UNIVERZITET U BEOGRADU

TEHNIČKI FAKULTET U BORU

Odsek za inženjerski menadžment

SEMINARSKI RAD

OSNOVI SOCIOLOGIJE

Odnos sociologije i drugih nauka

Professor: dr Milovan Vuković

Student: Milica Nikolić,

Bor, novembar, 2012.

1

Sadržaj

Uvod.................................................................................................................................................3

Pojam sociologije.........................................................................................................................3

Nastanak sociologije....................................................................................................................4

Predmet sociologije......................................................................................................................8

Razrada............................................................................................................................................9

Odnos sociologije i drugih nauka................................................................................................9

Zaključak........................................................................................................................................13

Literatura.......................................................................................................................................14

2

Uvod

1. Pojam sociologije Društveni život ljudi odvija se između nestabilnosti, neizvesnosti, haosa, rata i

izvesnosti, stabilnosti, poretka i mira. Nauka koja pokušava da na sistematski i metodički

način opiše, imenuje, klasifikuje, analizira, objasni i razume svekoliku složenost društvenih

odnosa, ustanova i vrednosti, naziva se sociologija. Sociologija se bavi čovekom i društvom,

saznanjima o pojavama, procesima i odnosima koji se odvijaju oko nas, u našem okruženju,

društvu, savremenom svetu. Sociologija teži da postavi i istovremeno da odgovor na mnoštvo

pitanja vezanih za razvoj savremenog društva. Ukazuje na položaj i mogućnost čoveka u

društvu, uzroke, uslove i načine društvenih promena. Pored proučavanja društva u celini,

sociologija proučava i pojedine društvene pojave, odnose između društvenih grupa, društvene

institiucije i delatnosti. Običan čovek u bolnici vidi lekara, u prodavnici prodavca, a sociolog

u tome vidi pripadnike pojedinih profesija. Mi vidimo bogate i siromašne građane, sociolog

ih vidi kao pripadnike društvenih klasa. Demonstracija ili štrajk, za običnog čoveka

predstavlja borbu tih ljudi za svoja prava, za sociologa predstavlaj neke dublje sukobe u

celokupnom društvu. Odlazak u školu, vojsku, crkvu, policiju, predstavlja odlazak u

društvenu instituciju, a ne u običnu zgradu. Profesija, društvene klase, društveni odnosi,

sukob, institucije su ono opšte u društvu i predstavaljaju sociološke kategorije.

Ako bismo pitali ljude koji imaju samo osnovno znanje o sociologiji, da nam definišu

sociologiju, većina njih bi rekla: ,,Sociologija je nauka o društvuʽʽ. Međutim, ova definicija

nije dovoljna za šire, dublje i potpunije razumevanje pojma sociologije kao nauke. Ako

bismo rekli da je to nauka koja proučava društvene odnose, pojave i procese, onda se

približavamo temeljnijem razumevanju suštine sociologije. Društvo predstavlja grupu ljudi

koji formiraju društveni sistem, pa je razumljivo da sociologija prati položaj čoveka u

društvenoj zajednici, a ujedno i dinamiku društva, tj. uzroke koji utiču na društvenje procese i

pojave, posledice ovih pojava na ljude i njihove zajednice, kao i uticaj stalnih ekonomskih,

socijalnih, političkih i drugih promena na čoveka i njegov položaj u društvu. Da bi

sociologija mogla da obuhvati sve pomenuto, ona se razvila u sistem više međusobno

povezanih disciplina. Sociologija se deli na opštu sociologiju (poručava opšte karakteristike

društva kao celine) i niz posebnih sociologija koje se bave posebnom vrstom pojava ili

procesa u društvu (sociologija rada, sociologija kulture, sociologija porodice, sociologija

politike, itd.).

