pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

KONTAKT

|

|

|

|

|

|

|

|

HO M E TE KSTO V I V I DE O A UDI O A UTO RI PRE V O DI CO RA X TE M E E NG LI SH

Svi autori

“Lažeš, Kolinda!” i drugi

ogledi o Ustavu RH03/02/2016

Predrag Luc ić

O teologiji spasenja03/02/2016

Zoran Grozdanov

Vladan Jovanović / 08/08/2013 |

Čija je škola, toga je Maćedonija

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

Osnovno obrazovanje i kulturna asimilacija

Jedan od najvećih izazova jugoslovenske kraljevine bila je

kulturno-prosvetna politika u Makedoniji i na Kosovu (tzv. Južnoj

Srbiji), budući da je jedva petina tamošnjeg stanovništva bila

funkcionalno pismena, a o poznavanju “službenog” jezika da se i

ne govori. Susret mlade jugoslovenske države i introvertne

otomanske čaršije zanimljivo je pratiti upravo u domenu kulturne

politike, tim pre što je prosvetna tradicija južnih krajeva od 19.

veka bila opterećena rivalstvom srpske, bugarske i grčke

propagande. Nova država je po inerciji nastavila politiku koju je

srpska kraljevina započela u “novim krajevima” nakon balkanskih

ratova, baziranu na etničkoj stratifikaciji prostora.

Da je prosveta “najbolji i najbrži tvorac nacije” bili su svesni i

članovi uprave Jugoslovenske omladine Vardarske banovine kada

su početkom 1930-ih lamentirali nad neizvesnom sudbinom

Filozofskog fakulteta u Skoplju. Kulturna, ali i etnička asimilacija

juga, kojima je Kraljevina SHS otvoreno težila zahtevale su

razrađenu školsku infrastrukturu, disciplinovane izvođače u vidu

Zoran Grozdanov

Kanada u Hrvatskoj02/02/2016

Vladimir Gligorov

Loše posledice migracije02/02/2016

Branko Milanović

Bilježnica Robija K.:

Ustaška mladež02/02/2016

Viktor Ivanč ić

CORAX02/02/2016

CORAX

Simboli02/02/2016

Sofija Mandić

Čekajući policijskog

Godoa02/02/2016

Saša Đorđević

Izbori za kamičak u cipeli02/02/2016

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

razrađenu školsku infrastrukturu, disciplinovane izvođače u vidu

stručnog i odanog nastavnog kadra, kao i “vernu publiku”,

odnosno visoki procenat đačke populacije obuhvaćene

prosvetnim sistemom. Zadovoljavajući nivo usvojenih znanja koji

se može meriti npr. opštim đačkim uspehom, bio bi znak da je

realizacija takve ideje bila na dobrom putu. Iz ovog teksta će se

videti da je uprkos kompletnom angažmanu države svaki od ovih

segmenata završio neslavno.

***

U pokrajini sa četiri petine nepismene populacije preambiciozni

programi za osnovne škole, sračunati na “korigovanje

neknjiževnog govora” đaka, nisu naišli na plodno tle. Iako je

Vidovdanski ustav (1921) proklamovao opštu, obaveznu i

besplatnu osnovnu nastavu, ustavopisci su predvideli mogućnost

da se ona “prilagođava sredini kojoj se namenjuje”, dok su na

obrazovanje na maternjem jeziku nacionalne manjine mogle

računati samo u četvororazrednim osnovnim, tzv. narodnim

školama.

Imajući u vidu da je u Kraljevini SHS egzistiralo više različitih

prosvetno-pravnih područja, provizorno stanje u školskoj politici

države bilo je donekle razumljivo. Na prostoru Kosova i

Makedonije se radilo po srpskim zakonima sve do kraja 1929.

02/02/2016

Nadežda Milenković

Pismo Mahiru02/02/2016

Alisa Mahmutović

Dalje

Prevodi

Posle Ajove – Berni

Sanders može pobijediti03/02/2016

The Guardian

Kako se učimo fer

ponašanju03/02/2016

The New Yorker

Loše posledice migracije02/02/2016

Branko Milanović

Fašizacija antifašizma01/02/2016

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

Makedonije se radilo po srpskim zakonima sve do kraja 1929.

kada je stupio na snagu Zakon o narodnim školama. Prvih godina

jugoslovenske države presudan uticaj na razvoj prosvetne

infrastrukture imali su čelnici Odeljenja javne bezbednosti, pa je

tako novembra 1924. Živojin Lazić inicirao izgradnju školskih

zgrada u pograničnim srezovima “za sprovođenje nacionalne i

kulturne propagande”.

