Zvoncica&Foxy

1

Zvoncica&Foxy

Monica Alan

Ljubavni napitak

2

Zvoncica&Foxy

I

- Šta će mi indeks tamo? - začudio se. - Nikad se ne zna kakve povlastice ti može doneti tako sjajan prosek.

Možda su one dame, koje se nude mladim momcima, u međuvremenu uvele neke specijalne popuste za izuzetne intelektualce, pa neka ti se nađe...

- Monstrume ženski! Umesto da mi, posle ovog iscrpljujućeg takmičenja po turnir sistemu, zaželiš dobar provod, ti tako... Uostalom, ako i budem potražio društvo jedne takve dame, biće to samo zato da bih se lično uverio da nisu baš sve te lepotice deponije silikona, kao što im vi, ženske zavidljivice, neprestano spočitavate.

- O - la - la! Znači, ideš u „ozbiljan” istraživački poduhvat, a ne da se odmoriš od minulih teških intelektualnih napora?! Sigurna sam da će ti evropska nauka biti bezgranično zahvalna na toj nesebičnoj ličnoj žrtvi.

- Emili, imaj milosti! Ako tako nastaviš, zaboraviću da spakujem neku važnu stvarčicu, pa ću posle tamo da se, na samog sebe, žderem od besa što nisam bio pažljiviji.

- Zlatno je pravilo, dečko, da obratiš najveću pažnju na lična dokumenta, a sve ostalo što zatreba lako ćeš nabaviti na licu mesta. Naravno, to ne važi za one beznadežne perfekcioniste koji odbijaju i da sednu u taksi ako im se njegove presvlake ne slažu sa dezenom na kravati ili bojom kožne futrole mobilnog telefona - rekla je, gledajući ga ispod oka.

- Uh, kako umeš sve da iskarikiraš!

3

- Hej, dečko, jesi li pripremio dovoljan broj filmova da fotografišeš sve one lutkice koje ti se budu pripijale uz taj tvoj pedantno kvarcovani torzo? - zadirkivala je Emili svog najboljeg drugara Vilijama Belouza, dok je pakovao torbu za sedmodnevno nagradno putovanje u Kopenhagen, koje je zaradio kao najuspešniji diplomac na odseku kibernetike na prirodnim studijama u Jorku. Nemoj da zaboraviš da poneseš indeks sa sobom, napomenula je tobože ozbiljnim glasom.

- Draga moja, ako očekuješ da se prepoznam u tvojoj priči, moram te obavestiti da si na krivom putu. Uostalom, ne vidim zbog čega bi moj perfekcionizam bio više za osudu od tvoje nesavladive depresije samo zato što ti je frizer ofarbao kosu u pogrešnu boju trešnje, a ti si mislila na neku kalemljenu sortu, a on na standardnu, svetlo-crvenu.

Zvoncica&Foxy

- A priznaj pošteno, da nije bilo tog malera i tvog insistiranja da, po svaku cenu, nečim prekriješ kosu, ne bi pojma imala kako ti seksi stoje šeširići, kojih sada imaš više nego hulahopki.

- U redu, u redu... predajem se! Priznajem da znam i za teže slučajeve od tvog.

- Je li moguće?!! - začikavao je. - Na tvoju veliku radost jeste! Eto, jedna moja koleginica sa grupe je,

uplativši novogodišnji aranžman u izvesnom hotelu sa četiri zvezdice, za svaki slučaj iz higijenske predostrožnosti, u torbi ponela sopstveni čaršav i jaslučnicu.

- Beskrajno ti hvala! Sada im je mnogo lakše - dobacio je Vilijam, otvarajući svoj neseser da još jednom, pre nego što ga spakuje, proved da li se u njemu nalazi sav neophodni toaletni pribor. - Oh, zamalo da zaboravim najvažniju stvar zbog koje sam te zvao da svratiš.

- Samo nemoj da me gnjaviš da ti čuvam onu tvoju razmaženu pekinezerku do tvog povratka - unapred se ogradila Emili.

- Nego? - Da Džejku Makalisteru odneseš knjigu iz Operativnih sistema, koju

sam mu obećao čim položim taj ispit. - Nema problema, samo kaži gde mogu da ga nađem - prihvatila je

bez reči Emili. - Pa... u tome i jeste problem što bi trebalo da ga potražiš na jednom

mestu... tu blizu... ah koje mrziš iz dna duše - uzvratio je, s priličnim snebivanjem Vilijam. - Zaista nemam vremena da sada jurim tamo, jer mi avion poleće za manje od sat vremena.

- Hoćeš li mi napokon reći gde treba da odem? - Hoću... samo nemoj da me tako popreko gledaš. Treba da odeš u... u

onu diskoteku... onu u blizini umetničkog paviljona...

- Ah, Emih... obećala si da ćeš mi to učiniti.

4

- Nemoj da si nakraj srca, Em. Kada bi znala samo nekoliko osnovnih „reči” iz psećeg jezika, shvatila bi da ona ne reži na tebe zato što te ne voli, već što mene mnogo voli, pa je ljubomorna na svakoga kome iole poklonim pažnju. Ne brini, nisam nameravao da te zamolim za takvu uslugu.

- U Piano??! - prekinula ga je energično. - Onu odvratnu snobovsku rupu koja služi za prenemaganje i fotografisanje nezaobilaznih „abonenata” engleskih žutih listova? Ne dolazi u obzir! - bila je kategorična. Pre će moja noga kročiti na Jupiter, nego u tu... u tu fensi jazbinu!

Zvoncica&Foxy

- Čoveče, kakav ti je to prijatelj kada zalazi na takva odvratna mesta? - Ama, prestani da penis, devojko! Momak nema ništa s tim. Samo

tamo radi kao šanker da bi zaradio za studije - objasnio je Vilijam. - Radi tamo? Eh, to je već druga stvar. Samo, da znaš... nemam

nameru da za potrebe prelaska relacije od ulaza do šanka, nabacujem na sebe odeću za specijalne prilike zbog onih... onih unutra - ogradila se Emili.

- Nema potrebe, draga. Ti bi bila dovoljno glamurozna i kada bi se tamo pojavila u bademantilu i s viklerima u kosi.

- Samo me zavitlavaj! Bolje mi kaži kako ću da prepoznam tog tipa, pre nego što se predomislim. Već sada mi je muka od pomisli i da prođem pored te zgrade - i dalje je negodovala, ali znatno pomirljivije.

- Grozni stvore! Da li se ti to spremaš da se u Kopenhagenu zaposliš kao sezonski makro, pa na meni vežbaš? - našalila se.

- Uh, ti da odmaraš oči?! - odmahnula je rukom Emili. - Nisi u stanju ni telo da odmoriš od jedne „žrtve”, a već markiraš sledeću.

- O kakvim žrtvama pričaš? Ako mi nađeš samo jednu devojku koja se tako osećala u vezi sa mnom, spreman sam da joj se javno izvinim - ponudio je odlučnim glasom njen prijatelj.

- Hm... i ja se pitam, ah... oni koji imaju iskustva takve vrste tvrde da svakom muškarcu dođe trenutak kada mu se učini da za njega postoji samo jedna jedina žena na svetu koja može da ga istinski usreći i tada prestaje svako njegovo interesovanje za druge, ma kako privlačne bile.

5

- Kako ćeš ga prepoznati?! Žmureći, uveravam te. Nema šanse da pogrešiš. Ima crnu dugu kosu, vezanu u rep, i svetlozelene oči, baš onakve od kakvih te, kako si mi sama rekla, neizostavno prolaze žmarci. Ne bi bilo loše da se, za svaki slučaj, malo utegneš u onaj svoj „obećavajući” čipkasti bodi, na koji bi se zagrcnuo čak i mladoženja na medenom mesecu.

- Stvarno ne razum em zašto si ti tako nemilosrdna prema muškarcima koji još uvek nisu izgubili refleks za raskošnu žensku lepotu - uzvratio je s „nedužnim” izrazom na licu. - Čak i mi, kibernetičari, koje smatraju pomalo uvrnutim muškarcima kada je reč o ženskim kvalitetima, volimo da povremeno „odmorimo oči” na nečemu što je majka priroda stvorila u trenutku svog najvećeg nadahnuća.

- Nažalost, mislim da bih pre mogla naći neku koja bi bila spremna i da te deli s drugom, samo da ostane pored tebe - iskreno je priznala Emili. - Ponekad se pitam kako se uopšte takvi muškarci, kojima je svaka žena dostupnija od taksija u vreme TV prenosa derbija fudbalskog prvenstva, odlučuju za brak s jednom od njih, dobrovoljno se odričući slatkog života na koji su navikli.

Zvoncica&Foxy

- Hoćeš reći da se za taj korak odlučuje u trenutku sužene svesti, izazvane posebnim slanjem, koje se u emotivnoj „patologiji” naziva zaljubljenošću?

- Pa, tako nekako. Ali, ono što može uistinu da trajno održi takvu zajednicu je ljubav, koja je kompleksniji oblik zaljubljenosti, odnosno njen viši stadijum. Bar tako kaže teorija.

- A ti si, zasad, još uvek nezajažljivi praktičar, je li tako? - Draga, da bi čovek znao koje su mu cipele najudobnije, logično je

da mora da isproba više pari - Vilijam je pokušao da „filozofski” odbrani svoju poziciju.

- Nisam sigurna da bi ta tvoja teorija izdržala ozbiljniju proveru. Mislim da onome ko tačno zna šta hoće nije potrebno toliko nasumičnih pokušaja.

- Tipično ženski odgovor - negodovao je. - A šta si očekivao? Zar misliš da bih se ugodno osećala pri pomisli

da sam obična leva cipela, čiji je glavni zadatak da izađe u susret nečijim kriterijumima udobnosti - spremno ga je dočekala.

- Ako je to diskretan način da mi daš do znanja da nisi raspoložen da mi ponekad praviš društvo kada mi se izuzetno izlazi, nema problema. Pozvaću neku od prijateljica u tim prilikama.

- Prijateljice?! Ima li neka zgodna koju još nisam upoznao? - upitao je ne krijući svoju zainteresovanost.

- Manijače! Da li ćeš ikada da se zasitiš avantura i prestaneš da vrebaš svaku priliku da se dokopaš nekog novog, neoprobanog „parčeta”?

- Kada mi se to desi, biće to siguran znak da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu.

- Eh, organizatori takmičenja nisu ni sanjah da je njihova nagrada dospela u prave ruke.

6

- Obustavljam „paljbu” ovog trena. Priznajem da je s tobom ovakve mečeve nemoguće dobiti. Jedva čekam da vidim tog dasu koji će zadovoljiti kriterijume devojke koja „tačno zna šta želi”, pa valjda zato već skoro godinu dana odbija sve potencijalne udvarače, kojima ni ženski žiri na izboru za Mister univerzuma ne bi mogao da pronađe manu.

- Mislim da ovo nije prava prilika da raspravljamo o tome šta je greh i ima li ga uopšte u opravdanoj ljudskoj potrebi za osećanjem zadovoljstva, ma šta ono podrazumevalo, budući da se ni mišljenja najvećih umova čovečanstva o tome ne podudaraju. U svakom slučaju, vreme mi je da krenem na aerodrom, koliko god mi ova tema bila

Zvoncica&Foxy

inspirativna. Nadam se da se ni ti nećeš dosađivati ovih nekoliko dana do mog povratka.

- Trudiću se, na svaki način, da ne izneverim tvoje dirljive prijateljske nade - našalila se.

- A što se tiče mog drugara Džejka... mislim da je baš pravi momak za tebe - dobacio je, kao uzgred.

- Stvarno? Toliko ga dobro poznaješ? - Dovoljno da mogu proceniti da bi za tebe mogao biti onaj pravi -

rekao je to iznenađujuće sugestivnim glasom, da je u njoj pobudio neskrivenu radoznalost da što pre upozna tog momka.

- E, sad si uspeo da me ozbiljno zaintrigiraš - priznala je Emili, zamislivši se.

- Žao mi je što ne mogu da ti pravim društvo u tvojim meditacijama o susretu s mojim šarmantnim kolegom. Moram da palim ovog trena u pravcu aerodroma - uzvratio je vadeći ključeve da zaključa stan.

- Srećan put i... pokaži devojkama u Kopenhagenu da Englezi, ipak, nisu hladni kao muškarci, uprkos vicevima o njima - rekla je na rastanku.

- Možeš biti sigurna u to. Emili i Vilijam su od rođenja stanovali u dva susedna ulaza nevelike

dvospratnice, u kojoj su se svi stanari poznavali iz viđenja, ali mali broj među njima je prisnije komunicirao. Njihove porodice bile su izuzetak, a najveći „krivci” za to bili su njih dvoje.

Njena majka ni danas ne propušta priliku da, pominjući njen polazak u prvi razred, ispriča anegdotu o kategoričkom odbijanju da ide u školu ukoliko joj učiteljica ne dozvoli da ona i Vilijam sede u istoj klupi.

Na njen prijateljski gest Vilijam je ubrzo kavaljerski uzvratio, opirući se da bez nje ide s roditeljima na uobičajeni piknik u obližnji Pikering, zbog čega su Belouzovi bili prisiljeni da pokucaju na vrata svojih suseda Polsonovih i zamole ih da svoju devojčicu puste da pravi društvo njihovom sinu na izletu, što su ovi dočekali sa srdačnom predusretljivošću.

7

Od tada, dve porodice su imale mnogo prilika da izlaze u susret ultimativnim željama svoje dece, koja su svoje prijateljstvo doživljavala kao nešto dragocenije i važnije od svega. Vremenom su se toliko zbližili da su jedni drugima bih neizostavni gosti ne samo prilikom dečjih rođendana, već i godišnjica braka, kao i drugih svečanih prigoda. Emili je svoju odanost prema Vilijamu naročito upečatljivo demonstrirala kada je u trećem razredu osnovne škole zapretila opasnost da, po roditeljskoj odluci, bude ošišan na kratko, najozbiljnije objavivši štrajk glađu ukoliko

Zvoncica&Foxy

„nadležni” ne odustanu od te ideje. I ovoga puta dečja prijateljska lojalnost pobedila je namere odraslih.

Budući da su bih slične građe, u tinejdžerskim godinama uživah su u menjanju garderobe, a Vilijam je bio i njen najpouzdaniji frizer kada bi poželela da svoje guste čuperke disciplinuje u jednu urednu kiku.

