ТМ Г. XXVIII Бр. 3 Стр. 243 - 269 Ниш јул - септембар 2004.

UDK 159.923.5:82-346 159.922.7Оригинални научни рад Јелена ЖивковићПримљено: 02.12.2003. Ниш

ПСИХОАНАЛИТИЧКО ТУМАЧЕЊЕ БАЈКИ ИЗ УГЛАЈЕДНОГ БИХЕЈВИОРИСТЕ

Резиме

Људска јединка рађа се као нехуманизована, некултивисана и несоција-лизована биолошка креатура. Тек постепено, живећи у људској средини и учећиу њој, она постаје квалитативно другачија од ма ког другог живог бића. Проце-сом социјализације постаје особа и личност. Један од важних извора социјализа-ције у литератури намењеној деци јесте бајка. Добри јунаци треба да послужекао узор који треба подражавати а рђави треба да демонстрирају понашање којене би смело да се упражњава.

С-Р теза од које сам пошла у "Црвенкапи": лекција из васпитања, одно-сно дискриминаторног учења за дете (уочити и разликовати опасне дражи одбезопасних; у ситуацији С (сусрет са непознатим) понашати се (Р) на одређениначин) са покушајем обучавања и у вези градијента генерализације дражи. Су-штина приче се огледа у три кључна момената који се појављују буквално усвим верзијама "Црвенкапе" и без којих прича не би ни постојала, а сврха је даолакшају процес социјализације.

Кључне речи: бајка, социјализација, учење условљавањем, когнитивно учење,лекција из васпитања (дискриминаторно учење), дубинска анализа,несвесно, симболичко понашање, сексуални/агресивни нагони.

Синтезом искустава и достигнућа различитих аналитичких идубинско-психолошких школа, Бруно Бетелхајм (дечји психолог) на-правио је студију "Значење бајки" у којој говори о изванредној, гото-во судбоносној важности коју бајке имају на психу детета. Кроз пси-хоаналитичку интерпретацију бајки, Бетелхајмово дело пружа једно

jelazivkovic@hotmail.com

244

искуство које истовремено пали машту читалаца и оставља га запре-пашћеним. Да ли је могуће сагледати бајке из неког другог угла – јемисао која ме је подстакла да то и урадим.

Како описати психоанализу? Правац, покрет, школа... уме-тност или наука? Не зна се... Опште признат постулат у психологијије да уметничко мишљење карактерише дивергентност, а научно ми-шљење конвергентност. С обзиром да је психологија наука, иакозбог природе предмета проучавања недовољно развијена (односнонеразвијена), њен циљ је тежња ка принципијелним обухватањем ра-зноликих појава јединственим експланансом. Као најегзактнији деопсихологије, С-Р психологија, (колико-толико) успева у томе. Онадоследно све своди на претходно искуство, стечену навику, тј. Ство-рену С-Р везу. Многима је таква психологија механицистичка аликада упадне у проблем конвергенције, С-Р теорија не уводи дивер-генције у виду онога што никада није било у искуству, као сто је не-свесно, подсвесно, колективно несвесно, односно увек се труди да сепозове за претходни доживљај. Дакле, бихејвиоризам је конверген-тна психологија. За разлику од ње, психоанализа је дивергентно-кон-вергентна. Она егзистира дводелно: својим дивергентним деломодносно мишљењем- мада, мора се признати да у томе постоји складу коме је све лепо укомпоновано, као у пуззле слагалици, и конвер-гентним делом- тенденцијом да све сведе на сексуални (и, евенту-ално агресивни) мотив. У суштини, психоанализа је делом уметност,а делом наука, па се може рећи да је "амбивалентна психологија".Ово схватање биће конкретније приказано на примеру - бајка "Цр-венкапица", у којој ћу приказати двокомпонентни проблем: повези-вање свих тих диверенција у заједнички именилац (извести конвер-генцију), па објашњење бајке једним принципом (од многих С довес-ти до једног Р или С).

"Рађање сваке нове генерације је понављање најезде варвара"(Парсонс). Људска јединка не рађа се само као најбеспомоћније бићемеђу свим врстама живих бића, него и без икаквих знакова онихособина које сматрамо да одликују човека као посебну врсту живихбића. Рађа се снабдевено само одређеним бројем потреба и рефлекса,као нехуманизована, некултивисана и несоцијализована биолошкакреатура. Или, краће и лепше речено Олпортовим речима "као несо-цијализовани ужас"! Тек постепено, живећи у људској средини иучећи у њој, људска јединка постаје квалитативно другачија од маког другог живог бића - стиче навике, знања, особине и начине пона-шања који јој омогућавају да живи и делује у друштву и да постанеособа и личност. Све то она постиже процесом социјализације. А со-цијализација се дефинише као процес социјалног учења путем когајединка стиче социјално-релевантне облике понашања и формира секао личност са својим специфичним карактеристикама. Учење се са-

245

стоји у стицању спремности да се у одређеној ситуацији понаша наодређени начин.

Дакле, без обзира на то колика је улога наслеђем датих опште-људских и индивидуалних карактеристика и њиховог постепеногсазревања- социјализација зависи првенствено од учења. Главне врс-те социјалног учења су учење условљавањем (класично условљава-ње, инструментално и супститутивно тј. викаријско) и когнитивноучење (учење увиђањем).1 Улогу бајке у процесу социјализацијеприказаћу преко ових механизама учења.

Често се у стручној литератури указује на то да је подражава-ње туђег понашања и угледање на начине реаговања које показујудруге особе важан извор социјалног понашања. Постоје многобројниподаци о томе да је социјално понашање какво сретамо код члановапојединих друштава и култура, у великој мери понашање стечено не-ким од трију механизама условљавања, нарочито угледањем на по-нашање других особа, или стечено увиђањем. Показују то, међу ос-талим и бројни антрополошки подаци; код многих племена одраслинамерно и систематски настоје да обезбеде да деца подражавају њи-хово понашање. У западној култури многе од играчака представљајуминијатуре различитих употребних предмета и оруђа. Играјући сетим предметима дете учи многе активности одраслих подражавајућињихов начин поступања са истим предметима и оруђима намењенимодраслима – док психоаналитичари говоре о симболичком пона-шању које представља екстернализацију жеља. Коришћење модела усвакодневном животу као пута за стицање одређених облика пона-шања толико је често да ми то и не опажамо. Много пута су ти мо-дели само симболички, иконички модели – слике, на којима је при-казано како треба нешто учинити или вербална упутства како се тре-ба служити неком направом. Учење по моделу, не умањујући значајосталим двема врстама условљавања, у васпитавању има веома ва-жну улогу. Истичу се значајне личности или обичне (као нпр. Црвен-капица, Пепељуга, Златокоса, Снежана... чија имена најчешће ука-зују на неку карактеристику главне личности у бајци (па је дететулакше да увиди везу између наслова и садржине приче и брже јеупамти)) и описује њихово понашање, а са циљем да постану узориза наше понашање подражавајући неку активност. У дечјој литерату-ри стално сретамо добре и рђаве јунаке. Добри јунаци треба да по-служе као узор који треба подражавати а рђави треба да нам демон-стрирају понашање које не би смело да се упражњава. И преко јед-них и преко других долазе до изражаја социјалне норме које се соци-

1 Рот Никола; Основи социјалне психологије, друго издање, Завод за уџбенике инаставна средства, Београд, 1996.

246

јализацијом желе наметнути деци. Један од важних извора социјали-зације у литератури намењеној деци јесте бајка. За бајку је каракте-ристично да сажето и отворено суочава дете са неким људским ситу-ацијама. Оне су универзалног карактера јер се у њима приказује какотреба реаговати тј. како се у одређеним ситуацијама треба понашати,а оне заправо одсликавају универзална правила понашања која роди-тељи стално говоре својој деци (конкретно у "Црвенкапици" јеОПРЕЗ СА НЕПОЗНАТИМА!). На то указује и чињеница да су бајкетоком векова препричавања или сажимане или прошириване, а некесу се стапале са другима. Све је мењано, већ према томе шта је при-поведач сматрао најзанимљивијим за своје слушаоце, на основу ње-гових тренутних преокупација или посебних проблема тог доба.Приче су биле, дакле, више или мање променљиве, али одступања одњих је надзирала заједница и одржавала их у одређеним границама,тако да су могле дуго да се очувају у циљу очувања идентитета за-једнице кроз одређена правила чијем придржавању предходи јачаили слабија "присила" од стране старијих. Мењале су се ирелевантнереченице бајке на којима дубинска психологија (на жалост или насрећу) заснива своја тумачења бајки, претварајући целокупну чарбајке у симбол гениталија. Али суштина је увек остајала иста – сржбајке је резистентна на промене, јер порука коју носи има функцију усоцијализацији и инструменталну вредност. У то се и сам читалацможе уверити исчитавајући (све) верзије једне бајке.

