Otfrid Hefe - Aristotelova Politika

8/2/2019 Otfrid Hefe - Aristotelova Politika

1/31

AristotelovaPolitika


2/31

Aristotelova

Politika

priredio:

Otfrid Hefe

UTOPIJA

Beograd, 2009.

Naslov originala:

Aristoteles: PolitikHerausgegeben von Otfried Hffe

1996 by Akademie Verlag GmbH

prevod:

Smiljana Simeunovi Frick

Katarina Risti

Copyright 2009. za SrbijuUtopija - Beogradsva prava zadrana


3/31

Predgovor srpskom izdanju Aristotelove Politike

Upravo je AristotelovaPolitika tekst koji zasniva politiku filozofiju ipolitiku nauku. Ta prva potpuno diskurzivna rasprava o politikoj zajed-nici, dravi, njenom ustavu i njenoj ekonomskoj osnovi u sebi objedinjujesve osobine kojima se istie celokupno Aristotelovo delo: pojmovnudiferenciranost i otrinu sa kreativnom argumentacijom i neuobiajeno

bogatim iskustvom.Nakon analize pojma vlasti, Aristotel razvija tezu prema kojoj je ovek

po prirodi politiko bie. Dravna zajednica se razume kao autarknajedinica, koja svojim graanima treba da omogui dobar ivot. Analizirajuidruge ustavne koncepte, kao i razliita postojea dravna ureenja, Aristotelistrauje irok spektar tema, od graanskih vrlina i zakona, preko nainaureivanja ustava, ustavnih promena i naina njihovog ouvanja, dokoncepta najbolje zajednice.

Zbirka dvanaest originalnih tekstova rekonstruie argumentaciju Ari-stotelovog vieslojnog teksta, smetajui glavna pitanja kako u istorijskitako i u sistematski kontekst i izaziva itaoca da dalje razvija Aristotelovumisao, kao i da je kritiki promisli.

Srpsko izdanje ovog zbornika e, na moje veliko zadovoljstvo, studen-tima filozofije, ali i studentima starogrkog jezika i politikih nauka u Srbiji,olakati pristup i omoguiti da se upoznaju sa aktuelnim diskursom o Ari-stotelovoj Politici. Zahvaljujui inicijativi Smiljane Simeunovi Frick,

studenti i ostali zainteresovani u Srbiji dobili su priliku da se ukljue uraspravu o Aristotelu i njegovojPolitici. Ja joj se, kao i Katarini Risti,srdano zahvaljujem na prevodu ovog zbornika. Nadam se da e on kako

potaknuti tako i produbiti studiranje AristotelovePolitike i izazvati bogaturaspravu o njoj.

Tibingen, januar 2009. Otfrid Hefe


4/31

Napomena prevodilaca

U prevodu tekstova ovog zbornika koristile smo srpski prevod Aristo-telovePolitike (BIGZ, Beograd, 2003) iNikomahove etike (Kultura, Beo-grad, 1970), kao i njihovo hrvatsko (Globus, Zagreb, 1988) i nemakoizdanje (Rheinbeck bei Hamburg. 1994). Svi citati koji se odnose na ovadela preuzeti su iz njihovih srpskih izdanja, osim jednog, koji smo sa-mostalno prevele jer su se prevodi srpskog i izdanja koje je u originalnomtekstu korieno bitno razlikovali (upr. str. 45) Dok se paginacija, broj iraspored knjiga AristotelovePolitike srpskog izdanja ne razlikuje od njenihizdanja na drugim jezicima, poglavlja u knjigama su razliito podeljena. Iz

praktinih razloga smo preuzele poglavlja iz originalanih tekstova ovogzbornika, kao i latininu transkripciju pojmova na starogrkom.

Pojam politieia, korien u irem znaenju kao politiko ureenjeodnosno ustav, preveden je ili kao politiko ureenje, ureenje polisa ilidrave ili kao ustav, kao to je uobiajeno meu autorima koji se baveAristotelovom politikom (nem. Verfassung, eng. constitution); tako pojamustava ovde ima ire znaenje od dananjeg.

Ostala citirana literatura:

Aristotel, Ustav atinski, Plato, Beograd, 1997.

Aristotel,Retorika, Plato, Beograd, 2000.Platon,Drava, BIGZ, Beograd, 1993.Platon,Zakoni, BIGZ, Beograd, 1990.

Beograd, januar 2009. Katarina RistiSmiljana Simeunovi Frick


5/31

Otfrid Hefe

1. Uvod u Aristotelovu Politiku

Uz sve potovanje prema politikoj misli drugih kultura, npr.indijskoj, kineskoj ili kulturi Bliskog istoka, pojmovno-argumentativnidiskurs o politikom otkrie je Grka. Oni se prvi uputaju u pre-ispitivanje osnova, ime se empirijsko ispitivanje prava, drave i

politike povezuje sa normativnim vrednovanjem i doputa filozofskiinspirisanu kritiku. Za Homera je pravni poredak jo uvek sakralan.Grki tragiari, Eshil sa Orestijom,Persijanicma iPribeglicama (Hike-tide), Sofokle saAntigonom i Euripid sa Orestom,Feniankama iPribe-

glicama, zajedno sa Herodotom i Tukididom, govornicima Isokratom,

Lisijom, Demostenom i sofistima smenjuju mit logosom. Oni na tajnain pripremaju prostor za dva velika mislioca za Platona i Aristote-la. Ve su PlatonoviZakoni u velikoj meri diskurzivno delo, ali prvo, u

punom smislu, diskurzivno istraivanje politike, ukljuujui istraivanjeprava, pravde i drave, pronalazimo kod Aristotela. On se bavi i temamakoje se ne pronalaze kod Platona, npr. ko je graanin. Sa druge strane,AristotelovaPolitikaje u intenzivnom dijalogu sa Platonom i to nesamo na onim mestima na kojima je njegova politika misao direktan

predmet rasprave.

1.1 O linosti

Aristotel je roen 384. p. n. e. u Stagiri (danas Starro), malom gradu-dravi na severoistoku Grke. Period od 367. do 347. provodi naPlatonovoj Akademiji u Atini, gde se posle dvanaest godina putovanjavraa i ostaje dvanaest godina predavajui u Likeju, gimnaziji otvorenojza sve. On ivi u vremenu kada slavni grki drutveni oblik, slobodnadrava-republika, gubi svoju slobodu. Aristotel je doiveo pripajanjeAtinjana i Tebanaca Filipu II, porazom kod Horoneje (338. p. n. e) i


6/31

empirijski usmereni sociolozi. Mnogi Aristotelovi spisi su uticajnitokom srednjeg, preko ranog novog veka sve do amerike i francuskerevolucije, ali i kasnije.

Za Aristotelovu politiku filozofiju vani su delovi Nikomahoveetike, na primer rasprave o metodi i objanjenja zajednikog vodeeg

principa sree (eudaimonia), ali i delovi o pravdi (V), prijateljstvu (VIII-

IX) i analize razlike izmeu ivota posveenog teoriji i politici (X 6-9).Za celovito razumevanje Aristotelove politike teorije vani su i uvodnideloviIstorije ivotinja, definicija slobode izMetafizike (I 2, 982b26),kao i poglavlje I 8Retorike, u kome je skicirano uenje o ustavu. Da bispoznao raznoliku politiku stvarnost Aristotel sakuplja i grke ustave;od slavne zbirke 158 ustava danas je sauvan samo Ustav atinski.Aristotel je takoe pisao i politike dijaloge: O pravdi iDravnik; onisu sauvani samo u fragmentima.

1.3 TemePolitike

Iako Politikapredstavlja majstorsko delo u svojoj vrsti, ona nijenapisana u jednom dahu (opirna rasprava kod itrumpfa, 1991, I 39-46). Bez obzira na nejasnoe, napetosti, pa i protivrenosti ovog spisa,on predstavlja koherentno uenje. Sporno je da li knjige IV-VI u odnosuna knjigu III razvijaju jednu diferenciraniju ili sasvim drugaiju, njojkonkurentnu teoriju. Spis zapoinje primedbom o vieznanosti pojmavladavine (I 1). Aristotel nastavlja sutinskom misli politike antropo-logije da je ovek po prirodi politiko ivo bie (I 2). Kao to je u

poglavlju 2 ovog zbornika prikazano, primedbe koje su Aristotelovojpolitikoj antropologiji upuivane sa raznih strana inei je zastarelom,poivaju na nesporazumima i ne pogaaju je. Paljivije itanje pokazujeda Aristotel oveka ne razume samo kao socijalno nego i kao konfliktno

bie. Uz to, Aristotel priznaje mogunost dogovornog nastanka drave.Konano, Aristotelu se ne moe pripisati ni nediferencirano organskoshvatanje drave, prema kome se delovima celine, pojedinanim lju-dima, domainstvima i selima, odrie samostalnost.

U sledeim glavama knjige I Aristotel razvija osnove teorije eko-nomije u smislu uenja o oikos-u: o domainstvu kao ekonomskoj

jedinici (I 1-13). Ovde se pronalazi i kritika zaraivanja na kamatama

Uvod u Aristotelovu Politiku 11

uspon Filipovog sina, Aleksandra Velikog. Na Filipovu molbu Ari-stotel dve godine vaspitava Aleksandra i tako jedan od najveih filozofa

preuzima odgovornost za jednog od kasnije najznaajnijih dravnika.Aristotelovom uticaju bi se moglo pripisati to to Aleksandar u svojimratnim pohodima osim vojnih, sledi i kulturne i naune ciljeve i u svojedrutvo uvodi grke naunike.

Nakon Aleksandrove smrti u junu 323. p. n. e. Aristotel opet naputaAtinu. Iako je njegova politika filozofija usmerena protiv makedonskihinteresa, Aristotel se plai da bi mogao da postane rtva antimake-donskih sila u Atini. On biva optuen za bezbonitvo (asebia), optubu

po kojoj je Sokrat ubijen. Aluzijom na sudbinu oveka koji je od svihsavremenika (...), bio najbolji, i uopte najumniji i najpravedniji (Pla-ton,Fedon, st. 174, 1976), Aristotel naputa Atinu govorei da needozvoliti da se Atinjani i drugi put ogree o filozofiju (Aelian, Variahistoria III 36). Aristotel se povlai u kuu svoje majke u Halkidu naEubeji, gde ubrzo umire u 62. godini. Ostavlja univerzalno delo filo-zofskog istraivanja kao i posebnih nauka, kojemje u istoriji ljudskog

stvaralatva teko pronai slino, s obzirom na povezanost iskustva,pojmovnog i spekulativnog miljenja. U kasnoj antici nazivan je bo-anskim Aristotelom (Prokle), a u srednjem veku, od Al Farabija prekoAlberta Velikog do Tome Akvinskog, jednostavno filozofom; Dantega slavi kao majstora sveg znanja (Boanstvena komedija: Pakao IV).

Kako je Aristotel bio metok (doseljenik), stranac sa dozvolomboravka i tako bez politikih prava, on se nije meao u politiku Atine. Iupravo je on osniva politike kao samostalne nauke. Ipak, nije se ni

potpuno povukao iz politike delatnosti, ve je preuzeo ulogu po-srednika izmeu razliitih grkih gradova, kao i Atine i Makedonije, naemu mu se graani Atine u jednom natpisu i zahvaljuju. Skeptian

prema Platonovoj tezi o politikom pozivu filozofa, on takve zadatkenije smatrao prirodnim nastavkom politike filozofije.

1.2 Politiki spisi

Njegovo glavno delo o politikoj filozofiji,Politika, poseduje iroktematski i metodoloki horizont, tako da ga s pravom ne studiraju samofilozofi, filolozi i istoriari, ve i teoretiari prava i ustava, ak i

10 Otfrid Hefe


7/31

knjige IV koje pojedinane ustave opisuje prema njihovoj bliziniodreenim idealnim tipovima. Na kraju se bavi Aristotelovom kritikomugovorne teorije o dravi.

U poglavljima 10 do 13 knjige III Aristotel panju posveuje pitanjukako treba da se vlada u polisu. Fred D. Miler (poglavlje 7) Aristote-lovo razumevanje zahteva za vladavinom interpretira kao zahtev za

politikim pravima.Nasuprot uobiajenom shvatanju, prema kojem jepojam subjektivnih prava u grkoj antici nepoznat, Aristotel izlaekompleksnu mreu pojmova koja korespondira ideji o politikim pra-vima. U osnovi Aristotelove rasprave nalazi se njegova teorija distribu-tivne pravde: graani mogu imati toliko politikih prava kolikodoprinose ciljevima politike zajednice.

