1. ИСТОРИЈА ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ У 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

РАЗВОЈ НАЈВИШИХ ОБРАЗОВНИХ ИНСТИТУЦИЈА (предавање)

Устаничка Велика школа 1808-1813: - Године 1807. Доситеј Обрадовић долази у Србију и постаје директор свих школа. Његов циљ био је ширење мреже малих народних школа и формирање једне велике школе за спремање народних старешина. -Велика школа била је трогодишња школа са карактеристикама средње високе школе (први и други разред су имали средњошколску наставу, а у трећем разреду се изучавало државно, међународно и кривично право – зачетак правног факултета). Једини услов за упис у Велику школу било је бити писмен. Кроз ову школу је прошло 50 до 60 ученика, међу којима су били и Вук Караџић и Алекса Карађорђевић. У школи се учило фехтовање (мачевање) – први савремени спорт који се после устанка појавио у Србији. Са падом Београда (1813) школа је престала да постоји.

Врховна (виша) школа 1830-1835: - Године 1830. заслугом Димитрија Исаиловића основана је Врховна (виша) школа у Београду, прва средња школа у Србији. Године 1833. премештена је у Крагујевац, по наредби кнеза Милоша. Већ 1835. на предлог министра просвете Д. Давидовића, претворена је у гимназију са 4 разреда (прва српска гимназија). до оснивања Лицеја добиће и пети и шести разред. Крагујевац је био престоница од 1818-1841.

Лицеј 1838-1863: - Идеја за оснивање Лицеја потекла је од Димитрија Давидовића и Аврама Петронијевића. Лицеј је основан по моделу угарског Лицеја. Циљ је била припрема стручњака за разне гране државне управе. Прве школске године 1838/39 гимназија и Лицеј радиле су као јединствена институција. Године 1839. Лицеј се одваја као самостална установа. 1841. Лицеј се премешта у Крагујевац. У почетку је радио као двогодишња виша школа, али ускоро прераста у четворогодишњу. Лицеј је имао филозофско и правно одељење (први ректор је био Атанасије Николић). Законом из 1853. филозофско одељење прераста у опште одељење, а уз правно се оснива и природно-техничко одељење.

Велика школа 1863-1905: - Лицеј је 1863. претворен у велику школу. Она је законом о устројству 1863. имала три факултета: филозофски, правни и технички. Године 1880. студије на филозофском факултету су продужене на четири године. 1896. Велика школа се изборила за унутрашњу аутономију (сама поставља наставнике). Исте године филозофски факултет је подељен на четири одсека: Лингвистичко-литерарни, Историјско-географски, Математичко-физички, и Хемијско-природњачки. Правни је имао три групе општу, судску и политичко-економску. Технички је имао три одсека: грађевински, архитектонски и машински.

Београдски универзитет 12. март 1905: - Велика школа 1905. постаје универзитет. По оснивању, Универзитет је у свом саставу имао три факултета: филозофски, правни и технички. Било је предвиђено да са радом отпочну и Богословски, Медицински и Пољопривредни Факултет. Почетак рада универзитета био је обележен повећањем броја студената и студенткиња. Главни проблем у првој 'деценији био је недостатак простора за учионице и заводе, односно лабораторије и кабинете. Капетан Мишино здање није могло у потпуности да обезбеди адекватне услове за наставу. Други проблем био је недостатак материјалних средстава. Што се тиче студената, највећи број

је био из породица трговаца (23%), затим државних чиновника (22%) а најмање из категорије општинских чиновника и инжињера (мање од 1%). Правни факултет је био најпривлачнији за студенте.

А, Ђуровић, Модернизација образовања у Краљевини Србији 1905-1914, Београд 2004.

Министарство просвете

Држава као оснивач школа задржала је право над управом на свим нивоима образовања од основног, средњег, до високог. Ту контролну функцију обављало је у име владе ресорно министарство просвете и црквених послова. Закон о уређењу министарства просвете и црквених дела донет је 27. јануара 1880. Исте године основан је Главни просветни савет и покренут Просветни гласник. Главни идеолог просветних реформи био је Стојан Новаковић. Тако су ударени правни основи и темељи предстојеће модернизације образовања која ће бити најављена доношењем Закона о обавезном основном образовању почетком 1883. Новаковић се определио за етапно реформисање образовања – током дужег временског периода. Он је пратио шта се дешавало у Западној Европи на пољу образовања и схватио је да до модерног образовног система не може доћи преко ноћи, већ мукотрпним и стрпљивим радом. Да није било правовременог Новаковићевог залагања за реформу образовања слика српског друштва 20. века другачије би изгледала. Он је дао допринос организацији рада самог министарства. Од 1880-иг година све већи број задужбина био је завештан министарству просвете. Да би све послове организовало на модеран начин министарство просвете је 1910. основало, поред постојећа два (просветно и црквено), и задужбинско одељење. Задатак тог одељења био је да попише све задужбине у Србији како би министарство остварило потпуни увид у њихово стање. Кључну улогу имао је министар, коме су били подређени сви службеници. У периоду од 1905-1914 Андра Николић, Љубомир Стојановић, Јован Жујовић су обављали дужност министра у два наврата. Поред основне функције мин. просвете која се тицала наставе и наставног процеса, још једна је била од посебног значаја, а то је планирање буџета ради обезбеђивања неопходне материјалне подршке за рад свих установа које су биле у надлежности поменутог ми. Држава, оптерећена бројним дуговима, није издвајала довољно новца за потребе образовања. Средства која су недостајала обезбеђивана су на разне начине: од прихода са хуманитарних концерата у време Светосавске свечаности, прилога краља Петра 1. и других представника српског естаблишмента тога доба, до трговаца и занатлија. Многи задужбинари завештали су целокупну имовину отачеству (капетан Миша Анастасијевић, Илија Коларац и други мање познати, нпр,. Милан Марковић, поклонио је целокупно имање са две куће и окућницом основној школи у Брњици, и таквих примера је било много; француски племић Филип ла Ренопијер је 1905-1908 у више наврата поклонио пиротској гимназији и кладовским основним школама по 350 динара за помоћ сиромашним ученицима). Готово у свим школама постојали су посебни фондови за помоћ сиромашним ученицима. Помоћ се није саастојала само у новцу, већ и у обући и одећи, често и храни, у чему су такође учествовале бројне хуманитарне организације (друштво Св. Сава, Ђачка трпеза) и ученици из боље стојећих породица. Несебичност и солидарност биле су карактерне црте српских ученика и студената тог доба.

Главни просветни савет:(Први председник – Јосиф Панчић)

Послови који су били у надлежности Просветног савета односили су се на давање мишљења министру у свим важним питањима на ставе и давање конкретних предлога о стратегији развоја образовања. Сачувани записници сведоче о стручном и марљивом раду чланова овог тела на модернизацији образовања. У организационој структури посебну улогу имао је председник, који се бирао из састава редовних чланова на рок од две године. Подпредседник и деловођа су бирани из редова ванредних чланова. На састанцима је расправљано о модернизацији образовања која је обухватала припрему нових школских прописа и методолошких упутстава, утврђивање критеријума о стручним квалификацијама наставника, затим, методичко-дидактичке проблеме наставе, укључујући уџбенике, приручнике и другу школску литературу. Оно што је давало посебан квалитет раду Савета током наведеног периода јесте стално преиспитивање сопственог начина рада. Идеју модернизације организационе структуре Савета спровео је у живот председник Сава Урошевић крајем маја 1913. (он је био професор БУ и научник у области минералологије и петрографије). Новина је било у вођење четири секције у оквиру којих су били укључени чланови Савета према стручним квалификацијама. Дакле, од 1913. Главни просветни савет чиниле су:1. административна секција;2. књижевно-уџбеничка секција;3. средњошколска секција;4. секција за основну наставу.Тако је организациона структура Савета попримила карактеристике сличних установа у Европи (Француска, Немачка …).

Школско законодавство:

Када је реч о страним утицајима, они се у почетку лоцирају, пре свега, на суседство, односно на Аустро-Угарску, а касније на Немачку и Француску. Кључни моменат био је доношење Закона о обавезном основном образовању у француској и Енглеској у периоду од 1879, до 1881. Недуго затим у Србији је донет исти закон 1883. Чињеница да он није одмах заживео у пракси не умањује његов значај. Када је у питању српска држава, важно је истаћи да је у области образовања пажљиво праћено све што се у погледу спровођења реформи дешавало у Европи, тако да су благовремено предузимане припреме за доношење одговарајућих законских прописа. Србији су били потребни модерни закони да би се и образовање модернизовало. Један од тих закона био је Закон о народним школама из 1904, али и Закон о универзитету из 1905, као и на њему засноване посебне уредбе донете током 1906. Била су то два кључна закона која су у правом смислу представљала модерне законе, онакве какве је имала Европа тог доба, а који су заправо, уз постојеће законске прописе, чинили темељ на коме је изграђен модеран образовни систем. У периоду од 1904-1914 донето је укупно 34 прописа, што показује континуирани рад на модернизацији образовања. Поред норми којима се јасно дефинишу права и обавезе наставника, учитеља и директора, врло прецизно су у педагошком смислу, одређени циљеви и задаци које је требало постићи и испунити. Наставни програм је требало да обезбеди духовно и културно уздизање, односно припремање ученика за грађански живот, али и васпитање ученика у народном духу.