Да би једна прича заиста задржала пажњу детета, она га моразабавити. Због тога бајка за дубинске аналитичаре има мало поуке оконкретним условима живота па говоре о (некаквом) несвесном којеналичи на појаву духова – сви о њима говоре али их нико није ви-део! Бајка мора бити доступна поимању детета које је одређено ње-говим развојним карактеристикама и интелектуалним могућностима.Поука коју бајка носи мора бити прилагођена деци која "обрађују"бајку, дакле деци узраста 3 до 6 година. Прилагођена у смислу да ихистовремено забави и пружи образац понашања који помаже у реша-вању проблема, односно пруже узор за (не)подражавање. То се по-стиже јасним оцртавањем ликова у бајци, уклањањем детаља (уколи-ко нису релевантни), проблем тј. ситуација се приказује у најсуш-тинскијем виду, дакле бајка упрошћава све ситуације омогућавајућидетету да узорово понашање што јасније сагледа и искористи. Ли-кови су типични; или зли или добри, нема средње категорије. У бај-кама зла особа увек губи - што детету указује да се понашање каквоиспољава зла особа не исплати, јер следи казна. С обзиром да је ју-нак бајке најпривлачнији за дете, а он је по правилу оличење добра,дете подражава јунаково понашање и на тај начин избегава казну. ДрВладислав Панић, заговорник психоаналитичког тумачења, каже да"бајка мора бити тако упрошћена да се дете може правилно опреде-

247

лити на основу емоција, наравно, пошто се бајка не обраћа само не-свесном, она није лишена логичког смисла и судова реалности".2 Да-кле, оба аспекта у својим паралелним тумачењима долазе до тачкеукрштања - бајка делује преко емоција. Самим тим условљавање јеолакшано, добро је познато да је емоционално условљавање најбржеи најлакше. Механизам учења адекватног понашања је очигледан:казна (БД) која увек и неизбежно следи рђаво понашање (УД)изазива непријатност и/или страх од кажњавања (БР), дакле емоцију,процесом генерализације дете ће у сличним реалним условимареаговати као јунак у бајци. Механизам стицања одређеног понаша-ња је исти и када се јунаково понашање награђује (уместо непријат-ности као БР јавља се пријатност). Реакција детета биће одређенаасоцијацијом по сличности. У "Црвенкапици" с обзиром да је погре-шно поступила, њено понашање се прво кажњава, а затим се објаш-њава детету зашто не треба тако поступити (што представља најбо-љи тј. најефикаснији вид примене казне у васпитању). Дете да би из-бегло казну (а добило награду), неће поступити као "Црвенкапица":послушаће упутства својих родитеља (у овом случају мајке) биће оп-резније са непознатим особама и неће се превише развртати и задр-жавати на путу.3 Дакле, помоћ у социјализацији би била прва функ-ција бајке.

Бруно Бетелхајм покушавајући да разграничи бајку од басне,снова и митова, упада у противречности. На пример "Неке бајке инародне приче развиле су се из митова; друге су у њих уклопљене.Оба облика су отеловљавала збирно искуство извесног друштва, јерсу људи желели да се сами присете раније мудрости и пренесу је бу-дућим поколењима. Ове приче су преносиоци увида који су човечан-ство одржавали током дугих мена његовог постојања, наслеђе које сени у једном другом виду деци не открива тако једноставно и непо-средно или тако приступачно. Митови и бајке имају много заједнич-ког. Међутим, много више но у бајкама, у митовима се јунак културеслушаоцу приказује као лик који, што је могуће више, ваља опона-шати у властитом животу. Бајци се допушта да се обрати несвесномособе, да отелотвори њене несвесне стрепње и ублажи их, а да то за-право никад не допре до свести".

Ако кажемо да су се неке (једне) бајке развиле из митова, адруге бајке су у њих уклопљене, закључујемо да су СВЕ бајке бли-ско повезане са митовима. Али како онда нешто што има толико за-једничког може имати опречне функције? Док мит делује на нивоусвесног, бајка оперише у несвесном! 2 Панић Владислав; Психологија и уметност, стр. 188,Завод за уџбенике и нас-тавна средства, Београд, 1997.3 Детаљније о тумачењу Црвенкапе у другом делу рада.

248

Бетелхајм наводи за басну да је она "прича која нас, изазивају-ћи стрепњу, спречава да поступамо на начине који се описују као понас погубни". У оваквом одређењу басне механизам условљавањатолико је јасан да је сувишно било шта додати и/или објашњавати.

Како то бајка утиче на дете према истраживачима дубинско-психолошке оријентације? Его детета је још слаб и тек је у процесуизграђивања. Нарочито у предшколском узрасту, дете се мора непре-стано борити како би спречило да притисци његових жеља надвлада-ју његову целокупну личност- то је битка против сила несвесног, ко-ју дете најчешће губи. Кад год код детета у први план избије несве-сно, оно сместа овлада његовом целокупном личношћу. Непосредандодир ега и хаотичне садржине несвесног слаби его детета, јер јенадвладан. Зато дете мора да екстернализује своје унутарње процесе,а да и не помињу (дубински психолози) контролу над њима. Дете семора некако дистанцирати од садржине свог несвесног и сагледатије као нешто изван себе, како би постигло ма какву власт над њом.Међутим, спознаја пројекције својих унутарњих процеса је немогу-ћа. Понекад није могућа екстернализација кроз игру јер су последи-це опасне, па су бајке итекако добродошле јер се о њој може отворе-но говорити, дете не мора држати у тајности своја осећања у погледуонога што се у бајци догађа, или да се осећа нарочито кривим што утаквим мислима уопште ужива, било оне едипалне, осветнички сади-стичке или омаловажавајуће према родитељу. Бетелхајм даље наво-ди да дете упознато с бајкама схвата да му се ове обраћају језикомсимбола а не језиком стварности. Најважније је да, пошто бајка ја-мчи срећан исход дете се не мора плашити да своме несвесном до-зволи да избије у први план, у складу са садржином приче, јер зна даће, ма шта открило "довека срећно живети". Можемо ли ово сматра-ти неком врстом награде?

Али важније питање је да ли све ово значи да је дете (и не са-мо дете) свесно свог несвесног?! И како уопште дубински психолозидолазе до таквих података с обзиром да је спознаја пројекције немо-гућа? Фројд је сновима, које је називао царским путем за откривањенесвесних човекових потреба, приписивао сврху испуњења жеља.Али и индиректни путеви откривања несвесног јесу пројекција! Мо-ра се признати, ма колико тешко то некима пало, да се треба зами-слити, запитати па преиспитати овакво гледиште дубинских психол-ога пре него се слепо прихвати као догматска истина.

Приближно након пете године – узраста кад бајке постају за-иста смисаоне- ниједно нормално дете не прима ове приче као "пре-сликане" у реалном животу. Дете увиђа односе између ситуације, по-нашања и последица и то уноси у свој репертоар понашања. Ова чи-њеница нас упућује да ни механизми стицања и усвајања правила ипонашања нису тако једноставни као што на први поглед изгледа.

249

Резултат зависи од веома сложених услова деловања околинских чи-нилаца и спремности организма (детета, одрасле особе) да лакшеили теже, спорије или брже, краткотрајно или дуготрајно научиодређено понашање.

Према речима проф. др Ј. Здравковића "не треба посебно дока-зивати да су људи склони да непријатну стварност, дакле стварносткоја производи стрепњу и страхове, замењују пријатним маштањем.Дете које родитељи учестало кажњавају или се по његовој проценинеправедно понашају, може се, добрим делом, препустити машта-њима у којима се претвара у осветника. Треба уочити да је ова фу-нкција когниције јединствена форма избегавања дражи које про-изводе страхове и да је у свему слична моторичким реакцијама избе-гавања. Путеви настанка и моторичких и когнитивних реакција избе-гавања су истоветни. Реч је о инструменталном понашању које се ла-ко и стабилно учи јер се понашање поткрепљује сопственим консек-венцама".4 На тај начин, који је у бајци саображен детињем начинумишљења и доживљајима света, дете маштајући поткрепљује кон-секвенце. То је друга функција бајке. Она нуди детету нове димензи-је маште које би њему самом било тешко да открије и тиме само пот-помаже "емоционално пражњење" односно пружа нове видике ког-нитивног избегавања извора фрустрације (нпр. родитеља, где би на-пад на извор уследила казна). Пријатно маштање снижава напетостпроистеклу осујећењима. Међутим, важно је истаћи да је овакво ког-нитивно избегавање извора фрустрације преко бајке (маштањем),специфично за одређено узрасно доба (дакле, за децу која су "на ни-воу" бајке), и уколико се настави на каснијем узрасту, може постепе-но прећи у неки облик неуротичног понашања.

Др Владислав Панић је ову другу функцију бајке превео насвој (психоаналитички) језик: "Уживајући у бајци, дете на маштовитначин конкретизује своје страхове и своје потребе, уопштено сагле-дава путеве решавања својих проблема и тако празни резервоаре не-свесног и припрема терен реалном сагледавању света – судовима ре-алности, реалном жељама и реалном делању".5

Може се навести још један вид условљавања; ако предпоста-вимо да родитељи, или рођаци од утицаја на дете (мислим на бли-скост), својој деци читају/причају бајке уз одређену интонацију (штообично бива) – БД, дешава се следеће: одређене специфичне речени-це (нпр. "...да те боље зграбим...") – као УД уз такву БД (интонаци-ју), која изазива осећања застрашености – БР, почињу и саме после 4 Здравковић Јездимир; Тумачење неуроза, стр.9., друго издање, Просвета, Ниш,2000.5 Панић Владислав; Психологија и уметност, стр. 187., Завод за уџбенике и нас-тавна средства, Београд, 1997.

