1. Promene u definicijama politike i moći u političkoj sociologiji Klasična politička sociologija se definisala kao nauka usmerena na društvene okolnosti politike, prevashodno sa osvrtom na političke institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj državi kao genus proximum-u, dok je moć bila definisana uglavnom kroz Veberovu tradiciju mogućnosti da jedan čovek ili gurupa sprovode sopstvenu volju u kolektivnim postupcima, čak i uz prisutan otpor. Ova definicja moći je jasna implikacija na nacionalnu državu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se i klasična politička sociologija okreće ka tome kako društvo utiče na državu u ovakim slučajevima.

Za savremene političke sociologe, ovakav pristup je pogrešan. Tako, danas je dimenzija globalizacije umanjila klasičnu moć nacionalna države, prevashodno zbog toga što su je neke institucije u tim oblastima zamenile, ili zaobišle. Tako je danas fragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj mas medija, potrošačke kulture, ali i alternativnih društvenih grupacija, zahtevala da se u definicijama moći krene od jedne šire bazne osnove. Zbog toga se vrši otklon od klasičnog sagledavanja političke zajednice kao konstalacije klasa, i vrši se zaokret ka kulturnoj politici kao transformaciji društvenih identiteta i struktura. Jedan od ovih je i posmoderni zaokret je usledio nakon stvaranja novih društvenih pokreta i studentskih protesta ’60-tih godina XX veka.

Tako su ovi pokreti u Francuskoj praktično paralisali državu, ali i dovelo do paradoksa da se levica (komunisti) pomire sa vlastima, a studenti kao njihovi najveći podržaoci da se udalje od njih, zahtevajući revoluciju. Tako dolazi i do preispitivanja starih „levih paradigmi“. Ipak, nisu svi išli ovim revolucionarnim putevima, pa tako Gidens i Urlih Bek daju svoju sociologiju refleksivnosti, koja nije bila naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima (postmarksistima), pa je ipak termin kulturni zaokret mnogo pogodniji za promene u političkoj sociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih.

2. Marksistička tradicija političke sociologije: Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da se on pre svega bavio kapitalizmom kao načinom proizvodnje, dakle ekonomijom. Ipak, u njegovim radovima mogu se prepoznati tendencije transformacije političke moći iz ekonomske moći koncentrisane u modernoj državi. Tako Danlivije i O’Liri daju tri moguća tumačenja ovoga, i to da država ima moć prinudnog aparata u procesu raspodela, zatima da država ima arbitrarnu moć koja joj dozvoljava relativnu autonomiju u odnosu na buržoaziju ali joj je potrebna ekonomska moć klasa kao legitimacijaski modul, i treće da je država funkcionalno nadograđena na ekonomsku bazu, stvarajući pravnu sigurnost za akumulaciju kapitala. Sva tri Marksova tumačenja govore upravo kako ekonomska baza otelotvoruje i daje novu snagu političkoj moći nacionalne države, koja je bez kapitalizma irelevantna.Neomarksisti su posebno doprineli transformaciji u sagledavanju moći, naročito Gramši i Altiser. Tako već Gramši govori o civilnoj hegemoniji, što zahteva da priznanje da moć ne mora biti skoncentrisana samo u državi, pa je po prethodnoj tipologiji, držana moć samo arbitrarna. Zbog toga se po Gramšiju procesi moći i ne odvijaju u državi, već u civilnom društvu, pa sa pravom se tvrdi da je on prvi teoretičar kulturne politike. Ipak Gramši nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksističkih korena, pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni faktor integracije u grupama upravo ekonomska baza. Zbpg toga ekonomija predstavlja rezidualnu kategoriju, odnosno nešto što kao struktura ostaje van politike i civilnog društva. Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokušao da marksizam spasi od toga, ali je pitanje koliko je u tome uspeo. On je pošao od trećeg ili „funkcionalističkog“ stava u tipologiji, smatrajući da je država neodvojiva od ekonomije, jer je ekonomija ta koja, odlučuje u „poslednjoj instanci“ koja društveno-ekonomska formacija će se uzeti za bazu društva. Zbpg ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u ekonomski redukcionizam. Autonomija države u političkoj moći potiče od njenog represivnog aparata- vojske i

policije, ali čije je delanje determinisano ideologijom državnh institucija. Ideologija je tu i da bi subjekte uklopila u ovaj okvir, i to unim putem korišćenjem slika, predstava, i mitova, tako što bi se subjekti nesvesno i mistički povezali sa ovakvim sistemom. Ovakvo shvatanje ideologije je onda više preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja.

3. Veberovska tradicija političke sociologije: Ako je za marksiste država samo proizvod ekonomskih konstelacija, onda je za Vebera država upravo suprotno autonomna u odnosu na ovo. Da bi svoje tvrdnje potkrepio, Veber se odmah ograničava na moć i politiku nacionalne države, jer je ona usled fakta da poseduje monopol sile, postala institucija broj jedan u modernoj koncepciji političke moći. Ovaj proces započinje koncentracijom sredstva administracije u rukama apsolutnog monarha, što dovodi do čvrste i moćne birokratije. Birokratska administracija po veberu je nužnost i cena koja se mora platiti usled složenosti društva, jer je ona racionlni sistem upravljanja. Usled ovog javlja se Veberova modifikacija reprezentativne demokratije, koja istorijski nadvladava apsolutizam, i potrebi njenog zaokreta ka birokratskom elitizmu. Cilj ovoga jeste kontrola ekspanzivne moći birokratije, i usmeravanja na put upravljanja, a ne vladanja. Demokratija stoga treba da obuhvati izuzetne lidere koji će da vladaju, i tehnokrate koji će da upravljaju. Ovde je prisutan i Veberov pesimizam, koji smatra da se ovim a priori ograničava sloboda građana, a da to prevashodno potiče od njihove nezaintersovanosti. Ovo je jedna od Veberovih tvrdnju koju savremena politička sociologija mora da odbaci, naročito kada se uzme današnji uticaj civilnog društva na formiranje državne politike.

4. Teoretičari elita:Teoretičari elita se bave pitanjem zbog čega manjina uvek vlada i upravlja većinom. Za savremenu

političku slociologiju je od izuzetnog značaja Jozef Šumpeter, koji se oslanjano na Mihelsovu u Veberovu teoriju. Mihelsov zakon gvozdene oligarhije koji je u ovom slučaju prevashodno upućen na adresu političkih partija, kao nosilaca elite u složenim organizacijama moći, kakva je između ostalog i država. To se najbolje vidi kroz koncept lidera u partiji. Šumpeter ovo nadograđuje sistemski, smatrajući da demokratija i nije ništa drugo do trgovina političkih dobara među političkim elitama. U ovome je narod uključen samo u procesu glasanja, a glasovi se dobijaju opet na osnovu borbe elita. Vlast i demokratija je začarani i ekskluzivni krug elita, i to je po Šumpeteru dobro, jer političarima-stručnjacima treba dopustiti da vladaju. S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils, koji se bavio prevashodno ovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska, korporacije, i političari čine konstelaciju moći i vlasti, zasnovanoj na statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posle II svetskog rata. Građani su posrdstvom mas medija nabeđeni da su srećni što žive u neznanju, i da elite se brinu za sve njihove potrebe. Sličnu tvrdnju daje i marksista Ralf Milibend koji političku moć vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista. Osnovna razlika između veberovaca i marksista je u autonomiji države- za prve državna sfera je a priori autonomna, a za druge ona to može dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma i urušavanjem sisema.

Savremenu političku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u meri u kojoj sugrupacije stvarno isključene iz procesa vlasti i upravljanja. Šumpeterova teza o isključenosti društva više ne stoji, jer je društvo tako fragmentirano da se bez problema svaki od delova da ispolitizovati i pretvoriti u polje borbe. Zbog toga društveni činioci nisu pasivni.

5.Pluralistički pristup političkoj sociologiji:Pluralizam je blizak temama nove političke sociologije, u tom smislu da on glada na građane kao na učesnike u političkim procesima. Građani su onda skoncentrisani u interesnim grupama koje ne mogu da dominiraju jedna nad drugom, i u tome je suština politike i političke borbe. Čak je i država sukob interesa institucija, pa je prikladnije govoriti o vladi. Demokratija je onda samo beskrajno pregovaranje

2

između vlade i interesnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni da tvrde kako korporativne elite imaju većeg uticaja na vladu. To ne znači da one manipulišu njome i građanima, samo da ne dozvolaljavaju proboj drugih/konkurentnih interesnih grupa. Premeštanje politike iz državne u ne-državnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista za modernu političku sociologiju. Sa time se i slažu postmoderniti/poststrukturalisti koji su i protiv legure civilnog društva i vlasti. Ipak, pluralisti ne odmačinju dalje od konzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moći ne ide dalje od Vebera kada kaže da je to realna mogućnost da osoba A kontroliše radnje osobe B. Problem koji se za postmoderniste ovde javlja jeste a priorno posedovanje moći, pa tako pluralisti nisu u stanju da odrede njenu ontologiju.

6.Fukoova analitika moći:Sam Fuko negira da je dao teoriju moći, tvrdeći da je moć takav koncept, koji se mora najpe ispoljiti, pa tek onda analizirati, odnosno da je nemoguće napratiti sistemski skup povezanih koncepata. Ipak on za okvir zzima pravno-diskurzivnu moć, onu koja potiče od države, a koja je kao i svaka druga moć, produktivna. Fuko je pritom zainteresovan za širenje te moći ne na celokupnom društvenom planu, već na mikrofizičkom nivou. To proizilazi iz svojstva moći da je ona pluralistička i da se manifestuje u bezbroj tačaka, što je odbacivanje klasične koncepcije moći veberovskog tipa. Ovakva moć je pozitivna u smislu stvaranja regulisanih društvenih odnosa, a negativna jer ima tendenciju inhibitornosti i restriktivnosti. Sve ovo daje produktivnst moći koja se najbolje ogleda u znanju. U Fukoovoj terminologiji, diskursi, su ono što tlači duh. Ono nije realno znanje o objektima po sebi, već je konstruisano znanje o istini koja odgovara kvazi-naučnicima. Zato je istina produkt moći posredstvom znanja, jezika i simbola, krugova kojima je ona u interesu. Društvene nauke nisu indiferentne, to je njihova želja i licemerje. U cilju ovoga naročito je interesantna Fukoova teorija o nadzoru kao efikasnom disciplinovanju, i standardizovanju „normalnog“ ponašanja. Sličan primer je i sa seksualnošću koja nije prirodno, već istorijski konstruisano svojstvo, započeto kroz hrišćanske ispovesti, preko psihoterapije, do realiti emisija na mas-medijima. Sve je ovo nastalo na osnovu potrebe da vidimo sebe kako želimo, i to posredstvom zananja, a ne kakvi jesmo1. To nas dovodi i do teorije subjektivnosti. Dakle, subjekti se uvek obrazuju na osnovu nekih diskursa moći, koji potiču od samosvesnih glasnogovornika. Za ovo Fuko optužuje psihoanalizu, koja ne otkriva skrivene želje pojedinaca, već ih proizvodi. Dokaz tome je psihoanalitičar koji kao autoritet, mora da „tumači“ subjekta. Iako može delovati tako, Fuko ipak nije dao totalitarizujuću teoriju moći, već se samo osvrnuo na neke bitne aspekte istorije, kao što su telo i subjekt/duh2. Ova teorija je značajna jer denaturalizuje neke od društvenih odnosa, proglašavajući ih konstrukcijama. Protivurečnost Fukoove teorije može se videti iz konstatacije da moć nije u svemu, već da potiče iz svega, i da je scuda oko nas. Ako je to tako, onda je moć metafizički princip, pa Fuko ne ide mnogo dalje od klasičnog poimanja filozofske misli.

Kasije, Fuko je nastojao ovu protivurečnost da otkloni tezom da gde ima moći, ima i otpora. Tako se i kreireju slobodni subjekti, oni koji nisu u potpunosti sistemski oblikovani. Kako i oni mogu da reprodukuju moć, Fuko dolaz do zaključke da odnos dominacije nije moć, već nasilje. Fuko ovo dalje povezuje sa novim društvenim pokretima, tvrdeći da su oni, iako podržavaju postojeće identitete, ipak nosioci negacije represivnih identiteta. Upravo taj otpor koji dolazi od pokreta omogućuje da se moć analizira, jer se tada moć može efinisati, kao i metode koje će ona koristiti. Valja reći nešto i o upravlajnju, koje je za Fukoa dirigovanje ponašanja slobodnim subjektima, koje ne mora biti samo

1 Znači, ne samo što je Kantu pljunuo u lice i potegnuo dvoglavu sekiru na njega, nego ga je još nazvao sexualnim manijakom :-)))))))))2 Treba voditi računa da je Fuko postmodernista, i da se on odriče velikih met-naracija, vraćajući se malim kažama, ili običnim stvarima.3

egzogeno, već može doći i od samog sebe. Po Fukou ovako viđenje počinje sa Makijavelijem, a svest da upravljanje mora da bude ugrađeno u mentalitet, započinje od XVIII veka. To je i samouveravanje autoriteta da su „normalni“.

7. Teorija diskursa, kulturna politika i nova politička sociologija:Svoju teoriju diskursa Fuko ne zasniva samo kao znanje, jezik i simbole, već i kroz nelingvističku

institucionalnu praksu. Tako postoji diskurzivno i nediskurzivno. Nediskurzivne su institucije, kadrovi, i opšti društveni uslovi koji dovode do stvaranja diskursa, koji povratno utiču na obrazovanje nediskurzivnog. Za Fukoa, ovo su analitički veoma odvojene kategorije, mada je to teško primetiti u njegovim radovima. To smatraju i Erenst Laklau i Šantal Muf, koji tvrde da je ova distinkcija besmislena budući da sve počinje i završava se u diskursu. Ipak, ovo dvoje se pozivaju na Vitgenštajnove jezičke igre kada opravdavaju materijalnost jezika u diskursu. Tako oni daju primer zidanja kuće po kome A ređa blokove, subove, i ploče, a B mu dodaje redosledom koji je naučio kada mu a dovikne. Dakle jezički diskursi nisu samo ideje, one jesu stvari (blik, stub, ploča).

Fernand de Sosir je ovo dalje razjasnio tezom da sam jezik ne može da se materijalizuje, dokle god reči nisu smisleno povezane u društvene konvencije. Tako Džonatan Keler daje primer da ukoliko želimo nekoga da naučimo šta je „smađe“, besmisleno je da mu pokazujemo samo stvari smeđe boje, već to upoređujemo sa npr. crvenom. Svet je moguće zamisliti i bez smeđ boje, t je nešto što je naučeno da se razlikuje od neke druge boje. Derida ovo kritikuje tvrdeći da su teze strukturalista nestabilne u tom smislu što znakovi mogu značiti ovo ili ono ukoliko nisu stavljane u određeni kontekst vremena i prostora. Da bi označio tu promenu značenja zankova on koristi termin differance, i dolazi do zaključka da sama reč i nema značenje, ukoliko nije u nekoj uzročno-posledičnoj vezi sa drugim rečima, ili, reči su prazne. Stepen neodređenosti reči je političko pitanje. Upravo je po Laklau i Mufovoj neodređenost značenja ono što politiku i omogućava. Tako termini koje nameće politika postaju gramatika života. Primer je termin čovek koji se razlikuje kod komunista i neoliberala. Samim tim politika više i nije teritorija formiranja znakova kontrolisana samo od države. Ovo nas uvodi i u kulturnu politiku i promene u političkoj sociologiji. Celokupnu tezu o diskurskima je mnogo lakše i bolje shvatiti kao kulturnu politiku. Kultura se shvata kao sistem označavanja kroz koji se društveni poredak prenosi, reprodukuje, i ispituje. Kultura se onda može posmatrati i u smislu diskursa koji je svuda prisutan, ali i kao specifičnost postmodernog doba. Kako god shvatili pitanje kulturne politike, politička sociologija definitivno mora da se sa konzervativnog, okrene ka ovom gledištu.

