Johnny B.Goode

1. Odreenje politike kulture

Kada govorimo o raznim nacijama i nardima, esto se uje da su Italijani veseli, govorljiv, muzikalni ali lakomisleni i povrni, Englezi dentlmeni, suzdrani ali hladni i cinini, Nemci marljivi disciplinovani ali sebini i agresivni, Rusi drutveni, hrabri ali i impulsivni. Opis ovih nacionalnih mentaliteta dae i oni koji nikad nisu bili u kontaktu sa njima niti bili u tim dravama. Pojedinana poznanstva sa strancima e ih uveriti da i meu Englezima, na primer, ima temperamentnih i otvorenih ljudi, a meu Rusima pedantnih i marljivih. Istovremeno, videemo da u Berlinu postoje generacije Turaka koji po svojim osobinama vie deluju kao tipini Nemci nego mnogi Bavarci. Da li to znai da prie o nacionalnom mentalitetu ili kolektivnom karakteru ili kulturnom indentitetu Engleza, Nemaca, Italijana, Rusa itd. jesu samo puka konstrukcija, odnosno da svuda ima svakojakih ljudi. Ako je tako, postavlja se pitanje na osnovu ega su nastale navedene predrasude prema pomenutim narodima? Da li je re o dominantnim ili prosenim karakteristikama odreenih kolektiviteta koje nazivamo nacionalni mentalitet, kada govorimo o etnonacionalnim zajednicama. To to od tipinih kolektivnih odlika nekih naroda odstupaju mnogi njeni etniki pripadnici, a s druge strane, su ih mnogi pripadnici neke druge etnonacionalne zajednice prihvatili, samo su izuzeci koji potvruju pravilo.Pravilo je da veina pripadnika svakog naroda deli itav niz vrednosti, normi, stavova, obiaja, emocija, seanja, mitova, legendi, kultova, obrazaca ponaanja, stilova ivota itd. koji stvaraju njihov zajedniki kulturni identitet. U meri u kojoj su te osobine vezane za politike institucije, fenomene, odnose i procese i izraavaju njihova politika oseanja, miljenja i ponaanja- ine i politiku kulturu. Na osnovu iskustva iz dodira sa njima drugi narodi stiu generalizovane i opteptihvaene predstave o specifinim politikim osobinama odreenih naroda. Stereotipiziranje i autostereotipiziranje predstava o nacionalnim polit.karakterima dodatno osnauju realnost ovih karaktera percepcija i autopercepcija praktino se sagleda kao sama stvarnost (Hejvud).Upravo zbog te sloene meavine istorijskog i mitskog, racionalnog i iracionalnog, socijalnog i psiholokog, politiku kulturu je teko jasno i precizno odrediti. Istaknuti teoretiari su ponudili vie definicija:Robert Dal: Politika kultura sainjava mreu individualnih orijentacija prema politikom sistemu.Rejmond Vilijams: Politika kultura je skup vrednosti, uverenja i stavova u okviru koga funkcionie neki politiki sistem.Denis Kavena: To je neto izmeu javnog mnenja i individualnih svojstava pojedinaca.Samuel Bir i Adam Ulam: Politika kultura je specifian kulturni podsistem, koji obuhvata norme i naela o nainu usmeravanja i upravljanja drutvom pomou politikog sistema.Almond i Verba: Radi se o distribuciji obrazaca usmerenosti prema politikim objektima meu pripadnicima jednog naroda. Ben Rozamond: Politika kultura se ne odnosi samo na ono u ta verujemo nego je vezana i za naine na koje se ponaamo, tako da se moe shvatiti u okviru politikih praksi i rituala odreene zajednice.Hejvud: Politikolozi koriste pojam politika kultura u uen znaenju da bi odredili psiholoka usmerenja ljudi, tako da politika kultura predstavlja obrazac orijentacija prema politikim objektima kao to su vlada, ustav, partije, koje se izraavaju u verovanjima, simbolima i vrednostima.

2. Elementi politike kulture: znaenje, kolektivna memorija i drutvena struktura

Pojam kultura ima vie znaenja. Sama re kultura datira iz starog Rima gde je oznaavala procese kultivisanja, odnosno gajenja, izgradnje i preoblikovanja odreenih materijalnih i nematerijalih tekovina. U odnosu na ovo izbvorno znaenje, znaenje pojma kulture se menjalo od onog najireg, po kome se pod kulturom podrazumeva nematerijalni deo civilizacije, preko onog po kome se za nekog kae da je kulturan u smislu irokog obrazovanja, do onog p kome se kulturno (civilizovano) ponaanje vezuje za pristojnost i vaspitanost.I odreenje termina politika uz termin kultura neupuene esto asocira na potrebu da se kultivie ponaanje aktera u javnom ivotu, jer nepristojnim, grubim, prostakim i uvredljivim nastupima u parlamentu, medijima, javnim tribinama i slino, vreaju dobar ukus. Nnapokon, mnogi meaju politiku kulturu sa kulturnom politikom, koja se zapravo odnosi na voenje oreene politike u oblasti kulture. Sintagma politika kultura je, kako pie Denis Kavena, novo ime za stari sadraj. Javila se tek polovinom prolg veka kao zamena za niz drugih koje su pokrivale manje vie isti fenomen- kolektivni politiki mentalitet, nacionalni politiki karakter, politiki duh naroda. Vil Kimlika identifikuje ovaj fenomen kao stari problem graenja nacije u zapadnim drutvima, koji se posredstvom irenja zapadne kulture, implementirao i u ona drutva u kojima tradicionalno nije postojao. Stoga Kimlika predlae da ovaj iri obrazac graenja nacije nazovemo socijetalnom kulturom. Pojam socijetalne kulture predstavlja teritorijalno koncentrisanu kulturu, okupljenu oko zajednikog jezika, koj i se koristi u irokom rasponu socijetalnih institucija, podjednako u javnom i privatnom ivotu, kolstvu, medijima, zakonodavstvu, ekonomiji itd. i koja pokriva itav spektar ljudskih aktivnosti, ukljuujui drutveni, obrazovni, religiozni, rekreativni i ekonomski ivot. A to zapravo nije nita do pojam politike kulture. Politika kultura, odnosno vrednosti, stavovi i ponaanje, uvek su posledica zapamenog kolektivnog iskustva, ali taj materijal u narednim generacijama biva obraivan i preraen u skladu sa novim okolnostima i potrebama. Zbog toga se esto izraava u narodnim predanjima, mitovima i legendama, simbolima i metaforama, u kojima postepeno slabi veza sa onim to se stvarno dogodilo. Kraljevi Marko je recimo u narodu opevan kao nepobediv nacionalni junak iako je ustvari bio vazal, upravo iz potrebe naroda da slikovito izrazi svoj nemoni gnev protiv turskog okupatora. Odnosi politike kulture i politike strukture u velikoj meri zavisi kako e odreeni institucionalni aranmani i konkretne politike funkcionisati u praksi, a to je naravno posredovano politikim ponaanjem pojedinaca i kolektiva. Platon je napisao u Dravi- Zna li ti da isto okoliko koliko ima drava mora imati i vrsta ljudskih karaktera. Valjda ne misli da se dravna ureenja raaju iz hrasta ili stene a ne iz karaktera ljudi koji dravu povlae kao teg na terazijama? Obino se smatra da se proces odvija jednosmerno: od politike kulture preko ljudskog ponaanja ka politikom sistemu. Ali i politiki sistem deluje povratno tako to moe da jaa ili slabi i menja zateenu politiku kulturu. Od nivoa razvijenosti politike kulture zavisi ureenost politikog poretka. to je nerazvijenija politika kultura, to su vee mogunosti uzurpacija i manipulacija. I obrnuto- to je ona razvijenija, politika zajednica je ureenija.

3. Elementi politike kulture: demokratska i autoritarna kultura, potkulture i participacija

Dok dravna ureenja mogu brzo da se menjaju, esto i nasilnim politikim prevratima, dravnim udarima i vojnim puevima, revolucijama i okupacijama, politika kultura je mnogo trajnija i stabilnija. A mogui ishodi susreta izmeu drave i ljudskih udi su i slaganje i sudaranje i uzajamna interakcija kulturne baze i politike nadgradnje. Recimo, mehaniko prenoenje britanskog sistema parlamentarne dmeokratije u mnogim zemljama Komonvelta proizvelo je institucije ije politike realizacije malo podseaju na originale, Ali da otpor ljudskog materijala ne mora da bude fatalan, pokazuju primeri Nemake i Japana u kojima je pobednika alijansa nakon Drugog svetskog rata autoritarni poredak zamenila demokratskim, a novi sistem je stvorio i odgovarajuu politiku kulturu kao svoj oslonac. Politika kultura je znaajna za svaki politiki sistema ali se to posebno odnosi na demokratske sisteme i politike koje raunaju na vei ili manji stepen uea graana u politikom ivotu. Otuda je uspon demokratije u poslednjoj deceniji prolog i prvoj deceniji ovog veka istovremeno i period kada je politika kultura opet dola u fokus irokog interesovanja.U zavisnosti od toga ta je osnova grupisanja, moemo govoriti o nacionalnim, verskim, regionalni ali i o politikim kulturama elita i autsajdera, o potkulturama izolovanih i marginalizovanih rasnih i entikih grupa, generacijskim potkulturama itd. Vrema veberu, ovi elementi politike kulture ine jednu iru celinu, formirajui duh jednog naroda. Ovaj duh naroda Veber naziva istorijski individuum, koji je u sutini kompleks veza u istorijskoj stvarnosti, koje mi, imajui u vidu njihovo kulturno znaenje, pojmovno sastavljamo u jednu celinu. Napokon, uzmimo za promer injenicu da se danas naveliko govori o evropskom kulturnom identitetu jer razvoj evropskih politikih institucija i jaanje politikog jedinstva Unije nisu mogui bez podrke evropske politike kulture.