250

извесног броја понављања да изазивају таква осећања. Механизмомусловљавања вишег реда, те специфичне реченице могу постати но-ва БД каја изазива такав осећај застрашености (БР), уколико дете чу-је исте или сличне реченице од неке особе (УД), тај осећај везаће сеза те особе (мада ће осећај застрашености бити ослабљен). На при-мер, чест је случај да се дете расплаче и сакрије иза родитеља уколи-ко нека одрасла особа (обично то буде жена) каже детету "сад' ћу дате поједем!" или нешто слично, говорећи то из љубави, али... не кон-тролише и своју интонацију!

Насупрот овом схватању, дубински психолози кажу; да би де-те добило битку с оним што се збива у његовом несвесном, оно морасхватити шта се збива у његовом свесном ја. То поимање оно не мо-же постићи рационалним поимањем природе и садржине несвесног,већ упознајући се с овим кроз испредање маштарија. Дете несвеснусадржину уклапа у свесне фантазије које му онда омогућавају да сетом садржином бави. На тај начин дете савладава психолошке про-блеме одрастања као нпр. превазилажење нарцистичких разочарењаи едипалних дилема.

Као трећа могућа улога бајке, може се навести излагање орга-низма тј. детета стимулативним дражима (али се она, на неки начин,већ провлачи кроз прве две). Наиме, зачуђујуће је и истовременофасцинирајуће како третман оваквим дражима – што различитијим итренутно и непријатним, може имати трајне последице на организами његово понашање. Довољно је релативно краткотрајно и ретко – управо време – изводити стимулацију. На тај начин се организам чи-ни адаптивнијим у критичним ситуацијама и толерантнијим на фру-страције. То су разлози због којих се ствара што стимулативнија ра-на средина детета на различите начине- шарене постељине, звечке,карактеристичан изглед собе – тзв. "дечја соба"... до најразноврсни-јих играчака...6 Наравно, и бајку можемо овде уврстити, поред деч-јих песмица, музике, и сл.

Хоћемо ли бајку одредити као неопходну помоћ у савладава-њу психолошких проблема одрастања и интегрисања личности упсиходинамском смислу, или ћемо рећи да је бајка само један од (по-моћних) фактора карактеристичан за одређено узрасно доба којеомогућава бржу социјализацију и адекватно понашање? Док дубин-ска психологија, помоћ бајке сагледава у разрешавању унутрашњихпроблема који су несвесно сексуално/агресивно пориво, бихејвиори-зам је види као помоћ детету у разрешавању спољашњих проблемастицањем одређених (адекватних) образаца понашања.

6 Радоњић Славољуб; Психологија учења, књига прва, стр 151., треће издање, За-вод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

251

Према психоаналитичарима видљиво понашање личности јесимболичко понашање. Овакву претпоставку, а на жалост (или насрећу!) реч је само о претпоставци која ни до данашњег дана није ис-куствено потврђена, Фројд је изнео описујући природу страхова ма-лог Ханса од коња. Свима нам је добро позната интерпретација овогстраха – ирационални страх од коња је замена за стварне страховедечака од сопственог оца, тачније од фантазма кастрације због деча-кових либидозних потреба према мајци. Несвесна одбрана од овихнеморалних потреба премештена је са оца на коња као што знамо,доживљај страха од крастрације и истовремена дететова завидностоцу, због љубави мајке према оцу су саставни делови едиповог ком-плекса. Да би се ослободило своје конфликтне ситуације, дете сеидентификује са оцем, тиме постиже смањење страха и посредно за-довољење жеље за мајком, а такође долази и до формирања тзв. Су-пер-ега. Међутим многобројни резултати емпиријских истраживањане потврђују постојање ове одбрамбене идентификације са агресо-ром!7

Овај пример премештања страха са оца на коња служи психо-аналитичарима као шаблон да свако понашање тумаче као екстерна-лизацију жеља. Нпр. дете може посредно отелотворити дубоке жеље,каква је едипална жеља да има бебу с мајком или оцем, тиме што ће сео играчки или стварној животињи старати као да је беба. Кроз играњелутком или животињом дете може преко замене задовољити жељу дароди бебу и стара се о њој, а дечак то може колико и девојчица.

Други пример: Бетелхајм каже: "Многе девојчице из једне ста-рије старосне групе дубоко су заокупљене коњима, играју се коњи-ћима – играчкама и око њих испредају сложене фантазије. Кад малоодрасту и кад им се пружи прилика, њихови животи као да су усред-сређени на стварне коње; оне се о њима одлично старају и изгледајуод њих нераздвојне. Психоаналитичко истаживање је утврдило дапретерана везаност за коње може означавати многе различитеемоционалне потребе које девојчица покушава да задовољи. Контро-лишући ову моћну животињу она може почети да осећа како контро-лише оно мушко, или сексуално анимално у себи. Замислите шта бизначило за девојчино уживање у јахању, њено самопоштовање, кадаби се учинила свесном ове жеље коју иживљава јахање? Што се бај-ки тиче, могло би се рећи да је дете које није изложено овој књи-жевности у подједнако рђавом положају као девојка којој је стало дада одушка својим унутарњим притисцима јахањем или старањем окоњима, али је лишена овог невиног задовољства". Тако говори Бру-

7 Рот Никола; Основи социјалне психологије, стране 89-92, друго издање, Заводза уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

252

но Бетелхајм, а ја питам колико вас је у детињству имало коњиће–играчке и колико вас је свој живот усредсредило на стварне коње?

И шта је са децом која у детињству нису слушала бајке, која субила лишена бајки?!

Али... каква је природа те екстернализације – која је један одкључних појмова у психоаналитичкој интерпретацији (не само) бај-ки – (пројекције, потискивања, сублимације и др. који се заједни-чким именом називају "механизми одбране")? Проф. др Ј. Здравко-вић каже да се овакво понашање звано "механизми одбране" можесврстати у облике когнитивног функционисања личности, могу сеподвести под функције памћења и заборављања (јер оне нису баштако симплифициране како их многи виде). Молекуларна биологија,биохемија и неурофизиологија нам пружају неки увид у процесепамћења и заборављања. Данас се о механизмима одбране "у круго-вима данашњих психоаналитичара, као и у врема Фројда, говори каоо метафорама, шемама или графичким описима понашања личности,али њих никако не треба поистовећивати са објашњењима процесакоји леже испод понашања које се одређује као механизам одбране.Таква понашања, тачније механизми таквих понашања тек чекају за-довољавајућа објашњења".8 Дакле, снага логике и висока достигнућафизиологије имају потенцијал да се ухвате у коштац са психоанали-тичким интерпретацијама.

На крају, не могу да се отргнем жељи да не одговорим дрВладиславу Панићу, који каже: "...али има и критика које су после-дица неразумевања Фројдове теорије, или су израз мегаломанскихжеља просечних ученика који покушавају да се афирмишу потцењу-јући великог учитеља, служећи се, при том, спекулацијама или, пак,истраживањима етнолога који су пронашли дивља племена где немапубертетских криза, где су "жене агресивне, а мушкарци мирољуби-ви", где "жене носе панталоне, а мушкарци сукње" и томе слично.Сва ова запажања треба да истакну социјални фактор у формирањуличности, те да допуне па чак и негирају Фројда..." 9

Управо се у овим (и сличним речима других аутора) долуснимречима и огледа вулнерабилност психоанализе и психоаналитичаракоји, све више, немоћни пред објективним чињеницама нису у мо-гућности да одрже ову "слободнолебдећу" теорију, па им иронијаслужи у замену за аргументе. А. Хаузер у "Филозофији уметности"каже да је људима досадило то што се сваки материјални предметможе претворити у симбол гениталија, а сваки људски однос се мо- 8 Здравковић Јездимир; Тумачење неуроза, стр. 20, друго издање, Просвета,Ниш, 2000.9 Панић Владислав; Психологија и уметност, стр 150, Завод за уџбенике и нас-тавна средства, Београд, 1997.

253

же повезати с Едиповим комлексом, што су у уметности врвеле сли-ке мајки и што се јунаци епова и трагедија нису бојали ничег другогдо кастрације. Нпр. Едипов комплекс се и није показао тако уни-верзалним као што поједини тврде, а чињеница је следећа:

Маргарет Мид је показала да у проширеним породицама, апод тим се не подразумевају само породице са великим бројем деценего уопште породице у којима постоји уска повезаност са широмродбином, нема појаве Едиповог комплекса. У таквим породицамасе стварају деца која се показују толерантна. Емоционалне везе сапојединим чланом нису интензивне, али зато постоје везе са великимбројем чланова породице и различити од чланова могу се прихвати-ти као узори. Деца се осећају мање фрустрирана различитим барије-рама јер могу да нађу подршку и заштиту, ако им то не дају родите-љи, код неког од многобројних рођака. У таквим друштвима, немапојаве Едиповог комплекса.10

Колико психоаналитичари (понекад) претерују у примени оветеорије и некритично интерпретирају, процените сами на следећемпримеру.

