МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

(1928- )

Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама“. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама“, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.

Богатство филозофских идеја, митолошких и историјских тема, алузија и рминисценција из многобројних области науке и књижевности тако је велико у делу Миодрага Паволовића да ј његову поезију готово немогуће сагледати у целини, једним погледом и једним свеобухватним тумачењем. Ниједан стваралац у саврееној српксој књижевнсоти се, као Павловић, у тој меи не опире природном настојању критичаревом да остварења једног писца протумачи и оцени пооћу једног метода.

Миодраг Павловић је песник религиозног искуства, најшире схваћеног, али није песник догматских веровања. Он није песник једне цркве, али јесте велики, надахнути песник црквености, храмовног поимања кулутре и света, весник мистичног сазнања, које се у молитви, обреду, грдњи и простору храма најпотпуније исказује. За њега, СВЕТО није значајно по антропоморфним манифестацијама, већ као тајна, као простор мистеријског деловања које смртно биће осећа кад се пробије, кроз опну свакодневнога. Сазнање божанске суштине је за Павловића могуће само као поништење вере у конкретну представу Бога. Интелектуално сазнање је толико немоћно пред њим да се ништа потврдно о њему не може рећи, осим да постоји и надахњујуће нас љубављу. Модерну, десакрализовану епоху карактерише побуна разума против мита и религије. Апокалипса, у песниковом тумачењу значи тријумф побеснелих гомила које су одбациле хришћанске вредности. Песник Павловић не одобрава ову побуну против светлости. Из песниковог револта против сила профаности, проти обесвећивања култа, мистерије, религије и мита, рађа се покретачка снага његове поезије. Та побуна је инспирисана веровањем да је људски живот чудо, једна врста свечаности која семанифестује на нивоу ритуалног, а не пуко свакодневно битисање. Миодраг Павловић посматра свет у низу симболичких манифестација, а не непосредно, реалистички, Христово васкрсење, однос душе и тела и многе друге хришћанске теме тако су честе у његовој поезији. Из мноштва религиозних слика и симбола исијава свест да човеков живот постаје пун и радостан само онда ако се испуни светлошћу.

Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама“ (1952), „Стуб сећања“ (1953), „Хододарје“ (1971), „Улазак у Кремону“ (1989), „Космологија профаната“ (1990), „С Христом нетремице“ (2001), романи „Други долазак“ (2000.), „Афродитина увала“ итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века“ (1964, а потом велики број

издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.

Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма“ чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника полератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда“ према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника.

87 ПЕСАМА

Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama (1952) postala je manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Ona je donela promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja.Kao izraz čoveka koji je doživeo strahote rata i dalje strepi od novih ratnih kataklizmi koje su se slutile, ova knjiga je donela nova raspoloženja i novo sagledavanje stvarnosti: unela je atmosferu usamljenosti, straha, očajanja; njeni dominantni motivi su rat i ratna stradanja, tamnice, bekstva, bombardovanja, leševi, prolaznost, smrt. Promovisala je racionalan intelektualni stil bez snažnih emocija i "mekog štimunga"; lirsko kazivanje odlikuje bogata asocijativnost, metaforičke slike, ediptičan jezik, gnomičan izraz, hermetična sintaksa, paradoks u sadržini i značenju. Izrazita misaonost, eruditnost i filozofska refleksija stalni su pratilac pevanja u ovoj knjizi pesama. U njoj ima teških i naturalističkih slika i sumorne atmosfere destrukcije ljudskih vrednosti. Ove pesme se odupiru zlu i haosu nadom i humanošću: prvi stihovi knjige glase: "Probudim se/nad krevetom bluja"; poslednji stih knjige poručuje: "I čeznući za krilima, krenuti na put". Ova knjiga prolazi put od beznađa do nade.

Kompozicija knjige potpuno izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat. Sadrži ukupno 80 pesama raspoređenih u tri celine:

I Slobodni stihovi

II U prbzi

III Rime.

Naslovi celina eksplicitno ukazuju na formalne versifikacijske karakterIstike pesama koje okupljaju.

Slobodni stihovi sastoje se iz tri ciklusa Šuma prokletstva, Ljubavi i Prizori. Naslovi ciklusa nagoveštavaju tematsko, emotivno i misaono težište pesama koje ih čine. Većina pesama ove celine, a to važi i za knjigu 87 pesama, nisu naslovljene, tako da je i to jedan od elemenata koji opravdavaju naslov celine.