4. Formativni faktori politike kulture

Meu faktorima koji oblikuju politiku kulturu pominju se istorija, geografija, klima, religija, susedi i mnogi drugi. Razmotriemo neke od njih. Vrednosti, stavovi, obiaji, uverenja i drugi elementi politike kulture su pre svega rezultat kristalizacije kolektivnog istorijskog iskustva. To znai da u procesu oblikovanja politike kulture presudnu ulogu imaju dogaaji iz prolosti. U meri u kojoj su posle dugorono uticali na sudbinu naroda, postaju deo nacionalne memorije i snano utiu na njihov odnos prema savremenim politikim fenomenima- tu ideju je zastupao jo i Berk. Na nau politiku kulturu takav uticaj je ostavio boj na Kosovu jer pitanja rodoljuba i patriotizma, nacionalnog jedinstva i izdaje, suvereniteta i irih integracija i u dananjim politikim sporovima asociraju na srednjovekovnu prolost. Za Francuze je to bila graanska revolucija, kod Rusa Borodinksa i Staljingradksa bitka koje sada inspiriu iroku narodnu podrku Putinovoj obnovi odbrambenih snaga prema zapadnim granicama. Za Turke to su davne reforme Kemala Ataturka koje ih, ak sa islamistikom vladom na elu, pokreu ka EU.Znaaj geografije se moe prepoznati u specifinostima ostrvskih naroda, koji su morima i okeanima vekovima bili zatieni od stranih neprjatelja. Zahvaljujui tome mogli su da se posvete unutranjim socijalekonomskim pitanjima i postepenoj izgradnji politikih institucija i organizacija, u skladu sa specifinim lokalnim mentalitetom, narodnim obiajima, stilom ivota. Tipian primer za to su Britanci, ija politika kultura predstavlja originalnu kombinaciju modernih liberalnih vrednosti i srednjovekovne tradicije na koji je nadgraen izuzetno stabilan demokratski poredak. Drgi primer su Japanci koji su usvojili moderne zapadne liberalne tekovine poslovanja ali su ipak ostali vrsto privreni tradicionalnim osnovama porodine proizvodnje, dogovaranja i lojalnosti. Obrnut primer jesu zemlje iji se geografski poloajopisuje kao kua na sred puta. Locirane na trasi svetskih pravaca kojima su se tokom istorije kretale velike vojske, neprestano su bile kolteralna rtva. Posledica je bila stalno opsadno stanje u kome je pitanje unutranjih problema drave uvek bilo u drugom planu u odnosu na spoljne opasnosti. Najbolji primer su narodi Balkana koji se i danas kolebaju izmeu pragmatinog izbora meunarodnih integracija i realnog straha od gubitka neiivljene dravne nezavisnosti i suvereniteta.Klimatski uticaj na formiranje mentaliteta naroda su upili jo Boden i Monteskje. Boden je preporuivao da svaki dobar vladar mora da poznaje udi i naravi naroda ne bi li mogao da donosi dobre zakone. Stoga, dobar vladar prouava ne samo prirodnu ve i drutvenu klimu. U est knjiga o republici, Boden kae da pod pojmom klima treba podrazumevati raziite faktore- vodu, duh, zakone, obiaje i forme drave. Svi ovi faktori zajedno opredeljuju prirodnu inklinaciju naroda i znanje o ovim obelejima je od najveeg znaaja za zakonodavca. Monteskje je dao precizniju tipologiju naravi i klimatskih uslova. Surovi ivotni uslovi severa su manetali ljudima da generacijama praktino sve svoje energije uloe u borbu za goli bioloki opstanak. Zato je njihova kultura, pa i politiki odnosi, redukovani i pojednostavljeni. S druge strane, blagodarna priroda toplijeg i vlanog juga je sama od sebe podmirivala elementarne ljudske potrebe ali nije proizvela velike radne navike te se ni ovde nije mogla razviti moderna kultura i civilizacija. Zato je Monteskje verovao da je umerena klima bila optimalan okvir da zapadna Evropa postane novovekovni globalni centar materijalnog i duhovnog stvaralatva i uzornih politikih institucija i politike kulture. Ovakav evrocentriki pristup osporava injnica da su mnoge starije civilizacije i kulture izrasle upravo na vanevropskom prostoru i vruem podneblju- Irak, Egipat. Uprkos tome, postoje neke upadljive koicidencije izmeu klimatskih uslova i politikih stuktura i kultura. Recimo, narodi june i zapadne Evrope- tanci, Italijani, Francuzi, ispoljavali su tokom 20.veka sklonost ka ideolokoj i politikoj polarizaciji, dok su severni narodi- Britanci i Amerikanci, teili ka ideolokom centru, a radikalne politike opcije nikad nisu uhvatile dublje korene. Ipak, teko je odrediti koliko je na to uticala klima a koliko kolektivni karakteri romanske i anglosaksonske grupe naroda.Tako stiemo i do uticaja religije na politiku kulturu i tu smo na sigurnijem terenu, pre svega zahvaljujui Veberovom delu Protestantska etika i duh kapitalizma, koje ukazuje na korespondenciju izmeu religijkih dogmi i ponaanja vernika u sekularnom ivotu. Marljiv rad i odricanje od uivanja u njegovim plodovima, tednja i ulaganje u irenje poslova kojim se vodi svaki protestant, potpuno su simetrini osnovnim prncipima razvoja liberalnog kapitalizma. To je uinilo protestantske zemlje- Britaniju, Ameriku i Nemaku, globalnim ekonomskim i politikim liderima tokov poslednjih nekoliko vekova. Uticaj religije jo je vidljiviji u muslimanskim zemljama, zbog toga to ona utie ne samo na verski ve i sekularni i politiki ivot. Iranska teokratija, recimo, i pored niza lakih politik institucija ima Vrhvni savet uvara vere iji je zadatak da procenjuje da li su odluke laikih dravnih organa u skladu s svetim knjigama, te tako arbitrira u politikim sporovima i utie na politiku zemlje. Pravoslavne crkve su organizovane u okviru nacionalnih drava i nose njihove prefikse- ruska, srpska itd. Meutim, one su postojale daleko pre nego to je nastao koncept nacionalne drave, te su uticale na razbijanje ideje o jednoj istonoj despotiji i omoguila nacionalnim pokretima 19. veka da probude svoju kolektivnu memoriju u borbi za slobodarska prava. Tako je SPC sauvala uspomenu na ne samo verski nego i nacionalni identitet i dravni suverenitet. Otuda sve do danas uiva i nemali svetovni autoritet.Iako je na kraju, jezik kako faktor politike kulture nije najmanje uticajan. Po jeziku se moe prepoznati ne samo ko je koje nacionalnosti nego i iz kog kraja je potekao, kojem socijalnom sloju propda, koliko je kolovan, kakve je politike orijentacije. Da je kulturni i politiki identitet vrsto povezan sa jezikom svedoi injenica da su sve stare i velike evropske nacionalne drave nastale nasilnom jezikon integracijom lokalnih i manjinskih dijalekata. zato se danas nacije i prepoznaju prema razliitim jezicima a zapadni posrednici i mirovnjaci ne mogu da se naude kako su meunacionalne ratove na Balkanu vodili ljudi koji govore istim jezikom. Iz istih razloga su ti dravno osamostaljeni narodi pohitali da po svaki cenu stvore svoje jezike- hrvatski, bosanski, crnogorski.

5. Funkcije politike kulture

Politika kultura je pre svega faktor stabilnosti, kontinuiteta i trajnosti svake zajednice. Ona je uvar starih vrednosti, vekovnih iskustava i obrazaca ponaanja. U burnim vremenima politikih previranja i kriza, aktiviraju se ti naizgled zaboravljeni resursi kao poslednja linija odbrane. Iz dubine kolektivnog seanja prizivaju se uspomene na bive nepogode izazvane prirodnom stihijom ili napadom stranog neprijatelja kako bi se po analogini pronali principi, mehanizmi i konkretna reenja za aktuelnu situaciju i probleme, U istu svrhu slue i simboli, mitovi i rituali, ali i zastave, himne, zakletve koje mobiliu i koncentriu nage za samoodbranu. Upravo u takvim situacijama dolazi do izraaja ranjivost i krhkost politike nadgradnje naspram snage i istrajnosti kulturne baze drutva.I u redovnim i rlativno mirnim prilikama, politika kultura ima slinu ulogu. Jer, dinamika, konfuzija i kontroveznost, nedoslednost i nepreciznost tekue politike esto vie plae i zbunjuju nego objanjvaju i orijentiu. Politika kultura tu predstavlja neku vrstu pouzdanog socijalnog i politikog kompasa. Nudi jednostavne i opobrane ivotne stereotipe, modele i standarde ponaanja koji vae za sve situacije i za sva vremena. Oni su esto saeto i duhovito formulisani u obliku narodnih mudrosti, anegdota i doskoica sa razumljivom porukom i poukom. Nekad se one pokazuju kao ivotno funkcionalnije od savremenih formi politike socijalizacije posredstvom porodice, kole, medija, politikih partija, nvo itd. U ovom drugom sluaju su sve prisutniji i vetije kamuflirani elementi poliike i trine manipulacije koja vie slui tome da graanina uini poslunim podanikom i pohlepnim potroaem nego da mu obezbedi racionalnu orijentaciju.6. Politika kultura i kolektivno iskustvo

Iskustvo postkomunistike tranzicije da se nove demokratske politike institucije, norme i procedure ne mogu lako, brzo i uspeno uklopiti nije nikakvo otkrie. Razmiljanja o duhu naroda, o narodnom biu, o graanskim vrlinama, prisutna su ve u spisima prvih politikih mislilaca. Nema sumnje da je odgovarajua posebno vana kada se radi o demokratskom poretku ali i hegemonistiki reimi mudro oslukuju puls masa, iako ne moraju da se osvru na miljenje naroda jer manjak podrke mogu da obezbede vikom represije. To je zabeleeno u najstarijim politikim predanjima.Tako se drugi rimski krlja Numa Pompilije, koji je bio sklon pozitivnim institucionalnim inovcijama, esto suoavao sa otporom naroda, koji je opet, po navici i inerciji bio lojalan politikoj tradiciji. Da bi pridobio narod za promene, povezivao ih je sa osnivakim mitovima i herojskim podvizima predaka, i sluio se religijom kao racionalizaciojom politikih promena.Kada je Torkvato, takoe rimski vldar iz doba republike, poeleo da se proglasi kraljem, poslao je glasnike da oslunu reagovanje javnog mnenja. Naiao je na negativan odjek jer je narod bio veran svojim starim politikim institucijama a kraljevska titula ga je asocirala na tue tradicije orijentalnih despotija. Mudri vladar je zbog toga odustao, iako ga praktino niko nije mogao spreiti u planiranoj samopromociji.Manje oprezni spartanski kralj Agis II nije vodio rauna o politikoj kulturi svojih podanika i to ga je kotalo prestola. Naime, posle jednog uspenog pohoda protiv Atinjanina povredio je strogo potovanu tradiciju zajednikog obeda sa saborcima i pozvao na veeru samo glavne vojskovoe. Oni ne samo da se nisu odazvali nego su ga uz podrku uvreenih saboraca ve sutradan svrgli s vlasti.Navedeni primeri ukazuju da se iza transparentnog sveta politike, ak i u stara vremena, krio jedan manje vidljiv i nevidljiv svet politike koji je snano uticao na onaj vidljivi. Vrednosti, obiaji, seanja, privrenosti, emocije, simboli, ritali, obrasci, koji su se kristalizovali tokom vie generacija predstavljali su realne politike injenice o kojima su morali da vode rauna dobri vladari. Mitovi, naroito u antikoj Grkoj su bili prava riznica normi i konvencija ponaanja, silu pred kojom su se i najmoniji vladari povinovali. Zato su vladari, bez obzira na svoju bezmalo neogranienu mo bili prisiljeni da uvek paze na ne dou u sukob sa tradicijom i izazovu graansku neposlunost ili aktivnu pobunu. I obrnuto- u meri u kojoj su znali, hteli i umeli da aktuelnu politiku veto poveu sa kolektivnim pamenjem, oseanjem i verovanjem, utoliko im je posao bio olakan.

7. ODNOS STRUKTURE I KULTURE

U sadrajnom smislu politika kultura je imala konzervativan karakter. uvala je stare obiaje, simbole, verovanja i orijentacije u seanjima naroda. Odbacivala je politike inovacije, reforme i revolucije. Nakon Francuske revolucije o znaaju politike kulture njeni protivnici odnosno teoretiari starog poretka Edmund Berk, De Bonal i De Mestr ali I Ruso I Tokvil, svi oni su saglasni u oceni da je za stabilan politiki poredak neophodna korespodencija izmeu politikih institucija i politike tradicije, odnosno vrednosti, obiaja, nazora i ponaanja naroda. Sklad izmeu politike stukture i politike kulture bio je preduslov stabilnog i funkcionalnog, trajnog i efikasnog poretka. Ustav, sistem uprava, partije parlament predstavlja njegov sinhronijski element, a politika kultura predstavlja njegov dijahronijski element. Dajui prednost postepenim promenama nad revolucionarnim Berk pie opasnim apstraknim politikim konstrukcijama koje pretenduju da zamene proverene institucionalne aranmane, dobro ukorenjene u obiajima i navikama naroda. Aleksis de Tokvil politiku kulturu opisuje politiku metafiziku. Piui o demokratiji u Americi Tokvil je strahovao da Francuzi nee biti u stanju da slede taj prekookeanski uzor, jer njegovi zemljaci nemaju tipino ameriki obiaj lokalnog samoorganizovanja, dobrotvornog rada, spontanog povezivanja i sline elemente te politike kulture. Ukoliko nova vlast iz temelja ne promeni tradiciju, norme i obiaje ne moe raunati da e postici nita priblino konsenzusu i politikoj stabilnosti. Politika kultura svedoi da ovek nije samo kao pojedinac velikim delom iracionalno bie, odnosno da je i njegovo individualno ponaanje teko uvek razumeti, objasniti i predvideti. Kada se radi o milionskoj populaciji jedne drave, politika se suoava sa umnoenom koliinom iracionalne energije koju je nemogue usmeriti. Time su naroito bili razoarani diktatori koji nisu uvek uspevali u tome da ih mase bespogovorno slede. To ne znai da se takvim sadrajima politike kulture ne moe manipulisati. Veti vladari su jo u dalekoj prolosti svoje vojne Iii politike poduhvate vezivali za osnivake mitove i legende kako bi podanike mobilisali. Makijaveli je otkrio da se u f-ju politike moe staviti i religija, a Ruso je priznajui primat politike kulture nad institucijama zakljuio da se ona moe menjati.Nisu sve kulture jednako otporne na politike promene. Postoje zatvorene kulture koje uvaju svoje stare vrednosti i obiaje na utrb drutveno ekonomskog prosperiteta (Tibetanci, Avganistanci, Albanci, Romi). No, postoje i izrazito otvorene kao to je amerika kultura koju odlikuje sposobnost prilagoavanja na promene. Medjutim, amerika kultura je nastajala u specifinim okolnostima i sa izuzetkom Kanade i Australije, ne moe se porediti sa ostalim. Etnike grupe sa mnotvom etnikih i verskih potkultura dre na okupu uzorne demokatske institucije i stabilan ekonomski prospeitet a ne zajedniki kulturni identitet utemeljen na istoriji i tradiciji.

