INDIVIDUUM Adorno, HorkhajmerPojam individuuma je neobina tema u oblasti sociologije koja se preteno bavi prouavanjem meuljudskih odnosa, jer pojam pojedinca uglavnom oznaava neto zatvoreno i posebno. Boetije je individuum definisao kao neto poput jedinke,to se dalje ne moe deliti, dok je Lajbnic u skladu sa svojim uenjem o monadama definisao monadu kao neto potpuno i zatvoreno, te u sebi ima sve predikate i dogaaje i izraava ceo univerzum. U tom smislu, drutvo se shvata kao suma pojedinaca. Meutim, sociologija odbacuje ovo shvatanje i zastupa da je individuum drutveno posredovan.Ljudski ivot jeste ivot u zajednici. Jo od antike se smatralo da je pojam linosti uloga koju pojedinac igra u ivotu. Prema tome,opisivanje oveka kao persone podrazumeva da se on nalazi u odreenoj ulozi u odnosu na druge ljude,ak i pre nego to postane svestan samog sebe, tako da su te relacije deo njega samog, a ne neto izvanjsko. U tom smislu,pojam individuuma do kog se dolazi otklonom svega drutvenog, jeste samo prazna referentna taka. Ipak, nauka o drutvu ne moe posmatrati samo interakcije, ve i zakonitosti po kojima taj dinamiki odnos funkcionie.Jo od Platona i Aristotela ostaje uenje da ovekostaje ovek samo u zajednikom ivotu sa drugima, dok Kant razvija ovu tezu navodei da ovek tek u drutvu razvija svoje prirodne sposobnosti. Hegel se u ovom sluaju slae sa Kantom i navodi da je takoe bitan i momenat proimanja individualnosti i optosti. Nasuprot ovom stanovitu, legel smatra da ovek izvlai oseaj vlastitosti iz samog sebe, dok Nie zastupa koncept pojedinca osloboenog od svih obiajnosti i s vlastitom voljom.Za odreenje prirode individuuma vana je i bioloka injenica da ovek dolazi na svet kao zasebna jedinka,dok je drutvena priroda sekundarna. Meutim, pojam individue nosi sa sobom i neto vie, to moemo oznaiti i kao samosvesta, a samosvest individue jeste drutvena samosvest. Na taj nain, shvata se da je privid verovati u radikalnu nezavisnost individuuma od svega ostalog, jer je individuum suprotnost prirodnog bia i svakako je upueno na drutvo. Najvanija posledica do koje se moe doi iz uvida u reciproan odnos drutva i pojedinca jeste da tek pravedna drava omoguava oveku da ostvari svoju ideju.

PRIRODA SAZNANJA PijaePijae definie strukturu kao sistem koji izraava zakone i svojstva celine u smislu sistema, koji su razliiti od zakona i svojstava elemenata sistema, dok genezu definie kao odreeni oblik transformacije koji prolazi od stanja A i dospeva do stanja B, pri emu je stanje B stabilnije od stanja A i nema neki apsolutni poetak, ve predstavlja prosto razvoj. Genetike teorije su su pretpostavljale genezu bez strukture, pa zatim strukturu bez geneze, dok se Pijae zalagao za gledite da nijedan pojam nema prednost, ve svaka geneza polazi od neke strukture i dospeva do neke strukture. Ono to je bitno jeste ravnotea izmeu ova dva neodvojiva pojma. Ravnotea se odlikuje stabilnou, ali i pokretnou, odnosno, jedan operativni niz moe se sastojati iz niza pokretljivih operacija, ali koje su stabilne u tom smislu to se jednom stvorena struktura koja ih odreuje vie nee menjati. Dalje, ravnotea se javlja kada spoljanja remeenja pokuavaju da izmene sistem, ali se kompenzacijom to izravnjava u smislu akcija subjekta. Dakle,ova ravnotea je i aktivna, jer to je ravnotea vea, to je potrebna i vea aktivnost da bi se ona odrala. Prema tome, ravnotea omoguava spoj izmeu geneze i strukture, a stadijum ravnotee predstavlja stadijum odrasle jedinke do kog se postepeno dolazi.Postoje 4 stupnja u razvoju strukture: prvi u kome dete razume samo jedan aspekt, drugi u kome usvaja suprotan stav na osnovu subjektivnog nezadovoljstva, trei u kome se koleba izmeu dimenzija, ali zakljuuje o obe dimenzije istovremeno, to ga dalje dovodi do suenja o uzajamnom delovanju i zakljuuje u svetlu promene. Zatim, dete dolazi do etvrtog stupnja na kom je postignuta ravnotea na osnovu toga to dete shvata kompenzaciju i struktura se kristalizuje. Dakle, do objektivnog saznanja se dolazi postupnim uravnoteavanjem.Sa stanovita empirizma, postoji empirijsko saznanje iz iskustva (opaanje i uenje) i logiko-matematiko saznanje kao rezultat ovog prvog. Meutim, Pijae smatra da je saznanje na svim stupnjevima ureeno nekim logikim strukturama, a da su logike strukture rezultat koordinacije akcija, te nisu uroene. Prema tome, objekat se saznaje samo ako subjekat deluje na njega, te u koordinisanju svojih akcija stvara logike strukture koje dalje predstavljaju osnovu za dalje spoznaje. Postoje 3 reenja kao osnove saznanja. Prvo pretpostavlja Lamarkov empirizam po kome saznanje nije uroeno, ve je iskljuivo vezano za iskustvo pojedinca, ali ovo stanovite zanemaruje aktivnu ulogu pojedinca u procesu usvajanja iskustva. Drugo pretpostavlja da su strukture saznanja uroene i da prethode svakom iskustvu, ali ovo stanovite je ve prevazieno. Tree pretpostavlja instinkte kao polaznu taku, preko kojih se dalje dolazi do inteligencije. Meutim, bioloke korene saznajnih struktura ne treba traiti ni u dejstvu sredine ni u uroenosti, ve u pravcu autoregulacija,njihovog krunog dejstva i u unustranjoj tenji za ravnoteom. Kad je re o ulnom poreklu naunog saznanja, zabluda je da se celokupno saznanje izvodi iz ula. Pre bi trebalo govoriti o opaajnom poreklu saznanja, mada ni ono nije nezavisno, ve zavisi od motorinosti. Saznanja proishode iz celovite akcije u kojoj opaanje ima samo funkciju obavetavanja. Objekat se dakle moe saznati samo ako se na njega deluje i ako se on transformie na osnovu fizike ili logiko-matematike akcije. Fizika akcija podrazumeva da se deluje na objekat da bi se saznanje obrazovalo apstrakcijom iz samih objekata, dok LM akcija podrazumeva da iako se deluje na objekte, saznanje se apstrahuje iz samih akcija. ak i kada je u pitanju fiziko saznanje, ne znai da govorimo o istom opaanju, jer njemu moramo pridodati skup LM okvira koji ga omoguavaju, te je iskustvo dostupno upravo posredstvom LM shema. Prema tome, saznanje je delo neraskidivog jedinstva izmeu iskustva i dedukcije, jer dosadanja saznanja govore u prilog toga da su logiko-matematike koordinacije ukljuene od poetka, kao predzakljuci koji predstavljaju zaetak logikog zakljuivanja, tako da ne postoji stadijum prostog ulnog registrovanja.