Почетком прошлог века (1920.год.) индијски мисионар Синг јеприликом једног лова у индијским шумама (џунгли) у вучјем брлогупронашао две девојчице, које је повео у сиротиште, о њима се стараои написао дневник о њиховом понашању и развоју. Девојчице суназване Амала и Камала. Амала је брзо умрла, а Камала је живећи уприсуству других људи и учећи од њих доста напредовала, дакле де-војчица је подвргнута социјализацији. Овај случај "Амале и Камале"као један од случајева деце која су живела изоловано, Бруно Бетел-хајм је објаснио на типично психоаналитички начин. Он каже: "ова исличне приче заснивају се на људској тежњи да се успостави изгу-бљена веза са животињским прецима, те је отуда цела прича о Амалии Камали измишљена како би се прикрио прави разлог – умна за-осталост девојчица" 11

Након свега реченог, требало би да се запитате колико су оп-равдани поступци психоаналитичара да делају у складу са Хегело-вим начелом "ако чињенице нису у складу с мојим системом, тим го-ре по чињенице"!

10 Рот Никола; Основи социјалне психологије, стр 135, друго издање, Завод зауџбенике и наставна средства, Београд, 1996.11 Радоњић Славољуб; Психологија учења, стр. 230, књига прва, треће издање,Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

254

Црвенкап/иц/а

Инкомпатибилност психоаналитичке интерпретације иемпиријских података

Књижевна историја "Црвенкапице" почиње са Пероом (CharlesPerrault) који је 1667. године објавио своју збирку бајки, међу њимаи "Црвенкапу". Његова прича се завршава победом вука, јер Пероније намеравао да то буде бајка са основном карактеристиком срећ-ног краја, већ "опомињајућа прича која детету намерно прети својимзавршетком који изазива страх". Пероова "Црвенкапа" започиње каои све остале верзије, (једино када вук прогута баку он се не облачи уњене хаљине већ напросто легне у постељу), а завршава се песмицомкоја излаже поуку коју треба извући из приче: добре девојчице (до-бра деца) не треба да слушају које-какве људе. Ако их слушају, неизненађује што ће их вук ухватити и појести. Што се тиче вукова,они се јављају у свим видовима, а нежни (умиљати) вукови су одсвих најопаснији. Перо није хтео да само забави своју публику, већ ида свакој од својих прича да одређену моралну поуку!

"На жалост, тиме је своје бајке лишио великог дела њиховогзначења" каже Бетелхајм, међутим, емпиријски подаци говоре су-протно. Пероово схватање циља бајке сам проверила12, па га могусматрати оправданим. С-Р теза од које сам пошла је: лекција из ва-спитања, односно дискриминаторног учења за дете (уочити и разли-ковати опасне дражи од безопасних) са покушајем обучавања и у ве-зи градијента генерализације дражи. Нпр. докле сме да иде променабезопасне – поткрепљујуће – дражи: уколико се странац обрати дете-ту љубазно, треба му одговорити (не треба бити ни дивљак!), алиуколико се промена дражи удаљи по градијенту генерализације (нпр.уколико нас странац прати, или превише запиткује – као вук Црвен-капу), то је већ дискриминаторни знак за инхибиторно понашање.

Мој (скромни) узорак се састојао од седам субјеката: 4 дечака,узраста 6, 6, 8 и 9 година; и 3 девојчице, узраста 7, 7 и 8 година.

Испитивање је било индивидуално,а употребљена техника-полуструктуирани интервју. Детету је најпре прочитана оригиналнаверзија "Црвенкапе" Браће Грим. Затим су следила питања. Редоследнаведених одговора је од одговора најмлађих до одговора најстари-јих испитаника у овом узорку. Деца, и женског и мушког пола, су го-ворила да им се бајка допада. И Бетелхајм каже да је ово једна однајомиљенијих бајки. Али по њему, "Црвенкапа" се односи искључи-во на девојчице школског узраста и њихов психосексуални развој. А 12 Ово је прелиминарна верзија, чињеница има, али систематско испитивање тектреба спровести.

255

шта је са дечацима? И они су за бајку подједнако заинтересовани каои девојчице! Како то протумачити са психоаналитичког становишта?

Значајнијих разлика у одговорима између дечака и девојчица наовим питањима није било. Само један дечак од шест година је на пи-тање "Да ли ти се допада бајка?" одговорио "Не, јер је глупо кад кажебака а не баба".13 На питање "Шта мислиш о Црвенкапи?" деца сунаводила да је наивна и лаковерна, али је добра девојчица јер је накрају схватила да је погрешила. Један дечак од шест година је одгово-рио да је Црвенкапа глупа."Зашто Црвенкапа даје вуку детаљнообјашњење где живи њена бака?", деца одговарају "није се плашилавука јер је била лаковерна", "јер је вук био лукав па је преварио"."Шта мислиш о вуку?" – деца углавном дају уједначене одговоре:много је зао и зато је глуп; преварант; лукав је; зао је јер запиткује оношто не би требало; вук је велики, снажан и јак, нестрпљив је и зна дапревари, веома је зао."Да ли би неко у стварном животу могао битивук?": лопов; теча Љуба (којег се дете плаши); лопов; неки безвезњак;манијак, лопов и преварант; бандит, неко тако лош као покварењак;неки ружан и страшан човек који хоће да те превари."Да си ти Црвен-капа како би поступио/ла у таквој ситуацији?" деца слично одговара-ју; ишао бих по стазици, не бих скретао у шуму, ја бих ишао по путу икада бих видео вука бежао бих и исекао бих га тестером, не бих рекаогде живи бака и не бих скретао с пута и не бих радио све што је онарадила у шуми, не бих рекла вуку где идем, не бих разговарао са ву-ком, не бих рекла вуку где станује моја бака...

Дакле, деца као грешку у Црвенкапином понашању идентифи-кују један моменат: разговор са вуком! С обзиром да сви имају увиду тај моменат, у најбољем случају грешку неће поновити, или ће барбити опрезнији у разговору са непознатим особама. Заправо деца ко-ја слушају бајку "излазе из ње" са једном новоствореном С-Р везом:обратити пажњу с ким се прича (С1 или С2). Може се разговарати састранцем, али га прво треба добро осмотрити (дискриминаторно уче-ње).

Хипотеза:14 испитати децу и пре и после бајке како би се по-нашала. Наиме, сва деца су после бајке одговарала да не би реклагде станује бака, али да ли би пре првог упознавања са бајком такопоступили? С-Р хипотеза предвиђа да не би! Понашали би се – мир-но и наивно – као Црвенкапа. Заправо, са повећањем броја понавља-ња, тј. учесталости бајке, С-Р веза би постајала све јача. Но, ја за са-да, нисам спровела главно испитивање.

13 Дете је са села.14 Предложио мр Мирослав Комленић, асистент на групи за психологију на Фи-лозофском факултету у Нишу.

256

Браћа Грим приповедају две верзије ове приче – у обема се ју-накиња зове Црвенкапица. Али, исчитавајући верзије ове приче, мно-го чешће ћете наићи на наслов приче "Црвенкапа". Име Црвенкапицауказује да је девојчица премала да изађе накрај с оним што сим-болише та црвена капа а њено ношење призива, каже Бетелхајм. Ју-накиња је добила име Црвенкап(иц)а "због капице од црвеног сомотакоја јој је тако лепо стајала да није хтела да носи ништа друго". Црв-ена боја симболише насилна осећања, што и те како укључује полнаосећања. Тако се црвена сомотска капица може сагледати као сим-бол преурањеног преношења полне привлачности, што је даље на-глашено тиме да је бака стара и болесна, чак сувише слаба да отвориврата.

У својој књизи Антон Трстењак15 наводи следеће податке оцрвеној боји:

"Црвена боја побуђује објективне асоцијације на крв, јер је крвнајважнији стварни носилац црвенила у животу. То је боја ватре икрви и зато симбол живота и љубави. Проузрокује топлоту, њенинајближи инфрацрвени топлозни зраци продиру дубоко у ткиво чо-вековог организма. Зато црвенило повећава мишићни тонус, појача-ва рад срца и диже крвни притисак, дакако подстиче и ритам дисања.Стога је црвенило боја виталности и активности, не само телесне већи интелектуалне, израз је моћи, топлине и кретања. Дословно рушисве бране, зато ствара утисак немира и воље за савладавањем пре-прека.

Осим објективне асоцијације на крв и ватру, побуђује и осећајнеасоцијације љубави и симпатије (симпатична је), а такође и освето-љубивости (крволочности), јер је највиталнија и најактивнија боја.

Поврх свега, црвено усмерава симболизам, који преко основнељубавне тежње налази најразличитије идејне нијансе у профаном исакралном животу.