Ekart itrumpf(poglavlje 8) knjigu IV stavlja u kontekst tri srednjeknjige (IV-VI) i tvrdi da je u njoj, u odnosu na knjigu III, re o u osnovi

promenjenom i obuhvatnijem uenju o ustavu: o novom pristupu, kojije najvei doprinos Aristotela politikoj teoriji. Podela na tri ispravna itri neispravna ustava zamenjena je podelom koja vie odgovara

stvarnosti. Odustaje se od jednostrane usmerenosti na najbolji ustav i navrlinu; pojedinani ustavi prate svoje sopstvene ciljeve i usmerenijisu ka onome to je u datim uslovima mogue. Aristotelova praktinaintencija je ovde jasnija nego u drugim knjigamaPolitike.

Hans-Joakim Gerke (poglavlje 8) ukazuje na nestabilnost grkihdrava, koja se oslikava i na razlozima za propast ustava, kao i na mo-guim merama njihovog ouvanja. Knjiga V, prvo sistematsko istra-ivanje ovog problema, sastavljena je dobrim delom i od istorijskeanalize i daje uvid u Aristotelovu metodu prikazivanja istorijskog,naroito diferenciranu analizu uzroka. Kako predstavljen istorijskimaterijal primarno slui kao ilustracija kauzalnih zakonitosti, neke

jednostranosti se ne mogu izbei, ali one sutinski ne smanjuju vrednost

Aristotelovog istraivanja kao istorijskog izvora. Problematinim semoe uzeti uzgredna tendencija ka korienju antitetikih shema.

Knjiga VI je posveena ureivanju demokratija i oligarhija.RolfGajger(poglavlje 10) postavlja ovo istraivanje u okvire Aristotelovezamisli praktine filozofije, ovde kao doprinos normativnom i istovre-meno pragmatinom usmeravanju dravnika i zakonodavca. Aristotelnajvie kritikuje osnovnu politiku greku zakonodavaca, prema kojojse tei istovremenom ostvarenju svih tipinih elemenata jedne odreene


i lihvarstva, koja ima brojne posledice; jo vie posledica ima i prav-danje robovlasnitva, takoe tema u ovom delu. U treem poglavljuovog zbornikaPjer Pelegrin Aristotelovu teoriju robovlasnitva smetau kontekst porodice i domainstva: oikos-a. Rob je deo ove prirodnezajednice, koja postoji radi zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba.Kako je taj cilj prirodan, prirodna su ne samo sredstva koja su za to

potrebna, dakle ne samo vetina obezbeivanja sredstava, nego irobovlasnivo, uz pretpostavku da se ne prekorae prirodni ciljevi.Prema Aristotelovom miljenju, rob ne slui proizvodnji dobara, vesrenom ivotu.

U knjizi II nalazi se problemska i istorijska rasprava o oblicimapolisa, u kojoj veliki deo zauzima kritika Platonove politike filozofije,naroito one izDrave. Nasuprot Platonu, Aristotel razvija teoriju poro-dice kao neophodne osnove politike zajednice, jasnim odbacivanjem

predloga o zajednici ena i dece.Riard Krautizdvaja pozitivno odre-enje porodice iz Aristotelove kritike Platona u etvrtom poglavlju ovogzbornika. Time to pokazuje koja je uloga manjih zajednica za funkcio-

nisanje polisa, polis se za razliku od Platonove rigorozne predstave ojedinstvu razume kao u sebi diferencirano i strukturirano mnotvo.Knjige III i IV sadre uporedno uenje o oblicima (morfologiji) po-

litikog, koje je uzor za kasnija istraivanja, kao i stotinama godinakanonsko razlikovanje tri legitimna i tri nelegitimna dravna oblika.Ovo razlikovanje je od centralne vanosti ipak samo u knjizi III. Uknjigama IV-VI ono nema taj karakter, a moda je ak i zamenjenonovim.Dorotea Frede (peto poglavlje zbornika) postavlja pitanje kojekvalifikacije mora da poseduje graanin polisa da bi mogao da aktivnouestvuje u arche: vlasti i vladi. Graanska vrlina sastoji se u spo-sobnosti da se preuzmu odreene funkcije u polisu. Aristotel je odreujekao obostranu vetinu, jer dobar graanin mora da se razume kako u

vladanje tako i u potinjavanje. Slube su u svakom ustavu razliitopodeljene; Aristotelova koncepcija sposobnosti dobrog graanina uskladu je sa onim ustavima koji nisu izopaeni.

U analizi Aristotelovog uenja o ustavima (III 6-9)Riard Malgan(poglavlje 6) izlae vodee principe podele ustava u tri legitimna i trinelegitimna. Prema Aristotelu svaki mogui ustav mora da se bez

prigovora podvede u ovu estolanu shemu. Malgan upuuje na razlikeizmeu ovog uenja o ustavima i onog, diferenciranijeg, uenja iz

12 Otfrid Hefe


8/31

to ima i uticaj na demokratiju, jer nema eksperata zbog kojih se graanidele na (pravne) strunjake i laike. U Atini su svi laici, dakle jednaki.U ustavu Atine prisutna je u odreenoj meri i direktna demokratija, koja

je danas nepoznata ne samo u reprezentativnim demokratijama, ve i unekim vajcarskim kantonima u kojima postoje skuptine svih pu-noletnih graana (Landsgemeinden). Drugi elementi su pak odbojni,

naroito opravdanje robovlasnitva i nejednakost ena. Ali ne sme sezaboraviti da je robovlasnivo u Americi ouvano sve do kasnog 19.veka i da se nejednakost ena moe pronai i kasnije, a negde i danas.

Druge tvrdnje, kao to je recimo ona da je ovek po prirodi politikoivo bie ili ona o razliitim dravnim oblicima, jo uvek su na probi.Misao prema kojoj se politiki proces mora podvrgnuti pravilima poput

pravnog postupka, odreuje evropske ustave i danas. Razmiljanja odobrom graaninu i ona o demokratiji pozivaju na filozofsko razmatra-nje bez obzira na njihovu vremensku udaljenost. Osnovna pitanja niti suusidrena u epohu u kojoj su nastala, niti su argumenti principijelno takousko povezani sa specifinostima grkog polisa da onemoguavaju

univerzalni diskurs, odnosno onaj koji prevazilazi kulturne granice.Aristotelova Politika je i metodoloki moderna u mnogim aspek-tima. Naroito u oslanjanju na neuobiajeno bogato politiko iskustvo.Kako Aristotel promene u Atini uporeuje ne samo sa promenama udrugim grkim, nego i ne-grkim zajednicama, a osvre se i na osniva-nje kolonija u misaono eksperimentalnom deluPolitike, on analitikui spekulativnu snagu istraivanja povezuje sa svojim velikim iskustvom.

Danas, u vreme sumnjiavosti prema metafizici, filozofija se etablirakao miljenje bez metafizike. Sve dok se metafizika povezuje sareligijom, odnosno teologijom, ili izjednaava sa (obuhvatnim) pogle-dom na svet ili sa problematinom tezom kao to je Platonovo uenjeo idejama ili Kantovo uenje o dva sveta, Aristotel taj uslov ispunjava

bez potekoa. Naroito su mu strani elementi koje asociramo sa(religioznim) fundamentalizmom: kada je neophodna i nasilno ostva-rena obaveza religioznog sluenja. aknijedna nenasilna forma religije,npr. religiozno otkrovenje kao religiozna predstava o svetom i iz-

bavljenu, ne igra nikakvu ulogu u Aristotelovom politikom miljenju.Prema dananjem shvatanju problematine su teze kao recimo ona da jecelina po prirodi pre nego deo (I2, 1253a20-22) ili da priroda nita neini uzalud (1253a9).


ustavne forme. Kako tada dolazi do etabliranja radikalnog oblika teustavne forme, Aristotel predlae ono poboljanje koje e biti uticajnokao meoviti ustav: kombinacija institucionalnih elemenata razliitihustavnih formi, koja se usklauje sa datim uslovima.

KrajPolitike, ali ne i njen vrhunac, predstavlja politika utopijaknjiga VII i VIII. Aristotel skicira idealnu zajednicu i opirno razmatra

veliinu, poloaj zemlje, vezu sa morem, socijalne slojeve, uzrast zavenanje, vaspitanje, ak i deobu zemljita.Ada Neke-Henke (poglav-lje 11) Aristotelovu analizu razmatra u tradiciji Platonovih konstrukcijadrava, posebno one izZakona. Ona istie njen fiktivan karakter, ali jene treba shvatiti kao utopiju, jer tei da ostane u granicama onoga to

je mogue ostvariti. U osnovi ove konstrukcije nalazi se razlikovanjeireg i ueg pojma polisa. iri pojam polisa obuhvata materijalne usloveneophodne za njegovu autarkiju, dok se zahtevniji, ui pojam razumekao subjekt lepih dela i u odnosu na to koncentrisan je na udeo kojigraani imaju u ostvarenju dobrog ivota. Ovo drugo i ini stvarni po-litiki karakter najboljeg ustava, ali on bez onog prvog ne bi mogao da

postoji. Tako, ispravan prikaz i analiza najboljeg ustava mora da obu-hvati obe strane.Zavrni tekst zbornika (poglavlje 12) posveuje se pitanju koju

poziciju u politikoj filozofiji zastupa AristotelovaPolitika. Aristotelse u kritici Platona, naglaavanju slobode, jednakosti i pravde i u svom

pledoajeu za pravnu dravu pokazuje kao anticipator politikogliberalizma. Proto-liberalni elementi njegove teorije ne idu u prilog

pokuajima da se Aristotel razmatra kao pristalica komunitarizma.

1.4 Odreen svojom epohom ili moderan?

Ko u Aristotelovoj Politici oekuje nama danas strani svet, jer senjen predmet od tada u osnovi promenio, a i mora se raunati sa prevazi-enim teoretskim pretpostavkama, npr. teleologijom, kosmologijom ilidrugim metafizikim elementima, bie iznenaen. Bez sumnje mogu-e je nai i za antiko vreme i epohu karakteristine elemente. Npr. kadauporedimo dananje najmanje drave sa ondanjim gradovima-repu-

blikama, one izgledaju neuporedivo vee. Ni u pravnom poretku nemadananjeg bogatstva zakona. Nedostaju i profesionalne sudije i pravnici,

14 Otfrid Hefe


9/31

univerzalnim vaenjem. Zato i u svom drugom glavnom delu Politi-kom liberalizmu (1993/1998) odustaje od iskaza npr. o sutini i identi-tetu osoba i umesto toga se zadovoljava hermeneutikom demokratije.Aristotel bi takvo samoogranienje filozofije smatrao preskromnim.Aristotel ne odustaje od univerzalno vaeih tvrdnji zasnovanih na

pretpostavci univerzalnosti ljudskog razuma, ni u vezi politike i etike,

ni u politikoj antropologiji, ni u teoriji pravde niti u uenju o ustavu.Izbor alternativnih modela prava, drave i politike ne proizilazi iztradicije i konvencije, ve onoga to prema svom zahtevu nadilazitradiciju: univerzalnih razloga. Uprkos tome, sva ta Aristotelova delasu politika, i to u odnosu na Rolsa u osnovnijem smislu.

Dotina teza se istina nalazi u Nikomahovoj etici, ali je ona premaAristotelovim reima usko povezana sa Politikom. Teza je koliko

jednostavna toliko i provokativna: cilj nije saznanje, ve delanje (totelos estin ou gnsis alla praxis:Nikomahova etika I 1, 1095a5 i dalje;slino II 2, 1103b26 i dalje i X 10, 1179a35-b2).ak i ako se ova teza u

Politici ne ponavlja zbog svoje povezanosti sa Etikom ona moe da

podrazumeva njenu intenciju i metodu. Cilj politke filozofije ne sastojise u saznanju, ve u politikoj praksi, kako u praksi graana i politiara,tako i u delatnosti koja se odnosi na osnovni poredak jedne zajednice ustav. UPrincipia Ethica (1903, 14) D. E. Mur (G. E. Moor) verujeda zastupa tezu suprotnu Aristotelovoj; kod njega se ona odnosi naetiku. Njen zadatak, kako Mur kae, jeste u znanju, a ne u praksi. ZaAristotela je ova alternativa previe jednostavna. Prema Aristotelu,

praktina intencija se ne sadri ni u moralnim opomenama niti uostvarivanju politikih akcija, ve joj se tei samo pomou pojmova,argumenata i odreenjem principa (Nikomahova etika I 2, 1095a30 idalje; upr. I 7, 1098a33-b8). Njegova praktina filozofija ne proizilaziiz, kako se od Tajhmilera (Teichmller, Die praktische Vernunft bei

Aristoteles, 1879, 2) jo uvek ponegde pronalazi, moralno-praktinograzuma, odnosno moi suenja,phronsis, niti iz praktinog razumakoji je neophodan za moralno delanje, niti iz politikog razuma koji jenadlean za politiko delanje. Ni etika ni politika ne odnose se nepo-sredno na delanje, ve na njegovo spoznavanje, praktina filozofija pre-ma dananjem razumevanju pripada teoriji. Kao praktina filozofijaona za razliku od teoretske teorije nije sama sebi cilj; ona slui (po-litikoj) praksi.


