SADRŽAJ

1.Sociološko određenje rada......................................................................................2

2.Rad – sloboda ili prinuda.........................................................................................2

3.Podela rada................................................................................................................ 3

4.Rad u predindustrijskom agrarnom društvu............................................................4

5.Rad u industrijskom društvu.....................................................................................4

6.Socijalno prilagođavanje rada.................................................................................5

7.Zaposlenost i nezaposlenost....................................................................................5

7.1. Zaposlenost i nezaposlenost u našem društvu.......................................5

8.Duhovni stvaralački rad...........................................................................................6

9.Konflikti na radu.....................................................................................................6

10.Štrajkovi..................................................................................................................7

10.1.Štrajkovi u našem društvu..................................................................8

11.Literatura................................................................................................................13

1. Sociološko određenje rada

Čovek je oduvek težio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove života i obezbedi opstanak, a to je bilo moguće samo menjanjem i prilagođavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje rada započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima izvodili različite zaključke o njegovoj svrsishodnosti. Među prvima je bio stoik Panaitije u II v p.n.e koji je govorio da su stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i Ciceron koji je u svom spisu “De officiis” (O dužnostima) govorio da čovek radom treba da preoblikuje prirodu da bi ona služila ljudskoj reprodukciji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII veka naučnici poput Džona Loka i Adama Smita ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke o radu kao što su sociologija rada, psihologija rada…

Definicija rada: Odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u nastojanju da i sam deluje ako ne kao prirodna sila a ono bar kao produžena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi. Ljudi uspostavljaju društvene odnose na bazi različitih radnih aktivnosti; rad povezuje jednog čoveka sa drugim jer postoji mnogo poslova koje nije moguće sam obaviti. Rad je takođe uslovio potrebu za zajednickim životom u društvenoj zajednici.

Pod sadržajem rada ne podrazumevamo samo celokupnost tehničko-organizacionih funkcija ljudi u procesu rada (stepen razvoja tehnike, predmeta rada, organizacija rada…) već i društveno-ekonomske uslove u kojima se radna delatnost ostvaruje i može imati vrlo složenu strukturu.

Rad se može posmatrati u tri sektora: Primarnim sektorom se smatra neposredna prerada prirodnih resursa (poljoprivreda, energetika, rudarstvo); Sekundarnim industrija a Tercijarnim sektor uslužnih delatnosti

2. Rad – sloboda ili prinuda

Rad koji proizilazi iz slobodnog izbora i koji je u skladu sa sposobnostima čoveka predstavlja značajan faktor za uspostavljanje psihološke ravnoteže, izgrađivanja ličnosti i trajnog zadovoljstva. Da bi se rad smatrao slobodnim bitno je da onaj koji radi ima osećaj da je njegov rad pravedno nagrađen u srazmeri sa njegovim kvalifikacijama i ulozenim naporom.

O radu kao prinudi možemo govoriti u okviru poslova koji su bezlični, u kojima izvršilac ne učestvuje svojom ličnošću i u kojima on ne pokazuje svoje sposobnosti ili sklonosti, poslovi koji nisu adekvatno nagrađeni, poslovi od kojih se po završetku radnog vremena beži kao od ropstva. Svi se ti poslovi doživljavaju kao nešto tuđe, spolja nametnuto, što se može nazvati i otuđeni rad. Prinuda može biti unutrašnja ili spoljašnja. Unutrašnja može da proizilazi iz potrebe da se služi društvu, nekom idolu, nekom autoritetu. Spoljna prinuda se moze javiti u formi fizicke sile, moralnog ubedjivanja ili ekonomskog pritiska

2

2.1 OSNOVA RADA

Rad je svrsishodna delatnost. Čovek živi u društvu sa drugim ljudima, u porodici, na poslu, sa prijateljima, sunarodnicima i građanin je svetske zajednice. To društvo, kao i čovek, prevalilo je više hiljada godina, razvijajući se u međusobnim uticajima sa čovekom, stičući materijalna dobra, izgrađujući duhovnost naroda i stvarajući tradiciju kao naslagu svih tih plodova.Nastanak i razvoj građanskog društva podstakao je razvoj naučne misli, koja je istraživala novonastale velike društvene promene i gradila prva teorijska uporišta. Razvoj društva utiče ne samo na razvoj sociologije kao nauke u celini, nego u određenom smislu nameće i odgovarajuće teorijske pristupe i metode naspram prirode društvenih odnosa u određenim istorijskim periodima.Veliki broj sociologa je saglasan u oceni da je rad temelj formiranja čoveka ali i razvoja društva. Veoma značajni filozofi i sociolozi, ali i drugi mislioci, izrekli su umna gledišta o svekolikoj ulozi rada u društvenoj zbilji i pečatu koji daje formiranju čoveka kao društvenog bića.

3. ČOVEK I DRUŠTVO

Čovek obavlja rad svesno, to jest opredeljujući se za neku vrstu rada on najpre svesno osmisli šta će i zbog čega će nešto raditi, sebi postavlja svrhu tog rada. U čovekovom radu postoji, dakle, veza između cilja i rada, a to dalje znači da je čovek sposoban da prilagodi svoj rad ostvarenju cilja u skladu sa okolnostima u kojima radi. Čovek je, po Karlu Marksu, biće prakse, koje svesno dela, koje radi i radeći menja svet i sebe. U tom smislu čoveku je stvaralaštvo jedno od ključnih obeležja. Čovek kao svesno biće smišljeno stvara nešto što dotle nije postojalo i u tom pogledu stvaralaštvo je proižvođenje nečeg dotle nepostojećeg.Čovek je deo prirode i veoma je vezan za prirodu, jer i sam njegov život zavisi od zadovoljavanja neophodnih prirodnih potreba. Ali, čovek više ne može ni te elementarne prirodne potrebe da zadovoljava uzimajući ih od prirode, a da pri tom ne uloži svoj rad.Podela rada je izuzetno značajan činilac u razvoju društva. U dokapitalističkim društvima rad se pretežno odvijao u poljoprivredi i zanatstvu. Radnik je u to vreme obavljao sve vidove proizvodnog procesa od početka do kraja. Nastanak industrijske proizvodnje doveo je do raskida sa manufakturnim načinom rada jer u novom načinu proizvodnje svi ne rade sve, nego se proces rada deli na specijalne radne operacije u kojima učestvuje više pojedinaca i tako nastaje proces podele rada. Podela rada dovodi do masovne, industrijske prozvodnje u kojoj dominira stručni rad za mašinom.Neki teoretičari, poput Karla Marksa, pridaju izuzetnu važnost podeli rada u razvoju društva, a pogotovo uspostavljanju određenih odnosa u strukturi društva. Marks ističe da rad, proizvodnja i podela rada leže u osnovi svih društvenih pojava i procesa, a posebni oblici društvenih struktura i društvenih grupa nisu ništa drugo nego posebne manifestacije procesa podele rada.Rad i tehnologija i njihova povezanost bivaju sve više predmet interesovanja sociologa. Zapravo, najviše pažnje se usmerava na pitanje kako tehnologija utičena doživljaj rada zaposlenih, pogotovo u periodu kada automatizacija i kompjuterizacija postaju nezaobilazni elementi novih tehnologija. Jer, nove tehnologije po pravilu vode ka većoj produktivnosti i efikasnosti, ali sociologe u svemu tome interesuje pre svega kako zaposleni doživljavaju radni proces i promene koje donose nove tehnologije.Pitanje da li rad ima i znatna negativna svojstva, zbog kojih ga zaposleni osećaju kao tegobu, a ne samo kao zadovoljstvo, nije novijeg datuma. Još su Karl Marks i Emil Dirkem, svaki na svoj način, pomno razmatrali ovu veoma značajnu problematiku.Marks je sledeći Hegelovo filozofsko učenje postavio temelje teoriji otuđenja. Marks ističe da industrijalizacija, nove tehnologije i najamni rad dovode do otuđenja među radnicima. Radnici