ZASNIVANJE DUHOVNIH NAUKA DiltajRazvoj duhovnih nauka je poeo veoma davno ali jo uvek traje. Na putu svog utemeljenja nailazile su na mnoge potekoe i na medjusobna razilaenja. Duhovne nauke rekonstruisu i utemeljuju istorijski svet. Diltaj se bavi njhovim zasnivanjem i to radi kritikujui Kanta. Diltaj oveka shvata kao istorijsko bie, bie koje se objektivizuje kroz istoriju. Da bismo razumeli svet, istorijski svet mora biti dostupan saznanju. Kod Kanta i Loka saznanje je shvaceno samo kao kognitivni proces. To je po Diltaju nedovoljno. Odredjen je celovit drustveni sistem u kom su povezani opazaji, misli, osecanja i volja. Zahvaljujuci holistickom odnosu covek je mogao da izgradi holisticki svet- kognitivni, afektivni i voljni procesi. Diltaj kritikuje intelektualizam, zasnivanje istoricnosti saznanja i mogucnost saznanja te istoricnosti. Diltaj je predstavnik dualistike psihologije: prirodno-naune i duhovno-naune. Prirodu objanjavamo, a drutveni ivot razumevamo. Psihologija treba da podje od iskustva koje je dato kao celovito i smisaono. To je psiholoki svet pojedinca, ali ni on nije neposredno dostupan drugima. Da bi opisali doivljaje koristimo se jezikom na koji smo upueni kao sredstva kojima saznajemo doivljaje drugih ljudi. Moe se rei da je razvoj duhovnih nauka moe da ide u dva pravca. Ugledajui se na naporan ali ipak plodan razvoj prirodnih nauka, duhovne nauke su poele da preuzimaju metode od njih. U ovoj fazi nastaje kljuan problem. Usled razliitosti predmeta prouavanja ovih dveju nauka, one zahtevaju i razliite metode. Predmet istraivanja duhovnih nauka je ovek, kao celina i u itavoj svojoj kompleksnosti. ovek, kao takav, odlikuje se mnogobrojnim promenama i uzrokuje promene u sredini. Podatke koje duhovne nauke koriste potiu iz oveka, kao realnost se pojavljuju iznutra. Intresovanje je usmereno na duhovni ivot, izvorno dat. iz toga se vidi da duhovnim naukama ostaje da razumeju duhovni ivot, a prirodnim da svoj predmet objasne. Dakle, nasuprot optevaeim, potvrenim injenicama u prirodnim naukama, duhovne su osuene na krajnje nestalan subjekt prouavanja. Imajui to u vidu, prvi zadatak im je da samostalno pronau metod najadekvatniji svom predmetu. Reenje ovog problema moe da ide preko korienja hipoteza,a tu se duhovne nauke, sledei objanjavajuu psihologiju, oslanjaju na prirodno nauni metod. Na ovaj nain ulau u objektivnost, a ometaju iznalaenja sigurnih osnova i ulaze u zaarani krug hipoteza. S druge strane, mogu da se prepuste reevanju problema bez naela, uz oslanjanje na subjektinu psihologiju zivota. Na ovoj bitnoj prekretnici za razvoj duhovnih nauka, preti opasnost od zalaenja u krajnosti. U zelji da izbegnu nepouzdanost kroz nalikovanje filozofiji, bee ka istoj empiriji koja preti da postane neproduktivna. Ovaj problem je veoma bitno reiti jer se u duhovnim naukama, pa i psihologiji, na miljenje nadovezuje delanje, istraivanje.Svakoj duhovnoj nauci potrebna je psihologija jer veliki broj pojmova samo u psiholokom sklopu moe da se objasni, a samo psihologiji je in neposredno dat, u emu je njena metodoloka prednost. Kako su sistemi kulture nastali iz duevnog sklopa, samo kroz njega i mogu da se objasne, a za to je nuna psiholoka analiza. Objanjavajua psihologija ipak ne pomae razvoj duhovnih nauke, jer nekritino preuzima metode prirodnih nauka, dok od opisne psihologije imaju vie koristi. Bez razumevanja duevnog sklopa, duhovne nauke nisu sistem, jer je on ono sto ih zapravo povezuje.OBJANJAVAJUA PSIHOLOGIJA Objanjavajua psihologija utvruje kauzalni sklop pomou kojeg eli da pojmi sve pojave duevnog ivota. Ona eli da konstrukciju duevnog sveta s obzirom na njegove sastavne delove i zakone objasni analogno tome kako fizika i hemija objanjavaju telesni svet. Objanjavajua psihologija moe ostvariti svoj cilj jedino povezivanjem hipoteza. Hipoteza se uopteno moe oznaiti kao svaki zakljuak koji putem indukcije dopunjava celokupnost iskustva. Po pravilu, postavlja se vie hipoteza kao podjednako moguih, te se dalje razvija ono to iz njih sledi i uporeuje sa injenicama,te se odreene hipoteze dokazuju, a druge iskljuuju. Ovakav pristup daje najvii stepen tanosti i sigurnosti u samom postupku istraivanja. Problem nastaje kada objanjavajua psihologija eli prirodno nauni sistem hipoteza kojem se prikljuuje jedan kauzalni sklop da prenese u sferu duevnosti, jer ostaje nereeno pitanje opravdanosti takvog postupka. Pritom, u objanjavajuoj psihologiji bivamo upleteni u itavu mreu hipoteza, jer ako bismo zaista preneli metod iz prirodnih nauka, nereivost metafizikog problema odnosa duhovnog i telesnog nam utoliko oteava da izgradimo potpuno kauzalno saznanje. Hipoteze bi ovde trebalo da kao elementi psiholokog kauzalnog objanjenja omogue dedukciju svih duevnih pojava i da na njima provere svoju istinitost. Meutim, mi prirodu objanjavamo, a duevni ivot razumevamo. U duhovnim naukama,primaran je duevni sklop koji je izvorno dat; u tom unutranjem opaanju su procesi, veze pojedinanih segmenata duevnog ivota sa celinom, pa je doivljeni sklop primaran, dok analiza pojedinanih segmenata dolazi naknadno. Prema tome, unutar psihologije koja je primarno duhovna nauka, hipoteze nikako ne mogu imati onakvu ulogu kakvu imaju u prirodnim naukama. U saznanju prirode se sklop stvara kroz formiranje hipoteza, dok je u psihologiji taj sklop ve dat kroz doivljaj, tako da njoj nisu potrebne hipoteze koje bi vaile za osnovu zakljuivanja, ona to ve ima u vidu tog doivljaja. Na ovaj nain, objanjavajua ili konstruktivna psihologija koja operie hipotezama po analogiji sa prirodnim naukama ima negativne posledice po razvoj duhovnih nauka, jer prenosi na teoriju saznanja i duhovne nauke svoj potpuni hipotetiki karakter. Naime, psihologija je osnova duhovnih nauka, jer je za saznanje bilo ega potrebno prvo da razumemo unutranji sklop koji nam obezbeuje psihologija, tako da se veze u kojima privreda, pravo, religija i umetnost nalaze meusobno i sa spoljanjom organizacijom ljudskog drutva mogu razumeti samo iz obuhvatnog, jednobraznog duevnog sklopa iz kog su i nastale. Nastajale su tenje da se odvoji teorija saznanja od psihologije, ali je samo privid da se to moe uiniti, jer duevni sklop ini osnovu saznajnog procesa koji se opet moe prouavati samo u tom duevnom sklopu i odreivati na osnovu njegovih moi. Metodska prednost psihologije je upravo u tome to je njoj duevni sklop dat neposredno, kroz doivljaj, tako da je osnova teorije saznanja u optevaeem, istinitom i stvarnom opisivanju ovog duevnog sklopa. OPISNA ILI ANALITIKA PSIHOLOGIJAZadatak psihologije unutar duhovnih nauka koji se ne moe reiti konstrukcijom na osnovu hipotetikih elemenata objanjenja jeste da iznese i opie celokupan duevni sklop koji nam je neposredno dat, jer prirodnu sferu objanjavamo,dok duevnu razumevamo. Predmet psihologije mora biti razvijen ovek i potpuno duevni ivot shvaen u totalitetu, te psihologija mora poi od toga, a ne da to isto izvodi iz elementarnih procesa. Unutranje opaanje poiva na onom doivljaju koji nam je neposredno dat i jedan, a za to u prirodi ne postoji analogija, a tek na osnovu tog datog sklopa dalje dolazimo do razlikovanja, izjednaavanja, povezivanja,apstrahovanja... . Prva osobenost shvatanja unutranjih stanja koje uslovljava psiholoko istraivanje je intelektualnost unutranjeg opaanja. Do unutranjeg opaanja dolazi, podjednako kao i kod spoljanjeg opaanja, uz sadejstvo elementarnih logikih operacija. Na unutranjem opaanju moe se naroito jasno videti da su elementarne logike operacije nerazdvojne od shvatanja sastavnih delova unutranjih opaanja. Druga osobenost shvatanja duevnih stanja je da shvatanje nastaje iz doivljaja i ostaje povezano sa njim. U doivljaju se u zajednikom delanju nalaze zbivanja svih sposobnosti due. U njemu je dat sklop, dok ula nude samo mnotvo pojedinanosti. Pojedinano zbivanje je od strane celog totaliteta duevnog ivota uneseno u doivljaj, a njegova povezanost u samom sebi i sa celinom duevnog ivota pripada neposrednom iskustvu. Ovo odredjuje priroda razumevanja nas samih i razumevanja drugih. Objanjenje se odvija posredstvom isto intelektualnih procesa, ali razumevamo tako to sve duevne sposobnosti sadejstvuju u procesu shvatanja. Kod razumevanja polazimo od sklopa celine, koji nam je dat kao iv da bismo onda iz njega uinili shvatljivim ono pojedinano. Upravo to to ivimo s sveu o sklopu celine nam omoguava da razumemo pojedinanu reenicu, pojedinani iskaz ili pojedinani postupak. Sve psiholoko miljenje zadrava osnovnu crtu da shvatanje celine omoguuje i odredjuje interpretaciju pojedinanog. Takodje se i rekonstrukcija opte ljudske prirode u psihologiji mora drati izvornog postupka razumevanja. Doivljeni sklop duevnog ivota mora da ostane vrsta, doivljena i neposredno sigurna osnova psihologije kako god da ona inae duboko ulazi u pojedinana eksperimentalna istraivanja. Sigurnost psiholokog postupka poiva upravo na punoj realnost neposredne datosti i na samom unutranjem poimanju u kom se istovremeno odvaja bitno od nebitnog. Na tu doivljenu datost se dalje nadovezuju jednostavne logike delatnosti, kao da samo psiholoko miljenje prelazi u psiholoko istraivanje, jer sve pojedinano psiholoko saznanje jeste samo razlaganje datosti. Tako, sklop pojedinih momenata ne dobijamo dopunjavanjem, ve psiholokom analizom ve postojeeg datog sklopa koji je optevaea osnova. Opisna psihologija je utoliko i analitika, jer se duevni ivot shvata kao sklop funkcija u kome su sastavni delovi povezani i svaki predstavlja novi zadatak za psihologiju, pa je potrebno ralanjavanje datosti u vidu analize, dok indukcija i eksperiment predstavljaju pomona sredstva. Dalje, analizirani pojedinani momenti sklopa se dovode u vezu sa celinom tako to se iznalazi zakonitost povezanosti. U ovom smislu, opisna psihologija zavrava sa hipotezama, dok objanjavajua psihologija njime zapoinje.Postoji ralanjavanje 3 sklopa povezana u strukturu dushevnog zivota: inteligencije, nagonskog i oseajnog ivota i voljnih delanja. Ovaj steeni sklop imamo u razvijenom oveku. Analiza nastanka, oblika i dejstva duevnog sklopa, izvrena s obzirom na njegove osnovne momente zapoinje ralanjenim sklopom opaaja, predstava i saznanja u razvijenom duevnom ivotu odraslog oveka.

SAMOREFLEKSIJA KAO NAUKA HabermasRei da drutvenim naukama jo uvek nedostaje adekvatna teorija saznanja nije jedinstveno ili udno naprotiv to je sa jedne strane uobiajno stanovite, sa druge to je verovatno istinito. Postoji poznata kritika drutvenih nauka da one ne mogu ostvariti znaajniji progres ukoliko se ne odvoje od miljenja da se prouavanje ljudskog prouavanja moe modelirati na pretpostavkama pozitivistikih nauka. Za Habermasa u delu Saznanje i interes ovo je istaknuto injenicom da pozitivizam odrie vrednost filozofske refleksije. Habermas sebi postavlja zadatak da: 1. prui kritiku nauke na osnovu samorefleksije (razne alternative pozitivizmu poput idealizma, fenomenologije...) 2. Da postavi temelje za epistemologiju koja spaja saznanje (teoriju) sa ljudskim interesima. (rad i interakcija vrsta). Habermasa zanima status psihoanalize kao nauke. Za njega je akt razumevanja kome psihoanalitika hermeneutika vodi - samorefleksija. Specifina radnja samorefleksije, je ona u kojoj je analitiko razlaganje sinteza, ponovno uspostavljanje korumpiranog jedinstva.Uvid u kome analiza treba da vodi jedino je uvid u kome se Ja pacijenta u svome boleu reprezentovanom drugom opet saznaje kao u svojoj linosti, koja mu je otuena, i s njom se identifikuje. Tek u medijumu jezika artikulie se u obliku interpretiranih potreba prirodno- istorijsko naslee plastinog potencijala pobuda, potencijala koji je nedefinisan poto je odvojen od nasledne motorike. Na antropolokom nivou nagonski zahtevi su reprezentovani interpretacijom, naime, halucinatornim zadovoljenjima elje. Poto su suvini libidonosni i agresivni zahtevi disfunkcionalni za samopotvrivanje individua i roda, oni se sudaraju sa realnou. Instancija Jastva, koja ispituje realnost, predvia te sukobe; ona saznaje koji bi nagoni, time to motiviu radnje, stvorili opasne situacije.Ovaj model slae se sa hermeneutikim uvianjima psihoanalize: Ja koje bei, koje se ne moe izbaviti iz spoljanje realnosti, mora se sakriti od sebe samog. Stoga se tekst u kome Jastvo razume samo sebe u svojoj situaciji isti od reprezentanata neeljenih nagonskih zahteva, upravo cenzurie se. Identinost tog odbranjenog dela due sa linou porie se, taj deo due se za ja ostvaruje u neto to je srednjeg roda, u Ono. Frojd je in odbrane shvatio kao preokretanje refleksije, naime, kao in analogan bekstvu, kojim se Ja sakriva od sebe samog. Tada je Ono naziv za onaj deo Jastva koji je odbranom ispoljen, dok je Ja instancija koja izvrava zadatak ispitivanja realnosti i cenzure nagona. Delatnost odbrambene instancije ne obavlja se uvek svesno, ak ta vie veinom nesvesno. To je prinuivalo da se uvede kategorija Nad-Ja. Tada funkcija cenzure nagona stavlja Jastvo, takorei, pod patronat Nad-Jastva. Ukoliko ono postupa kao izvrni organ Nad-Jastva, odbrana ostaje nesvesna. Time se potiskivanje razlikuje od svesnog vladanja nagonima.

PSIHOLOGIJA, INTERDISCIPLINARNI ODNOSI I SISTEM NAUKA PijaePsihologija, interdisciplinarni odnos i sistem nauka je predavanje koje je Pijae izloio 1966. na 18. Meunarodnom kongresu za naunu psihologiju u Moskvi. Tekst govori o budunosti psihologije, a u okviru toga o odnosu psihologije prema drugim naukama i o razlozima zbog kojih su sada praznine u interdisciplinarnim istraivanjima i dalje velike. Zatim analizira odnos psihologije sa pojedinanim naukama: matematikom, fizikom, biologijom, sociologijom, lingvistikom, politikom ekonomijom i logikom. Kod svake analizira ta psihologija dobija od te nauke i na koji nain ona moe toj nauci da doprinese. U sluaju matematike, ona sama nije u stanju da odgovori na pitanje o sopstvenim osnovama, o prirodi i nastanku sopstvenih struktura (npr. na pitanja kao to su: ta je broj? ili kakav je status matematikih istina?). Ovim pitanjima treba pristupiti psiholoki: putem prouavanja procesa formiranja matematikih kategorija, posebno kod dece. U tom smislu, psihologija ima ta da prui teoretiarima matematike. to se tie fizikih nauka, psihologija im mnogo duguje (kao i matematici), ali obrnuto bi takoe moglo da vai: npr. psiholoko prouavanje pojmova vremena i brzine mogo bi dati mnoga korisna objanjenja fiziarima o osnovnim principima i pojmovima njihove nauke.Odnos izmeu psihologije i biologije ve je poeo da se razvija, tako da postoji bogata interdisciplinarna razmena. Pijaeu je zanimljivije da se fokusira na praznine u toj razmeni, pa stoga istie jedno veoma vano pitanje evolutivne teorije, ijem odgovoru bi psihologija mogla da doprinese: da li se inteligencija nasleuje ili je proizvod individualnog razvoja? Za Pijaea, odgovor je negde na sredini: nain na koji e se odvijati uenje s jedne strane je nasleen, s druge strane pak ima sposobnost da se menja i usavrava pod kombinovanim uticajem unutranjih i spoljanjih uzroka. Sociologija je takoe ostvarila plodne i mnogostruke veze sa psihologijom. Polja istraivanja ove dve nauke u velikoj meri se poklapaju. Pijae posebno istie deju psihologiju, studiju socijalizacije individue, kao bitnu za socioloko pitanje odnosa individue i drutva. Po sebi se razume da postoje veze izmeu lingvistike i psihologije. Meutim, postoji tendencija u lingvistici da se jezik shvati kao samodovoljna struktura koja se pojedincima namee spolja, bez mogunosti da oni na nju utiu. Ovu pretpostavku bi ipak trebalo sa psiholoke strane ispitati. Psihologija bi mogla da doprinese i u odgovoru na pitanje primarnosti jezika u odnosu na logiku, a lingvistika bi, sa svoje strane, koristila psihologiji u domenu opte semiotike. Politika ekonomija barata sa vrednostima koje se formiraju putem mehanizama regulacije. Ona prouava mehanizme koji upravljaju fenomenima produkcije i razmene u okviru ekonomske aktivnosti oveka u drutvu, ali ovi fenomeni nisu ogranieni na to. Biologija i psihologija bave se istim fenomenima, ali na drugom nivou. Zato nije teko zamisliti zajedniku saradnju svih ovih nauka na jednoj optoj teoriji ovih mehanizama. Za logiku vai slino to i za matematiku: logiki aksiomi samo formalizuju prirodne forme miljenja, te zato psiholoko prouavanje mehanizama miljenja i njegovih operacija dobrim delom osvetljava sutinu ove discipline. Na kraju svog izlaganja, Pijae zakljuuje, govorei o poloaju psihologije u sistemu nauka, da ona zauzima centralno mesto u klasifikaciji nauka.