8. Postmoderni zaokret u sociologiji I 3 : Anti-epistemologija. Teorije diskursa, koju su razvili Fuko, Laklau i Mufova, je u suštini anti-

epistemološka. Anti-epistemologija je pokušaj zaokreta na predstave kao takve, umesto onoga što bi trebalo da znače, odnosno okret od zvanične verzije. Anti-epistemologija se takođe pronalazi i u sociologiji refleksivnosti Gidensa, Beka, Leša, i Arija. Ipak, ovo pitanje znanja je stvar jaza u sociologiji, jer je ona prvenstveno nauka, pa treba na tome i da se zasniva, dok posmodernisti beže od toga. Međutim, to je nemoguće, što se vidi i iz Fukoovih radova, koji se zuasnivaju na empiriji, odnosno već stečenom znanju, i ne treba se bojati toga jer je preterano smatrati da analiza sveta znači i prihvatanje stereotipa, odnosno epistemologije. Ovo naravno ne umanjuje značaj posmodernista, i njihovog insistiranja na drugačijem viđenju stvari.

Neodređenost značenja. Iako samo ime navodi na fluidnost društvene strukture, poststrukturalisti ne smatraju da je sve nestabilno, već da postojanje toga omogućava bitisanje politike, koja ima za cilj ustanovljenje relativne kontinuiranosti i stabilnosti društvenog života. Upravo to formiranje društvenih značenja postaje neizbežna tema u interpretativnoj sociologiji etnometodologa Gofmana i Garfinkela.

3 Ovde treba napomenuti da su ovo mahom stvari vezane za postmodernu filozofiju, sa osvrtom na uticaj na sociologiju.4

Kako to Bauman navodi, upravo se ovde vidi postmoderni zaokret sociologije, koja se sada udaljava od objektivnosti, a približava jezičkim igrama.

Decentriranje društva. Ovaj aspekt postmodernog zaokreta upućuje na to da se strukture formiraju kontinuirano u vremenu i prostoru, a ne da su skoncentrisane uzročno oko neke bazične strukture 4. Tako Derida objašnjava kako se pojmom differance dolazi do tih stvaranja ili promena, ali ide i toliko daleko da kaže da se strukture mogu stvoriti i ako postoji transcedentalni putokaz kakvav je Bog, kao jedini izvestan. Ovo je otklon od strukturalista kakvi su Altiser i Sosir, koji strukturu posmatraju kao zacementiranu celinu. Postrukturalisti pod uticajma Ničea smatraju da je ovo proces koji nije dovršen, koji uvek „postaje i ne postoji“. U samoj sociologiji, ovo se manifestuje kroz udaljavanje od shvatanja društva kao uređene celine, što ilustruju Gidens, Gofman, i Garfankl. Tako Gidens smatra da se strukture formiraju na osnovu društvenog delanja, a ovo opet je ograničeno postojećim resursima i slikama sveta. To je osnov društvene reprodukcije, a ako kulturu shvatimo kao reprezenativnu strukturu u kojoj se postavlajju pravila, onda se ta reprodukcija odvija upravo u kulturi. Iako je kritikovao Deridu, Gidens nije bio daleko od njega.

9. Postmoderni zaokret u sociologiji II:Anti-esencijalizam. Ovo shvatanje se oslanja na tezu da su identiteti i strukture konstruisani i

istorijski uslovljeni, što je i cilj Fukoovih radova na temu sexualnosti. Tako on pokazuje da se „normalna heteroseksualnost“ i „perverzije“ razvijaju upravo u isto vreme i kroz iste institucije (crkva). Ovo je od posebnog značaja za studije koje se bave manjinskim i etničkim pravima, kao i pravima žena. Ipak, sociologija refleksivnosti odbacuje ovo, ističući subjekta koji se sposoban na logičko promišljanje, neuslovljen ničim. Strukturalisti smatraju da je ipak identitet plod diskursa, da je kulturno i istorijski determinisan, a za šta je dokaz činjenica da su žene smatrane manje racionalnim od muškaraca, što opstaje uprkos borbi.

Postmoderno stanje. Žan-Fransoa Liotar smatra da bez obzira na vremensko-prostornu specifičnost, ili Deridin „transcedentalni putokaz“, ne postoje univerzalne istine. Liotar polazi od toga da metanaracija moderne o progresu, više ne stoji, i jasno je da je to bio mit koji je imao pretenziju da zahvati celo društvo. Otklon od metanaracija je dobar, jer su one terorizam uma. Okret onda treba da se napravi ka „malim“ pričama, lokalnog karaktera, koji se tiču „naših“ problema. To će pre svega podstaknuti ljude da ponovo koriste maštu, nasuprot standardizovane priče. Ipak sociolozi ne dele njegov optimizam, pa smatraju da je raskid sa metanaracijam dobar, ali da sve redukuje na jetičke igre. Zbog ovoga Best i Kelner nam daju podelu na dva postmodernizma- laki, u kome sve može da prođe, i opozicioni postmodernizam. U prvi spada Žan Bodrijar. Bodrijar polazi od slike sveta kao hiper-realnosti, ili sveta kreiranog mas-medijima. Tako po Bodrijaru čak ni Fukoova teorija diskursa ne stoji, i to opravdava time što njegova proizvedena seksualnost koja je bila realna, više to nije, i to pod uticajem pornografskih filmova, i uređaja virtuelne stvarnosti. Slično je i sa ekonomijom koja je danas usled protoka finsijskog kapitala postala jedna velika fikcija, pa se tako i „krize“ ne mogu smatrati stvarnim događajima. Problem sa Bodrijarom je taj što često u ovakvim konstatacijama zapada u nihilizam.Upravo zbog ovoga sociologija je bila rađa da prihvati opozicioni postmodernizam. I on polazi od relativizma, odnosno da se sada stereotipne pozicije gase, pa da male kaže uzimaju primat. Iz toga je usledio stav da danas nema „prave“ strane u političkom konfliktu, već to zavisi sa koje strane pristupamo. Rešenje je da samo razmišljamo o tome, a što mi i svakodnevno činimo, ali nismo toga svesni. Druga stvar je upravo u njegovoj dekostruktivnosti- on ne želi da negira postojeće strukture, već

4 Npr. struture više ne zavise od države, ili recimo od Marksove ekonomske baze društva, Veberove birokratije, elite, i sl.5

samo da ih razgradi ne bi li oslobodio subjekta. Zbog toga su ovome monogo bliži upravo Fuko, Derida, i Liotar.

10. Nova politička sociologija:Budući da nacionalna država i ustaljene društvene strukture polako popuštaju pred naletom

globalizacije, nova politčka sociologija ima tendenciju ponovnog razmatranja već ustaljenih principa.To pruža mogućnost da se o društvu razmišlja kao skupu višestrukih identiteta, a ne samo kao o bazi kojom se upravlja. Takođe, ona pokušava i da prouči ulogu društvenih pokreta, čiji su napori u praksi usmeri ka onom čemu je usmerena nova politička sociologija u teoriji. Zato je za novu političku sociologiju bitan i koncept civilnog društva, kao polje na kome se kulturni identitet najbolje može sagledati. Kao proizvođač prava, kultura je jako bitna za analizu, naročito kada se upoređuju „normalni građani“ sa homoseksualcima, etničkim manjinama, siromašnima, i sl. Nova politička sociologija je polje debata o identitetima i mogućnostima dodeljivanja jednakih prava. Naravno, politička sociologija bi trebalo da se zanima i za modele demokratije koji bi ovo sistemski mogli da podrže, kao što su deliberativna i nova radikalna demokratija, mada i kosmopolitiski model Dejvida Helda može da stane u ovaj okvir. To je težnja prebacivanja demokratije sa nacionalnog, na globalni nivo.

~Demokratija~31. Demokratski grad-država:

Najjednostavnija vizija demokratije, u kojoj građani imaju pravo da sobom vadaju, ali i da raspolažu resursima i institucijama potrebnim za to, nastaje iz kada se sistem upravljanja menja ka tome da znatan broj odraslih muškaraca stiče to pravo, u petom veku pre Hrista, u atinskom gradu-državi. Ta vladavina se pre svega zasnivala najednakosti, ali jednakosti pred zakonom- isonomia, i na jednakoj slobodi govora- isogoria. Za Roberta Dala, ovo predstavlja koren moderne demokratije, koja daleko prevazilazi ove jednostave, ali rudimentalne ideje. Da bi ovaj proces objasnio Dal se stavlja u ulogu zamišljenog Atinjanina koji odaje odu demokratiji. On svoj govor započinje priznanjem da samo udruženi možemo postati ljudi, i da svoju zoon politikon prirodu možemo ostvariti samo u zajednici- polisu. Jasno je da Dal ovde usvaja aristotelovski prinip po kome čovek van polisa je ili zver ili bog. Tako politički život predstavlja harmonični produžetak čoveka. U takvom sistemu integrisanosti, i meta-društvene stvari kakve su vrlina, pravda, sreća, moraju biti integrisane jedna u drugu. Već iz ovoga Dal izvlači prve zaključake o tome da je ovo daleko od realnosti grčkog polisa, i drugo da ovo zahteva direktnu komparaciju sa postmodernim društvom ukoliko se želi videti njegov značaj. Dalje, kroz Atinjaninovu odu Dal izvlači šest principa poretka demokratskog polisa: zajednički interesi, homogenost stanovništva kako u rodnom tako i u političkom smislu, mali broj građana, neposredno odlučivanje uz mogućnost pravljenja povremenih saveza i konfederacija sa drugim polisima, aktivna participacija građana, i autonomija grada (sloboda). Komparacijom sa modernom državom videćemo da ovi uslovi su u suprotnosti sa njenim osnovnim konceptima. To nas postavlja pred dilemu da li je grćka verzija demokratije irelevantna, ili smo mi pervertirali demokratiju?32. Ograničenja demokratije polisa:

Dal opravdano tvrdi da je atinski demokratski sistem bio daleko superiorniji od autoritarnih režima svoje ere. Ipak to ne znači da je taj sistem bio i idealan. Tako Dal izvodi tri vrste ograničenja: u jednakosti, u slobodi, i u sistemu malih razmera. Iz nekih fragmentiranih podataka može se zaključiti na prvi pogled da je politički život atine u velikoj meri bio sukob ličnih političkih ambicija. Dokaz za to je insitut ostrakizma. Drugo ograničenje se tiče stepena participacije građana. Dakle svi građani svakako nisu mogli učestvovati, a postavlja se i pitanje da li oni koji su učestvovali nisu pripadali određenim političkim frakcijama. Najčešće su u skupštinama i govorili sao dobri oratori. Takođe jedna od najvećih zamerki je i ekskluzivnost. Iako su bili otvoreniji sistem od komparativnih, mnogi su ostajali van sistema odlučivanja (robovi, žene, i meteci). To govori o unutrašnjem i spoljnom vidu isključivanja. Poseban vid

6

isključenja imali su robovi. Oni su bili u potpunosti obespravljneni- ljudska oruđa, dok su npr. meteci imali makar neka prava- npr. trgovci su uživali sudsku zaštitu. Takođe ova eskluzivnost se ticala i slobode. Sloboda je bila svojstvo stanovnika polisa- građana, dok su svi ostali bili neslobodni, varvari, u šta su ulazile i čitave civilizacije. Iako je u demokratskom polisu sloboda značila vladavinu prava, ipak je paradoksalno da oko 40000 ljudi na svetu bude slobodno, a ostali da to nisu. Poslednje problem je bila nemogućnost demokratije da se prilagodi i proširi van zidina polisa, pa je zapalo u poziciju hobsovskog prirodnog stanja, gde je svuda oko njega haos. Zbog toga Grci nisu ni mogli da se ujedine protiv stranih osvajača, pa su ih na kraju ujedinile nedemokratske države Makedonije i Rima. 33. Republikanska tradicija:

Republikanska tradicija potiče iz umereno drmokratske struje u okviru grčke političke misli, odnosno aristotelovske struje. Ova tradicija je prevalila svoju genezu od Aristotela, preko Rima i Venecije, da bi današnji oblik zadobila u Engleskoj i SAD-u tokom XVIII veka. I republikanska tradicija usvaja zoon politikon shvatanje prirode čoveka. Dakle čovek je društvena i politička životinja, koja svoje ostvarenje može dobiti samu u zajednici, i to ukoliko usvoji kodekse ponašanja građanskih vrlina. To sa sobom vuče i jednakost, ali ne i u participaciji, jer je vlast ovde reprezentativnog karaktera. Ipak, republikanizam je svojevrsna alternativa demokratiji. Republikanizm priznaje da narod nije, niti može biti homogen, pa je najveća pretnja poretku konflikt. Ti konflikti idu na relaciji aristokratija ili oligarhija- narodna komponenta. Ponekad postoji i monokratski element, odnosno monarh, ili uopštenije vođa. Upravo osnovni princip republikanizma je uravnoteženje ovih sukoba, i to se čini kroz ustav. Tako dolazimo i do teorija o mešovitoj vladavini. Najočigledniji primer je republikanski Rim sa sistemom konzula, senata, i narodnih tribuna. Drugi očigledan primer je Monteskje. Tako i sam republikanizam možemo podeliti na aristokratski (Aristotel), i demokratski (Makijaveli i Tomas Džeferson5. Tako aristokratski republikanizam smatra da narod treba da ima veliki udeo u vršenju vlasti, ali ne zato što je to dobro, već zato što ga se treba plašiti. Narod treba da učestvuje, ali tako što će biti ograničen da bira vođe. Obrnut je slučaj kod demokratskog republikanizma. Tako opšte dobro nije ništa drugo do sposobnost ustava da ograniči vladavinu nekolicine, i da iskoristi kvalitete naroda. Zajedničko i jednom i drugom je stanovište da je koncentracija moći opasna. Prvi pokušavaju ovo da razbiju kroz koncept mešovite vlade, a drugi se zalažu za Monteskjeovu institucionalnu podelu vlasti kroz ravnotežu i kontrolu.Ova teorija je naravno imala i svoje probleme, i Dal uočava četiti takva. Prvo je problem interesa, koji je u prvobitnom republikanizmu bio simplificiran, ali se usložnjava sa rastom i razvojem društva. Drugo su konflikti koji nastaju iz tih interesa. Treće je neosnovana vera u antropološki optimizam da će svi građani biti dobri i pošteni, ispunjavajući obrazac građanskih vrlina. I četvrti predstavlja izazov implementacije republikanizma u savremenu nacionalnu državum, koji je posebno aktuelan kada se radio o rudimentalnim demokratskim idejama koje su pruzete još iz grčke misli.

35. Stare i nove priče o demokratiji. Demokratija daje auru legitimnosti modernom političkom životu. Svi propisi, zakoni su opravdani samo kad su demokratski. Kvazihegejilanskom tezom o "kraju istorije" , liberalna-demokratija se slavila kao činilac napredka, a kapitalizam kao jedini održivi ekonomski sistem. Međutim, ovakvo stanovište nije adekvatno.Liberalna demokratija ne može se tretirati kao jedinstvena. Jer ne postoji jedan institucionalni oblik liberalne- demokratije. Pr. individualna prava, "granice slobode koje niko nesme da prekorači".

