http://noncredit-money.org/?cat=33&lang=sr

Некредитни новац

Спас за Свет!

Stojan Nenadović

UvodSavremena ekonomija je postala toliko složena da su i stručnjaci sve manje u stanju da je shvate. Nema više ni govora o tome da bi sistem ikada mogao postati stabilan i pouzdan, nego se sve svelo na beskrajnu intervencionističku politiku. I danas kada svet strepi od propasti se još uvek retko može čuti da bi trebalo potražiti stvarna rešenja. Ljudi na vlasti priznaju da ne vide izlaza, nastavljajući pritom da čine isto što i do sada, što je kao kad biste pokušavali da gasite vatru benzinom. Budućnost nam sada zavisi od znanja i umeća da ekonomiju dovedemo u red.

S druge strane, obični ljudi koji razmišljaju zdravorazumski se danas sve češće pitaju: kako to da kriza novčane mase odlučuje da li ćemo raditi (biti zaposleni) ili ne? Nezaposlenost je svakako nepoželjna, tu će se svako složiti. Ona je i neracionalna, jer bi se više materijalnog bogatstva stvaralo kada bi više ljudi bilo zaposleno. Da li je onda logično da su finansije i finansijski poremećaji u stanju da liše ljude prilike za rad na korist celog društva? Otkad su papirne novčanice i kompjuterske brojke postale tako fundamentalne da nam sada čak predstavljaju pretnju po opstanak? Zar ne bi trebalo da je obrnuto: da novčana masa tek odražava ponudu stvarnog bogatstva (robe) na tržištu i pomaže u razmeni? Kakve smo to prepreke postavili pred zdravog i sposobnog čoveka, koje ga sprečavaju da radi i stvara? Da li su te prepreke inherentne tržišnoj ekonomiji ili nisu? Kad počnete da postavljate suštinska pitanja, onda ima nade za sve nas.

Evo još pitanja. Na osnovu kojih ekonomskih zakona, ili društvenih mehanizama, se dešava da roba ne može da se proda, pa i čak propadne, nikad iskorišćena? Roba je tu, ali ljudi nemaju dovoljno novca da je kupe, pa proizvođači ne mogu da prodaju svoje proizvode, ili moraju dugo da čekaju kako bi ih prodali. Umesto da se proizvođači bore protiv konkurencije, oni se muče sa sistemom. I proizvođači i potrošači, iako su zaposleni i rade, moraju čekati da dođu do dovoljno novca kako bi izvukli profit i upotrebnu vrednost iz materijalnog bogatstva koje je već stvoreno. Imamo suštinsku grešku u načinu na koji ekonomija funkcioniše, koja pogađa i proizvođače i potrošače bez pravog razloga. Zašto nema dovoljno novca?

Da kapitalistička ekonomija mora bolovati od nedovoljne potrošnje, takođe poznate pod nazivom hiperprodukcija, uzima se zdravo za gotovo. Navodno, ništa se ne može preduzeti povodom toga, izuzev takvih „rešenja“ kao što je snižavanje kvaliteta robe (kako bi se ubrzao ciklus potrošnje) ili agresivniji marketing (koji ukupno uzev ne rešava ništa i čak pogoršava stvar trošeći ljudske resurse na proizvodnju nekorisnih reklama i trošeći slobodno vreme na gledanje istih), ili nezaposlenost, ili ratovi. Ovo je sve veoma neracionalno, ali ekonomisti se ne protive. Oni to sve uzimaju kao datost i ne pomišljaju da bi se ikad moglo prevazići. To je velika nesreća za čovečanstvo.

Tekuća kriza je izlišna. Niti je pao meteorit niti je cunami potopio industrijske zone razvijenih zemalja. Pa ipak, sve više njih prestaje sa radom. Zašto? Današnjoj ekonomiji nedostaju ogromne količine novca, slično kao u vreme Velike Depresije kada je nedostajalo 30% novca iz opticaja. A zbog čega? Zbog načina na koji se novac emituje u ekonomiju, tj. pušta u opticaj. Novac se stvara kao dug, i u slučaju kada niko ne želi da se zaduži ili niko ne može da pozajmljuje, ne može se kreirati novac. Ova praksa se zasniva na pogrešnom razumevanju novca (tzv. kreditna teorija novca) koje je, opet, bazirano na pogrešnoj teoriji vrednosti. Problem vrednosti robe je do danas ostao naučno nerazrešeno pitanje, a parcijalne teorije su uzimane kao modeli u različitim vremenim i mestima zavisno od političkih okolnosti. Marksova radna teorija vrednosti, po kojoj je vrednost robe jednaka količini rada uloženog u njenu proizvodnju, je jednako neadekvatna kao i teorija subjektivne (marginalne) korisnosti na kojoj se zasniva savremena globalna ekonomija. G. Stojan Nenadović je otkrio kompletniju teoriju vrednosti, koja je uz to jednostavna i bliska zdravorazumskom shvatanju, tako svako može da je pročita. Iz nje ćete naučiti o istinskoj prirodi novca i o jednom monetarnom sistemu na osnovu kojeg bi uspešno funkcionisala tržišna ekonomija, oslobođena svih gore navedenih problema, kao i od beskrajnog dužništva, te inflacije i deflacije valute jednom za svagda.

Ovo nije pisano kao akademski rad, već je više ekonomski bukvar. On će vam omogućiti da razumete novac i da shvatite odakle potiče vaše pravo da posedujete novac. Predočiće vam jedan ekonomski sistem koji bi konačno bili u stanju da shvate obični ljudi, na šta imaju puno pravo.

Šta su to ekonomske zakonitosti?Autor: Stojan Nenadović, pisano 22.12.1980.

- objavljeno dana 22.12.1980.godine, “Ekonomska politka“.

Većina ekonomskih teoretičara smatra da su performanse naših sistemskih rešenja toliko loše da je prostor za delovanje ekonomskih zakona prilično sužen. Međutim, da bi se koncipirao I institucionalizovao sistem u kome će ekonomske zakonitosti moći nesmetano da deluju, potrebno je prethodno upoznati te zakonitosti, a to je upravo zadatak ekonomskih teoretičara. Teoretičari, takođe, nude praktičarima, nosiocima ekonomske politike, ekonomsko-politički instrumentarijum i ukazuju na moguće puteve i načine ostvarenja željenih ciljeva. Nesposobnost političara da ostvare proklamovane ciljeve, teoretičari su skloni da pripišu njihovoj nesposobnosti da pravilno koriste ekonomsko-politički arsenal kojim ih je naoružala teorija. Osim toga, ekonomski teoretičari najčešće umišljaju da su im poznate ekonomske zakonitosti, ali da politička akcija teče neželjenim tokom, odnosno sistem loše funkcioniše, zato što političari slabo uvažavaju mišljenje i savet ekonomskih teoretičara.

Ali, šta će se desiti ako ekonomski teoretičari u stvari ne poznaju realno vladajuće objektivne ekonomske kategorije i zakonitosti?

Oni tada ne samo da će političarima davati pogrešne savete, nego neće raspolagati ni valjanim kriterijumom za ocenu performansi sistema i politike. Upravo je to danas slučaj, ne samo kod nas, već u čitavom svetu.

Ekonomska nauka je u krizi, jer je njen sistem kategorija i zakonitosti dedukovan iz pretpostavki analize primerenih jednom ranijem stupnju razvitka proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, dok današnji stupanj razvoja (i naročito tempo tog razvoja) stvara bitno drugačije pretpostavke analize, koje teorijski

artikulisati može samo jedna nova, revolucionarna teorijska paradigma, tj. novi sistem novih kategorija i zakonitosti.

Višak korisnosti

Nova paradigma morala bi, svakako, biti sposobna kako da objasni postojeću stvarnost, tj. najdublje uzroke postojeće krize, tako i da ukaže na puteve njenog prevazilaženja. Mislim da se ta nova paradigma može razviti ako se pođe od sledećih fundamentalnih stavova klasika (kojima aktuelna ekonomska misao nije posvetila dužnu pažnju, jer je smatrala da se odnose prevashodno na sistem naturalne komunističke privrede) :

“U nekom budućem društvu, u kome bi nestalo klasnih suprotnosti, u kome više ne bi bilo klasa, potrošnja ne bi više bila određivana minimumom vremena za proizvodnju, nego bi vreme koje bi društvo posvećivalo proizvodnji raznih predemeta bilo određivano stepenom njihove korisnosti.”

(K.Marks: Beda filozofije).

“Korisni efekti različitih upotrebnih predmerta upoređenih međusobno i s količinama rada potrebnim za njihovu izradu, konačno će određivati taj plan.”

(F. Engels: Anti-Duhrong).

Ako se, međutim, pođe od pretpostavke da se navedeni fundamenti novog društva mogu realizovati i u uslovima specifičnog tipa robne proizvodnje, onda je očigledno:

Da u takvoj robnoj proizvodnji, analogno kategoriji apstraktnog rada (kao meri troškova), mora postojati (kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje) kategorija apstraktne društvene korisnosti (kao mera kvantitativnog aspekta upotrebne vrednosti).

Da se objektivan apstraktan rad i objektivna apstraktna korisnost (tj. troškovi i korisnost uopšte) mogu međusobno kvantitativno (i novčano izražene) upoređivati i razlikovati.

Prema tome, u takvom društvu novac se javlja i u funkciji mere objektivne apstraktne korisnosti. Pošto se troškovi i korisnost, opredmećeni u robi, mogu međusobno kvantitativno (novčano) razlikovati, to će i tržišna cena, normalno, zauzimati neki nivo između maksimalno (jednake korisnosti) i minimalno (jednake troškovima) moguće cene. Razliku između apstraktne korisnosti i apstraktnog rada nazivam višak korisnosti.

Nivo tržišne cene određuje kako će višak korisnosti biti podeljen između kupca i prodavca (na potrošački i proizvođački višak).

Prema novoj paradigmi, dakle, u svakoj robi opredmećuju se tri kvantitativno različite vrednosne dimenzije (troškovi, tržišna cena i korisnost), koje se, takođe, mogu razlikovati i na globalnom (nacionalnom i svetskom) planu, pa tako:

Sumu stvarno uloženog rada nazivam proizvod kulture.

Zbir tržišnih cena – društveni proizvod.

Zbir objektivnih apstraktnih korisnosti – proizvod civilizacije, dok razliku između proizvoda civilizacije i proizvoda kulture nazivam društveni višak korisnosti.

Tradicionalna ekonomska teorija, koja u vrednosti robe vidi, u osnovi, samo jednu kvantitativno određenu dimenziju, zasniva se, zapravo, na implicitnoj i eksplicitnoj pretpostavci da su ove tri vrednosne dimenzije kvantitativno jednake, pa se tako pojavljuju samo kao graničan, specijalan slučaj nove teorije, tj. tradicionalna teorija važi samo za slučaj kada je višak korisnosti jednak nuli (bar na globalnom planu). Drugim rečima, ekonomska teorija uopšte ne poznaje jednu od fundamentalnih ekonomskih zakonitosti savremenog društva, pa je zato neizbežno da i ekonomska politika ignoriše zakonitosti postojanja viška korisnosti, što dovodi do niza poremećaja i nerešivih protivrečnosti u realnom privrednom životu.

Deflacija i Inflacija

Postojeći način emisije novca u vidu kredita konzistentan je sa pretpostavkom o jednoznačajno određenoj vrednosti društvenog proizvoda, ali je u protivrečnosti sa postojanjem viška korisnosti.

Kreditni novac realno reprezentuje samo vrednost kulture, tj. uloženi rad, pa ako se u društvu stvori višak korisnosti (naspram koga ne stoji uloženi rad, već racionalnost potrošnje), nedostajaće monetarni ekvivalent za njegovu realizaciju, što će u društvu izazvati deflatorni problem (koji je u stvari najdublji uzročnik privredne krize), srazmeran veličini realno stvorenog društvenog viška korisnosti. Deflatorni problem izaziva otežanu realizaciju materijalnog društvenog proizvoda – gomilanje zaliha, stagnaciju, neiskorišćenost kapaciteta i nezaposlenost; a moderma inflacija predstavlja samo instrument prevladavanja (tj. pokušaj borbe protiv) ovog osnovnog deflatornog problema.

Inflacija, uz vremensku asinhronizaciju prihoda i rashoda, čini zapravo stihijski, spontano nastali mehanizam izražavanja viška korisnosti; time što omogućuje istovremenu nominalnu ravnotežu (potrebnu da bi se udovoljilo dogmama ekonomske nauke) i realnu neravnotežu društvenih računa (realizovanu kroz

stopu inflacije i vremensko kašnjenje prihoda za rashodima), potrebnu da bi se realizovao bar deo društvenog viška korisnosti, bez koga nema stvarnog društvenog napretka.

Navedeni inflatorni i deflatorni problem mogu se prevazići samo legalizacijom emisije monetarnog ekvivalenta društvenog viška korisnosti i inaugurisanjem novog sistema društvenih računa, jer je očigledno da, pravljeni na osnovu teorije koja uopšte ne poznaje kategoriju viška korisnosti, sadašnji sistemi društvenih računa važe samo za slučaj da je višak korisnosti jednak nuli, a i privredni sistemi su tako organizovani da mogu normalno funkcionisati samo ako nema viška korisnosti.

Treba naglasiti da je apstraktna korisnost potpuno objektivna kategorija (nema nikakve veze sa buržoaskom teorijom subjektivne korisnosti) i kao što se veličina apstraktnog rada meri dužinom radnog vremena, tako se apstraktna korisnost meri dužinom vremena korišćenja proizvoda (naravno sve u okviru određenih društvenih standarda korišćenja). Ako su apstraktan rad i apstraktna korisnost kvantitativno (novčano izraženo) jednaki, to istovremeno znači da su jednaki i ciklus reprodukcije (tj. period posle koga se obnavlja proizvodnja) i ciklus rekonzumacije (tj. period posle koga se nužno obnavlja potrošnja), pa će biti jednaki i frekvencija ponude i tražnje. Ako se zatim poveća racionalnost bilo proizvodnje (povećanjem produktivnosti rada smanjuje se veličina apstraktnog rada sadržanog u robi) ili potrošnje (produženjem vremena korišćenja uvećava se supstanca apstraktne korisnosti) pojaviće se višak korisnosti, frekvencija ponude premašiće frekvenciju tražnje i pojaviće se problem realizacije ove (prekomerne) proizvodnje koja je materijalni supstrat društvenog viška korisnosti.

Ova proizvodnja može se realizovati samo emisijom monetarnog ekvivalenta društvenog viška korisnosti, a to je zapravo emisija gotovog, nekreditnog novca, koji se mora podeliti neposrednim potrošačima, koji imaju realnu potrebu za ovim proizvodima. Time se legitimišu njihove potrebe i novac promoviše u funkciju mere apstraktne korisnosti i sredstvo oživotvorenja komunističkog principa raspodele prema potrebama. Komunistički sistem raspodele prema potrebama može se, dakle, zasnivati na komunističkoj robnoj proizvodnji u kojoj su centralne kategorije apstraktna korisnost i višak korisnosti.

Društvena svojina i samoupravljanje konzistentni su upravo sa ovakvim (dosad nepoznatim) modelom robne proizvodnje, dok sa postojećim modelom (u kome centralnu ulogu imaju tržišne zakonitosti zasnovane na delovanju zakona vrednosti) sve više dolaze u koliziju, pri čemu se koliko ograničava delovanje tržišnih zakonitosti ovog modela, toliko i derogira sama suština društvene svojine i samoupravljanja.

Prema potrebama

U novom društvu, zasnovanom na novom tipu robne proizvodnje (u kojem zakone vrednosti i viška vrednosti zamenjuju zakoni apstraktne korisnosti i viška korisnosti), ukupan zbir dohodaka mora poticati iz ukupne sume apstraktnih korisnosti (koja, prema predloženoj terminologiji, čini proizvod civilizacije) i njega čine kako dohoci stvoreni radom (tj. dohoci čiji zbir predstavlja proizvod kulture) tako i dohoci iz društvenog viška korisnosti, koji su, u stvari, nadgradnja koju nije potrebno finansirati porezima koji opterećuju privredu.

Ukidanjem sume poreza ekvivalentne društvenom višku korisnosti, ukida se protivrečnost između privrede (baze) i neprivrede (nadgradnje). Deo neproizvodnog stanovništva (npr. penzioneri, deca, đaci i sl.), koji će sa rastom viška korisnosti sve više rasti, dobija novac (dohodak) iz društvenog viška korisnosti (sa posebnog računa centralne banke, a prema odluci parlamenta), a privreda ostvaruje ekspanziju prodajući ovima robu i prisvajajući time novac iz društvenog viška korisnosti kao proizvođački višak koji predstavlja ekstraakumulaciju gotovog novca za samofinansiranje proširene

reprodukcije. Ako se emituje tačno potrebna količina novca, cene ne mogu rasti, ali time se uspostavlja novi model društvenih računa, u kome je ukupan zbir dohodaka, za iznos emisije nekreditnog novca, veći od radne vrednosti društvenog proizvoda. Međutim, da je ova situacija apsurdna sa stanovišta tradicionalne teorije, u stvari osnovna ekonomska zakonitost novog društva, dokazuje teorija o postojanju viška korisnosti.