(укратко)1880 – Закон о уређењу министарства просвете и црквених дела1881 – Закон о надзирању школа1883 – Закон о обавезном основном образовању

1904 – Закон о народним школама1905 – Закон о универзитету1906 – Уредба1904-1914 34 прописа

Надзорна служба – 1904.

Проблем надзора и надзорне службе био је повезан са највишим просветним органом власти – министарством просвете. Надзор на нивоу основних школа добија коначну форму доношењем Закона о народним школама 1904. Управа и надзор били су обезбеђени преко девет инстанци, које су биле подређене министру просвете (месни школски одбор, окружни школски одбор, управитељ школе, наставничко веће, окружни учитељски збор, школски надзорник, референт за основну наставу, надзорни савет, Главни просветни савет). Овако смишљена мрежа управе и надзора обезбеђивала је мин. просвете потпуну контролу рада основних школа. Сви поменути органи (изузев наставничког већа) били су обавезни, у складу са Законом о народним школама да редовно извештавају надлежно министарство о свим важним питањима која се односе на наставни процес, и на рад школа уопште. Најпре је 1881. донесен Закон о надзирању школа, али је убрзо избио спор око тога да ли надзорна служба треба да буде стална или привремена. Ова служба је дефинитивно била уведена Законом о народним школама 1904 (дефакто и дејуре) али опет није у потпуности заживела. Значајни надзорници: Стеван Окановић, Јован Миодраговић, Јаша Продановић …Пропусти у раду службе: непотпуни извештаји (због великог броја школа).Надзорници су се борили и против нередовног похађања школе (школски одбори нису кажњавали родитеље који нису слали редовно своју децу у школу!). 1904. основан је Надзорнички савет који је требало да одигра важну улогу у успостављању редовности наставе. На седницама Надзорничког савета расправљано је, не само о проблемима везаним за надзор. већ и о наставном плану и програму, уџбеницима и наставним средствима, затим о раду учитељских зборова и школских одбора. У Закону о средњим школама не помиње се вршење надзора. Надзорна служба за средње школе (до 1914) била је само повремена (један до два пута годишње).

(укратко)1904. - Надзорнички савет

ОСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ

Од увођења обавезног школовања за свако дете у Србији почетком 1883. мало тога се изменило у животима генерација стасалих за школу у наредне две деценије. Поменути закон није био довољан за неразвијено друштво какво је било у Србији тог доба. Закон није реализован у пракси због отпора конзервативне средине и због недостатка школских зграда, учитеља и наставних средстава. Законом из 1898. када је у питању основно образовање, уводи се нови појам – народних школа, који је обухватао нижи ниво (забавишта и основне школе) и виши ниво (грађанске, продужне и девојачке школе). Ако изузмемо значај оснивања забавишта, овај закон представљао је корак уназад свођењем основне школе на четвороразредну, као и увођењем трогодишњих грађанских школа, и девојачких школа које нису заживеле у пракси, тако да се ова промена врло брзо показала као промашај. Намера министарства просвете код увођења грађанских продужних и од раније постојећих девојачких школа била је да обезбеди

природни продужетак основних школа за оне који се нису уписали у неку од средњих школа. Грађанске школе: - Циљ ових школа био је да ученике припреме за привредни грађански живот. Међутим интересовање за грађанске школе било је више него скромно. Проблем је био и недовољан број наставника, што је уз мали број ученика био један од главних узрока брзом престанку рада ових школа. Уз све то, постојала је нека врста тихог отпора као и неразумевања и неразвијене свести код већег дела становништва сеоског подручја о потреби настављања школовања у грађанској школи Продужне школе: -- Када се показало да нема интересовања за отварање грађанских школа, њихово место заузеле су продужне школе, али са другачијим, скромним задатком, да обнављањем очувају и допуне код ученика писменост и знање стечено у основној школи. Пошто су у питању биле двогодишње школе, у њима су се школовала и мушка и женска деца, настава у њима одржавала се према незнатно измењеном плану за основне школе, по коми је већи фонд часова био посвећен ручном раду. Девојачке школе: - Ове школе у Србији постоје још од 1886. Биле су трогодишње а њихов основни задатак је био да прошире основно образовање и васпитање девојчица и да их унапреде у женском раду и домаћем газдињству. Мало од тога зацртаног било је и реализовано. Изостала је већа подршка родитеља, што је пресудно утицало на постепено замирање рада и гашење школа. Наставни план је био лоша комбинација предмета основне и више женске школе.

(укратко)1898 – Народна школа - нижи ниво – забавишта, основне школе; виши ниво – грађанске, продужне и девојачке школе.

(Забавиште се по закону из 1904. налазило у оквиру основног образовања)

Забавишта

Забавишта су углавном оснивана у градовима. док их на селу није било. Забавиља (васпитачица( је морала имати завршена најмање четири разреда неке средње школе или вишу женску школу и уз све то и најмање две године припремне наставе у женској учитељској школи. У недостатку домаћих приручника, забавиље су користиле дела немачких и мађарских педагога. Мали број забавишта у Србији био је узрокован недостатком материјалних средстава и стручног особља. Заступљеност мушке и женске деце била је готово приближна. Ипак, похађање забавишта није било обавезно. Таква одредба омогућавала је упис током целе године али је утицала на релативно мали број деце у забавиштима. Деца су у забавиштима стицала основна знања о хришћанској науци, о српском језику ,цртању, рачунању итд. Поред школске табле и сточића, за децу су били обезбеђени картони и бојице за израду играчака као и иловача од које су они вајали своје прве фигуре.

Основне школе:

Важан проблем присутан у основном образовању у Србији овога доба био је висока апстиненција деце доспеле за школу. До почетка Првог светског рата, проценат оних који су редовно похађали школу кретао се испод 50% што је значајно успоравало модернизацијски процес. Због недостатка интересовања за грађанске и девојачке школе, доношењем новог закона 1904. био је у целини измењен систем основних школа, који ће обухватити основну школу (од 4 године) и продужну у трајању од 2 године. Што се тиче наставног

плана за основне школе почетком 20. века, предмети су били следећи: хришћанска наука, српски језик, земљопис са српском историјом ,рачуница, познавање природе, цртање и лепо писање, ручни рад, певање, гимнастика, дечије игре. Наставни програм је био сачињен по немачком узору. Основна концепција овог програма била је замишљена тако да обезбеди садржаје из којих се учило оно што је било најнужније за наставак школовања у некој средњој или стручној школи, односно у продужној. Школски календар: Дешавало се неретко да се почетак школске године помера на крај септембра услед појаве епидемија (инфективних болести), или једноставно због оглушавања родитеља о обавезу да своју децу редовно шаљу у школу (због ангажовања на пољским радовима). Упис: Уз одступање од школског календара, много главобоље министарство просвете задавали су они који су били задужени за упис деце – школски одбори и свештеници. Задатак свештеника био је да у законском року, од 1. до 16. маја саставе списак деце доспеле за школу на подручју своје парохије, и да га потом доставе школском одбору. Тај рок често није био испоштован (Арсен каже да су свештеници правили грешке не својом вољом и лошом намером, већ пре свега због несналажења у послу који им је био поверен). Било је и пропуста и у раду самих ученика, када је реч о упису деце у први разред основне школе. Међутим, неретко су и родитељи правили пропусте приликом уписа деце у школу (многи родитељи нису знали када треба да упишу своје дете, па су уместо у мају, своју децу пријављивали почетком школске године). Црква и школа: Једно од кључних питања модернизације друштва у Европи крајем 19. и почетком 20. века било је усмерено на смањивање утицаја који је црква имала на образовање (основне и средње школе). Црква је у већини западноевропских земаља све више губила на значају, и све је мање утицала на формирање грађанске свести и развој образовања. То се најбоље види на примеру Марсеја и Лондона. У Марсеју је 1840. у цркву редовно долазило 50% становништва а 1901. тај проценат се смањио на 16%. То, наравно, није значило потпуни раскид са црквом, јер су контакти са њом задржани у време крштења, венчања, или погреба. За разлику од других европских народа, српски народ је до почетка 19. века у минулих неколико векова био суочен са погубним деловањем исламизације. Брана том процесу је била Српска православна црква, под чијим је окриљен текао образовни процес и културни рад у школама које су при њој биле успостављене. У 19. веку српска црква је задржала доминантан положај, и остваривала је велики утицај на школу. Обавезе учитеља и ученика биле су прецизно утврђене Законом о народним школама, и обухватале су: одлазак у цркву; 1. пред почетак школске године, ради призивања светог духа; 2. на крају школске године ради благодарствене молитве; 3. ради причешћа (почетком божићног и ускршњег поста), 4. о црквеној и варошкој слави; 5. о Светом Сави; 6. сваке недеље и у празничне дане (Богојављање, Спасовдан, Духови, Видовдан); 7. у дане државних празника. Све наведене обавезе укључивале су и учитеље и ученике. Учитељи су имали двоструку обавезу да одведу ученике у цркву и да поју недељом и празником. Учитељи су се, међутим, бунили због својих честих обавеза у цркви, као и због присуства свештеника предавањима веронауке у основним школама. Значајна промена била је свођење на минимум броја свештеника који су били учитељи. Стручни кадар: - У структури наставног особља 1905. доминирали су учитељи 61% у односу на број учитељица 39%. Што се тиче стручног усавршавања учитеља и учитељица, они су се опредељивали за учење немачког језика (јер сва релевантна педагошка и методичко-дидактичка литература је била објављена у Немачкој). Просечна старост наставника износила је око 31 годину (зрело доба). Ученици: - На једну школу је долазило у просеку 89 ученика, што је било на нивоу европског просека тога доба (1905). Највећи број деце похађао је школу у Крајинском