U krajevima sa većinskim albanskim stanovništvom otvarane su

škole na turskom, a ne na albanskom jeziku. Prema tvrdnjama

zvaničnika, tokom perioda 1919-1929. u pokrajini je izgrađeno

487 školskih zgrada, od kojih petina u albanskim sredinama.

Važeće uverenje da su škole i učitelji “jedino moćno sredstvo da

se narod pridobije” nije se odnosilo na stariji naraštaj vaspitavan u

bugarskom duhu (“on se može samo silom držati i naterati da

poštuje zakone”, tvrdio je 1921. načelnik tikveškog okruga).

Među skamijama i zmijama

Inspirisan budžetskim restrikcijama za školstvo narodni poslanik

Svetozar Đorđević je sredinom jula 1922. lepo primetio da “ko

žali da dade dinar na prosvetu, taj daje deset dinara na kazamate i

žandare”. Konstantna opoziciona kritika je urodila plodom i do

kraja decenije udeo sredstava koja je Ministarstvo prosvete

01/02/2016

Gasan Gusejnov

Ne krivite Kinu01/02/2016

Ha- Joon Chang

Kako učiti

matematiku (3)01/02/2016

L. P. Benezet

Da li će se Amerika i

Rusija sudariti u Siriji30/01/2016

Aleksandar Goljc

Zašto je teško

ne verovati u boga27/01/2016

New Statesman

Licenca za ubistvo27/01/2016

Radio Eho Moskve

Još 20 godina za nas26/01/2016

The Guardian

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

kraja decenije udeo sredstava koja je Ministarstvo prosvete

izdvajalo za izgradnju škola na Kosovu i u Makedoniji dosegao je

čak 43 odsto na jugoslovenskom nivou. Činilo se da se kulturna

politika iz krajnje iskrenih pobuda okreće prosvetno

najzapuštenijim oblastima.

Međutim, iako je broj osnovnih škola nominalno rastao razlika

između propisanih i isplaćenih sredstava (npr. skopske škole su

dobile svega 16 odsto predviđenih sredstava) jasno je ukazivala

na loše funkcionisanje sistema: dotiranje preko opštinskih sudova

pokazalo se neefikasnim, posebno kada su te obaveze pale na

teret siromašnih seoskih opština. Situaciju su pogoršavale i

crkvene vlasti koje su, pod izgovorom da im je uzurpiran crkveni

posed, izbacivale đake iz učionica. U selu Gluvu 1927. sveštenici

su uz pomoć policije po zimskom vremenu terali decu napolje

kako bi zatvorili školu.

Teatralni napor države na podizanju novih škola imao je skromne

razmere: u najvećem, skopskom srezu podignuto je u periodu

1913-1927. svega 17 novih školskih zgrada, dok su 22

popravljene “da privremeno posluže”. Stoga se nastava i dalje

odvijala po iznajmljenim privatnim kućama i napuštenim turskim

brvnarama, mehanama i ambarima.

Veliki broj škola pohađalo je svega po 4-5 učenika, a mimo

proklamovane obaveze školovanja oko 40 odsto dece na jugu

Dalje

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

proklamovane obaveze školovanja oko 40 odsto dece na jugu

nije ni upisivano u školu, jer bi kuća “izgubila radnu snagu”. Na

kraju školske 1927/28. godine u osnovnim školama pokrajine

Južne Srbije učilo je svega 7.565 albanske dece (1,7 odsto

albanske populacije), od čega samo 232 devojčice. U samom

Debru pripravni razred je pohađalo svega 2 odsto dece školskog

uzrasta. Naravno, nije samo država snosila krivicu. Uzroke treba

tražiti i u konzervativnom mentalitetu roditelja, opterećenih

“feudalnim strahovima” i opštom averzijom prema školi čak i

nakon što je osnovno obrazovanje postalo obavezno.