Šuma prokletstva je ciklus pesama (16) koje predočavaju košmarne slike stvarnosti ispunjene buđenjem pod olujom, okrvavljenim tarabama, tečenjem krvi, pogrebima, svećama, strahom, leševima, samoubistvima. Iz stihova prve pesme Probudim se odjekuju zapomaganje raščupanih žena i vihor zluradnih noktiju koji / dave mrtvaca. Poslednja pesma ciklusa je Šuma prokletsva: njena sadržina je košmarna i jeziva, atmosfera mračna i bezizlazna. Šuma prokletstva je "zastava sumraka", "zbirke leševa/plivaju pod zemljom", dani su izgubljeni, sunca razvejana, "mrtvi oblaci/dave se u reci". Dok "vekovi razgovaraju telefonom/jedino laž/polaže pravo na povratak". Ciklus Šuma prokletstva je metafora za svet u kome se živi, ali i metafora ljudske egzistencije koju prati praznina, besmisao, košmar, zlo, trulež, smrt. Ovaj ciklus pesama ostavlja, utisak zatvorenosti i bezizlaza: taj utisak potiče iz sadržine pesama ali i iz okvira koji čine dve spomenute pesme — prva i poslednja.

Ciklus Ljubavi (12 pesama) donosi nešto drugačiju emotivnu atmosferu: ovde je mladost i ljubav predmet pevanja. Međutim, ovo pevanje o ljubavi potpuno je napustilo paradigmu klasične ljubavne pesme doslovnih iskaza i emotivne prenaglašenosti:

Niz vetar na pustom polju odleću naši zagrljajikoluti dima u sumraku

I ovde ljubav nije idealizovana, i u sadržini pesama je narušena klasična paradigma glorifikacije ljubavi i čistih osećanja:

Nas dvoje mladih svađamo se i psujemo posred nosa

Ova poezija o ljubavi naseljena je prolaznršću, prizorima smrti, ravnodušnošću, nerazumevanjem.

Mariji je uvodna pesma ciklusa i na najbolji način reprezentuje prirodu Pavlovićevog pevanja o ljubavi: ono je odenuto u raskošno ruho metafora:

Ti si učinila da trkač na sunčanoj stazi preskoči zgužvanu zmiju da bi te uhvatio oko pasa i otvorio kutiju nadutih pupoljakaLjubav je ovde "sunačana staza", mladić je trkač na toj stazi, prepreke, su "zgužvane zmije", još nerascvetana ljubav je "kutija nadutih pupoljaka". Nema ovde patetičnih hiperbola: one su jednostavne po konstrukciji ali bogate mogućim značenjima: "Uznemiri se morena ravnim obalama", "Dok oblaci tonu kroz plava stakla". Ljubav je "prastaro drvo/jedino koje je toplo". Ponavljanja, karakteristična za Pavlovićevo pevanje u ovoj knjizi, daju pesmi intenzitet ređanja pojedinosti i postupnog kretanja ka misaonom zaključku: "Ti si učinila"(...) To si ti učinila".

Ciklus Prizori doslovno ređa različite prizore osenčene sivilom, nestajanjem, leševima, pogrebima — ista košmarna atmosfera iz ciklusa Šuma prokletstva. Uvodna pesma Svitanja sažima tu atmosferu:

Leševi boja neprobojne lopate u mraku Tvrde ogradepogrebna brda u sali ćutanja.................Slepe stvari zidaju mrežu tišinePesma Preludijum u samo jednoj strofi predočava široku košmarnu sliku:

Šušte zidovi škripe snovilome se crepovisviraju krikovi

Naslov Slobodni stihovi unapred skreće pažnju na versifikacijske osobenosti ovih pesama: one su oslobođene bilo kakvih zahteva klasične versificije. Ima u ovim pesmama strofa, ali su one različite — katren i strofa od jednoga stiha nađu se u istoj pesmi. Stih nije odeven ni u jednu silabičku normu, niti podleže sintaksičkim pravilima, još manje je sputan rimom — nema ničega od toga. On teče prirodno, nošen slikom koju predočava i mislima koji njime teku: kratak je (dvosložan) ali i prostran (dvadeset pet slogova). Pesme bez naslova dominiraju, većina pesama nema interpunkciju.

Poetska celina U prozi je najmanja: samo 11 pesama. Ove pesme treba da pokažu mogućnosti proznog lirskog, iskaza. Ima ljubavnih motiva ("Sedimo goli na tvrdoj prostirci i stranci smo svemu onome što se naselilo oko naše ljubavi"), psalama, fantazmagoričnih slika ("Raspete su planine, ljudi, ptice, nebesa"), sentenci ("Ko ostaje sam, ostaje bez pomoći"), paradoksa "Ostaću ovde do svog rođenja, a onda sam odlučio da umrem").

Poslednja celina knjige Rime sadrži 24 pesme. Pesme iz ove celine bitno se razlikuju od svih prethodnih pesama: (1) većina pesama ima naslov; (2) primetno je nastojanje da pesma dobije jasan i zanimljiv spoljašnji (vizuelni) lik - Majski madrigal, Madrigal za nju; (3) pesme su strofične i postoji težnja za njihovo ujednačavanje; !(4) rimovanje je dosledno i raznoliko. Poslednja pesma ove skupine i cele knjige je treba ponovo pronaći nadu. To je pesma o nadi, odbrani od mogućeg zla ("novog zmaja"), pronalaženju puta. Na nov način se peva o ljubavi prema zemlji i naroduj o veri u opstanak, o uverenju da uvek postoji put izlaza. Na čoveku je da veruje i da u skladu sa verom i deluje:

Utehe nema bez vrha od koplja,

ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,ni vazduha dok se mehom ne povuče. Nema utehe bez drške od koplja.