MILJENJE I GOVOR VigotskiPijae je prvi klinikom metodom ispitivanja prouio osobenosti deje logike. Ranije se problem dejeg miljenja posmatrao kvantitativno, odnosno tradicionalna psihologija je dala negativnu ocenu deje inteligencije (ono to dete nema), te se deja inteligencija razvija obogaivanjem novim iskustvenim podacima, dok se greke iskljuuju. Pijae je dao pozitivnu ocenu (ono to dete ima). Centralni pojam koji omoguava povezanost svih pojedinanih osobenosti dejeg miljenja jeste egocentrinost dejeg miljenja. Pijae vidi egoc. misao kao prelazni momenat izmeu autistike misli i usmerenog razumnog miljenja. Usmerena misao je svesna, razumna,prilagoena stvarnosti, sadri istinu ili zabludu i izraava se govorom. S druge strane, autistika misao je podsvesna, ne prilagoava se spoljanjoj stvarnosti, ve stvara paralelnu, izmatanu stvarnost, te ne tei istini, ve samo zadovoljavanju elja i ostaje isto individualna i izraava se slikama, pa da bi se iskazala, pribegava se motivima, simbolima i drugim nainima. Za razliku od usmerene, autistika misao nije socijalna.Egocentrina misao stoji izmeu autistike misli i usmerenog miljenja. Pijae smatra da egocentrinost uzrokuju asocijalnost deteta i osobenost njegove praktine delatnosti, tj. egoc.miljenja je povezana sa egocentrinom delatnou deteta, dok je ova vezana za asocijalnost razvitka deteta do 7,8. godine. Zapravo, psihika supstanca deteta asimiluje uticaje drutvene sredine i deformie ih prema sopstvenim zakonima, pri emu je ova egocentrina misao jo uvek nesvesna.Da bi uvrstio svoju teoriju, Pijae nalazi potporu u objanjavanju govora kod dece, te ga deli na egocentrini i socijalizovani govor. Pri egoc. govoru dete govori samo o sebi, ne zanima ga povratna reakcija i nema funkciju saoptenja, dok pri socijalizovanom govoru dete razmenjuje misli,moli, naredjuje,pita... U injenici egoc. govora Pijae vidi dokaz egoc. dejeg miljenja. Razlika izmeu odrasle osobe i deteta je da to odrasli misle socijalizovano i kad su sami, a dete mlae od 7.god. misli i govori egoc. ak i kad je u drutvu. Treba takoe napomenuti da iako egoc. govor prati delatnost deteta, on ne menja ni delatnost ni doivljaje, pa se ne moe rei da ima neku objektivno korisnu funkciju, ve predstavlja samo prelazni stupanj koji jednostavno iezava uoi kolskog uzrasta. Ipak, Vigotski nalazi funkciju egoc. govora u prevazilaenju prepreka dete naglas izgovara svoje misli to mu olakava da prebrodi potekoe u reavanju zadataka. Socijalizovan govor nastupa tek kada egoc. govor nestane. Ono to bi kasnije moglo biti poistoveeno sa egoc. govorom kod dece jeste unutranji govor kod oveka. Zato,Vigotski tvrdi da egoc. govor nije neposredni dokaz egoc.misli, ve ga pokazuje kao vrlo rano sredstvo realistinog miljenja deteta, tako da ne postoji nuna veza izmeu egoc. govora i egoc. miljenja ba naprotiv, govor moe ispunjavati funkciju suprotnog, realistinog miljenja.U istoriji deje misli i razvitku, Pijae vidi zavretak u socijalizaciji, odnosno socijalni govor sledi nakon egocentrinog. Meutim, Vigotski tvrdi da je prvobitan govor deteta isto socijalan, kao reagovanje na okolinu, pa tek onda nastupa egoc. govor tako to dete prenosi drutvene vidove ponaanja u individualnu psihiku sferu, pa onda na osnovu egoc. govora koji se otrgao od socijalnog nastaje unutranji govor. U odnosu biolokog i drutvenog inioca razvitka dejeg miljenja, Pijae vidi prinudu kao bitan momenat,kao mehanizam kojim drutvena sredina usmerava razvitak deteta.Bioloko je ono to ini psihiku supstancu deteta, dok je drutveno ona spoljanja sila koja potiskuje miljenja svojstvena detetu, to Pijae poistoveuje sa asimilacijom. Dete onda ivi u dvostrukoj stvarnosti jedan svet stvara na osnovu sopstvenog miljenja, a drugi na osnovu nametnutog log. miljenja. Tako, deja igra i autizam predstavljaju autonomnu stvarnost koja je detetu realnija od logike drutvene stvarnosti. Ipak, Pijae u socijalizaciji vidi jedini izvor razvitka log. miljenja, tako to dete poinje da prilagoava svoje miljenje miljenju drugih, pri emu nije toliko bitna spoljanja objektivna stvarnost koliko sukob miljenja na osnovu kog se u detetu javlja sumnja i potreba za dokazom, objanjenjem i uveravanjem. Dakle, stvarnost nikad ne ui logikom miljenju, ve ist dodir svesti, bez obzira na deju delatnost. Osobenost dejeg miljenja nije u vezi sa lig. miljenjem, jer log. miljenje potiskuje tu osobenost, pri emu pojam razvitka iezava, jer je fokus na logici sluajnih okolnosti. Ipak, Vigotski tvrdi da dete misli sinkretiki sluajevima kada je jo nesposobno da misli logiki i povezano, pri emu je taj krug sinkretizma ogranien na neposredno deje iskustvo (ovo se ne slae sa Pijaeovom teorijom, jer on smatra da dete nema iskustvo, jer se igra sa stvarima bez ispitivanja) i na osnovu te sinkretike sheme dete postepeno podvrgava hipoteze proveri, skraivanju i izotravanju, inei ih relevantnim.Zato, Vigotski navodi da Pijaeovi zakoni ne vae univerzalno, ve u odreenim sredinama i okolnostima kojima se on vodio.

RAZVOJ VIIH PSIHIKIH FUNKCIJA VigotskiDa bi doli do zakljuka ta predstavlja odreena forma ponaanja, trebalo bi razotkriti istoriju razvoja koja je dovela do te forme. Pojam razvoja,onako kako je predstavljen u savremenoj psihologiji, ima u sebi momente preformistikog uenja, pa se razvoj deteta objanjava kao koliinska pojava. Meutim, savremena istraivanja nam pokazuju da deiji intelekt postepeno menja i kvalitativni karakter pri prilagoavanju spoljanjoj sredini. U tom smislu, postoje dva gledita na procese dejeg razvoja. Prvo gledite potie od Lamarka kojeg je interpretirao Kofkin i podrazumeva da se za objanjavanje niih formi ponaanja koriste isti principi kao i za vie forme, dok drugo stanovite, prema Darvinu, kog je interpretirao Biler, ukazuje na 3 osnovna stupnja razvoja prilagoavanje putem eliminisanja manje uspenih jedinki, prilagoavanje putem dresure unutar individua (misli se na oblast telesnih aktivnosti) stupanj intelekta, tj prilagoavanje novim uslovima intelektualnim reakcijama. U analogiji sa geolokom strukturom zemljine kore,shvatamo da i mozak u odreenom smislu ima slojeve. Tako vidimo da se uz razvoj viih centara uvaju nii kao potinjeni i da se razvoj mozga odvija po zakonima slojevitosti i nadgradnje viih spratova,pri emu nii ne odumiru,ve prelazi u novi i postoji u njemu. Istorija razvoja je protkana fundamentalnim zakonom psihologije,kako ga ane naziva, i podrazumeva da dete u procesu razvoja poinje da primenjuje na sebe iste forme ponaanja koje su isprva primenjivali drugi u odnosu na njega,pri emu dete samo usvaja socijalne forme i prenosi ih na sebe. Dakle,do razvoja deje logike dolazi samo s rastom socijalizacije dejeg govora i celokupnog dejeg iskustva. Pijae je taj prelomni period video u poetku kolskog uzrasta. Prema ovoj teoriji, shvata se zato je sve unutranje u viim psihikim funkcijama nekada bilo spoljnje. Celokupni razvoj deteta prolazi kroz tri osnovna stupnja: polazna situacija razvoja je npr kad dete pokazuje na predmet, odnosno poinje da se odnosi prema predmetu kao prema pokazivanju, kao da ga bezuspeno hvata; zatim ide sledei stadijum kada je dete usmereno ka oveku, odnosno postoji osmiljen gest kao pokazivanje na neto; u poslednjem stadijumu dete poima svoj gest, shvata ta i kako pokazuje. Prema tome, mi postajemo mi posredstvom drugih i svaka via psihika funkcija nuno prolazi kroz spoljanji stadijum razvoja, jer je funkcija isprva socijalna (mi prvo ukazujemo na spoljanje,pa tek onda postajemo svesni toga). Dakle,sam razvoj ne ide u procesu socijalizacije, ve u smeru pretvaranja drutvenih odnosa u funkcije linosti. Kao metoda istraivanja najbolje se pokazala komparacija izmeu normalnog i nenormalnog deteta. Nenormalno, umno zaostalo dete je ogranieno svojim defektom, te vie psihike funkcije ne mogu da se razviju,jer su elementarni procesi iz kojih vii treba da se razviju osiromaeni. Ipak,i takvo dete moe reiti odreeni zadatak, ali zaobilaznim putem, dok bi nenormalno dete reilo direktnim, premda se nerazvijenost umno zaostalog deteta prvenstveno i sastoji u nerazvijenosti viih formi ponaanja i neumenju ovladavanja istim.Pod razvojem podrazumevamo pre svega vrlo sloen proces koji se odreuje nizom obeleja. Prvo obeleje jeste da se svaka nova forma kulturnog razvoja javlja od spolja,ali tako to ih organizam usvaja i asimilira u zavisnosti od toga na kom se stupnju psihikog razvoja nalazi. Dalje, svaka nova forma ponaanja, ak i kad se usvaja izvana,ima razliite osobenosti, ali se nadgrauje na prethodnu. I na kraju, revolucionarni karakter razvoja nam pokazuje da razvoj ne tee putem postepenih promena, ve na osnocu naglih principijelnih izmena samog tipa razvoja,pri emu se svaki sledei stadijum u razvoju ponaanja negira, unitava ili se pretvara u suprotni vii stadijum. Na viem stadijumu razvoja ovek je vlasnik svojih reakcija i ume da ovlada svojim ponaanjem. Poto zakoni stimulusa i reakcija predstavljaju osnovu prirodnih zakona ponaanja, prvo se mora ovladati stimulusom, pa tek onda reakcijom.Isto tako, i dete ovladava svojim ponaanjem na osnovu ovladavanja sistemom stimulusa. Na osnovu eksperimenta,utvreno je da deca prvo na stimuluse reaguju naivno i primitivno , i to je zajedniko svoj deci. Ona usvajaju odreene instrukcije kako treba reagovati na odreeni stimulus, ali ne reaguju stvarno, ve samo izvravaju spoljni, asocijativni zakon ovo je stadijum naivne psihologije. Dakle, dete npr stie psiholoko iskustvo u zapamivanju i shvata da bolje pamti ako se vie puta ponavlja, pa kad je to naivno usvojilo, onda prelazi na sledei stadijum. Dalje, dete samo poinje da uspostavlja nove veze na osnovu veze koja mu je ve data i organizuje svoje stimuluse da bi izvrilo svoju reakciju. Ovaj stadijum ne traje dugo i dete dalje prelazi na sledei stadijum ovladavanja stimulusima,pri emu odbacuje spoljanje,date stimuluse i spoljanja reakcija tada postaje unutranja i niz stimulusa se odbacuje, ve se odmah prelazi na reakciju. Prvi tip prelaska spoljne operacije u unutarnju jeste interiorizacija po tipu ava dete dati stimulus povezuje sa reakcijom putem ava, pa se s prelaskom na sledei stadijum av gubi i stvara se neposredna veza izmeu stimulusa i reakcije i sama reakcija se ubrzava. Drugi tip je celovita interiorizacija, kada se gube razlike izmeu spoljanjeg i unutranjeg stimulusa dete je nekoliko puta izvrilo odreenu reakciju i sada to radi celovito. Trei tip predstavlja usvajanje pravila korienja spoljnih znakova i tada dete prelazi na korienje strukture prema timu unustranje operacije. Dakle, na naturalnom,primitivnom stadijumu dete reava zadatak neposrednim putem, a zatim prelazi na stadijum upotrebe znakovane shvatajui kako oni funkcioniu. Zatim,dolazi na stadijum korienja spoljnih znakova i na kraju, stadijum unutranjih znakova.