5 Mislim da se Džeferson prevrće u grobu što je svrstan u isti koš sa Makijavelijem :-))))))))))7

Modeli demokratije . Unutar istorije demokratske teorije etabliran je sukob o tome da li demokratija treba da označava nekavu narodnu vlast ili da olakša proces odlučivanja. Na temelju tih sukoba razvile su se tri modela demokratije:1. Neposredna2. Predstavnička3. Jednopartijski modelRudimentarna ideja demokratije je rođena još u Atini. Politički ideali Atine su bili: jednakost građana, sloboda, poštovanje pravde. Ali, u Atini se nije pravila distinkcija privatnog i javnog. Građani su bili istovremeno i podanici političke vlasti, ali i tvorci državnih pravila i propisa. Neki smatraju da je Atina bila demokratska republika (polis). Klasični republikanizam doživeo je snažnu obnovu u ranoj renesansi, u italijanskim gradovim državama. Smatralo se da su građanske vrline krhke, i da bi cilj treba da bude Ustav koji treba da uravnoteži interese svih političkih frakcija. U srcu klasičnog republikanizma stajala je ideja da sloboda političke zajednice počiva isključivo na njenoj odgovornosti samoj zajednici. U toku republikanizma renesanse, građanin je označavao sudelovanje u javnim poslovima. 36. Liberalno- predstavnička, i marksizam i jednopartijska demokratija.Države moraju imati monopol prinude da bi obezbedile prosperitet porodičnog života, religije i trgovine.Usredsređenost liberalizma na razum, zakonitu vlast i slobodu izbora mogla je da se održi samo priznavanjem političke jednakosti svih punoletnih građana. Liberalne demokrate su smatrale da demokratska ustavna država povezana sa slobodnim tržištem rešava problem obezbeđivanja slobode i vlasti. Medison je smatrao da je predstavnička država ključni mehanizam udruživanja individualnih interesa. Bentam smatra da je demokratska vlast potrebna radi zaštite građana od despotske upotrebe političke moći. U ranom 19. veku o demokratiji se počelo razmišljati kao o pravu građana da učestvuju u određivanju kolektivne volje posredstvom izabranih predstavnika.Tek kad su svi dobili pravo glasa- status građanina, liberalna demokratija je stekla svoj osoben savremeni oblik: slobodne i pravedne izbore, svaki glas građana ima istu težinu. , pravo udruživanja, interesne grupe, političke partije.Marksizam i jednopartijska država. U klasnim društvima država ne može da bude instrument opšteg dobra ili javnog interesa. Marksisti shvataju državu kao produžetak civilnog društva, državom se osnažuje društveni poredak za ostvarivanje partikularnih interesa. Liberalna demokratija pada na testu političke participacije "svih građana", LD odlikuje uglavnom pasivno građanstvo- apatičnih. Na testu odgovorne vlade , sve je više erozije i potiskivanje parlamentarnih institucija od strane centara moći. Opasnost je i sve jača reforma kapitalizma, bekstvo kapitala preko granice. To je opasnost sa kojom se suočavaju vlade koje se zalažu za socojalne reforme. Marks je predvideo supstituciju liberalno-demokratske države "sistemom komuna". Najmanje zajednice bi birale delegate za veće administrativne jedinice, koji bi zatim birali kandidate za još šire administartivne jedinice- Piramidalna struktura neposredne demokratije. Svi delegati podležu opozivu, obavezni su da slede instrukcije svojih birača.

8

Prema marksističkom-lenjinističkom shvatanju, prelaz u socijalizam zahteva profesionalno vođstvo- revolucionarnu partiju. 37. Demokratija, država, društvo i globalizacija. Istinska demokratija mora da apsorbuje jedan broj temeljnih liberalno-demokratskih načela, pre svega bezličnu strukturu javne vlasti, ustavnost kojom se štite i garantuju prava, pluralizam centara moći unutar države. Treba da postoje simetrični odnosi između onih koji donose političke odluke i onih na koje se te odluke odnose. Svi problemi demokratije se protežu preko granica. Konvencionalno shtatanje demokratije glasi da je politička odgovornost nacionalni problem. Usled regionalne i globalne međupovezanosti, svi nacionalni problemi gotovo da imaju šire reperkusije. Tako da se proces upravljanja može istrgnuti iz okvira nacija-država. Nacionalne zajednice nipošto same ne donose odluke i ne određuju politička rešenja. Teoretičari 19. i 20. veka su smatrali da je glasačka kutija mehanizam posredstvom kojeg građani izražavaju svoje političke preferencije, i tako daju ovlašćenja vladi za upravljane. Princip vladavine večine ( odluke koje dobijaju najveći broj glasova) postaje problematična čimse uzme u obzir nacionalna, regionalna i globalna međupovezanost. Domaća politika se uvek mora razumeti s obzirom na pozadinu međunarodne politike, i prva je često izvor potonjeg. Tako se politika odvija u svetu koji je oblikovan i prožet kretanjem kapitala. Svakodnevne aktivnosti imaju sve veći globalni odjek. Globalizacija je delovanje na distanci. Nova teorija demokratije mora uz sva tradicionalna pitanja, postaviti novi dnevni red. Vlast mora da se razdvoji od tradicionalnog povezivanja sa državom.38. Misterija moći. Berl tvrdi da su moć i ljubav najstariji fenomeni ljudskih emocija.Levenstin govori o misterioznoj trijadi; ljubav, vera i moć. Moć se uglavnom smatra odgovornom za ljudsku muku i patnju. Keopsova piramida simbolizuje koliku su moć imali egipatski faraoni. Ali ona potvrđuje koliko je ljudske energije, znoja i muke- ljudksa muka, utrošeno u ovu monumentalnu građevinu.Svaki narod slavi mnoge moćne ljude iz svoje istoije. Ono što je zajedničko veri, moći i ljubavi je kognitivni veo tajne kojim su prekrivene. Uvek nam izmiče određenje njihovih kvalitativnih svojstava, kao i ontološko definisanje. Mi samo percepiramo njihove manifestacije. Božanska personifikacija moći.Hesiodova "Teogonija" govori o Zevsu kao personifikaciji moći. Nakon pobede nad Uranom- na nebu zavlada držeći munju i grom u rukama. U borbi Zevs koristi moć. Jedini izazov Zevsu su Mudrost i Lepota. Zevs sa prvom ženom Metidom- misao dobija ćerku Atinu, boginju mudrosti, a kasnije sa Letom dobija sina Apolona, boga Lepote i Umetnosti. Od svih bogova na Olimpu samo Atina i Apolon mogu da protivreče Zevsu. Dakle, misao-razum i umetnost jedini mogu ograničiti moć. U staroslovenskoj mitologiji pandan Zevsu je Perun. Kasnije kod krštenih Južnih Slovena važnu ulogu dobija Sveti Ilija Gromovnik. I Zevsa, Peruna i Iliju Gromovnika povezuje moć, oličena u gromu i munji.Grom je simbol moći zato što pokzuje brzinu, iznenadnost i silinu. 39. Rađanje i geneza moći.Koreni moći sežu do primitivnih društava.

9

Moć magije. Osnovu magijske moći čini strah, kao što je njena glavna uloga u društvu da učvrsti običaje. Pripadnik primitivnog društva ako bi se usudio da ne sledi način života svojih predaka, privukao bi na sebe bes okultnih magijskih sila. Aki se pridržava običaja svojih predaka utoliko će više nepoznate sile kojih se plašio biti na njegovoj strani. Magijska moć je tako osnovna koheziona snaga za očuvanje običaja i obrazaca socijalnog ponašanja. Glavni cilj magijske moći je očuvanje tradicije. Ona ima konzervativni naboj i konformistički karakter. Kulturna funkcija je da ritualizira čovekov optimizam. Moć matrijarhata. Herodot otkriva da je prva revolucija u ljudskom društvu označila smenu matrijarhata patrijarhatom. Mit o Belefontu koji je ubio Himeru i pobedio Amazonke tumači se kao simbolički opis ove smene.Bahofen je ubeđen da matrijarhat pripada određenom stupnju kulture. Ginekokratija je prethodila helensko-rimskom principu oca. Bio je to princip Demetre. Moć patrijarhata. Koncepcija po kojoj se smatra da su društvena i politička moć narasle iz patrijahalne moći oca u porodici. Viko je tvrdio da su u herojsko doba očevi bili apsolutni monarsi u svojoj porodici.U patrijahalnom društvu su i žena i deca u podjarmljenom položaju. Maks Veber je utvrdio da je patrijahalna vlast jedan od najvažnijih vidova tradicionalnih vlasti. Filmer smatra da sa izrastanjem porodice u naciju, patrijarh se transformiše u kralja i ima prirodnu osnovu u ustanovi patrijarha, i kralj je sada otac nacije.Aristotel je još ustanovio tri relacije odnosa u porodici: moć oca nad decom, muža nad ženom i gospodara nad robom. Ali, te vlasti nisu iste među sobom, nego se i razlikuju od ustanove vlasti.Dolazak ratnika . Žuvenel se nosio mišlju da je prva politička revolucija u istoriji predstavlja proces u kome je ritualna vladavina gerontokratija zamenjena dolaskom na vlast mladih ratnika. Ratničko društvo nije dovelo u pitanje patrijahalno društvo, već ga je učvrstilo po novom obrascu moći. Odbacili su se telestialni kultovi u korist celestialnih kultova. Prvi uzroka ratova su bili oskudica u hrani, stoci a verovatno i žena. Povratak ratnika iz ratova koji su imali cilj dobavljanje a ne osvajanje teritorija uneo je velike promene u društveni život. Najhrabriji su počeli da polažu veće pravo u podeli ratničkog plena. Najhrabriji su tako dobili odlučujuču političku i ekonomsku moć. 40. Moć i politički etos u helenskoj političkoj filozofiji.Dva svojstva moći: unutrašnja težnja da se širi i spoljno svojstvo da se kvari.Posebno ime za neutaživu glad za prestižom i slavom-philotimia. Neutaživu glad u najopštijem smislu-pleonexia.Heraklit-preterivanje treba gasiti pre nego požar.Od Solona i Likurga u Sparti shvatilo se da je dobar ustav najbolja prepreka za širenje i kvarenje vlasti. Solon je prvi uveo pojam dobro uređene zajednice- Eunomija- boginja zakonitosti. Dakle, politička moć se može ograničiti samo dobrim zakonom. Da bi sprečili tiranidu Atinjani su u vreme Klistena, uveli čuvenu meru ostrakizma. Ostrakizam je uveden oko 508/507 kao protivmera potencijalno prevelikoj moći pojedinca. Perikle ostaje najveća politička figura političkog života toga doba. Koristio je dva elementa- praxis i lexis. Praktikovao je umetnost javne reči - psihogogija- vođenje duše. Aristotel je temu o političkoj moći povezao sa temom o političkoj slobodi. Politička sloboda ima dva lica: aktivni princip učešća u vlasti i pasivni princip pokoravanje zakonu. Folkman-Šluk smatra da je Tukidid otkrio neke važne istine o moći. Kaže, da moć kao takva jedna tendencija prema još većoj moći. Moć je ta koja nagoni one koji je poseduju preko svih granica. Mera, cilj i granica se nalaze izvan moći. To što sputava moć spolja je politički etos- sophrosyne.

10

Politička zajednica koja ne poseduje politički etos je iskvarena zajednica. To je bolesna zajednica u kojoj dolazi do izražaja kancerozna priroda moći, koja proždire društveno tkivo oko sebe.41. Moć Makijavelijevog princa. Odbacuje kruti determinizam sudbine. Jer bi to značilo da stvarima u svetu upravljaju Bog i sudbina. Moć sudbine je veća ako čovek nema hrabrosti da joj se suprostavi. Makijavelijev savet je da se na vlasti održao duže onaj ko se manje oslanjao na sreću a više na veštinu.Makijaveli je prvi pragmatista u politici- sve što je efikasno dozvoljeno je. Opravdanje neke mere nije podložno apriornom moralnom vrednovanju nego aposteriornom, naknadnom procenjivanju uspešnosti. Takvo procenjivanje je indiferentno u odnosu na moralne vrednosti. Makijaveli smatra da je za vladaoca najbolje da ga se ljudi boje i da ga vole. Njegovo shvatanje moći ima dve ideje vodilje. 1.Politička moć je sama sebi cilj. 2. Njeno osvajanje, uvećanje i održanje mora da bude efikasno. Postulat moći kao izbora najmanjeg zla. Okrutna sredstva treba koristiti efikasno i odjednom. Glavni temelj svih vladavina su vojska i zakoni. Savetuje da se vladalac služi svojom a ne najamnom vojskom. Dva lica moći. Makijaveli nudi bifokalni model. U drćavi postoje dva načina borbe: zakonom i silom. Prvi je više svojstven čoveku a drugi životinji. I zato vladalac treba da se ponaša kao čovek i kao životinja. Ponašanje u stilu lisice i lava.Jednom vladaocu nije potrebno da ima čednost, blagost, ozbiljnost, darežljivost, srčanost ali je potrebno da se pravi da ih ima. Upavo, kada se pravi da ih ima korisne su.Dva vida moći. Aktivni i pasivni. Aktivni vid moći je u njenoj sposobnosti da se nametne volja i rešenje, Pasivni, moć se ispoljava kao sposobnost da se nešto spreči, ali ne i da se postigne.42. Moć Hobsovog Levijatana. Moć i žudnju za moći možemo nazvati Hobsovom političkom konstantom. Ideju moći Hobs izvodi iz čovekovog najdubljeg nagona, nagona za održanjem. Definicija: " Moć jednog čoveka čine sredstva kojima on trenutno raspolaže radi dobijanja nekog budućeg dobra". To je teleološki pristup. Kao odnos između sredstva i budućih koristi. Dva elementa definicije: sadašnji kapaciteti- sredstva i mogućnost dobijanja dobra.Hobs deli moć na prirodnu i instrumentalnu. Prirodnu moć čine izvanredne sposobnosti telesne i duhovne. Instrumentalne su one pomoću koje čovek još više stiče. Najveća od ljudskih moći je ona što je sastavljena od moći najvećeg broja ljudi- moć države. Osnovna motivaciona snaga čovekovog ponašanja sadržana je u ideji sopstvenog samoodržanja. Dakle, strah od nasilnog gubitka života je u prirodnom stanju ona snaga koja uslovljava njegovo agresivno ponašanje. Nastojanje da čovek uveća moć je iz potrebe da osigura sigurniji i bolji život. Ovde se vidi da strah proizvodi moć. Psihoanalitički rečeno, moć je kompenzacija za strah. Želja za bezbednošću je fundamentalna potreba ljudske prirode, ona je inherentna od želje za moći. Jedino rešenje za prevazilaženje prirodnog stanja Hobs vidi u društvenom ugvor kojim se uspostavlja država. Centralizovana i jedinstvena vlast. Glavna dinamička osovina u teoriji moći su strah i moć. Leo Štraus označava materijalnu(potentia) i normativu(potestas) moć. Potentia je ono što čovek može da uradi, a potestas je ono što čovek sme da uradi.Samo ako su potentia i potestas usklađene može da se ostvari pravedan društveni poredak. Podudarnost vlasi i sile odgovara podudarnosti nagonu( strah od smrti) i najsvetlijeg prava( pravo samoodržanja). Hobs smatra da je samoodržanje nagon, a ovaj pravo. 43. Intencionalna teorija moći.