Dopunjavah su jedno drugo kada god bi im se pružila prilika, naročito u školi. Podrazumevalo se da ona njemu pomaže prilikom pismenog iz engleskog, a on njoj u izradi zadataka iz matematike.

Vilijam bi je ponekad u šah prekoreo da mu je previše često davala svoje lutke, pa su tu, navodno, bili začeci njegove kasnije neskrivene sklonosti prema lepim i atraktivnim ženama.

Nekoliko mladića, s kojima je dosad imala kraće veze, morah su proći obaveznu Vihjamovu „superviziju” pre nego što bi ih ona prihvatila. Vilijam je, takođe, veoma uvažavao njene opaske o devojkama s kojima bi izlazio.

Neretko su jedno drugom pružali pomoć kada je trebalo efektno odstraniti neku suviše napasnu devojku, kojoj bi Vilijam zapao za oko, ih, pak, njenog upornog i dosadnog udvarača, izigravajući par koji je u vezi, što ih je ludo zabavljalo.

Boljeg sagovornika na svaku temu i iskrenijeg kritičara, kada je reč bila o odeći ih frizuri, Emili nije mogla da zamisli.

Oboje su bih izvanredni đaci, a upis na studije ih je prvi put razdvojio u školskoj klupi. Kao sjajan matematičar, Vilijam se nije mnogo dvoumio da upiše studije kibernetike, dok se Emili opredelila za farmaciju.

Od diplome ih je delilo jedva mesec dana, što su, s posebnim nestrpljenjem i radošću očekivali, planirajući da taj čin obeleže turističkim aranžmanom u nekom od letovališta na obalama Italije.

Prećutni dogovor je bio da, ako jedno od njih u međuvremenu, „zakači” neku vezu, onog drugog ne ostavlja na cedilu. Podrazumevalo se da, ukoliko im se to oboma desi, na putovanje krenu učetvoro.

8

Zvoncica&Foxy

II

Da Džejk Makalister nije bio, od prve godine studija, tako aktivan u sekciji koja se bavila unapređenjem studentskog standarda, mala je verovatnoća da bi ikada upoznao Artura Hofmana, siromašnog studenta likovne umetnosti iz Nortalertona koji se, za skroman honorar, prihvatio oslikavanja zida u prostoriji koju je dekanat dodelio akademcima kibernetike da u njoj urede svoj kutak za druženje.

Džejk je u to vreme upravo tražio novi stan, budući da mu se onaj u kome je proveo prvu godinu studija pokazao preopasnim za zdravlje, zbog velike vlažnosti, koju prilikom useljenja nije primetio. Ispostavilo se da Artur upravo traži novog cimera, jer je onaj dotadašnji tih dana diplomirao i nameravao da se iseli krajem meseca.

Desetak dana, koliko su trajali radovi u klubu, Džejku je bilo dovoljno da upozna Artura i odluči se, bez imalo dvoumljenja, da prihvati njegovu ponudu da zajedno stanuju.

Videvši njegov nesebični trud, Džejk nije imao srca da mu skrene pažnju na stvari koje su prilično odudarale od njegovog mišljenja o sestri, a koje je uveliko primećivao još od prvih dana njenog dolaska.

Iako je svakog dana odlazila, kako je govorila, na časove, Džejk nije mogao da ne primeti da njene knjige danima stoje neotvorene i da sve slobodno vreme provodi proučavajući top-modele po mod nim časopisima ili gledajući TV emisije lakog sadržaja, koje su se bavile glamurom. Samo naivnom i dobroćudnom Arturu Beatris je mogla izgledati dirljivo bespomoćno. Džejk je brzo shvatio da je njihova nova stanarka jedna od onih odlučnih provincijalki, čvrsto rešenih da iskoriste svaku šansu koja im se pruži, da bi sebi osigurale život na visokoj nozi,

9

Nikada se nije pokajao zbog te odluke i sve bi i dalje bilo u redu da im se, pre pola godine, nije pridružila i osamnaestogodišnja Beatris, Arturova mlađa sestra iz drugog braka njihove majke. Čuvši potresnu priču da je devojka rasla pored oca alkoholičara od koga se majka, u međuvremenu razvela, te da jedva imaju sredstava da se prehrane, a kamoli da se Beatris ozbiljno školuje, Džejk nije imao ništa protiv da Arturova sestra dođe pod njihov krov i tu provede nekoliko meseci, pohađajući časove kursa za programere, koji je nameravala da upiše. Artur je, pored svojih veoma uspešnih studija, danonoćno radio ne birajući poslove, samo da bi oboma obezbedio koliko-toliko pristojnu egzistenciju. Beatris je za njega bila večno nedorasla devojčica, kojoj je bila neophodna zaštitnička ruka starijeg brata, osećajući se, kao stariji brat, ne samo odgovornim, već i ponosnim da za nju učini sve što je u njegovoj moći.

Zvoncica&Foxy

onakav o kakvom su oduvek sanjale, bez obzira na cenu. Njena inteligencija bila je čvrsto omeđena granicama lukavosti, koju je refleksno upražnjavala, trudeći se da, iz svake situacije u kojoj bi se našla, izvuče korist za sebe. Džejk nije ni sumnjao da će joj njen izgled tipične lolite doneti mnogo od onoga čemu je težila, nemilice koristeći prednosti svojih ženskih draži, na koje je malo ko od muškaraca mogao ostati imun, što je ona itekako dobro uočavala.

Znajući da, osim svog izgleda, nema nijednog oružja vrednog pažnje kojim bi svoju egzistenciju u velikom gradu mogla učiniti sigurnom i stabilnom, Džejk se prema njoj ponašao očinski, pokušavajući da je, na taktičan način, odvrati od pogrešnog puta kojim je, očigledno, krenula. Da je to bilo krajnje naivno s njegove strane uverila ga je na sasvim neuvijen način, otvoreno ga provocirajući, rekavši da bi ga radije videla u ulozi strastvenog muškarca, koja bi mu bolje pristajala, nego oca, kojeg ona već ima, iako se nikada nije previše brinuo o njoj, zbog čega je prisiljena da se snalazi kako zna i ume. Njen smešak, dok je izgovarala te reči, jasno mu je dao do znanja šta podrazumeva pod snalaženjem, pa je zaključio da ne bi bilo pametno da s njom dalje polemiše o tome.

Potpuno sigurna da će on pred Arturom prećutati taj njihov razgovor, kako ne bi unosio razdor između nje i brata, nastavila je da koristi svaku priliku kako bi testirala dejstvo svojih ženskih čari na njega. Činila je to obično u prepodnevnim časovima kada Artur nije bio kod kuće, a Džejk radio u drugoj smeni. Gotovo redovno bi izlazila iz kupatila obavijena kratkim peškirom, koji je jedva mogao da pokrije intimne delove tela, da bi potom dugo utrljavala zaštitnu kremu po rukama i nogama, ne libeći se da ga ponekad zamoli da joj u tome pomogne.

Jednom prilikom se, navodno, previše najela za ručak, pa joj se stomak toliko zategao da nije mogla da sama zatvori rajsferšlus na farmericama, pozivajući ga u pomoć.

Nije se ustručavala ni da uđe u kupatilo kada je on u njemu, ukoliko su vrata bila odškrinuta, pa ga je, pre nekoliko dana, zatekla ponudom damu se nađe pri ruci, dok je stajao savijen nad lavaboom perući kosu. Pre nego što je stigao da joj bilo šta odgovori, zasukala je rukave i počela da ga trlja po glavi. Njeni prsti su, kao „slučajno”, skliznuli na njegov vrat, a pokreti ruku sve više ličili na veoma profesionalno izvedenu erotsku masažu. Zbog takvog njenog ponašanja izbegavao je da se po stanu kreće čak i u šortsu i atlet majici, ne želeći da ičim skreće njenu pažnju na svoju fizičku pojavu, naročito otkad mu je jednom prilikom, zagledajući ga tako razgolićenog, predložila delimičnu depilaciju malja po butinama i preponama, ukazujući mu da je to aktuelni modni trend među savremenim muškarcima i da se većini žena veoma dopada.

10

Zvoncica&Foxy

Slične njene ispade više je tumačio nastojanjem da u njegovim očima dobije potvrdu svojih zavodničkih sposobnosti i kvaliteta, nego ozbiljnom namerom da mu se približi. Ipak, i pored toga, sve više je zazirao od njenog ponašanja, plašeći se da jednog dana bude prisiljen da joj, na sasvim grub, ali jasan način, da do znanja da je preterala i da on nema nameru da to više trpi.

Veoma se iznenadio kada ga je jednom upitala za njegove studije, tražeći da joj pobliže objasni „o čemu se radi u toj kibernetici”. Nije ni očekivao da će uspeti da razume njegovo objašnjenje, niti je pokazivala preveliku želju da joj to podrobnije razjasni.

Od trenutka kada je saznala da zarađuje za studije radeći za šankom jedne od najprestižnijih diskoteka u gradu, veoma dobro upućena kojem staležu pripada većina njegovih posetilaca, počela je da se raspituje da li bi tamo moglo da se nađe i neko zaposlenje za nju. Njeno interesovanje ubrzo je preraslo u svakodnevne molbe da je upozna s Fredom Sortom, njegovim poslodavcem. Pokušao je da je odvrati, uveravajući je da to nije posao za mladu devojku poput nje. Pravi razlog njegovog izbegavanja da izađe u susret njenoj molbi bio je taj što je smatrao suviše neodgovornom i nepouzdanom za bilo koji od poslova koje bi Šort mogao da joj ponudi. Ipak, nakon njenih upornih navaljivanja, popustio je i predstavio je svom poslodavcu. Pretpostavio je da će na Šorta dirljiv utisak ostaviti njena životna priča o detinjstvu provedenom u siromaštvu, pored oca alkoholičara i majke bespomoćne da joj pomogne, budući da su i njegovi počeci bili slični, zbog čega je bio veoma osetljiv na takve sudbine. Prema Džejku se pedesetdvogodišnji Šort, od prvog dana, ponašao veoma korektno, plaćajući ga prema dogovoru i omogućavajući mu odsustva u vreme kada bi imao neodložne ispitne obaveze. Iako se Fred Šort visoko kotirao među gradskim džet-setom i spadao među osobe čije je ime redovno stajalo u vrhovima lista zvanica na najprestižnijim okupljanjima elite, Džejk ne bi rado stavio ruku u vatru da su njegovi prihodi poticali isključivo od ugostiteljskih aktivnosti. Njegovom oštrom oku nije moglo da promakne da su izvesne, napadno privlačne ženske osobe, neizostavni posetioci diskoteke, ali da se uvek nalaze u drugom, po pravilu muškom društvu, te da se nikada unutra ne zadržavaju predugo. Da je reč o visokoj prostituciji bilo je jasno svakom pažljivijem posmatraču, ali se Džejk trudio da ne obraća pažnju na bilo šta što se ne tiče posla za koji je plaćen.

Kada je Beatris došla na razgovor kod Šorta, Džejk je bio zatečen, videći je bez njene uobičajene napadne šminke, smernog izgleda, kao da je detinjstvo provela u nekom sirotištu, poznatom po izuzetno strogim i surovim vaspitačima.

Unapred joj je predočio na šta, kao početnica, može da računa, budući da Šort nije imao običaj da novoprimljeno osoblje odmah pušta na

11

Zvoncica&Foxy

„otvoreni teren”, među goste, pre nego što pokažu svoju revnost prema poslu na nekim mnogo manje atraktivnim zaduženjima. Najčešće je to bilo čišćenje prostorija, punjenje frižidera pre početka radnog vremena diskoteke ih usluživanje gostiju koji bi dolazili u Šortovu kancelariju.

Znajući za njenu sposobnost da maksimalno iskoristi svoj šarm, naročito kada je potrebno animirati muškarca dvostruko starijeg od nje, Džejk se nije mnogo iznenadio kada je čuo da je dobila onaj najlakši „radni test” - u kabinetu njegovog poslodavca. Zaključujući da je sa svoje strane učinio kohko je mogao da joj pomogne, nije se više interesovao za njen posao i kako se u njemu snalazi.

Verovao je da još uvek radi kao Šortova kafe-kuvarica kada je počeo da na njoj primećuje neke skupocene stvarčice, koje sebi ne bi mogla da priušti od plate za jedan takav posao. Bilo mu je jasno da se snašla na način koji mu je otvoreno predočila u njihovom davnašnjem razgovoru.

Potvrdu svojih pretpostavki uskoro je dobio i od samog Šorta, kada mu je ovaj jedne večeri prišao za šank i, namignuvši, rekao: „Hvala ti što si mi doveo onu malu. Pravi je anđeo!”, proprativši te reči sasvim nedvosmislenim gestom rukama.

Kako se približavao kraj njegovih studija, Beatris je počela da se sve češće raspituje o tome kakvi su mu dalji planovi, ima li mogućnosti da se u dogledno vreme zaposli, a naročito na kakvu je zaradu moguće računati u njegovoj struci.

Kada joj je odgovorio na ovo poslednje, samo je glasno zviznula kroz zube, nazvavši ga „zlatnom kokom” za svaku devojku koja ima ambicija da se dobro uda. Od tada je postala još provokativnija i nasrtljivija u svom demonstriranju ženskih draži u njegovom prisustvu.

Džejka su čekala još samo dva ispita do kraja studija, uključujući i diplomski, koji mu je već odavno bio pripremljen za odbranu, tako da je mogao da se bavi razmišljanjima o skorom zaposlenju.

Nije se previše žurio u odluci, budući da je imao ušteđevinu dovoljnu za bar šest narednih meseci. Veoma su ga privlačile mogućnosti za stipendiranje specijalističkih studija, koje su nudile neke od vodećih američkih i japanskih kompanija, ah ništa manje nije mu izgledala primamljiva ni ideja da prihvati mesto asistenta na svom fakultetu, što mu je nastavnički savet sugerisao i nudio, s obzirom na njegov visoki prosek ocena. U svakom slučaju, najvažnija od svega mu je bila činjenica da će, napokon, moći da se u potpunosti posveti svojoj struci, ne strepeći za egzistenciju, i počne da pravi ozbiljnije i dugoročnije planove za budućnost.