Физички је црвено највидљивије и стога сигнал за узбуну(нпр. пожар) и потрес (шок): стој!"16

Тежња ка црвеној боји у дечјим цртежима открива обично до-бре односе са одраслима и са децом.

Од свих, црвена боја је по својим физичким карактеристикаманајдречавија и најнаметљивија, зато се користи као сигнал за опасно-ст, заштиту од пожара.

Дакле, ове карактеристике црвене боје подсећају на особено-сти детета и манифестације тог периода живота. Због тога је црвенабоја имала предиспозицију да се лакше и брже услови односно "ве-

15 Трстењак Антон; Човек и боје, Љубљана, 1978.16 Трстењак Антон; Човек и боје, стране 225-226, Љубљана, 1978.

257

же" за наведена осећања. Као и у прошлости, тако и данас, а не сум-њам да ће деца и у будућности носити одећу црвене боје, јер је тобоја живота, радости и активности. Асоцијација на полна осећањаможе се јавити, али у неком другом контексту и у неким каснијимгодинама (да мами и изазива на полни чин!)

Аналогно Црвенкапи, Деда-Мраз би "под лупом" психоанали-тичара био болесни старац коме дете, да би добило поклон, мора даседне у крило. Иза маске симпатичног доброћудног декице у црве-ном оделу се скрива педофил.

Пажљивом анализом може се предпоставити: вино које је на-мењено баки је сигурно и црвено (као капица), јер се наглашава да јеслатко, што је обично случај са црвеним вином. Аутор вероватно во-ли црвену боју и покушава да изгради позитивну генерализацију коддеце на што више црвених предмета). Међутим, наглашавам, реч је опредпоставци.

Од када се почело са феноменолошким тумачењем боја и свимњеним појавним облицима, као одређујући принцип се наметнуопсиходинамски аспект са својим тумачењима и статичним схвата-њем различитих појава боја. Дубински психолози од свих могућих(различитих) значења црвене боје, наглашавају само полна осећања,јер је то у складу са њиховом теоријом.

Родитељски дом и бакина кућа у шуми су једно исто место,које се сасвим различито доживљава услед промене психолошке си-туације, коментарише Б. Бетелхајм. У властитом дому, под заштитомродитеља, Црвенкапица је неузнемирено пубертетско дете, сасвимспособно да излази на крај. У кући баке, која је и сама слаба, истудевојчицу беспомоћно онеспособљавају последице њеног сусрета савуком.

Напомене Црвенкапичине мајке "...пристојно се владај и нескрећи са пута. Кад уђеш у бакину собу, немој заборавити да јој ка-жеш добро јутро", Бетелхајм тумачи речима "мајка је свесна Црвен-капичине склоности да скреће с утабане стазе и да њушка по углови-ма како би открила тајне одраслих". Тумачење је сасвим у духу пси-хоанализе. Но, мајка је експлицитно рекла детету какво понашање јепристојно.

Свет ван Црвенкапичиног дома – Црвенкапица се не бојиспољашњег света, она сагледава његову лепоту и у томе је опасност,јер је њено понашање регресирало и вратило се на ниво деловања ускладу са начелом задовољства. Бајка обрађује детињу амбивален-тност према питању да ли да живи по начелу задовољства или по на-челу реалности. Тачно је да се Црвенкапица не боји спољашњег све-та и да је на раскшћу да ли да живи "по начелу задовољства или поначелу реалности". Заправо, дете у овим годинама није изградило иусвојило све обрасце понашања који му се сервирају, па је у раскора-

258

ку између онога што се од њега очекује и онога што оно поседује усвом репертоару.

"Уколико један бихејвиориста проанализира тумачење дуби-нских психолога, он може бити дубинскији од самих дубинских пси-холога. Реченица "А Црвенкапа је трчкарала за цвећем и тек када гаје набрала толико да више није могла ни да га понесе, сети се баке иупути се њеној кући", може се протумачити на више начина...Црвенкапа је брала цвеће јер је подсвесно знала да се ближи бакинасахрана. Пошто је много волела баку, а није свесно послала вука даје поједе, онда што више цвећа за бакин гроб, то боља унука, са чи-стим супер-егом. А може се рећи и да је Црвенкапа брала цвеће доизнемоглости јер је хтела да убере толико цветова колико бака имагодина. Пустимо ли машту у "дубине", може се рећи и: пошто послеуклањања баке она долази на ред за сексуалне односе којих је толикожељна, а не желећи да се деси да случајно затрудни и тако буде ра-скринкано и прекинуто све уз велику казну по њу (од стране оца, на-равно), њој сваки убрани цвет представља у ствари анти-беби пилу-лу (познато је да се праве у боји, као цвеће). Пошто се анти-беби пи-луле узимају по једна на дан, она жели пилуле за што већи број данајер њена пожуда је велика (као у вука) и убире цветове до изнемо-глости.

Битан тренутак увида: "Тек када је набрала толико да вишеније могла ни да га понесе, сети се баке...", Црвенкапа у овом трену-тку схвата да је бака управо умрла од секса (са вуком) и да превишесекса (превише цветова) ипак можда није здраво. Зато Црвенкапа за-кључује да не треба претеривати ни у чему и овај прелазак из несве-сног у свесно Црвенкапи спашава живот (рад ега). Иначе би умрлазатрпана цвећем и као девица, а што у природи свеприсутни либидоу свем свом антагонизму ипак не дозвољава живим бићима. (Мождаби је вук и мртву обљубио у цвећу, што би указивало на стару архе-типску разлику између животиња и људи: склоности да животињеједу живо месо а да се паре са мртвим, док је код човека обрнуто)"17.Занимљив је и пропуст писца: Црвенкапа једва носи цвеће (набралатолико да више није могла ни да га понесе), али камење - и то кру-пно - носи као од шале да вуку напуни стомак.

Вук представља:1. један део "расцепљеног" мушкарца- опасног заводника, који

ако му се попусти, претвара у уништитеља добре девојчице и баке(190 стр.),

2. један аспект природе личности мушкарца: себичне, асоци-јалне, насилне, потенцијално разорне склоности ида (191 стр.),

17 Усмено саопштење: мр Мирослав Комленић, асистент на групи за психологи-ју на Филозофском факултету у Нишу.

259

3. представља и све асоцијалне, анимистичке склоности у нама(192 стр.),

4. екстернализација рђавости коју дете осећа кад поступа су-протно опоменама родитеља и себи допушта да полно мами или бу-де намамљено (198 стр.),

5. вук преставља неприхватљиве склоности у ловцу, односно уоцу (199 стр.),

6. вук је мајка која се порађа (199 стр.).Вуку су приписане бројне функције и улоге. Др Владислав Па-

нић каже да значење симбола у бајкама, као и у другим уметностимамогу се и морају померати у зависности од потреба и искуства слу-шаоца. Поред најчешћег централног значења, симбол има и своје пе-риферно значење. Централно значење је више у несвесном него пе-риферна значења. Управо та растегљивост значења уметничких делазнатно доприноси феномену универзалности уметности. Због тога неможемо рећи која је бајка за који пол, као ни за уметничка делауопште.

Бихејвиористички посматрано, може се рећи следеће: дивер-гентно мишљење карактерише расплинута (fuzzy) логика, при чему јециљ од једног стимулуса (С1) развити и што маштовитије разгранатимногобројне друге стимулусе (С2, С3, С4...) или реакције (Р) при чемусам уметник не мора знати шта је хтео, само зна да ће се вероватноза сваког наћи по нешто (по нека С-Р веза), зависно од претходногискуства субјекта. Дакле, омогућује сваком детету да препозна и"узме" ону С-Р везу која му одговара. Зависно од претходно створе-них навика (сХр), односно С-Р веза, а према принципу генерализаци-је дражи – С, организам ће одређено С – које никада није потпуноисто са претходним, већ само мање-више слично – опазити сходносвом искуству (градијент генерализације). Закључујемо; уметникизлаже С – односно мноштво С – а свака особа то С опажа сходносвом искуству (претходним С-Р везама стеченим учењем). Сходнотоме, психоаналитичар у бајци види сексуални мотив, а бихејвиори-ста принципе учења.18

Међутим, не можемо, заправо не смемо изједначити непреци-зност и универзалност. Својим дивергентним колатералама психа-налитичко тумачење упада у логичке контрадикције (колатералнештете), што није кобно за здраворазумско мишљење, књижевно иуметничко дело, али то је забрањено у науци. Шта више, такво не-што је признато као здраво за развој личности, видети и доживетишто више различитих искустава, изложити организам разноврсним,

18 Што је опет аргумент за учење, јер психоаналитичар не би све то видео да сеније бавио (искуство) психоанализом!

260

контрадикторним (па и тренутно непријатним) дражима – сличнораном учењу – а што је већ споменуто као трећа функција бајке.

Интересантно како је вук толико паметан да је надмудрио све,чак се и вешто маскирао, а испао тако глуп да заборави да затвориврата и повуче резу и Црвенкапа одмах посумња... "Изненадила сешто су врата широм отворена, а чим је ушла у собу, нешто јој бинеобично..."