11

Dve nezasite želje ljudi: želja za moći i želja za slavom. Najlakši način da se stigne do slave je preko moći. Moć se može definisati kao proizvođenje nameravanih učinaka. Uticaj na individue može po njemu biti:1. direktnom upotrebom sile, armija2. podsticanjem nagradama ili kažnjavanjem, ekonomske organizaije3. Uticajem na mišljenje, propagandom u najširem smislu- škole, crkveRasel razlikuje individualnu moć od moći organizacijeRasel razlikuje:1. tradicionalnu moć2. novostečenu moć, zasnovana na pristanku ili na sili. OGOLJENA MOĆ na siliPoseban vid novostečene moći je revolucionarna moć. Razlikuje tri tipa ličnosti:1. podložni-submisivni2. zapovedni-imperijalni tip3. oni koji se povlače i izoluju( odbijaju podređenost i komandovanje)Sveštenička moćU prošlosti su kaže Rasel postojale dve tradicionalne moći:1. sveštenička2. kraljevskaNekada su se ove dve moći ujedinile u jednu ličnost. Avgust je bio Pontifex maximus. Ali je u provincijama bio bog. Kalif je bio glava države i muhamedanske religije.Antropolozi smatraju da je najprimitivnija sveštenička moć bila u ličnosti plemenskog vrača. Snagu svešteničke moći treba tražiti u tome što je sveštenička moć institucionalna i ima impersonalni karakter.Kraljevska moć Rat je imao značajan udeo u porastu kraljevske moći. S obzirom da rat traži jedinstvenu komandu. Vrhunac kraljevski moći je ostvaren u drevnom Egiptu.U apsolutnim monarhijama, moć krune dolaze iznad crkve i aristokratije. Njihova moć dolazi od narastajuće društvene snage: nacionalizma i trgovine. Ogoljena moć.Zasnovana na sili. Jedini način da se dođe do ogoljene moći je uzurpacija. Tiranija je klasični primer. Jedini primer navodi se Agastokle. Priču o njegovoj surovosti neču izneti, previše je hazarderska. 44. Bihejvioristička teorija moći Dala.Poliarhija je pluralistički model demokratije u kome nema samo jednog centra političke moći. Poliarhije su režimi u kojima postoji izrazita inkluzivnost.Dalova koncepcija moći se fokusira na četiri tipa odnosa između onih koji vode i oni koji su vođeni:1. demokratski2. hijerarhijski3. pregovarački4. model šargarepe i štapaDal uvodi i porodicu srodnih pojmova- termini moći. Tu spadaju pojmovi kao što su:moć, uticaj, autoritet, vlast i kontrola. Osnovna svojstva odnosa moći možemo označiti kao uslove:1. vremenske distance2. povezanosti

12

3. prethodnog delovanjaPolitički sistemi se po njemu razlikuju s obzirom na:1. veličinu ili količinu moći2. distribuciju moći3. oblast moći4. domen moćiNa osnovu distribucije moći moguće je podeliti političke sisteme na dve suprotne krajnosti:1. autokratske2. konstitucionalneAnalizirajući mogućnost objašnjenja, Dal stavlja naglasak na sledeće faktore:1.izvori, što su nečiji izvori veći moći veći to je veća i njegova moć2. veština3. motivacija4. troškovi, čija je visina relativnaU odnosu na moguće klasifikacije tipova moći Dal nudi sledeće kriterijume:1. legitimnost2. priroda sankcije3. veličina sankcije4. upotrebljena sredstva i kanaliBihejvioristička koncepcija moći. Ponašanje responzivnih jedinica(R) zavise u određenim uslovima od ponašanja kontrolnih jedinica(C).Modeli moći:1. Bihejvioristički2. Njutnov model, merenjem snage u klasičnoj mehanici, analogija ovoga je merenje moći pomoću količine promena u ponašanju R-a, koje se mogu propisati uticaju C-a.3. Ekonomski model

45. Utroba moći- Kaneti- " koji ubija i preživljava uvek ostaje moćan."Kanetijeva teorija je antropološka-fiziološka.Kanetijevo objašnjenje moći se odvija u tri analitičke linije:1. opis hvatanja i gutanja2. stvaranje razmaka3. strpljivo preoblikovanjeTrenutak preživljavanja je trenutak moći. Oni koji ubijaju i preživljavaju uvek ostaju moćni.Pravo na odlučivanje o preživljavanju je prvo obeležje vladara. Pomilovanje je demonstracija moći koju moćnik vrši prvenstveno radi sebe a ne radi onoga na koga se pomilovanje odnosi.Smrt kao pretnja je jedna od glavnih valuta moći. Sledi zatim psihologija moći- ilustrativno.Tek je dodir pravo predvorje moći. Sledeći stupanj približavanja je hvatanje. Ruka koja ne popušta stisak je simbol moći. Ne kaže se bez razloga sve je u njegovim rukama. Po Kanetiju odlučujući akt moći je hvatanje.Naredni korek je jedenje. Glatkoća i red zuba simbolizuju ideal svake moći da vlast funkcioniše glatko. A jedenje simbolizuje smrvljivanje protivnika.

13

Proces probave otkriva suštinu moći, kada se ponize ljudi, skrši njihov otpor, sve dok ne stoje pred vladarom ponizni. Što ih je više mučio. to ih više prezire. Kad mu više nisu ni od kakve koristi odbacuje ih kao izmet. Za moć nije samo dovoljno da napadač uhvati žrtvu, već i da ne dozvoli da sam bude uhvaćen. Pravi vlastodršci su osuđeni na usamljenost, jer nikome ne mogu da veruju.Kaneti smatra da su formiranje i aktivno delovanje demokratske javnosti jedina nada modernih društava da se moć ograniči. 46. Ekonomska i društvena moć, uspon tehnostrukture. Galbrajt.Najkrupnije promene u društvenom i političkom životu su:1. Rafiniranija tehnologija u proizvodnji roba2. Uspon velikih korporacija3. Promena odnosa države i privrede4. Masovni porast reklama5. Opadanje moći sindikata6. Eksplozija visokog obrazovanjaGalbrajt iznosi i neke pretpostavke:1. potražnja postaje nešto čime se može upravljati2. ekonomski sistemi konvergiraju modelu planske privrede.3. Nije mu važan kvantitet roba nego kvalitet života.Moć je po Galbrajtu prošla kroz tru faze:1. Vlasnici moći su bili vlasnici zemlje2. Vlasnici kapitala 3. Vlasnici organizovanog znanjaMoć pripada onom faktoru proizvodnje kojega je ponuda najmanje elastična.Prva posledica uspona tehnostrukture je da se moć sa pojedinca premešta na organizaciju.Tehnostruktura je aparat za grupno odlučivanje. Korporacija daje tehnostrukturi važan izvor kapitala iz vlastite dobiti. Taj kapital je pod kontrolom tehnostrukture.Glavni cilj tehnostrukture nije maksimiziranje profita nego razvoj korporacije,47. Tajna privlačnosti i trojno pravilo moći- Galbrajt.Među beskrajnim željama čoveka glavne želje čoveka su želje za sticanjem moći nad drugim ljudima i sticanje slave. Razlozi za sticanjem moći su:1. Da bi pomoću nje ostvarili svoje pojedinačne i posebne interese2. Ljudi žele moć da bi pomoću nje mogli da drugim ljudima nameću društvene, religijske i političke vrednosti.3. pomoću moći određene ličnosti i grupe dobijaju lakše podršku za svoje shvatanje onoga što se zove širi društveni interes. U stvari, "zaljubljenost u moć je zaljubljenost u sebe samoga". HezlitaMoć ima dva vida: predstavlja društvenu nužnost i ujedno je društveno opasna. Trojno pravilo. 1. Kondigna2, Kompenzacijska3. kondicionirana moćKondigna moć. To je moć koja se zasniva na pretnji. Sinonim je i koercibilna moć.

14

Kondigna moć funkcioniše tako što oni koji bi joj se suprostavili ili ne bi bili spremni da joj se potčine donosi primereno neugodne posledice ili pretnje odgovarajućim sankcijama. Ta kazna čini glavno obeležje kondigne moći. Ali ona se ne svodi samo na upotrebu sile, već i na eksproprijaciji, verbalnoj i moralnoj osudi. Kompenzacijska moćNudi afirmativnu nagradu, pojedincu ili grupi koja se potčinjava nudi ili daje nešto što oni smatraju vrednim.U modernom društvu najvažniji izraz kompenzacijske moći je novčana nagrada. Ono što povezuje kondignu i kompenzacijsku moć je činjenica da potčinjeni u oba slučaja zna zašto to čini. A razdvaja ih između represivne prinude i afirmativne motivacije. Kondicionirana moć Teže je vidljiva. Kondicionirana moć je više subjektivna, a manje objektivna.Kondicionirana moć se može ispoljiti u dva vida:1. Kao eksplicitna2. kao implicitnaEksplicitno kondicioniranje nastaje kao posledica direktnog uveravanja. Dakle, to je prihvatanje autoriteta drugih, od porodice do društva, uveravanjem putem reklame...Implicitno kondicionirana moć je teže prepoznatljiva. To je ono ponošanja koje diktira kultura u širem smislu. Tradicija je je isto moćan instrument kondicioniranja.Moral takođe interiorizuje kroz stavove i ponašanja pojedinaca ono što određena zajednica smatra jedino ispravnim ponašanjemIzvori moći. 1. ličnost- kondignu2. imovina- kompenzacijsku3. organizacija-kondicionirana moćOrganizacija je za neke izvor moći.Organizacija ima tri bitna obeležja:1. bimodalna simetričnost2. povezanost organizacije sa tri oblika moći i dva izvora3. da postoji veza između moći jedne organizacije i broja ciljeva zbog kojih je formirana

~Vlast~48. Pojam i oblici vlasti:

Kako je vlast regulativne i instrumentalne prirode, onda nije teško zaključiti da je njena ontologija moć. Vlast nemora biti samo politički, već može biti sociološki i psihološki pojam. Vlasti može biti i van prava, ali nikada van institucija. Veber ovo ilustruje kroz definiciju da je vlast takvo stanje u kome ispoljena volja želi da nametne odrađivanje nekog akta, na radi toga da bi povlašćeni izrazili svoj maksimum delanja. Dakle moć je potencija, vlast je fakticitet. Vlast se učvršćuje, a moć demonstrira. Dalje, Veber razgraničava dva tipa vlasti: po sili konstalacije interesa (monopoli), i po sili autoriteta (vlast oca, šefa, ili monarha). Prva vlast proizilazi najčešće iz imovinskog stanja, a druga po apsolutnom osećanju obaveze. Ipak, oštre granice nema. Pored ovog unutrašnjeg određenja, bitno je i ono spoljašnje, koje je u logičkoj vezi sa tipom društva. Tako je do skora organizacija značila hijerahiju nejednaku dustribuciju moći i dobra, a sve je to potpomognuto logikom vlasti koja učvršćuje, održava, i prihavata logiku dominacije u organizaciji. Oblici vlasti su roditeljska, crkvena, vlast u organizacijama i institucijama, i politička vlast. U zavisnosti od oblika, zavisiće i dominacija, stepen potčinjavanja,

15

jednakost. Prema uticaju i posledicama najbitnija je politička vlast. Istorijski, svakako je prvu dominaciju nosila roditeljska, potom crkvena, dok je danas na snazi vlast organizacija.

49. Određenje političke vlasti: Politička vlast je takav oblik vlasti da omogućuje pojedicu ili grupi da se sa sposobnošću ili moći

nametne zapovedanjem ili naredbom drugima u okviru neke organizacije, ili teritorije. Najčešće, politička vlast je usmerena na državu. Nema veće moći od državne moći, pa time je i njena vlast najobimnija. Tako je i zloupotreba vlasti na državnom nivou najveća. Takva vlast unosi sigurnost ili tera strah u kosti. Ona može raditi za opšte dobro ali i za interese povlašćenih klika.

50. Struktura i funkcije političke vlasti: Za strukturu političke vlasti značajna su tri faktora: stabilnost i trajnost, osnovni sastavni elementi

vlasti, uzajamni odnosi među elementima.Trajnost i stabilnos vlasti zavise od faktora kao što su nosioci vlasti, osvajanje vlasti,

funkcionisanje vlasti i dr. Stabilna vlast je najčešća u otvorenim i stabilnim društvima, ali ona ne garantuje i moćnu vlast. Ovakkva vlast zasniva se na legitimitetu, a ne na sili, ćime je ona i trajnija.

Osnovni elementi strukture vlasti su upravljači i upavljani. Uppravljači mogu biti pojednici, grupe, slojevi, klase. Ovde uvek vlada hijerahija moći. Na osnovu toga determinisan je i stepen uticaja podvašćenih na vlast. Odnosi između elemenata zavise od političke kulture, interesa, sredstava u učvršćivanju vlasti, ali i tendenciji ka rušenju vlasti.

Funkcije vlasti proizilaze iz interesa i potreba društva. Funkcionalna vlast je ona koja garantuje stabilnost, integraciju, ograničenja vlasti, legitimnost, i vrednosti na kojima se zasniva. Državanje reda je osnovna funkcija vlasti, pa je kazna za anomično i patološko prirodna dokle je pravna. Vlast se uvek nada da će podvlašćeni se prilagoditi viziji reda koju ona ima.

51. Vrednovanje politike vlasti:Pitanje vrednovanja političke vlasti je pitanje njenih ciljeva i smisla. Zbog toga vlast se da

vrednovati samo posredno. Cilj vlasti jeste pribavljanje legitimiteta. Legitimitet se zasniva na vrednostima i pricipima koji mogu biti vera, tradicija, dužnost, pravda, jednakost, proceduralni principi, itd. Po veberu ovakvih vlasti ima tri i to su tradicionalna, harizmatska, i racionalna. Legitimitet tradicionalne vlasti počiva na tradiciji predaka i preskriptivnim pravima. Legitimite harizmatske vlasti se temelji na autoritetu nesvakidašnjih ličnosti, kakvi su proroci, vojskovođe, demagozi, i lideri političkih stranaka. Harizma slabi, pa je ova vlast i kratkotrajna. Racionalna vlast je ona koja se temelji na zakonskim propisima, i spremnosti podanika da se pokore zakoni i njegovim normama. Ovi legirimacijski principi su evoluirali sa istorijom. Na početku civilizacije legitimacija se dobijala na osnovu mitskih, magijskih, i religiskih pretpostavki božanskog u vladaru. Dolaskom velikih religija, počinje da se stvra princip pograšivosti vladara, pa se sada legitimacija zasniva na prvim principima, ili krajnjim razlozima. Najpoznatiji prvi princip je bio Bog, pa otuda legitimacijski princip nebeskog mandata. Kasnije, teorije o prirodnim pravima, zaobilaze ovo, pa se legitimitet svodi na proceduralne principe. To su ugovor, pristanak, saglasnost, sposobnost i efikasnost upravljača.

Za upravljače vlast je najviša vrednost jer dozvolajva moć, a za potčinjene ona je sredstvo otuđenja. To proizilazi iz logike vlasti, hijerarhije i dominacije, odnosno ona je uvek uperena protiv slobode pojedinaca, očekujući da on uredi tačno predviđenu društvenu ulogu. Zato je danas najdominantnija liberalna premisa da samo vlast može ograničiti vlast.

Borba za vlast je dans najčešče organizovane prirode, jer pojedinac ne bi imao šanse sam. Zato se i u okviru same borbe primenjuje logika vlasti.

16

Vlast se može okaratkerisati i na osnovu sredstava koje koristi. Tako ako počiva na sili, onda je autokratska, ia ako počiva na otovorenosti i pristanku onda je demokratska. Ipak ne treba zaboraviti svojstvo svake vlasti: ono je tajna. Tako i u demokratskim organizacijama, gde se poštuje ppluralitet mišljenja, a borba za vlast je na fer osnovama, unutrašnji život je pun protivurečnosti. Ipak, što je opasnost manja, to je demokratija bliža idealu. Time su pobednci sloboda pojedinca i zajednice, a ne represija.

~Elite~

52. Pojam i vrste elita:U najopštijem smislo „eltita“ je nešto štoje odabrano kao natprosečno po nekakvom vrednosnom

kriterijumu. To „odabrani“ mogu u društvenom smislu biti baš to od strane naroda, ali mogu i sami sebe proglasiti. Elita nije oduvek imala današnje značenje, pa je prvobitno označavala izbor, a potom i finu robu. Danas to je vrh društva, viši sloj, a u užem smislu to su vlastodršci. Elita je takođe suprotnost od mase ili naroda. Da bi se postalo deo elite, određeni društveni kriterijumi moraju biti zadovoljeni. Ponekad su oni institucionalne, a ponekad morlne, ili čak imovinske i nasledne kategorije.