Prema tome, legalizacija dohotka iz društvenog viška korisnosti, koji se deli “prema potrebama”, nije samo etički zahtev komunističkog društva, već uslov normalne reprodukcije svake privrede i društva koji su dostigli takav stepen i tempo razvoja na kojem je nezbežna pojava viška korisnosti.

Ako legalizujemo monetarni ekvivalent društvenog viška korisnosti, snabdećemo privredu i društvo neophodnom količinom novca (tj. rešićemo ključni deflatorni problem) i time stvoriti condition sine qua non normalnog funkcionisanja tržišnog mehanizma. Tada će tek postojeća sistemska rešenja i društveno-politička opredeljenja pokazati i dokazati, svoju pravu vrednost, a ekonomska politika snabdevena jednostavnim ali adekvatnim ekonomsko-političkim (monetarnim) instrumentarijumom, efikasno će, i bez suvišnog administriranja, služiti ostvarivanju željenih ciljeva, stabilnog i brzog razvoja uz punu zaposlenost.

Teorijska priroda nekreditnog novcaAutor: Stojan Nenadović ( pisano 31.08.1981. „Ekonomska politika”)

Jugoslovenski put u socijalizam od početka se odlikovao neprestanim traganjem za novim oblicima demokratske organizacije privrede i društva.Radilo se, ipak, prevashodno o političkoj inicijativi na postizanju političkih ciljeva, korišćenjem političkih sredstava. U postavljanju ekonomskih temelja ovim političkim aspiracijama nismo uvek bili dovoljno uspešni.Često smo specifične socijalističke ciljeve pokušavali da ostvarimo ekonomsko-političkim sredstvima preuzetim iz državno-kapitalističke teorije i prakse. Kao da nam je ponestajalo invencije u traženju novih rešenja.Nedostatak autentičnih rešenja, primerenih samoupravnoj socijalističkoj robnoj privredi, naročito je evidentan u oblasti novca i kredita. Sumirajući višegodišnju raspravu o dosadašnjem funkcionisanju kreditno-monetarnog i bankarskog sistema i predlozima rešenja koja pretenduju da unaprede ovaj sistem, članovi Odbora za kreditno-monetarni sistem Veća republika i pokrajina Skupštine SFRJ, od kojih ponajviše zavisi zakonodavna inicijativa na tom planu, mogli su samo da konstatuju kako se, umesto odgovora na neka ključna pitanja i korenitih izmena, u suštini predlažu tek određena tehnička rešenja, dok uloga primarne emisije, mada bi morala biti bitno drugačija nego u drugim društvenim sistemima, još nije definisana, a instrumentariji koji se koriste potiču od pre nekoliko vekova. Toliko o dijagnozi. A prognoza?

Uviđajući da je udruženi rad danas stisnut u Prokrustovu postelju kreditnog novca, mnogi već, gotovo intuitivno i bez teorijskog obrazloženja, naslućuju da njegovog punog oslobađanja ne može biti bez inaugurisanja sistema nekreditnog novca. Ne izgleda, međutim, da će put stvaranja nekreditnog novca biti lak. Na žalost, razlozi izgledaju pre subjektivne nego objektivne prirode:

“Načelno stvaranje novca putem kredita je postalo toliko imanentno shvatanju novca da se svaka drugačija varijanta a priori uzima nestvarnom.” (dr Srećko Urgin:”Putevi nekreditnog stvaranja novca” ‘Ekonomska politika’ br. 1528/1981, str.26).

Naravno, da bi se prevladala duboko ukorenjena shvatanja, potebna je više nego uverljiva argumentacija. Teorijske osnove nekreditnog novca potrebno je s toga solidno fundirati. Pa i tada biće potrebno dosta vremena da ih akceptira ortodoksna teorija.

Pristalice nekreditnog novca ovo ne bi smelo da obeshrabri. Teorijska priroda kreditnog novca izgleda jasna. Pošto je novac mera vrednosti, a vrednost nastaje proizvodnjom i prodajom robe, izgleda neizbežnim da se novac stvara upravo u obliku kredita, jer se na taj način najsigurnije obezbeđuje njegovo “pokriće” u ljudskom radu. Kredit znači obavezu vraćanja duga, pa, prema tome, i obavezu da se nešto proizvede i proda da bi se kredit mogao vratiti. Proizvodnja stvara vrednost, a krediti obavezu da se proizvodi.Pri takvom stanju stvari, nekrerditni novac ne izgleda drugo do običan falsifikat, jer, u čistom obliku, nekreditni novac znači emisiju bez pokrića u radu (proizvodnji).

Novac i ljudski rad

Pošto smo tako kreditni i nekreditni novac definisali kao dve sasvim suprotne varijante stvaranja novca, analizirajmo, ukratko, koje su realne mogućnosti ova dva oblika emisije. Da li su oni zaista toliko isključivi, koliko izgleda na prvi pogled? Tu se, pre svega, postavlja pitanje, s jedne strane, koliko se danas kreditni novac stvarno vraća, te, prema tome, koliko mu je stvarno pokriće u ljudskom radu, i, s druge strane, da li se i koliko nekreditnim novcem može meriti ljudski rad.

Robni novac, kao npr. zlato, ima pokriće u radu već u momentu samog stvaranja. Zato on ulazi u opticaj kao definitivno sredstvo plaćanja (metalni nekreditni novac) i samo se slučajno može vratiti u polaznu tačku. Novac kao kredit, međutim, neizbežno se posle izvesnog vremena, tj. u momentu vraćanja kredita vraća na polaznu tačku. Postoje dva osnovna kanala emisije kreditnog novca:

1. Kredit centralne banke državi. Ovaj kredit se vraća društvenim prihodima (porezi, doprinosi isl.).2. Kredit centralne banke poslovnim bankama, koje ga dalje pozajmljuju preduzećima. Ovaj kredit

preduzeća vraćaju prodajući svoje proizvode.

U svakom slučaju, da bi mogli biti vraćeni, krediti moraju biti sadržani u robnim cenama (bilo kao proizvodni trošak preduzeća ili društveni prihod koji se dodaje na ovaj trošak), dakle, moraju imati pokrića u robi, odnosno ljudskom radu kojim se proizvodi roba.

Da bi performanse konkretnog, realnog kreditnog sistema odgovarale teorijski očekivanim (napred opisanim) bitan uslov je nepromenljivost mere vrednosti, tj. stabilnost opšteg nivoa cena odnosno vrednosti kreditnog novca.

Kako se, međutim, novac neprestalno obezvređuje, očigledno je da se, zavisno od stope inflacije i rokova vraćanja kredita, u realnom iznosu, jedan deo realnog kredita uopšte ne vraća, mada se u nominalnom iznosu vraća čitav kredit. Posedovanje određene količine novca daje čoveku mogućnost da kupovinom (tj. otuđenjem novca) prisvoji određenu količinu u robi opredmećenog rada, daje mu, dakle, vlast nad radom drugih, dok ga obaveza vraćanja kredita prisiljava da otuđuje, prodaje rad koji poseduje i kojim može raspolagati (bilo vlastiti živi rad ili onaj opredmećen u sredstvima za proizvodnju i predmetima potrošnje) prisiljava ga, dakle, da vlastiti rad podređuje vladavini novca, tj. obavezi vraćanja kredita. Načelno, u sistemu kreditnog novca, prilikom emisije, obezbeđena je ravnoteža između ova dva procesa. Kreditni dug i stvoreni novac nominalno su jednaki.

Međutim, stvarno, pošto se novac odmah efektuira, troši (dok mu je vrednost veća), a kredit vraća kasnije (kad je vrednost novcu smanjena), u uslovima inflacije, izazvane snažnom kreditnom ekspanzijom, realni dug je manji od emitovane realne količine novca, što znači da se deo emitovanog realnog novca ipak “poklanja” obveznicima kredita. Dakle, emitovani nominalni krediti omogućuju da se angažuje veća količina rada od količine rada koju treba angažovati da bi se vratili ti isti krediti. Ovaj “višak” angažovanog rada predstavlja rad koji pokreće emisija realno nekreditnog (mada nominalno kreditnog) novca.Rezultat je isti kao da je odmah emitovana određena količina nekreditnog novca.

U drugom delu napred citiranog članka (‘Ekonomska politika’,br. 1529/1981,str.25), dr Srećko Urgin tačno primećuje da je prilikom otpisivanja kredita faktički došlo do emisije nekreditnog novca. Isto se desašava i prilikom konverzije kratkoročnih kredita u dugoročne.

Restrikcija kredita vodi u privrednu krizu

Kao što se vidi, postoji više načina spontanog i stihijskog stvaranja nekreditnog novca. Ako privredu ipak neprestano pritiska besparica, to jednostavno može značiti da je potrebno još više nekreditnog novca.U savremenoj kreditno-monetarnoj privredi inflacija kreditnog novca predstavlja spontano nastali mehanizam emisije nekreditnog novca. Nemogućnost da se inflacija suzbije restriktivnom kreditnom politikom, bez provociranja teške privredne krize, upućuje na zaključak da je emisija nekreditnog novca uslov privrednog razvoja i rasta zaposlenosti. Ako je to tačno, opravdano je očekivanje da bi organozovana, teorijski zasnovana, emisija nekreditnog novca morala predstavljati najbolji “lek” protiv inflacije kreditnog novca.

Time smo odgovorili na prvi deo postavljenog pitanja. U uslovima inflacije (koja postaje sine qua non uslov održavanja privrednog mehanizma u pokretu), u realnom iznosu, kredit se ne vraća u celosti, pa mu, prema tome, u momentu emisije, i nije u celosti obezbeđeno pokriće u radu. Deo nominalnih kredita se stoga, u realnom iznosu, pojavljuje kao “poklon”, odnosno kao, u suštini, nekreditni novac.

Tako dolazimo do odgovora na drugi deo pitanja. Ako ovako stihijski stvoren nekreditni novac može meriti ljudski rad, jasno je da ga, verovatno na bolji način, može meriti i svesno i organozovano emitovan nekreditni novac.

Pretpostavimo zato da je planski emitovana određena količina nekreditnog novca. Bez obzira kome će najpre biti dodeljena, ona ovim primarnim porterima dohotka iz emisije nekreditnog novca daje vlast nad radom, tj. mogućnost kupovine roba i usluga.Time ovaj primarni nekreditni novac ulazi u opticaj. Zavisno od brzine njegovog opticaja, on će angažovati veću ili manju količinu društvenog rada.Ukupan proizvod stvoren tim novcem u određenom periodu, prema poznatoj Marksovoj formuli, biće jednak umnošku te količine novca i prosečnog broja obrta tog novca u tom periodu, iako u momentu stvaranja nije imao pokriće u ljudskom radu (tj. stvoren je pre no što je izvršen bilo kakav rad), nekreditni novac je odigrao korisnu društvenu ulogu – angažovao je ljudski rad i doveo do povećanja proizvodnje. Ako emitovana količina nekreditnog novca upravo odgovara potrebama privrede, ona ne može inicirati ni inflatorne ni deflatorne impulse.

Pri ovakvom načinu emisije, javiće se jedan fenomen koji zahteva dublje teorijsko obrazloženje. Iako ortodoksna teorija smatra da na globalnom (nacionalnom) nivou ukupni dohodak ne prelazi nivo ukupnih troškova, u sistemu nekreditnog novca, zbir novčanih dohodaka, za iznos primarne emisije nekreditnog novca, premašiće zbir novčanih troškova. Naime, ukupan zbir novčanih dohodaka jednak je zbiru

dohodaka od rada (proizvodnje) i dohodaka iz emisije nekreditnog novca. Postavlja se pitanje,odakle zapravo potiču nominalni dohoci koje dobijaju porteri primarne emisije nekreditnog novca, ako je već očigledno da ne potiču od rada (tj. radne vrednosti društvenog proizvoda)?

Šta je višak korisnosti?

U svom članku “Šta su to ekonomske zakonitosti” (“Ekonomska politika” br. 1499/1980, str. 27) postavio sam hipotezu o postojanju kategorije “viška korisnosti”, i ovaj nekreditni novac trebalo bi upravo da predstavlja monetarni ekvivalent tog viška. Naime,u pomenutom članku, razvijena je jedna nova paradigma prema kojoj se novac posmatra najpre u funkciji legitimisanja i legalizovanja ljudskih potreba, pa se tako, kao kupovno sredstvo, pojavljuje u funkciji mere veličine upotrebnih vrednosti (odnosno objektivnih korisnosti, kao kvantitativnih izraza upotrebnih vrednosti), koje ljudi, zahvaljujući posedovanju novca, mogu prisvojiti.

U racionalnom društvu, zbir dohodaka, kojima se izražava (meri) ukupna realizovana objektivna korisnost (nazvana proizvodi civilizacije) treba da je veći od zbira dohodaka koji potiču od uloženog rada, odnosno iz radne vrednosti društvenog proizvoda (nazvane proizvod kulture), za iznos veličine koju sam nazvao;- društveni višak korisnosti.U nominalnom iznosu, društveni višak korisnosti, ostvaren u nekom periodu, jednak je iznosu emitovanog primarnog nekreditnog novca (u tom periodu).

Ako je ishodište nekreditnog novca u višku korisnosti, onda je time prejudicirano pitanje gde treba alocirati primarnu emisiju nekreditnog novca. Pristalice nekreditnog novca (npr. dr Milutin Ćirović i dr Srećko Urgin) zastupaju tezu da to mora biti sektor udruženog rada.Međutim, ako se prihvati teza o postojanju viška korisnosti i emisiji nekreditnog novca kao monetarnom izrazu tog viška, onda je neizbežan zaključak da se primarna emisija nekreditnog novca mora dodeliti neproizvodnom delu stanovništva. Trošeći ovaj “nezarađeni” dohodak (čiji izvor nije rad nego višak korisnosti, tj. porast ekonomske racionalnosti), primaoci dohotka iz emisije nekreditnog novca snabdevaće privredu potrebnom količinom gotovog, nekreditnog novca, čime će se izbeći zaduživanje privrede. S druge strane, pošto se jedan deo privrede, na taj način, finansira direktno iz emisije nekreditnog novca, ukinuće se istovremeno deo poreza i doprinosa koji su dosad služili za finansiranje ovog sektora neprivrede.

Prema tome, alociranjem emisije nekreditnog novca u sektor krajnjih potrošača (koji su dosad bili na teretu privrede) obezbeđuje se kako snabdevanje privrede nekreditnim novcem, tako i njeno fiskalno rasterećenje. Prostor za akumulaciju i samofinansiranje proširene reprodukcije bi time bio znatno proširen, pa time i ojačana materijalna baza samoupravljanja u udruženom radu. Takođe, stvorili bi se uslovi za brži razvoj društvenih delatnosti (zdravstvo, prosveta, nauka itd.), koje više ne bi bile “na teretu” privrede.

Privreda i neprivreda (baza i nadrgadnja) ne bi više bile međusobno suprotstavljene, nego bi se, posredstvom mehanizma emisije nekreditnog novca, međusobno potpomagale u razvoju.

Predloženi mehanizam emitovanja nekreditnog novca pruža osnove za vođenje jedne krajnje pojednostavljene, ali i apsolutno efikasne monetarne politike. Ako je emitovana tačno potrebna količina nekreditnog novca, možemo biti sigurni da neće biti potrebne naknadne intervencije. U sistemu kreditnog novca, naprotiv, naknadne intervencije su neizbežne, jer se ovaj sistem neprestano suočava sa besparicom i nelikvidnošću, koje prisiljavaju nosioce monetarne politike da stalno posežu za dodatnom emisijom. Deflatorni problem, karakterističan za kreditnu privredu, izazvan je zapravo nestašicom nekreditnog

novca, koju, naravno, ne može premostiti ni beskrajna ekspanzija kreditnog novca. Ipak, ova beskrajna ekspanzija vrši svoju bitnu funkciju – obezvređuje novac i tako stvara uslove za spontano i stihijsko stvaranje nekreditnog novca.

Emisijom nekreditnog novca ukidaju se mnoge postojeće ravnoteže u društvenim računima (prihodima i rashodima) i umesto njih uspostavljaju zakonite proprcije. Tradicionalnoj teoriji biće u početku teško da akceptira novi sistem društvenih računa. Ali, taj sistem se spontano već danas uspostavlja. Npr. emisija nekreditnog novca, odnosno dohodak iz društvenog viška korisnosti za potrebe neprivredne sfere, prerušava se danas u budžetski deficit. Dogmatska politika suzbijanja deficita samo pogoršava kako položaj privrede tako i društvenih službi.

Najzad, iako je nominalno u ravnoteži, budžet realno ne može biti u ravnoteži, ako rashodi (tj. emisija kreditnog novca za račun države) prethode prihodima (kojima se vraća kredit države) i ako postoji određen procenat inflacije. Očigledno je da su realni rashodi (kojima se emituje novac) veći od realnih prihoda (kojima se novac povlači), što znači da faktički postoji neto emisija nekreditnog novca iako je budžet u ravnoteži (nominalnoj).Teorija viška korisnosti i nekreditnog novca zahteva da se istini pogleda u oči. Ona traži da se izuče kretanja realnih, a ne nominalnih veličina. Takvo istraživanje otkriva da je novi sistem emisije novca, realno, već odavno prisutan, dok stari traje samo u prividima, nominalnim veličinama. Pa ipak se (i ne samo mi) neprestalno zaklinjemo da ćemo (do nekog hipotetičkog roka koji se stalno prolongira) uspostaviti budžetsku ravnotežu. Na sreću, “prirodne” ekonomske zakonitosti neće nam to dozvoliti. Niko danas ne može uspostaviti stvarnu budžetsku ravnotežu, a da potpuno ne ukoči sopstveni privredni razvitak. Spontano i stihijski, emisija nekreditnog novca već je zaživela i dokazala svoju vitalnost.