8. POLITIKA BATINA

Pod tradicijom uopte se ne misli na sve ono to se dogodilo u prolosti jer to nije puka hronologija beznaajnih dogadjaja, nego samo ono to je po znaaju nadilo svoje vreme i zavredelo da se trajno pamti. Tradiciju ini samo iva istorija, odnosno ono to je iz prolosti preivelo i zadralo aktuelnost. Sadraj te memorije su povesni dogadjaji, koji predstavljaju nauk za sadanjost i budunost. Tradiciju ine kako politiki tako i nepolitiki dogadjai. Veliki politiki dogadjaji kao to su nastanak i raspad carstava, bitke i osvajanja, dravnici i vojskovoe, dinastike borbe oko prestola, formiranje nacionalnih drava, svetski i lokalni ratovi, sve su to politiki dogadjaji koji u zapisanoj memoriji naroda uvek dobijaju prednost u odnosu na ono to se dogadjalo u svakodnevnom drutvenom ivotu medju obinim svetom. Tradicija kao mora pritiska mozak savremenika govorio je Marks. Kao primer moe se uzeti situacija u bivoj Jugoslaviji. Naime, bilo je poznato da je bilo mnogo bolje sluiti vojsku u Srbiji i Crnoj Gori gde je narod mnogo vie voleo vojsku nego u Sloveniji i Hrvatskoj. Takva tradiija potie jo od Prvog svetskog rata kada su Srbija i Crna Gora bile samostalne drave gde je bilo ast sluiti vojsku. Dok su Slovenija i Hrvatska bile austrougarske provincije u kojima je narod teko prihvatao strane austrougarske vojnike i vojsku.

9. POLITIKA SOCIJALIZACIJA-DEFINICIJA I PROMENE

Pod politikom socijalizacijom, podrazumeva se pored ostalog, prenoenje tradicije sa starijih generacija na mladje generacije u obliku simbola, stila ivota. Najee se smatra da politika socijalizacija poinje jo u porodici i ona se naziva vaspitanjem ili odgojem i obuhvata elemente obrazovanja. U roditeljskom okruenju dete stie sva znanja, navike i vetine, od uspravnog kretanja do govorne komunikacije. Porodica je tako primarni agens socijalizacije. Proces socijalnog uenja se nastavlja u predkolskim i kolskim ustanovama, crkvi, sportskim klubovima, omladinskim organizacijama, politikim partijama, pod uticajem medija koji se nazivaju sekundarnim agensima socijalizacije.Sindi Verba navodi neto drugaiji raspored agensa socijalizacije. Prvi korak ine uenja koja potiu iz nepolitikog okruenja, ali koja latentno utiu na svest pojedinca da prihvata neke dominantne politike obrasce drutva. (porodica, vrnjaci, i kolski period). Drugi deo je onaj koji se realizuje u direktnom kontaktu sa politikim linostima, organizacijama i institucijama. Socijalizaciju je ponekad teko razluiti od indoktrinacije, a njene efekte od konformizma. Socijalizacijom se samo prenose neki stavovi, nazori, vrednosti i tako ograniava slobodan izbor. Politika socijalizacija je specifian deo opte socijalizacije i odvija se ve u samoj porodici, predkolskim i kolskim ustanovama, gde se kod dece od najranijeg uzrasta razvijaju nacionalni oseaji preko uspomene na slavne dogaaje i linosti i preko simbola kao to su zastave, grbovi i dravni praznici. Onda sledi uenje nacionalnih disciplina, kao to su istorija, knjievnost, jezik. Politika socijalizacija prikljuuje se brojnim faktorima koji doprinose stabilnosti politikih sistema. To je konzervativan proces iji su ishodi drutvena i politika stabilnost. Neka istraivanja su pokazala da je susret deteta sa saobraajnim policajcem prvo iskustvo o autoritarnom svetu politike i drave kao monopola sile. Posle toga e figura policajca kod deteta izazivati strahopotovanje, a roditelji to koristiti da mu kada je neposluno zaprete. Od strukture linosti zavisi da li e dete ubudue mrzeti sva uniformisana lica u znak solidarnosti sa ocem ili e manje potovati oca i poeleti da postane policajac kad poraste. Sustret sa policajcem bie i njegov prvi susret sa personifikacijom drave kao monopola nasilja i politike kao ovekove sudbine. Politike inovacije obogauju, modifikuju ili menjaju zateenu politiku tradiciju i utoliko utiu na vladajuu politiku kulturu. Navedenu formulu politike kulture tradicija+socijalizacija mogli bi proiriti na politika kultura=tradicija + socijalizacija+ inovacija. Naprosto, svaka generacija ima ne samo teoretski jednaku ansu kao i sve prethodne da i sama prevazie svoje vreme i doprinese tradiciji. Taj doprinos nije uvek vidljiv savremenicima i moe se sagledati tek dugim pogledom unatrag sa odreene istorijske distance. Ronald Ingelhart objanjava promene u politikoj kulturu na osnovu promena u vrednosnim shvatanjima razliitih generacija. Tako on razlikuje materijalne od postmaterijalnih vrednosti. On je doao do zakljuka da politike nepremostivosti imeu starih i mladih generacija, naroito s kraja 60-tih, potie od drugaijeg vienja sveta. Starije generacije su odgajene u duhu tradicije i u okolnostima nematine pa vei naglasak stavljaju na materijalne vrednosti kao to su imovinska sigurnost i razvijanje dravnih i vojnih kapaciteta. Mladi potuju vrednosti poput pacifizma, ekologizma, feminizma, zatite ljudskih prava to su tzv. postmaterijalistike vrednsti. Politika kultura i politika socijalizacija se javljaju defacto kao inovacijski element i kao podrka demokratskim i globalizacijskim procesima. Npr. Istorija ratovanja izmedju Nemake i Francuske tokom koje su Alzas i Loren potpadale as pod jednu as pod drugu dravu je postala osnov tradicionalnog nepoverenja i animoziteta izmedju nemakog i francuskog naroda. Ali su arl de Gol i Konrad Adenauer odluili da okrenu novu stranicu u meusobnim odnosima, uprkos sveim uspomenama naroda iz Drugog svetskog rata. Vremenom se tradicionalno neprijateljstvo pretvorilo u meudravni savez. Iako sumnje Francuza u ekspanzionistike namere Nemake nikad nisu nestale.

10. AUTORITARNA POLITIKA KULTURA

Ideje o viim i niim, superiornim i inferiornim, verskim i etnikim postoje otkako je sveta i veka. A bile su osnove proganjanja, verskih ratova, kolonijalne diskriminacije, holokausta. No, tek su u 20. Veku u modu ule nacionalno romantiarske ( Herder-Vagner), elitistike ( Pareto- Moska) i rasistike ( De Gobino, Rozenberg I emberlen) ideje. To su ideje o veliini narodnog duha, snazi nacionalnih karaktera, nadmonosti kulturnog mentaliteta. Ideje o lavovima, lisicama i stadima, ideje o izabranim narodima ( Arijevci) i njihovim misijama nasuprot nie vrednima ( Jevrejima, Romima, Slovenima). Te ideje su posluile kao inspiracija faistikim, a potom i nacistikim ideologijama. U isto vreme se ponovo nametnulo pitanje odnosa strukture i kulture. Kako je bilo mogue da e tako jedan civilizovan i kulturan narod slobodnom voljom da izabere i sledi partiju i lidera koji e ukinuti demokratski ustav i odvesti zemlju u moderno varvarstvo? uveni frankfurtski krug smatrao je da politika i ekonomska tumaenja nisu dovoljan odgovor. Adorno je odgovor naao u politikoj kulturi, odnosno autoritarnoj politikoj kulturi nemakog naroda za razliku od demokratske politike koja je dominirala u Britaniji, Francuskoj i ekoj. Da bi empirijki utvrdio stepen autoritarnosti u Nemakoj, Adorno je konstruisalo F skalu( skala faizma). On je smatrao da je nemaka autoritarna politika kultura bila uslovljena specifinom pruskom militaristikom tradicijom, a posredovana tipinom nemakom porodicom u kojoj je dominirao patrijarhalni autoritet strogog oca. Osnovni parovi na F skali bili su autoritarna agresija i autoritarna submisija kao i karakteristike dominacije i podreenosti. Autoritarne linosti poseduju jake, ali ambivalentne dispozicije istovremeno i prema vlasti i prema potinjavanju. To sve pogoduje razvoju konformistike linosti koja vapi za novim autoritetom kome e se pokoravati. Figuru izgubljenog oca, menja firer, dok porodicu menja Trei rajh. Masovna I intenzivna podrka nacizmu zasnivala se i na politikoj propaganda, odnosno na uticaju radija. Gebelsov zakon je glasio da hiljadu puta izgovorena la postaje istina, pa su u mehanizam sistematskog obmanjivanja nemake javnosti bili uvueni dravni radi I tampa. Sline mehanizme koristio je i Staljin.

11. DEMOKRATSKA POLITIKA KULTURA

Dok je Adorno analizirao autoritarni kolektivni karakter, Gabrijel Almond, Sidni Verba, Lisijen Paj, Roberet Patman, Arent Lajphart istraivali su demokratski socijalni karakter. Hteli su da utvrde koje su to graanske vrline koje treba da krase jedog demokratu koje bi bio garancija odravanja demokratskog stabilnog poretka. Naime neophodan je pozitivan politiki stav prema demokratskom poretku, specifina znanja o funkcionisanju sistema, njegovim delovima, nosiocima i normama, donoenju i sprovoenju odluka, ulozi partija i nevladinih organizacija. Takoe je neophodno opte obrazovanje i dnevna obavetenost o politikim dogaajima u zemlji i svetu, ali I iskustvo.Lisijen Paj to saima u 4 uslova: Prvo, potrebno je da graani uivaju meusobno poverenje i zajedno da neguju politike i dravne institucije. Drugo, odnos izmeu struktura vlasti treba da bude zasnovan na jednakosti. Tree, sve politike relacije u drutvu treba da su osloboene prislie, odnosno da se slobodno uspostavljaju. I etvrto, neophodno je da horizont politikog miljenja i ponaanja graana bude otvoren du vertikale, od lokalnog i partikularnog do najireg nivoa politike zajednice, odnosno nacionalne drave.Gibson kao uslove demokratske politike kulture navodi politiku toleranciju, verovanje u slobodu, podravanje demokratskih normi, jednakost pred zakonom, pravo na razlike, medijsku otvorenost, fer izbore. Patman ih svodi na 4 politiki aktivizam, interes za javno i opte dobro, politika jednakost, meusobno poverenje, empatija, solidarnost, participacija u nepolitikim asocijacijama i udruenjima.

12. ALMOND I VERBAKrajem 60-tih. godina biheveioristiki pristup je potisnuo institucionalni, strukturni, ekonomistiki pristup u politikim naukama. Almond I Verba ispitivali su koliko politike kulture u SAD, Britaniji, Italiji, Nemakoj, Meksiku korespondiraju posleratnim starim i novim demokratskim porecima u Britaniji I SAD-u. Cilj je bio utvrditi kakav tip politike kulture predstavlja najbolji oslonac demokratskom sistemu. Autori su konstruisali 4 tipa politike kulture: parohijalni, podaniki, participativni i civilni. U svakom od njih se radilo o razliitim kombinacijama dve varijable: koliko su graani kompetentni da uestvuju u politikom procesu I koliko su voljni da se politiki angauju. Parohijalni tip se odnosi na primitivne politike kulture u kojima ne postoji ni jedna druga pretpostavka. Graani ne poseduju neophodna znanja o demokratskom sistemu i ne ele da doprinesu njegovom funkcionisanju, pa pokazuju parohijalnu nezainteresovanost za politiki ivot. Podaniki tip podrazumeva kompetentne graane, ali nemotivisane da uestvuju u demokratskom procesu pa ispoljavaju podaniku lojalnost prema vlasti. Participativni model podrazumeva situaciju gde graani i ele i znaju da se aktivno ukljue.Logino bi bilo da participativni najbolje podraava demokratski politiki poredak, ali Almond i Verba ne misle tako. Oni smatraju da bi masovna participacija dovela do preoptereenja sistema predstavnike demokratije. Zato uvode etvti tip. A to je kombinacija prethodnih tipova. To znai da graani pored linog angaovanja treba da potuju vlast i pokoravaju joj se.