“Preko milion muslimanske dece šetaju kao goveda po ulicama i

ne idu u školu”, žalio se poslanik Džemijeta Ćenan Zija optužujući

za to ministra prosvete Svetozara Pribićevića. Govoreći o

njegovoj akciji zatvaranja turskih škola Zija kaže: “Moja deca koja

imaju od 7-16 godina, oni mogu lepo da čitaju i pevaju srpski,

francuski i malo engleski. Ali pitajte moju decu da li mogu na

materinjem jeziku da napišu meni: ‘Mili otac, sećamo te se i

pozdravljamo, mi smo tvoja duša’. To ne mogu, a to što ne mogu

to je greh gospodina Pribićevića”.

Država je bila uverenja da su Albanci osnovnu školu doživljavali

kao prinudu zbog saobraćajnih komplikacija, štetnog iskustva pod

turskom vlašću koja nije propisivala obavezno školovanje i

odsustva školske tradicije. To stanovište su u praksi potvrdile i

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

odsustva školske tradicije. To stanovište su u praksi potvrdile i

neke školske opštine kojima su rukovodili sami Albanci, a koje

nisu bile zainteresovane za izgradnju školskih zgrada. Sa druge

strane, podatak da za zidanje novih škola u Gnjilanu, Gostivaru i

Prištini nije bio izdvojen nijedan dinar tokom 1920-ih, može se

tumačiti isključivo kao posledica selektivne državne politike.

Osnovne škole u bitoljskom kraju pretrpele su najveća oštećenja

tokom ratova, pa je i obaveza države za njihovu rekonstrukciju

tamo bila najveća. Školski nadzornik je 1924. primetio da školske

zgrade za muslimansku i jevrejsku decu ne odgovaraju

elementarnim higijenskim kriterijima. Pored toga, u nekoliko

navrata je dolazilo do sporenja sa crkvenim vlastima koje su

raspolagale tapijama na školske zgrade. Značajan problem u

nastavi predstavljao je “pogrešan govor slovenskog življa”, pa je

1921. školski nadzornik izveštavao kako se sa rešavanjem tog

problema počinje još u zabavištu.

Zbog materijalne oskudice seoskih opština školske zgrade su

ličile na “kaznione i stočna prebivališta”, dok ih učitelji iz

gornjopološkog sreza opisuju kao “predvorja grobnica u kojima

mladi i nežni život naše dece vene i trune”. Železnorečka škola

bila je smeštena u crkvenoj staji, dok je đonovička škola umesto

toaleta koristila obližnji šumarak kraj železničke pruge. U

pečalbarskom selu Sretkovu školski podrum bio je pun vode i

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

pečalbarskom selu Sretkovu školski podrum bio je pun vode i

blata, a na tabli je i dalje stajao natpis: “Srpska pravoslavna škola

u Sretkovu u turskoj imperiji”. Školska zgrada u Vrapčištu

sastojala se od dva sprata, pa je kroz tavanicu padalo blato sa

dečijih nogu na stanove, kuhinju i kancelariju. Slična situacija bila

je i u Dobrom Dolu, Mavrovu i Cerovu.

Nasuprot tome, škola u Vrutoku na Vardaru bila je prava

suprotnost pomenutim slučajevima, verovatno zato što se

nalazila kraj puta za Debar “kuda prolazi i strana aristokracija”, pa

je ovo velelepno zdanje trebalo da ostavi utisak na prolaznike

“kako se čine svi napori za prosvećivanje naroda”. Zgrada stare

turske škole u Crvniku je stavljena u funkciju novembra 1924.

kada se u nju uselilo osam žandarma, a đaci prebačeni u podrum

bez prozora. “Vrata? Prozori? Šta je to?”, pitao se tamošnji

školski nadzornik 1925. godine.

***

Situacija se nije mnogo promenila ni u narednoj deceniji, pa nije

čudo da je tokom školske 1930/31. osnovnu školu pohađalo tek

svako deseto dete školskog uzrasta. Osnovno obrazovanje u

narodnim školama je zakonom ostavljeno blizu sela i seljaka, tj.

izdržavanje prosvetne infrastrukture je zavisilo od svesti građana

o značaju škole i ekonomskih mogućnosti opština iz čijih su se

budžeta izdržavale.

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

budžeta izdržavale.