Vilfredo Pareto smatra da u svakoj profesiji možemo rengirati aktere po elitističkoj skali od najgoreg ka najboljem. Tako on na skali od 0 do 10 u advokatskoj profesiji, samtra da je najbolji onaj koji ima najviše kljienata, onaj koji nema ni jednog dobiće 1, dok je 0 rezervisana za potpunog idiota. Ovo dalje opravdava i Botomor koji smatra da je Paretovo pojedostavljenje samo izgovor da bi se ukazala prirodna nejednakost ljudi. No elita ne mora da bude vezana samo za ljude, već elitne mogu biti i ustanove, kao i čitavi slojevi (njpr. menadžeri).Suprotnost elitističkim teorijama predstavljaju egalitističke teorije. Ishod sukoba ove dve teorije najčešće se može poistovetiti sa Paretovom konstatacijom da je istorija groblje aristokratije. Problem je u sukobljenim gledištima- elitisti samtraju da elita vuče društvo napred, dok egalitaristi da one stvraju zatvoreno društvo. Ipak, elitističke teorije zahtevaju i proučavanje druge strane medalje- mase, pa tek tada se dobija celina u društvenom promatranju odnosa.Sociološki gledano, elita se vezuje za društvenu stratifikaciju. Tako oni na boljim položajima u hijerahijskoj lestvici se smatraju pripadnicima elite. U politikološkom smislu, ovo određenje je nešto uže, pa se odnosi samo na vlast, te se stoga često uzima termin elita vlasti. Dakle, politikologija se usmerava na kategoriju moći kao kriterijum elita. Tako Rajt Mils smatra da konstelaciju elite vlasti čine vojska, preduzetnici, i političari. Harold Lasvel je postavio tezu da moderna demokratija nije ništa drugo do kompeticija, i izbor ponuđenih elita, pa je ovo elitistička koncepcija demokratije.Elita ponekada ima pozitivnu, a ponekada pežorativnu etiketu. Tako su menažeri najčešće pozitivna, a birokratija najčešće pežorativna elita. 53. Elitističke teorije:

Iako sama reč „elita“ nije bila u upotrebi u Antici i pre toga, to ne znači da ovakvi slojevi nisu postijali. Tako su ljudi svoje položaje zadobijali na osnovu zaluga, vrlina, sposobnosti. Tako je ovaj postupak u staroj Kini čak bio i formalizovan, i težak do besmisla. Ipak, od starih Grka počinje dilema o nužnosti, ili rđavosti društvenih elita. Tako je Platon bio zastupnik elitizma, a Faleja iz Halkedona je bio oštri protivnik, zastupajući koncept egalitarizma. Kasnije, sa razvitkom modrnih teorija, razvijaju se elitističke teorije (Pareto, Moska, Mihels, isl.), egalitarističke teorije, i teorije konflikata.

Platon je dao prvi jednu elitističku koncepciju društva. Tako je opšte mesto da u njegovom sistemu filozofi-upravljači, i ratnici-čuari čine okosnicu društvene elite. Samtra se da je Platon svoje uzore crepeo iz starog egipatskog društva, ali i iz Sparte. Aristoel je dao nešto razgarnatiju društvenu

17

strukturu, od osam klasa, i samtra se da bar tri predstavljaju elitu. Sam aristotel je posebno izdvajao činovničku klasu.

U moderno doba, Makijaveli je svojim realizmom inspirisao elitiste. Takođe odavde polazi i jedna konzervativna struja potekla iz pera De Mestra, De Bonala, Iopolita Tena, koji su jako uticali na elitiste, čak i one liberalne orijentacije.

Moderne elitističke teorije započinju sa Paretom i Moskom, koji su i napravili spor među samim elitistima. I jedan i drugi su krenuli od istog neksusa, od Makijavelija. Moska je tako stavio va konteksta Makijavelijevu tezu da nikada više od 50 ljudi ne vlada društvom. Moska takođe usvaja i Sen-Simonovo viđenje o potrbi posebnih čalanova društva koji će sprečiti eroziju vredmnosti i stavova, sprečavajući na taj način dezintegraciju. S druge strane Makijaveli je uticao na Pareta sa svojom metaforom o „lavovima“ i „lisicama“. Za Pareta lisice su mnogo opasnije jer mogu lava da uvedu u mrežu spletki. Zbog svega ovoga, uz Roberta ihelsa, ova dvojca su nazvana pejorativno makijavelistima.

Moska u svojoj teoriji konstatuje da je društvo koje je uređeno elitistički, normalno društvo. Tako su upravljači uvek manjina. Sve što znači vlast- odlučivanje, komandovanje, vršenje moći- to je uvek u rukama jedne posebne klase. Moska ovo naziva političkom klasom. Ta klasa se koristi političkom formulom, odnosno koriste svoje umeće i položaje da bi uboge i neuke naterali da se pokore slovu zakona. Moska se prosto čudi što su svi do njega o tome ćutali, iako je to univerzalna istina. U daljoj analizi, Moska dolazi do zaključka da korišćenje osnovne političke formule često nije dovoljno, pa lideri traže nadogradnju kroz moralno i pravno opravdanje za svoje postupke. Moska kaže da je ovo oduvek postojalo samo se licemerno nazivali principom suvereniteta. Ove formule ne moraju da odgovaraju istini, već moraju da zadobiju legitimacijski titulus. Moska kaže da se ovo može nametnuti militarnim putem, ali da to retko uspeva, pa je zakonitost veća da će se ovo ostvariti kroz prihavatanje određenih religijskih i filozofskih koncepcija. On smatra da i ovi koncepti počivaju na sili, samo ne reresivnog karaktera, pa izazivaju veći stepen prividne tolerancije među onima koji je prihvataju. Nekada se ova politilčka formula izjednačuje i sa ideologijom. Za kraj Moska konstatuje da je danas vlast relacioni odnos organizovne manjine i neorganizovane većine. Organizovana manjina je neophodna, budući da složenost društva onemogućava jednom da vlada.Pareto u svojim ekonomskim radovima dolzi i do političkih zaključaka da su pripadnici elita oni najbogatiji, ali da među elitom postolji diferencijacija na one koji su veadajuća elita, i na one koji su nevladajuća elita, a da zajedno stije naspram masa. U analizi ponašanja Pareto pravi distinkciju između logičnih i alogičnih, a alogične dalje deli na dervacije i rezidue. Pareta posebno interesuju rezidue, koje su nešto slično instiktu. Postoji šest grupa rezidua: kombinovanja, postojanosti agregata, aktivnosti i samospoznaje, društvenost, integritet individue, polni nagon. Kombinaciojom rezidua uvek se uspostavlja društveni ekvilibriju. Da bi mogao da dosegne ovaj ekvilibrijum, čovek koristi derivacije, odnosno to je njegova potreba da rzmišlja. Dakle čovekovo mišljanje uvek je uslovljeno društvenim okolnostima. Za teoriju elita Pareto je značajan zbog svoje cirkulacije elita.

Karl Manhajm se bavio problemom opadanja elitizma u društvu. Kao rezltat ovoga Manhajm je posebnu pažnju obratio na fažizam.

54. Cirkulacija elita: U širem smislu, problem cirkulacije elita je problem regrutovanja, mobilnosti, i smenjivanja vodećih grupa. U užem smislu, cirkulacija elita je teorija koju je razvio Pareto.

Pareto smatra da u kojoj god epohi i sistemu živeli, na vlasti je uvek oligarhija. Cirkulacija elita je onda samo smenjivanje jedne aristokratije drugom, pa je istorija groblje aristokratije. Smena ide pomoću rezidua, i to agregata i kombinovanja. Prva nagoni na upotrebu sile radi održanja svojih ideja, a druga da se u različitim situacijama koriste različiti karakteri vođstva- lavovi i lisice. Do smene dolazi jer lavovi postaju lisice na vlasti, pa dolazi do procesa kvarenja elita. Prvobitni poštovaoci lavova počinju da

18

dezertiraju, pa svoju podršku nalaze u masi. Smena je neminovna kada dovoljan broj lisica dezertira. U međuvremenu vladajuća elita gubi još jednu svoju osobinu, samopouzdanje, pa više i ne sme da upotrebljava silu, kao ključan element za održanje na vlasti. Komparacije radi, Pareto daje ekonomsku komparaciju ovoga, sa rentijerima i špekulantima. Paretova teorija je vrlo zaživela među francuskim teoretičarima.

55. Političke partije i „avangarda“ kao elita vlasti:Dok su se prve plitičke partije smatrale imstrumentima elita, dotle su političke partije nastale

tokom XIX i XX veka više bile okarakterisane kao masovne. To ih je i dovelo u žižu interesovanja elitističkih teorija. Partije su pre svega pružave mogućnost novim ličnostima da uđu u politiku. Takođe, partije su kao organizacije postale dominantne na polju političke kompeticije, pa se smatra da se demokratije danas i svode na izbor jedne od ponuđenih grupacija.

Prvu ideju o partokratiji daje Moize Ostrogorski, ruski pravnik koji je analizirao politički sistem Velike Britanije. On je ovaj sistem nazvao demokratijom kojom vlada oligarhija. Vremenom se iskristalisala ideja o tome da je demokratiji potreban vođa da ne bi zalutala, a oni se regrutuju ispred partija. Partije su uparvo prirodna elita koja inače pasivnoj masi daje aktivu koja joj omogućuju participaciju kao conditio sine quea non demokratije.

Mnogo pozantiji od ovoga je gvozdeni zakon oligarhije Roberta Mihelsa. Mihelsova teorija je pre svega upućena na nemogućnost ostvarivanja socijalizma, budući da bi se na vrhu partije uvek stvorio neki neprikosnoveni vođa. Slično pitanje se odvijalo i u okviru samog socijalizma tokom XIX veka, kada je i nastao zaseban anarhistički pokret.

Lenjin se nasuprot ovome, zalagao upravo za revolucionarnu diktaturu partije. Takva partija bi onda bila avangarda. Ona je po Lenjinu trebala da bude politička formula vodilje radničke klase, koja bi mogla da podlegne pritiscima retrogradnih struja. Kako je ovakava kocepcija bila zatvorena struktura, vremenom se urušila unutar sebe. To je primetila i Roza Luksemburg kritikujući Lenjna zbog insistiranja na centralizmu. Ona je smatrla da će se procesi unutar partije, a i države odvijati po Mihelsovom zaključku. Staljin je još više radikalizovao ovu Lenjinovu ideju, unoseći elemente militarizma u partiju. Trocki je potom uočio da je revolucija zbog ovakvih ideja izrodila samo elitu birokratije.

Ipak komunistička teorija avangarde nikada nije htela da se izjednači sa elitističkim teorijama. Milovan Đilas je 50-tih godina XX veka upozoravao na ovo, ali je prognan, a njegovi radovi su bili zabranjeni.

Slične elemente možemo uočiti i u nacističkoj ideologiji. Nacisti su samtrali da pripadnici njihove partije ispunjavaju tri ideala: rasni elitizam, nadčovek, i koncept oca nacije.

56. Demokratija, elita i vođstvo:U principu demokratija teži ka tome da ukine elitističke tendencije. No, porast značaja političkih

organizacija stavlja ovu tendenciju pred jedan novi izazov. Demokratij atako možda i ne bi imala ništa protiv kocepta elita, da ne postoji njihova stalna težnja otuđivanja od masa. Takođe, demokratija želi da ukine bilo kakve predispozicije za regrutovanje elita iz masa. Ovakve tendencije su se pojavile odavno kroz koncept kontra-elite. No, postavlja se pitanje gde je granica između narodnog predstavljanja, i elita koje za sebe smatraju da su nosioci progresa civilizcije. Tako, najbolje rešenje je da nosioci progresa taj isti kroje prema meri naroda, jer u suprotnom odlaze na groblje istorije. Onog trenutka kada je to postignuto, elita je postala sastavni deo demokratije, ali i celokupnog političkog sistema. Danas je jedan od glavnih jazova između elita i masa, postojanje monopola. Kada se ta barijera sruši, onda zaista dobijamo formulu po kojoj oni najbolji čine najbolje za društvo, a ne za sebe.

19

57. Zakon imitacije Tarda Ključna ideja njegove sociološke teorije jeste ideja imitacije. Proces imitacije je osnovna socijalizirajuća snaga. Društveni proces se sastoji u intermentalnoj aktivnosti jedne grupe udruženih pojedinaca. Dinamika se po njemu razvija u tri osnovna vida:1. imitaciji2. opoziciji3. adaptacijiTard je smatrao da je invencija izvor svakog progresa. Invencija je svaka nova forma mišljenja i delanja.Imitacija je automatski proces u kome se individua nalazi u somnabuličnom stanju sličnom hipnozi. Samo invencija omogućava emancipaciju. Što se tiče opozicije-konflikata, glavni konflikti su : rat, konkurencija i rasprava.Ukoliko bi invencije nadvladale imitacije došlo bi do adaptacije, nova situacija koja se širi i stabilizuje opet putem imitacije. Tako se u društvenom životu odvija neprestana transformacija. Procesi imitacije se odvijaju na osnovu dva zakona:1. logički, kada ljudi prihvataju neku inovaciju i počinju a je podržavaju zato što je korisna2. ekstralogički, imitacija nastaje kao nesnesno ili podsvesno podražavanjeIstiče značaj racionalnog javnog mnjenja za moderan demokratski život.58. Psihologija gomile Le Bona.Opredeljuje se za kolektivno-psihološki pristup. Ističe značaj nacionalnog karaktera- rasnom dušom. Jedan narod daleko više vode njegovi mrtvi nego živi članovi. Njegovi mrtvi, samo njegovi mrtvi čine temelje rase. Smatra da postoje:1. primitivne rase2. inferiorne rase3. prosečne rase4. superiorne raseStvarne revolucije su one koje menjaju karaktrer naroda. Političke i revolucionarne imaju poreklo u afektivnim mističnim silama. revolucije Razlikuje sledeće mentalitete.1. mistični2. jakobinski3. revolucionarni4. mentalitet kriminalacaGomila je za njega skupina duša, prolazna.Psihološka gomila je disperzivna, efemerna i nez ikakvog otiska na tkivu i duši socijalnog života. Psihološke gomile su predvorje društvenih pokreta.Osobine gomila:1. duhovno inferiorne2. nesvesne3. neinteligentne4. sposobne za akciju, nestrpljive i ne planiraju na duge staze5. deficit kritičnog duha6. neodgovorne7. netolerantne8. energija može da se izlije kao nabujala reka

20

9. gomile traže vođu59. kako gomila misli.Mišljenje i inteligencija nisu jača strana gomili. U komunikaciji sa gomilom važno je da govornik bude ubedljiv. Gomile su najvažniji čuvari tradicionalnih ideja. Na njihova mišljenja i verovanja utiču dve vrste faktora:1. udaljeni2. neposredniGomila povećava osećaj moći svojim pripadnicima. U gomilama se individua gubi. Individua liči na automata ili zupčanika na mašini gomile. Pojedinac kao deo gomile postaje podložan sugestiji.Vođe i gomile. Gomila traži vođu, a vođe stvaraju gomile.Gomile se najlakše zavode iluzijama i uticajem na maštu. Slike i ideje koje vođa nudi moraju da budu maštovitije da bi osvojile gomilu. Epicentar gomile je ličnost vođe. Vođa mora da ima moć i umeće čarobnjaka. Klasifikacija gomile:1. heterogenea. anonimneb.neanonimne2. homogenea. sekteb.kastec.klase

DRUŠTVENI KONFLIKTI

60.Pojam i uloga konflikataPojam konflikta pokriva niz konfliktnih interakcija različitog obima ,inteziteta – od takmičenja ,napetosti ,rasprave ,spora do ratova. Rapaport razlikje tri oblika konfliktne interakcije: borbu ,igru i debatu. Borba je kvazi – automacki tip sukoba u kome akteri pokazuju nizak stepena samokontrole, koji brzo eskialira u otvoreno ne prijateljstvo. Dok učesnici u igri zadržavaju racionalnu kontrolu nad svojim potezima, a debata podrazumeva one sukobe u kojima protivnici utiču jedan na drugog u pravcu menjanja motiva, vrednosti i predstava o realnosti.Srodnu podelu, ustanovljuje Leopold fon Vize, razlikovajući takmičenje, opoziciju i sukob.Takmičenje je prelazni oblik od neutralnog kontakta ka disocijativnim procesima.Takmičenje proizilazi iz nastajanja učesnika da postignu istovetni cilj – pobedu,unutar se razvijaju dva odnosa – stremljenje i suparništvo. Opozicija kao izvor ima u suprotnosti interesa,moze ali ne mora da se izrodi u sukob.Sukob je najjači stepen razdruživanja,a borba najitenzivniji oblik sukoba.Socijalni konflikt se može odrediti kao oblik socijalne interakcije dva ili više aktera koji,motivisan i vođejni međusobno nespojivim interesima da poseduju ili kontrolišu materijalno dobro ili matrijalnu vrednost,nastaje da neomoguće,podrede ili čak unište drugu stranu/strane.Konstitutivni elementi 1) Sami konfliktni akteri2) Njihovi divergentni,Predmet – osnova spora,Konfliktna reakcijaPrvi preduslov knfliktene interakcije je sama svest. Pored navedenih,knflikti sadrže i svoju ključnu petu karakteristiku,funkciju efekat na izmenu stanja društvene ravnoteže.Time se ujedno postavlja i pitanje klučna relacija konflikt versus konsenzus,odnosno konstuktivna uloga konflikata u dijalektici procesa

21

narušavanja-oblikovanja društvenog konsenzusa bez konflikata, ali i njihovog kanalisanja i usmeravanja,nema ni društvenih promena i razvoja.