3

2. Nastanak sociologije Sociologija je nauka o društvu (lat. societas - društvo; starogrč. λόγος – nauka) i jedna

je od najmlađih nauka. No međutim, to što se sociologija formalno nije konstituisala kao

nauka, apsolutno ne znači da ona nije postojala. Jednostavno se radi o tome da su mnogi

naučnici razmatrali društvo, njegove zakone i specifičnosti, kao i devijacije, ali niko nije dao

ime tom razmatranju i tako začeo sociologiju. Sociologija je relativno mlada nauka, međutim,

njeni koreni postoje još od organizovanja ljudi u grupe odnosno od prvobitne ljudske

zajednice i spoznaje o zajedničkim interesima koje je lakše osvariti u grupi. Sociološka misao

nije prvi put rođena sredinom 19. veka. Tada se prvi put pojavio termin ''sociologija'', i tada je

samo započeto disciplinarno konstituisanje sociologije kao zasebne nauke, koje još uvijek

traje. Ogist Kont (fr. Auguste Comte) smatra se osnivačem sociologije, jer je prvi izneo

celovit i sistematičan pogled na predmet, metod i ulogu nauke koja treba da proučava

društvo. On je to izložio u delima Kurs pozitivne filozofije i Sistem pozitivne politike.

Sociologija kao nauka razvijala se spontano, bez burnih preokreta, osim u slučaju

dirkemovske i marksističke sociologije. Da bi se dobio potpuni uvid u sociologiju njen razvoj

mora se pratiti još od antičkih vremena i prvih zapisa o društvu, tj. od Platona, Aristitela,

Sokrata, Tome Akvinskog pa sve do danas.

Prva znanja o društvu, kao što je rečeno javljaju se u staroj Grčkoj, a nazivaju se

antička misao o društvu. Najznačajniji predstavnici bili su Sofisti, Platon i Aristotel.

Najpoznatije Platonovo delo, koje je u potpunosti sačuvano ,,Država’’ predstavlja utopijsku

sliku idealnog društva kojim bi trebalo da upravljaju filozofi1. Po njemu dobro je najveća

vrlina koju posjeduju retki ljudi. Uglavnom je ovu osobinu pripisivao filozofima pa je njih i

video kao vladare. Druge dve osobine koje su za njega ključne su pravednost i pravičnost.

Njegovo kasnije delo ,,Zakoni’’ opet opisuje idealnu državu, ali dosta realnije. Ovde on više

vodi računa o stvarnosti i ljudskim slabostima. Platon se više ne oslanja na dobro kao ideal,

nego uspostavlja zakone kojima treba da se zabrani sve što je loše jer shvata da ljudi po

svojoj prirodi nemaju dobro u sebi. Ono nastupa tek u drugom životu, a na Zemlji vlada

pohlepa i hedonizam2.

Platonov učenik Aristotel, za razliku od svog učitelja, orjentisao se na istraživanje već

postojećeg društva. Neke ideje je preuzeo od svog učitelja, kao to da se preko usaglašenosti

interesa pojedinaca u društvu ostvaruje sreća, moralno savršenstvo i pravednost. Iz toga sledi

1 Platon, Država, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 2002., Beograd.2 Platon, Zakoni, Derta, 2004., Beograd.

4

da država mora biti idealna, a idealne oblike vladavine opisuje u svom delu ,,Politika”3.

Aristotel kao Platonov učenik primarno istražuje strukturu i promene političkog društva, koje

proizlazi iz njegove filozofske koncepcije čoveka: čovek je ,,zoon politikon’’-politička

životinja sa različitim interesima od drugih ljudi, ali koja da bi mogla opstati mora živeti u

zajednici sa drugim ljudima. Po Aristotelu nejednakost između ljudi je prirodno stanje:

priroda je ljudima je dala različite sposobnosti, jedni su za upravljanje, drugi za robovski rad.

Srednjovekovna misao o društvu prožeta je hrišćanskim dogmama i religijom.

Predstavnici hrišćanskog tumačenja društva i odnosa u društvu su sv. Augustin i Toma

Akvinski. U svom delu ,,O državi božijoj’’ sv. Augustin se vodi teorijom da se ljudska

istorija zasniva na zakonima koji su određeni božjom voljom. Postoje dva carstva: nebesko i

zemaljsko. Nebesko carstvo (božja država) je oličenje dobra, koje je nastalo iz ljubavi prema

bogu, a društvo je samo sredstvo uz pomoć kojeg čovjek treba da postigne konačni cilj –

spasenje, dok je zemaljsko carstvo nastalo iz Adamovog pada kao prvog čoveka. Pojavom

Tome Akvinskog, ovaj koncept je ublažen, jer Toma akvinski svoje učenje zasniva na

konceptima i aristotelovog i augustinovog učenja. Po njemu, država se zasniva na ljudskom

razumu, a ne ljuskoj prirodi. Kao osnovu države on vidi porodicu kao zajednicu razumnih

ljudi. Vodeći se Aristotelovom idejom da je čovek politička životinja, on proširuje tezu, pa je

po njemu čovek i politička i društvena životinja.