Neprekidno insistiranje na utisku da je škola pripadala onome ko

je gradi i izdržava, ukazivalo je na smišljenu taktiku vlasti da

„sitnosopstvenički mentalitet“ seljaka Vardarske banovine

usmere ka nečemu od šireg društvenog interesa. Opšte mesto u

izveštajima školskih nadzornika bio je utisak da je nakon 6.

januara 1929. finansiranje škola postalo efikasnije, a mogućnost

malverzacija svedena na minimum. Oni su primećivali da su seljaci

na jugu veoma skromni u svojim zahtevima zbog čega su zgrade

pravljene mimo propisanih normi. Nehigijenske zgrade kao da

nisu smetale prosvetarima, a još manje seljaštvu.

Za razliku od ostalih krajeva zemlje, stanje školskih zgrada na

jugu bilo je ispod propisanih normi, uprkos tome što su državni

izdaci za zidanje škola u periodu 1930-1938. bili najveći upravo za

Vardarsku banovinu (26 odsto). Da stvar bude čudnija, Vardarska

banovina je prednjačila i prema sredstvima izdvojenim za izgradnju

škola po glavi stanovnika i kvadratnom kilometru.

Nastojanje vlasti da za što kraće vreme školom obuhvati što više

dece doprinelo je da mnoge škole budu otvorene u privatnim

kućama, napuštenim zgradama turskih velikodostojnika, crkvenim

objektima, pa i kafanama. Školske zgrade su i dalje bile oronule,

nehigijenske i neosvetljene, a u nekoliko slučajeva je zabeležena

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

nehigijenske i neosvetljene, a u nekoliko slučajeva je zabeležena

obustava rada zbog pojave zmija.

Zidanje reprezentativnih školskih zgrada bilo je privilegija Skoplja,

političkog središta banovine. Početkom 1933. osveštana je

skupocena zgrada škole Car Dušan koju je posetio i sam kralj

Aleksandar. U pasivnijim, geografski izolovanim sredinama škole

su sve manje ličile na prosvetne ustanove. Jula 1934. u selu

Kremenci (morihovski srez) školska zgrada je bila na dva dana

ustupljena regrutnoj komisiji čiji su se članovi pri ulasku u školu

zapanjili: umesto školskih klupa na sred učionice su stajala tri

kamena gnezda sa ćurkama i pojilom, dok su se sa zida njihale

razbijene slike članova kraljevske porodice. Ovu nadrealnu scenu

upotpunio je glavni krivac, upravnik škole Svetislav Nikolić, koji je

počeo da viče na služitelje što su otvorili vojsci učionicu, ali i na

predsednika opštine jer je ustupio školu regrutnoj komisiji.

Protežiranje izgradnje modernih školskih zdanja duž bugarske

granice, uz izgovor da je na istoku “opasniji neprijatelj”, svedočilo

je o propagandnoj funkciji prosvetne politike. Nasuprot tome,

zapadni deo banovine, poznat po pečalbarstvu i odsustvovanju

većeg dela populacije, bio je potpuno zapušten u tom smislu.

Učitelji – promoteri i žrtve “maćedonskog” metoda

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

Učitelji – promoteri i žrtve “maćedonskog” metoda

Nastavni kadar je formiralo Ministarstvo prosvete koje je

kaznenim premeštajima dovodilo na jug učitelje iz Srbije, Crne

Gore, Bosne, Hercegovine i Vojvodine. Mladi prosvetni radnici koji

nisu imali protekciju upućivani su u “jugoslovenski Sibir”, kako su

ovi krajevi često nazivani čak i u parlamentu. Pritom nije vođeno

računa o vremenu kada se premeštaji vrše, pa su učenici dugi

period ostajali bez nastave, sve do popune učiteljskog mesta.

Osim niskih plata prosvetni radnici imali i stambenih problema

zbog čega su živeli u dotrajalim delovima školskih zgrada.

Mnogi od učitelja su takvo stanje podnosili nadajući se brzom

premeštaju u neku varošicu, a bilo je i slučajeva da su nakon

provere političke podobnosti radili u varošicama, a zvanično

vođeni kao nastavnici seoskih osnovnih škola. Zauzvrat su

povlađivali svojim dobrotvorima, pa “koliko god nadzornika

promene, toliko puta promene i svoje političko uverenje”.

Prema opservacijama vojnih vlasti na jugu je bilo nedovoljno

učitelja i sveštenika, dok su među postojećim kadrom dominirali

polupismeni egzarhisti, nepotizam i korupcija. “Našim putem

Bugari sigurno ne bi pošli već bi doveli ovde ono što je najbolje.

