Rođendanska zabava

Panos KarnezisTHE BIRTHDAY PARTY

Copyright © 2007, Panos KarnezisAll rights reserved.

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Panos Karnezis

Rođendanska zabavaPreveo sa engleskogAleksa Golijanin

MMXIII

Prethodne noći otišao je na spavanje ostavivši prozore ši-rom otvorene, iako mu je doktor za večerom rekao da biga u njegovim godinama čak i najmanja infekcija moglaubiti. Ujutru su ga probudili šuštanje zavesa i sveži pove-tarac koji je duvao kroz francuske prozore okrenutemoru, a on je otkrio da je još uvek živ. Zbacio je sa sebepokrivač i onako nag se naslonio na uzglavlje; zagledan uoblake, s rukama iza glave, razmišljao je o svom snu.Uspeo je da sastavi četiri sata sna, što je bio redak uspehza čoveka mučenog nesanicom, čije su noći bile nepreki-dno mučenje, ali ni taj san mu nije doneo olakšanje. Sa-njao je da je dečak, u Izmiru, i da je po prvi put videomrtvaca, nekog poslužitelja s parobroda, koji je u svađidobio udarac nožem u srce, kako pluta licem okrenutimnagore, u prljavim lučkim vodama. U svom snu, MarkoTimoleon je stajao na promenadi, obučen u prugastu pi-džamu, i gledao kako struja odnosi mornara ka pučini,

5

gde su ribe čekale da mu pokljucaju oči. Čudno je bilo tošto mu je mrtvac mahao.

Duboko je verovao u snove i druga predskazanja, imada je bio vernik, bogu se pokoravao s manje odušev-ljenja. Redovno se savetovao sa astrolozima, hiromanti-ma i vidovnjacima, što je bila tajna koju je čuvao pred su-parnicima i većinom prijatelja, gledajući na svojapredosećanja kao na poslednju nepriznatu nauku – kaona neku vrstu vremenske prognoze. Nije potpisivao nika-kve ugovore trinaestog u mesecu, zabranio je da se u kućidrže mačke, pod izgovorom da je alergičan na njih, i ba-cao so preko ramena da bi odagnao đavola. Plašio se dane bude živ sahranjen; čitao je o tome kod Plutarha, kojije opisao pogubljenje vestalskih devica, koje su prekršilesvoj zavet na čednost u doba Rimljana, i ponovo naišaona to u jednom članku o Svetom Tomi Kempijskom.

Zanimljivo je bilo to što Marko Timoleon nikada prenije sanjao smrt ili vodu: sve do tada, njegovi snovi su biliprosta sećanja na događaje iz njegovog života. Imao je do-bro pamćenje, naročito za sitnice. Kada bi sanjao žene,mogao je da prizove miris njihovih kosa, njihove mlade-že, mirise njihovih parfema. Kada bi sanjao automobile,mogao je da se seti njihovih registarskih tablica. Kada bisanjao neko mesto koje je posetio pre više od pedeset go-dina, mogao je da ga opiše do poslednjeg detalja. To nijebilo sve: ma koliko da mu je san bio dubok, mogao je dase probudi po volji – mali trik koji je uvežbao kada bi tre-balo da izbegne neki suviše tužan ili strašan san. Ipak,prošle noći je sanjao do kraja, zato što ga prizor mrtvacakoji mu maše nije ni uplašio, niti ražalostio. To ga je začu-dilo. Marko Timoleon je uzalud pokušavao da rastumači

6

svoj čudnovati san. Na kraju je odagnao još veće užasekoje mu je sugerisala mašta i zaključio da je doktor bio upravu: nije trebalo da spava sa otvorenim prozorima.

Bio je mnogo niži nego što bi se to moglo reći po fo-tografijama. Koža mu nije bila samo opaljena suncem većdoslovno izgrebana i posuta malim staračkim pegama,koje su podsećale na lišajeve. Bio je dobar plivač i uprkostome što je već bio star i imao koji kilogram više, koža muje bila zategnuta, kao korset. Kada je napunio sedamde-setu, prestao je da farba kosu, što je bila navika koju jeoduvek smatrao za nešto nedostojno, ali u isti mah neop-hodno. U to vreme, njegova najizrazitija crta bili su opu-šteni mišići ispod očiju, zbog kojih se činilo da bi svakogčasa mogao da brizne u plač.

Rođen je u znaku Lava, pre sedamdeset dve godine, alijoš uvek je bio pri snazi i dobrog zdravlja, osim stalnogkašlja, izazvanog pušenjem i, od skora, seksualne nemo-ći. Zbog ovog drugog, pokušao je sa homeopatskom me-dicinom, akupunkturom i hipnozom, ali nijedna ljudskaili biljna magija nije bila od pomoći. Polako je počeo dase miri s krajem jedne životne navike, s kojom je počeokada je imao četrnaest godina, u izmirskim bordelima, inastavio sve dok s ponosom nije mogao da kaže kako jesakupio zbirku svega što bi život i mašta mogli da ponu-de – između ostalog, i spavanje sa jednim muškarcem,što nije mogao da pripiše samo mladalačkoj radoznalosti,budući da s njim nije spavao samo jednom.