округу, затим Пожаревачком и у Београду. И даље је најмањи проценат деце био школован у Топличком округу, а потом Врањском. Знатно мањи је био проценат женске деце која су се школовала у односу на мушку. Најредовније су похађали школу деца из Пиротско, Пожаревачког,округа, а најнеуреднији ученици у Рудничком крају (1905). Просечно је на једног ученика долазило 39 оправданих изостанака. После 1905. примећује се смањивање броја изостанака по ученику ,што је имало одраза и на постигнути успех. До овог побољшања дошло је услед појачања надзора министарства просвете. Највећи број одличних ученика био је у Подрињском округу, затим Пиротском, а најмањи у Крушевачком. Успех ученица је био бољи у односу на ученике, што је био случај, не само у Србији, него и у другим европским државама.(толико о томе да ова, што је ово ручно писала, и све оне немају мозга, ко не верује, то је на страни 374). Број понављача у мушким школама био је за више од осам пута већи у односу на женске основне школе (ако неко хоће да се диви и овом податку, може на страни 377). Што се тиче старосне структуре почетком 20. века, смањивао се број ученика који су са 13 и више година уписивали први разред основне школе. Категорија ученика од 7 година била је најзаступљенија у Чачанском округу, затим у Београду, а најмање у околини Београда.Дисциплина: - Преступи ученика били су учестали (упркос патријархалном менталитету и поштовању старијих). Мали деликти су били глупирање на улици или гађање пролазника каменчићима. Игра и несташлуци су, уз добар успех, били саставни део детињства. Али, понекад се претеривало са кажњавањем ученика. Теже кривице биле су лагање и крађа (деца не би обавестила родитеље да их учитељ зове на разговор), крао се школски прибор или уџбеници. Није било бежања са часова, као ни супротстављања учитељу (то је била навика ученика средњих школа). Највећи број ученика кажњен је у Чачанском округу, затим у Крајинском ,а најмање у Београду (1905). Казне нису биле драстичне као у ранијем периоду када је примењивано чучање са голим коленима на зрневљу жита или стајање у ћошку лица окренутог ка зиду. Сада су их замениле друге попут магареће клупе, понеког шамара удареног ученику, шибање прутом по длановима, или чупање за косу. После 1905. овакви примери били су ретки, пре свега због промене свести када је реч о улози казне као васпитног средства. Стављање акцента на похвалу и истицање моралних вредности, знања и умења, насупрот кривицама и казнама, биће онај мали тег који ће обезбедити превагу модерног над традиционалним у основном образовању Србије тог доба. Социјална карта: - Највећи број ученика био је из породица земљорадника (79.30%), затим занатлија (7.01%), док је најмањи био из породица адвоката, лекара и апотекара (0.17%). Највише деце из земљорадничких породица било је у Београдском округу, а најмање у Врањском. Највише деце из породица државних чиновника било је у Нишком округу. У структури основних школа (по полу) апсолутно је доминантна категорија мушких школа са 91% у односу на женске којих је било 9.49% (1905). У периоду од 1905-1910 Србија је имала око 29 ученика по разреду, што је по ондашњим стандардима било нешто изнад оптималних услова (26 ученика) за одржавање наставе у основним школама. Србија још увек није имала довољно школа, јер се њихов број повећавао спорије у односу на прираштај становника.

Методика

Михаило Станојевић је 1906. приредио Методику земљописне наставе, а 1909. и Методику историје. Методику земљописа највише су користили учитељи. Нов методски поступак односио се на елиминисање механичког учења и учења напамет, без разумевања. До тада, наставници су обично ученицима диктирали шта треба да науче,

рутински су обављали посао и нису се стручно усавршавали. То је сада требало променити! 1910. М. Станојевић је израдио и Упутство за предавање из природних наука.

(укратко)1906 – Методика земљописне наставе 1909 – Методика историје

(P. Gaultier сматрао је да не треба нагомилавати знање код ученика, већ их учити да посматрају, размишљају и проналазе решења за многе животне ситуације. Немачки педагог Адолф Дистервег је рекао: Жури се да образујеш себе и онда када образујеш друге.)

СРЕДЊОШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ

Закон о средњим школама 1898:

Доношењем Закона о средњим школама 1898. у Србији је (по угледу на Немачку) изграђен модеран систем средњих школа, који је обухватао гимназије и реалне гимназије. Овакав систем је у први план издвојио реалну гимназију, као тип школе за ново доба. Њену основну структуру наставног плана сачињавају предмети из области природних и друштвених наука који су равномерно заступљени. После неколико измена (од 1989 до 1902) наставни план је још једном допуњен 1912. усвајањем Закона о изменама и допунама закона о средњим школама 1912. Модернизацији наставе (када је реч о вештинама) допринело је увођење једне нове игре – football-a 1911, која је била омиљена забава средњошколаца у Србији. Новим наставним планом из 1909. било је уведено физичко васпитање као обавезни предмет са два часа недељно. Две године касније фудбал постаје један од носећих елемената физичког васпитања.

Гимназије

1886. гимназија постаје осморазредна школа. Законом о средњим школама 1898. у Србији је била предвиђена, поред реалне гимназије, још и класична гимназија. Међутим, доминирала је реална гимназија, јер ће се већ 1902. угасити класични одсек у Првој београдској гимназији због одсуства интересовања међу ученицима, а од реалне остаће само Београдска реална, као потпуна средња школа. Овај закон је у историографији био оцењен као рестриктиван, јер је његовим одредбама значајно смањен број гимназија (убрзо се показало да то није био добар потез, па је број гимназија повећан 1902). У реалној гимназији су се више изучавале природне науке. Потпуне гимназије: Прва београдска, Друга београдска, Трећа београдска Зајечарска, Крагујевачка, Нишка, Пожаревачка, Ужичка. Шесторазредне гимназије: Ваљевска, Врањска, Крушевачка, Неготинска, Пиротска, Чачанска, Шабачка. Четвороразредне гимназије: Јагодинска, Лесковачка, Смедеревска, Алексиначка. Стручне школе су Богословија, Учитељска школа (мушка и женска), Виша женска школа, Винодељска – Воћарска школа, Трговачка академија и Ратарска школа.

Женске гимназије 1905

Женске гимназије основане су тек 1905. Србија је у овом погледу значајно заостајала за другим државама Европе на почетку 20. века. Испред ње је била и суседна Бугарска, која је још од средине 1880-их година имала школу ове врсте. У женској гимназији у Србији прва четири разреда чинила су заједничку основу, док су у вишим разредима постојала два смера: гимназијски и реални. (Гимназијски одсек био је, у ствари, класични). У вишим разредима ученице су могле да се, према свом нахођењу, определе за необавезне предмете: грчки језик, руски језик, педагогија и филозофија. Увођење педагогије као необавезног предмета било је значајно, јер су по члану 30. Закона о народним школама и свршене гимназијалке могле бити примљене за учитељице при основним школама. Када се пореди наставни план за женске гимназије у Бугарској са нашим планом, види се да је бугарски план у методичко-дидактичком смислу боље структуиран. То се односи на недељни фонд часова који се кретао у распону од 26 до 28, док је у Србији био далеко већи, што је стварало велике проблеме у свакодневном раду. Још један детаљ вредан је пажње. У бугарском плану педагогија је била обавезна, и уведен је нови предмет – познавање друштва и закона (зачетак социологије) у том смислу, Бугари су били у предности што се модернизације образовања тиче.

Све у свему, српски наставни план за гимназије био је по свим битним карактеристикама модеран и могао је одговарати свом основном задатку – припреми будућих средњошколаца за наставак школовања на универзитету.

Испити: -Три кључна испита у гимназији у Србији били су: пријемни; нижи течајни; и виши течајни (испит зрелости). Пријемни испит се састојао из предмета: српски језик, рачун, српска историја, а укинут је 1912. Нижи течајни испит се полагао по завршетку четвртог разреда. У реалној гимназији састојао се од предмета: српски језик, немачки језик, математика. У класичној гимназији састојао се од предмета: (српски језик, немачки језик, латински језик. Када се говори о модернизацији овог сегмента образовног процеса, први корак било је усвајање нових правила о испиту зрелости 1907. допуњених 1913. Други је био укидање пријемног испита 1912. У правила из 1907. унете су многе новине. Једна од најважнијих била је она која се односила на полагање српског језика. Уколико би ученик добио слабу оцену из овог предмета, није имао право да га поново полаже у следећем року, већ је био одбијен на једну годину. Тако је српски језик добио посебан статус у односу на друге предмете. Положај матерњег језика имао је у свакој европској држави почасно место у образовној хиерархији (национални симбол). Српски језик је, уз историју, био предмет које је једна од основних васпитних функција била очување националног и културног идентитета (уз развијање моралних вредности и грађанске културе). Још једна иновација је била драгоцена. Одређени су нови рокови (средином августа и 1. јануара) за полагање накнадног испита, што је ишло у прилог онима који тај испит нису успели да положе у првом покушају (у јуну).