Vek kasnije, Ibn Haldun utemeljuje prirodno-istorijsko shvatanje društva. Po njemu,

predmet proučavanja istorije je socijalno stanje čoveka i otkrivanje opštih zakona o razvoju

društva; zalaže se ne samo za opisivanje istorijskih događaja, već i njihovo tumačenje; po

njemu istorija je određena zakonom evolucije po kome se društvene pojave neprekidno

menjaju-sve ima svoj početak, razvoj i kraj; narodi se razlikuju, jer na njih utiču različiti

biološki i geografski činioci, i dr. Mnogi teoretičari Halduna smatraju prvim sociologom, a

može se reći i da je preteča ove nauke i da je dao osnove za neke teorije koje će se kasnije

razviti (evolucionizam, demografske koncepcije i strukturalizam).

U novom veku dolazi do značajnog pomaka od religioznog ka svetovnom i realnom

gledanju na društvene odnose. Do ovih pomaka dolazi usled društveno-ekonomskih i

političkih promena i napredka teorijske misli. Misao o društvu a samim tim i sociologija u

novom veku razvijala se kroz brojna naučna i teorijska shvatanja: filozofiju istorije, klasičnu

političku ekonomiju i fiziokratsko učenje, socijalno-utopističko učenje, francuski

3 Aristotel, Politika, Globus, 1988., Zagreb.

5

materijalizam, etnološka i statistička istraživanja. Nikolo Makijaveli jedan je od prvih

mislilaca koji je govorio o odvojenosti etike od politike. Utopisti su se bavili izgledom

idealnog društva. Tomas Mor u svom delu ,,Utopija’’ idealnu državu vidi kao besklasno

društvo, bogatstvo je zajedničko a poštuje se ličnost.

Zagovornici Teorije društvenog ugovora polaze od dva osnovna elementa: prvi, da su

ljudi po prirodi jednaki (pravno jednaki), a drugi da ljudi, kao jednaki i slobodni u

odlučivanju, mogu svoja prava da prenesu na državu, koristeći mogućnost društvenog

dogovaranja. Najistaknutiji predstavnici ove teorije Tomas Hobs i Žan Žak Ruso, su sa

različitih stanovišta objašnjavali razloge i obim suverene vlasti koja treba da se prenese

nosiocima vlasti. Hobs je smatrao da su ljudi u prirodi egoisti i da druge ljude vide kao

pretnju svojoj slobodi. On u svom delu ,,Levijatan’’polazi od shvatanja da je ,,čovek čoveku

vuk’’. Ruso smatrao da su ljudi dobri i moralni. Pored njih umerenije teorije društvenog

ugovora dali su Baruh Spinoza i Džon Lok. Zastupnici teorije društvenog ugovora isticanjem

prirodnog prava i društvenog ugovora pokušavali su da prevaziđu nejednakosti na osnovu

privatne svojine, koje su nastajale sa narastajućom podelom u građanskom društvu. To je bila

idealistička koncepcija da se država i poredak mogu uspostaviti ugovorom.

Prosvetiteljski pokret je nastao krajem 17. veka i traje kroz 18. vek, a najzastupljeniji

je u Francuskoj, zatim Engleskoj i Nemackoj. Predstavnici su: Monteskje, Ruso, Didro,

D’Alamber, Holbah, Helvecijus, Volter. Osnovna ideja ovog poretka jeste da je svetlost uma

uslov napretka tj. da je neograničeni napredak moguć samo uz pomoć upotrebe ljudskog

razuma. Volter je kritikovao postojeće društvo, uočavajući oštru klasnu podelu. Ovi filozofi

bavili su se stvarnim problemima čoveka, zalagali su se za poredak jednakosti i slobode za

svih ljudi i njihov značaj je u isticnju ideja napretka i humanosti, a teorijski doprinos je u

afirmaciji ideja koje su uticale na nastajanje sociologije kao nauke i revolucionarne

poduhvate u Francuskoj.