12

Zvoncica&Foxy

Koliko god mu je njegova privlačna spoljašnjost donosila uspeha kod devojaka, toliko mu je bila i izvor brojnih ponuda za neki od angažmana koji donose brzu i laku zaradu, od kojih su najneverovatnije bile one za posao žigola, odnosno porno glumca, na čemu se, iznenađen, zahvalio, zbijajući sočne šale na sopstveni račun. Za četiri godine boravka u Jorku upoznao je grad s obe njegove strane. One koja daje razlog da se ostane u njemu i stvara budućnost, kao i one tamne, koja se odvija po noćnim klubovima, kladionicama i zagušljivim pabovima industrijskog predgrađa koje, kako mu se činilo, živi nekim svojim paralelnim životom, miljama daleko od bilo kakvih potreba za sadržajima koji zahtevaju veće intelektualne napore od praćenja sportskog meča ih slušanja bendova čija muzika otvara apetit za još jednom čašom hladnog piva. Nikada duhovno nije pripadao tom svetu, iako ga je veoma dobro poznavao, budući da je odrastao u jednom od takvih predgrađa, pored majke, skromne i vredne domaćice, i oca, slabo plaćenog majstora u firmi koja se bavila izradom metalnih držača za drvene klupe po gradskim parkovima i šetalištima. Još manje je pripadao sumnjivom društvu novopečenih mladih bogataša, kakvi su se najčešće viđali u Pianu, uživajući da budu primećeni sa flašom najskupljeg viskija na stolu, dok im se uz rame mazno privija neka platinasta lepotica, po pravilu bar dvostruko mlađa. Neretko bi se, s dubokom rezignacijom, zapitao da li je u gradu preostala bar jedna devojka kojoj bi se, umesto kalkulatora u glavi, koji procenjuje mogućnosti za lagodan materijalni život pored njega, uključila ona treperava lampica ispod grudi, među beznadežnim sanjarima još uvek poznata pod imenom srce.

13

Zvoncica&Foxy

III

Za razliku od većine svojih poznanika koji nedelju smatraju najpogodnijim danom za završetak započetih kućnih poslova, zbog čega se s vikenda vraćaju umorniji nego pre njega, za Emili je taj dan bio rezervisan za unapred dogovorena druženja, šetnje i izlaske.

Jedina obaveza koja se podrazumevala bio je obilan doručak u kasnim prepodnevnim satima, nakon čega bi kretala u celodnevnu skitnju po gradu ili u posete prijateljima.

Tog jutra je planirala da onu Vilijamovu knjigu odnese njegovom kolegi koji radi u Pianu, budući da joj je skrenuta pažnja da ga tog dana može naći u prepodnevnoj smeni, što je primila s nemalim olakšanjem, srećna što će izbeći onu večernju atmosferu skupa „bumbara i pčelica”, kako je imala običaj da, s prezirom, naziva klijentelu koja se sakupljala na tom i njemu sličnim mestima.

Nasmešila se pri pomisli na Vilijamove „rečite” preporuke u pogledu tog momka. Nije sumnjala da je vredan pažnje čim ga je Vilijam smatrao bliskim prijateljem, mada nije želela da se s njim upušta u rasprave oko toga koliko se kriterij umi privlačnosti kod muškog i ženskog oka razlikuju i da činjenica da ga on smatra izuzetnim dasom ne mora da znači da će na nju ostaviti makar i prosečan utisak, uprkos njenim simpatijama prema zelenookim momcima.

Ono o čemu je, izlazeći iz kuće, razmišljala s mnogo više radosti i ushićenja bila je popodnevna sedeljka kod Done i Karli, novostečenih prijateljica iz kozmetičkog salona, koji se nalazio u prizemlju njene zgrade.

Iako je godinama prolazila pored njegovog izloga, tek nedavno je tamo prvi put svratila. Razlog za to se, od sramote, ne bi usudila da ni pred sobom naglas izgovori, a kamoli da njima dvema prizna da se radilo o besmislenoj predrasudi prema kvalitetu njihovih usluga, budući da su cene, koje su stajale u izlogu, bile „degutantno” niske u odnosu na većinu kozmetičkih radnji u gradu.

Da se nije desilo da se Emili našla u paklenoj stisci s vremenom kada se, pre nešto više od dva meseca, spremala na trodnevnu ekskurziju sekcije za farmakologiju pri fakultetu, malo je verovatno da bi ikada prešla prag skromnog salona sestara Done i Karli.

Već posle prvih razmenjenih reči, potpuno su je razoružale svojom predanošću poslu i „zaraznim” entuzijazmom s kojim su pričale o svojim budućim željama i planovima. Emili je bila sasvim zatečena kada je, ispod pomoćnog stočića u salonu, primetila nekoliko fakultetskih udžbenika iz

14

Zvoncica&Foxy

kojih je i sama nekada spremala ispite, budući da je znala da su obe devojke relativno skromnog obrazovanja, sa završenom srednjom kozmetičarskom školom. Iz razgovora s njima uverila se da je njihovo znanje iz estetske farmakologije za svaku pohvalu, žaleći što im zakon, zbog formalnog obrazovanja, ne dopušta da se bave i spravljanjem preparata za negu kože.

To je, kako je primetila, bio i razlog da reaguju s toliko oduševljenja kada su čule da je ona diplomac na farmaciji i zatrpaju je mnoštvom pitanja profesionalne prirode.

Od tada je Emili postala njihov redovni posetilac, ređe kao mušterija, a mnogo češće kao prijateljica koja želi da im pomogne na svaki način, jer to zaslužuju.

Neretko bi im donosila kopije članaka iz stručne štampe koja prati trendove u industriji kozmetike ili tekstove skidane sa brojnih internet sajtova, čime ih je podstakla da nabave kompjuter i same pronalaze ono što ih zanima iz te oblasti. Nesebično im je ponudila da ih obuči za osnove rukovanja ovom spravom, na čemu su joj bile neizmerno zahvalne.

S obzirom da je nedelja bila jedini pogodan dan za tako nešto, jer su sve tri bile slobodne, Emili nije imala ništa protiv da dolazi kod njih kući, smatrajući preuzetu obavezu istinskim zadovoljstvom. U želji da joj nekako uzvrate za njen prijateljski gest, Dona i Karli su joj ne samo ponudile „doživotne besplatne usluge” u svom salonu, već su se i utrkivale kakvim gastronomskim specijalitetom da je iznenade kada naredne nedelje dođe kod njih. Neretko bi joj se slatko smejale kada bi, razrogačenim očima, gledala činiju salate aranžirane u obliku šarenog venca ili trbušasti kolač s glavom neke životinje, ne mogavši da se načudi da je tako nešto moguće napraviti bez urođenog vrhunskog vajarskog ih slikarskog talenta. Kulinarske teme postale su im nezamenjiva inspiracija za smeh do suza, naročito otkad im je Emili ispričala svoj neslavni pokušaj da, napokon, savlada tehniku mešenja testa za slane kolačiće sa sirom, koje je izuzetno volela. Zamolivši za recept momka iz obližnje po slastičarnice u kojoj je obično kupovala slana peciva, sipala je u činiju sve što je u njemu pisalo. Pošto su potrebne količine testa i sira bile po pola kilograma, previdela je da ispod stoji „pola margarina”, pa je to, nesmotreno, protumačila kao pola kile. Iako joj se to učinilo pomalo preteranim, bila je uporna da ispoštuje “svaku reč na receptu, primetivši svoju grešku tek kada je kolačiće izvadila iz rerne. Bilo je toliko sramota gluposti koju je učinila, da ni roditeljima nije smela da prizna zašto ceo stan toliko zaudara na istopljenu mast, lažući ih da joj je malo masnoće iz tiganja prsnulo po ringli dok je sebi pripremala kajganu za doručak.

15

Zvoncica&Foxy

Od kada su to čule, Dona i Karli bi je nedeljom redovno, uz ostale đakonije, dočekivale i sa gomilom najukusnijih slanih grickalica, na šta im je ona jednom, u šah, predložila da bi, što se nje tiče, bolje zaradile da otvore poslastičarsku radnju, nego u svom kozmetičkom salonu, budući da bi im bila svakodnevna mušterija, možda i po više puta na dan.

Otkad je počela da se s njima druži, Emih je, s iznenađenjem, primetila da su joj one prve istinske prijateljice u životu, budući da se od detinjstva tako intenzivno družila s Vilijamem da joj, ruku na srce, nisu ni nedostajale prisne veze sa školskim drugaricama ih koleginicama sa fakulteta. Tek kada im je upis studija na različitim fakultetima sveo zajedničko slobodno vreme na sat-dva večernjeg ćaskanja, Emih je osetila potrebu da ima nekog bliskog ko će joj biti uvek pri ruci kada poželi da se opusti.

Ispostavilo se da su joj Karli i Dona više nego idealno društvo za te trenutke.

Nekoliko prolaznih veza s mladićima, koje je imala, pre bi se moglo svrstati u nesmotreno podleganje trenutnoj slabosti, izazvanoj predugom emotivnom neispunjenošću, nego nečim što ostavlja trag iole vredan pažnje. Ponekad bi se pitala koja je to „čarobna formula” koju znaju i devojke mnogo manje privlačne i obrazovane od nje, kada tako lako pronalaze mladiće s kojima ostaju dugo, a neretko uplove i u bračne vode. Njoj je jedva polazilo za rukom da pronađe nekoga ko bi imao „ono nešto”, što se rečima ne može objasniti, ali ga ona veoma dobro oseća kada se nađe u blizini takve osobe. Nažalost, i kada bi se to desilo, ubrzo bi otkrila da je dotični već u ozbiljnoj vezi ili čak veren, tako da bi se povlačila pre nego što bi sebi dopustila nesmotrenost da dotični primeti njene simpatije.

Vihjam bi redovno primećivao kada bi je povremeno obuzela seta zbog toga i, ništa ne pitajući, pozivao je da se malo „istutnje” po gradu, nakon čega bi se znatno bolje osećala. Znajući uzrok tome, kao i njenu izuzetno probirljivu narav, nije ni pokušavao da joj pomaže upoznajući je s nekim od svojih mnogobrojnih prijatelja, u nadi da će među njima naći nekog dovoljno zanimljivog i dopadljivog.

Utohko joj se neobičnijim činilo da je ovoga puta prekršio svoje prećutno pravilo i, od srca, joj preporučio tog momka za šankom Piana.

16

Zvoncica&Foxy

Vilijam je bio u pravu da Emili nije imala ni najmanje šanse da ne prepozna njegovog prijatelja Džejka, čije zelene oči su se tako zaustavile na njoj, kao da mu je ona najdraži gost koji je ikada kročio pod, modrim somotom tapacirani, svod jedne od najpopularnijih diskoteka u gradu.

- Ćao! Džejk, je li tako? - upitala je tek reda radi, pružajući mu knjigu koju je Vihjam poslao. - Ja sam Emili.

- Do neba ti hvala što si mi je donela - uzvratio je srdačno, pokazujući dva niza biserno belih zuba. - Upravo sam nameravao da od sutra nalegnem na operacione sisteme.

- Zar ovo kultno mesto poznaje ovakve trenutke tišine? - čudila se, osvrćući se oko sebe po sali, u kojoj nije bilo nijednog posetioca.

- To je uobičajeno stanje prepodne, budući da našu klijentelu uglavnom čine oni kojima dan ne počinje pre devet uveče, niti ustaju iz kreveta dok ne otkuca podne.

U ovo vreme može se jedino sresti pokoji zalutali namernik, neupućen da se svako od ovih pića, u kafiću prekoputa, može dobiti po gotovo duplo nižoj ceni. Ovde gosti dolaze, pre svega, da bi bih viđeni, a ne zbog vinske karte ih ekskluzivnog menija, koji se jedva razlikuje od onoga na bilo kojem sličnom mestu u gradu.

- Rekla bih da tvoje reči ne liče previše na uspešnu reklamnu poruku - primetila je u šah.

- A ni tvoje lice na nekoga ko je lud za provodom baš na ovakvom mestu - efektno je poentirao.

- Hm... često sam od studenata psihologije slušala o tome da su konobari neprikosnoveni rekorderi u brzini procenjivanja karaktera osobe koju prvi put vide, ah sam tek sada imala priliku da se u to i lično uverim - pohvalila ga je.

Sudeći po izostanku njegove reakcije na njene reči, bilo joj je jasno da spada u one koje je teško impresionirati čak i najugodnijim opaskama na njihov račun.

To je tipična odlika izuzetno inteligentnih i uravnoteženih osoba, pomislila je, ah i onih koji su navikli da ih obasipaju komplimentima, pa su već odavno oguglali na njih.

- Znači, ti si ta legendarna Emili koju moj prijatelj Vilijam tako često pominje - zaključio je sa smeškom, odmeravajući je od glave do pete.

- A u kakvom kontekstu me naš zajednički prijatelj pominje, ako sme da se zna? - nije odolela radoznalosti.

- Paa... ne bih to mogao precizno da definišem, ah, u svakom slučaju, anegdote o tebi su dovoljno zanimljive da ostavljaju veoma upečatljiv

17

Zvoncica&Foxy

utisak o tvojoj prirodi - rekao je, i dalje je ostavljajući bez željenog odgovora.

- Anegdote?! Oh! Nisam mogla ni da pomislim da Vilijam zabavlja prijatelje okolo, pričajući im o meni - uzvratila je tobože prekorno, pokušavajući da ga navede da bude malo određeniji, goreći od radoznalosti da sazna šta je Džejk čuo o njoj od Vilijama.

- Eh, kad sam se već tako nesmotreno istrčao pred tobom i ostavio utisak da ti on koješta priča iza leđa, bilo bi, s moje strane, nekorektno da ne stanem u odbranu svog prijatelja i razjasnim stvar do kraja.

- I ja mislim da će tako biti najbolje - rekla je zauzevši upitnu pozu pred njim.

Nemam ništa protiv toga, samo... mislim da bi bilo prijatnije da naše ćaskanje nastavimo za stolom. Ionako još nema gostiju da bih imao posla za šankom. Slažeš se? - ponudio je. - Važi.

- Kaži, šta ćeš da ti ponesem u čaši od ovih tekućina koje vidiš na polici? - upitao je cedeći parče limuna u čašu u kojoj je bilo piće neobične ljubičaste boje.