Ево једног примера како се тумачи извор. На овом делу ова женска што је ручно писала ово је поред текста записала: Србија – Еспања 92-89, паметан пише, будала памти. Ко год прати кошарку одмах ће схватити када је ова скрипта (тј. њено оригинално издање) састављана. Како би, за коју годину, пошто ће сви из овога учити, људи знали ко је ово претворио у куцано издање, ја куцам поред главног текста: Партизан – Реко 11-7, Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака! Сада можете наставити са учењем …

ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ

писмени део усмени део

класичне гимн. реалне гимн. класичне гимн. реалне гимн.

српски српски српски српскинемачки франц. или нем. франц. или нем. франц. или нем.латински математика латински физика са хемијом

математика нацртна геометрија историја (*) историја (*). математика

(*) – Историја, народна и општа са географијом српских земаља

Испит зрелости се одвијао уз присуство министарског изасланика, који је истовремено био и председник испитног одбора. Одбор су чинили још подпредседник (директор гимназије) и шест предметних професора. Што се тиче пролазности, 1907. је овај испит положило 71% ученика, а 1912. око 85% њих. Значи, заблуда је да је био тежак. Чињеница је да су матуранти на испиту зрелости показивали ниво знања који им је омогућавао наставак школовања на универзитету.

Учитељске школе:

Само две (мушке) учитељске школе, основане 1896 у Алексинцу, и 1898. у Јагодини, тешко да су могле задовољити потребе српског друштва у 20. веку. Зато се приступило оснивању женских учитељских школа у Београду 1900. и Крагујевцу 1904. 1910. се у Неготину основала још једна мушка учитељска школа. За разлику од наставне праксе у Србији и Бугарској, где су учитељске школе трајале четири године, у Грчкој је школовање у овом типу школа било сведено на три године. За разлику од праксе у Србији и Бугарској, где су се ученици уписивали са претходно завршених четири разреда гимназије, у Грчкој то није био случај. У тамошњим учитељским школама ученици су се уписивали по завршетку првог разреда гимназије. Сем тога, у Грчкој су будући учитељи сврставани у три категорије на основу постигнутог резултата на учитељском испиту. Они са најбољим резултатом имали су највећу месечну плату (150 драхми(, они слабији мању (120 драхми), а трећи најмању (100 драхми). Учитељице су, наравно, имале мању плату (120, 100, 80 драхми). до 1905. у Србији је свака школа радила по засебним наставним плановима. Израдом јединственог наставног плана (за мушке и женске учитељске школе) почетком 1905. учињен је заокрет, који је учитељске школе водио ка модерним школским установама, попут оних у Европи. Упоредо са израдом новог наставног плана текао је рад на изради школских правила за ученике учитељске школе, која су била донета 01.11.1904. године. Циљ ових правила било је развијање грађанских врлина, а у њиховом креирању учествовали су наставници и управитељ Јагодинске учитељске школе. Оно што је карактерисало овај период од 1905-1914. у раду учитељских школа било је инсистирање на модернизацији наставног процеса. Професорски савет Јагодинске учитељске школе иницирао је формирање једног стручног тима који би анализирао дотадашњи рад свих учитељских школа у Србији. Овај предлог усвојио је министар просвете Андра Николић и донео почетком 1908. одлуку о формирању посебног одбора. Његови чланови су у наредним месецима анализирали стање у учитељским школама, а резултат њиховог рада била је припрема и доношење: 1. правила о

превођењу ученика у учитељским школама. 2. правила о учитељском испиту, 3. правила о оцењивању успеха у учитељским школама, 4. правила о балгодејању. Успех: -Један од сегмената образовања на коме се може проверити ефекат модернизације је, свакако, успех ученика. У школској 1904/05 години одличних ученика у учитељским школама је било 12%, врлодобрих 53%, добрих 31% и слабих 4%. Успех ученица женских учитељских школа био је бољи у односу на мушке. Социјална карта: - Највећи број њих је био из породица државних чиновника (23%), затим трговаца (19%), земљорадника (17%), док их није било из категорија апотекара и лекара. Учитељски испит: - Међу бројним испитима који су се полагали у учитељским школама, по значају се издвајао, свакако, учитељски испит (нешто као лиценца). Овај испит, према мишљењу професора Љубомира Протића, председника испитне комисије (предавао у Јагодинској школи) треба да подсети младе учитеље и учитељице на дужност – радити на свом усавршавању и после свршене учитељске школе. Учитељски испит се одвија у три дела: усмени, писмени и практични. Усмени део: педагогија, историја педагогије, психологија. Писмени део: педагогија, српски језик, наука хришћанска, певање, историја и географија, природне науке, математика. Практични део: час са предавањем. Због тежине и обимности испита резултат је био знатно слабији од очекиваног. Тако је у периоду од 1888. до 1896. овај испит положило 83% ученика. У школској 1909/10 овај испит је положило 70% кандидата (мање њих због пооштравања критеријума оцењивања). Што се тиче наставе, она је знатно модернизована у овом периоду. Прво, професори више нису предавали више предмета за које нису имали потребне квалификације. Друго, неки професори учитељских школа опробали су се у писању уџбеника за све установе (Љубомир Протић, Стеван Окановић и други). Модерност настави давали су и излети и екскурзије које су у овом периоду биле организоване у свим учитељским школама (не само екскурзије, већ и посете музејима). Благодејање (стипендија или студентски кредит): - Није било лако школовати се у Србији на почетку 20. века. Већина ученика потицала је из сиромашних породица које нису биле у стању да школују своју децу. Посебно је била угрожена женска учитељска школа у Београду, која није имала интернат. Новац који су ученице добијале од родитеља (10 до 20 динара), није могао задовољити ни минималне животне потребе, јер је само нека соба на селу била издавана за 20 динара. Брижни управитељ Љ. Протић је задужио школског лекара да провери услове у којима су живеле ученице, да не би морално посрнуле (јасна ствар). Држава се потрудила да у овом случају нађе решење у форми благодејања. Коначно, министар просвете Љубомир Јовановић је после вишемесечне расправе прописао правила о давању државног благодејања у учитељским школама 30. јануара 1912. Благодејанци су морали да имају одличан или врло добар успех, и да буду примерног владања. Побољшање је учињено и у погледу висине благодејања, које је сада за ученике првог и другог разреда износило 30, трећег 40, а завршног 50 динара месечно. Није, наравно, изостала подршка другим ученицима, који се нису нашли на списку благодејанаца, (у просеку 50% ученика) јер су они добијали помоћ од задужбина или хуманитарних организација. Важно је истаћи да је, за разлику од претходног периода када су многи ученици напуштали школу услед недостатака средстава за школовање, у годинама пред Први светски рат то била све ређа појава.

(укратко)Учитељске школе: - женске: Београд 1900. Крагујевац 1904; мушке: Алексинац 1896, Јагодина 1898, Неготин 1910.

Богословија Светог Саве – 1896.

Прва Богословија основана је још 1808. у устаничком Београду и носила је назив Богословија Св. Саве. По пропасти устанка и њен рад је угашен. Пошто је Србија стекла аутономију, у Крагујевцу се 1836. обнавља Богословија, а њен управник је био митрополит Петар. Од времена Уставобранитеља ова школа је четворогодишња. За време друге управе митрополита Михаила, 1896., Богословија се поново налази у Београду и зове се Богословија Светог Саве. Већ тада је закон прописао да школа постаје деветоразредна, али су нови разреди, због усклађивања са старим програмом, почели да се уводе тек од школске 1905-06. Тако је Богословија до школске 1908-09 постала деветоразредна. За ову школу, као и за учитељске, период од 1905-1914. представљао је време свеколиког напредка. Први корак у правцу модарнизације био је усмерен ка законодавној регулативи. Најпре су донета правила о нижем течајном испиту 1906. а две године касније и правила о полагању стручног богословског испита. Овај испит зрелости за тек свршене богослове била је прилика да покажу да ли су савладали наставни програм и самим тим се припремили за свештенички чин или за више духовно образовање на факултету или академији. Наставни план из 1905/6 године није се мењао све до краја Првог светског рата. Његова слабост је била велика оптерећеност ученика (на шта су указивали и поједини професори ове школе: Стеван Стојановић Мокрањац, Стеван Христић, као и ректор Сава Веселиновић). Када се анализира структура овог наставног плана са оним који се примењивао у Призренској богословији (тада још увек у Турској), уочавају се одређене сличности у погледу конципирања основе овог плана, што није било случајно, јер је између ове две школе постојала изванредна сарадња. За разлику од других средњих и стручних школа, наставни програм у обе Богословије био је добро разуђен. Успех: - После увођења деветог разреда у школској 1908/9 години, показује благи раст. Са позитивним успехом школску годину је завршило 84% ученика, а са слабим њих 16%. Заслуга за добре резултате ученика припада, свакако, и школском лекару, који је у оквиру интерната школе родитељски бринуо о здрављу поверених му ученика, што је сигурно имало утицаја и на подизање опште здравствене културе. Управо увођење школског лекара представља један од највреднијих достигнућа модернизације образовања. Ако томе додамо чињеницу да је школа све време била подстанар (на Врачару, 18000 динара годишње за закупнину), дакле, без свог крова над главом, и без прекопотребних учила (недостајале су карте), онда овај резултат још више добија на тежини. Социјална карта: - Највећи број ученика је био из породица трговаца (24%), затим свештеника (21%). Примећује се пораст броја ученика из занатлијских породица (16%), и наставника (5%) што јасно говори о промени структуре самог друштва. Тако је у граду било рођено 53% ученика, а на селу 47%. Тиме се најављује повећање културног нивоа села. Свршени богослови из сеоских породица враћали су се по завршетку школовања у средине одакле су потицали, где су обављали, не само дужност пароха, већ и често, родитеља. У тој чињеници професор Арсен види зачетак процеса модернизације сеоске средине. Испити: За модернизацију наставе у Богословији Св. Саве свакако је било важно увођење нижег течајног испита 1906. као и доношење правила о полагању стручног богословског испита 1908. Смисао увођења нижег испита била је провера знања по истеку четворогодишњег школовања, што се у педагошком смислу може сматрати покушајем систематизовања стечених знања из кључних предмета за ученике који је требало да упишу виши течај (од 5. до 9. разреда) или да би они који би из ма ког разлога прекинули школовање стекли одређену (нижу) квалификацију.