Plejada mislilaca koja je obeležila novovekovnu misao o društvu je i u okviru

nemačke filozofije, sa Hegelom i Kantom na čelu.Po Kantu, konačni cilj istorije je ostvarenje

savrsenog kosmopolitskog, građanskog, pravednog društva, društva prosvećenja i

blagostanja. Hegel je najviše doprineo svojim dijalektičkim shvatanjem istorije, po kom se

istorija krece u skladu sa zakonima dijalektike (dijalektika-nauka o kretanju ). Cilj istorije, po

njegovom misljenju je ostvariti državu najviše moralnosti, umnosti i slobod. Njegove ideje o

6

dijalektici, stepenima razvoja društva povezanim sa ulogom rada, svesti i slobode,

neposredno su uticale na osnivače sociologije kao nauke.

Klasična engleska ekonomija takođe je dala doprinos saznanjima o ekonomskim

pojavama bitnim za razvoj teorije o društvu. Najznačajniji predstavnici su Adam Smit i David

Rikardo koji su razradili teoriju radne vrednosti, naglašavajući ulogu rada kao delatnosti koja

stvara bogatsvo, zalažući se za načelo slobodne proizvodnje i razmene-ekonomski

liberalizam. Ukazivanje na ekonomske parametre je proširilo vidokrug saznanja o društvu.

Sociologija se kao samostalna nauka izdvojila tek u prvoj polovini 19.veka. Tom

njenom konstituisanju kao zasebne naučne discipline doprineli su: saznanja o društvu koja su

sakupljena u dovoljnom broju da mogu da se okupe uokviru nove nauke (čemu su doprinele i

navedene pretece); ukupne društvene okolnosti (razvoj nauka, francuska buržoaska

revolucija, industrijska revolucija). Ima mnogo onih koji su zaslužni za razvoj rane

sociološke misli, kao što su Emil Dirkem, Maks Veber, Herbert Spenser, Karl Marks, Sen

Simon i drugi. Mada je jasno da pojedinac nije u stanju da zasnuje čitavu oblast proučavanja,

ipak se, u većini slučajeva, za osnivača sociologije smatra Ogist Kont.

Po Kontu, društvo je slično organizmu. Ali dok biološki organizam,vremenom stari i

otkazuju mu funkcije, društveni organizam može da se usavršava. To usavršavanje se postiže

uz pomoć nauke, sociologije, uz korišćenje metoda posmatranja, eksperimenta, upoređivanja

i istorijskog istraživanja. Socijalni fenomeni su povezani međusobno, a nauka treba da otkrije

njihov odnos. Svaki fenomen je objašnjiv kad se može povezati sa celokupnom situacijom ili

sa razvojem. Svaka pojava se mora posmatrati sa aspekta njene harmonije sa okruženjem ili

razvojem. Osnovnu celiju društva čini porodica a ne pojedinac, jer tek u porodici čovek ima

priliku da ispolji svoju društvenost. Pojedinac nije predmet ove nauke jer se ne može

objasniti čovečanstvo pomoću čoveka već obrnuto. Kont je osnivač pozitivizma, pravca koji

od nauka zahteva da budu pozitivne, tj. da nam pružaju prava, proverena, istinska znanja,

koja se mogu dokazivati egzaktnim metodama. Ako to nisu u stanju da čine, ne mogu se ni

zvati naukama u pravom smislu reči.

7

3. Predmet sociologijeSociologija je opšta i teorijska nauka koja se bavi proučavanjem društva a pre svega

zakonitostima društvene strukture, nastajanja, funkcionisanja i nestajanja pojedinih

društveno-ekonomsih formacija, izučavanjem oblika društvenog života, kao i izužavanje

uticaja pojedinih društvenih pojava na razvitak društva u celini. Nastoji da dođe do

objektivnih, pouzdanih i sistematsisanih odnosa, odnosu ljudi prema prirodi i odnosu ljudi

među sobom u procesu proizvodnje, o formama ispoljavanja ljudskog zajedništva kao i o

zakonitostima ljudskog društva.