Bio je kraj avgusta. Došao je na svoje privatno ostrvo,jedanaest morskih milja od mediteranske obale, poslekratkog putovanja iz Monte Karla, na svojoj luksuznojjahti. Obično je dobro podnosio nemirno more, ali ovog

7

puta ga ja uhvatila morska bolest. Ponos mu nije dopu-štao da uzme bilo kakve tablete pa je pokušao da se opo-ravi tako što je šetao palubom, sve dok mu kapetan nijezabranio da tamo izlazi, iz straha da ga ne odnesu talasi.Protestovao je, ali je onda odustao i ostatak plovidbe pro-veo između svoje kabine i bara, gde je pokušao alkoho-lom da odagna mračnu senku koja mu je pokvarila ra-spoloženje.

Marko Timoleon je razmišljao već sat vremena, bezentuzijazma. Pripremio je svaki detalj zabave, kao da jerođendan njegove kćerke zaista bio pravi razlog za slav-lje. Sofija je sutra punila dvadeset pet godina. Odavno jeprestao da slavi svoj rođendan ili da odlazi na rođendanesvoje dece i žene, da ne bi morao i javno da pokazuje ko-liko je ostario, ali te večeri je napravio izuzetak i zakazaoveliku zabavu na svom privatnom ostrvu.

Njegova vila, trospratno zdanje s krovom od crepa, zi-dovima boje breskve i prostranim balkonima, uzdizala sena padini iznad plitke uvale sa zelenkastom vodom. Nagornja dva sprata nalazilo se jedanaest spavaćih soba, ne-koliko dnevnih boravaka i jedna trpezarija, a u prizemljuje bila velika sala za ples, s velikim, crno lakiranim klavi-rom i tri venecijanska lustera. Glavna spavaća soba nala-zila se na poslednjem spratu i bila je ukrašena bez ikakvebrige za troškove ili ukus. Njen središnji element bio jemermerni kamin, uz nekoliko fotelja, klupskih stočića ikineskih vaza napunjenih sveže posečenim ružama. Zi-dovi su bili prekriveni ogledalima, grimiznim draperija-ma i originalnim slikama sa pozlaćenim ramovima. Onošto je sobu činilo podnošljivom bila su četvorokrilna sta-klena vrata, kroz koja je Marko Timoleon mogao da po-

8

smatra svitanje nad Mediteranom iz svoje postelje, čim biotvorio oči. Sa balkona se pružao neprekinut pogled namore.

Želja mu je bila da na ostrvu ima svako drvo koje sespominje u Bibliji i baštovani su doslovno sledili njegoveinstrukcije: tu su bila stabla badema i maslina, kedrovi, bo-rovi, kestenovi, smokve i lovori, čempresi, hrastovi, palme,jablanovi, bagremovi, tamarisi i vrbe, kao i Drvo poznava-nja dobra i zla. Iznad voćnjaka, na vrhu brda, stajala jemala, kamena crkva, s plavom kupolom. Crkva je bila po-svećena Svetom Marku Kipraninu, a na maloj parceli izanje nalazila su se tri groba, s prostim, mermernim krstovi-ma. Na jednom je pisalo: Danijel Timoleon, 1954–1974. Usvom testamentu, stari tajkun je naznačio da želi da budesahranjen pored tog groba, prepuštajući izvršiocu testa-menta brigu oko svih ostalih detalja pogreba.

Ustao je iz kreveta i naslonio se golim telom na mer-mernu ogradu. Hladan povetarac je počeo da mu oživlja-va telo. Dok je gledao blede obrise udaljene obale, osetioje tračak sumnje u svoj plan. Neko je pokucao na vrata iu sobu je ušao mladić u beloj uniformi, s naramkom čar-šava i peškira koji su mirisali na lavandu. Pošto je brzoosmotrio sobu i kupatilo, sobar ga je pronašao na balko-nu. Nije se iznenadio što ga vidi na nagog; njegov poslo-davac je tu naviku razvio poslednjih godina. Miris lavan-de bio je dovoljan da Marka Timoleona trgne iz misli;oštrim glasom, promuklim od duvana, rekao je sobaru daneće trpeti nikakvo odlaganje i da mu odmah pripremikupatilo. Mladić je ušao unutra da ispuni njegovu želju,pre nameštanja postelje i pospremanja sobe. Kada višenije mogao da izdrži jutarnji vetar, Marko Timoleon je

9

otišao u kupatilo i pozvao sobara da mu istrlja leđa čet-kom.

Pripreme za zabavu počele su mnoge pre njegovog do-laska na ostrvo, s naročitom brigom za detalje, koji su tre-balo da odagnaju svaku sumnju. Pozivnice su odštampa-ne i poslate iz njegove pariske kancelarije uzvanicimaširom sveta, trospratna rođendanska torta naručena jekod Demela iz Beča, a orkestar iz pariskog Maksima, oddvadeset i jednog člana, bio je angažovan po astronom-skoj ceni.