Esej o društvu ili šta sa viškom korisnostiMislim da neću pogrešiti ako ovaj ogled o društvu počnem jednom opštom konstatacijom: savremeno društvo je u krizi. Pri tome pod društvom podrazumevam podjednako kako čovečanstvo uopšte, tj. stanovnike planete kao članove jednog društva (tzv. globalnog sela) tako i sve manje ljudske zajednice, počev od porodice, preko nacije odnosno države ili grupe bliže povezanih država. Pod krizom podrazumevam da postoji, s obzirom na čovekovu težnju za održanjem egzistencije i srećom, jedno opšte nezadovoljstvo postojećim stanjem i načinom na koji se pokušava da izmeni to stanje.

Nema sumnje da je ogroman razvoj prirodnih nauka i moderne tehnologije stvorio neophodne uslove za procvat ljudskog blagostanja i sreće ali je očigledno da ti uslovi nisu dovoljni. Tvrdim da taj uslov koji nedostaje proističe iz nepostojanja adekvatne nauke o društvu. Pokušaću u ovom radu da identifikujem taj prauzrok društvene krize, onosno da pružim fundamentalne teorijske osnove za novu nauku o društvu, koja će ukazati na puteve i načine prevazilaženja krize.

Ali moram najpre da definišem neke osnovne pojmove kao usvojenu paradigmu za klasifikaciju društvenih pojava. Pod društvom podrazumevam zajednicu ljudi među kojima se odvijaju određene aktivnosti i uspostavljaju određeni odnosi, koji dovode i do nastajanja određenih procesa. Sve ove aktivnosti, odnosi i procesi mogu se podeliti na četiri osnovne apstraktne sfere društvenog života uopšte:

1. Stvaranje vrednosti ili kulturu.2. Razmenu vrednosti ili ekonomiju.3. Raspodelu vrednosti ili politiku.4. Korišćenje vrednosti ili civilizaciju.

pri čemu pod vrednošću uopšte podrazumevam bilo šta što doprinosi održanju čovekove egzistencije i njegovom blagostanju. Ove apstraktne sfere društvenog života nalaze svoju konkretizaciju u nekoj konkretnoj sferi društvenog života, kao što je na pr. privreda u proizvodnji, razmeni, raspodeli i potrošnji materijalnih dobara odnosno vrednosti. Ali, isto ih tako možemo identifikovati i u bilo kojoj drugoj konkretnoj sferi društvenog života, na pr. u onim sferama koje stvaraju nematerijalne vrednosti.

Moram skrenuti pažnju da se kroz procese razmene vrši preraspodela vrednosti i to bi bio predmet proučavanja tzv. političke ekonomije. Raspodela vrednosti putem (posredstvom) autoriteta odnosno vlasti predstavlja predmet politike u užem smislu (na pr. ekonomske politike). Osim civilizacije u užem smislu, kako je već definisana, postoji i pojam civilizacije u širem smislu, pod kojom treba podrazumevati ukupnost sve četiri navedene sfere društvenog života. Najopštija nauka o društvu bila bi nauka o njegovoj civilizaciji u ovako shvaćenom širem smislu.

Arnold Tojnbi je istoriju proučavao kroz posmatranje rađanja, razvoja i propasti dvadeset i jedne civilizacije. Civilizacija je u usponu dok njene vođe uspevaju da na izazove okoline ili samog razvoja, dakle na probleme koji se pred njih postavljaju, daju adekvatne odgovore. U trenutku kad se na određeno presudno pitanje da pogrešan odgovor dolazi do sloma civilizacije i ona kreće stranputicom koja je vodi propadanju odnosno samouništenju.

Civilizacija u kojoj mi danas živimo je tzv. zapadna civilizacija i ona se u obliku novog svetskog poretka nameće čitavom čovečanstvu. Ovu civilizaciju karakteriše dosad u istoriji nedostignut nivo kulture (stvaranja vrenosti) ali i očigledno neadekvatan način korišćenja vrednosti, što se najčešće izražava sintagmama potršačko društvo ili tehnološko varvarstvo. Nama je suđeno da podelimo sudbinu ove civilizacije, ali možda i dozvoljeno da i sami ponudimo odgovore na njene izazove, te spašavajući ovu civilizaciju i sami budemo spaseni.

Ključno pitanje na koje duhovne vođe zapadne civilizacije, odnosno čovečanstva uopšte, nisu uspele da dosad daju adekvatan odgovor je pitnje: šta čini supstancu vrednosti koje se razmenjuju na tržištu ili raspodeljuju arbitražom državne vlasti. Ponuđeni su brojni odgovori ali ni jedan nije sagledao celinu i suštinu problema. Klasični ekonomisti smatrali su da rad sadržan u robi čini supstancu njene vrednosti. Marks je, takođe, smatrao da vrednost robe predstavlja apstraktan ljudski rad, tj. rad uopšte, kao trošenje radne snage svojstveno svim proizvođačima, sadržan u robi.

Skrećem pažnju da teorije radne vrednosti shvataju rad kao objektivnu kategoriju, objektivni trošak proizvodnje. Suprotno tome buržoaski ekonomisti, koji trenutno slave pobedu, složili su se da vrednost robe treba definsati kao subjektivnu korisnost koju ona ima za potrošače, Ove dve škole mišljenja se, međutim, ne mogu suprotstavljati jer objektivan rad i subjektivna korisnost nisu kategorijalni ekvivalenti, naspram objektivnog apstraktnog rada, kao objektivnog troška proizvodnje, kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje može postojati samo objektivna aptrakktna korsnost, kao obnavljanje i unapređenje čovekove radne snage i drugih sposobnosti, objektivno realizovano kroz potrošnju, a što su buržoaski ekonomisti potpuno prevideli. S druge strane, nasuprot subjektivnoj proceni korisnosti može da stoji samo subjektivna procena troškova i obe su važne kao psihološka motivacija za ponašanje potrošača i proizvođača. No nezavisno od njihove subjektivne procene, njihovu sudbinu odrediće objktivni troškovi i korisnosti. Pretpostavljam da svi žele da su im troškovi što manji, što se ostvaruje kroz povećanje produktivnosti rada, a korisnost što veća, što se realizuje kroz povećanje raconalnosti potrošnje, i pretpostavljam da su njihova nastojanja, obektivno, uspešna.

S toga pretpostavljam, suprotno tradicionalnim ekonomistima, koji su se trudili da definišu supstancu vrednosti kao jednodimenzionalnu kategoriju, da su u svakoj robi opredmećene tri ravnopravne dimenzije: trošak, korisnost i tržišna cena. Postoji, dakle, ukupna objektivna apstraktna korisnost, koja se

deli na potrebnu korisnost, koja je ekvivalent uloženih troškova (apstraktnog rada) i predstavlja onu količinu korisnosti koju treba apsorbovati iz potrošnje odnosno načina korišćenja vrednosti da bi se nadoknadili troškovi proizvodnje i, ako je racionalnost korišćenja veća od one neophodne da bi se realizovala potrebna korisnost – višak korisnosti, Tržišna cena je, po šravilu, veća od trošška a manja od ukupne korisnosti i omogućuje da, prilikom razmene, obe strane budu na dobitku. Ona deli višak korisnosti na proizvođački (profit) i potrošački višak, Ako je to tako onda među ovim dimenzijama mora postojati razlika i na globalnom planu: zbir svih troškova nazivam proizvod kulture, zbir svih korisnosti nazivam proizvod civilizcije a zbir svih tržišnih cena – društveni proizvod. Društveni proizvod je ono što se danas jedino vidi jer je izražen novčano u vidu tržišnih cena a nastao je kako delovanjem zakona političke ekonomije (razmene) tako i ekonomske politike kao državnog uplitanja u privredne procese.

Interesantno je da je Marks razlikovao upotrebnu vrednost (u suštini korisnost), za koju je smatrao da je kvalitet koji se ne može meriti, razmensku vrednost po kojoj se razmenjuju upotrebne vrednosti (u suštini tržišnu cenu) i radnu vrednost (trošak) za koju je mislio da je u osnovi prve dve, svodeći tako, u kvantitativnom smislu, tri dimenzije na jednu osnovnu dimenziju. S druge strane, najveći buržoaski ekonomista Maršal smatrao je da postoje cena ponude (određena troškovima), cena tražnje (određena korisnošću) i tržišna cena, ali da su u stanju ravnoteže ponude i tražnje, tj. kod postojanja ravnotežne tržišne cene, ove tri cene jednake.

Analogno kvantnoj fizici, smatram da se u procesima stvaranja, razmene, raspodele i korišćenja vrednosti pojavljuju kvanti vrednosti, kao najmanje novčane jedinice, kojima se novčano mogu izraziti i izračunati veličine proizvoda civilizacije, proizvoda kulture i društvenog proizvoda.

Sva dosadašnja ekonomska teorija pojavljuje se tako kao graničan slučaj napred izložene teorije. Ako su trošak, korisnost i tržišna cena jednaki odnosno ako su jednaki proizvod kulture, proizvod civilizacije i društveni proizvod važe zakoni tradicionalne ekonomske nauke, ali ako nisu, ova nauka jednostavno nije u stanju da adekvatno objašnjava ekonomske pojave pa time ni da sugeriše odgovarajuću ekonomsku politiku.

Kako je došlo do ovako grubog i opasnog previda ekonomske nauke. Mislim da je svemu kriva tzv. ravnotežna ekonomska analiza, što se da naslutiti već iz navedenog Maršalovog primera ravnotežne tržišne cene. Tradicionalni ekonomisti su ravnotežnu analizu smatrali ključnom za razumevanje ekonomskih problema i postavljali je u središte svojih razmatranja. Šumpeter je na pr. mislio da ”ono što nije ravnoteža je haos koji izmiče analitičkoj kontroli”.

Do ovakvog zaključka može doći samo onaj ko ne poznaje dostignuća savremene termodinamike odnosno ko ne poznaje zakone entropije.

Entropiju je, kao neku misterioznu veličinu, još sredinom XIX veka, otkrio Klauzijus, proučavajući toplotne mašine. Otada se ovaj pojam proširio u gotovo sve nauke pa i savremenu informatiku i kibernetiku, Klauzijus je primetio da se nekom cilindru sa klipom, ispunjenim gasom, odnosno molekulima i atomima, može dodavati toplota a da temperatura ostane nepromenjena. Nešto se ipak moralo promeniti i tu promenu Klauzijus je nazvao entropijom, Utvrđeno je zatim da je ustvari entropija veličina koja meri povećanje haotičnosti kretanja molekula i atoma u posmatranom cilindru. Zapanjujuće je, međutim, bilo otkriće da u zatvorenom sistemu entropija može samo da raste i to do svog maksimuma, kada je ovo kretanje molekula i atoma maksimalno haotično. Ali ovaj maksimum entropije dovodi globalni sistem u stanje opšte ravnoteže, kada su temperatura i pritisak u svakoj tački jednaki i tada je zbog nepostojanja razlike potencijala svaki rad nemoguć, jer je nemoguć protok energije, na pr. sa više na nižu temperaturu. Termodinamika je utvrdila da se unutrašnja energija sistema sastoji iz slobodne energije, iz koje se može dobiti rad, i entropijom vezane energije, koja se više ne može iskoristiti za

dobijanje rada. Kasnije je entropija definisana kao verovatnoća stanja pa je konstatovano da je haos verovatniji od reda i da zato entropija raste.

Pokušavajući da objedinim sve pojmove entropije iz raznih oblasti nauke, jer postavilo se pitanje da li je to u suštini ista pojava, ja sam utvrdio da bi se opšti pojam entropije mogao definisati kao logaritam iz recipročne vrednosti stepena povezanosti među pojavama; ukoliko su pojave više povezane (tj. organizovane) entropija je manja, ako su nepovezane entropija odnosno haos raste. Postoji opšta formula: organizacija + haos (entropija) = kapacitet sistema koji je određen veličinom raznovrsnosti elemenata sistema.

U svakom slučaju bitno je da je onaj sistem koji je u svim naukama ocenjen kao najgori od svih, tj. ravnotežni sistem sa maksimalnom entropijom, od strane ekonomske nauke prihvaćen kao idealan sistem kome treba na svaki način težiti. Nije slučajno ravnotežna analiza izvedena na modelu tzv. potpune odnosno atomističke konkurencije liberalnog kapitalizma, gde moštvo preduzeća, kao atomi u Klauzijusovom cilindru, dovode do stanja ravnoteže i ravnotežne cene, kada su sve dimenzije vrednosti kvantitativno jednake. Ali stanje ravnoteže, slično pat poziciji u šahu, dovodi do prestanka kretanja i smrti sistema.

Iz izloženog slledi da umesto ravnoteže u društvenim računima treba da postoje neravnoteže, ali koje ne znače haos, nego su posledica smanjenja entropije i povećanja rganizacije i označavaju određene proporcije, pre svega odnos troškova i korisnosti.

Novac, odnosno dohodak, ne potiče iz troškova (proizvoda kulture), niti društvenog proizvoda, nego iz proizvoda civilizacije i troši se u iznosu potrebne korisnosti na kupovinu materijalnih dobara iz proizoda kulture a delimično predstavlja nematerijalne vrednosti čiji je ekvivalent društveni (globalni) višak korisnosti. Posle obavljene razmene društveni proizvod (tržišne cene) može biti veći od proizvoda kulture (troškova), ostavljajući tako proizvođačima čisti profit za razvoj, a niži od proizvoda civilizacije, ostavljajući potrošačima potrošački višak za kupovinu nematerijalnih vrednosti.

Ako se novac emituje u obliku kredita, kao što se danas čini, onda bi sistem idealno funkcionisao samo kada bi postojala ravnoteža društvenih računa. Kredit centralne banke poslovnim bankama, koje ovaj dele preduzećima, preduzeća bi vraćala u celosti i on bi merio veličinu tzv. društvene baze, dok bi kredit centralne banke državi, iz koga ona alimentira neprivredu, tj. tzv. nadgradnju, bio u potpunosti vraćen iz poreza i doprinosa. Ali, u takvom sistemu društveni višak korisnosti je jednak nuli.

Prema izloženoj teoriji, ako postoji društveni (globlni) višak korisnosti jedan deo dohotka trba da se, kao ekvivalent viška korisnosti, u vidu nekreditnog novca, kao poklon koji ne treba nadoknaditi porezima i doprinosima, direktno podeli po principu ” prema potrebama” primaocima dohotka iz nadgradnje odnosno onima koji iz tog dohotka mogu izvući najviše korisnosti. Tako se deo dosadašnjih poreza pojavljuje kao zabluda ekonomske nauke i nepotrebno čini da potrošači plaćaju više a proizvođači dobijaju manje nego što je to ustvari potrebno. Deo poreza morao bi, ipak, postojati u svakom sistemu, u kojem postoji i državna organizacija i politika i taj deo predstavlja troškove egzistencije društvenog sistema.

Povećanje ekonomske racionalnosti u sferi proizvodnje, tj. povećanje produktivnosti rada smanjuje vreme proizvodnje i ciklus reprodukcije, tj. vreme za koje se proizvodnja može obnoviti, što dovodi do povećanja ponude, s druge strane povećanje ekonomske racionalnosti u sferi potrošnje dovodi do povećanja dužine vremena korišćenja proizvoda, produžuje ciklus rekonzumacije, tj. vreme za koje je potrebno obnoviti potrošnju, što dovodi do smanjenja tražnje. Ponuda premašuje tražnju, što se naziva kriza hiperprodukcje (kao 1929. godine) ili nedovoljne potrošnje, i to stvara deflatorni problem u društvu,

koji se uočava kroz usporenje brzine opticaja novca, što je fenomen koji je uočio Milton Fridman u svim sistemima koje je proučvao, ali nije znao da da objašnjenje za ovu pojavu.

Veličina deflacije je u stvari mera viška korisnosti i ona se može neutralisati samo odgovarajućom emisijom nekreditnog novca kao ”dara koji pada s neba”. Pošto danas svesne emisije novca iz viška korisnosti nema to se on stihijski izražava (odnosno deflacija kompenzuje) kroz inflaciju, vremensku nesinhronizaciju prihoda i rashoda i budžetski deficit. Nominalno postiže se ravnoteža društvenih računa i tako udovoljava dogmama ekonomske nauke, dok realno postoji neravnoteža društvenih računa, ali zamagljena kroz navedene stihijske procese, da bi se realizovao bar deo viška korisnosti. Inače, višak korisnosti se uništava, odnosno pokušava se nepotrebno stvoriti podudarnost ciklusa reprodukcije i rekonzumacije, odnosno frekvencije ponude i tražnje, tako što se svesno pravi roba lošijeg kvaliteta, reklamom navodi kupac na suvišnu, neracionalnu potroššnju i sl. (zbog čega naziv ”potrošačko društvo”) a naročito kroz troškove naoružanja. Na kraju deo proizvoda ipak ostaje neprodat i propada.