3

izvršavaju rutinske, monotone radne operacije, koje lišavaju rad njegove unjutrašnje kreativne vrednosti. Rad se svodi na nužno zlo i na sredstvo za obezbeđivanje gole materijalne egzistencije. Time radnici gube kontrolu nad svojim radom, oni se otuđuju. I ovde nastaje jedan od najvecih apsurd savremenog sveta: rad neprekidno povecava čovekovu stvaralačku moć nad prirodom, osvaja svemir i fantastične nove, moćne tehnologije, ali i dalje svaki treći čovek na zemlji planeti gladuje, a najviše ljudi strada upravo od te tehnološke premoći, bilo fizički, a još više psihički, kroz otuđenje od rada, otuđenje među ljudima, od društva. Zato se sve više nameće pitanje suprotnosti između čovekove moći prema prirodi i nemoći prema sopstvenim tvorevinama i užasnim stradanjima koje one donose. Čovek se oseća nemoćan najviše u svakodnevnom poslu, mnogo više nego pred opasnostima od ratova i drugih katastrofa. Rad je sve manje izraz želje i potrebe čoveka, a sve više nametnute spoljne sile, pa čovek ne oseća da proizvod pripada njemu. Čovek prenosi deo svoje ličnosti kroz znanja i trud na predmet rada, ali se on time u radu ne potvrđuje nego se otuđuje od rada. Otuđeni rad se postavlja iznad njega kao tuđa sila koja vlada društvom. Rad , dakle, postaje obična prinuda radi održavanja materijalne egzistencije, lišen svoje unutrašnje kreativnosti, sveden na parcijalne, monotone operacije, tako da takva prinuda i siromaštvo duha čini čoveka na radu nesrećnim i otuđenim ne samo od rada, nego i od drugih ljudi .Otuđeni čovek sve više oseća da je njegov život u društvu stran njegovom biću, da uslovi rada uništavaju njegovu ličnost i dostojanstvo i da takvo stanje čini osnovu za konflikte između pojedinca i društva. Emil Dirkem je ukazivao na nepovoljne posledice do kojih dolazi usled industrijalizacije i urbanizacije, koje su dovele do još veće podele rada, što je izazvalo razaranje mehanjičke solidarnosti koja je bila osnova življenja u tradicionalnom društvu. Međutim, smatra Dirkem, nova podela rada je ipak dovela do veće međuzavisnosti među ljudima. Ova nova vrsta organske solidarnosti je značajna za koheziju društva, mada ukoliko su promene u podeli rada prebrze, onda one mogu da budu razorne i opasne po tradicionalni način života i da dovedu do anomije osecaja besciljnosti ili očaja.Na tragu ovih gledišta o otuđenju i neki savremeni sociolozi nastoje da utvrde u kojoj meri nove tehnologije, a pre svega automatizacija rada, dovode do otuđenosti zaposlenih. Robert Blauner je šezdesetih godina pokušao da istraži stepen do kojeg su zaposleni doživljavali otuđenost u vidu potpune nemoći, izolacije i samootuđenja. Njegov zakjučak, koji je objavio u knjizi,,Otuđenje i sloboda,, (1964), je veoma zanjimljiv zaposleni na montažnim pokretnim trakama bili su najviše otuđeni dok je njivo otuđenja u automatizovanoj projizvodnji bio nešto manji. Blauner smatra da uvođenje automatizacije pozitivno utiče na povezivanje zaposlenih u procesu rada, pa time kod radnika stvara osecaj kontrole nad radom. Desetak godina kasnije, jedan drugi autor, Hari Brejvermen, u knjizi ,,Rad i monopolistički kapital,, (1974) ističe da automatizacija udaljava radnike od veština koje poseduju. Automatizacija je dovela do degradacije posla time što je ograničila potrebe za kreativnim umećima. Zapravo, ovaj autor smatra da menađment usitnjavanjem poslova i razbijanjem celine radnog procesa olakšano ostvaruje kontrolu nad zaposlenima. Savremeni rad, zasnovan na najnovijim tehnologijama, daje određene blagodeti čoveku manje je fizički mukotrpan, obavlja se u pogodnijim tehničkim uslovima, vece su zarade, kraće je radno vreme. Ali, pored pomenutih nelagodnosti i nezadovoljstava zbog otuđenja u radnom procesu, zaposleni trpe ozbiljne nepovoljne socijalno-psihološke posledice takvog rada i van radnog vremena. Sve značajniji činilac koji utiče na povećanje produktivnosti rada, ali i na motivaciju radnika jeste organizacija rada. Valja reci da je na određeni način ovo pitanje uočio još Adam Smit, jedan od osnivača moderne ekonomije. U svom delu ,,Bogatstvo naroda,, izdatom još daleke 1776. godine, Smit ukazuje na činjenicu da podela rada pozitivno utiče na povećanje produktivnosti. On je, zapravo, anticipirao podelu rada koja će se javiti koji vek kasnije i koja će se zasnivati na parcijalizaciji proizvodnje, tj. na razbijanju proizvodnog procesa na desetine, stotine, pa i hiljade usitnjenih radnih operacija. Njegov primer analize rada u fabrici čioda je naširoko poznat u sociološkoj i ekonomskoj literaturi. Izučavajući ovaj problem, Smit zaključuje da ako čovek radi