Određivanju predmeta sociologije su najpre pristupili njeni osnivači Ogist Kont,

Herbert Spenser i Karl Marks, ali u tome nisu u potpunosti uspeli, jer te definicije nisu bile

adekvatne njihovim idejama o zakonitostima društvenog života. Slično je bilo i kod drugih

teoretičara. Zbog različitih pristupa pojedinim društvenim pojavama i procesima javljale su

se, dakle, i različite definicije predmeta sociologije. Smatrano je, da je sociologija nauka o

društvenim grupama (Bogardus), ili nauka o oblicima organizovanja ljudi (Ziml), a Pirtin

Sorokin jesmatrao da je sociologija nauka o opštim svojstvima klasa, socijalnih pojava

iodnosa među njima. Sociologija je nauka koja izučava društvo, podrazumijevajući pod tim

različite oblike društvenih odnosa, društvenih interakcija i njihov kulturološki aspekt. Pod

pojmom društvo u socilogiji se ne podrazumjeva nužno ista stvar. Neki pravci sociološke

misli različito tumače sam pojam društva. Iz toga slede i različita određenja predmeta

sociologije. Može se reći da je predmet sociologije ispitivanje zakona društva i njihove

međusobne povezanosti i zavisnosti, kao i zakona razvoja društva.

Bez obzira na razlike oko definicje društva i oko toga šta određuje suštinu društva ili

koji je adekvatan nivo sociološke analize, neosporno je da je predmet sociologije globalno

društvo, pa i kada se interesuje za posebne društvene pojave, sociologija utvrđuje njihov

uticaj na društvo i obrnuto. Sociologija društvo analizira kao društveno-istorijski sistem, u

kome postoji povezanost i uslovljenost društvenih pojava. Pored toga proučava i ono što je

zajedničko svim društvima.

8

Razrada

1. Odnos sociologije i drugih naukaPredmet jedne nauke predstavlja i samu granicu te nauke prema drugim naukama.

Sociologija, kao nauka ima najširi okvir istraživanja: proučava društvo kao celinu, njegovu

strukturu i dinamiku, način povezivanja i međusobnog uticaja elemenata te strukture;

proučava društveni život, suštinu društvenih pojava, društvene procese i odnose, kao i

društvene tvorevine kao rezultat ljudske delatnosti. Sociologija proučava i čoveka kao

društveno biće, pa samim tim i uzajamni odnos čoveka i društva. Samim tim, sociologija ima

određen odnos sa čitavim nizu nauka, koristi njihove naučne rezultate i daje njima na uvid

svoje rezultate istraživanja. Na ovaj način pokazuje se da je sociologija interdisciplinarna

nauka.

Odnos Sociologija-filozofija. Filozofija predstavlja pokušaj proučavanja i

razumevanja uopštenih i fundamentalnih problema, kao što su realnost, egzistencija, znanje,

vrednosti, stanje uma i dr. Sama specifičnost u filozofiji je veoma visok stepen apstrakcije.

Ona se bavi nekim osnovnim pitanjima i problemima koji su vezani uz određene sfere života.

Iz specifičnosti filozofskih pitanja, filozofiju nije moguće ubrojiti u nauke, pa prema tome ni

u društvene nauke. Filozofija nema shavatanja koja su empirijski potvrđena. Filozofija prema

tome nema ona obležja nauke koja su potrebna da bismo je smatrali naukom (a to su

preciznost, sistematičnost, uopštenost i objektivnost). Međutim iz filozofije razvijale su se

određene nauke koje su imale obeležja po kojima smo ih mogli smatrati više naukama nego

filozofijom.

Kao i mnoge druge nauke i sociologija se razvila iz filozofije. Kada su stari filozofi

raspravljali o društvu, rasprava je bila formirana kao kritika ,,idealnog društva’’, npr. tako

Platon u svojoj ,,Državi’’, koja je zapravo razgovor o tome kako bi se trebalo urediti idealno

društvo, država. To kasnije rade utopisti, pa posle i socijalisti... Svi oni nude neke modele

idealnog društva. Ono što je karakteristično za filozofiju je razmatranje i nastojanje da se

uspostavi pravedno društvo. Nastanak sociologije pravi bitan zaokret. Problem idealnog

društva stavlja se na stranu, a razmatra se sadašnje društvo. Neki sociolozi bi mnogo puta,

ipak predlagali idealno društvo, npr. Kont. Uzmimo za primer teoriju Makijavekija, koja se

smatra filozofskom. U svom delu ,,Vladar’’, Makijaveli pokušava da objasni praktična načela

vladavine: šta znači dobro vladati? Makijaveli je renesansnim vladarima preporučao

uglavnom brutalne metode, poput ,,Čim osvojiš vlast, ne biraj sredstva da je zadržiš’’.