Вук не прождере Црвенкапу чим је сретне... Заправо, и вукуи Црвенкапи смета мајка/бака да остваре оно што су наумили, па за-то вук не поједе Црвенкапу одмах, а она му даје прецизна упутствагде станује бака као да му каже "иди ти среди баку, ја стижем..."

У свим верзијама ове бајке укључујући и Пероову, експлици-тно се наводи да вук није одмах појео Црвенкапу јер се бојао дрво-сеча – као што би се и старији човек плашио да науди детету тамогде га могу видети и чути други људи. Али Бетелхајм сматра да јеово објашњење чиста рационализација. "Поставимо ли питање; акоје вук толико гладан, зашто не нападне дрвосече или ловце? – дода-јемо "аргумент" психоаналитичарима: вук није хомосексуалац".

На једном другом нивоу тумачења, каже Бетелхајм, вук најпрежели да Црвенкапицу доведе себи у постељу: њихов полни сусретмора предходити њеном "прождирању". Због тога је не поједе одмах.

Тачна упутства како да дође до бакине куће, Црвенкапицадаје вуку јер је то једини начин да победи у сексу - да се ослободи одискуснијих супарника. Црвенкапица је незрела особа која још нијеспремна за полност, али је изложена доживљају који изазива снажнаполна осећања, због тога она регресира и буди све што је у њој при-митивно и прети да је прогута. Али она показује амбивалентност ка-да говори вуку где се налази њена бака, као да му каже "остави ме намиру, иди баки, која је зрела жена". Ова борба између свесне жељеда учини оно што треба и несвесне жеље да победи мајку/баку и пре-отме оца за себе јер јој њена напупела полност не да мира, је оношто причу чини толико људском, каже Бетелхајм. Међутим, при пр-вом вербалном сусрету са вуком, очито је да се Црвенкапа не плашивука и да га је сретала и раније, тј. вук није био зао дотад (Црвенкапага одмах препознаје и одговара: Добар дан, вуче). Ћаска са њим нор-мално. Црвенкапа не само да познаје вука, већ показује да су старизнанци. Наиме, вук зна оно што и она зна (..."доле је орахов гај, закоји ти свакако знаш" – стоји у свим верзијама бајке). Значи вук уЦрвенкапином искуству још није дискриминаторна драж за опа-сност, односно казну, то постаје касније. Зато, свако проглашавањеЦрвенкапе глупом или издајицом баке је непоштено. Дете пристојноодговара на питања старије особе, баш као што су га родитељи иучили!

261

Б. Бетелхајм каже да је у Пероовој верзији бесмислено што ба-ка, која није учинила ништа рђаво, на крају буде уништена. Међу-тим, овај моменат се може протумачити у функцији појачавања ка-зне "непослушног" понашања, јер и на око безазлено поигравање издечјег угла, као што је разговор са незнанцем који преиспитује ипретреса дете (као вук: где си пошла, зашто си пошла, где станујетвоја бака, и сл.), може имати кобне последице и по наше најмилије.Не заборавимо да се ради о узрасту када дете учи и стиче сазнањакоја би требало да му обезбеде пожељна понашања, између осталоги опрезност.

Из Бетелхајмовог угла, то изгледа овако: Црвенкапица посту-па према вуковим предлозима да би тиме пружила прилику вуку дапрогута баку и уклони искусну жену-супарницу. Због тога она уде-шава ствари тако да вук може лако да уклони материнску фигуру. Сдруге стране, да би се вук домогао Црвенкапице, и он мора да укло-ни баку, јер док год је мајка или бака ту, она неће бити његова.19 Аличим мајка/бака буде уклоњена, отворен је пут за остварење жељакоје су морале остати потиснуте све док је мајка била ту. Црвенка-пица жели свог оца, испољава склоност да га заведе и чежњу да онњу заведе. Она тада осећа да заслужује да је мајка (ако не и отац)ужасно казни због жеље да оца одузме мајци.

Дакле, с једне стране имамо наивно дете које не послушавшиопомене мајке бива насамарено слаткоречивом причом лукавог вука-незнанца, а са друге стране, по речима Бетелхајма, девојчицу која јеили глупа или жели да буде заведена и која се од наивног детета утоку контакта са вуком-заводником претвара у ништа друго до у"лаку женску".

Бака у Бетелхајмовом тумачењу није позитиван лик. Њу су за-неле сопствене потребе преко оног што је добро за дете, јер нам секаже: "Није било ничег што детету не би дала". За девојку је кобноако та старија жена батали властиту привлачност за мушкарце и пре-несе је на кћерку, дајући јој сувише привлачни црвени огртач. Та цр-вена сомотска капица се тумачи као симбол преурањеног преношењаполне привлачности, што је даље наглашено тиме да је бака стара иболесна, чак сувише слаба да отвори врата. Дакле, Бруно Бетелхајмје из једне просто-проширене реченице "Само повуци резу - викнубака – сувише сам слаба, па не могу да устанем" све ово закључио.Заиста фасцинантно како нецензурисани детаљи (тзв. Случајеви ак-цесорија) према психоаналитичарима толико пуно могу открити!Треба ли објашњавати баш сваки детаљ (не само) у бајци, или објас- 19 Б. Бетелхајм баш на овој реченици наводи да у извесним сељачким културама,најстарија кћи, кад би мајка умрла, заузимала њено место у сваком погледу.Очигледно под тим Бетелхајм подразумева и сексуалну улогу!

262

нити само основни смисао, поруку, наравоученије (а то је пак јасно ибез објашњења). Јер све остало је тако само на филму и у бајци и спа-да у песничку слободу. Другим речима, довољно је за такву врсту де-ла најједноставније психолошко (а најједноставније је бихејвиори-стичко) објашњење јер колатералне контрадикције су велике и не-објашњиве.

Међутим, и према бихејвиористичком тумачењу бака није по-зитиван лик: Прво; бака пије вино? Дете се учи да се од болести опо-равља алкохолом? Додуше, писац се одмах и исправља: ради се ослатком вину (бака ипак није (хронични) алкохоличар, али недоста-так овог дела бајке је што се детету не објашњава докле иде генера-лизација, тј. када наступа дискриминаторна драж да се може и попи-ти нешто у животу (где је граница између човека и пијанца), као и дасе "здравље не тражи на дно чаше". Друго; у свим верзијама бајке сенаилази на реченицу "Највише је девојчицу волела њена бака, којапросто није знала шта би све дала том детету", а ни у једној верзијине нуди Црвенкапи колаче! И ловца-спаситеља не понуди ни колачи-ма ни вином. Сама све себично "смаже". Може се рећи и да "ловацне посеже за вином, али не зато што више воли секс, већ да пијанметком не промаши злог вука и убије невину Црвенкапу. Ипак, под-свесно, опет не пије због секса, јер ако пијан опали метак из пушкерастераће птице које се управо паре у близини".20

Црвенкапица поставља питања о бакиним великим ушима,великим очима, великим рукама, великим устима, јер "покушава дасхвати, она жели да открива ствари, па се овде набрајају четири чу-ла: слух, вид, додир и укус; дете их у пубертету сва користи да бисхватило свет", је једино што каже Бетелхајм о томе. Зар се ова чулапре и после пубертета мање користе да се схвати свет?!

Вук и Црвенкапица у постељи – Бетелхајм каже да њиховполни чин мора предходити прождирању Црвенкапице. Дјуна Барнспише: "деца знају нешто што не могу да кажу; њима се свиђа кад суЦрвенкапица и вук у постељи". Емпиријски подаци нису потврдилиову хипотезу. Ниједном детету се не допада овај моменат у бајци,деца описују Црвенкапу као глупачу! Гистав Доре је приказао Цр-венкапицу и вука у постељи, а Бетелхајм на овом цртежу види опчи-њеност као спој осећања који наговестава лице и тело Црвенкапе.Ова смртна опчињеност полношћу - која се истовремено доживљавакао највеће узбуђење и најјача стрепња- повезана је са едипалнимжудњама девојчице за оцем, и са реактивирањем истих осећања удрукчијем виду током пубертета, каже Бетелхајм. Али, како ова бај-

20 Усмено саопштење: мр Мирослав Комленић, асистент на групи за психологи-ју на Филозофском факултету у Нишу.

263

ка онда утиче на дечаке? Уосталом, у ниједној бајци се не помиње дасе Црвенкапа свукла и легла у кревет поред вука, у бајци пише "Текшто је то изговорио, вук скочи из кревета и прогута јадну Црвен-капу"!

Специфичном комбинацијом С-Р веза писац је извео да детеосети страх од казне, а да се не потресе. У том циљу, није могао даизбегне и неке колатералне штете, односно оне су и биле нужне,као што је лежање у кревету вука и Црвенкапе. Ову назови "грешку"писца, односно нужну акциденцију, психоаналитичари су искори-стили као потврду опчињености Црвенкапе полношћу.