- U restoranima, u koje prvi put ulazim, imam običaj da zatražim da mi se preporuči piće koje dobar poznavalac prilika smatra najukusnijim - uzvratila je bacajući radoznao pogled ka čaši koja se nalazila pred njim.

- Veoma mi se dopada ta tvoja navika. U tom slučaju, napraviću i za tebe jedan „ljubavni napitak”, moj najomiljeniji koktel.

- Neobično slikovito ime, moram da primetim. - I autentičan ugođaj - dodao je okrznuvši je pomalo provokativnim

pogledom. Iako joj se učinilo da bi Džejk rado nastavio ćaskanje na tu temu,

smatrala je da bi njeno prihvatanje takvog razgovora bilo neumesno u okolnostima kada se tako kratko poznaju. Pored toga, plašila se da Džejk ne pomisli da je njena malopređašnja radoznalost da čuje šta mu je Vilijam pričao o njoj samo puki izgovor kako bi što duže ostala u njegovom društvu. Izabrala je sto u neposrednoj blizini šanka kako bi Džejk mogao da ima dobar pregled ukoliko bi se neko od posetilaca pojavio na vratima.

- Dakle, spremna sam da čujem čime se to „pojedini” momci okolo zabavljaju, pominjući moje ime

- rekla je otpivši gutljaj ukusnog koktela koji joj je Džejk pripremio. - Pa... eto... čuo sam od Vilijama da su vam omiljeni filmski junaci bili

Boni i Klajd i da ste, na tvoj nagovor, bili protagonisti glavnih uloga u „sceni” krađe kišobrana svog omraženog profesora istorije. Koliko se

18

Zvoncica&Foxy

sećam, ukrali ste ga ispred nastavničkog kabineta, pa potom odneli na njegov kućni prag. Vašu pedagošku lekciju Vilijam je objasnio plemenitom idejom da svom profesoru date „poslednju opomenu”, kako bi još jednom ozbiljno porazmislio o svojoj nepodnošljivoj strogoći prema vama, učenicima.

- Oh, kako se samo setio te ludorije?!! - Emili se zavalila od smeha. - Pa, ja sam to već odavno zaboravila.

- To je razumljivo - uzvratio je tobože ozbiljnim glasom. - Sudeći prema onome što sam od njega čuo, tvojih sličnih inicijativa, u to vreme, bilo je više nego što su ih zajedno imali Tom Sojer i Haklberi Fin. A čuo sam i da si, još u vrtiću, pokazivala svoj izvanredni talenat za otpor prema nametnutom autoritetu odraslih. Ostala mi je u sećanju upečatljiva slika klinke s plavim loknicama kako, s „najnedužnijim” pogledom na licu, gura parčiće mesa, koje nije volela, u džepove svojih pantalona, strepeći pred neumoljivim pogledom vaspitačice odlučne da vas natera da počistite i poslednju propisanu kaloriju iz svog tanjira. Eh, da si bila samo malo veštija u otklanjanju tragova, učinjeno delo bi ostalo zauvek neotkriveno. Nažalost, u svojoj „diplomatskoj” veštini napravila si mali previd, nisi računala s tim da će tvoji, neobjašnjivo učestalo masni džepovi, izazvati pojačanu pozornost roditelja i podstaći ih na niz istraživačkih radnji koje su ih dovele do kante za đubre u koju si upravo pokušavala da istreseš prehrambeni sadržaj svojih džepova - izmotavao se Džejk.

- Kasnije sam shvatila da sam najveću grešku napravila što se nisam odmah obratila za zaštitu udruženju zakletih vegetarijanaca i inicirala najširu javnu kampanju za korigovanje jelovnika u vrtiću u skladu sa savremenim nutricionističkim standardima - uzvratila je šalom. - Umesto toga, upropastila sam nekoliko svojih najomiljenijih pantalonica.

- Ah, srećom, brzo si porasla, pa su nove dogodovštine zasenile „slavu” prethodnih. Naročito one s momcima...

Na ove reči Emili je naglo pocrvenela, iako nije imala ništa određeno na umu zbog čega bi se osećala neprijatno.

Pre nego što je stigla da udahne vazduh i pripremi se na neko novo iznenađenje, Džejk je nastavio svoju priču.

- A priznajem da se ne bih rado našao u koži onog momka koga si potukla do nogu u finalu školskog turnira u stonom tenisu, na kome si bila jedina prijavljena devojčica, pored blizu sedamdesetak dečaka.

- Zar ti je i to rekao?! - Naravno, ali uz napomenu da je bio toliko mudar da se lično ne

prijavljuje na turnir, poznajući tvoje „razbijačke” kvalitete. Moram ti reći da je bio veoma ponosan na tebe što si napravila smešnim nekoliko

19

Zvoncica&Foxy

nabeđenih teniskih muških školskih zvezda. Kao što vidiš, nema ničega u Vilijamovim pričama što ti ne bi moglo služiti na čast - zaključio je.

- Čak ni one krade i prevare u adolescentnom dobu? - podsetila ga je.

- To se ne računa čak ni u krivičnom zakonodavstvu, budući da si bila maloletna, je li tako? - našalio se.

- Imaš pravo. Mada... još nešto mi je išlo na ruku. - Da čujem? - Dok sam bila klinka, baka me je ponekad vodila u crkvu, pa sam

strepila da ću morati da ispovedim svoje grehe i svešteniku ispričam sve što sam radila. Kada sam o tome diskretno upitala mamu, ne pominjući joj razlog svog interesovanja, ona mi je, na moje ogromno iznenađenje, ali i olakšanje, rekla da uopšte nisam krštena, pa stoga nemam obaveza te vrste. Objasnila je to okolnošću da je tata kršten u metodističkoj crkvi, a ona u anglikanskoj, pa su se sporazumeli da ja, kada porastem, sama odlučim kojoj ću se duhovnoj zajednici privoleti ukoliko to budem želela.

- Mogu misliti kako si im bila zahvalna na toj njihovoj „dalekosežnoj” odluci - zadirkivao je.

- Svakako - potvrdila je. - E, pa, pošto ti o meni znaš i ono što nisam mogla ni da pretpostavim, moraću da se raspitam kod Vilija ma za neku pikantnu anegdotu iz tvog života - dodala je pretećim tonom.

- Nema potrebe, Emili. Uštedeću ti trud, samo ako želiš, i odgovoriti na svako pitanje koje te zanima. Štaviše, impresioniran sam tvojim gestom da želiš da o meni saznaš nešto više. Ako nisam suviše slobodan, predložio bih ti način na koji to najjednostavnije možeš da učiniš.

- Molim? - Da prihvatiš moj poziv za izlazak... neobavezni, razume se -

ispravio se brzo, mada prilično neuverljivo. - A je li ti Vilijam rekao da se u slobodno vreme bavim pravljenjem

studije o različitosti senzibiliteta karakterističnih tipova savremenog muškarca? - našalila se, izbegavajući direktan odgovor na njegov predlog.

- Nije, ali zvuči fantastično! Eto mi prilike da se pred društvom hvalim kako sam dao svoj nesebični doprinos naučnoj građi za jednu ozbiljnu naučnu studiju - oduševljeno je reagovao uzvraćajući na šalu.

- Mislim da neću imati srca da se lišim tvojih usluga, koje mi tako velikodušno nudiš...pa ćeš pristati da se vidimo... - pokušao je da dovrši njenu rečenicu, ali ga je ona prekinula.

- Sutra u osam, ako ne radiš u to vreme - predložila je.

20

Zvoncica&Foxy

- Kako si pogodila da sutra imam slobodan dan? - uzvratio je raspoloženo.

- Šapnula mi jedna ptičica sa grane onog kestena što raste pored ulaza u diskoteku - izmotavala se.

- A je li ti ta ptičica rekla i da ćeš unutra natrčati na jednog momka kome će se srčane komore i pretkomore pretvoriti u set nezaustavljivih bubnjeva kada te ugleda na vratima?

- Ništa o tome ne znam... zasad. - Onda ću ti ispričati kada se sutra vidimo. Neće ti smetati? - upitao

je ne skidajući pogled s njenog lica. - Naprotiv - otelo joj se hrabro. - Sad mi je jasno zašto Vilijam kaže da si ti najsjajnija devojka koju

poznaje - rekao je zamišljenim glasom. - Jedino mi nije rekao imaš li nekoga... mislim... znaš već šta...

- Imam roditelje, a i dve sjajne prijateljice, Donu i Karli - izmotavala se praveći se da nije razumela na šta misli.

- Uzalud izmičeš da odgovoriš na moje pitanje. Uostalom, to i onako ne bi ništa promenilo.

- Kako to misliš? - upitala je iznenađeno. - Pa... ja bih to nazvao sportskim duhom. Nikada se unapred

pouzdano ne zna ko je favorit, a ko autsajder. Nekada o konačnom plasmanu odlučuje izdržljivost, ponekad brzina ili veština ih, pak, nešto četvrto. Najvažnije je ne predavati se bez borbe.

- Cenim tvoju vitešku rešenost, ah moram ti skrenuti pažnju da za tvoju plemenitu nameru nedostaje samo jedna „sitnica” - protivnik.

- Stvarno?! - izgledao je istinski obradovan. - Onda sam, izgleda, imao sreće da te upoznam u pravom trenutku - zaključio je.

- Hm... sreća je preozbiljna reč da bismo je tako olako pripisivali neproverenim stvarima - skrenula mu je pažnju.

- U pravu si, ah... meni je i intuicija sasvim dovoljna da budem siguran da je to ono pravo - nije se dao Džejk.

- Tako je već bolje. I ja sam isto pomislila kada sam videla ovaj koktel u tvojoj čaši - našalila se.

Pomislila sam da je to „ono pravo”. I uverila se u to. - Eto vidiš! - jedva je dočekao. -A da nisi probala... - Oh, nee!! Biće bolje da zbrišem pre nego što počneš da izvodiš dalje

zaključke - skočila je sa stolice sva crvena u licu.

21

Zvoncica&Foxy

- Bežanje tu ne pomaže, samo da znaš! - dobacio je za njom.

22

Zvoncica&Foxy

IV

Tek kada je, prepuštena sanjarenju na zadnjem sedištu taksija, primetila da se automobil zaustavio pred zgradom koja je podsećala na pustu fabričku halu, Emili se trgnula, kao da je neko polio kofom hladne vode i, napokon, osvestila od ošamućenosti posle susreta sa Džejkom.

Žurno je platila vožnju, jedva čekajući da umakne začuđenom pogledu taksiste, koji se očigledno pitao šta jedna dama traži u nedeljno popodne na toj adresi, procenjujući da u zgradi, ispred koje se zaustavio, nema žive duše u to vreme.

Shvativši kakvu je besprimernu glupost počinila u svojoj rasejanosti, odlučila je da, ni za živu glavu, ne prizna Doni i Karli da je razlog njenog kašnjenja na dogovorenu sedeljku taj što je taksisti rekla da je vozi u Akomb Roud, umesto u susedni Kings Roud. Plašeći se da joj glas ne zvuči suviše neuverljivo, za svaki slučaj poslala im je SMS-poruku da stiže s malim zakašnjenjem - „zbog iznenadne gužve u saobraćaju”. Odmah potom je zaustavila prvi taksi koji je naišao, da bi se vratila do raskršća na kome su se spajale te dve ulice, a zatim odvezla do stana svojih prijateljica.

- Ćao, devojke! Jesam li mnogo zakas... - zaustila je da upita Emili, ah

je, u trenutku, zastala iznenađeno. - Dona, kakva ti je to „kragna” oko vrata? - trgnula se zatekavši je grla umotanog širokim belim zavojem.

- Ništa dramatično. Samo lečim grlobolju, koja me stigla posle dva ledena švepsa kojima sam juče utolila žeđ dok sam Karli pomagala u generalnom pospremanju stana.

- Hm... nisam sigurna da se antibiotici konzumiraju na tako čudan način, a ne znam šta drugo može da bude efikasno u takvom slučaju - Emili je vrtela glavom.

- Melem po receptu moje bake - uzvratila je Dona, jedva čekajući da vidi efekat svojih reči na Emili.

- Melem?! Oh, molim te, nemoj da me zasmejavaš. Nisi mi nikada pominjala da ti se baka bavila vradžbinama - zadirkivala je drugaricu.

- Ma, nisu nikakve vražbine u pitanju, zaista. To nam je redovno stavljala kada bismo se, kao deca, predozirale sladoledom. Bilo je

23

Zvoncica&Foxy

dovoljno da samo jedan dan držimo ovu „ogrlicu” oko vrata i da nas, bar sledećih godinu dana nijedanput ne zaboli grlo.

- Hm... čudno. Nikada na časovima farmakologije nisam čula za takvu „čarobnu” recepturu - Emili nije ni pokušala da sakrije svoje nepoverenje. - Baš me zanima od čega si napravila taj čudotvorni melem?

- Od običnog belog luka, izrendanog, pa dobro ukuvanog u mleku, na tihoj vatri. Oblepi se u debelom sloju po grlu, uvije zavojem i to je sve - objasnila je Dona.

- Priznajem da se osećam pokolebanom u svojoj profesionalnoj sumnji u delotvornost tvog melema. Činjenica je da beh luk zaista sadrži sastojke koji imaju antibiotičko dejstvo.

- Eto, vidiš! - uzvratila je Dona slavodobitno. - Jeste da moj najnoviji „dezodorans” nije baš previše ugodan, ah srećom, danas je neradni dan, pa nema bojazni da ću njime „ozračiti” moje mušterije - našalila se.

- Nadam se da te „havarija” sa grlom nije omela u utvrđivanju prošle lekcije iz upotrebe računara. Jesi li probala da sama presnimavaš inserte fajlova sa interneta?

- Jesam, čim si ti otišla. Nisam ni sanjala da je to tako jednostavno. Šta ćeš danas da nam pokazuješ?

- Pa, s obzirom da vaša obuka sjajno napreduje, danas bismo mogle da se bacimo na neke lakše, zabavnije stvari - predložila je Emili. - Izaberite da h vam se više dopada da vam pokažem kako se ulazi u arhive najvećih biblioteka u zemlji i traže izdanja najnovijih bestselera, ih više volite da vas naučim da rukujete elektronskom poštom, pa da se dopisujete sa osobama sa internet mreže koje vam se učine zanimljivim.