Kada mu je sluga istrljao leđa, Marko Timoleon jeustao i počeo da se tušira vrelom vodom, trpeći visokutemperaturu sa osećanjem samokažnjavanja. Nekada jebio u stanju da se opere i obuče za deset minuta, što jebila navika nastala iz stare spremnosti da prihvati svakipoziv, ali uspeh i godine su ga odavno podučili kako dakaže ne. Zavrnuo je vodu, obrisao se peškirom izvezenimnjegovim inicijalima i seo na klozetsku šolju da povratidah. Onda je zasuo sobara nizom pitanja, ispaljenih ukratkim rafalima, o pripremama za rođendansku zabavu.Sumnjičavo je slušao odgovore, proveravajući svaki s jošviše pitanja, sa strogim izrazom na licu, pronalazeći gre-ške tamo gde ih nije bilo, predomišljajući se oko naređe-nja koja je izdao prethodnog dana. Isleđivanje je završiooštrim upozorenjem: „Nemoj me lagati.“

Sobar je klimnuo glavom i još jednom ga uverio kakoje sve spremno za to veče. Marko Timoleon nije bio za-dovoljan. Hteo je da zna da li je orkestar na putu i da li jeautobus koji je trebalo da doveze muzičare otišao na ae-rodrom. Rekao mu je: „Pobrini se da dođu pravo na ostr-vo. Ne moraju da se uvežbavaju.“

10

„Ne moraju da prolaze kroz carinu“, rekao je MarkoTimoleon. „Javite nadležnom da su to moji lični gosti.“

Imao je vojsku poslužitelja, sobarica i kuvara, koja jesvaku njegovu želju ispunjavala s mešavinom posvećeno-sti i straha. Pratio ga je glas da je veoma velikodušan, dalako daje novac kada bi čuo da je neko u nevolji i obave-zno za Božić i Uskrs, ali i da je znao da bude neljubazan inasilan, kao neki drevni bog. Poslednji put kada je imaogoste na ostrvu, insistirao je da Olivija sedi pored njega,ne samo zato da bi razvejali glasine da im se brak raspa-da već i zato da bi mu pomogla da šarmira goste. Imala jeinstinkt za želje svojih gostiju, smejala se njihovim šala-ma, laskala im na izgledu i poklanjala im punu pažnju, fi-ksirajući ih očima, koje su jednom omađijale i Marka Ti-moleona, prilikom njihovog prvog susreta.

Obično je ustajao oko podneva i odmah stavljao nao-čare, bez kojih je ostajao izgubljen u svetu duhova i sen-ki. Prva od mnogih šoljica kafi koje je pio tokom dana če-kala ga je na noćnom stočiću i on ju je ispijao dok bi čitaonovine. Uvek je počinjao s društvenom rubrikom, koja gaje najviše zanimala, a onda čitao sve, uključujući i oglase,čitulje i, naravno, svoj horoskop. Tek onda bi bio spremanda izađe iz postelje i kupatila. Doterivao se besprekorno.Njegov ukus je sazreo do stroge kombinacije crnog i be-log, koja je bila njegov zaštitni znak. S godinama je bata-lio svako poboljšavanje ukusa, navodeći u šali drugi raz-log za svoj izbor odeće: „Slep sam za boje.“

U kancelariju ne bi dolazio pre tri popodne. Imao jekancelarije u Parizu, Londonu i Njujorku i mogao dabude u sve tri u isto vreme, ako je potrebno, što je bio trikkojem ga nije podučio Bog već je njime sam vladao, uz

11

pomoć telefona i teleksa. Po njegovoj želji, kancelarije subile opremljene na potpuno isti način, s furnirom od hra-stovine preko zidova i s teškim, stalno navučenim zave-sama: otkrio je da mu tama pruža prednost nad posetio-cima. Na sredini svakog studija nalazio se sto Luj XIV, sradnom površinom presvučenom kožom i sa izvijenimnogama. Iako su kompjuteri bili već uveliko popularni,on sam ih nije koristio i podsticao je svoje podređene dapostupe isto: u donošenju poslovnih odluka, gajio je du-boko nepoverenje prema elektronici.

Sve do svoje sedamdesete godine radio je dvanaest satidnevno, što nije bilo dovoljno da završi sve poslove. Akobi došlo do neke krize, lako je mogao da radi četrdesetosam sati bez prekida, nošen strašću prema poslu i veromu alkohol. Pio je mnogo viskija, ali, iako je to bio spremanda prizna, insistirao je da nije alkoholičar, zato što je piosamo onoliko koliko mu je njegov metabolizam dopu-štao. U svakom slučaju, popio bi pola flaše na poslu, aostalo kasnije, u nekom od noćnih klubova u kojima jeobično završavao dan.

Nije napuštao kancelariju sve dok sat ne bi otkucaoponoć. Imao je sedam kadilaka „flitvuds“, od kojih je sva-ki bio parkiran negde na svetu, sa spremnim šoferom iupaljenim motorom. Više nigde nije išao peške, čak ninegde blizu. Govorio je da to radi zbog bezbednosti, alipravi razlog bila je istrošena hrskavica u kolenima. Brijaose dva puta dnevno, jednom izjutra i opet uveče, sa sta-rinskim brijačem koji mu je otac davno poklonio, mnogopre nego što mu je zaista bio potreban. Tog jutra se dugobavio oštricom, isprao je ispod slavine i umočio u posu-du sa hirurškim alkoholom. Dok je izlazio iz kupatila,

12

tapkajući obraze kolonjskom vodom, njegov sobar mu jebirao odeću. Momak mu je pomogao da se obuče.