Јако је занимљив пропуст писца да Црвенкапа не препознајемаскираног вука, заправо не види да то није бака, коју толико воли ипознаје, док ловац "...Он уђе у собу и чим приђе кревету, угледа уњему вука".

Ловац представља:- други део мушкарчеве противречне природе – социјална, не-

себична, обзирна и заштитничка склоност ега,- дететов суперего- дететов его- одговорна, снажна, спаситељска очинска фигура.Он не дозвољава својим осећањима да се отму. Његова прва

реакција, кад затекне вука како спава у бакином кревету је да га ус-трели. Исказао се његов его упркос подстрекивањима ида. Ловац јенајпривлачнији лик, јер спашава добре а кажњава зле, иако не знамоко је и одакле долази, он једноставно спасе Црвенкапицу и то је све.Бетелхајм даље каже да "деца лако препознају сукоб између ид иего/суперего аспекта своје личности". Занимљиво је Бетелхајмовотумачење реченице "Овде ли те нађох стари грешниче? Дуго сам тетражио". Он каже следеће: "Као што се у причи заводник зове вук,тако и особа која заводи, а нарочито ако јој је мета млада девојка, да-нас као и у стара времена, популарно назива "старим грешником", итиме доспева у домен бихејвиоризма... У "Црвенкапици" се отацуопште не помиње, што је сасвим неуобичајено за бајку ове врсте,каже Б. Бетелхајм. То наговештава да је отац присутан али у скриве-ном виду. Дакле, ако се није појавио експлицитно, онда се отац са-крио "између редова". Отац који барата трбухом у којем привременоборави његова кћи неугодно се приближава наговештају да је отац унекој полној активности, повезаној с рођеном ћерком, она непобитноочекује од њега да је спасе из свих тешкоћа, а нарочито оних емоци-оналних, које су последица њене жеље да га заведе и буде заведенаод њега. Тако можемо видети, каже Бетелхајм, да је отац присутан убајци у два опречна вида: као вук (екстернализација опасности пре-моћних едипалних осећања) и као ловац (у својој заштитничкој спа-силачкој функцији).

264

Расецањем вуковог трбуха избавља се Црвенкапица, као цар-ским резом. Тако је наговештена идеја трудноће и порођаја. Нарав-но, након секуалног чина Црвенкапе и вука, неко од њих је ипак ос-тао трудан; Црвенкапа је још мала и незрела, па је морао вук!

Бетелхајм пише: "Како заметак улази у мајчин стомак? пита седете и докона да се то може догодити једино тако што мајка нештопрогута, као вук". Ако би вук умро кад му се отвори трбух, као прицарском резу, слушаоци приче тј. деца би се могла бојати да дете,излазећи из мајчиног стомака, ову убија.

Излазак из вуковог стомака је, према психоаналитичарима,поновно рођење на једном вишем плану, односно досезање вишегоблика постојања, ступња развоја. Дете разуме да је Црвенкапица за-иста умрла као девојчица која је себи допустила да је вук наведе уискушење, и да се вратла у живот као друкчија особа, као девојка.Дете схвата да вуково прождирање баке и девојчице значи да суњих две биле привремено изгубљене за свет. Зато мора доћи некоспоља да их избави, а кад су посреди мајка и дете, ко би могао битидоли отац?, пита Бетелхајм. Кад је попустила вуковом заводничкоммамљењу, Црвенкапица се вратила једном примитивнијем, ранијемвиду постојања- вратила се на живот у материци, знатно пре рођења.

Али зашто бака мора да искуси исту судбину као девојчица?Шта је то бака тако страшно урадила да би и она била "умртвљена" ивраћена из дубоке старости на живот у материци! Оволику регресијуБетелхајм оправдава речима: "Та појединост је у складу са детињимначином поимања значења смрти- да дотична особа више није одкористи. Деде и баке морају бити детету од користи - морају битиспособни да га заштите, поучавају, хране; ако то нису у стању, све-дени су на нижи вид постојања".

Смрт јунака симболише његов неуспех, Црвенкапица је коба-јаги умрла јер није била довољно зрела да савлада своју напупелуполност. Да њих две нису стварно умрле, показује Црвенкапичинопонашање када је искочила напоље: "Ах, како сам се била уплашила!Као је мрачно у вуковој утроби!"21 Бити уплашен, значи бити жив. Аплашила се мрака јер је изгубила вишу свест која је обасјавала њенсвет, каже Бетелхајм, па наставља: "Или се осећала као дете, које знада је нешто згрешило или више не осећа да га родитељи добро шти-те, кад се на њега спушта тама ноћи с њеним ужасима". Изгледа даБетелхајм (и психоаналитичари генерално) стварно има јасан кон-вергентни тренд, али у тој тежњи он изводи такве дивергенције исналажљивости које уствари представљају привлачење ad-hoc обја-шњења.

21 Ја нисам наишла на ове речи у ниједној верзији ове бајке.

265

Вуку је напуњен стомак камењем јер је правда бајке да вукмора умрети од онога што је покушао да учини: његова орална по-хлепа његова је пропаст. Црвенкапица је дошла на идеју да се вукунапуни стомак камењем. Она је морала бити та која ће спонтаноиспланирати шта да се учини с вуком и која то обави, јер мора битикадра да уклони заводника, да га се отараси. "Изгледа да у вука ипакније све велико, јер Црвенкапа после секса посеже за великим каме-њем! Њиме управо убија вука, незадовољна сексом, а цвеће ипак ко-ристи за његову сахрану (симболички, баца и пилуле јер јој више ни-су потребне)"22.

Међутим, због чега се вуку напуни стомак камењем, једно мо-лекуларно објашњење бихејвиориста би могло да изгледало овако:

Кућа родитеља или баке за дете мора оличавати ситуацију (С)неприкосновеног мира и чистоће. Погрешно је тумачити поступакЦрвенкапе са камењем као покушај убиства вука. Свака таква илислична реакције (Р) представља погрешно реаговање за којим ћеуследити казна (негативно поткрепљење), јер је лоше и кажњивоубијати- макар се радило о животињама, биле оне и зле! Велика јегрешка приписати Црвенкапи убиство вука. То је неправедно и пре-ма њој и према толиким генерацијама деце која уче од Црвенкапе илекције из бајке извлаче поистовећујући се са њом.

О чему се онда ради? Ако се вук пробуди (после спашавањаЦрвенкапе и баке од стране ловца) и осети да му је стомак празан(С), односно да је гладан, он ће напасти (Р) било кога од троје прису-тних. То би приморало ловца да пуца и убије вука насред бакине со-бе, а што изазива низ непријатности за Црвенкапу и за сву децу којаслушају бајку: неред и крв по соби, ужасавајући крик погођеног ву-ка, ловац постаје убица итд. (све су ово аверзивне С и Р, тј. С- Р- ).Замислите како би дете доживело реченицу "Кад се пробудио, вукпокуша да побегне, али ловац брзо испали неколико метака и разне-се вука на комадиће свуда по соби... са зидова се сливала свежа крв...а велике вукове очи су још увек буљиле у Црвенкапу..."! То нисубаш препоручљиви стимулуси за дете у развоју (моларно), а нарочи-то за дете које је при крају бајке која му се чита већ придремало (мо-лекуларно) и питање је да ли би се одупрело овим раздражујућимексцитацијама и мирно заспало (у приличном броју случајева се бај-ке читају као успаванке). Зато писац – бихејвиориста и Црвенкапа –С-Р васпитаник, прибегавају следећој тактици (подразумева се да јеово објашњење!):

22 Усмено саопштење: мр Мирослав Комленић, асистент на групи за психологи-ју на Филозофском факултету у Нишу.

266

Према законитостима интероцептивног условљавања и импли-цитних кинестетичких дражи и реакција (rg – sg механизам), вук ћекамење у стомаку осетити као храну – макар привремено – док некрочи преко прага и напусти кућу. Тако неће ни приметити да јеЦрвенкапа остала непоједена и упутиће се миран и задовољан у сво-ју шуму. Ако му се нешто и деси, десиће се изван куће и кућа ћеостати појам чистоће. То што вук умире у соби сасвим је ирелеван-тно, односно може се сматрати или грешком писца (и они нису увекнајмаштовитији) или одлуком да се ипак свима удовољи у бајци. Усваком случају, према С-Р тумачењу, Црвенкапа није убица већ пунивуку стомак камењем у најбољој могућој намери за ту ситуацију.

Уколико се пак сложимо са Бетелхајмом да је она морала битита која ће испланирати шта да се учини с вуком и која то обави,"Црвенкапа брзо донесе пуно крупног камења, па њиме напунишевуку стомак. Кад се пробудио, вук покуша да побегне, али је камењебило тако тешко да је одмах пао и остао на месту мртав", уочићемојош једно објашњење: Дете се може, препустити маштањима у који-ма се претвара у осветника. Ова функција когниције је јединственаформа избегавања дражи које производе страхове и да је у свемуслична моторичким реакцијама избегавања. На тај начин, који је убајци саображен детињем начину мишљења и доживљајима света,детету се "нуде" нове димензије маште које би њему самом било те-шко да открије и тиме само потпомаже "емоционално пражњење"односно пружа нове видике когнитивног избегавања извора фру-страције (нпр. родитеља, где би напад на извор уследила казна).Пријатно маштање заиста може да снизи напетост проистеклу осује-ћењима. А да ли ће дете одабрати овакав или сличан начин... зависиод његових афинитета и тежини освете!