9

Međutim on je u ovom obliku ni u jednom svom delu nije definisao. On kaže: ,,Treba

napomenuti da se ljudi moraju ili pridobiti ili uništiti, jer se svete za male uvrede, dok za

velike ne mogu; stoga nasilje treba sprovoditi tako da se ne moraš bojati osvete.’’4

,, Priroda ljudi je nepostojana; lako je ubediti ih u jedno, ali je teško održati ih u tom

ubeđenju. Zato je potrebno biti tako spreman da se, kada više ne veruju, silom nateraju da

veruju.’’5

Ova teorija se i danas pod imenom makijavelizam koristi za određen, brutalni tip vlasti, a

pitanje o tome što znači dobro vladati, aktualno je sociološko i politološko pitanje. Uobičajna

je greška reći da ,,Cilj opravdava sredstvo’’, jer Makijaveli to nikada nije reako, samo je prvi

uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer da opravdati nešto znači učiniti ga etički

ispravnim.6

Odnos Sociologija-ekonomske nauke. Da bismo definisali vezu između ekonomije I

sociologije, najbolje je krenuti od predmeta njihovog istraživanja. Već smo rekli da se

sociologija različito definiše, zavisno od teoretičara, ali u njenoj osnovi je proučavanje

društva. Maks Veber, u svom delu ,,Privreda i društvo’’definiše sociologiju na sledeći način:

„Sociologija (u onom smislu u kome se ova reč, inače upotrebljavana u mnogo značenja,

ovde podrazumeva) treba da znači: nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i

time objasni ono sto je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama’’.7 U literaturi se

susreće i definicija da sociologija predstavlja oblast koja „proučava društvene interakcije i

razmenu“.

Po Maršalu ekonomija se bavi ljudskim bićima koja su „u dobru i zlu prisiljena da se

menjaju i napreduju“, a da Ludvig fon Mizes ekonomiju definiše kao granu prakseologije

(nauke o ljudskom delanju). Na osnovu ovih definicija, jasno se može uočiti bliska

4 Makijaveli, Vladalac, Rad, 1964, Beograd.5 Makijaveli, Vladalac, Rad, 1964, Beograd.6 Suština Makijavejijevih ideja može se sažeti i sagledati u jednom od najviše citiranih delova ,,Vladaoca’’: Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je, da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam vam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreću se. Propada vladar, koji se posve oslonio na njihove reči, pa se nije ni na šta pripremio; jer prijateljstva, koje se dobijaju za platu, a ne veličinom i plemenitošću duha, kupuju se, a ne poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje ustručavaju da uvrede nekoga, koji želi da ga ljube, nego li nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu raskidaju, kad god im je to od koristi; strah se pak podržava neprestanom pretnjom kazne.7 Veber, Privreda i društvo, Prosveta, 1976, Beograd.

10

povezanost sociologije i ekonomije.8 Stav jednog dela ekonomista je da je samo ekonomija

prava nauka, a da su ostale društvene nauke manje-više uspešne. Međutim, Šumpeter se nije

osvrtao ni na jednu stranu. On tvrdi da je neophodno kombinovati ekonomsku teoriju,

političku nauku, sociologiju i posebno istoriju ukoliko se želi ostvariti zadovoljavajući uvid u

stvarne ekonomske probleme. Njegova poslednja knjiga ,,Kapitalizam, socijalizam i

demokratija’’ predstavlja primer takve analize.9

Ako pogledamo donos sociologije i ekonomskih nauka možemo reći ekonomija

proučava samo jednu sferu društva, ekonomsku sferu, otkrivaju osnovne zakonitosti koje se

javljaju u procesu proizvodnje, raspodele i razmene dobara i usluga. Dakle, ekonomska

teorija ne proučava društvo kao celinu, već samo jedan njegov deo. Sociologija i ekonomija

imaju dosta zajedničkog i dodirnog u svojim istraživanjima. Rezultati socioloških istraživanja

omogućuju ekonomskim disciplinama da utvrde koje kulturne, političke i ideološke osobine

nekog društva pogoduju bržem ili sporijem prihvatanju tehnoloških inovacija i ekonomskih

promena. Ekonomske discipline, kao što su menadžment i marketing, uključuju brojna

istraživanja i saznanja koja pruža sociologija o društvu, društvenim grupama, položaju

čoveka, njegovom ponašanju u različitim situacijama, aktivnostima, raspodeli moći i slično.