4

sam, onda dnevno može da napravi dvadeset čioda. Ali, deleći taj posao na veći broj jednostavnih operacija, deset radnika koji rade na tim usitnjenim operacijama mogu da proizvedu dnevno 48.000 čioda, što znači da se produktivnost na ovaj način povećava za 240 puta.Najdublji trag u modernoj organizaciji rada ostvarili su Frederik Tejlor i Henri Ford. Frederik Tejlor je napisao veći broj radova i svoj pristup organizaciji rada je nazvao naučni menadžment, a pravac koji je Tejlor začeo nazvan je tejlorizam. Reč je ne samo o teorijskom proučavanju, već i o značajnom uticaju tejlorizma na praktičnu organizaciju rada. Rukovodstvo preduzeća je svakom radniku precizno utvrđivalo obim i sadržaj posla, a da bi stimulativno uticali na povećanje produktivnosti, radnici su plaćani po ostvarenom učinku, ili kako se u nekadašnjoj Jugoslaviji u samoupravnom sistemu govorilo,,raspodela prema učinku,,. Tejlorizam je vodio računa o povećanju industrijske efikasnosti, ali je povećana produktivnost i znatno veća proizvodnja, odnosno gomilanje proizvoda, nametnulo problem plasmana proizvedene robe. Otuda je fordizam (naziv je dat po rodonačelniku Henri Fordu) u središte postavio pitanje povezivanja masovne proizvodnje sa obradom tržišta, odnosno sa prodajom robe. Ford je u svojoj fabrici automobila postavio pokretne montažne trake, pri čemu je svaki radnik na traci imao samo jednu krajnje jednostavnu radnu operaciju. Bitna odlika fordizma jeste opredeljenje za masovnu proizvodnju, za velike serije istog proizvoda. Ford je u svojoj prvoj fabrici proizvodio samo jednu vrstu automobila. I tejlorizam i fordizam, ističe veliki broj sociologa, ima veliki nedostatak u tome što menadžment preduzeća određuje poslove prema mogućnostima mašina na kojima se radi, a radnici nemaju gotovo nikakvu samostalnost, a time ni kreativnost u radu i neprestano su pod strogim nadzorom menadžmenta. Zarad veće radne discipline i veće produktivnosti zaposleni se neprestano nadgledaju kroz različite sisteme kontrole. Rigorozna kontrola ima nepovoljan psihički i moralni efekat kod radnika i stoga sociolozi tejlorizam i fordizam nazivaju sistemima niskog poverenja.Masovna proizvodnja i prezasićenost tržišta diktirali su početkom sedamdesetih godina značajne promene u proizvodnji, najpre u SAD-u, Japanu i zapadnoj Evropi. Umesto velikih serija masovne proizvodnje, nastaje preorijentacija na manje serije i dolazi do stvaranja zasebnih, malih tržišta. Fabrike automobila ne proizvode godinama samo jedan model auta, nego vake godine izbacuju po neki novi model sa manjom serijom. Štaviše, kupac može za neki model luksuznijeg auta da naruči i posebnu, dodatnu opremu za svog ljubimca. S druge strane, dok su se u vreme fordizma veliki, poznati proizvođači takmičili u stvaranju što trajnijih proizvoda, danas, u vreme postfordizma, proizvođači se nadmeću u dizajnu svojih proizvoda, pri čemu auto treba što kraće da traje kako bi se povećavala prodaja novih modela. Sve to dovodi do stanja da masovnu proizvodnju zamenjuje fleksibilna proizvodnja.Intenzivirana i diferencirana podela rada je nagoveštaj i početak industrijske proizvodnje. Stoga, podela rada kao postulat, ugrađuje se u temelje industrije i zaloga je njenog razvoja.

4. Podela rada

Najranija podela rada bila je prema: polu, uzrastu, rasi, narodnosti.

Pol: Svako drustvo, posebno primitivna i nerazvijena drustva, teži da uspostavi pravila o muškim i ženskim poslovima. Vremenom ti obrasci ponašanja postaju ustaljeni i teško se menjaju, iako je i to moguće, ali iziskuje mnogo vremena i napora.

Uzrast: Mnoga tradicionalna društva su uzrasno podeljena, imaju ceremonije i rituale kojima se proslavlja individualni prelaz iz jedne u drugu dobnu grupu. U savremenom društvu ove podele su manje prisutne.

5

Rasa i narodnost: Ova podela može izrasti iz ratova i osvajanja gde bi pripadnici pobedjenih naroda obično bili predodređeni za teške fizičke poslove. Ovaj osnov podele rada je do nedavno bio prisutan u mnogim delovima sveta gde se održao robovlasnički poredak. Npr u SAD je ropstvo ukinuto 1865, u Brazilu 1881, a u Saudijskoj Arabiji 1963. U mnogim zemljama se prepoznaje socijalna i nacionalna segregacija unutar podele rada, gde su, za pripadnike određenih grupa uglavnom predodređeni fizički, teški ili slabo plaćeni poslovi. Npr. Romi koji rade većinom u Gradskoj čistoći.

U savremenom društvu podela rada i specijalizacija se povećava. Poslovi koji su nekad obavljani kod kuće (npr. tkanje ili vaspitavanje i obrazovanje dece) sada predstavljaju posao plaćenih specijalista. Podelu rada možemo klasifikovati kao opštu ili društvenu i proizvodnu ili tehničku podelu rada.

Pod društvenom podelom rada bi se podrazumevala podela rada na grane i delatnosti dok se podela rada unutar jedne grane naziva proizvodnom ili tehničkom podelom rada. Proizvodna podela rada pocinje da se razvija tek pojavom industrijalizacije. Ona je doprinela: povećanju spretnosti svakog pojedinog radnika, uštedi u vremenu, usavršavanju mnogih mašina koje olakšavaju i skraćuju rad. Do podele rada dolazi kada posao po obimu ili složenosti prevazilazi normalni radni potencijal jednog izvršioca. To bi bio, ujedno, opis korena pojave podele rada, ako ne i definicija.U industrijskoj proizvodnji, pojava složenih proizvoda sa sofisticiranim tehnologijama izrade generiše visoko izdiferenciranu podelu rada u samoj proizvodnji na nivou izvršilaca, sa više ili manje odraza u nadgradnji, tj. unutrašnjem okruženju proizvodnje.Posledice podele rada na ekonomskom polju, povećanje produktivnosti rada i životnog standarda ne obavezno usaglašeno, su nesporne, sve do momenta dok je bio prisutan osećaj mere. To je poenta u instrumentalizovanju podele rada u kontekstu organizovanja od strane menadžera, o čemu će biti posebno reči u nastavku.Dva su glavna osnova po kojima se razvija podela rada: -kvantitativni, po obimu; -kvalitativni, po stručnosti.Takođe, mogućnosti pojedinačne interpretacije i kombinovanje ova dva osnovs su veoma prisutne. Kada količinski obim posla preraste radni kapacitet pojedinca, izvršioca, zavisno od veličine premašaja mogu uslediti različita rešenja: -prekovremeni rad, po mogućem trajanju ograničeno; -podela na veći broj izvršilaca, koji mogu biti na jednom mestu ili prostorno razdvojeni, na primer tri kioska za prodaju štampe.Potreba za sve izraženijom podelom rada po osnovu stručnosti je posledica kumulacije znanja u svim obastima ljudskog delovanja. Manifestovanje je veoma raznovrsno ali u okviru indrustrijskog PPS-a uočavaju se dva nivoa.: -izvršni proizvodni nivo; -nivo celine sa odgovarajućim reperkusijama na nižim nivoima.Na izvršnom proizvodnom nivou, umesto VK radnika – majstora, koji seče, savija, buši, vari, montira lim i čelične šipke, dolazi do podele na: -bravare -limare -zavarivače -montere.Pored povećanog fonda znanja i manuelnih veština koje apsorbuju normalni radni potencijal pojedinca –izvršioca, uplice se kvantitazivni aspekt, tj. povećan obim posla, što sve skupa rezultira