Нижи течајни испит се састојао од писменог и усменог дела. У писменом делу полагао се српски језик, а у усменом: Св. Писмо и словенско читање, српски језик и немачки језик. Постигнути резултати на овом испиту показују да он није био тежак. Други испит, знатно озбиљнији и тежи за ученике, био је стручни богословски испит - богословски испит зрелости. Овај испит се први пут одржао у школској 1908/9. години, када је школа постала деветоразредна. Писмени део је обухватао: Св. Писмо, Догматичко богословље, Канонска права и познавање закона који се односе на цркву и свештенство, српски и црквенословенски језик са историјом српске књижевности, немачки или руски језик, латински, грчки језик. Ипак, према мишљењу Архиерејског сабора тај испит није био добар јер се састоји из већине световних предмета. Међутим, важнији разлог била је чињеница да се све већи број свршених богослова опредељивао, уместо за свештенички позив, за наставак школовања у световним школама. То је била крајње штетна појава и за државу, и за цркву (за државу, јер је финансирала школовање, а за цркву јер је остајала без свештенског кадра). Овај захтев Архијерејског сабора уважио је министар просвете 1911. По новој одлуци, највише измена је претрпе усмени део испита (избачен је српски и црквенословенски језик, а додата четири нова предмета: Морална богословна литургика, Црквено правило са пасхалијама, Црквено певање). Обавезе ученика су биле знатно увећане, тако да је испит и по мишљењу ректора С. Веселиновића постао претежак. Али, до нових измена није дошло услед почетка Балканских ратова. Уџбеници: - Нису управи Богословије проблеме стварали само недостатак сопствене зграде или богословски испит, већ и недостатак уџбеника и других дидактичких средстава. Са сличним проблемом су се суочавале учитељске и више женске школе, али још више Трговачка академија, Српска музичка школа, Уметничко-занатлијска и пољопривредне школе. Овај проблем је подстакао професоре у Богословији да се сами опробају у изради или превођењу одговарајућих, ако не уџбеника, онда макар приручника. Углавном су превођени немачки и руски уџбеници, или радови из страних педагошких часописа. Посебне приручнике приређивали су: Сава Антоновић, Стеван Стојановић Мокрањац, као и ректор С.Веселиновић.Благодејање: -:Корисници државног благодејања били су углавном ученици рођени на селу. Негде око половине ученика (49%) је примало државно благодејање. Али, поред те помоћи, ученици су уживали помоћ бројних задужбина и хуманитарних организација.

Више женске школе

До 1895. у Србији су постојале само две (државне) Више женске школе – једна у Београду, основана 1863, и друга у Крагујевцу, основана 1891. Поред ове две школе, у Београду је 1894. отворен приватни завод за васпитавање девојака Љубице Сладојевић (извор: Вечерње Новости). Међутим, овај број школа за женску децу је био недовољан, па се 1894. у Шапцу, Нишу, Пожаревцу и Пироту отвара први разред виших женских школа (отвориле су их само општине, али су због великих трошкова морале да их затворе већ следеће године).Катарина Миловук је била професор и управитељ Више женске школе од 1863. до 1893. Написала је више уџбеника из методике педагогије и опште историје и превела дело Доле оружје, баронице Гутнер. Основни задатак њене школе био је да послужи и као школа за општу девојачку спрему. Други задатак до почетка деведесетих година 19. века био је школовање будућих учитељица. Ова школа (у Београду) је 1886. уздигнута у шесторазредну (до тада је била петоразредна) уз увођење обавезног учитељског испита за све ученице након завршеног шестог разреда. Када је 1896. најављено оснивање Велике женске учитељске школе тиме је било наговештено одузимање праваВишим женским школама да школују будуће учитељице.

Од оснивања Женске учитељске школе у Београду 1900. ове школе су доведене у стање непотпуне средње школе. Школске 1905/06 у Србији је било шест виших женских школа, од којих су три биле државне (у Београду, Крагујевцу и Шапцу) а остале (у Ваљеву, Крушевцу и Нишу) приватне. Све школе су 1905. сврстане у средње школе /до тада су биле стручне). Циљ Виших женских школа у Немачкој био је развој духовног идентитета женског детета на основу самосвојне мисли. Професор и директор Више женске школе у Београду (1909-1911), др С. Стефановић прдложио је министарству просвете да се нешто предузме у циљу модернизације ових школа.Први корак у том правцу био је учињен оснивањем још четири више женске школе (Шабачке, Ваљевске, Нишке и Крушевачке). Други корак је био доношење новог наставног плана 1904. Овај план је био модернији: његове предности биле су смањивање броја предмета и издвајање тзв. необавезних предмета (француски, педагогија, кућанство). Поред тога, смањене су обавезе ученица. Успех: - У школској 1904/05 са позитивним успехом било је 74% ученица. Социјална карта: - У односу на претходни период (пре 1905) сада се смањује број ученица из породица државних чиновника, док се повећава код категорије трговаца, наставника и надничара – што говори о позитивним променама унутар структуре српског друштва тога периода. Стручни кадар: - Побољшана је квалификациона структура наставног особља, што се види у пријему наставника који су у међувремену стекли диплому Београдског или неког страног универзитета (Исидора Секулић, Драгутин Инкиостри … . Школе су од 1903. располагале са већим бројем музичких инструмената (клавир, виолина, виола итд.) што је било значајно за музичко образовање које су стицале ученице. Излети, екскурзије, посете историјским локалитетима постале су нормална појава.…Уџбеници: - Што се тиче наставних средстава, постојао је недостатак уџбеника. Али, од 1905. школе су обогатиле своје фондове, укључујући књижнице. Најбогатији фонд наставних средстава имала је Виша женска школа у Београду.

Уметничко-занатска школа:

Потребу оснивања једне овакве школе први је увидео чувар Народног музеја, др Милоје Васић (1904). О томе су размишљали и други истакнути уметници и педагози, попут Ристе Вукановића и Драгутина Инкиострија. Школа је отпочела са радом крајем новембра 1905. након што је донесен закон о уметничко-занатској школи и статут. Циљ школе било је образовање кандидата за учитеље вештина и младе уметнике који ће се школовати на академијама. Школовање је било осмишљено на два нивоа: општем, који је трајао једну годину, и уже стручном, којии је трајао три године. Овај стручни ниво се састојао од два одељења. Прво, за декоративно сликарство и вајарство нудило је посебан курс за учитеље вештина у средњим школама, и женски курс (само декоративно одељење). Друго одељење, за графичке вештине, обухватало је грађевинарство и вајарство (конфузно)..Основна концепција наставног плана била је замишљена тако да носећи предмети добију највећи фонд часова. Међутим, недостатак је био у изостајању матерњег језика, историје и страних језика.

Приватна геодетска и грађевинска академија професора Андоновића:

Школа, чији је оснивач био угледни професор Београдског универзитета, Милан Андоновић (грађевински инжењер), од оснивања 1907. па до укидања 1932. однеговала је доста младих геометара, грађевинских надзорника и предузимача. Настава у овој школи одвијала се у оквиру два одсека: геодетског и грађевинског. Школовање је

трајало две године, после чега су кандидати, као и у другим школама, полагали завршни испит. У наставном плану су уједначени практичан и теоријски део, али су изостављени српски језик и историја. Дипломски испит био је обиман и тежак, али су ученици показивали одличне резултате (98% њих би положило).