Mi, dakle, radimo sasvim obratno”, primetio je pukovnik D. Tasić

još 1921. godine.

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

Tokom 1920-ih učiteljski kadar je bio izuzetno šarolikog sastava.

U etničkom pogledu primetna je apsolutna dominacija Srba,

premda su državni podaci govorili i o prisistvu 204 nastavnika

turske narodnosti i 130 albanskih učitelja. Svi zatečeni učitelji su

1918. proizvedeni u stalne, bez polaganja ikakvih dopunskih

ispita. Njihove kvalifikovane kolege su ih solidarno podržale

nadajući se da će “predanošću prosveti” nadoknaditi

profesionalne nedostatke. Međutim, vreme je pokazalo da je

upravo “zatečeno osoblje” bilo najpodesnija masa iz koje će

Ministarstvo prosvete regrutovati svoje “poslušne partizane”,

“špijune” i postavljati ih na nadzornička mesta. Pošto ih je država

bez pravnog osnova proglasila stalnim učiteljima, osećali su

obavezu da joj se revanširaju na svaki način, izmišljajući lažna

svedočanstva protiv nepodobnih učitelja. Tako je službeni

premeštaj postao rutinsko oruđe da se “antidržavni” i liberalni

elementi uklone iz svakog sreza: od maštovitosti školskih

nadzornika zavisili su tehnički detalji, tj. razlozi za premeštaj.

Slučaj učitelja iz Šumadije koji je školskom nadzorniku prijavio da

upravnik škole skoro godinu dana neovlašćeno raspolaže

novcem namenjenim za gradnju nove zgrade bio je svakodnevna

pojava. Učitelju je “odozgo” predloženo da traži novo radno

mesto, jer se navodno znalo da on “pipa svoje učenice I i II

razreda osnovne škole”. Stvar je rešena diskretno, a učiteljeva

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

razreda osnovne škole”. Stvar je rešena diskretno, a učiteljeva

tužba protiv načelnika rutinski je zagubljena. Upravnik dračevske

škole kraj Skoplja je premešten u kavadarski srez, a za svog

zamenika proglasio je sopstvenog pašenoga. Nekoliko lokalnih

zemljoradnika je teretilo novog upravnika da je maltretirao

seljake, u pijanom stanju pucao iz revolvera u kafanske prozore,

otimao automobile, a na javnom mestu optužio lokalnog

sveštenika da zlostavlja tamošnje žene. Učitelji koji su svedočili

protiv upravnika bili su ekspresno premešteni u druge srezove

bez prava na putne i selidbene troškove.

Pokušaj države da objektivno sagleda kvalitet prosvetnog kadra

na jugu pretvorio se u “pljusak od odličnih ocena nastavnika”

kojem su doprineli popustljivi školski upravnici i nadzornici. Reči

skopskog učitelja Spasoja Kočića izgovorene juna 1927. na

godišnjoj skupštini Jugoslovenskog učiteljskog udruženja (“ima

nadzornika koji nisu ni za telad, a nekmoli da su školski

nadzornici”) podigle su veliku prašinu u javnosti, ali bez odjeka u

Ministarstvu prosvete koje je sporne nadzornike i dalje

nagrađivalo najvišim ocenama.

Od 1919. do 1923. dužnost školskog nadzornika u kičevskom

srezu je obavljalo sedam učitelja od kojih nijedan nije imao

odgovarajuću stručnu spremu. Uglavnom su postavljani predratni

privremeni učitelji koji su po automatizmu zadržali svoje pozicije u

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

privremeni učitelji koji su po automatizmu zadržali svoje pozicije u

prosvetnoj upravi. Primera radi, novi upravnik kičevske škole imao

je samo dve godine kragujevačke topolivničke škole. Kad već nisu

dobili kvalifikovane učitelje, smatrali su kičevski prosvetari, onda

bi bar bio red da dobiju kvalitetnog nadzornika, jer “čija je škola,

toga je Maćedonija”. Međutim, sreske vlasti u Kičevu su zadržale

problematične nadzornike koji su i dalje živeli “ćiftinskim”

životom podižući hotele, mehane, knjižare i zloupotrebljavajući

sredstva iz školskog budžeta.