6

u prikazanu podelu rada, gde je po nazivima involviran čovek, koji se školuje da bi mogao obavljati odgovarajući posao. Na nivou celine, zavisno od veličine PPS-a, nastaju, više ili manje, izdiferencirane podele rada na: -tehnički; -komercijalni; -finansijski sektor.Diferencijacija je manje izražena, jer su poslovi po obimu manji, pa se zbog ekonomije troškova za plate objedinjavaju relativno srodni poslovi na radnom mestu jednog izvršioca. Sociološki pristup radu objedinjuje dva osnovna shvatanja rada: - šire, antropološko shvatanje rada kao svesne svrsishodne prakse, kojom čovek proizvodi sebe kao kulturno i istorijsko biće; - uže, ekonomsko shvatanje rada kao proizvodnje materijalnih dobara i profesionalne društvene delatnosti kojom se zadovoljavaju osnovne potrebe društva i onih koji obavljaju radnu aktivnost. Sociološki pristup radu objedinjuje dva osnovna svatanja rada: -šire, antropološko shvatanje rada kao svesne svrsishodne prakse, kojom čovek proizvodi sebe kao kulturno i istorijsko biće. -uže, ekonomsko shvatanje rada kao proizvodnje materijalnih dobara i profesionalne društvene delatnosti kojom se zadovoljavaju osnovne potrebe društva i onih koji obavljaju radnu aktivnost. -profesionalni rad ima primarni ekonomski značaj za obezbeđivanje egzistencije onog ko radi članova njegove porodice i opstanka i razvoja celokupnog društva. Podela rada: -prirodna; -istorijska; -trgovina;Vrste podele rada: -prirodna podela rada-zasniva se na polu i starosti, odnosno to je podela poslova između žena i muškaraca i podela među generacijama. -istorijska podela rada-obično se svodi na takozvane tri velike podele rada u dosadašnjoj istoriji: -pojava zemljoradnje kao zasebne privredne grane; -izdvajanje manifaktura od poljoprivrede i stvaranje podloge za kasniju pojavu industrije; -pojava trgovine kao grane koja povezuje poljoprivredu i zanatstvo posredstvom prvobitnog tržišta, što je kasnije omogućilo nastajanje robnog društva na razvijenom tržištu. Od XVII-tog pa do početka XX-tog veka, zapadne zemlje, koristeći svoju superiornu društvenu snagu tamo gde je to bilo potrebno, osnovale su kolonije u mnogim područjima gde su ranije postojala tradicionalna društva. Iako su danas skoro sve kolonije stekle nezavisnost, kolonijalizam je bio glavni proces u stvaranju društvene mape sveta kakva je ona dSvakako sociološki najznačajniji aspekt podele rada je podela na upravljački i izvrsilački. Upravljački poslovi su uvek privilegija vlasnika sredstava za proizvodnju i njihovih zastupnika. Upravljački rad obezbeđuje bolje prihode, veći društveni ugled, veću društvenu moć. Dakle, oni koji dominiraju radnim i proizvodnim procesom su u poziciji da dominiraju celokupnim društvom. Na ovaj način oni postaju izdvojena i relativno zatvorena socijalna klasa.

5. GLOBALNI RAZVOJ

Društva prvog tipa, uključujući i SAD, postale su industrijalizovana. Ona u drugoj kategoriji uglavnom su na znatno nižem nivou industrijskog razvoja i često se nazivaju manje razvijenim društvima, ili zemlje u razvoju. Mnoga društva u razvoju nalaze se u oblastima Azije, Afrike i Južne Amerike koje su bile pod kolonijalnom vlašću.