Odnos Sociologija-istorija. Sociologija i istorija si dve jako povezane nauke. Kao

društvene nauke proučavaju probleme društva, grupa, masa i same evolucije društva kroz

vreme. Međutim, dok se istorija bavi proučavanjem društva kroz hronološki niz društvenih

događaja u prošlosti, vezanih za konkretan prostor i vreme, sociologija se trudi da pruži

objašnjenje i opšte zakone o društvenim kretanjima i pojavama. Istorija nam obezbeđuje

mnoštvo podataka i karakteristika o određenom događaju (na primer ratovi), dok sociologija

iz mnoštva sličnih događaja (ratovi, ustanci, revolucije, i dr.) izdvaja zajedničke osobine i

prepoznaje tendencije određenog društva.

Odnos Sociologija-psihologija. Između ove dve nauke postoji prirodna veza. Odnos

sociologije i psihologije moguće je pratiti na osnovu njihovog predmeta istraživanja, a to su:

osobine, ponašanje, položaj i uloga čoveka u društvenim akcijama, događajima i procesima.

Psihologija je nauka o ličnosti. Društvo je uvijek sastavljeno od konkretnih ljudi, od

pojedinaca; bez pojedinca društvo ne postoji. Da bi sociologija kao nauka o društvu mogla

konkretizovati svoj predmet izučavanja, psihologija joj je veoma potrebna. Da bi sociologija 8Važan prilog razumevanju suptilnog odnosa ekonomije i sociologije predstavlja Parsonsov tekst objavljen 1932. godine (Parsons, 1932). Parsons je predstavio teorijsko nasleđe koje je zatekao Maršal, a onda je skrenuo pažnju na Maršalovu poziciju (da li se njegova analiza može posmatrati i kao sociologija).9 Šumpeter, Kapitalizam, socijalizam I demokratija, 1998, Beograd.

11

mogla proučavati ljudsko ponašanje i njegove devijacije, neophodna su joj saznanja iz

psihologije. Ova naučna uslovljenost je rezultirala nastankom nove naučne discipline koja se

naziva socijalna psihologija. Socijalna psihologija koristi obilje eksperimentalnih podataka i

naučnih principa iz psihologije kao što su saznanje, potrebe, motivacija, mišljenje, učenje,

pamćenje i dr. U centar svog istraživanja takođe stavlja čoveka, ali pod pretpostavkom da

svaki čovek živi u društvu i da se van društvenog okruženja ne može posmatrati. Socijalna

psihologija kao naučna disciplina proučava zajedničke fenomene sociologije i psihologije.

Psihologija proučava kako pojedinačna svest reaguje na ponašanje drugog čoveka, a

sociologija-kako se ove svesti povezuju preko ponašanja i kako se time ostvaruje nešto novo-

njihovo povezano delovanje, koje se ne sastoji iz pojedinačnih, ma i psihičkih doživljaja,

nego iz njihovog povezanog delovanja.

Odnos Sociologija-antropologija i etnololgija. Sociologija, antropologija i etnologija

su sasvim logično povezane istim predmetom proučavanja, samo sa drugačijeg aspketa.

Osnov proučavanja svih nauka je čovek, ali sociologija proučava društvo i pojave u njemu,

etnologija se bavi proučavanjem određenih etničkih skupina, odnosno njihovog porekla, a

antropologija je također nauka koja u svom centru posmatranja ima ljudski život i kulturu.