Po iskazanim mislima i načinom njihovog iskazivanja, ova pesma je optimistička — po tome — po poetskim slikama/ po leksici, ona se suštinski razlikuje od prethodnih pesama, posebno od onih iz ciklusa Šuma prokletstva. Književna tradicija ogleda se u formalnim elementima pesme. U pesmu se vraća interpunkcija u punoj svojoj funkciji. Sve tri strofe su kvinte, rima je ukrštena, sa istovetnim likom u svim strofama: ABABA. Tradicija se primećuje i na strukturi strofe: u prvoj i drugoj strofi prvi stih se ponavlja kao peti (moderna: Dučić, Dis). U ritmičkoj organizaciji stiha provedena je pravilnost; stih je četvorostopni (sa četiri akcenatske celine).

Na početku knjige je pesma Probudim se, na kraju Treba ponovo pronaći nadu. Dve različite pesme po formi, po sadržini, po misaonoj supstanci. Prva ukazuje na puteve moderne lirske pesme, poslednja pokazuje da tradicionalno pevanje nije anahronizam i nije strano pesniku moderne orijentacije.

РЕКВИЈЕМ

Ovoga puta umro je neko blizu

Rekvijemu sivom parku pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom smrt je ostala u praznoj sobi i spustila zavesu

Osetite svet je postao lakši za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka bosonog dečak sedi na kapiji i jede grožđe

Zar iko ostane veran onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću niko na nikog ne liči sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku to je smešno i pogrdno

Реквијем је песма из збирке ,,87 песама'' (1952). Песма је из циклуса Шума проклетства. Доминантна тема је смрт.

наслов песме потиче од латинске речи requiem (мир, покој, починак) која у католичкој терминлогији означва прву реч која се изговара у уводу мисе за мртве. у преводу са латинског, тај почетак гласи: ,,Вечни покој да им, Господе''.

Наслов песме тако сугерише атмосферу смрти, свечане тишине, молитве; Умрли је био близу, ал ије остао ,,неко'' – далек, туђ, непознат, незанимљив. Ова лсика

открива отуђеност човека у друштву које је незаинтересовано за појединачне судбине. Али, том неком се држи реквијем. Сивило и затвореност неба у складу су са

предоченом ситуацијом. Синтагма ,,затворено небо'' може означавати:- тмурно; природни склад емотивне ситуације и околине;- небо је затворено за покојникову душу; ни оно не хаје за ову смрт која ни људе

није дирнула;

- свет покојников је сада само ковчег; његово небо је поклопац. Са покојника лирски субјект свраћа пажњу на оно што је у егзистенцијалном свету

(жене су пошле за мртвим телом); Живот као позориште, човек и смрт као учесници представе. Смрт је победила, човек

је мртав; од њега је остало само мртво тело; оно је сада предмет пажње (спровод); смрт је и даље остала на позорници живота спустивши завесу до нове игре живота и смрти;

Лирско казивање о неком ко је умро завшрава се позивом на разумевање и саосећање. Свака смрт је губитак за човечанство;

Следећа строфа одудара снажно од претходних слика, делује грубо, немилосрдно: док је неком читана миса, други су мирно ручали. Слика делује гротескно и апсурдно у контексту лирксеп ирче о смрти и нестајању. као да је све азборављање: и смрт, и спровод и миса. Грубост ове слике ублажава дечакова слика: невиност, неисвареност дечје душе алиби су за једње грожђа док поворка иде путем. Дечак је контраст ковчегу, спроводу, смрти. На његовј страни су живот и будућност.

Слика дечака указује на ток живота који непрекидно траје и не може да се прекине – живот одолева смрти и сталним обнављањем.

Питање ,,Зар ико остане веран/ономе што изгуби'' израз је прекора због брзог заборава јер је свака смрт ипак губитак.

,,не журите са смрћу'' – парадоксални паел јер смрти нико не хита. Смрт је овде метафора за заборав. ,,Синови личе на играчке'' – може се схватити двојако:- немар због смрти, заборав на смрти и враћање на играчке;- синови су јошдеца која знају само за играчке, али не и за оно што знају само

одрасли, ако су зато спремни, да дубоко доживе туђу смрт. Ова песма је реакција на деуманизовани друштвени свет и на отуђеног човека у шуми

проклетства.

НАУЧИТЕ ПЈЕСАН

Kroz kakva društva treba još proći,kroz kakve ljudske vidike,

kroz zlohodnike, pauke-vojnike,kroz šume pošasnika,

kroz uši doušnika,treba još ići uz rame dvoličnika,s napasnikom oblačiti samure,

s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,gledati pandure kako biju po kičmi!