U stvarnosti sistem sa legalizovanim viškom korisnosti funkcionisao bi tako, na zadovoljstvo svih, što bi oni koji dobijaju dohotke od rada (tj. iz proizvoda kulture) samo deo tih dohodaka trošili na realizaciju proizvoda kulture (a deo na nematerijalne vrednosti), omogućujući tako da višak proizvodnje, dohotkom iz društvenog viška korisnosti, kupe neproizvođači. Veličina društvenog viška korisnosti predstavljala bi kvantitativan izraz dostignutog nivoa civilizacije.

Pošto pored nacionalnih postoji i svetski proizvod civilizacije i svetski višak korisnosti, jasno je da novi svetski poredak ne mogu uspostaviti tenkovi NATO pakta, niti američki predsednik, nego samo oni stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, koji, prethodno upoznati sa teorijskim dostignućima skiciranim u ovom eseju, budu u stanju da pravilno odmere potrebnu emisiju svetskog nekreditnog novca za svaku državu, i tako stvore osnovni preduslov za procvat svetske trgovine, koja će alocirati svetsku proizvodnju prema minimumu troškova a potrošnju prema maksimumu korisnosti, omogućujući tako optimalan razvoj svih, bez inflacije i deflacije i uz punu zaposlenost.

Da zaključimo: jednu stranu društvenih računa čini proizvod civilizacije kao ukupna korisnost odnosno ukupni novčani dohodak društva, drugu stranu čini proizvod kulture kao zbir troškova.

Društveni višak korisnosti čini određeni procenat proizvoda civilizacije i on stoji u određenom odnosu prema proizvodu kulture. Možemo zamisliti neku buduću civilizaciju u kojoj će proizvod kulture, kao njena materijalna baza, činiti, novčano izraženo, svega nekoliko procenata od ukupnog proizvoda civilizacije. Ali takva civilizacija ne može nastati na osnovu sadašnjih društvenih računa, po kojima je višak korisnosti jednak nuli a troškovi nadgradnje u svemu jednaki porezima i doprinosima dodatim na bazu, da bi dve strane društvenih računa bile po svaku cenu jednake.

Sadšnja ekonomska teorija i na njoj zasnovana politika, koje polaze od nepostojanja viška korisnosti i, shodno tome, ravnoteže društvenih računa, ne samo da predstavljaju glavnu prepreku daljem razvoju civilizacije, jer podstiču neracionalnosti u korišćenju vrednosti, nego time dovode u pitanje i sam opstanak civilizacije. Ako ne reši ovu protivrečnost između nadgradnje i baze, ukupne i potrebne korisnosti, odnosno viška korisnosti i proizvoda kulture, zapadna civilizacija doživeće slom.Očigledno je da tek sa legalizovanjem dohotka iz viška korisnosti (tj. nekreditnog novca) stvaramo institucionalne pretpostavke za realizovanje mogućeg viška korisnosti i tek time omogućujemo maksimalno racionalno korišćenje vrednosti, odnosno dalji razvoj i rast civilizacije u kojoj živimo.

P.S. Rad je slan na konkurs dnevnog lista „BORBA“ za Esej o društvu, za godine 1997. i 1998., a 5.12.1998.godine, predat je ruskoj ambasadi u Beogradu (savetnik Jurij Naido).

Višak korisnosti i nekreditni novacOd nastanka ekonomske misli postoje dva oprečna pristupa najvažnijem ekonomskom problemu – problemu vrednosti robe.

Prema vladajućem, naučnom mišljenju: u razmeni se razmenjuju ekvivalenti, tj. razmenjuju se robe jednake vrednosti.

Prema alternativnom, zdravorazumskom mišljenju: u razmeni svi dobijaju – daje se manje, da bi se dobilo više.

Milton Fridman, najveći monetarista XX veka, za ovo mišljenje kaže: „Osnovna greška u svim tim rezonovanjima je nesposobnost da se prepozna da j e ono što se naziva profit ili višak prihoda nad rashodima takođe trošak.”

Fridmanova tvrdnja počiva na pretpostavci da su trošak i korisnost, opredmećeni u robi, novčani ekvivalenti.

Na toj pretpostavci počiva danas vladajuća monetarna teorija i politika kreditnog novca. Emitovanjem novca u obliku kredita, ex ante je osigurana novčana ekvivalentnost troškova i korisnosti.

Realna ravnoteža, odnosno ekvivalentnost troškova i korisnosti, može postojati samo u stacionarnom društvu u kome se ne menja dostignuti nivo ekonomske racionalnosti. Ako se nivo racionalnosti u društvu ne menja, nivo proizvodnje, potrošnje i razmene ostaje uvek isti, pa se ne menja ni postojeća količina novca u društvu, odnosno, nije potrebna dodatna količina novca (dM = 0). Svaki rashod, trošak za jednoga, istovremeno je prihod, dobit za drugoga, pa su rashod i prihod, odnosno trošak i dobit, uvek, po definiciji, jednaki, te važi Fridmanova tvrdnja.

Promena nivoa ekonomske racionalnosti podrazumeva promenu odnosa troškova i korisnosti.

Porast ekonomske racionalnosti u sferi proizvodnje znači porast proizvodnje uz nepromenjene troškove, ili istu proizvodnju uz manje troškove. Porast ekonomske racionalnosti u sferi potrošnje znači porast korisnosti iz iste količine proizvoda, ili istu korisnost iz manje količine proizvoda.

Porast produktivnosti rada, odnosno racionalnosti proizvodnje, izražava se u povećanju proizvodnje, odnosno ponude a porast racionalnosti potrošnje u smanjenju tražnje (jer se ista količina proizvoda koristi duže vreme, odnosno ista količina korisnosti, koja podrazumeva istu dužinu vremena korišćenja, dobija iz manje količine proizvoda).

Višak ponude nad tražnjom predstavlja materijalni supstrat viška ukupne sume korisnosti, koja se može apsorbovati iz date proizvodnje, iznad ukupne sume troškova, koji su uloženi u datu proizvodnju.

Materijalni supstrat razlike između zbira korisnosti i zbira troškova, tj. višak ponude nad tražnjom, može biti realizovan samo uz pomoć dodatne emisije novca i to nekreditnog novca, tj. novca koji ne potiče iz troškova nego iz porasta ekonomske racionalnosti.

Ukupan zbir korisnosti sastoji se iz potrebne korisnosti (koja predstavlja ekvivalent troškovima uloženim u proizvode iz kojih će se apsorbovati ta korisnost) i viška korisnosti.

Višak korisnosti, odnosno, razlika između zbira korisnosti, koja se ostvaruje iz društvenog proizvoda, i zbira troškova, uloženih u taj društveni prpizvod, može se realizovati samo posredstvom dohodaka, koji potiču iz viška korisnosti, odnosno iz emisije nekreditnog novca (dodatna količina novca = dM).

Ukupna količina novca u društvu (M) sastoji se iz količine novca u opticaju (M1) i količine novca izvan opticaja (M2).

Količina novca u opticaju (M1) data je jednačinom:

P = nivo cena = const.

Q = količina proizvedenih dobara

V = brzina opticaja novca

Količina novca izvan opticaja (M2) sastoji se iz količine novca koja se nalazi kod proizvođča i potiče od ušteda do kojih je došlo smanjenjem troškova, odnosno smanjenjem kupovine sredstava za proizvodnju i radne snage (akumulacija = A), i količine novca koja se nalazi kod potrošača i potiče od ušteda do kojih nije došlo odricanjem od potrošnje, nego porastom racionalnosti potrošnje i, na toj osnovi, smanjenjem kupovine predmeta potrošnje (štednja = S).

Ukupna količina novca u društvu (M) jednaka je:

Ako je količina novca u društvu (M) funkcija parametara stanja ekonomskog sistema Q, V, A i S, kao argumenata, i konstante P, onda je priraštaj novca u društvu (dM) dat jednačinom:

Vrednost društvenog proizvoda (DP) data je jednačinom stanja ekonomskog sistema:

M1V = PQ ; gde M1V predstavlja tražnju, a PQ ponudu.

U stacionarnom društvu, u kome se ne menja dostignuti nivo racionalnosti, vrednosti u jednačini su uvek iste, odnosno vrednost društvenog proizvoda jednaka je: DP = PQ.

Ako se promeni nivo ekonomske racionalnosti u društvu, to će se manifestovati u promeni vrednosti parametara stanja ekonomskog sistema, promeni količine novca u društvu i promeni vrednosti društvenog proizvoda.

Porast ekonomske racionalnosti odvija se kroz porast racionalnosti proizvodnje i porast racionalnosti potrošnje.

Porast racionalnosti proizvodnje ostvaruje se ili kao povećanje proizvodnje uz nepromenjene troškove, što se izražava kroz porast količine proizvoda (priraštaj dQ), ili kroz održanje istog nivoa proizvodnje uz smanjene troškove, što se izražava kroz povećanje količine novca izvan opticaja koju drže proizvođači,

koji su smanjili troškove, odnosno kupovine sredstava za proizvodnju i radne snage, i tako ostvarili uštede (priraštaj akumulacije dA).

Porast racionalnosti potrošnje ostvaruje se ili uz povećanje korisnosti, odnosno produženje vremena korišćenja, postojećih proizvoda, što se izražava u smanjenju tražnje, odnosno kroz usporenje brzine opticaja novca (priraštaj -dV), ili uz ostvarenje iste količine korisnosti iz manje količine proizvoda, što se izražava kroz porast ušteda potrošača, odnosno porast količine novca izvan opticaja, koju drže potrošači, koji su, na osnovu povećanja racionalnosti potrošnje, smanjili tražnju, odnosno kupovine predmeta potrošnje (priraštaj štednje dS).

Pošto porast ekonomske racionalnosti dovodi do toga da ponuda premašuje tražnju, jednakost ponude i tražnje se ponovo uspostavlja, odnosno održava, uz pomoć dodatne emisije nekreditnog novca (dM), koja predstavlja novčani ekvivalent porasta ekonomske racionalnosti, odnosno novčani dohodak iz viška korisnosti, koji se dodeljuje (poklanja) organizatorima proizvodnje, odnosno proizvođačima, koji imaju potrebu za viškom neprodatih sredstava za proizvodnju i angažovanjem dodatne (nezaposlene) radne snage, i potrošačima, koji imaju potrebu za viškom neprodatih sredstava za potrošnju, i tako obezbeđuje realizacija novog drušzvenog proizvoda (NDP), uvećanog za PdQ:

NDP = PQ + PdQ

Povećanje kolčine novca u opticaju, neophodno da se nadoknadi povlačenje novca iz opticaja od strane proizvođača, odnosno povećanje ušteda proizišlo iz smanjenja troškova (porast akumulacije = dA), i

povećanje količine novca u opticaju, neophodno da se realizuje povećana proizvodnje , zajedno predstavljaju proizvođački višak, odnosno, višak korisnosti koji stvaraju proizvođači, kao meru povećanja racionalnosti proizvodnje.

Povećanje količine novca u opticaju, neophodno da se nadoknadi povlačenje novca iz opticaja od strane potrošača, odnosno, povećanje ušteda potrošača proizišlo iz smanjenja količine proizvoda neophodnih za održavanje dostignutog nivoa korisnosti (porast štednje = dS), i povećanje količine novca u opticaju

neophodno da se kompenzuje usporenje brzine opticaja novca zajedno predstavljaju potrošački višak, odnosno, višak korisnosti koji stvaraju potrošači, kao meru povećanja racionalnosti potrošnje.

U vrednosti novog društvenog proizvoda, novčani dohodak iz proizvođačkog viška završava kao profit proizvođača (pf), a novčani dohodak iz potrošačkog viška nadoknađuje troškove, kupovinom proizvoda koji se ne mogu prodati, jer se dohodak, zarađen iz troškova, delom povlači u štednju, a delom troši – ili sporije ili na plaćanja koja se ne uračunavaju u vrednost društvenog proizvoda (čime se usporava tempo realizacije – označen kao brzina opticaja novca – društvenog proizvoda).

potrošački višak=

Zbir novčanih troškova (ZNT) proizvođača jednak je vrednosti novog društvenog proizvoda umanjenoj za iznos ostvarenih profita:

Zbir novčanih dohodaka u društvu, koji su mera ostvarene tekuće ukupne korisnosti društva, jednak je

zbiru dohodaka koji su zarađeni iz zbira troškova proizvođača i koji su dobijeni iz društvenog viška korisnosti.

Pošto je deo dohotka iz društvenog viška korisnosti, u vrednosti društvenog proizvođačkog viška, završio kao profit u vrednosti novog društvenog proizvoda, ostaje da je zbir novčanih dohodaka (ZND) društva jednak zbiru vrednosti novog društvenog proizvoda i društvenog potrošačkog viška:

Sa porastom ekonomske racionalnosti, stvaranjem viška korisnosti i emisijom nekreditnog novca, uspostavlja se globalna nejednakost troškova i korisnosti, odnosno novčanih rashoda i prihoda. Ako se zaustavi porast ekonomske racionalnosti, isčezava višak korisnosti, prestaje emisija nekreditnog novca i prestaje mogućnost kvantitativnog nepodudaranja rashoda i prihoda, odnosno oni ponovo postaju ekvivalentni. Svojim individualnim naporima, pojedinačni privredni subjekti doprinose porastu ekonomske racionalnosti i stvaranju viška korisnosti. S druge strane, pravilno odmerenom emisijom nekreditnog novca, država stvara neophodne uslove da se višak korisnosti realizuje, kao nagrada, za one koji ga stvaraju, i zadovoljenje potreba, onih koji ga koriste.

Porast ekonomske racionalnosti koji uključuje smanjenje troškova proizvođača ( = real dA) i smanjenje troškova potrošnje ( = real dS) realizuje se čuvanjem ušteđenog novca na posebnim računima akumulacije (dA) i štednje (dS), ili, ulaganjem ušteđenog novca, kao proizvođačkog kredita iz akumulacije (dAC) i potrošačkog kredita iz štednje (dSC), u povećanje proizvodnje i potrošnje, ako to donosi kamatu, odnosno, veći iznos nekreditnog novca od iznosa koji bi bio emitovan da nema kredita.

Ako se kredit daje samo iz ušteđenog nekreditnog novca, nema ni kreditnog novca, ni kreditno – monetarne politike.

Pošto porast proizvodnje (PdQ) i porast zaliha neprodatih proizvoda zbog usporenja brzine opticaja novca (PdR=-M1dV zajedno predstavljaju vrednost proizvoda koji se ne mogu prodati (neprodato = PdQ + PdR) bez dodatne količine nekreditnog novca u opticaju (dM1), dok nova brzina opticaja novca (V+dV) predstavlja količnik između prodate robe (prodato=PQ-PdR) i količine novca u opticaju (M1)

priraštaj potrebne količine nekreditnog novca u opticaju jednak je:

Ako se dnevno evidentiraju sve prodate (prodato=prn ) i neprodate količine materijalnih dobara (neprodato=npn), dnevni priraštaj nekreditnog novca u opticaju n – tog dana je:

Ako pretpostavimo da je, dugoročno i globalno posmatrano, k=const. , kontinuirano (dnevno) dolivanje nekreditnog novca u opticaj teče prema diferencijalnoj jednačini organskog rasta:

: nekreditni novac u opticaju (M1B), tokom vremena (t ) u kojem se odvija progres čovečanstva (po stopi k) , raste kao početni kapital (M1A) koji se neprekidno ukamaćuje, a porast nekreditnog novca u opticaju n- tog dana i u vremenu t (t=1=jedna godina)

Raspodela dohotka iz viška korisnosti sledi neposredno iz emisije nekreditnog novca tako što država ex post otkupljuje od proizvođača višak neprodatih proizvoda, ili, ako je k poznato i konstantno, ex ante deli nekreditni novac ptrošačima, po unapred utvrđenom ključu (penzije, dečiji dodaci i sl.), koliko dopušta iznos ostvarenog viška.

Ponuda predstavlja novi društveni proizvod (PQ+PdQ), a tražnja je proizvod nove brzine opticaja novca (V+dV) i nepromenjene količine novca u opticaju (M1).

……..

Ako dođe do pada ekonomske racionalnosti (smanjenja proizvodnje ili povećanja brzine opticaja novca), ponuda postaje manja od tražnje, potrebna količina nekreditnog novca u opticaju se smanjuje,dM1=-kM1 , pa se nekreditni novac mora povlačiti iz opticaja, porezima koji se ne troše (kao budžetski suficit).

Emitovanje ili povlačenje potrebne kolišine nekreditnog novca, prema kretanju ekonomske racionalnosti, uslov je stabilnosti tržišta i opšteg nivoa cena. Ako cene nekih proizvoda ipak rastu, a drugih padaju, a neki se proizvodi čak ne mogu prodati, samo je znak u kom smeru treba menjati strukturu proizvodnje.

Stvaranje viška korisnosti omogućeno je stalnim porastom racionalnosti proizvodnje i potrošnje a njegova realizacija razvojem nacionalne i svetske trgovine (koja vrši alokaciju troškova prema minimumu troškova i distribuciju korisnosti prema maksimumu korisnosti) i emisijom nacionalnog i svetskog nekreditnog novca.