Трговачке школе

Пре 1880-их година постојале су на кратко две трговачке школе у Београду и Пироту, али су брзо претворене у реалне. Српско друштво било је аграрног карактера, у коме се тек назирала индустријска производња и развој привреде. Међутим, 1880их година постало је јасно да ново доба поставља све веће захтеве за новим знањима. Године 1881. основана је Трговачка школа, позната и као Вишекова школа. Ова троразредна школа имала је задатак да подучава ученике трговачко-финансијским вештинама. 1900. доноси се Закон о Трговачкој академији. Услов за упис на ову академију био је да ученици претходно заврше шест разреда гимназије. Наставни план (у односу на онај за Трговачку школу) је био модернији. Из предмета је изостављено цртање и извршена је подела унутар појединих предмета на посебне предмете. Програм је имао својих слабости (занемаривање националне историје у корист опште и мали фонд часова за српски језик). Поред ученика у академију су уписиване и ученице, што је након забране уписа ученица у гимназије актом од 1894. био знак да се у Србији полако ипак мењају предрасуде. Социјална карта: - Највећи број ученика био је из породица трговаца, државних чиновника, занатлија. Успех: - Што се тиче Трговачке академије, када се анализира успех у погледу пролазности, види се да је с позитивним успехом било 92% ученика. Недостатак уџбеника био је присутан и у овој школи. Испит зрелости је био обиман и тежак (проблем су били језици) – ипак, ученици су га успешно полагали. Поред Трговачке академије, постојала је и Трговачка школа професора Тодоровића и Стојановића у Београду. Међутим ,ове две школе нису могле да задовоље потребе српског друштва; нарочито се осећала велика празнина у унутрашњости Србије. Зато су осниване, тзв. недељно-празничне трговачке школе, под окриљем Удружења трговачке омладине у Београду и Крагујевцу. Ово удружење основало је 1894. и Вишу трговачку школу са два разреда. У Крагујевцу 1890. основана је Трговачка школа, која је 1905. постала Недељно-празнична школа. У немогућности да отвори редовне школе, држава је отварала све већи број вечерњих и недељно-празничних занатско-трговачких школа. Настава у њима је била организована на три нивоа: приправнички (за неписмене), нижи (три године) и виши (две године). Вечерњих школа било је у Београду, Пироту, Ужицу, Лесковцу, Пожаревцу …

2. ТЕОРИЈА МЕТОДИКЕ НАСТАВЕ ИСТОРИЈЕ

ЗАКОН О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

Циљеви васпитања и образовања, члан 4.1. Пун интелектуални, емоционални, социјални, морални и физички развој сваког детета и ученика у складу са његовим узрастом, развојним потребама и интересовањем. 2. Стицање квалитетних знања и вештина и формирање вредносних ставова, језичке, математичке, научне, уметничке, културне, техничке, информатичке писмености. 3. Развој стваралачких способности, креативности, естетске перцепције и укуса.

5. Оспособљавање за решавање проблема, повезивање и примену знања и вештина у даљем образовању и свакодневном животу. 6. Развој мотивације за учење, оспособљавање за самостално учење и образовање током целог живота. 7. Развој свести о себи, способности самовредновања и изражавања свог мишљења. 12. Развој способности комуницирања, дијалога, осећања солидарности, квалитетне ефикасне сарадње са другима и способности за тимски рад и неговање другарства и пријатељства. 14. Развој личног и националног идентитета, развијање свести и осећања припадности држави Србији, поштовање и неговање српског језика, и свог језика, традиције и културе српског народа, националних мањина и етничких заједница других народа.

Национални просветни савет (основан ради праћења, омогућавања развоја и унапређивања квалитета образовања и васпитања) Његове надлежности (члан 14):1. Прати и анализира стање образовања на свим нивоима.2. Утврђује правце развоја и унапређивања квалитета предшколског, основног и средњег, општег и уметничког образовања и васпитања. 5. Утврђује стандарде компетенција за професију наставника и васпитача; утврђује стандарде квалитета уџбеника и наставних средстава; утврђује стандарде квалитета рада установа. 6. Доноси основе програма предшколског васпитања и образовања, наставне планов и програме основног и средњег, општег и уметничког образовања и васпитања. 7. Утврђује предлог програма завршног испита основног образовања и васпитања, опште и уметничке матуре. 8. Доноси план уџбеника и предлаже министру одобравање уџбеника и наставних средстава предшколског, основног и средњег, општег и уметничког образовања и васпитања.

Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (основан ради праћења и унапређивања система образовања и васпитања за обављање истраживачких и других стручних послова у предшколском, основном и средњем образовању и васпитању – члан 22)Завод обавља стручне послове који се нарочито односе на:1. припрему општих и посебних стандарда постигнућа, стандарда квалитета рада установа, програма завршног испита, матурских испита. 2. вредновање огледа.3. Вредновање рада установа.4. Обављање међународних истраживања, праћење ученичких постигнућа. 5. Пружање стручне подршке министарству и установама. 7. Праћење усаглашености система вредновања и осигурања квалитета образовања и васпитања са системима вредновања и осигурања квалитета образовања и васпитања европских земаља. Завод у свом саставу има организоване јединице – Центар за стандарде; Центар за испите; Центар за вредновања и истраживања.

Права детета и ученика (члан 103)Право на:1. Квалитетан образовно-васпитни рад који обезбеђује остваривање принципа и циљева из члана 4.2. Уважавање личности.3. Подршку за свестрани развој личности, подршку за посебно исказане таленте и њихову афирмацију.

4. Заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања. 6. Информације о његовим правима и обавезама. 8. Слободу удруживања у различите групе, клубове и организовање ученичког парламента. 9. Подношење приговора и жалбе на оцену. 12. Право на стипендију, кредит, смештај и исхрану у дому ученика, у складу са посебним законом. Обавезе ученика (члан 112)У остваривању својих права, ученик не сме да угрожава друге у остваривању њихових права. Ученик има обавезу да: 1. Редовно похађа наставу и извршава школске обавезе.2. Поштује школска правила, одлуке директора и органа школе. 3. Ради на усвајању знања, вештина и вредносних ставова прописаних школским програмом, прати сопствени напредак и извештава о томе наставнике и родитеље, односно старатеље. 4. У поступку оцењивања, полаже своје стварно знање, без коришћења разних облика преписивања и других недозвољених облика и помоћи. 5. Не омета извођење наставе и не напушта час без претходног одобрења наставника. 6. Поштује личност других ученика, наставника и осталих запослених у школи. 7. Благовремено правда изостанке.8. Чува имовину школе и чистоћу и естетски изглед школских просторија.

Р. Страдлинг, Настава европске историје 20. века

Циљеви наставе историје

1. Уз помоћ прошлости ђак треба да разуме садашњицу. 2. Да развије и примени начин мишљења неопходан за историјску свест.3. Ђаци треба да схвате да историчари тумаче сведочанства, а не откривају историјску истину.4. Да ђаци усвоје критички став према историјским чињеницама и сведочанствима. 5. Да се помогне ђацима да стекну осећај за хронологију, и да схвате да су хронологија, редослед и приповест конструкције које примењујемо на прошлост.

Шта је то што ђаци треба да науче на часовима историје што би смо желели да задрже у памћењу 5 или 10 година по завршеном школовању?- Разумевање неких главних токова и збивања; разумевање одређених правилности и динамике промена;- Разумевање примене концепата који су кључни за историју (хронологија, узрок и последица, промена и континуитет, мноштво перспектива);- Трајно интересовање за историју (није важно ако заборавимо неке чињенице, важно је да знамо где можемо да их пронађемо).

- Настава историје је јавно добро- Природа историјске науке: сваки историјски догађај отворен је за различита тумачења.

Наставничка улога: Нагласак је на активном, а не пасивном учењу; на учењу које је засновано на истраживању и откривању, на стварање услова за рад у мањим групама и самостално учење; као и укључивању целог разреда у дискусију. Не могу се занемарити личност и индивидуалне способности и квалитети наставника. Неки

наставници историје имају дар за приповедање помоћу кога одржавају пажњу својих ђака и мотивишу их да науче више. - Не постоји тако добар план наставе, који ће, ако се слепо следни ,увек дати праве резултате. Још увек има кључних тренутака у процесу учења када предавање у форми излагања, пропитивања и поучавања, може бити од користи. Неколико примера:1. Увођење нових тема, садржаја или периода, или обнављање управо пређеног градива;2. Повезивање са оним што је претходно научено;3. Подстицање историјске маште (односи се на способност наставника да створи осећај за дато доба, начин размишљања тадашњих људи);4. Дискусија у коју је укључен цео разред (тиме се ђаци подстичу да повезују ствари, испитују идеје, говоре о ономе шта знају).Истраживања о коришћењу предавања и усмереног читања у разреду говоре да пажња просечног средњошколца почиње да слаби после 10-15 минута. Ово би требало да значи да је промена активности (чак и привремена) корисна после 15 минута, да би се поново успоставило активно учење. Овде је можда најчешћа техника употреба радних листова на којима ђаци, појединачно или у групама, одговарају на питања у вези са садржајем који су управо прочитали или чули (професор може сам са интернета да преузме примарне изворе и на основу њих састави радне листове). Било би апсурдно претпоставити да само зато што се наставник, у неком тренутку током часа, ослони на предавање, значи да ђаци неминовно прелазе у стање пасивног учења. Да ли су пасивни или нису зависи и од тога шта се од ђака захтевало да ураде пре предавања, шта ће се од њих тражити да ураде после предавања. Најбољи резултати се добијају када се ви као наставник потрудите да ђаци буду свесни циљева учења предмета у целини.