Svuda se digli borci protiv otkrovenjai jašu velike konje, vrebaju krv,

zasedaju pravednike i svakog ko se javiizmeđu čoveka i boga, na brvnu.Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!Uđite kroz gusle u mramorni oko,

pevajte, orite se, pojtei stojte mirno kad se začuje pitanjeko će među vama da zatvori vrata

slavoslovite dok se hramu ne probije teme,stakleni prozor nek se obrati moru

dok ne proklija sinje srce,žamorite, žuborite, romorite,

neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,kao što mučenička krv nađe svoje koplje,

uskliknite, utrojte, uzhvalite,dok se i lobanji ne otvori gornji vid

i pesma ne pokulja na sljeme,popevajte, koledajte

usred ovog rata koji sećanje brišenaučite pjesan, to je izbavljenje!

pošast — pomor, glad, zloutrojiti — utrostručitisleme — vrh krova

koleda — obredna narodna pe sma koju su momci idući od kućedo kuće pevali uoči Božića; ovde: koledati (figurativno značenje — čuvajte svoju tradiciju)

Lirska pesma "Naučite pjesan" objavljena je u pesničkoj zbirci Miodraga Pavlovića "Svetli i tamni praznici". Ispevana je u obliku direktnog obraćanja mogućim čitaocima koje lirski subjekt doživljava kao sapatnike. Njegovi tihi slušaoci su se pokorili stihiji i ućutali se u egzistencijalnom strahu, nesvesni da tako doprinose onome od čega nastoje da se zaštite ćutanjem — sopstvenom nestanku. Pesnikova odgovornost se ne miri sa tim pasivnim i fatalističkim odnosom prema životu.

Zato on nastoji da probudi svoje slušaoce i podstakne ih da u sopstvenom odnosu prema stvarnosti pronađu uzroke stanja u kome su se zadesili.

Pesma je ispunjena zgusnutim, prinudno tihim buntom nezadovoljnog, izneverenog, ogorčenog lirskog subjekta (čitaj čoveka), sitog praznih obećanja, nipodaštavanja, strahova, sramote i gladnog slobode da bude to što jeste i što želi da bude. U svakom stihu iščitavamo osujećenost i nemoć malog pojedinca, odveć slabog da se suprotstavi moći i osionosti vlasti. Vreme prolazi i režimi se menjaju, ali svi odreda njime manipulišu i zloupotrebljavaju ga kroz istoriju. Čovek je umoran od cikličnog ponavljanja nametnutog životnog obrasca kojim se obesmišljava sve što je njemu suštinski vredno. Došao je do granice svog trpljenja koja je istovremeno i tačka prosvetljenja. Hrabro će imenovati uzročnike svoga stradanja ne odričući se ni sopstvene odgovornosti i saučesništva u tome.

Kroz kakva društva treba još proći,kroz kakve ljudske vidike,kroz zlohodnike, pauke-vojnike,kroz šume pošasnika,kroz uši doušnika,treba još ići uz rame dvoličnika,s napasnikom oblačiti samure,s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,gledati pandure kako biju po kičmi!

U osudi zlostavljača sadržan je i greh onih koji ćutke podnose žrtvu, svoju i tuđu, koji se odriču ljudskog dostojanstva, poštenja i samopoštovanja u zamenu za neko prolazno dobro, trenutni mir, ili u stahu za goli život. I nečinjenje je greh, ako podrazumeva pristajanje na zlo.

Koliko god da su strašni utemeljivljči novih ideologija i režima zasnovanih na njima, još su nepodnošljivije njihove sluge i poltroni, koji dobrovoljno postaju instrument vlasti, odričući se dojučerašnjeg identiteta zarad privida moći koja im je privremeno data.

Svuda se digli borci protiv otkrovenjai jašu velike konje, vrebaju krv,zasedaju pravednike i svakog ko se javiizmeđu čoveka i boga, na brvnu.

Njihova pojava asocira na jahače Apokalipse pred kojima nema zaklona. Otuda se, kao jedini prirodan odgovor na pitanje: Kuda će oni što se klone zveri?, nameće — otpor.

Pesnik poziva na buđenje, pobunu, nepristajanje na poništenje i priziva inadžijski poriv da se odoli, preživi i traje. On nas suočava sa pogubnim posledicama kolektivnog zaborava, podsećajući nas na vekove kroz koje smo se očuvali negujući usmeno predanje, braneći svoj identitet i prenoseći istinu o sebi s pokolenja na pokolenje. Otuda toliko arhaičnih reči što prizivaju sećanja na poreklo koje seže u duboku prošlost. A među njima, kao ključ i talisman protiv zaporava — pjesan (pesma) u kojoj su zgusnuta sva značenja koja u našoj tradiciji pesma ima. U našem dugom i bogatom usmenom predanju pesma je bila isto što i knjiga. Njome se beležila istorija, čuvalo znanje, opevali

se podvizi, opisivala vremena, mesta i ljudi. Njome su se prenosile poruke i delila osećanja. Pesmom se tugovalo, ali i prkosilo i pozivalo na otpor. Pesmom se pamtilo.