61.Funkcije društvenih konflikataStanja prestibilirane ravnoteže zapravo su najćešće indikator bazične društvene nestabilnosti i nesigurnostiNa drugoj strani sukobi održavaju istorijsku menu budnom. Oko razvojne uloge konflikta,u društvenoj teoriji postoje suprotna stanovišta.Danas pak dominira stav o neizbežnosti konflikta njegovoj integritavnoj i stabilizirajućoj funkciji.Integrativne funkcije konflikata Ziml indetifikuje i na unutargrupnoj i na makro – društvenoj ravni. Konflikt cementira unutargrupnu povezanost i jedinstvo.Svaki sukob prisiljava grupu na prikupljanje snaga i čvršću organizaciju,što Zimlovo upozorenje da je jedinstvo grupe tako tesno tesno povezano za inter grupni konflikt da grupa često gubi čim ostane bez protivnika.Karl Dojč razlikuje pozitivne i negativne uticaje, Dojč je pozitivne uticaje konflikta ubrojao: osujećivanj stagnacije,stimulisanje interesa i radoznalosti,činjenicu da su konflikti medijum preko koga se rešavaju dručtveni problemi i da konflikti pospešuju društve i personalne promene.Socijalni konflikti pokazuju realne odnose moći u nagativne posledice društvenih konflikata,svrstava gubitak vremena i energije za njihovo regulisanje,produbljavanje postojećih podela u društvu.

62.Uzroci konflikataU zavisnosti od toga da li se poreklo konflikata traži u prirodi čoveka ili njegovim institucijama i socijalnim strukturama, odnosno da li se sukob među ljudima analizira na osnovu znanja o čoveku kao ljudskoj jedinki, teorije konflikata se razvrstavaju na dve grupe pristupa -–psihološke i sociološke.A) Pristalice ovog pristupa polaze od uverenja da je sukob pojava koja proističe iz unutrašnje psihičke strukture pojedinaca.U psihološkoj teoriji konflikt je neracionalan, ali ne nužno i nefukcionalan čin. Za ranu fazu u razvoju psihologije vezana je instiktna teorija agresije, po kojoj je u osnovi agresivnog ponašanja urođeni agresivni instikt – instikt ili Frojdov instikt smrti – thanatos. Dominatno mesto u psihološkim i socio-psihološkim teorijama zauzima frustaciona teorija agresije. Ona polazi od stava da se ljudska agresivnost javlja kao posledica frustacije, frustacija ne dovodi do otvorene agresije na svoj objekat osnov u dva slučaja: onda kada su agresivni akti pod pretnjom sankcijama i ili kada se fustrirani subjekt ne usuđuje na agresivni čin prema vinovniku svoje frustacije. Agresija nije jedini odgovor na frustaciju. Smiljan Lazin, ističući da su frustacije čest izvor agresivnosti utvrđuje pored agresije, postajanje 10 tipova ponašanja na frustaciju: 1) Racionalizaciji,2) projekcija3) Indetifikacija 4) Regresija5) Reaktivna formacija6) Represija 7) Povlačenje8) Mašta 9) Sublimacija 10) Kompezacija Frustaciona teorija agresije je granično polje inidividualno-psihološkog i socijalnog-psihološkog pristupa istraživanja konflikata. Diferentia socio-psihološkog pristupa je polazni stav da je život grupe referentni okvir unutar koga se formira individualno iskustvo, odnosno da grupa vrši odlučujući uticaj na formiranje i ponašanje pojedinca. Brojni teoretičari težište analize stavljaju na predrasude i stereotipe kao prateće fenomene i korelate konfliktne interakcije. Značaj ovih pristupa i teorija za adekvatno razumevanje i interpretaciju mehanizama invovliranja pojedinca i grupa u sukobu je nemerljiv.B) polazna tačka sociološkog pristupa je društveno grupisanje. Koreni ovih sukoba traze se u društvenim strukturama i institucijama. Konfliktni osnov mogu činiti svi oblici društvene nejednakosti. Tu deluju

22

dva faktora: prisutnoj svešču o nelegitimnosti razlika i opremljenošću aktera materijalnim i kadrovskim resursima koji pružaju garanciju da se uopšte vredi upustiti u konflikt.

63.Vrste društvenih konflikataPostoji pet kriterijuma za klasifikacuju konflikta, to su : karakter konflikta, nosioci konfliktne interakcije, svere u kojima se konflikt javlja, predmet konflikta i cilj odnosno efekti konfliktne promene.1)Po karakteru konflikta, Kozer vrši podelu na realističke i nerealističke. Realistički su rezultat realne suprotnosti namera i ciljeva dveju strana povodom određenog dobra, dok nerealističan nije uzrokovan rivalskim konfliktima aktera oko određenog dobra, već potrebom oslobađanja od napetosti bar jednog od njih. Ova dva vida konflikta ne postoje u čistom vidu.2)Po nosiocima konfliktne interakcije postoje 3 klasifikacije.Po prvom, na osnovu broja strana učesnica u sukobu,konflikte možemo podeliti na konflikte sa 2,3 i više učesnika.po drugom na osnovu kriterijuma socijalno-strukturalnog osnova regrutacije učesnika, konflikte razvrstavamo na klasne,nacionalne, verske, rasne, radne, generacijske…I na osnovu dominacije internih ili eksternih osnova i manifestacija sukoba,raulikujemo unutargrupne I međugrupne konflikta3) Po sveri u kojoj deluju konflikte delimo na ekonomske, političke,ideološke…u političke spadaju svi konflikti u kojima se koriste politička sredstva i zahtevi.Političke konflikte Dal određuje kao sukobe koji se upliću u državnu organizaciju a koji svoj osnov mogu imati u ekonomskoj, socijalnoj ili kulturnoj sveri. Modele političkih konflikata Dal razvija polazeći od sledeća tri kriterija:Broja protivničkih grupa angažovanih u konfliktu – bipolarni i multiakterski konfliktiSastava protivničkih grupa, razlikovajući – konstantne od promenljivih.Stepen uzajamnog antaganizma gde razlikuje – intezivne i umerene konflikte.Kriterijum klasifikovanja konflikata čini predmetna osnova konflikata. Konflikt u svojoj osnovi može imati suprostavljene interese, poprimiti karakter razilaženja i sukoba vrednosti.Konflikti sa interesnom osnovom su najednostavniji jer akteri sukob interesa situiraju u zajednički sistem vrednosti.Intersni sporovi osnaženi različitom i vrednosnom osnovom, daleko šire i trajnije integrišu, mobilišu strane u sukobu.Konflikti indetiteta ukojima jedna ili više strana pokazuje nelojalnost prema temljnim normama i vrednostima i uputanje dovodi elementarnu zajedničku indetifikacionu osnovu najteži su i pricipijalno nerešivi.

64.Sistemaski konflikti – krize, ratovi i revolucijePeta klasifikacija polazi od kriterija radikalnosti nameravne promene, prema kojoj konflikte i konfliktne aktere možemo odrediti kao sistemaske i umerene. U slučaju sistemackih konflikata jedan ili više aktera konflikta osporava same osnove sistema – dovodi u pitanje sam njegov opstanak. U slučaju umerenih konflikata, predmet sukoba je neki interes ili ne dovodi u pitanje osnovnu matricu sistema.U političkoj sociologiji je podela aktera na antisistemsku i umerenu opoziciju.U prvu grupu se ubrajaju one partije u opoziciji koje se bore protiv osnova sistema svim raspoloživim sredstvima.Drugu grupu cine partije koje deluju prihvatajuci osnovne proceduralne principe sistema i koje zele da u njemu, na miran nacin, ostvare manje ili vece promene.Zorz lavo, negira negativan uticaj antisemitskih partija na funkcionisanje sistema ocenjujuci da one imaju ulogu << ventila sigurnosti>>.

23

Dalova podela opozicionog politickog delovanja na sistem marginalne i radikalne politicke opozicije.Karakteristike marginalne politicke opozicije su podredjivanje sopstvenog politickog projekta odrzanju politicke stabilnosti.Radikalna politicka opozicija je nasuprot tome sklonija ideoloskoj celovitosti, ostvarivanju ciljeva i po cenu krsenja pravila igre.Osnovni oblici sistemskih konflikata su: kriza; rat; revolucija. KrizaKriza, sama po sebi nije precizno odrediv konflikt, vec pre arena na kojoj se odvijaju konflikti. Kriza je proces izvodjenja sistema iz stanja ravnoteze.Univerzalnu karakteristiku krize cini Habermasovo odredjenje kriza, kao krize koje nastaju kada struktura sistema dopusta manje mogucnosti resavanja problema nego sto bi se moralo upotrebiti za odrzavanje ustrojstva sistema.Sistemski i strukturalni karakter krize Habermas odredjuje i tumaci delovanjem procesa premestanja kriznih tendencija iz jednog u druge podsisteme drustva:1.Ekonomske2.Krize politicko-administrativnog sistema3.Legitimaciske krize4.Krize socio-kulturnog sistemaZa Klausa Ofea kriza je takodje izraz nesposobnosti politicko-administrativnog sistema da spreci ekonomsku krizu. Radi se, u okviru drzave blagostanja o nemogucnosti istovremenog sirenja funkcija obezbedjenja kontinuiteta i legitimizovanja politicke vlasti. Tri osnovna resursa drzave blagostanja su – fiskalni resursi; administrativna racionalnost i masovna lojalnost.Vreme krize je vreme unutar koga se zaostravaju, multiplikuju i zgusnjavaju postojece i radjaju nove suprotnosti i pojavljuju socijalni akteri-snage promene koje osvescuju jaz izmedju zahteva koje upucuju sistemu i njegovih limitiranih potencijala da ih zadovolji.Unutar konfliktne faze krize na socijalnoj pozornici su dve vrste aktera – akteri koji upravljaju sistemom i akteri koji intenziviraju krizu.Unutar opsteg pojma krize razlikovati:1.krize pojedinih institucija i funkcija sistema2.krize pojedinih podsistema drustva3.kriza celine sistema.Gramsi u Zatvorskim beleskama, konstatuje da se kriza upravo sastoji u cinjenici da staro umire, a novo ne moze da bude rodjenoKrizna situacija moze rezultirati stanjima:- ocuvanja sistema- njegove, kompromisne, reintegracije i akomodacije- radikalnom transformacijom- raspadom sistema i nastajanjem novih celina.Ratovi i revolucije predstavljaju ekstremno zaostrene krizne manifestacije.RatRat ima za cilj unistavanje suparnika. Opste definicije rata svode pojam rata na oruzane sukobe izmedju politickih jedinica datog medjunarodnog sistema Ili, pak, unutar njih.Rat je produzetak politike drugim sredstvima. Deo konfliktne politicke strategije je odredjenje prirode i karaktera rata u kome se ucestvuje.Ljubivoje Acimovic pored bazicne podele na unutrasnje i medjunarodne ratove, navodi veci broj klasifikacija razlicitih autora, prema kojima su ratovi: globalni, regionalni, nacionalni I subnacionalni (lokalni).Revolucija

24

Revolucija je drustvena pojava koja spada u oblast socijalne dinamike. Po svojoj sirini revolucije mogu biti ogranicene na pojedine segmente i podsisteme ili voditi radikalnoj izmeni gotovo svih obrazaca proizvodjenja drustvenosti – socijalna revolucija.Zavrsni cin je konstitucionalizacija revolucije – donosenje novog ustava i zakona.U fokusu analiza istrazivaca i vodja revolucija su dva kljucna aspekta: karakteristike I determinante situacije i sama strategija nastupa revolucionarnih snaga.Kljucni momenat je demokratsko inficiranje i mobilizacija masa, uverenja ranije formiranih unutar revolucionarne elite, regrutovane u velikoj meri iz prebega iz vladajuce klase.Nastojanje da se analiziraju tok i efekti velikih gradjanskih revolucija dovelo je unutar << sociologije revolucija >> do pokusaja formiranja modela revolucionarnih obrta.Po pravilu, modeli sadrze analizu i komparaciju cetri elemenata:1.temeljnih uzroka, povoljnih uslova i povoda2.uspostavljenih saveza, klasa i partija3.procesa mobilizacije i demobilizacije masa4.tripologiju ishoda sistemskih konflikata.Sama dinamika revolucionarnog prevrata sadrzi i subjektivnu komponentu. No, subjektivna i objektivna dimenzija ne moraju biti, i najcesce i nisu

65.TIPOLOGIJA KONFLIKATA ALENA TURENATuren za razliku od prethodnih, monokriterijumskih klasifikacija društvenih konflikata, sada razvija složenu plurikriterijumsku tipologiju konflikata tako što rekombinuje sledeća 3 kriterijuma analize i klasifikacije:

1)društvenu ravan gde se situiraju konflikti i konfliktni akteri – org.procesi, pol. Institucije, kult. orijentacije2)podela konflikata i aktera unutar ravni poredak-promena na AKTUELNE(KLASNE) i ISTORIJSKE(NACIONALNE) konflikte3)analiza konflikata u paru i podela njih, u okviru svakog kriterijuma na ofanzivne i defanzivne konflikte. OFANZIVNI – razlikuje sukobljene aktere i uključuje autonomno izraćavanje uloga u konfliktu; DEFANZIVNI – akteri su, u stvari, kulturne i društvene vrednosti, a protivnik se isključuje kao spoljni neprijatelj ili izdajnik.Turen odmah daje i tri metodske napomene.- Mnogi tipovi kolektivnog ponašanja nisu društveni konflikti( panika,ludilo,moda,inovacije)- Društveni pokreti su osobeni tip društvenih konflikata(kao Habermas i Ofe)- Društ. konflikt se ne može u potpunosti analizirati kao crta društvenog sistema.Turen rekombinacijom tri, gorenavedena kriterijuma, izdvaja 6 sinhronijskih i 2 istorijska(dijahronijska) konflikta:1. Kompetitivno postizanje interesa – akteri definisani na osnovu položaja u hijerarhijskoj lestvici, a „ulozi“ u konfliktima su organizacijske nagrade. Neki ga definišu kao odnos inputa i autputa aktera u nekoj organizaciji. OFANZIVNI – INSTRUMENTALNI2. Rekonstrukcija kolektivnog identiteta – protivnik je definisan kao stranac/napadač, a ne kao elita vlasti ili upravljanja. Akter se definiše kao zajednica ugrožena najezdom ili razaranjem(kontrarevolucija u Francuskoj 1789 – vandejski pokret). ODBRAMBENI - EKSPRESIVNI; ova dva tipa konflikta situirana su u istoj ravni organizacionog statusa i promene istog i analiziraju se kategorijama „sistema“3. Pokazivanje političke snage – odnosi se na raspodelu prednosti i izmenu pravila igre. Akteri jasno utvrđuju protivnika i aspekt pravila igre koji bi se sačuvao ili promenio. prim. štrajkovi u industriji – oni su organizacijski, ali i politički (korelacija štrajka i uspona/pada političke moći sindikata)