Критика извора: Посебно је важно поставити следећа питања:1. Ко га је написао и зашто?2. Колико је писац поуздан извор и да ли је пристрасан?3. За кога је документ написан и зашто?4. Да ли је у сагласности са другим документима који се односе на исти предмет?Мултиперспективност је начин мишљења, начин одабирања, испитивања и коришћења података из различитих извора да би се размрсила сва сложеност дате ситуације и да би се схватило шта се десило и зашто. Ђаци треба да схвате да не постоји обавезно исправна верзија историјског догађаја, и да је сваки ист. приказ привремен.

Фотографија као историјски извор

Потенцијал фотографије као историјског записа није био признат све до Кримског рата (1854-1856) и Америчког грађанског рата (1861-1865). Мало је фотографија од историјског значаја које су неутралне. Избор субјекта, угла за сликање, манипулација светло, тоном, контрастом и текстуром, свесна или несвесна манипулација посматрачевом емоционалном реакцијом, и пропратни текст, све то служи да нас подстакне да фотографију протумачимо на одређени начин. Можда је то разлог што многи историчари нерадо користе визуелни материјал као примарни извор, и настоје да фотографије користе само као илустрацију и ретко их критички анализирају, као што то чине са писаним текстом. Ево неколико сугестија како би фотографије могле да се користе на аналитички начин у настави историје:- користите фотографије из различитих периода да проучите друштвене токове, нпр. у моди, разоноди, породичном животу, адолесценцији, на радном месту, у промењеној улози жена ---

- користите фотографије нпр. да одредите развој током века у технологији, саобраћају, архитектури, уметности, образовању …Како научити читати историјске фотографије?Да би се фотографија у потпуности разумела потребно је консултовати сведочанства у другом облику. Шта ученици треба да знају?1. Фотографије које су сачуване као историјски запис биле су подвргнуте интензивном процесу селекције на неколико нивоа;2. Фотографије скоро увек одражавају конвенције и очекивања оног периода у којем су настале:3. Фотографије је лако монтирати и њима манипулисати (постојала је пракса ретуширања званичних фотографија током Стаљиновог времена);4. Потребно је да ђаци разумеју да фотограф може непосредно да утиче на догађаје које снима (важно је да ђаци размисле о томе зашто је фотограф био присутан, који су његови мотиви да би био на том месту и снимао фотографије).

Историјске карикатуре

Друштвене и политичке карикатуре почеле су да се појављују у штампи почетком 18. века, када је њиховафункција била да говоре о догађајима, о јавним личностима, становништву које је углавном било неписмено. Уз помоћ карикирања, претеривања, симбола, хумора и ироније касније је карикатура често допуштала уреднику и издавачу да пренесу ствари које је могло бити политички опасно или непромишљено износити у штампи. У 20. веку посао карикатуристе често је био да произведе визуелну пропаганду. Карикатуре су често биле ефикасно средство испитивања јавног мњења у одређеном времену. У настави историје карикатуре могу имати следећу образовну вредност:1. оне ђаку дају увид у оно што су људи мислили у одређеном времену;2. оне ђаку дају прилику да црпе податке из свог претходног знања о догађају, питању или личности;Шта је потребно да ђаци знају:1. Карикатуриста прави претпоставке у погледу знања читалаца и понекад, њихових политичких ставова. Ђаци треба да погоде какве су те претпоставке. 2. Карикатуре нуде ставове а не чињеничне податке. Карикатуриста је присутан и не покушава да понуди избалансирано гледиште. 3. Карикатуристи се често ослањају на стереотипе, да би пренели своју поруку публици, приказујћи поједностављене генерализације, често подсмешљиве природе. 4. Да би била ефикасна, карикатура мора следити савремене друштвене конвенције у погледу тога шта је смешно а шта није, као и у погледу тога шта је допуштено а шта није у карикирању и сатиризовању. 5. Да би била успешна, карикатура се ослања на употребу симбола. Најочигледнији симболи су национални симболи. Потребно је разумети симболе да би се схватило значење карикатуре, а понекад и симболи изађу из употребе.

Употреба нових технологија – историја на интернету

Интернет може да обезбеди наставницима историје и њиховим ђацима приступ:- изводима читавог низа примарних извора;- мноштву материјала, документима, чланцима из новина, часописа и периодике- писмима, мемоарима, фотографијама, - плакатима, филмском и телевизијском документарном материјалу;- низу секундарних извора.

Ефикасна употреба интернета захтева систематичност стратегије претраживања, као и истраживачке вештине. Податке до којих дођете на било ком Веб сајту потребно је проверити у погледу аутентичности, поузданости, као и ауторства извора. Потребно је да ђак који користи интернет примени исте методе које би применио истражујући документа у архиву. 1. Што се тиче историјског материјала на интернету, постоје Веб сајтови које су сачинила универзитетска историјска одељења, међународне групе историчара, музеји и угледни издавачи, али постоје и Веб сајтови које су направили историчари аматери, архивари аматери, као и други појединци који поседују фотографије, писма и остало што се односи на одређени период или догађај. Велики део овог материјала је селектован, док је један део стављен на интернет са свесном намером ширења нетачних података или пропаганде. 2. један други, много суптилнији вид пристрасности садржан је у чињеници да се већина претраживача налази у САД и да је већина историјских Веб сајтова направљена на универзитетима у САД. Резултат тога је да многи Веб сајтови, који се односе на кључне догађаје 20. века (као што су Октобарска револуција, Економска криза у међуратним годинама, Други светски рат и Хладни рат) те догађаје приказују са типично америчког становишта. 3. Приказ савремених тема у масивним медијима је по правилу неисторичан, односно, усредсређен на непосредне узроке и поводе који су изазвали садашњу кризу или сукоб (нема говора о дуготрајним узроцима). Масовни медији су при томе лош извор за ђаке који настоје да схвате дуготрајне узроке или корене ситуације у данашњој Европи. Овај проблем постоји код великог дела материјала на интернету. Ипак, дајући толико много могућности за испитивање примарних и секундарних извора, интернет ђаку омогућује да поставља питања, да анализира и критички размишља, да извлачи закључке, да схвати да доступна сведочанства могу бити непотпуна или пристрасна, и да разуме да је сведочанство могуће тумачити на различите начине. Истраживач на интернету треба да размотри важна питања: - Шта нам документ говори о ставу и размишљању писца? - За кога је написан? - Зашто је написан? - Које су главне поруке које писац хоће да саопшти? - Да ли се подаци садржани у овом документу могу проверити у другим изворима? - Зашто овај документ постоји баш на овом Веб сајту? - Да ли су подаци тачни?

Плакати-Сајтови на интернету који се односе на Први светски рат посебно су богати примерима пропагандних плаката који су коришћени да би се људи убедили да се пријаве у војску, да би објаснили разлоге рата, да би се прикупио новац, подржао морал код куће и на фронту, и да би се показало како савезници заједнички сарађују у циљу победе. Могуће је наћи плакате из скоро сваке земље која је учествовала у рату, што пружа добру прилику за поређење као и за увид у гледишта и ставове људи, психолошку атмосферу у тим земљама у то време. Ђаци треба да постављају питања у вези са плакатом као извором: - Коме је плакат намењен? - У шта покушава да убеди људе? - Које слике и симболи су употребљени? - Које су главне сличности и разлике између порука и слика које је употребила свака земља?

- Због чега су плакати били тако значајно средство комуникације од 1914-1918?

Филм

-Филм и телевизију је потребно подвргнути подједнако строгој провери као и било који други примарни или секундарни извор. Када се филм користи као историјски извор потребно је видети, имати у виду: - контекст у коме је филм настао.- публику за коју је направљен, - циљеве са којима је направљен, - утицај технике и технологије, Због разноврсне садржине филм се убраја у изворе за историју културе, уметности, свакодневног живота, политичку и војну историју. Проблем са филмом је у томе што се он веома лако и успешно кривотвори. Један од најпознатијих начина је монтажно кривотворење. Потребно је познавати основна својства филма и упоређивати филм са осталим историјским изворима ради утврђивања аутентичности и веродостојности.

Закључак

Анализа историјских извора, као што су фотографије, карикатуре, филм и интернет, захтева: - оне вештине критичке анализе и тумачења које историчар примењује на сваку другу врсту сведочанства; - знање и разумевање који помажу да се сведочанство стави у историјски контекст; - прилику за потврду аутентичности и поузданости сведочанства упоређивањем са другим изворима; - разумевање процеса у коме је настало сведочанство које се анализира.