OVLADAVANJE SOPSTVENIM PONAANJEM VigotskiU razvoju viih psihikih funkcija primeuje se distinktivna crta u odnosu na druge psihike procese, a to je da se u ovladavanju sopstvenim reakcijama koristimo pomonih sredstava. Za ovladavanje sopstvenim ponaanjem najkarekteristiniji je izbor, koji predstavlja samu sutinu voljnog ina. Postoje tri vrste izbora izdvajanjem spoljnih obeleja i uoavanjem objektivnih odnosa meu njima (npr. dranje panje kaiprstom), korienjem modanih veza (npr. pomou pamenja da se neto treba izvriti) i slobodan izbor koje samo dete vri iznutra. U borbi motiva kod sloenog izbora kod ispitanika dolazi do neodlunosti. Eksperimenti pokazuju kako duboke promene u ponaanju deteta unosi momenat korienja reba (skrati se rok izbora, ne dozvoljava se borba motiva i dete uver pribegava rebu), jer nau volju odreuju motivi, a kad pri izjednaenim motivima izbor postaje nemogu, i naa volja je paralizovana. Retko su motivi potpuno izjednaene snage, ali kada su i priblino uravnoteeni, dolazi do kolebanja i neaktivnosti. Ljudska sloboda se upravo ogleda u svesti i shvatanju situacije (primer kada ujutru ustanemo iz kreveta moram da ustanem, a spava mi se i hou da nastavim da spavam). Ovaj momenat izbora pomou reba se moe smatrati strogo determinisanim, jer on odluuje dalju reakciju, mada se moe smatrati i slobodnim, jer dete odreuje ta e se desiti u kom sluaju. Eksperiment je u ovom sluaju pokazao da dete ovladava svojom reakcijom izboraba zato to shvata neophodnost situacije izbora (ja moram da izaberem, tako da ako reb ispadne na crno,reagovau ovako, a ako ispadne na belo onako). Osnovni zakon ponaanja glasi da se ponaanje odreuje situacijama, tj da reakciju izazivaju stimulusi, pa se kljuza ovladavanje ponaanjem nalazi u ovladavanju stimulusima. U eksperimentu sarebom,dete ovladava svojim ponaanjem uz pomone stimuluse ( na primeru sa ustajanjem: treba ustati (motiv), ne ustaje mi se (motiv), ustajem na 1,2,3(pomoni motiv) na 3 ustajem reakcija). K. Levin je eksperimentalno izuavao kako se izvravaju namerne radnje i doao je do zakljuka da je sama namera takav voljni in koji stvara stvara situacije tako da se ovek u daljnjem oslanja na spoljne stimuluse, te ispunjavanje namerne radnje vie nije voljna radnja, ve uslovno refleksna. Prema tome, zakljuak koji sledi podrazumeva da je namera tipian proces ovladavanja sopstvenim ponaanjem putem stvaranja odgovarajuih situacija i veza, ali njeno ostvarenje je proces nezavisan od volje i odvija se automatski. U ovome se ogleda paradoks volje, to ona stvara postupke koji nisu voljni. Volja se u svakom sluaju razvija; ona je proizvod kulturnog razvoja deteta. Vladanje sobom se ne razlikuje mnogo od ovladavanja prirodom, jer je ovek deo prirode i njegovo ponaanje je prirodni proces.

ISTORIJA SEKSUALNOSTI - FukoNije li krajnji cilj tolikog govora o seksu urediti ga prema interesima vlasti, tako da bude ekonomski koristan I pod kontrolom? Moda.Od XIX veka: umnoavanje govora o seksu I raznih oblika seksualne prakse.Do kraja XVIII veka: 3 zakonika ureuju pravila seksualnih radnji, podelu na doputeno I nedoputeno: kanonsko pravo, hrianska pastorala I graanski zakon. Njihovo teite bilo je na branim odnosima. Nadzor nad njima je bio ogroman. Radnje su se kanjavale kao protivzakonite, jer su gazile naredbe. Zabrane su bile pravne prirode.U XVIII i XIX veku pak u iu interesovanja dolaze periferne polnosti (polnost dece, zloinaca, homoseksualaca, poremeenih i nastranih). Seksualnost se sada posmatra i s obzirom na prirodnost ili protivprirodnost (izopaenost), pored toga to moe biti zakonita ili nezakonita. Javlja se itav soj ljudi koji tumara na marginama drutva i vai za plen nekog udnog zla, greha, ludila, bolesti. ta znai pojava tog mnotva perifernih seksualnosti?Da li je ona znak da se kontrola ublaila? Ona je postala slabija tamo gde je nekad bila otra (kao zakonska i crkvena), ali se pojaala kao medicinska i pedagoka. Medicina razvrstava seksualnosti po kategorijama poremeaja, razvoja, patolokog. Vlast vie ne namee zabrane, umesto toga spreavanje se vri preko 4 operacije:Rasprostranjivanjem vlasti i predmeta nad kojim se sprovodi. Upravo to to se predmet nadzora (npr. deja polnost) ne moe nikada suzbiti, daje opravdanje za stalno irenje nadzora, pojaavanje kontrole. Cilj uopte nije u suzbijanju,naprotiv od poroka se trai da istraje.Utelovljenje izopaenosti, pripajanje linostima svojstva izopaenosti kao neke njihove sutine, ukorenjene u njihovoj prirodi. Zabludele seksualnosti se ne iskljuuju ve podrobno medicinski opisuju i kalsifikuju. Postaju vrste.Ispitivanja, posmatranja, zahtevi za poveravanjem, iznuivanje priznanja. Bavljenje telima. (npr. Lekarski pregled, pedagoki odnos, porodine kontrole) Vlast goni zadovoljstvo, tako se potvruje, ali ga upravo na taj nain podstie, raspaljuje uivanje u prestupu. Istovremeno, sprovoenje vlasti takoe predstavlja vid zadovoljstva. Vlast i zadovoljstvo se uzajamno potkrepljuju.Stvaranje spleta odnosa zasienih seksualnou, igre vlasti i zadovoljstva (u porodici, kolskim i psihijatrijskim ustanovama) koje predstavljaju mehanizam umnoavanja i podsticanja pre nego zapreke. Buroasko drutvo XIX veka, a i nae sopstveno je drutvo plamtee perverzije. Vlast ne zabranjuje ve proizvodi i uvruje seksualno raznolije. Moderno drutvo je istinski i neposredno perverzno. Mnotvo seksualnosti korelira sa odreenim postupcima vlasti. Vlast usauje izopaenosti da bi mogla da ih proganja, da se uplie, da se iri. Zadovoljstvo i vlast se ne ponitavaju, oni se nadovezuju.

NELAGODNOST U KULTURI FrojdPsihoanaliza pretpostavlja ovekovo Ja, koje bi trebalo da bude jedinstveno, kognitivno transparentno samom sebi, samostalno i izdvojeno od svega ostalog, zapravo je rastrzano, samom subjektu dobrim delom i izvan kontrole i izvan spoznaje, a bez jasnih granica, kako prema spoljnom, tako i prema unutranjem svetu. Granice prema unutranjem svetu nesvesnog su nestabilne. ak su i granice prema spoljnom svetu esto nestabilne, to dovodi do sluajeva u kojima nam delovi sopstvenog tela i psihikog ivota izgledaju tue. Nestabilnost ovih granica dokaz je da one nisu uroene, ve posledica razvojnog puta psihe koji se ne moe dokazati, ali se moe sa velikim stepenom verovatnoe rekonstruisati.Govorei o srei i nesrei, Frojd razmatra razliite ivotne strategije koje nas mogu voditi povoljnom balansu pozitivnog i negativnog cilja principa zadovoljstva. Uvidevi da patnja, odnosno frustracija, vreba sa svih strana, iznutra (iz naeg tela) i spolja (iz spoljanjeg sveta i meuljudskih odnosa), a da srea, koja kao iznenadno zadovoljenje nagomilanih potreba, moe biti samo epizodan fenomen, Frojd dolazi do sumornog zakljuka da stvaranje sveta nije sadralo nameru da ovek bude srean. Nalazi se i bekstvo od stvarnosti. Religija jeste upravo jedan oblik kolektivnog ludila, takvog da oni koji u njemu uestvuju ne uviaju iluzornost iluzije. Meutim, religija ne moe odrati svoja obeanja, zadovoljstvo u veri je uvek slabije od zadovoljstava koja smo zbog vere rtvovali.Frojd je razlikovao tri izvora patnje: iz premoi prirode, tronosti tela i socijalni izvor. Onaj izvor patnje koji je ljudima neprihvatljiv jeste trei, koji proizilazi iz nesavrenosti ustanova koji upravljaju vezama meu ljudima zato to ne moemo prihvatiti da nas ono to smo stvorili za nau dobrobit ini nesrenim. Kultura ima dve glavne sutine: da prua zatitu i da ureuje odnose meu ljudima. Ako uzmemo u obzir prvu sutinu, to podrazumeva radnje koje su korisne i kojima ovek ini svoje organe savrenijim. Meutim, kulturnim se smatraju i zahtevi koji nisu korisni za lepotom, redom i istoom. Pored toga, kulturnim se smatra i nega viih psihikih delatnosti. Ono to je znaajno za razumevanje razvoja kulture jeste pitanje: kako su ureeni odnosi meu ljudima? Upravo u prvim pokuajima ureenju ljudskih odnosa javlja se kultura, kako bi se suprotstavilo fiziki jaem, koji je teio da svoju volju nametne pojedincima. Zajedniki ivot postaje mogu kada se zajednica ujedini protiv pojedinca; mo zajednice postaje pravo nasuprot moi pojedinca. Sledei zahtev je pravda koja omoguuje da niko u zajednici ne bude povlaen. Kako taj zahtev ne bi bio samo izraz neke volje, uspostavlja se zakon, kome svi doprinose rtvovanjem svojih nagona. Time je ograniena lina sloboda. Tenja za slobodom, pored toga to moe predstavljati borbu protiv nekih oblika kulture, moe biti i protiv kulture uopte. Upravo u ostatku prvobitne linosti lei osnova neprijateljstva prema kulturi. irenjem kulture ire se i ogranienja. Frojd je smatrao da je kulturna delatnost stvar mukaraca, iako mu se to sa savremenog stanovita moe zameriti kao konzervativno shvatanje. Poto je uzimao da je psihina energija ograniena, mukarac ulaui je u kulturu istovremeno je oduzima od ene. ena se zbog toga osea potisnuto i stvara neprijateljski stav prema kulturi. Ljubav se suprotstavlja interesima kulture zbog ega kultura ugroava ljubav ogranienjima. Kultura obuzdava seksualne prohteve i zahtevom za jednoobraznost seksualnog ivota, zbog prisile ekonomske nunosti. Fukoovski posmatrano, to se moe tumaiti kao kontrola seksualnog ivota pojedinca zarad stabilnosti zajednice, koja je u razliitih istorijskim okolnostima imala i razliite izvore i drugaije se regulisala. To postaje izvor teke nepravde poto je, prema Frojdu, sekusalni ivot glavni izvor sree.Za Frojda, agresivnost je neizostavan deo ljudske prirode. Nagon smrti (tenja za razgradnjom ive jedinke i njenim vraanjem u neorgansko stanje) je jednako primaran kao i nagon ivota (tenja za odranjem ivih jedinki i uveanjem broja jedinki), a oba su neophodna za ljudsku zajednicu. Tanatos, nagon smrti, moe se javljati jako isprepletan s Erosom, nagonom ivota (sadizam ili mazohizam u zavisnosti od toga da li je usmeren ka spolja ili ka unutra). Usmeren ka spolja, moe biti podjednako koban (agresivnost i destrukcija) i produktivan (ovladavanje prirodom) po ljudsku zajednicu, ali agresivnost se nikada ne moe u potpunosti iskoreniti. Meutim, zbog transistorinosti nekih aspekata svoje teorije, koja se otkriva u pozivanju na apstraktne i prazne pojmove poput ljudske prirode, Frojd ne uvia mogunost promene drutvenog sistema kao relevantnu za pojedinani psihiki ivot. Za njega je pojedinac nuno rascepljen izmeu kulture, koja mu omoguuje egzistenciju, i sopstvene ivotinjske prirode, a kako se civilizacija razvija, ovaj rascep postaje sve dublji i nita se ne moe uiniti povodom toga osim individualne pomoi u razreavanju psihikih tegoba psihoanalitikom terapijom.S obzirom da agresija predstavlja opasnost razvoju kulture, a neiskorenjiva, kakvim se sredstvima slui kultura kako bi se zatitila od agresije? Ona savlauje agresiju tako to je internalizuje, okree protiv Ja. Ona postaje savest, koja se ispoljava kao potreba za kaznom. Frojdovo gledite je da uroena sposobnost razlikovanja dobra i zla ne postoji ve da to uspostavlja kultura. Individua pristaje na to zbog straha od gubitka ljubavi, koja predstavlja izvor sree. Iz toga proizilazi da je ovek ne samo prinuen da se odrekne ispunjenja nagona ve i kada se toga odrekne on ostaje nesrean. Savest se najpre razvija odricanjem od nagona, meutim daljim odricanjem se i dalje razvija agresija. Meutim, Frojd objanjava da ovde savest nastaje iz ambivalencije oseanja prema ocu: nakon to su ispraznili svoju agresiju ostalo je samo oseanje ljubavi koje se izgradilo u Nad-ja. Zbog ovoga Frojd dolazi do toga da je postoji subdonosna neizbenost oseaja krivice.Dakle, cena kulturnog napretka je oseanje krivice. Frojd u svom delu primeuje da je i krivica vrsta straha, koja se javlja kod neurotinih pacijenata ali nesvesno, manifestujui se kao nelagodnost. Takoe primeuje slinost izmeu individualnog i filogenetskog razvoja, odnosno dolazi do toga da su to dva slina procesa, s tim to prvi pretpostavlja uklapanje pojedinca u zajednicu a drugi pravljenje zajednice od pojedinca. Individualni razvoj podrazumeva egoistinu tenju za sreom, kao i altruistinu tenju za ujedinjenje s drugima (kulturna tenja). Filogenetski razvoj (razvoj kulture) na prvo mesto stavlja razvoj zajednice, gde je srea potisnuta u drugi plan. Tako da je ovek prinuen da se izbori sa dve tenje koje su esto u sukobu: za linom sreom i prikljuenje drugima. Ako prihvatimo da postoji kulturno Nad-ja, problematino je nai takvu referentnu taku u sluaju itavog ljudskog roda (od nastanka kulturnih zajednica). Frojd svoje delo zavrava pesmistino, bez vere da oveanstvo moe biti sreno s obzirom na ljudsku prirodu. Isto kao to moda ne moemo da kaemo da je neki pojedinac u potpunosti normalan, ipak moemo rei da je normalniji. Cilj bi trebalo biti ako ne potpuna eliminacija nelagodnosti, onda barem njeno smanjenje.