S obzirom da je Aristotelova Politika usko povezana sa Etikom,moglo bi se pretpostaviti da i iz nje dolaze metafiziki elementi. Svedok se pod metafizikom podrazumeva teorija najvieg bia, zahtevza etikom bez metafizike (Pacig (Patzig, 1971)) Aristotel je ispunio.I u kritici Platonovog uenja o idejama (Nikomahova etika I 4) i u od-noenju bios thertikos na boansko, odluujui argumenti su upravo

etike prirode (I X 6-7). Meutim, sami po sebi, metafiziki elementinisu iracionalni. Kod Aristotela se pronalazi teleologija, ali ne primarnoona etici strana prirodna teleologija, ve ona koja proizilazi iz pojmadelanja. A u politikoj antropologiji sadrana prirodna teleologija uglav-nom se pokazuje kao prikladna samoj stvari (poglavlje 2). Sigurno,Aristotel se ne libi esencijalnih tvrdnji, poziva se, recimo, na za ljudekarakteristinu funkciju (I 6, 1097b24 i dalje). Ova teza sadri vrloobazriv esencijalizam i ne sadri metafizike pretpostavke u smisluonoga to je kasnije nazvano metafizikim raspravama. Ona se ne za-sniva niti na raspravama o biu kao biu (on hi on: Metafizika IV) nitina filozofskoj teologiji (Metafizika, XII). Pojam eidos-a i njegov odnos

prema hyl, na primer, vani su samo na nekolicini mesta (npr. III 3,1276a17-19; VII 4, upr. dalje poglavlje zbornika 11.3) i ak se Aristotelni tu ne bavi spornim pitanjimaMetafizike (npr. Z 3, 1029a20 i dalje).

Naroito njegova teorija o najveem dobru otro kritikuje prototip me-tafizikog entiteta, Platonovu ideju dobra (Nikomahova etika I 4, na-roito 1096b33-35), jer ona niti je ostvarivo dobro (to pantn akrotatontn praktn agathn: I 2, 1095a16) niti je ljudsko dobro (anthrpinonagathon: I 1, 1094b7). Kada veliki aristotelovac srednjeg veka TomaAkvinski u Summa theologiae (I-II, quaestio 3, art. 4 ad 4) Aristotelovuteoriju delanja kao tenje spaja sa teleologijom Fizike i uenjem o

boanskom pokretau izMetafizike (XII 7 i 9) nudei koncept prirodnetenje (desiderium naturale odn. appetitus narturalis), a sa druge strane

najviu sreu (beatitudo perfekta) smeta u onostrano, on interpretiraAristotelove misli na jedan za samog Aristotela nepoznat nain.

1.5 Istinska politika filozofija

Znaajan teoretiar pravde Don Rols (John Rawls) alternativumetafizikoj teoriji vidi u politikoj, onoj koja se odrie zahteva za

16 Otfrid Hefe


10/31

do kritike teorije ili nove politike filozofije, u miljenju o praksi setraga za boljom i tako se svi oni, hteli to ili ne, pokazuju kao aristote-lovci. Razlike meu njima su u detaljima, odnosno u tome kako seodreuje predmet, lina ili politika praksa, i pitanjima kako filozofijanjoj moe ili treba da slui.

S obzirom na treu tekou, nauno-teoretsku, Aristotel zapoinje

navoenjem specifinih oblika znanja (Nikomahova etika I 1, 1094b11-27; upr. I 7 i II 2). Time dokazuje svoju naunu i nauno-teoretskuliberalnost, na koju se ne nailazi esto. Naroito u novom veku naunostse meri prema jedinstvenosti deduktivnog dokaza matematike, to vodirazvijanju jedne more geometrico etike ili praktine filozofije, ili se unjoj pronalazi deficit, ukoliko ona ne ispunjava ovaj kriterijum.

Nasuprot tome, Aristotel generalno neguje visok stepen naune fleksi- bilnosti i tolerancije. Bez odbacivanja ideala znanja, razvijenog uDrugoj Analitici (naroito I 1-4), primedbom o zanatlijama prema kojojje kovaima dozvoljeno ono to nije dozvoljeno zlatarima on razvijaprincip tanosti znanja koji je odreen samim predmetom (Nikomahova

etika I 1, 1094b12 i dalje; upr. Hefe 1999, deo II). Taj princip u osnovisadri dva razliita oblika: 1) s obzirom da dobra kao hrabrost, ak ibogatstvo, po pravilu, ali ne i uvek, doprinose srei, etika se zadovo-lja manje strogim optevaeim stavovima (hs epi to poly:Nikoma-hova etika I 1, 1094b21; III 5, 1112b8; V 14, 1137b15). U tom smisluse moe razumeti i odnos knjiga IV-VI prema knjizi III Politike:one ublaavaju njenu otru podelu na tri legitimna i tri nelegitimna us-tava, jer ona u najboljem sluaju vai uglavnom, ali ne uvek. Isto-vremeno, Aristotel se suprotstavlja antiliberalnom rigorizmu, koji takvei sline stavove proglaava univerzalnim principima. Umesto toga onzahteva samoodgovornost delatnika, koja jaa njegovu autonomiju isuverenitet, onu kako osetljivu tako i kreativnu sposobnost praktine

mudrosti (phronsis) koja uzima u obzir specifine okolnosti situacije.2) Kako konkretna dela i institucije zavise od razliitih okolnosti, otome se moe govoriti typ: u skici i crtama. Umesto da se stvar pot-

puno opie, treba se zadovoljiti jednom vrstom skice, koja obuhvata su-tinu (sree, vrline i vrlina, osnovne oblike ustava) i istovremeno jeotvorena za dodatne elemente koji pripadaju konkretnom (upr. X 9,1179a 17-22).


Kao to je poznato, praktino-politika intencija je prisutna ve kodPlatona. To je naroito jasno u tezi o filozofu kralju (Drava V 473c-d)upr. VII pismo 326a-b). Zahtevom da filozofi postanu kraljevi ili da sekraljevi obrazuju kao filozofi da bi se stalo na put nedaama u drava-ma, Platon anticipira i danas omiljen sud prema kome sve znanje morada bude drutveno relevantno. Aristotel tu pravi razliku umesto da

svu filozofiju uini obaveznom praktinom cilju, on razdvaja disciplinei deli ih na one koje tee istom znanju, prva filozofija/metafizika,

prirodna filozofija, kosmologija i matematika, i one koje svoj cilj ne-maju u sebi.

Praktian karakter ovih drugih zapoinje sposobnou da se temeljnopromisle problemi odreenja i utemeljenja, koje ne karakteriu samoAristotelovo vreme, ve su i danas aktuelni: 1) prema (moralnoj ili

politikoj)praktinoj tekoi u etici se pojavljuju konkurentni nainiivota (bioi: I 3), a u politici suprotstavljeni oblici ustava. Zbog toga,tamo individua ovde zajednica, ne zna na koji nain se najbolje ostva-ruje cilj, srea, odnosno zajednika dobrobit. 2) prema etikoj, odnosno

fundamentalno politikoj tekoi u njihovom predmetu, dobrom ipravednom, prisutna je nestalnost i nepouzdanost ( diaphora kai plan),sve se pojavljuje kao delo ljudi, kao zakon (nomos), sa nedostatkomnad-pozitivnog elementa (physis: priroda; I 1, 1094b14-16). 3) Premanauno-teoretskoj tekoi predmetu nedostaje konstantnost, koja biomoguila njegovo tano saznanje (I 1, 1094b16 i dalje).

Trezven, kakav jeste, Aristotel se ne oslanja samo na snagu rei. Oneksplicitno tvrdi da moralna filozofija, a tako i politika, nije od koristiuverenjima mladih ljudi (Nikomahova etika I 1, 1094b27; 1095a2); upr.ekspir (Shakespeare, Troil i Kresida II 2, 166: Unlike young men,whom Aristotle thought/Unfit to hear moral philosophy.) U mladostise moe biti dobar matematiar, ali ne i razborit u praktinom smislu

(Nikomahova etika VI 9, 1142a11), jer mladima nedostaje praktino is-kustvo, a naroito moralna zrelost koja se stie vaspitanjem i navika-vanjem, kojim se umesto povoenja za trenutnim strastima razvija vrststav u moralnom ivotu. To se ne postie praktinom filozofijom. S ob-zirom da se ona odnosi na navedeneprobleme, njom se moe razvitikritiki potencijal.

Takva intencija ostaje prisutna i u istraivanjima novog veka, ak iu sadanjem vremenu. Od Hobsa i Kanta preko filozofske kritike Niea

18 Otfrid Hefe


11/31

Aristotelu teorija u najveoj meri ispunjava kriterijum za sreu, jer onau odnosu na politiki ivot ne zahteva ni spoljanja dobra ni druge ljudeni prijatelje, prema kojima ovek dela kao pravedan, dareljiv i takodalje (Nikomahova etika X 7, 1177a29-32). Osim toga, teoriju ne ugro-avaju ni loe okolnosti. I kao praksa koja je sama sebi cilj (MetafizikaI 2, 982b24-28), ona svoje opravdanje ima u sebi. Kako Etika tako i

Politika (VII 3, 1325b 14-16) plediraju za aristokratiju duha.Ove alternative politici ne znae da politika zauzima mesto stra-

tekih, ekonomskih ili retorikih sposobnosti, ve samo relativizujenjihovu hijerarhiju. Politika nema ekskluzivan karakter, koji iskljuujedruge, ve inkluzivan, koji obuhvata (periechei) i istovremeno regulie(nomothetouss) druge sposobnosti. Na kraju relativizovane su samonavedene sposobnosti (vetine), ali ne i etika. Tek u jednom drugomargumentu (prema Nikomahovoj etici I 1, 1094a28-b11) pokazuje se

primat politike filozofije u odnosu na etiku, koji je uz to i neznatan:pojedinci i drave tee istom dobru, odnosno istom cilju (uporediPoliti-ka VII 1, 1323b40 i VII 15, 1334a11); u sluaju naroda i drava dobro

je jo vee (1094b7-10; slinoPolitika IV 9, 1294b6-10). Komparacijakae da srea ve kod pojedinca obuhvata sve izvanredne osobine: onaje krajnja (teleion), poeljna (agapetn), moralno dobra (kalon: lepa usmislu moralno dobrog: izvrsna) i boanstvena (theion). U zajednicamasamo vei broj uiva takvu sreu.

Ukoliko je bolje kada zajednice ostvaruju sreu, onda je jo boljekada je ona ostvarena u zajednici svih zajednica, itavom oveanstvu.U svom komentaru naNikomahovu etiku Toma Akvinski upravo ovakozakljuuje, ali ne kae da je to njegovo proirenje Aristotelovog teksta.

Ni ovde ni na drugim mestimaEtike iliPolitike Aristotel ne pokazujeni nagovetaje o svetskoj zajednici, kosmopolitizmu.

Kako se, dakle, politika filozofija i etika odnose jedna prema dru-

goj? Sa jedne strane, postoje brojne veze. Tako osnovni pojmovi etikesrea, moralne vrline, pravednost, prijateljstvo, igraju vrlo vanu uloguu politici. Obratno, moralne vrline imaju svoje mesto u ivotu u polisu,iji zakoni podravaju dobar ivot, iako se time ne odrie da je karakter

pojedinca nosilac vrlina (upr.Nikomahova etika X 10). Srea se moeostvariti u bios politikos, (moralno-)politikom ivotu. Sa druge strane,izmeu obe discipline vlada podela rada, kojom se Aristotelsuprotstavlja Platonu. DokDrava itavu etiku integrie u politiku,


1.6 Odnos politike i etike

Prema uvodnom poglavlju Nikomahove etike (I 1, 1094a26-b11)politika filozofija je tesno povezana sa etikom jer je vodee dobro,eudaimonia (srea), isto i za pojedince i za zajednicu (upr.Politika I 1,1252a1 u vezi sa I 2, 1252b30; upr takoe III 9, 1280a32 i VII 1-2). Iz

dva razlogaPolitika ima prednost: kada je re o srei, ona je najvanijai vodea ; zadovoljstvo je kada se ono [dobro] ostvari i za jednog je-dinog stvora, ali je jo lepe i divnije kada se to postigne za ceo narodili za dravu.