Čovek se može sačuvati tek ako se vrati suštini svoga bića. Zato ga pesnik ohrabruje:

neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,kao što mučenička krv nađe svoje koplje...

Čovek je stvoren kao misleće i slobodno biće, čija je misija na Zemlji da odvaja svetlo od mraka u potrazi za istinom. Čemu onda vodi pokoravanje laži koja ga je okružila i porobila?Ako se toga odrekne u strahu od žrtve koju mora da podnese, čovek će poreći i smisao svoga postojanja.Pozivajući svoje uspavane slušaoce da nauče pesmu (koju su njihovi preci znali i prenosili) pesnik im pokazuje način kako da se suprotstave duhovnom mrtvilu i samouništenju kojem idu u susret usred ovog rata koji sećanje briše. Njihovi najvećineprijatelji nisu brojne apokaliptične ljudske prikaze s početka pesme, ma koliko ulivale osećanje straha i nemoći; najveću opasnostu za njihov opstanak predstavljaju neznanje i zaborav kojima se prepuštaju bez otpora. Zato tako sudbinski zvuče poslednji stihovi:

Naučite pjesan, to je izbavljenje! / knjigoljupci

ОРФЕЈ У КАРЕЈИOvde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji svirač osuđen bez smrti, koji traži put u podzemlje, gde žena moja, čeznući u memli sa pesmom ovom, rastrže pogrebni skut. Ovde sam ja, Orfej, u karejskoj zemlji.

Mogu li umreti ovde, gde smrt je jaka kao sunce i bije bedeme i gnječi oko vrhom nokta, a ruševine bez suznog znaka riju tle ko stoletni koren duboko. Najzad umreti ovde gde smrt je jaka.

Da čudne zemlje gde leš, ubistva brat, za lešom u reku truljenja niz plamen pada. Gde su živi? Ko vodi neprekidan ratizmeđu ptica bez kljuna i mrtvih i razvejanog grada?Gle zemlje gde puška na ramenu lobanji je brat.

Opet sam pred kapijom senki i bilja više nema oko ranjave stope, ni živog stvora oko lire. Po napuštenim njivama krv se za seme sprema. Oblaci, kalpaci neba, jauk će da smire pred kapijom senki i tuge više nema.

Da l' će moju liru neko naći kada prođeza mrtvom godinom niz vetar opela?Da li će deteta prst za pesmom da pođei da dozove usev i životinje i plodišta bela?O, da l' će po moju liru neko da dođe?

Euridiko, tu si, jer svetlost zuri kao avet, otkos gvozdenih cevi na tvome grobu čeka me i pucanj za pucnjem ispunjava zavet da se ne čuje moja pesma na tvome grobu. Euridiko, primi mog pogleda smrskanu plavet.

Sad znam da najzad stižem k tebi dole iz jame u jamu, ivicom pustoši Kareje. Ne, osvrnuti se neću. Oni koji vole treba da gledaju u zemlju. Ruka tvoja gde je? Evo me, silazim draga k tebi dole.

Орфеј у Кареји је песма која се налази у збирци ,,Стуб сећања'' (1953). Има 7 строфа од по пет стихова. У овој песми мит је претрпео преображај. Орфеј долази тамо где је смрт јака, тамо где крв се за семе спрема, просторима опустошене и окрвављене Кареје, одакле ће сићи Еуридици у подземље.

Орфеј трагично жуди да, како нови песник који не престаје да буде и древни песник, заувек напусти свет ,,непрекидног рата'' и да тамо, у хаду, пронађе љубав. Он не жели да избави Еуридику из подземља, већ да он сиђе тамо где је Еуридика и тама:

,,Стижем и теби доле из јаме у јаму'' (став према животу)

Орфеј се не осврће и силази тамо где је једини коначни смисоа трагике постојања. У трећој строфи имамо слику рата – лешеви, река труљења, пламен, пушка. Лирски субјект се пита ге су живи.

У петој строфи лирски субјект се пита да ли ће неко наћи његову лиру; да ли ће по његову лиру неко доћи. Симболична брига о судбини своје поезије.

У шестој и седмој строфи Орфеј силази Еуридики, хрли за њеном руком и исказује поенту: ,,Они који воле треба да гледају у земљу''.

ИТЕЈА

Iteja kao mesto ljubavi i dionizijskog trajanja predstavlja se u jednoj Pavlovicevoj pesmi kao odmor od Delfa, koji je drugo ime za mudrost i patos znanja o svetu, ali se ova dva nacela nigde ne suprotstavljaju.

У овој збирци се ослања на античку хеленску традицију. Лирски субјект позива на одмор у заливу Итеје. Да се одмори човек од Делфа треба сићи кроз маслињак стазом до жена које простиру рубље.

У овој песми оживљен је простор. Павловић жели да подсети на пропаст богова, они су били ауторитет моралних принципа. (Пропаст богова = пропаст човека).

Жели да подсети на моћ богова па имамо алузију: ,,да ће опет из пене да се роди богиња'' (алузија на Афродиту која је рођена из морске пене).

