Click here to load reader

Milan Uzelac: Predavanja iz srednjovekovne filozofije

  • View
    1.378

  • Download
    10

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Preuzeto sa sajta www.uzelac.eu, na kome se mogu naci sledece knjige Milana Uzelca:Uvod u filozofiju. Pojam i predmetno polje filozofijeMetafizikaIstorija filozofije I. Istorija filozofije do DekartaIstorija filozofije II. Istorija filozofije od Dekarta do Eugena FinkaPredavanja iz srednjovekovne filozofijeEstetikaPostklasična estetikaDisipativna estetika. Prvi uvod u Postklasičnu estetikuFenomenologija umetnosti.Uvod u transcendentalnu kosmologijuFilozofija muzikeHorror musicae vacui. Requiem za muziku i muzičare XX vekaMetapedagogija I. Paideia kao igra politikeDelo u vremenu. Poetika Laze NančićaFenomenologija

Text of Milan Uzelac: Predavanja iz srednjovekovne filozofije

Milan Uzelac

PREDAVANJA IZ SREDNJOVEKOVNE FILOZOFIJE

1

Sadraj 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Uvod Priprema sholastike Rana sholastika Vreme sholastike Visoka sholastika Pozna sholastika Epilog

2

1. Uvod 1. Pojam i vreme srednjeg veka Kao neto sasvim obino, samo po sebi razumljivo, mi prihvatamo injenicu da ivimo u novo vreme, da je postojalo neko staro vreme, daleko za nama, o kojem sve manje i manje znamo, ali i da je postojalo neko meu-vreme, koje je spajalo staro i novo vreme, neko srednje vreme u kojem se staro dovravalo i zamiralo, a novo - zapoinjalo i raalo se. Isto tako, prihvatamo, pozivajui se na iskustva ranijih epoha, da nijedna od njih nije mogla sebe vanvremeno situirati, ve da je svoje vreme videla kao poslednje od kojeg se mogao osmiljavati itav prethodno preeni put. Za Hegela istorija se zavravala s formiranjem Pruske drave, dok savremeni mislioci uveliko govore o kraju istorije, o tome da mi ivimo posle kraja istorije; u takvoj situaciji ini se da je sasvim lako odrediti granice starog, srednjeg i novog veka. To je samo naizgled tako. to vreme vie prolazi istoriari se sve vie razilaze u stavovima, sve manje su saglasni po pitanju vremenskih granica koje razdvajaju pojedine epohe i sve vie su u iskuenju da istoriju piu iznova i iznova. Veina onih koji su se bavili istraivanjem stilova i pravaca u likovnim umetnostima saglasni su u tome da je izmeu 1600. i 1750. godine ivela i razvijala se umetnost, razliita od one prethodne koja

3

se naziva renesansnom i da su njeni tvorci bili svesni stilskog jaza nastalog izmeu njih i predstavnika ranije umetnosti. Ti novi umetnici znali su mnogo toga, ali ne i to da ive u epohi baroka, budui da je taj pojam krajnje nejasnog porekla poeo da se primenjuje na istoriju umetnosti (od vremena brae Karai i Karavaa, - do sredine XVIII stolea), tek sredinom XIX veka. Predstavnici te nove umetnosti nusu sebe nazivali post-renesansnim umetnicima, ve su svoju umetnost odreivali kao ars moderna naspram ranije, stare, (renesansne) umetnosti. Pojam moderna bio im je dobro poznat, budui da isti nije nastao tada, ve mnogo ranije, u VI stoleu i tim pojmom su svoje vreme odreivali ljudi tog doba suprotstavljajui se starima (antiqua). Tako je, po prvi put, u VI stoleu nastala podela na moderne i antine, na nove i stare. Taj pojam moderna, aktualizovae se ponovo u XIII stoleu i s njim e se identifikovati nova, moderna gotika umetnost, naspram stare, romanike. Isti pokuaj diferencijacije novih i starih desie se i sredinom XIX stolea u vreme Bodlera i njegovih savremenika koji su sebe videli modernima naspram starih pesnika i umetnika. Nae vreme otii e korak dalje i naspram modernih javie se oni koji e sebe videti kao postmodrne. Ali, kako je stvar stajala u vreme koje danas nazivamo srednjim vekom? Jasno je da su ljudi tog vremena sebe smatrali modernima u odnosu na stare, na pagane. U emu je tu razlika? U pojavi nove, hrianske religije, ili moda u tome to je istorija u