„Da li je torta stigla?“, upitao je Marko Timoleon.Sluga mu je dodao pantalone koje je izabrao i obave-

stio ga da je rođendanska torta već u frižideru. Marko Ti-moleon je odbacio džemper, zato što je bio suviše toplo iu ormanu izabrao košulju s kratkim rukavima. Obučen ubele lanene pantalone i crnu košulju, stao je ispred ogle-dala i raspitivao se o hrani.

„Stići će do ručka“, rekao je sobar.Doneo mu je cipele, a Marko Timoleon ih je nazuo

bez čarapa, da bi onda zatražio burmu, koja je nekolikomeseci sakupljala prašinu na njegovom noćnom stočiću.Stavio ju je na prst sporim pokretom, otežalim od simbo-like. Kada je završio sa oblačenjem, rekao je sobaru daobriše krpom pod u kupatilu.

„Treba sve da ubacimo unutra“, ponovio je. „Ili makarkavijar.“

Ranije tog dana, njegov hidroavion je odleteo do pre-stonice da bi sačekao njegovu ženu na međunarodnomaerodromu. Avion je bio preostali deo para dvomotorca„pjađo“ P–166, koje je Marko Timoleon redovno koristioza putovanja do prestonice, kada bi se odmarao na ostr-vu, ali nije leteo od udesa u kojem je, pre godinu dana,poginuo Danijel, njegov jedini sin i izabrani naslednik.

Nesreća je uništila prijatan vikend koji je Marko Ti-moleon provodio na ostrvu, sa jednom usputnom ljuba-vnicom, ženom duplo mlađom od njega, što je izgledabilo doba svih žena koje je u to vreme sretao. Primetio juje u aerodromskom kafeu, za vreme kratke pauze na jed-nom dugačkom poslovnom putovanju. Nosila je zelenu

13

bluzu i čitala neki časopis, ali je izgledala kao da prime-ćuje sve što se dešava oko nje. Marko Timoleon je kasni-je insistirao da je ona zavela njega.

To je bilo tipično. Celog života se trudio ne da izbegnereputaciju ženskaroša, što je prihvatao s ponosom, većosećanje krivice zbog toga što svojim ponašanjem povre-đuje one koji su mu najbliži. Insistirao je da ne pati od sa-tirijaze, da nije sebičan, da nije okrutan, već nešto mno-go gore: da je usamljen. A pošto je mislio da jeusamljenost nešto što nije sam sebi natovario na vrat,zbog toga ga nije trebalo kriviti.

Odlagao je odlazak sve dok je nije nagovorio da prih-vati poziv u njegovu vilu i onda je, nekoliko dana kasni-je, otišao tamo pre nje, okupio poslugu i zakleo je na taj-nost, nad prašnjavom Biblijom koju je pronašao u crkviSvetog Marka Kipranina. Rekao im je da moraju biti dvo-struko obazrivi, zato što je njegova gošća srećno udatažena, da treba da se staraju o njenim željama kao da sunjegove i onda im naredio da zamene uštirkane livrejeonim sa zlatnim epoletama, koje su poslednji put nosilipre mnogo godina, za vreme posete jednog od njegovihnajslavnijih gostiju: ostarelog, ali ne i senilnog ser Vin-stona Čerčila.

Došla je u subotu, a on ju je sačekao na molu, da bi jojpomogao dok je silazila s broda, posle kratke plovidbe skopna. Nosio je belu košulju sa zavrnutim rukavima i la-bavo uvezanu crnu kravatu. Kosa, seda, ali gusta kao unekog momka, bila mu je začešljana želatinom. Jedinošto je tražio od nje bilo da se odmah presvuče u odećunjegove žene, da bi se zavarali fotografi koji su ih moglišpijunirati s mora i iz vazduha. Nije se šalio. Pre nekog

14

vremena, jedan balon, obojen kao oblak, preletao je ostr-vo, iz dana u dan, sve dok ga obezbeđenje Marka Timo-leona nije oborilo. Pao je u more, a trojicu japanskih re-portera je trebalo spasavati iz snažne struje, inače bi sepodavili.

Kada se žena vratila, obučena u dugačke pantalone, sasvilenom maramom i velikim naočarima za sunce, Mar-ko ju je poveo u obilazak ostrva, zadivljujući je lepotomvrtova i raznovrsnošću drveća, u čijim su krošnjama pti-ce pevačice svijale gnezda. Još više ju je iznenadilo kadajoj pokazao farmu na kojoj je stoci puštana orkestarskamuzika, da bi bila mirna i produktivna.

Bio je predivan dan, more se caklilo kao ogledalo, aliMarko Timoleon je brzo primetio koliko je sve to varlji-vo, po potmulom zujanju zrikavaca: spremala se oluja.Primetio je sporu promenu boje neba duž horizonta,oblake iznad kopna, osetio prvi nalet vetra, ali ništa odtoga mu nije izgledalo kao loš znak. „Sutra će biti oluja“,prognozirao je zadovoljno. „Uživaćeš.“ Onda ju je uzeoza ruku i poveo uskom stazom u maslinjak, gde su leglina tepih od lišća i počeli da svlače jedno drugo, bez žur-be, bez usplahirenosti, opušteno, kao ljudi koji su semnogo puta svlačili pred nekim strancem. Marko Timo-leon nije ni pomišljao da će tada voditi ljubav poslednjiput u životu.