25

4. Odbrana statusa i privilegija – negativni ekvivalent političkog pritiska. prim. Latinska Amerika – odluke donose multinac kompanije, a posledica je autonomija polit. snaga u odnosu na ekonomske interese – tzv. MEHANIZAM RASTAVLJANJA(on slabi predstavničku demokratiju)5. Kontrola glavnih kulturnih obrazaca – Turen mu daje centralni značaj, kult.obrazac – normativno organizovanje naših odnosa sa okolinom. 3 vrste kult obrazaca: model saznanja(predstave o istini), tip ulaganja( predstave o proizvodnji), etički principi(predstave o moralu) i sve tri zavise od sposobnosti postizanja samoproizvodnje društva. Društvo je suprotno zajednici zato što je to kolektivitet koji deluje na sebe, transformiše se i podeljen je na vođe i elite i narod tj mase. Vođe su te koje nameću uzore, ideje i principe i poistovećuju vlastite interese sa principima koje sam nameće kao univerzalne.Stvaranje novog poretka – suprotan prethodnom sukobu. Pobeđuju mase i transformišu društvo u nepokretnu reproduktivističku zajednicu. Ako elita pobedi ona transformiše samoproizvodnju društva u privatni interes.Turen zakljušuje da ovih 6 tipova konfliktnog ponašanja odgovara 3 ravni društvenog života: ORGANIZACIJSKIM PROCESIMA, POL INSTITUCIJAMA, KULT ORIJENTACIJAMA; a takođe odgovaraju ofanzivnom i defanzivnom tipu konflikata. Istorijski konflikti NACIONALNI KONFLIKT i NEOKOMUNITARIZAM imaju takođe pozitivne i negativne aspekte:- Nacionalni konflikt – ofanzivni istorijski konflikt; država i nacija jedini akteri koji čuvaju identitet i proglašavaju trajnost tokom procesa izmene> ovo pokazuje razliku polit sistema(predstavnik ekon,društv, kulturnih interesa) od države kao glavnog nosioca istorijske transformacije.Suprotnost klasnog(sinhronijskog) i nacionalnog(dijahronijskog) konflikta Turen bazira na razlici države nacije od klase, naroda ili ravnoteže društvenih snaga. Zbog ograničenosti interpretacija ovih tipova konflikata Turen uvodi pojam društvenog pokreta koji se odnosi na peti tip gorenavedene tipologije konflikata.

66.KONFLIKTI – AKTERI, STRATEGIJE, AKTIVNOSTI

Analiza aktera i strategija njihovog delovanja ima centralnu ulogu i značaj u određenju pojmovno-analitičkog okvira analize same konfliktne interakcije, odnosno proučavanja geneze, toka i ishoda konflikata. Ranije navedena klasifikacija konfliktnih aktera (koja je polazila od strukturalne osnove regrutacije tih aktera) je delila aktere na : klasne, nacionalne, rasne, generacijske/rodne. Ova klasifikacija je formalna i veoma relativna.Drštveni pokreti i društvene promeneDanas su aktuelne težnje teoretičara da se akteri raščlane u odnosu na karakter i dubinu društvene promene koju donose ili kojoj svojim delovanjem teže. Za Turena akcija je centralna kategorija, a društveni pokret najznačajniji tip društvene akcije u kojoj se delovanje odnosi na problem koji se tiče celine društva( to ih ujedno i razdvaja od grupe za pritisak). On takođe ističe da u savremenom, masovnom društvu postoje PROTESTNI POKRETI koji ne teže da postanu većina i uzmu vlast, već sebe određuju kao manjinu. Bore se za društvo određeno razlitčitošću, polit pluralizmom i slobodnim preduzetništvom sa etničkim i moralnim pluralizmom. Meluči – kolektivna akcija je skup različitih tipova ponašanja u društvenom sistemu koji su zasnovani na društv konfliktu. > KONFLIKTOM ZASNOVANA AKCIJA je ona kolekt akcija koja zadovoljava prvi uslov(borba,solidarnost), a društveni pokret zadovoljava oba uslova( pored prvog zadovoljava i prekoračenje postojećih normi). Oni su ukorenjeni u strukturalnom konfliktu i nalaze se između strukture i promene. On određuje i POLITIČKE POKRETE unutar društvenih – šire polit participaciju i popravljaju položaj aktera u procesu donošenja odluka. Oni žele delovanje i van polit sistema. KLASNI su oni koji dovode u pitanje hegemoniju dominantnih polit snaga i njihovu vezu sa klasnim interesima. Oni takođe šire polit

26

participaciju. Ofe – temeljne odrednice polit pokreta su upotreba legitimnih sredstava i pretenzije na opšte važenje i obaveznost proklamovanih ciljeva.CILJEVI – FORMULISANJE IDENTITETA I STRATEŠKA INTERAKCIJA70-ih i 80-ih godina kristalisala su se 2 oprečna pristupa fenomenu konfliktne interakcije:1. IDENTITETNO ORIJENTISANA PARADIGMA(model) – u fokus analize stavlja problem reformulacije i odbrane identiteta; polje istraživanja su problemi stvaranja kolekrivne svesti i solidarnosti – nestrateška dimenzija kolektivne interakcije(analiza vrednosti,projekata,normi,ideologije i kulturnog identiteta). Akcenat je na unutar grupnom sistemu distribucije moći, stvaranju sistema komunikacije, formiranja jezika i koalicija i pregovaranja oko sprečavanja unutrašnjih rascepa. Ovaj pristup je vidljiv kod novih društvenih pokreta koji imaju univerzalističke principe i zahteve. Prvo se formira direktna participacija pristalica i isključenje predstavnika.2. RESURSNO MOBILIZATORSKI PRISTUP – strateška interakcija i postizanje ciljeva; Turen smatra da je ovaj pristup korišćen da se istraživanje, strategija i određenost aktera ciljevima stavi umesto proučavanja društv pokreta i određenosti aktera društvenim odnosima i odnosima moći.Džin Koen – kako se odbrambene reakcije na promene transformišu u durštvene konflikte i šire na polje polit aktivnosti?> „javni prostor“. U skladu sa ovim vidi se kontradiktornost da osnovna vrednost identitetnog pristupa – akcenat na analizi složenog procesa nastanka grupnog identiteta jeste i njegovo ograničenje. Kada se prizna novi grupni identitet, reprezentovana akcija se menja instrumentalnom reprezentacijom. Od akterskog izbora alternativnih pravaca akcije nužno se usvaja strateško delovanje i anticiprianje odluka. M.Olson i E.Oberšel(predstavnici resusrno mobil pristupa) osporavaju mišljenje da su pojedinci, motivisani društvenom represijom, glavni nosioci društvenih pokreta. Pojedincu se bez prinude ili posebnih stimulansa ne isplati da doprinese grupnoj akciji, već želi da prepusti drugima da obave poso mesto njega. Kao i svi mi koji ove skripte pišemo za vas lenčuge. Ovaj drugi pristup polazi od kategorija: organizacija, interesa, resursa, prilika i strategija koje se moraju uvideti kod mobilizacija velikog obima. Ključni kodovi ovog pristupa su : racionalnost, organizacija, interesi. Džin Koen navodi osnovne pretpostavke koje koriste teoretičari ovog pristupa: 1. društv pokreti se shvataju u kontekstu konfliktnih modela kolektivne akcije2. nema fundament razlika između instituc i neinstituc kolektivne akcije3. obe traže da konflikti interesa budu ugrađene u instituc odnose snaga4. kolekt akcija uključuje racionalnu težnju grupa za ostvarivanjem interesa5. ciljevi i teškoće pri njihovom ostvarivanju rezultat su promena odnosa snaga i preko njih se objašnjava formiranje pokreta6. ovo se objašnjava promenama u resursima, organizaciji i prilikama za kolekt akciju7. uspeh se beleži ili putem priznavanja grupe ili povećanim materijalnim pogodnostima8. mobilizacija unutar sebe uključuje velike formalno birokratske organizacije sa spec nameromDruštveni pokreti time postaju proaktivna akcija za uključivanje u strukture koje kontrolišu resurse. Tili – širenje izbornih postupaka i učešće masa u nac politici dovelo da širenja demonstracija kao ključnog oblika kolektivnog delovanja. Kombinacija ova dva pristupa analizi konflikata tj kombinacija manifestne konfliktne interakcije (resursno-mobil pristup) i latentne (formiranje grupnog identiteta) su ključ za bliže objašnjavanje prirode konfliktne interakcije u celini.Teorija igara i konfliktna interakcijaTeorija strateških igara pristupa u cilju iznalaženja optimalne strategije delovanja , razmatranju odluka koje donose akteri u konfliktnoj interakciji. Ključni koncept je povoljni ishod koji sledi akteru ako primenjuje određene strateške poteze. Srodan konceptu ishoda je koncept korisnosti(Karl Dojč). Akter po korisnosti daje prednost određ ishodu. Osnovni koncepti su i pravila igre( ograničavajući uslovi – norme,pravila,procedure,instituc i zakonski okviri pod kojima se konflikt odvija), kao i koalicije koje

27

se stvaraju u igri/konfliktu. Razvijena strategija podrazumeva razradu alternativnih taktičkih opcija i očekivanih poteza kojima će se parirati potencijalnim potezima suparničkih strana. U konfliktima sa više učesnika zbog veće izvesnosti povoljnog ishoda se sklapaju koalicije pa se preciziraju ti koalicioni odnosi oko realizac ciljeva i podele rizika i dobiti. Druga strana jesu potezi koji se preduzimaju u cilju neutralizacije potenc saveznika suprotne strane ili mere unošenja razdora. Deo strategije jeste i razvijanje internih i eksternih sistema (dez)informisanja o prir i karakteru ciljeva koji se konfliktom žele ostvariti – divinacija sopstvene pozicije i satanizacija protivnika . Od procene korisnosti poštovanja pravila igre zavisi da li će akter pravila poštovati ili kršiti. Ograničavajuća pravila su sva realna ograničenja u pogledu raspoloživih resursa(materijalnih,tehničkih,kadrovskih) i njihovog kvaliteta, To uključuje i procenu konstelacije snaga u okruženju. Različita resursna opremljenost determiniše ishod konfliktne interakcije. Aktivnosti i sredstva koja akteri koriste možemo podeliti na 3 grupe:- legalne,instituc aktivnosti>parlamentarno politička i korporativna borba za realizac interesa kao i

primena različitih legalist i plebiscit oblika zastupanja interesa( inicijative,peticije,referendumi ) - štrajkovi,demonstracije i drugi oblici protestne aktivnosti- oružani sukobi, pobune, ratoviSredstva su uslovljena ciljem koji se želi ostvariti. U unutargrupnim aktivnostima dominiraju aktivnosti usmerene ka homogenizaciji,integrac i mobilizaciji grupe:1. uzajamno približavanje i stvaranje koalicija2. neutralizacija3. osujećivanje i uništavanjeOd kriterijuma BROJA UČESNIKA U KONFLIKTU i PRIRODE ODNOSA AKTERA – suprostavljenost,zajedništvo interesa ili delimične komplementarnosti interesa; postoji klasifikacija igara na :- igre sa 2 i više učesnika- igre čistog sukoba – nulti zbir igre- igre mešovitih pobuda – non-zero sum game- igre zajedničkog interesa- igre koordinacijeU analizi složenih konflikata najrelevatnija je primena igre mešovitih pobuda. Tomas Šeling unutar ovog modela razvija TEORIJU POGAĐANJA ponašanja aktera konflikata, na pozicije nesigurnog partnerstva i nepotpunog antagonizma. Teor.strat igara je pokušaj primene matematičkog modela analize na proces donošenja odlka u situacijama konflikta/saradnje aktera. Cilj teorije je formulisanje principa racionaln ponašanja i izdvajanje opštih karakteristika racionalne strategije. V.Gamson utvrđuje tri elementa – pravila odlučivanja:1. pretpostavljena dobit od učešća2. troškove različitih mogućih pravaca akcije3. mogućnost podnošenjaisplativosti troškova alternativnih akcijaPrivlačnost učešća je proizvod razlike između prepostavljene dobiti i troškova akcije i sposobnosti aktera za rac delovanje. Zanemarivanje irac motiva i prenaglašavanje racional elementa je osnovni razlog ograničene mogućnosti primene teorije na multiakterske konflikte. Ona je dobra na ograničene slučajeve – „zatvorenička dilema“. R.Akselord koristi zatv.dilemu da dokaže racionalnost kooperativnog ponašanja aktera. Strategija „uzvraćanja istom merom“. Pored navedenih teorija resursno-mobilizatoraskih, identitetnih, teorije strat igara postoje i druge teorije i pristupi koji se koriste u istr konflikata. Istraživač mora znati da izabere koju će teoriju primeniti u analizi koje faze konfliktne situacije.

28

67.INTENZITET SUKOBAGeneza,ishod i tok sukoba(uvod koji nije u ispitnim pitanjima ali moguće da pita i to, otkud znam :D)R.Darendorf – 2 temeljne karakteristike modernih razvijenih industrijskih društava – tendencija ujednačavanja društvenih položaja(širenje soc i polit prava) i diverzifikacija društvenih uloga i pupljenje sučeljenih interesa i očekivanja, imaju osnovu u dekompoziciji rada i kapitala. Moderne klase su dekomponovane klase,takođe on definiše klasu po učešću u vršenju vlasti. Unutar strukturalnog sukoba oko vlasti : 1. postoje 2 grupe sa različitim interesima – latentni interesi i „kvazi grupe“; 2. pod određ uslovima „kvazi grupa“ postaje interesna grupa; 3. interesne grupe se sukobe oko održavanja/izmene statusa quo čiji oblici i intenziteti zavise od stepena soc pokretljivosti i (ne)postojanja mehanizma regulacije sukoba; 4.konflikt vodi promenama strukture kroz promene odnosa klasne vlasti>stepen promena određen intenzivnošću sukoba. Analiza logike i dinamike konflikta počinje razmatranjem uslova za prelaz iz prve u drugu fazu. On daje tri grupe uslova za transformaciju „kvazi grupe“ u interesnu grupu: 1.društveni – komuniciranje, regrutovanje članstva 2. politički – pravo udruživanja 3. tehnički – organizacija,statut,materijalna sredstva,presoval,vođa,ideologija. Ideologija ključni uslov transformacije. Ona je konstitutivni element konfliktne interakcije, ali i sredstvo zamagljivanja prave prirode i uzroka konflikata.Uh čoveče već počinjem da pucam. Druga tačka analize je priroda i intenzitet konflikta – međuuslovljenost faza 3. i 4.Sad ide samo pitanje intenzitet sukoba,1.Metodsku osnovu i uporišnu osnovu ovog segmenta analize konflikta ima polazni stav da je intenzitet konflikta uslovljen značajem koji predmet konflikta ima za aktere2.Potpuno razilaženje ili delimično konvergiranje i komplementarnost interesa – intenzivniji konflikt ukoliko jedna strana ostvaruje interes samo na štetu druge3.Radikalniji konflikti su oni za ostvarenje kolektivnih ideja, a ne individualnih interesa4.Identifikacija sa „mi grupom“ donosi jači konflikt sa drugom grupom5.“Sabiranje“ ili „ukrštanje“ linija konfliktnih podela. Veći intenzitet konflikta ukoliko se strane razlikuju po više osnova pa se razlike sabiraju u jedinstven sukob, a kad se razlike „ukrštaju“ – kada je pojedinac pripadnik više konfliktnih grupa dolazi do slabijeg sukoba6.Stepen otvorenosti društva i društvenih grupa – veća socijalna pokretljivost dovodi do manjih konflikata.7.Blagovremeno rešavanje konflikata8.Nepostojanja strukturalnih uslova i pretpostavki(tehničkih i političkih) za organizovanje grupa9.Nepostojanje ili neprimena mehanizama i institucija za institucionalizaciju i regulaciju konflikata vode eruptivnom izbijanju sukobaOvim nije gotova lista faktora koji utiču na intenzitet sukoba. Sve ovo se može svesti na 4 makro-determinante: 1. ideologija – uloga osnove interpretacije konteksta gde se konflikt odvija(totalitet), aktera-suparnika(opozitet) i grupne samoidentifikacije(identitet)2. resurse – raspolaganje/neraspolaganje sredstvima koja mogu ublažiti konflikt3. prisustvo/odsustvo vrednosti i klime tolerancije,sporazumevanja i spremnosti na kompromis4. otvorenost i propusna moć kanala socijalne i političke komunikacije – mehanizmi regulacije sukobaMože se ovom problemu pristupiti i socio-psihološkom analizom o važnosti predmeta spora,snazi suparnika...Ovim se dobija 5 ideal-tipskih stanja konfliktne interakcije:- ako se obe strane slože da spor nije od velikog značaja > konflikta nema ili je mali- izbegava se sukob ako je akteru više stalo do drugog aktera nego od predmeta spora- ako je predmet spora bitan a suparnik nije onda se ide na pobedu- najteži i najintenzivniji sukob ako je akterima stalo i do predmeta spora i do druge strane- suparnička strana jaka, a predmet spora nepohodan > ishod neizvesan