- Što se mene tiče, ja sam za ovo drugo. Zvuči mi prilično uzbudljivo. Ko zna kakvog se zanimljivog sveta može naći na taj način, a možda i budućih sjajnih prijatelja - odlučila se Karli.

- Mogu li ja prva da probam? - bila je nestrpljiva Dona. - Kako želiš. Samo, prethodno ćeš mi morati reći kakve te osobe

interesuju. - Kako to misliš? Nemoj mi reći da su njihove slike smeštene u neke

kataloge, kao u javnim kućama, pa treba samo da izaberem šta mi odgovara - uzvratila je vidno razočaranim glasom.

- Šta ti pada na pamet?! Radi se o izboru između nekoliko stotina najraznovrsnijih tema u okviru diskusionih foruma, u koje se zainteresovani uključuju, pa tamo pronalaze osobe koje im se čine bliske po shvatanjima i slično. Htela sam samo da mi precizno naznačiš koja te tema zanima, pa da ti pokažem tehniku pridruživanja diskusionim

24

Zvoncica&Foxy

grupama. Posle ćeš već sama da se snađeš kada vidiš koga sve tamo ima i o čemu se polemiše.

- Ah, to?! Onda... biram... biram... nešto u vezi muško-ženskih odnosa, je li može? Ima li nešto takvo tamo? Recimo, u vezi s načinima međusobne komunikacije, razumevanju među polovima, prevazilaženju predrasuda i... tako to.

- Ma, ima što god poželiš. - Super! - oduševila se njena prijateljica. - Evo, odmah ću ti pokazati šta treba da radiš - Emili je spremim

ustala da zauzme mesto ispred računara. - Mislim da je to fenomenalan način da se zabavim do mile volje, a

da ne moram da razmišljam o tome da li mi je lak na noktima okrznut, kakva mi je frizura, da li mi se cipele slažu sa tašnom... -razmišljala je naglas Dona. - Kada samo pomislim da mogu da se dopisujem i s pedeset momaka u isto vreme, a da nijedan nema pojma za ostale...

- A meni se sviđa što mogu da „nestanem” ako mi se neko ne dopadne, a da ne moram danima da izmišljam razloge za prekid kontakta - dobacila je Karli.

- Idealno za tebe, zaista. Već te vidim kako „eliminišeš” jednog po jednog: zbog loših gastronomskih navika, muzičkog ukusa, interpunkcije u rečenicama, kluba za koji navija, krvne slike ili nekog sličnog „važnog” razloga - zadirkivala je Dona.

- Meni kažeš?! Ti koja si, pre dve godine, ostavila onako divnog momka samo zato što nije hteo da izađe u susret tvom hiru da drastično promeni frizuru kakvu je oduvek nosio - podsetila je Karli.

- Ne slušaj je, Emili! Njena interpretacija nema nikakvog dodira sa stvarnošću. Uveravam te da uopšte nije bila reč o nečemu tako bezazlenom, kako ona pokušava da predstavi - burno je reagovala Dona.

- Nego? - upitala je Emili raspoloženo, dovoljno zaintrigirana da čuje i drugu stranu.

- Činjenica je da me, s tom frizurom, previše podsećao na onog sablasnog Lurča iz „Porodice Adams” i da to nisam mogla da podnesem.

- Oh, kakva ludorija! - ovakvo objašnjenje Emili je nateralo suze na oči od smeha.

- Sama je kriva što, kao hipnotisana, gleda sve moguće serije, pa joj posle momak kriv što slučajno ima frizuru kao taj televizijski junak - prekorela je Karli još jedanput svoju sestru.

25

Zvoncica&Foxy

- Ne brini, draga. Kad vidi koliko zabave može da joj pruži ova spravica s „mišem” i tastaturom, neće se setiti zadugo ni da uključi televizor - uveravala je Emili.

- A kada moja sestra sebi, napokon, nađe odgovarajućeg momka, prestaće, nadam se, da se brine o mojima - dobacila je Dona tobože prekorno.

Emili je dosad mnogo puta bila u prilici da, ne bez zadovoljstva, sluša ovakve prepirke između sestara, znajući da iza njih nema nikakvog ozbiljnog nesporazuma i da je to deo njihove svakodnevne igre, u kojoj je Emili često imala ulogu poželjnog arbitra.

- Eh, kada bi bilo tako lako naći odgovarajućeg momka! - uzvratila je, uzdahnuvši, Emili.

- Ti to kažeš?!! - pogledala je Dona zapanjeno. Zar postoji neko koga ti ne bi mogla da smuvaš samo kada bi to poželela?

- Hvala što imaš tako visoko mišljenje o meni, ali... nisam sigurna da je to baš uvek izvodljivo. Zaboravljaš da i taj drugi, ukoliko je vredan pažnje, ima svoje snove, nade i očekivanja. Samo u idealnim slučajevima dolazi do savršene podudarnosti. A to je obično van naše moći i kontrole - zaključila je Emili pomalo setnim glasom.

- Hoćeš reći da ti još nisi srela nekog takvog? - bila je radoznala Dona.

- Očigledno, čim sam još uvek sama - uzvratila je trudeći se da joj glas zvuči prirodno.

- Čak ni preko interneta? - upitala je Dona prostodušno. - To sam ostavila za „nužni izlaz” - našalila se Emili. - Zasad bih

radije da pokušam da nađem nešto „opipljivo”, ako me posluži sreća. - Koliko te ja poznajem, prvo ćeš insistirati da položiš diplomski, pa

da s Vilijamom odeš na ono željno čekano putovanje u Italiju, pa ćeš posle reći da moraš da tražiš posao... Ne znam kako misliš da ti, od svega toga, preostane vremena da ideš u potragu za svojim idealnim momkom? - prekorila je ova.

- Nemam pojma. A možda je taj idealni, u međuvremenu, krenuo da traži mene, ko zna?!

- Imaš pravo. Toga se uopšte nisam setila.

26

Zvoncica&Foxy

Niko nije bio, kao Emili, tako zahvalan vodećim diktatorima mode za najnoviji trend laganih letnjih haljinica sa cvetnim dezenima, koje su u sebi nosile toliko vedrine, da joj se činilo da joj direktno popravljaju raspoloženje čim ih obuče na sebe.

Za sastanak sa Džejkom odabrala je jednu od onih s jarkocrvenom podlogom, budući da je ta boja ponovo bila u trendu, i kratku belu jaknu. Tako obučena i u belim sandalama s niskim potpeticama, izgledala je kao jedna od onih devojaka sa fotografija iz šezdesetih, koje reklamiraju najnoviji model vespe.

Izašavši iz taksija, koji je dovezao na mesto na kome su se dogovorili da se nađu, Emili se zagrcnula kada je videla Džejka u odelu savršenog kroja, obučenog kao za odlazak na prijem u Bakingemsku palatu.

- Oh, izvini... Nisam očekivala... promucala je zbunjeno, ne mogavši da sakrije svoje iznenađenje.

- Ne znam u čemu je problem -Džejk se pravio nevešt. - Da sam znala da ćeš se tako obući, ne bih izašla ovakva... u ovoj

haljini - Emili je osetila potrebu da se opravda zbog nesporazuma, iako za njega ni najmanje nije bila kriva.

- Ali, draga, ne shvataš... Ti si savršeno elegantna... da ne kažem nešto lascivnije... u tom ljupkom cvetnom ansamblu. A što se mene tiče... ovako se oblačim samo kada mi je do neke devojke naročito stalo - rekao je poluozbiljnim glasom, ne pokazujući ni najmanje znake nelagodnosti zbog situacije u kojoj su se našli.

- Znači, sve je u redu, a ipak ništa nije u redu - zaključila je, nasmešivši se, u potpunoj nedoumici gde bi mogli da idu ovako neskladno obučeni, a da ne izazovu začuđene komentare čim bi se pojavili.

- Mislim da smo u ovakvoj odeći pristali jedino za, recimo, neki kazino, palubu jahte ih tribinu na hipodromu - našalila se.

- Priznajem da sam ja najveći krivac što sam ovako iskomplikovao već prvi naš izlazak. Sve bih učinio kada bih mogao da nekako popravim stvar. Eto, najradije bih ti predložio da časkom skoknemo do mog stana da se presvučeni u nešto prigodnije, ah ne bih hteo da te izlažem opasnosti...

- Kakvoj opasnosti? - upitala je začuđeno. - Paa... u stanu trenutno nema nikoga, a ja se plašim da bi me ta

okolnost navela na neki gest koji nije primeren prvom sastanku s jednom tako ozbiljnom devojkom, zbog čega bi me ti sigurno nazvala bezobraznikom... i nezajažljivcem... i ko zna kako još... - izmotavao se. - A ja sam, kao što vidiš - dodao je pokazavši rukom na svoje odelo - pokušao da učinim sve što je u mojoj moći da ti pokažem da sam pristojan momak.

27

Zvoncica&Foxy

- Ne sumnjam, čak si malo i preterao u tome - uzvratila je raspoloženo.

- Preterao?! Oh, odmah ću to ispraviti - spremno je dočekao. Pre nego što je ona shvatila šta smera, našla se u njegovom naručju,

a prava kiša poljubaca sručila joj se po kosi i vratu. U trenutku je bila sklona da taj neočekivani gest protumači kao

svojevrsnu šalu, ah kada je osetila njegove usne na svojima i dodire koji su postajali sve „rečitiji”, bilo joj je jasno da je njena snaga preslaba da bi mu odolela. Njegovo telo je za nju imalo snagu magneta. Po prvi put je pomislila da bi bila u stanju da se jednom muškarcu potpuno poda, iako ga jedva poznaje, i da se zbog toga nikada ne bi pokajala, bez obzira da li se ikada više videli.

Bilo joj je jasno da će nastavak večeri s njim biti sasvim nepredvidiv, ah joj to nimalo nije smetalo, naprotiv. Njegova preduzimljivost, koliko god za nju bila zbunjujuća, veoma joj je imponovala, budući da nikada dotad nije srela muškarca koji bi uspeo da je, s toliko stila i šarma, potpuno razoruža već u prvim minutima sastanka.

- Em... rekao bih da nam moje odelo nije previše smetalo - šapnuo joj je na uvo.

- Smetalo? - Da osetimo božanstvenu magiju prvog poljupca. - Slažem se, ali... plašim se da, ako ovako nastavimo da skrećemo

pažnju prolaznika, mogli bismo se naći u službenoj beležnici nekog moralnog „bobija” koji ne gaji preveliko razumevanje za spontano ispoljavanje viška temperamenta na nepropisnom mestu - pokušala je da ga taktično opomene.

- Potpuno si u pravu. Nemam ništa protiv da, iz ovih stopa, odemo na neko skrovitije mesto - predložio je tobože ozbiljnim glasom.

- Oh, Džejk, nisam tako mislila... - Šteta. A baš sam se ponadao da sam na tebe ostavio utisak

neodoljivog momka i već sebe video kao glavnog junaka na filmskom platnu - nastavio je da se izmotava.

- Imaš glumačkih ambicija? -prihvatila je Emili šalu. - Do večeras sam ih i imao, ah sada sam se uverio da bih omanuo već

u prvom pokušaju. - Kako to misliš?

28

Zvoncica&Foxy

- Pa, ima za to dva ozbiljna razloga. Pre svega, ne bih mogao da zamislim da mi neki bogati i važni producent bira partnerku po svom ukusu, već bih insistirao da to učinim sam.

- A drugi razlog? - Hm... pored prave partnerke, ne bih uopšte bio u stanju da glumim

bilo šta. Sve bi bilo potpuno autentično. Eto zašto nisam rođen za glumca - zaključio je odlučnim glasom. - Nadam se da si se u to bar malo uverila - dodao je, aludi rajući na malopredašnje poljupce.

- Nemam primedbi na... autentičnost- uzvratila je. - Napokon! Bar jedan kompliment da izvučem od tebe. - A zar mishš da je sve što osećamo neophodno naglas reći? Mislim...

ima bezbroj znakova... gestova... iz kojih se nešto može zaključiti. - Pričaš to jednom iskusnom šankeru koji je, po prirodi stvari,

dovoljno verziran da „čita” s lica ljudima koje prvi put vidi u životu?! - Oh, izvini, zaboravila sam... - Ne treba da se izvinjavaš, draga. U pravu si kada kažeš da se o

mnogim stvarima može zaključiti posredno, ali... kada je reč o osećanjima, tu smo... ih bar ja... najnesigurniji. Priznajem da sam prilično staromodan u tim stvarima...

- Staromodan?! Ti?! - Sačekaj da ti do kraja objasnim. Vidiš... koliko god mi devojka

izgledala privržena, strastvena, bezgranično odana... uvek žudim za onim njenim „volim te” da mi zazvoni u ušima. Znam da te reči mnogi smatraju suvišnim, ali... eto... takav sam. Čini mi se da mi bez tog „pečata” sve izgleda nekako... nekompletno i nedovršeno, koliko god to zvučalo iracionalno. Uveren sam da u tim jednostavnim rečima ima nešto... neke magije... Koliko god nekome banalno zvučale, nisam siguran da su dosad izmišljene neke druge, koje bi ih u potpunosti zamenile i imale isti efekat kada požehmo da nekome iskažemo ljubav koja se ne može meriti nikakvim ovozemaljskim merilima. Zato se i izgovaraju u trenucima kada sve druge reči izgledaju preslabe da izraze ono što osećamo.

- Džejk, jesi h mnogo puta dosad izgovarao te reči? - nije mogla da odoli radoznalosti.

- Nijedanput, nažalost. Previše mi znače da bi mi tako olako prešle preko usana. Nisam zbog toga naročito srećan, ah... eto... tako se desilo. Verovatno mi nijedna devojka nije pružila dovoljno razloga za to... do sada.

29

Zvoncica&Foxy

V

Nekoliko narednih dana Emili je prolazilo kao u snu. Okolnost da je Džejk celu tu nedelju radio u prepodnevnoj smeni išla im je na ruku, pa su svake večeri izlazili, nesputano se prepuštajući strasti koja ih je euforično nosila, kao da prvi put otkrivaju čari telesne ljubavi.

Iako joj diplomski ispit nije predstavljao nikakav naročit problem, pokušala je da prepodneva posveti učenju, makar koliko da sebe uveri da ulazak Džejka u njen život nije imao za posledicu onu rasejanost koja ne dopušta da se koncentriše na bilo šta ozbiljno. Nažalost, njen trud je imao krajnje simbolične rezultate, pa je, napokon, odustala i odložila rad na diplomskom za neko mirnije vreme.