Problem svetskih dugova može i mora biti rešen. Svetske dugove treba otpisati u iznosu koji odgovara svetskom višku korisnosti. Siromašne, prezadužene zemlje imaju pravo na udeo u emisiji svetskog nekreditnog novca iz svetskog viška korisnosti. Ovaj novac emitovaće svetska emisiona ustanova, po odluci skupštine zemalja članica, u skladu sa naučnim saznanjima.

Emisijom nacionalnog nekreditnog novca, ukidaju se porezi iz kojih je dosad alimentirana potrošnja budućih korisnika nekreditnog novca (penzioneri, dečiji dodaci, socijalna davanja i sl.). Time se uspostavlja neravnoteža društvenih računa, kojom se izražava pojava viška korisnosti (zbir troškova proizvodnje, za iznos viška korisnosti, manji je od zbira novčanih dohodaka).

Pošto bez viška korisnosti, odnosno emisije nekreditnog novca, nije moguć napredak, a kako ekonomska teorija, i na njoj zasnovani institucionalni okvir i ekonomska (monetarna) politika ne dozvoljavaju da se on legalno izrazi, višak korisnosti (odnosno nekreditni novac) se spontano i stihijski izražava u različitim

oblicima. Saglasno ekonomskoj teoriji ostvaruje se nominalna ravnoteža u društvenim računima, uz istovremenu realnu neravnotežu, potrebnu da se realizuje bar deo viška korisnosti. To se ostvaruje na sledeće načine:

* postoji beskrajna ekspanzija kreditnog novca, po znatno višoj stopi od realnog rasta proizvodnje, što izaziva inflaciju;

* dugovi se opraštaju (otpisuju), odnosno ne vraćaju;

* uzima se novi dug da bi se vratio stari;

* zbog inflacije dug se obezvređuje, odnosno, realno, ne vraća u celosti;

* kratkoročni dug se pretvara u dugoročni;

* kod dugoročnog duga, kamatna stopa je realno negativna, tj. realno se emituje nekreditni novac;

* vodi se politika budžetskog deficita (kroz koji se realizuje višak korisnosti);

* uz stalnu inflaciju i vremensko kašnjenje prihoda iza rashoda, postoji realan deficit budžeta i kod nominalne budžetske ravnoteže;

* vodi se politika javnog duga, kod koje se višak korisnosti prerušava u javni dug;

* beskrajna ekspanzija javnog duga, pri čemu se stari dug vraća emisijom novog, ili obezvređuje kroz inflaciju, itd.

Svi ovi stihijski i haotični procesi dovode do toga da se ne realizuje stvarno mogući višak korisnosti, čime se blagostanje i progres čovečanstva ograničavaju na nivo manji od realno mogućeg. Naoružavanjem, ratovima i ekonomskim krizama uništava se stvoreni višak korisnosti da bi se udovoljilo dogmama ekonomske nauke i produžila vlast grupama, koje, stvaranjem kreditnog novca i putem kredita, upravljaju čitavim svetom.

Sazrelo je vreme i stvoreni su uslovi da se obelodani ova istina, izvrši rekonstrukcija ekonomske i monetarne teorije i politike, i inauguriše novi svetski poredak zasnovan na emisiji, nacionalnog i svetskog, nekreditnog novca, koji može da obezbedi stabilan i brz razvoj, uz punu zaposlenost i socijalnu pravdu, sveta u celini i svih njegovih delova.

……..

DODATAK:

MATEMATIČKA INTERPRETACIJA TEORIJE NOVCA

JEDNAČINA STANJA EKONOMSKOG SISTEMA

PQ = MV

P = nivo cena = const. ; Q = količina proizvoda ;

M = količina novca u opticaju ; V = brzina opticaja novca ;PQ = p1q1+p2q2+p3q3+….+pnqn

MV = m1v1+m2v2+m3v3+….+mnvn

p = cena pojedinog proizvoda ;

q = količina pojedinog proizvoda ;

m = vrednost pojedine novčanice u opticaju ;

v = brzina opticaja pojedine novčanice ;

Misterija novca

U stagnantnom društvu, dok nema promena u ekonomskoj racionalnosti, nacionalni proizvod, koji predstavlja ponudu (PQ), jednak je tražnji (MV), koja je proizvod količine novca u opticaju (M) i brzine opticaja novca (V):

PQ = MV ; P = nivo cena = const. ; Q = količina proizvoda;

U dinamičnom društvu, dok ekonomska racionalnost raste, nacionalni proizvod, tj. ponuda (PQ) raste (povećava se za PdQ) kako raste proizvodnja (dQ), dok je tražnja smanjena (za -MdV), zbog smanjenja

brzine opticaja novca (-dV) i zato je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM), za izjednačenje ponude i tražnje:

Dodatna količina novca u opticaju (dM) je određena pomoću koeficijenta k:

Koeficijent k predstavlja stopu porasta količine novca u opticaju koja je potrebna za realizovanje povećane proizvodnje u uslovima usporene brzine opticaja novca.

Dodatna količina novca u opticaju (dM), kao određeni procenat količine novca u opticaju (kM) mora biti emitovana kao nekreditni novac, tj. poklon za decu i penzionere.

Prvi deo ovog novca realizuje povećanje proizvodnje i završava kao profit proizvođača, a drugi

deo ovog novca nadoknađuje usporenje brzine opticaja novca (kao dobit potrošača).

Suma dohodaka u nekom društvu je sastavljena od dohodaka koji su ugrađeni u troškove i od dohodaka koji su dobijeni iz emisije nekreditnog novca, tj. iz porasta ekonomske racionalnosti a ne troškova.

Na ovaj način, suma dohodaka je veća od sume troškova.Danas, novac se emituje kao kreditni novac.

Zbog usporenja brzine opticaja novca, krediti ne mogu biti vraćeni bez kreditno-monetarne ekspanzije koja stvara inflaciju..

Skicirani model emitovanja nekreditnog novca garantuje stabilan i brz razvoj, bez inflacije i deflacije, jer su cene stabilne. To je model novog svetskog ekonomskog i monetarnog poretka.

Pokret za nekreditni novacDanas se novac pušta u opticaj u obliku kredita.

Takvog, kreditnog novca, nikad nema dovoljno.

Povećanje novca u opticaju potrebno je kako zbog povećanja proizvodnje, tako i zbog nadoknade novca koji se izgubio usled usporenja brzine opticaja novca.

Potrebna dodatna količina novca u opticaju je definitivna (konačna), jer je namenjena da trajno ostane u opticaju. Nju ne može da čini kreditni novac, koji je u opticaju privremeno, jer se krediti moraju vratiti.

Ako je stopa porasta količine kreditnog novca u opticaju takva da stvara inflaciju, pri kojoj je stopa porasta količine kreditnog novca u opticaju veća od stope porasta cena, onda razlika između ovih stopa predstavlja realno nekreditni novac, koji vrši funkciju potrebne dodatne količine novca u opticaju.

Ako bi sva potrebna dodatna količina novca u opticaju odmah bila emitovana kao nekreditni novac, tj. poklon, inflacija bi isčezla.

Pokret za nekreditni novac predlaže da Narodna skupština Republike Srbije donese Zakon o novcu, sledeće sadržine:

1. Banke mogu odobravati kredite samo do iznosa prikupljene štednje.2. Zabranjuje se stvaranje novog novca odobravanjem kredita iznad iznosa prikupljene štednje.3. Potrebna dodatna količina novca u opticaju, koja se štampa u Zavodu za izradu novčanica,

deponuje se na račun Fonda za penzijsko osiguranje.4. Novac se pušta u opticaj isplatom penzija sa računa Fonda za penzijsko osiguranje.

Ovakvim načinom emisije novca obezbeđuje se beskrajna stabilnost cena, bez inflacije i deflacije.

Ukidaju se doprinosi za penzijsko osiguranje i tako rasterećuje privreda.

Prodajom robe penzionerima, proizvođači obezbeđuju ostvarenje profita, kao čiste akumulacije za povećanje proizvodnje (bez obaveze zaduživanja).

Svetski poredak nekreditnog novcaNovac koji postoji u društvu često menja vlasnike, prelazi iz ruke u ruku, sa računa na račun. Njime se prodaju i kupuju dobra i usluge i vrše druge transakcije. On čini količinu novca u opticaju. Odnos (količnik) između vrednosti društvenog proizvoda (PQ), ostvarenog u društvu neke godine, i količine novca u opticaju (M) naziva se prosečna brzina opticaja novca (V)….Primećeno je da se sa razvojem društva smanjuje odnos između ostvarenog društvenog proizvoda i količine novca u opticaju, tj. smanjuje se brzina opticaja novca. Da bi se održao dostignuti nivo proizvodnje, potrebna je dodatna količina novca u opticaju, da bi se nadoknadila nestašica novca izazvana usporenjem brzine opticaja novca.

Još jasnije se vidi da, sa razvojem društva, raste proizvodnja i vrednost društvenog proizvoda, za čiju realizaciju je takođe potrebna dodatna količina novca u opticaju.

Ako je zbog porasta proizvodnje potrebno postojeću količinu novca u opticaju povećati za 2%, a zbog usporenja brzine opticaja novca samo za 1%, ukupno povećanje količine novca u opticaju mora biti 3%.

Najpoznatiji monetarni stručnjak sveta XX veka, Milton Fridman, koji je, proučavajući statističke podatke raznih zemalja, a pre svega SAD, konstatovao opštu pojavu usporenja brzine opticaja novca, takođe je

utvrdio da su mere monetarne politike najčešće kontraproduktivne, pre svega zbog vremenskog kašnjenja dejstva monetarno-političkih mera.

Milton Fridman je zaključio da bi najbolji ambijent za spontano odvijanje ekonomskih aktivnosti bio onaj u kojem bi količina novca u opticaju rasla po konstantnoj godišnjoj stopi od 2% ili 5%, čime bi se izbegla negativna dejstva naizmeničnih, ekspanzivnih i restriktivnih, monetarnih udara.

Pokazalo se da je projektovana i emitovana, postojeća količina novca uvek nedovoljna, te da je uvek potrebna, nova i nova, dodatna emisija novca, kako bi se privredni mehanizam održao u pokretu. U društvu stalno postoji problem nestašice novca, problem deflacije. Ovaj problem potiče iz same prirode, suštine novca, kako se ona danas shvaća.

Od kada su ljudi počeli da prave novac od papira, uobičajilo se da se takav novac (takva vrsta novca) pušta u opticaj u obliku kredita. Smatralo se da je tako obezbeđeno pokriće za novac u ljudskom radu. Da bi vratili dug, dužnici su morali da nešto proizvedu i prodaju.

Međutim, zbog usporenja brzine opticaja novca, osećala se nestašica novca, smanjivala se tražnja, gomilale su se zalihe neprodate robe, rasla je nezaposlenost i neiskorišćenost kapaciteta. U vreme Velike svetske ekonomske krize, u SAD je nedostajalo više od 3o% količine novca u opticaju.

Zbog usporenja brzine opticaja novca, krediti se ne mogu vratiti iz količine novca koja već postoji. Potrebna je dodatna količina novca, koja se takođe daje u obliku kredita. Kreditne obaveze se uvećavaju i sve teže vraćaju. Sve veće zaduživanje daleko prevazilazi vrednost proizvodnje. Nastaje beskrajna inflacija kreditnog novca, koga je sve više a nikad dovoljno, za prevazilaženje postojeće deflacije.

Ako bi neka država potrebnu dodatnu količinu novca pustila u opticaj kao nekreditni novac, tj. kao poklon, bez obaveze vraćanja, proces bi bio zaustavljen. Inflacija bi isčezla. Uskoro bi se videlo kako vrednost novca te države raste u odnosu na dolar i druge valute.

Vladarima sveta dopalo se da vladaju svetom odlučivanjem o raspodeli kredita. Zato nisu blagonaklono gledali na pokušaje nekih zemalja da se oslobode dužničkog ropstva.

Upravljanje svetom, odlučivanjem o raspodeli kvota svetskog nekreditnog novca, koji niče iz opšteg porasta ekonomske racionalnosti i razvoja svetske trgovine, neće biti manje zanimljiv posao.

Udeo pojedine države u raspodeli svetskog nekreditnog novca, određivaće njen položaj u svetskoj razmeni, njenu sposobnost da izvozi i uvozi. Odobravanjem određene kvote nekreditnog novca, međunarodna zajednica pokazaće koliko je spremna da pomogne nekoj državi i narodu. Biće podstaknut rast svetske trgovine.

Unutar države nekreditni novac biće podeljen neproizvođačima što će povećati tražnju i profite proizvođača. Sve bez inflacije.

Svetski poredak nekreditnog novca biće uspostavljen kada svi budu shvatili da je on u interesu svih.

Pismo Reganu i Fridmanu

Pismo Reganu i Fridmanu dana 14. oktobra 1982. godine.Prevod:

Po mom mišljenju, zaista je to pogrešna ekonomska teorija koja igra dominantnu ulogu u nastanku savremene ekonomske krize. Iz tog razloga ja pretendujem da ponudim jednu novu ekonomsku paradigmu kao teorijsku osnovu za novu, efikasniju ekonomsku politiku, koja treba konačno da osigura kako harmoničan, stabilan i brz ekonomski i društveni razvoj, uz punu zaposlenost i bez inflacije, tako i realizaciju društvene sigurnosti i pravde. U ovom članku su ukratko dati glavni rezultati mojih istraživanja.

U tradicionalnoj ekonomskoj doktrini je potpuno pogrešno zaključeno da je vrednost robe, po definiciji, određena i regulisana samo jednom fundamentalnom dimenzijom (količinom rada, ili subjektivnom, marginalnom korisnosti).

Međutim, vrednost svake robe realno ima tri kvantitativno različite fundamentalne dimenzije: trošak, korisnost i tržišnu cenu.

Potrebno je odmah upozoriti da relevantna korisnost, isto kao i relevantan trošak nije subjektivna, nego objektivna ekonomska kategorija. Dok subjektivna korisnost nesumnjivo predodređuje ponašanje potrošača, objektivna korisnost neumoljivo određuje njegovu realnu sudbinu.

Po novoj paradigmi, ekonomski procesi, kao i dimenzije vrednosti inkorporirane u robama posmatrane su i analizirane na termodinamički način, pomoću koncepta ekonomski relevantne energije kao osnovne kategorije ekonomske termodinamike. Pod ekonomski relevantnom energijom se podrazumeva ne samo ljudska radna i životna energija nego i svaka prirodna energija relevantna za postojanje i život čoveka i društva.

Svaka roba je kontejner potencijalne korisnosti koja se definiše kao kapacitet (izvor) ekonomski relevantne energije, instaliran u robi, iz koje potrošač može apsorbovati ovu energiju i tako realizovati stvarnu korisnost. Proizvodnja nije ništa drugo nego stvaranje potencijalne korisnosti, kroz potrošnju ekonomski relevantne energije faktora proizvodnje, dok je potrošnja transformisanje potencijalne u stvarnu korisnost.

Trošak se definiše kao ekonomski relevantna energija potrošena u proizvodnji robe, dok je realna korisnost ona koja je apsorbovana i realizovana iz potrošnje iste robe.

Kako se potrošnja i realizovanje ekonomski relevantne energije odvija u okviru određenog perioda i inteziteta proizvodnje odnosno potrošnje, upravo kroz pomenuti period i intenzitet, osnovne dimenzije robe se objektivno mere i pokazuju (manifestuju).

Nema sumnje da period i intenzitet proizvodnje može biti različit (tj. duži ili kraći, jači ili slabiji) od perioda i intenziteta potrošnje; prema tome, ekonomski relevantna energija potrošena u proizvodnji ne mora biti jednaka onoj koja je apsorbovana iz potrošnje. Sledstveno tome, trošak i korisnost sadržani u robi u opšte ne moraju biti u ravnoteži.

Količina korisnosti koja je ekvivalentna trošku (i koja ga tačno nadoknađuje) označava se kao potrebna korisnost, a količina korisnosti koja premašuje potrebnu korisnost označava se kao višak korisnosti. Termodinamički posmatrano, potrebna korisnost predstavlja ekonomski relevantnu energiju vezanu za potrebe proste reprodukcije vrednosti (jer mora nadoknaditi troškove), dok višak korisnosti čini višak

slobodne energije – slobodne kako/ili za proširenu proizvodnju (kao realni proizvođački višak) tako i/ili za aktivnosti u društvenoj nadgradnji i uštedi vremena (kao realni potrošački višak). Prema tome, ukupna korisnost (kao ukupna ekonomski relevantna energija) je uvek sastavljena iz potrebne korisnosti (kao vezane ekonomski relevantne energije) i viška korisnosti (kao slobodne ekonomski relevantne energije).

Naravno, troškovi i korisnosti imaju sopstveni monetarni izraz. Monetarni izraz troška se predstavlja kao novčani rashod proizvođača za proizvodnju; monetarni izraz korisnosti se predstavlja kao novčani dohodak potrošača.

U saglasnosti sa odnosima jednakosti između troškova i potrebne korisnosti, svaki novčani rashod proizvođača, kao mera troška, istovremeno predstavlja novčani dohodak nekog potrošača, kao mera potrebne korisnosti, tako da globalni (društveni) zbir novčanih izraza individualnih troškova mora biti jednak globalnom (društvenom) zbiru novčanih izraza individualnih potrebnih korisnosti.