Učitelji i školski upravnici su se pojavljivali i kao žrtve sistema

kome su služili. Carevo Selo na Bregalnici je bilo poznato i po

drastičnijim oblicima nasilja koje je sprovođeno nad prosvetarima,

pa su lokalne vlasti ironično poručivale učiteljima da pre nego što

tamo dođu napišu testament! Upravnika tamošnje škole su

presrela dva žandarma i istukla ga kundacima “kao staru

slamnjaču”, a i pored lekarskog uverenja o telesnim povredama,

upravnik je proglašen “pijanim lažovom”. Tokom 1923. Narodna

prosveta je pisala kako tamošnja žandarmerija po nalogu civilnih

vlasti hapsi i premlaćuje učitelje.

***

Uprkos hroničnom nedostatku nastavnog kadra Ministarstvo

prosvete je i tokom 1930-ih vršilo redukcije i trijažu učitelja

pozivajući se na (nezvaničnu ali očiglednu) potrebu selekcije po

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

pozivajući se na (nezvaničnu ali očiglednu) potrebu selekcije po

nacionalno-političkoj podobnosti, a u formi suzbijanja bugaraštva

i odstranjivanja učitelja-egzarhista. Manje od jedne trećine

tamošnjih učitelja bilo je sa prostora Vardarske banovine, dok su

dve trećine nastavnog kadra činili mladi i neiskusni koje je

prosvetna centrala smatrala površnim osobama, nespremnim da

se žrtvuju za “viši interes”.

Iako je ideologiju integralnog jugoslovenstva bilo najefikasnije

plasirati kroz školski sistem, u drugoj godini diktature svega

deseti deo dece stasale za školu ju je stvarno i pohađao. Do

1937. brojno stanje osnovnih škola u Vardarskoj banovini je

uvećano 9 odsto, nastavnika 12 odsto, dok je broj osnovaca

narastao za 22 odsto. Istina, šestina učenika je godišnje otpadala

zbog prestarelosti, siromaštva, ali i usled bolesti i smrti.

Na području skopskog školskog sreza dve trećine škola je

oskudevalo u nastavnim sredstvima, stanovima za nastavnike,

školskim dvorištima i obaveznim sanitetskim pregledima. Rezultat

drastičnih mera štednje u godinama ekonomske krize bilo je

otpuštanje i penzionisanje 600 učitelja i zatvaranje 23 škole.

Samo 1932. deficit učiteljskog kadra uslovio je prestanak rada

248 odeljenja. U banovini nije bilo stalnog stručnog nadzora jer

su svi školski nadzornici nekim čudnim sticajem okolnosti imali

status vršilaca dužnosti.

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

status vršilaca dužnosti.

Upravnici škola su ostali bez sekretara i administrativnog osoblja,

dok su na učiteljska mesta postavljani isključivo početnici. Krajem

1939. svaka druga seoska škola u Vardarskoj banovini bila je bez

nastavnika zbog čega je prosvetno odeljenje banske uprave

molilo da se prekine sa premeštajima. Preopterećenost učitelja

nije mogla biti rešena bez upošljavanja 3.000 novih prosvetnih

radnika.

Kosovski ciklus vs. bugaraštvo

Prosvetna politika jugoslovenske kraljevine bila je opsednuta

potrebom provlačenja antibugarske akcije kroz sve nastavne

programe i planove. Svetozar Pribićević je još kao ministar

prosvete februara 1922. predložio mere koje su podrazumevale

potenciranje nastave iz grupe tzv. nacionalnih predmeta –

srpskog jezika, nacionalne geografije i istorije: “Insistirati da se

naša školska omladina utvrđuje u uverenju da ni njihovi roditelji, ni

njihovi preci uopšte nemaju ničega narodnosnog zajedničkog sa

formiranjem i životom bugarskog naroda”.

Suzbijanje “bugaraštva” je sistematski sprovođeno još nakon

Balkanskih ratova, ali je svoj vrhunac doživelo između dva svetska

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

Balkanskih ratova, ali je svoj vrhunac doživelo između dva svetska

rata. Na udaru su bili srezovi uz bugarsku granicu, ali i čitavo

Povardarje. Učiteljima skopskog sreza je 1928. skretana pažnja

da više pažnje obrate na “nacionalno vaspitanje” i osnivanje

horova, društava trezvene mladeži, streljačkih i sokolskih družina.