7

Iako mogu obuhvatati narode koji i dalje žive tradicionalnim načinom života, zemlje u razvoju veoma se razlikuju od ranijih oblika tradicionalnih društava. Njihovi politički sistemi izgrađeni su po uzoru na sisteme koji su prvo bili osnovani u društvima na Zapadu, drugim rečima, to su nacionalne države. Dok najveći stanovništva i dalje živi u seoskim područjima, mnoga ova drušva doživljavaju ubrzani proces razvoja gradova. Iako poljoprivreda i dalje ostaje glavna privredna delatnost, usevi se sada češće proizvode za izvoz na svetska tržišta nego za domaću potrošnju. Zemlje u razvoju nisu samo društva koja su “ zaostajala“ za industrijski razvijenijim područjima. Ona su u velikoj meri osnivana upravo dolazeći u kontakt sa zapadnim industrijalizmom koji je potkopao ranije, mnogo tradicionalnije sisteme.Uslovi u siromašnijim od ovih društava više su se pogoršali nego popravili u poslednjih nekoliko godina. Procenjuuje se da na početku 21. veka 1,2 milijarde ljudi živi u uslovima velikog siromaštva, od kojihogromna većina u zemljama u razvoju. Nekih 3 milijarde ljudi, što čini gotovo polovinu svetske populacije, živi sa manje od 2 dolara na dan. Zemlje u razvoju nisu jedinstvena celina. Dok većina manje razvijenih zemalja znatno zaostaje za privrednim razvojem zapadnih društava, neke zemlje započele su sa procesom industrijalizacije i doživele dramastičan ekonomski rast u poslednje tri decenije. O tim zemljama ponekad se govori kao o novoindustrijalizovanim zemljama, a one obuhvataju Brazil i Meksiko u Južnoj Americi, kao i Južnu Koreju,Singapur i Tajvan u istočnoj Aziji. Stope ekonomskog rasta najuspešnijih novoindustrijalizovanih zemalja po nekoliko puta su veće od onih u privredama Zapada. U nekim slučajevima, novoindustrijalizovane zemlje doostigle su nivo dohotka po glavi stanovnika gotovo isti kao u siromašnijim razvijenim zemljama.Sve do kraja devedesitih godina 20. veka, istočnoazijske novoindrustrijalizovane zemlje imale su najstabilnije nivoe ekonomskog prosperiteta. Izvoz proizvedene robe, naročizo u razvijene zemlje, doprineo je izuzetno brzom ekonomskom rastu u privredama ovih takozvanih,,azijskih tigrova,,. Istočnoazijske novoindustrijalizovane zemlje takođe karakteriše visok nivo ulaganja, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Proizvodnja čelika u Južnoj Koreji izuzetno je porasla, a brodogradnja i elektronska industrija nalaze se u svetskom vrhu. Singapur se pokazuje kao glavni finansijski i trgovački centar jugoistočne Azije, a Tajvan je takođe značajno prisutan u prerađivačkoj i elektronskoj industriji. U periodu od 1997. do 1998. godine ekonomije istočne Azije destabilizovala je erupcija globalne finansijske krize koja se velikom brzinom i intenzitetom proširila kroz ceo region i šire. Uprkos ovim zastojima, ekonomski razvoj u novoindustrijalizovanim zemljama istočne Azije unapredio je kvalitet života miliona ljudi u regionu. To je istovremeno dovelo do smanjenja nivoa siromaštva i stope smrtnosti dece, a životni vek se produžio.Privredni razvoj azijskih i južno američkih zemalja izgleda da ima malo dodirnih tačaka sa životom ljudi u Britaniji, Sjedinjenim Američkim državama ili drugim industrijalizovanim zemljama. Međutim, uopšte nije tako. Narodi su sada povezani u jednu globalnu privredu, tako da događaji u drugim delovima sveta imaju neposredne uticaje i posledice u celom svetu. Na primer, rast proizvodnje čelika u istočnoj Aziji direktno je uticao na Britaniju čiji je udeo u globalnoj proizvodnji čelika znatno opao u poslednje tri decenije. Slično tome, nedavna finansijska tržišta širom sveta postala nepostojanija, što je dalje dovelo do destabilizacije ekonomija koje su izgledale sasvim stabilne. Najzad, rast novoindustrijalizovanih zemalja menja tradicionalnu razliku između,,Severa,, i ,,Juga,, koju smo već pomenuli. Politički i ekonomski odnosi ne mogu se više kategorizovati prema jednostavnom modelu: društva,,Prvog.,, i ,,Trećeg,, sveta. Proces globalizacije stvara mnogo složeniju konfiguraciju moći i privilegija od onog koji je preovladavao pre jednog veka.Ljudska bića postoje na zemlji otprilike pola miliona godina. Poljoprivreda, kao neophodna osnova utvrđenih naselja, stara je tek oko 12 hiljada godina. Civilizovana društva datiraju od pre otprilike 6 hiljada godina.

8

Ako bismo čitav dosadašnji period ljudskog postojanja posmatrali kao jedan dan, onda se poljoprivreda pojavila u 23 časa i 56 minuta, a civilizovana društva samo minut kasnije- u 23 časa i 57 minuta. Razvitak modernih društava dogodilo bi se tek u 23 časa, 59 minuta i 30 sekundi. Ipak verovatno se toliko mnogo promena odigralo u poslednjih trideset sekundi tog ,,čovekovog dana,, koliko za sve vreme koje je tome prethodilo. Kao što smo videli, način života i društvene institucije koje su karakteristične za moderni svet radikalno se razlikuju čak i od onih iz bliže prošlosti. U toku samo dva ili tri veka-sićušni delić vremena u kontekstu celokupne istorije ljuckog roda-čovekov društveni život bio je istrgnut iz onih oblika društvenog poretka u kojima su ljudi živeli hiljadama godina. Kako sociolozi objašnjavaju procese promena koji su potpuno izmenili način na koji su ljudi živeli. U preostalom delu ovog poglavlja, prikazaćemo pokušaje da se protumače obrasci promena koji su uticali na istoriju ljuckog roda u celini; onda ćemo razmotriti zašto se savremeni period nužno dovodi u vezu sa tako izuzetno dubokom i brzom društvenom promenom.Rad se nalazi u centru života mnogih ljudi ne samo u svakodnevnom smislu, nego i u smislu širih ciljeva u životu. Mada rad jeste smatrati „dužnošću“ ili „nužnim zlom“, ne može se poreći da rad predstavlja suštinski deo naših života. Najveći deo vremena provodimo „radeći“ ili „na poslu“, i mnogi aspekti našeg postojanja – od prijatelja do rekreacije oblikovani su obrascima rada. Termin društvo se odnosi i na čitavu savremenu civilizaciju, na skup nekolicine prijatelja, na skupinu svih građana jedne države, ali i na skup ljudi po raznim osnovama, pa i na celinu čovečanstva u ljudskoj istoriji. Ali, zajedničke osobine svih ovih različitih sadržaja termina društvo jeste društveno kao specifičnost koja se javlja jedino u ljudskom društvu. Jer, postoje skupine i u prirodi i u životinjskom svetu koje ne sadrže obeležja društvenosti.Stav da nema čoveka bez društva, ni društva bez čoveka jeste veoma jednostavna, ali i veoma važna činjenica. Stoga je svaka rasprava o društvu najčešće analiza odnosa čoveka i društva. Ali, teškoće u određivanju pojma društva ponavljaju se na određen način u definisanju pojma čoveka. Doduše, različite nauke daju različite definicije u skladu sa svojim sadržajem i uglom posmatranja čoveka. U svakoj, pa i sociološkoj definiciji valja uvažiti činjenicu da je čovek najsloženije živo biće. Čovek je, najpre prirodno biće, biološka individua, organski i sastavni deo sveta prirode, i kao takav potčinjen njenim zakonima.Čovek je i psihičko biće. Svest čoveka je najviši oblik psihičkog u čoveku i nastala je u tesnoj vezi sa njegovom stvaralačkom delatnošću. Stoga se čovek kao psihičko biće određuje kao radno, delatno, stvaralačko i svesno biće. Upravo, svest povezana sa radom, stvaralaštvom i praksom daje čoveku ogromnu nadmoćnost nad ostalim svetom prirode.Rad zauzima veći deo našeg života, nego bilo koja druga aktivnost. Kad govorimo o radu često ga povezujemo sa napornim poslom – odnosno, sa jednim nizom zadataka koje bismo želeli da smanjimo, i ako je to ikako moguće, sasvim izbegnemo. Rad, međutim, čini nešto više od napornog posla, jer se onda ljudi ne bi osećali tako dezorjentisani kada ostanu bez posla. U modernom društvu imati zaposlenje važno je zbog našeg samopoštovanja. Čak i kada uslovi za rad nisu naročito prijatni, a sam posao dosadan, rad postaje bitan element psihološkog sastava ljudi i ciklusa njihovih svakodnevnih aktivnosti. Stoga su važne sledeće karakteristike rada:

- Novac;- Nivo aktivnosti;- Raznovrsnost;- Struktura vremena;- Društveni kontakti;- Lični identitet.