ZASTAREVANJE PSIHOANALIZE MarkuzeMarkuze smatra da su osnovne pretpostavke Frojdove teorije zastarele utoliko koliko je zastareo i njen predmet u vidu individue kao faktora drutvenog ivota. S jedne strane, Frojd pretpostavlja kao apsolutan i sutinski konflikt individue i drutva u kome se nalazi, dok se sa druge strane sama individua konstituie u ovom konfliktu, te je zadatak terapeuta analitiira zapravo izglaivanje konflikta i osposobljavanje pacijenta da u drutvu normalno funkcionie. U tom smislu, stvara se veliki jaz izmeu psihoanalize kao teorije i psihoanalize kao prakse. Istorijski faktor koji ukazuje na zastarevanje ove koncepcije sastoji se pre svega u tome to u savremenom industrijskom drutvu funkcija primarnog podrutvljavanja prestaje da bude stvar sfere privatnog i porodinog. Markuze izdvaja klasian model psihoanalize sa ocem kao primarnim iniocem podrutvljavanja ( otac vie nema tu ulogu u konstituciji Ja, ve su prisutni i mediji i uticaji drutva) i to opadanje uloge oca i uopte porodice svoj uzrok ima u promeni ekonomskih okolnosti, pa sin samim tim postaje sve nezavisniji od oca i porodine tradicije u izboru zanimanja. Zbog toga se drutveno nuno ponaanje vie ne ui interiorizacijom borbe sa ocem, ve se Ja-ideal dovodi do toga da direktno i spolja utie na Ja jo pre no to se Ja izgrauje kao autonomni subjekt posredovanja izmeu svoje linosti i drugih.Poto po Frojdu elementarni drutveni procesi i konflikti predstavljaju jednu transistorijsku kategoriju, oni i dalje vladaju i pod uslovima koji karakteriu novo drutvo. lankom Masovna psihologija i analiza Ja, Frojd ini znaajan korak u prelazu sa individualne na psihologiju masa, pa samim tim analiza Ja postaje jedna politika analiza. Novi kljuni inilac procesa podrutvljavanja postaje voa koji kao kolektivni Ja-ideal sjedinjuje individue dvostrukom vezom identifikacije: sa njim kao voom i izmeu njih kao podanicima.Poto se usled toga to je erotska energija sputana, jer praocu pripadaju sve enke u plemenu, ona nalazi ventil preobraajui se u destruktivnu energiju usmerenu a cilju izvan zajednice. Usled toga nastaje svojevrsni dijalektiki odnos prema neprijatelju i on se pojavljuje kao jedina prepreka blagostanju svih lanova zajednice dok istovremeno za nju ima konstitutivnu ulogu: na osnovu iskljuenja neprijatelja kao neprijatelja itave zajednice, zajednica se ujedinjuje. Sa druge strane, nemo individue da se izbori za autonimiju svoga Ja pokazuje se i time to ona svoj Ja-ideal naputa u ime ideala grupe koji je ovaploen u voi. Iako se ovo javlja i u "totalitarno" demokratskim drutvima, u kojima postoji jedno pluralistiko ukidanje mogunosti opozicije vladajuem poretku, zahvaljujui pre svega uticaju masovne kulture koja izmeta ulogu oca u spolajnji autoritet, najekstremniji primer jeste upravo faistiko drutvo u kome se raa jedna kultura masa. Zbog toga se, prema Markuzeu, mogunost razvitka Ja u potpunosti postaje zavisno od njegove sposobnosti da drutvenoj sferi suprotstavi privatnu. Markuze smatra da ove promene obesnauju Frojdovu interpretaciju masovnog drutva. Sa jedne strane, ne moe se, ak i u najidealiziranoj slici, za faistike lidere rei da su naslednici praoca, poto ne postoji jednakost podvlaenih, niti se ova figura, uzeta kao apstratum, moe primeniti na koncepte kao to su "nacionalna stvar" i "rasna istoa", jer se ini da oni naprosto nisu u stanju da prue libidinoznu identifikaciju. Markuze smatra da psihoanaliza mora priznati jednu novu vrstu realnosti koja se pribliava: drutvo bez oca. Frojdov pojmovni aparat pretpostavlja da slika oca mora biti ovaploena u nekom licu, meutim, iako se danas kao Ja-ideali javljaju najrazliitije javne linosti, usled njohove zamenjivosti, namee se zakljuak da im nikako ne moemo kao linostima pripisati znaajnu ulogu u stvaranju socijalne kohezije. Ispostavlja se da moemo govoriti o jednom optem, kolektivnom, Ja-idealu koji ujedinjuje individue kao graane masovnog drutva. Prema navedenom, ansa za ostvarenje slobode u velikoj meri zavisi od spremnosti na suprotstavljanje miljenju masa i odbranu nepopularne politike prakse. Psihoanaliza ne moe dati politike alternative, ali moe pomoi ponovnom uspostavljanju privatne autonomije i racionalnosti. Dakle, psihoanaliza crpi svoju snagu upravo iz svog zastarevanja, iz svog insistiranja naindividualnim potrebama i mogunostima koje je prevaziao drutveni i politiki razvitak. Ono to je zastarelo nije i pogreno.

SAZNAJNI PROCESI Hrnjica

Opaanje je saznajna psiholoka funkcija kojom organizam prima i osmiljava informacije koje u centralni nervni sistem dospevaju iz sredine i organizma samog posmatraa. Oset je, za razliku od opaaja, ist ulni utisak. U nastajanju oseta uestvuju tri procesa: procesi koji se odvijaju u ulnim prijemnicima, procesi u nervnim putevima i oni u kori velikog mozga.Dra ili stimulus oznaava fiziko-hemijske oblike energije koji imaju svojstvo da aktiviraju receptore u ulnim organima. Adekvatna dra je dra koja je iznad praga draenja i da poseduje odgovarajuu energiju za to ulo. Drai se razlikuju prema vrsti fiziko-hemijskih procesa i dele se na mehanike, termike i hemijske. Dra mora imati odreen intenzitet da bi izazvala oset. Najmanji intenzitet drai koji izaziva prvi, jedva primetan prag drai naziva se apsolutni prag drai. Diferencijalni prag drai je najmanja razlika u intenzitetu drai koja je potrebna da bi se osetila razlika u intenzitetu oseta.Svaki ulni organ je specijalizovani transformator spoljanje energije u nervne impulse. ulni organi se dele prema vie kriterija. Oni koji su smeteni na povrini tela i koji su podeeni za prijem drai koje deluju iz sredine na organizam nazivaju se eksteroceptori. ulni organi koji primaju drai koje potiu iz organizma nazivaju se interceptori. U eksteroceptore spadaju: ulo vida, ulo sluha, ula u koi, ulo ukusa i ulo mirisa.Percepcija ili opaanje je psiholoka funkcija koja omouje organizmu da putem ula primi i obradi podatke o stanju i promenama u sredini. Opaanje je sloen proces koji obuhvata izbor ili selekciju drai koje su potekle od ula. Njihovo organizovanje u opaajne celine i tumaenje tih celina. Opaajno polje deli se na figuru i pozadinu. Objekat koji je u centru panje doivljava se kao figura, a prostor u kome se nalazi objekat kao pozadina. Najneposrednije se opaaju oblik i kretanje. Opaaj prostora zahteva due iskustvo i dodatno zakljuivanje, dok je opaaj vremena u stvari sud koji se izvodi posredno, na osnovu promena u okolini posmatraa.Konstantnost i selektivnost opaanja su posebno vane karakteristike ovog procesa. Konstantnou se u opaanju oznaava tendencija da objekte doivljavamo kao nepromenjene, iako je niz drai koje potiu od objekta promenjen. Konstantnost opaanja se odnosi na veliinu, boju, oblik i teinu predmeta. Utvreno je da jasnoa opaanja zavisi od tri grupe faktora. Prvi se odnose na karakteristike drai, drugi na fizioloke procese i trei na psiholoke uslove u kojima se odvija opaanje. Meu karakteristikama drai su intenzitet i trajanje, dok u psiholokim faktorima poseban znaaj ima isksutvo, koje omoguava osobi da na osnovu malog broja znakova prepozna objekt koji opaa.Predstave se odnose na sadraj svesti koji se javlja pri seanju na ranije opaeni objekat. One se razlikuju od opaaja po stepenu ivosti, jasnosti i bogatstvu detalja i u stalnosti. Vana karakteristika predstava je njihova uoptenost. Istraivanja su pokazala da predstava sloenog predmeta se razvija polako i to posle viestrukog posmatranja predmeta. Sposobnost predstavljanja dosee svoj maksimum oko 10-11 godina. Kod jednih ljudi razvoj prdstava poinje od nekog sredinjeg lika oko koga se stabilizuju ostali delovi slike i pozadina, ako se radi o predmetu. Kod drugih, prvo se razvijaju konture cele slike koji pri ponovnom posmatranju dobijaju u jasnoi. Navedene karakterisike odnose se preteno na vizuelne predstave, poto su one najee.

Uenje je promena u ponaanju ili promena u linosti, koja je nastupila pod uticajem sredine i koja je relativno trajna. Da bi neka promena u ponaanju bila okarakterisana kao nastala pod uticajem uenja mora da zadovolji tri uslova. Individua mora da misli, opaa ili reaguje na sredinu na nov nain. Promena mora biti rezultat iskustva te osobe, tj. predstavlja rezultat ponavljanja, uenja ili posmatranja aktivnosti drugih. Na kraju, ta promena mora biti relativno trajna. ovek se uenjem osposobljava za prihvatanje zahteva sredine, ali uenjem se osposobljava da tu sredinu menja po svojim potrebama. Postoje tri osnovna naina na koji se ui: ponavljanjem; asociranjem odgovra sa jednom posebnom drai ili klasom drai u procesu uslovljavanja i posmatranjem ponaanja socijalnog modela.Tokom razvoja psihologije uenja dolo je do znaajnih promena u nainu razvrstavanja oblika uenja. U operacionalno definisane oblike uenja spadaju klasino uslovljavanje, instrumentalno uenje, uenje lavirinta, uenje razlika, uenje putem uvianja i uenje po modelu, s tim to je uenje putem uvianja oblik uenja u kome raspoloivo iskustvo nije dovoljno za reavanje problema. Uvianjem osoba otkriva novi aspekt situacije i sagledava problem na nov nain. Ovo uenje razlikuje se od ostalih oblika uenja prema tri bitne karakteristike: do reenja se dolazi naglo, oblik ponaanja koji je doveo do reenja primenjuje se i u narednoj slinoj problem-situaciji, bez vraanja na neuspene pokuaje i uspean model ponaanja ne primenjuje se samo u priblino istim situacijama, ve i u slinim situacijama. Uenje na osnovu sadraja uenja podrazumeva da se verbalno uenje odnosi na uenje sadraja koji su iskazani jezikim simbolikim sistemom. U razvijenijim kulturama u kojima veina aktivnosti ukljuuje u sebe i proces simbolizacije, ovo je glavni oblik uenja.Motorno (ili motoriko) uenje je podvrsta mehanikog uenja iji je cilj usvajanjem motornih vetina i navika. U osnovi ovog oblika uenja je obnavljanje pojedinanih pokreta po prostorno-vremenskoj shemi radi njihovog povezivanja u strukturu koja omogue brzo i veto izvoenje vebane aktivnosti. U pravilu, kod uenja motornih vetina tei se da budu toliko savladane da mogu biti izvoene automatski.Pod pamenjem u psihologiji se podrazumeva opta funkcija oivljavanja i ponovnog preivljavanja prolog iskustva, sa manje vie odreenim uvianjem da je sadanje iskustvo jedno oivljavanje. Razlikuju se etiri izdvojene faze pamenja (memorizovanje ili uenje, retencija ili zadravanje, aktiviranje zadranog ili seanje i prepoznavanje ranije uenog ili rekognicija). Pamenje, a i zaboravljanje, predstavlja sastavni deo procesa uenja. Pamenje moe da se odredi kao struktura koja ima tri komponente: senzornu, kratkotrajnu i dugotrajnu memoriju. Prva etapa u ljudskom memorijskom sistemu je pamenje senzornih informacija. Senzorni informacijski sistem je sistem koji sadri senzornu reprezentaciju ili predstavu dogaaja koji su delovali na ulne organe tokom veoma kratkog vremena. Kratkotrajna memorija je centar aktivnosti u informacionom procesnom sistemu. U ovu zonu informacija moe dospeti bilo iz zone senzornog pamenja, bilo iz dugotrajne memorije, pa se ova oblast naziva i raskrsnicom informacionog sistema. Jedna od najvanijih karakteristika kratkotrajne memorije je da predstavlja sistem ogranienog kapaciteta. Kapacitet dugotrajne memorije je potencijalno beskonaan, mada nam se tako ne ini zbog estih greaka u reprodukciji zapamenog. Jedna od znaajnih karakteristika dugotrajne memorije jeste da moe biti reorganizovana na osnovu novih informacija koje dospevaju u sistem.Zaboravljanje oznaava proces tokom koga se privremeno ili trajno, potpuno ili delimino, gubi ono to je ranije bilo naueno. Zaboravljanje ima bar dve korisne funkcije: Oslobaa nas suvinih informacija i oslobaa nas seanja na neprijatne dogaaje. Ranije je preovladavalo shvatanje da je uzrok zaboravljanja naprosto proticanje vremena. Kasnija istraivanja su pokazala da je zaboravljanje veoma aktivan proces i da prazno vreme nije osnovni uzrok zaboravljanja.