Inače, nastavnim programom za osnovne (četvororazredne)

škole bilo je predviđeno izučavanje 17 predmeta. Nauka

hrišćanska imala je za cilj “buđenje religijsko-moralnih osećanja”,

pa je u prvom razredu pažnja posvećena molitvama, dok su u

narednim razredima učene razne poučne priče agrarno-

patrijarhalne tematike. Nastava srpskog jezika imala je za cilj

“razvijanje nacionalnih i patriotskih osećanja”, te su deca već od

drugog razreda učila napamet poučne izreke i “lako razumljive

narodne pesme”. U narednom razredu učiteljima je sugerisano

da praktikuju “učenje naizust što više narodnih pesama iz ciklusa

‘Kosovo’”. U poslednjem razredu osnovce su čekali vežbanje u

lepom pisanju, pravopisne vežbe i učenje napamet “što dužih

narodnih pesama”.

Predmet Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca imao je za cilj

“poznavanje prošlosti svoga naroda i buđenje nacionalnih i

patriotskih osećanja” i izučavao se u III i IV razredu. Tokom jedne

školske godine đaci su učili o staroj srpskoj postojbini, seobi,

županima i Nemanjićima, zaključno sa propašću Srbije i “patnjom

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

pod Turcima”. Druga polovina programa nastave istorije

obuhvatala je period od Prvog srpskog ustanka, s tim što je

posebna pažnja poklanjana balkanskim ratovima.

Zemljopis je takođe upoznavao učenike III i IV razreda sa

otadžbinom, ali i “budio ljubav prema njoj”. Osnovci su na

časovima crtali okolinu, orijentisali se u prostoru, učili o rečnim

slivovima, putevima, upravi i državnim simbolima otadžbine, a u IV

razredu nastava zemljopisa bila je posvećena izučavanju

teritorijalno-administrativnih jedinica Kraljevine SHS.

Crtanje i krasnopis imali su za cilj “razvijanje čula vida i osećanja

za tačnost, pravilnost i lepotu”, dok su Pevanjem stimulisani sluh,

glas i osećanje za lepotu i postizani “upitomljavanje i

oblagorođavanje srca”. Crkveno pevanje bilo je dozvoljeno samo

u đačkim horovima dok se u nastavi sugerisalo izvođenje

“svetovnih patriotskih narodnih pesama”. Korespondencija je

držana samo u IV razredu i sudeći po njenom sadržaju pripremala

je decu na razmišljanje o eventualnoj državnoj službi.

Krajem 1920-ih bilo je očigledno da su očekivani rezultati

podbacili na svim poljima. Napredak je bio jedva vidljiv čak i u

reprezentativnom skopskom srezu. Iako je uspeh u nastavi

ocenjivan kao zadovoljavajući, posebno kada se radilo o

“upoznavanju Otadžbine” i “širenju lepe pesme i lepih navika”,

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

“upoznavanju Otadžbine” i “širenju lepe pesme i lepih navika”,

procenat osnovaca koji su 1923. završili upisanu školu iznosio je

16 odsto u Skoplju, a u Kačaniku svega 7 odsto od broja upisanih

đaka!

Iz ugla predstavnika šestojanuarskog režima školsko pitanje u

Vardarskoj banovini bilo je prvenstveno važno kako bi se putem

sistema škola razbijala svest o privremenosti srpskog prisustva

koju su svojevremeno generisale albanska, bugarska, turska i

austrijska propaganda. Prilikom javnih rasprava o kulturnoj i

prosvetnoj politici na jugu dominirali su predlozi o boljoj

koordinaciji i kadrovskoj politici, iskorenjivanju površnosti u

kulturi, racionalnijem shvatanju “nacionalnog tona” i potrebi

promocije jugoslovenstva.

Sredinom decembra 1933. školski nadzornik je obavio pregled

škola u Bujanovcu, Vladičinom Hanu, Predejanu i Grdelici i

ustanovio da tamo nije bio naglašen pravilan govor već „sirotno

čitanje”. Gramatika se učila posebno, bez praktičnih primera i

vežbanja. Zemljopisnu nastavu karakterisali su puki verbalizam i

nedostatak orijentacije, dok je nastavnik istorije bio iskren: „Moj

nije cilj da nauči povest, nego da se vaspitno deluje na mladež, da

ju oduševi za plemeniti rad velikih ljudi i da budi ljubav prema

kralju i otadžbini i prema svim onim ustanovama koje su

izvojevane junaštvom i radom naših dedova”.