Posle su sedeli na verandi vile, gde su pili kafu i jelislatkiše. Kada je došlo vreme ručku, pokazao je svojoj go-šći trpezu postavljenu među grmovima ruža, gde su mo-gli da jedu zaklonjeni od pogleda njegove posluge. Sam juje posluživao, sipao joj vino i insistirao da proba sve štoje kuvar pripremio: pirinač sa šafranom, morske plodove,

15

razne salate i sedam prepelica selica, koje nikada nisu sti-gle do Afrike. Dok su jeli, Marko Timoleon je šarmiraosvoju gošću izmišljenim pričama iz svog života, ispriča-nim već toliko puta, da je i on sam počeo da veruje u njih.Ručak se završio čašom desertnog vina i njegovim omi-ljenim zavodničkim trikom: poklanjanjem zlatne naru-kvice, na kojoj je bilo ugravirano njeno ime. Uveče suplesali u praznoj sali za ples, zato što je napolju bilo hla-dno, na muziku s prenosnog gramofona, koji je pozajmiood posluge.

U nedelju, sunce se nije pojavilo, a temperatura je na-glo pala. Oko podneva su sevnule munje i počela je dapada kiša. Marko Timoleon je bio u hodniku, gde je po-kušavao da otvori neki stari kišobran, kada je zazvoniotelefon. Njegov lični pilot ga je obavestio da je njegov sinuzeo jedan „pjađo“ i poleteo ka ostrvu. Marko Timoleonje pokušao da pozove sina preko radija. Posle mnogo po-kušaja, uspostavio je kontakt sa avionom i naredio, pretioi na kraju preklinjao Danijela da se vrati nazad, zato štoje oluja već kiptela. Svaki put bi kao odgovor dobio krat-ko i odlučno „Ne“.

Danijel Timoleon je zavoleo avione još kao dečak, anjegov san bio je da postane profesionalni pilot; ali, krat-kovidost ga je osudila na status amatera. Čim je dovoljnoodrastao, upisao je letačku školu, gde je lako položio sveispite iz navigacije, pravila letenja, meteorologije i opštegznanja, kao i letački ispit, i onda tražio od oca da podmi-ti lekare, da bi prošao i na medicinskom pregledu. Dobioje učeničku dozvolu, što je značilo da može da leti samosa kvalifikovanim instruktorom, ali to nije umanjilo nje-govu strast. Marko Timoleon je popustio i dopustio svom

16

sinu da leti, ali samo ako se bude držao jednog pravila: danikada ne leti noću i po lošem vremenu. Na dan udesa,Danijel Timoleon je prekršio to obećanje.

Marko Timoleon je otišao da čeka kontakt sa avionomna vrhu brda na kojem se nalazila crkva Svetog Marka Ki-pranina. Stajao je tamo sam, pod kišobranom, dok su okonjega pucali gromovi, a kiša padala sve jače. Svoju gošćuje poslao nazad, a da joj nije saopštio pravi razlog, već jerekao kako treba odmah da krene zato što će more usko-ro biti suviše uzburkano za prelazak tesnaca koji je delioostrvo od kopna. S vrha brda je posmatrao mali brod kojije presecao talase i polako odmicao dalje. Iznenadni na-let vetra onda zahvati njegov kišobran, izlažući ga silovi-tom pljusku i sigurno bi zaradio upalu pluća, da mu slu-ga nije doneo ćebe. Ali, Marko Timoleon i dalje nije hteoda ode u zaklon i nije se pomerao s mesta, čekajući daavion izroni iz oblaka.

Najzad se pojavio. Prizor belog „pjađa“ koji je leteopravom putanjom, uprkos snazi vetra, malo je umirioMarka Timoleona. Zamišljao je mali hidroavion koji olu-ja baca tamo-amo, ali, evo, u jednom trenutku bi nestaou oblaku, u sledećem izranjao iz njega, polako se spušta-jući ka površini mora. „Bože, neka ostane živ“, našalio se,„pa da se onda na miru ubijem.“ Zbacio je mokro ćebe ikrenuo ka plaži, ali još dok je bio prilično daleko odmola, njegovu radost zamenio je užas. Čim je avion do-dirnuo vodu, naišao je poprečni nalet vetra. „Pjađo“ senagnuo na jednu stranu i vrhom krila udario u vodu, netoliko brzo, ali opet dovoljno brzo da se hidroavion pre-vrne.

Danijel Timoleon je poginuo na licu mesta. Melanho-

17

lični dečak, bledog tena, stalno iscrpljen, zato što nijeimao dovoljno crvenih krvnih zrnaca u krvi, odrastao jeu odsutnog čoveka, enigmatičnog lica i šaptavog glasa,kao u nekog bibliotekara. Malo je govorio u očevom pri-sustvu, stalno pušio neke skupe, strane cigarete sa zlat-nim filterom i najveći deo vremena provodio sređujućiavion, koji će ga kasnije ubiti, ili vozeći svoja sportskakola. Od kada je napunio osamnaest godina, sve do smr-ti, dve godine kasnije, nalazio se na listi najpoželjnijih ne-ženja u svakom časopisu, što je bila nepoželjna čast, kojaje samo povećala njegovu ravnodušnost prema slavi. Bioje tajanstven i nepristupačan, čak i svome ocu, koji je če-sto mislio da mu je sin u inostranstvu, iako je ovaj bio usvojoj sobi, čitajući automobilske i avijatičarske časopise,izgubljen u magli duvanskog dima, koji se nije mogao iz-vući kroz zamandaljene prozore, i slušao Roling Stounse.