Sociologija i antropologija. Antropologija (tzv. kulturna antropologija) nastala je iz studija

sociologije, pa je mnogi danas i dalje smatraju delom sociologije. Početno, njen predmet je

bio proučavanje malih, plemenskih zajednica. Antropolozi danas sve više proučavaju velika

društva, pa čak i globalna. Najbolji primer je niz studija o Indiji Marvina Harrisa, Krave... , u

kojima autor, između ostaloga pokušava dokazati kako svetost krava kod Hindua ima

ekonomsko opravdanje. Hindusi ne jedu krave, jer bi ih ubrzo posve uništili. Da ih ne unište,

proglasili su ih svetim, tabuom. Bez obzira, koliko ima istine u ovoj teoriji, možemo je staviti

pored brojnih socfioloških objašnjenja kastinskog sistema i religijskih odlika.

12

Zaključak

Sociologija je mlada naučna disciplina koja je od razmatranja o njenom predmetu i

antičke misli do formalne potvrde nje kao takve i dobijanja zvaničnog naziva u devetnaestom

veku prešlaveoma dug put. Tokom vekova, čak je sociologija bila ismejavana zbog toga „što

oktriva toplu vodu“, jer su druge nauke u svojim istraživanjima obradile tematiku kojom se

bavi sociologija. Iako su njen značaj, predmet i funkcija u današnjem društvu neosporni, još

uvek postoje neki autori koji smtraju da ona ne bi mogla i trebala biti samostalna naučna

disciplina. U jednom radupročitala sam da je na primedbu jednog rezigniranog naučnika kako

je učinjena ogromna nepravda prema drugim društvenim naukama činjenicom da se samo

ekonomiji dodeljuje Nobelova nagrada, Džordž Stigler hladnokrvno odgovorio: „Nije tačno,

imaju i druge društvene nauke Nobelovu nagradu-za književnost“. Mislim da ova izjava jasno

izražava i danas postojeći stav pojedinih naučnika o sociologiji kao nauci. Baš iz tih razloga

kroz ovaj seminarski rad, pokušala sam da na neki način, objasnim značaj ove nauke i njenu

vezu sa drugim naukama.

Sagledavajuci nastanak i razvoj ove nauke, kao i uviđajući korenite promene koje su

joj prethodile, kao i put koji je morala da prođe da bi dobila mesto u nauci koje joj pripada,

došla sam do toga da sociologija predstavlja izraz jedinstvenih društvenih potreba, kao i

spremnost naučnika i sociologa da odgovore na te potrebe društva koje se neprestano menja.

Danas kada političari i vođe moderne države manipulišu svojim građanima, kada se

vode ratovi širom sveta i kada uopšte, vlada mišljenje da ljudima kao jednom društvu koje je

zaboravilo prave vrednosti i ciljeve preti propast, mislim da je potrebno ne zaboraviti ko smo,

ono što je ostalo od nas, i ne zaboraviti da obogaćujemo život izučavanjem ljudi koji su se

nekad borili za svoja uverenja i za stavove, a sve u cilju našeg boljeg života.

,,Kada je u pitanju njihov lični život, ljudi su danas često pod utiskom da upadaju iz

jedne klopke u drugu. Osećaju da u svome svakidašnjem životu ne mogu da otklone nevolje

koje ih pritiskaju. Osećajući to, često se u tome nimalo ne varaju. Ono što im je potrebno-a to

oni kao potrebu i osećaju-jeste onaj posebni kvalitet duha koji bi im pomogao da se

obaveštenjima koriste i da razum razvijaju kako bi došli do lucidne, obuhvatne, sažete

predstave o tome šta se, po svoj prilici i u njima samima zbiva. To je ona specifična

disciplina koju bi bilo možda umesno nazvati sociološka imaginacija.’’ Rajt Mils

13

Literatura

1. Aristotel, Politika, Globus, 1988, Zagreb.

2. Giddens, Anthony, Sociology, Polity Press, 2009, Cambridge, UK.

3. Makijaveli, Nikolo, Vladalac, Rad, 1964, Beograd.

4. Platon, Država, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 2002., Beograd.

5. Platon, Zakoni, Derta, 2004., Beograd.

6. Šiljakov, dr Ivana, Sociologija-Uvod u razumevanje globalnog društva, Ekonomski

fakultet, Univerzitet u Banjoj Luci, 2008, Banja Luka.

7. Šumpeter, Jozef, Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Plato,1998, Beograd.

8. Veber, Maks, Privreda i društvo, Prosveta, 1976, Beograd.

14