Džejk joj je sinoć saopštio da će još nedelju dana da radi u Pianu, da bi se potom posvetio zaostalom ispitu i odbrani diplomskog. Koliko je to radovalo, toliko joj je teško padala pomisao da će celu tu, poslednju nedelju biti lišena večernjih izlazaka s njim, jer radi u drugoj smeni.

Već prvi dan joj se beskrajno odužio, a kako se spuštalo veče, sve teže joj je padala tišina u sobi, budući da su joj roditelji već dve nedelje bili na odmoru u vikendici porodičnih prijatelja.

Skočila je kao oparena, setivši se da se Vilijam vratio iz Kopenhagena još pre dva dana, a da je ona na to sasvim zaboravila, jer su joj misli bile preokupirane Džejkom. Osetila je iskren stid zbog zanemarivanja najboljeg prijatelja i odlučila da ga istog trena pozove telefonom.

Na njen poziv javila se „sekretarica”, što je beskrajno razočaralo, jer je imala neodoljivu potrebu da se s njim što pre vidi i ispriča o svemu što se izdešavalo tih dana. Ipak, ostavila je poruku nadajući se da će je on uskoro pozvati.

Nakon svega desetak minuta prodoran zvuk telefona ispunio joj je sobu, a sa druge strane čula je Vilijamov glas.

- Ćao, Em! Sad sam našao tvoju poruku. Bio sam u kupatilu. Izvini što ti se nisam javio čim sam stigao s puta. Pričaću ti...

- Hoćeš h doći kod mene? - Stižem odmah, ah nemam baš previše vremena - napomenuo je. - Nije važno koliko, samo dođi. Čekam te.

30

Zvoncica&Foxy

- Dobrodošao kući, u naš beznadežno smerni Jork! - dočekala ga je

Emili s vrata. Već sam pomislila da si rešio da u Kopenhagenu razapneš šator i zatražiš doživotni azil kod danskih vlasti - našalila se.

- Plašim se da nisam ispao baš reprezentativan primerak gosta koji je to zaslužio - uzvratio je Vilijam samokritički.

- Ti?! Ne mogu da verujem. Očekujem da si odatle doneo najekskluzivnije materijale za tvoje buduće memoare Kazanove, a ti tako... - nastavila je da ga zadirkuje.

- Eh, ništa nije ispalo onako kako sam zamišljao - uzdahnuo je, ah Emili na njegovom licu nije mogla da primeti ni trag razočarenja, naprotiv.

- Hajde, pričaj! Nemoj da ti izvlačim reči iz usta - bila je nestrpljiva da čuje.

- Sećaš li se kako si se provela kada si otišla na otvaranje one nove prodavnice stilske bižuterije? - podsetio je.

- Sećam se. Bila sam toliko oduševljena, da nisam znala šta da kupim i, na kraju, vratila se kući punog novčanika i praznih ruku.

- Eto, baš tako sam se i ja proveo u Kopenhagenu. Dok sam se dvoumio između jedne koja je neodoljivo podsećala na Šakiru, i druge, lepotice azijatskih crta lica, dve dame su nestale iz noćnog kluba u kom sam bio. Očigledno me pretekao neko ko nije imao tako dubokih dilema.

- Oh, jadnice! - uzvratila je tobože saosećajno. - Ma, priznaj pošteno, jesi h stvarno nameravao da okušaš čari neke od tih dama? - upitala ga je sumnjičavo.

- Šalim se. Morao sam tamo da odem, da me momci ne bi zavitlavali kad se vratim da sam, ko zna iz kakvih razloga, propustio da vidim najposećeniji klub u Kopenhagenu.

- To sam i pretpostavljala. Čini mi se da si tamo imao neku mnogo inspirativniju zabavu, kada ti lice tako sija.

- Zar se baš toliko primećuje? - Na „kilometar”. Odavno te nisam videla takvog. Jedva čekam da

čujem razlog. Koliko te ja poznajem, slutim da se on može izraziti u prilično preciznim dimenzijama.

- Savršeno me poznaješ, ne sumnjam. Hm... šta da ti pričam?! Raskošna, rasna crnka, s torzom seksepilnijim nego kod onih Plejbojevih zečica, izuzetno otmenih manira, visokoobrazovana...

- Hej, o čemu pričaš, momče? Budi konkretniji.

31

Zvoncica&Foxy

- O dva nezaboravna dana provedena s njom. - I šta je bilo kada si se probudio iz tog dvodnevnog sna? -

zadirkivala ga je, uverena da, kao i obično, preteruje. - A zar sam rekao da sam se uopšte probudio? - uzvratio je

zanesenim glasom. - Iskren da budem, ne bih poželeo da se to ikad desi. - Hm... to mi već liči na simptome ozbiljne „bolesti” - zavrtela je

glavom Emili. - Nego... nešto mi tu nije jasno. Ako je već bilo tako nezaboravno, zašto ste proveli samo dva dana zajedno i šta se posle s njom desilo?

- Ništa alarmantno. Imala je sledeći redovan let na rasporedu. - Oh, sad mi je jasno. Znači, neka stjuardesa? To na tebe i liči. Čak ni

u avionu ne gubiš vreme, čim ti pred očima promakne neka kratka, zavodljiva suknjica.

- Eh, draga moja, čovek nikada ne zna gde može da nađe svoju sreću...

- A gde bi je čovek tvojih megalomanskih prohteva tražio, nego na nebeskim visinama, kako i priliči?! - zadirkivala ga je. - Nezajažljivče nepopravljivi!

- Šta ja tu mogu?! Nekim ženama se očigledno dopada moja nezajažljivost - izmotavao se.

- Oh, Vilijame! Molim te, ostavi te „ginisovske” osvajačke anegdote za svoje muško društvo da im praviš zazubice. Ja ih već sve znam napamet - odmahivala je rukom Emili.

- Grešiš, Em. Zaboravila si koliko su ti te moje priče bile od pomoći da ne nasedaš na laskanja kojekakvih mangupa koji su ti se nabacivali samo s jednom namerom, da te odvuku u krevet.

- Imaš pravo. Izvini, nisam se toga setila. - A da li si se setila da mom drugaru odneseš onu knjigu? - Vilijam je

neočekivano promenio temu baš u trenutku kada nije ni najmanje bila spremna na razgovor o aktuelnim dešavanjima između nje i Džejka.

- Da... da. Odmah sledećeg jutra. - Hej, šta si se najedanput tako zbunila i pocrvenela? - Vilijamu nije

trebalo mnogo da zaključi šta je uzrok njenoj čudnoj reakciji. -Koliko mi se čini, ovde si ti ona koja ima mnogo interesantnijeg materijala za priču, a?

- Paa... - Što se Džejka tiče, on je izuzetan džentlmen, što znači da nema

šanse da od njega bilo šta čujem. Zato... jesmo li drugari ih nismo?

32

Zvoncica&Foxy

- Uvek! Sačekaj samo da nam skuvam jednu kafiću. Priča je malo poduža - namignula mu je

Emili odlazeći prema kuhinji.

- Ćao, devojke! Danas sam vam, za promenu, došla kao „pacijent”,

iako ne bih imala ništa protiv malog opuštanja uz kafiću, ukoliko ne budete u prevelikoj gužvi s poslom - rekla je Emili ušavši u salon kod svojih prijateljica Karli i Done.

- Za tebe ćemo uvek naći neki minut slobodan, ah da prvo vidim koji te tretman interesuje, zbog nekoliko poseta koje su već zakazane - uzvratila je Karli.

- Ma, nije reč o tretmanu. Uzela bih neki preparat za lice, više iz preventivnih razloga.

- Preparat za šta? - Za otklanjanje podočnjaka posle neprospavane noći - objasnila je

Emili sa rečitim smeškom na licu. - Ah, to! Sitnica. Samo... sudeći prema iskustvu mojih mušterija, kao

najefikasniji lek protiv te „boljke” pokazao se blagotvorni učinak noćnog provoda - dobacila je Dona.

- Ako mene pitaš, Dona, ja kod nje ne vidim ni traga od bilo kakvih podočnjaka - primetila je Karli namigujući svojoj sestri.

- Uh, kakve ste! Ne mogu da vas zamolim ni za najobičniju uslugu, a da mi odmah ne zatražite iscrpan izveštaj o tome gde sam i kako provela prethodnu noć - tobože se vajkala Emili, iako je već odavno sestrama ispričala prilično toga o svojoj vezi sa Džejkom.

- Em, mila, ti bar nemaš razloga da žališ i ako ponekad „zaradiš” podočnjake, a pogledaj Donu... Otkad si joj pokazala kako da se snalazi sa slanjem i primanjem mejlova, sve češće dočekuje zoru buljeći u ekran monitora. Po nekoliko puta dnevno razmenjuje pisma i slike sa nekim dasom, da jedva progovori pokoju reč sa mnom u toku dana. Ozbiljno razmišljam da nabavim neku mačku ih papagaja za društvo. Njena najnovija virtuelna idila traje već više od dve nedelje. Izgleda mi potpuno izgubljena.

- Dona, zar tek sada da saznam ono što se tako dugo odvija na tvom emotivnom horizontu? - tobože je prekorila Emili.

33

Zvoncica&Foxy

- Ma, htela sam da ti kažem, ali kada sam videla da ti je glava puna onog tvog dugokosog dase, nisam imala srca da te gnjavim svojim ludorijama.

- Ko je, šta je, jeste h razmenih osnovne hčne podatke? - bila je radoznala Emili.

- Naravno, još prvih dana. Zove se Filip, ima dvadeset pet godina, božanstveno izgleda, radi kao zubni protetičar... Oh, jedva čekam da se vidimo!

- Radi... gde? - prekinula je Emili. - Kako gde? - Mislim, u kojem gradu? - Ne znam. Nisam se setila da ga pitam - uzvratila je Dona

prostodušno. - Hm... plašim se da si preskočila prilično važnu stvar. - Zašto to misliš? - Reći ću ti. Hoćeš li mi napisati na parčetu hartije njegovu tačnu

mejl adresu, ako je znaš napamet. - Naravno da znam. Evo odmah! Bacivši kratak pogled na ono što je

ova napisala, Emili je samo duboko uzdahnula. - To sam i pretpostavljala. - Šta? - Da dasa živi na meridijanu koji je „svetlosnu godinu” udaljen od

Engleske... negde na američkom kontinentu, sudeći prema domicilnom serveru.

- Oh, neee! - otelo se Doni razočarano. - Ni pomislila nisam na tako nešto. Njegova pisma su tako... tako prisna i topla, da sam imala utisak da je tu negde... stotinjak kilometara odavde i da se možemo videti kad poželimo. Već sam zamišljala i šta ću da obučem za prvi sastanak.

- Žao mi je, draga, ali... ne vidim da je tako nešto realno izvodljivo u postojećim okolnostima.

- Ali, Emili, on mi se mnogo dopada... - Ne mogu ti pomoći, koliko god to želela. Izgleda da ćeš morati da

potražiš nekog pristupačnijeg momka. Hajde, nemoj odmah da očajavaš. Kladim se da ćeš do sutra naći nekog drugog, isto tako zanimljivog, samo ako se potrudiš. Ah, drugi put budi opreznija i proveri da li je dasa s ove ih neke od susednih planeta - našalila se.

- Ma, pusti Donu s njenim virtuelnim momcima - dobacila je Karli. - Imaš ti prečih briga ovih dana. Kako napreduju tvoje pripreme za odbranu diplomskog? - interesovala se njena prijateljica.

34

Zvoncica&Foxy

- Sve ide po planu. Zamisli, i Džejk na svom fakultetu brani diplomski istog dana kada i ja, a VIlijam dva dana ranije. Jedva čekamo da zajednički proslavimo kraj naših muka. Računam svakako na vas dve da dođete na „feštu” - napomenula je.

- A ko će još tamo da bude? Mislim... od zanimljivih zvanica - htela je da zna Dona.

- Paa... ako si mislila na slobodne momke... naći će se i toga. Džejk ima cimera koji bi ti se, koliko te ja poznajem, mogao dopasti. Sjajno izgleda, veoma je obrazovan, vredan i ozbiljan, mada prilično stidljiv s devojkama. Mishm da biste se vas dvoje izvrsno dopunjavah.

- Zar u ovom gradu još uvek postoji neki stidljiv momak? - bila je nepoverljiva Dona.

- Dečko je rođen u Nortalertonu, a ovde je na studijama. Suviše puno radi kako bi sebi obezbedio dovoljno para za školovanje, pa očigledno nije imao previše vremena za izlaske i druženja, da bi poprimio manire gradskih blaziranih razmetljivaca. Uostalom, imaćeš priliku da ga uskoro upoznaš i sama proceniš da li sam ti ga realno opisala.

- Jedva čekam! - Oh, ne slušaj je, Emili. Čim upozna nekog novog momka, odmah

sebe vidi u beloj venčanici i s buketom cveća u rukama, kako ide prema oltaru - dobacila je Karli. - Nikako da se „dekontaminira” od onih sapunica koje je tako pomno pratila na svim mogućim TV kanalima. Uporno pokušavam da joj objasnim da je život mnogo prozaičniji od tih pričica koje nam serviraju scenaristi, koji na tome bogato zarađuju.

- A ja njoj uporno pokušavam da objasnim da je svaka ljubav pomalo sapunica, jer nas začas navede da činimo stvari ili izgovaramo reči koje nam dok smo „zdravi”, ne bi pale na pamet. Ni ne slutimo kako to našoj okolini može da izgleda smešno, uvereni da je naša ljubav nešto što još nije zabeleženo ni na filmskom platnu, ni u svetskoj literaturi - Dona se oštro suprotstavila svojoj sestri. - Razlika između mene i onih junakinja sapunica je u tome što one najčešće od prve do poslednje epizode čeznu za nekim tipom koji nekud odlazi, obično sa drugom, dok one pate, a ja činim upravo suprotno: pustim niz „vodu” svakog momka ako se prema meni ponese nekorektno, ma koliko bio zgodan i perspektivan i ma koliko mi se sviđao. Uostalom, ne vidim zašto ih ne bih menjala sve dok ne nađem onog pravog - bila je odlučna.