,,Заборави скрушену сенку светилишта'' – зато што је заборавио светилиште, моралне принципе, човек пропада.

Свет је женског пола, саткан од женских нити: ,,Две дојке на литици стоје'' (симболишу мајку и девојку).

,,Главу им скрива дубок облак,у коме се приноси жртватамо сад твоје тело гори''.

Након античко-хеленске теме на ред долази византијско-словенско-српска тема: ,,Велика Скитија'' (1969), ,,Нова Скитија'' (1970). Скити су били номадски народ и племена иранског порекла која су у 8. и 7. веку пре нове ере емигрирала из средишње Азије на подручје чије је средиште била данашња Украјна и где су оснивали Скитско краљевство. Скитија се протезала све до Дунава на западу па до граница Кине на истоку, а владавина овог народа одржала се негде до ....

У збирци ,,Велика Скитија'' имамо горке исповести које прерастају у песме судбоносних тонова и мисли о човековој егзистенцији. То су исповести ратника, кнежева, незнаних људи и самог песника.

ЕПИТАФ СЛОВЕНСКОГ ПРАПЕСНИКА

Zbog starih naših pesamau novoj me ovoj veri

otpadnikom i vragom nazvaše.Stare su napeve kao burjan trgali

ne bi li crkva tvrđe im stajala,i mrzeli su na mene!

U bedi minuh,

po mraku sahranjen,ko čarobnjaka me snevaju,

ne ustah ja iz groba!

Ni sada ne ustajem kad me bude –strašni sud li je, šta li je –

kroz progrizene uši mi viču:Ustani nekrste i telo svoje pokupi!

A gde da ga nađem, pitam ja,zar je lako setiti se telesne građeu buci koja ruši lagume lobanje.

Otklonite svoje trube anđeli,mamuzama ne gazite po humci mojoj

vojnici nebeski!

Ja ostajem gde samu zemlji jezika mog,

neću da mi se na vašim saborima sudi,ni da me pod otvorena nebesa bacite

na hladno rešeto večnosti.

Drugi nek’ idu bogu na istinu,meni je moja rupčaga dobra,

zemlja je ko runoi kosti u potaji pevanjem se plode.

Sloveni pod Parnasom Glavari su nas na južne doveli strane od bezmerja pijane, od snage zelene,

da mramoru grizemo bedra, da batinama kvarimo planine, da stada luda po moru teramo.

Divlje sred plaveti igramo kolo, s večeri goli spavamo

kraj premlaćenih kipova.

Krišom nas pitaju pevači: ko je to bio na sahrani neba,

ko svedoči da je večnost u ropcu? Rekli su još: ne u rušenju

nego u pesmi treba provesti noć, a zorom će stići velike dvorane s lepim telima vladara zemlje i ukotviće se na vrhu planine.

Božanski će stas u vazduhu svanuti i ruke se spustiti na naša ramena da nas priznaju za nove sinove.

I naša će se golotinja u reči odenuti ko breza s proleća u lišće.

Balkanski putopis Polako idi kroz male crkve

ne pitajući za put, pozdravi se s drvenim rukama svetaca

ogrezlim u krv i mleko,

gledaj u svodovima džamija drhtanje belih zmija, podesi svoje vreme

po kućnim satovima večnosti, sagni se pod ponoćnim zvonjavama

bistrim i teškim kao da ti zvezde padaju na šlem,

u šumi velikih ruža posedi s majstorima

neka ti nežnim dletom promene lik.

Onda u planine! Do divovskih čaša punih leda

i studenih čardaka magle. Tad se obazri

i pogledaj dole te trke ludih šuma i zveri bešnje od vetra,

na pustošnom vidiku naroda nema ni vitkih zdanja,

još niko tu nije stigao, još ništa tu nije stvoreno, ni sabor glasova, ni reke!

Sve što si video na Balkanu behu samo privid-lađe

na mrkoj pučini prapočetka.

Solunska braćaKao dva nerazdvojna hrta

zađoše međ’ Slovene da ih loveu blizanačke mreže,

po vetru su pošli iz Solunadva Dioskura ,

uz obronke naroda neznanihšto mnogo pevaju i psuju

a malo slove.

I lepo vide kako Balkan spava s punim trbuhom, noktiju dugih

i sve ga nešto svrbi, u kosi mu šumski požari i ugari,

azijski konji lete preko rebra, u ustima frule dugačke kao koplja.

Tu kroz crni orah balkanske lobanjeprolaze braća kao senke

pod epitrahiljem i kosmopoliti,idu kroz pećine gde se batrga

čovečija ribica,dodiruju iznutra slepoočne žile

vrele kao konjske sapii čuju desno šta kuju Bugarii levo kako se svađaju Srbi, a oni, Grci, krotki i ćirilski,

zagrljene dve prevratne zvezde, nose u naručju darove slova,

tamno zelena ko primorsko bilje, anabaza golorukih,

od sela do sela nude svoje srce kao so i kvasac za slovensko testo.