RAZUMEVANJE U HUMANISTIKOJ NAUCI TejlorDiltaj smatra da je potrebno napraviti razliku izmeu prirodnih i humanistikih nauka, te ograniiti predmete i metode istraivanja. Logiki empiristi istiu prednost prirodnih nauka, ali kada se probudimo iz pozitivistikog dremea, shvatamo da ni za tu nauku ne vae ova obeleja iz ega dalje proizilazi da su sve nauke jednako hermeneutike. Tejlor smatra da je taj stav pogrean. Uvia se greka log. empirizma, a to je zatvorenost u okvire tradicionalne empiristike epistemologije. Mi naime posedujemo odreeno predrazumevanje stvari koje nas okruuju pre bilo kakvog naina na koji postupamo s njima, pa su nam odreene formulacije razumljive samo zato to delimo pozadinu momenta predrazumevanja. Meutim, realistiko razumevanje stvari oko nas je u vezi sa proirivanjem naeg predznanja o tim stvarima, to log. empiristi nisu eleli da priznaju, ve su posmatrali postojeu formulaciju kao sve, a objanjavalaku mo teorije kao ono to se moe dedukovati iz date formulacije. Ipak, svaka vrsta razumevanja, makar izlazila iz okvira formulacija jeste relevantna u prirodnoj nauci. Kada se ovo prihvati, moraju se razgraniiti razumevanja. Naime, razumevanje koje je relevantno za humanistike nauke jeste ljudsko razumevanje i to je razumevanje onoga to neko ini ili osea; shvatamo ono ta se deava kroz znaenje i upotrebu termina. S druge strane, zadatak prirodne nauke mora ispuniti zakon posebinosti, tj da objasni svet nezavisno od subjekta ili njegovog iskustva, upravo tako kako jeste; svet postoji nezavisno od opaanja i subjekta. Dalje se prirodno postavlja pitanje da li humanistike nauke mogu ispuniti zakon posebinosti. Poto se mi u humanistikoj nauci koristimo terminima u odnosu prema subjektu, da bi se ispunio zakon posebinosti, ovi faktori se onda moraju opisati drugaijim jezikom koji bi razdvajao iskustvo i stvarnost koju elimo da razumemo, odnosno dolazi do razdvajanja neutralnog posebinog opisa savrenosti za kojom tragamo i konstatovanje nae naklonosti ili predstava o njoj. Nakon ovoga, valjan rezultat bi trebalo da bude valjan za svakoga, jer da bi nauka dostigla optu saglasnost, ona mora biti i vrednosno slobodna. Ipak, jedino posebini opisi pruaju nadu stvarne neutralnosti. Oni koji pak smatraju da je jezik poeljnosti u humanistikim naukama sutinski, morali bi da pokau da posebini opisi ne mogu da iznude opise koji su ekvivalentni poeljnim karakterizacijama i da ono to je time izostavljeno jeste presudno za zadovoljavajue objanjenje ljudskog ponaanja.

TEORIJE LINOSTI Hol,LindziIzmeu teorija linosti i drugih oblasti psihologije postoji velika razlika, jer su na prvom mestu predstavnici teorija linosti protivnici konvencionalnih ideja i metoda koje su ve prihvaene u psihologiji. Na drugom mestu, teorije linosti su funkcionisale po principu naunog prilaza problemima u svakodnevnom ivotu i njihovom reavanju.Predstavnici teorije linosti su glavnu ulogu pripisali motivacionom procesu (prvi su se ovim bavili Frojd i Mek Dugal), to proizilazi iz ubeenja da se razumevanje ljudskog ponaanja moe iznai samo iz prouavanja itave linosti, te su svaki dogaaj u okviru ponaanja prouavali u kontekstu celokupnog ponaanja pojedinca. Zato, funkcija interogativne teorije biva centralna, jer sr u teorijama linosti predstavlja povezivanje specifinih datosti u uskim sferama psihologije i davanje neke opte slike. Razliite definicije pojma linosti sistematino je opisao Olport u vidu vie podela. Na primer, biosocijalna definicija linosti implicira uticaj drutva na linost pojedinca, te se moe rei da ona postoji samo u drutvenoj interakciji, emu se Olport protivi, i zastupa biofiziku definiciju po kojoj su koreni linosti usaeni u svojstvima samog pojedinca. S druge strane, postoji i omnibus definicija koja obuhvata sve poznato o nekom pojedincu. Neke definicije stavljaju akcenat na interogativnu funkciju, pa je linost tada ono to obuhvata razliite apsekte pojedinca i predstavlja aktivnu silu u pojedincu, dok neke definicije linost izjednaavaju sa jedinstvenim i individualnim aspektima ponaanja (samo ono to je svojstveno toj linosti). Opet,neke definicije ukazuju na to da je linost ono to predstavlja sutinu, ono to je najtipinije i najsvojstvenije za neku osobu. Zato, nain na koji e neko definisati linost, zavisi u potpunosti od njegovog teorijskog opredeljenja i osnove od koje polazi u celokupnoj teoriji linosti. Teorija je, uopteno govorei, nepotvrena hipoteza o stvarnosti za koju se jo ne zna pouzdano da li je tana. Kada je potvrena, ona postaje injenica, mada postoje stanovita koja poivaju na istinitim ili neistinitim osnovama, ali sama ta teorija nije takva. Pre svega, teorija je skup konvencija koje je stvorio teoretiar tako da bude upotrebljiva,tako da ona mora sadrati skup relevantnih pretpostavki u odreenom sistemu i niz empirijskih definicija koje su povezane sa tim pretpostavkama i stvaraju veze sa stvarnou, ali ako su previe striktne, onda mogu uskratiti plodnost teoretisanja. Funkcija teorije je da vodi nauku kao prikupljanju i posmatranju jo neispitanih empirijskih odnosa izmeu dogaaja i promenljivih na sistematian nain. Upotrebljivost neke teorije zavisi od njene obuhvatnosti i uoptenosti i jednostavnosti. Uz teoriju, posmatra mora na sistematian i delotvoran nain apstrahovati pojave polazei od prirodne sloenosti pojava i mora utelotvoriti empirijske nalaze unutar logikog sistema. U tom smislu, teorija linosti mora biti skup pretpostavki u vezi sa ljudskim ponaanjem, ukljuujui i empirijske injenice. Meutim, u praksi se shvata da su teorije linosti uglavnom nedoreene. esto se ispostavlja da implikacije koje proizilaze iz teorije linosti nisu kompatibilne sa samom teorijom, pa je veina teoretiara pre objanjavala post factum, umesto predviala ponaanje. Ipak, uprkos formalnoj nesavrenosti, teorije linosti su iznedrile nove ideje i podstakle na istraivanje, u emu se i vidi njihov znaaj.Teorije linosti moemo razlikovati od drugih teorija po stepenu optosti. Dok su jedne teorije ograniene na odreene skupine dogaaja u okviru ponaanja, druge se bave svim pojmovima vezanim za ponaanje. Ove prve nazivamo teorijama jednog posebnog podruja (motivaciona teorija, teorija diskriminacije, itd.). Teorije linosti spadaju u drugu grupu, kao opte teorije ponaanja. Teorije linosti moemo uporeivati na osnovu njihovih formalnih i sutinskih svojstava. Idealna teorija linosti je ona koja se zasniva na empirijski proverljivim injenicama i sadri sve relevantne pretpostavke koje mogu da omogue prelaz sa apstraktne teorije na ljudsko ponaanje. to je teorija blia ovom formalnom idealu to je ona upotrebljivija.Meutim, u praksi, to uglavnom nije sluaj. Od ogromnog znaaja je pitanje jasnoe i doreenosti. Na jednom kraju su teorije koje mogu biti saoptene u vidu matematikih izraza sa to vie preciznosti i jasnoe, dok se sa druge strane nalaze teorije koje su iskazane kroz mnotvo ivopisnih i sloenih opisa i, kao takve, podlone razlikama u interpretaciji od strane njihovih razliitih, nezavisnih korisnika. Vrlo je mala verovatnoa da e korisnici jasno izraene teorije doi do razliitih zakljuaka, to kod potonjih nije sluaj.Dalje, vrlo je bitno koliko je dobro odreena teorija povezana sa empirijskim pojavama i koliko su definicije koje su namenjene prevoenju teorijskih shvatanja u operacije merenja, praktine. Veina teorija linosti oskudeva u zadovoljavanju ovog kriterijuma. Iako dosta teorija ne uspeva da zadovolji formalni ideal, ipak je od kljunog znaaja njihova heuristika vrednost, odnosno svojstvo da raaju nove ideje i da podstiu i usmeravaju dalja istraivanja.Kad priamo o razlici u sutinskim svojstvima teorija linosti, govorimo o razlikama u njihovom sadraju.Izvesne teorije shvataju oveka kao jedinku ije se ponaanje odlikuje teleolokim tj. svrhovitim svojstvima. Ovde se usmerenost ka cilju, svrha i traenje shvataju kao sutinska svojstva ponaanja jedinke. Neki teoretiari tome ne pridaju toliki znaaj i smatraju te subjektivne sainioce samo propratnim pojavama. Takve teorije se obino nazivaju mehanicistikim.Dalje, teoretiari se sukobljavaju po pitanju da li se ovek vodi svesnim ili nesvesnim odrednicama ponaanja. Sredinji put zastupaju oni koji nesvesne odrednice ponaanja pripisuju poremeenim ili abnormalnim pojedincima.Utilitaristi poput Bentama i D.S. Mila bavili su se pitanjem da li je ovek prvenstveno motivisan traenjem zadovoljstva i izbegavanjem bola. Savremeni oblik tog pitanja je zakon efekta, koji tvrdi da e biti trajno naueni samo oni doivljaji koji su praeni nagradom tj. potkrepljenjem. Drugi smatraju da je zakon asocijacije od primarnog znaaja. Ovaj zakon govori da je ono to dovodi do uenja istovremeno javljanje drai i odgovora, bez obzira da li je to bol ili potkrepljenje. Ova dva stanovita ne moraju da se meusobno iskljuuju.Povezano sa prethodnim, neki teoretiari usmeravaju svoj fokus na razumevanje procesa uenja, dok drugi to smatraju sekundarnim. Neki se pre usredsreuju na posledice uenja nego na sam proces.Ljudi se bave i znaajem genetskih faktora u odreivanju ponaanja. Iako niko ne osporava ulogu genetskih faktora, ipak je veina naunika omalovaava i tvrdi da se sve vane pojave u okviru ljudskog ponaanja mogu razumeti bez pribegavanja objanjenjima genetskih inilaca. U razlikovanju teorija ponaanja vanu ulogu igra i dimenzija vanosti ranih razvojnih iskustava. Ovi teoretiari smatraju da se formiranje linosti u velikoj meri oslanja na dogaaje iz ranog detinjstva. Naravno, postoje i teorije koje tvrde da se ponaanje moe razumeti iskljuivo tekuim i savremenim zbivanjima. Ovde se postavlja pitanje koliko je sklop linosti autonoman i izdvojen od prethodnih iskustava. Jedni tvrde da se ponaanje moe razumeti samo trenutnim sklopom linosti, dok drugi naglaavaju povezanost sa prethodnim iskustvima.U tesnoj vezi sa ovim je pitanje kontinuiteta odnosno diskontinuiteta ponaanja na razliitim stupnjevima razvoja. U pitanju je razlika izmeu shvatanja da se sklop linosti moe posmatrati samo u vezi sa prethodnim iskustvima i shvatanja da organizam prolazi kroz stupnjeve razvoja koji su nezavisni i izdvojeni jedan od drugog. Tako bi se, na primer, mogle konstruisati razliite teorije za ponaanje odojeta i odraslog oveka.Teorije linosti se razlikuju i po tome u kojoj meri zastupaju holistiko sdtanovite, tj. da li se jedinka moe razumeti samo u kontekstu njenih postupaka, fiziolokih i biolokih procesa ili posmatrajui te delove pojedinano, fokusirajui panju na samo jedan od njih. Vanost psiholoke sredine se ogleda u tome da fiziki svet i dogaaji u njemu mogu delovati na pojedinca samo u onoj meri u kojoj ih on doivljava. Prema ovom shvatanju subjektivna stvarnost je ta, koja, za razliku od objektivne igra ulogu odrednice ponaanja.Dalje, neki pridaju prvorazredni znaaj uticaju drutva i kulture. Za razliku od njih teoretiari koji stavljaju organizmiki naglasak daju primat iskljuivo onim odrednicama koje su nezavisne od kulturolokog ili grupnog uticaja. Teorije linosti se razlikuju i po broju motivacionih pojmova koje koriste kao osnovu svakog ponaanja. Povezano sa tim je i pitanje da li ponaanje treba posmatrati na osnovu jednog vodeeg naela ili vie.