Takva odgovornost drave za sreu danas izgleda problematina.Prema rairenom miljenju, srea je neto vrlo lino, moda ak i pri-vatno. Aristotel ima jedan u osnovi razliit pojam, i ta razliitost pri-metna je ve ovde njegovim smetanjem u podruje koje se nama inisamo subsidijarno zadueno za sreu, u politiku. Ova razlika bi semogla uzeti kao suprotnost izmeu antike i moderne. Dok u modernidominira lian i privatan, ak bi se moglo rei i privatistikipojam sree

srea kao oseanje ili odreeno stanje u antici je, prema Aristotelukao njenom reprezentu, nju mogue ostvariti samo u zajednici. Odatleproizilazi dvostruko prvenstvo kako drave prema pojedincu tako ipolitike filozofije prema etici. Ali Aristotel ne podreuje niti linunadlenost za svoju sreu pojedinca politikoj nadlenosti niti etiku

politikoj filozofiji. On praktine sposobnosti, vetine voenja rata,upravljanja domainstvom ili retorike (1094b3) smeta meu politikesposobnosti. Zbog ove, samo relativne podreenosti, on ne protivreisebi kad u jednom drugom aspektu odrie primat politici: u knjizi VI

Nikomahove etike (7, 1141a20-22) prema rangu predmeta besmi-sleno je pretpostaviti da su dravnika vetina ili praktina mudrostnajvrednije, osim u sluaju da se dokae da je ovek najsavrenije od

svega to postoji u kosmosu i u knjizi X (poglavlja 6-9) zbog toga to jeivot posveen teoriji onaj koji vodi ostvarenju sree. Pri tome seAristotel poziva kako na pojam sree kao na najvii i samodovoljan cilj( Nikomahova etika I 5), tako i na elju i naroito na ono za ove-ka karakteristino (Nikomahova etika I 6). Kako se ovek od ivotinjerazlikuje logosom, prednost pripada onom ko poznaje ist ina vrlo tekei iznenaujue, ali potpuno nekorisne stvari (Nikomahova etika VI 7,1141b6-8): nauniku i filozofu (VII 1-3, naroito 1325b14-32). Prema

20 Otfrid Hefe


12/31

Otfrid Hefe

2. Aristotelova politika antropologija

U prva dva odeljkaPolitike Aristotel razvija tri relativno samostalneteze. Relativno kratko obrauje tezu prema kojoj: (1) najvia (kyriotat)zajednica, politika, tei i najveem dobru (Politika I 1, 1252a 1-7) i(2) da se vladalac polisa (politikos: dravnik), kralj (basilikos), kue-upravitelj (oikonomikos) i gospodar (despots, u smislu gospodarrobova) ne razlikuju samo prema broju podanika, ve da su njihovevlasti u osnovi razliite (1252a 7-16). Kod druge teze mogla bi biti reo opadajuoj gradaciji.Despots gospodari ljudima nieg ranga, ro-

bovima, kueupravitelj ne samo robovima ve i suprugom, koja mu jeblia po rangu; podanici kralja su i sami kueupravitelji; a dravnik

vlada sebi ravnima, sa kojima se zato i smenjuje u vladanju i potinja-vanju (1252a 16). On tako vri kvalitativno najvii oblik vlasti.U ovim tezama se primeuje i Aristotelova kritika Platona: polis se

od domainstva ne razlikuje samo kvantitativno, prema broju lanova,ve i kvalitativno. U prvoj tezi nagoveteno je postojanje jednog dru-gog, vrhovnog dobra, a prema drugoj tezi u polisu je, za razliku od do-mainstva, u osnovi drugaija arch: politika vladavina i vlada.

(3) Aristotel najopirnije obrauje treu tezu, koja je poznata kaonjegova politika antropologija (odeljak I 2) i koja je pored njegovoguenja o dravnim oblicama najuticajnija misaoPolitike. Tu se uvodi ivrhovno dobro; dobar i uspean ivot (eu zn) nasuprot obinog ivota.Indirektno se pojanjava i oblik vladavine u polisu, ime Aristotel

nastavlja kritiku Platona, iako ga eksplicitno ne spominje.Pre nego to razvije svoju politiku antropologiju Aristotel se kratko

osvre na metodu, koju de facto sledi i Aristotelov odluan protivnikHobs: polis kod Hobsa drava jeste celina koja treba da se rastavina delove i istrai poevi od njih (I 1, 1252a 17-23). Kasnije e metoda

biti nazvana analitiko-sintetikom, odnosno rezolutivno-kompozitiv-nom: celina se najpre rastavlja na delove (analitika odnosno rezolutiv-na strana), a potom od njih ponovo sastavlja (sintetika odnosno

odnosno itavu politiku u etiku i obe u metafiziku, Aristotel u Eticirazvija osnovne normativne pojmove i etike i politike. Ali on se u etici

bavi linim uslovima sree, a politici ostavlja da istrauje institucije iustave, ukljuujui uslove politike stabilnosti i propasti. Utoliko ne

postoji prednost jedne discipline u odnosu na drugu; niti je etikaprimenjena politika, niti je politika primenjena etika. I kako su one po

rangu iste, Aristotel ih obuhvata jednim zajednikim imenom h peri taanthrpeia philosophia (X 10, 1181b15). Kao filozofija ljudskihprilika etika i politika ine jezgro filozofskog uenja o oveku filozof-ske antropologije.

Zbornik sadri dvanaest originalnih priloga, koji su delimino pred-stavljeni i o njima je diskutovano na simpozijumu u Tibingenu u feb-ruaru 2000. godine. Zahvaljujem se referentima i autorima, mojimsaradnicima Rolfu Gajgeru i Timu Vagneru, a za finansijsku podrku

jo jednom Fondaciji Fric-Tisen.

Tibingen, maj 2000. Otfrid Hefe

22 Otfrid Hefe


13/31

On uporeuje sastavne elemente polisa, kako pojedince tako idomainstva, sa ljudskim organima, koji samo u okviru celine, ivogorganizma, mogu postii svoj specifian uinak (Politika I 2, 1253a 20-22). Ovo poreenje namee jo jedan, etvrti, prigovor: Aristotel zastu-

pa ono organsko razumevanje koje zajednicu proglaava hijerarhijskiralanjenim organizmom, iji kvalitativno razliiti delovi, misli se kako

na vladajue tako i na potinjavajue, ne mogu da postoje za sebe, negosamo u interakciji. Na taj nain, tvrdi se, Aristotel porie samostalnosti pravo samih lanova, domainstava, a naroito pojedinanih ljudi.Protiv jednog takvog organskog razumevanja govori i injenica da ona

bia koja samo slue, robovi, za Aristotela i nisu graani, dok su graaniprincipijelno ravnopravni; polis je odreen kao zajednica slobodnih ijednakih (III 4, 1277b 7).

Svojom analogijom sa organskim Aristotel na umu ima skromnijizahtev. On samo tvrdi da je kako za pojedinca tako i za pretpolitikezajednice veza sa polisom sutinska. Meutim, ne za sve. Jer premaAristotelu postoje kako ljudi koji su nesposobni za zajednitvo, koji setime izjednaavaju sa divljim ivotinjama (thrion), tako i oni kojimazahvaljujui neuobiajenoj boanskoj samodovoljnosti zajednica nijeni potrebna (Politika I 2, 1253a 27-29).

Aristotel ne podlee ni biolokoj ili evolutivnoj greci, premakojoj politika zajednica nastaje sama od sebe, bez svesnog zalaganjaljudi. On naime govori o onom ko je zasnovao polis, slavi ga kao osni-vaa najveeg dobra (Politika I 2, 1253a 31), u tome se slae sa Hobsomi ne predstavlja, kako se to rado uzima, via antique nasuprot via mode-rna. Aristotel se slae sa Hobsom u tvrdnji da je momenat umetnogkonstitutivan za dravu. Ali odbija da je politiko umetno u smisluneprirodnog i da predstavlja prepreku stvarnog odreenja oveka. Isto-vremeno se pokazuje da oni imaju i neto sutinski zajedniko. Aristotel

se kao i Hobs protivi miljenju da je drava mesto u kojem se ljudiotuuju od svoje sutine: bilo bogatstvom (drugi stupanj u Platonovojgenezi polisa:Drava II 372c) bilo neprikladnim ogranienjem slobode.Umesto toga, oni u polisu, odnosno dravi, vide onu formu zajednicekoja ljudima omoguuje da se ostvare.

I u jednom drugom aspektu Aristotel moe da se uzme kao mode-ran, dodue manje u smislu moderne politike filozofije, vie filozof-ske antropologije i sociobiologije: on smeta ljude u kontekst subhumanih

Aristotelova politika antropologija 25

kompozitivna). U drugom odeljku Aristotel analitiku stranu podrazu-meva i izvodi samo povratnu, sastavljanje polisa od njegovih najma-njih delova.

2.1 Via antiqua?

Physei politikon zon osnovna misao politike antropologije se uAristotelovojPolitici razvija zajedno sa jo tri druge tvrdnje: polis je

potpuna zajednica (1252b 28), prirodna (1253a 2; upr. a 18 i dalje) i poprirodi prethodi domainstvu i pojedincima (1253a 19; upr. a 25). Sveetiri teze bie stotinama godina prihvatane bez prigovora; tek poet-kom novog veka nailaze na kritiku. Ukoliko bi ih prigovori pogaali,teze bi izgubile svoj antropoloki status i znaaj, u politikoj misli bi po-

put via antiquabile odavno smenjene via modernom.Najotriji prigovor je Hobsov. Poto on oveka smatra manje dru-

tvenim nego konfliktnim biem, on u politikim zajednicama vidi nesamo zajednice, nego i udruenja ijem su osnivanju potrebni i pove-renje i ugovori ( De cive I 1 primedba) i izvodi Aristotelu suprot-stavljenu tezu: zajednica ne nastaje prirodno, ve umetno (art) (Leviathan,Uvod). Hobsovoj primedbi kasnije se prikljuuje i prigovor prema kome

je Aristotelova teorija u osnovi pogreno zasnovana: Aristotel na osnovuizraza o tome kakav ovekjeste, izrie zahteve o ovekovom drutve-nom ivotu, o tome kako treba da ivi sa sebi slinima, dakle ini jeste-treba greku. Konano kae se ovek ne moe da bude politiko

bie ve i samim tim to su odgovarajue zajednice istorijski kasnije.Grki izraz za prirodu,physis, izveden je od physein i znai rasti,

zaeti, biti proizveden. Prema uzoru na bioloke procese prirodaoznaava razvoj u tri aspekta: poetak i cilj, ali i tok razvoja. Iako prema

jednom od ovih znaenja politika priroda jeste u vezi sa ovekovimsmislom i samoostvarenjem, Aristotel ne tvrdi da se oveanstvo odu-vek organizovalo prema modelu grkih gradova-republika. On time obe-snauje trei, istorijski prigovor, jer ne tvrdi da su ljudi oduvek iveli u

polisu, ve samo da oni u polisu mogu da ostvare eu zn, dobar i uspeanivot. A kako je eu zn normativan pojam i drugi prigovor je bespred-metan: kako Aristotel ne polazi samo od deskriptivnih iskaza (jeste-izkaza), on i ne ini jeste-treba greku.

24 Otfrid Hefe


14/31

potrebni i drugi (polln edes:Drava II 369b). On je i proiruje, timeto je temelji na iroj iskustvenoj osnovi, ne samo na podeli rada iolakavanju ivota u ekonomskom smislu kao Platon u izvoenju prvogstupnja polisa. On koriguje i kritiku civilizacije koja se pojavljuje udrugom stupnju Platonovog polisa. Aristotel naglaava jo dva meu-stupnja izmeu krajnjih delova, pojedinca i najvie zajednice, polisa:

domainstvo, koje zatim blie istrauje, i selo, koje u nastavkuPolitikenije od znaaja.Prema Aristotelu razvoj polisa se odvija u tri stupnja. On proizilazi

iz dve vrste uzajamne zavisnosti, prema kojima se ovek ne pojavljujesam za sebe, kao atomiziran individuum, ve je od poetka upuen nadruge ljude, ak zavisan od njih. Pravedna razmena uzajamnosti pred-stavlja minimalno shvaen normativni momenat na osnovu koga seAristotel jo jednom pojavljuje kao moderan, u najmanju ruku ne kao

predmoderan, tj. prevazien: zbog instinktu slinog nagona (horm:1253a 30), seksualnosti, spajaju se ena i mukarac (bukvalno: ensko:thly, i muko: arren). A na osnovu kvalitativno razliitih nadarenostispajaju se po prirodi vladajue (archon) i potinjavajue (archomenon):gospodar (dspotes) i rob (doulos). U sledeem odeljku njima se dodaje

jo jedna, trea, prirodna veza izmeu dece (onih kojima je potrebnapomo) i roditelja (I 3, 1253b 7).