Дакле, већ је речено, као и деца која слушају бајку, тако иЦрвенкапа сваки пут изнова у бајци излази из ње са једном ново-створеном С-Р везом: обратити пажњу с ким се прича (С1 или С2) -дискриминаторно учење. Вероватно је из тог разлога настала другаверзија бајке "Црвенкапица" у којој је понашање јунакиње потпунодругачије.

Прича се завршава на исти начин, а срећу се две реченице:1."Црвенкапица помисли: док си жива нећеш сама скренути са

стазе у шуму кад ти мајка то забрани!"2." а Црвенкапа се зарекла да никад неће скретати с пута и

лутати по шуми без маминог одобрења".Психоаналитичари коментаришу – уз такав унутарњи моно-

лог, поткрепљен крајње узнемирујућим искуством, Црвенкапичинсусрет с властитом полношћу имаће сасвим друкчији исход кад будеспремна, а тада ће га већ њена мајка одобравати.

267

Бихејвиористи – уз такав унутарњи монолог, поткрепљен крај-ње узнемирујућим искуством, Црвенкапица односно дете, знаће какода се понаша када га заустави непозната особа која испитује и запи-ткује.

У другој верзији "Црвенкапице", која почиње исто као и прва,каже се како у једној каснијој прилици, кад је Црвенкапа опет носи-ла колаче баки, други вук покуша да је одмами са стазе у шуму. Овогпута, девојчица похита баки и све јој исприча. Заједно зашипе врататако да вук не може да уђе. Бака каже Црвенкапи да валов напуниводом која мирише на кобасице што су се у њој кувале, а мирис при-вуче вука, те се он с крова оклизне и упадне у валов са водом иудави се. Прича се завршава овако: "А Црвенкапица је весело оти-шла кући и нико јој није наудио".

Бетелхајм то тумачи да је девојчица након свог рђавог искус-тва схватила да нипошто није довољно зрела да се носи с вуком-за-водником, и спремна је да склопи добар радни савез са мајком, тј. сародитељем истог пола, тако да ће кроз поистовећење с родитељем исвесно учење од њега, дете успешно прерасти у одраслог.

С друге стране, може се рећи да је Црвенкапа извукла добрупоуку из свог искуства, па није слушала слаткоречивог вука, већ јепоступила онако како јој је мајка на почетку и рекла. Дете слушајућиједну па другу верзију исте бајке, може врло јасно увидети адеква-тно понашање и лако отклонити погрешно, јер увиђа консеквенцекоје прате и једно и друго, односно, једно се кажњава а друго награ-ђује. Ова верзија је јако корисна и права је штета што није доживелаисту (или бар приближну) популарност прве.

Анализом психоаналитичке интерпретације, приметно је даБетелхајм није растумачио још нека питања, нпр.: 1. да ли је вук накрају стварно умро тј. "остао на месту мртав", или кобајаги – као исви остали?; 2. ако је вук стварно умро, ко је симболички умро..."расцепљени мушкарац, Ид, мајка на порођају царским резом..."?; 3.ако је вук кобајаги умро, то би онда симболизовало његов неуспех,или да он више није од користи?, и сл.

ЗакључакКључне реченице, на основу којих Бруно Бетелхајм гради сво-

је тумачење, налазе се вероватно у само једној (или у мањем броју)верзији ове приче, и то у оригиналној – браће Грим. То су:

- Највише је девојчицу волела њена бака, која просто нијезнала шта би све дала том детету.

- Само повуци резу - викну бака - сувише сам слаба, па не мо-гу да устанем.

268

- Вук је мислио: "Ово младо и нежно створење је добар зало-гај, који ће ти боље пријати него старица".

- А Црвенкапа је трчкарала за цвећем и тек када га је набралатолико да више није могла ни да га понесе, сети се баке и упути сењеној кући.

- "Зашто ли се данас тако чудно осећам, а иначе ми је код бакеувек веома пријатно?" – помисли Црвенкапица.

- Зар овде да те нађем, стари грешниче! – узвикну ловац.Одавно те тражим.

Међутим, моменти који се појављују буквално у свим верзија-ма "Црвенкапе" и без којих прича не би ни постојала, су:

1. Једнога дана рече мајка Црвенкапи:- Ево ти мало слатког вина и колача, па носи то баки. Она је

болесна и изнемогла, па ће се тиме мало окрепити. Пођи одмах, при-стојно се владај и не скрећи са пута. Кад уђеш у бакину собу, немојзаборавити да јој кажеш "добро јутро".

- Не брини, мајчице! Бићу добра и све ћу урадити како си миказала! – насмеја се Црвенкапа, узе корпу са јелом и оде.

2. И отрча с пута у шуму да бере цвеће, заборављајући на обе-ћање које је дала мајци.

3. ...а Црвенкапа се зарекла да никад неће скретати с пута и лу-тати по шуми без маминог одобрења.

Дакле, суштина приче се огледа у овим моментима, њиховасврха је да олакшају процес социјализације. Основни циљ (конвер-генција) бајке "Црвенкапа" је пружити детету лекцију из васпитања:у ситуацији С (сусрет са непознатим) понашати се (Р) на одређениначин.У молекуларном објашњењу ради се дакле, о дискриминатор-ном учењу (дискриминаторна лекција у бајци), при чему се упућујена разлику између С1 и С2 (поткрепљујућих и кажњавајућих дражи),а што није најпрецизније изведено, а и не може нити једном бајком,нити без помоћи родитеља и живог искуства. Где завршава градијентгенерализације – односно где окида дискриминаторна реакција – неможе бити прецизно приказано и то врло често не знају ни одрасли!Али, где је неспоразум? Неспоразум је само у томе што је писац биодовољно мудар да је покушао да не пружи пак ни једну грубу и кру-ту схему понашања у таквој ситуацији, већ флексибилну: дете нетреба одмах ни да бежи од незнанца (да буде дивље), јер би и то билонеадаптивно и нецивилизовано. Сходно ситуацији, те процени слич-ности (генерализација) ове са претходном безопасном, допустиво јеи проћаскати са незнанцем; како и колико, мора бити препуштенопак некој другој бајци на следећем нивоу развоја (дискриминаторноучење!) односно даљем васпитању.

С обзиром да се наведене реченице на којима Бетелхајм тума-чи бајку јављају у свега неколико верзија (можда и у само једној-

269

оригиналу), онда би многа деца била лишена правог ефекта "Црвен-капе" и не би разрешила свој едипални комплекс. Чак и Б. Бетелхајмна једном месту каже да нам "Црвенкапичина судбина говори да по-верење у свачије добре намере, које изгледају тако лепо, човека за-право излаже опасностима" (стр. 191), док на стр. 202. каже "Црвен-капица је научила да је боље оца и мајку, и њихове вредности, дубљеи зрелије уградити у властити Супер-его, како би постала способнада савлађује опасности живота". Ајзенк је показао да се формирањетзв. моралне свести и моралног понашања (односно Супер-ега) могуобјаснити класичним условљавањем, а у зависности од карактери-стика централног и аутономног нервног система... Такође говори да"све добре бајке имају значење на много нивоа; једино дете можезнати која су значења у том тренутку за њега важна".

Да ли својим виђењем да се (скоро) сви одговори са психоана-литичког гледишта своде на "the truth is out there" (Досије X), вишеоткривам своје незнање или знање, остаје на Вама Читачу да проце-ните... јер "знати да знаш оно што знаш и да не знаш оно што незнаш, ето ти највишег знања"! (Лао Це)

Jelena Živković, Niš

PSYCHOANALITICAL INTERPRETATION OF FAIRYTALESAS THE BEHAVIOURIST VIEWS IT

Summary

Human individual is born as an inhumane, uncultivated and unsociablebiological creature. Gradually, while living in a human environment and learning insideof it, it becomes qualitatively different from all of the living beings. In the process ofsocialisation, it becomes a person and a personality. A fairytale is one of the veryimportant sources of socialisation in literature for children. Positive characters should bean example that is to be imitated and the negative ones should demonstrate a conductthat must not be manifested.

S-R thesis I started with in "The Red Riding Hood" upbringing lesson, that is,a discriminatory learning for a child (to notice and to discriminate dangerous stimulifrom the ones that are not dangerous); in a situation S (an encounter with theunknown) to react (R) in a certain way, with an attempt to teach and in relation to astimuli generalisation gradient. The point of the story is shown in three key momentsthat are present literally in all of the versions of "The Red Riding Hood" and withoutthem the story would not exist; their purpose is to facilitate the process ofsocialisation.

Key words: Fairytale, Socialisation, Conditional Learning, Cognitive Learning,Upbringing Lesson (Discriminatory Learning), Depth Analysis,Unconsciousness, Symbolic Behaviour, Sexual and AggressiveImpulses.