FROJDOVA KLASINA PSIHOANALITIKA TEORIJALinost ine tri glavna sistema: ono, ja i nad-ja (id, ego i super-ego). Ponaanje je skoro uvek proizvod sadejstva ova tri sistema: retko deluje jedan sistem iskljuujei druga dva.Ono (id) to je prvi sistem linosti, sredina u kojoj se razluuju ja i nad-ja. Sastoji se od svega psiholokog to je nasleeno i prisutno pri roenju, ukljuujui i instinkte. Frojd je ono nazvao istinskim psihikom stvarnou jer predstavlja unutranji svet subjektivnog doivljavanja i ne zna za objektivnu stvarnost. Kada je stepen napetosti organizma povien, ono deluje tako da odmah pratni napetost i vraa organizam na lagodno postojan i nizak nivo energije. Naelo smanjivanja napetosti po kome deluje nazvano je naelom prijatnosti. Ono deluje uz pomo dva procesa: refleksna radnja i primarni proces. Refleksne radnje su uroene i automatske radnje, poput treptanja, koje smanjuju napetost koja je jednostavnog oblika. Primarni proces obuhvata sloenije radnje on napetost uklanja obrazovanjem predstave objekta koji e ukloniti napetost. Taj halucinatorni doivljaj, u kome je eljeni objekt prisutan u obliku slike pamenja, nazvan je ispunjenje elje. Ove mentalne predstave koje ispunjavaju elju jedina su stvarnost za koju ono zna. Meutim, primarni proces nije u stanju da smanji napetost (npr glad), i stoga se razvija novi ili sekundarni psiholoki proces, i kada se ovo dogodi, poinje da se oblikuje sklop drugog sistema linosti ja. Ja nastaje zato to potrebe organizma zahtevaju odgovarajue uzajamno dejstvo sa objektivnim svetom stvarnosti, i za razliku od ono, pravi razliku izmeu stvari u dui i objektivnog sveta. Ja sledi naelo realnost, koje deluje pomou sekundarnog procesa koji se sastoji u tome da se u objektivnom svetu pronae nain za uklanjanje napetosti, tako to uobliava plan i onda testira realnost, to je proces koji se i zove testiranje realnosti. Da bi uspeno ostvarilo svoje uloge, ja dri pod nadzorom sve intelektualne i saznajne funkcije. Predstavlja izvrnu vlast linosti i odluuje o tome koji e instinkti biti zadovoljeni i na koji nain, to nije lak zadatak jer podrazumeva integrisanje zahteva ono, nad-ja i spoljanjeg sveta, koji su esto u sukobu. Ipak, ja jeste organizovani deo ono, prosleuje tenje od ono i nikada ne postaje potpuno nezavisno od njega. Njegova glavna uloga je da posreduje izmeu instinktivnih zakona organizma i spoljanjeg sveta. Nad-ja je trei sistem linosti, koji se posledni razvija. On je unutranji predstavnik tradicionalnih vrednosti i ideala drutva protumaenih detetu od strane njegovih roditelja i sprovedenih pomou sistema nagraivanja i kanjavanja (netano, dodue, kako ja kapiram superego, to nikako nije jedini nain na koji stvari u njemu nastaju, kao samo nagraivanjem i kanjavanjem, ali okej). Njegova glavna uloga je da deluje u saglasnosti sa moralnim standarnima koji su formirani u njemu. Procesom kanjavanja dece kod njih se formira prvi deo nad-ja koji je savest, i ona kanjava osobu oseanjem kirvice. Procesom nagraivanja se stvara ja-ideal, i ono nagrauje osobu oseanjem ponosa. Glavne funkcije nad-ja: 1. da koi impulse ono 2.da navede ja da zameni realistike ciljeve moralistikim i 3. da tei savrenstvu. Nad-ja ume stoga da bude i neracionalno poput ono, dok s druge strane takoe tei da zadovoljenje instinkta sprei zauvek. Kod normalnih ljudi, ova tri sainjitelja linosti rade zajedno pod administratorom ja i retko kad su u sukobu. Frojd je smatrao da kako postoji fizioloka energija, mora postojati i duevna energija koja slui za psiholoke aktivnosti poput miljenja, a u skladu sa zakonom odranja energije, ove dve energije se mogu pretvarati jedna u drugu a dodirnu taku izmeu njih predstavlja ono i njegovi instikti.Frojd je pretpostavio da bi svi instinkti mogli da se podele u dve grupe: instinkti ivota i instinkti smrti. Instinkti ivota slue individualnom odravanju i razmnoavanju vrste, i u njih spadaju glad, e i seksualni instinkt. Oblik energije pomou koje deluju instikti ivota nazvan je libido. Frojd je najveu panju posvetio prouavanju seksualnog instinkta, ali u stvari ne postoji samo jedan ve mnogo instikata postoji izvesan broj odvojenih telesnih potreba koje dovode do porasta sekseualnih elja, i svaka od tih elja ima svoj izvor u razliitim delovima tela koji se nazivaju erogene zone. O instinktima smrti se mnogo manje zna, Frojd nije pokuavao da utvrdi njihove telesne izvore. On je izneo pretpostavku da postoji elja za smru koja je psiholoko predstavljanje naela konstantnosti.Osim uloge snadbevanja, spoljanji svet ima i udeo u uobliavanju linosti, i moe je ugroavati isto koliko i zadovoljavati. Uobiajena reakcija nepripremljenog pojedinca na pretnje bolom i razaranjem jeste strah, tj. strepnja. Frojd razlikuje tri vida strepnje: realna, neurotina i moralna. Osnovni tip je realna strepnja tj. strah od realnih opasnosti u spoljanjem svetu. Neurotina strepnja je strah da e instinkti izmai nadzoru i nagnati osobu da uradi neto za ta e biti kanjena. To je vie strah od kazne koja sledi nego od samih instinkata. Ona ima osnovu u stvarnosti. Moralna strepnja je strah od savesti, i javlja se kod ljudi koji imaju dobro razvijeno nad-ja. Funkcija strepnje je da upozori osobu na blisku opasnost; to je signal ja da, ako se ne preduzmu podesne mere, opasnost moe rasti sve dok ja ne bude poraeno. Ona je stanje napetosti, i motivie osobu da neto uini: pobegneiz oblasti koja ugroava, zakoiti opasni impuls, povinovati se glasu savesti. Strepnja koja ne moe da bude savladana efikasnim merama naziva se trauma. Prototip svih kasnijih strepnji jeste trauma roenja. Kada ja ne moe da izae na kraj sa strepnjom racionalnim metodama, povlai se na nerealistike, koji su nazvani odbrambeni mehanizmi ja.Razvoj linosti: Linost se razvija kao odgovor na etiri glavna uzroka napetosti: 1) fizioloke procese raenja, 2) osujeivanja, 3) sukobe i 4) pretnje. Posledica napetosti jeste da osoba mora da ui nove metode smanjivanja napetosti, i ova uenje je ono to se podrazumeva pod razvojem linosti.* Odbrambeni mehanizmi ja: pod pritiskom prekomerne strepnje ja je prinueno da preduzne odreene mere za oslobaanje od pritiska. To su odbrambeni mehanizmi. Svi oni imaju dve zajednike karakteristike: 1. oni odriu, krivotvore ili iskrivljuju stvarnost i 2. oni deluju nesvesno, osoba nije svesna onoga to joj se deava. Potiskivanje: Predstavlja odbrambeni sistem ja i nalazi se u njemu, dok ono to je potisnuto se nalazi u ono. Vri se kada se izbor objekta koji izaziva preveliku uzbunu istiskuje iz svesti putem protivulaganja. Ona mogu prokriti put kroz suprotstavljena protivulaganja ili s mogu ispoljiti u obliku pomeranja. Jednom stvorena potiskivanja se teko ponitavaju, jer osoba mora da uveri sebe da opasnost vie ne postoji, ali ona ne moe dobiti ovakvo uveravanje dok se ne ukloni potiskivanje i tako omogui testiranje stvarnosti. To je zaarani krug.Projekcija: Za ja je obino lake da se nosi sa realnom, nego neurotinom ili moralnom strepnjom, i stoga primenjuje mehanizam koji te dve pretvara u realne strepnje. Ovo pretvaranje je lako izvesti jer se u obe strepnje strepi od kazne nekog spoljanjeg inioca. Projekcija s jedne strane smanjuje strepnju, a sa druge omoguava osobi koja projektuje da izrazi svoje impulse pod uslovom da se brani od svojih neprijatelja.Pretvaranje u suprotnost: Ova mera se odnosi na zamenu u svesti impulsa ili oseanja koje stvara napetost njegovom suprotnou. Npr, mrnja se zamenjuje ljubavlju. Prvobitan impuls jo postoji, ali je prikriven ili maskiran onim koji ne izaziva strepnju. Ponekad je pitanje kako se moe razlikovati oseanje koje je suprotnost onom pravom i pravo oseanje (pr: ljubav koja je samo suprotnost mrnji i prava ljubav)? Ektremni oblici ponaanja bilo koje vrste obino ukazuju na pretvaranje u suprotnost. Katkad pretvaranje u suprotnost uspeva da zadovolji prvobitni impuls od koga se branilo.Fiksacija i nazadovanje: U toku normalnog razvoja lnosti, osobe prelaze iz jednog stupnja razvoja na drugi, dok ne dostignu zrelost. Meutim, ponekad se pojavi strepnja prema prelasku novi stupanj, i tada dolazi do fiksiranja za stupanj u kome se nalazi i u kome mu je lagodno. Tada normalni razvoj moe biti trajno ili privremeno zaustavljen. Teko povezan sa fiksacijom je i sledei vid odbrane regresija ili nazadovanje. Ovde, kada se osoba susree sa svojim traumatskim doivljajima se povlai na raniji stupanj razvoja, a ako je u toku njega ve imala neku fiksaciju, onda na taj za koji je bila fiksirana. Fiksacija i nazadovanje su uglavnom relativna stanja osoba se retko kad potpuni fiksira ili nazaduje.* Stupnjevi razvoja: Za Frojda, prvih pet godina ivota su odluujue za uobliavanje linosti. Svaki stupanj u tih pet godina je odreen nainima reagovanja posebnih zona tela. Prva tri stupnja su pregenitalni stupnjevi, a poslednji je genitalni stupanj.Oralni stupanj: Dve glavne oralne aktivnosti, unoenje hrane i grizenje, prototip su za mnoge kasnije karakterne crte. Prijatnost koja dolazi od oralnog unoenja moe biti pomerena na druge vrste unoenja, poput sticanja znanja ili imovine, lakovernost, sarkastinost i poleminost. U ovom periodu nastaje i oseanja zavisnosti, a Frojd je verovao da je elja za povratkom u matericu najektremniji simptom zavisnosti.Analni stupanj: U drugoj godini ivota, dete mora da naui da odloi zadovoljstvo koje dolazi od oslobaanja analne napetosti kroz razliite procese vebanja kontrolisanog vrenja nude. Ukoliko su metode majke vrlo stroge, kasnije moe doi do formiranja tvrdoglavog i krtog karaktera, ili iskaljivanja besa u najnepogodnije vreme, okrutnosti, neuradnosti, besnih karaktera itd. Falusni stupanj: Tokom ovog stupnja, u sredite dospevaju agresivna i seksualna oseanja povezana sa funkcionisanjem genitalnih organa. ika Frojd otkriva Edipov komplex, koji se sastoji od seksualnih ulaganja u roditelja suprotnog pola i neprijateljskih ulaganja u roditelja istog pola. Istorija i sudbine Edipovog kompleksa nisu iste kod mukog i enskog pola, jer u poetku oba pola vole majku, a oca vide kao smetnju, i dok kod mukog pola to ostaje tako, kod enskog se menja. Deak u poetku strahuje od onoga to e veliki i zli otac da mu uradi, i strah usmeruje ka strahu da mu otac ne odstrani prekriteljske organe; Frojd je ovo nazvao kastraciona strepnja, koja dovodi do potiskivanja seksualne udnje za majkom i neprijateljstva prema ocu. Ona takoe dovodi do poistoveivanja sa ocem, koje pribavlja zamensko zadovoljenje za svoje impulse prema majci. Tada se to seksualno oseanje pretvara u nenu, bezopasnu ljubav prema njoj. Na kraju, potiskivanje Edipovog komplexa dovodi omoguava nad-ja da ue u zavrni razvoj, i po Frojdu, nad-ja je naslednik mukog Edipovog komplexa, on je bedem protiv rodoskrnavljenja i agresije. Kod devojica je ovaj proces sloeniji. Prva trauma nastaje kada devojica sazna da deaci imaju isturen polni organ, a ona samo upljinu (i kad poraste, viestruki orgazam, ah glupe devojice, kad ne znaju ta imaju), to dovodi do toga da ona smatra svoju majku krivom za tu njenu kvazi kastraciju (isto kao i kod deaka, oni strahuju da neto ne izgube, a one zato to to nemaju), i prenosi svoju ljubav na oca, jer on je l te, ima sveti organ. Kastracioni komplex otvara put Edipovom, ali se kod devojica ne potiskuje tako lako kao kod deaka, to kasnije ini osnovu za mnoge psiholoke razlike izmeu polova.Takoe, Frojd je pretpostavio da je svaka osoba sutinski biseksualna, to predstavlja osnovu homoseksualnosti, samo tokod veine ljudi ona ostaje latentna. Ovo dodatno komplikuje Edipov komplex, to ini da su deakova oseanja prema ocu i devojicina prema majci vie ambivalentna nego univalentna. Zbog svega ovoga, falusni period stvara mnoge naslage u linosti.Genitalni stupanj: U pregenitalnom periodu, ulaganja su narcistike prirode i druge osobe se posmatraju instrumentalizovano. U vreme mladalatva, deo ove samoljubavi ili narcima kanalie se u stvarni izbor objekta, kada osoba poinje da voli druge iz ovekoljubivih, a ne samo sebinih motiva. Tad poinju da se ispoljavaju seksualno privlaenje, socijalizacija, planiranje zanimanja itd. Pojedinac postaje socijalno orijentisan i socijalizovan odrasli. Meutim, to ne znai da su pregenitalni impulsi zamenjeni genitalni pre su se oralna, anusna i falusna ulaganja organizovala i spojila sa genitalnim, ija je glavna bioloka funkcija produenje vrste.Uprkos razlikovanju ova etiri stupnja, ne postoje neke otre granice izmeu njih, jer konanom ustrojstvu linosti doprinose sva etiri.