Domainstvo (oikos, oikia), bioloko-ekonomska osnovna jedinica,tako je sainjena od tri razliite veze. Kako odrasla deca zasnivaju svoje

porodice stvara se drugi stupanj u genezi polisa zajednica doma-instava istog porekla, selo (km). Ono treba da se razume kao plemeodnosno klan jer njeni lanovi vae kao srodni po mleku (homoga-laktoi: 1252b 18). Od vie plemena gradi se na kraju ona zajednica ukojoj ne vlada ni princip domainstva, podela rada, ni princip plemena,krvna veza. Tako polis istina nastaje iz interesa obinog ivota, ali po-

stoji radi dobrog i uspenog ivota (1252b 29).2) Dok prvi argument polazi od prirodnih, delom biolokih (muka-rac ena) delom bioloko-ekonomskih socijalnih impulsa (gospodar

sluga/rob), druga se poziva na obdarenost razumom i jezikom (I 2,1253a 7-8). Oba argumenta u osnovi nisu razliita jer se rob odlikujemanjkom razuma, nedostatkom sposobnosti planiranja (1252a 31-34).Oba osnovna odreenja zapadne antropologije, politika priroda i jezi-ko-razumska priroda oveka, meusobno su povezane: bez nadarenosti


ivih bia; on naime pronalazi osobinu politikog i kod ivotinja iuprkos tome priznaje posebno mesto oveka. Uvodni deoIstorije ivoti-nja razlikuje ona iva bia koja ive sama od onih koja ive u grupamai poslednje deli na ivotinje koje ive ratrkano i na politike. Kao

primer politike ivotinje navodi ljude, pele, ose, mrave i dralove.Jer svi oni u zajednikom ivotu ostvaruju svoje zajedniko delo

(koinon ergon: 487b33-433a10). Drugo najvanije mesto za pojam poli-tikog, odeljak I 2 Politike, ne samo da ne negira ovo bioloko odre-ene, ve ga proiruje poreenjem prema kojem nije tek ovek politiko

bie, ali je to vie (politikon mallon) od pela i drugih ivotinja kojeive u grupama.

Ova gradacija mogla bi se razumeti i isto kvantitativno: politikezajednice ljudi imaju vie lanova nego ivotinjske. Aristotel ne mislina to, a pogotovo ne misli na ono to se danas razume kao sutinski

politiko, politike slube i institucije, pravo i borbu za vlast. On smeravie na ono to je kao koinon ergon sadrano u biolokom pojmu

politikog. A pri tome manju vanost pridaje onom pouzdanom, onomto omoguava koinon ergon. Onaj ko uzima u obzir svae, ak ratove

meu ljudima, teko da oveka moe smatrati pouzdanijim za saradnjuod pela i mrava. Aristotelu nije stalo ni do intenziteta saradnje, vesamo do njenog kvaliteta: kod ivotinje se rauna samo ivot (zn), kodoveka nasuprot tome dobar ivot (eu zn), onaj izEtikepoznati principeudaimonie, sree. ovek nije u veoj meri politiko bie jer stvara

brojnije ili kooperaciono pouzdanije zajednice, ve zbog toga to je onsposoban za jednu kvalitativno viu zajednicu.

Aristotel je i utoliko moderan to razvija, istina staru, ali u novijevreme ponovo aktuelnu misao supsidijarnosti, prema kojoj zajed-nice/drutva predstavljajusubsidium: one s jedne strane pomau i po-dupiru individue, a sa druge, obuhvatnije forme zajednice/drutva

pomau i podupiru one zajednice/drutva koje obuhvataju.

2.2 Tri grupe argumenta

Kao obrazloenje Aristotel iznosi etiri jezgrovita argumenta, odkojih e ovde biti predstavljena tri:

1) Prvi argument (Politika I 2, 1252a 26-1253a 7) preuzima Pla-tonovu misao da pojedinac sebi nije dovoljan (ouk autarks) i da su mu

26 Otfrid Hefe


15/31

nikakve. Politiko bi time poprimilo nepolitiki karakter, a Aristotel bise,per silentium, zalagao za ono to je u novom veku, u epohi francuskerevolucije, eksplicitno propagirano: bezvlae. Pre svega Aristotel takone bi mogao da postigne svoj cilj rekonstrukciju polisa iz njegovihdelova; samo iz drutvene prirode, naime, ne moe se izvesti nikakavdrutveni poredak koji ima pravo na prisilu, tj. nikakva drava.

Aristotel navodi jo jednu, treu, grupu argumenata, koju su Hobs imnogi drugi prevideli: ovek, koji ivi izvan polisa, reeno je potpunojasno, udi za ratom, nadalje: on je kao divlja ivotinja; ak je inajgora naoruana nepravda (Politika I 2, 1253a 6, a 29, a 33). U ovojargumentaciji ve je delimice re o Hobsovim tvrdnjama o ratu svih

protiv svih (Leviathan, odeljak 13) i o oveku koji je oveku vuk (Decive, posveta). Osim toga, pojam prava i pravde (dikaion) ne sme seizvesti samo iz drutvene prirode, jer je re i o savladavanju i, vie odtoga, o predupreenju koflikata. Razumevanje Aristotela inspirisanoHobsovom kritikom, koje u Aristotelovoj politikoj antropologiji vidisamo socijalnu prirodu, iznenaujue je jednostrano. Za razliku odHobsa, Aristotel poznaje vie odjednogleka protiv opasnosti od rata;koliko je vano pravo, pravednost i drava, njemu je bar toliko vano i

prijateljstvo. UEtici mu je posveeno nita manje nego dve od desetknjiga, a u uvodu je reeno da zakonodavac o njemu treba vie da se

brine nego o pravdi (Nikomahova etika VIII 1, 1155a 23). Prijateljstvokao najvee dobro za drave uPolitici dobija jo vie vanosti (II 4,1262b 7 i 10). Prema III 9, 1280b 35 polis je zavisan od rodbinskih,

polnih i rtvenih zajednica i drugih oblika drutvenog ivota: sve je torezultat prijateljstva, jer prijateljstvo je elja da se ivi zajedno (upr. IV11, 1252b 23). Utoliko je iznenaujue da u politikoj antropologijiodeljka I 2Politike nema rei o prijateljstvu.

2.3 U emu je znaaj polisa za sreu?

Ove tri grupe argumenata nisu sasvim koherentne. Dok prviargument polis vezuje za neskroman zadatak dobrog i uspenog ivota(eu zn), druga dva se zadovoljavaju uzajamnom koristi i zajednicom

prava i pravednosti. U daljem toku Politikepojavljuju se oba odreenja,prvo u III 9 (1280a 32, b 33), a drugo u III 12 (1282b 17: politkon


razumom ovek ne bi mogao da razvije svoju politiku prirodu i ob-ratno, obdarenost razumom se razvija u okviru polisa. Njegovo ostva-renje, bios thertikos, dostie se dodue samo izvan, u smislu imanentnetranscendencije polisa (Nikomahova etika X 6-9, spec. Od. 8).

Na poetkuMetafizike (I 1) Aristotel uvodi razliite nivoe pre svegateorijske racionalnosti: opaanje, seanje, iskustvo, nauku i mudrost. A

uPolitici razlikuje tri stepena praktine racionalnosti i svakoj dodeljujepo jednu vrstu jezike i komunikativne sposobnosti. Na taj nain se po-jaava teza o vioj politikoj sposobnosti oveka: poto samo on raspo-lae viim nivoima praktine racionalnosti i komunikacije, on je sposobnijiza vii koinon ergon i ba zbog toga je u veoj meri politiko bie.

Prvim stepenom racionalnosti i komunikacije, tanije predstepenom,oseajem i posredovanjem bola i zadovoljstva, raspolau i ivotinje. Onim omoguava politiko u jednostavnoj formi, preivljavanje individuai vrsta. Drugi i istovremeno prvi pravi stupanj racionalnosti sastoji se usposobnosti razmiljanja o korisnom i tetnom, kao i u sposobnostimeusobne komunikacije zajednikog. Zato je vodei cilj, preivlja-vanje, mogue podeliti u meu-delove i meu-ciljeve i napraviti irokumreu meuveza, meuzavisnosti. Konano logosprevazilazi perspe-ktivu partikularnih koristi i time dostie pravu politiku dimenziju,zajednicu ne samo dobrog i loeg, nego i pravednog i nepravednog(dikaion kai adikon: 1253a 14-18; dikaion je sloen pojam, kojem

pripada kako pozitivno pravo tako i moralni pojam prava, pravednost;upr.Nikomahova etika V 2, 1129a 32)

3) Protiv ovako razvijene argumentacije moe se izneti Hobsovprigovor da se politiko razumeva samo kao oblik saradnje, a ona, zbogopasnosti od konflikta, mora biti organizovana. Saradnja zahteva islube i institucije sa pravom prinude, ukratko: iziskuje vladavinu.injenino, polis nije specijalan sluaj bezvlasne zajednice. I u Atini

postoje porezi i vojna sluba je obavezna; postoje utvrene mere, novac,procesi u civilnom pravu; putem ostrakizma (ostrakismos) sme da seprotera u egzil; u njoj postoje i krivino pravo i smrtna kazna.

I u AristotelovojPoliticije re o zakonima i potovanju zakona; onvrlo opirno govori o slubama i institucijama, ak i o tri javne vlade,koje mi iz kasnijih teorija poznajemo kao podelu vlasti (Politika IV 14).Utoliko bi bilo vee iznenaenje kada bi u politikoj antropologiji (I 2)o saradnji (istina) bilo mnogo rei, a o pravu na prisilu i vladavini

28 Otfrid Hefe


16/31

podleu korupciji, a sudije moraju da budu nezavisne, ali ne zahteva seda oni u svakom smislu moralno delaju, niti u okviru domainstva, niti

prema svojim prijateljima. Iznenaujue je da se odeljak III 4 ne bavitim problemom.

Aristotel s pravom smatra da se polis ne moe sastojati samo oddobrih ljudi (1277a 37). Prema njegovom miljenju polis nije zaduen

za dobar ivot, nego u sutini samo za zajednicu prava i neprava (upr.Politika 1 2, 1253a 15-18), tako da tezaEtikeprema kojoj pojedinac ipolis prate isto dobro (I 1, 1094b 7, upr.Politika VII 1, 1323b 40 i VII15, 1334a 11) zahteva jednu skromniju interpretaciju. Ne samo da osim

politikog postoji i ivot posveen teoriji, nego polis postavlja samoprivredne i drutvene i pravne okvire za dobar ivot, koji svaki graaninmora sam da izabere i ostvari.

ta, dakle, znai politika priroda oveka? Prema prvom znaenjupolitikog, ovek srean nije sam, ve u zajednikom ivotu sa sebislinima. Drugo, specifino znaenje politikog precizira nain zajed-nikog ivota i pobija istovremeno rado korien ali trivijalizovan pre-vod ens sociale (drutveno bie): ovek ne dostie svoj ivotni cilj,uspean-srean ivot, samo u seksualnosti ili u radu, ne samo u materi-

jalnoj nezavisnosti jedne zajednice i u ekonomskom dobru, ne u kanja-vanju krilaca pravde, ne samo u unutranjem ili spoljanjem miru. Onse dosee tek tamo gde su ovi aspekti priznati tako to su integrisani uivot koji tei viim ciljevima.

Na ovaj nain Aristotel u politikom ima komparativan pojam sairokim pojmovnim spektrom. Poinje skromno, skoro nepolitiki, sa

privrednim vezama kua. Penje se ka rodbinskim vezama, vezamasluenja bogovima i kulturnih zajednica, unutranjoj i spoljanjoj zatiti.

Najvie politiko je zajednitvo koje se ostvaruje u zajednici prava ipravednosti. ovek je u smislu prvog stupnja teze o supsidijarnosti

zavisan od zajednikog ivota sa sebi slinima, ali se anse za zajednikiivot ispunjavaju tek drugi stupanj teze o supsidijarnosti u uslovimakvantitativno vee i kvalitativno zahtevnije zajednice, u polisu kaozajednici slobodnih i jednakih u ovoj dvostepenoj tvrdnji lei potpunoznaenje Aristotelove politike antropologije.

Moderna je skeptina prema obavezivanju zajednice na uspean-srean ivot, krae: sreu svojih graana. Naroito je skeptina premaAristotelovoj interpretaciji sree kao ostvarenja u oveku postojeih


agathon to dikaion). Stvarno je odriv ipak drugi argument. Iako polisna sebe preuzima i zadatke vaspitavanja, npr. itanja, pisanja,gimnastike, muzike i crtanja (VII 14 VIII 7), on niti je odgovoran zaostvarenje sree, ivot posveen teoriji, niti se u okvirima politikogivota postie potpuna vrlina. Obina vrlina dobrog graanina (polits

spoudaios) skromnijeg je zahteva od potpune vrline (arete teleia: Pol.