4

svojoj najmanifestnijoj formi krenula nekim drugim putem, premda u njenoj unutranjosti, vreme kao takvo i ne postoji? Danas znamo da je i pojam srednji vek nastao nakon to je ta epoha na neki nain dola do svoga kraja; zato je taj pojam mogao nastati tek u doba kada je sama epoha srednjeg veka bila zavrena. Da bi se formirao pojam srednjega veka, bilo je neophodno da se odredi kraj "stare" istorije. Meutim, u prvo vreme, za starom istorijom nije dolazila srednja ve nova. A stara istorija je bila sva do vremena onog koji je istoriju pisao. ak i u XVI stoleu nalazimo anale i hronike koji staru istoriju izlau do momenta u kojem se oni piu. Pojam "srednjeg veka" i "srednjeg vremena" ulazi u istoriju postepeno i to u onoj meri u kojoj se ono sadanje sve jae distancira od prolog. Kod nekih italijanskih humanista, posebno kod Petrarke nalazi se izraz medium tempus ali u istorijskom a ne eshatolokom smislu. Za stvaranje pojma "srednje" istorije, trebalo je da proe dosta vremena. Frensis Bekon je istoriju Grke i Rima nazivao srednjom istorijom, imajui u vidu jo davniju istoriju u odnosu na njih. Savremena predstava o periodu "srednjih vekova", uvrstila se u evropskoj nauci tek nakon to je profesor univerziteta u Haleu H. Keler (Cellarius) srednju knjigu svog trotomnog udbenika istorije (1685-1698) nazvao Istorija srednjih vekova (Historia medii aevi, a temporibus Constantini Magni ad Constantinopolim a Turcas captam deducta). Na taj

5

nain Keler je uveo i danas mnogima blisku periodizaciju po kojoj srednji vek traje od vremena Konstantina Velikog, pa do pada Konstantinopolja koji su Turci-osmanlije zauzele 1453. godine. Na taj nain, stari vek je trajao do vremena Konstantina, dok je novo doba poelo da traje nakon pada Konstantinopolja, koji je do tog asa bio politiki i religiozni centar hrianskog sveta. Tako su latinski izraz media aetas (srednji vekovi) i njegovi ekvivalenti kao opredelenje epohe i perioda u istoriji, poeli da se koriste tek u XVIII stoleu. Sam taj pojam kasnije biva razliito tumaen. Francuski istoriar Lisjen Fevr pisao je veoma negativno o tom pojmu i posebno o Keleru kao glupaku, dok su drugi u tom periodu videli vreme propadanja kulture i duhovne dominacije crkve i poeli da srednji vek identifikuju s periodom feudalizma, budui da su tek prosvetitelji uveli u opticaj pojam feudalizam. Takvo shvatanje opstajalo je dugo, ak do Marka Bloka, autora poznatog spisa Feudalno drutvo. Krajem XVIII i poetkom XIX veka, pod uticajem romantiara, budi se interes za istoriju srednjih vekova; to vreme se tada esto idealizuje kao vreme vladavine "iste vere u Boga" i tradicije, poto se ova poslednja veliala naspram epohe revolucionarnih promena i potresa. Dugo vremena bilo je uobiajeno, da se kao poetak srednjeg veka navodi vreme IX-X stolea, da se posebno u engleskoj istoriografiji, vreme od V do X stolea stavlja van granica Srednjega veka (Middle