Mnoge male promene u svetu rada, koje su se ns prvi pogled autonomno i autohtono odigrale u poslednjim decenijama, odjednom su sve zajedno postale krupna promena i zbog toga su postale

9

predmet pažnje u naučnim krugovima, pre svega zbog velikog uticaja koji je ostvaren na promenu prirode i karaktera ljudskog rada u celini.U sistemu čovek – tehnologija, najznačajnija promena, istorijski gledano, odigrala se pojavom mašina koje su zamenjivale do tada poznate i široko korišćene ručne alatke. To je poznati proces koji nastaje sa industrijalizacijom. Industrijalizacija se odvijala kroz mehanizaciju sredstava za rad, zatim kroz automatizaciju procesa proizvodnje i kroz obaveznu novu podelu rada.Neki od problema nastalih u sistemu čovek – mašina rešavani su i organizacionim merama kao što su „obogaćivanje rada“ i „proširivanje rada“. To su procesi koji su u literaturi o organizovanju industrijske proizvodnje poznati.Teorije o motivaciji za rad najviše su doprinele dase unapređuju odnosi u sistemu čovek – tehnologija – organizacija. Snažno fokusiranje na čovekov rad u uslovima tekuće proizvodnje ukazivalo je na mnoga aktuelna pitanja daljeg razvoja proizvodnje. Rad kao osnovna ljudska delatnost, koja uslovljava i omogućava život čoveka i društva, nije bio podjednako privlačan predmet izučavanja mislilaca i filozofa, kao što su to bile teme iz drugih oblasti života. Razloge ovome treba verovatno tražiti u činjenici da su se radom bavili pripadnici nižih društvenih slojeva, a misaonim aktivnostima pripadnici viših. No, i pored toga što nije bilo naučnih radova u staroj Indiji i Egiptu, u staroj Grčkoj su se Platon i Aristotel bavili proučavanjem rada. U srednjem veku su pojedini učeni ljudi objašnjavali rad kao Božiju kaznu.Rad se može definisati sa više stanovišta: tehnološkog, ekonomskog, filozofskog, pravnog i sociološkog. Sa tehnološkog aspekta ljudski rad se posmatra u kontekstu čovekovog prisvajanja predmeta iz prirode i prilagođavanja svojim potrebama, ali i sa stanovišta sposobnosti čoveka da izradi i racionalno u procesu rada koristi oruđa za rad. Klasicna sociološka definicija pojma rada govori o radu kao o socijalnoj funkciji koja se vrši uz saradnju radnika i kapitaliste, uz određenu podelu rada. Karl Marks je u svojoj analizi razvoja ljudskog društva, i u konstituisanju svoje dijalektičke filozofije, centralni značaj davao ljudskom radu.

6. Rad u predindustrijskom agrarnom društvu

Karakterističan primer razvoja rada može se naći u starom Egiptu. (Egipat je dar Nila) Reka Nil je diktirala uslove života i rada tog vremena. Određivala kad će biti setve, žetve, uslovljavala rad kod ove stare civilizacije. Kasnije, razvojem pisma, rad se deli na fizički i umni, a pisari su spadali u najviše, elitne slojeve društva.

Klasično antičko ropstvo je obeležilo razvoj rada u Rimskoj imperiji u periodu od III v pne do III v ne. Rimski robovi nisu predstavljali homogenu socijalnu grupaciju i nisu imali jedinstven položaj u procesu proizvodnje. Neki su radili na posedima, neki u zanatstvu, neki kao učitelji, lekari, glumci. Slobodno seljaštvo takođe nije bilo jedinstvena grupa. Postojali su veleposednici sa velikim imanjima i brojnim privilegijama, a nasuprot njih stajali su sitni seljaci i bezzemljaši medju kojima i nadničari kao niži sloj. Ovaj period karakteriše veliki priliv seljaka, koji su ostali bez zemlje, u gradove. Dolazi do izražaja podela rada između sela i grada. Grad je u mnogome zavisio od sela, dok su se u njemu obavljale samo neke finansijske transakcije, ubirao se porez od seljačkog stanovništva. Razvoj rada karakteriše niz tehničkih inovacija čiji je doprinos ipak bio neznatan u povećanju produktivnosti. Osnovnu pokretačku energiju i dalje čini ljudska i životinjska snaga. Robovi su radili najteže i najopasnije poslove pa je njihova smrtnost bila visoka, a nije bilo uslova za reprodukciju robovske snage što je uzrokovalo kasniju zamenu robovlasničkog sistema za feudalni.

10

U feudalnom sistemu veleposednici su počeli da parcelišu svoje posede na manje delove i da ih ustupaju robovima na koriščenje. Robovi su time sticali status poluslobodnih seljaka i imali obavezu da žive i rade na feudalčevom posedu a da takođe daju i određen procenat prihoda od svog poseda feudalcu. Time su bili motivisani da brže rade na feudalčevom imanju da bi imali više vremena da završe posao na svom zemljištu i da ostvare što veći prihod za sebe i svoju porodicu.

U srednjem veku ljudi su zavisili od sela; veličina obradivog zemljišta predstavljala je moć. Gospodar nikad nije radio, radili su isključivo seljaci.

7. Rad u industrijskom drustvu

Pronalaskom parne mašine i mašine za preradu pamuka započinje industrijska revolucija koja po prvi put omogućava da se sirovine obrađuju mašinski. Počinje i stvaranje radničke klase, smanjuje se broj zaposlenih u poljoprivredi, povećava se zaposlenost u industriji, rudarstvu i trgovini. Uvođenjem mašina u proizvodni proces dolazi do odvajanja radnog mesta i mesta stanovanja. Radnik se odvaja od svojih proizvoda i postaje čist nadničar. Radno vreme u početku traje od 12 do 14-15 sati osim subote kada je iznosilo 10 sati. Radni ritam određuje mašina a odmore propisuje vlasnik fabrike prema vremenu mirovanja mašina. Nestaje kreativnost u radu koji postaje rutiniziran. Ponavljanje stalno istih pokreta ima za posledicu moćucnost da se radna sposobnost bez prethodnog obrazovanja stekne direktno u proizvodnji, što otvara put zapošljavanju šene i dece u fabrikama. Dečiji rad je bio uobičajena pojava. Deca do 10 godina su kažnjavana batinama jer za njih novčane kazne nisu bile motivacija za rad. Radili su i do 14 sati u teškim uslovima za rad. U kasnijem periodu su donoseni zakoni kojima je dečije radno vreme skraćeno, ukinut je noćni rad. Mada, često se ti zakoni nisu primenjivali. Industrijalizacija je ljudima donela teže uslove za rad i život. Privreda je napredovala, ali je nezadovoljstvo radnika zbog loših uslova za rad raslo. Zato postepeno dolazi do stvaranja radničkih udruženja čiji je cilj bio odbrana ekonomskih interesa. Javljaju se preteče sindikata i prve radničke političke partije. Prva velika pobeda radničkog pokreta je bila donošenje zakona kojim je radni dan skraćen na 10 sati (1847. Engleska) i ograničenja rada žena i dece.