13. KRITIKA KONCEPTA CIVILNE KULTURE

Almondovo i Verbino delo je izazvalo veliku panju u naunim krugovima ali je postalo i predmet kritika. Koncept civilne kulture je vie podravao demokratski elitizam kao karikaturu demokratije nego izvornu predstavniku demokratiju koja participaciju podrazumeva kao kljuni kriterijum. Spor je izazvao i podaniki tip politike kulture jer je otvorio pitanje politike pasivnosti onih gradjana koji bi objektivno mogli da participiraju. Objanjenje za visoku izbornu apstinenciju u demokratijama Zapadne Evrope i Amerike Almond i Verba trae u visokom stepenu zadovoljstva gradjana, kako zbog ekonomske stabilnosti tako i zbog poloitike. Takodje autorima je zamereno i to to su 5 nacionalnih politikih kultura tretirali kao potpuno homogene, mada nisu takve. Iako homogena britanska kultura obuhvata vie potkultura, kao to su engleska, kotska, irska, velka. Kao i razlika izmeu amerikih kultura Severa i Juga. Rezultati su pokazali da je civilna kultura kao specifian vid demokratske politike kulture razvijenija u starim demokratijama (Britanija i SAD) nego u novim. Dok je u prvima dominira nacionalni ponos na demokratiju, graanstvo u drugima je provlaivala meavina podanikog tipa politike kulture. Dolazi se do zakljuka da su politike institucije i procedure pre uzrok nego posledica odgovarajue politike kulture. Deo Nemake kojim su zapadni saveznici nametnuli ustav predstavnike demokratije ve su posle nepune 2 decenije potislnuli autoritarne vrednosti i zamenile ih liberalnim, i razvili aktivno graanstvo kao dominantan obrazac politikog ponaanja.

14. TIPOLOGIJE POLITIKE KULTURE

Tipologije politike kulture ponudili su i drugi autori. Elazar, Vildavski, Dal i Jovan Cviji. Trolana tipologija Elazara obuhvata tradicionalistiku, individualistiku i moralistiku politiku kulturu. Tradicionalistiko poimanje karakterie elitistiko shvatanje politike kao patrijarhalne hijerarhije u mrei plemenskih, porodinih i drugih srodnikih veza. Individualistika politiku tretira kao profesionalnu delatnost koja je fokusirana na usklaivanje interesa koji se nameu kako u privatnoj tako i u javnoj sferi. Moralistika politika je fokusirana na javni interes, unapreenje zajednice i ostvarenje opteg dobra. Aron Vildavski smatra da postoje 4 tipa politike kulture:individualistika, hijerarhijska, egalitaristika i fatalistika. Individualistika favorizuje tipino liberalne vrednosti konkurencije, zatite ljudskih prava, minimalne zakonske regulative. Hijerarhijski tip promovie vrstu regulaciju prava i dunosti, preciznu podelu uloga i subordinaciju unutar politikog sistema. Egalitaristiki tip se temelji na neformalnoj saradnji i intenzivnoj solidarnosti. Fatalistiki tip odlikuje nepoverenje graana u sistem i lidere.Robert Dal ukazuje na vie ordijentacija koje politike kulture mogu imati prema politikom sistemu. Nasuprot pozitivnoj orijentaciji koja je aktivistika, lojalistika i participativna, navodi apatinu orijentaciju koja je neutralna te niti odbacuje niti podrava sistem i otuujuu orijentaciju koja se svodi na antagonistiki odnos kulture i strukture. Arend Lajphart predstavlja trolanu tipologiju politikih kultura. Centripetalnim naziva one koji deluju u prilog centralizovanim politikim sistemima, institucijama i procedurama. A centrifugalnim one politike kulture koje deluju u suprotnom smeru decentralizacije, kulturne autonomije, teritorijalne uprave. I sporazumevajue politike kulture su one koje prednost daju usaglaavanju interesa oko svih spornih pitanja do postizanja konsenzusa.Jovan Cviji opisuje dinarski, pomoravski i meani tipian profil oveka koji se pod uticajem pre svega geografskih i istorijskih faktora formirao na naim podrujima. Dinarski tip vezuje se za prostor dinarskih planina. Potie iz teko pristupanih krajeva, van svakih komunikacija. Ogranieni prirodni resursi nametnuli su asketizam, potcenjivanje materijalnih vrednosti i solidarnost unutar zajednice. Potuju se moralne vrednosti kao to su hrabrost i Pravda. Oni su preki, skloni prejakim emocijama i patetici, samoljublju i megalomaniji. Ovaj tip pokazuje veu sposobnost za ratnike i dravnike poduhvate nego sposobnost za marljiv i strpljiv rad. Pomoravski tip se vezuje za iri tok reke Morave. Sa stanitem nasred puta, izmeu istoka i zapada. Prisiljeni su da se rtvuju u odbrani od nadmonih neprijatelja, da se lukavo prilagoavaju okupatorima, da se junaki odmeu u hajduke i da se pripremaju za bune i ustanke. Takoe, pokazalo se da je ovaj narod gostoljubiv. Vievekovna turska okupacija i enja za obnovom zemlje proizvela je nekritinu trpeljivost prema domaim despotima. Tako se kod Moravaca razvila specifina politika kultura primene modernizacije rodoljublja i domoljublja prema spolja, ali je obrnuto srazmerno niskoj koncentraciji snaga na reavanju hroninih, drutvenih, dravnih i nacionalnih problema prema unutra. Meoviti tip je nastao seobama naroda sa dinaskog podruja na podruje sliva reke Morave i meusobnog ukrtanja

15. POTKULTUREMnogi autori smatraju da su pliane revolucije u Istonom Berlinu, Pragu, Budimpeti vie pokretali grupni tj. etniki identiteti, decenijama potiskivani, nego potreba za socijalistikom emancipacijom koju je suzbijala socijalistika drava. Kasniji raspad sve tri socijalistike federacije potvrdio je Volcerovu tezu da je demokratija veliki rastrvara. Posle nestanka partijskog identiteta, ponovo su se probudili nacionalni identiteti koji su se sustreli sa savremenim izazovima multikulturalizma. U procesu izgradnje nacionalnih drava, naroito tamo gde postoji predominantna nacija, multikulturalizam se pokazuje esto kao remetilaki, a ne kao stabilizirajui faktor. Usklaivanje partiikularnih identiteta nacija sa univerzalnim identitetom predstavlja moda najkomplikovaniji izazov multikulturnih drutava sa predominantnom nacijom. Dok su kulturno podeljena drutva destabilizovala drave u Istonoj Evropi, Irci u Britaniji, Korzikanci u Francuskoj, Baski I Katalonci u paniji vode dugu borbu za osamostaljenje. Nain borbe se bitno razlikuje. esi i Slovaci su se razili bez sukoba. Kvebek i tamonji Francuzi su na osnovu rezultata referenduma ostali u Kanadi. Sovjetski savez se mirno podelio sporazumom, dok se Jugoslavija dezintegrisala gradjanskim ratovima koji su vodjeni na nacionalnoj osnovi. Ovako razliiti ishodi zavise od vie faktora: od toga koliko je veina velika, odnosno manjina mala, od dubine kulturne podeljenosti, od medj.konstelacije snaga, od vetine politikih elita. Ipak Angela Merkel i Dejvid Kameron objavili su neupeh multikulturalizma u dve vodee zemlje.Suprotan pristup zagovara da se potkulture pacifikuju kulturnom asimilacijom, odnosno uvodjenjem jednog slubenog jezika, jedinstvenog obrazovnog sistema, centralizacijom administracije. To dovodi do politikih protesta, zatim do kolektivnog samoiskljuenja iz legalnog sistema i do stvaranja ilegalnih paralelnih institucija i na kraju do oruane pobune. Nemilosrdnom asimilacijom su jo u proslom veku nastale velike evropske nacionalne drave, ali se to danas smatra neprihvatljivim. Zahvaljujui svojoj politikoj snazi velike sile poput Britanije, Francuske i panije taktikom naizmeninog zatezanja i poputanja uspeno odrvaju status kvo. Arent Lajphart je smatrao da veinsku demokratiju treba zameniti konsocijaivnom. Primer stabilnih diverzivikovanih drutva koja mirno koegzistitaju su pre svega vajcarska, Belgija, Holandija i Liban(1943-1975).

16. GLOBALIZAM I AMERIKANIZAMProblem odnosa politikih struktura i politikih kultura podstaknut je i napredovanjem politikog aspekta globalizacije. Posto je sa postkomunistikom tranzicijom, liberalna demokratija obuhvatila vei deo zemalja na svetu oekivalo se da se proces nastavi u treem ili etvrtom talasu njegovog irenja. Zapadne vrednosti su podrane i tzv. Mekom moi. Radi se sa jedne strane o ekonomskoj, diplomatskoj, medijskoj izolaciji autoritarnih reima, a sa druge strane o finansiranju politike opozicije. Ako meka mo ne uspe, na scenu stupa trvda mo i vojne intervencije. Zatim u propalim dravama sledi ekonomska rekonstrukcija i implementacija demokratskih institucija tj. Tzv. Izgradnja nacija i drava. Fukujaminoj tezi o trijumfu liberalne demokratije, Hantington je suprotstavio provokativnu kontratezu o sukobu civilizacija. Posle pada Berlinskog zida svet se vie ne deli po liniji ideologija-interes nego po liniji kultura-vera. Teroristiki napad na SAD 2001.god. pokazao je da zapadne vrednosti nisu jednako privlane za druge kulture. Intervencije u Iranu i Avganistanu jedino su uspele da razore ove zemlje i dodatno poveaju netrpeljivost islamskog sveta prema hrianskom. Amerika politika kultura zasnovana je na specifinoj istoriji: unitenju domorodakog naroda i njihove kulture, liberalnom individualizmu, pragmatizmu. Danas se smatra da se iz amerikog idealizma moe presaivati demokratski sistem, promocija ljudskih prava i uvoenje trine ekonomije. Da se tako moe usreiti svaki narod na svetu, i otuda poruka starim narodima da treba da zaborave prolost, okrenu se budunosti i odreknu se tradicije i da prekopiraju funkcionalnije institucionalne aranmane. Danas multikulturalizam postaje sve vie unutranji problem SAD-a. Prve generacije imigranata su se trudile da se to pre integriu u sistem i prihvate ameriki nain ivota kako bi to bre podelile materijalni standard. Kada se ostvari taj ameriki san, kada pojedinci budu ekonomski zadovoljeni bude se u njima grupni identiteti. Sada se mahom stvaraju razlike izmeu Afroamerikanaca, Italoamerikanaca, Latinoamerikanaca i Angloamerikanaca.

17. EVROPSKI IDENTITET

Sa slinim problemom se suoava i EU. Prijemom novih lanica, postavlja se problem irenja nadlenosti. Unija je vremenom irila nadlenosti da bi dostigla nivo naddrave, sa svojim predsednikom, parlamentom, vladom, ministarstvima. Vodei evropski politiari i sa levice i sa desnice, evroskeptici i evrofanatici slau se da bitna pretpostavka osvarenja sna o ujedinjenoj Evropi nije samo izgradnja jedinstvenog politikog sistema, institucija i procedura nego i stvaranje koherentnije evropske politike kulture. Poslednji zastoj u daljim integracijama nastao je povodom evropskog ustava. Kada je komisija na elu sa iskarom Destenom u preambuli ustava istakla hrianske korene Evrope, to je izazvalo proteste 20 miliona muslimana irom Evrope. No, i nakon uklanjanja sporonog stave evropski ustav nije proao referendum u nekoliko zemalja. Ostaje pitanje da li e jake i centralizovane evropske institucije biti dovoljno mone da autoritarno odozgo podstaknu razvoj evropske politike kulture ili e nastojanje da se proces po svaku cenu i to pre dovede do kraja i kompromitovati samu plemenitu ideju da se duga i surova istorija slabih saveza i estih ratova meu dravama i narodima zamenjeni zajednikom dravom.