- Karli, draga, čini mi se da bismo nas dve, iako smo starije, imale mnogo toga da naučimo od tvoje sestre - zaključila je Emili gledajući Donu sa simpatijama.

35

Zvoncica&Foxy

- Eh, kad je tebe uspela tako lako da „kupi” svojim teorijama, ne čudi me što joj uspeva da šarmira svakog mladića na koga baci oko.

- Mishm da Džejkov cimer ne bi imao šta da izgubi ako mu se to desi.

36

Zvoncica&Foxy

VI

- Oh, Džejk, ne mogu da verujem da je zauvek došao kraj onoj predispitnoj strepnji da nam, u odsudnom momentu, blokira mozak i dobijemo lošu ocenu zbog neke sasvim banalne stvari. Ponekad samoj sebi ne verujem da mi je pošlo za rukom da zapamtim toliko podataka, hemijskih formula, komplikovanih dijagnoza...

- A meni se čini da mi je telo puno čipova, a udovima koordinira neki operativni centar po utvrđenim kibemetičkim pravilima, koje sam tako dugo i detaljno izučavao, da mi se čine životnijim od zakona prirode. Imam neodoljivu potrebu da se, bar na dve nedelje, udaljim od svega što bi me podsećalo na fakultet, da bih iz sebe izbacio onaj višak informacija koje svaki profesionalac moje struke drži u priručniku na radnom stolu.

- Mislim da bi ti malo skitnje po neodoljivoj italijanskoj obali moglo biti od pomoći u tome - uzvratila je Emili.

- Kakva Italija? Otkud ti ona pade na pamet? - gledao je začuđeno. - Zar ti Vilijam ništa nije rekao? - Ne. Ne sećam se da je tako nešto pominjao. - Verovatno je hteo da prepusti meni da porazgovaram s tobom -

zaključila je. - O čemu? - Pa, Vilijam i ja smo se dogovorili da se, čim diplomiramo, otisnemo

na davno željeno putovanje na obalu Italije. Predvideli smo mogućnost da neko od nas u međuvremenu „zakači” neku vezu, pa smo se saglasili da ćemo, u tom slučaju, imati razumevanja za aktuelne okolnosti...

- A to znači..? - Da će s Vilijamom poći i ona njegova stjuardesa, koju je nedavno

upoznao. A ja... pozivam tebe... ako želiš. Vilijamova devojka nam je našla nekoliko sasvim pristojnih aranžmana, a na nama je da se odlučimo da h ćemo u Pozitano u hotel „Antonio” ili na Ligurijsko primorje, gde su nam najpovoljniji uslovi u „Belavisti” i „Posejdonu”.

- Što se mene tiče, potpuno mi je svejedno. S tobom bi mi bilo savršeno i pod šatorom u amazonskoj džungli.

- Pretpostavljam da bi odlučnim karate udarcima „neutrahsao” najezdu otrovnih insekata, a o zmijama i krokodilima da ne pričam - zadirkivala ga je.

- Ne, nego bih ih tako rečito ignorisao, da bi se sami povukli, shvativši da nisu dobrodošh - uzvratio je šalom.

37

Zvoncica&Foxy

- Imaću to u vidu kada se odlučim na put u Amazoniju, ali ovoga puta je reč o izboru hotela na italijanskoj obali - podsetila ga je.

- Unapred sam saglasan sa svakim izborom na koji se društvo odluči. Ovih dana sam zauzet obavezom druge vrste.

- Kakvom? - Da nam nađem najpogodnije mesto za zajedničku proslavu

diplomskog. Obećao sam to Vilijamu. Dao mi je gomilu instrukcija što se tiče ugođaja, gastronomskog, muzičkog i ambijentalnog.

- Ah, Vilijam! Sigurna sam da želi da ostavi utisak na svoju stjuardesu.

- Što god da bilo, preuzeo sam na sebe da zadatak obavim na najbolji mogući način.

- A kakvi su ti dalji planovi? Mislim... po povratku iz Italije. - Paa... recimo, da te zaprosim... - Ne zavitlavaj se! Zar ti ja ličim na devojku koja jedva čeka da obuče

belu venčanicu? - Ne, nikako. Sa tvojim smislom za estetiku slutim da ćeš se odlučiti

za neki maštoviti model kombinacije radnog kombinezona i svečanih pantalona. Razume se, u ekstravagantnoj boji i na cvetiće - izmotavao se Džejk.

- Ej, to ti uopšte nije loša ideja. Imaću to u vidu ako mi jednog dana dosadi da budem samo nečija devojka - našalila se. - Ah, nisam na to mislila kada sam te pitala za buduće planove.

- Nego na šta? - Šta nameravaš s poslom? - Zasad ću prihvatiti mesto asistenta, koje mi nude, a za posle...

videćemo. - Imaš još nešto u vidu? - Da... tebe. - Oh, opet?! A kakve ja veze imam s tim? - Ima tvoj budući posao. - Kako? - Hm... kako? Pa, ako se zaposliš negde daleko od Jorka, ja ću... - Šta ćeš? - prekinula ga je videći mu, po izrazu lica, da je ponovo

spreman na neku šalu. - Istog trena ću krenuti za tobom i, tamo gde budeš radila, potražiti

bilo kakav posao, na benzinskoj pumpi, plantaži, u nekom stovarištu... bilo šta.

38

Zvoncica&Foxy

- Oh, ni slučajno! - uzvratila je na šalu. - Zašto? - Pa, bićeš stalno umoran, a onda... - Tako, znači?! Pokušavaš da mi, na diplomatski način, daš do znanja

da sam večeras previše vremena potrošio na ćaskanje, je li tako? - brzo se snašao, snažno je privukavši k sebi.

- N... ne... ah ako ti tako tumačiš moje reči... - Ne bi imala ništa protiv - preduhitrio je. - Mmm... kao pristojna devojka, ni slučajno neću potvrditi tu tvoju...

sasvim osnovanu pretpostavku... - A ja ću se praviti kao da sam, svojom neodoljivošću, uspeo da

slomim tvoj zamišljeni otpor i... - I? - Pomoći ću ti da se oslobodiš ove tesne bluze koja te... mogu

misliti... tako surovo steže da jedva čekaš da ti je skinem, je li tako? - Ako to učiniš... u znak zahvalnosti pokazaću ti kako se najbrže

svlači ta tvoja košulja, sa previše dugmića... - A šta ćeš učiniti ako ti svučem i pantalone? - Odmah ću ti se revanširati... na isti način. - I nećeš gasiti svetio, kao obično? - Oooh! - naglo je ustuknula pocrvenevši. - Jednoj tako hrabroj... i privlačnoj devojčici... ne priliči da svaki put

beži u mrak. Zašto to činiš, ljubavi? - upitao je nežno. - Ne znam ni sama... tako. Mnogo ti smeta? - Pa... čini mi se kao da, dok vodiš ljubav sa mnom, zamišljaš nekog

drugog. - Oh, Džejk, kako možeš tako nešto i da pomisliš?! - Ne mislim ozbiljno, ali... tako... nesvesno mi prođe kroz glavu. - Da sam znala, ne bih nikada... - Em... mila... uživam da ti gledam lice dok vodimo ljubav. To me

uzbuđuje više od svega. Možda je to ona tipična sujeta muškarca koji, u svakom trenu, teži za potvrdom da je željen, da je u stanju da ženi priušti vrhunsko zadovoljstvo...

- I da je natera da se raspameti od nestrpljenja.:. - Oh, ljubavi! Takva „reklama” za mene je najdivniji izazov - uzvratio

je, pre nego što su im se tela žudno spojila.

39

Zvoncica&Foxy

Pre nego što su gosti i ušli na vrata romantičnog zdanja „Har moni

Lodž” hotela, koji se nalazio na pola puta između Jorka i Akom ba, Džejk je bio obasut čestitkama za sjajan izbor mesta za proslavu diplomskog. Dugačka spratnica, niz čija su se brojna vrata spuštali gusti bokori puzavica, izgrađena na oko 300 hektara šumovitog kompleksa i okružena raskošnim lejama sa cvećem, više je Učila na neki luksuzni internat, namenjen plemićkim potomcima, nego na mesto za odsedanje turista i poslovnih ljudi.

Džejk nikada dotad nije imao priliku da, na jednom mestu, okupi sve one s kojima je bio blizak tokom godina studiranja, pa je njegovo zadovoljstvo bilo tim veće. Naročito se radovao što je čak i njegov povučeni cimer prihvatio poziv da dođe na svečanost. Štaviše, Artur je izgledao veoma dirnut kada ga je Džejk pozvao da im se pridruži, budući da su, tokom godina življenja pod istim krovom, zbog obostrane zauzetosti poslom i učenjem, veoma ratko izlazili zajedno.

Koliko god mu je poziv Arturu izgledao logičan, toliko mu je bila neugodna pomisao na prisustvo

Beatris, koju nikako nije mogao izbeći, jer bi time, pretpostavljao je, uvredio njenog brata. Na njegovo nemalo iznenađenje, Beatris je došla ukusno odevena i ponašala se krajnje neupadljivo i nenametljivo, očigledno impresionirana činjenicom da je pozvana u tako otmeno društvo. Sve vreme je radoznalo posmatrala oko sebe, upijajući utiske, a da nijednog trena nije ni pokušala da bude u centru pažnje na svoj uobičajeni način.

Primetio je da je samo diskretnim pogledom odmerila Emili kada se pojavila u njegovom društvu, gotovo s izrazom divljenja na licu, kao da pokušava da pronikne u tajnu njenog šarma, kojim je uspela da zadobije njegovu bezrezervnu naklonost.

Posebno iznenađenje među prisutnima za njega je predstavljao Vilijam, u čijim povremenim upadicama nije bilo ni traga one bučnosti i razmetljivosti na koje su svi koji ga poznaju bih naviknuti. Džejku se činilo da ga je Manon, devojka koju je upoznao „na samom devetom nebu”, kako je voleo da kaže, potpuno razoružala svojom skromnom i otmenom ljupkošću, pa je, na svaki način, pokušavao da se pokaže dostojnim njenog poverenja.

40

Zvoncica&Foxy

Nikome za stolom nije padalo na pamet da ga zadirkuje zbog njegovog novog „imidža”, naprotiv. Svi su se ponašali kao da je uzdržanost i odmerenost „zaštitini znak” njihovog drugara.

Od trenutka kada su zauzeli svoja mesta za stolom, ulogu glavnog majstora za štimung spontano je preuzela mlada Dona, Emilina prijateljica, koju Džejk do tada nije poznavao. Posebno mu se dopalo što devojka nije pokazivala ni najmanju nelagodnost što se nalazi u društvu starijih i znatno obrazovanijih osoba od sebe. Džejk je jedva poverovao svojim očima kada je video kako se i njegov ćutljivi i preozbiljni cimer nekoliko puta zacenio od smeha na njene duhovite opaske. Nikada ga nije video tako opuštenog i razdraganog.

Ništa manju pažnju nije mu izazvao ni Edvin, njegov bivši kolega sa šanka u Pianu, koji je izgledao opčinjen Doninom sestrom Karli, koja se tako udubila u razgovor s njim, da se Džejku činilo da će svakog časa ustati i negde odšetati da im ne bi smetala buka koja je vladala za stolom.

- Kako bi bilo divno da se, na današnji dan, svake godine sastajemo na nekom sličnom mestu - rekao je Džejk.

- Eh, ko zna gde ćemo se dogodine nalaziti?! Lako je tebi kada si već obezbedio radno mesto u Jorku - dobacio je Artur.

- Ja vam, zasad, mogu samo obećati da ću se potruditi da ne izneverim društvo ukoliko budem pozvan na neku ovakvu feštu - rekao je Vilijam pomalo zagonetnim glasom.

- Znači li to da imaš da nam saopštiš nešto što ne znamo? - Emili je slutila da se iza njegovih reči krije nešto sasvim određeno.

- Pa... izgleda da je tako. I ja sam tek malopre saznao... - Konkurisao si negde? - Emili je bila nestrpljiva da čuje. - Da... zahvaljujući Manon. Ona me obavestila da u njenoj kontroli

letenja traže nekoliko kibernetičara... pripravnika... i tako... - Hoćeš reći da su te primili? - Da. - Pa, to je sjajno! - oduševila se Emili. - Oh, baš ti zavidim. Mene tek

čekaju muke oko nalaženja posla. Rado bih ostala u Jorku, ali... nisam u prilici da biram.

- Možda bih ti ja mogla pomoći da se zaposliš u Jorku - neočekivano se javila Karli.

-Ti?! Kako? - Mislila sam da već imaš nešto određeno u vidu, pa nisam htela

ništa da ti pominjem. Dona i ja smo razgovarale kako bi bilo sjajno da u salonu zaposlimo jednog farmu ceuta, što bi nam dalo zakonsko pravo da

41

Zvoncica&Foxy

proširimo delatnost i na spravljanje određenih preparata po propisanim recepturama.

- Ozbiljno to mishš? - upitala je Emili vidno iznenađena. - Naravno. Dovoljno nas poznaješ, kao i ono što radimo, tako da

odluka zavisi samo od tebe. - Pa, ovo... ovo je fantastično! Nisam ni sanjala da ću još danas

rešiti pitanje svog zaposlenja i to na način o kome sam oduvek maštala. Nemam reči da se zahvalim tebi i Doni - rekla je Emili ganuto.

- Em, mohm te, ostavi suze radosnice za kasnije, inače ćeš upropastiti šminku, a ja u torbici nemam ništa od „alata” za prvu pomoć - opomenula je Dona izazvavši smeh prisutnih. Pošto su se svi diplomci-slavljenici uspešno pozapošljavali, mishm da je krajnje vreme da se bacimo na slobodne plesačke veštine - predložila je.

- I ja mishm da će orkestar, s pravom, biti uvređen ako ne iskočimo na „pistu” na ovako divne zvuke - složio se Džejk.

Već u sledećem trenutku svi su poustajah, pretekavši njega i Emili, da je Džejk u poslednjem trenutku primetio da će Beatris ostati sama za stolom, osetivši sažaljenje prema njoj. Srećom, i Emili je to primetila, pa je ostala za stolom, praveći se da je baš tog trenutka poželela da pojede još nekoliko ukusnih kolačića sa poslužavnika. Međutim, pre nego što je to učinila, jedan simpatični mladić, koji je sedeo za susednim stolom, došao je i pozvao Beatris na ples.