6

Ages) i da se to vreme smatra tamnim vekom (Dark Ages), da bi radovima savremenih istoriara, poev od Johana Hojzinge bilo nedvosmisleno pokazano kako i ta "tamna vremena", nisu nimalo tamna, kako se to u poetku mislilo. Posebni problem jeste razgraniavanje starog sveta i srednjega veka i to ak i kad je re samo o evropskoj istoriji. To posebno biva teko kad se ima u vidu da staro nastaje da ivi i dalje u vreme kad se novo ubrzano razvija. Opravdano se stoga postavljalo pitanje: da li je rani srednji vek bio epilog antike epohe, ili najava nove epohe. Antika epoha se ka svom kraju kretala vekovima. Danas sm njen kraj mnogi smetaju u treu deceniju VI stolea nae ere, i pritom se pozivaju na godinu smrti poslednjeg velikog znalca antike filozofije u Rimu Severina Boetija (524), ili, na godinu kad je vizantijski car Justinijan zabranio rad filozofskih kola u Atini (527)1, ili se ukazuje na izgradnju manastira Monte Kasino (528).Ovo je shvatanje krajnje uslovno, ali i problematino. injenica je da sukob cara Justinijana koji je tek doao na vlast i filozofa atinskih nije nimalo uticao na ivot ljudi tog doba koji nisu znali da se nalaze na rubu dveju epoha. Uostalom, gnev Justinijana nije bio usmeren prvenstveno protiv filozofa, sa kojima su iz Atine jednako bili prognani i pravnici, ve protiv astrologa koji su se previe poeli meati u politiku. Poznato je da su filozofi otili iz Atine tek nakon dve godine (529) a da su se ve 531. na osnovu mirovnog ugovora Justinijana i persijskoh aha vratili u Atinu; ali, vremena su se u meuvremenu promenila, hrianstvo je bilo u naglom usponu a filozofi izgubljeni u ogromnom filozofskom nasleu od Platona preko Prokla i neoplatonara, pa do Prokla i1

7

Jo je tee rei kada se zavrava vreme Srednjega veka. U najvie rasprostanjenoj periodizaciji svetske istorije u zapadnoj istoriografiji uvrstilo se shvatanje da srednjovekovlje obuhvata vreme od V do XV stolea. Do takvog zakljuka dolazi i J. Hojzinga koji u svojoj knjizi Jesen srednjega veka, XIV i XV stolee smeta na kraj srednjega veka. Ali, postoje i druga shvatanja o granicama epohe srednjeg veka i ona ukazuju na razliite godine i datume, zavisno od oblasti na koju se pozivaju. Kada je re o istoriji kulture, tada se kraj srednjeg veka poklapa s poetkom Renesanse (tj. s poetkom XV stolea), kada je re o religiji, kraj srednjeg veka poklapa se s padom Konstantinopolja (1453), ili poetkom Reformacije (1517); ima onih koji kao znaajan datum istiu otkrie Amerike (1492), kao i onih koji, imajui u vidu socijalno ekonomske odnose, kraj srednjeg veka obeleavaju godinama buroaskih revolucija u Holandiji (1566), Engleskoj (1648) ili Francuskoj (1789). Odista, ima mnogo razloga da se kraj prethodne epohe vidi upravu u vreme Francuske revolucije a moda jo tanije 1830, budui da je oveanstvo do tog vremena, po reima Fernana Brodela bilo prosto zatvoreno u zaaranom krugu iz kojeg nije moglo izai. *Damaskina Dijadoha, nisu vie imali ta novo da kau. Novo sredite filozofije u to vreme postaje Damask, gde se filozofski spisi koje su prognanici iz Atine nekoliko godina ranije doneli, poinju prevoditi na sirijski jezik.

8

Na osnovu svega izloenog moe se zakljuiti da je vreme srednjega veka - vreme sa relativno neodreenim granicama, vreme sa nejasno odreenim poetkom i krajem te bi se moglo zakljuiti da je to vreme koje se nalazi izmeu dva perioda: sa jedne strane je staro, antiko doba, a s druge je novo, moderno doba. Kada je re o filozofiji, mnogi smatraju da se poetak nove filozofije poklapa s pojavom sholastike, s pojavom prvih kola u doba Karla Velikog, a da se prvim filozofom tog doba s kojim se formira problematika rane sholastike smatra Johan Skot Eriugena koji ivi u IX stoleu. Ako se govori o kraju srednjovekovne filozofije, stvar je daleko tea. Ima onih koji smatraju da se ona zavrava sa Viljemom Okamskim u XIV stoleu, ili sa Nikolom Kuzanskim, sa kojim poinje i filozofija vremena Renesanse (u prvoj polovini (XV) veka. Isto tako, po nekim autorima, vreme renesanse je vreme obnove ali n