Međutim, dok, kako vidimo, novčani izraz individualnih potrebnih korisnosti prvobitno je izveden iz troškova proizvodnje (jer predstavlja novčane dohotke potrošača koji potiču iz realne potrebne korisnosti koja je jednaka trošku), novčani izraz viška korisnosti, po definiciji, ni na koji način ne može biti izveden iz njih. Za novčano izražavanje i realizovanje viška korisnosti potreban je dodatni iznos novca, kao dodatni dohodak potrošača, koji, kao dohodak posebne vrste, potiče iz viška korisnosti (ali o ovome – više kasnije).

Tržišna cena je određena kroz društveno-ekonomske tržišne odnose između proizvođača i potrošača. Prema nivou cene nominalni višak korisnosti se deli na nominalni potrošački i proizvođački višak koji konačno određuje i raspodelu realnih viškova.

Osnovna teza izložene ekonomske paradigme je da kvantitativni aspekti pomenute tri dimenzije vrednosti postoje takođe i na nivou makroekonomije. Globalni zbir individualne ukupne korisnosti je označen kao proizvod civilizacije (jer se pod civilizacijom podrazumeva način korišćenja vrednosti), globalni zbir individualnih troškova je označen kao proizvod kulture (jer se pod kulturom podrazumeva stvaranje vrednosti) a globalni zbir tržišnih cena kao nominalni društveni proizvod. Proizvod civilizacije je sastavljen od globalne potrebne korisnosti i globalnog (društvenog) viška korisnosti.

Novčani izraz proizvoda civilizacije (tj. nominalni proizvod civilizacije) je predstavljen od ukupnog zbira novčanih primanja stanovništva koje je sastavljeno od novčanih primanja kako iz globalne potrebne korisnosti (tj. iz proizvoda kulture) tako i iz društvenog viška korisnosti. Zavisno od iznosa društvenog proizvoda, društveni višak korisnosti se deli na ukupni proizvođački i potrošački višak.

Nepoznavanje kategorije viška korisnosti je tragična greška ekonomske nauke. Svaka tradicionalna ekonomska teorija samo je jedan granični slučaj izložene ekonomske teorije. Pojedinačna tradicionalna ekonomska teorija može biti korektna samo u slučaju ako je višak korisnosti jednak nuli, tj. u slučaju ravnoteže između korisnosti i troškova.

Danas, stvarno, ne postoje odnosi ravnoteže između troškova i korisnosti i, zato, tradicionalna ekonomska teorija ne može ni da objasni stvarne ekonomske pojave ni da preporuči odgovarajuću ekonomsku politiku.

Međutim, nasuprot tradicionalnoj ekonomici, čiji analitički modeli su statički sistemi opšte ravnoteže (analogni modelima tradicionalne, klasične termodinamike), analitički model nove ekonomske paradigme je dinamički sistem neravoteže (analogan modelima termodinamike nepovratnih procesa) saglasan

neprestanim i brzim promenama u načinu proizvodnje i potrošnje, nauci i tehnologiji, tako karakterističnim za moderne ekonomije.

Samo iz takvog jednog modela rasute ravnoteže sa smanjenom entropijom, takva kategorija kao globalni višak korisnosti uopšte može biti dedukovana

Stvaran višak korisnosti, kao deo ukupne objektivne korisnosti, takođe je objektivna kategorija danas stvarno postojeća u društveno-ekonomskom životu; ona proizilazi kako iz naprekta u produktivnosti rada (tj. iz smanjenja troškova, odnosno potrebne korisnosti) tako i iz povećanja racionalnosti potrošnje (tj. iz realizovanja veće količine ukupne korisnosti).

Prirodno, povećanje organizacije društvenog sistema (kao takva alokacija rada i raspodela ekonomskih dobara, koja vodi minimumu troškova i maksimumu korisnosti) takođe doprinosi stvaranju viška korisnosti. U svakom slučaju, višak korisnosti je rezultat smanjenja entropije kako u organizaciji društvenog sistema tako i u individualnom ljudskom ponašanju.

Sa pojavom i rastom realnog individualnog viška korisnosti (koji proizilazi iz racionalnijeg ponašanja ekonomskih subjekata, na primer, iz produženja vremena korišćenja, ili iz skraćenja vremena proizvodnje), ciklus rekonzumacije (kao mera i funkcija korisnosti) postaje duži nego ciklus reprodukcije (koji je funkcija troška), frekvencija tražnje postaje manja od frekvencije ponude, tražnja manja od ponude, i zbog toga jedan deo materijalnog društvenog proizvoda ne može biti realizovan, što prouzrokuje porast zaliha robe, neiskorišćenost kapaciteta, nezaposlenost, itd. Ovaj deo realnog društvenog proizvoda, kao materijalni supstrat potencijalnog društvenog viška korisnosti, može biti realizovan (tj. transformisan u realni društveni višak korisnosti) samo pomoću takve vrste i količine dodatnog novca koji tačno predstavlja novčani izraz realnog društvenog viška korisnosti.

Pošto izvor viška korisnosti nije direktno proizvodni rad, nego porast ekonomske racionalnosti, kao vrsta uštede rada, bez odricanja od potrošnje, u društveno-ekonomskom životu, novčani izraz viška korisnosti, se izražava ne kroz kreditni nego kroz nekreditni novac.

Danas, međutim, sav novac u opticaju je vrsta kreditnog novca. Kreditni novac, naravno, saglasan je sa tradicionalnim jednodimenzionalnim konceptom vrednosti, ali ne može izraziti novčani aspekt viška korisnosti.

Nestašica nekreditnog novca izaziva problem deflacije koji je najdublji uzrok savremene ekonomske krize. Sigurno, ni beskrajna ekspanzija modernog kreditnog novca ne može eliminisati postojeći problem deflacije. Samo odgovarajuća emisija nekreditnog novca, tačno saglasna realnom iznosu nominalnog društvenog viška korisnosti, može kompenzovati postojeći problem deflacije. Postojeća beskrajna ekspanzija kreditnog novca, samo, neizbežno, stvara inflaciju, ne rešavajući osnovni problem deflacije.

S obzirom da samo kroz zadovoljenje ljudskih potreba (za socijalnom sigurnošću, obrazovanjem, zdravljem, itd.), višak korisnosti može biti apsorbovan i realizovan, da bi predstavljala njegov novčani izraz, emisija nekreditnog novca mora biti korišćena za finansiranje određenih društvenih službi.

Ovo nije besmislenost. Ovo je ekonomski zakon. Zaista je moguće finansirati izdržavanje neproduktivnog dela stanovništva putem novca a bez oporezivanja ekonomije, bar delimično, tj. u saglasnosti sa realnim iznosom društvenog viška korisnosti. Zasnovana i izgrađena na materijalnoj društvenoj proizvodnji, moderna društvena nadgradnja je sastavljena kako od aktivnosti i procesa (službi) koji predstavljaju troškove egzistencije društvenog sistema (kao administracija, vojska, itd.) i zato mora biti finansirana

pomoću fiskalnih dažbina uključenih u troškove proizvodnje, tako i od službi koje predstavljaju realizaciju društvenog viška korisnosti i zato moraju biti finansirani ne pomoću dažbina nego pomoću emisije nekreditnog novca koji, po definiciji, ne može biti uključen u troškove proizvodnje.

Sadašnje fiskalno finansiranje ovih kasnijih službi (koje, su, u stvari, društvena nadgradnja posebne vrste) predstavlja tragičnu zabludu moderne, ortodksne ekonomske teorije i politike. Zbog pomenutih nepotrebnih, apsurdnih dažbina, koje, kao sve dažbine, su uključene u cene, višak korisnosti je poništen na veštački način (tj. kroz knjigovodstvo) tako da dok potrošači moraju platiti maksimalnu cenu (jednaku korisnosti), proizvođači dobijaju samo minimalnu (jednaku troškovima), što, prirodno, smanjuje kako potrošnju tako i proizvodnju. Međutim, ako ove dažbine budu poništene, potrošači bi plaćali cene umanjene za iznos potrošačkog viška, proizvođači bi dobijali uvećan za iznos proizvođačkog viška, što bi vodilo uvećanju kako potrošnje tako i proizvodnje. U svakom slučaju svi učesnici u ekonomskom životu bili bi u dobitku.

Dakle, potpuno je jasno da zbog ekonomske teorije i politike koje ne uzimaju u obzir postojanje viška korisnosti, u savremenoj ekonomiji, umesto izvora napretka i blagostanja, realni višak korisnosti postaje izvor nerešivih protivrečnosti i konfuzija u društvenom i ekonomskom životu, u stvari, glavni uzrok ekonomske krize.

S jedne strane, pošto ekonomski sistem zasnovan (organizovan i vođen) na principima tradicionalne ekonomske doktrine može normalno funkcionisati samo pod uslovom ako je višak korisnosti jednak nuli, neizbežno, takav istem mora spontano stvarati snage i ponašanja karakteristična za tzv. potrošačku civilizaciju koja, smanjenjem vremena i intenziteta korišćenja robe, uništava višak korisnosti. S druge strane, s obzirom da nema napretka bez viška korisnosti, upravo isti ekonomski sistem neizbežno stvara elementarne mehanizme nekreditnog načina emisije novca, pomoću kojih se spontano izražava i realizuje bar deo potencijalnog društvenog viška korisnosti datog društva.

Pošto realizacija dohotka iz društvenog viška korisnosti zahteva da zbir dohodaka (odnosno zbir korisnosti) bude veći od zbira troškova, svi takvi elementarni mehanizmi moraju biti zasnovani na deficitu u nacionalnim računima, tj. da bi se realizovao društveni višak korisnosti, javni rashodi, kao zbir potrošačkih dohodaka, moraju biti veći od javnih prihoda koji, kao sastavni deo cena, predstavljaju zbir troškova. Prema tome, budžetski deficit kao i nacionalni i spoljni dug nisu ništa drugo do takav elementarni mehanizam u koji je u stvari prerušena emisija nekreditnog novca.

Naravno, pošto povremeni ili periodični društveni višak korisnosti zahteva povremeni ili periodični deficit, permanentni višak čini to stalno. Otuda se pojavljuje nužnost za politikom stalnog deficita.

Međutim, mora se imati na umu da deficit u nacionalnim računima ne mora uvek biti vidljiv iz postojećih nominalnih cifara. Štaviše, nema sumnje da u uslovima inflacije baš isti ekonomski računi (uključujući globalne nacionalne račune) ne samo da mogu nego baš moraju biti u realnoj neravnoteži upravo kod nominalne ravnoteže.

Naravno, samo realne ekonomske veličine mogu biti relevantne za objektivno istraživanje. U stvari, dok se realni ekonomski zakoni realizuju isključivo po realnim veličinama, to je samo uobraženi sjaj teoretskih dogmi koji se manifestuje po nominalnim. O izloženom postoje brojni primeri. Analiza pokazuje:

- kod kredita centralne banke državi za finansiranje javnih rashoda, jedan deo realnih dažbina (poreza i doprinosa) se poništava u stvari (tj. zbog stope inflacije i kašnjenja budžetskih prihoda iza javnih rashoda,

realni rashodi su uvek veći od realnih prihoda, tako da baš nominalna ravnoteža u budžetu prikriva reaan deficit u njemu);

- kod kreditiranja komercijalnih banaka (preduzeća i stanovništva), u uslovima inflacije, deo realnog duga se ne otplaćuje od dužnika ni kad je nominalni otplaćen u celosti;

- da kod preterane inflacije, upravo realna kamatna stopa može biti negativna, itd., itd., što sve ukazuje da određeni iznos nominalno kreditnog novca, kao realno nekreditni novac, je zaista dat slobodno, i da, prema tome, društveni višak korisnosti, odnosno čista emisija nekreditnog novca, uistinu postoji. Kako vidimo, savremena inflacija igra bitnu ulogu u funkcionisanju pomenutog elementarnog mehanizma spontanog novčanog izražavanja društvenog viška korisnosti.

Dakle, potpuno je jasno, da neravnoteža nacionalnih računa (kao izrazpostojanja društvenog viška korisnosti) je objektivni ekonomski zakon, regularnost koja se realizuje u svakom slučaju – ili prema planu (uz pomoć svesno organizovane emisije nekreditnog novca, uključujući kako odgovarajući institucionalni okvir i delotvorne instrumente potrebne za vođenje ekonomske politike), ili, kao danas, spontano i haotično, kroz inflaciju kreditnog novca, budžetski deficit, nacionalni i spoljni dug, neusklađenost prihoda i rashoda i druge haotične ekonomske procese.

Iz tog razloga, bez izazivanja potpune stagnacije u ekonomskom razvoju, tj. bez potpunog poništenja društvenog viška korisnosti, nijedna moderna vlada koja vodi tradicionalnu ekonomsku politiku, ne može eliminisati postojeću inflaciju i budžetski deficit.

S druge strane, iz istog razloga, ali na osnovu nove ekonomske paradigme, rešenje za problem inflacije, i izlazak iz ekonomske krize, može biti vrlo jednostavno.

Pošto je realizacija viška korisnosti uslov bez koga nema normalne savremene društvene reprodukcije, samo je potrebno legalizovati ustanovu dohotka iz emisije nekreditnog novca. To je izvodljivo odmah i po jednostavnom scenariju.

Odlukom parlamenta, potreban iznos nekreditnog novca trebao bi biti emitovan u obliku gotovine koja se deli (direktno sa računa centralne banke) neproizvodnom delu stanovništva (takvima kao što su penzioneri, invalidi, deca, učenici, studenti, umetnici, naučnici, domaćice, itd.).

Prodajom svojih proizvoda ovim primarnim nosiocima nekreditnog novca, poslovni ljudi će dobijati iznos novca koji je potreban za reprodukciju, bez plaćanja kamata i apsurdnih fiskalnih dažbina. Konačno, deo primarnog nekreditnog novca završiće u rukama proizvođača kao proizvođački višak (tj. ekstraakumulacija za proširenu reprodukciju), dok će drugi deo ostati u rukama potrošača kao potrošački višak.

Jasno je da cene ne mogu rasti ako centralna banka emituje tačno potreban iznos nekreditnog novca.

Prema tome, ako društveni višak korisnosti već realno postoji, njegova realizacija postaje osnovni institucionalni preduslov za izgradnju optimalnog ekonomskog poretka, saglasnog dostignutom stepenu i ritmu razvoja moderne kulture i civilizacije, načinu proizvodnje i potrošnje. Nije previše reći da bez ustanovljenja emisije nekreditnog novca nema šansi za prevazilaženje kako nacionalne tako i svetske ekonomske krize.

Takođe, postoji svetski višak korisnosti (koji proističe iz međunarodne trgovine koja raspodeljuje robe prema maksimumu korisnosti, i potstiče proizvodnju prema minimumu troškova). Monetarni ekvivalent svetskog viška korisnosti mora biti podeljen (kao svetski nekreditni novac, sa računa Svetske banke, a po odluci Međunarodnog monetarnog fonda) siromašnim državama, tj. zemljama u razvoju (jer ove, odnosno, njihovo stanovništvo ima nezadovoljene potrebe i zato mogu realizovati dodatnu količinu potreba). Sa svetskim nekreditnim novcem zemlje u razvoju će pokriti rashode njihovog dodatnog uvoza, pomažući, u ovom slučaju, izvoznu ekspanziju razvijenih industrijskih zemalja. Ako svetski višak korisnosti dakle postoji, sve države sveta mogu biti u dobitku u isto vreme.

Danas, jedan deo novčanog ekvivalenta svetskog viška korisnosti se spontano izražava (emituje) kroz svetsku inflaciju i svetski sistem kreditiranja. Zbog svetske inflacije, jedan deo spoljneg duga (kredita) siromašne zemlje realno ne vraćaju, tj. dobijaju ga kao poklon, u stvari kao realni svetski nekreditni novac.

Politika kao i nauka moraju prihvatiti ove činjenice. Sadašnji nekreditni monetarni haos mora biti modifikovan (transformisan) u nekreditnu monetarnu organizaciju. Rastuće teškoće u funkcionisanju modernih ekonomija zahtevaju hitnu akciju za legalizovanje mehanizma novčanog izražavanja društvenog viška korisnosti.

Apsolutno je jasno da što je veći društveni višak korisnosti u datom društvu, bolji su uslovi za rešavanje ekonomskih i društvenih problema. Prema ponuđenoj paradigmi, raspodela ” prema potrebama ” izgleda ne samo kao etički princip nego baš kao ekonomski zakon, osnovni uslov za normalnu reprodukciju svake ekonomije i društva u kojima se legalno stvara društveni višak korisnosti.

Po mom mišljenju, teorija viška korisnosti je jedina odgovarajuća teoretska osnova za stvaranje novog, kako nacionalnog tako i svetskog, ekonomskog poretka.

Vaš s poštovanjemStojan Nenadović

Odgovor FridmanaFridmanovo pismo od 5. novembra 1982. godine

Dragi gospodine Nenadoviću:

Vi me pitate, ”Šta Vi mislite o ovoj teoriji? ”

Govoreći sasvim iskreno, ja je smatram pogrešnom i lažnom teorijom pored toga što je sleđena od brojnih ranijih pisaca. U suštini kako sam ja sondirao nedostojno Vaše teze, Vi ponavljate greške Majora Daglasa i njegovih brojnih sledbenika u verovanju da ovako ili onako postoji razlika koja se može učiniti između zbira troškova i zbira vrednosti i da emisija novca koji se plaća neproizvodnim individuama je put da se reši problem. Nije tako. To bi jednostavno proizvelo više inflacije i manje inicijative za proizvodnju dobara i usluga. Fundamentalna greška u svim tim rezonovanjima je nesposobnost da se prepozna da ono što se naziva profit ili višak prihoda nad rashodima je takođe trošak.