18. NACIONALNE POLITIKE STRUKTURE

Uoeno je da ljudi koji tokom dueg perioda ive izvan svoje matine drave, nacije i kulture poinju da oponaaju vrednosti, obiaje, norme, stavove i obrasce ponaanja koji dominiraju u novoj sredini. Ako je do promene kulturnog ambijenta dolo vlastitim izborom, onda se pojedinac trudi da se to pre integrie u novu sredinu. Ako je do promene dolo na osnovu spoljnih okolnosti, onda se proces odvija sponatanije. U oba sluaja rezultat je uklapanje u novu kulturu. Savremena drutva su multirasna, multireligijska, multietnika ali u velikoj meri su i globalno ne samo politiki integrisana. Njihova nacionalna kultura se sastoji od jedne dominantne i bezbroj razliitih potkultura i zato se imigranti u njih lako i brzo ukljuuju i oseaju kao kod kue. Homogenost kulture danas je vie zasnovana na klasnim nego na nacionalnim osnovama. Pripadnici jedne klase na razliitim krajevima sveta su kulturno blii meusobno nego sa pripadnicima svojih klasa jer dele isti stil ivota i pogleda na svet. Kod svetskih religija koje u velikoj meri reguliu i norme ponaanja u sekularnoj sferi dolazi istovremeno i do snane nadnacionalne integracije unutar kulture, na jedoj strani i do nadnacionalne separacije prema ostalim kulturama na drugoj. Integracija arapskih i drugih orijentalnih naroda na bazi islama odvija se kroz antagonizaciju prema tradiciji Zapada.

19. ta je liderstvo?

ak i demokratija atinskog polisa, koja se uzima kao prauzor neposrednog uea svih slobodnih graana u politikom ivotu na agori, ostala je i posle dve i po hiljade godina vezana za ime jednog oveka Perikla. Svi veliki istorijski prevrati u moderno doba, kada su mase izlazile na veliku politiku scenu, i javnu stvar bar na kratko uzimale u svoje ruke, bili su obeleeni linim imenima. (Lenjin, Havel, ini...). Predstavnika demokratija, podrazumeva postojanje politike elite i politikih lidera koji vode politiku jer se narod ukljuuje samo jednom u etiri gosdine na nekoliko minuta. Artur lezinger kae da moderna demokratijja ne samo da ne iskljuuje politiko liderstvo ve je bez njega i nemogua. Almond i Verba u delu Civilna kultura, zakljuuju da bi graani koji bi bili masovno kompetentni i motivisani da uestvuju u politikom ivotu predstavjlali pravi problem za prestavniku demokratiju koja rauna na graane koji e javne poslove uglavnom prepustiti izabranim politikim profesionalcima. Ali i elitistike strukture vlasti obino na svoje elo isturaju liderske figure, pa makar to imalo samo spoljni efekat i simboliki znaaj. Izvorno, liderstvo se odnosi na linost koja je na elo pokreta, partije, drave, ili neke druge politike organizacije, dola uz masovnu podrku njenih lanova, ili ako je odgovarajue kolektivno telo rukovodeoj linosti dalo iroka ovlaenja na temelju uverenja da na najbolji nain izraava njihove zajednike interese.Razliku izmeu liderstva i glavarstva nije u praksi lako povui, jer voa nametnut spoljnom silom ili unutranjom manipulacijom ponekad ume da se vremenom afirmie kao autentini voa. A deava se obrunuto, da se lider transformie u glavara koji se odrava silom i manipulacijom. Od lidera se ne oekuje da bude puki advokati grupa ili masa koje predvode, nego da budu ispred ostalih jer bolje artikuliu i promoviu interese koje dele sa svojim sledbenicima.Dejvid Hjum je ve u ranim fazama buroarske epohe izneo koncept vostva koje nije posledica nasilja i pokoravanja nego racionalnig interesa i saglasnosti sledbenika. Ovakvo pomalo elitistiko poimanje liderstva predstavljalo je relativan napredak u odnosu na feudalno doba i vostvo po nasleu. Tek tokom XX veka u anglosaksonskoj literaturi, i politikoj praksi javlja se koncept lidership, po kome predstavnika demokratija nije u suprotnosti ni sa demokratskim elitizmom niti sa liderstvom, nego se oni dopunjuju i podrazumevaju.Lideri politikih stranaka u sistemima parlamentarne demokratije postaju istovremeno predsednici drava, skuptina, premijer itd. pa se danas govori ne samo o partijskim liderima ve i liderima drava, liderima skuptinske veine i sl. Ali pojam lidera nalazimo i izvan politike (npr: lideri u fudbalu, lideri u biznisu, lideri u akademskom ivotu itd) Ukoliko pojedincima u razliitim vanim oblastima drutvenog ivota drutvo ili ira grupa neformalno priznaje kreativnu izuzetnost, onda se to naziva simboliko liderstvo jer oni predstavljaju inkarnaciju nekih ideala, vrlina, sposobnosti koje se posebno cene. Stvarno liderstvo podrazumeva organizaciono strukturisanu interakciju izmeu lidera i njegovih sledbenika.

20. Prednosti i mane liderstva

Burni XX vek predstavlja plodno tlo za izuavanje liderstva u peorativnom znaenju. Voe levih i desnih diktatura (Monsulini, Hitlre, Staljin, Mao, Tito). Teodor Kulji u svojoj studiji Oblici line vlasti, konstatuje da postojanje ovakvih individua u politikim sistemima nuno raa autoritarnu vlast, ali ujedno konstatuje da to ne mora da znai da ovakva vlast ne donosi progres i modernizaciju drutva. Tomas Botomor izdvaja dva uzroka porasta znaaja uloge lidera u politikoj nauci, u XX veku: 1) prvi se jasno vidi iz brojnih ratova koji su voeni, kao i permanentne ekonomske i politike zategnutosti odnosa, ali i takmienja na meunarodnom planu.2) drugi je isto nauni, jer model interakcije lidera i sledbenika je slian onome izmeu prodavca i kupca u ekonomiji, to ini politiki procese kvantitativno merljivim i empirijski proverljivim.

Demokratski lideri, bi pre svega imali vie majeutiku ulogu da podstaknu i oslobode kreativne energije naroda koje bi inae ostale skrivene, potisnute, pasivne i neiskorienje uprkos svim ansama koje nude demokratske institucije. U gotovo svim dravama Zapada postoji veliki nivo izborne apstinencije, a politiki eros rapidno jenjava i u tzv. novim demokratijama. Majeutika uloga postaje realna samo uz dve optimistike predpostavke: da u masama postoji pozitivni potencijal interesovanja za opte dobro, i da kod samih lidera postoji istrajna demokratska motivacija i humanistika inspiracija. Njihova uloga jeste u tome da prepoznaju kratkorone, srednjerone i dugorone interese masa i da ih politiki artikuliu. Lideri su ti koji nude ideologije, programe, ciljeve koje e mase povratno, na prvi pogled prepoznati kao autentino svoje. Tek na osnovu toga lideri mogu da ih okupe oko sebe, da ih mobilie, i usmere na politiku akciju.Uloga svakog, pa i demokratkog lidera jeste masovna politika akcija koja obuhvata i organizaciju, a to znai podelu zadataka, te horizontalno i vertikalno povezivanje. Mihels bi rekao da se tako uspostavlja hierarhija i poinje da deluje kao gvozdeni zakon oligarhije. Demokratski voe e to videti kao funkcionalno umreavanje, bez kojeg nije mogue delovanje bilo koje organizovane grupe, pa bila ona politika ili nepolitiaka, velika ili mala.

E. Hejvud istie da pored pozitivne funkcije liderstva postoje i negativne:1) lideri koncentriu veliku mo, to neretko vodi u korumpiranu vlast, 2) liderstvo podstie potovanje i poslunost i samim tim destimulie samoinicijativu, aktivnost i participaciju odozdo nagore;3) liderstvo sputava raspravu jer oekuje podrku idejama koje dolaze sa vrha.

21. Akteri i procesi

U literaturi se obino pominju dve teorije o znaaju politikog liderstva: 1) Plehanovljeva teorija2) teorija aktera.

U kratkom Plehanovljevom delu O ulozi linosti u istoriji, uloga lidera se tretira kao marginalna, nasuprot tradicionalnoj interpretaciji istorije kao istorije pobeda i poraza vojskovoa, podviga nacionalih junaka, dinastikih borbi, mudrosti kraljeva, i drugih individualnih aktera. Autor kao marksista polazi od primata makrosociolokih kategorija, kao to su klase, mase, nacije i sl. i zakljuuje da tokovi drutveno-istorijskih procesa ne zavise od pojedinaca, ma koliko oni bili sposobni kao lideri. Scenariji kljunih dogaaja ne piu pojedinci nego objektivne okolnosti, drutvene zakonitosti, a liderima je samo zapalo da odigraju odgovarajuu ulogu. Da li bi bilo Oktobarske revolucije bez Lenjina? Da li bi bilo amerike demokratije bez oeva osnivaa? Po Plehanovljevu odgovor bi bio da. Da nije bilo ovih linosti neke druge bi odigrale tu ulogu. On smatra da lideri ovim dogaajima mogu samo da daju lini peat ali nita vie. On kae da je drama ve napisana, uloge podeljene i predstava zakazana, ako ne doe glavni glumac, zaminee ga njegova zamena.Teorija aktera, pod specifinim uslovima reaktualizuje ulogu i znaaj lidera i elita kakav im je ranije pridavan. Postoje izuzetne drutveno-istorijske situacije kada se odreeni narodi, drave ili ire zajednice nakratko nau na prelomnim raskrima sa kojih razliiti putevi vode ka dugoronim i neizvesnim politikim izborima. Dakle, izbor je irok, nijedna opcija po svojim dugoronim posledicama nije izvesna a odluka se mora doneti u kratkom roku. U takvim situacijama, prema teoriji aktera, presudnu ulogu imaju lideri koji mogu dravno kormilo da okrenu u odreenom, najboljem, kao i najloijem pravcu. U prelomnim i prevratnikim istorijskim situacijama prednosti bi dobila teorija aktera, a u tzv. istorijskim intervalima dugog trajanja, kada je izbor na raskru ve odavno uinjen, prednost bi imala ona Plehanovljeva.

22. Osobine lidera

Nije teko rei da politiki lideri treba da bude inteligentan, obrazovan, energian, samouveren hrabar, uporan, odluan, beskompromisan, autorativan, poletan i sl. Ali teko se istovremeno ne sloiti da treba da bude i plemenit, tolerantan, strpljiv, iskusan, promiljen, demokrata, struan i sl. Nevolja je to u dve navedene serije osobina ima vie onih koje su protivrene. Diskusiju je otvorio jo Platon, svojim antidemokratskim idejama o filozofima-kraljevima, tvrdei da vladar treba da budu najobrazovaniji i najiskusniji, tj. najmudriji. Ali ne moe se rei da savremeni primeri autokratski ili demokratski ovo potvruju. (npr. amerikanci smatraju Regana jako uspenim predsednikom a on je po obrazovanju bio glumac, i skromno obrazovan. Onda Ajzenhauer je bio jako uspean pol.a u slobodno vreme je itao stripove, Staljin je vie puta bio na sibirskoj robiji a uspeo je da skine Lenjina koji se obrazovao na zapadu). Zato je pitanje koje to osobine treba da poseduje uspean lider, i ovo je bilo pitanje mnogih naunih istraivanja. Ispitivani su koeficijent inteligencije, preduzetnost, upornost... Pokazalo se da veza izmeu opte inteligencije i liderstva nije nikakva garancija i da se pre radi o specifinim vrstama inteligencije. Svi se meutim slau da nije dobro da politiki lider bude suvie inteligentan jer ga to udaljava od proseka sledbenika i oteava komunikaciju sa masama. Tome bi se moglo dodati iskustvo da vrlo visoku inteligenciju obino prati iroka disperzija interesovanja, dok politika zahteva gotovo opsesivnu usredsreenost na vlast. Zatim je utvreno da su preduzetljivost i upornost vanije za privrednika nego pol.lidera. Takoe, utvreno je da komunikativnost nije naroito vana (to objanjava Kotuniinu pobedu njegov komentar). Jedini element koji je istraivanjem potvren kao relevantan jeste socijalno poreklo lidera, koje obuhvata i odgovarajue obrazovanje. U razliitim vremenima, meutim, razlikuju se i osobine koje se oekuju od politikih lidera. Globalizacija minimalne demokratije koja stavlja akcenat na izbore, predizborne kampanje, javne nastupe lidera, te sve vea uloga medija u njihovoj promociji istie neke druge osobine u prvi plan. Fiziki izgled, lini arm, medijski pristup, elokvencija, fotogeninost, komunikativnost, harizma, snalaljivost.Najnovija iskustva pokazuju jo radikalnije promene. Vie nije uopte vano kakvi su lideri linosti, odnosno kakve su njihove stvrane osobine, nego kakva se medijska slika o njima formira u javnosti.