Danijel Timoleon bi zažalio zbog sopstvene smrti, ma-kar samo zbog pažnje koju je skrenula na njegovu ličnost.A opet će njegov život zauvek ostati zamračen senkomsmrti, tim neopipljivim, ali opet stalnim osećanjem da jetaj udes na neki način bio ostvarenje proročanstva. Tonije umanjilo očajanje ili osećanje krivice kod Marka Ti-moleona, zato što je, kao i Euripid, verovao da bogovisvaljuju na decu grehe njihovih očeva.

Marko Timoleon je stao ispred pozlaćenog ogledalada se počešlja. Još je bilo rano. Većina gostiju je trebalo dadođe svojim privatnim jahtama, koje su nekoliko danaranije isplovile iz raznih mediteranskih luka, da bi s tomrođendanskom proslavom na savršen način zaokružilesvoje letnje krstarenje. Mala marina u kojoj će se usidritibila je prazna, osim gumenog čamca sa jahte Marka Ti-

18

moleona. Suviše velika da bi se tu smestila, jahta je bilausidrena na ulazu u uvalu. Dok je s prozora gledao njenbesprekorni beli trup, njenu liberijsku zastavu koja je le-pršala na vetru i njen žuti dimnjak, Marko Timoleon jepokušavao da se odupre iskušenju da isplovi, umesto dase suoči s gostima i svojom kćerkom.

Njegova poslednja glavobolja je počela pre nekolikodana i bilo je važno odmah preduzeti nešto, dok ne budekasno. Mnogo pre sinovljeve pogibije, unajmio je privat-nog detektiva da prati Sofiju, dan i noć, gde god putova-la po svetu, i da ga o tome obaveštava. Jednom nedeljnoMarko Timoleon bi poslao sekretaricu ranije kući, za-ključao kancelariju, isključio telefon iz utičnice i prelista-vao najnovije izveštaje o praćenju. Sve što su mu govori-li, bilo je da je njegova kćerka za njega ostala tajna. Bila jeprvorođenče, koju je na svet donela njegova prva žena,dok je još bio zaljubljen u nju, i od tada je imao četvrtveka da upozna Sofiju, ali je propustio svaku priliku za to.Tri meseca ranije, Marka Timoleona je posetio njegov de-tektiv. Vest je bila toliko važna da nije mogla sačekati: So-fija je bila trudna. Privatni detektiv ju je video kada je išlakod svog lekara i iste večeri prisluškivao njen telefonskirazgovor sa ocem deteta. Magnetofon je ležao ispredMarka Timoleona. Slušao je snimak i dobovao prstimapo stolu.

„To je neprihvatljivo“, rekao je.Sofija nije ni slutila da njen otac planira da rođendan-

sku proslavu iskoristi da bi je ubedio da okonča trudno-ću. Još više bi je užasnulo saznanje da je na ostrvo pozvaoi dr Patrikiosa, svog privatnog lekara, i organizovao da sebrodom prenese sva potrebna medicinska oprema. Onda

19

je potajno preuredio jednu od gostinskih soba u opera-cionu salu, čiji je ključ nosio u džepu. Privatni lekar Mar-ka Timoleona je pristao da obavi abortus, ali samo akonjegova kćerka na to pristane slobodnom voljom.

Kada je sobar završio s brisanjem kupatila, Marko Ti-moleon mu je rekao da mu donese viski sa sodom. Zapa-lio je cigaru i počeo da korača po sobi. Na podu je ležaonaramak starih knjiga, iz njegove zbirke klasika, knjigekoje su mu pružale isto zadovoljstvo ma koliko puta da ihje pročitao. U stvari, bile su to jedine knjige koje je ikadapročitao. Njihove označene stranice i korice, koje su mi-risale na čađ, preživele su Veliku paljevinu Izmira 1922,na policama očeve biblioteke; njegov otac, železnički in-ženjer, trgovac duvanom i amaterski naučnik, nestao jepre izbijanja rata. Marko Timoleon je nasuo piće i povu-kao dim cigare.

„Reci doktoru da dođe“, rekao je.Kada je ostao sam, uzeo je nasumično jednu knjigu i

to baš Platonovu Republiku. Pročitao je nekoliko stranicasa odlomcima podvučenim crvenim mastilom, ali nijemogao da se skoncentriše. Mrtvac iz njegovog sna jošuvek mu je bio u mislima, u svojoj poslužiteljskoj unifor-mi, sa sjajnim dugmadima, podignutom kragnom i veli-kom krvavom mrljom na grudima. Marko Timoleon mo-žda nije nikada ranije video nasilnu smrt u snu, ali videoje jednu u stvarnosti, koja nije bila zlokobna već strašna:udes „pjađa“. S druge strane vrata začulo se grebuckanje ion ustade da otvori vrata Soraji. Mašući repom, avgani-stanski hrt uđe u sobu i otprati ga nazad do fotelje. Mar-ko Timoleon je seo i opet se prihvatio knjige.