8. Socijalno prilagodjavanje rada

U procesu rada čovek rešava svoja egzistencijalna pitanja, socijalizuje se i ispoljava sebe. U savremenom visokorazvijenom industrijskom društvu uočavaju se neki nedostaci i negativne strane razvoja. Naime, dostizanjem određenog stepena razvoja ljudi upadaju u klopku razvoja jer ovaj postaje sve brži i brži i predstavlja neminovnost i realnost a njegovo usporavanje ili zaustavljanje je praktično nemoguće jer bi dovelo u pitanje opstanak društva u celini. Nova tehnička, tehnološka i organizaciona rešenja imaju za posledicu menjanje uslova i načina obavljanja rada kako u tehničkom tako i u socijalnom smislu iz čega slede i problemi prilagođavanja rada čoveku. Važnost ovog problema došla je do izražaja tek sa razvojem tehničke podele rada, razvojem manufaktura i mašinske proizvodnje gde pojedinačni radnik obavlja samo ograničen broj radnih operacija koje se neprestano ponavljaju čime se kod radnika stvara osećaj monotonije. Najjednostavniji način

11

rešavanja ovog problema je promena radnog mesta uz obezbeđivanje odgovarajuće obuke. Međutim, iz iskustva se zna da radnici obično ne žele da prihvate ovakva rešenja.

Jedna od mogućih posledica loše prilagođenosti rada može da bude i razvijanje osećaja otuđenosti (alijenacije) kod radnika što takođe utiče na njegov nepovoljan odnos prema radu.

Jedan od trendova koje nosi savremeni pristup radu i njegovo približavanje čoveku i društvu je humanizacija rada pri čemu radnika treba tretirati kao slobodnu, svesnu i stvaralačku ličnost.

9. Zaposlenost i nezaposlenost:

Zaposlenost i nezaposlenost su pokazatelji realnog učesca radno angažovanih lica u raspoloživom obimu radno sposobnog stanovništva. Granice zaposlenosti i nezaposlenosti su nejasne i pokretne što otežava njenu klasifikaciju, merenje i sl. Radno sposobno stanovništvo predstavlja radni potencijal nekog društva a zaposleno stanovništvo predstavlja stvarno iskorišćenu radnu snagu. Stanje pune zaposlenosti podrazumeva nužan minimalni procenat privremeno nezaposlenih a koji se kreće u rasponu od 2-5% (nekad čak i do 7%). Pod nezaposlenošću podrazumevamo situaciju u kojoj jedan deo radno sposobnog stanivništva nije u mogućnosti da se zaposli i time doprinese uvećanju društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka niti da učestvuje u njihovoj raspodeli. Pod nezaposlenim se podrazumevaju ne samo postojeća registrovana lica već i ekonomski emigranti koji su otišli na rad u inostranstvo. Takođe treba ubrojati one koji imaju zaposlenje tj. radno mesto ali unutar svog radnog vremena nemaju adekvatan radni angažman. Ovde se radi o latentnoj ili prikrivenoj nezaposlenosti. Radnici su dobijali zaposlenje ne bi li se na taj način ostvario privid pune zaposlenosti (karakteriše nekadašnja istočnoevropska socijalistička drustva). Brojni su uzroci nezaposlenosti: nedovoljna iskorišcenost postojećih privrednih kapaciteta, zaostajanje agrarnog sektora koji može da apsorbuje veliki broj radnika, migracije iz nerazvijenih u razvijene regije tako da se u razvijenim područjima javlja višak radne snage. Posledice nezaposlenosti: stvaranje osećaja ekonomske nesigurnosti za nezaposlenog i njegovu porodicu, razara osnovne društvene vrednosti, ugrožava privrednu stabilnost. Iz hronične nezaposlenosti često slede alkoholizam, kriminal, prostitucija, siva ekonomija i dr.

9.1 Zaposlenost i nezaposlenost u našem drustvu

Naša zvanična statistika pod zaposlenim podrazumeva: 1) lice koje je zasnovalo radni odnos u preduzeću odnosno radnoj organizaciji; 2) lice koje je zasnovalo radni odnos u privatnom sektoru

Našu situaciju u periodu posle drugog svetskog rata karakteriše brz porast zaposlenosti i još brzi porast nezaposlenosti. Uočava se niska korelacija između zaposlenosti i nezaposlenosti. Na prvi pogled zvuči paradoksalno da se nezaposlenost povećava u vreme porast zaposlenosti međutim mnogi koji su pre toga bili angažovani u poljoprivredi vide šansu za sebe i izlaze na tržište rada ne bi li na taj način promenili zanimanje, preselili se iz sela u grad, obezbedili socijalno, zdravstveno, penzijsko osiguranje. Početkom i tokom devedesetih dolazi do drastičnog pogoršanja situacije. Nezaposlenost se još više povećava. Masa mladih ljudi, uglavnom visokoobrazovanih, odlazi u inostranstvo zbog nemogućnosti nalaženja stalnog zaposlenja, loše zarade i još gorih uslova za rad.

12

10. Duhovni stvaralacki rad

To je kreacija ljudskog duha a ne prvenstveno mislilaca. Tipični primeri duhovnog stvaralačkog rada su rad naučnika, umetnika, intelektualca.

Umetničko delo je rezultat ne samo rada pojedinca vec su i individualna svojstva tog pojedinca ugrađena u proizvod rada. Štaviše, i sama umetnička vrednost tog proizvoda uslovljena je individualnošću njegovog tvorca. Veliki deo proizvoda privredne delatnosti predstavlja reprodukciju određenog prototipa, modela. Sva serijska industrijska proizvodnja reprodukuje proizvode koji imaju unapred određene karakteristike. Ideal kvaliteta je kada te karakteristike ne odstupaju od prototipa.