23. Voe i sledbenici

Vostvo je relacioni pojam. Da bi neko mogao da bude voa, mora da ima svoje sledbenike, i obrnuto, ne postoje sledbenici koji ne slede nekog lidera. Voa i sledbenici su kao sijamski blizanci koji ne mogu da opstanu i funkcioniu bez onog drugog. U praksi, se pokazuje da sledbenici trae vou. Mase, posebno u vremenima krize i prevrata, promene sistema vrednosti i obrazaca ponaanja, kada gube orjentaciju i zahvata ih strah, vape za liderom, voom, spasiteljem koji e ih vrstom i sigurnom rukom izvesti na sigurno. Ta potreba ne jenjava ni u mirnim vremenim jer je ukorenjena patrijahalnim vaspitanjem. Nasuprot pretpostavci da su ljudi po prirodi slobodni i ele da se oslobode okova zavisnosti, veina, kako kae Erih From, zapravo zazire od line odgovornosti i rizika samostalnog izbora te bee od slobode. Ima autora koji smatraju da je uzrok gladi sledbenika za liderima i u tome to je najvei deo istorije za najvei deo oveanstava protekao u znaku autoritarnih reima u kojima su generacije uvebavale sledbenitvo a ne slobodu. Postoji metodika podela na:1) ideocentrine sledbenike, odnosno one koji se vezuju za politiku ideju, projekat, program, cilj, a lidera prihvataju samo kao tehnikog koordinatora, 2) homocentrine sledbenike odnosno one koji se vezuju pre svega za linos voe, jer predstavlja inkarnaciju odgovarajuih politikih ciljeva i vrednosti.

Za ove prve vie je karakteristian racionalni a za druge iracionalni pristup politikom ivotu. U praksi se ova dva plana meaju.Kao to je pokazao Mihels ni najdemokratskije organizacije nisu liene hijerarhije nadreivanja i podreivanja.Tajnu pokoravanja politiki filozofi nazivaju metafizikim ili prethodnim pitanjem svakog razmiljanja o svetu politike, a psihoanalitiari kao objanjenje nude mehanizam indentifikacije. Sledbenici se naravno oseaju inferiorni, ponieni i uvreeni, frustrirani i duboko osujeeni u prirodnoj ambiciji da i sami postanu voe. Ali poto mesta ima samo za jendog, tu teko podnoljivu situaciju psiholoki prevazilaze tako to se intimno poistoveuju sa autoritetom voe.24. Sistem line vlastiPolitiki sistemi koji podravaju neki od oblika line vlasti odnosno politikog vostva ili liderstva, danas su na loem glasu. U doba euforine demokratofilije, kakvo je nae, svi zajedno se negativno definiu u odnosu na demokratiju, tako da su generalno sigmatizovani kao antidemokratski il nedemokratski reimi. Kao da se zaboravlja da je Aristotel bazileju stavio ispred demokratije. ak i tiranija, koja, za razliku od monarhije, od davnina ima pejorativno znaenje nije uvek i svuda bila sinonim iskvarenog sistema vlasti. Ni svi diktatori nisu bili isti. Lideri komunistikih jednopartijskih diktatura, poput Lenjina, Maoa, Kastra, izvukli su svoje narode iz zaostalosti i bede i bili istinski modernizatori. Potvruje se poznata teza H. Kana i S. Hantingtona, da su diktatori neophodna garancija razvoja ekonmski zaostalih zemalja sa slabom institucionalnom mreom za reavanje politikih sukoba. U takvim uslovima demokratija moe biti cilj, ali kao sredstvo je kontraproduktivna.Monarhija, autokratija i monokratija bili bi sinonimi, a Aristotel je uveo tiranija kao izraz za iskvareni oblik monarhije. U praktino istom znaenju imamo izraz despotija kojim se obeleava tiranski oblik line vlasti kada se javlja u Aziji ili na Orijentu. Sreemo i izraz apsolutizam, koji se najee upotrebjavlja dapojaa injenicu da vostvo ili liderstvo, kada se uspostavi koa oblik vlasti ili politiki sistem, institucionalizuje neogranienu mo jednog oveka. Lina vlast se nikad ne javlja u idealtipskom obliku. Karakter linosti koja je na elu kao i kolektivni mentalitet manje ili vie dobrovoljnih sledbenia, svaki konkretan sluaj ine specifinim. Dok za vladavinu svih koja se u praksi javlja u bezbroj defektnih varijacija imamo samo jednu re demokratija. To samo potvruje koliko je iskustvo sa demokratijom bilo istorijski kratkotrajno i prostorno ogranieno. Despotije i tiranije. Kod starih autora, aristotela, Monteskjea, Hegela i dr. postoji jasna razlika. Za antike grke Persijanci su varvari, a njihovi despoti su uivali dugotrajnu i neogranienu vlast nad velikim prstorom i podanicima kao robljem. Tiranija koja se javljala u atinskom polisu, po sadraju je bila slina ali je bila vanredno stanje do koga je dolazilo kada su tirani silom ili prevratom preuzimali vlast. Zato je tiranicid bio predvien kao legitimna reakcija ugroenih. Monteskje je sintagmu orijentalni despotizam upotrebljavao pogrdno kada je u svojim spisima karikirao autoritarne elemente francuske monarhije. Hegel tako pie o istonjakim i azijskim despotijama kao najniem stepenu istorijskog razvoja ideje o slobodi, pa veli da je tamo slobodan samo jedan, dok su u drugima tradicijama to bili neki, a posle graanskih revolucija na Zapadu to postali svi. I despotija i tiranija same po sebi su surova, neograniena i samovoljna vlast, upravljana linim interesom despota i tirana. Kao opta forma line vlasti, uzima se monarhija. Iako se obino vezuje za vlast kraljeva to moe biti vlast careva ili kneeva. Pretea monarhije bile su staleke monarhije u kojima je mono plemstvo izmeu sebe biralo kralja, pa je i ostajao zavisan od njihove podrke.Najrazvijeniji i najrasprostranjeniji tip monarhije bila je apsolutna monarhija, iji nastanak se pokalapa sa nastankom moderne drave. Suverenitet drave bio je otelovljen u linosti kralja, pa je on i oslovljavan kao suveren. Apsolutni monarh je bio ogranien zakonima ali su to u uem smislu bili npr. zakon o nasleu krune, a u irem smislu,monarh je bio tvorac zakona i ba zato nije morao da ih potuje.Diktatura se odreuje kao jedan od savremenih oblika nedemokratskh reima nasilja. U modernoj politikoj teoriji pojam diktatura zamenio je odrednice despotija i tiranija, kojima se do XVIII veka oznaavao ovaj tip negativnog reima. Izvorno, diktatora je formalno postavljao konzul, a faktiki birao senat, u situaciji kada se republika nalazila u opasnosti. Dobijao je neograniena ovlaenja na ogranieni rok, da bi i obavi konkretna zaduenja, sve bilo vraeno u predhodno institucionalno stanje. Ovaj mehanizam sam po sebi nije za osudu, i nasledile su ga i savremene demokratije. (princip vanrednog stanja kada se ak smenjuju i neke ustavom zagarantovana prava).Julije Cezar je proglaen za diktatora na 6 meseci ali kada je isteklo to vreme senat ga je proglasio za doivotnog diktatora, zato se ovaj oblik vladavine jo naziva i cezarizam. U savremenoj politikoj praksi, vanredno stanje se neretko proglaavalo bez pravog osnova kako bi se obezbedio alibi za uvoenje diktature. (npr Hitler je tako zloupotrebio Vajmarski ustav). Ltinoamerike vojne diktature preuzimale su vlast sa istim obrazloenjem ali nasilnim udarom. Karakteristika modernih diktatura inae nije suspendovanje parlamenta, vlade i sudova i sl. nego njihova marginalizacija. Diktatura proleterijata je prvobitno bila promovisana kao privremena postoktobarska zatita krhkih tekovina revolucije,a li je posle, zbog navodnog zaotravanja klasne borbe, produena na itavu istoriju socijalizma, i pretvorena u niim izazvano nasilje nad poraenom klasom.Totalitarna diktatura je najdrastiniji negativni oblik line vlasti i za nju se vezuje apsolutana koncentracija vlasti i centralizacija svih materijalnih ljudskih resursa. Policijski i ideoloki aparat vlasti slue za apsolutnu i permanentnu politiku kontrolu i mobilizaciju masa. Totalitarna diktatura trai da podrka bude aktivna i egzilatirna,a to se postie irenjem paranoinog straha od izminjenih i stvarnih, unutranjih i spoljanjih neprijatelja. U takvom sistemu politika u potpunosti apsorbuje privatni ivot graana. Danas sa modernom tehnologijom, nadziranje graana je olakano.

25. REGRUTOVANJE I PROMOCIJA LIDERA

Za antike grke filozofe bilo je jako vano kome e pripasti zadatak da obuava Aleksandra Makedonskog i bili su veoma zainteresovani da dobiju taj posao. Smatrali su da od uitelja i obuke zavisi u kakvog e vou izrasti Aleksandar a od toga i kakva sudbina eka susedne zemlje. U savremenim razvijenim zemljama postoje univerziteti, fakulteti, koledi za formiranje nacionalne elite. I veliki broj lidera je proao kroz ove obrazovne institucije. A takve kole pohaa i nemali broj stranaca iz manjih drava, da li to sada znai da se lideri regrutuju iz kruga elita i da ih ine kao svoje favorite uzdiu na tron ili su to ipak mase koje u vremenima krize izbacuju voe na elo kao svoje spasitelje_ Za mirna i stabilna vremena karakteristino je ovo prvo reenje dok za burna vremena, dubokih socijalnih previranja-ovo drugo. Ali ipak dinamika odnosa izmeu voe i ostalih obino vodi ka istom ishodu.Osoba koja se naa na elu uvek tei i uspeva da ojaa svoju poziciju i da monopolie vlast.Imamo primere kada je Julije Cezar prvo delio konzulat sa Krasom i Pompejem, da bi se potom nametnuo kao doivotni diktator. I drugi rimski trijumvirat- Oktavijan, Antonije i Lepid zavrio je na slian nain- Oktavijan Avgust se proglasio za imperatora. Posle smrti Staljina u Politbirou su se sukobile 2 struje-predsednika drave Bulganjina i vlade Maljenkova.I na kraju su se dogovorili da partijsku funkciju broj jedan privremeno obavlja poslednji po rangu koji nije vaio za ozbiljnog pretedenta. A to je bio Nikita Hruov. bImamo primer i kod nas , a to je da je Tito prvo uklonio ilasa a potom i Rankovia.Uslov da se postane voa u socijalistikim zemljama bila je kooptacija i nomenklatura. To je znailo popeti se na neko od elitnih mesta u dravno-partijskom aparatu za koje se traila posebna saglasnost sa najvieg nivoa. Novi lideri su promovisani na osnovu predratnih i ratnih zasluga. Kadrovske partijske kole su bile kriterijum dalje selekcije. Pored univerzitetskog obrazovanja posebno je cenjenoiskustvo u rukovoenju na niim nivoima hijerarhije. Usledeoj generaciji liderska karijera je zapoinjala omladinskim aktivizmom. Poinjalo se na optinskom nivou, pa preko regionalnog do republikog, i konano saveznog nivoa. Politiari da bi uli u konkurenciju na dravnom nivou , moraju prvo da prou kadrovske lavirinte partija a u meuvremenu stiu iskustvo kao parlamentarci, gradonaelnici, ministri...Tokom takvog sticanja iskustva deava se da pokrivaju razliite resore koje nemaju nikakve veze ( pa isti ministar u jednom mandatu vodi unutranje poslove, u drugom spolnje a u treem kulturu)Takav put su proli i Miteran i Taer, irak,reder...arl de Gol je bio izuzetak jel je dopao na elo Francuske u generalskoj uniformi i tek onda formirao partiju.U postkomunistikim tranzicionim periodima politiki lideri iz starog reima delom se lustrirani, delom su marginalizovani, delom su konvertirali u nove politike stranke a delom su sankvionisani. A novi lideri i elita su regrutovani iz redova opozicije komunistikom reimu, pa se tu pojavljuju kadrovi vrlo razliitog profesionalnog i obrazovnog profila.U Srbiji se tranzicija odvijala u dve faze- najpre kao osloboenje od Titovog pa onda od Miloevievog naslea. Politiki lideri delom potilu iz vrhova partija DOSa a podmlada nema ni politiko obrazovanje ni politiko iskustvo.-kola za politiku izuzetnost- koja deluje kao NVO predstavla prvi ozbiljan pokuaj sistematske selekcije i obrazovanja novih lidera.