Ranije je imao nekoliko pasa. Činjenica da Miranda,

20

njegova prva žena, nije delila njegovu ljubav prema psi-ma, bio je jedan od manjih problema u njihovom braku.Psi su uvek ispunjavali njegovu usamljenost, ako ne lju-bavlju, onda makar kretanjem. Njegov najdraži saputnikbio je Cezar, veliki rotvajler, koji mu je njegovo osobljepoklonilo kao svadbeni dar, dobroćudni pacifista koji jeplatio danak reputaciji svoje pasmine. Njegova žena jetražila da ga se otarasi čim je rodila Sofiju, strahujući dabi pas mogao napasti bebu ili je zaraziti nekom retkomboleštinom. Marko Timoleon je pokušao da je razuveri,ali na kraju je morao da se povinuje njenoj želji i proterapsa sa ostrva na jednu farmu na kopnu. Ali, nije ga zabo-ravio. Sve do kraja Cezarovog života, Marko je uskakao usvoj čamac i odlazio do farme na koju je pas bio proteran,i tamo ga hranio i igrao se s njim.

Soraju je kupio godinu dana pre smrti svoje prve žene.Visoka kuja avganistanskog hrta, uske, crne glave, izdu-ženog vrata i kože pokrivene gustom dlakom, tumarala jepo ostrvu zaštićena imunitetom, slobodna da napada do-maće životinje, gazi cvećnjake i grize nameštaj, na velikoočajanje posluge, dok ju je njen vlasnik gledao s pono-som. Nije znala nijedan trik, koliko god posluga pokuša-vala da je nauči, i zato su svi mislili da je gluva. Izbegava-la je ljude, naročito goste, i sve do skora nije smela daulazi u Markovu spavaću sobu. Svetila mu se tako što ni-kada nije mogao da je pronađe kada bi hteo da mu se pri-druži u šetnji. Sretali su se u njegovom kabinetu, gde jeodlazio da čita. Čim bi videla upaljeno svetlo, popela bi seuz stepenice i tiho legla na ćilim ispred kamina, gde biMarko Timoleon sedeo s nekom knjigom i cigarom, kojaje ispunjavala vazduh mirisom dima. Posle sinovljeve

21

smrti, kada je počeo da provodi više vremena na ostrvu,konačno joj je dopustio da ulazi u spavaću sobu i od tadaje ova počela da ga prati na svakoj šetnji posle ručka. Za-stali bi kod crkve Svetog Marka Kipranina, da polože sve-že cveće na Danijelov grob i onda nastavljali uskom sta-zom usečenom kroz bujnu vegetaciju, da bi se mnogokasnije vratili u vilu, pošto bi obišli celo ostrvo.

Marko Timoleon je odustao od pokušaja da čita i oti-šao do balkona. Soraja se protegnula, zevnula i krenula zanjim. Dok je gledao kako sluga zaliva cveće, pomislio jeda ode na plivanje, pre dolaska „pjađa“, ali onda je odu-stao: možda posle ručka, kada voda ne bude tako hladna.Gledao je zamišljeno u more, sa ukočenim izrazom nalicu, a onda začuo nečiji glas.

„Vidim da ste još živi“.Okrenuo se.„Jedan nula za mene, doktore.“ Doktor je izašao na balkon.„Dokazali ste svoje. Ali, nemojte da vam to pređe u

naviku. Pićence svake godine ubija više ljudi nego duvan“,našalio se. „A vi, naravno, volite oboje.“

Bio je visok, stariji od Marka Timoleona, ali još boljegzdravlja. U tim godinama, kada hrana i piće počinju dabivaju porok, nije više jeo crveno meso, već samo ribu imahunasto povrće i nije pio nikakav alkohol. Nije musmetalo. Za razliku od svog prijatelja, prilagodio se pro-meni doba, bez negodovanja, sa olakšanjem; fizički deonjega uvek mu je bio teret. Izmiren sa samim sobom, pri-čao je kako se unapred raduje demenciji, koju je zvaosvojim „drugim detinjstvom“.

Maternji jezik bio je jedna od nekoliko stvari koja je

22

Marku Timoleonu i doktoru bila zajednička. Aristid Patri-kios bio je čovek od nauke. Studirao je medicinu s name-rom da se posveti akademskoj karijeri, ali idealizam ga jenapustio i onda je godinama radio u Južnoj Americi, prenego što se, u potrazi za lagodnijim životom, preselio uNjujork. Uprkos poodmaklim godinama, i dalje je primaopacijente dva puta nedeljno. Govorio je: „Mojim pacijen-tima delujem veoma utešno, ne zbog svojih sposobnostiveć zbog činjenice da ću umreti pre njih.“ Specijalizovaose za hirurgiju, a godine koje je proveo u najudaljenijimdelovima sveta opremile su ga širokim ra s po nom umeća,od zahvata na mozgu do popravke džipa.