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

izvojevane junaštvom i radom naših dedova”.

Na sve učestalije pisanje štampe o surovosti učitelja reagovalo je

jugoslovensko Ministarstvo prosvete iznoseći podatak da je od

2.920 učitelja u poslednje tri godine svega njih deset odgovaralo

za “zloupotrebu fizičke kazne”, te da su to bili uglavnom nervno

oboleli nastavnici.

Sofijski list Makedonija je decembra 1932. objavio tekst “Kako

vaspitavaju srpski učitelji”, inspirisan tragičnim događajem u Krivoj

Palanci koji je nastupio kao posledica besomučnog svođenja

celokupne nastave na srpski jezik. Učitelji su navodno zlostavljali

decu koja su slabije govorila srpski, pa je tako školski nadzornik

januara 1933. na smrt prebio dvanaestogodišnjeg Mirču

Stevanovića. Na pitanje nadzornika “Čime se putuje od Palanke

do Kumanova?” nesrećni dečak je odgovorio “S kola”, pa je

pretučen i već posle dva dana umro.

I druge bugarske novine su na udarnim stranama prenosile vesti o

torturi koju su sprovodili srpski učitelji. Sofijska Zarja je

početkom 1931. donela članak o tragediji u kumanovskoj

osnovnoj školi gde je učitelj usmrtio sina tamošnjeg opštinskog

činovnika Stevana Josifova. Naime, nakon što je okružni

prosvetni inspektor iz Skoplja posetio školu i zaključio kako mali

Josif ne zna srpski jezik, učitelj se razbesneo. Čim je inspektor

napustio školu, učitelj je dohvatio dečaka za uši udarajući mu

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

napustio školu, učitelj je dohvatio dečaka za uši udarajući mu

glavu o zid sve dok se ovaj nije onesvestio. Opštinski lekar je

konstatovao potres mozga, a dečak je posle četiri dana

preminuo. Njegov otac se sa ostatkom porodice preselio u

Sofiju.

Antibugarske aktivnosti su podrazumevale i strogu cenzuru

knjiga u srezovima uz bugarsku granicu. Iz načelstva

carevoselskog sreza su stizali izveštaji o masovnom uništavanju

bugarskih udžbenika koji su zaostali još iz vremena bugarske

okupacije. Krajem 1930. u bosiljgradskom srezu su zaplenjene

bugarske knjige u kojima se Kraljević Marko veliča kao Bugarin

zbog čega je doneta odluka da se u istočnim srezovima razdele

knjige o zdravlju i one sa „patriotskim sadržajem“. Ova praksa se

održala i u narednim godinama, pa se tako u proleće 1938.

upravnik ohridske čitaonice hvalio kako je zahvaljujući

darežljivosti Dvora uspeo da otvori dečju knjižnicu sastavljenu od

brošura o Karađorđevićima, kosovskim junacima, ali i monografija

posvećenih Beogradu i Šumadiji, „matici srpstva“.

Pomenute mere nisu dale očekivane rezultate, čak bi se reklo da

su izazvale kontraefekat. Uoči Drugog svetskog rata u gotovo

svim osnovnim školama istočno od Vardara nastava je izvođena

na „bugarskom dijalektu“. Probugarski nastrojeni roditelji su

nerado svoju decu slali u državne škole a prosvetne vlasti su bile

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

nerado svoju decu slali u državne škole a prosvetne vlasti su bile

nemoćne da utiču na lokalno stanovništvo.

Peščanik.net, 06.08.2013.

Pescanik.net

Autori

Prevodi

English Summary

Audio podcast

iTunes

Home

Svi tekstovi

Svi autori

Izabrani autori

Prevodi

Prenosimo

Video

Audio

Knjige

Teme

Tefter

Efekat leptira

English Summary

Radio i TV

stanic e

O nama / About

Us

Nedeljni izbor tekstova

email adresa

Pri javi seEnglish Summary

email address

Subscribe

pdfcrowd.comopen in browser PRO version Are you a developer? Try out the HTML to PDF API

Kontakt

PEŠČANIK Povratak na vrh