26. LEGITIMACIJSKI OBRASCI

Maks Veber je autor najire prihvaene tipologije lidera, koja obuhvata harizmatsko, tradicionalno i racionalno vostvo. Ova podela se zasniva na kriterijumu legitimacije odnosno odgovara na pitanje- na osnovu ega ljudi prihvataju odreene osobe za svoje voe_Prvi odgovor je harizmatsko vostvo. Re harizmaznai boiji dar kojim se roene voe uzdiu iznad ostalih pripadnika i izaziva njihovo divljenje i pokoravanje, ljubav i strah.Taj dar odlikuje retke pojedince. Harizmatska linost treba da poseduje mnoge line kvalitete u natprosenoj meri. Snana liost, izrazita individualnost, samopouzdanje, energija, govorniki talenat, ubedljivost su samo line predispozicije da bi se harzma ostvarila. Za to je potrebna i situacija dravne krize kada mase vape za spasiteljem.Pretpostavlja se da su prve harizmatske voe nastale u vreme elementarnih nepogoda koje su ugroavale ostatak plemena-npr. Duge sue. I tada bi npr. najstariji reumatini saplemenici oseali kostobolju uoi vremenskih promena. Prvi meu njima koji je to inteligentno doveo u vezu i najavio dolazak kie, bio je postavljen za poglavicu. Poto je ostalima izgledalo da komunicira sa nedzemaljskim silama smatrali su da je sposoban i za druga uda. Tako npr kada treba da doe do nekog rata voa unapred predvidi pozitivan ishod tog ratnog sukoba, ime im je ulivao dodatnu snagu, polet i hrabrost- a to je ve bilo dovoljno za pobedu, i onda se opet ta pobeda pripisuje voi. Postoji ta povratna sprega pa se kae da harima hrani samuj sebe to vidimo i kod Aleksandra Velikog, Napoleona, Hitlera...Klasini harizmarh komunicira direktno sa sledbenicima i ne trpi nikakve zakone i pravila jer ih on sam kreira.Puls narodnog raspoloenja opipava na masovnim mitinzima odmeravajui intenzitet aplauza. Voa je istovremeno i autoritet i naredbodavac, i staratelj i uitelj.Meutim, harizmatskog vou pre ili kasnije ekaju prvi neuspesi. Tada harizma poinje da se topi, a harizmarh meu pokolebanim sledbenicima pronalazi krivce, izdajnike i pijune. On e morati da upotrebi veliku koliinu nasilja da umiri razoarane sledbenike.Jer oni se sada okreu prema njemu mrnjom koj aje preoporcionalna ranijem oboavanju.Dobar primer je sudbina Miloevia-kad je u jeku raspada postkomunistike Juge delovao kao spasitelj a nakom vojno-politikih promaaja u Sloveniji, Hrvatskoj i na Kosovu ispraen je masovnim i estokim revoltom.Drugi odgovor je tredicionalno vostvo. Na latinskom tradio, tradere znai predati ili uruiti. Ovaj tip sledi iz prethodnog harizmatskog. Kod samog harimarha, pri kraju ivota , javlja se prirodna elja da vostvo ostavi u nasledstvo deci. Prema primogenitalnom principu, to znai da ga prenese na najstarijeg sina koji, pretpostavlja se, nasleuje izuzetne osobine svoga oca. Istovremeno smrt bi izazvala diskontinuitet, a bezvlae meusobne obraune, pa je samim tim svita harizmatskog voe bila voljna da prihavati princa prestolonaslednikakao jedino pouzdano reenje. Srednjovekovna drutva su potovala tradicionalno vostvo kao legitiman nain prenoenja harizme sa starijeg na mlaeg najblieg mukog srodnika. Problemi su se ipak javljali kada mukog naslednika nije bilo, ali i onda kada se u nekoj generaciji harizma iscrpela i pojavila kod mlaeg brata, sestre ili strievia. Bio je to izvor vievekovnih krvavih dinastikih borbi, irih drutvenih podela i sukoba.Trei odgovor je racionalno vostvo. Pomenuti nedostaci tradicionalnog vostva bili su razlog da se u proces odranja neophodnog kontinuiteta vlasti aktivnije ukljui i brojna dvorska svita. Nedostojni naslednici traili su podrku u aristokratskom okruenju. Voa postaje rezultat racionalnog odabira najboljeg od strane suverenog naroda, bez obzira na to to su iz izbornog tela razliitim cenzusima u poetku bili iskljueni donji slojevi buroaskog drutva. Formalno voa se danas postaje apsolutnom ili relativnom veinom glasova svih punoletnih graana na predsednikim ili parlamentarnim izborima, ali to ne iskljuuje da e linim osobinamanarodni izabranik stei harizmatske odlike. Za Kenedija se npr smatralo da je bio harizmatski predsednik.

27.STILOVI I VRSTE MOTIVACIJE LIDERA

Liderstvo se obino raa i potvruje u momentima prevrata i kriza, ali funkcionie i u tzv mirnim i normalnim vremenima. to znai da iako se lidestvo identifikuje sa autoritarnim stilom vladavine u praksi demokratske vladavine ne mora da bude tako.Postoje lideri koji i pored autoriteta linosti koja vodi glavnu re, potuju podelu vlasti i preputaju svim kolektivnim i inokosnim organima da autonomno rade ono za ta su nadleni. Jedna od glavnih odlika pravog voe i jeste da se ne upie u sve i svata i da ne kontrolie itav politiki proces,ve da zadri samo strateke odluke a sve ostalo prenese na druge.Ovo bez sumnje omoguava voi i da za drutvene probleme javno optui potinjene.Demokratski ili interakcioni liderski stil favorizuje kooperaciju i zajedniku odgovornost. Takav voa konsultuje saradnike apolitika predstavlja sintezu kolektivnog uma. Njihov autoritet se ne ispoljava u tome to isporuuje gotova reenja, nego u tome da nudi inicijalne ideje .I konano, autoritarni ili transformaciono vostvo vezano je za politike vizionare koji nastoje da u svoj projekat izmene sveta ubeivanjem ukljue sve oko nsebe. Misija ne tolerise polovinu podrku. Ovakav cilj rukovoenja moe da bude funkcionalan ali samo na kratak rok.Jedno od zanimljivih pitanja koja se tiu politikih lidera jeste pitanje zato se oni odluuju za ovu ulogu koja pored mnogo prednosti nosi sa sobom i velika optereenja. Jer oni moraju napustiti ono to se naziva normalan ivot. ak i kada se radi o politiarima od profesije , kojim liderstvo znai vrhunac karijere ili ivotni cilj , liderstvo predstavlja pre diskontinuitet nego kontinuitet sa njegovom biografijom. Neretko se radi o osobama koje su se kolovale za druge profesije. Kao to je teko objasniti zato veina ljudi prihvata da ih drugi vode isto je tako teko shvatiti zato manji broj od njih ele da nad drugima vladaju. Otuda se javlja teza da se radi o osobama koji iz rane mladosti nose neke duboke psihike frustracije zbog koji su se tokom dotadanjeg ivota oseali manje vrednim od svoje okoline. U takvim sluajevima liderstvo predstavlja neku vrstu kompenzacije.Psihobiografi navode da uzrok poriva za vostvom mogu biti i neki sitni fiziki nedostaci. Primeri- kod Hitlera- nedostatak jednog testisa, Musolini-nizak rast, Staljin-kraa leva ruka. Gledano sa strane ovo izgleda neubedljivo, uverljivije deluje da nevoljeno i zapostavljeno, koje to pamti ceo ivot, reenje nalazi u tome da mu se itava nacija divi i oboava ga.Ili da postoje frustracije u nekim nepolitikim ivotnim eljama kompenzovani u politici. U poznato delu Psihopatologija i politika Harold Lasvel tvrdi da su pokretaka snaga velikih lidera neki privatni i esto patoloki motivi koji se u procesu racionalizacije prikazuju kao delovanje u optem interesu.elja za slavom, popularnou sasvim je prirodna i nije strana bilo kom oveku. Nekim izuzetnim poduhvatom ostati u seanju pokolenjima koja dolaze bio je est motiv voama, ali istina vie u nekim bivim herojskim vremenima. U duhu naeg vremena blie je tumaenje da na put ka politikom vostvu ljude pokree motiv da od nikog i nita postanu neko i neto. Danas se slava meutim esto poistoveuje sa popularnou a ova sa pukom poznatou. Biti lider i beznaajne male stranke znai prisustvo u medijama-slava, poznatost...elja za vlau kao legalnim i legitimnim uticajem na ponaanje drugih ljudi, svima je svojstvena jer predstavlja reakciju na strah od neprijatelja. Voa se bori za to veu koliinu vlasti kako bi sopstvenu sigurnost izgradio na nesigurnosti i potinjenosti drugih. Sledei Makijavelija, lideri smatraju da je bolje da ih se narod boji , nego da ih voli, jer ljubav je varljiva, a strah je vena kategorija.Ne treba zanemariti ni neke prihvatljivije motive svojstvene svakom oveku, jer udnja za vlau predstavlja normalnu ljusku potrebu za priznanjem od strane okoline.Bogatstvo i rasko bili su ambijent u kojem su delovale voe i neodoljivo privlaile pretedente na presto. Moderno liderstvo se predstavlja kao javna sluba koja priznaje jedino strogo kontrolisane funkcionalne privilegije. Meutim za veinu nije ni to malo- slubena putovanja, luksuzna vozila, pozivnice, kokteli, anse za uspostavljanje drutvenih veza... Boljevike boe odlikovala je privatna skromnost. Tito je izuzetak komunistikog voe koje je voleo luksuz. Skromnost lidera u istonoevropskim zemljama, u Kini i na Kubi nametana je i ostalima kao standard, odozgo na dole prema socijalnoj vertikali. Veina dananjih lidera na poloaje dolaze kao imuni ljudi a sa njih odlaze jo imuniji.Patriotizam i nacionalizam predstavljaju takoe kljuni motiv za mnoge lidere. Identifikacija sa svojim narodom i dravom,emotivno motivie lidere da budu spremni na bezgranini heroizam. Ali takvi lideri oslobodioci, spasioci neretko pokau i ono drugo lice. Bezgranina posveenost svom narodu i domovini transformie se u mrnju prema drugim narodima i teritorijalnu agresiju prema susedima, pa i celom svetu.Lidere koje motivie altruizam jesu upravo jedini pravi jer su svi ostali motivi ili sporni ili skloni da prevertiraju. Ako se osvrnemo na istoriju revolucija videemo da su njihove voe noene humanistikim i demokratskim idealima vie nego svim ovde navedenim motivima- slavoljublje, vlastoljublje, srebroljublje, domoljublje, rodoljublje, a da sa druge strane ideali nisu pretoeni u stvarnost. Da revolucije najee zavravaju u teroru- jedu svoju decu- najbolje pokazuju primeri boljevizma-staljinizma

28. KULT LINOSTI I LIDERI IZ SENKE

Kult linosti i lideri iz senke povezuju se kao antipodi- ne prema slinosti nego po suprotnosti. U prvom sluaju radi se o voama koji su od svojih sledbenika uzdizani i slavljeni do oboavanja i u to ime kieni neprestanim javnim priznanjima. U drugom sluaju, to su neformalne i diskretne voe koje deluju iz drugog plana kaoalter ego zvaninih lidera zato to su ovi sami inferiorni.Re kult se odnosi na javno i ritualno potovanje svetaca a kult linosti iri znaenje kulta i na linosti. Ono se posebno vezuje za Josifa Visarionovia Staljina. Kao naslednik voe Oktobarske revolucije i pobednik u II svetskom ratuu, Staljin je stvorio autoritarni homocentrini poredak bez presedana.Po uzoru na prvu zemlju socijalizma i satelitske zemlje istonog lagera nagovale su mini kultove linosti svojih lidera.Kult je bio utoliko vei to je vek njihovih vladavina bio dui. Kultu linosti Mao Cedunga, Envera Hode, Fidela Kastra, Kim II Sunga pridruio se i kult Josipa Broza-predsednik bez ogranienja mandata, doivotni ef partije,maral, vrhovni komandant, roendan mu proslavljan kao dravni praznik, pioniri iz cele zemlje su mu u tafetnim palicama 25.maja svake godine donodili pisma sa porukama ljubavi i odanosti...Na suprotnom polu nailazimo na uticajne lidere iz pozadine koji ni o emu formalno nisu odluivali, ali su presudno uticali na odluke. Oni su morali bit prepoznati u blizini zvaninog voe. To su mogli da budu ministri, savetnici, sekretari, efovi kabineta ili jo ee privatno okruenje, majke, supruge, ljubavnice, proroice...Osnova tog uticaja mogla je da bude intelektualni autoritet ali i moralna vrstina njihovih linosti ili moda snana emotivna vezanost za njih. Kao istorijski poetak tog fenomena pominju se nasledne monarhije dugog veka. Osnivai dinastija su obino harizmatske osobe, ali iz generacije u generaciju liderska krv je istanala i neki od naslednika su bili ispotproseni pa su nalazili oslonac u nekoj bliskoj superiornoj linosti. Uloga lidera iz senke nije morala biti rezultat inferiornostivoe nego i superiornosti osobe iz najblie okoline-primer-Mehmed Paa Sokolovi. U novijoj prolosti primeri su- Henri Kisinder Niksonu, Bu junior je postupao po preporukama Dika ejnija oevog iskusnog prijatelja, Boris Jeljcin pod uticajem erke Tatjanr Djaenko. Kod nas je zanimljiv sluaj sa Jovankom Broz koju su Titovi sardnici zvanino udaljili od mua, ili primer Miloevia ije su sve greke pripisane negativnom uticaju njegove ene Mirjane Markovi.