Nije dopustio da njegova posvećenost nauci utiče nanjegovu ljubav prema kulturi. Bio je član upravnog od-bora nekoliko muzeja i galerija širom sveta i redovan gostna otvaranjima izložbi, kraljevskim zabavama i koncerti-ma klasične muzike. Pre mnogo godina, upoznao je Mar-ka Timoleona sa operom i smatrao za svoj najveći ne-uspeh to što nije uspeo da ga zarazi svojom strašću za nju.Bio je najsrećniji kada bi obilazio neki muzej, proučavaoostatke davno minule prošlosti, osluškivao odjek svojihkoraka preko uglačanog poda i glasove mrtvih koji su mupričali o nekadašnjoj slavi, o nekom drugom svetu koji gaje čekao tamo iza paučine.

Njih dvojica su se prvi put sreli pre pedeset godina, uKlubu stranaca u Buenos Airesu, u kojem je Marko Ti-moleon stekao članstvo na osnovu lažnih podataka.Usamljena figura, obučena u svoje večito krem odelo,doktor se obično mogao naći za bilijarskim stolom ili uvrtu, gde je šetao sam, izbegavajući ostale članove kluba,što mu je donelo reputaciju snoba. Istina je bila manje

23

strašna: u to vreme bio je u pretuberkuloznom stanju inije hteo da nekog zarazi.

„Da li ste možda videli sobu?“Marko Timoleon je pokazao doktoru da pođe s njim u

gostinsko krilo na kraju hodnika. Kod jednih vrata, izva-dio je ključ iz džepa i otključao ih, pustivši doktora dauđe prvi i onda ih opet zaključao za sobom. Na sredinisobe nalazio se operacioni sto sa uzengijama, pored veli-kog komada elektronske opreme, sa monitorom i plastič-nim cevčicama. Sa tavanice se spuštao veliki kompletsnažnih operacionih lampi. Tu su bili i jedan osvetljeniautoklav, metalni sto na točkiće, par stolica i staklena vi-trina sa medicinskim i hirurškim instrumentima.

„I?“Doktor Patrikios je obišao sobu s rukama u džepovima.„Sve je tu“, rekao je.Marko Timoleon je zadovoljno klimnuo glavom.„Anesteziolog i bolničarka?“, upitao je doktor.„Dolaze danas. Samo još jedan par koji je pozvan na

zabavu.“Izašli su iz gostinske sobe, zaključavši vrata za sobom,

i vratili se u veliku spavaću sobu, gde doktor odbi dauzme viski sa sodom. Gledao je kako njegov domaćinpriprema sebi piće i sipa ga u ono što je ostalo od pret-hodnog.

„Uvek možete da se predomislite“, rekao je.Marko Timoleon nije bio spreman da razmisli o tome.

Prethodne večeri njih dvojica su se sukobili oko etičkestrane cele stvari. Doktor Patrikios je bio žestoki zago-vornik moralne nužnosti abortusa, koji je video kao ne-prijatnu, ali ključnu demonstraciju slobodne volje, ali je

24

sumnjao da se u ovom slučaju moglo govoriti o slobod-noj volji.

„Uvek mogu da nađem nekog drugog“, rekao je Mar-ko Timoleon.

Doktor se osetio uvređenim.„Ne. Uradiću to. Ali, samo zato što volim Sofiju i zato

što ne želim da je prepustim nožu nekog šarlatana.“Bio je jedan od nekolicine ljudi koji su znali koliko je

Marko Timoleon sujeveran, što ga je često navodilo datraži savete od iscelitelja verom i čudotvoraca, tako da jeon bio taj koji je onda morao da koristi svo svoje umećeda bi uklonio štetu koji su ovi nanosili njegovom paci-jentu. Ćutali su neko vreme i stajali zureći u more izafrancuskih prozora.

„Oženio sam se Lukrecijom Bordžijom“, rekao je Mar-ko Timoleon, otpivši gutljaj pića.

Doktor Patrikios je znao da su Marko i Olivija Timo-leon već neko vreme živeli odvojeno. On sam se nikadanije ženio.

„Nisu svi brakovi neophodni.“„Rešio sam da ga okončam“, rekao je Marko Timoleon.

„Želim da je izbacim iz svog života i iz svog imetka.“Poverio je doktoru da su njegovi advokati već počeli

da rade na razvodu. Cela stvar je sada stajala, dok ne sa-zna koliko će ceo proces trajati, koliko će ga koštati i da libi mogao da razbaštini Oliviju pre samog razvoda.

„Vaša kćerka će se obradovati vestima“, rekao je dr Pa-trikios.

Marko Timoleon je klimnuo glavom. Istina je bila daje Sofija na svoju maćehu uvek gledala kao na lovca nazlato. Ispio je piće i tapkao prstima po debeloj čaši.

25

„Možda bih mogao da je optužim za preljubu“, rekaoje. „To bi me poštedelo plaćanja alimentacije.“

Mora da se šalio, zato što je on bio taj koji je celog ži-vota bio poznat kao zavodnik. Koliko god se trudio da tosakrije, njegova žena je sigurno bila svesna toga. DoktorPatrikios je podigao glavu ka nebu i rekao nešto mnogorealnije:

„Imamo sreće. Izgleda da ćemo večeras imati lepo vre-me.“

26

Panos KarnezisROĐENDANSKA ZABAVA

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-096-1

štampaC-print

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs