрицање није могуће, ако на његово место дођеопомена, да се коначно прекине стално дејствонаследног греха расног тровања и да се свемоћномствараоцу дају бића каква је сам створио? Наравно,кукавна војска наших данашњих малограђана тоникад неће разумети. Они ће се томе смејати илислегати својим кривим раменима и простењати својвечити изговор: ''То би по себи било чак јако лепо,али се то ипак не може учинити!" Са вама се тонаравно више не да учинити, ваш свет није погоданза то! Ви познајете само једну бригу: ваш личниживот, и јединог бога – ваш новац! Само, ми се необраћамо вама, ми се обраћамо великој армији онихкоји су превише сиромашни да би њихов лични

живот могао свету да значи највећу срећу, онима,који владара свог живота не виде у новцу, већ верујуу друге богове. Пре свега се обраћамо моћној војсцинаше немачке омладине. Она расте на великојпрекретници, и оно што су скривиле лењост иравнодушност њених очева, њу саму ће натерати наборбу. Немачка омладина ће једном или постатиградитељ нове народне државе или ће као последњисведок доживети потпуни слом – крај грађанскогсвета. Јер ако једна генерација пати због грешака,које спознаје, па чак и признаје, да би се онда ипак,као што се то данас дешава у нашем грађанскомсвету, задовољила јефтиним објашњењем, да сепротив тога ипак ништа не може учинити, ондатакво друштво иде у пропаст.

Карактеристично у нашем грађанском свету јеуправо да више уопште не може да пориче телеснуману по себи. Он мора да призна, да је много тогалењог и лошег, али више не налази одлучност да сепобуни против зла, да сакупи загриженом енергијом,снагу шездесет или седамдесетмилионског народа итако се одупре опасности. Напротив: ако се то десинегде другде, онда се још праве глупе примедбе отоме, и покушава се да се бар из даљине докажетеоретска немогућност поступања и успех да сепрогласи незамисливим. Ниједан разлог при томније довољно глуп, да не би послужио као ослонац засопствену кржљавост и њено духовно усмерење. Кадна пример цео континент коначно објави раттровању алкохолом, да би народ ослободио стега


270

овог погубног порока, онда нашем европскомграђанском свету не преостаје ништа друго осимбезизражајног буљења и климања главом,надмоћног исмевања које нарочито добро делује уовом најсмешнијем друштву. Али ако све то ништане користи и ако се ипак узвишеној, недодирљивојаљкавости успротиви на било ком месту у свету, и тоса успехом, Онда се мора, како је речено, у њу барпосумњати и њу оборити, при чему се човек уопштене плаши, да грађанско-морална гледишта наведепротив борбе која покушава да се обрачуна санајвећим неморалом. Не, о томе сви ми уопште нетреба да се заваравамо: наше данашње грађанство јевећ постало безвредно за сваки узвишени задатакчовечанства, једноставно, јер је неквалитетно,сувише лоше, а оно и јесте сувише лоше, мање због,по мени, жељене покварености, већ, много вишеуслед невероватне индоленције и свега што из њепроистиче. Стога и они политички клубови, који сеповлаче под збирним појмом "грађанске партије",већ одавно више нису ништа друго до интереснезаједнице одређених струковних група и сталешкихкласа, а њихов најузвишенији задатак је самонајбоље могуће егоистично заступање интереса. Даје таква политизирајућа "буржујска" гилда ваљанијаза све пре него за борбу, сасвим је очигледно, анарочито ако се супротна страна не састоји одопрезних ћифти, већ од пролетерских маса, које судо крајности раздражене и одлучне за све.

Ако као први задатак државе у служби и за добробитњене народности схватимо одржање, неговање иразвитак најбољих расних елемената, онда јеприродно, да ова брига треба да се протегне не самодо рођења дотичног малог младог сународника ирасног садруга, већ да она младог потомка треба даваспита у вредног члана за касније даљеразмножавање. И као што претпоставка духовнестваралачке способности опште узев лежи у расномквалитету датог људског материјала, онда се до уситнице мора пазити и унапређивати васпитање апре свега телесно здравље и физичка култура, јер ћесе, узевши у маси, наћи здрав и снажан дух такођесамо у једном здравом и снажном телу. Чињеница дасу генији понекад телесно лоше грађени, па чак иболесна бића, нема ништа да се каже против тога.Овде се ради о изузецима који, као и свуда, самопотврђују правило. Али ако се народ у својој масисастоји од телесних дегенерата, онда ће се из овогглиба само крајње ретко уздићи стварно велики дух.Његовом дејству, међутим, се ниуком случају вишенеће приписивати велики успех. Пропала фукара гаили уопште неће разумети или ће вољно бити такоослабљена, да више неће моћи да следи високи леттаквог орла.

Народна држава не треба, спознајући то, да својцелокупни васпитни рад у првом реду усмери самона убризгавање чистог знања, већ и на одгајање телаздравих као дрен. У другој линији тек долазиобразовање духовних способности. А овде опет, на


271

врху, развој карактера, посебно унапређивање снагевоље и одлучности, повезано са васпитањем зарадост одговорности, а тек на крају долази и научношколовање. Народна држава мора притом да пође одпретпоставке, да је додуше научно мало образован,али телесно здрав човек, доброг, чврстог карактера,испуњен радошћу одлучности и снагом воље,вреднији за народну заједницу, него умни слабић.Народ учених, ако су при том телесно дегенерисани,слабе воље и плашљиви пацифисти, неће освојитинебо, чак никад неће моћи да себи осигура живот наземљи. У тешкој судбинској бици ретко подлеже онајко најмање зна, већ увек онај, који из свог знањаповлачи најслабије консеквенце и на најжалоснијиначин их спроводи у дело. На крају, и овде треба дапостоји одређена хармонија. Труло тело себлиставим духом ни за трунку неће учинитиестетскијим, да, ни највиша духовна творевина сеуопште не би могла оправдати, ако би њени носиоциистовремено били телесно пропали и обогаљени, покарактеру вољно слаби, нестабилни и плашљивисубјекти.

Оно што грчки идеал лепоте чини бесмртним, јечудесна вежба најдивније телесне лепоте саблиставим духом и најплеменитијом душом. Аковажи Молткеова изјава: ''Трајно среће имају самоспособни", онда сигурно то важи и за однос тела идуха. И дух ће, ако је здрав, по правилу и трајноживети само у здравом телу. Телесно јачање ународној држави стога није ствар појединца, а ни

посао, који се у првом реду тиче родитеља, а тек удругом или трећем интересује народ, већ захтев засамоодржањем народности коју држава заступа иштити. Као што држава, што се тиче чисто научногобразовања, већ данас задире у право појединца насамоодређење, а насупрот њему спознаје правоцелине, тиме што, не распитујући се о хтењу илинехтењу родитеља, дете подвргава школској обавези,онда народна држава мора у још много већој мери данамеће свој ауторитет насупрот незнању илинеразумевању појединца у питањима одржањанародности. Она свој васпитни рад треба тако даподели, да се млада тела већ у њиховом најранијемдетињству обрађују како одговара сврси и да сенормално очеличе за каснији живот. Мора пре свегада се брине о томе да се не одгаји генерацијазакржљалих. Ово неговање и васпитање треба дапочне већ код младе мајке. Као што је омогућено, дасе деценијама дугим брижљивим радом постигнестерилна чистоћа при порођају а порођајна грозницаограничи на мали број случајева, онда мора бити ибиће могуће, да се темељним образовањем сестара исамих мајки, већ у првим годинама детета спроведепоступак који служи као изврсна основа за каснијиразвој. Школа као таква мора у народној држави даослободи бескрајно много више времена за телеснојачање. Није добро да се млади мозгови оптерећујубаластом од ког, према искуству, задржавају самоделић, при чему уосталом најчешће уместонајбитнијег остају непотребне безначајке, поштомлади син човечији уопште не може да изврши


272

разумно просејавање материјала који му је утувљена.Кад се данас, чак у наставном плану средње школе,вежбању доделе само два часа у недељи аучествовање појединцу се чак не даје као обавезно,онда је то, у поређењу са чисто духовнимобразовањем, груб несклад. Неби смео да прођениједан дан, у коме се млади човек бар пре подне иувече не би телесно обучавао по један сат, и то засваку врсту спорта и вежбања. Овде се нарочито несме заборавити спорт који у очима многих изгледакао сиров и недостојан: бокс. Незамисливо је каквасе погрешна мишљења шире о томе у круговима''образовних''. Да млад човек учи да мачује па се ондабори около, сматра се само по себи разумљивим ичасним, али да боксује, то треба да буде сурово!?Зашто? Нема спорта који као тај у истој мериунапређује нападачки дух, захтева муњевитуодлучност, одгаја тело до челичне гипкости. Нијенеуглађеније ако два млада човека разлике умишљењу решавају песницама него наоштренимкомадом гвожђа. Такође није неплеменитије ако сенападнути песницом брани од свог нападача, уместода одатле побегне и позове полицајца. Али пре свегатреба млад, здрав дечак да научи и да подносиударце. То у очима наших данашњих духовнихбораца наравно може изгледати дивље. Ипакнародна држава нема задатак да одгоји колонијумирољубивих естета и телесних дегенерата. Она својидеал човечанства не види у таквом малограђанинуили крепосној старој девици, већ у пркосном

оличењу мушке снаге и у женама које могу да поновопоносно доносе децу на свет.

Тако спорт уопште не постоји само за то да бипојединца учинио јаким, спретним и храбрим, већ онтреба да га ојача и научи, да подноси. Да цео нашдуховни горњи слој некада није теко искључивоодгајан по отменим правилима понашања, да јеуместо тога учио да боксује, онда немачка револуцијасводника, дезертера и сличне багре никад не би биламогућа, јер оно што јој је донело успех није билаодважна, срчана делатна снага твораца револуције,већ плашљива, жалосна неодлучност оних, који суводили државу и били одговорни за њу. Само је целонаше духовно вођство било одгајано више "духовно"па је тиме и морало бити без одбране у тренутку, уком је на противничкој страни уместо духовногоружја у акцију ступила управо полуга. Али то све јебило могуће само зато што посебно наше вишешколско образовање у принципу није образоваломушкарце, већ много више чиновнике, инжењере,техничаре, хемичаре, правнике, књижевнике и, даова духовност не изумире, професоре. Наше духовновођство је увек остваривало само блиставе ствари,док је оно вољно најчешће остајало испод свакекритике. Сигурно се васпитањем, од у принципуплашљивог човека неће моћи направити храбар,само се исто тако сугурно и човек, по себинеплашљив, развитком својих особина осакаћује, акоје услед недостатка одгоја његове телесне снаге испретности унапред подређен другом.


273

Колико уверење у телесну способност и сопственуснагу подстиче осећај храбрости и самопоуздања, пачак буди и нападачки дух, најбоље се можепросудити на војсци. Ни овде у принципу није билобучних јунака, већ широки просек. Једино је јакообразовање немачког војника у миру целом томдивовском организму убризгало ону сугестивну веруу сопствену надмоћност, у мери коју чак ни нашипротивници нису сматрали могућом. Јер оно што је умесецима касног лета и јесени 1914. учињено набесмртном нападачком духу и нападачкој храбростинемачких армија које су јуриле напред, је билорезултат оног неуморног одгоја, који је у дугим,дугим годинама мира из често слабашних телаизвлачио невероватна достигнућа и тако развио оносамопоуздање које се није изгубило ни у ужасунајвећих битака.

Управо нашем немачком народу, који је данас,сломљен, препуштен шутирању осталог света, требаона сугестивна снага која лежи у самопоуздању. Алиовом самопоуздању се млади сународник мора учитивећ од детињства. Целокупно његово васпитање иобразовање мора бити усмерено на то, да му дауверење да је свакако надмоћнији од других. Он сасвојом телесном снагом и способношћу мора опет дастекне веру у непобедивост целе своје народности.Јер оно што је немачку армију једном довело допобеде, је био глас поверења које је сваки појединацимао у себе а сви заједно у своје вођство. А оно штоће поново уздићи немачки народ, је убеђеност у

могућност поновног освајања слободе. Ово убеђењеможе, међутим, да представља само крајњи продуктистог осећања милиона појединаца.

Ни овде се човек не заварава: Грозан је био сломнашег народа, али ће исто тако грозан бити напор дасе једног дана ова невоља оконча. Онај ко верује данаш народ из нашег данашњег грађанскогваспитања за мир и ред добија снагу, да једног данаразбије данашњи светски поредак, који значи нашупропаст, и да противницима у лице баци оковенашег ропства, тај се горко вара. Само преображајемнационалне снаге и воље, жеђи за слободом каонајвишом страсти, ће се опет надокнадити оно штонам је некад недостајало. И одећа омладине треба дабуде прилагодена тој сврси. Права је жалост штоморамо да видимо како је и наша омладина већподложна модном лудилу, које прилично потпомажеда се смисао старе изреке "да одело чини човека"преокрене до штетног. Управо се код омладине иодећа мора ставити у службу васпитања. Ако младићкоји у лето иде около у дугим уским панталонама,умотан до грла, већ својим одевањем губиподстицајно средство за телесно јачање, јер га оноспутава. Чак и частољубље и, рецимо то слободно, исујета се морају неговати. Не сујета на лепу одећукоју не може свако да купи, већ сујета на лепо,стасито тело, које свако може да потпомогне да сеоформи. Ово има сврхе и за касније. Девојка треба даупозна свог витеза. Да телесна лепота данас нијепотпуно гурнута у позадину нашом кицошком


274

модом, завођење стотина хиљада девојака од странекривоногих, одвратних јеврејских копилади не биуопште било могуће. У интересу нације је и то, да сенађу најлепша тела и тако потпомогну да сенародности подари нова лепота. Данас би све овонаравно било преко потребно, јер недостаје војничковаспитање па је тиме искључена једина институција,која је у миру бар делимично надокнађивала оношто је нашим осталим васпитањем пропуштено. Ани само успех није требало тражити у образовањупојединца по себи, већ у утицају који је он вршио наоднос два пола међу собом. Девојка је војника увекпретпостављала невојнику.

Народна држава не треба да спроводи и надгледателесно јачање само током официјелних школскихгодина, она и у доба након школе мора да се брине отоме, да, док год се младић телесно развија, овајразвој постане његов благослов. Глупо је веровати дакрајем школског доба изненада престаје праводржаве на надзирање свог младог грађанина, да бипоново дошло са војничким добом. Ово право јеобавеза и као такво је увек једнако постојало.Данашња држава, која нема интереса за здравимљудима, на злочиначки начин није обраћала пажњусамо на ову обавезу. Она пушта данашњу младеж дапропада на улицама и у борделима, уместо да ихзаузда и телесно их одгаја толико дуго, док једногдана из тога не израсту здрав мушкарац и здраважена.

У којој форми држава даље врши овај одгој, данасможе бити свеједно, хитно је, да она то ради и датражи путеве који томе користе. Народна држава ћетелесно образовање после школског доба, исто као идуховни одгој, морати сматрати државним задаткоми спроводити га преко државних институција. Притоме овај одгој у крупним цртама већ може битипредобразовање за каснију војничку службу. Војскаонда не треба више, као раније да младог човеканаучи основним појмовима најједноставнијихправила егзерцира (мисли се на телесно вежбање),њој се више неће доводити регрути у данашњемсмислу, већ ће она требати да телесно већбеспрекорно формираног младог човека самопретвори у војника. У народној држави војска даклевише не треба да појединца учи основним стварима,већ треба да се сматра последњом и највишомшколом отаџбинског одгоја. Млади регрут треба да увојсци добије неопходно образовање о оружју, алиистовремено треба да се даље формира за својкаснији други живот. А на врху војничког одгојатреба да стоји оно што се већ старој војсци моралоприписати као највећа заслуга. У овој школи дечактреба да се преобрази у мушкарца; и у тој школи нетреба само да научи да слуша, већ и да размишља, ада тиме касније стекне и претпоставку за каснијекомандовање. Треба да научи да ћути, не само јер гас правом прекоревају, већ треба такође да научи, да,ако је потребно, неправду подноси ћутећи. Он даљетреба, очврснут вером у сопствену снагу, обузетјачином заједнички доживљене сталешке свести, да


275

се увери у несавладивост своје народности. Наконзавршетка војничке службе, треба му издати двадокумента: његову диплому грађанина као правнидокумент, који му дозвољава сада јавно запослење, издравствени атест као потврду телесног здравља забрак.

Аналогно одгајању дечака народна држава може саистих становишта да спроведе васпитање девојчице.И тамо треба тежиште поставити пре свега нателесно образовање, па тек онда на подстицањедушевних те на крају духовних вредности. Циљженског одгоја треба непоколебљиво да буде: будућамајка.

Тек у другом реду народна држава треба да подстичеформирање карактера, на сваки начин. Сигурно је дасу хитне карактерне особине у принципу већ унапредформиране у човеку појединцу: егоистичан човекјесте и остаје то једном за свагда, баш као што ћеидеалиста у основи свог бића увек бити идеалиста.Само између сасвим изражених карактера стојемилиони расплинутих и нејасних.

Рођени криминалац ће бити и остати криминалац,као и безбројни људи, код којих постоји само извеснасклоност ка криминалу, правим васпитањем јошувек могу постати вредни чланови народнезаједнице, док обрнуто због лошег одгоја изнепостојаних карактера могу произаћи збиља лошиелементи. Колико је често у рату зажаљено што наш

народ тако мало може да ћути! Како је због тога билотешко непријатељевом сазнању ускратити чак иважне тајне! Само ипак се поставља питање: шта јенемачко васпитање пре рата учинило да појединцанаучи на ћутљивост? Зар није нажалост већ у школималом тужибаби понекад давана предност у односуна његовог ћутљивијег друга? Зар потказивање нијесматрано и не сматра се дичном "отвореношћу" аћутљивост срамном затуцаношћу? Да ли су се људиуопште трудили да ћутљивост прикажу као мушкивредну врлину? Не, јер у очима нашег данашњегшколског васпитања то су смешне ситнице. Само овесмешне ситнице коштају државу небројене милионесудских трошкова, јер је 90 процената свих процесазбог увреде части и сличних настало само збогнедостатка чутљивости.

Неодговорно дате изјаве се исто тако лакомисленодаље брбљају; нашој националној економији сестално наноси штета лаковерним препуштањемважних метода производње итд., па чак и све тихеприпреме за одбрану земље постају илузорне, поштонарод баш није научио да ћути, већ све прича даље. Урату, међутим, ова брбљивост може да доведе догубљења битака и тако битно допринесе несрећномисходу борбе. И овде треба бити уверења, да се оношто у младости није вежбано, неће знати ни устарости. Ту спада такође да наставник нпр. непокушава да сазна нешто од глупих младихлакоумника подстицањем мучног потказивања.Омладина има своју државу за себе, она у извесној


276

затвореној солидарности стоји насупрот одраслом, ито је само по себи разумљиво. Веза десетогодишњакасе његовим једнако старим другом је природнија ивећа него са одраслим. Младић који изда свог друга,вежба издају и тиме активира назоре који, оштроречено и пренесено на велико, тачно одговарајуонима издајника земље. Такав се један дечак никаконе може сматрати "добрим, честитим" дететом, већдечаком мало вредних карактерних особина.Наставнику може бити згодно да се за јачање свогауторитета послужи таквим неподопштинама, али сеу младо срце тиме ставља клица назора, који секасније може кобно испољити. На једном је од малетужибабе постао велики нитков! Ово треба да будесамо пример за многе друге примере који у нашемшколском систему не ваљају.

Данас је свесно развијање добрих, племенитихкарактерних особина у школи једнако нули. Једномсе томе мора дати сасвим другачија важност.Верност, пожртвовање, ћутљивост су врлине које сувеликом народу неопходно потребне, и чије јеодгајање и образовање у школи важније од понечегшто сада испуњава наше наставне планове. Иодвикавање од плачљивих јадиковки, од жалостивогтужења итд. спада у ову област. Ако одгој заборави,да већ код детета утире на то, да се и патње инеправде некад морају подносити ћутећи, не сме дасе чуди, ако касније у критичном часу, нпр. кад набојној линији стоји човек, цео поштански саобраћајслужи транспорту међусобних писама пуних кукњаве

и цвиљења. Кад би се нашој омладини у народнимшколама уливало нешто мање знања, а зато вишесамосавладавања, онда би се то година 1915-1918.богато исплатило. Тако народна држава у свомваспитном раду највећу вредност треба да осимтелесном, прида управо карактерном образовању.Безбројне моралне слабости које наш данашњинарод носи у себи, се тако усмереним васпитањеммогу ако не сасвим одстранити, онда врло ублажити.

Од највеће важности је образовање снаге воље иодлучности као и неговање радости одговорности.Ако је у војсци некад важио принцип да је једнанаредба увек боља од никакве, онда то код омладиненајпре мора да значи: Један одговор је увек бољи одникаквог. Страх да се због бојазни каже нештопогрешно, да се не да одговор, мора бити срамотнијинеголи нетачно дат одговор. Са ове најједноставнијеоснове треба васпитати омладину, да добије храбростза деловање. Често смо се жалили да су токомновембра и децембра 1918. заказали сви положаји данико, почев од монарха до доле, до последњегдивизијца није више могао да смогне снаге засамосталну одлуку. Овај недостатак воље, а ненедостатак оружја је оно што нас данас чининеспособним за сваки озбиљан отпор. Он је у целомнашем народу, спречавао сваку одлуку, са којом јеповезан ризик, као да се величина једног дела несастоји управо у одважности. И не слутећи, једаннемачки генерал је успео, да за овај жалостаннедостатак воље пронађе класичну формулу: "Ја


277

радим, само ако могу да рачунам са педесет и једанпосто вероватноће за успех." На тих "педесет и једанпосто" је заснована трагика немачког слома: онај коод судбине најпре тражи гаранцију за успех, одричесе тиме сам значаја једног херојског дела. Јер онлежи у томе, да се у уверењу у смртну опасност некогстања предузме корак, који можда може да доведе доуспеха. Болесник од рака, чија је смрт иначе извесна,не мора да израчунава педесет и један проценат даби се усудио на операцију. А ако би она и са самопола процента вероватноће обећавала оздрављење,храбар човек би се одлучио за њу, у другом случајуне може да јеца за животом. Зараза данашњегплашљивог недостатка воље и одлучности је,међутим, све у свему узевши, углавном резултатнашег принципијелно промашеног васпитањаомладине, чије се погубно дејство проширило накаснији живот и у недостатку храбрости заступањавластитих уверења код водећих државника нашласвој последњи закључак и своју последњу круну. Уистој равни је и страх пред одговорношћу, који данасхара. И овде је грешка већ у васпитању омладине,затим прожима цео јавни живот, а свој бесмртнизавршетак налази у парламентарним институцијамавладе. Већ у школи се нажалост више вредностипридаје "покајничком" признању и "скрушеномодрицању" малог "грешника" неголи отвореномпризнању. Ово последње понеком данашњемнародном просветитељу изгледа чак и каонајвидљивије обележје непоправљиве изопачености,те се тако понеком младићу на невероватан начин

пророкују вешала због особина, које би биле однепроцењиве вредности, да су створиле заједничкодобро целог народа. Као што народна држава једноммора да највећу пажњу посвети васпитању снагевоље и одлучности, тако већ од малих ногу мора да усрца омладине усаде радост одговорности и храбростпризнања.

Само ако се спозна пуни значај ове неопходности,коначно ће након вековног образовног рада каорезултат добити народ, који више неће подлегатионим слабостима, које су тако кобно данаспридонеле нашој пропасти. Научно наше школскообразовање које је данашњих дана заиста најважнијидео целокупног државног васпитног рада, народнадржава ће моћи да преузме уз врло мале измене. Овеизмене су у три области: Пре свега млад мозакуопште не сме да се оптерећује стварима, од којих му95% није потребно, те их стога опет и заборавља.Нарочито наставни план основне и средње школепредставља данас нешто између, у многимслучајевима појединачних предмета је материјал заучење толико порастао, да од тога само делић остајесачуван у глави појединца, а и само делић овогобиља може наћи примену, док он с друге странеипак није довољан за потребу оног који ради иодређеној струци и зарађује свој хлеб. Узмимо запример нормалног државног чиновника сазавршеном гимназијом или завршеном вишомреалком у његовој тридесет петој или четрдесетојгодини живота и проверимо његово некад с муком


278

набубано школско знање. Колико мало још постојиод онда утувљене грађе? Као одговор ће се наравнодобити: "Да, количина тада увежбаног материјала јеимала не само сврху једног каснијег поседовањамногоструког знања, већ и школовања, духовнеспособности прихватања, моћи мишљења и нарочитои снаге перцепције мозга." Ово је делом тачно. Ипакопасност лежи у томе, што је млади мозакпреплављен бујицом утисака, које он у најређимслучајевима зна да савлада и чије поједине елементепрема њиховом већем или мањем значају не зна нида сагледа ни да вреднује; при чему се осим тоганајчешће заборавља и жртвује не небитно већ битно.Тако се опет губи главна сврха овог обимног учења,јер она се не може састојати у томе да се неизмернимгомилањем наставног материјала мозак по себиоспособи за учење, већ у томе да каснијем животу даоно благо знања, које је појединцу потребно и којекроз њега онда опет добро служи целини. Али ово јеилузорно, кад човек услед преобиља материјала којиму је натуран у младости, њега касније или уопштевише не поседује или баш најважније одавно вишене поседује. Не може се на пример увидети заштомилиони људи током године морају да уче два илитри страна језика, од којих онда могу да искористесамо делић, те стога такође опет већину потпунозаборавља, јер од сто хиљада ученика, који например уче француски, једва ће две хиљаде каснијеозбиљно применити ово знање, док деведесет осамхиљада у целом свом даљем животу неће више доћиу ситуацију да некад научено практично примени. У

својој младости су дакле хиљаде часова посветилиствари која је касније за њих без вредности и значаја.И замерка да овај материјал спада у општеобразовање је нетачна, пошто би се то моглозаступати само ако би људи током целог свог животарасполагали наученим. Тако стварно због две хиљадељуди, за које је познавање овог језика од користи,деведесет осам хиљада мора узалуд да се мучи ижртвује драгоцено време. При том се у овом случајуради о језику за који се не може рећи, да значи учењеоштрог логичког размишљања, као што то важи залатински.

Стога би било знатно сврховитије, кад би се младомстуденту такав језик пренео само у општим цртама,или, боље речено, у својој унутрашњој конструкцији,кад би га се дакле, упознало са истакнутим бићемовог језика, можда га евентуално увело у основењегове граматике и изговора, творбе реченица итд.објаснило на примерима. Ово би било довољно заопшту потребу и било би, јер се лакше и памти,вредније неголи данашње бубање целог језика, којимсе ипак не овлада сасвим, а касније се опет заборави.При том би се избегла и опасност, да од импозантногобиља материјала у сећању не остану самопојединачне случајне неповезане фразе, пошто бимлади човек добио да научи баш само најважније,дакле раздвајање по вредности и безвредности би севећ извршило. Овако пренета општа основа би моглабити довољна већини уопште, и за даљи живот, доконом другом, којем овај језик касније стварно треба,


279

даје могућност, да на њој даље гради и да се, по свомслободном избору, најтемељније посвети његовомучењу. Тиме се у наставном плану добија неопходновреме за телесно јачање, као и за повећане захтеве упретходно већ поменутим областима. Нарочито семора извршити измена досадашње методе у наставиисторије. Ни један народ не би смео више да учиисторију него немачки, али да постоји народ који јегоре примењује него наш?! Ако је политика историјау настајању, онда је наше историјско васпитањеусмерено природом наше политичке активности. Ниовде се не може гунђати због жалосних резултатанаших политичких дела, ако се није одлучило да сепобрине за боље одгајање за политику. Резултатнаше данашње наставе историје је у деведесет деветод сто случајева жалостан. Ту обично преостајупонеки податак, године рођења и имена, док сасвимнедостаје велика, јасна линија. Све битно, о чему се уствари ради, се уопште не учи, већ остаје препуштеномање или више генијалној надарености појединацада из бујице података, из низа догађаја изнађеунутрашње покретачке разлоге. Овој се горкојтврдњи човек може опирати колико хоће; пажљивосе читају само говори, држани за време само једногпериода седнице, од стране наше господепарламентараца, о политичким проблемима, мождаспољно-политичким питањима; при том се мисли, дасе овде бар тврђењем ради о избору немачке нације,и да је у сваком случају велики део ових људипритискао клупе наших средњих школа, да једелимично чак био на високим школама, и из тога

ће се врло тачно моћи видети, како је сасвимнедовољно историјско образовање ових људи. Дауопште нису студирали историју, већ само имализдрав инстинкт, било би знатно боље и за нацију одвеће користи. Управо се у настави историје морапредузети скраћивање материјала. Главна вредностје у спознавању великих развојних линија, што сенастава на то више ограничава, утолико се вишеможемо надати, да ће за појединца из његовог знањакасније произаћи предност, која сумирана користи ицелини. Јер се историја заправо не учи да би сезнало шта се десило, већ се историја учи, да би сезнало зашто се нешто десило и у њој добилаучитељица за будућност и за даљи опстанаксопствене народности. То је дакле сврха, а историјсканастава је само њено средство. Али данас је овде исредство постало сврха, сврха је потпуно избачена.Не каже се да темељан студиј историје захтевабављење свим тим појединачним подацима, поштосе само из њих може утврдити велика линија. Овоутврђивање је задатак стручне науке. Али нормаланпросечан човек није професор историје. За његаисторија у првом реду постоји зато, да му пренесеону меру историјског увида, која је неопходна засопствени став у политичким стварима сопствененародности. Онај ко хоће да постане професористорије, мора да се касније најтемељитије посветиовом студију. Он ће, разумљиво, морати да се бавитакође свиме па тако и најситнијим детаљима. За то,међутим наша данашња настава историје не можебити довољна; јер је за нормалног просечног човека


280

преобимна, за стручњака опет превише ограничена.Уосталом, задатак је народне државе да се брине отоме, да се коначно напише светска историја у којојће се расно питање уздићи на једну доминирајућупозицију.

Резимирајући: Народна држава ће морати да општунаучну наставу сведе на скраћену форму којаобухвата само битно.

Надаље треба понудити само могућност темељногстручно-научног образовања. Довољно је да човекпојединац добије као основу опште знање у укупнимцртама, а само у области, која ће постати каснијењеговим стварним животом ужива у најтемељитијемстручном и појединачном образовању.

Опште образовање мора при том бити обавезно усвим предметима, а посебан избор препуштенпојединцу. Овим постигнуто скраћење наставногплана и броја часова користи одгоју тела, карактера,снаге воље и одлучности. Колико је наша данашњашколска настава, посебно у средњим школамабезначајна за позив у каснијем животу, најбоље седоказује чињеницом да данас на исто место могудоћи људи из три сасвим разлитите школе. Пресудноје заиста само опште образовање, а не утувљеноспецијално знање. Али тамо, где је, како је већречено, стварно неопходно специјално знање, оно се,разумљиво, не може стећи у оквиру наставнихпланова наших данашњих средњих школа. Стога

народна држава мора енергично да докрајчи таквеполовичности.

Друга измена у научно-наставном плану за народнудржаву мора бити следећа: Својство нашег данашњегматеријализованог времена је да се наше научнообразовање све више окреће реалним предметима,дакле математици, физици, хемији итд. Колико је тонеопходно за једно доба, у коме владају техника ихемија и чија барем споља видљива обележја онипредстављају у свакодневном животу, толико јетакође опасно, ако је опште образовање једне нацијеувек усмерено искључиво на то. Оно, напротив, увекмора бити идеално. Треба више да одговарахуманистичким предметима и само да нуди основеза касније стручно-научно даље образовање. Удругом случају се човек одриче снага које су још увекзначајније за одржавање нације него све техничко иостало знање. Нарочито не треба у настави историјеодустати од студија антике. Римска историја,правилно схваћена у сасвим крупним цртама, јесте иостаће најбоља учитељица не само за данас, већсигурно за сва времена. И хеленски идеал културетреба да остане одржан у свој својој узорној лепоти.Не сме се допустити да се већа расна (аријевска)заједница расцепа услед различитости појединихнарода. Битка која данас бесни, иде за сасвимвеликим циљевима: једна култура се бори за својживот, који у себи спаја хиљаде година и обухватазаједно Грке и Германе. Треба, дакле, да постојиоштра разлика између општег образовања и


281

посебно-стручног знања. Пошто последње баш данаспрети да све више потоне у службу чистог новца,опште образовање мора да се, бар по свом идејномусмерењу, одржи као противтеза. И овде се моратрајно упамтити принцип, да индустрија и техника,трговина и занатство стално могу да цветају само докидеалистички обдарена народна заједница нудинеопходне претпоставке. Оне, међутим, нису уматеријалном егоизму већ у пожртвовању спремномна одрицања.

Данашње образовање омладине је себи све у свемупоставило као први циљ, да младом човеку упумпаоно знање које му је потребно за сопствени напредакна каснијем животном путу. Ово се овако изражава:''Младић једном мора постати користан чланљудског друштва." Под тим се подразумева његоваспособност да једном на честит начин зарађује својсвакодневни хлеб. Површно грађанско образовање,које још то мимоилази, од почетка стоји на слабимногама. Пошто држава по себи представља самоформу, врло је тешко такође, људе одгајати за њуили их так обавезивати. Форма се сувише лако можесломити. Јасан садржај, међутим, како смо виделипојам »држава« данас нема. Онда не преостајеништа друго до уобичајено "патриотско" васпитање.У старој Немачкој је његово тежиште било у честомало паметном, али најчешће врло неукусномуздизању у небеса малих и најмањих силника, чијаколичина од почетка присиљава на одрицање одпотпуног поштовања стварних величина нашег

народа. Резултат је стога код наших широких масабило јако недовољно познавање немачке историје. Иовде је недостајала линија. Да се на такав начин нијемогло доћи до правог националног одушевљења,очито је. Нашем васпитању је недостајала умешностда из историјског постања издигне неколицинуимена и од њих направи опште добро целогнемачког народа, да би тако истим знањем и истимодушевљењем равномерно спајајућа трака такообухватила целу нацију. Није се знало, да се стварнозначајни људи нашег народа у очима садашњицеприкажу као надмоћни хероји, да се општа пажњаконцентрише на њих и тиме се створи заједничкорасположење. Није се могло да се из различитихнаставних материјала оно што је за нацију славноуздигне изнад нивоа чињеничног приказивања и натаквим блиставим примерима распали националнипонос. То је у оно доба изгледало као опакишовинизам, који је у тој форми мало био омиљен.Честити династички патриотизам је изгледаоугоднији и лакше подношљив него киптећа страстнајвећег националног поноса. Онај је увек биоспреман да служи, ова је једног дана могла постатигосподарица. Монархистички патриотизам јеокончао у удружењима ветерана, национална страстби се на њиховом путу тешко могла одредити. Она јекао племенити коњ који не носи свакога у седлу, акосе човек држи подаље од такве опасности! Да биједног дана могао доћи рат, који би канонадом игасовима извршио темељну проверу унутрашњеиздржљивости патриотских уверења, изгледа нико


282

није сматрао могућим. А кад се он (рат) онда појавио,недостатак највише националне страсти се осветиона најстрашнији начин. Да умру за своје царске икраљевске господаре, људи су имали још мало воље,»нација« је, међутим, већини била непозната. Откадје револуција у Немачкој отпочела, а монархистичкипатриотизам се тиме сам од себе угасио, сврханаставе историје је заиста више само просто усвајањезнања. Национално одушевљење не може битипотребно овој држави, али оно што би хтела, никаднеће добити. Јер колико је мало могло битидинастичког патриотизма крајње отпорности, увреме када влада принцип националности, онда јошмного мање републиканског одушевљења: Јер не бисмело бити сумње, да немачки народ не би остаочетири и по године на бојном пољу под мотом "Зарепублику" – понајмање би остали они, који сустворили ову чудесну творевину.

У ствари ова република своје неометано постојањезахваљује само одасвуд осигураној спремности надобровољно преузимање сваког атрибута и такопотписивање сваког одрицања од земље. Осталомсвету је она симпатична; као што сваког слабићадоживљавају пријатније они којима је потребан, негочилог човека.

Наравно да у овој симпатији непријатеља за управоову одређену државну форму је и најпоразнијакритика исте. Немачка република (Немачка јепостала Република тек тзв. Вајмарским Уставом

после 1. св. рата и тај статус јој је наметнут од странесила победница – зато Хитлер толико критикујеРепублику – ово је коментар by BelBog – и нијесаставни део »Мein Кampfa«) се воли и пушта је се даживи, јер се бољи савезник за поробљавање нашегнарода уопште не би могао наћи. Само овојчињеници ова "дивна" творевина захваљује своједанашње постојање. Стога се она може одрећи свакогстварно националног васпитања и задовољити севелекритиком царских стегоноша који би иначе, акоби овај стег морали да бране својом крвљу, побегликао зечеви. Народна држава ће морати да се бори засвој опстанак! Нити ће га добити неким Дозовимпотписима, нити ће њима моћи да брани својепостојање. Али за егзистенцију и заштиту ће јој битипотребно управо оно, за шта се сада верује да га семоже одрећи. Што ће форма и садржај битиненадмашнији и вреднији, толико ће бити већи изавист и отпор противника. Најбоља одбрана онданеће бити у њеном оружју већ у њеним грађанима,неће је заштити бедеми тврђаве, већ живи зид људии жена, испуњених највишим родољубљем ифанатичним националним одушевљењем.

Зато се код научног одгоја као треће мора узети уобзир следеће: Народна држава и у науци треба дасагледа само једно помоћно средство за подстицањенационалног поноса! Не само светска већ и свацелокупна културна историја се морају подучаватиса овог становишта. Изумитељ се не сме показативеликим само као изумитељ, већ се мора показати


283

још већим као сународник. Дивљење сваком великомделу се мора преточити тако у понос на срећногизвршиоца истог као припадника сопственог народа.Из безброја свих великих имена немачке историје,међутим, треба изабрати највећа, и приказати ихомладини тако уверљиво, да они постану стубовинепоколебивог националног осећања. Према овимстановиштима треба плански направити наставниматеријал, плански обликовати васпитање тако дамлади човек при напуштању школе не будеполовични пацифист, демократ или нешто друго,вец комплетан Немац.

Да би овај национални осећај од почетка био прави ида се не би састојао само из шупљег привида, већ умладости се у главе способне за образовање, мораутувити гвоздени принцип: ''Ко воли свој народ, тодоказује једино жртвом, коју је спреман да поднесеза њега!" Национални осећај који циља само надобит, не постоји. Национализам који обухвата самокласе, постоји исто тако мало. Викање "ура" непосведочује ниша и не даје за право, да се назовенационалним, ако иза тога не стоји велика брига заодржање целовите, здраве народности. Разлог запонос да свој народ постоји тек онда, када више нијепотребно стидети се ниједног сталежа. Али народ, одкога је једна половина бедна и уцвељена или чакпропала, даје тако лошу слику, да нико не треба даосећа понос на њега. Тек кад је народност у свимсвојим члановима здрава душом и телом, радост, дасе њој припада, се код свих с правом може уздизати

до оног високог осећаја, који означавамо каонационални понос. Али овај највиши понос ћетакође осећати само онај, ко познаје величину свогнарода, већ у младо срце треба усадити свесрдносједињавање национализма и социјалног смисла заправду. Онда ће једном народ оживети од грађана,међусобно повезаних и спојених заједничкомљубављу и заједничким поносом, непоколебив инепобедив за свагда. Страх нашег времена предшовинизмом је знак његове импотенције. Пошто мусвака киптећа снага не само недостаје, већ се чакчини непријатном, онда га и судбина више не бираза велико дело. Јер, највећи преврати на земљи се неби могли замислити, ако би њихова покретачкаснага уместо фанатичне, чак хистеричне страстибиле само грађанске врлине мира и реда. Овај свет,међутим, сигурно иде у сусрет великом преврату. Исамо је питање, да ли ће постати спас аријевскогчовечанства или корист вечитог Јеврејина. Народнадржава ће морати да се побрине, да се одговарајућимваспитањем омладине, за последње и највеће одлукена земљи добије зрео нараштај, а народ који првипође тим путем, ће победити. Целокупан образовнии васпитни рад народне државе мора бити крунисантиме да она инстинктивно и разумски у срце и мозакповерене јој омладине унесе смисао и осећај за расу.Ниједан дечак и ниједна девојчица не треба данапусте школу, а да не добију и последње знање онеопходности чистоте крви. Тиме се стварапретпоставка за одржавање расних основа нашенародности, а њоме опет се осигуравају предуслови


284

за каснији културни даљи развој. Јер би све телеснои све духовно образовање било коначно ипакбезвредно, ако не би користило бићу, које је упринципу спремно и одлучно, да одржи себе и својуособитост. У другом случају би наступило оно, штоми Немци већ сада на велико морамо да жалимо, ада можда до сада није схваћен пуни обим оветрагичне несреће: да ми и у будућности остајемосамо културно ђубриво, не само у смислуограниченог схватања нашег грађанског погледа,који у појединачном, изгубљеном сународнику видисамо изгубљеног грађанина, већ у смислунајболнијег сазнања, да је онда, упркос свом нашемзнању, наша крв ипак одређена за пад. Тиме што сестално паримо са другим расама, уздижемо их садотадашњег културног нивоа на виши степен, ализаувек тонемо са наше сопствене висине. Даље, и ововаспитање са становишта расе мора да се коначнодопуни и у војној служби. Као што се уопште добавојне службе мора сматрати завршетком нормалногваспитања просечног Немца. Колико ће у народнојдржави велик значај имати природа телесног идуховног одгоја, толико ће за њу бити вазан и изборљуди. Данас ово не пада тешко. Опште узев су тодеца значајнијих, сада добро ситуираних родитеља,која се опет сматрају достојним вишег образовања.Питања талента при том играју подређену улогу. Сампо себи, таленат се може увек оценити саморелативно. Сељачки дечак може имати много вишеталента него дете родитеља, који су већ генерацијамана вишем животном положају, иако у општем знању

заостаје иза градског детета. Али његово веће знањепо себи нема никакве везе са већим или мањимталентом, већ је укорењено у знатно већем обиљуутисака, које дете непрекидно добија као резултатсвог разноврсног образовања и богате животнеоколине. Ако би талентовани сељачки дечак одмалена такође растао у таквом окружењу, његовадуховна стваралачка способност би била сасвимдругачија. Данас можда постоји једна једина област укојој заиста мање одлучује порекло а више сопствениурођени дар: област уметности! Овде, где се не можепросто "учити" већ све мора бити првобитно урођенои само касније подлеже више или мање повољномразвоју у смислу мудрог подстицања постојећихспособности, а новац и имовина родитеља овде скороне долазе у обзир. Стога се и овде најбоље показује,да генијалност није везана за више животне слојевеили чак за богатство. Највећи уметници не реткопотичу из најсиромашнијих кућа. А понеки малисеоски дечак је постајао касније свестран мајстор.Баш и не говори у корист велике дубокоумностивремена, да се такво сазнање овде не користи зацелокупан духовни живот. Мисли се да оно, што сене може порицати код уметности, не важи затакозване реалне науке. Без сумње се човек моженаучити одређеним механичким вештинама, каошто је вештом дресуром могуће поучљиву пудлицунаучити најневероватнијим мајсторијама. Само, каошто код ове животињске дресуре таквим вежбама неводи разумевање животиње само од себе, тако ни кодчовека. Без обзира на други таленат и човек се може


285

научити одређеним научним мајсторским делима.На основу одређеног духовног дрила се просечномчовеку чак може утерати у главу надпросечно знање,само што то остаје мртво и на крају крајева,неплодно знање. Оно онда даје човека, који додушеможе бити живи лексикон, али упрскос томежалосно закаже у свим нарочитим ситуацијама иодлучним тренуцима у животу – он ће се увек изноваморати обучавати за сваки, и најскромнији захтев, анасупрот томе сам од себе неће бити у стању да да инајскромнији допринос даљем образовању укупногачовечанства.