29

Modeli koji su pod 4-om i 5-om stavkom imaju percepciju o značaju održavanja odnosa sa drugom stranom ili se sam akter uverava u nužnost sukoba i laku mogućnost pobede. Ako se ide na kompromis formuliše se predmet spora, a ako se ide na sukob predmet spora se predstavlja kao svetinja ( nacionalni, verski i terit sporovi > po sistemu kosovo je srbija)

68.TOK I NAČINI REGULISANJA KONFLIKATAUkoliko se u sukobu ne posreduje on pokazuje prirodu samohranjenja,eskalacije,iracionalizacije. Gubitak poverenja u drugu stranu stvara mržnju i neprijateljstvo. Iracionalizacija menja početne motive u slogan „pobeda po svaku cenu“. Č.McKlilend ilustruje tok razvoja,produbljavanja i okončanja krize sledećim sekvencama:1. konstituišu se odvojene grupe sa suprostavljenim projektima2. nijedna strana ne odstupa od svojih interesa – zahteva3. krug mogućih rešenja se sužava4. kriza se intenzivira – emocije i iracionalnost prevladavaju razum5. informacije se selektiraju, a optika aktera sužava i svodi na neposrednu budućnost6. maximalna homogenizacija i mobilizavija7. kriza dostiže klimax zaoštrenosti ili se pregovara ili kapitulira ili upotrebljava silaRezultat konfliktne interakcije posmatran iz ugla redistribucije odnosa moći predstavljaju situacije:- pobede jednog, poraza drugog- uspostavljanje odnosa dominacije/potčinjavanja- ravnoteža snaga – kompromis nagodbom ili posredovanjem i arbitražom trećegAko se ova tipologija kombinuje sa još uslova dobijamo tipologiju na koju je ukazao Lapier:1. jedna strana uništava drugu >idealtipska varijanta retko moguća2. jedna strana dominira >idealtipska varijanta retko moguća3. dve strane su u ravnoteži4. dve strane se razdvajaju5. dve strane se transformišu – popuštanje tenzijeBolding polazi od tročlane tipologije regulisanja konflikata: 1. izbegavanje sukoba – dve strane se razdvajaju2. osvajanje3. proceduralno regulisanje spora ( 3 podtipa): - pomirenje – kompromis – arbitražaIshodi konflikata u ključnoj relaciji sa nameravanim efektom – obimom i sadržajem soc promena mogu biti:- represivno potiskivanje promene i održavanje statusa quo- proizvodnja pseudo-promena gde se osnovna matrica manje više ne menja- evolutivne promene koje predstavljaju izraz: a) međusobnog usaglašavanja i transformacije početnih interesa i ciljeva i b) proizvod i efekt ravnoteže snaga i nemoći da se nametne spostveno rešenje- duboke, radikalne promene- društvena paraliza – rezultat uzajamne blokade aktera koja završava raspadom grupe i nastankom novih entiteta

69.PREGOVARANJEProcedure i pristupi regulisanju konflikataInsitucionalizacija i regulacija konflikata su način izbegavanja iracionalizacije i limitiranja troškova i rizika konflikata uz očuvanje njihovog razvojnog potencijala i funkcije. Smisao institucionalizacija je uspostavljanje poštovanja pravila i samim tim obezbeđenje međusobne komunikacije aktera i

30

minimalnog međusobnog poverenja. Darendorf ovo vidi kao organizovan način artikulacije i odbrane interesa tako i rutinizacije sporova koja doprinosi smanjenju silovitosti sudara interesa. Neophodni uslovi instisucionalizacije konflikata su po Darendorfu: 1. obostrano prihvatanje pravila igre2. dobru internu organizaciju i disciplinu aktera3. formirano stanje svesti kojim se uvažava realnost suparničkih interesaSlabost institucionalizacije jeste činjenica, da su oni više okrenuti spoljnim manifestacijama nego stvarnim uzrocima konflikata. Jedan od načina rešavanja sukoba je „izmeštanje“ – pseudo-rešenje/pomereni konflikti iz značajnijeg u neko manje bitno okruženje. E sad ono pravo.

Pregovori predstavljaju dijalog, struktuisan i proceduiran, i međusobnu razmenu mišljenja strana u sporu odnosno njihovih pregovarača. Cilj pregovora je da se strane u sporu podstaknu, ubede ili privole na sporazum o okončanju ili ublažavanju konflikta. Pristanak na pregovore je preduslov, a oblici pregovora okvir za rutinizaciju i pacifikaciju konflikata i razoružavanje. Redosled poteza je sledeći:- identifikuju se akteri konflikta i nastoji se da se između njih uspostavi elementarna komunikacija(pregovorima prethodi, često medijatore uključuje, faza predpregovora – aktivnosti izrade spiska pitanja i prioriteta, kao i predloga strukture pregovora i redosleda faza)- Izgranje bezbedonosnih aranžmana,pravila i mehanizama kojima se sprečava širenje i eskalacija sukoba- Izborom raznih taktika pregovora, aktivnost se usmerava na postizanje trajnijeg rešenja, tome sledi potpisivanje sporazuma i određivanje mehanizama implementacije- Postpregovaračka faza je praćenje dogovorenogSam pristanak na pregovore nije i stvarni pristanak na postizanje kompromisa („alibi diplomatija“ – Rambuje 1998., a ozbiljni pregovori jesu npr Dejton 1995.i tzv „šatl diplomatija“ – preko putujućih predstavnika). Čuvanje balansa snaga je pretpostavka pregovaračkog procesa. Predmet spora jeste najširi okvir toka i ishoda pregovaračkog procesa. Vreme je takođe bitan faktor: 1. lakše je napraviti kompromis pre izbijanja sukoba2. kada je sukob izbio najbolji trenutak za pregovore je kad obe strane shvate da ne mogu jednostrano nametnuti rešenje – to je nemoguće ukoliko resursi ponestanu ili unutrašnji problemi postanu nepremostivi „pat pozicija“. Mulitlateralno rešenje je prihvatljivo za oba aktera u slučaju da nijedan od njih nema prednost nedostižnu za njegovog suparnika. Prihvatanje multilat. Rešenja je motivisano sadržajem ponude i mogućeg „časnog“ izlaska iz konflikta.

70.PREGOVARAČKE TAKTIKE I KARAKTER REŠENJAIzbor pregovaračke taktike uslovljen je izvodljivošću i cenom primene modela. Unutar modela „dvojne brige“ – po sebe i po drugu stranu moguće je razlikovati po 2 vrste aktivnih i pasivnih strategija :1. Neaktivnost – pregovarački stil i taktika koju odlikuje mala briga za obe vrste posledica – i po sebe i po druge.Neaktivnost – predmet spora i druga strana, male važnosti za aktera2. Popuštanje – pasivna strategija, mala briga za sopstvene i velika i racionalna briga za posledice po drugu stranu. Predmet spora malo značajan u odnosu na suparnika

Aktivne strategije jesu nadmetanje i rešavanje problema:1. Nadmetanje – osnova je briga za spostvene i mala briga za interese suparnika, vera u iznuđivanje ustupaka suparnika i popuštanje istog. Po analogiji sa modelom dobar/loš pandur nadmetačke taktike imaju sled od blagih ka oštrim stilovima. Tri blage taktike pripreme i „zavođenja protivnika“ su: 1. podilaženje 2. vođenje igre – zbunjivanje protivnika 3. nametanje konkurentu osećanja krivice;

31

Tri oštre/ofanzivne nadmetačke taktike su: 1. ubeđivanje 2. pretnje 3. neopozivo obavezivanje – ove mere mogu produbiti eskalaciju2. Rešavanje problema – taktika koja ima brigu za posledice i po sebe i po suparnika. elementarna njegova tehnika je UVEĆANJE KOLAČA(ovo mi se sviđa :D) – suparnici se saglašavaju da povećaju količinu dobara koja se rapodeljuju; onda se nudi OBEŠTEĆENJE – naknada za dobro, poziciju ili vrednost koje se odričemo. Ako se dobro poznaje logika,interesi i potreba suparnika obeštećenje se može razviti u SMANJIVANJE GUBITAKA – taktika iznalaženja adekvatknog odgovora na potrebe izazovnog obeštećenja. Poznavanje međusobnih želja i strahova vodi do „JA TEBI TI MENI“ taktike – kompromis kompenzacijama i popuštanjem. Najsofisticiranija varijante jeste PREMOŠĆAVANJE – podrazumeva detaljne informacije o interesima učesnika u konfliktu.Precizna i razvijena strategija podrazumeva izradu (jbte ovo ko mentologija):- izradu plana pregovaranja koji sadrži operativna i metodska pravila- izrada šireg dnevnog reda koji omogućuje trampu ustupcima - pretresanje dnevnog reda i prilagođavanje okolnostimauglavnom se tehnike nadmetanja i rešavanja problema kombinuju u praksi. U situacijama blokade pregovora se ide na 3 taktike prikrivenog rešavanja problema:1. kontakti iza scene2. angažovanje posrednika3. slanje signala – slanje indirektnih poruka kao sredstvo prevazilaženja blokade.

Karakter rešenjaNeuključenost u sukob i nepristrasnost posrednika je jedna od osnovnih prepostavki za uspešno regulisanje sukoba. Složenost i neizvesnost konfliktne interakcije se redukuje postupcima: 1.svođenjem višestranog na dvostrani konfliktni odnos i 2.razbijanjem, mrvljenjem predmeta konflikata na manji broj konkretnih problema koji se etapno rešavaju. Usvojeno rešenje po karakteru(trajnosti) može biti: trenutno, etapno, relativno trajno, dugoročno. Kratkoročna i etapna rešenja su rezultat primene metode uzajamnih ustupaka ili recipročnih koncesija baziranih na ravnoreži snaga. Ovakva rešenju su često neprihvatljiva jer nisu pouzdana i izvor su latentnih sukoba. Ako se rešenje iznalazi posredovanjem najčešće se ide sistemom „štapa i šargarepe“. Zastrašivanje, obeshrabrivanje i odvaćanje jednog(„jačeg“) aktera i nuđenje povoljnosti i kompenzacija na drugoj strani su osnovne taktike. Dobar okvir za trajno rešenje koje nudi formulu sporazumevanja –definiciju problema i principa pravde kao okvira, sadrži univerzalno primenljive principe i bazira se na konceptualnom razlikovanju formiranih zahteva i iznetih argumenata od stvarnih interesa i potreba aktera. Ono nudi rešenja u „paketu“. Najbolje – idealtipsko rešenje je ono koje nudi obostrani dobitak. Amerikanci imaju dobru izreku: „prvo se potrudi da pita naraste, pa je onda iseci.“ GOTOV JE DENIS AJDE UDRITE DALJE.

~Interesi~71. Pojam i definicija interesa: Interes je kategorija novovekovne političke filozofije i teorije. U osnovi svih interesa su ljudske potrebe- veza između ova dva je dosta složena i recipročna. Interes ima i tendenciju da se prikaže kao vreddnost i ponekad čak i menja iste. Pojam interesa je relaciona kategorija kojom se iskazuje određeni društveni odnos- to važi za sve nosioce interesa bili to pojedinci ili grupe- opšta karakteristika. Interes je najosnovniji faktor i pokretač političke akcije.

72. Klasične teorije interesa: Započeo ih je Hobs koji razlikuje prirodno stanje sa egoističkim interesima i društveno stanje sa u kome nastaje država kojoj je interes da sabije egoizam. Ovo dalje proširuju Lok i Ruso koji smisao društvenig

32

ugovora nalaze u opštem interesu. Prosvetiteljstvo u dr. polovini 18. veka razvija materijalističkiu koncepciju društvenog interesa u kojoj se oni gledaju kao glavni pokretači društvenih promena.

73. Koncepcija interesa klasičnog liberalizma:-Četiri karakteristike: individualizam- interes zajednice je samo prost zbir pojedinačnih interesa; politički liberalizam- slobodna inicijativa i boezbeđivanje društvenog opšetg bogatstva i sreće je najveći interes; pragmatizam- praktični interesi pojedinaca su jedinai kriterijum istine; utilitarizam- korist i sreća su vrhunski kriterijumi i merula ljudskog ponašanja: Bentam- između interesa u zajednici i pojedinaca vlada harmonija, pa je bitan samo individualizam; Mil- bitne su sve četiri karakteristike.

74. Hegel i Marks:Hegel- razlikuje opšte i posebne interese i njihove dijalektičke veze- prva karakteristika njegovog

shvatanja. Posebni interesi su posredovani opštim. Druga karakteristika je preovladavanje partikularnih interesa i to u dve mogućnosti:način uspostavljanja opštosti je građansko društvo- prvi nivo;način uspostvaljanja opštosti je država- drugi nivo.Treća karakteristika je dijalektička povezanost posebnih sa opštim.

Marks- oslanja se na treću karakteristiku Hegela i uvodi novitet jer ne govori o interesu pojedinaca već društva, i nudi rešenje stavljajući akcenat na klasni interes.

75. Savremene koncepcije interesa:Podela na objektivističke i subjektivističke konceocije u zavisnosti da li naglašavaju objektivno-

materijalnu dimenziju ili subjektivno-psihološku dimenziju interesa. Univerzalisički i partikularistički interesi. Racionalističke- javni interes; Iracionalističke- odbacivanje sebičnih grupnih interesa; Realistički interesi- interes postoji samo u političkoj borbi.Bentli- teorija interesnih grupa- grupa je sinonim za interes pa se on vezuje za ponašanje grupe. Truman- javni interes je mit i nema legitimitet saznajne kategorije. Interesna grupa je svaka grupa

koja nameće svoje stavove drugoj grupi, a u cilju proširenja stavova koje ona zastupa. Zbog ovoga su one specifične vrste konfliktnih grupa i teorija.

Pluralističke teorija interesa polaze od pluralističke analize moći u lokalnim zajednicama po stavu da se politička moć najjasnije pokazuje u procesu rešavanja značajnih pitanja- npr. kako se moć koristi?

NAPOMENA: 34.Pitanje tj. PREDSTAVNIČKA VLADAVINA FALI, PA TO ODRADITE IZ HRESTOMATIJE. UBUDUĆE SREĐUJTE VAŠA PITANJA KOJA RADITE ZA SKRIPTU DA VAS NE ISPREBIJAM KAO MAJMUNE ONE NAJGORE.

SRDAČAN POZDRAV DENIS

Skriptu pripremili: neko iz starjih generacija plus Nikola Lakić, Marija Simonović, Denis Ćoragić

33