III 4, 1276b16 ff odn. b34), jer se ona ostvaruje onim to graanin du-guje ostalim graanima.PoEtici, (moralno) politikom ivotu (bios politikos) pripada inter-

akcija dve vrste vrlina: karakternih vrlina (aret thike) i jedne intelek-tualne vrline (aret dianoetik), razboritosti (phronsis:Nikomahovaetika II, 1103a 14ff). Posebno se kod karakternih vrlina pokazuje da do-

brom graaninu nije potrebna potpuna vrlina.Prema uvodnoj reenici Politike (I 1, 1252a 2) svaki polis je za-

jednica, koji kao zajednica postoji radi nekog dobra, a kao polis radinajvieg. Prema razlikovanju elementarnog dobra, obinog ivota (zn)od potpunog dobra, dobrog ivota (eu zn: upr. I 2, 1252b 30), u drugomodeljku Aristotel ne sumnja da se odreeni zadaci polit ike mogu ostva-riti i bez ostvarenja najvieg stupnja vrline. Sve dok je re o obinomivotu, nije potreban itav skup karakternih osobina. Ali za pun pojam

politike on ima trostruki znaaj.(1) Naroito je pravednost pretpostavka polisa, jer bez nje je ugro-

eno kako postojanje tako i dobrobit polisa. Samo kod pravednihgraana zakoni, koji inae imaju pravo prisile, nailaze na dobrovoljno

potinjavanje, tako da je momenat prisile kod njih smanjen i polis nemora stalno pribegavati sredstvima prisiljavanja. Aristotel ovde izraavamisao koja e sve vie biti aktuelna u politikoj filozofiji novogvremena: da pravni i dravni poredak zavisi od morala koji ga podupire.(2) Vrline, veina karakternih kao i razboritost, posledica su polisa, jer

se one uvebavaju i praktikuju u okviru polisa. (3) One seu i prekopolisa, jer vrline graanina obuhvataju samo deo potpune vrline. Kodonih koji vladaju (archon), vrlina graanina treba da je jednaka sa vrli-nom oveka (Politika III 4 1277a 12). Ali njeno blie odreenje negovori o u svakom smislu dobrom graaninu,spoudaios, ve ophroni-mon, razboritom graaninu, naglaavajui intelektualnu kompetencijukojom vladar raspolae. U pogledu njihovih karakternih osobina mo-ralni zahtev je jo skromniji. Nesumnjivo, oni koji vladaju ne smeju da

30 Otfrid Hefe


17/31

upuenih ljudi (I 2, 1253a3, upr. a28). Politika priroda oveka iz vierazloga ne obuhvata celinu oveka; ni kod Aristotela se ivot u dravine poklapa sa potpunim samoostvarenjem.

2.4 Koliko je ubedljiva Aristotelova politika filozofija?

Ukoliko se nastavi itanje Politike jedna stvar moe da zasmeta.Aristotel polis posmatra kao sloenu celinu ne samo u svojoj politikojantropologiji, ve i na poetku knjiga III, IV i VII. U knjizi I delovi sukomplementarna bia, koja su od poetka upuena na zajedniki ivotsa svojim komplementom: kako mukarac i ena, tako gospodar i rob,deca i odrasli. U knjizi III delovi su naprotiv pojedinani graani. Utome bi se mogla videti protivrenost izmeu komplementarnih i meu-sobno odvojivih delova. Radi se u stvari o dve razliite i saglasne perspe-ktive deobe.

Da bi se polis pokazao kao neophodan okvirni uslov za ljude, politi-ka antropologija zapoinje sa jednostavnim, jo uvek ne-politikim,ve isto biolokim ljudima. Ali u njegovu biologiju, tanije antro-

pologiju, spadaju dve stvari. ovek ni kao pojedinac ni kao vrsta samnije sposoban za preivljavanje, to rezultira u potrebi za zajednicom,a u razumu i jeziku lei sposobnost za nju. U ova dva aspekta ovek se

pokazuje kao komplementarno bie. To meutim drugaije izgleda kadaje Aristotel ve izgradio dotinu politiku zajednicu i kada se pita ko je pravno-politiki a ne vie bioloki deo ove zajednice. Ovaj deo,pojedinani graanin, ostaje bioloko-antropoloko komplementarno bie: mu svoje ene, gospodar svojih robova i otac svoje dece. Upravno-politikoj perspektivi se moe apstrahovati od ovih uloga kojeoveka odreuju kao lana jednog drutva, domainstva. Utoliko

pravno-politika podela drave u knjizi III moe da stane na pola puta,makar da u uslovima patrijahalnog drutva Atine doe samo do efovakua. Ona sme da zanemari sve kune uloge jer su pretpolitike suprug, otac i gospodar robova, koje osnovnija, atropoloka perspektivaiz I 2 mora da tematizuje. Jer prema normativnoj ideji uspenog ivota,ona iz pretpolitikih odnosa treba da razvije nunost politikih.

Prema Aristotelu nisu prvo zajednice od kojih se kasnije zahtevapomo. Aspekt pomoi je u genezi polisa. Zajednice se grade upravo iz


razumskih mogunosti. Ne sumnja se samo u mogunost zajednice daoveku pripomogne u samoostvarenju, ve postoji bojazan da ona u tim

pokuajima postane neliberalna, ak totalitarna. Ti pokuaji zadiru uslobodnu igru drutvenih sila i u privatnu sferu pojedinca.

Da bi se Aristotelova pozicija pravilno procenila pravi se razlikaizmeu njegove formalne i supstancijalne definicije sree. Kod prve je

re o specifinom odreenju cilja, o srei kao cilju iznad kojeg se nemoe misliti nijedan drugi (upr.Nikomahova etika I 5), a u drugoj ospecifinom zadatku i delovanju oveka, o logosu, o jeziku i razumu,kao ergon tou antropou. Formalno, srea za Aristotela nije uobiajeni,pozitivan, ali jeste nuan cilj. On utoliko nije pozitivan ukoliko ovekalternativno ne moe teiti lepoti, bogatstvu i poslovnom uspehu ilisrei. On predstavlja vie onaj horizont u kome svi uobiajeni ciljevi iinteresi pronalaze svoj smisao. Kada se tako razume, u srei je krajnji,najvii i prirodni cilj ovekovog stremljenja. Aristotelova formalnadefinicija se moe prihvatiti i kada se sumnja u supstancijalnu, bilouopte, bilo u okvirima politikog.

Dalje, mora se razlikovati izmeu jednog samo indirektnog znaenjapolisa za dobar ivot, iako sam Aristotel na to uvek ne ukazuje (npr.Nikomahova etika VII 2, 1325a7). I ne sme se prevideti koliko se grkipolis razlikuje od moderne drave. Kao jedno pregledno mesto sa po-znatom topografijom i stanovnitvom, zajednica veliine Atine nijesamo udruenje usmereno na korist, ve i domovina; i ve zbog toganudi mnogo vee direktne anse za sreu od dananje drave u kojoj jezahvaljujui raznovrsnim birokratskim i policijskim sredstvima mnogovea mogunost zloupotrebe nego u antikom polisu.

U interpretaciji ideje dobrog ivota normativan element se ne smeprenaglasiti. Iako Aristotel to ne kae, polis je od koristi i za one kojislede ivotne strategije kao to su ivot uivanja ili trgovine, koji su

suprotni njegovom supstancijalnom pojmu sree (upr. Nikomahovaetika I 3).Jedna odlunija granica polisa pronalazi se i u ovekovoj logos-

prirodi; ona ne slui samo zajednikom delanju, ni jedino ni primarno.Ne samo uEtici (X 6-7) ve i u Politici, teorija kao najvia formaovekovog samoostvarenja pripada dobrom delanju, eupragia (PolitikaVII 3, 1325b14). Mogue je da Aristotel upuuje upravo na teoriju kadagovori o ljudima koji stoje na viem nivou od obinih, tj. na zajednicu

32 Otfrid Hefe


18/31

u cilju mira (VII 14, 1333a35), on u tome, kao i Platon, ne vidi povodda razmilja o meunarodnom pravnom poretku.

Nedostatak pogleda na panhelensku zajednicu je utoliko iznena-ujui jer je neophodan za oba cilja Politike: kako za preivljavanje(zn) pojedinih polisa, npr. s obzirom na pretnju Persije, tako i zauspean ivot (eu zn): za religiozno, jeziko-kulturno i privredno, kao

i za pravno jedinstvo. Razlog za ovaj nedostatak mogao bi da lei uprecenjivanju potencijala autarkije pojedinanog polisa (Politika VII 4,1326b22-25). Uprkos tome moe se uvideti da momenat koji izazivastvaranje polisa, nedostatak samostalnosti pojedinca, ak izaziva veaudruenja. Tu se uostalom pokazuje i trei nivo teze supsidijarnosti:ona zahteva stvaranje novih, obuhvatnijih drutvenih jedinica, na krajui jednu istinski globalnu, onu koja bi obuhvatala celinu oveanstva.

Literatura

Cooper, J.M., Political animals and civic friendship, u: Patzig (prir.)Aristo-teles Politik.Akten des XI. Symposium Aristotelicum, Gttingen, 1990,str. 220-242.

Hffe, O., Grundaussagen ber den Menschen bei Aristoteles, u: Hffe,Et-hik und Politik. Grundmodelle und probleme der praktischen Philoso-phie, Frankfurt/M, 1979.

Kullmann, W., Der Mensch als politisches Lebewesen, u:Hermes 108/1980,str. 419-443.

Mulgan, R.G., Aristotles doctrine that man is a political animal, u: Hermes102/1974, str. 438-445.

Stein, S.M.,Aristotle and the world state , London/Colchester, 1968.


tog razloga to individue ne mogu svoje ivote da oblikuju atomski,svaka za sebe. Isto tako nastaju i vee i obuhvatnije zajednice, upravotu gde one ve postojee forme nalaze granicu svojih mogunosti.

Pitanje gde je to sluaj zavisi od faktora koji deluju oveku iza lea.Za nie drutvene jedinice odgovorni su bioloki impulsi, seksualnost,

potreba za pomoi kod dece i neutralnije kod Aristotela izraeno

razliite radne nadarenosti. Za nastanak polisa je opet suodgovornanormativna perspektiva, koja nije drugaije nego kao i bioloki faktoriosloboena od uticaja subjektivnih miljenja; ovek ima prirodni interesza uspenim ivotom, sreom (eudaimonia).

Aristotelovac ranog novog veka, Johan Altusije (Johannes Althu-sius), u svojojPolitici (1614, 17, 25-33) uzima u obzir jo obuhva-tnije jedinice, one koje u Aristotelovo vreme nisu postojale. On preuzimaosnovni nain Aristotelove argumentacije; osnovni pojam politikog jeconsiciatio symbiotica, ivotna zajednica. Na njenoj najmanjoj formi,

braku, gradi se sukcesivno i organski drutvena celina: prvo porodica icehovi, onda optina, grad, zemlja, provincija i na kraju carstvo.

Ali Aristotelova politika antropologija nije bila ubedljiva samo uranom novom veku, ve je to i danas, ali uz ogradu: ona je ubedljiva sa-mo u osnovi jer se u njoj pojavljuju najmanje dva kritina momenta. Sa

jedne strane je Aristotelov pogled na javnu upravu ulepan jer u njojprimarno vidi nosioca reda, a manje vladanja. Sa druge strane je jedanznaajan deficit. Iako su kod Grka postojale zajednike institucije, kaoolimpijske igre i zajednica delfskog kulta, zajedniki novac, trgovinskai ratna udruenja, kao i veze sa zajednicama izvan Helade, nedostaje

pokuaj njihovog teorijskog poimanja. ak se ne pronalazi nijednameuhelenska pravna zajednica koja nadilazi polis. A u Aristotelovoj

Politici se ne spominje ni mirovna konferencija koju je sazvao Filip IIposle pobede nad Atinom i Tebom iz koje je proizaao panhelenski sa-

vez. U pismu, politikoj opomeni svom bivem vaspitaniku Alek-sandru, Aristotel je navodno razvio viziju jedne svetske drave,kosmopolisa sa ustavom i vladom bez rata (tajn (Stein) 1968). Da seu temama tako bogatom delu kao to je Politika ne pronalazi pokuajkoji bi iao u tom pravcu, kosi se sa pretpostavkom da je to pismo, nama

preneto samo na arapskom jeziku, napisao Aristotel. U meunarodnoj perspektivi koju Aristotel svakako uzima u obzir (Politika II 6,1265a20), on je ipak dete jedne ratne kulture. Iako on kae da je rat

34 Otfrid Hefe


19/31

Pjer Pelegrin

3. Domainstvo i robovlasnitvo (I 3-13)

Odeljci od 3 do 13 knjige IPolitikebave se hijerarhijskim vezama,koje su u osnovi oikia-e. Izraz oikia, obino preveden kao kua iliporodica, oznaava prvu prirodnu ljudsku zajednicu; njen cilj je dazadovolji ono to Aristotel naziva dnevnim potrebama, a to se svodina dve osnovne potrebe: razmnoavanje (gennesis) i samoodranje(stria). Ukoliko se pri razmatranju oikia-e nadalje upotrebljava izrazporodica, mora se istai da tu nije re o porodici u modernom smislurei, ak ni kada bi se ona proirila na vie od dve generacije, ve ozajednici koja ne obuhvata samo bioloke roditelje. Aristotel razlikujetri veze: izmeu gospodara i roba, izmeu supruga i supruge, i izmeuoca i deteta. Iako je ispitivanje odnosa prema robu najdue (posveenisu mu odeljci od 3 do 8), ono svoj smisao dobija unutar obuhvatnijegistraivanja porodice, kao to emo videti. To je neke komentatorenavelo na pokuaj odbrane Aristotela od prigovora, prema naemvienju nitavnih, da je on utemeljiva robovlasnitva koje je muiloGrku njegovog vremena. Aristotel ne daje filozofski blagoslovtadanjem sistemu robovlasnitva. Ovde je re o jednom drugaijemodnosu zavisnosti, koji Aristotel smatra prirodnim. Ali i taj odnos

predstavlja jednu vrstu robovlasnitva, tako da nije neprikladno govoritio robu (doulos) i robovlasnitvu (douleia).