Такво механички утувљено знање довољно је унајбољем случају за преузимање државних службинашег данашњег доба. Само је по себи разумљиво даће се у укупном збиру народа једне нације наћиталенти за све могуће области свакодневног живота.Даље је само по себи разумљиво, да ће вредностзнања бити утолико већа, што се више мртвог знањапродухови одговарајућим талентом појединца.

Стваралачка остварења уопште могу настати самоако се споје способност и знање. Како данашњечовечанство у том правцу безгранично греши можеда докаже још један пример. С времена на време сенемачком малограђанину у разним илустрованимчасописима показује, да је ту и тамо по први путцрнац постао адвокат, наставник, чак пастор, тејуначки тенор или слично. Док тупаво грађанствотакву чудотворну дресуру с дивљењем прима к

знању, пуно респекта за овај невероватан резултатданашње вештине васпитања, Јеврејин врло лукавозна да из тога исконструише нови доказ заисправност његове теорије о једнакости људи, којухоће да утуви народима. Овом пропалом грађанскомсвету не свиће пред очима да се овде у ствари ради оогрешењу о сваки разум – да је злочиначко безумље,рођеног полумајмуна дресирати тако дуго, док се неповерује, да је од њега створен адвокат, док милиониприпадника највише културне расе морају остати напотпуно недостојним положајима; да је грех противвоље вечног творца, ако се стотине и стотине хиљадањегових најталентованијих бића пушта да пропаднуу данашњем пролетерском глибу, док се Хотентоти иЗулукефери дресирају за духовна занимања. Јер сепри том овде ради о дресури, баш као код пудлице, ане о неком научном образовању.

Исти труд и брига примењени на интелигентне расе,би сваког појединца сто пута пре оспособио за истадостигнућа. Колико год било неиздржљиво овостање, ако би се при том икад радило више него оизузецима, толико је оно неиздржљиво већ данас,када за више образовање не одлучују таленат иурођене способности. Наравно, неиздржљива јепомисао, да се сваке године стотине хиљада потпунонеталентованих људи удостоји вишег образовања(само зато што имају имућне родитеље), док другестотине хиљада, велике надарености, остају безсваког вишег образовања. Губитак који нација тимепретрпи, се не може проценити. Када се последњих


286

деценија изванредно повећало богатство у значајнимпроналасцима, нарочито у Северној Америци, ондаје то и због тога, јер тамо знатно више талената изнајнижих слојева налази ипак неку могућност вишегобразовања, него што је то случај у Европи. Запроналазаштво није довољно утувљено знање, већсамо оно продуховљено талентом (Тесла нпр. ком.БелБог). Али томе се код нас данас не придајеникаква важност, једино добра оцена треба то даучини. И овде ће наша народна држава морати даделује васпитно. Она нема задатак, да постојећојдруштвеној класи сачува одлучујући утицај, већзадатак да из шуме свих сународника извученајспособније главе и да им службу и високеположаје. Она нема само обавезу да просечномдетету у основној школи да одређено васпитање, већи дужност да таленат доведе на пут коме и припада.Својим највишим задатком треба пре свега да сматраотварање капија државних виших наставнихустанова сваком таленту, сасвим свеједно из којихкругова он потицао. Мора да испуни овај задатак,пошто само тако из слоја репрезената мртвог знањаможе да израсте генијално вођство нације.

И из једног другог разлога мора држава да предузмемере опреза у том правцу: Наши духовни слојеви сунарочито у Немачкој тако снажно затворени у себе изакречени, да им недостаје јака жива веза са доњомсфером. Ово се свети најпре на две стране: Као првонедостаје им разумевање и осећај за широку масу.Они су већ предуго истргнути из тог контекста, да би

још могли да имају неопходно разумевење за народ.Постали су страни народу. Као друго недостаје овимгорњим слојевима и неопходна снага воље. Јер је онаувек слабија у раслојеним круговима интелигенцијенего у маси примитивног народа.

Научног образовања нама Немцима, међутим, богухвала никад није недостајало, али зато утолико вишеснаге воље и одлучности. Што су на пример "умнији"били наши државници, толико је најчешће биослабији њихов стварни учинак. Политичка припремаи техничко опремање за светски рат нису билинедовољни због тога што су нашим народом владалемало образоване главе, већ пре зато што су владаоцибили преобразовани људи, накљукани знањем идухом, али без сваког здравог инстинкта и лишенисваке енергије и одважности. Била је зла коб да јенаш народ своју животну битку морао да бије поддржавним канцеларством филозофирајућег слабића.Да смо уместо једног Бетман-Холвега као вођу ималиробуснијег сународника, јуначка крв једног обичноггренадира не би узалуд била проливена.

Исто тако је једно претерано чисто духовно одгајањенаших вођа било најбољи савезник нашем мрскомнепријатељу и револуционарном, новембарскомлупежу. Тиме што је ова духовност задржавалаповерено јој национално добро на најсрамотнијиначин, уместо да га потпуно и целог примени, сама јестворила претпоставку за успех других. Овдекатоличка црква може да важи као узоран поучан


287

пример. На безбрачном стању њених свештеника језаснована присила, да се подмладак за духовникеуместо из сопствених редова увек мора узимати измасе народа. Али управо ово значење целибатавећина уопште не схвата. Оно је узрок невероватнокрепке снаге, која пребива у овој прастаројинституцији. Јер тиме, што се ова огромна војскадуховних достојанственика непрекидно допуњује изнајнижих слојева народа, црква не само да одржаваинстинктивну повезаност са светом осећања народа,већ себи осигурава и саму енергију и делатне снаге,која ће у таквој форми постојати увек само у широкојмаси народа. Отуд потиче младост овог огромногорганизма достојна дивљења, духовна сналажљивости челична снага воље. Задатак народне државе ћебити, да се у свом школству побрине за то, да севрши стално обнављање постојећих духовних слојевадовођењем свеже крви одозго. Држава има обавезу,да се крајњом бригом и тачношћу из укупног бројасународника просеје природно очигледно најбољеоспособљен људски материјал и примени га услужби целине. Јер држава и државници не постојезбог тога да појединим класама омогуће намештење,већ да задовоље њихове будуће задатке. Али то ћебити само ако се за њихове носиоце у принципуобразују само способне и личности јаке воље. Ово неважи само за сва службеничка места, већ за духовновођство нације уопште у свим областима.

Фактор величине народа лежи и у томе, да му успе,да најспособније главе образују за области које им

припадају, и да их стави у службу народне заједнице.Ако се међусобно такмиче два народа, која су по себиподједнако надарена, победу ће освојити онај, којег уцелом духовном вођству заступају његови највећиталенти, а подлећи ће онај, чије вођство представљасамо велике заједничке јасле за одређене сталежеили класе, без обзира на урођене способностипојединих носилаца. Наравно да ово у нашемданашњем свету пре свега изгледа немогуће. Одмахће се приметити, да се од синчића, на пример некогвишег државног службеника, ипак не може тражити,да постане, рецимо занатлија, јер неки други, чији суродитељи били занатлије, изгледа способнији. Томора да важи за данашње процењивање мануелнограда. Стога ће и народна држава морати да заузмепринципијелно другачији став у односу на појамрада. Она ће, ако је потребно, чак вековнимваспитањем морати да прекине са бесмисломпрезирања телесног рада. Она ће принципијелноморати да човека појединца вреднује не премаприроди његовог посла већ према форми иваљаности учинка. Ово може изгледати гнусноједном времену, у ком најограниченији исписивачколона вреди више неголи најинтелигентнијипрецизни механичар, само зато што ради са пером.Али ова погрешна процена, како је речено, није уприроди ствари, већ је вештачки научена а ранијеније постојала. Данашње неприродно стање почивауправо на општим болесним појавама нашегматеријализованог доба. У принципу је вредностсваког рада двострука: чисто материјална и духовна.


288

Материјална вредност почива на значењу, и томатеријалном значењу рада за живот целине. Штовише сународника извлачи корист из одређеногоствареног достигнућа, и то директну и индиректну,утолико се материјална вредност мора проценитикао већа. Ова процена свој пластичан израз налази уматеријалној награди, коју појединац добија за својрад. Насупрот ове чисто материјалне вредности јеидејна. Она не почива на значају оствареног рада,мерено материјално, већ на његовој неопходности посеби. Колико сигурно материјална корист некогпроналаска може бити већа него свакодневногнадничарења, исто тако сигурно је целина ипакупућена на ову малу службу, као и на ону највећу.Она може материјално направити разлику увредновању корисности појединачног рада зацелину, и то изразити одговарајућом наградом, алиидејно мора да утврди једнакост свих у тренутку уком се сваки појединац труди, да у својој области, пама која она била, да најбоље од себе. И на то треба дасе ослања вредновање човека, а не на награђивање.Пошто у разумној држави брига треба да иде у томправцу, да се појединцу додели делатност којаодговара његовој способности, или, другачијеречено, да се способна лица образују за рад који имлежи, способност у принципу није научена, већ морабити урођена, дакле дар природе а не заслуга човека,онда се и опште грађанско вредновање не можеуправљати према раду који је појединцу тако рећидодељен. Јер овај рад пада на рачун његовог рођењакао и на тиме проузроковано образовање, које добија

од целине. Вредновање човека се мора заснивати наначину, на који он задовољава свој задатак који му једао народ. Јер делатност коју појединац обавља, нијесврха његовог постојања, већ само средство за то. Онтреба да се као човек даље образује и оплемењује,али то може само у оквиру своје културне заједнице,која увек мора да почива на фундаменту државе.Одржању овог фундамента он треба да да својдопринос. Форму овог доприноса одређује природа,на њему је само да марљивошћу и поштењемнадокнади народној заједници оно што му је онасама дала. Ко то ради, заслужује највише процене инајвише поштовање. Материјална награда се можеодобрити ономе, чија делатност носи одговарајућукорист целини; идејна, међутим мора да лежи ууверавању, које му је природа дала, а народназаједница образовала, посвећује служби својојнародности. Али онда више није срамота битичестити занатлија, док, међутим, јесте, каонеспособан службеник красти драгом богу дане, адобром народу свакодневни хлеб. Онда ће сесматрати само по себи разумљивим, да се човеку недају задаци којима од почетка није дорастао. Иначеоваква делатност даје и једино мерило за право наопшту једнаку правну грађанску активност.Данашње доба се пак само разграђује: уводи општеизборно право, брбља о једнаким правима, али ипакне налази никакво образложење за њих. Оно уматеријалној награди види израз вредности човека иразбија тиме основу за најплеменитију једнакост,које уопште може бити. Јер једнакост не почива и


289

никад не може почивати на достигнућима појединцапо себи, али је могућа у форми, у којој свакоиспуњава своје посебне обавезе. Само тиме се припроцени вредности човека искључује случајностприроде, а појединац сам прави ковачем сопственогзначаја. У данашње доба, када се целе групе људимеђусобно цене више према висини прихода (новца),за то се како је већ речено нема разумевања. Само занас то не сме бити разлог да се одрекнемо заступањанаших идеја. Напротив: Ко хоће да оздрави ово доба,које је изнутра болесно и лењо, мора најпре да скупихраброст, да разјасни узроке ове патње. А то треба дабуде брига националсоцијалистичког покрета, прекосве малограђанштине из наше народности покупитии средити оне снаге, које су, дакле, оспособљене каозачетници новог погледа на свет.

Свакако ће се приговорити да се у принципу идејновредновање тешко да раздвојити од материјалног,чак, да би ниже вредновање телесног рада билоизазвано управо његовим мањим награђивањем. Овомање награђивање би само опет било узрокограничења учествовања човека појединца укултурним добрима своје нације. Али тиме сеумањује вредност идејне културе човека, која сањеговом делатношћу не треба да има никакве везе.Страх од телесног рада је заснован управо на томе дасе услед лошијег награђивања, присилно потискујекултурни ниво мануелног радника, а тиме се дајеоправдање за општу нижу оцену. У томе има многоистине. Управо због тога ћемо се у будућности

морати чувати од превелике диференцијације односаплата. Не каже се да би тиме изостала достигнућа.Најтужнији знак пропасти једног времена би био,ако би подстрек за виша деловања и достигнућа биоу већој плати. Да је ово гледиште до сада било јединомеродавно на свету, човечанство никад не би добилосвоја највећа научна и културна добра. Јер највећипроналасци, највећа открића, најреволуционарнијинаучни радови, најдивнији споменици људскекултуре нису настали из тежње за новцем. Напротив,њихово рођење је не ретко значило управо одрицањеод земаљске среће и богатства.

Може бити да је злато данас постало искључививладар живота, ипак ће се човек једном поклонитипред вишим боговима. Много тога може данас дазахвали само чежњи за новцем и имањем за својепостојање, али у томе сигурно има мало онога чијеби непостојање осиромашило човечанство. Задатакнашег покрета је и то, да већ данас обавештава овремену, које ће појединцу дати оно што му треба заживот, али при том високо поштује принцип, дачовек не живи искључиво због материјалнихуживања. Ово треба да нађе свој израз у мудроограниченом степеновању зарада, које и последњемпоштеном раднику треба да у сваком случајуомогући частан, честит живот као сународника ичовека. Не жели се рећи да је ово идеално стање,какво овај свет практично не би подносио и стварноникада достигао. Ни ми нисмо тако глупи даверујемо, да би могло да успе да се створи безгрешно


290

доба. Само ово не ослобађа од обавезе да се борипротив спознатих грешака, да се превазилазеслабости и да се тежи идеалу. Опора стварност ћесама од себе створити превише ограничења. Управозбог тога мора човек баш да покуша да служикрајњем циљу, а промашаји не смеју да га одврате одњегове намере као што не може да се одрекнеправосуђа, само зато што се и њему поткрадајузаблуде, а исто тако не може да одбије лек зато штоће ипак увек бити болести. Треба се чувати да сеснага идеала не оцени прениско. Ко је у том смислуданас малодушан, ако је некад био војник, желео бихда га подсетим на једно доба чије је јунаштвопредстављало најсилније признавање вечите снагеидеалних мотива. Јер оно од чега је човек ондаумирао није била брига за свакодневни хлеб, већљубав према отаџбини, вера у њену величину, општеосећање части нације. И тек кад се немачки народудаљио од ових идеала, да би следио реална обећањареволуције, а оружје заменио руксаком, доспео јеуместо у земаљски рај, у чистилиште општегпрезрења и не мање опште невоље. Баш због тога јенеопходно, да се рачунџијама тадашње реалнерепублике супротстави вера у идеални Рајх.

***

ДРЖАВЉАНИН И ГРАЂАНИНДРЖАВЕ

Она творевина која се данас непрецизно означавакао држава познаје само две врсте људи: грађанинадржаве и странца. Грађани државе су сви они којибило својим рођењем или каснијим постајањемграђанином поседују право држављанства ; Странцису сви они који исто ово право уживају у једној другојдржави. Између ова два разликовања постоје још онеособе које зовемо апатриди такозвани недржављани,то су људи који имају ту "част" да не припадају ниједној од данашњих држава, дакле који нигде непоседују право државног грађанства.

Право државног грађанства се, како је већ гореречено, задобија рођењем у оквиру граница једнедржаве. Раса или национална припадност не играјупритом никакву улогу. Један црнац, који је ранијеживео у оквиру немачких граница и сада има уНемачкој своје станиште, донесе тиме својимдететом једног немачког држављанина на свет (попринципу »jus soli« што значи у преводу салатинског »право земље« - дете држављанство стичепо месту свог рођења, тако да ако је рођено уНемачкој оно добија и немачко држављанство – то јепринцип који је тада важио у Немачкој, а којем сеХитлер много противио – коментар by BelBog). Такоисто може без даљњег и дете једног Јеврејина, илиПољака,... Азијата да буде декларисано као немачки


291

држављанин. Поред подржављивања путем рођења(дакле jus soli, рођењем на територији) постоји још имогућност каснијег стицања права држављанства.Оно је везано за различите предуслове, на пример иза то да кандидат који долази у обзир по могућствуне буде некакав провалник, или сводник, даклекриминалац, да је он надаље политички безопасан,што ће рећи, дакле један безазлени политичкизевзек, да он најзад не буде један од оних који ћепасти на терет својој новој државнограђанској земљи(ово је принцип натурализације). Тиме се има науму, наравно у ово доба владавине реалности,искључиво финансијски терет. Па чак важи каододатна препорука да ће та особа представљатиубудуће једног претпостављеног доброг порескогобвезника, да би убрзао задобијање таквог једногданашњег права државног грађанства. Расне дилемене играју притом ама баш никакву улогу. Цео токдобијања државног грађанства не одвија се многодрукчије него онај код пријема у аутомобилски клуб,човек поднесе своје податке, ови се провере и оцене,и једног дана му се онда на цедуљици даје на знањеда је постао грађанин немачке државе, при чему сеово још боји и једном вицкастом шеретском формом.Саопштава се наиме дотичном дођошу: "Ви сте овимпостали Немац." Ово чаробњаштво извршава шефдржаве. Оно што не може да оствари небо, претварасе тако потезом руке таквог једног бирократизованогпарацелзијуса. Један обични фићфирић и чак нпр.рецимо из једног монголског соја постао је одједномједан прави – Немац ?!? Али не само да се нико ни не

забрине о раси таквог једног новог грађанина нашедржаве, дакле новог немачког држављанина, негонико чак не води рачуна ни о његовом телесномздрављу. Може мирне душе такав један клипан да сераспада и у сифилису колико год му је драго, ипак јеон за данашњу државу ... наш држављанин, чак штавише, постао је и »Немац«.

Као држављанин он је веома добродошао, уколикоон, како је већ речено, не представља финансијскиникакво оптерећење и политички никакву опасност,све док плаћа и порез. Тако сваке године примају оветворевине, назване државом, у себе отрове, које једвада су више у стању да их савладају. Сам држављанинсе онда разликује од странца само утолико, што су мупутеви ка свим јавним институцијама потпуноотворени, што он евентуално мора да удовољислужби у војсци и да зато надаље активно и пасивноможе да учествује на изборима (активно бирачкоправо је могућност да се буде на изборима биран, дасе дакле неко кандидује, а пасивно бирачко право јеправо да се на изборима гласа – коментар by BelBog).Углавном то је све. Јер, заштиту личних права иличне слободе ужива и странац исто тако и толико, анеретко чак и више. У сваком случају ово важи занашу данашњу немачку републику. Знам да се овосве нерадо слуша, само, тешко да постоји нештобесмисленије па и безумније него што је нашеданашње грађанско право. Постоји сад и једнадржава у којој су, бар иако донекле слаби, но ипакуочљиви некакви основи за једно боље устројство.


292

Наравно, није то наша Немачка Република, већ је тоАмеричка унија, у којој се настоји да се барделимично разум позове у помоћ. Тиме што онапринципијелно не допушта досељавање здравственолошим елементима, а одређене расе једноставноискључује из права грађанства, тиме се онадискретним почецима залаже већ за једно схватање,које је својствено једном правом народном појмудржаве.

Народна држава би делила становнике на трикатегорије: 1.) на грађане државе; 2.) на држављане(поданике) ; и 3.) на странце.

Рођењем се начелно задобија само држављанство.Држављанство као такво не даје још и право заруковођење јавним институцијама такође ни заполитичко деловање у смислу учешћа на изборимакако у активном тако и у пасивном погледу. Начелносе мора код сваког држављанина, односно поданика,установити раса и националност. У свако доба остаједржављанину да се слободно определи да се одрекнесвог држављанства и да постане грађанин државе уоној земљи, чији национални састав одговарањеговој националности, земљи његовог народа.Странац се разликује од држављанина само по томешто он поседује држављанство у некој другој странојдржави.

Млади држављанин немачке националности јеобавезан да се школује онако како је то прописано

свакоме Немцу. Тиме он подлеже образовању иваспитању који од њега формирају једног расно инационално свесног припадника свог народа. Онкасније мора да удовољи од стране државе ипрописаним даљим телесним вежбама и ступа најзади у војску. Обука у војсци је општа обука, она мора даобухвати сваког појединог Немца и да га обучи заоно употребно подручје, које одговара његовимтелесним и духовним способностима. Беспрекорноздравом младом човеку се потом по испуњењуњегове војне обавезе додељује на најсвечанији начинправо државног грађанства. То је најдрагоценијидокумент за цео његов овоземаљски живот. Тиме ондобија сва права грађанина државе и учествује усвим предностима исте. Јер држава мора да учиниједну оштру разлику између оних који су каоприпадници њеног народа узроци и носиоци њеногбитисања и њене величине, од оних, који само као"завређујући" елементи прихватају боравак у једнојдржави. Издавање државнограђанског документамора се повезати с причестном заклетвом заприпадност народу и држави. У том документу морада буде она веза која премошћује све иначе могућераздоре и која чврстом нити повезује свеприпаднике једног народа. Мора да буде већа частбити чистач улице као грађанин овог Рајха, него каокраљ у једној туђој држави. Грађанин државе је уодносу на странца привилегован. Он је ГосподинРајха. Ово више достојанство такође и обавезује.Нечастан и бескарактеран човек, обични злочинац,издајник отаџбине итд. може у свако доба да изгуби


293

ову почаст. Тиме он поново постаје држављанин,дакле само поданик. Немачка девојка је држављанка(поданик) и тек својом удајом постаје грађанка. Ипаксе може женским немачким поданицима које су урадном односу доделити грађанско право.

***

ЛИЧНОСТ И НАЦИОНАЛНАИДЕЈА ДРЖАВЕ

Ако народна националсоцијалистичка држава видисвој главни задатак у формирању и одржавањудржаве, онда није довољно само то да се унапређујурасно свесни елементи као такви и да се онда ониваспитавају и коначно образују за практичан живот,него је неопходно да та држава доведе својусопствену организацију у склад са овим задацима.

Био би то сулуди виц да се вредност човека хоће дапроцени према његовој расној припадности, анипошто да се објави рат марксистичком гледишту"човек је једнако човек", ако се опет ипак нијеодлучан и спреман да се повуку крајње консеквенце.Крајња консеквенца признавања значаја крви, даклерасне заснованости уопште, је, међутим, преношењеове процене на сваку појединачну личност. Баш тако

као што ја морам различито да вреднујем народе наоснову њихове расне припадности, исто тако точиним и код појединих људи у оквиру једненационалне заједнице. Констатација "да народ нијеједнако народ" преноси се онда на појединачногчовека у оквиру националне заједнице отприлике утом смислу као да глава не може једнако да будеглава, јер су и овде крвно гледано делови свакако углавним цртама исти, мада у појединостима ипакподлежу хиљадоструким најфинијим разликама.

Прва консеквенца овог сазнања је истовремено та, ирекао бих она грубља, наиме покушај да се у оквирунационалне заједнице они елементи који се каорасни посебно драгоценим исказују што меродавнијеунапређују и да се посебно води брига за њиховоумножавање. Грубљи је овај задатак стога, јер се онможе скоро механички спознати и решити. Теже једа се из укупности свих спознају духовно и идејнонајдрагоценије главе и да се њима омогући онајутицај, који не само да по себи припада овимнадмоћнијим духовима, него је пре свега од значајнекористи за нацију, ово просејавање премаспособностима и ваљаности, односно вредноћи, неможе се предузимати механички, него је то једанрад, који непрестано налаже борба у свакодневномживоту.

Једно схватање света, поглед на свет, које настоји, дасе одбијањем демократске идеје масе, највишим,дакле, људима преда ова земља, тај поглед мора


294

логички гледано такође и у оквиру овог народапоново да се повинује истом аристократскомпринципу и да најбољим главама обезбеди вођство инајвиши утицај у одређеном народу. Притом тајпоглед на свет не почива на идеји мајоритета, негона идеји личности. Ко данас верује да се једнанародска, националсоцијалистичка држава морарецимо чисто механички, путем боље конструкцијесвог привредног живота да разликује од другихдржава, дакле путем једне боље равнотеже богатстваи сиромаштва, или путем права на саодлучивањешироких слојева у привредном процесу, или путемправедније расподеле зарада, путем уклањањасувише великих разлика у платама, тај је унајважнијим и кључним стварима заостао и неманикакве благе везе ни знања о томе шта ми заправоморамо да означимо као стварни поглед на свет.Управо све описано не нуди ни најмању сигурност затрајно стање а још много мање нуди могућност запостизање националне величине. Један народ, којиби се заковао и остао само у тим заиста спољнимреформама, не би тиме добио ни најмање јемство запобеду тог истог народа у свеопштој борби народасвета. Један покрет који осећа своју мисију само уоваквом опште изравнавајућем и сигурно праведномразвоју неће у бити да уводи никакве насилне инеистинске реформе постојећих стања, јер ће накрају њихово цело деловање застати само у спољнимефектима, а да народу не створи ону унутрашњуопремљеност, која ће довести, хтео бих да кажем, сапринудном сигурношћу до коначног савладавања

оних слабости под којима ми данас морамо да сезлопатимо. Да би се ово лакше схватило, можда јепримерено да се још једном баци поглед на стварнапорекла и узроке људског културног развоја. Првикорак који је човека крајње очито удаљио одживотиње био је онај који је водио ка открићу. Самооткриће пак почива првобитно на изналажењулукавштина и довитљивости, чија применаолакшава борбу за живот у сукобу са другим бићимаи много пута и уопште допушта да она добијеповољан исход. Ови најпримитивнији проналасци исналажења не доводе стога још и саму личностдовољно јасно на видело, јер они накнадном или,боље рећи, данашњем људском посматрачу долазенаравно у свест тек као масовне појаве. Извесневарке и лукава правила понашања, коју човек например може да посматра код животиње, падају уочи тек сумарно и он више није у ситуацији даустанови њихово порекло, или да га истражи, него сеиспомаже једноставно тиме, што он таква понашањаозначава као инстиктивна. Ова последња реч унашем случају не говори ама баш ништа. Јер онај коверује у један виши развој животних бића, мора дапризна, да је свако испољавање њиховог животногнагона или њихове животне борбе морало једном даима свој почетак; да ће тиме један субјект моратипочети, и да ће се онда такво једно понашање, једнозбивање све више распростирати, док најзад непређе у подсвест свих припадника једне одређеневрсте, да би онда као инстинкт избило на видело.Лакше ће се то код самог човека разумети и


295

веровати. Његове прве мудре мере у борби са другимживотињама, оне су сигурно по свом пореклу, биладејства појединих нарочито способних субјеката.Личност је некада и овде била безусловноподстрекивач за одлуке и извођења, која су каснијепреузимана и преузета сасвим по себи разумљиво одцелог човечанства. Исто тако као некаква војна, самапо себи разумљивост, која је данас, по мени, посталаоснов сваке стратегије, а преходно имала ипак дазахвали сасвим одређеној глави свој настанак и самотоком многих, можда чак и хиљада година посталакао опште и потпуно важећа. Овај први проналазакдопуњава човек другим: он се учи да друге ствари ижива бића укључи у сопствену борбу за животноодржање, а тиме почиње заправо проналазачкаделатност људи, које ми данас опште узев видимопред својим очима. Ти материјални проналасци, којипочињу употребом камена као оружја, који воде доприпитомљавања животиња, ватру дају човекууметним продуктом и све тако до многоструких изадивљујућих открића наших дана, допуштају тимјасније да спознамо личности као носиоце таквогстварања, што су нам ближе нашем временупоједини проналасци, или нам опет изгледајузначајнији и преломнији. Ми знамо, дакле, у свакомслучају: оно што ми око нас као материјална открићавидимо, све је резултат стваралачке снаге испособности поједине личности. А сви ти проналасциприпомажу на крају крајева да се све више и вишечовек уздигне изнад света животиња, да се богме иконачно од њега удаљи. Они тиме у свом најдубљем

погледу служе сталном току све вишег људскогочовечења. Али чак то што је некада каонајједноставнија довитљивост олакшала у прашумигоњеном човеку да сачува живот, помаже у обликудуховних научних спознаја данашњих деценијапоново, да се и данас олакша борба човека за његовживот и да се искује оружје за борбе у будућности.Сво људско размишљање и откриће служи у његовомконачном дејству пре свега животној борби човекана овој планети, чак и ако у моменту није видљиватакозвана реална корист једног проналаска илиоткрића, или дубоког научног увида у суштинуствари. Тиме што све заједно помаже да се човек свевише и више уздигне из оквира животних бића којага окружују, то га јача и учвршћује његов положајтако да он у сваком погледу израста на овој земљи удоминирајуће биће. Сва открића су дакле резултатстварања једне личности. Све ове личности су опет,желеле то или не, постале тиме више или мањедоброчинитељи свог човечанства. Њихово деловањедаје милионима, па и милијардама људских бићакасније помоћна средства за олакшање спровођењањихове животне борбе. Ако ми у пореклу данашњематеријалне културе увек видимо поједине личностикао проналазаче (мисли се на аријевце наравно),који се онда међусобно допуњују и један поново надругоме даље надграђују, онда опет исто таковидимо и у извршењу и спровођењу стварипромишљених и откривених од проналазача исто то.Јер, исто тако треба довести у везу и поистоветитисве производне процесе у њиховом пореклу поново


296

са открићима и тиме их учинити зависним одличности. Чак и чисто теоријски мисаони рад, који упојединости уопште није мерљив, представља ипакпретпоставку за све даље материјалне проналаске ијавља се опет и он као искључиви продукт појединеличности. Не проналази маса и не организује нитиосмишљава мајоритет, него у свему и увек јединопоједини човек, личност, појединац! Једна људсказаједница јавља се само онда добро организованом,када она овим стваралачким снагама, на што јемогуће приступачнији начин, олакшава њихов рад,награђује га и сврсисходно и корисно га примењујена заједницу. Највредније у открићу самом је, пабило оно у материјалном или у свету идеја, јесте пресвега проналазач као личност. Њега дакле каодоносиоца корисног за заједницу сврсисходнопоставити је први и најважнији задатак организацијеједне националне заједнице. Чак и организацијасама мора да буде искључиво извршење овог начела.Тиме је она ослобођена проклетства механизма исама постаје нешто животно. Она мора у себи самојда буде отелотворење тежње да се те умне главе увекпоставе изнад масе и да ова дакле буде подређенатим главама.

Организација сме стога дакле искорачивање тихумних глава из масе не само да не спречава, негонапротив мора начином њиховог сопственог бића даим то омогућава и олакшава. Она притом мора даполази од начела да за човечанство не лежиблагослов у маси, него да он почива у њеним

стваралачким главама, које се онда у стварностиисказују као доброчинитељи људског рода. Њимаосигурати најмеродавнији утицај и олакшати имњихово деловање у интересу је заједнице. Сигурно дасе тај интерес неће задовољити и неће се њемуслужити ако се допусти владавина немислећих иневаљаних, а поготову ни у ком случају блаженемасе, него једино вођством од природе посебнимдаром за то оспособљених умних људи. Одабир овихглава осигурава, као што је већ речено, пре свегасама окрутна животна борба.

Много тога се слама и пропада, не исказује се дакленипошто предодређеним за трајање, а само малоњих остају као изабраници. У областима мишљења,идеја, уметничког стваралаштва, па чак и у онима издомена привреде тај процес одабира се још и данасодвија, иако је он нарочито у овим последњимдоменима изложен тешким оптерећењима.

Управљање државом и организованом одбрамбеномснагом нације отелотворена власт је истовременоопседнута овим размишљањем. Посвуда доминираовде идеја личности, ауторитета исте наниже, премаонима доле, као и одговорности према вишојличности на горе. Само се политички живот данасвећ без остатка окренуо од овог најприроднијегмогућег принципа. Док читава људска културапоказује да је она резултат стваралачке делатностиличности, јавља се у целокупном, пре свега међутиму највишем вођству народне заједнице принцип


297

вредности мајоритета, дакле већине као одлучујућии почиње оданде надоле да постепено трује цеоживот, то значи у стварности да га растаче. Такође сеи деструктивно дејство делатности Јеврејства удругим националним телима у основи можеприписати само његовим покушајима да се значајличности подрије код његових гост-народа, а тајзначај додели уместо личности – самој маси. Тиме удемократији већине ступа на место једног природногорганизаторског принципа аријевског човечанствадеструктивни принцип Јеврејства, јер демократија јењегова измишљотина, исто као што је то и самасоцијалдемократија, као уосталом и цео концептбољшевизма. Он тиме тако постаје један "ферментдекомпозиције" народа и расе и у даљем смислуразбијач људске културе. Као што је Јеврејин учиниопокушај у чистој култури, то чини и марксизам усвим областима људског живота, он искључујеупадљиви значај личности, појединца и замењује габројкама масе. Овоме наравно политички одговарапарламентарна форма владaвине, чије толиконездраво деловање видимо од најмањих ћелијаопштине почев све до највишег вођства целога Рајха,а привредно гледано је то систем једног синдикалногпокрета, који не служи стварним интересима народаи радника, већ искључиво разарајућим намерамасветског Јеврејства! У управо тој мери у којој сепривреда отргла од деловања принципа личности ина место њега се предала утицајима и дејствимамасе, мора она да изгуби све драгоцене учинке, којису у служби свих, и да постепено се сроза у сигурни

назадак. Све редом организације савета предузећа,које уместо да заступају интересе радника ислужбеника, покушавају да на саму производњупреузму утицај, служе истом разарајућем циљу. Онешкоде укупном учинку, а тиме у ствари дакако ипојединцу. Јер задовољење припадника једногнационалног тела протеже се у свом трајању неискључиво простим теоријским фразама, већштавише добрима свакодневног живота којаприпадају појединцу и из тога резултирајућимуверењем, да једна народна заједница заступа и чуваинтересе појединца својим укупним учинком.

Не игра никакву улогу да ли је марксизам на основусвоје теорије масе да кажемо способан да садазаосталу привреду преузме и да је даље води.Критика о тачности или нетачности овог принципане решава се доказом његовог оспособљавања да сепостојећим управља за будућност, него искључивосамо путем доказа о могућности да се чак и такваједна култура може да створи. Марксизам би могаохиљаду пута да преузме данашњу привреду и да јепусти да даље ради под његовим вођством, па ипакне би ни успех чак такве делатности ништа доказаопрема чињеници да он сам не би био у стањуприменом свог принципа то исто створити што једанас као готово преузео. Дакле, пропао би тајпокушај. А за то је марксизам дао и практични доказ(овде ми се мора отети један коментар, није ли тоХитлер био далековид када је са таквом сигурношћуи прецизношћу видео пропаст спровођења теоријске


298

идеје марксизма у СССР-у и да је неуспех тогексперимента био неминован, јер је сам по себи ондубоко био противприродан и немримењив у пракси,коментар by Belbog). Не само да он нигде није био устању сам стваралачки да заснује једну културу, илии само једну привреду, он чак није заиста био ни устању и постојеће да даље према свом принципуводи, него је морао већ после најкраћег времена напуту од концесија да посегне ка идејама принципаличности, исто тако као што он у својој сопственојорганизацији не може да буде без ових принципа.То, међутим, мора темељно да разликује националнипоглед на свет од марксистичког да он не схвата, несамо вредност расе, него тиме и значај личности ипрема томе је не одређује у темељне стубове целезграде тог свога погледа на свет. То су носећифактори његовог схватања света.

Ако националсоцијалистички покрет не би разумеофундаментални значај овог начелног сазнања, негода, уместо тога, по данашњој држави непрестаноовде и онде ставља закрпе, или чак опет да став омасама сматра својим, онда би Он у ствари био самоједна конкурентна партија марксизму; право да сеназове једним погледом на свет, не би Он тиме имао.Ако би се социјални програм покрета састојао само утоме да се потисне личност и на њено место поставимаса, онда би националсоцијализам и сам бионапуњен отровом марксизма, као што је то случај санашим грађанским светом партија.

Националсоцијалистичка држава мора да се стара одобробити својих грађана тиме што Она у свему исвакоме признаје значај вредности личности и такошто у свим областима Она уводи ону највишу мерупродуктивне радне способности, која и свакомпојединцу јемчи највећу меру удела, а не само некемрвице са стола послодавца.

И националсоцијалистичка држава мора још прематоме да без остатка ослободи целокупно, нарочитонајвише политичко вођство једног парламентарногпринципа мајоритетног и масовног одређења, да биуместо њега осигурао непорециво право личности.Из тога произилази следеће сазнање: најбољидржавни устав и државни облик је онај, који снајприроднијом сигурношћу доводи најбоље главенародне заједнице до водећег значаја и одлучујућегутицаја. Али као што се и у привредном животуспособни људи не постављају и одређују одозго, негоморају сами да се пробију и као што овде постојибескрајно школовање од најмање фирме до највећегпредузећа и тек живот онда приређује одређенеиспите, тако наравно не могу ни политичке главе текодједном и изненада да буду "откривене". Генијиизузетне врсте немају с правом никаквог обзира нанормално човечанство.

Држава мора принцип личности да учврсти у својојорганизацији и то почев од најмање ћелије,општине, до највећег вођства Рајха. Не постојеникакве одлуке већине, него само и само одговорне


299

личности, а реч »савет« се поново враћа на својранији значај. Свакоме човеку су на располагањунаравно саветници, али одлуку доноси увек самоједан човек! Начело које је пруска војска у својевреме удахнула као најдивнији инструмент у душунемачког народа, мора у преносном смислу да будеједном и начело изградње целокупног нашегдржавног и друштвеног устројства. Ауторитет свакогводи на доле, а одговорност на горе! Онда се нећемоћи одрећи одговорности ове корпорације, које миданас зовемо парламенти. Само, њихови савети сеонда заиста и саветују, али одговорност може и смеувек да има само један носилац и према томе самотај једини да има и право наредбе. Парламенти посеби су неопходни, јер дакако у њима пре свегаистакнуте главе имају могућност да се полакопробијају навише, умне главе којима се касније могуповерити нарочито одговорни задаци. Тиме сеуказује следеће стање: Националсоцијалистичкадржава нема, почев од општине па све до врховногвођства Рајха, никакво одговорно колегијално телокоје би рецимо одлучивало мајоритетом, даклевећином, него само саветодавна тела, која одређеномизабраном вођи стоје на располагању и до њега сеуводе у рад, да би, према потреби, и сами у извеснимобластима поново преузели неопходну одговорност,исто тако као што на вишим нивоима водепредседници одређених корпорација своје послове игде сами своју одговарајућу одговорност имају.

Националсоцијалистичка држава начелно не трпи дасе о интересима посебне, на пример привредневрсте, питају за суд људи, који на основу свогобразовања и делатности не могу ништа о тој стварида разумеју.

Она стога распоређује своја представничка тела икадрове већ унапред у политичке и професионалнесталешке домове!

Да би се гарантовала једна успешна сарадња обадома стоји изнад њих стално као врховни арбитарједан посебан сенат. Ни у једном дому нити у једномсенату се никад ништа не изгласава. Они су раднеинституције, а никакве гласачке машине. Појединичлан има саветодавни глас, али никада онај којидоноси одлуке. Овај глас који доноси одлуку је удомену искључиво само код одређеног затоодговорног председавајућег. Ово начело безусловногповезивања апсолутне одговорности са апсолутнимауторитетом изградиће постепено један одабир вођакакав данас, у ово доба неодговорног и безвезногпарламентаризма, је уопште незамислив. Тиме седржавни устав нације доводи у склад са онимприродним законом, којему та држава већ има дазахвали своју величину на културном и економскомподручју. А што се сад тиче спроводљивости овихсазнања, онда молим да се не заборави, дапарламентарни принцип демократског (јеврејског)уређења и одређења мајоритета, тј. већине, одпрадавнина ни у ком случају не влада човечанством,


300

него се напротив запажа у сасвим малим периодимаисторије, периодима који су опет увек била добапропадања народа и држава.

Свакако не би требало поверовати да би се чистотеоријским мерама одозго на доле могао да остваритакав један обрт, пошто он логички не сме да будеодржив ни у уставу државе, него и читаво осталозаконодавство па чак и цео грађански живот мора дабуде тиме прожет. Такав један преврат може настатии настаће једним покретом, који је сам већ изграђену духу ових идеја и тиме већ у самоме себи носи новудолазећу државу.

Стога нека се националсоцијалистички покрет већданас без остатка уживи у ове идеје и нека ихспроведе у оквиру своје сопствене организације упрактично дејство, на чему ће он једног дана државине само указати на исте ове смернице, него ће мумоћи и већ изграђену структуру своје сопственеорганизације и покрета ставити на располагање.

***

ПОГЛЕД НА СВЕТ ИОРГАНИЗАЦИЈА

Народна држава, чију сам општу слику покушао дадам у крупним цртама, се по себи још не остварујепростим спознавањем оног што је тој државинеопходно. Није довољно знати како народнадржава треба да изгледа. Много важнији је проблемњеног настанка. Не сме се очекивати да ће данашњепартије, које су ипак у првом реду уживаоциданашње државе, саме од себе се преобратити и изневезаних делова изменити свој тренутни став. То јеутолико мање могуће, јер су њихови стварни водећиелементи увек само Јевреји и опет Јевреји. Развојкоји сада проживљавамо, би, међутим, ако би сенеометано даље одвијао, једног дана доспео досвејеврејског пророчанства – Јеврејин би заистапождерао народе ове Земље, постао би њиховгосподар!

Тако он насупрот милионима немачких »буржуја« и»пролетера«, који понајвише из индоленције иглупости, заједно са кукавичлуком, каскају у својупропаст, сигурно, у највишу свест о свом будућемциљу следи свој пут. Партија коју он води, не можедакле бранити ниједне друге интересе осим његових,а ови су супротни са интересима аријевских народа,и међутим немају ништа заједничко. Ако се даклежели покушати да се идеална слика народне државепреведе у реалну стварност, онда се мора, независно


301

од досадашњих сила јавног живота, потражити новаснага, која је вољна и способна, да преузме борбу затакав идеал. Јер се овде ради о борби, уколико првизадатак не гласи: стварање новог народног схватањадржаве, већ пре свега – отклањање постојећегјеврејског! Као и толико често у историји, главнапотешкоћа не лежи у стварању новог стања, већ уослобађању места за исто. Предрасуде и интереси сеуједињују у затворену фалангу и покушавају да свимсредствима спрече победу идеје која им јенепријатна или их угрожава. Тако је борац за такавнови идеал, жали боже, присиљен да се уз свопозитивно наглашавање истог, у првој линији бориза негативан део борбе, онај који треба да водиуклањању садашњег стања. Младо учење великог иновог принципијелног значаја ће, као првог оружјаморати да се лати сонде критике у свој њенојоштрини, па ма колико то било непријатно свакомпојединцу. О мало дубоком увиду у историјскеразвитке сведочи и то, када такозвано народно данасстално придаје важност томе да осигура да се ониникако не активирају негативном критиком, већсамо креативним радом, колико детињасто-тупавотолико право "народно" натуцање и доказ, како јепоред ових глава чак и историја сопственог добапрошла без трага. И марксизам је имао циљ, и он јепознавао креативну делатност (иако се при том радисамо о успостављању деспотије интернационалногсветског финансијског јеврејства) само је он уз топретходно седамдесет година вршио критику, и тоуништавајућу, растварајућу критику и увек изнова

критику, све док стара држава од ове вечнопрождируће киселине није омекшала и биладоведена до обарања. Тек тада је почела његоватакозвана "изградња". И то је било разумљиво,исправно и логично. Постојеће стање се још увек неуклања простим наглашавањем и заступањембудућег. Јер се не може претпоставити да би сеприпадници, или чак интересенти, сада већпостојећег стања могли потпуно преобратити ипридобити за ново само утврђивањем неопходности.Напротив, може само превише лако да се десислучај, да онда баш два стања остају да постоје једанпоред другог и да тиме такозвани поглед на светпостане партија, из чијих оквира он не може да сеопет уздигне. Јер је поглед на свет нетрпељив и неможе се задовољити улогом једне "партије пореддруге", већ заповеднички захтева своје сопствено,искључиво и потпуно признавање као и комплетнопреобраћање целог јавног живота према његовимсхватањима. Он дакле не може да трпи истовременодаље постојање заступања ранијег стања. То истотако важи за религије. И хришћанство се није моглозадовољити тиме да изгради сопствени олтар, већ јепринудно морало да корача ка уништењу паганскихолтара. Само из ове фанатичне нетрпељивости семогла створити аподиктичка вера, ова нетрпељивостје чак неопходна претпоставка за њу. Врло лако семоже изнети приговор да се код таквих појава усветској историји најчешће ради о таквим једним,специфично јеврејског начина мишљења; чак да оваврста нетрпељивости и фанатизма отеловљује управо


302

јеврејску особитост. Ово може по сто пута бититачно, и може се дубоко жалити због ове чињенице исамо са посве оправданом неугодношћу њенопојављивање у историји човечанства установити каонешто што је овој до тада било страно – ипак то немења ништа у томе да је ово стање данас баш ту.Мушкарци који желе да наш немачки народослободе из садашњег стања не треба да разбијајуглаву о томе како би било лепо кад не би било овог ионог, већ морају да покушавају да утврде како сеотклања постојеће. Поглед на свет испуњеннеиздржљивом нетрпељивошћу ће се сломити, самоидејом, тераном напред истим духом, избореномистом најјачом вољом, али при том у себи чистом иизнад свега истински новом. Појединац данас сболом може да утврди да је у много слободнијиантички свет са појавом Хришћанства дошао прводуховни терор, али неће моћи да побије чињеницу,да од тада ова присила притиска и влада светом, дасе сила слама опет само силом и терор само терором.Тек се онда креативно може створити ново стање.

Политичке партије су склоне компромисима,погледи на свет никада! Политичке партије рачунајуем са противницима, погледи на свет прокламујусвоју непогрешивост. И политичке партије су готовопрвобитно скоро увек имале намеру да дођу наусамљену деспотску власт, нагон ка погледу на светсе скоро увек крије у њима. Ипак већ ускост њиховогпрограма им отима хероизам, који захтева поглед насвет. Услужност њиховог хтења им доводи мале и

слабашне духове, са којима се не могу водитикрсташки ратови. Тако најчешће већ рано остају усвојој бедној маленкости. Али тиме напуштају борбуза поглед на свет и покушавају да, уместо тога,такозваном "позитивном сарадњом" што је могућебрже освоје месташце на валову (валов – посуда, оноиз чега се хране свиње) постојећих институција и дашто је могуће дуже на њему остану. То је целањихова тежња. А ако их икада помало бруталнонадарени конкурентни парламентарац изгура саових заједничких јасала, онда размишља само о томеи тежи за тим да се силом или лукавштином опетпомери напред у гомили такође гладних, да бинајзад могли, па коштало их то и најсветијегуверења, да уживају на омиљеном изворишту хране.Шакали политике! Пошто један поглед на свет никадније спреман да дели са другим, онда он такође неможе бити спреман да сарађује на постојећем стањукоје осуђује, већ осећа обавезу да ово стање ицелокупан противнички свет идеја побија свимсредствима, то јест да припрема њихово обарање. Иова чисто разарајућа борба чију опасност сви другиодмах схватају, те према томе она наилази назаједничко одбијање, као и позитивна, која нападаради признавања сопстеног новог света идеја,захтева одлучне борце. Тако ће поглед на свет својуидеју довести до победе само ако у својим редовимауједини најхрабрије и најделотворније елементе свогдоба и свог народа и доведе их у чврсте формеборбено-снажне организације! За то је пак ипакнеопходно да он, узимајући у обзир ове елементе, из


303

своје опште слике света изабере одређене идеје иувије их у форму, која се по својој прецизној,пословичној краткоћи чини погодном, да као вераслужи новој заједници људи. Док је програм самополитичке партије рецепт за здрав исход следећихизбора, програм погледа на свет значи формулацијуобјаве рата против постојећег уређења, противпостојећег стања, укратко против једног постојећегсхватања света уопште. При том није потребно, дасваки појединац који се бори за овај поглед на свет,добије потпуни увид у тачно знање о последњимидејама и размишљањима вођа покрета. Много јенеопходније да му се разјасни неколицина сасвимвеликих гледишта, и да му се неизбрисиво утиснубитне основне линије, тако да потпуно буде прожетнеопходношћу победе свог покрета и његовог учења.Ни појединачни војник не бива никада упућен уразмишљања више стратегије. Као што се он многовише одгаја на строжу дисциплину и фанатичноуверење о праву и снази своје ствари и на потпуноусмерење на њу, онда то мора да се догоди и кодпојединачног припадника покрета великих размераи велике будућности и највећег хтења. Колико бимало вредела армија чији би појединачни војницисви били генерали, па било то и само због њиховогобразовања и њиховог разумевања, толико маловреди политички покрет као заступање некогпогледа на свет, ако би хтео да буде самосастајалиште "умних" људи. Не, њему су потребни иобични војници, пошто се иначе не може постићиунутрашња дисциплина. У бићу организације је, да

може да постоји само ако највишем духовномвођству служи широка, више према осећањимаусмерена маса. Чета од две стотине духовно потпуноједнако способних људи би се увек трајно тежедисциплиновала него она од сто деведесет духовномање способних и десет више образованих. Из овечињенице је социјалдемократија некада извлачиланајвећу корист. Она је тако зграбила припадникешироких слојева нашег народа, отпуштене из војнеслужбе и већ тамо одгојене на дисциплину и увукла,прихватила их под своју исто тако снажну партијскудисциплину. И њена оранизација је представљалаармију официра и војника. Немачки мануелнирадник, отпуштен из војне службе је постао војник, ајеврејски интелектуалац официр!

Оно што је наше грађанство увек посматрало саодобравањем уз климање главом, чињеница да сумарксизму припадале само такозване необразованемасе, је у ствари била претпоставка за успех истог.Јер док су грађанске партије у својој једностранојдуховности представљале једну лошу, неспособну инедисциплиновану банду, марксизам је у свом мањеумном људском материјалу образовао праву армијупартијских војника, који су слепо слушали јеврејскогдиригента баш као некада немачког официра.

Немачко грађанство, које се у принципу никад нијебринуло о психолошким проблемима, јер је биловисоко изнад тога, ни овде није наилазило занеопходно да поразмисли, да би спознало дубљи


304

смисао као и скривену опасност ове чињенице.Напротив се мислило да је политички покрет, који сеформира само из редова "интелигенције", већ из тогразлога вреднији, и има више права, чак и вишевероватноће да дође на власт него необразованамаса. Никада се није схватило да снага политичкепартије никако не лежи у највећој и најсамосталнијојмогућој духовности појединачних чланова, већмного више у дисциплинованој послушности којомњени чланови следе духовно вођство. Одлучујуће јесамо вођство! Када се две трупе међусобно боре, нећепобедити она у којој је сваки појединац добио неконајвише стратешко образовање, већ она која иманајнадмоћније вођство и истовремено исто таквунајдисциплинованију, слепо најпослушнију, најбољеиздрилану трупу! То је принципијелно разумевањекоје увек морамо да имамо у виду при испитивањумогућности да се поглед на свет оствари. Кад дакле,да би смо неки поглед на свет довели до победе,треба да га преуредимо у борбени покрет, ондалогично мора програм покрета да узме у обзирљудски материјал, који му је на располагању. Коликокрајњи циљеви и водеће идеје морају битинепоколебљиви, толико генијално и психолошкиисправно мора рекламни програм бити усмерен надушу оних без чије би помоћи најлепша идеја вечитоостала само идеја. Ако народна идеја из данашњенејасне жеље жели да дође до јасног успеха, ондамора да из свог широког света мисли извучеодређене принципе који су према свом бићу и саддају погодни да ширу људску масу обавежу на себе, и

то ону која једино осигурава борбу ове идеје сличнупогледу на свет. То је немачко радништво. Зато јепрограм новог покрета сажет у неколико, укупнодвадесет пет начела. Она су одређена да у првом редучовеку из народа дају грубу слику хтења покрета.Она су у извесној мери политичко верујуће, које сједне стране регрутују за покрет, а с друге стране јеприкладно да повеже регрутоване и споји их такозаједнички прихваћеном обавезом. При том никадне сме да нас напусти следеће уверење: пошто јетакозвани програм покрета по својим крајњимциљевима обавезно исправан, али је у формулисањуипак морао да обрати пажњу на психолошкемоменте, током времена сигурно може да настанеуверење, да би се поједини можда одређенипринципи морали схватити другачије, морали бидобити бољу формулацију. Али сваки такав покушајнајчешће испада кобан. Јер се тиме нешто што битребало да буде непоколебљиво чврсто, предаје надискусију, која, као што је некад појединачна тачкаодузета из верске догматске тврдње, не без препрекадаје нову, бољу и пре свега јединствену тврдњу, већће пре водити до бесконачних дебата и до општезбрке. У таквом једном случају увек остаје да сепресуди шта је боље: нова, срећнија формулацијакоја подстиче разилажење унутар покрета, илитренутно можда не најбоља форма, али којапредставља у себе затворен, чврст, изнутра потпунојединствен организам. А свака контрола ће показатида последњем треба дати предност. Јер пошто се кодпромена увек ради само о спољњем обликовању,


305

овакве корекције ће се увек појављивати као могућеили пожељне. Коначно, крај помности људи постојивелика опасност да они у овој чисто спољнојформулацији неког програма виде значајан задатакпокрета. Тиме онда воља и снага одступају радиодбране саме идеје, а активност која би требало да сеокрене напоље, ће се уништити у унутрашњимпрограмским борбама.

Код учења које је у крупним цртама заиста исправно,мање је штетно ако се задржи једно обличје, чак кадоно више не одговара баш сасвим стварности, негода се побољшавањем истог основни закон покрета,дотад сматрам гранитним, преда на општу дискусијуса њеним најгорим последицама. То је пре свеганемогуће све дотле, док се сам покрет тек бори запобеду. Јер, како се жели да се људи испуне слепомвером у исправност неког учења ако сталнимизменама спољне конструкције истог сами ширимонесигурност и сумњу? Суштина се заправо никад несме тражити у спољњем обличју, већ увек само уунутрашњем смислу. А он је непроменљив, и уњеговом интересу се коначно може само пожелетида покрет, избегавајући све догађаје који разбијају истварају несигурност, добије неопходну снагу зањегову одбрану. И овде треба учити на католичкојцркви. Иако њен религијски систем у неким тачкама,делом сасвим сувишно, доспева у колизију саегзактном науком и истраживањем, она ипак нијеспремна да жртвује макар и најмањи слог својихначела. Она је врло тачно схватила да њена

отпорност не лежи у некаквом већем или мањемприлагођавању дотичним научним резултатима којиу стварности ипак увек варирају, већ много више укрутом држању за једном утврђене догме, које такоцелини дају карактер вере. Тако она данас стојичвршће него икада. Може се прорећи да ће управо уоној мери у којој појаве беже она сама као умирујућибол у појавама бежања све више задобијати слепуприврженост. Онај, дакле, ко стварно и озбиљножели победу народног погледа на свет, мора не самода схвати, да је за освајање таквог успеха најпрепогодан само борбено способан покрет, већ и, друго,да ће се сам такав покрет одржати једино узутемељење непоколебиве сигурности и чврстинењеговог програма. Он не сме да се усуди, да, уформулацији истог не удовољи захтевима духавремена, већ мора да форму, једном изнађену каоповољну, задржи заувек, у сваком случају толикодуго, док се не крунише победом. Сваки покушај дасе воде расправе о сврховитости једне или другепрограмске тачке, унапред разбија затвореност иборбену снагу покрета у оној мери, у којој његовиприпадници учествују у таквој једној унутрашњојдискусији. Тиме није речено да данас израженопобољшање, већ сутра не би могло бити подвргнутокритичким испитивањима, да би се опет прекосутранашла поново боља замена. Онај ко овде једномпоруши границе ослобађа пут чији је почетак познат,али чији се крај губи у бескрају. Ово важно сазнањеје у нашем младом национал-социјалистичкомпокрету морало бити употребљено.


306

Националсоцијалистичка немачка радничка партијаје са својим програмом од двадесет пет теза добилаоснову која мора бити непоколебива!

Задатак данашњих и будућих чланова нашег покретасе не сме састојати у критичкој преради овихпринципа, већ пре у обавезивању на њих. Јер бииначе следећа генерација са истим правом са својестране поново расипала снагу на такав чистоформалан рад унутар партије, уместо да покретудоводи нове припаднике, а тиме и нове снаге. Завелики број припадника биће нашег покрета ћемање лежати у словима наших начела, а више усмислу којег смо ми у стању да им дамо. Овимсазнањима је млади покрет једном захвалио за својеиме, према њима је касније сачињен програм и уњима је даље заснован начин његовог ширења.

Да би се помогла победа народних идеја, морала јебити створена народна партија, партија која се несастоји од интелектуалних вођа већ и од мануелнихрадника! Сваки покушај да се без такве борбеноспособне организације иде на остварење народнихидеја, би данас, а и увек убудуће, као и у прошлостибио безуспешан. Али тиме покрет нема само правовећ и обавезу, да се осећа као зачетник па тако и каорепрезентант ових идеја. Колико су основне идеје НСпокрета народне, толико су истовремено народнеидеје националсоцијалистичке.

Али ако националсоцијализам жели да победи, морада се обавезно и искључиво изјасни за ову тврдњу.Он овде такође нема само право већ и обавезу данајоштрије нагласи чињеницу да је сваки покушај дасе народна идеја заступа ван оквира НС немачкерадничке партије, немогућ, у већини случајевапочива управо на превари. Ако неко данас приговарапокрету, да ради као да је "закупио" народну идеју,онда на то постоји само један одговор: Не самозакупио већ је за праксу обликовао. Јер оно што је досада постојало под тим појмом, није било погодно,да се и најмање утиче на судбину нашег народа,пошто је свим овим идејама недостајала јаснајединствена формулација. Најчешће се радило самоо појединачним неповезаним сазнањима о већој илимањој исправности, која су не ретко међусобнопротивуречила, али ни у ком случају нису ималамеђусобну унутрашњу везу. А чак да је ње и било, онапо својој слабости никад не би била довољна да сенеки покрет постави и гради на њој. Само је дакленационалсоцијалистички покрет то успео.

***

Кад данас сва могућа удружења и удружењца, групеи групице, а што се мене тиче, и "велике партије" реч"народни" захтевају за себе, онда је то већ последицаделовања националсоцијалистичког покрета. Безњеговог рада свим тим организацијама никад не бипало на памет да реч "народни" само и изговоре, онипод том речју не би уопште ништа замишљали, а


307

посебно њихове водеће главе не би стајале ни укаквом односу било какве врсте према том појму. Текје NSDAP овај појам учинила садржајном речи, којусви могући људи користе, пре свега је Он својомуспешном рекламном делатношћу показао и доказаоснагу ових народних идеја, тако да већ сопственалакомост приморава друге да бар према тврдњамажеле слично. Као што су до сада све стављале услужбу своје ситничаве изборне шпекулације, тако језа ове партије појам народни данас остао самоспољни, шупљи шлагворт, којим покушавају, даврбујућу снагу националсоцијалистичког покретанадокнаде код својих сопоствених чланова. Јер самобрига за сопствено постојање као и страх од успонанашег покрета којег носи нови поглед на свет и чијиуниверзални значај слуте исто као и његову опаснуискључивост, ставља у уста речи које пре осамгодина нису познавали, пре седам година суисмевали, пре шест означавали као глупост, пре петпобијали, пре четири мрзели, пре три следили, да биих пре две године коначно сами прихватили и,заједно са њиховим уобичајеним речником,употребили као ратнички поклич у борби. Па чак иданас се стално мора указивати на то, да свим овимпартијама недостаје свака слутња, шта је потребнонемачком народу. Најуверљивији доказ за то јеповршност са којом реч "народни" узимају у својегубице! Не мање опасни су при том сви они, који каопривидно народни галаме около, кују фантастичнепланове, ослоњене најчешће ни на шта друго до нафикс-идеју, која би по себи могла бити тачна, само је

по својој изолованости ипак без икаквог значаја застварање велике јединствене борбене заједнице иникако није погодна да такву једну грађу. Ови људи,који делимично из сопствених мисли, делимично изпрочитаног мешају неки програм, су често опаснијинеголи отворени непријатељи народне идеје. Они суу најповољнијем случају неплодни теоретичари, анајчешће уништавајући брбљивци, и неретко верујуда таласастом брадом и некаквим прагерманскимпренемагањем могу да маскирају духовну и идејнупразнину свог делања и знања. Насупрот свим овимнеприкладним покушајима је зато добро, ако се усећање призове време, када је млади НС покретзапочео своју борбу.

***

БОРБА ИЗ ПРВОГ ПЕРИОДА -ЗНАЧАЈ ГОВОРА

Прва велика скупштина од 24. фебруара 1920. усвечаној сали Хофбраухаус-а још није замрла у нама,кад су већ започеле припреме за следећу. Док једотле сматрано погибељним да се у граду као што јеМинхен сваког месеца или чак сваких четрнаест данадржи мала скупштина, сада је требало да се свакихосам дана, дакле једном недељно одржава великамасовна скупштина.


308

Не треба ни да будем сигуран да нас је тада притомстално и стално мучио само један једини страх: Дали ће људи доћи и да ли ће нас слушати? Иако сам јалично већ тада био непоколебиво убеђен, да ће, кадједном буду ту, људи остати и пратити говор. У тодоба је свечана сала минхенског Хотбројхауса добилаза нас националсоцијалисте скоро узвишен значај.Сваке недеље једна скупштина, скоро увек у овомпростору, и сваки пут је сала више испуњена, а људипоборнији. Полазећи од "ратне кривице", за коју сетада нико није бринуо, ван мировних уговора,обрађено је скоро све, што је на било који начинбило неопходно као агитаторски сврховито илиидејно. Нарочито је самим мировним уговоримапоклоњена највећа пажња. Шта је млади покрет тадастално предвиђао великим људским масама, а какосе до сада скоро све од тога испунило! Данас лакоможемо да причамо или пишемо о овим стварима.Али је тада јавна масовна скупштина, у којој се нисуналазили грађански пургери већ раздраженипролетери, са темом »Версајски мировни уговор«значила напад против Вајмарске Републике и знакреакционарног, ако не и монархистичких назора.Већ код прве реченице, која је садржала критикуВерсаја, наглашена је стереотипна упадица: "АБрест-Литовск?" Тако је маса увек изнова урлала,тако дуго док није постепено промукла или референтконачно одустао од покушаја да је убеди. Човек јемогао главом да удари у зид услед очајања збогтаквог народа! Није хтео да чује, ни да разуме, да јеВерсај брука и срамота, као ни да овај диктат значи

нечувену пљачку нашег народа! Марксистичкаразарајућа делатност и непријатељска отровнапропаганда су довели ове људе ван сваког разума. Апри том се није смело ни жалити, јер колико јенеизмерна била кривица на другој страни! Шта јеграђанство урадило да би спречило овај страшанраспад, да би му пошло у сусрет и бољим итемељитијим објашњењем ослободило пут истини?Ништа и опет ништа! Онда их нигде нисам видео,све те велике данашње народне апостоле. Можда суони говорили на поселима, на чајанкама или укруговима истомишљеника, али тамо где је требалода буду, међу вуковима, тамо се нису усуђивали,осим ако би се нашла која згодна прилика да могу дазавијају са њима. Мени лично је међутим онда билојасно, да је за малу основу, која је понајпре чинилапокрет, питање ратне кривице морало битирашчишћено, и то рашчишћено у смислу историјскеистине.

То што је наш покрет најширим масама посредоваопри упознавању мировног уговора (из Версаја), билаје претпоставка за успех покрета у будућности. Тада,док су они сви у том видели још један успехдемократије, морало се успротивити томе и заувек сеурезати у мозгове људи као непријатељ овог уговора,на основу чега би касније, кад би сурова стварностразоткрила ово варљиво дело лаког сјаја у његовојголој мржњи, сећање на наш тадашњи ставпридобило би њихово поверење за нас, већ у онодоба сам се увек залагао за то, да им се успротивимо


309

у важним принципијелним питањима, у којима јецелокупно јавно мњење заузимало погрешан став,без обзира на популарност, мржњу или борбу.NSDAP није смео да постане стражар јавног мњењавећ његов владалац. Не треба да буде маси слуга, већгосподар! Постоји наравно, а нарочито за сваки јошувек слаби покрет, велико искушење, да утренуцима, у којима надмоћном противнику успе, дасвојом вештином завођења народ натера на лудуодлуку или на погрешан став, саучествује и са њимвиче, поготово онда, кад би пар разлога могли даговоре у корист томе, гледајући са становишта самогмладог покрета – па било то и само привидно.Људски кукавичлук ће при томе тако марљивотражити овакве разлоге, да ће скоро увек наћи билошта, што би дало привид праву да се са "сопственогстановишта" учествује у таквом злочину.

Неколико пута сам доживео такве случајеве у којимаје била неопходна највећа енергија, да се не бидопустило броду покрета да уплови у вештачкиизазвану општу струју или, боље, да га она не биносила. Последњи пут, кад је нашој ђаволскојштампи (мисли на јеврејску штампу), којој јепостојање немачког народа сасвим свеједно, успело,да питање Јужног Тирола доведе до оног значајакоји би морао бити кобан за немачки народ. Неразмишљајући о томе коме су тиме вршили услугу,многи такозвани "национални" људи и партије исавези су се само из страха од јавног мњења, којегобликују наравно Јевреји, прикључили општем

крику и бесмислено помагали у подржавању борбепротив система, који би ми Немци у овој данашњојситуацији морали да осећамо као једину утеху у овомсвету који иде у пропаст. Док нам међународнисветски Јеврејин полако, али сигурно притискагркљан, наши такозвани патриоти урлају противчовека и система, који су се усудили да се бар наједном месту на земљи измакну јеврејско-слободно-зидарском загрљају и да овом међународномсветском тровању супротставе националиститкиотпор. Али је то било превише примамљиво за слабекарактере, да једро једноставно управе према ветру икапитулирају пред криком јавног мњења. А окапитулацији се и радило!

Ако људи у својој интимној лажљивости ипокварености не желе да признају, можда чак нисами себи, ипак остаје истинито, да су самокукавичлук и страх од народног расположења које јеузбуркао Јеврејин (путем штампе) били ти који су ихподстакли да сарађују. Сва друга образложења субедни изговори малог грешника свесног кривице.Онда је било неопходно да се покрет преокренежељезном песницом, да би се овим правцем сачуваоод пропасти. Покушати такав обрт у тренутку, кадајавно мњење, подарено свим подстицајним снагама,као велики пламен гори само у једном правцу (укорист јевреја) тренутно свакако није многопопуларно, чак је за одважног понекад скоро опаснопо живот. Али не мало људи је у историји у таквимтренуцима каменовано за дело, за које је потомство


310

имало касније све поводе да им на коленимазахваљује. Са тим, међутим, један покрет мора дарачуна, а не са тренутним одобравањем данашњице.Већ онда може да буде, да се у таквим часовимапојединац уплаши; само он никада не треба дазаборави да након сваког таквог часа долазиизбављење, и да покрет који жели да обнови свет, нетреба да служи тренутку већ будућности. При том семоже установити да су највећи и најпостојанијиуспеси у историји најчешће и обично они, који су насвом почетку најмање наилазили на разумевање, јерсу стајали у најоштријој супротности са општимјавним мњењем, са његовим схватањем и са његовомвољом. То смо могли да искусимо већ онда, првогдана нашег јавног наступа. Ми се заиста нисмо"такмичили за наклоност маса", већ смо сеуспротивили лудилу овог народа, свуда. Скоро увекје било тако, да сам тих година ја ступао пред скупљуди, који су веровали у супротно од онога сто самжелео да кажем, и желели супротно од онога штосам ја веровао. Онда је задатак од два сата био, да седве до три хиљаде људи издигну из њиховогдодаташњег убеђења, да се ударцем за ударцемразбије основ њихових дотадашњих схватања и да сеони коначно преведу на тло нашег убеђења и нашегпогледа на свет. Тада сам за кратко време научионешто важно, наиме да непријатељу одмах самизбијем из руку оружје његовог одговора. Убрзо јепримећено да су наши противници, нарочито у ликуњихових дискутаната, наступали са сасвимодређеним "репертоаром", у коме су против наших

тврдњи истицани увек исти приговори, тако да јеистоврсност овог поступка указивала на сврсисходнујединствену обуку. А тако је и било. Овде смо моглида упознамо невероватну дисциплинованостпропаганде наших противника, и још и данас сампоносам да сам пронашао средство, не само да тупропаганду учиним неделотворном, већ и да њенествараоце на крају чак потучем истим оружјем. Двегодине касније сам постао господар у овој уметности.

Било је важно, да се у сваком појединачном говорупретходно схвати претпостављени садржај и формапротив приговора који се могу очекивати у дискусијипа их онда већ у сопственом говору потпуно побити.При том је било сврсисходно, да се могућиприговори увек одмах наведу и да се докаже њихованеодрживост; тако је слушалац, који је, маданакљукан наученим приговорима, али иначе дошаочасног срца, бивао лакше придобијан претходнимуклањањем размишљања утиснутих у његовопамћење. Утувљена ствар саму себе пориче, а његовупажњу све више привлачи наше предавање. То је биоразлог, зашто сам ја већ након мог првог предавањао "Версајском мировном уговору", кога сам држаојош као "човек за образовање", пред трупом,предавање утолико изменио, што сам сада говорио о"Версајском и мировном уговору из Брест-Литовска".Јер сам већ за најкраће време, чак у току разговора отом мом првом излагању, могао да утврдим, да људиу ствари баш ништа нису знали о мировном уговоруиз Брест Литовска, али да је спретној пропаганди


311

њихових партија успело, да управо овај уговорозначе као један од најсрамнијих насилничких акатау свету. Упорности са којом је широкој маси увекизнова изношена ова лаж, је требало приписати, дасу милиони Немаца у Версајском мировном уговорувидели праведну одмазду за "злочин" који смопочинили у Брест Литовску, чиме су сваку правуборбу против Версаја осећали као неправду иостајали понекад најискреније, морално огорчени. Ато је такође био разлог, због кога је колико бесрамнатолико гнусна реч "репарација" могла да се одомаћиу Немачкој.

Ова најлажнија подмуклост је милионима нашихраздражених сународника збиља изгледала каозадовољење више правде. Страшно, али је било тако.Најбољи доказ за то је пружио успех пропаганде којусам увео против Версајског мировног уговора, прекојег сам дао разјашњење уговора из Брест Литовска.Супротставио сам оба мировна уговора, упоређиваоих тачку по тачку, показао одиста управобезграничну хуманост једног уговора (оног из БрестЛитовска) насупрот нељудске страхоте другог(Версајског), и резултат је био делотворан! О тојтеми сам тада говорио на скуповима од две хиљадељуди, на којима су ме сусретали и погледи из трихиљаде често непријатељских очију. А три сатакасније сам пред собом имао усталасану масу пунунајсветијег узбуђења и безмерног гнева. Поново је изсцра и мозгова гомиле која је бројала на хиљаде,протерана велика лаж и уместо тога усађена истина

(јеврејска штампа је тровала умове Немаца да јеВерсајски мировни уговор, који је довео до страшнихпоследица по Немачку, заправо био праведануговор). Оба излагања, и о »Стварним узроцимасветског рата« и о »Мировним уговорима из БрестЛитовска и Версаја« сам тада држао за најважније,тако да сам их на десетине пута понављао ипонављао, увек у новој верзији, све док се бар о тојтачки није проширило одређено јасно и јединственосхватање међу људима, међу којима је покрет добиосвоје прве чланове.

Ови скупови су за мене лично били добри још и зато,што сам се усавршио у одличног говорника намасовним скуповима, што ми је патос бине постаодобро познат. У то доба нисам, осим, како је већнаглашено, у малим круговима, видео ниједнообјашњење у том правцу од стране партија, које седанас размећу и раде, као да су оне извршиле обрт ујавном мњењу. А ако је негде неки такозванинационални полититар држао излагање у томправцу, онда само пред круговима, који су већуглавном били његовог уверења, и код којих јеизнето представљало у највећој мери јачањесопственог схватања. Али тада ствар није била утоме, већ искључиво у томе, да се просвећивањем ипропагандом, придобију они људи, који су до тадапрема свом васпитању и схватању остајали напротивничком тлу. И летак смо ставили у службуовог просвећивања. Већ у трупи сам саставио летакгде сам супротставио мировне уговоре из Брест


312

Литовска и Версаја, који је дељен у врло великимтиражима. Онда сам касније залихе преузео запартију, а ефекат је опет и овде био добар. Првискупови су се уопште одликовали тиме што сустолови били прекривени свим могућим лецима,новинама, брошурама итд. Но, тежиште је билостављено на изговорену реч. И заиста је само иједино то у стању да изврши збиља велике преокретеи то из општих психолошких разлога. Већ у првомтому сам закључио, да сви велики догађаји светскихпреокрета се нису десили писаном већ изговореномречју. На то се у једном делу штампе надовезаладужа дискусија у којој су, наравно, нарочито нашиграђански препредењаковићи заузимали врло оштарстав према таквој тврдњи. Већ и сам разлог зашто сето дешавало побија сумњичавце. Јер грађанскаинтелигенција протестује против оваквог схватањасамо зато, што јој самој очигледно недостаје снага испособност утицања на масе изговореном речју, јерсе увек бацала више на чисто списатељску делатност,а одрицала се оног стварно агитаторског у говору.Таква навика води, с временом, међутим, обавезнодо онога што данас одликује наше грађанство, наимедо губитка психолошког инстинкта за дејство масе иутицај на масе. Док говорник из гомиле пред којомговори добија сталну корекцију свог излагања,уколико непрекидно на лицима својих слушалацаможе да процењује, у којој мери они са разумевањеммогу да следе његове изводе, и да ли утисак и дејствоњегових речи воде жељеном циљу, писац својечитаоце уопште не познаје. Зато он од почетка неће

циљати на одређену људску гомилу која му се налазипред очима, већ ће своје изводе држати сасвимуопштено. Али он тиме до извесног степена губи напсихолошкој финоћи и, као последица тога, науглађености. Тако ће опште узев, бриљантанговорник увек моћи боље да пише него бриљантанписац да говори, осим ако стално не yежба овувештину. Уз то долази, да је маса људи по себи лења,да тромо остаје у колосеку старих навика и сама посеби само нерадо посеже за нечим написаним, ако неодговара оном у шта сами верују, и не доноси оночему се надају. Стога спис одређене тенденцијенајчешће читају само људи који се већ сами могуурачунати у овај правац. У најбољем случају летакили плакат могу због своје краткоће да рачунају стим да и код оног који другачије мисли за тренутакнаиђу на пажњу. Веће изгледе већ има слика, са свимсвојим формама, све до филма. Овде човек још мањетреба да ради мозгом, довољно је да гледа, унајбољем случају да се још прочитају сасвим краткитекстови, па ће тако многи пре бити спремни даприхвате сликовни приказ него да читају дужи спис.Слика за много краће време, скоро бих могао дакажем одједном, даје човеку објашњење које он изнаписаног прима тек друготрајним читањем.Најyжасније је, међутим, да спис никад не зна у којеруке долази, а ипак мора да задржи своју одређенуверзију. Ефекат ће, опште узев, бити утолико већи,што више ова верзија одговара духовном нивоу исвојствености управо оних, који ће бити његовичитаоци. Књига која је одређена за широке масе,


313

мора стога од почетка да покуша, да по стилу ивисини задатка делује другачије него дело одређеноза више интелектуалне слојеве.

Само по тој природи способности прилагођавања сенаписано приближава изговореној речи. Говорникможе што се мене тиче, да обрадује исту тему каокњиге, он ће ипак, ако је велик и генијалан народниговорник, једва моћи да исти приговор и истиматеријал понови два пута у истој форми. Он ће увекпустити да га носи широка маса, тако да му премаосећају постану тежње управо оне речи, које су мупотребне, да би говорио срцима својих дотичнихслушалаца. Ако он још помало лута, пред собом увекима живу коректуру. Како је већ горе речено, онможе да чита из мимике својих слушалаца, да ли,прво, разумеју шта он говори, друго, да ли могу дапрате целину, и треће, у којој мери их је уверио уисправност изнетог. Ако yвиди – прво – да га неразумеју, онда ће у свом објашњењу постати такопримитиван и јасан, да и последњи мора да гаразуме; ако осети – друго – да не могу да га следе,онда ће тако пажљиво и полако, градити своје идеје,док чак и најслабији од свих више не заостаје, и онће – треће – уколико наслути да изгледа нисууверени у исправност изнетог, то понављати такочесто и увек на новим примерима, сам износитињихове приговоре, које осети и неизговорене, и такоих дуго побијати и разбијати, док коначно ипоследња група опозиције већ држањем и мимикомне покаже капитулацију пред његовим доказивањем.

При том се не ретко код људи ради о превладавањупредрасуда, које нису засноване у њиховом разуму,већ се најчешће несвесно, ослањају само на осећај.

Превладати границе инстинктивне ненаклоности,осећајне мржње, пристрасне одбојности, је хиљадупута теже него исправљање погрешног и заблуделогнаучног мишљења. Погрешни појмови и лоше знањесе могу уклонити поучавањем. Отпори осећањаникада. Једино апеловање на ове тајанствене снагеможе овде да има ефекта, а то не може писац, већскоро и увек једино говорник! Најуверљивији доказза то је чињеница, да упркос често врло спретноопремљеној грађанској штампи, која у нечувениммилионским тиражима преплављује наш народ, оваштампа није могла да спречи широку масу, дапостане најљући непријатељ управо овомграђанском свету. Цела бујица новина и све књиге,које интелектуализам производи из године у годину,клизи низ милионе нижих слојева као вода низнауљену кофу. Ово може да докаже само двоструко:или неисправност садржаја целог овог списатељстванашег грађанског света или немогућност да се самописаним делима доспе до срца широке масе. Асвакако посебно онда, кад се сама та писана делатако мало психолошки усмерена, као што је то овдеслучај. Нека се само не узврати (као што су топокушале једне велике немачко-националне новинеу Берлину), да је ипак сам марксизам управо својимписаним делима, посебно дејством темељног делаКарла Маркса, дао против доказ овој тврдњи.


314

Површније се још ретко могло подржаватипогрешно гледиште. Оно што је марксизму далозачуђујућу моћ над широким масама, ни у комслучају није формално, писмено дато дело јеврејскогинтелектуалног рада (Карл Маркс је био јеврејин –право име му је било Мордекај Леви) већ много вишегнусан говорнички талас пропаганде, који се токомгодина докопао широких маса. Од сто хиљаданемачких радника, у просеку још ни сто не познајеово дело, које је одувек проучавало хиљаду путавише интелектуалаца, а нарочито Јевреја, негостварних припадника овог покрета из великихнаших народних и радничких слојева. Ово делоуопште и није написано за широке масе, већискључиво за интелектуално вођство њиховејеврејске машине за освајање света; онда их сезагревало (мисли на неуке раднике) сасвим другимматеријалом: штампом!

Јер то је оно што марксистичку штампу разликује однаше грађанске. Марксистичку штампу су писалиагитатори, а грађанска је радо хтела да агитује прекописаца. Социјалдемократски надриредактор, којискоро увек у редакцију долази из зборног локала,познаје своје људе боље него и један други. Аграђанско пискарало, које пред широку масу излазииз своје писарнице, разбољева се већ од самогњиховог испаравања па зато и писаном речју стојибеспомоћно насупрот њих. Што је марксизмупридобило милионе радника је мање начин писањамарксистичких утемељивача а много више неуморни

и збиља снажни пропагандни рад десетина хиљаданеуморних агитатора (неуке масе иначе по природиимају одбојност према читању) почев од великогхушкачког апостола па доле до малог синдикалногчиновника и повереника и дискутаната.

На стотинама хиљада скупова су ови народниговорници, стојећи на столу у задимљеној крчми,бомбардовали масе и тако стицали невероватнознање о овом људском материјалу, што им је текзаиста омогућило, да изаберу најбоље оружје занапад на замак јавног мњења. Па су даље, гигантскемасовне демонстрације, ове поворке стотина хиљадаљуди, утискивали малом, сиротом човеку поноситоубеђење, да је као мали црв ипак део великог змајапод чијим ће ужареним дахом омражени грађанскисвет нестати у пламену, а пролетерска диктатураславити последњу, коначну победу.

Из такве пропаганде су онда дошли људи који субили спремни и припремљени да читајусоцијалдемократску штампу, али штампу која опетније писана већ причана. Јер док у грађанскомтабору професори и учењаци теоретичари и писцисвих врста каткад и покушали да говоре, у марксизмуговорници понекад покушавају и да пишу. А управоће Јеврејин, који ће се овде још посебно посматрати,опште узев, снагом своје лажљиве дијалектичкеспретности и углађености, још и као писац вишебити агитаторски говорник него конструктор којипише. То је разлог зашто грађански новински свет


315

(без обзира на то што се сам највећим деломпојеврејио па зато нема интереса да збиља подучишироку масу) не може да врши ни најмањи утицај наоријентисање најширих слојева нашег народа.

Колико је тешко оборити према осећању насталепредрасуде, расположења, осећаје итд, и заменитиих другима, од колико једва мерљивих утицаја иуслова зависи успех, сензибилни говорник може дапроцени по томе, да чак и доба дана у ком сеизлагање одвија, може да буде од пресудног утицајана његов ефекат. Исто излагање, исти говорник, истатема делују сасвим различито у десет сати ујутру, утри сата поподне или увече. Ја сам још као(говорник) почетник сазивао скупове за пре подне, апосебно се сећам манифестације, коју смо држаликао протест "против притисака на немачке области"у минхенском Киндл подруму. Тада је то биланајвећа сала у Минхену и подухват је изгледао велик.Да бих припадницима покрета и свима, који су иначедошли, олакшао посету, сазвао сам скуп за недељнопреподне, десет сати. Резултат је био депресиван ипоражавајући, али у исто време изванредно поучан:сала пуна, утисак збиља импресиван, алирасположење ледено, нико се није загрејао, а ја самсе као говорник сам осећао дубоко несрећним, јернисам могао да успоставим везу, ни најмањи контактса мојим слушаоцима. Мислио сам да нисам говориогоре него иначе; само је ефекат изгледа био једнакнули. Потпуно незадовољан, мада богатији за једноискуство, ја сам напустио скуп. Пробе које сам

касније вршио на исти начин, водиле су до истогрезултата. Ово не сме да чуди. Нека човек иде напозоришну представу и гледа неки комад поподне, утри сата, и исти комад са истом поставком увече, уосам сати, па ће се зачудити због различитог ефектаи утиска. Човек са префињеним осећањем испособношћу да сам себи појасни ово расположење,ће без даљег моћи да установи, да утисак поподневнепредставе није тако велик као код вечерње! Чак и забиоскопску представу важи иста тврдња. То је важнозбог тога, што би се код позоришта могло рећи, да семожда глумац поподне не труди као увече. Филм,међутим поподне није другачији него у пола деветувече. Не, време само врши овде одређен утицај, башкао на мене простор. Има просторија, које остављајухладним, из разлога који се само уз тешкоће могусхватити, а које сваком стварању расположења нанеки начин пружају најжешћи отпор.

И традиционална сећања и представе, које постоје учовеку, могу одлучујући да одреде утисак. Тако ћеизведба "Парсифала" у Бајројту деловати увекдругачије него на неком другом месту у свету.Тајанствени чар куће на фестивалском брду старогпограничног грофовског града се не може заменитиили бар надокнадити само вањштином. У свим овимслучајевима се ради о повреди слободе воље човека.Ово, наравно, најчешће важи за скупове, на које, посеби, долазе људи супротно оријентисане воље, акоји сада морају бити задобијени за ново хтење.Ујутру па чак и током дана се, вољне снаге човека,


316

чини се, још са најјачом енергијом опиру покушајунаметања туђе воље и туђег мишљења. Увече,напротив, лакше подлежу савлађујућој снази јачегхтења. Јер у ствари сваки овакав скуп представљаборбу две супротстављене воље.

Надмоћној говорничкој вештини савлађујућеапостолске природе ће тиме поћи за руком, дапридобије људе за ново хтење, који су већ сами нанајприроднији начин искусили слабљење својеотпорности, као и оне, који још потпуно поседујудуховну и вољну еластичност. Истој сврси служи ивештачки намерно створен, а ипак тајновит сумраккатоличких цркви, светла која горе, тамјан,кадионице итд. У овом рвању говорника сапротивником кога треба преобратити ће овајпостепено добити ону чудновату осетљивост запсихолошке услове пропаганде, који писцу скороувек недостају. Зато ће написано због свогограниченог дејства, опште узев, више служитиодржавању, учвршћивању и продубљивању већпостојећег схватања или гледишта. Сви стварновелики историјски преврати зато нису извршенинаписаном речју, већ их је она у најбољем случајуследила. Не верује се да би се Француска револуцијаикада остварила филозофским теоријама, да нијенашла армију хушкача, коју су водили демагозинајвећег стила, и која је распиривала страсти по себиизмученог народа, док најзад није уследила онастраховита ерупција, која је целу Европу скаменилаод страха. Исто тако ни највећи револуционарни

преокрет најновијег доба, бољшевичка револуција уРусији, није извршена Лењиновим списима, већговорничком активношћу која буди мржњу, одстране безброј највећих и најмањих хушкачкихапостола.

Народ аналфабета одиста није за комунистичкуреволуцију одушевљаван теоријском лектиромједног Карла Маркса, већ бљештавим небом, о ком сународу причале хиљаде агитатора, сви свакако услужби једне идеје. А то је увек било и вечито ће иостати тако. Тврдоглавом неискуству наше немачкеинтелигенције сасвим одговара да верује, да по духуписац обавезно мора да буде изнад говорника. Овосхватање је на фин начин илустровано критиком већједном поменутих националних новина, у којој секонстатује, да је човек тако често разочаран кадизненада види одштампан говор признатог великогговорника. То ме подсећа на једну другу критику,која ми је током рата доспела у руке, она је доситница стављала под лупу говоре Лојда Џорџа, којије тада још био министар наоружања, да би дошла доумне констатације, да се код ових говора ради одуховно и научно мање вредним, уосталом баналними разумљивим производима. А премда сам и самдобио у руке неке од ових говора, као књижицу, иморао сам да се гласно насмејем, да нормалнанемачка мастиљара нема разумевања за овамајсторска дела душевног утицаја на масе. Овајчовек је те говоре процењивао управо искључивопрема утиску, који су они остављали на његову


317

сопствену блазираност, док се велики енглескидемагог оријентисао једино на то, да на масу својихслушалаца и, у најширем смислу, на цео енглескинарод изврши највећи могући утицај. Посматрано сатог становишта, говори овог Енглеза су билинајчудеснија остварења, пошто су сведочили оуправо задивљујућем познавању душе широкихнародних слојева. Њихов ефекат је био стварнопотпун. Упоредимо са тим беспомоћно натуцањеједног Бетмана Холвега. Наизглед су ови говори,били, природно, умнији, али су у ствари показивалисамо неспособност овог човека да говори свомнароду, који заправо није ни познавао. Упркос томе,просечни врапчији мозак немачке, научно наравно,највише образоване списатељске душе успева дапроцени умност немачког министра према утискукоји говор, чији је циљ дејство на масе, оставља нањегову душу, закречену гласном науком, и да јеупореди са истом код немачког државника, чијеумна брбљарија код њега, природно, наилази напријемчиво тло. Да је Лојд Џорџ по генијалности несамо дорастао Бетману Холвегу, већ да је хиљадупута изнад њега, доказује тиме, што је у својимговорима пронашао ону форму и онај израз који суму отворили срце његовог народа и пустили овајнарод да најзад потпуно служи његовој вољи.

Управо у примитивности овог језика, првобитностињегових изражајних форми и употреби лакоразумљивих, најједноставнијих примера лежи доказза надмоћну политичку способност овог Енглеза. Јер

говор једног државника његовом народу не треба дамерим према утиску који он оставља науниверзитетског професора, већ према дејству којион има на народ. И само то је мерило за генијалностговорника.

* * *

Задивљујући развој нашег покрета који је тек пренеколико година основан ни из чега, а данас се већсматра вредним, да га сви унутрашњи и спољнинепријатељи нашег народа најоштрије прогоне,треба приписати сталном узимању у обзир ипримену ових сазнања. Ма колико да су списипокрета важни, ипак ће у нашој данашњој ситуацијиимати већи значај за подједнако и јединственоваспитање виших и нижих вођа, него за придобијањепротивнички оријентисаних маса. Само у најређимслучајевима ће се убеђени социјалдемократ илифанатични комунист одлучити да набавинационалсоцијалистичку брошуру или чак књигу, даје прочита и да из тог стекне увид у наше схватањесвета, или да проучи критику свога. Чак ће се иновине читати само врло ретко, ако унапред носепечат партијске припадности. Уосталом и то би малокористило, јер је укупна слика једног јединогновинског броја тако искидана и по ефекту такоразвијена, да се од једнократног примања к знању несме очекивати никакав утицај на читаоца. Не сме сеи не треба захтевати ни од кога, коме су и пфенинзиважни, да се, само из тежње као објективном


318

објашњењу стално претплати на противничкеновине. Међу десетинама хиљада неће то уцинити ниједан. Тек онај ко је већ придобијен за покрет, ћестално читати орган партије и то као редовну службуинформисања свог покрета. Сасвим другачије стварстоји са "причаним" летком! Један или други човекће га, нарочито ако га добија бесплатно, много преузети у руке, утолико више, ако је тема, која јетренутно предмет разговора свих људи, већ у насловупластично обрађена. Након више или мањетемељног прегледа ће се таквим летком моћиобратити пажња на нова гледишта и оријентације, паи на нови покрет. А једино тиме се, чак и унајповољнијем случају, даје само слаб потицај, аникада готова чињеница. Јер и летак може само даподстакне на нешто или да укаже на нешто, а дејствоће наступити само у вези са наредним темељнимпоучавањем и просвећивањем његових читалаца. Аово јесте и остаје увек масовни скуп. Масовни скуп јевећ и стога потребан, јер на њему појединац, који сенајпре као будући припадник младог покрета осећаусамљеним, и лако запада у страховање да је сам, попрви пут добија слику веће заједнице, што кодвећине људи делује снажећи и охрабрујући. Истичовек ће у оквиру чете или батаљона, са свих странаокружен друговима, лакшег срца поћи у јуриш, негошто би то учинио, упућен само на себе. У руљи сеувек осећа помало скривеним, па иако би у стварихиљаде разлога говорило против тога. Заједништвовелике манифестације, међутим, не јача самопојединца, већ и повезује и помаже стварање новог

духа савеза. Човеку, који је као први заступник новогучења у свом предузећу или својој радионициизложен тешким конфликтима, неопходно јепотребно оно јачање, које лежи у уверењу, да је члани борац великог, опсежног савеза. Утисак овог савезадобија ипак по први пут само на заједничкојмасовној манифестацији. Када из своје малерадионице или из великог предузећа, у ком се осећаврло малим, по први пут уђе на масовни скуп, па окосебе има хиљаде и хиљаде људи истог схватања, кадакао онај који тежи да буде повучен снажнимделовањем сугестивне опијености и одушевљења тридо четири хиљаде других, када му очит успех иодобравање хиљада потврђују исправност новогучења, и по први пут буде сумњу у истинитостњеговог дотадашњег убеђења – онда подлежечаробном утицају онога што означавамо речјусугестија масе. Хтење, жеља, али и снага хиљада сеакумулирају у сваком појединцу! Човек којисумњичаво и колебајући се дође на тај скуп, напуштага душевно очврснут: постао је члан заједнице!Националистички покрет то не сме никада дазаборави, а посебно не сме да допусти никада, да нањега утичу они грађани, који све боље знају, али сууза све то проиграли велику државу, заједно сасопственим егзистенцијом и владавином своје класе.Да, они су страшно паметни, могу све, разумеју све –само једно нису разумели, наиме да спрече, данемачки народ падне у руке марксизма! То сунајбедније и најжалосније личности, тако да јењихова садашња уображеност само умишљеност,


319

која као охолост, као што је познато, увек успева наистом дрвету поред глупости. Кад ови људи данас непридају нарочиту вредност изговореној речи, тоуосталом раде само зато, што су већ и сами, богуслава и хвала, јако убеђени у неделотворностсопствених говоранција.

***

БОРБА СА ЦРВЕНИМ ФРОНТОМ

Године 1919/20. а и 1921. сам лично посећиваотакозване грађанске скупове. Они су код меневршили увек исто дејство, као обавезна кашикарибљег уља у младости. Мораш га узети и оно требада буде јако добро, али му је укус одвратан! Акобисмо немачки народ увезали конопцима и силом гавукли на ове грађанске "манифестације" па до крајасваке представе забравили врата и никога не бисмопустили напоље, то би можда могло да за неколиковекова доведе и до успеха. Свакако да морамотворено да признам, да ме живот тада, вероватновише не би радовао и да тада радије више уопште небих желео да будем Немац. Али пошто се то, богуслава и хвала, не може, не треба да чуди, кад здравнеискварен народ избегава "грађанске масовнескупове" као ђаво свету водицу. Ја сам их упознао, тепророке грађанског погледа на свет, и стварно се нечудим, већ разумем, зашто изговореној речи не

придају никакву важност. Тада сам посећиваоскупове демократа, немачких националиста,немачких народних партијаца, а и баварскихнародних партијаца (баварски центар). Оно што јечовеку при томе одмах упадало у очи, је билахомогена затвореност слушалаца. Скоро увек су тобили само припадници партије, који су учествовалина таквој манифестацији. Целина, без свакедисциплине, је више личила на зевајући карташкиклуб него на скуп народа, који је баш сада извео својунајвећу револуцију.

Да би се одржало ово мирољубиво расположење, одстране референата се чинило све што је могло да сеучини. Они су говорили, или боље речено, најчешћесу читали говоре у стилу умног новинског чланкаили научне расправе, избегавали све простачкеизразе и ту и тамо убацивали слабашан професорскивиц, при чему је часни председнички сто почињао дасе смеје по дужности – да се смеје, мада не гласно,дакле подстицајно, али ипак отмено пригушено иуздржано.

Једном сам гледао скуп у Wagnershаal у Минхену; тоје била манифестација поводом прославе Дана биткенарода код Лајпцига. Говор је држао или читаодостојанствени стари господин, професор на некомуниверзитету. На подијуму је седело председништво.Лево монокл, десно монокл, а између један безмонокла. Сва тројица у героку, тако да се стичеутисак судишта, које баш сада има у плану


320

погубљење, или свечаност крштења детета, у свакомслучају дакле више религиозног светског акта.Такозвани говор, који би се, одштампан, мождасасвим лепо дојмио, је по свом ефекту једноставнобио грозан. Већ након три четврт сата је цео скупзевао, или дремао у стању транса, који је биопрекидан само изласком појединих људи и жена иклепетањем келнерица (скупови ове природе су сеодржавали углавном у пивницама). Три радника,који су, било из радозналости или као овлашћенислужбеници, били присутни на скупу, и иза којихсам се ја наместио, загледали су се полако с временана време и уз лоше прикривено церење, на крају семеђусобно гуркали лактовима, након чега су сасвимтихо напустили салу. На њима се видело да ни покоју цену нису желели да сметају. У овом друштву тозбиља и није било потребно. Коначно је изгледало дасе скуп примиче крају. Након што је професор, чијије глас за то време постајао све тиши и тиши,завршио своје излагање, подигао се вођа скупа, којије седео између два носиоца монокла, и повикаоприсутним "немачким сестрама" и "браћи", како јевелика његова захвалност и како њихово осећањемора бити у том правцу, за јединствено и дивноизлагање, које им је овде дао господин професор''икс'' на колико угодан, толико темељит и дубокосвестран начин, и који је у најинстинскијем смислуречи био "интимни доживљај", чак "дело". Значилоби оскврнуће овог узвишног часа, ако би се на овејасне изводе хтела још додати дискусија, тако да онзато по жељи свих присутних одустаје од таквог

разговора и уместо тога моли све, да се подигну саседишта, да би се ускладили у узвику: "Ми смосложан братски народ" итд. Коначно их је позвао дакао завршетак отпевају немачку химну "Немачка,Немачка изнад свега". Па су онда певали, и мени сеучинило, као да је већ код друге строфе било нештомање гласова, па су само код рефрена опет моћнонабујали, а код треће се овај осећај појачао, тако дасам поверовао, да вероватно сви нису сасвим сигурниу текст. Само зар је то важно, кад таква песма упуном жару из срца немачке националне душеодјекује до неба! Потом се скуп изгубио, то значисваки је журио да брзо изађе, једни на пиво, други укафе, а други опет на свеж ваздух. Наравно, напољена свеж ваздух, само напоље! То је било и мојеједино осећање. И то би требало да служи величањујуначке борбе стотина хиљада Пруса и Немаца?! Фуји опет фуј! Тако нешто влада сигурно воли.

То је наравно "миран" скуп. Ту министар за ред имир заиста не треба да страхује, да би таласиодушевљења изненада могли срушити службеномерило грађанске пристојности – да људи у некомпретераном одушевљењу изненада нагрну из сале, неда би пожурили у кафе или гостионицу, већ да би уредовима по четворица, једнаког корака, уз Немачкаузвишена у части, марширали улицама града иполицији жељној мира тиме приређивали каквенепријатности. Не, са оваквим грађанима се можебити задовољан.


321

Насупрот томе, националсоцијалистички скуповисвакако нису били "мирни". Ту су се сударали таласидва погледа на свет, и они се нису завршавалидосадним верглањем неке патриотске песме, већфанатичним изливом народне и националнестрасти. Одмах на почетку је било битно да се нанашим скуповима уведе слепа дисциплина и осигураобавезно ауторитет руководства скупа. Јер оно штосмо ми говорили, није било немоћно брбљањеграђанског "референта", већ је по садржају и формиувек било погодно да противника изазове да узврати.А противника је било на нашим скуповима! Како сучесто улазили у великим гомилама, међу њима ипоједини хушкачи, на свим лицима се огледалоуверење: ''Данас ћемо свршити са вама!" Да, како сучесто тада буквално у колонама увођени, наши"пријатељи" црвени, са претходно тачно утврђенимзадатком, да вечерас целу ствар разбију и причинаправе крај!

И како је често онда све било наелектрисано, и самоје неизмерна енергија нашег руководства и одлучносрљање наше заштите (редарске службе) у салимогло да омете противничке намере. А они су ималисве разлоге да буду раздражени. Већ их је црвенабоја наших плаката позвала у наше сале за скупове.Нормално грађанство је тек било ужаснуто што смо ими посегнули за црвеном бојом бољшевика, и у томесу видели врло двосмислену ствар.

Немачки национални духови су стално кришомпришаптавали сумњу, да смо ми, у основи узев,такође само варијација марксизма, можда чак самоприкривени марксисти, или још боље, социјалисти.Јер ове главе ни до дан данас нису схватиле разликуизмеђу социјализма и марксизма. Нарочито кад сејош открило, да на нашим скуповима у принципунисмо поздрављали "даме и господу" већ само"сународнике и сународнице", и да смо међу собомговорили само о страначким друговима, тиме јеизгледа марксистичка авет за многе нашепротивнике изгледала доказаном. Како смо се честотресли од смеха овим ограниченим грађанскимстрашљивцима док смо гледали како умно решавајузагонетку нашег порекла, наших намера и нашегциља.

Црвену боју наших плаката смо изабрали наконбрижног и темељног размишљања, да бисмо тимеизазвали левицу, побунили је и завели је да дође нанаше скупове, па макар само да их разјури, те дабисмо на тај начин уопште могли да разговарамо саљудима. Било је забавно тих година пратитизбуњеност, а и беспомоћност наших противника нањиховој вечито колебљивој тактици. Најпре супозвали своје припаднике да се не обазиру на нас ида избегавају наше скупове. А то је у целини ипослушано. Али пошто су током времена појединциипак долазили, и тај број се полако, али све вишеповећавао, а утисак нашег учења је био очигледан,вође су постепено постале нервозне и немирне и


322

утврдиле су се у убеђењу, да овај развитак не требавечито посматрати, већ му терором треба начинитикрај. Потом су дошли позиви "класно свесномпролетаријату" да масовно иде на наше скупове, даби "монархистичко, реакционамо роварење" ињиховим представницима погодили песницамапролетаријата.

Онда су наши скупови одједном већ три четврт часапре времена бивали испуњени радницима. Они суналиковали бурету барута, које је сваког часа моглода оде у ваздух, и на ком је већ био горући фитиљ.Али је увек испадало другачије. Људи су улазили каонаши непријатељи, а излазили, ако не већ каоприпадници, онда као замишљени, чак критичкииспитивајући исправност сопственог учења.

Постепено је било тако, да су се након могтрочасовног излагања припадници и противницистапали у једну једину одушевљену масу. Онда јесваки сигнал за разјуривање био узалудан. И тектада су се вође стварно уплашиле и поново сеобраћале онима који су већ раније заузели ставпротив ове тактике и који су сада са извеснимпривидом права указивали на своје гледиште, да јеједино исправно, да се раднику у принципу забранипосета нашим скуповима. Онда они више нисудолазили, или бар у мањем броју. Само је већ наконкратког времена цела игра почињала испочетка.Забране се ипак нису држали, другови су све вишедолазили, и на крају су опет победиле присталице

радикалне тактике. Требало нас је разјурити. Кад сеонда након две, три, често и осам и десет скуповаиспостављало, да је разјурити било лакше рећи негоурадити, и да је резултат сваког појединачног скупазначио крњење црвених борбених трупа, изненада јеопет дошла друга парола: "Пролетери, другови идругарице избегавајте скупове НС хушкача!"

Исту, вечито колебљиву тактику смо налазилиуосталом и у црвеној штампи. Ускоро су покушавалида нас ни не спомињу, да би се онда уверили унесврховитост овог покушаја и поново посегли засупротним. Свакога дана смо на неки начин"помињани", и то најчешће, да би се радникуразјаснила обавезна безвезност целог нашегпостојања. Али су након неког времена господаморала да осете, да то нама не само да није штетило,већ је, напротив, користило утолико, што су,природно, многи појединци ипак морали поставитипитање, зашто се једној појави посвећује толикоговора, ако је она тако смешна!? Људи су посталирадознали. Потом су се поколебали одједном, ипочели да нас неко време третирају као правенајвеће злочинце човечанства. Чланак за чланком, укојима је разјашњавано наше злочинство и сталноизнова доказивано, скандалозне приче, мада одпочетка до краја измишљене, је требало да учине јошнешто осим тога. Само су се након кратког временаизгледа уверили у неефикасност и ових напада; уоснови узев све то је само помогло, да се општапажња стварно концентрише на нас.


323

Ја сам тада заузео становиште: Сасвим свеједно дали нам се смеју или нас псују, да ли нас приказују каокомедијаше или као злочинце, главно је да насспомињу, да се стално баве нама, и да се постепено уочима радника самих појављујемо као моћ са којомсе сада врши разрачунавање. Оно што стварно јесмои што стварно желимо ћемо једног лепог дана већпоказати јеврејској новинској руљи.

Разлог зашт,о тада најчешће, није долазило додиректног рушења наших скупова, је свакако бионевероватан кукавичлук вођа наших противника. Усвим критичним случајевима су унапред слали својепровокаторе и батинаше, а у најбољем случају онисами су чекали изван сала на резултате разјуривања.О намерама те "господе" смо скоро увек били доброобавештени. Не само јер смо чак многе страначкедругове поставили у оквиру црвених формација, већзато што су и сами црвени подстрекачи нереда билиобузети брбљивошћу, која је у том случају за насбила врло корисна, а која се на жалост врло честосреће у нашем немачком народу уопште. Нису моглида ћуте кад су тако нешто испланирали, и то сууобичавали да квоцају и пре но што је јаје положено.Тако смо врло често предузимали најопсежнијеприпреме, а да црвени "командоси" нису ни слутиликолико им је близу било избацивање. Ово доба нас јеприморало да заштиту наших скупова сами узмемо уруке, на службену заштиту никада нисмо могли дарачунамо, напротив, она према искуству, је увекдобро служила само нашим ометачима. Јер једини

стваран успех службеног мешања, и то прекополиције, је у најбољем случају било распуштањескупа, дакле његово затварање. А то је једино и биоциљ и намера противничких ометача. Уопште сеовде код полиције развија пракса која представљанајстрашнију противзаконитост, која се можезамислити. Кад наиме преко неких претњи властисазнају да постоји опасност растеривања неког скупа,онда оне не хапсе оног који прети, већ другима,невинима, то јест нама, забрањује скуп, због којемудрости нормалан полицијски дух страшно многоуображава. Они то називају "превентивна мера заспречавање противзаконитости". Одлучни бандит,дакле у свако доба може да одлучи, да постојаномчовеку онемогући његову политичку активност изанимање. У име реда и мира се државни ауторитетсавија пред бандитом и тражи од других, односнонас, да га никако не провоцирају. Ако су, дакле,националсоцијалисти желели да на извеснимместима одрже скупове, а синдикати изјавили, да бито довело до отпора од стране њихових чланова,полиција ни за живу главу није стављала иза бравеуцењивачке момке, већ нам је забрањивала скуп. Да,ти органи закона су чак били толико невероватнобесрамни, да нам то безброј пута писмено чак исаопште. Ако је човек желео да се заштити од таквихевентуалности, морао је, дакле, да се побрине за тода се сваки покушај ометања онемогући већ узачетку. Овде се у обзир узима и следеће: Сваки скуп,којег штити искључиво полиција, дискредитујеприређиваче у очима широких маса. Скупови, чије се


324

одржавање гарантује само постављањем великогполицијског сазива, не делује привлачно, утоликошто је претпоставка за придобијање нижих слојеваједног народа увек видљива постојећа снага. Као штохрабар човек лакше може да освоји женска срца негокукавица, тако и јуначан покрет пре придобија срценарода неголи кукавички, који се у животу одржавасамо полицијском заштитом. Посебно због овогпоследњег разлога је млада партија морала да сепобрине, да своје постојање сама заступа, да се самаштити и да сама слама противнички терор. Заштитаскупа је изграђивана: на енергичном и психолошкиисправном вођењу скупа и на организовној четиредара. Када смо ми националсоцијалисти, тадаодржавали скуп, његови господари сми били ми, а ненеко други. И то право господара смо непрекидносваког минута најжешће наглашавали. Нашипротивници су тачно знали, да је онај ко је тадапровоцирао, безобзирно излетао напоље, па макарнас били и само туце у пола хиљаде. На тадашњимскуповима, нарочито ван Минхена, је петнаест,шеснаест националиста долазило пет, шест, седам иосам стотина противника. Само ми упркос томенисмо трпели никакву провокацију, а посетиоцинаших скупова су јако добро знали, да бисмо радијепустили да нас премлате него да капитулирамо.Више него једном се десило, да је шака партијскихдругова јуначки успела против урлајуће и ударајућецрвене премоћи. Сигурно би у таквим случајевимаових петнаест или двадесет људи на крају билонадвладано. Али су други знали, да би бар

двоструком или троструком броју њих биларазбијена лобања, а то нису радо ризиковали. Ту смопокушали да учимо из студија марксистичке играђанске технике окупљања, и научили смо.

Марксисти су одувек имали слепу дисциплину, такода идеја растурања марксистичког скупа уопште нијемогла да дође, бар не са грађанске стране. Утоликовише су се црвени само бавили оваквим намерама.Они, постепено, не само да су доспели до одређеневиртуозности у овој области, већ су на крају отишлитако далеко, да су немарксистички скуп у великимобластима Рајха већ по себи означавали каопровокацију пролетаријата, нарочито онда када суподстрекачи и слутили, да би се на скупу моглинабројати можда и њихови грехови, да би серазоткрила подлост њиховог лагања и варањанарода. Када је такав скуп бивао најављен,целокупна црвена (јеврејска) штампа је подизалабесну галаму, при чему су се ови принципијелнизакони не ретко као први обраћали властима саколико усрдном толико претећом молбом, да сеодмах спречи ова "провокација пролетаријата" ... "даби се спречио бес". Већ према величини чиновничкетелеће главе су бирали свој језик и постизали успех.Али ако се на таквом месту изузетно налазио стварнонемачки чиновник, а не нека чиновничка креатура,и одбио бесраман захтев, онда је уследио познатипозив, да се не трпи "провокација пролетаријата",већ да се у толиком и толиком броју масовно нађу наскупу, да би "грађанским креатурама осујетиле


325

сраман посао уз помоћ жуљевите песницепролетаријата". Морао се, дакле видети такавграђански скуп, морао се руководством скупа заједнопрозивети сав њихов јад и њихов страх! Чак је честона такве претње неки скуп бивао глатко отказан.Страх је, међутим, увек био толики, да је уместо уосам до отварања ретко долазило пре петнест додевет или девет сати. Председавајући се ондастотинама комплимената трудио, да присутној"господи из опозиције" разјасни, колико су се он исви други присутни интимно радовали (што је чисталаж) посети људи, који још нису били на своме тлу,јер би се само међусобним разговором (који је онтиме унапред најсвечаније обећавао) схватања моглаприближити једно другом, пробудити међусобноразумевање и изградити мост разумевања. При чемује он још успут гарантовао, да намера скупа ни у комслучају не би била, да се људи одврате од њиховогдотадашњег схватања. Ни за живу главу не, свако насвој начин једино треба да постане срећан, али и дапусти другог да постане срећан, па зато моли, да седопусти референту да своје изводе доведе до краја,који ионако не би били предуги, и да се свету ни наовом скупу не понуди понижавајућа представаунутрашње немачке братске мржње ... Хм !? Братскинарод са левице најчешће није имао разумевања зато, већ и пре но што је референт почео, морао је да сеуз најбешње псовке спакује, и не ретко се стицаоутисак, као да је још захвалан судбини за брзоскраћивање мучне процедуре. Уз страшан спектаклсу ови грађански тореадори скупова напуштали

арену, ако разбијених глава нису летели низстепенице, што је чак често био случај. Да, црвени суим знали разбијати лобање. Тако је за марксистесвакако предствљало нешто ново, кад смо минационалсоцијалисти приипремали наше првескупове, а нарочито како смо их припремили.Улазили су у уверењу, да ће игрицу, коју су такочесто играли, моћи разумљиво и код нас да понове."Данас ћемо свршити!" Како је тако много путадругом хвалисаво довикнуо ту реченицу при уласкуна наш скуп, да би муњевито, и пре но што би стигаодо друге упадице, тај већ седео пред улазом у салу,избачен од стране наше редарске службе. Најпре јеруководство скупа код нас било другачије. Оно нијемољакало, да се наше излагање најмилостивиједопусти, а није ни унапред обећавало свакомебескрајан разговор, већ је једноставно констатовало,да смо ми господари скупа, да услед тога поседујемокућно право, и да ће свако, ко би се усудио данаправи и једну упадицу или намерну провокацију,немилосрдно излетети тамо одакле је и дошао. Дабисмо ми, даље, морали да одбацимо свакуодговорност за таквог мангупа; ако нам останевремена и одговара нам, допустићемо да се одржидискусија, ако не, онда неће, а господин референт,партијски друг тај и тај, има сада реч. Већ томе су сечудили.

Друго, располагали смо круто организованомзаштитом сале од стране наше редарске службе. Кодграђанских партија се ова заштита сале или боље


326

речено, редарска служба обично и најчешћесастојала из господе, који су у достојанству својихгодина веровали да поседују извесно право наауторитет и поштовање, но грдно су се варали.Пошто се марксистички нахушкане масе ни најмањенису бринуле за старост, нити поштовале било кога,постојање ове грађанске заштите сале је билопрактично тако рећи неважно. Одмах на почеткунаше велике активностии организовања скупова самувео организацију заштите сале, као редарскуслужбу, која је у принципу обухватала само младе иснажне момке. Делом су то били другови, које сампознавао из војне службе, други тек придобијенимлади партијски другови, који су од самог почеткаучени и одгајани у том правцу, да се терор можесломити само терором, да је на овој земљи храбар иодлучан увек имао успеха, да се ми боримо за моћнуидеју, тако велику и узвишену да она сигурнозалужује да се брани и штити и последњом капинаше крви. Били су прожети учењем, да, кад разумједном заћути, а сила има последњу реч, најбољеоружје одбране је напад, и да пред нашом четомредара мора да предњачи глас да нису дебатни клуб,већ борбена заједница, одлучна и на најгоре. А какоје ова омладина жудела за таквом паролом! Како јеова ратна генерација била разочарана и огорчена,пуна гађења и презира према једној грађанскојимпотенцији. Ту је човеку збиља јасно, да јереволуција била могућа заиста само захваљујућипогубном грађанском вођству нашег народа.Песнице које би штитиле немачки народ, би и саме

тада још биле ту, само су недостајале лобање заакцију. Како су ми често засветлеле очи мојихдечака, кад сам им објашњавао неопходност ниховемисије, кад сам им увек изнова гарантовао, да је свамудрост на земљи безвредна, ако снага и силане стоје иза ње и ступи у њену службу, брани је иштити, да се блага богиња мира може променитисамо на страну бога рата, и да је сваком великом делуовог мира потребна заштита и помоћ снаге! Како имсе сада идеја војне обавезе појавила у многокориснијој и животнијој форми! Не у закреченомсмислу старих, окошталих чиновничких душа, услужби мртвог ауторитета мртве државе, већ уживом спознавању дужности, да се предавањемживота појединца заштити постојање његовогнарода у целини, увек и у свако доба, свуда и насваком месту. Како су се онда ти младићи залагали.Попут роја стршљенова су летели на ометаче нашихскупова, без обзира на нихову премоћ, па ма коликоона велика била, без обзира на своје крваве жртве,сасвим испуњени великом идејом, да светој мисијинашег покрета ослободе пут.

Већ у касно лето 1920. је организација редарске четепостепено прихватила одређене форме, да би се упролеће 1921. мало по мало рашчланила на јединицеод по сто људи, које су се опет делиле на групе. А тоје било хитно потребно, јер је у међувременуактивност наших скупова стално повећавана.Наравно да смо се и сада још често окупљали усвечаној сали минхенског Хофбројхауса, али још


327

чешће у већим салама у граду. Свечана салаБиргерброја и минхенски Киндлкелер су у јесен изиму 1920. и 1921. доживљавали све веће масовнескупове, а слика је била увек иста: МанифестацијеNSDAP су већ тада најчешће пре почетка морале дабуду затворене због препуњености.

Организација наше редарске чете је разјаснила врлобитно питање. Покрет до тада није поседовао нипартијски знак ни партијску заставу. Недостатаковаквих симбола није био штетан само тренутно, већје био неиздржив и за будућност. Штета се састојалапре свега у томе, да је партијским друговиманедостајао сваки спољни знак њихове припадности,док се за будућност није могло да поднесе, да мора дабуде без знака, који има карактер симбола покрета икао такав се могао супротставити црвеној (јеврејској)марксистичкој интернационали.

Колики значај психолошки припада таквом симболу,више него једном сам у младости имао прилику даспознам, а и према осећању да резумем. После ратасам у Берлину доживео једну масовну манифестацијумарксизма пред краљевским парком и дворцем.Море црвених застава, црвених врпци, и црвеногцвећа је овој манифестацији, на којој је премапроцени учествовало стодвадесет хиљада људи, већчисто споља давало моћан изглед. Сам сам могао даосетим и разумем, како лако човек из народаподлеже сугестивном чару такве грандиознепредставе. Грађанство, које партијско-политички не

представља или не заступа никакав поглед на свет,зато и није имало своју заставу. Оно се састоји од"патриота" па према томе иде около у бојама Рајха.Ако би оне саме биле симбол одређеног погледа насвет, онда би се могло разумети, да су оснивачидржаве у њеној застави видели и репрезентантањиховог погледа на свет, пошто је симболомњиховог погледа на свет њиховом сопственомделатношћу постала државна застава Рајха. Алиствари нису тако стајале. Рајх је истесан без помоћинемачког грађанства, а застава је рођена у крилурата. Али тиме је била одиста само државна заставаи није имала никакво значење у смислу посебнемисије погледа на свет. Само на једном местунемачког говорног подручја је постојала нешто каограђанска партијска застава, у Немачко-Аустрији.Тиме што је део тамошњег националног грађанстваза своју партијску заставу изабрао боје четрдесетосме, црно-црвено-златно створио је симбол, који је,мада у односу на поглед на свет без икаквог значаја,државно-политички ипак носио ревоулуционаранкарактер. Најљући непријатељи ове заставе црно-црвено-златно су тада били, што данас никада не смеда се заборави, управо социјалдемократи ихришћански социјалисти односно клерикали.Управо они су онда псовали ове боје, и каљали их ипрљали баш као што су касније, 1918. године црно-бело-црвену повлачили по блату. Наравно да јецрно-црвено-златно немачких партија у старојАустрији била боја године 1848. дакле једног доба,које је могло да буде фантастично, али је


328

појединачно као представнике имало најчаснијенемачке душе, иако је невидљиво у позадини стајаоЈеврејин као подстрекач. Према томе су тек издајаотаџбине и бесрамна распродаја немачког народа инемачке имовине заставу учиниле тако симпатичноммарксизму и центру, да је они данас обожавају каонајвишу светост и да оснивају сопствене заставе зазаштиту стега које су некада пљували. Тако до 1920.године насупрот марксизму заиста није стајаланиједна застава, која би сходно погледу на светотеловљавала поларну супротност. Јер кад бољепартије немачког грађанства након 1918. нису вишежелеле да пристају, да сад одједном откривену црно-црвено-златну заставу Рајха преузму као свој симбол,тако нису могле да новом развоју супротставесопствени програм за будућност, у најбољем случајуидеју реконструкције несталог Рајха. И тој идејицрно-бело-црвена застава старог Рајха може дазахвали своје поновно ускрснуће као стег нашихтакозваних националних грађанских партија.

Јасно је да је симбол стања, које је марксизам могаода превлада уз неславне околности и пропратнепојаве, лош као знак, под којим би овај истимарксизам опет требало да буде уништен. Ма коликосвете и скупоцене морале бити ове срчане јединолепе боје у свом младалачки светом распореду,сваком поштеном Немцу, који се под њима борио ивидео жртвовање многих, толико мало ова застававажи као симбол за борбу будућности. Ја сам увек, заразлику од грађанских политичара, у нашем покрету

заступао становиште, да је за немачку нацију правасрећа што је изгубила стару заставу. Шта републикаради под својом заставом, нама може бити свеједно.Из дубине срца греха, међутим, да захвалимосудбини, што је довољно милостиво најславнијуратну заставу свих времена сачувала од тога, да секористи као креветски чаршав за најстрашнијупроституцију. Данашњи Рајх, који продаје и себе исвоје грађане Јеврејину, никада не би смео да понесечасну и јуначку црно-бело-црвену заставу. Докле годтраје новембарска срамота, може да носи својспољашњи омотач, а не још да покушава да га украдечеститој прошлости. Наши грађански политичари битебало да се сете, да онај, ко за државу жели црно-бело-црвену заставу, краде нашу прошлост.

Некадашња застава је такође одговарала заиста самонекадашњем Рајху, баш као што је, богу слава ихвала, изабрала ону која њој одговара. И то је биоразлог зашто ми националсоцијалисти у подизањустаре заставе нисмо могли да видимо изражајансимбол наше сопствене делатности. Јер ми нисмохтели да поново оживимо стари Рајх који је пропаона сопственим грешкама, већ да изградимо новудржаву и нови хиљадугодишњи Рајх. Покрет који сеу том смислу данас бори против марксизма, моразато да већ у својој застави носи симбол нове државе!Питање нове заставе тј. њен изглед нас је тада јакоупошљавао. Са свих страна су долазили предлози,који су у ствари били боље замишљени него што сууспели. Јер је нова застава морала бити симбол наше


329

борбе, као што је са друге стране морала имативеликог ефекта попут плаката. Онај ко треба да семного бави масом, ће у свим тим привиднимситницама видети врло важне ствари. Ефектан знаку стотину хиљада случајева може да да првиподстицај интересовању за неки покрет.

Због тог разлога смо морали да одбијемо свепредлоге, да се наш покрет белом заставом, као штоје предлагано са многих страна, идентификује састаром државом, или, тачније, са оним слабашнимпартијама, чији је једини политички циљ поновноуспостављање прошлих стања. Осим тога, бела нијебоја која осваја. Она одговара непорочнимудружењима девица, али не и праведнимпревратничким покретима рецолуционарног доба. Ицрна је предложена. По себи одговарајућа заданашње доба, али у њој нема приказа хтења нашегпокрета, који на неки начин треба протумачити.Коначно, ни ова боја не осваја довољно. Бело-плавоје искључено, упркос естетски дивном ефекту, каобоја једне немачке засебне државе политичкеоријентације ка партикуларистичкој ускогрудости,која на жалост није била на најбољем гласу.Уосталом, и овде би се врло тешко могло наћи нештошто упућује на наш покрет. Исто је важило за црно-бело. Црно-црвено-златно по себи није долазило упитање. А ни црвено-бело-црвено, из већ поменутихразлога, у сваком случају не у досадашњој верзији.По дејству ова композиција боја је додуше високоизнад свих других. То је најблиставији акорд који

постоји. Увек сам са залагао за задржавање старихбоја, не само јер су ми као војнику најсветије штознам, већ зато што по свом естетском дејству далеконајвише одговарају мом осећају. Ипак сам морао дабез изузетка одбијем безбројне нацрте, који су тададолазили из кругова младог покрета, и у којима је,најчешће, у стару заставу био уцртан кукасти крст. Јалично као вођа нисам хтео да одмах изађем у јавностса мојим нацртом, пошто би било могуће да некодруги изнесе исто тако добар, или можда чак и бољипредлог. У ствари је један зубар из Стамберга послаонацрт који уопште није лош, а који је иначеприлично сличан мом, само има једну грешку, а то једа је кукасти крст са "савијеним крајевима"укомпонован у бело окно. Ја лично сам наконбезброј покушаја у међувремену утврдио коначнуформу: застава од црвене тканине са белим окном иу његовој средини црни кукасти крст. Након многопокушаја сам пронашао одређен однос измеђувеличине заставе и величине белог окна, као иформе и величине кукастог крста. И на том је остало.

У истом смислу су наручене траке за руке редарскејединице, и то црвена трака, на којој се такођеналази бело окно са црним кукастим крстом. Ипартијска значка је скицирана према истимсмерницама: бело окно на црвеном пољу и у срединикукасти крст. Минхенски златар, Фис, је послао првиупотребљив па и задржан нацрт. У касно лето је новазастава први пут изашла пред јавност. Она је изврснопристајала уз наш млади покрет. Као што је он био


330

млад и нов, била је и она. Ниједан човек је нијераније видео, она је тада деловала снажно. Ми свисмо и сами осећали скоро дечију радост, када је једнаверна партијска другарица по први пут реализоваланацрт и послала заставу. Већ неколико месецикасније смо у Минхену имали пола туцета, анарочито је чета редара која се све више повећавала,допринела томе да се шири нови симбол покрета. Ато је заиста јак и моћан симбол! Не само да сејединим бојама, које смо сви жарко волели, а које сунекада немачком народу толико части донеле,потврђује наше страхопоштовање пред прошлошћу,она је најбоље отелотворење хтења нашег покрета.Као национални социјалисти у нашој заставивидимо наш програм. У црвеном видимо социјалнуидеју покрета, у белом националистичку, у кукастомкрсту мисију праведне борбе за победу аријевскогчовека, а истовремено са њом и победу идејестваралачког рада који је увек био антисемитски ибиће антисемитски.

Две године касније, када је од редарске чете већодавно настало јуришно одељење које је обухваталомного хиљада мушкараца, чинило се неопходним, дасе овој војној организацији младог погледа на светда још један посебан симбол победе: барјак! И његасам ја лично скицирао, и предао старом, верномпартијском другу, златарском мајстору Гахр-у нареализацију. Од тада барјак спада у војничке и ратнеознаке националсоцијалистичке борбе.

Активност организовања скупова, која се 1920. год.све више повећавала, најзад је довела дотле, да смопонеких недеља држали чак по два скупа. Преднашим плакатима су се људи заустављали, највећесале у граду су увек биле дупке пуне, а десетинехиљада заведених марксиста је проналазило путназад у своју народну заједницу, да би постали борциза будући, слободни Немачки Рајх. Јавност уМинхену нас је упознала. О нама се причало, а реч»националсоцијалист« је многима постала добропозната и већ је значила програм. И јатопристалица, па чак и чланова је почео непрекиднода расте, тако да смо у зиму 1920/21. већ могли данаступамо у Минхену као јака партија. Осиммарксистичких партија није постојала ниједна другапартија, пре свега ниједна национална, која би моглада укаже на такве масовне манифестације као ми.Минхенски Киндлклер, који је примао пет хиљадаљуди, је више него једном био препун, а постојао јесамо још један једини простор у који се нисмо билиусудили да одржимо скуп, а то је био циркус Круна.Крајем јануара 1921. су за Немачку опет наступилетешке бриге. Париски споразум, на основу којег сеНемачка обавезала на плаћање лудачке суме од стомилијарди златних марака, је требало да постанестварност на начин лондонског диктата. Радназаједница такозваних народних савеза која уМинхену већ дуго постоји је тим поводом хтела дапозове на већи заједнички протест. Време је јакотерало, а ја сам био нервозан због вечитогодуговлачења да се донете одлуке и спроведу. Најпре


331

се причало о манифестацији на Кенигсплацу, али сеод тога одустало, из страха, да би нас црвениразбили, па је предложена протестна манифестацијаиспред Фелдхерхале. Само се и од тога одустало, јерје најзад предложен заједнички скуп у минхенскомКиндкелеру. У међувремену су пролазили дани,велике партије се уопште нису обазирале на страшнидогађај, а сама радна заједница се није моглаодлучити, да коначно одреди чврст термин занамеравану манифестацију. У уторак, 1. фебруара1921., најхитније сам захтевао коначну одлуку.Утешили су ме до среде. У среду сам захтеваонеодложно јасну информацију о томе да ли и кадаскуп треба да се одржи. Информација је опет биланеодређена и избегавајућа, то је значило, да се"намерава", да се радна заједница подигне заманифестацију у среду, за осам дана. Тиме су мипокидали задњу нит стрпљења и ја сам одлучио дасам реализујем протестну манифестацију. У среду уподне сам за десет минута издиктирао плакат уписаћу машину и наложио да се циркус Крунаунајми за следећи дан и то баш четвртак 3. фебруар.Тада је то био бескрајно велик подвиг. Не само да сечинило несигурним да се може напунити тај огроманпростор, такође смо се излагали опасности да насразјуре. Наша редарска чета за овај колосаланпростор ни из далека још није била довољна. Ни јанисам имао никакву праву представу о природимогућег догађања у случају растеривања. Сматраосам тада да је то много теже у циркуској згради негоу нормалној сали. Ипак је то, како се испоставило

било управо обрнуто. У том огромном простору сестварно лакше могло загосподарити четом зарастеривање него у збијеним салама. Сигурно је билосамо једно: сваки науспех је могао да нас уназади задуго време. Јер би једно једино успешнорастеривање једним ударцем уништило наш углед иохрабрило противнике, да оно што им је једномуспело стално покушавају. То би могло да доведе досаботаже целе наше даље активности организовањаскупова, што би се могло превладати тек наконмного месеци и након најтежих борби. Имали смосамо дан за плакатирање, наиме само четвртак. Нажалост, већ ујутру је падала киша, и чинио сеоснованим страх, да ли под таквим околностимамноги људи неће радије остати код куће, него да покиши и снегу пожуре на неки скуп, на коме би могломожда бити и убистава и пребијања од странецрвених марксиста. Уопште сам се у четвртак преподне одједном уплашио, да се просторија ипак неби могла напунити, тиме бих пред радномзаједницом ја био онај који би био избламиран, такода сам, великом брзином издиктирао неколиколетака и дао да се одштампају, да бих поподненаложио да се разделе. Они су наравно садржавалипозив за посету скупу. Два камиона, која сам дао дасе изнајме, су умотана у што је могуће више црвеног,ради упадљивости, на то је позабодено неколиконаших застава и на сваком петнест до двадесетпартијских другова. Они су добили наређење, дамарљиво возе улицама града, бацају летке, укратко,да врше пропаганду за вечерњу манифестацију. То је


332

било први пут да су камиони са заставама возиликроз град, а да се на њима нису налазили марксисти.Грађанство је журило зато у црвено декорисана кола,украшена и лепршајућим заставама са кукастимкрстом, отворених уста, док се у спољним четвртимаподизало безброј савијених песница, чији сувласници очигледно изгледали разјарени збогнајновије "провокације пролетаријата". Јер даодржава скупове је имао право само марксизам, башкао и да вози около на камионима. У седам сати увеециркус још није био добро попуњен. Сваких десетминута сам телефонски обавештаван и био самприлино узнемирен, јер су у седам сати или у седам ичетврт друге сале најчешће биле већ допола, чакчесто скоро сасвим пуне. Додуше ово се брзоразјаснило.

Нисам рачунао са огромним димензијама новогпростора, са хиљаду особа је свечана салаХофбројхауса већ изгледала врло лепо попуњена,док их је циркус Круна једноставно прогутао. Једвасу се видели. Убрзо потом су дошле повољније вести,и у четврт до осам је она гласила, да је испуњено тричетвртине простора и да велике масе стоје испредулаза. Након тога сам кренуо. Два минута после осамсам стигао пред циркус. Пред њим се још увек моглавидети гомила људи, делом само радозналци, међуњима и многи наши противници, који су напољухтели да "сачекају" догађаје. Када сам ушао уогромну халу, обузела ме је иста радост као годинудана пре тога на првом скупу у свечаној сали

минхенског Хофбројхауса. Али тек пошто сам сепробио кроз људске зидине и доспео до подијума,видео сам успех у свој његовој величини, а срце ми јебило пуно. Као огромна шкољка лежала је предамном сала, испуњена хиљадама и хиљадама људи.Чак је и мањет био тотално испуњен. Издато је прекопет хиљада и шестотина карата, а ако би се урачунаоукупан број незапослених, сиромашних студената инаших редарствених јединица, могло је битиприсутно око шест и по хиљада особа. Тема јегласила "будућност или пропаст", а мени је срцеклицало с обзиром на уверење, да немачка будућностстоји ту предамном. Почео сам да говорим и говориосам око два и по сата, а осећај ми је већ након првихпола сата рекао да ће скуп бити велики успех.

Веза са свим овим хиљадама појединаца је билауспостављена. Већ након првог сата је почео да сепрекида аплауз у све већим спонтаним изливима, даби се након два сата смањио и прешао у свечанутишину, коју сам касније тако често доживљавао уовој просторији и која ће сваком појединцу остатисугурно незаборавна. Тада се не би чуло ништа осимдисања ове огромне гомиле људи и тек када самизговорио и последњу реч, одједном се проломило,да би свој ослобађајући завршетак пронашло у песми"Deutchland uber ales" (Немачка изнад свега), певанојнајвећим жаром. Још сам испратио како је огромнапросторија полако почела да се празни, а огромноморе људи се скоро двадесет минута тискало крозвелики средњи излаз. Тек тада сам и ја, пресрећан,


333

напустио моје место, да бих се запутио кући. На овомпрвом скупу у циркусу Круна у Минхену сунаправљени снимци. Они боље него речи показујувеличину манифестације. Грађански листови судонели слике и белешке, али су само поменули, да серадило о "националној" манифестацији, док су науобичајен начин прећутали приређиваче. Тиме смопо први пут изашли из оквира обичне дневнепартије. Више нас се сада није могло заобићи. А да сене би створио утисак, да се код успеха овог скупаради само о ''случајности'' да су се људи самосклонили у циркус од кише, одмах сам за следећунедељу по други пут заказао манифестацију уциркусу, а успех је био исти. Опет је огромнапросторија била препуњена људским масама, тако дасам одлучио да идуће недеље по трећи пут одржимскуп у истом стилу. И по трећи пут је огромни циркусбио дупке пун људи, од врха до дна. Након овогувода године 1921. сам повећао још више активностскупова у Минхену. Сад сам прешао на то, да свакенедеље одржавам не само један већ неких недеља идва масовна скупа, у касно лето и касну јесен их јепонекад било три. Увек смо се окупљали у циркусуКруна и на наше задовољство смо могли даутврдимо, да су све наше вечери доносиле истиуспех. Резултат је био стални пораст бројапристалица покрета и велико повећање бројачланова. Такви успеси нису оставили мирнима нинаше противнике. Након што су се, са својом увекколебљивом тактиком, изјашњавали час за терор часза прећуткивање, никако нису могли да ни једним ни

другим, као што су сами морали да признају, спречеразвој нашег покрета. Тако су се последњим напоромодлучили за терористички акт, да би тиме коначноосујетили нашу даљу активност скупова. Као спољниповод за акцију је искоришћен крајње тајанственатентат на посланика земаљске скупштине именомЕрхарда Ауера. Реченог Ерхарда Ауера је требало данеко убије увече. То значи да он то стварно није биоубијен, али је покушано да се пуца на њега.Невероватно присуство духа као и пословичнахраброст социјалдемократског партијског вође,међутим, не само да су осујетили дрски напад, већ суи опаке починиоце натерали у срамно бекство. Онису побегли тако журно и тако далеко, да полиција никасније није више могла да ухвати ни најмањи њиховтраг. Овај свакако тајанствени догађај је органсоцијалдемократске партије у Минхену искористио,да би на неумерен начин хушкао против нашегпокрета и између осталог да се уобичајеномбрбљивошћу наговести, шта би ускоро морало дадође. Бринули су се за то, да наше младо "дрвеће" неизрасте ка небу, већ да га правовремено укротепролетерске песнице којима је управљано од странесветског јеврејства.

Скуп у свечаној сали минхенског Хотбројхауса, наком сам требало ја да говорим, је изабран за коначниобрачун. Дана 4. новембра 1921. сам поподне измеђушест и седам сати добио прве позитивне вести, да ћескуп свакако бити разјурен, и да се у ту сврхунамерава да се на скуп посебно пошаљу велике


334

радничке масе из неколико црвених (јеврејских)фабрика. Несрећном случају је требало приписатишто ово обавештење нисмо добили и раније. Истогдана смо напустили нашу стару поштованупословницу у Стернекергасе у Минхену, и преселилисмо се у нову, то значи, изашли смо из старе, алинисмо могли у нову, јер се у њој још радило. А поштоје и телефон у једној прекинут а у другој још није биоуграђен, читава гомила телефонских покушаја да нассе обавести о намераваном растурању, је тога данабила узалудна. То је имало за последицу да су скупштитиле само врло слабе редарске чете. Била јеприсутна само једна бројно слаба јединица од шесточетрдесет лица, а алармни апарат још није био такоизграђен, да увече током једног часа доведе довољнопојачање. Уз то треба додати, да су нам таквеалармантне гласине већ безброј пута допирале доушију, а да се није десило ништа посебно. Стараизрека, да најављене "револуције" најчешће изостају,се и код нас до тада увек показивала као тачна. Такосе из тог разлога можда није десило све што се тогдана могло десити, да би се са најбруталнијомодлучношћу супротставили растеривању. Коначно,свечану салу минхенског Хотбројхауса смо сматрали(крајње) незгодном за растеривање. Тога смо се вишебојали у највећим салама, нарочито у циркусу Круна.Утолико нам је тај дан дао вредну поуку. Касније смосва питања, то смем да кажем, проучавали научнометодички и дошли смо до резултата који су билиделимично колико невероватни, толико некако иинтересантни, а касније су били од темељног значаја

за организационо и тактичко вођење нашихјуришних одељења. Кад сам у четврт до осам дошао упредворје Хофбројхауса, свакако више није моглобити сумње о постојећој намери. Сала је билапрепуна те стога затворена. Противници, који су севрло рано појавили, су се налазили у сали, а нашепристалице највећим делом напољу. Маса ме јечекала у предворју. Дао сам да се затворе врата довелике сале и наложио петсто или шесточетрдесеторици људи да наступе. Младићима сампредочио, да би данас вероватно по први пут посваку цену морали остати верни покрету, и даниједан од нас не би смео да напусти салу, осим аконас мртве не изнесу напоље, ја бих сам остао у сали,и нисам веровао, да би ме и један од њих напустио,али ако бих видео и једног који би се показао каокукавица, онда бих му лично покидао траку и одузеозначку. Онда сам их позвао, да и код најмањегпокушаја растеривања тренутно навале и да сеприсете да се човек најбоље брани тако што самнапада. Троструко "Хајл" које је овог пута звучалосуровије и жешће него иначе, је било одговор. Ондасам ушао у салу и сопственим очима сам могао дасагледам ситуацију. Седели су збијени унутра ипокушавали да ме већ очима прободу. Безбројналица са загриженом мржњом су била окренута камени, док су друга опет, уз подругљиве гримасе,испуштала врло јасне повике. Данас ће "свршити санама, требало би да припазимо на нашу утробу,најзад ће нам зачепити губицу'' и каквих је још свелепих фраза иначе било. Били су свесни своје


335

премоћи и испипавали су је. Скуп је ипак могао битиотворен и ја сам почео да говорим. У свечаној салиХофбројхауса сам увек стајао на једном од уздужихпрочеља сале, а подијум ми је био пивски сто.Налазио сам се, дакле, усред људи. Можда је оваоколност допринела, да је управо у овој сали увекнастајало расположење какво иначе нисам могао данађем ни на једном месту. Испред мене, нарочитолево од мене су седели и стајали гласни противници.То су били савим робусни мушкарци и момци,великим делом из фабрике Мафај, Кунстермановиитд. Дуж левог зида сале су се већ померили сасвимуз мој сто и почели да сакупљају кригле, тј. стално супоручивали пиво и испијене кригле стављали исподстола, дакле скупљали су муницију. Тако су насталецеле батерије и тужило би ме, ако би ствар и данасизашла на добро. После отприлике један и по саттолико дуго сам могао да говорим упркос свимупадицама па је скоро било тако као да сам ја постаогосподар ситуације. Вође трупа за растурање суизгледа то и саме осетиле, јер су били све немирније,чешће су излазили, поново улазили и очигледнонервозно храбрили своје људе. Мала психолошкагрешка коју сам починио бранећи се од једнеупадице и која ми је, једва да сам изговориореченицу, допрла до свести, је дала сигнал за општутучу. Неколико јаросних упадица, па је један човекскочио изненада на столицу и заурлао у салу :"Слобода ... !!!" На који сигнал су борци за ''слободу''започели свој рад. За неколико секунди је целапросторија била испуњена људском гомилом која је

урлала и викала, изнад које су, попут хитацахаубице, летеле безбројне литарске кригле, измеђутога ломљење ногу столица, прскање врчева, галама,дерање и вика. То јебио глуп спектакл. Остао сам дастојим на свом месту и могао сам да посматрам какосу моји момци без изузетка испуњавали својудужност. Ту бих хтео да видим неки грађански скуп.Игранка још није почела, кад су напале и мојејуришне трупе, јер тако су се звале од тога дана. Каовукови су се у чопорима од осам или десет сталнообрушавали на своје противнике и почели да ихмало по мало стварно батинама истерују из сале. Већнакон пет минута нисам више видео ни једног одњих, који није већ био обливен крвљу. Колико њихсам тек тада стварно упознао, пре свега мог честитогМориса, мог данашњег приватног секретара Хеса имноге друге, који су већ и сами тешко повређени,стално нападали, док год су могли и да се само држена ногама. Двадесет минута је трајала пакленагалама и свеопшта туча, а онда су противници, којису могли бројати седамсто до осамсто људи, мојих нипет стотина, највећим делом истерани из сале иизјурени низ степенице као највеће кукавице. Самосе у левом задњем углу сале држала још једна великагрупа и пружала огорчени отпор. Онда су од улаза усалу ка подијуму долетела два хица из пиштоља, паје започела дивљачка пуцњава. Скоро је човекузаклицало срце кад се суочио са таквимосвешћавањем старих ратних доживљаја. Више сеније могло разликовати ко је пуцао, могло се самоконстатовати, да се од тог тренутка бес мојих


336

крвавих младића још више повећао, те су коначно ипоследњи ометачи надвладани и истерани из сале.Било је прошло отприлике двадесет пет минута, салаје изгледала као да је бомба пала. Многи од мојихпристалица су били превијени, други су морали битиодвезени до болнице, али смо ми остали господариситуације. Херман Есер, који је те вечери преузеовођење скупа, је изјавио: "Скуп се наставља. Реч имареферент'' и ја сам онда опет говорио. Након што смовећ закључили скуп, изненада се унутра стрмоглавионеки узбуђени и изгубљени полицијски поручник, идивље машући рукама закрештао у салу: "Скуп јераспуштен."

Нехотице сам морао да се насмејем том каскачу задогађајима, права полицијска умишљеност. Што сумањи толико већи морају да бар изгледају. Те вечерисмо стварно много научили, а ни наши противницивише неће заборавити поуку коју су примили. Одтада па до јесени 1923. године "Минхенер Пост" намније више најављивао песнице "пролетаријата" ...

***

ЈАК ЈЕ ЈЕДИНО НАЈМОЋНИЈИ

У претходном делу сам поменуо постојање раднезаједнице немачконародних савеза, па бих на овомместу хтео да сасвим кратко појасним проблем овихрадних заједница.

Уопштено се под радном заједницом подразумевагрупа савеза који ради олакшања свог рада ступају уизвестан међусобни однос, бирају заједничковођство веће или мање компетенције и заједноспроводе заједничке акције. Већ из тога произилази,да се овде мора радити о удружењима, савезима илипартијама чији циљеви и путеви нису превишеудаљени. Тврди се да је то увек случај. На нормалногпросечног грађанина делује колико радосно толикоумирујуће да чује да су такви савези, тиме што су сенашли у оваквој "радној заједници" најзад открили"заједничко што их повезује" те да потискују "оношто раздваја". При том влада опште уверење да узовакво уједињавање долази пораст силе, те да ове,иначе слабе групице, тиме изненада постају једнамоћ. То је ипак најчешће погрешно! Интересантно јеи у мојим очима важно за разумевање овог питања,да се створи јасна слика о томе, како уопште може дадође до стварања савеза, удружења или сличног, којисви тврде да желе да следе исти циљ. По себи и засебе би ипак било логично да један савез брани једанциљ, да се по здравом разуму више савеза не бори заисти циљ. Без сумње је онај циљ најпре опазио један


337

савез. Неки човек на неком месту објављује некуистину, позива на решавање неког питања, постављациљ и формира покрет који треба да служиостварењу његове намере. Тиме се оснива удружењеили партија, која већ према свом програму треба,или да изврши отклањање постојећих мана, или дапостигне неко посебно стање у будућности. Чимједан такав покрет оживи, тиме практично поседујеизвесно право приоритета. Било би само по себиразумљиво, да се сви људи, који намеравају да себоре за исти циљ као он, укључе у такав покрет итиме ојачају његову снагу, да би тако могли боље даслуже заједничком послу. Нарочито би свакадуховно бодра глава морала да баш ово учлањивањеосети као претпоставку за стварни успех заједничкеборбе. Стога би логично и уз извесно поштење, одтога много зависи, како ћу касније доказати, за једанциљ морао да постоји само један покрет! Чињеницида то није тако, могу се приписати два узрока. Једанод њих бих хтео да означим скоро као трагичан, докје други жалостан и треба га тражити у самој људскојслабости. Међутим, у најдубљој основи ја у обомавидим само чињенице које су погодне да увећајухтење по себи, његову енергију и интензитет, те даовим потхрањивањем делатне снаге људи најзадомогуће решавање проблема који је у питању.Трагичан узрок, зашто се при решавању одређеногзадатка најчешће не остаје на једном једином савезу,је следећи: Свако дело великог стила на овој земљиће, опште узев, бити испуњење жеље, која већ одавнопостоји у милионима људи, чежње коју многи

потајно гаје. Да, може да се догоди да вековичежњиво прижељкују решавање одређеног питања,јер уздишу због неподношљивости постојећег стања,а испуњење ове опште чежње се не назире. Народе,који из такве невоље више уопште не нађу ниједнохеројско решење, можемо означити као импотентне,док животну снагу народа и опредељење за животкоје она још гарантује, сматрамо најочитиједоказаним, када му судбина једног дана заослобађање из велике принуде, или за отклањањегорке невоље, или за задовољење немирне,несигурне душе поклони за то обдареног човека,који ће најзад донети дуго жељено испуњење!

У бићу је такозваних великих питања времена, да уњиховом решавању учествују хиљаде, да се многисматрају позваним, чак, да сама судбина различитепредлаже за бирање, да би онда у слободној игриснага победу коначно доделила јачем, способнијем,и поверила му решавање проблема. Тако може бити,да векови, незадовољни формом свог религиозногживота, чезну за новином, те да из те душевнечежње произађу десетине и више људи, који се наоснову свог разумевања и свог знања сматрајупозваним за решавање ове религиозне невоље, да бисе појавили као пророци новог учења, или бар каоборци против постојећег. Сигурно ће и овде, наоснову природног уређења, најјачи бити одређен зато да испуни велику мисију. Само сазнање да је баштај један искључиво позван, другима најчешће дођеврло касно.


338

Они се, напротив, сви сматрају равноправним ипозваним за решавање задатка, а околина обичнонајмање може да разликује ко је од њих, способансамо за највеће, једино заслужује њену подршку.Тако се током векова чак често у истом временскомодељку појављују различити људи, оснивају покретеда би бранили циљеве који су, бар како се тврди,исти или их пак велика маса сматра истима. Самнарод гаји неодређене жеље и има општа убеђења, ада не може тачно да разјасни право биће циља, илисопствене жеље, или чак могућност њиховогиспуњења. Трагика је у томе да они људи на сасвимразличитим путевима теже истом циљу, а да се непознају, те стога, у најчистијој вери у сопственумисију, сматрају да су обавезни да без обзира надруге, иду сопственим путем. Да такви, покрети,партије, религиозне групе настају потпуно независноједна од друге, само из општег хтења времена, да бисе активирали у истом правцу, је оно, што бар напрви поглед изгледа трагично, јер исувише нагињемишљењу, да би снага, расипана на различитепутеве, сажета на један једини, могла да брже исигурније води успеху. Ово међутим није случај. Већприрода сама својом неумољивом логиком доносиодлуку тако што различитим групама допушта да семеђусобно такмиче, и да се боре за победничкупалму, па циљу води покрет који је изабраонајјаснији, најближи и најсигурнији пут. Али како биспоља требало одредити исправност илинеисправност неког пута, ако се не би ослободио путигри снага, последња одредба одузела доктринарној

одлуци људских свезнадара и предала поузданомдоказивању очигледног успеха, који ће коначно, увекдати последњу потврду исправности неког делања!

Уколико дакле, различите групе одвојеним путевимамарширају ка истом циљу, онда ће, уколико сусазнале за постојање сличних тежњи, темељитијеиспитати природу свог пута, ако је могуће истискратити, и уз напрезања крајње енергије покушатида брже достигну циљ. Тако из овог такмичењапроизилази васпитавање појединачног борца, ичовечанство не ретко за своје успехе има да захвалиучењима, која су изведена из зле судбине ранијихпропалих покушаја. Тако у, на први поглед,трагичној чињеници почетног раздора, насталог безсвесног учешћа појединца, препознајемо средствокојим се коначно постиже најбољи начин рада. Уисторији видимо да се према схватању већине, обапута којима се некад могло поћи на решавањенемачког питања чији су најважнији репрезентантибили Аустрија и Прусија, Хабзбурговци иХоенцолерни, од почетка морала бити испољена,према њиховом гледишту требало се уједињенимснагама препустити једном или другом путу. Алионда би се ишло путем на крају значајнијегпредставника; намера Аустрије, пак, никад нијеводила немачком Рајху.

А онда је ускрсло царство немачког јединства управоиз онога што су милиони Немаца крварећег срцаосећали као последњи и најстрашнији знак наше


339

братске неслоге: немачка царска круна је у ствариузета на бојишту код Кенегреца, а не у борбама предПаризом, како се касније мислило. Тако оснивањенемачког Рајха по себи није резултат било когзаједничког хтења на заједничком путу, већ пререзултат свесне, понекад и несвесне борбе захегемонију, из које борбе је Прусија коначно изашлакао победник. А онај ко се у партијско-политичкојзаслепљености није одрекао истине, мораће дапотврди, да такозвана мудрост човека никада не бидонела исту мудру одлуку, какву би коначноостварила мудрост живота тј. слободне игре снага.Јер ко би у немачким земљама пре две стотинегодина озбиљно и поверовао да би ХоенцолерновскаПрусија једном била заметак, оснивач и учитељновог Рајха, а не Хабзург? Ко би данас још хтео дапорекне, да је судбина тако боље урадила; да, ко биданас уопште могао да замисли Немачки Рајх, којиби носио принципе покварене и пропале династије?Не, природни развој је најбољег најзад довео на ономесто које му је припадало, иако након стогодишњеборбе.

То ће увек бити тако, вечно ће остати тако како јеувек било до сада. Стога не треба жалити ако серазличити људи дају на пут да би доспели до истогциља: најјачи и најбржи ће на тај начин постатипризнат и постаће победник. Постоји још једандруги узрок зашто у животу народа често покретипривидно исте природе покушавају да постигнупривидно исти циљ, али различитим путевима. Овај

узрок не само да није трагичан, већ чак башжалостан. Он лежи у тужној мешавини зависти,љубоморе, частољубивости и лоповских назора којена жалост понекад налазимо уједињене у појединимсубјектима човечанства.

Као што се наиме, појави човек, који дубоко спознајеневољу свог народа и који, пошто себи коначноразјасни све болести, озбиљно покуша да је уклони,кад утврди циљ и изабере пут који може да доведе дотог циља – онда ситни и најситнији духови постајуодмах пажљиви и жустро прате делање овог човека,који је на себе привукао поглед јавности. Баш каоврапци који, наизглед потпуно незаинтересовани, а уствари ипак крајње напети, непрекидно посматрајусрећнијег садруга, који је пронашао мрвицу хлеба, даби га у тренутку непромишљености опљачкали, такои ови људи. Потребно је да неко само пође новимпутем, па се већ многе лење дангубе забезекну, инаслуте уносан залогај који би могао бити на крајутог пута. Чим онда пронађу где се он отприликеможе наћи, придижу се, да би другим, по могућствубржим путем стигли до циља.

Ако је сада нови покрет основан и ако је примио својнови програм, долазе они људи и тврде, да се боре затај исти циљ, али ни за живу главу тако што сеискрено уврсте у редове таквог покрета и такопризнају његов приоритет, већ покраду програм, ина томе граде сопствену партију. При том су довољнобесрамни, да безбрижној околини гарантују да су већ


340

много раније желели баш исто као и други, и неретко им успева да себе тиме поставе нанајповољније светло, уместо да оправдано доживеопшти презир. Зар није велика дрскост, тврдитипогрешно, задатак који је други записао на својузаставу, написати на сопствену, преузети његовепрограмске смернице а онда, као да је све то самстворио, ићи сопственим путем? Ова дрскост сенарочито показује у томе, да исти елементи који сунајпре својим новим творевинама проузроковалирасцеп, према искуству, најчешће говоре онеопходности јединства и слоге, тим помисле да суприметили да се предност противника ипак више неможе достићи. Таквом поступку треба захвалититакозвани "народни расцеп". Свакако да је стварањечитавог низа група, партија итд. означених каонародне, године 1918/1919. уследило од странеоснивача сасвим недужно из природног развојаствари. Из свих њих се већ 1920. као победницаполако искристалисала NSDAP. Принципијелнопоштење појединачних оснивача се није моглодоказати ничим блиставијим до одлуком, кодмногих заиста вредном дивљења, да јачем покретужртвују сопствени, очигледно мање успешан, тј. дага распусте или безусловно уврсте у њега. Овопосебно важи за главног борца тадашње Немачко –социјалистичке партије у Нирнбергу, ЈулиусаСтрајкера. NSDAP и DSP су настале са истимкрајњим циљевима, али потпуно независно једна оддруге. Најважнији поборник DSP је био, како јеречено, тадашњи наставник Јулиус Страјкер у

Нирнбергу. С почетка је и он био чврсто уверен умисију и будућност свог покрета. Али, како је мораода јасно и несумњиво спозна већу снагу и јачи растNSDAP, прекинуо је свој рад за DSP и синдикат ипозвао своје присталице да се прикључе NSDAP, којаје из међусобне борбе произишла као победница, и уњеним редовима се даље боре за заједнички циљ.Лична колико тешка у основи честита одлука. Из тогновог доба покрета није преостао никакав расцеп,већ је часно хтење ондашњих људи скоро потпуноводило такође часном, правом и исправном крају.

Оно што данас означавамо речју "народни расцеп",своје постојање, како је већ наглашено, без изузетказахваљује другом узроку који сам навео:частољубиви људи који пре тога никада нису ималини сопствене идеје, а још мање сопствене циљеве,осетили су се "позваним" управо у тренутку у ком сувидели како успех NSDAP неоспорно сазрева.

Одједном су настали програми који су потпунопреписани из нашег. Брањене су идеје које супреузете од нас, постављани циљеви за које смо севећ годинама борили, бирани путеви којима јеNSDAP већ одавно пошла. Покушавали су да свимсредствима објасне зашто су били приморани даоснују ове нове партије, упркос NSDAP која је већодавно постојала; само, што су подметаниплеменитији мотиви, толико су неистинитије билеоне фразе. У ствари је један једини основ биомеродаван: лично частољубље оснивача да играју


341

улогу којој сопствена патуљаста појава по себиодиста није доносила ништа друго до великог страхада се преузму туђе идеје, страх који је у уобичајеномграђанском животу објашњен и означаван каолупешки и у представама и идејама других тада нијебило ничега што такав политички клептоман занајкраће време не би сакупио за свој нови подухват.

Они који су тако радили, били су међутим, исти ониљуди који су онда касније сузног ока дубоко жалилизбог "националног расцепа" и непрестано причали о"неопходности јединства", у тихој нади, да ће другеипак моћи да на крају толико насамаре, да би они,уморни од вечитог оптужујућег крика, уз дотадпокрадене идеје, лоповима пред ноге бацили ипокрете, створене ради њиховог спровођења.Уколико им ово ипак није успевало а уносност новихподухвата, захваљујући минорним духовнимразмерама њихових поседника није ни одржавалаоно што је обећавала, онда су обицно у свакомслучају давали за мању цену, и били су срећни ако сумогли да пристану у неку од такозваних раднихзаједница. Све што тада није могло да стоји насопственим ногама, окупљало се у такве раднезаједнице; сигурно полазећи од тога да осамкљакаваца, закачених један за другог сигурно дајугладијатора. Али ако се међу кљакавцима налазиозаиста један здрав онда му је требала сва његоваснага само да би другог одржао на ногама, па је такона крају и сам окљакавио. Заједнички рад утакозваним радним заједницама треба увек да

посматрамо као питање тактике; ипак не смемо дапри том заборавимо следеће принципијелносазнање: стварањем радне заједнице се слабаудружења никад не преображавају у јака, али једнојако удружење може и хоће не ретко да кроз њихослаби.

Мишљење, да из спајања слабих група мора дапроизађе снажан фактор, је нетачно, пошто ће чакмајоритет у свакој форми и под свим претпоставкамапрема искуству бити распршен у глупости истрашљивости, па је према томе свако мноштвосавеза, као што њиме диригује само изабрановођство од више лица, препуштено страшљивости ислабости. Таквим сједињавањем се прекида слободнаигра снага, зауставља борба за избор најбољег и тимезаувек спречава неопходна и коначна победаздравијег и јачег. Такви спојеви су дакле,непријатељи природног развоја, јер најчешћеометају решавање проблема за који се бори, многовише него што га потпомажу. Може да се деси, да сеиз чисто тактичких разматрања, највише вођствонеког покрета, које гледа у будућност, за врло кратковреме сагласи са сличним савезима о обрадиодређених питања, па можда предузме и исте кораке.Само ово никад не сме да води овековечењу таквогстања, ако покрет сам не жели да се тиме одрекнесвоје ослобађајуће мисије. Јер ако се на крају упетљау такво уједињење, губи могућност, а и право да усмислу природног развоја пусти сопствену снагу дапотпуно делује, да тако савлада ривале и као


342

победник досегне постављени циљ. Нек се никад незаборави да се за све стварно велико на овом светунису избориле коалиције, већ је то увек био успехједног јединог победника! Успеси коалиције већ уприроди свог порекла носе клицу распада, чакгубитка већ постигнутог. Велике, заиста светскипревратничке револуције духовне природе се уопштемогу замислити и остварити само као борбе титанаусамљених творевина али никада као подухваткоалиције. Тако се пре свега народна воља никаданеће створити компромисним хтењем народне раднезаједнице, већ само челичном вољом једног јединогпокрета који се пробио против свих.

***

ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ О СМИСЛУ ИОРГАНИЗАЦИЈИ SА - (STURM

ABTEILUNG)

("Sturm Abteilung" значи у преводу "јуришни одред-одељење", скраћено SA )

Снага старе државе почивала је на три стуба:монархичкој државној форми, управном телу ивојсци. Револуција године 1918. је уклонила државнуформу, растурила војску, а управно тело препустилапартијској корупцији. Тиме су, међутим, разбијенинајважнији ослонци такозваног ауторитета!

Он сам по себи почива скоро увек на три елементакоји су у принципу у основи сваког ауторитета. Првиоснов за стварање ауторитета је увек популарност.Ипак, ауторитет који почива само на овој основи јејош споља слаб, несигуран и колебљив. Свакиносилац таквог ауторитета који се темељи чисто напопуларности, мора стога да настоји да побољшаоснов свог ауторитета и осигура га стварањем моћи.У моћи, дакле, у сили, имамо други основ свакогауторитета. Он је већ сада дакле битно стабилнији,сигурнији, али нипошто увек снажнији него први.Ако се популарност и сила удруже и ако успеју дапреживе заједно извесно време, онда ауторитет можеда настане на још чвршћој основи, ауторитеттрадиције. Када се коначно споје популарност, снага


343

и традиција – ауторитет се тада може сматратинепоколебивим. Револуцијом је овај последњи случај(ауторитет традиције) потпуно искључен. Да... наконреволуције више није постојао ауториитет традиције.Са сломом старог царства, уклањањем старе државнеформе, уништењем некадашњих амблема државневласти и симбола царства, традиција је наглосрушена. Последица тога је био најтежи потресдржавног ауторитета. Чак и други стуб државногауторитета, сила, више није постојао, човек је биопринуђен да растури отеловљење организоване снагеи силе државе – војску!

Да, чак су се нагрижени делови армије моралиупотребити као револуционарни борбени елементи.Лако су армије фронта додале овом распадању унеједнакој мери, ипак су, што су више славнијихместа своје четвороипогодишње јуначке борбеостављале за собом, нагрижене киселиномдезорганизације домовине, и завршиле, доспевши удемобилизаторске организације, такође у дар-мартакозване добровољне послушности епохе војничкихвећа. На такву бунтовну солдатску гомилу која јевојну службу схватала у смислу осмочасовног радногвремена, свакако се више није могао ослонитиникакав ауторитет.

Тиме је одстрањен други елемент (сила - моћ), онајкоји тек гарантује чврстину ауторитета, а револуцијаје даље поседовала само првобитни ауторитет, то јестпопуларност, и почела је да свој ауторитет гради на

томе. Управо ова основа је међутим била изузетнонесигурна. Револуцији је додуше успело да једнимјединим снажним првим ударцем разбије старудржавну грађевину, али у најдубљој основи само затошто је већ ратом уклоњена нормална равнотежа уструктури нашег народа.

Сваки народ се може рашчланити на три великекласе: на екстрем најбољег људства на једној страни,доброг у смислу свих врлина, нарочито одликованхраброшћу и пожртвованошћу, с друге странеекстрем најгорег људског измета, лошег у смислупостојања свих егоистичких нагона и порока. Измеђуоба екстрема лежи као трећа класа велики, широксредњи слој у коме се не отеловљују ни блиставојунаштво ни најпримитивнији разбојнички назор.

Времена успона једног народа одликују се, чакегзистирају само кроз апсолутно вођство екстремнонајбољег дела. Времена нормалног, равномерногразвоја или стабилног стања одликују се и постојекроз видљиво доминирање елемената средине, причему су оба екстрема изједначена. Времена сломаједног народа се одређују преовлађујућим дејствомнајгорих елемената. При том је, међутим, вреднопомена, да се широка маса, као класа средине, какожелим да је означим осетно појављује само онда,када се сама оба екстрема повежу у међусобнојборби, али да се у случају победе једног од екстремаувек услужно потчињава победнику! У случајудоминирања најбољих, широка маса ће их следити, у


344

случају успона најгорих у најмању руку им нећепружати отпор, јер се сама класа средине никад нећеборити. Рат је у свом четвороипогодишњем догађањунарушио унутрашњу равнотежу ове три класеутолико, да се уз признавање свих жртава срединеипак мора установити да је довео дотле да екстремнајбољег људства скоро потпуно искрвари. Јер,колико је ненадокнадиве немачке јуначке крвипроливено у ове четири и по године, је стварнострашно.

Саберимо све оне стотине хиљада појединачнихслучајева, у којима увек изнова гласи: добровољцина фронт, добровољне патролџије, добровољникурири, добровољци за телефонију, добровољци запреласке мостова, добровољци за подморнице,добровољци за авионе, добровољци за јуришнебатаљоне итд. Увек и увек изнова током четири и погодине уз хиљаду повода добровољци и опетдобровољци, и увек видимо исти резултат:голобради младић, или зрео човек, оба испуњенижарком љубављу према отаџбини, великом личномхраброшћу или највишом свести о дужности, они сусе пријављивали. Десет хиљада, чак сто хиљадатаквих случајева се десило, и постепено је овољудство постајало све ређе и ређе. Оно што нијепогинуло, је или изрешетано до богаља, или сепостепено изгубило услед малог преосталог броја.Али размислимо пре свега да је година 1914. читавеармије изградила од такозваних добровољаца који,захваљујући злочиначкој несавесности наших

парламентарних дангуба, нису добили никаквуваљану обуку у миру, па је тако жртвованонепријатељу као немоћна топовска храна. Четиристотине хиљада које су тада пале или обогаљене уборбама у Фландрији, нису се више могленадокнадити. Њихов губитак је био више негоизбацивање простог броја, њиховом смрћу је вага,премало отежана на доброј страни, пожурила увисину, па су више него ранији тежили елементипростоте, подлости и кукавичлука – укратко реченопревагнула је маса екстрема лоших.

Још једно је ишло уз то: не само да је на бојнимпољима током четири и по године на најстрашнијиначин проређен екстрем најбољег, у међувремену сеекстрем лошег на чудесан начин конзервирао.Сигурно је на сваког добровољно пријављеногјунака, који се након свете пожртвоване смртиуспиње степеницама ка Валхали, долазио кукавицакоји је врло опрезно окретао леђа смрти, да би сеуместо тога више или мање корисно активирао удомовини.

Тако је крај рата показао следећу слику: средњишироки слој нације је платио свој дуг крвавимжртвама по дужности; екстрем најбољих се скоропотпуно жртвовао у узорном јунаштву; екстремлоших, подржан најбесмисленијим законом с једнестране и непримењивањем члана о рату с другестране, се на жалост исто тако потпуно одржао. Овајдобро конзервирани талог нашег народа је онда


345

направио револуцију, а могао је да је направи самозато што насупрот њега више није стајао екстремнајбољих елемената ... више није био у животу. Тимеје, међутим, немачка револуција од почетка биласамо условно популарна ствар. Није немачки народпо себи починио ово дело Каина, већ нечасна фукарањегових дезертера, сводника итд. Човек на фронту,он је поздравио крај крваве борбе, био је срећан даопет може да ступи у домовину, да сме опет да видижену и дете. Али са револуцијом самом он интимноније имао никакве везе! Он је није волео, а још мањеје волео њене изазиваче или организаторе. У четирии по године најтеже борбе он је заборавио партијскехијене и све њене свађе су му постале стране.

Само је код малог дела немачког народа револуцијапостала стварно популарна: наиме код обе класењених помагача, која је као знак препознавања свихчасних грађана ове нове државе изабрала руксак.Они револуцију нису волели због ње саме, како некијош и данас погрешно верују већ због њенихпоследица. Само се код ових марксистичких гусараауторитет заиста само тешко могао трајно ослањатина популарност. А управо је млада републикатребала ауторитет по сваку цену, ако није хтела да јенакон кратког хаоса изненада поново прогута моћодмазде, уједињена од последњих елемената добрестране нашег народа.

Они се тада више ничега нису бојали, они носиоципреврата, него да у вртлогу сопствене збрке сами

изгубе свако тло, те да их изненада зграби гвозденапесница, каква у таквим временима чешће но једномизраста из живота народа, и постави их на друго тло.Република се морала консолидовати по сваку цену.Тако је скоро тренутно била принуђена, да поредљуљајућег стуба своје слабе популарности поновоствори организацију силе, да би на њој могла дазаснује чвршћи ауторитет. Када су матадориреволуције у данима децембра, јануара, фебруара1918/1919. осетили да им тло под ногама измиче,осврнули су се на људе који су били спремни да слабупозицију коју им је нудила љубав њиховог народаојачају снагом оружја.

"Антимилитаристичкој" републици су тада требаливојници. Али пошто је први и једини ослонац њеногдржавног ауторитета наиме њена популарност, којаје била укорењена само у друштву сводника, лопова,провалника, дезертера, забушаната итд., дакле уоном делу народа који морамо да означимо каоекстрем лошег, сво врбовање људи који су билиспремни да сопствени живот жртвују у служби новогидеала, је у овим круговима било узалуднонастојање. Носећи слој револуционарне мисли испровођења револуције није био ни способан ниспреман да постави војнике за заштиту исте. Јер овајслој ни у ком случају није желео организацијурепубликанског државног тела, већ дезорганизацијупостојећег, ради бољег задовољавања својихинстиката. Његова парола није гласила: ред иизградња немачке републике, већ пљачкање исте.


346

Тако је крик за помоћ, који су у највећем страхуистискивали парламентарци, морао да се изгуби уовом слоју, чак напротив, да изазове одбијање иогорчење. Јер се у таквом почетку осетио сломверности и вере, ипак се у стварању ауторитета којивише није почивао само на својој популарности, већга је потпомагала моћ, наслућивао почетак борбепротив за ове елементе једино меродавног уреволуцији: против права на крађу и невиђенунедисциплиновану владавину хорде лопова ипљачкаша, укратко лоше фукаре која је побегла ванзидина затвора и ослободила се ланаца. Народнипарламентарци су могли да позивају колико сухтели, из њихових редова нико није долазио, а самоим је противузвик "издајице" одавао схватање онихносилаца његове популарности. Тада су се по првипут нашли спремни многобројни млади Немци, да услужби "мира и реда", како су мислили, поновозакопчају солдатски капут, о раме узму карабин ипушку, да би се са навученим челичним шлемомсупротставили рушиоцима домовине.

Као добровољни војници, они су се окупљали услободне корпусе (frei corps) и почињали, док суреволуцију љуто мрзели, да исту револуцију штите итиме практично ојачају. Тако су радили у најбољојнамери. Међутим, стварни организатор револуције ињен стварни господар, интернационални Јеврејин, јетада тачно био проценио ситуацију, немачки народјош није био зрео да би се могао увући убољшевистички крвави глиб, као што им је то успело

у Русији. То је великим делом било због расно свевећег јединства између немачке интелигенције инемачког мануелног радника. Даље, због великогпрожимања чак и најширих народних слојева саобразовним елементима, како је то слично само удругим западноевропским државама, а у Русији је топотпуно недостајало, тако је већ интелигенција саманајвећим делом била неруске националности илибар несловенског расног карактера.

Слаби интелектуални горњи слој тадашње Русије сеније могао одупрети навали мануелних радниказатрованих бољшевичком идеологијом. Духовни а иморални ниво ове последње класе мануелнихрадника је међутим ипак био страшно низак. Каошто је у Русији успело да се необразована гомила уширокој маси, која не зна ни да чита ни да пише,нахушка против танког интелектуалног горњег слојакоји са њом није ни у каквој вези, судбина ове земљеје била одлучена, револуција успела; од рускоганалфабете је тиме направљен беспомоћни робњегових јеврејских диктатора који су са своје странесвакако били довољно паметни да ову диктатуруносе под фразом "диктатура народа ". У Немачкој јеи следеће дошло уз то: колико је сигурно револуцијамогла да успе само услед постепеног растурањавојске, толико сигурно стварни носилац револуције ирастурач војске није био војник фронта, већ вишеили мање нечасна фукара која се или мувала удомовинским гарнизонима или као ''незаменљива"вршила службу негде у привреди. Ова армија је још


347

појачана десетинама хиљада дезертера који су безпосебног ризика могли да окрену леђа фронту.Прави кукавица се у свим времанима не плашинаравно ничег више него смрти. Али на фронту данза даном има пред очима смрт у хиљаду појава. Акохоћемо да не слабе, колебљиве или чак плашљивемомке уз све то научимо њиховој дужности, ондаувек постоји само једна могућност: дезертер мора дазна да његово дезертерство са собом доноси управооно што он жели да избегне – СМРТ !!! На фронтусе може умрети, као дезертер се мора умрети !!! Самотаквом драконском претњом сваком покушајубежања испод заставе може се постићи застрашујућедејство не само за појединца већ и за целину. И тулежи смисао и сврха законског члана о рату.

Била је то лепа вера да се велика борба за животнарода може извојевати само ослоњен на одржанудобровољну верност, рођену из саме спознајенеопходности. Добровољно испуњење дужности јеувек одређивало најбоље у њиховом деловању, алине просек. Стога су такви закони неопходни, као например они против крађе, који нису створени за онеу принципу часне, већ за неодлучне, слабе елементе.Такви закони застрашивањем треба да спрече да серазвије стање у коме би се на крају частан посматраокао глупљи те би се према томе све више долазило домишљења, да је сврховитије учествовати управо украђи него гледати празних руку или чак пустити дате покраду. Тако је било погрешно веровати да би сеу борби која је према свом људском предвиђању

могла да бесни годинама, могло бити без помоћнихсредстава, која је искуство многих векова, чакхиљада година приказало као она која у озбиљнимвременима и тренуцима најтеже нервне напетостислабе и несигурне људе приморати на испуњењењихове обавезе. За ратне добровољне јунаке није,разумљиво, потребан никакав члан закона о рату,али зато за плашљивог егоисту, који у часу невољењеговог народа више цени свој живот него онајцелине. Такав један бескарактерни слабић се самоприменом најоштрије казне може задржати да непопусти свом кукавичлуку.

Кад се људи стално боре са смрћу и недељама безмира морају да истрајавају у рововима испуњенимблатом, уз понекад најгору исхрану, кантонист којипостаје несигуран, се не може задржати претњомзаробљеништва или чак затвора, већ јединобезобзирном применом смртне казне. Јер, премаискуству, он у том времену заробљеништво још увекпосматра као хиљаду пута пријатније место негобојно поље, јер у затвору његов непроцењиви животбар није угрожен. Али то што је у рату смртна казнапрактично укинута, члан о рату, дакле, обезвређен уствари, страшно се осветио. Армија дезертера се,посебно године 1918. излила напоље и у домовину ипотпомогла да се створи она велика злочиначкаорганизација коју смо онда изненада видели предсобом као створитељицу револуције, након 7.новембра 1918. Сам фронт са тиме заправо није имаовезе. Само су тежњу за миром осећали наравно сви


348

његови припадници. А баш у тој чињеници је лежалаизванредна опасност за револуцију.

Јер кад су немачке армије након примирја почеле дасе приближавају домовини, плашљиво питањетадашњих револуционара је увек било исто : "Шта ћеурадити трупе са фронта када дођу? Да ли ће војницито трпети ?"

Тих недеља је револуција у Немачкој бар спољаморала изгледати умерено, ако није хтела да сеизложи опасности да је неколико немачких дивизијаизненада муњевито потуче. Јер да је тада само једанједини дивизионар донео одлуку да са верним мудивизијама скине црвене крпе и "револуционарнавећа" стави пред зид, да минобацачима и ручнимгранатама сломи могући отпор, онда би ова дивизијаза, ни четири недеље, нарасла до армије од шездесетдивизија. Од тога су дрхтали јеврејски господаривише него од било чега другог. И управо да би се тоспречило, морало се револуцији наметнути извесносуздржавање, она није смела одмах да се изроди убољшевизам, већ је морала, како су ствари садастајале, да изиграва "ред и мир". Отуда многобројнивелики уступци, апел на старо службеничко тело, настаре армијске вође. Били су потребни бар још некоизвесно време, а тек кад су "црнци" испунили својудужност, могло се усудити да им се зада примерениударац ногом, а република узме из руку старихдржавних слугу и изручи канџама револуционарнихстрвинара. Само тако се смело надати да се стари

генерали и стари државни службеници, да би сеевентуални отпор истих унапред смишљеноразоружао привидном безазленошћу и благошћуновог стања. Колико је то успело, показала је пракса.Само, револуција није направљена од елеменатамира и реда, већ пре од оних побуне, крађе и пљачке.А овима ни развој револуције није одговараосопственом хтењу, нити им се ток из тактичкихразлога могао разјаснити и приказати пожељним. Сапостепеним порастом социјалдемократије је ова свевише губила карактер бруталне револуционарнепартије. Не, као да су идејно били одани и једномдругом циљу него револуцији, или да су њихове вођеикада имале друге намере, уопште не. Само, оно штоје на крају преостало, била је само још намера и телокоје више није одговарало за спровођење исте. Садесетомилионском партијом се више не можеправити револуција. У таквом покрету се више предсобом нема екстрем активности, већ широка масасредине, дакле, млитавост.

У том сазнању се још за време рата десио познатирасцеп у социјалдемократији преко Јеврејина, тозначи: Док се социјалдемократска партија, сходнотромости своје масе, као оловни тег обесила нанационалну одбрану, из ње су извучени радикално-активистички елементи и формирани у посебноборбене нове нападачке колоне. »Независнапартија« и »Спартаков савез« су били јуришнибатаљони револуционарног марксизма. Требало је дастворе свршену чињеницу, на чије је тло онда могла


349

да ступи маса социјалдемократске партије која једеценијама за то припремана. Плашљиво грађанствоје при том марксизам тачно процењивало и пре свегаједноставно презирало. На њега се оно уопште нијеобазирало, знајући да псећа покорност политичкетворевине старе ислужене генерације никада не бибила способна за озбиљан отпор. Као што јереволуција успела, а главни ослонци старе државе семогли сматрати сломљеним, а армија фронта која јемарширала назад, почела да се појављује као језиваСфинга, морало се прикочити у природном развојуреволуције; гро социјалдемократске армије је заузеоосвојени положај, а независни и спартакистичкијуришни батаљони су гурнути у страну. Али то нијеишло без борбе. Не само да су се активистичкенападачке формације револуције зато што нису билезадовољене, осећале превареним, и саме хтеле да седаље туку, њихово необуздано лармање су господариреволуције лично сами желели. Јер, преврат није нипрошао, а већ су у њему привидно била два лагера,наиме: партија рада и мира и група крвавог терора.Али шта је било природније него да наше грађанствоодмах, са развијеним заставама уђе у лагер мира иреда? Сада је одједном за бољшевике (ове најбеднијеполитичке организације) била дата тако могућностактивирања, у којој су, а да се то не мора ни рећи,ипак већ потајно опет пронашле тло под ногама идоспеле до извесне солидарности са моћи коју сумрзеле, али је се још усрдније бојале.

Политичко немачко грађанство је добило високучаст да сме да седне за исти сто са сто путапроклетим марксистичким вођама ради сузбијањабољшевика. Тако је већ у децембру 1918. и јануару1919. створено следеће стање: мањина најгорихелемената је направила револуцију иза које су одмахнаступиле све марксистичке партије. Самареволуција има привидно умерено обележје, што јојпривлачи непријатељство фанатичких екстремиста.Ови почињу да пуцају около ручним гранатама имашинкама, да заузимају државне грађевине,укратко да угрожавају умерену револуцију. Да би сеуклонили ужаси таквог даљег развоја, закључено јепримирје између носилаца новог стања ипристалица старог, да би заједно могли да водеборбу против екстремиста. Резултат је да сунепријатељи републике тиме своју борбу усмерилипротив републике као такве и потпомажу да сесавладају они који су и сами, иако са сасвим другихгледишта, непријатељи ове републике. Даљирезултат је, међутим, да је тиме коначно скренутаопасност борбе присталица старе државе противоних нове. Ова чињеница се не може баш често нидовољно јасно имати пред очима. Само онај ко јесхвати, разуме како је било могуће да народу, чијихдевет десетина није направило револуцију, седамдесетина је одбија, шест десетина је мрзи, на крајуједна десетина ипак наметне ту револуцију. Тако супостепено на једној страни искрварилиспартакистички борци на барикадама инационалистички фанатици и идеалисти на другој, и


350

управо у оној мери у којој су се оба ова екстремамеђусобно уништавала, победила је, као увек, масасредине. Грађанство и марксизам су се нашли на тлудатих чињеница, а република је почела да се"консолидује", што свакако није спречило пре свегаграђанске партије да, посебно пре избора, још нековреме цитирају монархистичке, да би духовимапрошлог времена призвали ниже духове својихпристалица, те да би могли да их поново улове.Стварно није било тако. Интимно су сви већ одавнопрекинули са монархијом, а нечистота новог стања јепочела да користи своје заводљиво дејство и уграђанском партијском лагеру. Обичан грађанскиполитичар се данас угодније осећа у корумпираномглибу републике, него у чистој чврстини која му јејош у сећању од прошле државе.

Како је већ речено, револуција је након уништењастаре војске била принуђена да за јачање свогдржавног ауторитета створи нови фактор моћи. Какосу ствари стајале, она је могла да га добије само одпристалица погледа на свет који је њој у ствари биосупротстављен. Само од њих је могло полако данастане ново армијско тело, које се, спољаограничено мировним уговорима, у свом уверењутоком времена морало преобратити у инструментновог схватања државе. Ако пред себе ставимопитање, како је, без обзира на све стварне грешкестаре државе које су постале узрок, револуцијауспела као акција, долази се до резултата: уследокамењивања наших појмова о испуњењу дужности

и послушности и услед кукавичке пасивности нашихтакозваних државотворних партија! Уз то рецимо иследеће: окамењивање наших појмова о испуњењудужности и послушности има свој крајњи разлог унашем потпуно анационалном и увек само чистодржавном васпитању. Из тога резултира овдепогрешно схватање средства и сврхе. Свест одужности, испуњење дужности или послушност нисусврха по себи, баш онолико мало као што је државасврха по себи, већ све треба да буду средства да сезаједници душевно и физички једнаких живих бићаомогући и обезбеди егзистенција на овој земљи. Учасу када се један народ очигледно слама и премасвему излаже најтежем тлачењу, захваљујућиделовању неколицине пропалица, послушност ииспуњење дужности према њима значе доктринарниформализам, чак чисто безумље, док би се са другестране одбијањем послушности и "испуњењадужности" омогућило спасење народа од његовепропасти. Према нашем данашњем схватању државе,дивизионар, који је својевремено добијао наредбеодозго да не пуца, је радио према дужности, па јетиме исправно што није пуцао, пошто је грађанскомсвету слепа и формална послушност вреднија одживота сопственог народа.

Према националсоцијалистичком схватању, у таквимтренуцима на снагу не ступа послушност премаслабим претпостављеницима, већ послушност преманародној заједници. У таквом часу се појављујеобавеза личне одговорности према целој нацији. То


351

што се живо схватање ових појмова изгубило унашем народу или, боље речено, нашим владама, даби тамо попустило чисто доктринарном је био узрокуспеха револуције.

Уз другу тачку би требало приметити следеће: дубљиразлог за кукавичлук "државотворних" партија је пресвега искључивање добро расположеног дела нашегнарода из њихових редова, који је искрварио набојном пољу. Без обзира на то, наше су грађанскепартије, које можемо да означимо као јединеполитичке творевине које су стајале на тлу старедржаве, биле уверене да своја гледишта смеју дазаступају искључиво на духовном путу и духовнимсредствима, пошто на примену физичких право имасамо држава. Не само да у таквом схватању требавидети знак декадентне слабости која се постепенообразовала, оно је било и бесмислено у време, у којеје политички противник већ одавно напустио овостановиште, и уместо тога сасвим отворенонаглашавао, ако је могуће, да своје политичкециљеве хоће да брани и силом. У тренутку када се усвету грађанске демократије, као последична појаваисте, појавио марксизам, његов је апел, да се борбаводи "духовним оружјем", био глупост, која се једногдана морала страшно осветити. Јер је сам марксизамод почетка заступао схватање да примена оружјатреба да уследи само према гледишту сврховитости ада право на то увек лежи у успеху. Колико је тосхватање исправно, доказано је у данима 7. до 11.новембра. Тада се марксизам ни најмање није

бринуо за парламентаризам и демократију, већ јеобома задао смртоносни ударац преко злочиначкихгомила које су урлале и пуцале. Да су грађанскеорганизације брбљиваца у истом тренутку биленемоћне, само је по себи разумљиво.

Након револуције, када су се грађанске партије, иакоуз измену својих плочица фирме, изненада поновопојавиле, а њихове "храбре" вође измилеле изскривености мрачних подрума и прозрачнихскладишта, нису заборавили, као сви представницитаквих старих творевина, своје грешке, а такође нисуништа ни научили. Њихов политички програм јележао у прошлости, уколико се са новим стањеминтимно нису већ помирили, циљ им је ипак био, даако је могуће, учествују у новом стању, а њиховаједина оружја су при том као и увек остале њиховеречи. Дакле, само су млели језиком. И наконреволуције су грађанске партије на јадан начин увеккапитулирале пред улицом, јер се сили не можеуспротивити речима, већ само силом! Кад је требалода се прихвати закон о заштити републике, најпреније постојала већина за то. Само пред две стотинехиљада демонстрирајућих марксиста грађанске"државнике" је обузео такав страх, да су против свогубеђења прихватили закон, у својеврсном страху даће их у другом случају при напуштању Рајхстагабесна маса претући на мртво име. Што је онда, збогприхватања закона, на жалост изостало. Тако је иразвој нове државе ишао својим путевима, кад јошуопште није било националне опозиције. Једине


352

организације које су у то доба имале храбрости иснаге да се супротставе марксизму и његовимнахушканим масама су најпре биле добровољачкечете, а касније и организације за самоодбрану,самозаштиту становништва и тако даље, и коначнотрадиционални савези. Али, зашто и њиховопостојање у развоју немачке историје није извршилои само на неки начин уочљиву промену било је збогследећег: као што и такозване националне партијенису могле да врше никакав утицај, због недостаткабило какве угрожавајуће моћи на улици, тако опеттакозвани оружани савези нису могли да имајуникакав утицај због недостатка било каквеполитичке идеје, пре свега сваког стварногполитичког циља. Оно што је некада марксизмудонело успех, је била замена играча политичкогхтења и активности, као и бруталности.

Оно што је националну Немачку искључило изсваког практичног обликовања немачког развоја, јебио недостатак комплетне сарадње бруталне моћи сагенијалним политичким хтењем. Ма какве природеда је било хтење "националних" партија, оне нисуимале ни најмању моћ да бране то хтење, а најмањена улици. Ови савези су имали сву моћ, били сугосподари улице и државе и нису поседовалиникакву политичку идеју и никакав политички циљ,за које би се њихова моћ заузела у користнационалне Немачке, или би се могла заузети. У обаслучаја је лукавост Јевреја била та која је успела дапаметним убеђивањем и јачањем овековечи, а у

сваком случају све више продубљује ову несрећнусудбину. Јеврејин је био тај који је преко својештампе знао да бескрајно спретно лансира идеје"неполитичног карактера'' оружаних снага, као штоје опет у политичком животу исто тако лукаво сталнославио и форсирао "чисту духовност" борбе.Милиони немачких глупака су потом понављали овуглупост, а да нису имали ни благог појма како сутиме практично сами себе разоружали и без одбранесе предали Јеврејину. Али, и за ово наравно постојиопет природно објашњење. Недостатак великеновообликујуће идеје у свим временима значиограничење борбене снаге. Убеђеност у право напримену чак и најбруталнијег онда је увек повезаноса постојањем фанатичне вере у неопходност победепревратничког новог уређења на земљи. Покрет којисе не бори за такве највише циљеве и идеале стоганикада неће посегнути за последњим оружјем.Показивање нове велике идеје је била тајна успехафранцуске револуције, руска револуција идејизахваљује победу, а фашизам у Италији је само прекоидеје добио снагу да један народ на најблаженијиначин подреди свеобухватном новообликовању.Грађанске партије за то нису способне. Само, не самода су грађанске партије свој политички циљ виделе урестаурацији прошлости већ и оружани савези,уколико су се уопште бавили политичким циљевима.Старе тежње удружења ратника и Кифуојзера су уњима оживеле и помогле да се најоштрије оружјекоје је национална Немачка тада имала политичкиотупи и пусти да пропадне у плаћеничком служењу


353

републици. То што су при том саме радиле унајбољем уверењу, а пре свега у најбољој вери, немења ни најмање несрећно лудило тадашњихпоступака. Постепено је марксизам у Рајхсверу, којисе консолидовао, добио неопходан ослонац моћисвом ауторитету и почео потом консеквентно илогично да, као сада сувишне, распушта националнеоружане савезе који су се чинили опасним. Некепосебно дрске вође које су посматране санеповерењем су дате пред суд и стављене изарешетака.

Са оснивањем NSDAP се по први пут појавио покретчији циљ није, слично оном код грађанских партија,био у механичкој рестаурацији прошлости, већ утежњи да се уместо данашњег лудог државногмеханизма изгради органска народна држава. Младипокрет је при том од првог дана стајао на становиштуда своју идеју треба да заступа духовно, али и да сезаштита овог заступања, ако је потребно, можеосигурати физичким средствима. Сходно његовомуверењу у огроман значај нове науке чини ми се самопо себи разумљивим да за постизање циља ниједнажртва не сме бити превелика. Већ сам указао намоменте који обавезују покрет да уколико жели дапридобије срце народа, из сопствених редовапреузме одбрану од терористичких покушајапротивника. Такође је вечно искуство светскеисторије, да се терор који заступа неки поглед насвет, никада не може сломити формалном државномсилом, већ увек једно може да подлегне новом,

другом погледу на свет који поступа исто тако храброи одлучно. Ово ће осећају чиновничког грађанина усвако доба бити непријатно, а да се тиме чињеницане негира. Државна сила може да гарантује мир иред само онда када се држава садржајно заштититренутно владајућим погледом на свет, тако данасилни елементи имају само споредни карактерпојединачних зликовачких природа, а не да сепосматрају као представници идеје која је екстремносупротстављена државним гледиштима. У таквомслучају може држава вековима примењивати највећемере силе против терора који је угрожава, а на крајуипак неће моћи ништа против њега, већ ће подлећи.

Немачку државу најтеже напада марксизам. У својој70-огодишњој борби она није могла да спречипобеду овог погледа на свет, већ је упркос хиљадагодина казни затвора и тамнице и најкрвавијих меракоје је у безброј случаја одређивала за борцемарксистичког погледа на свет који је угрожава,ипак била приморана на потпуну капитулацију. Иово ће нормални грађански државник хтети дапорекне, разумљиво је да он не може онда да сеубеди. Али држава која је 9. новембра 1918.безусловно пузала пред марксизмом за опроштај,неће сутра изненада васкрснути као његов победник,напротив грађански слабоумци у министарскимфотељама већ данас трабуњају о неопходности да сене влада против радника, при чему под појмом"радници" на уму имају "марксизам". Али тиме штонемачког радника идентификују са марксизмом, не


354

врше само толико плашљиву колико лажнуфалсификацију истине, већ покушавају да њеноммотивацијом пред марксистичком идејом иорганизацијом прикрију сопствени слом. Наочигледове чињенице међутим, наиме потпуног покоравањаданашње државе марксизму, баш произилази занационалсоцијалистички покрет обавеза, не само дадуховно припреми победу својих идеја, већ и да самапреузме њихову одбрану пред терором, победомопијене Интернационале. Већ сам описао како се изпрактичног живота у нашем младом покрету полакоформирала скупштинска заштита, како је онапостепено попримила карактер одређене редарскетрупе и тежила организационом уобличавању. Маколико да је тада постепено настајућа творевинаспоља личила на такозвани оружани савез, утоликосе мање могла упоредити са њим. Како је већпоменуто, немачке одбрамбене организације нисуимале своју одређену политичку мисао. Оне сустварно биле савези за самоодбрану, више или мањесврховите конструкције и организације, тако да су уствари представљале илегалну допуну дотичнимлегалним средствима моћи државе.

Њихов добровољачки карактер је једино биозаснован природом њиховог формирања и стањемтадашње државе, али им такав наслов никако непристаје, као слободне борбене формације заслободно, сопствено убеђење. Њега оне нису имале,упркос свом опозиционом ставу појединих вођа ицелих савеза против републике. Јер није довољно

бити убеђен у заосталост постојећег стања, да би семогло говорити о убеђењу у вишем смислу, већ оноима свој корен само у знању о новом стању и уунутрашњем уочавању стања чије се достизање осећакао неопходност и за чије остварење се заложити, сесматра највишим животним задатком.

То принципијелно разликује ондашњу редарскутрупу тадашњег националсоцијалистичког покретаод свих омањих савеза, да она никако није била илижелела да буде слушкиња стања створенихреволуцијом, већ да се, међутим, борила искључивоза нову Немачку. Ова редарска трупа је на почеткусвакако имала само карактер заштите сале. Њенпрви задатак је био ограничен: састојао се уомогућавању одржавања скупова и говора које бипротивници, без њих, глатко спречили. Већ тада јеваспитавана за слепо извођење напада, јер напад јенајбоља одбрана. Како се тада причало у немачкимнародним круговима, као највиши дух поштовала сеједино гумена палица и сила, јер је схватала да сенајвећи дух може искључити када његовог носиоцаумлати гумена палица, као што су заиста у историјине ретко најзначајније умне главе завршиле подударцима најмањих Хелота. И при том је схватила даније обавезна да преузме заштиту државе којанацији не осигурава заштиту, већ да, напротив, требада преузме одбрану нације против оних који супретили да униште народ и државу. Наконскупштинске битке у минхенском Хофбројхаусуредарска трупа је једном за увек, за трајно сећање на


355

јуначке и храбре јурише тадашњег малог бројанемачких патриота добила име јуришно одељење(Sturm abteilung – скраћено SA). Како већ овај називкаже, тиме она представља само једно одељењепокрета. Она је један његов члан, баш као штопропаганда, штампа, научни институти и други самообразују чланове партије. Колико је неопходна билањена изградња, нисмо могли да видимо само на тојзнаменитој скупштини, већ и при нашем покушају дапокрет из Минхена постепено проширимо у осталуНемачку.

Како смо јеврејском марксизму изгледали опасни, онниједну прилику није пропуштао неискоришћену дасваки покушај националсоцијалистичког скупаугуши већ у зачетку, односно да његово одржавањеспречи растеривањем. При том је било само по себиразумљиво да су партијске организације марксизмасвих усмерења сваку такву намеру и сваки такавдогађај слепо браниле у представничким телима. Ашта је требало рећи грађанским партијама које се, исаме умлаћене од стране марксизма, у многимместима уопште нису смеле да усуде да пусте својеговорнике да јавно наступају и које су упркос томе,за потпуно неразумљивим, глупим задовољствомпратиле борбу против марксизма које су за наснекако неповољно текле! Увек је само неколицинабила спремна да се од слободних делова покори иприсили на послушност, као што се то у војсцисматрало разумљивим и природним. Даље сестварно образовање није дало спровести због

смешно малих средстава која су за такву сврхутакозваном оружаном савезу стајала на располагању.Најбоље, најпоузданије образовање би међутим,управо морало бити главни задатак таквеинституције. Од рата је протекло осам година и одтог доба више ниједна генерација наше немачкеомладине није плански образована, ипак задатакједног оружаног савеза не може бити да обухвати већраније образоване генерације, пошто му се иначеодмах математички може приказати када ћепоследњи члан напустити ову корпорацију. Чак инајмлађи војник из 1918. ће за двадесет година битинеспособан за борбу, а ми се опасном брзиномприближавамо том тренутку. Тако ће свакитакозвани оружани савез принудно све вишепопримати карактер старог ратничког удружења.Ово, међутим, не може бити смисао организацијекоја себе означава као ратничку већ као одбрамбеноудружење, и која већ својим именом тежи да изразида своју мисију не сагледава само у одржањутрадиције и повезаности некадашњих солдата већ уобразовању идеје о одбрани и у практичномзаступању ове идеје, дакле у стварању одбрамбеногтела. Овај задатак онда ипак обавезно захтеваобразовање елемената који до тада још нису биливојнички увежбавани, а то је у пракси стварнонемогуће. Недељним једносатним или двосатнимобразовањем се заиста не могу створити војници.При данашњим енормно повећаним захтевима којевојничка служба ставља пред појединог човека, једвогодишње службовање можда још довољно, да би


356

се необразован млади човек преобратио у изученогвојника. У рату смо сви пред очима имали страшнепоследице, које су произашле за младе војнике,нетемељито образоване за ратовање. Добровољачкеформације, које су уз безграничну преданост, сажељезном одлучношћу увежбаване петнаест идвадесет недеља, су уз све то на фронту ипакпредстављале само топовску храну.

Само расподељени у редове искусних старих војникасу млади, четири до шест месеци образовани регрутимогли дати корисне чланове регименте при томе суих "стари" водили па су постепено урастали у својезадатке. А како безизгледно насупрот тога делујепокушај да се без јасне наредбене силе и безопсежних средстава недељним једносатним илидвосатним образовањем образује трупа !!! Тиме семожда могу поново осветити стари војници, али сеникада млади људи не могу направити војницима !!!Колико би немаран и потпуно безвредан био такавпоступак по својим резултатима, може се јошпосебно доказати чињеницом да је у исто време кадаје такозвани добровољачки оружани савез на једвитејаде и тешком муком образовао или покушао даобразује неколико хиљада по себи добровољнихљуди у идеји одбране, сама држава је пацифистичкодемократском природом свог васпитања милионимаи милионима младих људи отимала њиховеприродне инстинкте и тровала њихово логичноотаџбинско мишљење те их тако постепенопреобратила у стадо овнова, трпељиво према свакој

самовољи. Како су у поређењу с тим смешни свинапори одбрамбених савеза да своје идеје пренесунемачкој омладини!

Али, скоро још важније је следеће гледиште, због когсам увек заузимао став против сваког покушајатакозваног војничког оспособљавања на основудобровољног савеза: Претпоставимо да би упркоспретходно поменутим тешкоћама неком савезууспело да одређени број Немаца годину за годиномобразује у људе способне за одбрану и то с обзиромна њихово уверење као и њихову телесну способности оружану обученост, онда би резултат ипак биоједнак нули у држави која према својој целокупнојтенденцији такво оспособљавање за одбрану уопштене жели, чак директно мрзи, пошто оно потпунопротивречи најдубљем циљу њених вођа уништавачадржаве. У сваком случају би такав резултат биобезвредан под владама које нису само деломдоказале да им није стало до војне снаге нације, већкоје пре свега нису уопште биле вољне да овој сназиупуте апел осим једино за подржавање њеногсопственог разорног постојања. И данас је ипак тако,али зар није смешно, за једну регименту хтетивојнички образовати неколико десетина хиљадаљуди у двоструком светлу сумрака, када је државанеколико година раније срамно жртвовала осам и помилиона најбоље обучених војника, не само да севише није њима служила, већ их је као захвалност зањихову жртву чак још изложила псовкама са свихстрана!


357

Жели се дакле, обучити војнике за државнурегименту, која је некадашње славне војникеиспрљала и испљувала, са груди им стргла ознакечасти, одузела им знамења, згазила заставе иомаловажавала њихова остварења?! Зар је оваданашња државна регимента икада предузела самоједан корак да поново успостави част старе армије,да позове на одговорност њене уништаваче ипсоваче? Ни најмање. Напротив, ове последњеможемо да видимо како владају на највишимдржавним службама. Како је речено у Лајпцигу:"Право иде са моћи". Пошто данас ипак у нашојрепублици моћ лежи у рукама истих људи, који сунекада увели револуцију, а ова револуцијапредставља најобичнију велеиздају, чак најбеднијелупешко дело немачке историје уопште, не може сезаиста наћи ниједан разлог за то да моћ управо овихкарактера треба повећати стварањем нове младеармије. Сви разумски разлози у сваком случајуговоре против тога. Али какву је вредност овадржава, и после револуције из 1918. годинеприписала милитаристичком јачању своје позиције,јасно и недвосмислено произилази још једном изњеног става према тада постојећим великиморганизацијама за самоодбрану. Докле год јетребало да се залажу за заштиту плашљивихреволуционарних креатура биле су добродошле.Како је међутим, захваљујући расипању нашегнарода, опасност за њих изгледала отклоњена, апостојање патриотских оружаних савеза значилонационалполитичко јачање, биле су сувишне, и

чињено је све да се ти савези разоружају, чак ако јемогуће да се они растерају. Историја показујезахвалност "кнежева" само у ретким примерима.Али, уопште да рачуна на захвалностреволуционарних паликућа, пљачкаша народа инационалних издајника, успева само новограђанскипатриота. У сваком случају, при испитивањупроблема, да ли створити добровољне оружанесавезе, никада не бих могао да се уздржим одпитања: За кога ја обучавам младе људе? У коју ћесврху бити употребљени и када их треба позвати?Одговор на ово истовремено даје најбоље смерницеза сопствено понашање. Ако би данашња државаикада посегнула назад за образованим резервама овеврсте, онда се то никад не би десило ради заступањанационалних интереса напољу, већ увек и само зазаштиту силоватеља нације и у земљи пред општимбесом превареног, издатог и продатог народа, а којиби се можда једног дана распламсао. Већ из тогаразлога SА (Sturm abteilung) NSDAP-а није требалода има никакве везе са милитаристичком, државно-војном организацијом. Она је била средство заштитеи васпитања националсоцијалитичког покрета, ањени су задаци били у сасвим другој области негошто је то код такозваних оружаних савеза. Онамеђутим, није требало да представља никакву тајнуорганизацију. Сврха тајних организација може битисамо противзаконита. А и тиме се опсег таквеорганизациије сам по себи ограничава. Није могуће,нарочито с обзиром на брбљивост немачког народа,да се изгради организација становите величине и да


358

се она истовремено споља држи у тајности или да сесамо прикрију њени циљеви. Свака таква намера сехиљадоструко осујети.

Не само да нашим полицијским властима данас нарасполагању стоји штаб подводача и сличне фукарекоји за награду Јеврејина од тридесет сребњакаиздају оно што могу да пронађу и проналазе шта бисе могло издати, сопоствене присталице се и саме неби могле натерати на ћутање неопходно у таквомслучају. Само сасвим мале групе могу дугогодишњимпросејавањем попримити карактер правих тајнихорганизација, ипак би већ мали обим таквихтворевина подигао њихову вредност за НС покрет.Оно што нама пак треба јесу не стотина или двестотине одлучних завереника, већ стотине и стотинехиљада фанатичних бораца за наш нови поглед насвет. Не требају нам дакле људи на тајнимсастанцима, већ у снажним масовним поворкама, апокрету се пут не може ослободити бодежом иотровом (симболи тајних организација) већ пушком,пиштољем и освајањем улице. Јеврејинов марксизамтреба да научимо да је будући господар улиценемачки националсоцијализам, баш као што ћеједном бити и господарем немачке државе! Опасностод тајних организација лежи данас даље још у томеда чланови често потпуно погрешно схвате величинузадака па се уместо тога створи мишљење, да би сесудбина народа заиста изненада могла у повољномсмислу одлучити појединачним убиством. Таквомишљење може да има своје историјско оправдање,

наиме онда, када народ скапава под тиранијом некоггенијалног тлачитеља, за кога се зна да само његованадмоћна личност гарантује унутрашњу чврстину истрахоту непријатељског притиска. У таквом случајуможе изненада да из народа искочи пожртвованчовек и да смртносни челик гурне у груди омрзнутогпојединца. А само ће републиканска дружина малихневаљалаца свесних кривице такво дело сматратигнусним, док се највећи певач о слободи нашегнарода усудио да у свом "Телу" овелича такво дело.

У годинама 1919. и 1920. је постојала опасност даприпадник тајних организација поучен великимузорима историје и најежен због бескрајне несрећеотаџбине, покуша да се освети на уништавачимадомовина верујући да тиме припрема крај невољисвог народа. Али сваки такав покушај је биобесмислица, зато што јеврејинов марксизам уопштеи није победио захваљујући надмоћној генијалностии личном значају појединца, већ пре због бескрајнебеде и кукавичког затајивања грађанског света.Најстрашнија критика која се може вршити нанашем грађанству, је тврђење да сама револуцијаније створила ни једну једину главу јединственевеличине а оно јој се ипак покорило. Још јеразумљиво да се капитулира пред једнимРобеспјером, Дантоном или Мараом, али је поразнода се пузи пред мршавим Сајдеманом, дебелимгосподином Ерцбергером, или једним ФридрихомЕбертом и свим другим безбројним политичкимјадницима.


359

Заиста није постојала једна једина глава у којој би семожда могао видети генијалан човек револуције итиме несрећа отаџбине, већ су ту биле обичнереволуционарне стенице, један руксак јеврејскихспартакиста на велико и мало. Неког од њихуклонити са пута је било потпуно неважно и имало јеуспех једино што је неколицина других, исто таковеликих и исто тако жедних крвопија утолико предошло на његово место.

Оних година се уопште није могло довољно оштроиступати против схватања које је свој узрок и основуимало у збиља великим појавама историје, алинимало није одговарало тренутном патуљастом добу.И код питања уклањања такозваних велеиздајникатреба употребити исто разматрање. Смешно јенелогично убити момка који је одао топ, док тупоред на највишим положајима седе хуље које супродале и издале цео Рајх, на савести имају узалуднужртву два милиона мртвих, морају да одговарајумилионима богаља, али при том мирне душе правесвоје републиканске полове. Уклонити малеиздајнике отаџбине је бесмислено у држави чијавлада издајнике отаџбине сама ослобађа сваке казне.Јер се тако може десити да једног дана честитогидеалисту, који за свој народ уклања непоштеногиздајника народа, највећи издајници отаџбинепозову на одговорност. И ту постоји важно питање:Треба ли пустити да такву једну издајничку малукреатуру уклони опет једна креатура или поштениидеалист и патриота ? У првом случају је успех

сумњив а каснија издаја скоро сигурна; у другомслучају ће се мали нитков уклонити и при том нећена коцку ставити само свој живот већ и животидеалисте који је можда незаменљив и многовреднији од тог ниткова самог.

Иначе је по том питању мој став да не треба обеситимале лопове да би се велике пустило да побегну већда једном национални суд треба да осуди и погубинеколико десетина хиљада организованих па тиме иодговорних злочинаца новембарске издаје и свегаоног што уз то припада. Такав пример ће онда инајмањем војном издајнику једном за увек битинеопоходна поука. Све су то разматрања која су мепонукала да стално забрањујем учешчће у тајниморганизацијама, а саму СА сачувам од карактератаквих организација.

Тих година сам националсоцијалистички покретдржао подаље од експеримената чији су извршиоциуглавном били дивни, идеалистички усмеренипатриоти и млади Немци, чије је дело само њих саменаправило жртвама, док судбину отаџбине нисумогли нимало да поправе. Ако СА није смела да будени милитаристичка оружана организација ни тајнисавез, онда су из тог морале да произађу следећеконсеквенце:

1.) Њихово образовање је требало да буде извршеноне према војним милитаристичким гледиштима већпрема партијско-сврховитим. Уколико при том треба


360

телесно оспособити чланове, главна вредност се несме ставити на војни егзерцир већ на спортскоактивирање. Бокс и џиу-џитса су ми се увек чиниливажнијим него нека лоша, будући ипак самополовична обука у гађању. Немачкој нацији би седало 6.000.000 спортски беспрекорно истрениранихтела, сва прожета фанатичним родољубљем илиодгојена за највиши одбрамбено-нападачки дух, анационална држава ће од њих, ако је потребно, замање од две године створити праву армију, бар ће зању дакле постоји известан основ. Она, међутим каквесу данас прилике, може да буде само Рајхсвер, а ненеки одбрамбени савез, скривен у половичностима.Телесно оспособљавање треба појединцу да убризгауверење у сопоствену надмоћ и да му да оносамопоуздање које лежи увек само у свести осопственој снази. Осим тога треба да га научи онимспортским вештинама које као оружје служе одбранипокрета.

2.) Да би се унапред спречио сваки тајни карактер САвећ величина његовог устројства мора, без обзира нањегову у сваком погледу одмах препознатљивуодећу, њему самом показати пут који користипокрету и познат је целој јавности. СА не сме дазаседа у тајности већ треба да маршира подслободним небом, да се тиме јасно приведеактивности која коначно разара све легенде о"тајним организацијама". Да би га се духовно одбилоод свих покушаја да малим заверама задовољи својактивизам, морало је да се од самог почетка, потпуно

посвећено у велику идеју покрета и у задатак да сеова идеја заступа, тако потпуно образује да сехоризонт унапред ширио а човек појединац својумисију видео не у уклањању неког мањег или већеглупежа, већ у искреном залагању за изградњу новенационалсоцијалистичке народне државе. Тиме је,међутим, борба против данашње државе извучена изатмосфере малих акција освете и завере у величинусветоназорног рата до коначног уништењајеврејиновог марксизма и његове творевине којаразграђује национално ткиво Немачке државе инемачког народа.

3.) Организационо формирање СА као и њеноодевање и опремање треба наравно извршити непрема узорима старе армије, већ према сврховитостикоју одређује његов задатак.

Ова гледишта које су ме руководила у годинама1920. и 1921. и која сам покушао да постепеноубризгам младој организацији су имала успеха, дасмо ми до касног лета 1922. већ располагалипристалим бројем одреда који су у касну јесен 1922.мало-помало добијали своју посебну, препознатљивуи карактеристичну одећу. Бескрајно значајна за даљеобликовање СА била су три догађаја. Великесвеопште демонстрације свих отаџбинских савезапротив закона о заштити републике у касно лето1922. на Кенигсплацу у Минхену. Минхенскиотаџбински савези су тада издали проглас који је каопротест против увођења закона о заштити републике


361

позивао на огромну манифестацију у Минхену. Инационалсоцијалистички покрет је требало даучествује у њој. Затворени марш партије је увелошест минхенских одреда, које су следиле секцијеполитичке партије. У самој поворци су маршираледве капеле, а ношено је отприлике петнаест застава.Улазак националсоцијалиста на већ до пола испуњенвелики трг, на коме иначе није било застава, изазваоје неизмерно одушевљење.

Ја лично сам имао част да пред масом људи која јебројала шездесет хиљада, могу да говорим као једанод говорника. Успех приредбе је био импозантан,посебно зато што је, упркос свим црвеним претњама,по први пут доказано да је и национални Минхенмогао да маршира улицом. Црвене републиканскечланове савеза за заштиту, који су покушали датерором навале на марширајуће колоне, су САодреди за неколико минута растерали са крвавимлобањама. Националсоцијалистички покрет је тадапо први пут показао своју одлучност, да убудуће и засебе захтева право на улицу и тако овај монополотме из руку интернационалним издајицама народаи непријатељима отаџбине, слугама јеврејскихинтереса.

Резултат тога дана је био више него непобитан доказпсихолошке и организационе исправности нашихсхватања о изградњи СА као чувара манифестацијенаше политичке воље и нашег програма. Оно јеенергично проширено на тако успешно потврдној

основи да је већ неколико недеља касније двострукиброј одреда био постављен у Минхену.

Поход на Кобург у октобру 1922. године. "Народни"савези су намеравали да у Кобургу одрже такозвани"Немачки дан". Ја лично сам добио позив за то санапоменом, да би било пожељно, ако бих повео инеку пратњу из разлога безбедности. Овај захтев,који сам у руке добио пре подне у једанаест сати, мије добро дошао, већ један час касније су биле издатенаредбе за посету овом "Немачком дану". Као"пратњу" сам одредио осамсто најбољих људи из СА,које је у око четрнаест одреда требало превести изМинхена посебним возом до градића који је постаобаварски. Одговарајуће наредбе су отишленационалсоцијалистичким СА групама које су умеђувремену биле формиране на другим местима. Тоје било први пут да је у Немачкој ишао такав једанпосебан воз. У свим местима у којима су се пењалинови СА људи, транспорт је изазвао највећу пажњу.Многи пре тога никада нису видели наше заставе,њихов утисак је био двојако велик. Када смо стиглина железничку станицу у Кобург, примила нас једепутација вођства свечаности "Немачки дан", којанам је пренела наредбу, означену као "споразум"тамошњих синдиката односно ''Независне'' (читајјеврејске) Комунистичке партије, садржаја, да у градне смемо да ступимо са развијеним заставама, ни самузиком (повели смо сопствену музику од четрдесетдва човека) и не у затвореној поворци. Ове срамотнеуслове сам одмах глатко одбио, али нисам пропустио


362

да присутној господи из вођства овог заседањаизразим своје чуђење да са овим људима уобичавајуда преговарају и да се постижу нагодбе и објасниосам да ће СА тренутно наступити у одредима и сапатриотском звучном музиком и лепршавимзаставама умарширати у град. И то се тако и десило.

Већ на тргу код железничке станице нас је примиламаса људи која је бројала на хиљаде и која је викалаи дерала се: "убице", "бандити", "разбојници","злочинци" су били имена од миља којима су насузорни оснивачи немачке републике ''љубазно''засипали. Млада СА је одржавала узоран ред, одредису се формирали на тргу испред железничке станице,и пре свега нису обраћале пажњу на простачкенападе. Страшљиви и преплашени полицијскиоргани су марширајућу поворку у нама свима сасвимстраном граду, одвели не у, како је одређено, нашкварт, стрељану на периферији Кобурга, већ уподрум Хофбројхауса, близу центра града. Лево идесно од поворке се галама пратећих народних масасве више повећавала. Последњи одред није ни савиоу двориште подрума, а велике масе су већ покушаледа уз заглушујућу вику изврше притисак. Да би се тоспречило, полиција је затворила подрум. Пошто је тостање било неиздрживо, пустио сам СА да још једномнаступи, она је кратко опоменула и захтевала одполиције тренутно остварање капија. Након дужегоклевања полиција је и попустила. Марширали смопутем којим смо дошли, опет назад, да бисмодоспели до нашег квартира и ту смо се свакако

морало бранити. Пошто се крицима и увредљивимповицима одреди нису могли узнемирити ииспровоцирати, заступници ''правог'' социјализма,једнакости и братства су посегнули за камењем.Тиме је наше стрпљење било при крају и тако једесет минута разорно тукло лево и десно а четвртчаса касније се ништа црвено више није могловидети на улицама. Ноћу је дошло до још тежихсукоба. Патроле СА су националцосијалисте који субили појединачно препадани, проналазиле угрозном стању. Потом се брзо свршавало сапротивницима.

Већ следећег јутра је црвени (јеврејски) терор, подкојим је Кобург годинама патио, био сломљен. Саправом марксистичко-јеврејском неискреношћу јепокушано да се лецима "другови и другарицеинтернационалног пролетаријата" још једномнахушкају на улицу, тако што се, потпунимизвртањем чињеница, тврдило да су наше "убилачкебанде" у Кобургу започеле "истребљивачки ратпротив радника". У пола два је требало да се одрживелика "народна демонстрација" на којој сеочекивало десетине хиљада радника из целеоколине. Зато сам дао, чврсто одлучан, да се сацрвеним (јеврејским) терором коначно сврши, удванаест сати наступа СА, која је у међувременунарасла на скоро једну и по хиљаду људи, па сам сањом кренуо у марш на тврђаву Кобург, прековеликог трга на коме је требало да се одржи црвенадемонстрација. Желео сам да видим да ли би се још


363

једном усудили да нас узнемире. Кад смо ступили натрг, уместо најављених десет хиљада било јеприсутно само неколико стотина, који су се принашем приближавању уопште мирно понашали,делимично узмицали. Само на неколико места суцрвене трупе, које су у међувремену дошле споља ијош нас нису познавале, покушале да нас опетизазову, али им је воља за то зачас темељно одузета.Сада се могло видети како се до тада јако застрашеностановништво, уплашено од црвеног јеврејско-марксистичког терора, полако будило, добијалохраброст, усудило се да нас повицима поздрави, аувече при нашем одласку на многим местима нам јеспонтано клицало.

Изненада нам је железничко особље на жељезничкојстаници објаснило да неће возити воз. Потом самнеколицини коловођа саопштио да у том случајунамеравам да ухватим црвене буџе које ми падну ушаке и да ћемо се тада баш возити, у стваринамеравамо да у локомотиви и тендеру и у свакимколима поведемо пар десетина ''браће''интернационалне солидарности. Такође нисампропустио да упозорим господу на то, да би вожња санашим сопственим снагама, разумљиво билабескрајно рискантан подухват и да не би билоискључено да сви скупа сломимо вратове и кости унекој жељезничкој несрећи. Радовало би нас,међутим, да онда бар не сами већ у ''једнакости ибратству'' на онај свет отпутујемо са црвеном

господом финансираном од стране тог владајућегинтернационалног јеврејства.

Потом је воз кренуо врло тачно и ми смо следећегјутра опет здраво стигли у Минхен. У Кобургу је тимепо први пут од године 1914. поновно билауспостављена једнакост грађана пред законом, јеркад се данас неки будаласти виши чиновник дрзне датврди да држава штити живот својих грађана, ондато за тадашње време свакако није важило, јер суграђани у оно доба морали да се бране одпредставника данашње државе. Значај овог дана сепо својим последицама најпре није могао потпунопроценити. Не само да је победничка СА у свомсамопоуздању и у вери у исправност свог вођстваизванредно уздигнуто, и околина је почела да сенама детаљније бави, а многи су у НС покрету најзадпо први пут видели институцију која би вероватноједном била позвана да марксистичком лудилуприпреми одговарајући крај.

Само је демократија јадиковала што смо се усудилида не допустимо мирно да нам разбију лобање, већшто смо се у демократској републици усудили да себруталном нападу уместо пацифистичким песмамасупоротставимо песницама и штаповима. Грађанскаштампа је у принципу била делом бедна, деломпроста као увек, а само неколицина искрених новинаје поздравила то што је бар на једном местујеврејско-марксистичким пустахијама коначноосујећен посао. У самом Кобургу је бар део


364

марксистичког радништва, који се иначе јединоморало сматрати заведеним, поучен песницаманационалсоцијалистичких радника, научио дасхвати, да се и ови радници боре за идеале, пошто се,како искуство каже, и бори само за нешто, у шта северује и шта се воли.

Највећу корист је свакако имала сама СА. Она је такобрзо расла, да је на дан партије, 22. јануара 1923. упосвети заставе већ могло да учествује око шестхиљада људи, а при том су први одреди биликомплетно одевени у своју нову одећу. Искуства уКобургу су управо показала колико је то неопходно ито не само да би се ојачао дух чете већ и да се уведејединствена одећа СА а да се избегну замене испречи међусобно непрепознавање. До тада јеносила само траке око руку, сада су уз то дошлевинђакне и позната капа. Искуства из Кобурга су идаље имала значаја да смо ишли на то да у свимместима у којима је црвени (јеврејски) тероргодинама спречавао сваку скупштину оних којидругачије мисле, овај терор плански сломимо иуспоставимо скупштинску слободу говора и јавногокупљања. Од сада су се у таквим местима сталноокупљали националсоцијалистички батаљони, па јепостепено у Баварској као жртва НС пропагандепадао један црвени (јеврејски) центар за другим.

СА се све више упознала са својим задатком, те се свевише удаљавала од карактера бесмисленог иживотно неважног оружаног покрета и уздигао се до

живе борбене организације за изградњу новенемачке државе. До марта 1923. је трајао овајлогичан развој. Онда је дошао догађај који ме јеприсилио да покрет изведем из његовог досадашњегколосека и извршим преобликовање.

Заузимање Рурске области које је уследило првихмесеци године 1923. од стране Француза, је убудућности имало велик значај за развој СА. Ниданас још није могуће, а у националном интересунарочито није сврховито пред свима причати илиписати о томе. Ја могу да се изјасним само толико,пошто је у јавним расправама ова тема већдодирнута и јавност тиме обавештена. ЗаузимањеРурске области, које нас није изненадило, је далоосновану наду да је од сада коначно свршено сакукавичком политиком узмицања, а тиме биодабраним савезима припао сасвим одређенизадатак. И СА која је до тада већ обухватала хиљадеснажних младих људи, није смела да избегне овунационалну службу.

У пролеће и касну јесен године 1923. је уследилоњено преуређење у милитаристичку борбенуорганизацију. Каснији развој године 1923. се,уколико се тицао нашег покрета, великим деломмогао приписати њој. Пошто на другом месту укрупним цртама обрадујем развој године 1923.,желим овде само да установим да је преформирањетадашње СА, ако претпоставке које су довеле доњеног преуређења, дакле прихватање активног


365

отпора против Француске, нису биле тачне, сагледишта покрета било штетно. Крај године 1923. је,ма како у први мах изгледао страшан, посматран савишег увида, био утолико готово неопходнији,пошто је једним ударцем завршио за покрет штетнопреуређење СА, које је став немачке владе учиниобеспредметним, и тиме створио могућност да сеједног дана поново гради тамо где се једном мораонапустити прави пут.

Године 1925. новоосновани NSDAP мора сада да опетуспостави, образује и организује своје СА према напочетку поменутим принципима. Тиме мора да сеопет врати првобитно здравим гледиштима и опетсвојим највећим задатком треба да сматра да од свогСА створи инструмент за заступање и јачање борбепогледа на свет покрета. Она не сме да трпи да САспадне ни на неку врсту оружаног савеза ни на тајнуорганизацију, мора пре да се труди да од његаобразује гарду од барем минимум сто хиљада људиза националсоцијалистичку па тиме дубоко народнуснагу.

***

ПРОПАГАНДА И ОРГАНИЗАЦИЈА

Година 1921. је за мене и покрет добила посебанзначај у вишеструком погледу. Након мог уласка уНемачку радничку партију, одмах сам преузеоруковођење пропагандом. Овај фах сам тренутносматрао далеко најважнијим. Најпре је мање ваљалода се разбија глава о организационим питањима,него да се сама идеја учини доступном што већемброју људи. Пропаганда мора далеко да претекнеорганизацију и да за њу придобије људски материјалза одбрану. И ја сам тада био непријатељ пребрзог ипревише педантног организовања.

При том најчешће, због журбе, произилази самомртав механизам, а ретко бива организација. Јерорганизација је нешто што своје постојање мора дазахвали органском животу, органском развоју. Идејекоје су обухватиле одређен број људи, ће увек тежитиизвесном реду, а том унутрашњем формирањуприпада, јако велика вредност. И овде се, међутим,мора рачунати са слабошћу људи која појединцазаводи, да се бар на почетку инстиктивно одупренекој надмоћној глави. Као што се организацијаодозго механички повуче на доле, постоји великаопасност, да ће једном постављена, али још тачнонеспозната и можда мање способна глава изљубоморе покушати да спречи уздизање способнијихелемената унутар покрета. Штета која у таквомслучају настане, може, нарочито код младог покрета


366

да буде од кобног значаја. Из тог принципа јесврховитије да једну идеју најпре неко времепропагандистички шири централа па да сепостепено сакупљени људски материјал брижљивопретражи и испита на водеће главе. При том ће сепонеки пут испоставити да по себи неприметне људетреба уз све то сматрати рођеним вођама. Сасвимпогрешно би свакако било, у богатству теоретскихсазнања хтети видети карактеристичне доказе заособину вође и способност вође. Супротно је честотачно. Велики теоретичари су само у најређимслучајевима и велики организатори, поштовеличина теоретичара и програматичара у првојлинији лежи у спознању и утврђивању апстрактноисправних закона, док организатор у првој линијимора да буде психолог. Он мора да узме човека онакокакав је и мора да га зато познаје. Он не сме ни да гапрецени ни да га премало поштује у њеној маси.Напротив, мора да покуша да у подједнакој мериводи рачуна о слабости и бестијалности, да биузимајући у обзир све факторе створио творевину,која је као живи организам испуњена најјачом ипостојаном снагом и тако погодна да носи идеју иослобађа јој пут до успеха. Још ређи је, међутим,велики теоретичар и велики вођа. Много пре ће битиагитатор! Многи који научно раде по неком питањуне желе радо то да чују, а ипак је то разумљиво.Агитатор који покаже способногт да једну идејупосредује широкој маси, мора увек да буде психолог,чак иако би био само демагог. Он ће и тада још увекбити подеснији за вођу него теоретичар, стран

људима, удаљен од света. Јер вођа мора знатипокренути масе. Да се обликују идеје, нема башникакве везе са способношћу вођења. При том јесасвим узалуднно свађати се о томе шта је од већегзначаја, поставити идеале и циљеве човечанства илиих остварити. И овде иде као и често у животу: једноби било потпуно бесмислено без другог. Најлепшитеоретски увид остаје без сврхе и вредности, ако вођане покрене масе ка њој! И обрнуто, шта би свагенијалност и сав полет вође, ако умни теоретичар неби поставио идеале људској борби? Али јединствотеоретичара, организатора и вође у једној особи јенајређе што се може наћи на овој земљи – овојединство ствара великог човека! У прво време мојеактивности у покрету, како је већ примећено, сам сепосветио пропаганди. Она је морала да успе, дапостепено мало језгро људи испуни новим учењем даби тако одгојила материјал који је касније могао дада прве елементе организације. При том је циљпропаганде најчешће излазио ван организације. Акопокрет гаји намеру да један свет поруши и нањеговом месту изгради нови, онда у редовимањеговог вођства мора да влада потпуна јасноћа оследећим принципима: Сваки покрет ће да људскипотенцијал који је придобио најпре среди у двевелике групе – у присталице и чланове. Задатакпропаганде је да врбује присталице, задатакорганизације да придобије чланове. Присталицапокрета је онај ко се изјасни да је сагласан сањеговим циљевима, а члан је онај који се за њихбори. Присталицу за покрет орасположи пропаганда.


367

Члана подстиче организација да сам суделује уврбовању нових присталица, из којих се онда опетмогу образовати чланови. Пошто следбеништвоусловљава само пасивно признавање једне идеје, докчланство захтева активно заступање и одбрану, надесет присталица ће увек ићи највише један до двачлана. Следбеништво има корене само у сазнању,чланство у храбрости да се спознато лично заступа идаље шири. Сазнање у својој пасивној формиодговара већини људи која је трома и кукавичка.Чланство условљава активистичко расположење тетиме одговара само мањини људи.

Пропаганда ће према томе морати да се неуморнобрине за то, да идеја задобије следбенике, докорганизација мора најоштрије да мисли на то да изсамог следбеништва само оне највредније учиничланом. Пропаганда стога не треба да разбија главу означају сваког појединца које је поучила оспособности, знању и разумевању или карактеруистих, док организација из масе ових елеменатанајбрижљивије мора да сабере шта стварноомогућава победу покрета. Пропаганда покушава дацелом народу наметне једно учење, организација усвом оквиру обухвата само оне, који из психолошкихобухвата само оне, који из психолошких разлога непрете да постану кочница даљег ширења идеје.Пропаганда обрађује целину у смислу идеје и чини језрелом за доба победе те идеје, док се организацијабори за победу трајним, органским и борбеноспособним уједињењем оних следбеника који се

појављују способним и вољним да воде борбу запобеду. Победа идеје ће утолико пре бити могућа,што је обухватније пропаганда обрадила људе уњиховој целини и што је искључивија, крућа ичвршћа организација која борбу практично води. Изтога произилази да број следбеника не може битидовољно велик а да број чланова лакше може битипревелик него премали.

Када је пропаганда цео народ испунила једномидејом, организација може са пуном шаком људи дасноси последице. Пропаганда и организација, даклеследбеници и чланови стоје тиме у одређеноммеђусобном односу. Што је пропаганда боље радила,утолико организација може да буде мања, а што јевећи број следбеника, утолико скромнији може дабуде број чланова, и обрнуто: Што је пропагандагора, за толико организација мора да буде већа, ишто мања остане чета следбеника покрета утоликоубухватнији мора бити број његових чланова, акоуопште још хоће да се рачуна на успех.

Први задатак пропаганде је придобијање људи закаснију организацију; први задатак организације јепридобијање људи за даље вођење пропаганде.Други задатак пропаганде је кварење постојећегстања и прожимање овог стања новим учењем, докдруги задатак организације мора бити борба за моћ,да би њом постигла коначан успех учења.Најпотпунији успех револуције погледа на свет ће сеизборити увек онда када нови поглед на свет по


368

могућству ови људи науче, и ако је неопходно,касније им се наметне, док организација идеје, даклепокрет, треба да обухвата само оне колико јенеопходно потребно за заузимање нервних центарадотичне државе. То другим речима значи следеће: Усваком збиља великом светски превратничкомпокрету ће пропаганда најпре морати да шири идејуовог покрета. Она ће дакле неуморно покушавати дадругима разјасни нове токове мисли, да их даклепревуче на своје тло, или их учини несигурним уњиховом дотадашњем уверењу. Пошто ширењеједног учења, дакле пропаганда мора да има кичму,тако ће учење морати да себи да чврстуорганизацију. Организација добија своја чланове изопштег следбеништва које је придобила пропаганда.Она ће утолико брже расти, што се интензивнијеврши пропаганда, а ова ће опет утолико боље радитишто је јача и снажнија организација која стоји изање.

Највиши задатак организације је стога да се брине отоме да било какве унутрашње неслоге унутарчланства покрета не доведу до цепања и тиме дослабљења рада у покрету; даље да дух одлучногнапада не изумре, већ да се стално обнавља иучвршћује. Број чланова тако не треба да расте убесконачност, напротив: пошто је само организацијабеспрекорно енергична и храбра, покрет који својеорганизацију бесконачно повећава би тиме једногдана морао да ослаби. Организације дакле по бројучланова, који прерасту извесну висину, губе

постепено своју борбену снагу и више нису способнида пропаганду једне идеје одлучно и нападачкиподржавају, односно искористе. Што је већа иизнутра револуционарнија једна идеја, утолико ћењено чланство постати активније, јер је са чланскомснагом учења повезана опасност за његове носиоце,која се чини погодном да мале кукавичкемалограђане држи на одстојању од ње. Они ће сеинтимно осећати као следбеници али ће одбити да точланством пред свима признају. Али тимеорганизација збиља превратничке идеје као члановедобија само најактивније присталице које јепридобила пропаганда. Управо у овој природнимодабиром зајамченој активности чланства покретатежи претпоставка исто тако активног даљегпропагирања, истог као и успешне борбе заостварење идеје. Највећа опасност која може дапрети једном покрету је чланство, енормно нараслопребрзим успесима! Јер колико сви кукавички иегоистични људи избегавају покрет док год мора дасе горко бори, толико брзо овај уобичава да врбујечланство када је развојем велики успех партијепостао вероватан или је већ дошао. Томе требаприписати зашто многи победнички покрети преуспеха, или боље речено пре последњег довршењасвог хтења, због необјашњиве унутрашње слабостиизненада заостају, обустављају борбу и на крајуизумиру. Као последица њихове прве победе сумноги лоши, нечасни, а нарочито плашљивиелементи дошли у њихову организацију, тако да овимање вредни коначно превагну над борбено


369

снажним и покрет натерају у службу својихсопствених интереса, потисну га на ниво сопственемале јуначности, и не раде ништа да би довршилипобеду првобитне идеје. Фанатични циљ је тимеизбрисан, борбена снага осакаћена или, какограђански свет у оваквом случају уобичава да врлотачно каже: "У вино је сад дошла и вода". И ондадрвеће свакако не може више да расте ка небу.

Због тога је јако неопходно да покрет из чистогнагона за самоодржањем одмах заустави пријемчланства и надаље само уз крајњи опрез и посленајтемељитијег испитивања предузме повећавањесвоје организације. Он ће само тако моћи да језгропокрета одржи природно свежим и здравим. Мора дасе побрине за то да онда искључиво ово језгро самодаље води покрету, тј. одређује пропаганду, којатреба да води његовом општем признавању те каопоседник моћи предузме радње које су неопходне запрактично остварење његових идеја.

Из основног корена старог покрета не мора дазапоседне само све важне позиције освојене области,већ и да створи комплетно вођство. И то тако дугодок дотадашњи принципи и учења партије непостану фундамент и садржај нове државе. Тек ондасе посебном уставу ове државе, рођеном из њеногдуха, могу дати узде у руке. Али то се опет најчешћеврши само у међусобној борби, пошто је то мањепитање људског увида, него игре и деловања снага,која се унапред додуше могу спознати, али се не могу

заувек управљати. Сви велики покрети били онирелигиозне или политичке природе своје снажнеуспехе морају да припишу само спознавању ипримени ових принципа, али нарочито, сви трајниуспеси нису уоопште замисливи без узимања у обзирових закона.

Као вођа пропаганде партије сам се јако трудио несамо да припремим тло за величину каснијегпокрета, већ да врло радикалним схватањем у овомраду, делујем и на томе да организација добијенајбољи људски материјал. Јер што је мојапропаганда била радикалнија и више подржавајућа,утолико је више то плашило слабиће и бојажљивеприроде и спречило њихово продирање у прво језгронаше организације. Они су можда осталиследбеници, али сигурно не уз гласно наглашавање,већ уз страшљиво прећуткивање ове чињенице.Колико хиљада ми тада није гарантовало, да би посеби били сасвим сагласни са свим, али упркос томени под каквим околностима, не би могли бити инашим чланом.

Покрет би био тако радикалан да би чланством уњему појединца изложио замеркама, чакопасностима, тако да се часном, мирољубивомграђанину не сме узети за зло што бар засад стоји пострани, иако срцем потпуно припада ствари. А то јебило тако добро. Да су сви људи који интимно нисубили сагласни са револуцијом тада сви и дошли унашу партију и то као чланови, онда бисмо се данас


370

могли сматрати само некаквим побожнимбратством, али не више младим борбенорасположеним покретом. Жива и лудо храбра формакоју сам тада дао нашој пропаганди је учврстила игарантовала радикалну тенденцију нашег покретапошто су сада заиста и само радикални људи, безобзира на изузетке, били спремни на чланство. Притоме је ова пропаганда ипак тако деловала да су намвећ након кратког времена стотине хиљада интимноне само давале за право већ желеле нашу победу,иако су лично били превише плашљиви да би се зато жртвовали или чак приступили.

До средине 1921. године је ова чисто врбујућаделатност, још могла да задовољава и буде одкористи покрету. Али су посебни догађаји у каснолето те године показали прикладним да се саданакон полако видљивог успеха пропаганде,организација томе прилагоди и изједначи. Покушајједне групе народних фантаста, уз подстицајнупокршку тадашњег председавајућег партије, даприбави себи вођство исте, довео је до слома овемале интриге и на генералној скупштини чланствами једногласно предао укупно вођство покрета,истовремено је уследило прихватање новог статута,који првом председавајућем покрета преноси пунуодговорност, одлуке одбора начелно ставља ванснаге и уместо тога уводи систем поделе рада који сеод тада показивао на најблагословенији начин. Од 1.аугуста 1921. године сам преузео ову унутрашњуреорганизацију покрета и при том наишао на

подршку низа изврсних снага коју сматрам да јепотребно да још наведем у посебном додатку. Припокушају да се резултати пропаганде применеоријентационо и тиме утврде, морао сам да сеобрачунам са низом дотадашњих навика и да уведемпринципе које није имала ниједна од постојећихпартија нити би их и сама признала. У годинама1919. до 1920. покрет је уз своје вођство имао одборкоји су изабрале скупштине чланова, саме опетпрописане законом. Одбор се састојао од првог идругог благајника, првог и другог записничара, и каоврх првог и другог председавајућег. Уз то судолазили још и члански архивар и шеф пропаганде.Овај одбор је отеловљавао, ма како то било комично,уствари оно, против чега је сам покрет желео да сенајоштрије бори,... наиме парламентаризам! Јер јебило по себи разумљиво да се при том радило опринципу, који је од најмање локалне групе прекокаснијих округа, котара, земаља до вођства Рајхаотеловљавао потпуно исти систем. Било је хитнопотребно да се овде једног дана направе промене,ако покрет због лоше основе своје унутрашњеорганизације треба да буде трајно уништен и тимеонеспособљен да једном удовољи својој високојмисији. Седнице одбора о којима је вођен протокол ина којима је гласано већином и донете одлуке,представљале су у ствари парламент у малом, и овдеје недостајало свако лично одговарање иодговорност. И овде су владали исти бесмисао и истобезумље као у нашим великим државнимпредставничким телима.


371

За овај одбор су наименовани записничар и људи заблагајну, људи за чланство организације, људи запропаганду, и за бог зна шта, иначе још, али им јеонда пуштено да по сваком појединачном, питањузаузму став сви заједно и одлучују гласањем. Дакле,човек који је био за пропаганду је гласао за стваркоја се тицала човека финансија, овај је опет гласао оствари која се тицала организације, а овај опет оствари која би требало да брине само записничареитд. Зашто се онда одређивао посебан човек запропаганду, ако су благајник, записничари, члановиитд. морали да пресуђују у овим будућим питањима,једном здравом мозгу изгледа исто таконеразумљиво, као што би било неразумљиво када биу великом фабричком предузећу увек управници иликонструктори других одељења и других гранаморали да одлучују о питањима која са њиховимпословима немају баш никакве везе. Нисам сепокорио овом лудилу, већ сам након краткогвремена изостајао са седница.

Радио сам моју пропаганду и сад доста о томе, изабранио сам уосталом да ма који незналица на томпољу можда покуша да ми се ту умеша. Баш као штосе ја, обрнуто, другима не мешам у послове. Када суми прихватање нових статута и моје наименовање наместо првог председавајућег у међувремену далинеопходни ауторитет и одговарајуће право, овајбесмисао је одмах нашао свој крај. Уместо одлукаодбора је уведен принцип апсолутне одговорности.Први председавајући је одговоран за комплетно

вођство покрета. Он расподељује снаге одбора које супод њим, као и иначе неопходне сараднике на посаокоји треба да се обави. Сваки од ове господе је тимепотпуно одговоран за пренете му задатке. Он јеподређен само првом председавајућем који мора дасе брине о садејству свих, односно мора да изборомлица и издавањем општих смерница сам спроводиово садејство.

Овај закон једне принципијелне одговорности јепостепено постао сам по себи разумљив унутарпокрета бар што се тиче партијског вођства. У малимлокалним групама и можда ће још и у котарима иокрузима годинама потрајати док се ови принципине прогурају пошто ће се наравно страшљивци инезналице увек бранити против тога; њима ћепојединачна одговорност за неки подухват бити увекнепријатна; они се осећају слободније и боље, кадакод сваке тешке одлуке имају залеђину у већинитакозваног одбора.

Чини ми се, међутим, неопходним, да против таквограсположења заузмем став са највећом оштрином, дане удовољавам кукавичлуку пред одговорношћу тетако, мада тек након дужег времена, постигнемсхватање о обавези и умећу вође, које ће у вођстводонети искључиво оне који су зато стварно позвани иизабрани. Али покрет који жели да сузбијепарламентарно лудило, мора свакако сам да будеслободан од њега. Само на таквој основи он може дадобије снагу за своју борбу. Покрет који се у доба


372

владавине већине у свему и свачему сам начелноусмерава ка принципу идеје вође и тиме условљенеодговорности, ће једног дана са математичкомсигурношћу превладати досадашње стање и изаћикао победник. Ова идеја је унутар покрета водилакомплетној новој организацији истог. А у свомлогичном дејству и до оштрог раздвајања пословногдела покрета од општег политичког вођства.Постепено се идеја одговорности протегла нацелокупне партијске погоне и принудно довела дооздрављења истих управо у оној мери, у којој су они,ослобођени од политичких утицаја били усмерени начисто економска гледишта. Када сам у јесен 1919.дошао у тадашњу шесточлану партију, она нијеимала ни уред ни намештеника, чак ни формулареили печат, није постојало ништа штампано.Локација одбора је најпре била гостионица уХемштрасе, а касније кафе на Гаштајгу. То је билонемогуће стање. Кратко време након тога сам сепокренуо и претражио читаву гомилу минхенскихресторана и гостионица у намери да за партијуможемо да изнајмимо неку собу или посебан просторза партију. У некадашњем Стемекерброју у долини сеналазила мала засвођена просторија која је ранијеједном служила државним саветницима Баварскекао нека врста гостионице. Сокачић на који је гледаоњен прозор је био тако узак да је чак и најсветлијеглетњег дана соба остајала суморна и мрачна. То јепостао наш први уред. Пошто је најамнина износиламесечно само педесет марака (за нас тада огромнасума!) нисмо могли ни да се жалимо када су пре

нашег уласка покидали зидне оплате који су некадабиле одређене за државне саветнике тако да јепросторија заиста више остављала утисак гробниценеголи бироа. А ипак је то већ био значајаннапредак. Полако смо добили електрично светло,још спорије телефон; унутра је дошао сто санеколико позајмљених столица, на крају отворенаполица, још касније ормар; два креденца која суприпадала гостионичару је требало да служе зачување летака, плаката итд. Дотадашње пословање,то ће рећи вођење покрета седницом одбора која сеодржавала једном недељно је била за дуженеодржива. Само службеник кога је покрет плаћао јемогао да гарантује текуће пословање. Тада је то билојако тешко. Покрет је још имао тако мало чланова даје била уметност међу њима наћи погодног човекакоји је уз најмање захтеве за себе лично могао дазадовољи најразноврсније захтеве покрета. У једномвојнику, мом некадашњем камараду Сислеру, јенакон дугог тражења пронађен први пословнисекретар партије. Најпре је долазио сваког данаизмеђу шест и осам сати у наш нови биро, каснијеизмеђу пет и осам сати, коначно свако поподне акратко потом је био потпуно презаузет, обављао јесвоју службу од јутра до касно у ноћ. Био је марљив,колико честит, врло поштен човек који је личноуложио сав труд и који је нарочито верно пристајаоуз сам покрет. Сислер је са собом донео малу Адлерписаћу машину, која је била његово власништво. Тоје био први такав инструмент у служби нашегпокрета. Партија га је касније стекла плаћањем на


373

рате. Чинио се неопходним мали благајнички ормарда би се осигурали картотека и чланске књижице одпрстију лопова. Набавка није уследила, дакле да бисе депоновао велики новац који бисмо тада мождаимали. Напротив, све је било бескрајно сиромашно,а ја сам често додавао од мојих малих уштеђевина.Једну и по годину касније је уред био премали па јеуследило пресељење у нови локал у Корнелијусштрасе. Опет је то била гостионица у коју смо сеуселили, само сада више нисмо имали само једнупросторију, већ три просторије и уз то великушалтерску просторију. Тада нам је то изгледаломного. Овде смо остали до новембра 1923. године.

У децембру 1920. је уследила куповина »Народногпосматрача«. Овај, који се већ према свом именуопште узев залагао за народне ствари, је требало дасе преуреди у орган НСДАП. Најпре је излазио двапута недељно, почетком 1923. је постао дневнановина, а крајем августа 1923. је добио свој каснијепознати велики формат. Тада сам као потпуниновајлија у области новинарства морао да платим ипонеку лошу школу. Сама чињеница да су насупротстрашне јеврејске штампе постојале једне јединестварно значајне народне новине, је човека моралада да на размишљање. То је било, како сам и сам упракси могао да утврдим безброј пута, великимделом због мало рафинираније конструкцијетакозваних народних подухвата уопште. Они супревише били вођени према гледишту да уверењетреба да наступи пре учинка. Сасвим погрешно

становиште, уколико уверење не сме бити ништаспољње већ да управо свој најлепши израз налази уучинку. Онај ко за свој народ ствара истинскувредност показује тиме исто тако вредно уверење,док је други, који само заварава уверењем, а да устварности не служи корисно свом народу,штеточина сваког стварног уверења. Он оптерећујезаједницу својим уверењем. »Народни посмач« јебио, како већ име каже, такозвани народни орган сасвим предностима, и још више грешака и слабостикоје су биле чврсто везане за народне оријентације.Колико је частан био његов садржај толико јетрговачки немогућа била управа предузећа. И кодњега је у основи било мишљење да би се народненовине морале одржавати народним прилозима,уместо оног, да управо у конкурентској борби садругима мора да се пробије и да је непоштено,немарности или грешке пословног вођствапредузећа хтети покрити прилозима доброрасположених патриота. Ја сам се свакако потрудиода ово стање, које сам брзо спознао у његовомоклевању, отклоним, а срећа ми је при том помоглаутолико што ми је допустила да упознам човека којиод тада не само као пословни руководилац новинавећ и као пословни секретар партије оствариобескрајне заслуге за покрет. Године 1914., дакле набојном пољу сам упознао (тада још као могпретпостављеног) данашњег генералног пословногсекретара партије Маркс Амана. У четири ратнегодине сам имао прилику да скоро стално посматрамизузетну способност, марљивост и крајњу савесност


374

мог каснијег сарадника. У касно лето 1921., када сепокрет налазио у тешкој кризи, а ја нисам могаовише да будем задовољан читавом гомиломнамештеника, чак сам са једним доживео најгореискуство, обратио сам се мом некадашњем камарадуиз регименте, кога ми је једног дана довео самслучај, са молбом да сада постане пословни секретарпокрета. Након дугог оклевања (Аман се налазио наизгледном положају) најзад је пристао, додуше подизричитим условом да никада не треба да да ниједног стражара за некакве незналачке одборе већ даискључиво признаје само једног јединог господара.Неизбрисива је заслуга овог трговачки збиљаопсежно образованог првог пословног секретарапокрета, што је у партијске послове унео ред ичистоту. Они су од тада остали узорни и до њих нијемогло доспети ниједно рашчлањивање покрета, а дане говорим да су их погодили. Али као и увек уживотује изузетна способност не ретко је повод зазавист и мржњу. То се наравно морало очекивати и уовом случају и стрпљиво се помирити. Већ године1922. су, опште узев, постојале чврсте смернице какоза пословну тако и за чисто организациону изградњупокрета. Већ је постојала комплетна централнакартотека која је обухватала све чланове који суприпадали покрету. Такође је финансирање покретадоведено на здраве стазе. Текући издаци су семорали покрити текућим приходима, ванредниприходи су се употребљавали само за ванреднеиздатке.

Упркос тешкоћама времена покрет је тиме, неузимајући у обзир мање текуће рачуне остао скоробез дугова, чак му је успело да стално повећава својевредности. Радило се као у приватном предузећу:намештени персонал је морао да се докажеостварењем и никако се није могао позивати само напознато "уверење"!

Уверење сваког националсоцијалисте се доказујенајпре у његовој спремности, у његовој марљивостии жељи за остварење посла који му је пренеланародна заједница. Ко овде не испуни своју дужност,не треба да се хвали неким уверењем, о које се самуистину огрешује. Нови пословни секретар партије јенасупрот свих могућих утицаја, са крајњоменергијом заступао становиште да партијски погонине би смели бити прибежиште нерадних присталицаили чланова. Покрет, који се тако оштром формомбори против партијске корупције нашег данашњегуправног апарата, мора да свој сопствени апаратодржава чистим од таквих терета. Десио се случај дасу у управу новина примљени намештеници који супрема свом ранијем уверењу припадали Баварскојнародној партији али су се, мерено према њиховимостварењима, доказали као одлично квалификовани.Резултат овог покушаја је био опште узев изузетан.Управо овим часним и отвореним признавањемистинског остварења појединца је покрет брже итемељније освојио срца ових намештеника, него штоби то иначе био случај.


375

Они су касније постали добри националсоцијалистии то су и остали, не само на речима, већ су тодоказивали, савесним, вредним и часним радом,који су вршили у служби новог покрета. Само је посеби разумљиво да је добро квалификованипартијски садруг имао предност над исто такоцењеним непартијцем. Нико није добио намештењеједино на основу његове партијске припадности!Одлучност, са којом је нови пословни секретарзаступао ове принципе и постепено их насупрот свимотпорима спроводио, је била касније од највећекористи за покрет. Само тако је било могуће да утешко време инфлације, када су пропадале десетинехиљада предузећа, а хиљаде новина морале да сезатварају, пословно вођство покрета не само да нијезаостајало и могло је да испуни своје задатке, већ је»Народни посматрач« све више изграђивао. Тада јеступио у ред великих новина.

Година 1921. је даље имала значај да ми је због могположаја као председавајућег партије полако успелода и поједине партијске погоне ослободим критике имешања од толико и толико чланова одбора. То јебило важно јер се нека стварно способна глава нијемогла добити за неки задатак, ако су јој незналицестално упадале у реч, оне које су све боље разумеле,да би у ствари оставили кобни хаос. Након тега су седодуше ове свезналице најчешће сасвим скромноповлачиле да би потражиле ново поље за својуконролишућу и инспиришућу делатност. Било јељуди који су обузети болешћу да иза свега и свачега

пронађу нешто и који су се налазили у некој врстисталне бременитости одличним плановима, идејама,пројектима, методама. Њихов најидеалнији инајвиши циљ је онда најчешће било образовањеодбора који је као контролни орган требало дастручно уходи честит рад других. Како је увредљивои како ненационалсоцијалистички међутим, кадаљуди који не разумеју неку ствар, стварнимстручњацима непрекидно упадају у реч, понеком одових одборника не долази до свести. Својом самдужношћу свакако сматрао да тих година све снагепокрета које честито раде и оптерећене суодговорношћу, узмем у заштиту од таквихелемената, да им прибавим неопходну залеђину ислободно поље за њихов рад.

Најбоље средство да се такви одбори који нисуништа радили или су мућкали само практичнонеспроведиве одлуке, учине нештетним, је свакакобило оно, да им се додели било који стваран посао.Било је смешно како се овакав савез безгласнорасплинуо и изненада се више није могао наћи. Притом мислим на нашу највећу такву институцију,Рајхстаг. Како би сви онда изненада ишчезли када биим се уместо оговарања доделио стваран рад и то радкоји би сваки појединачно од ових хвалисавацатребало да обавља са најличнијом одговорношћу.Већ тада сам увек постављао захтев да би се као свудау приватном животу и у покрету за поједине пословеморало тражити тако дуго док се не би нашаоочигледно способан и частан службеник, управитељ


376

или вођа. Њему је онда требало дати безуслованауторитет и слободу деловања на доле, уз наметањепотпуне одговорности на горе, при чему нико недобија ауторитет према подређеним, ко сам нијезналац дотичног посла. Током две године сам сепробијао са овим мојим гледиштем, и оно је данас упокрету само по себи разумљиво, бар колико се тиченајвишег вођства! Видљиви успех овог става сепоказао 9. новембра 1923. године. Када сам самочетири године раније дошао у покрет није постојаони печат. А 9. новембра 1923. се партија распала,њена имовина заплењена. Она је у бројкама,укључујући све објекте од вредности и новине,износила већ преко сто седамдесет хиљада марака узлату!

***

СИНДИКАЛНО ПИТАЊЕ

Брзи раст покрета принудио нас је да године 1922.заузмемо став по једном питању, које и данас нијејош коначно речено. При нашим покушајима дапростудирамо оне методе које би најбрже и најлакшемогле да прокрче нашем покрету пут ка срцу широкемасе, увек смо наилазили на приговор да нам радниксве дотле никада неће моћи у потпуности даприпадне, док год заступање његових интереса начисто професионалном привредном плану остане урукама оних који имају друкчију оријентацију од нас.Овај приговор је наравно био прилично оправдан.

Радник који је радио у неком предузећу није премаопштем уверењу никако могао да егзистира, ако нијебио члан неког синдиката. Не само да су тиме његовепрофесионалне радне потребе тиме једино изгледалезаштићене, већ се и његов положај у предузећу могаотрајно замислити једино ако је био члан синдиката.Мајоритет радника налазио се у синдиканлимсавезима. Они су уопште узев добили битке за платеи закључили тарифне уговоре, који су осигуралираднику сада одређен доходак. Нема сумње да сурезултати тих борби били на добробит свимрадницима и морало је код оних честитих људи доћидо грижње савести, ако би у свој џеп ставили одсиндиката изборену плату, а да су се сами искључилииз те борбе.


377

Са нормалним грађанским предузимачима тешко семогло говорити о овим проблемима. Они нису ималинити разумевања (или нису хтели да га имају) заматеријалну страну питања, нити за моралну. Најзадсупротстављали су се њихови тобожњи сопственипривредни интереси већ априори свакоморганизационом устројству њима потчињене раднеснаге, тако да се већ и са тог разлога код највећегброја њих тешко могао да формира некинеоптерећујући суд. Овде је, дакле, неопходно, каошто је то често случај, обратити се некоме са стране,који не подлеже искушењу да од мноштвајединачних дрвећа не види шуму. Ти ће онда уздобру вољу имати много лакше разумевања за једнуствар која на овај или онај начин спада у најважнијеза наш будући живот. Ја сам се већ у првом томуизјаснио о суштини и сврси, као неопходностисиндиката. Тамо сам заузео став да док год не дођебило државним мерама (које су ипак највећманеплодне) или општим новим образовањем допромене положаја радника, овоме неће остати ништадруго него да, позивајући се на своје праворавноправног контрахента у привредном животу,сам заштити своје интересе. Наглашавао сам даље даје таква једна заштита апсолутно у смислу народнезаједнице, ако њоме могу да се спрече социјалненеправде која по правилу морају да воде до тешкихоштећења свеопштег бића једног народа. Изјавиосам надаље да се без даљњег мора поштовати танеопходност, док год међу предузимачима постојељуди који у себи немају осећања не само за

социјалне обавезе, него и за најелементарнијаљудска права; и из тога сам извукао закључак дакада се већ једном прихвати та самозаштита, ондањена форма може да постоји само у организовањурадника на синдикалним основама.

На овим општим схватањима није се код мене ни угодини 1922. ништа променило. Свакако да је,међутим, морала да се изнађе једна јаснаформулација за став према овим проблемима. Нијевише вредело да се и надаље неко исказујеједноставно задовољан сазнањем, него је посталонужно да се из њега извуку практични закључци.Радило се о одговору на следећа питања: Да ли сусиндикати нужни? Да ли NSDAP треба и сама да сесиндикално активира, или да своје чланове унекаквој форми приведе таквој активности? Каквеврсте мора да буде један националсоцијалистичкисиндикат? Шта су наши задаци и његови циљеви?Како ћемо доћи до таквих синдиката? Верујем да самсасвим довољно одговорио на прво питање. Какоствари данас стоје, не могу се по моме уверењусиндикати никако заобићи. На против, они спадају унајважније институције привредног живота нације.Али њихов значај није само на социјално-политичком плану, него много више на једномопштем национално-политичком. Јер један народ,чије широке масе путем правог синдикалног покретазадобију задовољење својих животних интереса, алиистовремено и задовољавајући степен образовања,постићи ће тиме једно изванредно јачање своје


378

укупне одбрамбене снаге у животној борби.Синдикати су пре свега нужни као темељи будућегпривредног парламента, односно сталешких домова.И на друго питање је такође још могуће лако датиодговор. Ако је синдикални покрет важан, онда јејасно да националсоцијализам мора према њему несамо чисто теоретски него и практично да заузместав. Додуше, тада је оно тако већ теже разјаснити.Националсоцијалистички покрет, који за циљ свогделовања има националсоцијалистичку националнудржаву, не сме у сумњи о томе да буде, да све будућеинституције те државе морају једном да израсту изсамог тог покрета. Највећа је грешка веровати да сеодједном из ничега, само чињеницом што се поседујевласт, може да спроведе једна реорганизација, безпретходног поседовања извесне подлоге у људима,који су пре свега идејно потковани. И овде важиначело да је важније од спољне форме, која семеханички веома брзо може створити, увек остаједух, који попуњава такву једну форму. Наредбодавноможе се нpr. веома лако наметнути диктаторскидржавном организму принцип вође. Он ће међутимсамо онда заживети, ако се у сопственом развиткусам од понајмањих ћелија постепено формирао исталним одабиром, које сурова стварност животанепрестано предузима, поприми током многихгодина за спровођење овог принципа неопходнеатрибуте и грађу правог вође... И несме се, дакле, посеби замислити да се одједном из некаквеактенташне извуку нацрти за неки нови државниустав и да се он онда силом власти одозго може да

"уведе". Покушати тако нешто се и може, саморезултат свакако неће моћи да заживи, него ће тонајвећма бити мртворођенче. То ме веома подсећа нанастанак Вајмарског Устава и на покушај да сенемачком народу новим једним уставом подари иједна нова застава, која ни у каквој унутрашњој везиније могла током последњег века да стоји удоживљају нашег народа. И НС држава мора да сестрого чува од таквих експеримената. Она можеједном да израсте само из већ поодавно постојећеорганизације. Ова организација мора већ унапред дапоседује у себи националсоцијалистички живот, даби коначно створила националсоцијалистичкудржаву. Као што је већ наглашено, клице за овоморају да леже у привредним коморама уразличитим професионалним заступањима, даклепре свега у синдикатима. Ако би ова каснијазаступништва сталежа и централни привреднипарламент представљали НС институцију, ондаморају те важне клице да буду носиоци НС идеје исхватања. Институције покрета морају се превести удржаву, али држава не може одједном из ничега дауврача одговарајуће институције, ако не жели даостане потпуно беживотна творевина.

Већ и из тог највишег становишта мора да НС покретпризна нужност синдикалне активности. Он тонадаље мора и због тога, јер једно стварно НСваспитање како послодавца тако и послопримаоца,радника, у смислу обостраног уклапања у заједничкеоквире народне заједнице неће уследити теоријским


379

подукама, апелима или опоменама, већ самосвакодневном борбом. На тој борби и само њоме имазадатак НС покрет да васпитава поједине великепривредне групе и да их у глобалним становиштимаприближи једне другима. Без таквог једног предрадаостаје свака нада у настанак једне стварне народнезаједнице пуста илузија! Само велики у светскимразмерама знчајан идеал, за који се покрет бори,може постепено да образује онај општи стил, који ћеонда једном да назначи изнутра фундирано нововреме, а не оно које је споља конструисано. Тако сенаш покрет не сме само потврдно и с прихватањемда односи према идеји синдиката као таквој, већоном безброју његових чланова и присталица да упрактичној активности омогући васпитање задолазећу националсоцијалистичку државу.

Одговор на треће питање добија се из претходнореченог. НС синдикат није никакав орган класнеборбе, већ орган професионалног представљања. НСдржава не познаје никакве "класе" већ у политичкомпогледу само грађане са потпуно истим правима исходно томе такође истим општим обавезама, ипоред њих држављане, који су у државнополитичкомпогледу, међутим, потпуно бесправни. Синдикат уНС смислу нема за задатак да окупљањем одређенихљуди у оквиру једног народног тела исте тепреобрати постепено у једну класу, да би онда с њомеповела борбу против других, слично организованихтела у оквиру народне заједнице. Ове задатке никаконе можемо да припишемо синдикату по себи, него су

му они такви једино у моменту кад он постанеинструмент борбе марксизма. Није синдикат"класноборбен" него је марксизам од њега начиниоинструмент за своју класну борбу!

Он (синдикат) је створио једно привредно оружје,које интернационални Јеврејин употребљава заразарање привредних основа слободних, независнихнационалних држава, за уништење њиховихнационалних индустрија и њихове националнетрговине и тиме за поробљавање слободних народа услужби наднационалног, наддржавног светскогфинансијског Јеврејства.

НС синдикат има насупрот томе да организационимокупљањем одређених група учесника у процесународне привреде подигне сигурност националнеекономије и да јача њену снагу коригирајућимодстрањењем свих оних неповољности, које у својимкрајњим последичностима деструктивно делују нанационално народно тело, живу снагу народнезаједнице, а тиме и државе оштећују и најзадпривреду доводе до невоља и пропадања. За НСсиндикат штрајк тиме није средство за руинирање ипотресање националне производње и привреде, негоза њен раст и бољи ток путем сузбијања свих онихнеповољности, које услед свог несоцијалногкарактера ометају способност учинка привреде, атиме и егзистенцију друштвене целине. Јер, раднаспособност појединца стоји стално у узрочној вези саопштим правним и социјалним положајем, који он


380

има у привредном процесу и само из тогарезултирајућег сазнања о нужности успешностиовога процеса и у његову сопствену корист.

Националсоцијалистички послопримац, даклерадник, мора да зна, да процват националнеекономије значи његову сопствену материјалнусрећу. НС послодавац мора да зна, да су срећа изадовољство његових радника претпоставка заегзистенцију и развитак његове сопствене привредневеличине. НС послопримац и НС послодавац су обаовлашћеници и водитељи целокупне народнезаједнице. Високи степен личне слободе, који сењима у њиховом деловању притом даје, објашњавасе чињеницом да искуствено радна способностпојединца више расте при најширим давањимаслободе, него принудом одозго и да је он надаљеспособан да спречи да се онај природни процесодабира, који треба да унапреди најмарљивије,најспособније и највредније у неку руку не осујети.За НС синдикат је стога штрајк једно средство, којесе сме само онда толико дуго примењивати и свакакомора примењивати, док год не егзистира једна НСнародна држава. Он, штрајк наравно треба дапреузме уместо масовне борбе обеју великих група:послодавства и послопримства (која у својимпоследицама као смањење производње увек народнузаједницу у целини оштећује!) правну бригу иправну заштиту свих! Привредним коморама самимприпада обавеза за одржање у погону народнепривреде и за отклањање за њу штетних недостатака

и грешака. Оно што се данас борбама милионаизбори мора једном да нађе своје решење укоморама сталежа и у централном привредномпарламенту. Тиме више неће насртати једни противдругих предузимаштво и радници у надничким итарифним борбама, који обема групама наносе штетуу њиховој економској коегзистенцији, него ћезаједнички да решавају те проблеме на вишем месту,где изнад свега мора да светли добробит народнезаједнице и државе. И овде, као и увек и свугде, имада важи необориво начело да је на првом местуотаџбина, а онда партија. Задатак НС синдиката јеобразовање и припрема за сам овај циљ, који ондагласи: Заједнички рад свих на одржању иобезбеђењу нашег народа и његове државе,одговарајући појединцу урођеним и путем народнезаједнице образовањем датим способностима иснагама.

Четврто питање: Како ћемо доћи до таквихсиндиката? Изгледало је својевремено као најтеже заодговор. Уопште је увек лакше предузети једнозаснивање у некој Новој земљи него на старомподручју, на коме већ егзистира слично заснивање. Уједном граду у коме још нема радње одређене врсте,лако се може она отворити. Теже је, ако се већ туналази слично предузеће, а најтеже, ако су притомдати услови, под којима само једно може да успева.Јер овде се оснивачи налазе пред задатком не самода уведу своју сопствену радњу, него они морају, даби могли опстати, ону до сада у месту већ постојећу,


381

да униште! Један НС синдикат је поред других, већпостојећих синдиката бесмислен! Јер и он се мораосећати прожет својим задацима свога погледа насвет и из тога рођеним обавезама за нетрпељивостпрема другим сличним или чак и непријатељскимтворевинама и за потврђивање и истицањеискључиве неопходности свога постојања. И овде непостоји никакво саморазумевање и споразумевање иникакав компромис са сродним опредељењима, већједино одржање (опстанак) апсолутно јединачногсопственог права. Постојала су сад само два пута дасе доспе до таквог једног развоја: 1.) могу се основатисопствени НС синдикати, па да се онда постепеноступи у борбу против интернационалних (јеврејских)марксистичких синдиката; или се могло под 2.)продрети у марксистичке синдикате и покушати ихизнутра испунити новим духом, односно претворитиих у инструменте нове светске НС идеје. Противпрвог пута биле су следеће дилеме: Нашефинансијске тешкоће биле су у оно време још увектолико знатне, средства која су нам била нарасполагању сасвим безначајна. Све више растућаинфлација је још и тиме отежавала положај, да је утим годинама једва могло бити речи о прихватљивојкористи синдиката за свог члана. Поједини радниктада, гледано с тог становишта, није имао никакавразлог да уплаћује прилоге у синдикат. Већ ипостојећи марксистички синдикати били су скоропред сломом, све док им генијалном рурскомакцијом господина Цуно-а одједном нису милионипали у наручје. Овај такозвани "национални"

канцелар Рајха се мирно може означити каоспасилац марксистичких (јеврејских) синдиката. Стаквим финансијским могућностима ми тада нисмомогли да рачунамо; и није се могао нико привући даступи у један нови синдикат, који услед својефинансијске немоћи није био у стању да понуди нионо најмање.

С друге стране морао сам се безусловно опирати томеда се у таквој једној новој организацији ствараухлебљење за мање или више велике духове. Уопштеје питање личности играло најзначајнију улогу. Таданисам имао ни једну једину главу, којој сам могао даповерим решење таквог једног огромног задатка. Које у оно време заиста могао да разори марксистичкисиндикат да би на место такве институцијеуништавајуће класне борбе могао да допринесепобеди идеје националсоцијалистичког синдиката,тај би спадао у сасвим велике људе нашег народа, ињегова биста би једном морала да остане запотомство у Валхали у Регенсбургу. Али ја нисамзнао ни једну умну главу која би одговарала таквомпостаменту.

Сасвим је погрешно у том погледу заваравати сечињеницом да су и интернационанли синдикатитакође располагали само просечним главама. То уствари ништа не говори, јер ништа друго и није билонего што се оно једном створило. Данас мора НСпокрет да се бори против једне одавно постојећегигантске и до танчина изграђене и разрађене


382

џиновске организације. Освајач међутим мора увекда буде генијалнији него бранилац, ако жели даовога покори. Марксистичком тврџавом могу данассвакако да владају обични буздовани, али њуосвојити може само она величина која располажедивљом енергијом и генијалном способношћу. Ако сетакав један не нађе бесмислено је поигравати сесудбином, а још је луђе, да се с недостатном заменомпокуша ствар да савлада. Овде је важно користитиискуство да је много у животу боље једну ствар нековреме напустити, него је у недостатку подесних снагасамо половично или слабо започињати. А к томе јоштреба придодати друго једно промишљање којенипошто не би смело да се означи као демагошко. Ионда као и данас још поседујем недвосмисленоубеђење да је опасно једну велику политичко-идејнуборбу сувише рано повезивати с привреднимстварима. То посебно важи код нашег немачкогнарода. Јер овде би у таквом једном случајупривредно рвање сместа однело енергију сполитичке борбе. Чим би људи спознали да својомштедљивошћу рецимо могу да си приуште и каквукућицу, сместа би се просто посветили том задатку ине би више уопште нашли времена за политичкуборбу против оних, који већ овако или онако и иначенамеравају да им отму уштеђене новце (овде А.Хмисли на јеврејске банкаре). Уместо у политичкојборби истрајавати на задобијеним увидима иубеђењима, посвећују се они онда само више својим"селидбеним" мислима и на крају најчешће седеизмеђу свих столица. НС покрет је данас на почетку

своје борбе! Он сад мора највећма тек да формираслику свог погледа на свет и да је доврши. Он морасвом својом енергијом да се бори за спровођењесвојих великих идеала и један успех се само ондаможе замислити када се сва снага без остатка стави услужбу те борбе.

Револуција новембра 1918. није била потекла одсиндиката него се спроводила против њих. Анемачко грађанство не води за немачку будућностникакву борбу јер ту будућност замишља и погрешновиди осигурану искључиво у растућем раступривреде. На основу тих искустава треба да учимо,јер и код нас такође неће ићи друкчије. Што више мицелокупну снагу нашег становништва окупљамо уполитичку борбу, тим пре ћемо смети да рачунамона успех на целој линији фронта, а што се ми вишеопет превремено оптерећујемо са синдикалним,стамбеним и сличним проблемима, тим ће мањабити корист за нашу ствар узето у целини. Јер маколико да су важне те потребе ипак ће њиховоиспуњење тек онда у целом обиму наступити, кадавећ будемо у ситуацији, да у службу тих размишљањаставимо јавну власт. Све дотле ће иначе ти проблемитим више наш покрет паралисати, што се он ранијебуде тиме бавио и што јаче тиме буде његова идејнавоља слабљења. Могло би онда лако да дође до тогада синдикални моменти управљају политичкимпокретом, уместо да поглед на свет повуче синдикатна своју стазу. Стварна корист како за покрет тако иза наш народ уопште може, међутим, само онда да


383

настане из једног НС синдикалног покрета, ако је онидејно већ толико снажно испуњен нашомнационал-социјалистичком идејом, па више непостоји опасност да западне у марксистичкеколотечине. Јер један НС синдикат, који види својумисију само у конкуренцији против марксистичког,био би гори него никакав. Он мора да објави ратмарксистичком синдикату не само као организација,већ пре свега као идеја! Он мора у њему да будезамена навеститеља класне борбе и класне идеје итреба да на место тога постане заштитникпрофесионалних интереса немачких грађана.

Сва ова становишта говорила су онда, а говоре иданас против оснивања сопствених НС синдиката,осим да се изненада појави неки великан који биодаслан од судбе био баш за решење овог проблемапозван. Постојале су, дакле, само две могућности:или да се својим партијским друговима препоручи даиступе из синдиката, или да остану у дотадашњим,да би тамо дејствовали што деструктивније противтих марксистичких синдиката. Ја сам углавномпрепоручивао овај последњи пут каонајплодотворнији. Нарочито у годинама 1922/23.могло се то чинити без даљњег, јер финансијскакорист коју је за време инфлационог временасиндикат услед младости нашег покрета од још нетако веома бројног чланства могао из његовихредова да црпе, била је равна нули. Штета је засиндикате међутим била веома велика, је сунационалсоцијалистичке присталице биле њихови

најжешћи критичари и тиме њихови унутрашњиразбијачи. Сасвим сам одбијао онда онеексперименте, које су већ априори у себи претилинеуспехом. Сматрао сам то једним злочином да сеједном раднику од његове ништавне зараде одузметолико и толико за једну институцију о чијој користиза њено чланство нисам поседовао нарочитоубеђење. И кад једна нова политичка партија једногдана и опет ишчезне, онда је то једва некаква новаштета, већ скоро увек корист и нико нема било какваправа, да над тиме кука. Али ко уплаћује у једансиндикат, има права на испуњење противуслуга којесу му обећане. Ако се о томе не поднесе рачун, ондасу махери таквог једног синдиката варалице, илибарем лакомислени људи, које се мора привестиодговорности! Према тим гледањима смо ми иделовали у години 1922. Други су изгледа друкчијепоимали те су основали своје синдикате. Они су нампребацивали непостојање нечега таквог као видљивизнак нашег погрешног и ограниченог увида у ствари.Само, није трајало баш дуго, док та оснивања поновоне ишчезнуше тако да је коначни резултат био као икод нас. Само опет с једном разликом: што се минисмо преварили, нити нас саме нити друге!

***


384

НЕМАЧКА ПОЛИТИКАСАВЕЗНИШТВА НАКОН РАТА

Сметеност спољнополитичког вођства Рајха упостављању принципијелних смерница за сврховитуполитику савезништва не само да се наставила наконреволуције, већ је и надмашена. Јер ако су се прерата у првом реду опште политичке збрке појмовамогле сматрати узроком нашег погрешног вођењадржаве напољу, онда је то након рата могао битинедостатак искреног хтења.

Било је природно да кругови који су кроз револуцијусвоје деструктивне циљеве коначно виделипостигнутим, нису могли имати интерес па политикусавезништва чији је крајњи резултат морао битипоновно успостављање слободне немачке државе. Несамо да би такав развој противречио унутрашњемсмислу новембарског злочина (црвене револуције)не само да би он прекинуо или чак окончаоинтернационализацију немачке привреде и раднеснаге: и политички ефекат унутра као последичнапојава спољнополитичке борбе за слободу би заослонце данашњих силника Рајха у будућности биокобан. Ни уздизање једне нације без претходненационализације исте се не може замислити, каошто обрнуто, сваки моћан спољнополитички успехнужно одаје дејства у том смислу. Свака борба заслободу води према искуству до уздизања

националног осећања, самосвести али тиме и дооштрије осетљивости према антинационалнимелементима и исто таквим тежњама. Стања и лицакоја су се у мирним временима трпела, чак се нијеобраћала пажња на њих, у периодима узбурканогнационалног одушевљења не наилазе само наодбијање, него на отпор који не ретко постаје њиховакоб. Сетимо се само нпр. општег страха одшпијунирања који изненада проваљује при избијањуратова на врхунцу људских страсти, и води донајбруталнијих, понекад чак неправедних прогона,иако свако самом себи може да каже да ће опасностод шпијуна у дугим годинама мира бити већа, иакоиз природних разлога не наилази на општу пажњу уистом обиму. Фини инстинкт државних паразита,испраних на површину новембарским догађајима,већ из тог разлога у ослободилачком покрету нашегнарода, потпомогнутом паметном политикомсавезништва и у тиме условљеном распламсавањунационалних страсти слути могуће уништењесопственог злочиначког битка... Тако постајеразумљиво зашто су владајућа места, која одлучујуод 1918., заказала у спољнополитичком погледу, аруководство државе скоро увек плански радилопротив стварних интереса немачке нације. Јер оношто би на први поглед изгледало непланско, приближем посматрању се разоткрива само каоконсеквентно праћење пута на који је новембарскареволуција 1918. по први пут пред свима ступила.


385

Наравно да се овде мора направити разлика измеђуодговорних или боље "треба да буду одговорних"вођа наших државних послова, просека нашихпарламентарних политиканата и великог ступидногстада нашег попут оваца трпељивог народа. Једнизнају шта желе. Други саучествују или зато што знајуили зато што су превише плашљиви да себезобзирно супротставе оном што препознају и осетекао штетно. Остали се, међутим покоравају изнеразумевања и глупости.

Докле год је Националсоцијалистичка немачкарадничка партија имала само обим малог и малопознатог удружења, спољнополитички проблеми су уочима неких присталица могли имати подређензначај. То нарочито стога, што је управо наш покретувек принципијенло заступао и мора да заступа даспољна слобода није дата ни са неба ни земаљскимсилама као поклон, већ је више само плодунутрашњег развоја снага. Само отклањање узроканашег слома као и уништење искориставача истогможе да створи претпоставку за спољну борбу заслободу. Већ се дакле може разумети када је сатаквих становишта у прво доба младог покретавредност спољнополитичких питања умањенанасупрот значаја тих унутрашњих реформаторскихнамера. Као што је оквир малог безначајногудружења проширен и коначно срушен, а младатворевина добила значај великог савеза, већ сепоказала неопходност да се према питањимаспољнополитичког развоја заузме став. Требало је

утврдити смернице које не само да нисупротивречиле фундаменталним гледиштима нашегсхватања света, већ су чак представљале израз овогначина посматрања. Управо из недостаткаспољнополитичке обучености нашег народапроизилази обавеза за млади покрет да појединимвођама као и широкој маси преко далекосежнихсмерница пренесе форму спољнополитичкогмишљења која је претпоставка за свако практичноспровођење спољнополитичких припрема, које сенекад одвијало, за рад на поновном задобијањуслободе нашег народа као и стварног суверенитетаРајха.

Битан принцип и мото, који увек мора да нам будепред очима при процењивању овог питања, је тај, даје и спољна политика само средство сврхе, а сврхаискључиво унапређење наше сопствене народности.Не може се извести спољнополитичко разматрање садругог гледишта него са овог: користи ли то нашемнароду сада или у будућности, или ће му то битиштетно? То је једино меродавно мишљење које јемогло да важи при обради овог питања. Партијско-политичка, религиозна, хумана, уопште сва осталагледишта се потпуно искључују.

* * *

Ако је пре рата задатак немачке спољне политикебио обезбеђење исхране нашег народа и његове децена овој земљиној кугли, припремањем путева који су


386

могли да воде овом циљу, као и задобијање тадапотребних помоћних снага у форми сврсисходнихсавезника, онда је Он данас исти само са томразликом: пре рата је важило да се служи одржањунемачке народности, узимајући у обзир постојећуснагу независне државне моћи, данас важи да сенароду најпре опет да снага у форми слободнедржаве моћи која је претпоставка за каснијеспровођење практичне спољне политике у смислуодржања, унапређења и исхране нашег народа забудућност. Другим речима: циљ данашње немачкеспољне политике треба да буде припрема засутрашње поновно освајање слободе. При томе сеисто увек пред очима мора задржати фундаменталнипринцип - могућност да се за народност поновоосвоји независност, није дакле апсолутно повезана сазатвореношћу једне државне области, већ пре сапостојањем остатка народа и државе, иако још такомалог, који у поседу неопходне слободе, може дабуде не само носилац духовне заједнице целокупненародности, већ и да припрема милитаристичкуборбу за слободу. Ако народ од сто милиона људи, даби заштитио државну затвореност, заједнички трпиропски јарам, онда је то горе, него кад би таквадржава и такав народ били уништени, а само деотога остао у поседу потпуне слободе. Наравно подпретпоставком да би онај последњи остатак биоиспуњен светом мисијом, не само да сталнопрокламира духовну и културну нераздвојност, већда преузме и оружану припрему за коначноослобођење и поновно уједињење несрећних

угњетаваних делова. Даље, треба размислити да јепитање поновног задобијања изгубљених деловаобласти народа и државе увек у првој линији питањепоновног задобијања политичке моћи инезависности домовине, да се према томе у таквомслучају интереси изгубљених области морајубезобзирно да запоставе насупрот јединог интересапоновног задобијања слободе главне области. Јер сеослобађање угњетених, одвојених одломака једненародности или провинција неког Рајха не одвија наоснову жеље потлачених или протеста заосталих, већсредствима моћи остатака некадашње заједничкеотаџбине који су више или мање остали суверени.

Према томе је претпоставка за задобијањеизгубљених области, интензивно унапређивање ијачање преосталог остатка државе као инепоколебљива одлука која дрема у срцу, да се тиместворена нова снага у датом часу посвети службиослобођења и уједињења целокупне народности –дакле, запостављање интереса одвојених областинасупрот једином интересу да се за преостали деоизбори она мера политичке моћи и снаге, која јепретпоставка за корекцију воље непријатељскихпобедника. Јер се потлачене земље не враћају уокриље заједничког Рајха ватреним протестима већубојито снажним мачем. Исковати овај мач језадатак унутрашњеполитичког вођства народа,осигурати ковачки рад и потражити другове пооружју, задатак спољнополитичког.


387

У првом тому сам се обрачунао са половичношћунаше политике савезништва пре рата. Од четирипута за будуће одржање наше народности и исхрануисте, изабран је четврти и најнеповољнији. Уместоздраве европске политике тла, посегло се заколонијалном и трговачком политиком. То је билоутолико погрешније што се тад мислило да се тимеможе измаћи оружаном обрачуну. Резултат овогпокушаја да се хтело сести на све столице је биопознати случај између истих, а светски рат јепредстављао само последњи Рајху предат рачун оњеговом погрешном вођењу напољу. Прави пут бивећ тада био трећи: јачање континенталне моћиосвајањем новог тла у Европи, при чему се управотиме допуњавање каснијим колонијалним областимапојављује померено у сфери природно могућег. Оваполитика би се свакако могла спроводити само усавезу са Енглеском или уз тако абнормнопобољшање војних средстава моћи, да би зачетрдесет или педесет година културни задаци билипотпуно потиснути у позадину. Ово би се врло лакомогло оправдати. Културни значај једне нације јескоро увек повезан са политичком слободом инезависношћу исте, па је према томе онапретпоставка за постојање или, боље, настанак оногпрвог. Стога ниједна жртва за осигурање политичкеслободе не може бити превелика. Оно што сеопштим културним стварима одузме прекомернимпобољшавањем војних средстава моћи државе,касније ће се опет моћи богато унети. Да, може серећи да након таквог максималног напора само у

правцу одржања државне независности обичноуследи извесно опуштање или изједначење, честоуправо изненадујућим цветањем до тадазапостављених културних снага народности. Изневоље персијских ратова израстао је светПерикловог доба, а преко брига пунских ратоваримска држава је почела да се посвећује вишојкултури. Свакако да се такво потпуно подређивањесвих осталих ствари народности под једини задатакприпреме будуће борбе за касније обезбеђењедржаве не може поверити снази одлуке већинепарламентарних шупљоглаваца или дангуба. Даприпреми борбу уз занемаривање свега осталогмогао је отац једног Фридриха Великог, али очевинаше демократске парламентарне глупостијеврејског обележја то не могу! Већ из тог разлога је,дакле, у предратно доба оружана припрема заосвајање свеколиког тла у Европи могла да буде самоумерена, тако да се тешко могло бити без подршкесврсисходних савезника. Пошто се није хтело уопштеништа знати о планском припремању рата, одреклосе придобијања тла у Европи и жртвовао, тиме штосе уместо тога окренуло колонијалној и трговачкојполитици, иначе могући савез са Енглеском, а да сеније, логично ослонило на Русију, и на крају сепосрнуло у светски рат, напуштени од свих, осимхабзбуршког наслеђеног зла.

* * *


388

О карактеристици наше данашње спољне политикемора се рећи да уопште не постоји било каковидљива или чак разумљива смерница. Када се прерата на погрешан начин кренуло четвртим путем, даби се њиме у ствари ишло управо само пола-пола,онда после револуције ни најоштрије око није вишемогло уопште да спозна пут. Још више него пре ратанедостајало је свако планско размишљање, па билото и о покушају да се разбије чак последњамогућност поновног уздизања нашег народа. Хладнопреиспитивање данашњих европских односа моћиводи до следећег резултата: од пре три стотинегодина је историја нашег континента одлучујућеодређивана покушајем Енглеске да обилазним путемизједначених, међусобно обавезујућих односа моћиевропских држава обезбеди себи неопходну залеђинуза велике светско-политичке британске циљеве.

Традиционална тенденција британске дипломатијекојој се у Немачкој могла супротставити самотрадиција пруске војске, се од деловања краљицеЕлизабете, плански сводила на то, да се свимсредствима спречи уздизање европске велике силеизван оквира општег распореда величина, и ако јепотребно, да се сломи војним захватима. Средствамоћи која је Енглеска у овом случају обичавала дапримени, су била различита, већ према постојећојситуацији или постављеном задатку – одлучност иснага воље за њихову примену су, међутим, увекисте. Да, што је положај Енглеске током времена биотежи, утолико је вођству британског Рајха изгледало

неопходније одржање стања опште клонулости снагапојединачних држава Европе, која се дешавала каопоследица међусобног ривалства величина.Политичко ослобађање некадашњих северно-америчких колонијалних области је у касније добабаш довело до највећих напора одржавања обавезноевропске позадине. Тако се након уништењаШпаније и Холандије као великих поморских силаконцентрисала снага енглеске државе јако дугопротив Француске која је тежила за вишим, док секоначно са падом Наполеона и опасност хегемонијеове најопасније војне силе за Енглеску није могласматрати сломљеном. Окретањем британскеполитике против Немачке је извршено полако, несамо јер најпре услед недостатка националногуједињења немачке нације, није постојала видљиваопасност за Енглеску, већ и зато што је јавно мњењепропагандистички одгајано за одређену државнусврху само полако могло да следи нове циљеве.Трезвено спознавање државника се овде појављујепренето у вредности по осећању које не само да суиздржљивије у датом дејству, већ и стабилније уодносу на његово трајање. Према томе, државникможе да након постизања једне намере, своје мислибез даљег окрене новим циљевима, маса ће се ипаксамо лаганим пропагандистичким радом по осећањумоћи претворити у инструмент новог схватањањеног живота. Већ године 1870/71. је Енглеска умеђувремену утврдила свој нови положај.Осцилације, које су неколико пута наступиле уследсветског привредног значаја Америке, као и моћног


389

политичког развоја царске Русије, Немачканажалост није искористила, тако да је све вишеморало да уследи учвршћење првобитне тенденцијебританске политике.

Енглеска је у Немачкој видела силу чији јетрговачки, а тиме и светско-политички значај уследњене енормне индустријализације, повећао у такоопасном обиму, да се већ могло извршитиодмеравање снага обе државе у истим областима."Мирно економско" освајање света које је нашимдржавним вођама изгледало као највиши крајпоследње мудрости, за енглеске политичаре јепостало разлог за организовање отпора. То што је тајотпор заоденут у форму опсежног организованогнапада, тада је потпуно одговарало бићу политике,чији циљеви нису били у одржању сумњивогсветског мира, већ у учвршћењу британске светскевладавине. Да се при том Енглеска као савезницимаслужила свим државама које су војно уопште могледоћи у обзир, одговарало је колико њеномтрадиционалном опрезу у процени снаге противникакао и увиду у сопствену тренутну слабост. Ово се неможе означити »бескрупулозношћу« стога што сетаква обимна организација рата не може проценитипрема херојским гледиштима већ премасврсисходним. Дипломатија треба да се брине за тода народ не пропадне херојски већ да се практичноодржи! Сваки пут који томе води је ондасврсисходан, а неидење њиме се мора означити каонемаран злочин! Револуционирањем Немачке је

британска брига о претећој германској хегемонијинашла свој, за енглеску политику ослобадајући крај(наравно све ово под диригентском палицом јеврејакоји су владали и Великом Британијом).Интересовање за потпуно брисање Немачке саевропске мапе од тада не постоји више за Енглеску.Напротив, управо је страшан слом, који се десио уновембарским данима 1918. ставио британскудипломатију пред нову ситуацију која најпре уопштеније сматрана могућом: четири и по године себританско светско царство борило да сломи тобожњунадмоћ континенталне силе. Сада је изненаданаступио јуриш, који је изгледао да ће ову силупотпуно уклонити са површине. Такав недостатак сепоказао чак и код најпримитивнијег нагона засамоодржањем, да је европска равнотежа изгледалапоремећена делом од једва четрдесет осам сати:Немачка уништена, а Француска прваконтинентална политичка сила Европе. Енормнапропаганда која је у овом рату британски народподстицала да издржи, безмерно хушкала, узбуркаласве пра-инстинкте и страсти, морала је као оловнитег оптеретити одлуке британских државника. Саколонијално-економским и трговачко-политичкимуништењем Немачке је достигнут британски ратнициљ, оно што је из тога произашло, је било сужавањеенглеских интереса. Гажењем немачке државнемоћи у континенталној Европи су могли да добијусамо непријатељи Енглеске. Ипак у новембарскимданима 1918. и до у позно лето 1919. више није биомогуц преокрет енглеске дипломатије, која је у том


390

дугом рату више него икад пре користила осећајнеснаге широке масе. Није био могућ са становиштадатог усмерења сопственог народа и није био могућ собзиром на лагеровање војних односа моћи.Француска је себи приграбила закон трговине имогла је да диктира другима. Ипак једина сила којаје у тим месецима цењкања и трговине могла даизазове промену, сама Немачка, је била у потресимаунутрашњег грађанског рата и најављивала сталнокроз уста својих такозваних државника спремност заприхватање сваког диктата. Када у животу народауслед потпуног недостатка сопственог нагона засамоодржањем једна нација престане да буде могући»активан« савезник, обично потоне до ропскогнарода, а њена земља допадне судбини колоније.Управо да се не би допустило да моћ Францускепревише нарасте, учешће Енглеске у њенојграбежљивости је било једина могућа формасопственог делања. Енглеска у ствари није постигласвој ратни циљ. Уздизање европске силе изнадодноса континенталног система држава Европе несамо да није спречено већ је у највећој мериутемељено. Немачка као војна држава је 1914. билауглавном између две државе од којих је једнарасполагала истом моћи а друга већом. Уз то једошла надмоћна важност Енглеске на мору. СамоФранцуска и Русија су претераном развоју немачкевеличине пружале препреке и отпор. Изузетнонеповољан војно-географски положај Рајха је могаода важи као даљи коефицијент сигурности противпревеликог пораста моћи ове државе. Нарочито је

обала војно посматрано била неповољна за борбу саЕнглеском, мала и затворена, копнени фронт,напротив, претерано широк и отворен. Другачији једанашњи положај Француске: војно прва сила, безозбиљног ривала на континенту, границе на југупрема Шпанији и Италији добро заштићене, противНемачке осигурана немоћу наше отаџбине, њенаобала у другом фронту лежи пред животнимнервима британског Рајха. Енглески животни центрису представљали исплативе циљеве не само заавионе и батерије великог домета, већ би исаобраћајнице британске трговине биле изложенедејству подморница. Рат подморницама, ослоњен надугу атланску обалу, као и на ништа мање великеделове француских ивичних области Средоземногмора у Европи или Северној Африци, довео би допогубних дејстава.

Тако је плод борбе против развоја моћи Немачкеполитички био спровођење француске хегемоније наконтиненту. Војни резултат: учвршћење Францускекао прве силе на копну и признавање уније каоједнако јаке силе на мору. Економско политички:предавање највећих британских интересних областинекадашњим савезницима. Као што традиционалниполитички циљеви Енглеске желе и требају извеснубалканизацију Европе, исто тако и они Францускебалканизацију Немачке. Жеља Енглеске јесте иостаје спречавање превеликог уздизањаконтиненталне силе до светски-политичког значајато јест, дакле, одржање одређене изједначености


391

међусобних односа снага европских држава, јер сеово појављује као претпоставка британске светскехегемоније. Жеља Француске јесте и остајеспречавање затворене моћи Немачке, одржањесистема немачких, по својим односима снагаизједначених државица без јединственог вођства уззаузимање леве обале Рајне као претпоставка застварање и осигурање њеног хегемонијског положајау Европи. Последњи циљ француске дипломатије ћеувек бити у супротности са последњом тенденцијомбританске политике.

Онај ко са горњег гледишта предузме испитивањеданашњих могућности савезништва за Немачку,мора да дође до убеђења, да као последњи остварљивсавез преостаје само ослањање на Енглеску. Коликогод последице енглеске ратне политике биле и јесустрашне за Немачку, ипак се не може противитиспознаји да данас више не постоји миран интересЕнглеске за уништењем Немачке, чак, да напротивенглеска политика из године у годину мора више дасе сведе на заустављање безмерног францускогнагона за хегемонијом. Политика савезништва сесада не води са становишта нерасположења којегледа уназад, већ је пре оплођен спознавањемискустава која гледају уназад. Требало је да насискуство поучи, да савези за спровођење негативнихциљева обољевају од унутрашње слабости. Судбиненарода се чврсто повезују само изгледом зазаједнички успех у смислу заједничких победа,освајања, укратко обостраног проширења моћи.

Колико наш народ мало мисли спољнополитички,најјасније се може сагледати из текућих новинскихизвештаја о већем или мањем "немачкомпријатељству" једног или другог страног државника,при чему се онда у том претпостављеном усмерењутаквих личности према нашој народности видинарочита гаранција за политику, сусретљиву преманама. То је сасвим невероватна глупост, шпекулацијана беспримену заосталост моралног политизирајућегнемачког малограђанина. Не постоји ни енглески ниамерички или италијански државник који би икадабио усмерен "пронемачки". Сваки Енглез каодржавник ће, природно бити баш Енглез, свакиАмериканац Американац, и неће се наћи ниједанИталијан, спреман да води неку другу политику даможе да гради савезе са туђим нацијама на"пронемачком" уверењу тамошњих водећихполитичара, је или магарац или нестваран човек.Претпоставка за спајање судбина народа никад нијезаснована на међусобном поштовању или чакнаклоности, већ у изгледу сврсисходности за обаконтрахента тј. дакле: колико год ће, рецимо, некиенглески државник увек водити проенглескуполитику, а никад пронемачку, исто тако сасвимодређени интерес ове проенглеске политике могу изнајразличитијих разлога бити једнаки пронемачкиминтересима. Ово наравно треба да буде случај самодо извесног степена и једног дана може да се окренеу чисту супротност – сама вештина водећегдржавника се показује управо у томе, да се заостварење својих потреба у одређеним периодима

Documents

Mein Kampf - Adolf Hitler Kampf-Serbisch.pdf · 2017. 12. 4. · Mein Kampf by Adolf Hitler 2 ˜ ˚ ˚ ˜@2>30 0?@8;0 1924. 3>48=5, =0 >A=>2C ?@5AC45 3