Potom su i njih dvoje ustali i pridružili se ostalima na podijumu.

42

Zvoncica&Foxy

VII

Već danima Emili je dopunjavala podugački spisak stvari koje treba da obavi ih pripremi pre putovanja u Italiju u narednu subotu. Imala je još svega četiri dana pred sobom.

Zajednički izbor društva bio je da, tokom boravka, odsednu u prelepom hotelu sa četiri zvezdice u Pozitanu.

Dosadašnji njeni odlasci na more, koje je najčešće provodila u nekom kampu za mlade, nisu zahtevali više od jedne torbe najnužnijih sitnica. Ovoga puta morala je da računa sa sasvim drugačijim, ne samo ambijentom, već i društvom, pa je njena uobičajena odbojnost prema prigodnoj svečanoj odeći za večernje izlaske, u dobroj meri splasnula.

Iz poštovanja prema ostalima, nije želela da ih, svojom navikom da džins nosi u svakoj prilici osim kada spava, dovodi u situaciju da se zbog nje neprijatno osećaju.

Otkako je sa Džejkom, primetila je da joj je narav postala nekako pitomija, što joj, za divno čudo, nije uopšte teško padalo. Naprotiv, bila je srećna kada je mogla da mu nečim ugodi, tim više što joj Džejk nikada nijednim gestom nije pokazao da je, u bilo kom smislu, smatra neravnopravnom, naglas se oduševljavajući njenim sitnim pažnjama zbog kojih je ponekad, u šali, znao da je nazove svojom „nezamenjivom gejšom”.

Beskrajno se radovala zajedničkom odlasku na more, sigurna da će dani u Italiji biti nezaboravni.

Provodeći poslednjih meseci mnogo vremena u zatvorenom prostoru, nije imala priliku da bar malo pocrni, pa je odlučila da, kod Done i Karli, nekoliko puta ode u solarijum, kako se ne bi osećala neprijatno kada se na plaži svuče u kupaći kostim.

Sišla je u prizemlje, do salona, iznenadivši se što je zatekla Donu pažljivo doteranu za izlazak, umesto u beloj radnoj uniformi.

- Zdravo, devojke! Je li to danas ranije zatvarate zbog nekih iznenadnih svečanih obaveza? - upitala je s divljenjem posmatrajući Doninu eleganciju.

- Ma, ne. Ja ostajem do sedam, kao i obično, a Dona se spremila da ode do prodajne galerije akvarela nekog umetnika u usponu, koja se otvara u šest sati.

- Nameravaš da kupiš neki akvarel za salon? - interesovalo je Emili. - Možda - uzvratila je Dona, dok joj je jedva primetan osmeh

preleteo preko lica.

43

Zvoncica&Foxy

- Ovo je za mene neobično prijatno iznenađenje. Nisam imala pojma da si takav ljubitelj likovne umetnosti.

- Nisam ni ja znala, iako smo sestre - dobacila je Karli, jedva se uzdržavajući od smeha.

- Ni ja... dok nisam upoznala Artura - reagovala je Dona, proprativši svoje reči dubokim uzdahom, s dlanom pritisnutim na grudi.

- Hvala anđelima što se našlo nešto da je odvuče od kompjutera. Napokon mogu da dođem do njega da bih se bavila nečim korisnim - prokomentarisala je Karli baš u trenutku kada joj se oglasio mobilni telefon signalom da joj je stigla poruka.

Emili nije promaklo kako je ova pocrvenela, nervozno pritiskajući tastere da bi što pre pročitala poruku, a potom se diskretno izgubila u susednoj prostoriji.

- Po ceo dan joj stižu poruke od onog momka iz Piana - objasnila je poluglasno Dona. - Pobegla je u pomoćnu prostoriju da bi mu odmah odgovorila. Neće da mi vidimo koliko je uzbuđena.

- Zašto? Čega se stidi? - upitala je Emili začuđeno. - Dok ne bude sigurna da će njeno poznanstvo s njim prerasti u

vezu, čak ni meni neće da prizna da joj se sviđa. Takva je oduvek bila. - Čudno... Nema nikakvog razloga da bude tako nesigurna u sebe -

rekla je Emili iskreno. - Eh, znam i ja to, ali... dok ne dobije takvu potvrdu od nekog

zgodnog dase, ne vredi da joj bilo šta pričamo. Izgleda da je na dobrom putu da joj se to desi s ovim...

- Držim joj palčeve! - Pst! Evo je, vraća se! - upozorila je šapatom Dona. - Karli, Emili je

došla da se s tobom dogovori u vezi sa kvarcovanjem. Upravo smo razgovarale o tome. Mislim da bi joj dva tretmana bila sasvim dovoljna. Izvini, Emili, nemam više vremena za ćaskanje. Žurim da ne zakasnim na otvaranje izložbe - dobacila je izlazeći.

- Lepo se provedi! - poželela joj je Emili. - Za dvadeset minuta imam jednu mušteriju, a posle sam slobodna

za tebe. Za to vreme... mishm da bismo mogle da se osvežimo jednim hladnim kapućinom, šta misliš? -ponudila je Karli srdačno.

- Meni duph - prihvatila je Emili. Dok je Karli bila zauzeta u čajnoj kuhinji, Emih je razmišljala o

Doninim malopređašnjim rečima o njenoj nesigurnosti i uzdržanosti kada je reč o momcima. Emili je osetila neodoljivu potrebu da joj pruži bar

44

Zvoncica&Foxy

malo ohrabrenja, iskreno uverena da Karli nema ni najmanjeg razloga da oseća kompleks pred bilo kojim mladićem. Iako se nije mogla svrstati u devojke koje napadnom spoljašnjošću plene muške poglede, u njoj je bilo dovoljno lepote i šarma, onog koji se primećuje na drugi, pažljiviji pogled.

- Karli, moram primetiti da si se, u poslednje vreme, toliko prolepšala da si postala najbolja reklama za svoj salon. San svake žene je da joj lice, i bez šminke, izgleda sveže i zrači unutrašnjom radošću, a to je, priznaćeš, veoma teško postići bilo kakvim kozmetičkim intervencijama, čiji je efekat obično jednokratan i kratkotrajan.

- Ma, hajde, preteruješ! Priznajem da vodim uredan život, dovoljno spavam, nikada ne ležem dok ne odstranim šminku sa lica, pravilno se hranim... Verovatno je to to, mada... ja ne primećujem nikakvu promenu na svom licu - uzvratila je ova, izbegavajući da Emih gleda u oči.

- Hm... mene ne možeš zavarati. Takav sjaj u očima zapažala sam kod sebe samo u nekim posebnim trenucima, kada sam bila sva ushićena zbog nekog novog mladića koji mi se dopao i brojala sate i minute do sledećeg sastanka. Oh, kada se samo setim koliko sam ludorija počinila ne mogavši da obuzdam svoje nestrpljenje da što pre proverim da li ću od njegovog poljupca osetiti onaj „zemljotres” o kojem sam čitala u ljubavnim romanima. Jednom prilikom sam, s jednim veoma stidljivim mladićem, bila u šetnji po užasno hladnom i maglovitom vremenu. Pošto s njegove strane nije bilo nikakvog nagoveštaja da će u dogledno vreme smoći hrabrosti da me bar zagrli, bila sam toliko drska da sam mu rekla da su mi se usne zaledile od hladnoće i da nisam u stanju da izgovorim više ijednu reč dok ih ne zagreje poljupcem.

- Oh, gospode! Zar si to stvarno učinila?!! - Karli je bila zaprepašćena.

- Jesam. Obećala sam sebi da ću te večeri, napokon, okusiti njegov poljubac i bila spremna da učinim bilo šta da bi se to dogodilo. Možda je bilo i taktičnijih načina, ali ja, u tom trenutku, nisam mogla nijednog pametnijeg da se setim.

- I kako je on reagovao? - Iznenađujuće. Kao da je osetio neko olakšanje što sam učinila taj

korak. Njegovi poljupci, koji su potom usledili, uverili su me da je i on jedva čekao takav razvoj situacije među nama. Nekoliko dana kasnije rekao mi je da tako nešto nije doživeo ni od jedne devojke i da mi se divi što sam tako postupila.

- I ja ti se divim na beskrajnoj hrabrosti. Nisi se plašila da bi ti mogao okrenuti leda, smatrajući te... hm... nemoralnom ili nešto slično tome?

45

Zvoncica&Foxy

- Ne. Da se to desilo, zaključila bih da je osoba opterećena predrasudama i, kao takav, postao bi mi istog trena nezanimljiv, tako da za njim ne bih ni najmanje žalila.

- Je li bio zgodan? - Izgledao je božanstveno, bar po mišljenju većine devojaka. Imao je

najbolju garderobu među društvom, najveći džeparac, kola... A ja sam bila mršavi, tankonogi devojčurak, koji je bio „dežurni” zabavljač društva, a da niko nije ni slutio da, pod maskom obešenjaštva, krijem paklenu nesigurnost u privlačnost svog tela. Činilo mi se da jedino neočekivanom drskošću ili nekim manguplukom mogu da skrenem pažnju nekog mladića, a za to je bilo potrebno poprilično hrabrosti. Kada sam prvi put oprobala taj metod uspelo je. Od tada sam sasvim drugačije počela da cenim i sebe i druge i shvatila da se samouverenošću, makar i odglumljenom, može mnogo više postići, ne samo kod mladića, već uopšte u životu, nego čekanjem da nas neko primeti i pogađa naše želje i snove.

- Oh, kad bih imala tvoju hrabrost! - Niko se s njom, nažalost, ne rađa. Ona se uči. Ali, kada se prvi put

usudiš da napraviš neki neočekivani korak, budi sigurna da ćeš već biti u nenadoknadivoj prednosti u odnosu na drugu stranu.

Odlučni potezi zbunjuju ljude oko nas, jer ih ostavljaju u uverenju da u svakom trenutku znamo šta hoćemo i da ne odstupamo od svojih principa, čak i kada smo veoma daleko od nekih ozbiljno promišljenih poteza.

- Emili, još nikada nisam čula ovoliko neobičnih, ali... veoma dopadljivih i poučnih stvari. Posle ovog razgovora s tobom čini mi se da bih se osmelila na ludoriju svake vrste.

- Ako mene pitaš, te ludorije obično ostaju u mnogo dužem i lepšem sećanju, nego one „protokolarne” stvari, koje činimo da se ne bismo razlikovali od većine oko nas. Nekada i drastične promene u spoljnom izgledu pomažu da se počinjemo osećati kao sasvim druga osoba, s dodatnim samopouzdanjem.

- Kakve drastične promene? Na šta misliš? - Pa, recimo... zamisli kako bi bilo sjajno da, za početak, svojoj kosi

daš neki ležerniji, otkačeniji izgled? - Predlažeš nešto konkretno? - upitala je Karli zainteresovano. - Eto, umesto te preozbiljne crne nijanse, mislim da bi bilo super da

je ofarbaš u vatreno crvenu i oblikuješ je u dečačku, stepenastu frizuru. - Oh, ne mogu sebe zamisliti takvu! - Naravno da ne možeš dok ne probaš.

46

Zvoncica&Foxy

- Stvarno mi to savetuješ? - Ne samo da savetujem, nego ću da ti preporučim i najboljeg frizera

u gradu za takve, asimetrične frizure. Samo kaži da pristaješ. - D... da - jedva je promucala, još uvek uzbuđena pri pomisli na tako

„revolucionarnu” pramenu u svom izgledu. - Onda - sutra. Važi? - Zašto tako brzo? - Trebalo je da to učiniš još odavno - bila je kategorična Emili, ne

dozvolivši joj da se pokoleba u poslednjem trenutku. - Uh, večeras neću moći da spavam od uzbuđenja! - uzdahnula je

Karli. - Mishm da je bolje da uzbuđenje sačuvaš za neke primerenije stvari

- uzvratila je Emili odmerivši je ispod oka. - Za kakve stvari? O čemu pričaš? - Karli je sva pocrvenela. - Ništa. Kažem samo onako. U svakom slučaju, drugačije ćeš se

osećati kada se vidiš u ogledalu. Ako smo zadovoljni svojim izgledom, to je prvi korak do sticanja samopouzdanja koje je u najbližoj vezi s hrabrošću da učinimo nešto za svoju sreću, ma o čemu se radilo.

- Hvala ti Emili za ovo večeras... mnogo. Jednog dana ću ti pričati koliko su mi značile tvoje reči... baš u ovom trenutku - rekla je Karli glasom prepunim dirljive zahvalnosti.

47

Zvoncica&Foxy

VIII

- Ljubavi, ne mogu ti opisati koliko si me prijatno iznenadila što si, bez reči, pristala da i večeras svratimo kod mene, iako sutra rano ustaješ zbog našeg puta u Italiju.

- Hteo si reći „da vodimo ljubav kod mene”, je U tako? - zadirkivala ga je.

- Pa... tako nekako. Bio sam uveren da ćeš reći da žuriš kući, da bi se naspavala.

- Učinila sam to s predumišljajem, tek da znaš - uzvratila je „strogim” glasom.

- Predumišljajem? Kakvim predumišljajem? - bio je iskreno začuđen. - „Bezbedonosnim”. - Moolim?! Ništa te ne razumem. - Pa, posle neprospavane noći, šta ćeš poželeti da uradiš čim sedneš

u avion? - Da otplovim u carstvo snova, razume se. - Onda je sve u redu. - Šta je u redu? - Paa... nećeš moći da gledaš lepuškaste stjuardese kako pored tebe

promiču u onim kratkim suknjicama, pa ne moram da strahujem da ćeš doživeti sudbinu našeg drugara Vilijama.

- Ah, to si, znači, smislila?! E, pa, draga, moraćeš večeras da me mnogo izmoriš da bi sutra bio „bezbedan” za put. Evo, spreman sam da me „komiraš”. Nisam ni sanjao da nešto tako ugodno spada u deo priprema za put - šalio se.

- S obzirom koliko sam večeras raspoložena, mishm da ti neće preostati snage ni da sutra vežeš sigurnosni pojas u avionu.

- To je najlepša pretnja koju su moje uši dosad čule. Jedva čekam da mi pokažeš „ozbiljnost” svojih namera.

- Ne moraš mi dvaput reći.

KRAJ

48