Umetnička dela su unikatni proizvodi, čak i kada se mogu reprodukovati u velikom broju primeraka: reprodukcija slike, knjige… Kod reprodukcije slike uvek se javlja nepremostiva i nenadoknadiva razlika između originala i reprodukcije. S druge strane, kod reprodukovanja književnog dela nema u tom smislu nikakve razlike između originala i reprodukcije (osim ako se radi o prevedenom delu, na neki drugi jezik. Tada se takođe, kao kod slika, gube određeni detalji). Umetničko delo spada u onu vrstu robe kojoj vrednost raste procenom njenog starenja. Da je ono oduvek i bilo roba govori činjenica da su nekada umetnici radili isključivo po narudžbini. Po pravilu umetničko delo prestaje da bude roba i postaje kulturno drustveno dobro onog momenta kada dospe u muzej. Sama trajnost koriščenja umetničkih dela je znatno veća nego kod proizvoda drugih vidova ljudskog rada. Doživljavanje umetničkih dela i taj odnos između njih i publike se može okarakterisati kao “potrošnja” proizvoda. Međutim, razlika je u tome što umetnički proizvod ne biva razaran potrošnjom već naprotiv, obnavlja se njegova umetnička vrednost i umnožava njegovo značenje.

11. Konflikti na radu

Konflikti na radu kao vrsta društvenih konflikata se manifestuju u rasponu od ličnih konflikata pa sve do masovnih protesta i štrajkova. Konflikti na radu se izrazavaju kao suprotnosti koje nastaju među ljudima u toku obavljanja procesa rada. Međutim, ne mora se svako neslaganje i suprotstavljanje tretirati kao konflikt jer je moguće da pojedinci i grupe koje imaju suprotstavljena shvatanja, interese i stavove ipak složno rade. Do konflikata na radu dolazi zbog: 1) ekonomskih razloga (npr smanjivanje zarada ili davanje nagrada pojedincima); 2) neobezbedjivanje odgovarajućih uslova bezbednog rada; 3) loših međuljudskih odnosa i neadekvatnog sistema informisanja; 4) loše organizacije rada; 5) nepoštovanja ili nerazumevanja propisa koji regulisu rad i radne odnose. Konflikte je moguće rešavati putem različitih metoda, tehnika i strategija. Najčešće su prinudne mere ili arbitraža odnosno presuđivanje sa strane, usled čega najčesce ostaju i dalje nezadovoljstva aktera konflikata. Upravljanje konfliktima se sastoji iz dve osnovne faze: dijagnoze i intervencije. U dijagnozi moraju se naći uzroci konflikta i mora se definisati intenzitet konflikta.

13

12. Štrajkovi

Štrajk je prekid rada kojim zaposleni žele da ostvare neko svoje pravo iz rada ili povodom rada.

Reč štrajk (eng strike) znači udarac, a u kontekstu radničkih borbi predstavlja kolektivno odbijanje rada kao oblik pritiska radnika na poslodavca u cilju zadovoljavanja ekonomskih ili političkih zahteva. Cilj štrajkova uvek je očuvanje već stečenih prava i borba za nova prava. Masovnost je kao i kod sindikata ključni izvor snage što znači da je štrajk jedino moguć i ima smisla ako se primeni isključivo kao kolektivna akcija radnika. Takođe, sindikat mora imati autonomiju u odnosu na državu, poslodavce i političke stranke jer u suprotnom štrajk lako može postati predmet političke ili neke druge manipulacije. Autonomija sindikata podrazumeva njegovu samostalnost u pogledu određivanja ciljeva, strategije, i taktike štrajka.

Štrajkovi su u periodu liberalnog kapitalizma bili zabranjivani i kvalifikovani kao krivična dela, da bi tek sa organizovanjem modernih radničkih partija i međunarodnih radničkih organizacija (Prve i Druge internacionale) evropske države počele da priznaju radnicima pravo na štrajk. Najveći štrajkacki pokreti XX veka nastali su kao odjek Oktobarske revolucije 1917. god i revolucije u Nemačkoj 1919. god. Jedan od najvećih štrajkačkih pokreta desio se u Velikoj Britaniji 1926 god.

U slučaju štrajka poslodavac raspolaže određenim pravnim sredstvima za zaštitu vlastitih interesa. Može pribeći lock-outu koji se sastoji u zatvaranju preduzeća povodom radnog sukoba, u odbijanju poslodavca da stavi na raspolaganje radnicima sredstva za rad i da ih plati. To je dakle privremeno zatvaranje preduzeća ili zabrana od strane poslodavca dovoljno velikom broju radnika da pristupe svojim radnim mestima u preduzeću u cilju vršenja pritiska na radnike i sindikat da odustanu od svojih zahteva ili da prihvate zahteve poslodavca.

12.1 Štrajkovi u našem drustvu

Temelj naseg društva su bili jednopartijski sistem i društvena svojina. Ideološka predstava socijalizma kao idealnog, beskonfliktnog drustva prouzrokovala je odbojan stav prema štrajku kao necemu rušilackom, što ne bi trebalo da postoji u zemlji gde vlada radnička klasa. Stoga su štrajkovi najstrožije osuđivani. U ustavno-pravnoj regulativi štrajk nije bio zabranjen, ali sve do početka ’90 godina ni ustavno ni pravno štrajk nije bio definisan, što, inače, nalažu međunarodne norme i standardi. U ovom periodu dominantna karakteristika štrajkova je spontanost tj. imaju svojstvo spontanog bunta koji nastaje kada granica socijalnog trpljenja pređe određeni nivo. Oni su više izraz osećaja ekonomske i socijalne ugroženosti, nezadovoljstva postojećim stanjem, saznanja da se na drugi način nije moglo suprotstaviti socijalnim nepravdama nego kroz organizovane štrajkačke borbe.

U ranijem periodu – tokom šezdesetih dolazi do naglog porasta broja štrajkova kao i broja učesnika u njima. Tokom 1987. godine i kasnije dolazi do pojave velikih štrajkova čiji učesnici masovno odlaze u državne i političke institucije. Počinju da se najavljuju i generalni štrajkovi. Krajem ’80 se smanjuje učesce radnika iz materijalne proizvodnje a povećava se učešce radnika iz društvenih delatnosti. (obrazovanje, zdravstvo…) Dolazi do legalizacije štrajkova, formiraju se štrajkacki

14

odbori i delegacije za pregovore. U ranijem periodu (do sedamdesetih) štrajkovi su pokazali veliku efikasnost u uklanjanju neposrednih povoda (pitanje plata) i veoma malu efikasnost u otklanjanju stvarnih uzroka. Tokom ’80 efikasnost štrajkova je u opadanju. Sama činjenica da se često poseže za štrajkom a da se stvari bitno ne menjaju nameće pitanje smisla takvih štrajkova.

LITERATURA

1. dr Živko Dulanović i dr Milenko Džinović," Osnovi organizacije", Beograd 2003.

2.dr Ante Fijamengo, "Osnovi opšte sociologije"

3 Internet

www.filozovski.ns.ac.yuwww.google.co.yu

15