Mesečina. Odzivlju se vile u lesu, kažu Az, i glagole broje,

svetlosni meandri idu preko granja i prate arhisatrape znanja

kako seju znake za sanjiva plemena i nebom otvaraju izvore mleka.

Šta li će Balkan da uzdari ratove il’ fresku?

Ова песма налази се у збирци ,;Велика Скитија'' (1969).

неприхватање да је вера промењена, због хришћанске догме, лирски субјект тугује, жали за старим песмама;

на темељима паганске религије саграђени су нови храмови, нова вера; лирски субјект се јавља са онога света; трагају за духом паганским како би га уклонили, али дух не може сам себе пронаћи,

или то не жели јер одбијајући анђеле који су дошли по њега, он жели да остане у ,,земљи језика мог'', не жели богу на истину где ће му судити:

Хоће земљу, а не небо:,,Ја остајем где саму земљи језика мог.....мени је моја рупчага добра''.

БОГУМИЛСКА ПЕСМА (ВЕЛИКА СКИТИЈА 1969)

Traže moju glavu.

Sve što na glavu ličibacaju po livadama na hrpei noću gaze konjima.Zemlji otvaraju oknate vade srebrnu rudušto glavi proročkoj slična je,pa je obese o hrastovo granje.I oblake kad ljudski pokažu likčakljama svlače i kopljima bodu.

Traže moju glavua nisu ni čuli moju reč.Kao guja bez otrova u glavi

po gudurama ležimnemoćan da svoju kožu promenim.O kneževi pijaništo me sa bedema vrebatezar mislite: neće moj govordalje od lokve moje krvi?Zemlji sam blizak,ona bolje pamti reči no krv;u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama,sve što o ljubavi znam.Mali je vaš mačda čitavoj zemlji glavu poseče.

,,Траже моју главу'' – страшним речима почиње песма. Овде ,,глава'' није само део људског тела, већ је она људскост, представа оно што човека чини човеком. У том учитавању света што подсети на човечност манифестује се бруталност, незасита жеља за уништавањем, али и страх да би остатак људскости мога да им нашкоди.

,,Земљом отварају окна'' – рањавање Мајке земље, безобзирност.

Друга строфа има пророчки тон, претећи. ,,А нису ни чули моју реч'' – овде ,,реч'' има и значење истине, праведности, осуде порочности, љубави – све оно чега се изопачење боји.

Неуништива је истина и љубавј ер она припада божанству, земљи, природи, она је принцип који се не може уништити покољем јер је свеобухватнија:

,,Мали је ваш мач,да читавој земљи главу посече''.

ДУХ СЕ РУГА ЦАРИГРАДУ (ВЕЛИКА СКИТИЈА)

Неки пут се спустим сасвим ниско на глатке куполе — столице вихора —

да чујем шта сад телоносци раде. Седим, а песма се њихова пење уз моја колена слично мравима

и рапави гласови хрскавице гле с трга захтевају милост

од тананог слуха света.

Јадно то самољубље бића збијених у гроздове меса!

Шта да се с њима ради? Да ли им отворено казати

да се више ништа не очекује од њих, или им пустити веру у плодове патње

на овој страни свемирског врта?

Зову ме опет у хору, ја одлазим нагло,

песме ко прашина дижу се за петама, бичем се звука од речи сад браним, мир! кажем им, док се куполе њишу

ко високо цвеће, зар удар звона да буде за мене узвишен знак!

И ноћ им прелијем преко торњева и глава.

Некипут се спустим сасвим ниско до сиротих предграђа васељене

и не знам шта да почнем.

У овој песми приметни су трагови историје и легенде о византијском Цариграду. Важнија је, ипак, песникова идеја и поетска духовност песме. Дух се руга Цариграду, његовом самољубљу, хору који сазива и моли Духа. Поеткса духовност песме извире из лсика и језика који сугеришу сазивање милости у певању што се пење уз колена слично мртвима. Танани преливи слика и говора дају импресивну визију опадања и нестајања. Али, Дух нема велику моћ, он никад не зна шта да почена и шта да уради. И он као да је у овим стиховима заточеник, као да је оруђе неке друге силе, митске ноћи или Смрти.Суочени су дух и телоносници. Дух је ироничан према ,,телоносницима'', тј. чуди им се, руга им се. То као да није дух у хришћанском смислу (код Павловића увек садржи друге примесе). Од њих се ништа више не очекује, што значи да се раније очекивало, а они нису испунили вероватно тај затхев а траже помоћ. То је оно ,,самољубље''. ,;Дух'' није безусловни принцип милосрђа, без обзира на људско понашање. Он је налин на старозаветног бога који је спреман и на презир. И није он свезнајући, не зна шта ће с људима – да ли да их казни или спаси.

ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ (Велика Скитија)

Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим.

Много се бунара у кнежевини отвара ноћас да посечене главе јунака сутра у бистрину века векова приме. И вук је кроз коби питом постао, а траве у подрумима мог двора подивљале подижу камен.

Са земљом ме растају, узвишености у љуте скутове сам изгнан. Но војске и мноштва за поразе знају, у самоћи ја само победу имам да бирам.