INTROSPEKTIVNE METODE RadonjiIntrospekcija predstavlja zajedniki imenitelj brojnih metoda, te se priroda introspekcije menja u zavisnosti od predmeta istraivanja, cilja istraivanja i optih koncepcija jedne psihologije. Introspekcija kao samoposmatranje se moe vriti prirodno ili eksperimentalno (bolje, jer je bolja kontrola uslova);moe biti indikativna ili deskriptivna; moe predstavljati istovremeno samoposmatranje i retrospekciju (na osnovu neposrednog ili odloenog pamenja). Radonji je razmatrao 3 oblika instrospektivne metode: metodu impresije, sistemsko samoposmatranje i fenomenoloku metodu.Metoda impresije se upotrebljava u psihofizikim istraivanjima ograniavajui se na prost ulni utisak ne bi li otkrila da li izvesna dra izaziva (ne)prijatnost. Pri ovome, postupak podrazumeva da ispitiva izlae subjektu strogo kontrolisanu dra, dok ovaj treba da saopti da li neto osea ili ne (donji prag), da li osea razliku izmeu 2 drai (diferencijalni prag) ili ta osea. Bez ove metode ne bi bila mogua velika dostignua XIX vekovne psihologije na polju ulnosti i utisaka. Poto je metoda impresije oslonjena na indikativnu introspekciju, ona se slui jednostavnim jezikom iz svakodnevnog govora uz termine vrsto fiksiranog znaenja, pa subjekti lake mogu izraavati ta im se zbiva. Razlika izmeu ove vrste introspekcije i objektivnog spoljanjeg posmatranja jeste to je ovde fokus na drai i utisku subjekta, a ne na objektu, to se primeuje kao razlika izmeu iskaza Ovaj papir je plav i Ovaj papir u meni stvara utisak plave boje. Poto je vrlo teko da ispitanik skloni iz uvida sam spoljanji objekat i osloni se na ist ulni utisak, on se mora trenirati sve dok ne bude bio u stanju da otkloni sve sekundarne kvalitete i sva znanja o objektu ne bi li se dolo do naune objektivnosti u vidu istog opisa doivljaja. Sistemska eksperimentalna introspekcija zahteva od ispitanika da opie celokupan tok misli i sadraje svesti koji su mu se javljali tokom eksperimenta. Svoj pravi oblik je dobila u radovima Alfreda Binea koji je radio sa kolegama iz Vicburga, zbog ega se naziva i vicburkom metodom. Koristi se za ispitivanje sloenih psihikih procesa. Psihologija Vunta i Tienera je priznavala 3 psiholoka elementa oseaje, predstave kao njihove kopije i emocije, dok je Bine ustanovio i misao, element nesvodiv na ostale, te su Vicburani eksperimentisali sa mislenim procesima to je Vunt smatrao nemoguim. Tiener je kritikovao metodu navodei da se ini greka drai i da su opisi ispitanika pogreni, jer se pozivaju na objekte i znaenja, a ne na ist psihiki sadraj. Ipak, pri bavljenju tokom svesti mora se pozivati na objekte i znaenja, jer se samo tako dobija slika o kretanju misli. Pritom, da bi sam opis bio smislen, mora se nainiti greka drai, jer bez pozivanja na objekte i znaenja, misao ne moe biti opisana. Introspekcija sama podrazumeva jasan doivljaj i naknadni verbalni opis doivljaja, pri emu se ne trai puko imenovanje, ve i klasifikovanje, distingviranje i uporeivanje, pa se mora vebati, ime se postie vea jasnoa i u opisu i u samom doivljaju. Introspekcija je nailazila na kritike Ogista Konta da ispitanik ne moe istovremeno i razmiljati i posmatrati sebe kako razmilja, kao i da opis na osnovu pamenja ne moe uivati puno poverenje. Pritom, u opisivanju sloenih procesa dolazi do tekoa u komunikaciji, neadekvatnog opisa ili nepotpunosti istog. Zato, za najveu moguu naunu objektivnost treba kombinovati introspekciju i spoljanje posmatranje.

FENOMENOLOKA METODA RadonjiFenomenologija svoj pojam vodi od Kantove distinkcije fenomenalno/noumenalno (stvar za nas/stvar po sebi), dok se Huserl moe smatrati utemeljiteljem savremene fenomenologije kao sistemskog prouavanja sadraja svesti. F kao osnovna filozofska disciplina za predmet ima iste i sutinske strukture svesti, dok se F kao metoda primenjuje na pojave svesti uzdravajui se od bilo kakvih teorijskih predubeenja. MekLodova definicija F metode u psihologiji pretpostavlja otklon od svih predubeenja, nepristrasnost i slobodno, neposredno posmatranje,pri emu je ujedno i osnova psihologije. F prouava pojave onako kako se javljaju neposredno u svesti, odnosno predmet jeste iskustvo kao neposredni svesni doivljaj, a svet iskustva je kako svet ulnih utisaka, tako i svet stvari koje za nas imaju znaenje. F se od klasine introspekcije razlikuje po tome to ne usvaja pretpostavku da je iskustvo sastavljeno od nezavisnih psih. elemenata i po tome to se u F postupku ne mogu eliminisati znaenja opisanih pojava, pri emu Keler smatra da se iskustvo proeto znaenjem ne treba smatrati manje vrednim. Ipak, poto teorijske pretpostavke mogu odrediti karakter istraivanja i ono to e se kasnije smatrati injenicama, njih treba eliminisati pri F posmatranju. Od fenom. opisanih pojava se kasnije konstruiu psiholoke teorije (npr getalt teorija). Huserlova F podrazumeva povratak neposrednom, neiskrivljenom iskustvu i opisivanju iskustva kao takvog, bez ikakvih predubeenja u vidu teorija, prir. stavova, verovanja,navika, linih iskustava... Pri ovoj radikalnog redukciji otkrivaju se najosnovnije karakteristike koje su zajednike svakom iskustvu i na kojima treba zasnovati logiku i teoriju saznanja i takva teorija treba biti osnova svih prirodnih nauka. Princip svih principa za Huserla je apsolutno poverenje u neposredno iskustvo. Na osnovu izvrene redukcije, mi otkrivamo isto izvorno Ja i uviamo intencionalnost (injenica da je svaki doivljaj usmeren na objekte).

KLASINI BIHEJVIORIZAM, NEOBIHEJVIORIZAM I NEONEOBIHEJVIORIZAM RadonjiKlasini bih. zastupljen poetkom XX veka odbacuje sadraj svesti kao predmet i instrospekciju kao metodu psihologije, pri emu ograniava predmet psihologije na ponaanje koje se moe objektivno posmatrati i prihvata eksteropercepciju kao jedinu naunu metodu, jer S-R ema za njih predstavlja osnovu svih psiholokih znanja (dra koja izaziva reakciju).Votson shvata svoju psih. kao objektivno eksperimentalnu prirodnonaunu disciplinu koja za cilj ima predvianje i kontrolu ponaanja. Bihejvioristi smatraju da je introspekcija kao metoda nenauna i nepouzdana, te smatraju da ona samo obavetava o onome ta se deava u subjektivnoj svesti kojoj nauka ne moe prii. Dakle, samo ono to vie posmatraa moe istovremeno posmatrati moe biti objektivna nauna injenica, pa se predmet bih. ograniava samo na ponaanje. Ipak, Votson se sam koristi indikativnom introspekcijom, maskirajui je kao verbalni izvetaj, tj verbalni nain posmatranja. Kao to odbacuju introspekciju, odbacuju i predmet primene ove metode, a to su oseaji, emocije, miljenje i menjaju ih terminima dra, uslovna reakcija, navika. Ipak, i sam Votson koristi mentalistike termine, ali ih prevodi u jezik bihejviorista inei ih nerazumljivim. Dakle, ono to ini predmet jedne naune psihologije su drai i reakcije. Drai su energije koje dolaze iz spoljne ili unutranje sredine i izazivaju reakciju u receptorima. Mogu biti jednostavne u vidu stimulusa ili sloenije u vidu situacija. Poto drai izazivaju ponaanje, kontrolisanjem drai se moe kontrolisati i samo ponaanje. Ipak, getalt teorija pokazuje da ponaanje nije odreeno objektivnom situacijom, ve nainom na koji je opaena, to mora ukljuivati introspekciju. Votson smatra da se svako ponaanje moe objektivno posmatrati i razlikuje puke kontrakcije miia i luenje lezda od sloenijih reakcija akata. Ponaanje se u ovom sluaju opisuje S-R emom, odnosno svaki vid ponaanja se moe objasniti odreenim odnosom stimulusa i zakona ponaanja.U neobihejviorizmu se ma S-R proiruje na S-O-R, tako da je ponaanje dodatno odreeno i unutranjim faktorima, te se predmet izuavanja pomera ka unutranjosti organizma. Ono to se uvodi jesu interveniue unutranje varijable, odnosno pojmovi koji odgovaraju mentalistikim terminima i odnose se na unutranja mentalna stanja,a zakljuuju se merenjem ili posmatranjem spoljanjeg ponaanja. Ovde psiholog i dalje posmatra drai s jedne strane i ponaanje s druge, ali uz to i definie unutranje varijable i zakone koji ih vezuju sa draima i ponaanjem, dok se injenice zasnivaju na injenicama i nainu posmatranja. Pod zahtevom da se teorija izgradi hipotetiko-deduktivnim putem, nastaje sistem povezanih varijabli. Pritom, introspekcija se i dalje odbacuje kao nenauna metoda.U drugoj polovini XX veka nastupa neoneobih. koji ublaava bihejv. zahteve,pa se interesovanje proiruje i na miljenje, emociju, motivaciju... Mentalistiki pojmovi postaju teorijski kao hipotetiki kon