Na nesreću ja ne mogu posvetiti vreme koje bi bilo potrebno za punu analizu Vašeg argumenta, a ja znam iz ranije korespondencije sa osobama sličnim Vama da Vi ne bi bili ubeđeni ovim komentarima. Međutim, Vi ste zahtevali iskren odgovor i ja Vam ga dajem.

Vaš odaniMilton Friedman

Drugo pismo FridmanuDragi gospodine Fridman:

Hvala Vam na Vašem iskrenom odgovoru.Vi ste u pravu. Ja nisam ubeđen Vašim komentarom.

Po mom mišljenju, osnovna greška u Vašem rezonovanju, i u rezonovaeu tradicionalne ekonomije uopšte, je nesposobnost da se prepozna da višak korisnosti ni na koji način ne može biti izveden iz troška. Razliku između zbira troškova i zbira korisnosti (Vi kažete zbira vrednosti!?) ja ne činim ” ovako ili onako ” nego na termodinamički način. Termodinamički pristup je osnova modernog naučnog istraživanja.

Termodinamički posmatrano, trošak (kao ekonomski relevantna energija potrošena u proizvodnji robe) i korisnost (kao ekonomski relevantna energija apsorbovana u potrošnji iste robe), sadržani u robi, su ekvivalentni samo u slučaju termodinamičke ravnoteže, tj. u statičkom ekonomskom sistemu opšte ravnoteže sa maksimalnom entropijom. Termodinamički definisano – svaka globalna ravnoteža je sistem sa maksimalnom entropijom. Na nesreću, takvi su svi analitički modeli tradicionalne ekonomije, i Vaš analitički model takođe. U stvarnosti, takav sistem – model odgovara stagnaciji u rastu ekonomske racionalnosti.

Analitički model moje ekonomske paradigme je sistem disipativne strukture (inspirisan od I. Prigožina, dobitnika Nobelove nagrade za hemiju, 1977.), tj. sistem neravnoteže sa smanjenom entropijom. U takvom sistemu, organizovanom i vođenom, korisnost je veća od troška, po definiciji. Napredak u ekonmskoj racionalnosti (tj. smanjenje entropije) vodi smanjenju troškova i povećanju korisnosti. Kako trošak i korisnost mogu biti ekvivalentni u dinamičnoj ekonomiji sa povećanjem ekonomske racionalnosti? Ljudi neprestano pokušavaju da smanje troškove i povećaju korisnosti. Otkud progres čovečanstva ako ovi pokušaji nisu uspešni?

Novac uopšte prvobitno je mera korisnosti, i novčani dohodak takođe je izveden iz nje. Pošto je globalna korisnost veća od globalnih troškova, ukupna količina novca mora biti veća od ukupne količine kreditnog novca (koji je prvobitno izveden iz troškova) a ukupni novčani dohodak mora biti veći nego novčani dohodak izveden iz troškova. Ovaj višak novca, kao novčani izraz globalnog viška korisnosti, prema tome, mora biti emitovan kao nekreditni novac, i, kao dohodak izveden iz globalnog viška korisnosti, mora biti raspodeljen neproizvodnim individuama.

Stopa rasta globalne ekonomske racionalnosti (koja stvara globalni višak korisnosti i, shodno tome, je mera kvantitativne razlike između globalnog zbira troškova i globalnog zbira korisnosti) je možda 2-5 % godišnje i sastoji se od napretka kako u produktivnosti rada (koji, pri nepromenjenim troškovima, rezultira u povećanju proizvodnje i ponude) tako i racionalnosti potrošnje (koja, pri nepromenjenim novčanim dohocima, rezultira u smanjenju kupovina, tj. u usporenju brzine opticaja novca, sve kao rezultat produženja vremena korišćenja robe, tj. stvaranja viška korisnosti).

Kako za realizovanje uvećanja proizvodnje tako i za kompenzaciju usporene brzine opticaja novca, dodatna količina novca je svakako potrebna.

Vi ste takođe konstatovali sekularni trend u usporenju brzine opticaja novca. Ova stopa usporenja, u stvari stopa deflacije, može biti nadoknađena samo identičnom stopom inflacje, tj. identičnom stopom emisije nekreditnog novca. Ovaj novac mora biti podeljen neproizvodnim individuama jer baš proizvodne, mada proizvode, nedovoljno kupuju.Prema tome, ako rast globale ekonomske racionalnosti iznosi 5 % godišnje (tj. 3 % u produktivnosti rada i 2 % u racionalnosti poztrošnje), novo stvorena (emitovana) količina nekreditnog novca mora iznositi takođe 5 % godišnje i ni na koji način ne može izazvati inflaciju. Ona samo nadoknađuje deflaciju, tj. osigurava normalnu realizaciju nacionalne proizvodnje. U stvari, ja sam inspirisan Vašim programom za monetarnu stabilnost. Ja plediram takođe za stalan skroman godišnji rast količine novca, ali ja mislim da ova količina mora biti emitovana kao nekreditni novac. U vašem mentalnom eksperimentu helikopter baca novac sa neba. Ovaj novac, isto kao zlato, je takođe nekreditni novac. Danas, u stvarnosti, sav papirni novac se emituje kao vrsta kredita. Međutim, zakoni kreditnog i nekreditnog novca ne mogu biti isti.

Pošto je samo nekreditni novac izvorni novac, u navedenom primeru, 5 % emisije nekreditnog novca godišnje mora biti dovoljno za normalnu reprodukciju bez inflacije, dok 5 % emisije kreditnog novca u istom periodu ne može biti dovoljno.

Zašto? Ako je kreditni novac emitovan u obliku kredita proizvođačima, ovi krediti ne mogu biti plaćeni (vraćeni) u celosti, jer brzina opticaja novca se usporava (tj. tražnja potrošača čiji dohoci potiču iz troškova u koje su krediti inkorporirani je smanjena). Ako se kreditni novac emituje u obliku kredita državi (tj. kao dohodak neproizvodnih potrošača), cene moraju automatski porasti za ekvivalentni iznos poreza. To su porezi dakle koji automatski povećavaju cene, ne novac sam po sebi. Ako problem deflacije već postoji on ne može biti rešen, obim realnih transakcija ne može biti uvećan jer koliko su dohoci potrošača povećani toliko su i cene.

Otud se pojavljuje potreba za uvek novom i novom emisijom kreditnog novca. Zbog toga moderna inflacija. Zbog toga budžetski deficit. Međutim, u uslovima inflacije niko ne može otplatiti svoj dug u celosti – to je neto emisija nekreditnog novca, a kod budžetskog deficita, državni rashodi (kao dohodak potrošača) su veći od državnih prihoda (tj. poreza kao troškova proizvođača) – to je takođe neto emisija nekreditnog novca. Iz tog razloga niko ne može eliminisati modernu inflaciju i budžetski deficit. Ja mislim da sa organizovanom emisijom nekreditnog novca kako deflacija tako i inflacija moraju nestati. Molim Vas, pročitajte ponovo moj članak.

S poštovanjemStojan Nenadović

Drugo pismo ReganuDragi gospodine Regan!Pre dve godine Ja sam poslao Vama sažetak moje ekonomske teorije, ali Vi mi niste odgovorili. Zato, ja pretpostavljam da Vi niste upoznati sa mojim radom.

Ja sam čvrsto uveren da moja teorija uvodi revoluciju u ekonomsku nauku. Po mojoj teoriji, u modernim ekonomijama globalni (nacionalni i svetski) zbir korisnosti (vrednosti) je veći od globalnog zbira

troškova, dok po tradicionalnoj teoriji – oni su uvek jednaki. Tako na primer, u svom komentaru moje teorije, gospodin Milton Fridman kaže da je fundamentalna greška u mom rezonovanju nesposobnost da prepoznam da svaki profit (višak) je deo nekog troška, i da, zato, ne postoji razlika između zbira troškova i zbira korisnosti. Ja mislim da sam ubedljivo dokazao neistinitost ove teze.

Pošto, po mojoj teoriji, zbir dohodaka proističe iz zbira korisnosti, a ne iz zbira troškova, zbir dohodaka je takođe veći od zbira troškova i, zato, deo poreza (ekvivalentan višku korisnosti iznad troškova, a danas, greškom ekonomske nauke, uključen u troškove) je potpuno nepotreban i mora biti poništen, Zbog ovih nepotrebnih poreza (potrebnih samo za zadovoljenje dogmi tradicionlne ekonomske nauke), potrošači plaćaju previše a proizvođači dobijaju premalo, što izaziva smanjenje kako potrošnje tako i proizvodnje. Prema tome, politika budžetske ravnoteže je najdublji uzrok moderne ekonomske krize.

Pomenuta neravnoteža u nacionalnim računima između troškova i korisnosti je osnovni ekonomski zakon svake uspešne ekonomije i ostvaruje se u svakom slučaju – danas u američkoj ekonomiji kroz budžetski deficit.

Dragi gospodine Regan, u suštini, kroz poslednje dve godine, Vi ste vodili ekonomsku politiku baš odgovarajuću mojoj ekonomskoj teoriji a potpuno suprotnu tradicionalnoj teoriji koja traži budžetsku ravnotežu. Međutim, ja pretpostavljam da je sadašnja podudarnost između Vaše politike i moje teorije samo slučajna a pošto ja čvrsto verujem u ispravnost moje teorije, ja očekujem da Vaše vraćanje tradicionalnoj politici mora voditi u novu krizu, naime, dok moja teorija upućuje na koji način sadašnji bum može biti nastavljen tradicionalna politika insistira na smanjenju deficita što mora ponovo izazvati kako stagnaciju tako i nezaposlenost. U sadašnjim uslovima za produženje ekspanzije ekonomije potrebna je beskrajna ekspanzija nacionalnog duga i budžetskog deficita koji izaziva duboku uznemirenost među teoretičarima i političarima. Srećom, postoji bolji način za realizovanje neravnoteže između troškova i korisnosti – prihvtljiviji za američke saveznike i treći svet nego što je preterani budžetski deficit, kamatne stope i uvoz evropskog kapitala u SAD. Prema mojoj teoriji ovaj način je način emisije nekreditnog novca kao novčanog izraza viška korisnosti.

Ja vidim moju teoriju kao teoretsku osnovu za Vašu ekonomsku politiku. Molim Vas, da li bi Vi pročitali moj rad i preporučili ga svojim ekspertima. Mogu li ja dobiti njihove adrese?

Vaš odani

Stojan Nenadović

Nekreditni novac kao poklonNekreditni novac kao poklon je jedini pravi novac. Nekreditni novac kao poklon ulazi u opticaj bez troška i meri realne troškove i cene.

Kreditni novac ulazi u opticaj kao dug koji se mora vratiti i zato se nalazi u troškovima i cenama koji se dodaju na realne troškove i cene i zajedno sa njima čini nominalne troškove i cene. Nominalni trošak (cena) = realni trošak (cena) + dug.

Koliko se emituje kreditnog novca toliko se emituje duga i zato se za njega može kupiti samo dug, odnosno prodati samo dug, a realni trošak i cena se ne mogu ni prodati ni kupiti. Prodaje se i kupuje samo nominalni proizvod a realni proizvod ne može biti ni kupljen ni prodat. Kad sav kredit uđe u opticaj, on se

neko vreme ponaša kao poklon , dok ne počne otplata kredita i na kraju nestaje iz opticaja u trenutku otplate kredita. Dakle, novac se povlači iz opticaja kada se vraća kredit. Povlačenje novca iz opticaja ograničava proizvodnju i pojavljuje se kao zakonita ekonomska kriza. Ne sme bti povlačenja novca iz opticaja. Ako se novac kao poklon povuče iz opticaja, mora odmah biti zamenjen novim poklonom.

Da bi deo namenjen otplati duga bio što manji, određuje se što je moguće duži rok otplate. Ako je brzina opticaja novca u toku jedne godine jednaka 10, i ako je dužina roka otplate kredita 10 godina, za dest godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 50 puta emitovanog kredita i isto toliko troškova pojaviće se u cenama. Ako je ista količina novca emitovana kao poklon (koji se ne vraća), za deset godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 100 puta emitovanog novca, dakle dva puta više društvenog proizvoda, a i dalje se poklonjeni novac obrće i proizvodi novi društveni proizvod, i dalje nema troškova tog novca u cenama, i dalje nema inflacije.

Pošto se zbog razvoja društva povećava potreba za većom količinom novca u opticaju, to se svake godine dodaje po nekoliko procenata novca kao poklona (onoliko procenata kolike su potrebe razvoja društva) i tako se osigurava stabilan razvoj, bez mogućnosti da se pojave krize. Takođe, celo vreme nema inflacije, pa su cene stabilne i stabilna je vrednost novca. Novac kao poklon pojavljuje se zato kao realan novac.

Pored rasta kredita koji se otplaćuje a ustvari nije uopšte potreban, u nepotrebnim troškovima nalaze se i kamate i nepotrebni porezi (jer ih sada zamenjuje novac kao poklon), što sve uvećava nominalne cene i nominalni društveni proizvod.

Nominalni proizvod je mnogo veći od proizvoda koji se može kupiti (ili prodati) sa količinom novca sa kojom se raspolaže. Zato je potrebna nova količina novca, koji je opet kredit, pa opet nije dovoljan i tako u beskraj, što stvara beskrajnu inflaciju. Novac se stalno obezvređuje a realan novac mora da ima stalnu vrednost. Stalnu vrednost ima samo nekreditni novac koji ulazi u opticaj kao poklon. Novac dobijen kao poklon nema troškove koje treba dodati na realne troškove i realne cene. Oni ostaju takvi kakvi jesu i prodaju se po svojoj realnoj vrednosti (ceni).

Država može da poklanja penzije penzionerima i daje dečije dodatke i druga socijalna davanja. Ako je razvijenija može da plaća prosvetu i zdravstvo ili da ulaže u infrastrukturu. Ako je nerazvijena, može da ulaže u povećanje proizvodnje. Najbolje je da se polovina novca ulaže u povećanje proizvodnje a polovina novca u povećanje potrošnje.

Kako se ljudsko društvo razvija, tako raste proizvodnja pa je potrebno sve više novca u opticaju. Ali, kao raste proizvodnja tako raste i dohodak. Ljudi postaju bogatiji pa menjaju strukturu potrošnje, luksuziraju, a to vodi usporenju brzine opticaja novca i smanjenju tražnje. Novac kao da nestaje, pa je potreban novac koji bi nadoknadio nedostatak novca, koji je nestao zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje.

Otprilike, koliki je porast proizvodnje, treba dva puta toliko više novca. Ako je porast proizvodnje 5%, porast količine novca u opticaju treba da je 10%. Za povećanu proizvodnju treba 5% novca, a 5% novca treba da kupi proizvodnju koja se ne bi mogla prodati zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje. Sva proizvodnja biće prodata po nepromenjenim cenama. Neće ostati neprodatih proizvoda.

U cenama neće biti troškova koji se odnose na vraćanje kredita, kamate i neke poreze. Cene će biti manje za potrošače (kupce). Njima će ostati nepotrošen novac, kao njhova dobit, odnosno potrošački višak. Proizvođači (prodavci) će prodati po ceni koja će biti znatno viša od uloženog troška. Ostvariće profit, koji će biti mnogo veći od profita koji danas ostvaruju.

Potrošači će moći da štede iz potrošačke dobiti a proizvođači iz profita, ako neće da ulažu u povećanje proizvodnje. Od banaka će dobiti kamatu za uloženu štednju. Ko je zainteresovan za kredit, moći će da dobije kredit i da plati kamatu za dobijeni kredit. Ali i ušteđeni novac i dobijeni kredit potiču od novca koji je u opticaj ušao kao poklon.

Novac kao poklon može da daje samo najviša vlast u nekoj državi. Banke mogu da čuvaju štednju koju im neko poveri na čuvanje i mogu da daju kredite samo iz tako prikupljene štednje. Ako tako rade, nikad ne mogu doći u krizu u kakvoj se sada nalaze, a ni niko drugi ne može doći u krizu.

Postoje non-performing loans. To su najlošiji krediti koji su nenaplativi. Oni se ne vraćaju nego se otpisuju i brišu iz evidencije. Ali time se takvi krediti pretvaraju u nekreditni novac odnosno poklon. Dok se razvijala Kina je davala po 50% takvih kredita od ukupne količine kredita. Argentina koja je bila u najvećoj dužničkoj krizi, posle bankrota davala je preko 50% takvih kredita. Poljska je jedina zemlja u Evropi, koja nije pogođena ekonomskom krizom. Ali Poljska ima 18% takvih kredita. Da li su ove zemlje loše poslovake, kako se o njima misli u SAD, ili su namerno (da prevare SAD), ili slučajno (naterane nuždom), otpisivale kredite i pretvarale ih u poklon, tek bilo kako bilo, tajna uspeha ovih zemalja leži u tome što su poklanjale novac svom narodu. Druge zemlje treba samo da slede primer ovih zemalja.