Могу ли скупити реке рајске да опточим народ свој оклопом воде вечне? Залуд ме царем зову кад ми велике моћи нису дате! Дрвећу бих завештао своје мошти да се разлистају и плодне постану судбином стабала. Но час ни брдо преображења нису још стигли, коло је мучења у мени с обртањем почело.

Сутра, сутра тек, иза седам брегова прићи ћy дворима обећаним, сиротиште је тамо за сироте чију поворку водим ево за руку кроз ноћ.

Све се изопачило: ,,а праве у подрумима мог двора/ подивљале подижу камен'' (Лазар – Косовска битка);

,,Залуд ме царем зову/ кад ми велике ноћи нису дате!'' – Лазар тугује због зле судбине земље;

све би дао да се све може да оживи и разлиста; поента песме је у трећем стиху последње строфе: ,,сиротиште је тамо за сироте, чију

поворку водим ево за руку кроз ноћ'' – царство небеско је нужност.

БАЛКАНСКИ ПУТОПИС (ВЕЛИКА СКИТИЈА)

Полако иди кроз мале цркве не питајући за пут, поздрави се с дрвеним рукама светаца огрезлим у крв и млеко, гледај у сводовима џамија дрхтање белих змија, подеси своје време по кућним сатовима вечности, сагни се под поноћним звоњавама бистрим и тешким као да ти звезде падају на шлем, у шуми великих ружа поседи с мајсторима нека ти нежним длетом промене лик.

Онда у планине! До дивовских чаша пуних леда и студених чардака магле. Тад се обазри и погледај доле те трке лудих шума и звери бешње од ветра, на пустошном видику народа нема ни витких здања, још нико ту није стигао, још ништа ту није створено, ни сабор гласова, ни реке!

Све што си видео на Балкану беху само привид-лађе на мркој пучини прапочетка.

Ово није путопис којим се креће путописац кроз простор, већ кроз време; Прва строфа = садашњост – Императивом ,,дии'' лирски субјект уводи у совјеп евање

о опраштању са дуборезима светаца који су ,,огрезли у крв и млеко'' – то је као Попин анђео, српски светитељи су се борили и мачем! Шаље нас даље лирски субјекат ,,мајсторима'' да ,,нежним длетом промене лик'' лирском ТИ, како би остао непознат онима који би га могли препознати и тиме гурнули у опасност;

Друга строфа = прошлост - ,,онда у планине''. Како би лирско ТИ гледало из перспективе вечности доле. Оно што се види јесу трке лудих шума и бесних звери, нема људи, ни цивилизације.

Трећа строфа: ПОЕНТА И ПОВРАТАК У САДАШЊОСТ - ,,Све што си видео на Балкану,/беху само привид – лађе / оно што је на Блакану у садашњости, / вековима је уређивало немо правило традиције!''

ХЛЕБ И ВИНО

Vino je bura, burgija i huk,hleb je nežni tabor,vino je zvonara divovska i gola,prva rečenica otpadnika, klik,hleb je bedem bednih,sofra za slepićei venjak iznad Mrtvog mora,vino je jezik zapaljen,zlatna verižica snova,zazubica koja slatko zanoveta,hleb je pozdrav pabiraka,dobra ikra iz nasušnih reka,vino - srma besa,između dva grada avetinjski žagor,njega u klancu otmeš ko nevestu,hleb obreteš kao svetlu glavu.

Onda se stignu te dve snagei bratime njihovi damaripred tobom, u čaši, u ponoć:iz modre se pogače biser roni,a cvetna grana po krvi se razmeće.

U tebi žeđ kao gušter palaca,ustaješ pobunjen ljubavljui tražiš da se pije i cveta,preokret ti u ušima zvoni.Za stolom strava.So na prstu učenika,u zoru kad se sve otkriva -četa spava. Ko će sutra rećiu koje se telo hleb pretvara,na kakav nas sabor to poziva vino!

Супротстављеност хлеба и вина – супротстављеност двеју страна, супротстављеност добра и зла, светла и таме;

Обе ствари бораве у човеку: и добро и зло, када се суоче, сударе у чаши, у поноћи ствара атмосферу за суштинско, за праситуацију:,,За столом страва...''

праситуација Земље, Исус (со на прагу ученика); неко ново жртвоавње човечанства; чета која спава – човечанство; Поента: Увек постоји неко или нешто вредно жртве, човек се живећи жртвује.

СТРАШНИ СУД (Улазак у Кремону 1989)

Оно што се зове ,,страшним судом'' није само смак света, оно што чини по принципу деструкције и рушења;

,,страшним суд је састанак у новом еону'' – ново време, другачији поредак, новина; и пре но све постане вечснот, постоји тренутак жуте минуте када свако личи на

наказу, чак и праведник; ,,Но, ипак, још једном је све у бићу мило'' – оно што је са друге стране, насупрот

индивидуи опет може имати своју добру страну, искупљење, откровење ,,и жртви је те убице постало мило''.