29. TEKOE I TAJNE LIDERSTVA

Politiko vostvo u starim zapadnim demokratijama nailazi na sve vee probleme, od kojih na neke upozorava Hejvud.iri se nepoverenje u institucije i sumnja u politiare, to uzrokujesve veu izbornu apstinenciju i svest da obian ovek ne moe ninata da utie. Iako se moda ini da bi svaki lider mogao samo da poeli takve apatine i apolitine graane, oni predstavljaju ozbiljan problem jer lider ne moe da realizuje bilo kakvu politiku ako nema aktivnu podrku veine populacije.Lideri u demokratskim sistemima su preoptereeni zahtevima partija, sindikata, verskih zajednica, etnikih manjina, interesnih grupa, lobista...koji se meusobno iskljuuju, i onda politiari bee u nerealna i protivrena obeanja i ispadaju laovi, sarlatani...Korupcija je uvek postojala, samo to je pre bila incident vie nego pravilo, dok je danas to obrnuto.Potenje se danas istie kao redak kvalitet politiara zbog vie faktora-a) opadanje morala u drutvu i aspada patrijarhalne porodice, b)politika je postala skup spotr u kom se vrte velikie pare, c) finansiranje stranak po sistemu plena izmie efikasnoj kontroli drave.Savremena drutva su postal i suvie komplikovana, a pojedini sektori trae sve sloenija specijalistika znanja.Tekoe stvara i dezideologizacija, odnosno pragmatizacija savremene politike. Sada se vodi pragmatina politika osvajanja i ouvanja vlasti, a programi se prave prema eljama biraa, koje su nekonzistentne, protivrene, nerealne... Politiar je prinuen da donosi praktina ad hoc reenja, koja e ve sutra doi u kontradikciju sa politikim potezom lidra.Savremena drutva su sve vie multietnika, multireligijska, multirasna. Prolo je vreme kad su manjinske grupe bile podvrgnute integraciji i asimilaciji i svaka od njih danas kao svoje grupnoljudsko pravo uiva u afirmaciji posebosti. Ne postoji vie homogeno birako telo koje deli istu politiku kulturu i sa kojim moe da se komunicira na istoj talasnoj duini.I napokon, politika postaje profesija, radna karijera. Politiari postaju poseban drutveni sloj ili ak kasta. Imaju specifine interese, nain razmiljanja, stil odevanja, nain komuniciranja. Politiki lider vie nije jedan od nas. Lideri gube kontakt sa realnou te donose odluke koje neretko nemaju mnogo veze sa stvarnim ivotom. Kako i na osnovu ega neki ljudi postaju voe_ U svojim Razmiljanjima o istorij Jakov Burkhart pie da to postaju oni koji to dovoljno ele. Burkhart smatra da e voe postati samo oni koji intuitivno prepoznaju budue istorijske silnice i u njih uklope svoje megalomanske ambicije.Enigma liderstva ukljuuje mnotvo tekih uhvatljivih subjektivnih i objektivnih varijabli. Savremena politika teorija i psihologija politikog ponaanja nisu u stanju da otkriju metod za pouzdano prepoznavanje budueg voe.

Almond i Verba, Mati

30. irenje i izgradnja demokratskih politikih sistema

Studija Almonda i Verbe je studija politike kulture i drutvenih struktura i procesa koji je odravaju. Vera prosvetiteljstva u neizbean trijumf ljudkog razuma i slobode dva puta je u skorijoj istoriji bila uzdrmana - faizam i komunizam (nakon velikog rata) su izazvali sumnju u neminovnost demokratije a jo uvek ne moemo biti sigurni da e novonastale evropske drave uspostaviti stabilan oblik demokratskog procesa koji bi odgovarao njihovim posebnim kulturama i drutvenim institucijama.Dogaaji nakon Drugog svetskog rata doveli su u pitanje budunost demokratije u svetskim razmerama. Zahtevi ranijie potlaenih i izolovanih naroda za ulazak u moderan svet dovode u pitanje budui karakter svetske kulture. Sada je proces kretanja ka vrednostima prosvetiteljstva postao svetski proces ija se tempo danas meri decenijama, dok je Zapadu trebalo nekoliko vekova da dostignu taj standard.Postavlja se pitanje kakve e sadraje poprimiti ta novnonastajua svetska kultura u narednim decenijama? Delimian odgovor moe se dati zbog naeg poznavanja kulturme difuzije (ini se da fizika dobra i nain njihove proizvodnje predstavljaju najmanju tekou pri difuziji).injenica je da je Zapad i dalje dominantan i da se aspekti zapadne kulture ubrzano ire, zajedno sa tehnologijom od koje zavise.Budui da ekonomska modernizacija i nacionalna unifikacija zahtevaju veliko optedrutveno ulaganje u promet, komunikacije i obrazovanje, regulaciju i upravu, relativno se lako iri model racionalne birokratije.Ideja efikasne birokratije ima mnogo zajednikog s idejom racionalne tehnologije.Lusijan Paj smatra da je moderna drutvena organiyacija utemeljena na organizacionoj tehnologijiOno to joj je zajedniko s proizvodnjom i tehnologijom jeste spoj racionalnosti i moi. Dok je nezapadni svet daleko od uspeno razvijene tehnologije, nema sumnje da on te institucije prieljkuje i donekle ih razume. Ono to je problematino je politiki karakter sadraja te novnonastajue politike kulture. Smatra se da postoji ujednaeno kretanje ka tehnologiji i racionalnosti u itavom svetu ali manje je jasan smer politikih promena. Ali, primetan je jedan aspekt te nove politike kulture- to je politika kulturna participacija. Ako postoji politika revolucija koja se odvija u itavom svetu, ta bi se revolucija mogla nazvati eksplozijom participacije. U svim novim nacijama sveta je raireno uverenje da je obian ovek politiki relevantan i da bi trebalo da se aktivira u politikom delovanju. Sada, velike grupe ljudi koje su se nalazile izvan politike, zahtevaju ulaz u politiki sistem.Iako se ini da dominira eksplozija participacije, nije sigurno kakav je to oblik participacije. Pred dravama u nastajanju nalaze se dva razliita modela moderne participativne drave- demokratski i totalitaristiki. Demokratska drava obinom oveku prua mogunost da bude deo procesa donoenja politikih odluka a totalitarna mu nudi ulogu participirajueg podanika. Ako se u tim novim draama razvije demokratski model, bie mu potrebno vie od samo formalnih institucija demokratije- opte pravo glasa, politike stranke, izborno zakonodavstvo. Demokratski oblik participativnog politikog sistema zahteva i odgovarajuu politiku kulturu. Meutim prenos politike kulture Zapada u novnonastjue drave nailazi na ozbiljne tekoe iz dva razloga- prvi se nalazi u samoj naravi demokratke kulture. Velike ideje demokratije kao to je sloboda i dostojanstvo pojedinaca, uzvieni su i nadahnjujui koncepti. Ali, stvarni praktini principi, poput naina na koji elite donose odluke, norme i stavovi obinog glasaa i slino, to su istanni delovi kulture. (tagod). Drugi razlog predstavljaju objektivni problemi u novonastajuim dravama. One imaju zastarelu tehnologiju i drutveni sistem, privuene su sjajem i snagom tehnolokih i drutvenih revolucija. U mnogim sluajevima voe nacija shvataju rizike prihvatanja autoritarnog oblika zajednice. Ovakve drave fasciniraju nauka i tehnologija Zapada kao sredstvo sticanja novih stvari ovog sveta, ali one su isto tako produkt svojih tradicionalnih kultura i s tim kulturama bi oprezno postupali kada bi imale izbora.

31. Civilna kultura

Odgvor na reenje dileme kako da novnonastajue drave uspostave demokratski oblik politikog sistema jeste- civilna kultura. Ona nije samo moderna kultura, ve meavina moderne i tradicionalne kulture.Snow pravi razliku na humanistiu i nauno-tehnoloku kulturu. Shils je uao u raspravu sa Snow-om, tvrdei da mu je promakla trea kultura- civilna kultura, koja sadri i naunu i humanistiko-tradicionalnu kulturu i omoguuje njihovu interakciju,meusobno se ne unitavajui i ne suprotstavljajui. Hering, slino reaguje na Snow-ovu podelu i tvrdi da je kultura Zapada pluralistina i da je prikaz sukoba nauke i tradicije samo eksperimentalan pristup. Razvoj civilne kulture u Britaniji moe se shvatiti kao proizvod niza susreta modernizacije i tradicionalizma. Britanija je zato u razdoblje nacionalne unifikacije ula sposobna za toleranciju aristokratske, lokalne i korporativne autonimije, bolje od ostatka Evrope. Prvi korak je bila sekularizacija, a drugi pojava rastue i samouverene klase trgovaca. Nezavisne aristokrate- to je bila snaga koja je trasnformisala tradiciju feudalizma u parlamentarnu tradiciju i omoguile Britaniji da proe kroz razdoblje apsolutizma, ne unitivi svoj pluralizam. Britanija je tako ula u industrijsku revoluciju s politikom kulturom koja joj je omoguila prihvatanje velikih i brzih promena u drutvenoj strukutri u 18. i 19. veku, bez otrih prekida. Ono to je nastalo bila je trea kultura, ni tradicionalna ni moderna, ve sa svojstvima obe kulture- politika kultura utemeljena na komunikaciji, kiltura konsenzusa i raznolikosti, koja dozvoljava promenu ali je i obuzdava. Bila je to civilna kultura. Engleski parlamentarizam je obuhvatio tradicionalne i moderne snage, stranaki sistem ih je zdruio i kombinovao a birokratija postala odgovorna prema novim politikim snagama, postojala su neutralna sredstva komuniciranja.Za primer se uzima britansko iskustvo zato to je cela pria o pojavi civilne kulture smetena u britanskoj istoriji, dok su se dogaaji u SAD i zemljama Komonvelta poeli odvijati nakon to su neke od najveih bitaka bile ve dobijene. Zapravo, tokom 19. veka razvoj demokratske kulture i infrastrukture bio je bri i oigledniji u SAD nego u Britaniji, budui da su SAD bile novo drutvo koje se ubrzano razvijalo, relativno neometeno tradicionalnim institucijama. Iako su njihove temeljne strukture sline, civilne kulture SAD i Britanije imaju dosta razlika, koje se ogledaju u njihovoj nacionalnoj istoriji i drutvenim strukturama. S druge strane, u Francuskoj, Nemakoj i Italiji, susret modernih i tradicionalnih snaga je bio previe snaan i nepopustljiv da omoguio nastanak zajednike- civilne kulture. Zato je ona u ovim zemljama prisutna u obliku tenji i jo je dug put do demokratske infrastrukture. Civilna kultura nije politika kultura o kojoj se moe itati u udbenicima o civilnim pravima ili dravi. Norme civilnog ponaanja u tim tekstovima naglaavaju participacijske aspekte politike kulture. Od graana se tako oekuje da bude aktivan u politici, dobro informisn, voen razumom. Tu kulturu s naglaskom na racionalnoj participaciji unutar ulaznih struktura politike moemo nazvati racinalno-aktivistikim modelom politike kulture. Civilna kultura ima dosta zajednikog a ovim tipom kulture ali ona je jo neto. Na prvom mestu, civilna kultura je lojalistika participacijska kultura. Pojedinci ne samo da su orijentisani ka politikom inputu, oni su pozitivno orijentisanji prema strukturama i procesima. Drugim reina, civilna kultura je participacijska politika kultura u kojoj su politika kultur