Mnogi koji uviđaju štetan, i čak zločinački karakter postojećeg sistema kreditnog novca, daju predloge za reformu postojećeg sistema, ali smatraju korisnim postojanje kredita. Postoje političke partije i pokreti koji zastupaju projekat socijalnog kredita. Postoje predlozi digitalnog novca i čak predlozi u kojima čovek sam sebi izdaje kredit (self-issued credit). Ali ni najbolji krediti ne mogu zameniti nekreditni novac koji u opticaj ulazi kao poklon. Novac ne sme da uđe u opticaj kao kredit. Nekreditni novac se ne stvara pozajmljivanjem. Nekreditni novac se stvara samo poklanjanjem.

Društveni računi i nekreditni novacAko smo uveli nekreditni novac, moramo uvesti i novi sistem društvenih računa.

Najvažnije nam je da znamo koliki je GDP (gross domestic product), društveni proizvod kao zbir tržišnih cena.Zatim moramo znati koliki su troškovi za proizvodnju tog GDP. Troškovi za proizvodnju tog GDP, mogu biti jednaki vrednosti prošlogodišnjeg GDP (GDPex).

• (GDP/GDPex)GDP = dohodak• Dohodak – trošak = nekreditni novac• P = cene ; C = troškovi ; I = dohodak ;• (P/C)P = I ; I – C = nekreditni novac

Ako znamo koliko nam treba nekreditnog novca, onda znamo sve što nam je potrebno, da znamo da ne bi imali ni inflaciju, ni deflaciju, ni ekonomsku krizu.

Ukupni dohodak predstavlja dohodak koji je zarađen iz troškova i dohodak koji je dobijen kao poklon iz nekreditnog novca. Dohodak zarađen iz troškova potreban je za nadoknadu utrošenih troškova, a dohodak koji se dobija kao poklon iz nekreditnog novca, služi proizvođačima kao profit iz koga se finansira povećanje proizvodnje a potrošačima služi za zadovoljavanje potreba, na primer, za penzije, za dečije dodatke, za socijalna davanja, ili za prosvetu, zdravstvo, itd.

Administracija i policija će još dugo biti finansirani porezima koji predstavljaju troškove egzistencije društvenog sistema. Ako društvo nije toliko bogato da ima dovoljno nekreditnog novca, ono mora neophodne društvene potrebe, nadoknađivati porezima. Koloko se društvo više razvija, smanjuje se potreba za porezima, jer se društvo sve više finansira iz nekreditnog novca.

Johan Fridrih Tinen (1783 – 1850) tražio je prirodnu najamninu radnika i utvrdio da je ona jednaka kvadratnom korenu iz proizvoda (umnoška) troškova egzistencije radnika i vrednosti proizvoda koje radnik stvara. Troškovi egzistencije radnika su prosto troškovi (C) a proizvod koji radnik stvara je prosto korisnost, prihod ili dohodak (I), a najamnina je prosto cena (P). Tinenova formula za najamninu je formula koja važi za svaku cenu uopšte (pojedinačnu, lokalnu, nacionalnu i svetsku).Iz te formule ja sam izveo formulu: (P/C)P = I.Tako vidimo da u svakoj robi postoje tri različite dimenzije vrednosti: trošak, cena i korisnost. Korisnost je prihod ili dohodak koji nastaje korišćenjem robe, tj. potrošnjom.

Tinen je smatrao svoje otkriće toliko značajnim i bio je toliko ponosan na njega da je dao da se ukleše na njegovom nadgrobnom spomeniku.

Bio je u pravu, ali njegovi savremenici nisu shvatali značaj njegovog otkrića. Marks je mislio da radnik stvara neki višak rada, koji kapitalista oduzima od njega i tako ga eksploatiše i pokrenuo je radnike na klasnu borbu i revoluciju. Marks je znao da postoji upotrebna vrednost, koja je korisnost, ali je mislio da je ona kvalitet koji se ne može meriti. Marks je video da se robe razmenjuju po nekoj vrednosti i našao je da je ta veličina rad sadržana u robi.

Tako je Marks tri dimenzije vrednosti robe sveo na jednu jedinu – rad koji je samo deo troškova. Upotrebna vrednost, tj. korisnost, tržišna cena i trošak svedeni su na jednu veličinu.Najveći buržoaski ekonomsista, Alfred Maršal našao je u vrednosti robe tri cene: cenu ponude (trošak), cenu tražnje (korisnost) i tržišnu cenu, ali je mislio da su u stanju ravnoteže, sve tri cene jednake. Tako su i buržoaski ekonomisti i marksisti u vrednosti robe videli samo jednu jedinu dimenziju i na njoj zasnovali društvene račune, koji više ne vrede. Milton Fridman je rekao da je osnovna greška u mom rezonovanju, nesposobnost da shvatim „da je profit takođe trošak“. To znači da se ništa nije promenilo od vremena Marksa.

Ali profit nije deo troška. Trošak je manji od korisnosti, a cena deli višak korisnosti (iznad troškova), na potrošački višak ili dobit potrošača, koji ostaje kupcu (potrošaču) i profit proizvođača koji dobije prodavac kao proizvođač.

Ne postoji zakon vrednosti koji razmenjuje robe jednake vrednosti, nego se robe razmenjuju tako da se daje manje da bi se dobilo više, pa svi dobijaju u razmeni, i kupci i prodavci.Dva su uslova potrebna da se realizuje takva razmena u kojoj svi dobijaju: nekreditni novac i stabilan nivo cena. Iz takve razmene pojavljuju se tri društvena računa: troškovi, tržišne cene i dohodak. To su tri različita društvena računa. Računi koji su potrebni za srećniju budućnost čovečanstva.

Razvoj Srbije, odmah!Srbija ima budžetski deficit veći od jedne milijarde evra, koji treba da se nadoknadi novim kreditima. Ovaj budžetski deficit treba da se nadoknadi nekreditnim novcem koji se daje kao poklon. Srbija ima brzinu opticaja novca jednaku dest. Ako se poklonjena miljarda evra obrne 10 puta dobije se DOHODAK od 10 milijardi evra. Naravno, to se u stvarnosti dešava u dinarima. Bruto društveni proizvod (BDP)

Srbije iznosi 30 milijardi evra. Toliki je dohodak koji potiče iz troškova. Sabran sa dohotkom koji potiče iz nekreditnog novca, to čini ukupan dohodak Srbije od 40 milijardi evra. Sa dohotkom od 40 milijardi evra, Srbija može da ostvari DBP od 35 milijardi evra. To je DBP za 15% veći od postojećeg. Pošto je kineski za 10% veći, to je Srbija u startu bolja od Kine.

Brzina opticaja novca opašće sa 10 na 8,75 kako i treba da bude.

•DOHODAK – DBP = POTROŠAČKA DOBIT = 5 MILIJARDI EVRA ;

•DBP – TROŠAK = PROFIT PROIZVOĐAČA = 5 MILIJARDI EVRA ;

•Potrošačka dobit ostvaruje se usporenjem brzine opticaja novca, a proizvođači dobijaju čisti profit iz kojega se ne plaća ni porez, ni kredit, ni kamata, tako da je to poklon i za njih.

•DOHODAK – TROŠAK = 40 MILIJARDI EVRA – 30 MILIJARDI EVRA = 10 milijardi evra = dohodak iz nekreditnog novca.

To je sistem društvenih računa Srbije za 2011. godinu. Neće biti inflacije i neće biti novog zaduživanja. Porezi će biti smanjeni

Pismo profesoru Labusu

Naš dragi gospodin Stojan Nenadović, bio je retko uporan, dosledan i posvećen borac za svoje neprevaziđeno životno delo i projekat: Nekreditni novac. Verovao je, bio je istrajan, uporan, 30 godina… U februaru ove godine obratio sledećim pismom profesoru Miroljubu Labusu.

From: Stojan NenadovicDate: 2011/2/6Subject: nekreditni novacTo: miroljub.labus@ius.bg.ac.rs

Poštovani profesore Labus,

Ja sam Stojan Nenadović, iz Sremske Mitrovice. Pre više od trideset godina, položio sam usmeni magistarski ispit sa ocenom “položio jednoglasno sa odlikom” i profesoru Maksimoviću, članu SANU, predao magistarski rad “Osnovi teorije viška korisnosti”. Dokazao sam da se korisnost može meriti i da postoji višak korisnosti, koji se izražava nekreditnim novcem, koji se emituje kao poklon a ne kao kredit kako se mislilo do tada. Profesor Maksimović nije znao kako da oceni rad, i, pretpostavljam da je dao Vama, kao asistentu, da to uradite. Vi ste napsali da sam rad napisao “napamet, bez korišćenja potrebne literature”. Nikakva literatura o nekreditnom novcu nije postojala na svetu. Dr. Srećko Ugrin, koji živi u Beogradu, napisao je knjigu na engleskom jeziku o nekreditnom novcu i poslao je na trideset najvažnijih adresa u svetu, i svi su se primerci knjige izgubili u putu. Pošta je platila odštetu za izgubljene knjige, ali, knjiga nema. Toliko su bili moćni ti vladari, koji su svetom vladali putem kreditnog novca i kod kojih ste Vi sticali svoje znanje o novcu. Ja sam bio uporan i uspeo da dobijem odluku o odbijanju rada, koja je doneta po preporuci profesora Maksimovića i docenta dr. Miroljuba Labusa. Profesor Maksimović mi je

privatno rekao da sam ja u pravu, ali da moram čekati najmanje dvadest godina da bi se stekli uslovi u kojima će biti moguće objavljivanje takve knjige. Prošlo je više od tridest godina i ti uslovi sada postoje.

SFRJ i SSSR su se raspali, jer nisu imali nekreditni novac. Kina se sada snažno razvija, ali Kina koristi nekreditni novac. Kina daje “non-performing loans”, a to su krediti koji se ne vraćaju, nego se pretvaraju u poklon. Kina otpisuje 45% svojih kredita i zato su kineske cene za toliko niže od američkih. Kina ima i male poreze, jer se nekreditni novac koristi umesto poreza.

U SAD kongresmen Dennis Kucinich podneo je Bill 6550 pod nazivom National Emergency Employment Act koji se zove i End the FED. Kongres će izdavati novčanice na kojima će pisati United States Note, umesto Federal Reserve Note, kako piše na novcu koji izdaje FED. To je američka verzija nekreditnog novca. Pogledajte http://monetary.org

U Velikoj Britaniji je poslanik Douglas Carswell podneo UK banking reform bill u kojem se daje britanska verzija nekreditnog novca koji se zove positive money. Reformu podržava i Mervyn King, guverner Bank of England. U SAD je Grinspen svedočio na saslušanju u Kongresu i priznao da je ceo život bio u zabludi.

Vi niste na položaju da to neko traži od Vas. Vi samo treba da priznate samome sebi da niste bili u pravu i da počnete da se zalažete za nekreditni novac. Vi ste autoritet koji najviše može doprineti da se u Srbiji promeni vladajuće mišljenje o novcu koje natura MMF.

U svetu danas postoji preko 2500 lokalnih valuta koje se sve zasnivaju na nekreitnom novcu. U Sloveniji se radi na uvođenju UTD (univrtzalni temeljni dohodak) kojim se predviđa da svaki stanovnik Slovenije dobije po 300 evra mesečno.

Svetski poredak kreditnog novca biće srušen do sledećeg Samita G-20. Biagio Bossone, bivši izvršni direktor Svetske banke i MMF-a, reakao je Samitu G-20 u Londonu:

“Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja”. Novac se stvara kao nekreditni novac koji emituje država kao poklon i to je javni posao o kojem brine država. Štednja i odobravanje kredita iz prikupljene štednje je privatni posao banaka i njihovih klijenata. Ako samo država pravi novac, po formuli koju sam ja dao, nema ni inflacije ni ekonomske krize. Bosoneovu knjigu “Nekreditni novac u borbi protiv siromaštva” objavili su Univerzitet u Mumnaju (Bombaju u Indiji) i Međunarodni centar siromaštva u Brazilu. Indija i Brazil, slede Kinu.

Milton Fridman je negativno ocenio moj rad, slično kao Vi, i rekao da ja nisam shvatio “da je profit takođe trošak”. Fridman je predlagao budžetsku ravnotežu i SAD su tonule u krizu. Regan je poveo politiku budžetskog deficita, koja je bila tako uspešna, da je dovela do pobede u hladnom ratu i uspostavljanja dominacije SAD u svetu. Sada su SAD preterale sa zaduživanjem i došli smo do sadašnje situacije. Sada se http://themoneymasters.com pozivaju na Fridmana i traže da SAD napuste Svetsku banku i MMF, da se porezi smanje za 30%, i da obavezna rezerva bude 100%. To je već korak do nekreditnog novca. Vi treba da se pozovete na Fridmana i Mervyna Kinga.

Ja sve ove pokušaje ocenjujem kao zdravorazumski pristup novcu, dok je jedino moja teorija prava naučna teorija, dokazana matematički i termodinamočki. U magistarskom radu ona je bila izložena na tadašnji marksistički način.

Ja sam pitao dekana Pravnog fakulteta da li mogu da sada branim rad koji mi nije bilo dozvoljeno da branim pre trideset godina. On mi je odgovorio da mogu, ali da treba da se o tome dogovorim sa odgovarajućim profesorom. Ja sam spreman da branim rad kojem sam posvetio čitav život i dobio praktičnu potvrdu toga rada. Ja ne moram braniti svoj rad. Bilo bi mi važnije da me obavestite da ste prihvatili koncept nekreditnog novca, i da ćete svoju političku aktivnost usmeriti na promociju nekreditnog novca. Ja Vam u tome pružam punu podršku, i mogu Vam dati koji savet, ako budete mislili da Vam je potreban. Ja sam penzioner, star 69 godina. Želeo bih da doživim da se uspostavi Svetski poredak nekreditnog novca.

Danas nedostaje gotovo 30% novca u opticaju. Tako je bilo i 1929. godine. U Srbiji to odgovara budžetskom deficitu od milijardu evra. Taj novac treba da se vrati u opticaj kao poklon. Kriza će biti rešena a inflacija se neće pojaviti. Kriza je nužna u sistemu kreditnog novca ali sa nekreditnim novcem neće biti ni inflacije ni ekonomske krize. Nekreditni novac je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) kao procenat (k) od postojeće koliine novca u opticaju (M).

dM = kM ; k = (ponuda – tražnja)/tražnja ; k = 5% na primer.Moj sajt je http://noncredit-money.org

Srdačno Vas pozdravljam i nadam se da ste prihvatili borbu za nekreditni novac.

Umro je veliki čovek, g. Stojan Nenadović

Stojan Nenadović (09.10.1942. – 21.05.2011.)

Sa žaljenjem i tugom obaveštavam vas da je umro veliki čovek, umro je gospodin Stojan Nenadović, autor originalne teorije o nekreditnom novcu. Kako sam obavešten, Stojan je zbog naglog povećanja šećera u krvi, prebačen u bolnicu. Lečen je oko 2 nedelje, međutim zadnja 2,3 dana upao je u komu, dobio moždani udar i umro.

Implementacijom Stojanovog projekta o nekreditnom novcu, svet bi izašo iz finansijske krize, kao i Srbija. Bio sam prijatelj sa gospodinom Stojanom i često smo razgovarali telefonom i putem mesendžera

Google Talk. Pričali smo o raznim stvarima, ali naravno najviše smo obuhvatali ideju o nekreditnom novcu. Izuzetno je bio kulturan i dostojanstven u ophođenju i komunikaciji.

Gospodin Stojan je svoju originalnu teoriju o nekreditnom novcu kreirao još u prošlom veku, tačnije 1980-te, ali tada u političkim i ekonomskim krugovima bivše SFRJ, nije bilo razumevanja za nekreditni novac.

Gospodin Stojan je bio dobričina, to najbolje zna njegovo okruženje iz Sremske Mitrovice gde je živeo.

Od kada se tokom 2007-me po internet forumima, i kasnije sa izradom njegovog sajta, pročulo u Srbiji i svetu za nekreditni novac, Stojan se celim svojim bićem odao pisanju po domaćim i stranim forumina i sajtovima, obrazlažući detaljno svoju ideju o nekreditnom novcu. Odgovarao je na razna pitanja, učestvovao u diskusijama, potpuno je bio posvećen tome, predano, uporno i voljno. Takođe, putem elektronske pošte obraćao se raznim političarima u Srbiji, stranačkim liderima i raznim ekonomskim stručnjacima oko podrške za njegov nekreditni novac, da se implementira u praksi, kako u Srbiji, tako i u drugim državama kada se radi o komunikaciji sa strancima.

Njegov životni san je bio da se nekreditni novac implementira širom sveta, ne bi li tako svet izašo iz finansijske krize.

Ovaj izuzetno dostojanstven, pošten, moralan, skroman i smeran čovek rodio se da bi ispunio svoju misiju, kreirao je svoju originalnu teoriju o nekreditnom novcu, ali nažalost nije mu se ispunio životni san, da se nekreditni novac implementira u Srbiji ili nekoj drugoj državi.

Međutim, sada kada se putem njegovog sajta širom sveta zna za njegov originalni projekat o nekreditnom novcu, živeće i gospodin Stojan.