РАСПРАВЕ

Структурна анализа успеха ученика у настави историје у гимназијама коа основа за поставку диференцираног наставног метода А. Ђуровић

Основни циљ у васпитно-образовном процесу у настави историје јесте формирање научног погледа на свет и развијање историјске свести код ученика. Професор Ђуровић је вршио истраживање (као професор у гимназији Михаило Пупин). Истраживањем је било обухваћено 384 ученика из 9 одељења у школској 1995/96 години. Ученици су најпре упознати са планом и роком истраживања, реализоване су посете институцијама културе, посете научним трибинама, коришћени су текстови из историјских извора, историјски атлас, филмови, реферати ученика. Након ових припрема ученици су добили тему за семинарски рад: Моја размишљања о историји. Анализом семинарског рада показало се да је 21% ученика био успешан а 11% било је са негативном оценом. Међутим, највећи број ученика припадао је нетипичној групи (67%), која представља посебан изазов. Након теста провере знања резултати су потврдили ове индикаторе семинарског рада (65% ученика са врло добрим и добрим успехом, са довољним и недовољним 23%, а са одличним 12%). Потом је професор применио методолошке иновације у раду са ученицима који припадају нетипичној групи (подстицање интересовања ученика за предмет историје, јачање самопоуздања за самостално интерпретирање и правилно тумачење историјских појава и процеса, рад са историјским изворима и самостално презентовање резултата истраживања ученика).

Ови методолошки поступци требало је да допринесу даљем усавршавању ученика из нетипичне групе. После теста провере знања показало се да је већина ученика из ове групе имала наглашено интересовање и виши ниво знања из предмета историје. Проблеми у настави: 1. превазиђеност наставног програма, застарелост већине постојећих уџбеника, недостатак дидактичких средстава, преоптерећеност ученика бројним обавезама из других предмета, непостојање предметне корелације, недовољан ниво знања стечен у основној школи.

Примена историјске карте у наставидр Милан Лазић

Историјска карта означава простор на којем се у одређеном временском раздобљу одвија и тече историја људског друштва, је важно средство очигледности у настави. Морамо увек настојати да испред ученика буде историјска карта или историјски атлас. Ако догађаје које изучавамо не поставимо у времену и простору, они представљају апстракцију без историјске садржине. Историјска карта је слична географској, и садржи основне географске податке, али за разлику од географске, историјска карта приказује ток, историјског кретања и промене настале у одређеним раздобљима, са низом података из прошлости. Карта мора бити прилагођена узрасту ученика и прегледна (није добра она карта која је сиромашна подацима, али ни она са превише историјских чињеница које могу оптерећивати ученике). Зидна историјска карта би требало да буде постављена на посебном стаклу или зиду на видном месту и не сме прекривати таблу (да би наставник могао да пише по њој). ако наставник више пута помиње неко место или локацију треба увек то да покаже, јер се ученици на тај начин увежбавају да локализују историјске догађаје. Историјску карту наставник треба да користи и при обнављању и утврђивању старог градива. Ученици петог разреда основне школе тешко повезују историјски простор са историјским временом. Упоређивањем простора претходне епохе са простором савременог доба на географској карти продубљује се схватање и историјског простора. Зато је у почетку неопходно упоредно коришћење и географске и историјске карте. Историјске карте могу се класификовати на следећи начин: према историјском садржају (опште, за краћи временски период и прегледне, за дужи временски период); према очигледности (тематске и сликовне); према територијалном обухвату (карте држава, карте покрајина); према размери (велике, средње и мале); према начину коришћења (зидне и стоне,), неме и топографске. Трајна су она знања која ученици усвајају са више чула.

Филм као историјски извор и могућност примене у настави историје А. Ђуровић

Прву јавну пројекцију филма одржала су браћа Лимијер у Паризу 1895. У питању је био неми филм (звучник се јавља тек 1927). Андреј Митровић је филм сврстао у сликовне изворе (покретне и непокретне; покретни су филм и цртани филм, а непокретни слике, цртежи и фотографије). Постоје две основне врсте филма: играни и неиграни (за нас је важан документарни, као једна врста неиграног филма). филм сведочи о времену на два начина. У питању је време којие је представљено у филму и време када је тај филм снимљен. Коришћење филма (у настави) има за циљ да се настава историје обогати новим садржајима и самим тим, да постане за ученике далеко интересантнија и подстицајнија за размишљање о минулим временима. Пошто филм као извор припада периоду

историје 20. века онс е може користити у раду са ученицима осмог разреда основне школе и трећег и четвртог разреда средње школе. У том погледу значајан је богати фонд архива Југословенске кинотеке за период до завршетка Другог светског рата (а за период после – Филмотека РТСа). Значајни су филмови: Крунисање краља Петра Карађорђевића 1904, О Балканским ратовима, О стварању Краљевине СХС, Марсејском атентату, Хитлеровом доласку на власт 1933, Априлском рату 1941 итд. Пре приказивања филма на часу (15 минута) потребно је прво обрадити наставну јединицу (20 минута), а после пројекције поразговарати са ученицима о обрађеној теми. Друга могућност је организована посета кинотеци. На основу истраживања у основној школи Павле Савић, професор је закључио да коришћење филма у наставном процесу доводи до бољих резултата у оцењивању. Ученици су подељени у две групе: они из експерименталне групе су гледали филм (и имали боље резултате), а они из контролне групе нису (па су слабије урадили тест).

Педагошки музеј наставе историје

Крајем 1896. у Београду је основан Школски музеј (1960. мења име у Педагошки) чији је задатак био да прикупља и чува наставна средства и све друго што се тиче основне школе и што има историјску и педагошку вредност. За првог управника био је постављен Димитрије Путниковић. У музеј су свакодневно стизали бројни експонати, од појединаца из школа, културних установа из Београда и унутрашњости Србије, али и из иностранства. Тако је музејска ризница обогаћена новим експонатима који су били значајан извор за проучавање историје школства других држава Европе. 1898. свечано је отворена прва изложба а 1900. и прва стална поставка која је представљала избор најзначајнијих музејских експоната. Дешавало се да су сарадници музеја израђивали наставна средства од прикупљених експоната, и потом их достављали школама – подршка процесу модернизације. У оквиру Педагошког музеја формиран је посебан сектор за издавачко-пропагандну делатност у оквиру кога раде стручњаци различитог профила (педагози, историчари и сл.). У оквиру поменутог сектора остварују се три значајне активности музеја: 1. припрема изложби, 2. издавачка делатност и 3. сарадња са образовним установама (основним и средњим) и истраживачима. 1. поред сталне поставке у Педагошком музеју је од 1969. до 1999. одржано више од 250 тематских изложби (као нпр.Школска учионица у Србији крајем 19. века). 2. издавачка делатност обухвата објављивање годишњака )часописа) и посебних студија које се односе на историју образовања и педагошке мисли у Србији од средњег до 20. века. 3. сарадња може обухватити следеће активности: посета ученика музеју у току редовне наставе, посета ученика који иду на додатну наставу (секцију из историје). Али, неопходно је претходно обавити припремне радње (упознати ученике са историјом установе, са организационом структуром музеја, са информативним средствима која је издао музеј; упознати ученике са збиркама и начином коришћења грађе и библиотечког фонда који се чува у музеју); упознати ученике са културно-просветном делатношћу музеја; договарање термина и време трајања посете (два школска часа). Реализацијом посете музеју могу се остварити следећи васпитно-образовни циљеви: посета изложбе уз упознавање са историјатом установе; рад у читаоници са грађом, уз коришћење библиотечког фонда; израда семинарских радова итд. Посета обезбеђује постизање три циља у васпитно-образовном процесу са ученицима: 1.подизање образовног и сазнајног нивоа ученика; 2. спајање образовног и корисног, што доводи до продубљивања интересовања ученика за новим сазнањима; 3. развијање свести код ученика о значају чувања културних добара.

Архив Србије у савременој настави историје у основном, средњем и високом образовањумр Арсен Ђуровић

Професор је вршио истраживање у основној школи Павле Савић. На часовима је користио различите историјске изворе (документа, штампу, карте, портрете) и одговарајућу историографску литературу. Временом се у сваком од разреда од петог до осмог издвојила одређена група ученика која је показала више интересовања за историју као наставни предмет, па им је омогућено да у више наврата посете Архив Србије. Ова група ученика на часовима је, у односу на остале ученике, активно учествовала у наставном процесу на различите начине (припремом одређених реферата, прикупљањем архивских докумената, израдом историјских карата). Професор је у истраживању применио методу паралелних група. У експерименталну групу сврстани су они ученици који су били укључени у наведене активности, а у контролну они који нису. Потом је извршено тестирање ученика обе групе. Показало се да је постигнути успех ученика експерименталне групе био бољи у свим сегментима оцењивања у односу на ученике контролне групе. Професор је вршио и истраживање у гимназији Михаило Пупин. Архив Србије су посетили ученици првог разреда у редовној настави и ученици са којима се реализовала додатна настава. Ученици су најпре упознати са историјом и организационом структуром архива, затим са обавештајним средствима које издаје архив, са архивским фондовима, и начином коришћења арх. грађе. Током посете остварене су следеће активности: посета изложбе, рад у читаоници са документима, израда семинарских и матурских радова уз коришћење архивске грађе. Сви ученици који су били обухваћени додатним активностима, њих 28%, радили су матурски рад из историје. Професоров закључак: Најважнији задатак који професор историје мора да оствари у савременој настави историје јесте да уведе ученике у тајне научноистраживачког рада. Без тога настава постаје рутинска, а ученици немотивисани за било какав рад. Што се тиче високог образовања, на одељењу за историју ФФ у Београду у оквиру предмета увод у историјске студије организује се посета Архиву Србије … Други факултети углавном заобилазе архивске установе.