Ono to najvie iznenauje, a ujedno i poraava, Aristotelov tekst je

jedina analiza koju mi danas imamo kakvo je robovlasnitvo u antici bilo. Stoici, na primer, sigurno daju jedan potpuno drugaiji smermiljenju o robovlasnitvu, upravo protivljenjem predstavi ostalihgrkih mislilaca prema kojoj je hijerarhija prirodna i time dobra.Ukoliko je za hijerarhijsku strukturu drutva kriva moralna slabostnjegovih lanova a ukoliko su ljudi po prirodi odreeni da stvarajuzajednicu ravnopravnih bia za robovlasnitvo bi se teko moglo

pronai etiko opravdanje (upr. Erskin (Erskine) 1990). Stoiki autori,


20/31

sledeem odeljku (a34-b12) Aristotel upozorava da se ove veze nesmeju brkati: injenica da se kod obe radi o hijerarhijskim vezama ena i pokoravajue su po prirodi potinjene mukarcu i gospodareem

ne dozvoljava da se one svedu jedna na drugu. Svaki od vladajuihodnosa upuuje na specifine razlike (upr. I 1, 1252a7-9). Obe zajedni-ce, ona suprunika3 i ona gospodareeg i po prirodi pokoravajueg,

zajedno ine porodicu, prvu prirodnu zajednicu (upr. I 2, 1252b9/12).Neto kasnije (3, 1253b5) Aristotel precizira da porodicu konstituiu trizajednice, naime ona izmeu gospodara i roba, ona izmeu supruga isupruge, i ona izmeu oca i deteta.

Na kraju treeg odeljka Aristotel objavljuje da e razviti teorijukojom bi odgovorio na dva pitanja o kojima se diskutovalo u njegovovreme a iji je status vrlo razliit: da li je vladavina gospodara nadrobom iste vrste kao i ostale forme vladavine? Da li je robovlasnitvo

protivprirodno? Na prvo pitanje Aristotel jo u prvom odeljku odgovaranegativno, iako svoj odgovor ne potkrepljuje argumentima. Njegovo

pitanje ovde dobija novu, precizniju formu. Autori sa kojima Aristotelpolemie, najverovatnije platoniari, veruju da postoji jedna opta naukao vladavini (despotik epistm), koja se na isti nain odnosi na up-ravljanje domainstvom, polisom ili kraljevstvom; kako je re o jednojnauci i zadaci su isti. Na drugo pitanje Aristotel odgovara svojom teori-

jom o prirodnom robovlasnitvu, po kojoj se ono smatra pravednim, aostali oblici robovlasnitva nepravednim.

Aristotelov postupak je odlino razjasnio Viktor Goldmit (VictorGoldschmidt, 1973). Aristotel prvo razvija pojam roba (I 4) da bi na os-novu njega ispitivao da li zaista ima takvih ljudi (5, 1254a17). Pri tomese Aristotel poziva na ono to sam oznaio kao njegovu psihologiju. Onveruje da je time odgovorio na pitanja o legitimnosti robovlasnitva (I 6)i o takozvanoj nauci o vladavini. U delu koji sledi on se bavi voenjem

domainstva, u koje se robovlasnitvo ubraja samo kao jedna oblast.

Domainstvo i robovlasnitvo 39

koliko se prema postojeim svedoanstvima moe suditi, stvarnostrobovlasnitva ipak nisu podvrgli analizi.

Aristotelova teorija robovlasnitva se od poetka moe posmatrati izdve perspektive. injenica da ljudi po prirodi i time s pravom trebada budu robovi, objanjava se iz opte strukture onoga to se moenazvati Aristotelovom psihologijom. Ali Aristotel uPolitici ne postupa

na taj nain, iako se poziva na psihologiju. U tekstu se izvodi analizakoju treba pratiti korak po korak.Princip na kojem se zasniva itava knjiga I Politike je teleoloki:

svaka ljudska zajednica1 osniva se zbog jedne odreene stvari. Tu jetvrdnju Aristotel morao smatrati oiglednom: ak i onaj ko organizacijukosmosa smatra sluajnom, priznae da ljudi osnivaju zajednice zbog

jednog odreenog cilja, iako se mogu varati u pogledu njegove ko-risnosti ili tetnosti ili ga ne ostvariti. Zajednice su ili prirodne ili kon-vencionalne. Re je o jakoj tvrdnji koju Aristotel uvodi u odeljku 2knjige I razmatrajui polis, a da je nije obrazloio. Prirodnost prve ulogikom, ne u hronolokom smislu ljudske zajednice, oikia-e, bie uodreenom smislu implicitno dokazana. Porodica je prva od svih pri-rodnih zajednica s obzirom da zadovoljava najosnovnije potrebe, kojese smatraju prirodnim. Ova teza je, kako se smatra, utvrena na poetkudrugog odeljka (I 2, 1252a24-b14).

Tekst se dalje razvija na sledei nain: postoje dve nune veze meuljudima, upravo radi zadovoljavanja dva nagona, naime razmnoavanjai samoodranja. Svakom od nagona odgovara razliita veza. Vezaizmeu mukarca i ene zadovoljava ljudski nagon za razmnoavanjem,koji odgovara prirodnoj potrebi svega to je ivo da za sobom ostavineto sebi slino.2 Veza izmeu onog po prirodi gospodareeg i onoga

po prirodi pokoravajueg slui osiguranju samoodranja i to meuso- bnom ouvanju gospodareeg i pokoravajueg (upr. 1252a34). U

38 Pjer Pelegrin

1 Mogue je da Aristotel misli da to pogaa i zajednice ivotinja, ali misao je ovdeformulisana u pogledu na ljudske zajednice: jer radi onoga to misle da je dobro ljudirade sve (I 1, 1253a 2-3).

2 U razmnoavanju ljudi, osim prirodnog nagona pojavljuju se i drugi faktori, odkojih Aristotel govori o svesnom izboru (prhairesis). Kada kae da zaee nije svestanizbor, on misli da to nije krajnje objanjenje. Krajnje objanjenje je u osnovnom

prirodnom nagonu. Meutim, kada za to ima uslova, ovek oigledno moe izabrati dase razmnoava odnosno ne razmnoava. Naravno, puno ena, slobodnih ili ropkinja,nije imalo mogunost suodluivanja o tome.

3 Veza mukarca i ene unutar porodice mora se opisati kulturolokim izrazom, ane biolokim, ukoliko je ta veza deo porodice.


21/31

Roba ovde odreuje pomou sledeeg argumenta: razlika izmeustvaranja i delanja (praxis) sadri se u oruima koja se upotrebljavaju;ivot je delanje; rob je dakle orue koje slui delanju. (Na ovom mestuAristotel ne koristi izraz organon, ali se kasnije, 1254a17, pronalaziformulacija praktino orue). Ovde je vano primetiti da se teorijskisutinske premise argumenta moraju proiriti: rob je doveden u vezu sa

ivotom (bios). Teza je vrlo teka za razumevanje, a Aristotel je jopojaava, uporeujui odnos roba i gospodara sa odnosom dela premacelini: kao to je deo potpuno deo celine, dok celina ne pripada delu,tako i rob pripada potpuno gospodaru, a da ovaj njemu ne pripada.Aristotel u ovome ide jo dalje, sve dok ne objasni da rob predstavljaneku vrstu ivog ali odvojenog dela gospodareva tela (I 6,1255b11 idalje). Ova veza je mnogo tenja nego veza izmeu poslodavca iradnika, pa bio on i rob. Bez sumnje, nijedan posednik plantaa u ju-nim dravama Amerike nikada nije svog crnog roba posmatrao kaodeo, pa ni kao odvojeni deo, svog sopstvenog tela...

3.2 Porodica i ekonomija

ta Aristotel razume pod robom i robovlasnitvom moe biti jasnosamo ukoliko se prvo razume priroda i funkcija oikia-e. To vodi pitanjuupravljanja domainstvom, tj. ekonomiji u etimolokom smislu terei.

Pojednostavljeno, Aristotelova pozicija je sledea. Politika prirodaljudi oznaava i da ljudima tanije onim ljudima, koji su mukarci,Grci, odrasli i poseduju dovoljno etikih kvaliteta samo ivot u polisudozvoljava potpuni procvat, koji Aristotel, kao i mnogi drugi, zove srea(eudaimonia). Postojanje polisa kao zajednice koja se ne redukuje na

druge zajednice zahteva strogo odvajanje funkcija. U tekstovima koji gaine prvim, a bez sumnje i poslednjim, stvarnim politikim misliocem,Aristotel pokazuje da se sa jedne strane polis razlikuje od porodice isela, koji slue samo zadovoljavanju dnevnih potreba, iako na jedan

prefinjen nain, a sa druge, polis nije ni privredni ni vojni savez. Srease ostvaruje praktikovanjem jedne odreene vrline, politike vrline. Onase moe razviti samo u zajednikom ivotu jednakih graana u okviru

politikih institucija, iako se graani kao jednaki naizmenino smenjuju


3.1 Pojam roba

etvrti odeljak na prvi pogled deluje loe struktuiran. Zapoinjepodseanjem na vrlo vanu taku, kao to emo kasnije videti, premakojoj se problem robovlasnitva pojavljuje unutar porodice. Porodici,

prvoj prirodnoj zajednici, potrebni su robovi. Tekst je teak, tei nego

to veina interpretatora veruje. Aristotel roba na poetku definie kaoorue (organon): deo imovine (ktma) je orue; rob je ivi deo imovi-ne, sledi da je on ivo orue. Imovina, o kojoj je re, definisana je kaocelina orua (1253b31 i dalje) ili kao celina delova imovine, od kojih

je svaki od njih orue. Imovina je vrlo precizno odreena: kako je napoetku odeljka reeno, ona je deo porodice (b23: meros ts oikias).Imovina ne pokriva sve ono to jednom licu (u pravnom smislu te rei)pripada. Ako neko poseduje rudnike srebra, na osnovu kojih peku-lacijama ostvaruje dobit, tu nije re o porodinoj imovini. Iz tog razlogataj nee ni svoje robove, ukoliko oni u tim rudnicima rade, koristiti

prirodno, ni ukoliko je re o individuama koje su po prirodi odreeneda budu robovi, jer oni nisu odreeni da ispunjavaju tu funkciju.

To treba imati u vidu prilikom itanja sledeeg odeljka (1253b27-1254a1), iz koga se stie utisak kao da Aristotel o robu govori u jednomisto tehnikom smislu. S obzirom da orue ne radi samo od sebe, kako

je potrebno neto to e pokrenuti njegovo dejstvo i, iako to mogu bitii maine ili ivotinje, iza njih se mora nalaziti ljudska delatnost. Taansmisao izraza organon pro organn (1253b33) nije potpuno jasanon moe znaiti kako orue koje se koristi umesto nekog drugog kaoi orue ija upotreba prethodi onim oruima koje pokreeon morada se razume u smislu one kontrole koju ovek vri nad oruem kojekoristi. Zato se onda taj kuni sluga definie kao rob? Zar se ak i u

porodici ne zapoljavaju nadniari, koji nisu robovi a koji upravljaju

oruima?Na ovom mestu (1254a1 i dalje) Aristotel precizira svoju definicijuroba kao orua, menjajui tako i njen sadraj. Neki komentatori verujuda Aristotel time koriguje svoj sopstveni i ujedno neuobiajeni nainupotrebe izraza orue (organon), s obzirom da grka re organon ustvari oznaava orue za stvaranje neega (upr. Njuman (Newman)1887, II 139). To je sigurno tano, mada se Aristotel u razlikovanjudelanja i stvaranja u oba sluaja poziva na orua (organa; 1254a6).

40 Pjer Pelegrin


22/31

Da bi ostvarila svoje zadatke, porodica mora da obezbedi i obradi ze-mlju. Pri tome moraju da budu potovani jasno utvreni uslovi, obez-

beenje i obraivanje zemlje ne sme da ugrozi prirodnost porodice nitida dovede u pitanje potinjenost porodice polisu. Porodica naravno ima

prirodnu tendenciju ka autarkiji. Aristotelov pojam autarkije je tekorazumeti iz dananje perspektive, jer on nije miljen isto ekonomski.

Jedna ljudska zajednica je samodovoljna kada njene funkcije i njenopostojanje nisu zavisni od onoga to je izvan nje. U tom smislu sa-modovoljno je skoro istog znaenja kao potpuno ili savreno(teleion). Aristotel pokazuje da se potpuna i stvarna autarkija moe

pripisati samo polisu (I2, 1252b28). Tako onaj polis koji je ekonomskipotpuno nezavisan ne bi bio i samodovoljan u Aristotelovom smislurei ukoliko bi bio pokoren. Za porodicu je autarkija u principu eko-nomska, s obzirom na prirodu potreba koje ona treba da zadovolji. Kod

porodice je re o mogunosti preivljavanja i razmnoavanja i u tomerauna samo na svoju radnu snagu. Aristotel tvrdi da postoji prirodnavetina sticanja sredstava jer porodica, da bi ispunila svoj zadatak, morada obezbedi i obradi zemlju, u emu uestvuju i robovi (upr. I8,

1256b26-30/a1-3). Najvaniji deo vetine sticanja sredstava je onaj kojije usmeren na hranu. Nain obezbeivanja hrane odreuje ak i nainivota (bios). On se sa jedne stane u osnovi svodi na obraivanje, a sadruge na razliite varijante nasilnog prisvajanja: lov, ribolov, uline

pljake, rat, ukoliko on vodi obezbeivanju ivotno neophodnih dobara,u prvoj liniji, robova; takav rat je po prirodi pravedan (1256b26). Priobezbeivanju ivotno neophodnih dobara, lanovi porodice su uosnovi upueni na prirodu, koja treba da im obezbedi ono to im je po-trebno (upr. 1256b7; 10, 1258a34). Tu se pronalaze osnove porodineautarkije. Ona se svodi ili na jedan jedini oblik sticanja sredstava, sto-arstvo ili zemljoradnju, ili nekoliko, ukoliko jedan nain nije dovoljan

da obezbedi autarkiju porodice (upr. 1256b2). I tu se moe pronai i os-nova za autarkiju polisa. Tako Aristotel, iako se ovde bavi upravljanjemdomainstvom, upuuje na to da je prirodan nain sticanja sredstavakoristan za polis (upr. b30) i time se bave kako domain porodice takoi dravnik (b38).

Dve primedbe: prvo, sve to je ovde reeno o upravljanju doma-instvom vai oigledno i za skupine porodica, selo, kao i za skupinesela. Dalje, izgleda da je autarkija glavni kriterijum za prirodnost po-


na vlasti. Potrebe, koje se mogu nazvati pretpolitikim, i dalje suprisutne i moraju biti zadovoljene. Razmnoavanje i samoodranje, kaoto je ve reeno, osnovne su potrebe i njihovo ispunjenje je zadatak

porodice. I kao graanin ovek ostaje ivo bie koje mora da se hrani,ouva svoje telo i razmnoava se. On ostaje lan porodice, koja ga zasebe vezuje mnogovrsnim emotivnim vezama. Prema Aristotelu ove

razliite potrebe mogu i moraju da se zadovolje u nepolitikiminstancama, kojima se moe dati jedna odreena autonomnost, iako suone istovremeno vrsto potinjene politikim. Aristotel ne preuzimaPlatonovo reenje. Slabljenje porodice nije ak ni tema za razmatranje,

jer snaga porodinih veza ne preti politikom jedinstvu, ali porodica nesme prekoraiti oblast svog delovanja.

Od osmog odeljka Aristotel suprotstavlja prirodnu ekonomiju (oiko-nomia) tj. dobro voenje domainstva, i njeno mogue izopaenjeekonomiju u dananjem smislu rei, osloboenu potinjavanja politi-ci. Ekonomska sfera u modernom smislu, tj. ona u kojoj je re o produk-ciji i razmeni dobara bez polaganja rauna u odnosu na ciljeve zbogkojih se stvara i razmenjuje, predstavlja veliku opasnost za polis. Kada

logika profita dobije prvenstvo, ona e inficirati i institucije polisa i utome se sastoji kraj politike vrline. Iz tog razloga Aristotel iskljuujezanatlije iz graanstva: kada oni zarauju novac na dobitku je itavpo-lis, meutim, ukoliko oni polisu nametnu svoj red vrednosti, polis e bitidepolitizovan. Takva forma vlade, ne tako retka u Aristotelovo vreme,ima svoje ime oligarhija, a injenino se sastoji u plutokratiji. Istovre-meno graani treba da izbegavaju zanate i trgovinu. Svoje vreme presvega treba da posvete vanijim delatnostima; Aristotel govori o politicii filozofiji (I7, 1255b36). Protiv fizikog rada jo vie govore etikirazlozi, jer izmeu vrline i fizikog rada postoji netrpeljivost, isplativ iline, fiziki rad poniava oveka i ini ga neprijemivim za vrlinu.

Na ovom mestu stojimo pred jednom osobitom slikom. Skicirajuiekonomiju (oikonomia), koja je u skladu sa prvenstvom politike,Aristotel kao njen negativ odreuje protivprirodnu ekonomiju, koja

je injenino ekonomija u dananjem smislu, dakle trina privreda. Utom smislu se moemo sloiti sa Karlom Polanjijem (Karl Polanyi,1957) da je Aristotel otkrio ekonomiju. Da bi spreili nesporazume,upravljanje domainstvom zvaemo isto kao i Aristoteloikonomia,a ekomomijom oznaavamo ono to se danas pod tim razume.

42 Pjer Pelegrin


23/31

raspolae namirnicama uvek na isti nain; a sa druge strane razmenaizmeu ljudskih zajednica ispunjava jednu funkciju u ostvarenju njihove

prirode: ona omoguuje ostvarenje prirodne autarkije (a30)4. Da Ari-stotel razmenu smatra prirodnom, primeuje se i u primedbi datoj u vezirazlikovanja upotrebne i razmenske vrednosti: i onaj ko razmenjujecipelu, koristi je kao cipelu, jer onaj ko je trampi, trampi je da bi je

nosio (upr. 1257a7).Druga novina je uvoenje novca. Novac je prirodan jer je neophodan(upr. 1257a33: ex ananks). Uvoenje novca nije po sebi neprirodno

jer novac pojednostavljuje razmenu, koja doprinosi ostvarenju autarkijezajednice. Autarkija, dakle, omoguava da se uvedu nova sredstva, uz

pretpostavku da joj ta sredstva stoje na raspolaganju. Hrematistika serazlikuje od prirodne vetine obezbeivanja sredstava u dva aspekta.Prvo, novac ovde ne slui vie posredovanju izmeu dve vrednosti, ve

predstavlja cilj, i tako se hrematistika moe oznaiti kao trgovina(kapelike); trgovina ide za tim da pravi novac, i to ne na bilo koji nainve samo putem razmene novca. (1257b21). Ta analiza pokazuje da

je Aristotel uvideo razliku izmeu produkcije vrednosti radom i veta-

kog poveanja vrednosti samom trgovinom. Drugo, cilj hrematistike sesastoji u sakupljanu bezgraninog bogatstva. Kako jedan proces nemoe biti usmeren ka dva cilja, zajednica koja je pod uticajem hre-matistike teie poveavanju svog prostora, a ne dobrom ivotu (upr.1257b40). Ova Aristotelova analiza sadri tekou i istovremeno pred-stavlja vaan korak u njegovom miljenju.

Zato se deava prelaz vetine prirodnog sticanja sredstava u njenizopaeni oblik? Aristotelov tekst ostavlja utisak da je ovaj prelaz ne-minovan: kada je zbog nunosti razmene pronaen novac, nastao je idrugi oblik sticanja sredstava, trgovina (1257a41-b2).5 Prema Aristote-lovom gleditu, ipak nije mogua pretpostavka o nunosti, dakle prirod-

nosti ovog prelaza, jer bi to znailo prihvatanje predstave da se prirodanuno pretvara u svoju suprotnost. Reenje problema se pokazuje u


rodine zajednice. Porodica odrava svoj prirodni karakter u onoj meriu kojoj raspolae sredstvima koja su joj potrebna za ispunjenje svogzadatka, ispunjenje osnovnih prirodnih potreba. Jo znaajnije je mestood 1256b30 do devetog odeljka: najvea opasnost za prirodnost

porodice ne lei u nedostatku sredstava ve u izobilju.Deveti odeljak je s pravom poznat iz vie razloga. On pre svega

pokazuje kako oikonomia, kao izopaena, izgubivi svoj prirodnikarakter moe da ugrozi primat politike i time istovrememo ljudskiivot lii pravog cilja, sree. Vetina sticanja sredstava (chrematistike)moe uzeti protivprirodni oblik, i to vrlo lako jer se prelaz deava ne-opaeno, a obe vetine, i pravilna i izopaena, imaju isto ime i bave seistim stvarima. Aristotel svoju analizu zasniva na epistemolokim raz-matranjima: svaka vetina neogranieno tei svom cilju, npr. vetinaleenja tei neogranienom uspostavljanju zdravlja (upr. 1257b25), iakosu sredstva koja se za taj cilj koriste ograniena. Cilj prirodne vetineobezbeivanja sredstava, koja je deo oikonomia-e, sastoji se u ispunje-nju potreba i u svojoj tenji je neograniena, dok su ograniena sredstvakoja su joj za to potrebna. Aristotel govori o istinskom bogatstvu, pod

tim razume u sutini ivotno neophodna dobra i robove, jedno takvoimanje koje je dovoljno za dobar ivot ne obuhvata neogranienomnogo stvari (8, 1256b31 i dalje). Izopaena vetina sticanja sredstava,koju u dalje zvati hrematistika, uzima sredstva kao cilj, time to zacilj odreuje gomilanje bogatstva. Ovu vezu Aristotel sumira na sledeinain: Naime, oblast jedne zalazi u oblast druge, jer je predmet kojimse slue isti. Meutim, upotreba jednog te istog imanja nije usmerenaka istom cilju, i dok vetina voenja domainstva ima svoj poseban cilj,dotle je cilj bogaenja samo gomilanje novca. (I9, 1257b36-38)

Ova opasnost ne pogaa ni porodicu u strogom smislu, niti dobroshvaenu oikonomia-u. U porodici se sve deli (1257a21), a hrema-

tistika se javlja potpomognuta uvoenjem dve novine, za koje u poro-dici nema mesta, a koje se pojavljuju sa poveanjem zajednice. Prva odnjih je razmena. Aristotel, koji prvi pravi razliku izmeu upotrebne irazmenske vrednosti cipela se moe koristiti kao cipela ili se razmenji-vati sa nekim dobrom iste vrednosti (upr. 1257a6-15) ne osuujerazmenu. On eksplicitno objanjava da jedna takva razmena nije protiv

prirode (a29), jer se zasniva na prirodnim datostima ona se javlja uonoj situaciji koja je prirodom odreena, a u kojoj stanovnitvo ne

44 Pjer Pelegrin

4 injenica da se cipela u razmeni ne upotrebljava na za nju svojstven ( oikeion)nain, nagnala je neke komentatore da razmenu ne smatraju zaista prirodnom; upr.itrumpf (1991, 327) Mikel (Meikel 1991, 165).

5 Tekst bi se mogao itati i drugaije: im je pronaen novac, nastao je, zbognunosti razmene, jedan drugi oblik vetine sticanja sredstava... [upr. srpski prevod].Ja ne preuzimam ovaj nain itanja, jer mi se ini da Aristotel naglaava da novac sasobom vue trgovinu.


24/31

3.3 Za robove je i korisno i pravedno da robuju (I5, 1255a2)

Nema sumnje da je rad robova u grkoj antici shvaen kao normalanoblik zadovoljavanja drutvenih potreba. Pijer Vidal-Nake ((PierreVidal-Naquet)1981; upr. Garland (Garland, 1982)) je pokazao kakve sutekoe Grci imali samo da predstave mogunost postojanja drutva bez

robova. U utopijskoj literaturi se takva drutva pojavljuju upredisto-rijsko vreme. U prikazivanju izvrnutog sveta, kao recimo u Aristofano-vim komedijama, najuvrnutije su one situacije koje opisuju vladavinuena (ene u narodnoj skuptini iliLisistrata) ili komunizam (Ptice); uoba sluaja zadrano je robovlasnitvo. Nesumnjivo je da je Aristotelosuivao vladajuu praksu robovlasnitva, koja je uprkos neznatnoj

produktivnosti rada robova tesno povezana sa trgovinsko-ekonomskompraksom njegove epohe.

Polisu, kako ga Aristotel razume, robovlasnitvo nije ekonomskinuno. Ako su polisu potrebni radnici, koji moraju da se dre na udalje-nosti od politike sfere, i iako je upravo to nesumnjivo jednostavnijeukoliko je re o robovima, izmeu ostalog i zbog toga to oni potiu iz

drugih zemalja, za radnike nije po svaku cenu neophodan status robova.Postoje i drugi sistemi koji se npr. baziraju na malim proizvoaimakoji se plaaju novcem ili u naturi; neki od tih sistema vodili su odnosi-ma koji jedva da su bolji od robovlasnitva. Meutim, robovlasnitvo jenuno za porodicu kakvu Aristotel koncipira.

Ali ova nunost i nije ili vie ni

Documents

Otfrid Hefe - Aristotelova Politika